Историја 19.

века

1
 1. Француска 1849-1914

1.1. Пад Друге републике и успостављање Другог царства

Септембра 1949, у Паризу је основано Друштво десетог септембра. Његови оснивачи били су
бонапартистички официри и генерали, али му се убрзо прикључио и разнородни свет. Друштво је
одмах предузело агитацију у корист председника Републике међу свим слојевима друштва. Охрабрен
овим делом Друштва десетог септембра, Бонапарта је новембра 1849.сменио владу Бароа и на њено
место довео лични кабинет на челу са генералом Д' Опулом. Ова влада донела је мере које су требале
да се свиде крупној буржоазији и клерикалној јавности: поново уведен порез на потрошњу вина,затим
усвојени Фалуови закони по којима се школе предају у руке католичкој цркви. Маја 1850.
Скупштина је изгласала закон по којем је ограничено изборно право увођењем трогодишњег цензуса
настањености, а монархистичка реакција и даље је тражила мере како би ограничила грађансака права
и слободе. Било је сасвим јасно да се поново родила идеја о рестаурацији монархије. Главна препрека
идеји Луја Бонапарте да поврати монархију а себе прогласи за Наполеона 3, били су републиканци.
Али, слабио је утицај републиканаца, пре свега њихов утицај на средњу и ситну буржоазију. Осим тога
монархистичка пропаганда уверавала је све више радни и малограђански свет да република води у
пропаст а монархија у просперитет и напредак. Међутим, Бонапарта је имао и против себе две
монархистичке струје које су биле главна снага Странке реда. Ове две струје легитимисти и
орлеанисти би биле сложне само у републици, јер чим би се поставило питање монархије, свака од
струја би истицала свог кандидата,али размирице су биле очигледне и по питању политичких и
материјалних интереса. Покушај да се нагоде је пропао , што је највише у корист ишло
бонапартистичкој струји. Бонапартисти 1850 и 1851 појачавају своју политичку пропаганду у којој
учешће узима и сам Луј Бонапарта. Почетком 1851 они траже ревизију 45 члана Устава који је
ограничавао председнички мандат на четири године.тврдећи да ће након силаска Луја завладати општи
хаос. Бонапарта захтева и враћање општег права, што је Скупштина одбила,па је то Бонапарти
послижило да себе покаже у најбољем светлу народу а Скупштину у најгорем. Децембра 1851
бонапартисти још снажније агитују користећи и терор. Странка реда се осипа у страху, а Луј Бонапарта
се коначно одлучује за државни удар.
Ноћу 2.децембра 1851 војска Париског гарнизона, заузела се све стратегијски важне тачке у Паризу.
Председник је прогласио опсадно стање, похапсио анти бонапартисте из Законодавне скупштине,
вратио опште бирачко право и продужио себи мандат на десет година. Отпор републиканаца био је
безначајан. Да би се легализовало ново стање 14.јануара 1852 проглашен је нови Устав. Сва извршна
власт затим законодавна иницијатива и потпуна контрола над државом дата је председнику чији је
мандат продужен за десет година. Законодавна скупштина није више предлагала законе а од сада су је
контролисали Сенат и Државни савет које је именовао председник. Другог децембра 1852
Француска је проглашена царевином а њен до тадашњи председник Луј Наполеон Бонапарта за цара
Наполеона 3, и тако започиње Друго царство.
1.2. Друго Царство

Почетак Другог царства није много обећавао. Републиканска и демократска опозиција биле су
сломљене, а радничка класа још неопорављена од 1848. Друго царство заснивало се на нешто мало
преправљеном Уставу Друге Републике. Успостављено је опште право гласа за све мушкарце преко
21 годину, законодавна скупштина није имала право да доноси и укида као ни да предлаже законе.

