Sanja Đorđević

ETIKA SKRIPTA ZA ISPIT

1. Lični odnosi *
Smatra se da su moral i lični odnosi u sukobu jer moral zahteva nepristrasnost tj. da sve ljude
tretiramo jednako ukoliko ne postoji potreba za drugačijim tretmanom a sa druge strane suštinu
ličnih odnosa čini pristrasnost tj. prema našim bližnjima se odnosimo drugačije nego prema
nekom strancu. Tako dolazi do konflikta u kojem se postavlja pitanje da li su važniji zahtevi
moralnosti ili zahtevi ličnih odnosa.

Najpre pokušavamo da osporimo postojanje sukoba tako što ćemo pretpostaviti da pristrasnost
ličnih odnosa može da se objasni nepristrasnim moralnim principima koji dopušta da svako
postupa prema svojim bližnjima bolje nego prema strancima. Time vidimo da zahtevi moralnosti
i zahtevi ličnih odnosa nisu nesaglasni. Opšta karakteristika ličnih odnosa je intimnost koja
promoviše poštenje, brigu, lojalnost i empatiju tj. sve značajne moralne vrednosti i budući da
intimnost zahteva pristrasnost, legitimno je tretirati intimnost na preferencijalan način.
Međutim, pojavljuje se drugi problem. Ukoliko kažemo da je legitimno postupati bolje prema
bližnjima nego prema strancu, mi impliciramo da prema svim bližnjima treba da se ponašamo
isto osim ako ne postoji nešto što bi opravdalo drugačije postupanje. A mi svakako želimo da
zadržimo pravo da se prema različitim prijateljima ponašamo različito. Iz ovoga sledi da moralnost
tj. nepristrasnost potkopava lične odnose tj. pristrasnost, što govori da lični odnosi mogu biti
pristrasni samo ako su usklađeni sa principom jednakog uvažavanja interesa.

Specifične dužnosti koje proističu iz uloga, kao što je npr. uloga roditelja, mogu da praktikuju
ograničen preferencijalni tretman koji sprečava da se ignorišu potrebe druge dece koja su u
gorem položaju. Iz prethodne rečenice se zaključuje da fundamentalno pristrasni lični odnosi nisu
dozvoljeni a kamoli obavezni. Moralni zahtevi su uvek superiorniji. Iako je privlačno kada smo u
stanju da one koje volimo obasipamo pažnjom, ta pažnja može biti nepravedna prema ljudimo
koji su te iste pažnje lišeni. Životi drugih ljudi bi mogli da se poprave ako bismo širili našu pažnju
izvan kruga naših bližnjih. Moralnost treba da umanji i eleminiše nepoželjne efekte srećnih
okolnosti.

Međutim, ukoliko u potpunosti usvojimo ovo stanoviše javljaju se nepoželjne posledice odnosno
došlo bi to toga da bi roditelji brinuli o svojoj deci jer moralni principi to od njih zahtevaju a ne
zato što oni vole svoju decu a to je svakako pogrešno. U tom slučaju se lični odnosi ne bi zasnivali
na ličnim odlukama i osećanjima već na moralnim principima. To dovodi do eliminacije glavnih
dobrobiti ličnih odnosa kao što je naše osećanje vlastite vrednosti. Ovaj problem je naveo filozofe
poput Bernarda Vilijamsa, Suzan Volf, i Tomasa Nejdžela da tvrde da se moralnost i lični odnosi
neizbežno sukobljavaju i da je često moralnost ta koja gubi jer kada su lični odnosi ugroženi,
neprimereno je pretpostaviti da svi naši postupci mogu i trebaju da budu vođeni nepristrasnim
moralnim principima. Odličan primer predstavlja situacija u kojoj se 2 osobe dave a spasilac može
da spasi samo jednu. Pretpostavimo da je jedna od te 2 osobe spasiočeva žena. Naravno da ne
možemo očekivati da će on nepristrasno odlučiti koga će spasiti i normalno je da bez razmišljanja
spasi svoju ženu, ne treba mu opravdanje za takav postupak.

Kada govorimo o uzajamnom dejstvu moralnosti i ličnih odnosa, oba stanovišta imaju nešto
privlačno. U situacijama kada je moralni obzir prema strancima u sukobu sa moralnim obzirom
prema našim bližnjima pretpostavljamo da prednost ima briga prema bližnjima. Međutim, to
protivreči principu nepristrasnosti jer je nepravedno to što su nečije šanse umanjene nezgodom
pri rođenju tj. time što ne spada u krug vaših bližnjih. Za rešenje ovog konflikta postoji više
sugestija. Problem nastaje ako pretpostavimo da su zahtevi moralnosti i obziri prema ličnim
odnosima neizbežno sutprotstavljeni. Neophodno je da pronađemo načine u kojima se oni
međusobno podupiru kao što su:

Prvi način - bliski lični odnosi nas osnažuju da razvijamo nepristrasnu moralnost;

Drugi način - intimnost se razvija u okruženju koje prepoznaje bezlične zahteve svih ljudi.

Ukoliko nismo bili u bliskim odnosima, ne možemo razviti moralno znanje i saosećanje koje je
važno za nepristrasnu moralnost. Niko ne zna kako da uvažava interese drugih ako u životu nije
imao blisku vezu. Ne možemo da promovišemo interese ukoliko nismo u stanju da ih
prepoznamo. A način da naučimo da ih prepoznamo jeste interakcija sa drugim ljudima. Većina
nas u porodici nauči kako da uoči interese drugih. Ako nismo motivisani da promovišemo interese
naših bližnjih, nećemo biti motivisani ni za promovisanje interesa nekog stranca. Takođe, ako
razvijemo empatiju prema našim prijateljima, bićemo skloni da je proširimo i na druge ljude. Ljudi
ne mogu biti pravični i moralni u vakuumu; mogu biti pravični samo unutar okruženja koje se
sastoji od ličnih odnosa. Bliski tj. lični odnosi su mogući samo ako postoji poverenje između
strana. Ukoliko su ljudi nezainteresovani za dobrobit drugih tj. ako su nemoralni kada stupe u
lične odnose, oni su u njih stupili zbog vlastite dobrobiti i koristi; stoga ti odnosi neće biti lični u
relavantnom smislu. Budući da takvi ljudi nisu u stanju da prepoznaju potrebe drugih, neće biti u
stanju ni da prepoznaju potrebe svojih bližnjih. Shodno tome, lični odnosi i moralnost nisu
nespojivi, pre bi se moglo reći da se oni uzajamno podržavaju.

Prijateljstvo je tema filozofije morala kojom su se bavili Platon, Aristotel i stoici. O njoj se manje
raspravljalo u moderno doba sve do njene pojave u feminističkim i kontekstualističkim pristupima
etici. Osnova prijateljstva je otvorenost prema drugima. Aristotel smatra da se odlična osoba
odnosi prema svom prijatelju na isti način kao što se odnosi prema samom sebi. Prijateljstvo
otvara vrata za beg od egoizma ili verovanja da treba uvek da se vodimo isključivo vlastitim
interesima. Kant poriče moralnu vrednost osećanja koja čine prijateljstvo. Ono je isključivo lična
stvar koja zahteva vrlinu, a protivreči zahtevu nepristrasnosti jer je prijatelj onaj koji se tretira
drugačije od ostalih. Problem je pomiriti te sutprotstavljene zahteve.

2. Pojam primenjene etike

Od sredine 1960. godine dolazi do porasta interesa filozofa za praktičnu (primenjenu) etiku tj. za
primenu normativnih teorija na praktične moralne probleme. Od Platona pa nadalje moralni
filozofi su se bavili pitanjima kao što su samoubistvo, napuštanje dece, ponašanje prema ženama,
primereno ponašanje javnih službenika itd. Hrišćanski filozofi, kao što su Akvinski i Avgustin, bavili
su se pitanjima pravednog i nepravednog rata, ispravnosti laganja itd. Ovakvim praktičnim
pitanjima takođe su se bavili i Hobs (koji se ovim pitanjima bavio u Levijatanu), Hjum (koji je pisao
o etici samoubistva), Mil (koji je pisao eseje o slobodi i potčinjavanju žena) i Bentam.

Ipak, tokom prvih 6 decenija 20. veka tj. pre 1960-te, moralni filozofi su se izolovali od praktične
etike. Od njih se izdvaja jedino Bertrand Rasl, koji je za razliku od svojih savremenika, bio izuzetno
uključen u praktične probleme. Bavio se temama kao što su razoružanje i seksualna moralnost.
Uprkos tome, veću pažnju je posvetio ostalim radovima i nije razvio svoja etička stanovišta u
potpunosti. Preovladavajuće gledište tog perioda bilo je da je moralna filozofija potpuno
odvojena od moralisanja i smatralo se da je moralisanje isključivo zadatak sveštenika. Ono što
nije bilo razmatrano bilo je da li je moralna filozofija može da doprinese raspavama o praktičnim
temama koje uključuju teška etička pitanja. To se desilo 1960. godine kada su prvi pokret za
građanska prava u SAD, Vijetnamski rat i porast studentskog aktivizma počeli da uvlače filozofe u
rasprave o moralnim pitanjima jednakosti, pravde, rata i građanske neposlušnosti. Međutim, bilo
je jako malo rasprava o seksualnoj moralnosti.

Osnivanje novog časopisa 1971. godine, Filozofija i javni poslovi (koji je bio posvećen primeni
filozofije na teme javnog života), obezbedilo je nove standarde za ove priloge. Primenjena etike
je ubrzo postala deo nastave na većini filozofskih odeljenja univerziteta u zemljama engleskog
govornog područja.

3. Pravna etika *
Kako su moderna društva postajala sve manje tradicionalno i religiozno zasnovana, da bi sve više
postojala multikulturna, multietnička i multirasna, tako su i pravila ispravnog ponašanja, koja su
ranije bila biblijski utemeljena, postala određena zakonima. Neki od primera su sporazumni
razvod, legalizovani abortus, priznavanje homoseksualnih brakova itd.
Odluke koje su se donosile ugledanjem na biblijske principe sada se zasnivaju na zakonodavstvu
i sudovima. Svim religioznim i kulturnim praksama je dat isti tretman. Ako jedna grupa želi za
sebe pravo da prihvati abortus, druge grupe moraju da tolerišu ovu praksu. Naravno, ovaj proces
nije odmakao dovoljno jer se još uvek dozvoljava poligamija, još uvek nije zabranjena dečija
pornografija itd. Pravnička svest je vrlo kreativna, ona može da pronađe uverljive argumente
kojima bi opravdala gotovo svako ponašanje.

Pravni moralizam predstavlja stanovište koje smatra da se zakon može upotrebiti da osnaži
moral, uključujući i seksualnu moralnost. Ovo stanovište danas zastupa Lord Patrik Devin a
savremeni kritičari ovog stanovišta podržavaju Mil-ov argument da zakon jedino može biti
upotrebljen da spreči nanošenje štete drugima.

Pravni pozitivizam predstavlja teoriju o prirodi zakona koju karakterišu 2 glavne crte:

1. Da ne postoji nužna veza između zakona i morala;

2. Da je pravna valjanost određena odnošenjem prema nekim osnovnim društvenim činjenicama

Ovi različiti opisi osnovnih pravnih činjenica vode različitim tvrđenjima o normativnom karakteru
zakona. Klasični pozitivisti smatraju da je zakon suštinski prinudan a moderni pozitivisti smatraju
da je on normativan. Tradicionalni kritičari legalnog pozitivizma su teoretičari prirodnog zakona
koji smatraju da se ne može povući oštra razlika između zakona i morala i time dovode u pitanje
prvu crtu moralnog poziivizma.

Pravni realizam jeste teorija filozofije prava koja tvrdi da se priroda zakona može bolje razumeti
posmatranjem onoga što čine sudovi i građani pre nego analiziranjem formulisanim pravnim
pravilima i pojmovima. Pravni realizam se takođe povezuje sa stanovištem da su pravna pravila
zapravo prerušena predviđanja onoga što će činiti sudovi kao i da tvrdnjom da samo aktuelne
odluke sudova konstituišu zakon.

4. Etika životne sredine (enviromentalna etika) *

Svaka etika koja nam daje orijentaciju u našem tretiranju životne sredine predstavlja
environmentalnu etiku.

