УНИВЕРЗИТЕТ ЦРНЕ ГОРЕ

ЕЛЕКТРОТЕХНИЧКИ ФАКУЛТЕТ

Блажо Ђуровић

Историjа идеjа и техника сателитских

комуникациjа
- СЕМИНАРСКИ РАД -

Подгорица, 2015. године

Садржаj

Увод 1

1 Комуникациjа приjе сателита 2

2 Први кораци 6
2.1 Зачетак идеjе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6
2.2 Први сателити . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6
2.3 Први комуникациони сателит - СЦОРЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8
2.4 Пасивни сателит - Ехо . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8
2.5 Први цивилни активни сателит - Телстар . . . . . . . . . . . . . . . . . 10
2.6 Синком геосинхрони сателити . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12
2.7 Молниjа орбита и сателити . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13
2.8 Радио аматерски сателити . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 14

3 Комерциjална рjешења 15
3.1 Телевизиjа . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 18
3.2 Телефониjа . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19
3.3 Пренос података и Интернет . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 21

4 Осматрање Земље сателитима 23

Закључак 30

Литература 31

I
Листа слика

1.1 Семафорски торањ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3

1.2 Кук и Винстонов телеграф (лиjево), Морзеов телеграф (десно) . . . . 3
1.3 Маркони и његов радио-телеграф . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5

2.1 Спутњик-1, реплика . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7

2.2 Сателит ЕХО-1 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8
2.3 Белова антена за приjем сигнала Ехо-1 сателита . . . . . . . . . . . . 9
2.4 Телстар сателит . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10
2.5 Релеj 1 сателит . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11
2.6 Синком II геосинхрони сателит . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12
2.7 Молниjа 1 сателит (лиjево) и примjер jедне молниjа орбите (десно) . 13
2.8 ОСКАР I (лиjево) и ОСКАР III (десно), аматерски радио сателити . 14

3.1 Интелсат 4 сателит (лиjево) и његове зоне покривености (десно) . . . 16

3.2 ЦТС експериментални комуникациони сателит . . . . . . . . . . . . . 16
3.3 Антене са jедним (лиjево) и више (десно) снопова . . . . . . . . . . . . 18
3.4 Екран-М сателит . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19
3.5 Рани сателитски телефон: Инмарсат мини М . . . . . . . . . . . . . . 20
3.6 Иридиjум сателитски телефон (∼1999 г.) и Иридиjум сателит . . . . 21

4.1 ТИРОС, први метеоролошки сателит . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 24

4.2 Ландсат 1, први сателит за осматрање Земљине површине . . . . . . . 25
4.3 Превлачећа четка, принцип функционисања на примjеру МСС сензора 25
4.4 Сисат сателит и његов радарски снимак Лос Анђелеса . . . . . . . . . 26
4.5 Мапа концентрациjа хлорофила а снимљена Нимбус 7 сателитом . . . 27
4.6 Мапа зеленила океана и копна Сивифс сензора . . . . . . . . . . . . . 28
4.7 Опсези Ландсат 8 сателита . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 29
4.8 Jадран, Бока Которска и концентрациjа хлорофила а (доље лиjево) и
температура површине воде (доље десно) у Боки снимљени Ландсат
8 сателитом 15. априла 2015. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 29

II
Увод

Комуникациони сателити су важан дио данашњег телекомуникационог система

коjи увезуjе свиjет у "Глобално село". Телекомуникациони сателити омогућаваjу
глобалну доступност телевизиjских програма, везуjу континенте и забачене
заjеднице са остатком свиjета. Као такав критичан дио данашњег комуникационог
система, важно jе знати како су се комуникациони сателити развиjали током година
како би се разумjело тренутно стање сателитских комуникациjа и у коjим правцима
ће се комункаицони сателити даље развиjати.
Проблем са посматрањем развоjа нових техничких рjешења код комуникационих
сателита, послиjе прве експерименталне генерациjе, лежи у томе што постоjи
висок ниво инерциjе у индустриjи пошто су сателити веома скупи за израду и
лансирање. Развоj новог сателита може да потраjе и често се у развоj нових
рjешења умjеша политика и све то проузрокуjе да од идеjе за неки нови систем
до њене шире употребе могу да прођу децениjе и када се лансира сателит са
том новом технологиjом може лако да прође jош десет година приjе него што
оваква функционалност постане стандардна. Jош горе, технички описи потоњих
генерациjа сателита послиjе експерименталних сателита, коjи су били доступни
писцу, су веома штури и не могу се користити за утврђивање да ли неки сателит
користи неку технологиjу. Због свега овога у тексту ће се често наводити само у
коjоj jе децениjи нека технологиjа ушла у значаjну употребу и евентуално ће се
навести зачетник ако jе репрезентативан примjер примjене технологиjе.
Оваj рад издjељен jе у више поглавља. Поглавље 1 "Комуникациjа
приjе сателита" представља своjеврстан увод у стање у каквом су глобални
телекомуникациони линкови били када су се jавили први сателити. Pоглавље
2 "Први кораци" се бави првом генерациjом комуникационих сателита коjи су
већином функционисали на експерименталноj основи, служили су за стицање
важног искуства у њиховоj конструкциjи и нису коришћени у комерциjалне сврхе.
Поглавље 3 "Комерциjална рjешења" бави се даљним развоjем комерциjалних
комуникационих сателита, и издjељено jе у секциjе коjе се баве технологиjама коjе
су специфичне за различите преносе (телевизиjе, телефониjе и пренос података).
Поглавље 4 се бави сателитима за посматрање земље и мора, специфично
рjешењима коjа писац намjерава да користи у свом докторантском истраживању.

1
Глава 1

Комуникациjа приjе сателита

Проблем комуникациjе између удаљених локациjа на Земљи jе стари проблем, и

мучио jе многе цивилизациjе. Рjешења овог проблема су се генерално сводила
на курире или мреже курира коjи су носили поруке. Нажалост оваj метод jе
ограничавао брзину пропагациjе виjести на наjвећу брзину коjу су дозвољавали
саобраћаjни путеви коjи су повезивали ове двиjе локациjе. Такође пошто би порука
морала да путуjе дуго постоjала jе велика шанса да ће курир бити пресретнут током
свог путовања и порука изгубљена.
Међу овим рjешењима истиче се Монголски Jам систем коjи jе омогућавао
Монголским владарима и трговцима да шаљу поруке широм њиховог
трансконтиненталног царства. Систем се састоjао из низа станица коjе су
садржале одморне коње коjи су били доступни куририма. Поруку неби носио jедан
jахач све то њене дестинациjе, већ би jе носио само до следеће станице коjа jе
обично била дан jахања удаљена. Станице су се значи системски понашале попут
релеjа. Оваj систем jе омогућавао да поруке путуjу брзином од 200-300 километара
дневно. Будући системи су били нешто бржи пошто су имали бржа превозна
средства, али брзина преноса физичких пошиљки ниjе значаjно повећавана до
изумjећа воза и авиона.
Следећи искорак у комуникациjи преко већих раздаљина jе био француски
систем семафорских торњева, коjе су изумjели браћа Клод и Абрахам Шап.
Сигнални систем се састоjао из низа полуга чиjом се комбинациjом могло преносити
196 знакова. Ови сигнални системи, такође звани хелоиографима и Шаповим
телеграфом, су монтирани на торњевима коjи би се онда понашали као релеjи и
преносили поруку од торња до торња до њене дестинациjе.
За предаjу чак и компликоване поруке између двиjе станице требало jе око
минут. Знаjући да су станице биле обично удаљене 8-10 км jедна од друге зависно
од терена, jасно jе Шапов телеграф представљо огроман корак наприjед у брзини
комуникациjе. Овом брзином се млада Француска република добро користила да
побjеди своjе многоброjне неприjатеље. Наполеону jе омогућио да управља своjом
државом такорећи са боjног поља.
Нажалост оваj систем jе имао више проблема и касниjе jе замjењен телеграфом.
Као прво ниjе било могуће комуницирати по ноћи (касниjе верзиjе су имале ову
могућност), сигурност послатих порука jе била ниска jер jе свако могао да види
сигнале, било jе потребно успоставити ланце торњева, плаћати њихове посаде и
комуникациjа се могла изводити само између миjеста коjа су повезана торњевима.
Упркос овоме оваj систем jе у Францускоj био толико популаран да су Французи
испрва одбили увођење Морзеовог електричног телеграфа.
За изумjеће електричног телеграфа се обично веже име Семjуела Морза, коjи

2
Блажо Ђуровић Историjа идеjа и техника сателитских комуникациjа

Слика 1.1: Семафорски торањ

Слика 1.2: Кук и Винстонов телеграф (лиjево), Морзеов телеграф (десно)