2
Скупштина није постављала министре нити јој је влада била одговорна. Владу је састављао цар и она
је њему била одговорна. Скупштина није бирала свог председника већ га је постављао цар. Једино је
цар могао да сазива законодавну скупштину, да је одлаже или распушта. Цар је имао једини право да
објављује рат и потписује мир. Законодавна скупштина била је под контролом Сената и Државног
савета чије чланове је постављао цар. Ова монархија угушила је све демократске слободе, уништила
све политичке странке, повећала бирократско-полицијски апарат, угушила штампу,католичком клеру
дала повластице. Цар и његова супруга шпањолка Евгенија са својим најближим сарадницима које су
чинили буржуји углавном скоројевићи нижег рода и културе, радили су малтене шта су хтели.
За време Другог царства долази до брзог привредног развоја у Француској. Наиме, 50-их и 60-их
долази до полета капиталистичког света Европе. Међутим, и нови режим Француске посветио је више
пажње привредном развоју него ли било који ранији режим. То је пре свега било из разлога да би се
ојачали они буржоаски слојеви на које се царство ослањало, и да би се пажња народа са политичких
питања скренула на економска. У Француској се интезивно развија саобраћај, долази до модернизације
путева и железнице. Индустрија се више и брже механизује. Захваљујући индустријском развоју,
Француској светска економска криза из 1857 није нанела тежак ударац. Поред индустрије развија се и
пољопривреда где се истиче производња шећера и вина. Услед раста француског извоза долази и до
великог прилива новца у Француску. Захваљујући свему овом Француска се за време Другог царства
јако обогатила, а државни буџет је растао из године у годину. Међутим, несразмерна и неправедна
расподела богатства, учинила је да ово стечено богатство не значи и благостање. Добар део
пролетеријата нарочито сеоског, живео је и даље у крајњој беди. Иако је владао захваљујучи подршци
пре свега сељачких маса, Наполеон 3 је више посвећивао пажњу политичком расположењу радника
него сељака. И поред тога јако мало је учињено за побољшање положаја пролетеријата за разлику од
Цркве и католичког клера који су добили материјалну и политичку подршку. И поред јачања
свештенства, интелектуални живот заузима важно место у овој друштвеној ситуацији. Посебно се
истичу медицинар Пастер, биолог-филозоф Клод Бернар, филозоф Огист Конт. У уметности
реализам потискује романтизам. Важнији представници су Балзак, Флобер, Курбе и др.
Политичка историја Другог Царства може се поделити на два раздобља: Прво раздобље
Ауторитарног Царства обухвата период од 1852 до 1860. Друго раздобље Либералног Царства
обухвата период од 1860 до 1870.
Раздобље Ауторитарног царства 1852-1860:
За ово раздобље карактеристично је одсуство демократских права и слобода и гушење сваке опозиције.
Царски режим поред ослонца на сељаштво, налази јак ослонац у армији чија снага је доиста
импресивна. По броју војника била је друга у свету одмах иза руске. Друга снага на коју се ослањао
царски режим била је буржоазаија. Пословној буржоазији било је доста немира и нестабилности, био
јој је потребан ред и мир који је увела диктатура. Такође, царски режим је имао подршку клерикализма,
па је у Француској дошло до савеза престола и олтара. Опозиција која је пре свега била радничка,
грађанско-демократска и републиканска била је десеткована прогонима и натерана на тишину. Све
што је радила опозиција рађено је у илегали. У најужим круговима у строгој тишини читала се
забрањена Игоова литература и полугласно певала Марсељеза.
На скупштинским изборима 1857 републикански кандидати добили су осам места у Скупштини али
су тројица одбила да положе заклетву цару па их је остало петорица који су у Народној скупштини
чинили опозицију Група петорице. Овај догађај имао је само тај занчај да је указивао да у народу и
даље постоји велико незадовољство режимом Другог царства. Када је јануара 1858 дошло до
бомбашког атентата италијанског републиканца Оросинија и његових сарадника на цара и царицу у
којем су владари остали неповређени, али је погинуло осморо људи и рањено 148, покренуо се нови