Ljudski centrirana etika - stanovište koje smatra da politiku prema životnoj sredini tj. način na
koji ćemo se ophoditi prema prirodnoj sredini treba da biramo u odnosu na to koliko ta ista
politika utiče na ljude. Ljudski centrirana etika predstavlja onu varijantu utilitarizma po kojoj
treba da se maksimizira ljudska sreća u odnosu na nesreću. To znači da posledice neke politike
očuvanja životne sredine računa prema tome koliko ona doprinosi ili ne doprinosi ljudskoj sreći
ili nesreći. Iz ovoga zaključujemo da ova etika smatra da su jedino ljudi moralno relavantni i da ni
vrsta ni njeni pojedinačni pripadnici nisu moralno značajni. Samo su ljudska sreća i nesreća važni
nezavisno od toga šta se bilo kom drugom biću dešava, koliko je ugroženo i da li pati.

Životinjski centrirana etika - stanovište po kome nisu samo ljudi moralno relavantni već i
životinje. Mnogo toga što činimo prirodnoj sredini znatno utiče i na životinjske vrste pa stoga se
i one uzimaju u obzir nezavisno od toga kako će to uticati na ljude. Životinjski centrirana etika
priznaje moralnu relavantnost pojedinačnih životinja a ne vrsta; ono što se događa vrstama se
uzima u obzir samo ako to utiče na pojedinačne (individualne) životinje. Iako ovo stanovište
smatra da su sve životinje moralno relavantne ona ih ne rangira podjednako. Kako bi se izbegle
situacije u kojima bi se prednost nekad davala ljudskim interesima a nekad životinjskim
interesima, neophodno je da se jednaki interesi tretiraju jednako.

Životno centrirana etika - stanovište koje u klasu živih bića ne svrstava samo ljude i životinje već
i biljke, alge, jednoćelijske organizme, viruse, ekosisteme, biosferu. Ovo stanovište smatra da su
sva živa bića moralno relavantna ali ne i podjednakog moralnog značaja (preče nam je da spasimo
život jedne kornjače nego da spasemo neki žbun). Ta razlika se zasniva na moralnoj proceni
posledica istrebljenja neke vrste a ne na unutrašnjim karakteristika tih istih živih bića. Ova etika
zahteva da imamo u vidu da naši postupci utiču na svako živo biće koje je njime tangirano i da
pažljivo donosimo odluke o tom ponašanju. To ne znači da nikad nije moralno dopušteno oboriti
drvo, ubiti životinju, modifikovati ekosisteme. Šta će nam biti dopušteno zavisi od posledica tog
činjenja kao i od razlika u pogledu moralnog značaja unutar klase onoga što je moralno
relavantno. Životno centrirana etika takođe kaže da ljudi nisu nužno najznačajnija klasa živih bića
i da je očuvanje biosfere i ekosistema značajnije od očuvanja ljudi.

Ekološki holizam - stanovište koje smatra da su moralno značajne biosfera kao celina i veliki
ekosistemi koji je sačinjavaju. Sve ostalo što čini te velike ekosisteme kao što su ljudi, biljke,
životinje nije moralno značajno. Oni su važni samo ukoliko doprinose održanju celine kojoj
pripadaju (ekosistem). Takođe se zastupa stav da sve što je pojedinačno nije moralno značajno.

Opravdanje environmentalne etike - nije teško prihvatiti tvrdnju da su ljudi ti koji su moralno
relavantni zbog toga što oni imaju interese koji počivaju na sposobnostima koje poseduju. Kada
kažemo da ljudi imaju interese to znači da oni poseduju njihovo vlastito dobro koje se može
ugroziti ili pospešiti. Što se ostalih tiče, možemo reći da sve što ima svojstvo bića kao
kompleksnog entiteta jeste intrinsično vredno pa samim tim postoji moralni razlog da se sačuva
radi njega samog nezavisno od upotrebe kojoj služi. Na primer, biljke nemaju interese u bilo kom
moralnom smislu već imaju prirodne ciljeve ali to ne znači da zbog toga što one nemaju interese
da nisu moralno značajne.

5. Kazna kao etičko pitanje *

Kazna predstavlja situaciju u kojoj autoritet nekom ko je počinio prekršaj namerno nanosi
povrede ili mu oduzima dobra. Filozofski problem sa kažnjavanjem jeste to što ono (budući da
uključuje nanošenje povreda i lišavanje od izvesnih dobara) prekoračuje etička ograničenja i
samim tim zahteva posebno moralno opravdanje. Glavni pravci moralnih opravdanja su:

Odmazda - ako je neka osoba nanela povredu drugoj osobi, onda pravda zahteva odmazdu
(naknadu, osvetu);

Obeštećenje - ako je osoba nanela štetu drugoj osobi, onda je dužna da obešteti žrtvu;

Popravljanje - šteta koju je osoba nanela je poučava da se bolje ponaša u budućnosti;

Zastrašivanje - znanje o kaznama zastrašuje potencionalnog kriminalca;

Prevencija - počinilac koji je lišen prilike (koji je zatvoren) ne može ponoviti prekršaj.

Utilitarističke teorije o kazni se dele na:

1. Teorije sprečavanja - kad ubicu obese ili doživotno zatvore sprečava se da se prestup ponovi;

2. Teorije zastrašivanja - kad nekog lopova pošalju u tamnicu to i njega i druge zastrašuje da ne
kradu ponovo;

3. Teorije popravljanja - kad nekog zatvorenika posećuju sveštenik ili psihijatar, on zahvaljujući
tome odluči da više ne čini prekršaje i time se on popravlja.

Problemi sa teorijom zastrašivanja - zločinac koji se uzdržava od ponavljanja prestupa jedino iz

straha od kazne se nipošto nije popravio; on će zločin ponoviti ako pomisli da se može izvući bez
kazne. Ova teorija opravdava zaoštravanje kazni do najveće moguće mere; dokle god neko krši
neki zakon, to pokazuje da određena kazna nije bila dovoljna. Problem sa ovim je u tome što bi
takva strogost izneverila svoj vlastiti cilj a strogo kažnjavanje sitnijih zločina će podsticati one
teške. Presudna poteškoća u vezi sa ovom teorijom jeste to što bi se opravdavalo kažnjavanje
nevinog čoveka pod uslovom da u njegovu krivicu veruju potencionalni zločinci.

Problemi sa teorijom popravljanja - reforma sistema kazni nema nikakve veze sa sa ovom
teorijom niti kaznom uopšte osim u negativnom smislu. Najveći reformatori tamnica se nisu bavili
kaznom već onim što je prati. Osuda na zatočeništvo ne treba da uključuje gladovanje, bolest,
zlostavljanje. Knjiga koja najbolje govori o ovoj temi je knjiga W.F.R. Makartnija Zidovi govore.
Ona najviše ističe to da nema smisla držati čoveka godinama u zatvoru, maltretirati ga i onda ga
osloboditi punog mržnje koju nije moguće nadzirati a koja je stvorena životom u zatvoru. Ser
Aleksander Paterson kaže da kaznu predstavlja sama osuda na zatočeništvo a ne zatvorski
postupak i da se ljudi u zatvor šalju po kazni a ne radi kazne. Zatvor treba da se postara da
zatvorenici ne beže a ne da budu izloženi zlostavljanju. Takođe, u ovoj teoriji dolazi do brkanja
kazne sa njenim pratećim okolnostima. Poseta sveštenika ili psihijatra nije deo kazne. Treba
razlikovati dužnost popravljanja zatvorenika od dužnosti kažnjavanja zatvorenika. Neki moralisti
tvrde da se treba popraviti sama kazna; ona treba da zločincu jasno predoči pogrešnost njegovih
postupaka i treba da mu ukaže lekovitu pouku. Dakle, iako se popravljanje smatra izvrsnim
nusproizvodom kazne, ono ne predstavlja deo njenog moralnog opravdanja. Presudna poteškoća
ove teorije, kao i teorije zastrašivanja, jeste to što bi se njome opravdalo kažnjavanje nevinog
čoveka pod uslovom da se zatvorskim postupkom popravi njegov karakter.

Teorija odmazde - danas ima jako malo zastupnika. Ona se znatno razlikuje od ostalih teorija po
tome što ona smatra da kaznu opravdava prekršaj osobe koja se kažnjava a ostale teorije
smatraju da kaznu opravdavaju njene posledice do kojih dovodi. Rešdal kažnjavanje kao
odmazdu povezuje sa osvetom, pa je čak preimenovao teoriju odmazde u teoriju osvete. Jedina
osoba koja može osećati želju za osvetom jeste osoba koja je pretrpela štetu ili povredu. Osećanje
neke treće strane se naziva opravdanom ljutnjom. Dok je osvetoljublje nemoralno, opravdana
ljutnja je poštovana. Ukoliko kaznu izvršava povređena strana to se smatra osvetom i to nije
prihvatljivo, a ukoliko kaznu izvršava treća strana (najčešće država), onda je to opravdana ljutnja.
Rešdal kaznu kao odmazdu opisuje kao nanošenje bola radi bola i dodavanje zla zlu. Prvo, bol nije
zlo a drugo bol nije deo kazne. Standardne kazne ne zadaju patnje već lišavaju života (smrtna
kazna), slobode (robija) i svojine. Niko ne voli da bude lišen ma kojeg od ovih dobara ali pogrešno
je izjednačavati te stvari sa bolom i zlom. Hegel tvrdi da jedino kazna u vidu odmazde odaje
poštovanje zločincu jer se po njoj zločinac smatra odraslim umnim bićem koje ima mogućnost da
bira svoje ponašanje.

Ukoliko se pravilo u nekom društvu prekrši, to društvo ne samo da može već i treba da kazni
prekršioca. Združivanje predviđene kazne sa zakonom zaista zastrašuje. Zakonodavci se time ne
opredeljuju da kazne već se nadaju da će pretnja uroditi plodom i da kazne neće biti potrebne.
Tada bi njihovi zakoni imali najbolje ishode.

Smrtna kazna

U poslednje vreme se vode rasprave o tome da li je smrtna kazna prihvatljiva ili nije. Sve je više
pobornika da se ona ukine. Među prvim zemljama koje su ukinule smrtnu kaznu su Holandija,
Danska a njih su ispratile Britanija, Irska i Australija. U Evropi danas, jedino je Belgija zadržala
smrtnu kaznu za teške zločine, iako je zapravo ne primenjuje. Većina evropskih zemalja je
ratifikovala Protokol br. 6 Evropske konvencije o ljudskim pravima po kojoj je smrtna kazna
nelegalna. Ipak, mnoge zemlje još uvek zadržavaju instituciju smrtne kazne. Tokom 1999. smrtna
kazna je izbačena iz 67 zemalja, u njih 14 se primenjivala jedino u slučajevima posebnih krivica
kao što su izdaja, a u 23 je de facto ukinuta tj. ostala je u zakonodavstvu iako nikada nije
primenjena. To znači da oko 90 zemalja još uvek praktikuje smrtnu kaznu.
Grupe koje se zalažu za ukidanje smrtne kazne smatraju da je smrtna kazna varvarski ostatak iz
jednog okrutnog bivšeg vremena. Po njima, zemlja koja prihvata smrtnu kaznu se zaustavila u
moralnom progresu. Ono što ove grupe uznemirava to je činjenica da se smrtna kazna naširoko
primenjuje u azijskim i islamskim zemljama; a posebno ih uznemirava činjenica da preko 10
zemalja SAD u svom zakonodavstvu poseduje smrtnu kaznu i primenjuje je. Problem predstavlja
to što SAD predstavljaju vodeću naciju slobodnog sveta, promovišu slobodu, pristojnost i
prosvećenost a dopuštaju državno sankcionisano ubistvo svojih građana.

Takođe, postoje grupe koje se u isto vreme zalažu za ukidanje abortusa i očuvanje smrtne kazne
što je poprililno kontradiktorno. Objašnjenje leži u činjenici da se doktrina svetosti ljudskog života
odnosi samo na nedužne/nevine i ne primenjuje se na one koji su zgrešili.

Većina etičara danas smatra da je smrtna kazna rđava i da ne postoji ikakva valjana argumentacija
njoj u prilog.