3
Историjа идеjа и техника сателитских комуникациjа Блажо Ђуровић

jе осмислио по њему названу Морзеову азбуку коjа jе омогућила кодирање порука

у електричне импулсе. Морзов телеграф су претходили многи други телеграфи.
Павел Шилинг jе направио први практични телеграф коjим jе планирано да
се повеже Петроград и Руска поморска база у Кронштаду. Проjекат никада
ниjе завршен због Шилингове смрти. Винстон и Куков телеграф jе уведен на
жељезничким станицама у Великоj Британиjи 1841. године. Систем састоjао из
шест тастера на предаjноj и шест казаљки коjе су покретали електромагнети на
приjемноj страни. Притиском на два тастера помjериле би се казаљке на приjемноj
страни и тиме показале на слово.
Морзеов телеграф jе за разлику од претходних рjешења имао само jедан тастер
коjи jе затварао струjно коло и тиме слао или кратки (тачка) или дуги (повлака)
сигнал. Морзеовом азбуком jе било могуће кодовати и декодовати слова и броjеве
у ове тачке и повлаке.
Морзеов телеграф jе представљо искорак у односу на претходна рjешења због
своjе jедноставности и брзине. Конструкциjа приjемника и предаjника jе била
поприлично jедноставна и за повезивање двиjе локациjе било jе довољно спровести
jедножични надземни вод пошто jе користио Земљу као повратни проводник
(упоредите ово са Винстон и Куковим системом коjи jе захтjевао минимум шест
жица). Сам систем jе био веома брз и омогућавао jе пренос 500-700 слова на сат.
Електрични телеграф jе представљао велики напредак у односу на хелиографе
због чињенице да jе за повезивање двиjе локациjе довољна jедна жица. За разлику
од њега за хелиографе су биле потребне десетине станица од коjих би свака морала
имати своjе сигналисте. Такође jедини начин да се прислушкуjу телеграфске
поруке jе био да се неко физички прикачи на телеграфски кабал. Телграф jе
1856. године премостио Атлански океан и омогућио по први пут скоро тренутну
трансатлантску комуникациjу.
Телеграф и касниjе телефон су наставили да се развиjаjу и омогућаваjу све
квалитетниjе повезивање свиjета, али пошто они базирани на слању сигнала преко
жица, нису били у могућности да подмире потребе потенциjалних корисника
до коjих или ниjе могуће или ниjе исплатљиво положити каблове. Такође
трансатлантски каблови су имали ограничен капацитет.
Краjем XIX виjека више истраживача и инжењера се бавило проучавањем
електромагнетног спектра и његовом потенциjалном примjеном. Максвел
jе половином XIX виjека своjим формулама указао на могућност преноса
електромагнетних таласа кроз вакум. Ову теориjу jе Херц jе 1888. године потврдио
конструишуши у лабараториjским условима прве радио приjемнике и предаjнике
коjима jе слао сигнале на удаљености од пар метара. Руски научник Попов jе
убрзо направио и први приjемник базиран на кохереру. Кохерер jе компонента коjа
у присуству електромагнетних таласа постаjе проводна, и представљала jе основу
многих раних радио-телеграфских приjемника.
Маркони jе увидио да поред значаjних напредака на пољу слања и детектовања
електромагнетнох радио таласа, нико се ниjе бавио њиховом практичном
примjеном. Већина научника их jе сматрала куриозитетом или су користили своjе
уређаjе за друге примjене. Рецимо Попов jе своj кохерер конструисао како би
детектовао електрична пражњења облака. Тесла jе конструисао своjе приjемнике
и предаjнике али се бавио проблемом преноса електричне енергиjе радио таласима
а не преносом порука. Стога се његов систем радио предаjника и приjемника
базираних на Херцовим варничарима и кохерерима1 сматра првим практичним
1
Маркониjеви кохерери су побољшана кохерери базирани на оригиналном истраживању

4
Блажо Ђуровић Историjа идеjа и техника сателитских комуникациjа

Слика 1.3: Маркони и његов радио-телеграф

радиом, тачниjе радио-телеграфом. Међу већим успjесима Маркониjевих радио-

телеграфа jе премошћавање Ламанша и Атланског океана радио-телеграфском
везом. Такође ови рани радио-телеграфи су по први пут омогућили бродовима
да комуницираjу са копном и другим бродовима преко хоризонта.
Даља техничка достигнућа су омогућила Реџиналду Фесендену (енгл. Reginald
Fessenden) да 1906. изврши први радио пренос гласа амплитудски модулисаним
сигналом. Побољшањем квалитета радио предаjника и приjемника и поjавом
вакумских циjеви 20-тих година ХХ виjека омогућило jе даљну популаризациjу
радио преноса звука, тако да су се између два свjетска рата jавиле прве радио
станице коjе су емитовале забаван програм и музику цивилном становништву.
Ране телевизиjске станице су се jавиле такође између два рата али већину таквих
експеримената jе прекинуло избиjање другог свjетског рада.
Други свjетски рат и потом настанак Хладног рата jе jош више убрзао развоj
телекомуникационих технологиjа, тако да jе у зору свемирског доба свиjет увелико
слао и примао звук као и слику. Нажалост комуникациjа између континената jе
и даље била ограничена на телефонске линкове ограниченог капацитета, и радио
линкове коjи су користили рефлектност jоносфере у одређеним опсезима. Све у
свему постоjала jе jака потреба да се свиjет jаче увеже.

Едварда Бранлиjа, коjе jе инспирисало Попова.

5
Глава 2

Први кораци

2.1 Зачетак идеjе

Артур Кларк, британски писац научне фантастике, jе био међу првима коjи су
указали на могућост употребе вjештачких сателита у сврху повезивања удаљених
диjелова свиjета. У свом чланку "Да ли ракете могу омогућити глобалну
покривеност радио сигналима?", обjављеном 1945 у магазину Бежични Свиjет
(Wireless World), он jе указао да би се у Земљину орбиту могла послати станица
коjа би представљала релеj земаљским предаjницима и приjемницима. Такође
jе правилно претпоставио да би за сврху глобалне покривености наjбоље било
поставити минимум три сателита у геостационарну орбиту. Његов чланак ниjе
изазвао већа интересовање тада, писао jе у вриjеме када су такорећи до jуче V2
ракете падале по Лондону а он jе причао о цивилноj употреби истих и савршениjих
за лансирање обjеката у свемир.
Џон Пирс, рани заговорник комуникационих сателита и тиме отац сателитких
комуникациjа, jе почетком педесетих година прошлога виjека размишљао о
потенциjалноj комерциjалноj употреби беспилотних сателита у сврху успостављања
комуникационих линкова. Израчунао jе потребне снаге за трансмисиjу радио
сигнала између Земље и сателита, сателита и Земље као и других небеских
тиjела. Проучавао jе како активне, сателити коjи у себи имаjу поjачала и активне
компоненте, и пасивне, сателити коjи само рефлектуjу радио таласе, сателите.
Већина његових предавања на ту тему су била скоро забавног карактера jер
сателити jош увjек нису били "стварна" технологиjа. Лансирање Спутњика jе све
промjенило.

2.2 Први сателити

Током ноћи 4. на 5. октобар 1957. године Р-7 ракета jе узлетjела са лансирне
рампе у Баjконуру у Совjетском савезу. За разлику од претходних товара коjи
су опонашали нуклеарну бомбу, оваj пут ракета jе носила 83 килограма товара
коjи ниjе имао воjне сврхе. За разлику од претходних тестова циљ ове ракете
ниjе био на Земљи, већ jе своj товар послиjе 314 секунди лета убацила у 228 са 947
километарску2 орбиту. Тиме jе товар ове ракете, Спутник-1, постао први вjештачки
сателит.
2
Орбите су елиптичног облика и имаjу jедну тачку наjближег приласка Земљи и jедну тачку
гдjе jе сателти наjудаљениjи од Земље. Тачка наjближег приласка jе Перигеj, а наjдаља се назива
Апогеjем.

6
Блажо Ђуровић Историjа идеjа и техника сателитских комуникациjа

Слика 2.1: Спутњик-1, реплика

Послиjе што jе откачен од другог степена Р-7 ракете, Спутњик jе активирао своj
радио предаjник, и тиме огласио прво своjим слушаоцима у Казахстану а потом
свиjету наступање Свемирског доба.
Радио предаjник у Спутњику jе био његов наjважниjи дио и емитовао jе на двиjе
фреквенциjе 20 и 40 MHz. Сврха радиjа jе била вишеструка. Као прво jављао jе
стање унутар кугле Спутњика, мjењањем дужине тонова коjе jе емитовао. Такође
радио сигнал из свемира jе свима доказивао да jе сателит у орбити, jер jедино
сателит може да обjасни зашто се широм свиjета може чути исти сигнал сваких
90-так минута (дужина jедне орбите Спутњика). Поред техничке и пропагандне
сврхе, радио сигнал jе требао да помогне у проучавању трансмисиjе радио таласа
кроз jоносферу.
Успjешна мисиjа Спутњика-1, jе узбуркала свиjет jер jе готово читав свиjет
ноћу могао да види прво дjело људских руку у орбити3 . Спутњик jе посебно бурну
реакциjу изазвао у Сjедињеним Америчким Државама гдjе jе jавност сматрала,
приjе лансирања Спутњика, технологиjу Совjетског Савеза примитовном а људи на
врху су били опрезно оптимистични по питању исхода евентуалног Трећег свjетског
рата. Такође истраживање свемира и развоj ракета коjе би носиле обjекте у свемир
(и jеднога дана комерциjалне сателите) ниjе имало неки приоритет jер ракете нису
биле преко потребне воjсци. Спутњик jе представљао доказ да има области науке у
коjима jе СССР испред њих и да СССР има незаустављив начин коjим може гађати
мете у САД нуклеарним оружjем.
Американци су одговорили Спутњику тек послиjе друге Спутњик мисиjе
(Спутњик-2), лансиравши своj сателит Експлорер-1 у jануару 1958. године.
Експлорер-1 jе значаjан за науку зато што jе омогућио откриће Ван Аленових
поjасева око планете Земље.
3
У ствари оно што су људи могли да виде jе био други степен Р-7 ракете коjи jе поставио
Спутњика у орбиту и био jе значаjно већи од њега. Спутњик сам по себи jе био скоро невидљив
голим оком.

7
Историjа идеjа и техника сателитских комуникациjа Блажо Ђуровић

Слика 2.2: Сателит ЕХО-1

2.3 Први комуникациони сателит - СЦОРЕ

СЦОРЕ, први активни комуникациони сателит, лансиран jе краjем 1958. године
Атлас Б Ракетом. Посjедовао радио примопредаjник и два касетофона и могла му
се послати наредба да сними поруку послату са Земље, а затим би му неко други
могао наредити да пусти поруке у jедном од два касетофона. Прва порука коjу jе
SCORE послао, и тиме прва порука послата из свемира, jе била Божићна честитка
Америчког предсjедника Аjзенхауера. СЦОРЕ никада ниjе ушао у практуичну
употребу jер jе био експериментални сателит, и jачина његовог предаjника jе била
толико ниска да су биле риjетке радио антене коjима се могао чути његов сигнал.
Поред свега тога SCORE jе доказао да су активни сателити могући.
SCORE jе био чисти воjни проjекат, развиjен од стране АРПА-е, претече
ДАРПЕ, лансиран ракетом коjа jе у последњем тренутку конвертована из
балистички проектил конфигурациjе у нешто што може пониjети сателит у орбиту
и као сторга државна таjна нико из приватног сектора ниjе учествовао у раду на
њему.