3
вал напада на републиканце. Иако је Оросини на суђено рекао да му је жеља била да казни Наполеона
3 што је издао карбонарску прошлост и дигао руке од италијанског уједињења, режим је ипак на крају
ударио на домаће републиканце. Донет је и Закон о општој сигурности који је давао право полицији
да интернира и депортује сваку сумњиву особу.
Наполеону 3 ће 1860 полако почети да окреће леђа и клерикална страна, огорчена папским
територијалним губицима након Италијанског уједињења. Такође, он губи подршку индустријске
буржоазије. Наполеон 3 је са појединим земљама потписао трговински уговор којим су снижене
царине у робној размени, што је и довело до користи у неким привредним гранама, али индустријска
производња трпела је, међутим, од конкуренције нарочито британске индустрије. Па стога
Индустријска буржоазија ускраћује подршку. Сада је цар почео да тражи ослонац међу демократама и
радницима али је њим морао дати велике уступке. Тако долазо до окретања у лево, и до периода
Либералног царства.
Раздобље Либералног царства 1860-1870:
Први уступци дати су Царским декретом од 24. новембра 1860-те. Законодавна скупштина имала
је право да на царску беседу одговори тзв. Адресом у којoј би цара обавестила о жељама нације. Дебате
у Скупштини биле су јавне и могле су се објављивати у новинама. Када је након овог попустила и
полицијска стега, оживела је политичка активност, нарочито код опозиције. Међутим, цар је за
председника владе 1863 поставио Руера. Он ће се представљати као апсолутни извршилац сваке
цареве воље, али ће на сваком кораку ипак саботирати мере либерализације. Ипак резултати
либерализације су се видели нарочито у школству. Али мере либерализације нису повећале ауторитет
и популарност цару. Ове мере су биле јако мале да би задовољиле демократе и пролетеријат. Режим
трпи критике и у штампи и у Скупштини где су посебно енергична легитимистичко-клерикална
десница предвођена Беријеом, затим десни центар некадашње Странке реда на челу са Тјером као и
републиканци али они више нису јединствени, најумеренији са Емилијем Оливијеом прилазе
монархистичком систему који стварају тзв. Трећу партију. Ауторитет царства био је нарушаван и под
налетом неуспеха које је Наполеон 3 имао и у спољној политици. 1 Цар под овим проблемима
приближава себи Емилија Оливијеа и све се више ломи између његових идеја о даљој либерализацији
и Руерових идеја о враћању ауторитарног система. Ипак се одлучио да настави мере либерализације.
Средином 60-их долази и до полета редничког покрета Француске. Толен Гравер је 1864 окупио је
око себе једну групу која је саставила Манифест где су изложили најважније захтеве пролетријата
(слобода рада, јефтини кредити, бесплатно и обавезно основно образовање) . Манифест је снажно
одјекнуо у француској јавности па су Толена његове присталице кандидовале на изборима, на којима
је она пропао. Међународно удружење радника тј. Прва интернационала 2 учинило је да дође до
већих продора револуционарних и марксистичких идеја међу француско радништво. Власти су
осетиле опасност па су у периоду 1860-1870 прогониле секције Прве интернационале. Маја 1869
одржани су избори за Законодавну скупштину, где је опозиција и поред полицијског притиска имала
велики успех, изабрано је 116 посланика Оливијеове Треће партије. Наполеон 3 није више имао
сигурну већину у Скупштини. Ускоро је отпустио Руера и власт дао управо Емилу Оливијеу, а затим
је законодавној скупштини дао право законске иницијативе. Скупштина је од сада сама бирала свог
председника док је именовање, опозив и одговорност владе још увек била у рукама цара. Било је јасно

1
О спољној политици царства биће касније речи ( погледај ниже).
2
Биће више речи у поглављу 7.