6. Etika medija
Cilj etike medija je da doprinese naporima koje čine brojne nacije, naročito posle 1991. godine,
da poboljšaju usluge koje obezbeđuju mediji. Proučavajući etiku medija u poslednjih 25 godina
postalo je očigledno da je opstanak čovečanstva vezan za generalizovanje demokratije koja ne
može da postoji bez slobodne štampe, a sloboda štampe ne može da opstane ukoliko mediji nisu
u stanju da obezbede kvalitetnu uslugu tj. ukoliko su neetički. Etika medija, koja se takođe može
nazvati kontrolom kvaliteta, predstavlja oružje kojim se brani i povećava sloboda štampe.

Zajedno sa interesom prema etici medija došlo je i do napora da se pronađu (nevladina) sredstva
kojima bi se obezbedilo poštovanje etičkih pravila i koja bi stvorila sistem odgovornosti medija.

Međunarodne deklaracije i kodeksi predstavljaju pravila i principe koji su obuhvaćeni nacionalnim

kodeksom i koji variraju od zemlje do zemlje. Principi su sledeći:

- princip istine

- princip objektivnosti

- princip odvojenosti informacije od komentara

- princip poštenja

- princip poštovanja tolerancije

- princip prioriteta korisnika

- princip slobode i odgovornosti.

Deklaracija o principima novinarskog ponašanja je usvojena u Bordou 1954. godine i proglašena
je za standard profesionalnog ponašanja novinara koji se bave prikupljanjem, prenošenjem i
širenjem vesti, informacija i opisa događaja. Principi su sledeći:

- Prva dužnost novinara je da poštuje istinu i pravo javnosti na istinu

- Novinar treba u svakom trenutku da brani principe slobode i principe prava na fer
komentarisanja i kriticizam

- Novinar treba da izveštava samo o informacijama kojima zna poreklo. Novinar ne treba da
zataškava suštinske informacije ili falsifikuje dokumenta

- Novinar treba da koristi samo fer metode u pravljenju vesti, fotografija i dokumenata

- Novinar treba da učini sve što može da ispravi bilo koju objavljenu informaciju za koju se
ustanovi da je netačna

- Novinar treba da čuva profesionalnu tajnu dobijenu u poverenju

- Novinar treba da bude svestan opasnosti od diskriminacije koja se širi kroz medije i treba da
učini sve što može da spreči njeno pospešivanje

- Novinar treba da smatra za grube profesionalne povrede sledeće: plagijarizam, maliciozna

tumačenja, lažne i neosnovane optužbe, klevete, uzimanje mita

- Novinar koji je vredan svog imena treba da smatra za svoju dužnost da se verno pridržava svih
ovih principa.

Mediji i medijski kriminalitet su nezaobilazna tema. Masovni mediji su opšti naziv za prenosnike
informacija u koje spadaju štampa, radio, televizija, film. Medijski kriminalitet je vrsta delikvencije
i tipologija kriminalnih pojava koje se javljaju podsticajima masovnih medija.

Kada govorimo o uticaju sredstava informisanja na delikventnost i njihov kriminogeni značaj,

jedni smatraju da je negativan uticaj masovnih medija takav da ističu njihov kriminogeni faktor u
prvi plan, posebno kada su u pitanju maloletnici. Po njima, ona su uzrok delikventnog ponašanja
jer podstiču ponašanje negativnih uzora i ponašanja. Nasilnička crta ili agresivnost predstavlja sve
snažniju osnovu na kojoj se razvijaju izveštaji, reportaže, dramski, filmski i serijski programi čiji su
potrošači mladi ljudi koji su skloni uzimanju negativnog junaka za svoj uzor.

H. Šajder je nemački kriminolog koji smatra da medijski kriminalitet ima svoje posledice jer se
nasilje ulepšava i estetski prikazuje. Preko medija se odvija i proces banalizacije nasilja, odnosno
privikavanje publike i stvaranje utiska normalnosti. Taj slučaj pogotovo nalazimo kod televizijskih
programa. U vesternim filmovima se nasilje veliča, krimi žanr je prepun morbidnih scena i
drogiranih ubica a ratni filmovi ne prikazuju stvarnost i užas nego lepotu ludila i stravičnosti. Od
svih sredstava informisanja najveći uticaj na društvo ostvaruje televizija. Njeni sadržaji su
prilagođeni primitivnom ukusu kroz promovisanje nasilja, bludničenja i pornografije i time
podstiču nagone latentnih delikvenata. Smatra se da televizija utiče na devijantno ponašanje
mladih na 2 načina. Pri način podrazumeva najpre prihvatanje vrednosti koje nude televizijski
sadržaji što dovodi do oponašanja devijatnih grupa i pojedinaca. Drugi način se odnosi na
inspirisanje već formiranih kriminalaca na izbor sredstava i metoda za izvršenje krivičnih dela.

Sa druge strane, veliki broj autora tvrdi da uticaj masovnih medija na osećanja, stavove i
ponašanja ljudi nije dokazan dok profesor M. Milutinović smatra da literatura, štampa i film imaju
uticaj direktnog kriminogenog faktora i da ova sredstva predstavljaju inspiraciju za delikventno
ponašanje. Neka shvatanja ukazuju da mediji ne podstiču nasilje ali da mogu indirektno
stimulisati osobe da se identifikuju sa junacima i da ih imitiraju.

Kad je u pitanju štampa kao i druga literatura, preovladavaju stavovi da ne postoje pouzdani
indikatori delikventnog uticaja. Štampa je najstarije sredstvo masovnog informisanja i zbog toga
može predstavljati sredstvo manipulacije i propagande. Preovladavaju mišljenja da štampa sa
šund i pornografskim sadržajima ima negativan uticaj i može predstavljati delikventan faktor.

7. Bogati i siromašni
U svetu čak petina svetske populacije živi u apsolutnom siromaštvu. Većina tog stanovništva živi
u najsiromašnijim delovima sveta koje nazivamo zemljama u razvoju. Sa druge strane, postoji
mnogo bogatih pojedinaca koji žive u tkzv. bogatim zemljama i koji raspolažu bogatstvom koje bi
moglo da smanji ovo apsolutno siromaštvo; takođe postoje brojne vlade bogatih zemalja koje
imaju moć da izvrše transfer izvora i stručnog znanja i na taj način doprinesu da se siromaštvo
smanji. Imajući u vidu ove činjenice postavlja se pitanje: trebaju li oni koji su imućni da rade na
tome da se smanje beda i siromaštvo u zemljama u razvoju?

Sa jedne strane, postoje razne prirodne katastrofe kao što su poplave, zemljotresi, suše prilikom
kojih ljudi daju interventna pomoć, doniraju finansijska i materijalna sredstva kako bi se smanjile
štete. Sa druge strane, rastuća beda stotine miliona ljudi ne izaziva interes medija. Ipak, postoje
različite vrste programa organizovanih od strane vlada ili dobrotvornih organizacija koji nastoje
da koliko-toliko poprave stanje siromaštva.

Istinska pomoć ne predstavlja samo odgovor iz samilosti, ona takođe povlači pitanje uzroka
siromaštva a potom i uklanjanja tih uzroka koji potiču od nepravdi, ekonomskih politika itd. Reč
"pomoć" se često vezuje za pojam milosrđa koji se često pogrešno shvata i tumači. Ono što je
učinjeno iz milosrđa je nešto što nam daje pozitivno osećanje ali ne povlači neku moralnu
dužnost. Pitanje je: da li pomoć predstavlja moralnu obavezu?
U krugovima koji se bave zemljama u razvoju smatra se da pitanje pomoći nije povezano sa
milosrđem već sa pitanjem pravičnosti. Skloni smo mišljenju da se milosrđe tiče samo pojedinaca
dok ideja pravičnosti pokriva čitavo društvo. Pravična raspodela svetskog bogatstva zahteva da
svi trebaju da imaju onoliko koliko je potrebno da zadovolje svoje osnovne potrebe. Ali za mnoge
ljude pravična raspodela svetskog bogatstva zahteva mnogo više od toga. Ona zahteva da mnoge
stvari koje se čine na nivou međunarodne trgovine i ekonomskih aktivnosti budu izmenjene jer
su same po sebi nepravične. Najbolji primeri za tu nepravičnost su eksploatacija resursa i jeftina
radna snaga. Ona zahteva da se svi aktivno založe da prestane to stanje nepravičnosti i da se
nadoknadi šteta koja je na toj osnovi nastala.

Siromaštvo je oduvek sa nama a naš stav prema njemu i stepen do kojeg ga dopuštamo se nije
promenio tokom 20 vekova. Međutim, danas postoje 2 nova faktora koja znatno utiču na tekući
odgovor: prvi, opšte uviđanje da ne postoji božanski društveni poredak pa time ni moralno pravo
na bogatstvo i stanovište da ogromne društvene nejednakosti nisu dobre i treba ih eleminisati.
Drugi faktor se odnosi na činjenicu da su oni koji žive u razvijenim zemljama postali svesni
siromaštva koje postoji u udaljenim zemljama i da ono može biti mnogo veće od onog na koje
nailaze u svojim vlasititim zemljama.

Treba li pretpostavku o neizbežnosti siromaštva preispitati? Pošto nejednakost nije neizbežna,

zar ne bi trebalo da je eliminišemo? Prvo, ne postoji ljudsko društvo u kojem ne postoje
nejednakosti, one su oduvek postojale. One su nužna karakteristika ljudskog društva i nastaviće
to da budu. Drugo, čak i ako nejednakosti ne bi bile neizbežne, da li bi bilo pametno eliminisati
ih? Neki stepen nejednakosti je koristan jer društvo bez nejednakosti ne bi bilo ni pravedno ni
slobodno.

Treba spomenuti da se činjenica da je siromaštvo oduvek sa nama koristi na defetistički način kao
opravdanje što se ne pomaže siromašnima. Takvi ljudi veruju da su napori ka poboljšanju situacije
Sizifov posao i da tu ništa ne može da se promeni. Oni smatraju da je problem toliko veliki da šta
god se učinilo neće promeniti stvar i da zbog toga ne treba da osećamo grižu savesti što ne
pomažemo. Međutim, to je uvek samo izgovor za sebičnost. Postojanje užasnog siromaštva i
lišavanja u raznim delovima sveta ne znači da se nas ne tiče isto to u našoj zemlji. Čak šta više,
oni koji se ne obaziru na siromaštvo i bedu u njihovoj sopstvenoj zemlji nisu posebno
zainteresovani ni za mnogo veće probleme na ostalim krajevima sveta.

Većina ljudi, osim psihopata, se saoseća sa unesrećenima i to ne samo sa ljudima nego i sa

životinjama. Saosećanje može biti podstaknuto ne samo siromaštvom već i uočavanjem nečijeg
bola i patnje. Oni koji su do kraja sebični su u stanju da prikriju koliko malo saosećaju sa drugima.
Potisnuto saosećanje je obavezno praćeno krivicom. Međutim, postoje mnogi ljudi koji istinski
žele da pomognu. To često bude samo prolazna želja poput odgovora na neku televizijsku emisiju,
na primer o bolesnoj deci iz nerazvijenog sveta. Glavni problem za bogate predstavlja odricanje
dela svog bogatstva. Oni osećaju sažaljenje ali da li je to dovoljno?

Bernard Vilijams kaže da ne treba da budemo skrhani bedom u svetu koja nas okružuje jer ne
možemo svima pomoći. Piter Singer tvrdi da je naša moralna obaveza da do granica svojih
mogućnosti pomognemo onima koji su u nevolji. Drugim rečima, mi smo moralno obavezni da
toliko pružimo makar i po cenu smanjivanja vlastitog životnog standarda - taman toliko da patnja
koju mi doživljavamo zbog priloga koji dajemo drugima bude jednak patnji onih kojima je on
upućen.

Ne postoji granica onoga što ljudi treba da rade kako bi popravili svet, osim granica vremena i
snage. Postupati benevolentno znači postupati na osnovu milosrđa ili ljubavi prema drugima a ne
iz moralne obaveze. Pozitivne obaveze su one koje smo eksplicitno, zakonski preuzeli ili one koje
implicitno preuzimamo kao roditelji, deca, prijatelji. Iz ovog ne sledi da nemamo moralne obaveze
prema strancima. Imamo moralne obaveze prema onim strancima koje direktno susrećemo iako
slučajno: da spasimo dete koje se davi, da nahranimo gladnog čoveka pred našim vratima, da
utešimo nekoga ko očajava.