2.4 Пасивни сателит - Ехо

Први проjекат у цивилно комерциjалноj кооперациjи jе стога био развоj и
лансирање Ехо сателита. Пошто jе воjска САД-а за себе приграбила активне
сателите, НАСИ као цивилноj организациjи су остављени пасивни сателити. Стога
jе НАСА почела са проjектовањем сателитског рефлектора, коjи би рефлектовао
радио таласе назад ка Земљи. Краjњи сателит назван Ехо-1 лансиран jе 1960.
године, Тор-Делта ракетом у орбиту висине 1600х1500км, гдjе би се надувао у сферу
пречника од 30м. АТ&Т или тачниjе њихова Белова лабараториjа, jе учествовала
у овом проjекту, на заговарање Џона Пирса, у прорачунима рефлективности
материjала сателита, снаге сигнала, и градњи радио приjемника.
Приjемна станица коjу су направили инжењери из Белове лабараториjе, била
jе интересантног дизаjна. Као прво антена jе била неконвенционалног рогасстог

8
Блажо Ђуровић Историjа идеjа и техника сателитских комуникациjа

Слика 2.3: Белова антена за приjем сигнала Ехо-1 сателита

облика као што се може видjети на слици 2.3. Оваj облик jе изабран због њене
дирекционалности. Антена jе била постављена на основу коjа jе могла да jе окреће
како у хоризонтали тако и у вертикали. Како би антена увjек била окренута према
сателиту, чак и у лошим временским условима, антена jе окретана од стране мотора
на основу прецизно израчунате орбите сателита.
Сам радио приjемник jе користио принцип фреквентне демодулациjе са
повратном спрегом, коjи jе омогућавао да приjемник може да ради са много
ужим опсегом фреквенциjа од укупног опсега потребног за трансмисиjу фреквентно
модулисаног сигнала. У основи ова врста приjемника jе мjењала своj филтар
пропусник опсега тако да прати и само пропушта фреквентно модулисану
синусоиду. Тиме jе значаjно смањен шум коjи би био примљен и побољшан квалитет
сигнала.
Квалитет опреме jе био такав да особе коjе су слушале прву поруку
трансмитовану рефлексиjом од сателита, нису били сигурни да ли слушаjу
рефлектовани или оригинални сингал. Тек су се увjерили да jе у питању
рефлектован сигнал када jе систем за покретање антене на тренутак застао и сигнал
се на тренутак изгубио.
Ехо сателит jе значаjан зато што jе увjерио цивилнa и комерциjална удружења
да jе могуће трансмитовати сигнале високог квалитета из свемира уколико се
користи права опрема. Такође значаjно искуство jе сакупљено везано за проблеме
трансмисиjе и приjема сигнала из свемира. По свему томе Ехо-1 jе значаjниjи
од СЦОРЕ, иако jе СЦОРЕ био напредниjи, зато што jе Ехо-1 пружио важно
искуство инжењерима и научницима заинтересованим за могућност комуникациjе
преко сателита, док jе лансирање СЦОРЕ више био политичко пропагандни потез
коjиме би се показало Совjетима да jе Америка и даље у трци. Али и поред тих
успjеха, било jе свима jасно да будућност лежи у активним сателитима.

9
Историjа идеjа и техника сателитских комуникациjа Блажо Ђуровић

Слика 2.4: Телстар сателит

2.5 Први цивилни активни сателит - Телстар

У Беловим лабараториjама прича о активним сателитима jе почела рано jош у
вриjеме када jе Ехо 1 био jош у повоjу. Било им jе jасно да ће Ехо бити фин пробни
сателит, али да ће они морати да направе своj. Људи у Беловим лабараториjама
су имали потребно искуство коjе ће им требати да направе активан сателит, али
наjвећи им jе проблем био наћи начина да га лансираjу. НАСА jе била очигледан
избор. Jош 1958. године у разговорима са челништвом НАСЕ, назначено им
jе да jе НАСА заинтересована за лансирање активног комуникационог сателита
дизаjнираног према њиховоj Релеj (енгл. RELAY) спецификациjи и да би стога
било наjбоље да се приjаве на таj тендер. Белови инжињери су морали поприлично
да промjене оригиналне спецификациjе како би задовољили захтjеве Релеjа, што jе
наравно успорило рад на сателиту. Онда почетком 1961. године НАСА на тендеру
изабрала РЦА да им направи Релеj сателит и тиме су Бел лаб. остале без начина
за лансирање.
Покушаали су заинтересовати Ваздухопловство, коjе jе имало своjе лансере,
али они нсу били заинтересовани jер су вjеровали у своjа рjешења. Чак су у jедном
тренутку отворили разговоре са Совjетима преко Совjетског научника коjи jе био у
посjети њима, али он им jе рекао да jе идеjа "непрактична" (тешко да би Америчка
администрациjа дозволила "извоз" такве технологиjе у Совjетски савез, а Совjети
са своjе стране неби жељели да им покажу своjу технику). На краjу су постигли
договор са НАСОМ коjиме су платили ракету из свог џепа, и добили написменo
да задржаваjу сва права на технике и технологиjе сателита коjег ће им НАСА
лансирати. Тако да jе у jулу 1962. године Телстар сателит лансиран Тор-Делта
ракетом у елиптичну орбиту 6000 х 950 км.
Овако ецентрична4 орбита jе изабрана зато што Тор Делта ракета би могла да
4
Ецентричност орбите jе мjера њене "несиметричности". Округла орбита jе савршена орбита
код коjе су апогеj и перигеj исти и ецентричност jе 0. Што jе Апогеj више различит од перигеjа

10
Блажо Ђуровић Историjа идеjа и техника сателитских комуникациjа

Слика 2.5: Релеj 1 сателит

лансира сателит Телстарове тежине само у кружну 1000км високу орбиту. Са том
висином вриjеме када jе сателит видљив са обjе стране Атлантика би било премало,
стога jе одабрана jако ецентрична орбита са апогеjем од 6000 км изнад сjеверног
Атлантика.
Што се тиче дизаjна самог Телстар сателита, коjи се може видjети на слици
2.4, сателит jе био округлог облика пречника 88 цм и тежак 77 кг. За напаjање
своjих уређаjа користио jе соларне панеле коjи се могу видjети на слици, а вишак
jе чувао у батериjама. Имао jе три антене на себи. Хеликсна антена на врху jе
коришћена за телеметриjу и приjем команди. Друге двиjе антене су користиле
отворе на екватору сателита, са тиме да jе приjемна антена користила мање а
антена за слање jе користила веће отворе.
Сателит се окретао око своjе осе и тиме jе био стабилизован тако да су увjек
неки од антенских отвора окренути према Земљи. У то вриjеме jош увjек ниjе
било поузданог начина да се сателит стабилише без ротациjе, и због тога су антене
морале бити омнидирекционалне. За приjем сигнала користио jе опсег фреквенциjа
око 6 GHz а за слање jе коришћен опсег центриран на 4 GHz и коришћена jе
фреквентна модулациjа. Сателит jе омогућавао трансмисиjу jедног телевизиjског
канала или 600 jедносмjерних телефонских позива или 12 двосмjерних телефонских
позива. Сателитов предаjник jе имао снагу од 2W што jе захтjевало изградњу
великих дирекционалних антена коjе су морале бити моторизоване како би пратиле
прелет сателита преко неба.
Телстар jе убрзо послиjе свог лансирања омогућио прве преносе телевизиjског
сигнала уживо преко Атлантика. Иако су трансмисиjе траjале тек 20-так минута
приjе него што би сателит зашао иза хоризонта Америчке станице у Андоверу,
фасцинирале су jавност.
Телстар, а касниjе и Релеj су доказали могућност трансконтиненталног преноса
како телевизиjског како и факсмилилског и телефонског сигнала, користећи
активне сателите у средњим Земаљским орбитама. Омогућили су инжењерима
да стекну важно искуство у раду и рjешавању проблема на коjи се jављаjу када
опрема ради у свемиру. Такође су показали и ораниченост њихових орбита зато су
их станице на Земљи могле видjети само неких 20-так минута сваких 2 сата. Тек
ецентричност расте.

11
Историjа идеjа и техника сателитских комуникациjа Блажо Ђуровић

Слика 2.6: Синком II геосинхрони сателит

ће развоj геосинхроних сателита омогућити 24 часовну покривеност.

2.6 Синком геосинхрони сателити

Први геосинхрони сателит jе био Синком II (енгл. Syncom II), Синком I ниjе
успjешно лансиран, направљен од стране Хjусове Авионске Компаниjе (Хjус АК)
(енгл. Hughes Aircraft Company) на захтjев НАСЕ како би се истражила могућност
трансмисиjе телевизиjског и двосмjерног телефонског сигнала сателитима у
синхроним орбитама5 .
Лансиран jе 1963. године Делта Б ракетом у геосинхрону орбиту са
инклинациjом од 32 степена. Синком jе значаjно био мањи и лакши од Телстара
иако jе имао сопствени мотор за финално убацивање у орбиту и њено одржавање.
Као и Телстар био jе ротационо стабилизован, и напаjао се користећи соларне
панеле. Био jе способан да прима, поjачава и трансмитуjе фреквентно модулисан
сигнал ширине опсега од 5 MHz. Практично jе омогућавао слање jедног
телевизиjског канала прихватљивог квалитета, или одржавање више двосмjерних
телефонских разговора. Синком III, лансиран 1964 и готово идентичан Синком
II, jе био први геостационарни сателит. Синком III jе постављен изнад датумске
линиjе (180 меридиjан) и познат jе по томе што jе омогућио трансмитовање љетњих
олимпиjких игара у Токиjу 1964. године. Синком III jе сигнал пренио из Jапана
у Америку, а затим jе телевизиjски сигнал пренесен у Европу користећи Релеj
сателит.
Ови сателити су 60-тих година показали шта jе могуће урадити са сателитима
и били су експерименталне природе. Увелико су увезали свиjет и дали су jавности
идеjу зашто су корисни сателити, и зашто државе финансираjу њихов развоj. Jош
важниjе многоброjни преноси извршени преко ових сателита, и проблеми коjе су
5
Геосинхрона орбита jе орбита гдjе сателит чини jедну револуциjу око планете за сваку ротациjу
планете (24 сата у случаjу Земље). Геостационарне орбите су подскуп геосинхроних орбита коjе
су у равни екватора. Сателит у геостационарноj орбити наизглед стоjи изнад jедне тачке на
екватору, док сателит у геосинхроноj орбити фиксан у односу на jедан меридиjан, али се током
24 сата "шета" сjеверно и jужно од екватора.