4
да ће царство тешко повратити изгибљени ауторитет,и да ће неки нови испад довести до још веће
невоље. Ускоро се десио и нови испад када је једног републиканског новинара убио царев рођак Пјер
Бонапарта. Погреб овог новинара претворио се у демонстрације које умало нису довеле до
крвопролића. Цар је још неким мерама покушао да ојача ауторитет царства не знајући да се том истом
царству ближио крај.
Спољна политика Другог царства тј. Наполеона 3- Наполеон 3 је као основна начела своје политике
истицао: европски мир, права, слободе и суверенитет нација, достојансво и снагу Француске.
Неким својим дипломатским и војним акцијама допринео је заиста одбрани неких права и захтева
угњетених народа (Срба, Црногораца, Румуна) али је често и склапао неке послове на рачун малих
балканских народа. У време Пољског устанка 1863 његова се политика опет показала као нејасна и
неодређена. Он пружа подршку подршку усталим Пољацима само из обзира према католичанству, па
тиме није ништа постигао јер није помогао Пољацима, а Русији се само замерио. Једини истински
успех Другог Царства у спољној политици било је припајање Нице и Савоје. Што се тиче
колонијалне политике може се рећи да је и она била успешна. Године 1855 у Сенегалу је наметнута
француска власт. У опијумском рату издејствовали су трговинске и политичке повластице у Кини.
Затим су се окренули Индокини. Присвојили су 1862 Кочинкину, а 1863 успоставили су
протекторат у Камбоџи. Заузели су Коморска острва, а покушај да се заузме Мадагаскар зауставио
је протест Енглеза. Међутим, и овакве успехе у спољној политици нарушила је Мексичка бламажа.
Пошто су Мексико раздирали револуција и грађански рат, Наполеон 3 , његови саветници и његова
жена су испланирали да искористе богатства Мексика и да створе велико католичко латиноамеричко
царство. Тренутак је био нарочито повољан јер су се САД налазиле усред грађанског рата 1862, а
Британци нису имали намеру да се мешају. Наполеон 3 је прву експедицију послао 1862, са изговором
да жели да пружи помоћ мексичким монархистима. Тај француски одред поражен је након напада на
Пуелбу од стране мексичких републиканаца. Нова експедиција је 1863, заузела Пуелбу и град
Мексико, а јула 1863 проглашено је у Мексику царство, а цар је постао аустријски надвојвода
Максимилијан Хабсбуршки. Међутим, године 1865, ствари у Мексику су пошле наопако.
Републиканци су добијали све већу подршку, а нови цар је био све омраженији, а претње су почеле
стизати и из САД у којима се окончао грађански рат. Наполеон је увидео да мора послати нови
контигент војске, али је знао да то и много кошта а да до мексичког богатства још није ни дошао, па
исто како је брзо загризао за Мексико тако је брзо и од њега одустао 1866. Ова бламажа коштала је
Француску новца и угледа војске, Наполеона 3 достојанства, а Максимилијана главе. Он се није
повукао са француском војском, па је 1867 стрељан.

1.3. Француско-пруски рат и успостављање Треће републике

Догађаји из 1866 ( Садова и стварање Севернонемачког Савеза) 3 одједном су великом снагом

распламсали француско-немачке супртоности. Било је јасно да је сукоб између њих неизбежан.
Разлога је било неколико. Најпре, многи у Француској сматрали су да би стварање велике и
јединствене немачке државе пореметило равнотежу снага у Европи и да би се последице тог поремећај
осетила баш Француска. Наполеон 3 и Бизмарк нису били априорно за рат. Наполеон 3 је био све
више подложан ратоборним утицајима своје околина, док је Бизмарк знао да је рат са Француском

3
О овим догађајима биће више речи у поглављу 3.