8. Nauka, tehnologija i etika

Naučna revolucija 16. i 17. veka postavila je temelje za industrijsku revoluciju. Njutnovska
mehanička fizika i mehanicistički pogled na svet bili su iluzije stvorene redukcionističkom
metodologijom. Oni su ponudili čovečanstvu lažno obećanje predviđanja i kontrolisanja prirodnih
procesa, čak i samog života. Istine i vera mehaničke nauke formirali su osnovu novog načina
saznanja koji je omogućio ljudima da akumuliraju kapital. Priroda je postala sluga industrijske
ekspanzije i materijalnih bogatstava. Materijalistička i mehanicistička nauka je postala nova vera,
a kako je scijentizam uzurpirao religiju tako su ateizam i ljudska arogancija dobili zamah.

Frensis Bekon se smatra ocem-filozofom industrijske nauke i biotehnologije. Današnja

tehnokratija je utemeljena na njegovim idejama kao i na njegovom stavu da je priroda skup
delova, resursa i predmeta koji treba da budu eksploatisani i unapređeni zarad poboljšanja
društva. Bekon je za vrhunsku etiku postavio sticanje znanja kao moći bez obzira na sredstva
pomoću kojih se to znanje stiče. Pošto postignuće takvog znanja i njegova primena na industrijsku
nauku predstavlja vrhunsko nastojanje čovečanstva, onda nije važno ukoliko se u tom procesu
nanese šteta prirodi. Drugim rečima, Bekon je uspostavio industrijski progres kao najviši
društveni princip i prioritet. Dajući industrijskom progresu religiozno odobrenje, naučno saznanje
postalo je sveti autoritet za novu religiju jedne napredujuće tehnokratije. Bekon je ustanovio veru
modernog naučnika čije traganje za znanjem predstavlja najvišu vrlinu, budući da otkriva istinu i
obećava korisnost. Pisao je da je čovek pomagač i tumač prirode što je usadilo ideju da je
čovekova uloga i dužnost da poboljša prirodu. Smatrao je da tek kada se čovek umeša u prirodu
i kada pokuša da je natera da učini ono što on želi umesto onoga što ona želi, on počinje da shvata
kako ona funkcioniše i može naučiti kako da je kontroliše. Njegova izjava da je čovek razbio Božji
pečat u stvarima je značajan jer danas, u atomskim i genetičkim istraživanjima, čovek ponovo
nameće" pečat svoje slike na stvorenja i dela Božija". Njegov vizionarski savet nije uspeo da ublaži
ljudsku aroganciju i pohlepost uprkos njegovom prizivanju božanstva. Današnja upotreba
životinja u biomedicinskim istraživanjima je nagoveštena još u Bekonovom delu Nova Atlantida.
U njegovoj priči veličina, oblik, boja, ponašanje i reprodukcija životinja se mogu prepravljati i tako
stvarati nove vrste što je tada predstavljalo naučnu fantasiku a danas stvarnost zahvaljujući
genetičkom inženjeringu. Bekon je u jednom momentu hteo da kazni čoveka jer je želeo da bude
nalik bogovima a u drugom momentu je želeo da postigne dominaciju nad prirodom kao što je
Bog imao.

Postoji konflikt između nauke, etike i religije tamo gde ga pre nije bilo i to zbog toga što se nauka
sve više koristi radi moći i kontrole nad životom, često u službi sebičnih i materijalističkih svrha.
Ričard Levins i Ričard Livontin, u Dijalektičkom biologu, nalaze mnoge negativne društvene
posledice naučnog materijalizma zbog upotrebe nauke u službi kapitalističkih vrednosti i ciljeva:
poljoprivreda je okrenuta prvo profitu pa tek onda prehrani ljudi, zdravstvo primarno predstavlja
ekonomski poduhvat a sekundarno je pod uticajem zdravstvenih potreba.

Genetski inženjering je najavljen kao poslednji lek za sve bolesti. Veruje se da će sve biti rešeno
kroz tu novu biotehnologiju. Bićemo sposobni da stvorimo produktivnije životinje i useve koji su
otporni čak i na sušu. Ali postavlja se pitanje da li će ljudi biti zdraviji i da li će imati više hrane
nego ikada do sada? Najveću opasnost genetskog inženjeringa predstavlja nova biotehnologija
koja će voditi skončavanju prirode osim ako se ne pojavi radikalna promena u stavu i shvatanju.
Džon Mekmari tvrdi da je nauka znanje, a da je znanje moć. Pošto moć služi onima koji je
poseduju, stoga nauka predstavlja slugu i ona ne može biti gospodar. Praveći od nauke religioznu
veru modernog sveta, mi smo izgubili dušu u razmeni duhovnih vrednosti i etike za materijalno
znanje, globalnu moć i kontrolu. Raskol između duše i tela, duha i materije predstavlja bazu
racionalnog egoizma. Mi razaramo ono što je ekološki gledano kao nedeljiva celina. Kroz to mi
razaramo našu svetu povezanost.

Filozof Alan Drengson definiše tehnokratiju kao sistematsku primenu tehnologije na sve nivoe
ljudskog delovanja, uključujući upravljačke i ekonomske politike kojima je cilj rast. Cilj
tehnokratije postaje kontrola života pomoću sredstava upravljačkih tehnika koje regulišu
primenu hardvera i procesa koji su integralni deo tehnologije. Načelno težište nauke je stavljeno
na proricanje, kontrolu i naučnu primenu. Tehnokratija je nespojiva sa demokratijom. Ona je
ultimativno destruktivna zbog toga što se neophodne demokratske kontrole od strane vlade, kao
što je prevencija industrijskog zagađena, ne uklapaju sa principom "slobodnog preduzetništva".
Svet i druga živa stvorenja su pojmljena jedino u terminima ljudske koristi. Tehnokratija vodi ka
rukovođenju svim aspektima prirodnih, industrijskih i socijalnih procesa pomoću sredstava
centralizacije zamenjujući ljude mašinama, moralnost pravilima i zakonima, zajednicu socijalnim
sistemom, različitost monokulturom itd. Jasno je da postoji sve manje slobode u modernom
svetu, kako se sve više uplićemo u procese kontrole.

9. Ljudska prava *
Od kada je sveta i veka traje i borba za ljudska prava. Čovek, potčinjen ne samo prirodi već i
drugim ljudima, se borio za svoja prava sam, oslanjanjem na istomišljenike, državu i
međunarodne organizacije. U toj borbi je bilo i uspona i padova ali se širio skup prava čoveka kao
pojedinca, građanina, pripadnika određene društvene grupe i subjekta međunarodne zajednice.

Odgovor na ropstvo kao instituciju bio je Spartakov ustanak u doba drevnog Rima kao i Linkolnov
pledoaje (odbrambeni govor advokata na sudu) za oslobođenje robova mnogo vekova kasnije, sa
ukidanjem preostalih razlika u pravima belaca i crnaca u vreme Lindona Džeksona.

1215. sa Magna kartom počela je era širenja slobode koja je do tad bila rezervisana za vladare i
nosioce crkvene, državne i druge moći. Magna kartom prava dobijaju i vlastelini i time je otpočeo
proces spuštanja važnih prava sa vrha državne piramide ka njenoj osnovici.

Habeas korpus akt 1679. se odnosio samo na obavezu izvođenja uhapšenog na sud ali je ta
obaveza ostala od izuzetne važnosti do najnovijih dana, kao velika prepreka samovolji i zlovolji
izvršnih organa vlasti u odnosu na građanina, koji je nevin dok sud ne utvrdi da je kriv.

Zakon o pravima 1787. koji predstavlja jednu od univerzalnih tekovina Američke revolucije, prvi
je proklamovao čitavu lepezu prava i sloboda čoveka pa se stoga nalazi u temeljima savremenog
međunarodnog poretka.

Deklaracija o pravima čoveka i građanina 1789. godine, kao simbol Francuske revolucije, otišla
je korak dalje pledoajeom za slobodu, jednakost, bratstvo šireći dijapazon ljudskih prava
prodorom u klasnu i svaku drugu jednakost ljudi.

Deklaracijom prava radnog i eksploatisanog naroda 1918. Oktobarska revolucija je skupu

političkih i građanskih prava pridružila ekonomska i socijalna prava.

Bez ovih istorijskih deonica širenja opsega i dometa ljudskih prava ne bi bilo moguće stići do
Opšte deklaracije o pravima čoveka 1948. koju je usvojila Generalna skupština Ujedinjenih
nacija. Usvojena pre tačno 50 godina, ova deklaracija je otvorila je novo doba u afirmisanju ,
širenju i ostvarivanju ljudskih prava. Na nju se neposredno oslanjaju Pakt o političkim i
građanskim pravima i Pakt o ekonomskim i socijalnim pravima iz 1996. godine.
Pod okriljem Ujedinjenih nacija usvojeni su i mnogi drugi akti iz oblasti promovianja i zaštite
ljudskih prava koji su doprineli uspotavljanju sistema zaštite prava čoveka bez obzira na rasu, pol,
jezik ili veru, kako se to navodi u ciljevima i načelima Povelje UN.

Na planu regionalne kodifikacije ljudskih prava značajnu ulogu imaju OEBS i Savet Evrope,
Organizacija američkih država i Organizacija afričkog jedinstva koje su dopunile i uskladile sistem
ljudskih prava.

Borba za uključivanje ljudskih prava i sloboda u ustavno-pravne akte zavisila je od odnosa snaga
političkih partija i uticaja javnog mnjenja. Kao primer liberalnog i demokratskog ustava navode
se Vajmarski ustav 1918. i Vidovdanski ustav 1921.

U novije vreme, odredbe o ljudskim pravima bivaju uključene u unutrašnji pravni sistem kao
civilizacijsko dostignuće. Odnos prema ljudskim pravima postao je jedno od ključnih merila
razvoja demokratije u svakoj zemlji.

Tokom čitavog 20. veka vođena je oštra borba između pripadnika različitih ideologija i političkih
struja o nekim kategorijama ljudskih prava. Za pobornike liberalne demokratije na prvom mestu
su bile klasične slobode i građanska prava a za nosioce marksističkih ideja na prvom mestu su bila
socijalna i ekonomska prava.

Posle raspada bipolarizma, u novim odnosima snaga u svetu bivaju lansirane nove ideje-vodilje
među kojima prvo mesto zauzimaju ljudska prava kao najveća vrednost međunarodne zajednice.
Prvu generaciju ljudskih prava čine građanska prava i slobode, drugu generaciju ekonomska i
socijalna prava a treću generaciju pravo na razvoj, na zdravu prirodnu okolinu itd.

Ljudska prava ne mogu i ne smeju biti predmet političke manipulacije. Zaštita ljudskih prava ne
može biti izgovor za kršenje nacionalnog suveriniteta i teritorijalnog integriteta države,
nelegalnog i nelegitimnog mešanja u njene unutrašnje poslove.

(Pročitaj malo više o Oktobarskoj i Francuskoj revoluciji, Vajmarskom i Vidovdanskom ustavu)

10. Bioetika
Reč "bioetika" je prvi put upotrebljena 1971. godine od strane Van Ranseler Potera koji je pod
tim pojmom podrazumevao upotrebu bioloških nauka u cilju poboljšanja kvaliteta života. On je
smatrao da proučavanje prirode ljudskih bića kao i samog sveta može da nam pomogne da
formulišemo ciljeve čovečanstva. Stoga, po Poteru bioetika je nauka o opstanku.

Termin "bioetika" se nije odomaćio u značenju primene bioloških nauka već kao termin koji
označava upotrebu etike u medicini i bio-medicinskim naukama. Enciklopedija bioetike ne
ograničava bioetiku na medicinsku etiku već proširuje njeno značenje na čitav živi svet, budući da
postoje etička pitanja koja se odnose na živa bića ali koja nisu, bar direktno, vezana za etiku
medicine i medicinu kao nauku kao što su pitanja koja se tiču genetskog inženjeringa u
reprodukciji životinja ili uzgoju biljaka.