12
Блажо Ђуровић Историjа идеjа и техника сателитских комуникациjа

Слика 2.7: Молниjа 1 сателит (лиjево) и примjер jедне молниjа орбите (десно)

они изазивали су омогућили инжењерима да се суоче са проблемима везаним са

радом уређаjа у свемиру. Послиjе што jе искуство стечено, било jе вриjеме за нову
генерациjу практичних сателитких рjешења.
Прво стварно сателитко комуникационо рjешење jе била сериjа сателита
Интелсат, чиjи jе први сателит Интелсат 1 лансиран 1965. године. Интелсат 1
констелациjа6 се састоjала од три сателита, од коjих jе сваки био у могућности да
преноси 240 телефонских разговора или jедан телевизиjски канал.

2.7 Молниjа орбита и сателити

За то вриjеме са друге стране гвоздене завjесе рад на комуникационим
сателитима ниjе почео приjе 1960, када jе уредбом владе почео развоj
воjних комуникационих сателита. Проблем коjи су Совjети жељели риjешити
комуникационим сателитима разликовао се од Америчког у двиjе кључне ствари.
Као прво позициjа Совjетског савеза, на високим географским ширинама, jе чинила
геостационарне сателите много мање ефективним, jер би били веома ниско на
хоризонту и сигнал би морао да путуjе значаjно дуже кроз атмосферу. Други
проблем jе био да jе совjетско сателитско рjешење било значаjно теже од своjих
савременика и стога у то вриjеме СССР ниjе посjедовао ракету коjа би лансирала
сателит у геостационарну орбиту.
Совjети су обадва проблема риjешили коришћењем Молниjа орбита названим по
првоj фамилиjи сателита коjи су их користили. Молниjа орбите су jако ецентричне
орбите са 40.000 км високим апогеjем и веома ниским перигеjем од само пар стотина
километара. Молниjа орбите су орjенитсане тако да jе апогеj увjек изнад сjеверне
хемисфере. Сателит у Молниjа орбити имаjу орбитални период од дванест сати и
видљиви су чак и до девет сати (у поређењу са 20 минута код Телстар и сличних
сателита), стога jе могуће постићи 24-часовну покривеност са само три сателита, и
значаjно их jе jедноставниjе и jефтиниjе поставити него у геостационарну орбиту.
О дизаjну сателита се незна превише, jер су у питању били воjни сателити коjе
jе Совjетски савез дуго користио, са тиме да су новиjе вариjанте сателита и даље
у употреби. Оно што се зна jесте да jе први сателит Молниjа 1 лансиран 1965.
године. Имао jе jак радио предаjник (40W), био jе стабилизован не ротациjом већ
6
Констелациjа jе група сателита обично истовjетног дизаjна коjа заjедно пружа неку услугу.
У овом случаjу три сателита заjедно покриваjу цjелокупну површину Земље.

13
Историjа идеjа и техника сателитских комуникациjа Блажо Ђуровић

Слика 2.8: ОСКАР I (лиjево) и ОСКАР III (десно), аматерски радио сателити

уз помоћ жироскопа, што jе омогућило са има ваома дирекционалне антене. Био jе

превасходно намjењен за воjне сврхе и могао jе да преноси телефонске и телефакс
позиве као и телевизиjски сигнал.

2.8 Радио аматерски сателити

Да ће државе и велике фирме да се заинтересуjу за могућности сателитке
комуникациjе, ниjе било чудно, али 1961. године као секундарни товар у свемир
jе полетио jедан поприлично неочекивани сателит. Сателит у питању jе био
ОСКАР 1 направљен искључиво од стране радио аматера са Америчке западне
обале у њиховим радио аматерским радионицама. Сателит jе у себи носио
радио телеграфски предаjник коjи jе Морзеовом азбуком емитовао универзални
радиоаматерски поздрав "Здраво" (енгл. Hi, Морзе .... ..) на 145 MHz.
Успjех ОСКАРА I и његове побољшане вариjанте ОСКАР II, jе омогућио
лансирање ОСКАРА III 1965. године. ОСКАР III jе био први радиоаматерски
радио репетитор. Био jе дизаjниран да прима радиосигнале у опсегу широком
50 kHz око фреквенциjе 146 MHz и да их ретрансмитуjе на 144 MHz. Користећи
ОСКАР III радио аматери чак и са доста слабим радио станицама су могли да
комуницираjу на значаjно веће раздаљине.

14
Глава 3

Комерциjална рjешења

Даљњи развоj сателитских комуникационих рjешења пратићемо кроз развоj

техничких рjешења. Прва значаjни технички помак у развоjу сателита
представљала jе могућност усмjеравања инструмената. Наиме први сателити су
били стабилизовали своjу орjентациjу жироскопски тако што би се ротирали око
своjе осе. Ако се сателит ниjе стабилизован, евентуално би почео да се "тумба"
што би онемогућило правилно коришћење инструмената. Ротациjа jе омогућавала
да jе оса сателита стабилна у односу на Земљу, али ниjе било могуће користити
дирекционалне антене зато што би се антене ротирале заjедно са сателитом. Прво
рjешење за таj проблем jе било постављање антена на контраротираjућу платформу,
тако да се тиjело и даље окреће и пружа стабилитет, али се постоље антена окреће
у супротном смjеру и тиме су оне увjек уперене према Земљи. Први комерциjални
сателит коjи се користио овом технологиjом jе био Интелсат-4 коjега jе за Интелсат
направио Хjус АК, и први сателит те породице jе лансиран 1971 године.
Интелсат 4 jе на себи носио више андтена, глобалне антене за приjем и
слање и двиjе ускоснопне антене за слање. Ускоснопне антене су се могле
помjерати тако да покриваjу области коjима jе потребан наjвећи проток, пошто
jе ужи сноп омогућавао већу снагу на приjему на Земљи. На слици 3.1 области
покривене са ускоснопним антенама су обиљежене са SPOT. Мапа представља мапу
покривености Земље Интелсат 4 сателитом постављеним изнад Атлантика.
Комуникациони сателити су почели да користе стабилизациjу у три осе (значи
не ротациjом већ користећи реакционе точкове) тек негдjе краjем седамдесетих и
почетком осамдесетих година7 , а први експериментални сателит са таквом врстом
стабилизациjе jе био АТС-6 лансиран 1974 године. Троосна стабилизациjа jе
омогућила коришћење значаjно већих соларних панела и прецизниjу орjентациjу у
свемиру. Прва чињеница jе веома важна jер jе повећала енергетске буџете сателита
и омогућила коришћење jачих предаjника.
Први сателити су већином користили Ц опсег радио фреквенциjа (4-8 GHz).
Нажалост таj опсег фреквенциjа jе већ увелико био у употреби у терестриjалним
радио линковима. Сателитски радио линкови били су стога ограничени како
заузетошћу фреквенциjа тако могућих снага трансмисиjе како би се ограничила
могућност мjешања у терестриjалне трансмисиjе. Такође Ц опсег jе захтjевао
велике антене за ефикасан приjем.
Стога су отпочета истраживања на пољу да ли се може користити следећи
слободан опсег фреквенциjа, Ку опсег (12-18 GHz). Ку опсег би омогућио
7
Овдjе неодредивост почетка употребе нове технологиjе долази до изражаjа. АТС-6 jе почео са
радом 1974, али jедан од водећих произвођача сателита Хjус АК jе наставио да прави ротационе
сателите дубоко у деведесете jер су били jефтиниjи и лакши.

15
Историjа идеjа и техника сателитских комуникациjа Блажо Ђуровић

Слика 3.1: Интелсат 4 сателит (лиjево) и његове зоне покривености (десно)