5
најсигурније али и последње средство у борби за немачко уједињење. До рата између ове две силе
умало није дошло већ 1867 за време луксембуршке кризе. Након пруске победе над Аустријом,
Наполеон 3 је сматрао да своју неутралност треба да наплати освајањем Луксембурга. Луксембуршки
владар је био холандски краљ и он је био спреман да уступи Луксембург Француској. Али,
Луксембург је био члан ранијег Немачког Савеза и у њему је био пруски гарнизон. Бизмарк није хтео
да повуче пруске трупе, па је Наполеон одустао пошто је био свестан тренутне слабости своје армије.
Проблем око Луксембурга је решен дипломатски у Лондону, где је одлучено да се пруски гарнизон
мора повући али Луксембург ће остати неутрална држава. Наполеон 3 се након овог одлучио за
реорганизацију војске. Војне мере почео је да спроводи маршал Ниел, активни војни рок је смањен
са 7 на 5 година, уведена је четворогодишња резервна служба и основана је територијална
милиција, а укинута је могућност откупљивања од војне службе што је изазвало протесте
буржоазије. Након Ниелове смрти реорганизација се још више успорила, за разлику од Пруске где је
армија под надзором Бизмарка, Рона и Молткеа непрестано јачала. Наполеон је за сукоб са
Немачком покушао да нађе подршку са стране у Аустро-Угарској и Италији али ти споразуми били
су крајње неформални. Међутим, Наполеон је без икаквих основа чврсто веровао да је добио два
снажна савезника против Немачке и да Немцима неће више падати на памет да се каче са Француском,
и да до рата неће доћи. Али, кандидатура једног Хоенцолерна за шпански престо била је нова
експлозија која је разуврила француског цара. Бизмарк је знао да се Француска припрема за рат али је
и знао да она за њега још није спремна, па је сматрао да под хитно трба наћи неки повод како би се
што пре повео рат. Тај повод нађен је у упражњеном шпанском престолу, где се Бизмарк постарао да
дође 1870 рођак пруског краља Вилхема 1, Леополд Хоенцолерн, што је за Француску био хладан
туш. Французи су изгубили хладнокрвност, реакције су биле бурне, одмах је затражено од Вилхема да
повуче Леополдову кандидатуру. Вилхем се и одлучио да повуче кандтидатуру Леополда, па се то
може сматрати за француски успех. Међутим, то није било довољно француској ратоборној дворској
камарили која је била жељна војног успеха. Француска влада сада од пруског краља тражи и
писмену гаранцију да се оваква кандидатура више неће поновити. Пруски краљ је ово глатко
одбио, пославши француском амбасадору депешу. Бизмарк, не задоваољан умереношћу и
помирљивошћу свога краља, изменио је мало ову депешу тако да она буде увредљива за Французе и
предао је штампи. То је била знаменита Емска депеша којом је Француској бачена рукавица у лице.
Јула 1870 Француска је коначно Немачкој објавила рат.
Објављујући рат Пруској без икакве нужде, Французи су на себе навукли гнев великог дела Европе.
Француска није могла да рачуна на савез са Аустро-Угарском и Италијом која је једва чекала да
Французи уђу у невоље па да несметано уђу у Рим. Такође, Французи нису могли ни да рачунају на
поједине Немачке земље које су биле угњетаване од Пруске, јер је Бизмарк успео да овај рат представи
као рат Германа и Гала на живот и смрт. Сукоби између армија почели су августа 1870 а завршили
су се фебруара 1871. Рат се може поделити на два периода. Први период траје до 4. септембра 1870
када Пруска води рат против Другог Царства, од тог датума почиње други период рата где Пруска,
односно Немачко царство ратује против Треће Француске Републике. Немци са својих пола милиона
војника, дупло више него што је имала Француска, крећу одмах у офанзивна дејства. Ово ће брзо
резултирати повлачењем Француза из Алзас у Лорену и немачким освајањем Стразбура. Иако су
на новим положајима Французи сада били у предности, одлука Наполеона 3 да повери врховну
команду маршалу Базену била је крајњи промашај. Овај маршал трошио је снагу на нека безпотребна
маневрисања. Маневришући тако између Меца и Вердена француска војска је налетела код
Гравелота на немачку војску. Пошто није искористила бројчану надмоћност француска војска је
доживела пораз који дан касније од придошле немачке војске код села Сен Прива. Наполеон 3 је имао