Moderne biotehnologije su stvorile nove mogućnosti za manipulaciju ljudskim životom u

njegovim različitim stupnjevima razvitka, od trenutka začetka i oplodnje jajne ćelije do odraslog
ljudskog bića. Stoga prvi korak koji se nametao bila je potreba proširenja etičkog poljana ovaj novi
domen moguće manipulacije.

Tačno je da se u našoj kulturi oduvek smatralo da se etike tiče prenatalni ljudski život pošto je
pitanje dopuštenosti abortusa shvaćeno kao etičko pitanje o "pravu na život" fetusa, dok se sa
suprotne strane nalazi pravo žene da odluči o razvitku fetusa u njenom vlastitom telu.

Moraju da postoje granice onoga što može biti dopušteno u našem postupanju i upotrebi drugih
živih bića ako još uvek nastojimo da se ponašamo dostojanstveno prema prirodi. Postoje i takva
etička pitanja koja nisu ni u kakvoj vezi sa medicinom zato što se odnose na opštu vezu između
ljudskih postupaka i žive prirode. Ovo je razlog što se etika može proširiti mimo svog klasičnog
polja. Ovo proširenje etike u našem vremenu se ne može izbeći, kada biotehnologije nastoje da
pretvore sva živa bića u objekte manipulacije. Stoga bioetika uključuje 3 nivoa:

1. Nivo osoba;

2. Nivo potencijalnih osoba ili prenatalnog ljudskog života;

3. Nivo živih bića uopšte.

Etika osoba nalaže da se prema ljudima nikad ne odnosimo samo kao prema sredstvu za
postizanje nekog cilja već uvek kao intrinsičnoj vrednosti. Međutim, ono što nazivamo
prenatalnim ljudskim bićem se potpuno razlikuje od odrasle osobe jer nisu u stanju da misle tj.
da sebe shvate kao autonomne i nisu u stanju da shvate vlastitu smrt. Prenatalno ljudsko biće ili
potencijalna osoba predstavljaju živo biće koje će se razviti u autonomno biće ukoliko se ne
prekine normalna evolucija njegovih potencijala ili ukoliko oni ne budu hendikepirani. Stoga oni
koji smatraju da prenatalno ljudsko biće treba da se poštuje izražavaju svoje poštovanje prema
nečemu što nam je slično i što smo svi bili pre nego što smo postali svesni sebe.

Podaci dobijeni posmatranjem reakcija fetusa koji je izložen nasilnom tretmanu govore o tome
da je on sposoban da oseti bol na izvesnom stupnju svog razvoja. To je jedan od glavnih razloga
za proširenje pojma poštovanja i na embrione i fetuse. Stoga moramo da uzmemo u obzir da
postoje i razlike i veze između razvijenih osoba i prenatalnih ljudskih bića. Ovo je važno jer nas
moderne biotehnologije primoravaju da donosimo odluke o tome da li ćemo dopustiti da se
istraživanja, testovi i manipulacija vrše na prenatalnom ljudskom životu i do koje granice ćemo
dozvoliti ovakva istraživanja. Moramo imati u vidu da postoji postepeni prelaz u razvoju od
prenatalnog ljudskog bića, preko bebe (potencijalne osobe) do razvijene osobe. Ovo implicira da
naše propisivanje granica mešanja i intervencija na prenatalnom životu treba takođe da bude
postepeno i da treba da ustanovimo strožije granice za ono što je dopušteno u istraživanju,
testiranju i manipulaciji na onim razvojnim stupnjevima na kojima se ono vrši, od genetike do
medicinskog tretmana ljudskih pacijenata.

Ako prenesemo ili proširimo naše poštovanje osoba i na bebe a zatim i na prenatalni ljudski život,
zašto se onda ono ne bi odnosilo i na životinje kao i na čitav živi svet? Ako prihvatimo sve vidove
eksploatacije i manipulacije životinjama kao i njihove genetske strukture, onda će na kraju krajeva
čitava živa priroda postati samo puki materijal za našu eksploataciju.

Mi smo nasledili jednu etiku koja se bavi samo odnosom među osobama, koja nije uključila i
prirodu kao jednog punopravnog člana ovih odnosa. Izvesna neosetljivost koju imamo prema
živom svetu rezultat je ovog etičkog nasleđa. Ova nova perspektiva kao i njene implikacije za naš
društveni život treba da nam otvori oči za značaj potrebe da se ustanove granice biotehnološke
manipulacije i istraživanja.

11. Medicinska etika

Medicinska etika podrazumeva proučavanje moralnih pitanja u oblasti medicinskog tretmana i
istraživanja.

Veštačka oplodnja - veštačko oplođenje je terapeutski postupak kojim se leči bračni sterilitet.
Postoje 2 vrste veštačke oplodnje (inseminacije): homologno i heterologno. Homologno
oplođenje podrazumeva veštačko oplođenje žene koristeći spermu zakonitog muža i ovaj metod
nema etičkih dilema jer brak zadovoljava prirodnu želju za decom. Drugačija je situacija sa
heterolognom inseminacijom tj. sa oplođenjem udate žene spermom nepoznatog davaoca. U
ovom slučaju muž je sterilan ali i dalje želi da ima decu, tako da majka ostaje jedini biološki
roditelj. Smatra se da je ovo bolja opcija od usvajanja jer je tada dete potpuno strano i majci i
ocu.

Inovacije u medicini - napredak medicine je fantastičan i ponekad zbunjujući. Niz dostignuća,

pogotovo u genetici, transplataciji organa i akušerstvu, otvara mnoga etička pitanja na koja nije
lako dati odgovore. Javili su se mnogi revolucionarni činovi kao što su presađivanje srca,
presađivanje mozga koji su doveli do redefinisanja pojma smrti. Takođe jedan od revolucionarnih
činova jeste oplođenje in vitro, koje je stvorilo problem tkzv. surogat majki i dece iz inkubatora.
Sa ovim je povezano dostignuće medicine u procesu zamrzavanja organa i delova tela, pre svega
sperme i jajnih ćelija. Problem surogat majki je delikatan. Sa biološkog apekta to je prvorazredni
eksperiment koji otvara zagonetku: da li na osobine ploda utiče samo genetski materijal ili na
njega utiču i onih 9 meseci trudnoće koje je provelo u placenti surogat majke? Ukoliko placenta
surogat majke služi samo za ishranu ploda onda je jasno da je majka ona koja je dala genetski
materijal. Ali ako se utvrdi da placenta (tj. njeni hormoni, krv itd.) utiče na osobine potomka, onda
se ne može lako odgovoriti na pitanje da li je majka ona koja ga je rodila ili ona koja je dala
genetski materijal.

Genetsko savetovanje i genetski inženjering - izraz "eugenika" označava nauku koja proučava
načine kako da se potomstvo genetski popravi. Zloupotreba eugenike može da ugrozi čitave
etnose pa i čovečanstvo kao što se to desilo u vreme Hitlerovog nacizma kada su bili ugroženi
Sloveni, Jevreji itd. Otuda svaka nauka, pogotovo genetika, mora da bude u službi sveopštih
ljudskih vrednosti a nikako u službi politike koja se najčešće koristi da opravda postupke vladajuće
klase. Etički problemi u genetici mogu da se podele na:

- Etičke probleme genetskog savetovanja u porodici;

- Etičke probleme genetskog skrininga (prenatalna dijagnostika);

- Etičke probleme genetskog inženjeringa (eksperimenti sa DNK);

- Etičke probleme genetske terapije.

Transplatacija organa - presađivanje tkiva i organa je u čitavom svetu postala praksa vrhunskih
medicinskih ustanova, zahvaljujući kojoj mnoge osobe, koje su bile osuđene na preranu smrt,
danas normalno rade i žive. Danas se uspešno presđuju bubrezi, rožnjača, delovi kože i kostiju,
srce, jetra a čine se i pokušaji sa drugim organima. Veliki broj zemalja je doneo zakone kojima se
preciziraju uslovi pod kojima se organi za presađivanje mogu uzimati sa živih i umrlih lica, kako bi
se olakšala primena ovog dostignuća. Aktuelan etički problem u vezi sa presađivanjem organa
vezan je za davaoca organa. Postoje 2 vrste davaoca organa i transplatancije: transplatancija
organa uzetih sa živih osoba i transplatancija organa uzetih sa leševa. Nasleđeno iz Rimskog
prava, ljudsko telo i njegovi sastavni delovi predstavljaju dobro koje je van prometa (kojima se ne
može raspolagati). Može se raspolagati samo onim delovima tela koji su neposredno odvojeni od
ljudskog organizma (kosa,zubi, krv, sperma) i koji su tim aktom odvajanja prestali da uživaju
status dobra van prometa i postali stvari građanskog prava tj. dobra in comercio. Međutim, pijetet
prema umrlima, koji podrazumeva intimno osećanje poštovanja prema uspomeni na umrlo lice,
povlači sa sobom i nepovredivost leša. Postoje norme o određenom načinu postupanja sa
umrlom osobom kojima je cilj očuvanje ljudskog dostojanstva kako umrlog tako i njegove
porodice. Te norme zahtevaju da se poštuje celovitost leša i da se on (celovit) podvrgne postupku
sahrane. Sa druge strane, postoji norma prema kojoj je život čoveka najveća vrednost. Ove 2
norme dolaze u sukob kada se radi spašavanja života mora uzeti organ sa nekog leša. Svakako,
norma o spašavanju živih u tom smislu ima prednost jer priroda ne poznaje integritet leša i
process truljenja leša je neizbežan. Kada je reč o presađivanju organa sa umrlih, postoje 2 pitanja
koja treba regulisati: saglasnost davaoca organa ili saglasnost njegovih bližnjih nakon njegove
smrti i merodavno utvrđivanje smrti.

Budući trendovi medicinske etike - medicinska etika takođe razmatra pitanja:

- Odnosa pacijenta i lekara;

- Autonomije pacijenta;

- Odnosa pacijenta i društva.

Kada je reč o odnosu i konfliktu između društva i pojedinca (pacijenta), do njega dolazi kada ljudi
ne žele da prihvate efikasne tretmane (njih samih ili članova njihove porodice) zbog religioznih ili
drugih ličnih razloga. Kada lična uverenja ugroze zdravlje pojedinca, tada se nameću pitanja da li
medicinska zajednica i sama država imaju prava da intervenišu. U takvim situacijama medicinski
radnici su dužni da utvrde kodekse koji će uspostaviti ravnotežu između interesa društva i prava
pojedinca. Postoje i druga sporna pitanja koja se nameću u ovom kontekstu kao što je pitanje: da
li je obaveza lekara da poštuje autonomiju pacijenta toliko primarna da se njome dovode u
pitanje drugi važni moralni principi?

Činjenica da se sve češće javljaju situacije u kojima termalno bolesni pacijenti zahtevaju da im se
da pravo da zahtevaju asistirano samoubistvo (uz pomoć medicinskog osoblja), postavlja pitanje
kršenja osnovne moralne obaveze lekara da ne čini štetu. Vode se debate o legalizaciji eutanazije
(bezbolnog okončanja života termalno bolesnih pacijenata) a danas u svetu jača trend
tolerantnog odnosa prema eutanaziji, što ne znači da se ona aktivno promoviše već da se na nju
blaže gleda i daje se podrška onim lekarima koji izaberu da je vrše.

Postavlja se pitanje etičkog tumačenja slučajeva kada smrt nastupa odlukom da se obustavi
tretman (pasivna eutanazija). Pacijenti mogu sami unapred da autorizuju ovakve odluke i lekari
mogu da odluče da prekinu tretman ukoliko smatraju da je svaka buduća medicinska nega
beskorisna. Ovde se postavlja pitanje donošenja vrednosnog suda od strane lekara a time ova
odluka ne može biti isključivo lekarska već se mora konsultovati pacijent ili njegova porodica.
Vrhunski konflikt se javlja između pacijenta (tj. njegove porodice) i lekara kada lekarsko osoblje
smatra da je pacijent preminuo a članovi porodice odbijaju da prihvate tu činjenicu.