Слика 3.2: ЦТС експериментални комуникациони сателит

16
Блажо Ђуровић Историjа идеjа и техника сателитских комуникациjа

коришћење значаjно мањих антена за приjемнике на земљи забог мање таласне

дужине и чињенице да би се у Ку опсегу могле користити веће снаге на емисиjи.
Први експериментални комуникациони сателит коjи jе носио Ку примо предаjнике
био jе ЦТС, развиjен од стране Канаде у сарадњи са НАСА-ом и ЕСА-ом, и
лансиран jе у геостационарну орбиту 1976. године.
Стабилизован у три осе и користио jе своjе велике соларне панеле да трансмитуjе
jаки сигнал у Ку опсегу. Jачина сигнала и његова ниска таласна дужина омогућила
jе приjем мањим антенама. Велика снага jе била између осталог потребна jер сигнал
у Ку опсегу трпи велике губитке при проласку кроз кишу, твз. кишно слабљење
(енгл. rain fade). Канади су предности Ку опсега (мали антене су довољне на
Земљи) биле веома занимљиве како би могли да емитуjу висококвалитетни ТВ
сигнал чак и наjзабачениjим заjедницама.
Истраживање jе настављено користећу Ку примопредаjник на Аник Б сателиту,
тако да са Ку опсег почео користити у комерциjалним сателитима попут Аника Ц и
СБС-а почетком осамдесетих. Ку опсег jе омогућио емитовање модерне дигиталне
сателитске телевизиjе и сателитског интернета. Такође зато што су Ку антене биле
боље по питању дирекционалности, повећала се густина сателита у орбити.
Искоришћење ЕМ спектра jе jедан од великих проблема у сателитским
комуникациjама. Стога се користи више техника коjима се може jедан опсег
фреквенциjа више пута искористити. Као прво сателити користе више усмjерених
антена што омогућава да двиjе области диjеле исту фреквенциjу али да се не сметаjу
jедна другоj зато што њихове сигнале примаjу различите антене. Мултиплексирање
ортогоналном поларизациjом омогућава да се иста фреквенциjа користи од стране
двиjе антене без мjешања зато што су антене конструкционо различите и могу да
примаjу само сигнал са њиховом поларизациjом.
И поред свих ових напора, и даље постоjи потреба за jош ЕМ спектра. Стога
тренутно постоjи интересовање за Ка опсег фреквенциjа jош виших од Ку опсега.
Оне су примамљиве због неискоришћености тог диjела спектра и могућности
коришћења jош мањих антена на Земљи, али такође ће имати jош изражениjи
проблем са кишним слабљењем. Историjски Jапански сателити су били први да
почну са употребом овог опсега jош са лансирањем ЦС сателита 1977 и од тада
сателити ЦС фамилиjе се користе да повезуjу веће Jапанске градове. Разлог зашто
се Jапан окренуо ка Ка опсегу jе чињеница да jе Ку опсег седамдесетих година већ
увелико био коришћен за терестриjалне линкове.
Што се остатка Запада, развоj сателита у Ка опсегу започео jе лансирањем
АЦТС (енгл. Advanced Communication Technology Satellite) 1993. године
(планирање jе започето краjем 70-тих године!). АЦТС jе омогућио испробавање
разних теника коjе ће се касниjе користити на сателитима коjи раде у Ка и Ку
опсезима, попут коришћења антена са више уских снопова (енгл. spot beam) за
покривање неке области и проучавање слабљења у Ка опсегу и техника за слабљење
утицаjа слабљења (енгл. fade mitigation techniques). Поређење између покривања
САД-а jедноснопном антеном и вишеснопном антеном на АЦТС се може наћи на
слици 3.3.
Тренутно више фирми коjе се баве управљањем комуникационим сателитима
су наjавили лансирање или су у процесу попуњавање констелациjе сателита коjи
раде у Ка опсегу. Генерално ова рjешења су усмjерена не ка обичним корисницима
већ ка фирмама коjе имаjу раднике у забаченим дjеловима свиjета или на мору и у
ваздуху, и намjераваjу да им Ка сателитима омогуће фирмама лакше управљање и
надзор операциjа у тим забаченим дjеловима свиjета, и самим радницима приступ

17
Историjа идеjа и техника сателитских комуникациjа Блажо Ђуровић

Слика 3.3: Антене са jедним (лиjево) и више (десно) снопова

Интернету.

3.1 Телевизиjа
Jош од зачетка комуникационих сателита, сателити су примарно коришћени
за пренос телефонског и телевизиjског сигнала, од чега jе могућност преноса
телевизиjског сигнала наjвjероватниjе историjски наjзначаjниjа. За комуникациjу
са сателитима у то вриjеме биле су неопходне веома jаке и осjетљиве антене збоjг
самог по себи слабог сателитког сигнала. Због тога краjњи корисници у почетку
нису могли да директно слушаjу/гледаjу сателитку телевизиjу, али сателити су
омогућили по први пут настанак националних телевизиjских станица у већим
земљама гдjе би трансмисиjа радио релеjима била непрактична.
Орбита систем jе омогућио Совjетком савезу да доставља телевизиjски програм
скоро свим своjим грађанима. Орбита систем jе користио Молниjа сателите
(Молниjа сателити намjењени Орбита систему почели су са радом током 1967-
68 године) и мрежу приjемних станица на Земљи. ТВ сигнал би се емитовао
предаjником из Москве, Молниjа сателит би таj сигнал примао, поjачавао и
реемитовао назад ка Земљи. Орбита станице широм СССР-а би таj сигнал примале
а онда га даље дистрибуирале гледаоцима путем радио релеjа.
Орбита jе омогућила гледање државног програма широм земље, али jе и даље
захтjевала инвестициjе у скупе Орбита земаљске станице коjе примаjу сигнал од
Молниjа сателита. Стога да би пружили могућност гледања телевизиjе мањим
заjедницама, чиjа мала популациjа не може оправдати градњу базних станица,
1976. започео jе са радом Екран систем сателита. Екран сателити су били први
сателити коjи су емитовали сигнал директно гледаоцима телевизиjског програма,
jер су емитовали телевизиjски сигнал у УХФ опсегу и стога за приjем су биле
довољне Jаги антене.
За то вриjеме на западу сателити су се почели шире користити за пренос
телевизиjског сигнала. Сателит би био у геостационарноj орбити и понашао би
се као радио релеj тако што би трансмисиjе примљене на jедноj фреквенциjи
демодулисао, поjачавао и трансмитовао на другоj фреквенциjи. За трансмисиjу

18
Блажо Ђуровић Историjа идеjа и техника сателитских комуникациjа

Слика 3.4: Екран-М сателит

популаран jе био Ц опсег фреквенциjа 4-8 GHz. Напредниjи комуникациони

сателити коjи су могли преносити више канала и тиме били jефтиниjи за
изнаjмљивае, коjи су се jавили 70-тих година, попут Саткома (енгл. Satcom) и
Вестара (енгл. Westar) су умногоме помогли популаризациjи кабловске телевизиjе
jер су оператори кабловске телевизиjе преносили емитовање великих телевизиjских
кућа попут ХБО-а чиjи су сигнал добиjали преко сателита. Ради поређења са
Интелсат 1 коjи jе могао преносити jедан телевизиjски канал, Сатком jе могао
преносити двадесетчетири.
Гледаоци нису само користили кабловске дистрибутере како би гледали
сателитске програме, већ су почели куповати и сателитске антене како би директно
гледали сателитску телевизиjу. Могли су ово да раде зато што су тада телевизиjски
канали преношени без икаквог скрембловања. Ово jе такође омогућило људима у
забаченим предjелима да прате телевизиjске програме. Како би ограничили ову
могућност и натjерали гледаоце да плаћаjу претплату, куће попут ХБО су средином
80-тих година прошлог виjека почели да скремблуjу своjе програме.
Геостационарни сателити са примопредаjницима у Ку опсегу су омогућили
коришћење много мањих антена а побољшања у сателитским енергетским буџетима
су омогућила емитовање много jачих сигнала. Ово jе поjефтинило антенске
приjемнике и побољшало квалитет ТВ сигнала.
Сателитска телевизиjа jе пратила прелазак терестриjалне телевизиjе са
аналогног сигнала на дигитални. Ова промjена се одиграла током деведесетих
година и за њу су заслужни нови протоколи за дигитални видео дигиталне
сателитске радио везе, попут ДВБ протокола. Дигитализациjа jе такође омогућила
сателитима да врше регенерациjу сигнала, али поред предности регенеративни
сателити и даље имаjу проблем да су значаjно тежи и тиме скупљи за лансирање
због потребе за додатном опремом.

3.2 Телефониjа
Телефонски линкови преко сателита jе практично била прва комерциjална
примjена раних сателита. Сателити су представљали значаjно побољшање у
односу на подводне кабловске линкове зато што су могли носити значаjно више

19
Историjа идеjа и техника сателитских комуникациjа Блажо Ђуровић

Слика 3.5: Рани сателитски телефон: Инмарсат мини М

телефонских позива (Интелсат 1 jе могао да преноси 240 телефонских позива),

нису били подложни физичком прекиду линкова, капацитет jе било jедноставно
проширити лансирањем додатних сателита и за покривање површине свиjета
довољна су три сателита (додуше не по капацитету).
Међународна телефониjа jе већином под управом Интелсата међународне
организациjе коjа изнаjмљуjе своjе сателитске капацитете заинтересованим
странама. Jугославиjа jе постала чланица Интелсата jош седамдесетих са
сателитском станицом у Ивањици у Србиjи. Прва група сателита коjом jе покривен
читав свиjет су били Интелсатови Интелсат 3 сателити сваки од коjих jе могао
да преноси 1200 телефонских позива. Од 2001 Интелсат jе приватна компаниjа.
Модерни Интелсат сателит коjи користи све досадашње напретке у сателитскоj
технологиjи може да преноси преко 20.000 телефонских позива.
Што се тиче мобилних телефонских терминала коjи везу остваруjу путем
сателита, ту jе пионир био Инмарсат. Инмарсат започео као међународна
организациjа за сателитске комуникациjе на мору, са циљем да пруже
комуникационе линкове бродовима на отвореном мору путем сателита. Током 80-
тих година оваj циљ jе остварен Инмарсат геостационарним сателитима, коjима
су бродским станицама (нису портабилне) омогућена комуникациjа са другим
бродовима и обалом. Деведесетих година Инмарсат jе примjено знање научено
у увођењу мобилних комуникациjа на бродове на дизаjнирање првих сателитских
телефона. Први Инмарсатови "мобилни" телефони попут Инмарсат Мини М нису
сличили оно што данас сматрамо мобилним телефонима jер су се сам телефон и
његова прjемна станица морлаи бити величине лаптопа (те су се носили у торби)
како би могли примити и слати сигнал геостационарном сателиту 35000 километара
изнад њих.
Са тадашњом технологиjом ниjе било могуће направити мање приjемнике коjи
би комуницирали са геостационарним сателитима. Такође при комуникациjи
користећи геостационарне сателите примjетно jе кашњење због тога што ЕМ
сигналу треба преко двиjе десетине секунде да превали пут базна станица -
геостационарни сателит - телефон. Стога jе више фирми почело да истражуjе
могућности да са користе констелациjе сателита у нискоj Земаљскоj орбити (НЗО).
Сателити у НЗО су у предности што су ближе Земљи те су мањи губици због
раздаљине, кашњење у комуникациjи jе занеарњиво зато што су сателити тек

20
Блажо Ђуровић Историjа идеjа и техника сателитских комуникациjа

Слика 3.6: Иридиjум сателитски телефон (∼1999 г.) и Иридиjум сателит

пар стотина километара изнад Земље. Нажалост велики недостатак рjешења коjа
користе НЗО jесте што такви сателити нису стационарни у односу на површину
Земље те стога су потребне десетине сателита како би се покрила Земља. Такође да
би се ити jедна тачка на Земљи имала константу покривеност, циjела констелациjа
мора бити у функциjи.
Иридиjум констелациjа од 66 сателита комплетирана jе 1998. Иридиjум
сателити се налазе у поларноj НЗО орбити на висини од 720 км. Сваки посjедуjе
антену коjа користећи своjих 48 снопова диjели своjу област у 48 ћелиjа и
тиме обезбjеђуjе боље искоришћење фреквентног опсега. Иридиjум сателити су
умрежени међусателитским радио линковима коjе користе да прослиjеде податке
коjе мобилна станица шаље базноj станици. Оваj приступ омогућава глобалну
покривеност Иридиjум система, насупрот конкурентском систему Глобалстара гдjе
се веза може само остварити ако сателит изнад корисника може да види базну
станицу.
Са комерциjалне и стране исплатљивости Иридиjум систем jе био промашаj.
Проjекат jе планиран почетком деведесетих када су мобилне комуникациjе биле
у повоjу и ниског квалитета, али када су сателити и системи наjзад дизаjнирани
и 66! сателита jе лансирано мобилне комуникациjе су прбродиле своjе почетне
проблеме и пружали су значаjно бољу услигу на земљи (рецимо да сателитски
телефон и сателит мораjу да буду видљиви jедан другом да би комуницирали).
Штавише Иридиjум као и његов конкурент Глобалстар су банкротирали почетком
овог виjека и њихови садашњи власници су их купили за пар процената вриjедности
њихове сателитске флоте. Данас овакве системе наjвише користи воjска, поморци
и приватна лица коjима треба глобална покривеност.