U pogledu genetskog inženjeringa, postavlja se pitanje kako iskoristiti to dostignuće? Da li treba

da ograničimo njegovu upotrebu na terapeutske svrhe (lečenje bolesti) ili treba da dozvolimo
upotrebu i za druge ciljeve kao što su povećanje inteligencije ili atletske sposobnosti pojedinca?
Posebno problematično područje se odnosi na primenu genetske tehnologije u razvoju novih
poljoprivrednih proizvoda. Da li proizvodi na kojima je izvršena genetska modifikacija negativno
utiču na zdravlje čoveka?
Genetski inženjering je obeležio 21. vek. Početkom 70-ih godina došli smo do rezultata da je
moguće gen jedne vrste prebaciti u drugu i na taj način stvoriti neku potpuno novu vrstu. Genetski
inženjering podrazumeva kombinovanje genetičkog materijala i ispoljavanje genetičke
informacije gena. Početak 21. veka obeležile su nedoumice o etičkim posledicama stvaranja
veštačke ljudske vrste. Još uvek nije obavljena analiza negativnog uticaja kloniranja na životinje a
da ne pričamo o ljudskom organizmu. U ovom pitanju se javlja neopravdanost velikih finansijskih
rashoda na kloniranje koje odvlači sredstva koja su potrebnija za aktuelne zdravstvene probleme.
Kloniranje čoveka izaziva velike etičke probleme u pogledu toga što čoveku oduzima pravo na
ličnu neprikosnovenost, fizički i psihički integritet. Mnogi međunarodni dokumenti otvoreno
govore o zabrani kloniranja kao što su Sveopšta deklaracija o genomu čoveka i pravima čoveka iz
1997. godine i Aneks protokola Konvenciji o pravima čoveka i biomedicini iz 1998. godine.

12. Odnos etike i politike *

U Platonovoj knjizi "Odbrana Sokratova" vidimo da je Sokrat primio poruku od Boga koju je
trebao da prenese ljudima koja kaže da ljudi treba da se brinu o svojoj duši i da je učine što boljom
kako bi nalikovala Bogu a ne da upropašćuju svoj život brigom o svom telu i posedovanju. Sa ovog
stanovišta politika predstavlja zadatak državnika da održava duše svojih sugrađana i da se postara
da one budu što je moguće bolje. Temelj državne profesije jeste saznanje o onome što je dobro.
Po Sokratu, radikalan porok stare demokratije je u tome što je društvo bilo stavljeno u ruke ljudi
koji nemaju istinski uvid i adekvatno stručno znanje o onom što je apsolutno dobro.

Uloga etike u međunarodnim odnosima je dugo bila zanemarivana dok je danas to postalo vrlo
diskutovano pitanje. Realisti smatraju da u svetu u kom dominiraju rizici bezbednosti i nacionalni
samo-interesi ima malo mesta za etiku. Kulturni pluralisti smatraju da su etika i moral relativni
odnosno da zavise od tradicije jednog društva. Idealisti smatraju da je međunarodna politika
ukorenjena u etici a da država i drugi nedržavni akteri dele osnovni moralni rečnik koji utiče na
individualne i kolektivne izbore koje prave države. Današnje teorije o odnosu etike i politike
razmatraju pitanja pitanja ljudskih prava, vojne sile, strane intervencije, međunarodnih sankcija
kao i globalne političke pravde.

Politika i problem prljavih ruku - politika je uvek postavljala uznemirujuća pitanja o opsegu i
autoritetu uobičajenog shvatanja morala. Neki moderni politički teoretičari i savetnici smatraju
da politički realizam implicira da u politici nema mesta za moral. Kubanska raketna kriza nam je
primer ovakvog stava. Ova kriza odigrala se 1962. godine kada su Rusi postavili nuklearne rakete
na Kubi kao odgovor na postavljanje američkih raketa u Italiji i Turskoj. Ovaj potez SAD je
proglasio za pretnju svojoj bezbednosti. Nakon višednevnog natezanja, Rusi su povukli svoje
oružje i zauzvrat su dobili garanciju od SAD-a da neće napasti Kubu a oružje u Turskoj je
deaktivirano. Jedan od glavnih savetnika predsednika Kenedija u kubanskoj krizi bio je Din Ačeson
koji je nagovarao Kenedija da napadne Ruse što bi izazvalo nuklearno uništenje i koji je smatrao
da je smrt stotinu ili hiljadu nedužnih ljudi nevažno moralno pitanje u odnosu na nacionalnu
bezbednost. Kenedi je ipak smatrao da je to loša ideja jer bi to bio obrnuti Perl Harbor i nije napao.
Ačison je tvrdio da je važnija potreba predsednika Kenedija da povrati prestiž, demonstrira svoju
hrabrost i da izbegne da Demokratska partija izgubi na predstojećim izborima za Kongres.

Oni koji se se zalažu za to da politika ima prednost u odnosu na moral nisu imali u vidu samo
nužne rizike nemoralnog karaktera već su smatrali da je nužno lagati, vršiti zverstva, pa čak i ubiti.
Pozivajući se na Sartrov pozorišni komad "Prljave ruke" , neki moderni filozofi su tvrdili da politički
poziv zahteva od svojih delatnika da krše važna moralna pravila i standarde koji inače važe u
spoljnoj politici. Moderne rasprave o ovoj temi sugerišu da postoji specifična moralnost koja je
primerena političkoj aktivnosti i da ona prevazilazi "običnu" moralnost. Ova tvrdnja se podupire
pojmom moralnosti uloge odnosno teorijom da politička uloga generiše potrebu za prljavim
rukama.

Makijaveli je pisao da potreba za prljavim rukama predstavlja deo pre ljudske nego političke
sudbine. On pravi oštru razliku između političkog i javnog sa jedne, i privatnog i ličnog sa druge
strane. Knjiga koja je delom posvećena pitanju prljavih ruku se zove "Javna i privatna moralnost"
a njen izdavač Stjuart Hempšajr govori o konfliktu između ova dva načina života. Majkl Volzer
kaže da je lako uprljati ruke u politici i da je to često ispravno ali da to ne važi za privatni život.
Ovim nailazimo na problem razlikovanja političkog i nepolitičkog. Poznato je da je Makijavelijev
stav kontraverzno interpretiran. Njegovo zalaganje za nužnu nemoralnost je sasvim ozbiljno i iako
je on imao u vidu prevazilaženje hrišćanske moralnosti, njegovo stanovište ima širu primenu i na
moralne kodekse i vrline izvan konteksta hrišćanstva. On kaže da će čovek koji se zalaže za dobro
u svim prilikama brže propasti jer je okružen ljudima koji nisu dobri. Stoga je neophodno da vladar
koji želi da ostane na vlasti nauči kako da ne bude dobar i da to svoje znanje upotrebi shodno
nuždi. Makijaveli smatra da postoje moćni razlozi koji mogu da nadvladaju moralne razloge.
Nužnost da se manipuliše, laže, izda, krade ili ubije povremeno se nameće u privatnom životu ali
je ona daleko češća u politici. Akteri političkog života su predstavnici i stoga se njihova moralna
odgovornost tumači drugačije a politička arena uključuje posledice i izbore koje imaju daleko veću
težinu nego u privatnom životu. Jedna je stvar tvrditi da politika neki put traži moralni kriminal a
druga stvar je insistirati da ona uključuje stil života koji je potpuno lišen morala. Političkom životu
su vrednosti prijateljstva, porodice i oblici spontanosti manje dostupni a bilo koji stil života povlači
sa sobom zatvaranje nekih vrednosti ili njihovo isključivanje.

Politička etika - objašnjenje koje govori o tome kada javni funkcioner može legitimno da sledi
svoje sopstveno mišljenje o ispravnoj politici uprkos neslaganju nadređenih ima mnogo toga
zajedničkog sa objašnjenjem koje govori o tome kada zakonodavci mogu slediti svoje mišljenje
uprkos neslaganju svojih glasača. Politički realisti tvrde da je razlika između izabranih i
postavljenih funkcionera prenaglašena. I izabrani i postavljeni funkcioneri se suočavaju sa sličnim
političkim izazovima sa kojim se suočavaju zakonodavci. Etičke odgovornosti izabranih
funkcionera su tema koja je privlačila pažnju političkih filozofa. Na primer, ukoliko se neki senator
protivi smrtnoj kazni a njegovi birači su za nju, pstavlja se pitanje kako on treba da postupi? Ovo
pitanje je staro koliko i sama demokratska reprezentacija. Da li zakonodavci treba da poštuju želje
birača (da budu delegati narodne volje), da se ponašaju u interesu a ne po želji birača ( poverenik
narodnog interesa) ili treba da se ponašaju nepristrasno i nezavisno? Izbor treba da zavisi od vrste
predmeta o kom se diskutuje, od toga da li se zakonodavci i birači ne slažu oko toga šta je dobro
ili oko toga šta je pravedno itd. Zakonodavac ima snažan razlog da se prikloni željama birača ako
su se građani upustili u značajni proces demokratije i ako su njihove želje zasnovane na legitimnim
razlozima. Ukoliko se taj proces demokratije degradira, onda zakonodavci dobijaju starateljstvo
nad interesima građana. Kada je u pitanju pravda, zakonodavac ima više razloga da se pokori
biračima ukoliko su njihova shvatanja utemeljena na legitimnim razlozima i na koncepciji pravde.
Kada to nije slučaj, onda zakonodavac daje prednost svojim shvatanjima.

13. Etika poslovanja *

Najveći broj diskusija o etici poslovanja posmatra etiku kao prepreku za ostvarenje pofita. Sa ovog
stanovišta, etika i profit su suprotno orijentisani: što je biznis etičniji, to je manje profitabilan i
obrnuto. Svakako da postoje situacije kada će moralno postupanje smanjiti profit kao što je to
primer sa odbijanjem da se nekom da mito da obavi neki posao. Ono što je dobro jeste da etika
biznisa pruža prilike za sticanje novca i može da predstavlja izvor za kompetitivnu prednost jer
ako je npr. neka radnja poznata po poštenju onda će ona imati puno mušterija i dobro poslovanje.
Etičko ponašanje takođe pomaže tako što smanjuje troškove poslovnih transakcija, što stvara
poverenje među deoničarima, što povećava izglede da će timski rad biti uspešniji, kao i time što
čuva društveni kapital koji je neophodan za obavljanje posla.

Pojedinci koji su motivisani jakim moralnim i religioznim vrednostima se po svoj prilici ponašaju
manje oportunistički, su stoga produktivniji i profitabilniji. Zaposleni i mušterije koji imaju
ispravne vrednosti će biti manje nadgledani i kontrolisani. Reputacija poštenja će privući
mušterije koje i same cene ove vrednosti ali i zaposlene i snabdevače. Stoga poverenje i poštenje
učvršćuje neku vrstu začaranog kruga. Upravljanje organizacijom je drugačije u firmi koja se
iskazala kao poštena i vredna poverenja. U sredini u kojoj vladaju odnosi nepoverenja nadzor se
odvija u duhu policijske kontrole. U poslednje vreme se dosta govori o timskom radu i
eliminisanju raznih upravnih nivoa. Radnici bi trebalo da budu ovlašćeni tj. da im se da veća
odgovornost i diskreciono pravo a time će se smanjiti potreba za upravnim službama. Jedna od
veoma važnih koristi korporativnog ponašanja jeste ta što se njime čuva društveni kapital koji
omogućava slobodno tržište. Sistem tržišta ne funksioniše u vakuumu već koegzistira sa mnogim
drugim institucijama u društvu kao što su porodica, crkva, pravosuđe itd. Svaka od ovih institucija
doprinosi ostvarenju i održanju kapitalizma. Neetičko korporativno ponašanje povećava troškove
(ekološka šteta, veći broj sudskih sporova) i smanjuje količinu društvenog kapitala. Sistemu tržišta
je neophodan i moralni kapital tj. da bi bio uspešan u njemu treba da postoje prihvaćene moralne
norme kao što je govoriti istinu, plaćati račune, držati se fer pleja. Ako se ove norme naruše i ljudi
se ne pridržavaju pravila, onda svaka osoba neće smatrati da neće imati koristi ako se pridržava
tih pravila.

Poslovna etika (etika biznisa, etika poslovanja) zauzima poseban položaj u domenu primenjene
etike. Ona se bavi jednom oblašću ljudskog preduzetništva čiji nosioci nemaju profesionalni
status i čiji su motivi često smatrani kao sve samo ne plemeniti. Kao jedini pokretač poslovnog
života često se navodi pohlepa. Predmet poslovne etike koji je danas na snazi nije stariji od 2
decenije. Etika poslovanja je bila oblast kojoj se nije pridavala pažnja u glavnom toku filozofije i
nije imala svoj vlastiti predmet izučavanja. Predstavljala je nešto što je suviše zaokupljeno
novcem kao vulgarnom valutom. Međutim, sama filozofija se ponovo okrenula stvarnom svetu a
poslovna etika je pronašla svoje mesto ili se izborila za njega.

Mit o motivu profita - poslovna etika se više ne bavi isključivo kritikom poslovanja i praksom
biznisa. Sada se ljudi interesuju kako da se o profitu misli unutar šireg konteksta produktivnosti i
društvene odgovornosti i kako korporacije i kompleksne zajednice mogu da na najbolji način služe
svojim zaposlenima i širem društvu. Poslovna etika se razvila od isključivo kritičkog napada na
kapitalizam i "motiv profita" u produktivnije ispitivanje osnovnih pravila i praksi poslovanja. Stoga
je prvi zadatak poslovne etike da razbije neke od mitova koji više zamračuju nego što razrešavaju
sliku o biznisu. Poslovni ljudi i dalje govore o svom poslu u terminima "motiva profita" iako taj
termin opisuje biznis kao napadan i opsednut novcem. Profit nije cilj ni svrha biznisa i ne bi trebao
da bude. On je sredstvo kojim se biznis izgrađuje i on se raspodeljuje zaposlenima, direktorima,
investitorima ili se ponovo investira. Mi pogrešno shvatamo biznis jer usvajamo preusku sliku da
je biznis težnja za profitom i na osnovu toga izvodimo pogrešne zaključke.

Drugi mitovi i metafore u biznisu - među mitovima i metaforama koji najviše štete biznisu su oni
darvinistički pojmovi o preživljavanju najsposobnijih i džungli u kojoj opstaju najjači. Život biznisa
jeste donekle takmičarski ali je daleko od borbe za opstanak u kojoj je sve dopušteno. Koliko god
bi jedno preduzeće moglo biti kompetitivno, ono uvek počiva na podeljenim interesima kao i na
međusobno prihvaćenim pravilima ponašanja. Život biznisa je pre svega suštinski kooperativan i
uvek uključuje kooperativne grupe koje se međusobno priznaju i iskazuju poverenje jedna prema
drugoj. Jedna od najžilavijih metafora koja preživljava uprkos brojim dokazima koji postoje protiv
nje, jeste metafora atomističkog individualizma. Ideja da se život biznisa sastoji od transakcija
koje se odvijaju među pojedincima bez mešanja države potiče od Adama Smita. Država i biznis
su partneri koliko su i protivnici. Atomistički individualizam nije samo netačan već je i naivan kada
pretpostavlja da ne postoje institucionalna pravila i praske koje se utemeljuju obećanja, ugovore
i razmene. Biznis predstavlja društvenu praksu a ne delatnost izolovanih pojedinaca. Ideja
korporativne kulture je dominantan model današnjeg shvatanja biznisa. Ona je društvena i
odbacuje atomistički individualizam. Ona uočava koliko je važno mesto ljudi u organizaciji kao
osnovoj strukturi života biznisa. Ona otvoreno obuhvata ideju etike i uočava da kulturu održavaju
vrednosti koje se dele. Korporativna kultura predstavlja neodvojiv deo šire kulture i ona time
predstavlja jednu pod-kulturu.

Mikro-, makro- i molarna etika - razlikujemo 3 nivoa etike biznisa:

- Mikro- koji se odnosi na pravila pravedne razmene između 2 pojedinca;

- Makro- koji se odnosi na institucionalna pravila i pravila kulture trgovine;

- Molarni nivo - koji se odnosi na osnovnu jedinicu današnje trgovine - korporaciju.

Ono što je osobeno za mikro-etiku poslovanja jeste ideja pravedne razmene i pojam adekvatne
plate, fer tretmana i ideja onog što se smatra dobrim poslom. Makro-etika je postala deo velikih
pitanja o pravdi, legitimitetu i prirodi društva koja sačinjavaju društvo i politiku. Neki od tih
pitanja su da li je sistem slobodnog tržišta pravedan, šta je svrha slobodnog tržišta, koje su
legitimne uloge države u biznisu itd. Makro-etika predstavlja pokušaj da se razume priroda
poslovanja i njegove funkcije. Molarna jedinica modernog biznisa je korporacija a centralna
pitanja poslovne etike tiču se direktora hiljada kompanija koje vladaju komercijalnim životom
širom sveta. Ta pitanja se posebno odnose na ulogu korporacije u društvu i na ulogu pojedinca u
korporaciji.

Korporacija u društvu: ideja društvene odgovornosti - centralni pojam današnje poslovne etike
jeste ideja društvene odgovornosti. To je pojam koji je iritirao Miltona Fridmana koji je smatrao
da je društvena odgovornost biznisa da poveća svoj profit i da menadžeri korporacija treba da
maksimiziraju profit akcionara. Tvrdio je da ukoliko bi se novac davao u dobrotvorne svrhe ili za
druge društvene potrebe, da bi to bilo ravno potkradanju akcionara. Ovakvo razmišljanje je
posledica uskog gledanja na biznis kao na nešto što je isključivo okrenuto sticanju profita.
Globalni odgovor na razmišljanje kao što je Fridmanovo je sledeći: umesto akcionara, korisnici
korporativnih društvenih odgovornosti su udeoničari, klasa u kojoj akcionari predstavljaju samo
pod-klasu. Udeoničari su svi oni koji čine neki deo kompanije i koji imaju legitimna očekivanja i
prava u odnosu na akcije kompanije a u njih spadaju zaposleni, potrošači, snabdevači i šire
društvo.

Obaveze prema udeoničarima: potrošači i zajednica - menadžeri korporacija imaju obaveze

prema svojim akcionarima ali i prema drugim udeoničarima. Imaju posebne obaveze prema
potrošačima, okolnoj zajednici i svojim zaposlenima. Cilj korporacije je da služu javnosti time što
će obezbediti tražene proizvode i usluge i tako što neće naneti štetu zajednici i njenim građanima.
Na primer, ne može se reći da kompanija služi društvenom cilju ako zagađuje vodu i vazduh.
Kompanija ima obavezu da svoje proizvode učini bezbednim i da dodatno upozori na moguće loše
rukovanje uputstvima. Proizvođači moraju da imaju u vidu opasne posledice i da predvide
zloupotrebu svojih proizvoda. Ali ovim se postavlja pitanja dokle ide granica odgovornosti
proizvođača. Takođe jedna od tema diskusija jeste i reklamiranje koje dovodi u pitanje
inteligenciju i odgovornost potrošača i kojoj su upućene ozbiljne kritike od strane tekuće prakse
biznisa. Smatra se da je reklamiranje vrsta prinude jer se meša u slobodni izbor potrošača koji
više nije u poziciji da odluči kako da na najbolji način zadovolji svoje potrebe, i koji je podvrgnut
brojnim uticajima koji su često potpuno nevažni za njegove potrebe pa čak i suprotni njima. Često
se dešava da reklame na uvredljiv način prikazuju žene i etničke manjine kao i samu ljudsku
prirodu, kako bi prodali proizvod bez kojeg većina nas može da živi. Takođe jedan od većih
problema jeste to što se u reklamama mnogo laže a te laži se teško i retko prepoznaju.

Pojedinac i korporacija: odgovornosti i očekivanja - prema tradicionalnoj teoriji slobodnog

tržišta, rad zaposlenog predstavlja samo jednu robu među mnogima i on je podvrgnut zakonima
ponude i potražnje. Prenatrpane, neudobne prostorije, mizarne dnevnice su svakodnevnica ali i
pored ovoga još uvek je na snazi model rada shvaćenog kao roba. Zbog toga se veliki deo
savremene poslovne etike fokusirao na prava zaposlenih i na lojalnost kompaniji. Ako jedna
kompanija postupa prema svojim zaposlenima kao prema rezervnim delovima, onda ne treba
nikog da iznenadi ako oni počnu da se prema kompaniji odnose samo kao prema izvoru zarade i
koristi. U ulogu i odgovornost zaposlenog spada i lojalnost prema firmi. Lojalnost ima 2 lica:
zaposlen zbog svog posla ima obavezu prema firmi ali i ona ima prema njemu. Međutim, postoji
opasnost u naglašavanju lojalnosti jer nije sasvim jasno da li je ona vezana sa zaposlenje ili za
nečiju posebnu ulogu i odgovornost. Neki aspekti nečije uloge i odgovornosti mogu da
predstavljaju deo ugovora sa poslodavcem ili zakona, a neki drugi aspekti se mogu primetiti samo
tokom radnog vremena, stalnim kontaktom sa drugim zaposlenima. Norman Bouvi je rekao da
posao nikad nije samo posao već da on ima i moralnu dimenziju koju čine ponos zbog proizvoda
koji se namestio, saradnja sa kolegama, briga za dobrobit kompanije itd. Nekad se dešava da su
korporativne vrednosti u suprotnosti sa ličnim vrednostima zaposlenih tj. dešava se da su neki
zahtevi koje kompanije postavljaju nemoralni. Ono što predstavlja lične vrednosti su najdublje i
najšire vrednosti nečije kulture. Ako treba da se bira između interesa i zahteva biznisa i moralnosti
i dobrobiti društva, onda je biznis taj koji mora da odstupi. Ovo je najviši domet poslovne etike.

14. Etika rata i mira *

Jedno od najtežih filozofskih pitanja koje se tiče rata odnosi se na etičku stranu uvučenosti u rat.
Postoje 3 tradicije mišljenja koje dominiraju u ovoj temi i to su:

1. Teorija pravednog rata - najuticajnije stanovište o etici rata i mira. Ovu teoriju su zastupali
Akvinski, Avgustin, Hugo Grocijus itd. Po teoriji pravednog rata, države mogu da imaju moralno
opravdanje da pribegnu oružanoj sili u ratu koji je ponekad, naravno ne uvek, moralno ispravan.
Mnoga pravila koja je razvila ova tradicija mišljenja su u međuvremenu kodifikovana u savremene
međunarodne zakone o oružanom sukobu, kao što su Haška i Ženevska konvencija. Teorija
pravednog rata se može podeliti na 3 dela:

a) JUS AD BELLUM - odnosi se na pravičnost pribegavanja ratu. Pravila jus ad bellum su

namenjena najpre poglavaru države i političkim vođama koji su odgovorni za principe jus ad
bellum jer su oni ti koji započinju ratove. Ako se ogreše o ovu odgovornost, onda se smatra das u
počinili ratne zločine koji se takođe nazivaju "zločini protiv mira". Da bi jedan započeti rat bio
pravedan, potrebno je da politička zajednica ili država ispuni 6 zahteva:

- Država može da započne rat samo ako za to ima dobar razlog (samoodbrana, otpor agresiji,
zaštita nevinih, ukoliko su agresijom ugrožena fundamentalna prava tj. prava države na politički
suverinitet i integritet);

- Motivacija za rat mora da bude moralno ispravna namera;

- Država može ući u rat samo ako ne postoji drugi način da se reši konflikt;

- Država može ući u rat samo ako je odluku o tome donela odgovarajuća vlast i ako je on objavljen;

- Država treba da pribegne ratu samo ako smatra da ima verovatnoće za uspeh u njemu (ovde je
cilj da se izbegne bespotrebno masovno nasilje);

- Pre nego što stupi u rat, država treba da izmeri opšte dobro koje bi iz njega proizašlo.

b) JUS IN BELLO - odnosi se na pravednost u ratu tj. na ispravno ponašanje u toku samog
ratovanja. Odgovornost poštovanja pravila just in bello pripada vojnim komandantima, oficirima
i vojnicima koji formulišu i sprovode politiku rata države. Oni se smatraju odgovornim za povredu
principa i može im se suditi za ratne zločine. Jus in bello podrazumeva 3 pravila:

- Vojnici mogu samo da gađaju one koji su učesnici u sukobu tj. moraju da prave razliku između
civila i vojnika;

- Vojnici smeju da upotrebe silu koja je proporcionalna njihovom cilju;

- Vojnici ne smeju koriste oružja i metoda koja su sama po sebi zla (silovanja, genocid, mučenje
zarobljenika).

c) JUS POST BELLUM - odnosi se na pravdu u toku okončanja rata. Pravila jus post bellum nastoje
da period prelaska sa rata na mir učine što lakšim i ima ih 5:

- Država ima valjan razlog za okončanje rata ako je povratila prava zbog kojih je započela rat;

- Država mora okončati rat u skladu sa pravilima jus post bellum-a, osveta se nikako ne dopušta;
- Uslovi zaključenog mira moraju biti javno objavljeni i saopšteni od strane legitimnog autoriteta;

- Pobednička država mora praviti razliku između civila i vojnika jer ne smeju civili snositi kaznene
mere;

- Svi uslovi mira moraju da budu proporcionalni ciljevima povraćaja oduzetih prava.