3.3 Пренос података и Интернет

Комуникациони сателити се користе за пренос података jош од њиховог зачећа,
али у почетку се то радило на принципу закупљивања канала на тадашњим
аналогним сателитима. Права могућност диjељења сателита и приступа глобалноj
мрежи jе тек била са развоjем вишеснопних антена и К (Ку и Ка) опсега.
К опсег и посебно Ка опсези су били доста мање заузети од Ц опсега и тиме
су омогућили заузимање ширих опсега фреквенциjа за оваj сервис. К опсег jе
омогућио коришћење доста мањих антена за приjем сигнала. Вишеснопне антене су

21
Историjа идеjа и техника сателитских комуникациjа Блажо Ђуровић

омогућиле боље искоришћење фреквентниг опсега тако што више корисника може
користити исти канал без сметњи уколико су покривени различитим сноповима.
Вишеснопност антена jе омогућило такође ефективниjе технике слабљења утицаjа
слабљења.
У почетку су сателитски линкови били jефтиниjи од терестриjалних због
скупоће подводних каблова. Ситуациа се преокренула са увођењем оптичких
каблова, jер су они омогућили много веће брзине, мање кашњење и ниже циjене.
Планирани сателити базирани на Ка опсегу ће омогућавати приступ сличним
брзинама коjе се могу добити терестриjалним везама. Нажалост и даље jе циjена
и кашњење (пут Земља-геостационарни сателит-Земља jе ∼60.000 км дугачак)
су проблем, што чини сателитиски интернет примамљивом технологиjом само за
кориснике коjи су у покрету или живе или раде у неприступачним краjевима.

22
Глава 4

Осматрање Земље сателитима

Чим су сателити постали стварност лансирањем Спутњика, људи су веома брзо

постали знатижељни да виде како Земља изгледа из свемира. Жељу за сателитима
за осматрање ниjе погонила само чиста знатижеља већ и жеља да се посматрањем
феномена из свемира дође до нових сазнања о начину њиховог функционисања.
Први сателит намjењен посматрању Земље jе био ТИРОС (Сателит за
телевизиjско и инфрацрвено осматрање, енгл. TIROS - Television and InfraRed Ob-
servation Satellite) лансиран 1960. ТИРОС jе омогућио прве телевизиjске снимке
Земље и jош важниjе облака из свемира. ТИРОС 1 jе носио само двиjе телевизиjске
камере, jедна за снимање широких снимака а друга за снимање детаља. Пошто jе
ТИРОС орбитовао око Земље ниjе увjек био у контакту са земаљским станицама
стога jе у себи имао двиjе магнетне траке, jедна за сваку камеру, на коjу jе оно што
би камера видjела он снимао. Послиjе, када би ТИРОС прелетио изнад jедне од
базних станица, могло му се наредити да снимљено пошаље радио везом. ТИРОС
jе чак и са своjим примитивним сензорима омогућио прве временске прогнозе
засноване на подацима из свемира. Касниjи чланови ТИРОС фамилиjе су носили
и инфра црвене сензоре.
ТИРОС jе патио од неколико проблема. Први jе био да jе у питању био
сателит у нискоj орбити и стога jе био ограничен своjом орбитом шта може у
коjем тренутку да снима. Други проблем jе била чињеница да тадашњи сателити
су користили ротациjу сателита за стабилизациjу што jе проузроковало одређено
замућење снимака.
Ови проблеми су рjешени АТС-1, геостационарним сателитом и његовом
ротационом камером (енгл. spin-scan camera). Геостационарност сателита jе
омогућила АТС сателиту да константно посматра читаву хемисферу. Ротационална
камера jе користила окретање сателита да снима сериjу мањих снимака у правцу
исток-запад, док jе оптика камере ротирана на краjу снимања сваког "реда"
снимака тако да може да сними следећи ред. Комбинациjом ових снимака jе
било могуће добити веома детаљан снимак читаве jедне хемисфере. На сличном
принципу функционишу и модерни превлачећа четка сензори (енгл. whisk broom).
Следећи помак у развоjу сателита за осматрањ Земље jе било лансирање Нимбус
сериjе сателита у Сунце-синхрону орбиту. Сунце-синхроне орбите су подскуп
скорополарних8 орбита коjе омогућаваjу сателиту да, из угла гледишта тачке на
Земљи, надлиjећу тачке на Земљи сваки пут у исто вриjеме. Ово jе веома важно
за посматрање феномена на Земљи из свемира, зато што гарантуjе истовjетно
8
Скорополарне орбите у су орбите са тако високом инклинациjом у односу на екватор да
сателити надлећу поларне дjелове земље.

23
Историjа идеjа и техника сателитских комуникациjа Блажо Ђуровић

Слика 4.1: ТИРОС, први метеоролошки сателит

освjетљење на снимцима снимљених у истом годишњем добу различитих година.

Без овога два снимка снимљена током љета двиjе различите године би могли да
прикажу два различита снимка иако jе стање на тлу исто зато што jе jедан снимак
снимљен уjутро а други предвече.
Сателити у сунцесинхроним орбитама, намjењени посматрању земље, не снимаjу
читаву површину Земље одjедном. Они напротив диjеле површину Земље у траке,
коjе се протежу од сjеверног до jужног пола, такве да свакога дана сателит може
да сними више њих. Траке су сакође дизаjниране тако да се свака трака сними
само jедном у jедном циклусу сателита, и да jе на краjу циклуса читава површина
Земље снимљена.
Седам сателита Нимбус фамилиjе су увелико помогли дизаjнирању прецизниjих
инструмената, посебно инфрацрвених сензора. Иако су Нимбус сателити били
намjењени проучавању атмосфере, и то посебно разумjевању временских прилика,
увелико су допринjели развоjу техника за посматрање Земље. Развоjем техника jе
омогућено лансирање 1972. године првог сателита намjењеног осматрању површине
Земље. Специфично Ландсат 1 jе био намjењен проучавању животног циклуса
биљака током године.
Ландсат 1 као и Нимбус сателит jе био лансиран у сунце-синхрону орбиту 900км
високу са инклинациjом од 99,2 степена. Циклус снимања Земље Лансат-1 сателита
jе био 18 дана, а ширина његових трака jе била 185км. Из практичних разлога
ради лакшег складиштења и пружања на увид података, снимци трака су дjељени
у низове слика. Jедан снимак одређене области снимљен одређеног дана се назива
сцена.
Ландсат 1 jе на себи носио два сензора: РБВ (енгл. Return Beam Vidi-
con) и Мултиспектрални скенер (МСС). РБВ jе омогућавао снимање у три
опсега свjетлосних таласних дужина плаво-зелени, наранџасто-црвени и црвени
до блискоинфрацрвени. МСС са друге стране jе снимао у данас препознатљивим
опсезима: зелени, црвени и два блиско инфрацрвена опсега. Обадва сензора су
имала просторну резолуциjу од 80м. Просторна резолуциjа jе мjера наjмањег
детаља, пиксела, измjерена у његовим физичким димензиjама на Земљи.
МСС сензор jе функционисао на превлачећа четка принципу. Слично АТС-1
сензору, МСС сензор ниjе снимао читаву сцену одjедном, већ би сензор снимао
само мали дио сцене (6 пиксела висок), а поглед би био превлачен у правцу исток