2. Realizam - ovo stanovište smatra da moralni pojmovi kao što je pravda nemaju svoje mesto u
spoljnoj politici i da su moć i nacionalna sigurnost ono što pokreće državu u toku trajanja rata.
Realisti veruju da je rat nužan element svetskog sistema, da mu treba pribeći samo ako doprinosi
nacionalnom interesu i da, ako je već došlo do rata, država treba da učini sve kako bi dobila taj
rat. Oni takođe veruju da je govor o moralnosti rata ništa drugo nego prazna priča. U realiste
spadaju Tukidid, Makijaveli, Hobs, Hans Morgentau itd. Postoji razlika između deskriptivnog i
preskriptivnog realizma. Deskriptivni realizam tvrdi da se države u stvari ne ponašaju moralno
pa je stoga glupo pričati o prisustvu morala u ratu. On smatra da se u ratu radi prvenstveno o
moći, bezbednosti i nacionalnim interesima i da ne možemo očekivati od država da žive po
pravilima i principima koje tražimo od pojedinaca. Preskriptivni realizam smatra da država treba
da se ponaša amoralno u ratu i da država treba da ostavi moralnost kod kuće kad odlazi u rat.
Prema realističkom stanovištu rat je opravdan ukoliko služi nacionalim interesima. Interesi drugih
država se uglavnom smatraju nevažnim sem ako se ne shvate intrumentalno. Međutim, kao što
se pojedincima ne dopušta da ignorišu interese drugih pojedinaca, tako da i od država zahteva
da uvaže interese drugih država. Kod ove teme ostaje nerešen problem određenja pod kojim
uslovima i u kom opsegu država ima pravo da da prioritet sopstvenim interesima kao i koliko je
se tiču interesi drugih država.

3. Pacifizam - odbija rat u korist mira. Pacifista nije protiv nasilja u svim formama već je protiv
posebne vrste nasilja koju rat uključuje. Pacifista se suprotstavlja ubijanju koje proizilazi iz
političkih razloga. Njih često kritikuju jer odbijaju da koriste brutalne metode koje su nužne za
samoodbranu i odbranu njihove države. Zamera im se što uživaju u pogodnostima svog
državljanstva a pritom izbegavaju da nose i njegov teret, odnosno obavezu. Pacifizam je
preterano optimističan jer mašta o nenasilnom svetu koji je nedostižan.

Principi odbrambene etike - etika odbrane može biti kompleksna i paradoksalna. Sa jedne strane,
odbrana predstavlja integralni deo jedne zemlje i stoga treba da obuhvati fundamentalne
demokratske vrednosti. Sa druge strane, odbrana može da uključuje kontrolisanu upotrebu
destruktivne sile kako bi se izazvalo masovno uništenje. Mnoge zemlje su donele svoje nacionalne
programe odbrambene etike u kojima su izloženi fundamentalni etički principi i etičke obaveze
koji odgovaraju karakteru njihove doctrine odbrane. Kanada je na primer usvojima 3 etička
principa: poštovati dostojanstvo svih osoba, služiti svojoj zemlji pre nego samom sebi, povinovati
se i podržavati zakoniti autoritet.
Svetost života - postoje ljudi koji se protive svakoj vrsti ubijanja pozivajući se na svetost života.
Ljudi koji su posebno obuzeti strahopoštovanjem prema lepoti živih stvari zaključuju da je život
svetinja i da je stoga svako ubijanje moralno pogrešno. Postoje različite verzije pacifizma koje su
izvedene iz verovanja u svetost života. Najekstremnija verzija zabranjuje ubijanje bilo kojeg živog
stvora. Manje ekstremno stanovište odobrava ubijanje biljaka ali zabranjuje ubijanje životinja.
Najskromnije gledište zabranjuje samo ubijanje ljudskih bića. Ubijanje u najvećoj meri može da
naruši poštovanje koje žive stvari zaslužuju, posebno kada se zna da oduzimanje ljudskih i
neljudskih života nije neophodno. Ali kada kažemo da to nije neophodno nailazimo na paradoks
jer ponekad oduzimanje jednih može spasiti živote drugih. Ova teškoća nije jedini problem
pacifizma. Ukoliko je očuvanje života najviša vrednost, onda sledi da su bilo koji činovi koji dovode
život u rizik nemoralni. Na primer, ako ljudi umesto religijskog preobraćenja biraju smrt, život je
podjednako razoren kao i kada se radi o običnom ubistvu. Mi možemo verovati da takvi ljudi greše
ali to ne znači da su oni moralno izopačeni.

Ubijanje civila - oduvek je smatrano da civili trebaju biti pošteđeni koliko god je to moguće. Taj
trend je bio preokrenut u drugom sv. ratu. Veoma visok procenat ubijenih civila je takođe bio
karakterističan za rat u Vijetnamu. Sa obzirom na prirodu modernog oružja i na njegovu
destruktivnost, civilne žrtve je teško izbeći i one postaju neizbežan deo modernog rata. Pacifisti
smatraju da je ubijati civile nemoralno dok nepacifisti smatraju da je ubijanje neprijateljskih civila
opravdano i da su to neizbežne smrti a ne ubistva. Postoje mnoge moralno prihvatljive politike
koje, kada se usvoje, za efekat imaju ubijanje nevinih ljudi. Na primer, službenik javnog zdravlja
razmatra program nacionalne vakcinacije u cilju sprečavanja epidemije gripa. Ako ne
implementira program vakcinacije mnogi ljudi će umreti od gripa. Sa druge strane, ako se
program sprovede određen broj ljudi će umreti od alergijske reakcije na vakcinu. Dakle, program
vakcinacije ubiće nevine ljude. Ali mi u svakom slučaju nećemo na taj program gledati kao na
ubistvo niti službenika javnog zdravlja kao ubicu. Slično tome, kada je smrt civila u ratu rezultat
vojnih operacija, to ne znači da je to bio cilj te vojne operacije i za njima se svakako žali. Međutim,
po pacifistima, oni koji prihvataju program vakcinacije su dali svoju saglasnost dok je ta ista
saglasnost odsutna kada je u pitanju rat.

Ovlašćeni autoritet - od Avgustinovog vremena, teoretičari su ustanovili da pravedan rat može

biti vođen samo od strane ovlašćenog autoriteta. Avgustin je smatrao da je upotreba sile od
strane privatnih lica nemoralna; odatle sledi da je upotreba sile bila dopuštena samo ako je bila
odobrena od strane javnih vlasti. Većina stručnjaka se slaže da rat predstavlja kontrolisanu
upotrebu sile od strane lica koja su organizovana u funkcionalni lanac komandovanja. Pored toga
što ratovi mogu biti vođeni od strane država i nacija, oni mogu biti vođeni i od strane pobunjenika
i revolucionara zarad političkih ciljeva.
Da li su zakoni rata puke konvencije? - tvrdnja da su pravila jus in bello konvencionalna implicira
da pravila nisu izvedena iz božanskih zakona već da ona proističu iz voljnih akata i dogovora
ljudskih bića. Konvencija se često javlja kao rešenje za određenu vrstu problema tj. za problem
koordinacije. Postavlja se pitanje da li su zakoni rata puke konvencije ili nešto više od toga. Ako
su zakoni rata puke konvencije, onda sledi da nismo u obavezi da se pridržavamo pravila u borbi
ako ih naš neprijatelj i sam konstantno ignoriše. Onda je jedino važno da ne budemo mi ti koji će
prekršiti pravila prvi. Ono što se smatra prihvatljivim ponašanjem u ratu se menjalo kroz vekove.
Taj promenljivi karakter ratnih zakona govori u prilog konvenciji. Uprskos ovim činjenicama, još
uvek postoje razlozi za verovanje da zakoni rata nisu puke konvencije. Nije loše ukoliko se vi
svejedno pridržavate pravila čak i kad druga strana to ne čini. Ako odbijemo ideju da su zakoni
rata puke konvencije, onda možemo pretpostaviti da oni imaju moralni sadržaj koji je dovoljan
da ih se države pridržavaju bez obzira na to šta druge države čine ili ne čine.

15. Obrazovna etika

Obrazovna etika se bavi pitanjem od čega treba da se sastoji obrazovanje za liberalno-
demokratsko stanovništvo. To obrazovanje treba da doprinese iskorenju deksriminacije koja
vlada u društvu, koja je zasnovana na predrasudama. Obrazovna etika se deli na 2 stanovišta koja
se razlikuju po pitanju ciljeva građanskog obrazovanja:

1. Politički liberalizam - predstavnik je Vilijam Galston koji zastupa minimalistički skup građanskih
vrlina. Njegov glavni cilj je učenje toleranciji koja važi samo u javnoj ali ne i u privatnoj sferi i
očuvanje javnog poretka. Politički liberalizam odbija suštinsko razumevanje nekih drugačijih
oblika života i izjednačava uzajamno poštovanje sa tolerancijom. Ovaj pravac veruje da je
podučavanje toleranciji dovoljno da se ustanovi pravedno liberalno društvo i da državno
obrazovanje teži da oblikuje ljude tako da oni liče jedni na druge pre nego da samostalno misle.
On smatra da je bolje pustiti roditelje da zaštite decu od različitih oblika života nego pustiti vlade
da nameću deci građansko vaspitanje. Po ovom stanovištu, državno obrazovanje stvara
konformitet a ne individualitet.

2. Sveobuhvatni liberalizam - predstavnici su Stiven Masedo i Džon Rouls koji se zalažu za učenje
uzajamnom poštovanju i osećanju za pravičnost kao osnovnim političkim vrlinama. Neki roditelji
se protive ovom pravcu jer ometa njihove napore da prenesu svoj vlastiti način života na svoju
decu ili zato što se on sukobljava sa njihovim religioznim uverenjima. Sveobuhvatni realizam se
zalaže za uzajamno poštovanje između građana bez obzira na rasu, pol, religiju itd. jer ono
predstavlja osnovni preduslov za pravedan liberalni poredak. On veruje da bez uzajamnog
poštovanja može doći do diskriminacije koja će predstavljati značajan problem u društvu kao što
je to primer sa diskriminacijom pri zapošljavanju. Dodatan problem kod diskriminacije je taj što
vlada ne može mnogo uticati na nju. Sveobuhvatni liberalizam zadire i u privatnu sferu i briše
razliku između privatnog i javnog. Ovo stanovište veruje da javno kontrolisane škole treba da
imaju prednost u odnosu na roditelje koji se međusobno razlikuju po pitanju podučavanja
uzajamnom poštovanju. Decentralizovane javne škole mogu da pomognu učenicima da razumeju
i vrednuju političke izbore koji su im stavljeni na raspolaganje kao građanima i različite živote koji
su im pristupačni kao individuama.

Ova dva koncepta liberalizma se razlikuju i u koncepcijama socijalne pravde. Ne slažu se oko toga
u kojoj meri socijalna različitost treba da bude podržana građanskim obrazovanjem. Uprkos
razlikama, oba stanovišta se slažu da javne škole mogu podučavati uzajamnom poštovanju. Da
bismo odredili koliko socijalne različitosti bi liberalizam mogao da podrži kroz građansko
obrazovanje, potrebno je da obratimo pažnju na vrednost konkurentskog razumevanja
građanskog obrazovanja i na značaj političkog i sveobuhvatnog liberalizma.