24
Блажо Ђуровић Историjа идеjа и техника сателитских комуникациjа

Слика 4.2: Ландсат 1, први сателит за осматрање Земљине површине

Слика 4.3: Превлачећа четка, принцип функционисања на примjеру МСС сензора

25
Историjа идеjа и техника сателитских комуникациjа Блажо Ђуровић

Слика 4.4: Сисат сателит и његов радарски снимак Лос Анђелеса

запад од стране оптике сензора. Превлачење погледа сензора у правцу сjевер jуг jе
вршено помjерањем самог сателита коjи jе летио у том правцу.
Подаци коjи су снимљени коришћењем Ландсат-1, имали су доста примjена, али
њихова основна сврха jе било проучавање прољећне сезоне цвjетања код биљака.
Зато су били корисни црвени и зелени опсези коjима се могло мjерити "зеленило"
тла. За обраду и лакше поређење Ландсат-1 података осмишљен jе Нормализовани
диференциjални вегетациjски индекс (НДВИ) индекс.
Наиме иако jе Ландсат-1 надлетао у исто вриjеме jедну тачку, он ниjе
надлетао у исто вриjеме дана различите локациjе, и стога су научници имали
проблема да пореде "зеленило" тла у различитим областима истог дана због
различитог освjетљења сцене. НДВИ индекс представља разлику интензитета
рефлектоване свjетлости у блискоинфрацрвеном и видљивом опсегу нормализовану
њиховим збиром ((ИЦ-В)/(В+ИЦ)). Овим индексом jе омогућено поређење стања
снимљеним на различитим локациjама у различитим условима освjетљености.
НДВИ jе примjер jедног од наjраниjих параметара неког Земаљског феномена
снимљеном чисто из сателитских података. НДВИ и његове рафинираниjе модерне
вариjациjе су и даље у употреби и представљаjу jедноставан начин да се оцjени
здравље биљака.
Сензори монтирани на Ландсат-1 су дизаjнирани за осматрање копна. Што се
тиче мора први сензор специjално дизаjниран за осматрање мора jе био Сисат 1
(енгл. SeaSat 1) лансиран 1978 године. Сисат jе био први сателит коjи jе на себи
носио САР (енгл. Synthetic Aperture Radar - SAR) радар намjењен проучавању
Земље. Поред радара носио jе и скатерометар, намjењен проучавању вjетрова на
основу морских таласа, и радиометар. Иако jе Сисат радио мање од 100 дана у
орбити доказао jе могућности сателитске океанографиjе и умногоме jе побољшао
наше знање о океанима.
Исте године лансиран jе и Нимбус 7 сателит и на њему jе полетио први
спектрометар намjењен проучавању океана, специфично проучавању боjе океана,
ЦЗЦС (енгл. Coast Zone Color Scanner). Проучавање боjе океана jе метод
коjиме на основу интензитета видљиве свjетлости (радиjанса) у више опсега,
можемо процjенити параметре океана попут концентрациjе хлорофила. ЦЗЦС jе
омогућио развоj првих алгоритама за рачунање параметара мора попут хлорофила
из података добиjених од сателитски очитаних радиjанси. Ови алгоритми са

26
Блажо Ђуровић Историjа идеjа и техника сателитских комуникациjа

Слика 4.5: Мапа концентрациjа хлорофила а снимљена Нимбус 7 сателитом

ЦЗЦС су омогућили океанографима да проучаваjу како просторну дистрибуциjу

концентрациjа хлорофила, тако и њихову временску промjенљивост.
Рано jе увидjено да атмосфера увелоко смета проучавању боjе океана тиме што
слаби и расипа свjетлост. Тачниjе, три ефекта утичу на свjетлост док се она креће
кроз атмосферу. Као прво атмосфера упиjа дио свjетлости и тиме слаби радиjансу
коjу детектуjе спектрограф. Молекули атмосфере расипаjу свjетлост, Реjлиjево
расипање, тако да сензор детектуjе већу радиjансу свjетлости него што стварно
напусти море. Аеросоли у атмосфери слично молекулима такође расипаjу свjетлост
и тиме редиректуjу jош више соларне енергиjе према сензору. Ови ефекти су толико
jаки да када jе у питању чиста океанска вода, већину свjетлости коjа стигне у сензор
сателита сачињава свjетлост коjа jе расута од стране аеросола и молекула.
Због овога, и на основу сазнања о атмосфери коjа су нам пружили претходни
метеоролшки сателити, научници су почели да дефинишу прве алгоритме за
атмосферску корекциjу. Први алгоритми су били поприлично примитивни и
ограничени самим карактеристикама ЦЗЦС сензора. Наиме док ниjе толики
проблем предвидjети колико ће свjетлости атмосфера упити и Реjлиjево расипање
њених молекула, пошто су познате концентрациjе гасова у њоj, исто не важи за
аеросоле. Аеросолско расипање jе проблематично зато што концентрациjе аеросола
као и њихове врсте нису константне већ значаjно варираjу.
Да би се уклонили ефекти аеросолског расипања треба сазнати двиjе ствари.
Утврдити интензитет аеросолске радиjансе у jедном од опсега сензора и утврдити
врсту аеросола како би смо могли израчунати аерос. радиjансу у остлаим опсезима.
Да би се ово могло урадити потребна су нам два опсега (jер имамо двиjе непознате)
за коjе можемо израчунати све остале факторе коjи утичу на детектовану радиjансу,
то jесте треба да знамо колико свjетлости напушта воду. Алгоритми развиjени за
ЦЗЦС су се користили претпоставком да сваки снимак садржи дио океана чиjа
jе вода изузетно чиста, те се радиjанса мора у зеленом и црвеном опсегу може
сматрати занемарљивом тj. нулом. На основу тога, одредила би се аросолска
радиjанса у тим опсезима и из њих би се израчунала иста за остале опсеге свих
осталих пиксела.
Проблем са овим методом jе двоjак. Као прво он се узда у чињеницу да на
снимку имамо област мора са изузетно чистом водом. Као друго он претпоставља

27
Историjа идеjа и техника сателитских комуникациjа Блажо Ђуровић

Слика 4.6: Мапа зеленила океана и копна Сивифс сензора

да jе врста и концентрациjа аеросола униформна. Обадвиjе претпоставке су веома

често нетачне. Али поред свега тога грешке су биле довољно мале да омогуће ЦЗЦС
да да значаjне доприносе океанографиjи. Ови проблеми биће исправљени будућим
сензорима на основу нових сазнања о атмосфери и проблематици осматрања боjе
океана.
Следећи сензор Сивифс (енгл. Sea-Viewing Wide Field-of-View Sensor, SeaW-
iFS), лансиран jе монитран на сателиту Систар (енгл. SeaStar) 1997. године. Имао
jе много више много прецизниjих опсега него ЦЗЦС и jош важниjе два од тих
опсега су били у блиском инфра црвеном опсегу гдjе jе радиjанса отвореног океана
стварно нула. Подаци о параметрима мора добиjени преко Сивифс су били увелико
квалитетниjи у односу на ЦЗЦС податке зато што се у међувремену много штошта
ново научило. Међу важним сазнањима jе истраживачки рад Шетла и Фена коjи су
створили моделе расипања за различите врсте аеросоли при различитим условима.
Дефинисани су ефективниjи алгоритми атмосферске корекциjе као и технички
захтjеви коjе би сензори требали испуњавати како би се они могли примjењивати.
Нови алгоритми за рачунање концентрациjе хлорофила из радиjанси су добиjени
емпириjским путем на основу снимљених спектралних карактеристика различитих
концентрациjа хлорофила снимљеним на многим локациjама у свиjету.
Када jе Систар полетио ниjе се стало са даљим развоjем бољих алгоритама.
Штавише чим су добиjени подаци од сателита почела jе кампања валидациjе и
верификациjе како би се провjерила њихова тачност. Тако добиjене базе сателитски
снимљених и на мору измjерених вриjедности хлорофила су омогућиле развоj
прецизниjих алгоритама за рачунање хлорофила попут ОЦ4 (енгл. Ocean color
4) чиjе се новиjе верзиjе и данас користе.
Од тада па до сада лансирани су новиjи сензори коjи су прецизниjи и такође
броjниjи. Истиче се међу њима тренутни МОДИС Аква и Тера сателити коjи су
намjењени проучавању како копна тако и мора и заjедно снимаjу читаву површину
Земље на дневном нивоу. Ландсат сателити су наставили са радом и 2013. године

28
Блажо Ђуровић Историjа идеjа и техника сателитских комуникациjа

Слика 4.7: Опсези Ландсат 8 сателита

Слика 4.8: Jадран, Бока Которска и концентрациjа хлорофила а (доље лиjево) и

температура површине воде (доље десно) у Боки снимљени Ландсат 8 сателитом 15.
априла 2015.

лансиран jе Ландсат 8. Ландсат 8 се истиче великим броjем опсега у коjима снима,

високом просторном резолуциjом (30м), високом прецизношћу сензора (12 битна
квантизациjа) и гураjућа четка дизаjном сензора (енгл. push broom) представља
велики помак у односу на Ландсат 7.
Тренутни истраживачки рад jе већином орjентисан према начинима процjене
хлорофила у приобаљу гдjе радиjанса мора чак ни у блиском инфра црвеном опсегу
ниjе занемарљива. Jедан од проблема ових океанских сензора попут Сивифса
и Систара jе њихова ниска просторна резолуциjа (димензиjе пиксела се мjере
стотинама метара) коjа их не чини погодним за проучавање обалских вода. Стога
постоjи напор да се истраже могућности коришћења сензора других сателита веће
просторне прецизности коjи нису специфично дизаjнирани за проучавање океана.

29
Закључак

Овим радом смо представили кратак историjат развоjа комуникационих

сателита и сателита за осматрање Земље. Огроман помак у ковезивању и
посматрању Земље остварен jе користећи ове сателите. Приjе него што су
се поjавили комуникациони сателити комуницирање са сусjедним државама а
камоли континентима jе био луксуз и информациjе о далеким догађаjима су споро
пропагиране док jе данас трансокеанска комуникациjа свакодневница и обични
грађани могу да прате догађаjе у минут како се они развиjаjу. Све ово jе омогућило
данашњу глобализациjу свиjета, а томе су умногоме допринjели сателити.
Будућност геостационарних комуникационих сателита за личну двосмjерну
комуникациjу jе донекле неизвjесна због неизбjежног кашњења узрокованог
ограниченом брзином свjетлости. Са друге стране оваj свиjет ће увjек бити гладан
протока и тешко да ће нека технологиjа надjачати сателите у њиховоj могућности
да омогућаваjу комуникациjу на глобалном нивоу ма гдjе се налазили. Оно што jе
такође скоро сигурно jе да ћемо надрасти и Ка опсег и мораћемо да се користимо и
вишим фреквенциjама за чиjе коришћење ће бити потребна даљња истраживања.
Што се тиче сателита за осматрање Земље, они су нам пружили увиде у стање
Земље и како она глобално функционише коjе небисмо могли лако или уопште
да сазнамо са тла. Такође модерни прецизни сателити са њиховим многоброjним
сензорима омогућаваjу нам да посматрамо локалне промjене без потребе да шаљемо
скупе експедициjе раниjе потребне за сакупљање података. Метеролошки сателити
омогућаваjу предвиђање и разумjевање временских прилика са много већом
прецизношћу. Сателити за осматрање тла имаjу широку употребу у проучавању
промjена наше околине, процjене коjе се културе гдjе саде и стања шума. Сателити
за осматрање мора надгледаjу промjене свjетских океана и користе се за праћење
разних догађаjа на њима.
Са своjим многоброjним примjенама, своjом могућношћу да снимаjу цио свиjет,
готово jе немогуће замислити свиjет будућности у коjему сателити за осматрање
Земље неће играти важну улогу у управљању и заштити Земаљских ресурса.

30
Литература

[1] A. Clarke, “EXTRA-TERRESTRIAL RELAYS: Can Rocket Stations Give World-

wide Radio Coverage?” Wireless World, pp. 305–308, October 1945. [Online].
Available: http://lakdiva.org/clarke/1945ww/1945ww_oct_305-308.html
[2] M. C. Fry, “Radio’s first voice...canadian!” The Cat’s Whisker - Official Voice of
the Canadian Vintage Wireless Association, vol. 3, no. 1, March 1973. [Online].
Available: http://www.ieee.ca/millennium/radio/radio_birth.html
[3] H. R. Gordon, J. W. Brown, and R. H. Evans, “Exact rayleigh scattering calcula-
tions for use with the nimbus-7 coastal zone color scanner,” Applied optics, vol. 27,
no. 5, pp. 862–871, 1988.
[4] H. R. Gordon and M. Wang, “Retrieval of water-leaving radiance and aerosol optical
thickness over the oceans with seawifs: a preliminary algorithm,” Applied optics,
vol. 33, no. 3, pp. 443–452, 1994.
[5] L. de Hartog, Genghis Khan: Conqueror of the World. I. B. Tauris, 2004.
[Online]. Available: http://books.google.me/books?id=a4p9C6J35XYC
[6] V. F. Henry and M. E. McDonald, “TELEVISION TESTS WITH THE SYNCOM
II SYNCHRONOUS COMMUNICATIONS SATELLITE,” Goddard Space Flight
Center, Greenbelt, Md., Tech. Rep., 1965. [Online]. Available: http://ntrs.nasa.
gov/archive/nasa/casi.ntrs.nasa.gov/19650019255.pdf
[7] D. Hoth, E. O’Neill, and I. Welber, “The telstar satellite system,” Bell System
Technical Journal, vol. 42, no. 4, pp. 765–799, 1963.
[8] E. Howell. (2015, May) Telstar: Satellites beamed 1st tv signals across the sea.
Space.com. [Online]. Available: http://www.space.com/19756-telstar.html
[9] G. D. Krebs. (2015, June) Anik b. Gunter’s Space Page. [Online]. Available:
http://space.skyrocket.de/doc_sdat/anik-b.htm
[10] ——. (2015, June) Ats-6. Gunter’s Space Page. [Online]. Available: http://space.
skyrocket.de/doc_sdat/ats-6.htm
[11] ——. (2015, June) Intelsat - 4. Gunter’s Space Page. [Online]. Available: http://
space.skyrocket.de/doc_sdat/intelsat-4.htm
[12] ——. (2015, June) Cts (hermes). Gunter’s Space Page. [Online]. Available: http://
space.skyrocket.de/doc_sdat/cts.htm
[13] S. Lyle and M. Capderou, Satellites: Orbits and Missions. Springer Paris,
2006. [Online]. Available: https://books.google.me/books?id=lZWZXbOKZvEC&
pg=PA169

31
Историjа идеjа и техника сателитских комуникациjа Блажо Ђуровић

[14] D. Martin, Communication Satellites. Aerospace Press, 2000. [Online]. Available:

https://books.google.me/books?id=_azf94TByF8C

[15] J. E. O’Reilly, S. Maritorena, B. G. Mitchell, D. A. Siegel, K. L. Carder, S. A.

Garver, M. Kahru, and C. McClain, “Ocean color chlorophyll algorithms for seaw-
ifs,” Journal of Geophysical Research: Oceans (1978–2012), vol. 103, no. C11, pp.
24 937–24 953, 1998.

[16] J. E. O’Reilly, M. C. O’Brien, D. A. Siegel, D. Toole, D. Menzies, R. C. Smith, J. L.

Mueller, B. G. Mitchell, M. Kahru, F. P. Chavez, P. Strutton, G. E. Cota, S. B.
Hooker, C. R. Mcclain, K. L. Carder, L. Harding, A. Magnuson, D. Phinney, G. E.
Moore, J. Aiken, K. R. Arrigo, R. Letelier, and M. Culver, “SeaWiFS Postlaunch
Calibration and Validation Analyses, Part 3,” NASA Tech. Memo. 2000–206892,
vol. 11, 2000.

[17] B. Pattan. (2015, June) Satellite systems: Principles and technologies: Satellite
stabilization. Google Books. [Online]. Available: https://books.google.me/books?
id=0GJWEro9ea4C&pg=PA159

[18] J. R. Pierce, “Echo - america’s first communications satellite,” SMEC Vintage

Electrics, vol. 2, no. 1, May 2015. [Online]. Available: http://www.smecc.org/
john_pierce___echoredo.htm

[19] ——, “Telstar, a history,” SMEC Vintage Electrics, 1990. [Online]. Available:
http://www.smecc.org/john_pierce1.htm

[20] E. P. Shettle and R. W. Fenn, “Models for the aerosols of the lower atmosphere and
the effects of humidity variations on their optical properties,” DTIC Document,
Tech. Rep., 1979.

[21] USGS. (2015, 2) Landsat 8 factsheet. United States Geological Survey. [Online].
Available: http://pubs.usgs.gov/fs/2013/3060/pdf/fs2013-3060.pdf

[22] M. Wade. (2015, May) Molniya-1. Encyclopedia Astronautica,

www.astronautix.com. [Online]. Available: http://www.astronautix.com/craft/
molniya1.htm

[23] D. J. Whalen. (2015, May) Communications satellites: Making the global village
possible. NASA History. NASA. [Online]. Available: http://history.nasa.gov/
satcomhistory.html

[24] A. Zak. (2015, May) Sputnik’s design. RussianSpaceWeb.com. [Online]. Available:

http://www.russianspaceweb.com/sputnik_design.html

[25] ——. (2015, May) Sputnik’s mission. RussianSpaceWeb.com. [Online]. Available:

http://www.russianspaceweb.com/sputnik_mission.html

[26] Гажевић Н., Воjна енциклопедиjа, том 7, ser. Воjна енциклопедиjа. Редакциjа
Воjне енциклопедиjе, 1974.

[27] ——, Воjна енциклопедиjа, том 8, ser. Воjна енциклопедиjа. Редакциjа Воjне
енциклопедиjе, 1974.

32
Блажо Ђуровић Историjа идеjа и техника сателитских комуникациjа

[28] ——, Воjна енциклопедиjа, том 9, ser. Воjна енциклопедиjа. Редакциjа Воjне
енциклопедиjе, 1974.
[29] (2015, May) Tiros. NSSDC Master Catalog. NASA. [Online]. Available: http://
nssdc.gsfc.nasa.gov/nmc/spacecraftDisplay.do?id=1960-002B
[30] (2015, May) OrbView-2 (renamed from SeaStar in 1997). eoPortal Directory. [On-
line]. Available: https://directory.eoportal.org/web/eoportal/satellite-missions/o/
orbview-2
[31] (2015, June) Nasa - switchboard in the sky. National Aeronautics and Space
Administration Glenn Research Center. [Online]. Available: http://www.nasa.gov/
centers/glenn/about/fs13grc.html
[32] (2015, May) A Brief History of AMSAT. www.amsat.org. Radio Amateur Satellite
Corporation. [Online]. Available: http://www.amsat.org/?page_id=1094
[33] (2015, May) Nasa - nssdc - echo 1. NSSDC Master Catalogue. NASA. [Online].
Available: http://nssdc.gsfc.nasa.gov/nmc/masterCatalog.do?sc=1960-009A
[34] (2015, May) Nimbus-7. eoPortal Directory. [Online]. Available: https://directory.
eoportal.org/web/eoportal/satellite-missions/n/nimbus-7
[35] (2015, May) SeaSat (Seafaring Satellite) Mission. eoPortal Directory. [Online].
Available: https://directory.eoportal.org/web/eoportal/satellite-missions/s/seasat
[36] (2015, June) The global network: Satellite constellation. www.iridium.com.
Iridium Communications Inc. [Online]. Available: http://www.iridium.com/
DownloadAttachment.aspx?attachmentID=1197
[37] (2015, May) Tiros. NASA Science - Missions. NASA. [Online]. Available: http://
science.nasa.gov/missions/tiros/
[38] (2015, May) Molniya 1- 1. NSSDC Master Catalog. NASA. [Online]. Available:
http://nssdc.gsfc.nasa.gov/nmc/spacecraftDisplay.do?id=1965-030A
[39] (2015, May) Spin-Scan Cloudcover Camera (SSCC). NSSDC Master Catalog.
NASA. [Online]. Available: http://nssdc.gsfc.nasa.gov/nmc/experimentDisplay.
do?id=1966-110A-09
[40] (2015, May) OSCAR I and Amateur Radio Satellites: Celebrating 50 Years.
www.arrl.org. American Radio Relay League. [Online]. Available: http://www.
arrl.org/news/oscar-i-and-amateur-radio-satellites-celebrating-50-years
[41] (2015, May) Nasa - nssdc - seasat 1. NSSDC Master Catalogue. NASA. [Online].
Available: http://nssdc.gsfc.nasa.gov/nmc/spacecraftDisplay.do?id=1978-064A
[42] (2015, May) Landsat 1 history. www.usgs.gov. U.S. Geological Survey. [Online].
Available: http://landsat.usgs.gov/about_landsat1.php
[43] (2015, June) Satellite technology primer. WildBlue. [Online]. Available: http://
www.dbsinstall.com/PDF/WildBlue/Wildblue_Satellite_Basics.pdf
[44] “Not all bands are created equal a closer look at ka & ku high throughput
satellites,” Harris CapRock, Tech. Rep., 2012. [Online]. Available: http://www.
harriscaprock.com/downloads/HarrisCapRock_WhitePaper-Ka-Ku_Analysis.pdf

33