6
план да повуче војску и да брани прилазе престоници, али под наговором својих саветника и краљице
кренуо је да одблокира Базенову војску, али је био сатеран у тврђаву Седан. Пруси су
бомбардовали ову тврђаву, након чега је наполеон истакао белу заставу и 2.септембра је потписана
капитулација Седана, а Немци су заробили француског краља. Дебакл код Седана царски режим није
могао да преживи. Вест о његовој предаји међу Парижане стигла је 4.септембра 1870. Маса народа
провалила је у зграду Народне скупштине, а републикански посланик Гамбета је позвао на
проглашење републике. Одмах је образована привремена влада. Друго Царство је оборено а да нико
није покушао да га спашава. Циљ нове владе на челу са генералом Трошијем био је да се организује
одбрана и настави рат, па је ова влада добила назив Влада националне одбране. Ипак, она је најпре
покушала да се споразуме са Немачком, али пошто је Бизмарк тражио Алзас и Лорену, она је
одустала од ове погодбе. Али, Пруси су се ближили Паризу, а ускоро га и опсели. Наредних пет месеци
центар сукоба биће Париз. Млади републиканац Гамбета успео је балоном да одлети на југ Француске
где је успео да пробуди патриотизам код народа и окупи многобројну војску којој су се придружили и
неки страни добровољци нпр. Гарибалди. Међутим, ова војска није ништа значила јер је била
необучена и лоше наоружана. Главне војске су се налазиле, једна у Паризу а друга блокирана у
Мецу са Базеном који је после неких преговора са Бизмарком и намерама са бившом царицом да
обори републикански режим предао ово утврђење и то је био већи ударац од пада Седана. Покушаји
париске војске да разбију опсаду били су неуспешни, а приближавање зиме натерало је Прусе да
убрзају ратна дејства. Јануара 1871 започето је бомбардовање Париза које није толико пореметило
браниоце колико је то учинила глад и оскудица. Није било хране, лекова, огрева. Смртност се
повећавала. Масе су биле огорчене, ситуација у Паризу је била крајње револуционарна. Влада
националне издаје како је сада називана схватила је да мора склопити мир, јер се другачије не
може спречити револуција. Преговори са Бизмарком започети су у Версају. Бизмарк је тражио и добио
200 милиона златних франака, разоружавање свих француских трупа изузев 12 000, предају свих
утврђења северно од Париза, које Пруси још нису освојили. Јануара 28, 1871 потписано је
примирије и тиме је рат био завршен. Најважнија последица рата јесте завршетак уједињења
Немачке. Већ у новембру 1870 јужне немачке земље пришле су Севернонемачком Савезу који је
назван Немачки савез а затим и претворен у Немачко царство. Свечано проглашење је обављено
у Сали огледала у Версају 18 јануара 1871, а Вилхем 1 је проглашен за немачког цара. Фебруара
1871 у Версају су Адолф Тјер и Бизмарк потписали прелиминарне услове мира и они су гласили:
1. Француска уступа Немачкој Алзас и Лорену са Стразбуром и Мецом. 2. Француска ће платити ратну
одштету од 5 милијарди златних франака у року од три године. 3. До исплате те суме немачке трупе
држе под окупацијом поједине северне делове Француске. 4. Немачке трупе ће ући у Париз и тамо ће
остати до ратификације Прелиминарног уговора о миру. Без знатнијих измена, Версајски
прелиминарни уговор претворен је у коначан Уговор о миру 10. маја 1871 у Франкфурту.

1.4. Трећа Република до почетка 20. века

У време док је Трећа Република покушавала да изађе на крај са моћним суседом, она је пролазила кроз
болан грађански рат. Тај оружани сукоб међу самим Французима познат је под називом Париска
Комуна. Она је започела у последњој фази Француско-пруског рата. Покренута је 18. марта а угушена
је 28. маја 1871. Комуна је била последица класно-политичких супротности нараслих у Француској за
време Другог Царства и њихове заоштрености за време рата против Пруске. Током рата са Пруском,
Париз је живео у тешким економско-социјалним условима који су највише погађали редничку класу и
сиромашније слојеве грађанства. Беда је све више расла а Влада народног спаса није ништа учинковито

7
предузела да је заустави. Управо Националну гарду је чинио највећи број радника, занатлија итд. И
баш у Гарди на челу са Централним комитетом расла је велика напетост зиме 1870/71. Напетост је
достигла врхинац када је стигла вест да је Тјер закључио са Бизмарком примирије. Народна
скупштина се из Бордоа преселила у Версај, а Тјер је са владом стигао у сам Париз где је наишао на
велико незадовљство Националне гарде која је хтела да се рат настави. И када је на то влада укинула
још и социјалне повластице дате сиротињи за време рата Париз је прокључао. Влада господина
Тјера је решила пошто пото да потчини Париз а трупама са фронта је наредила да разоружају
Националну гарду. То је изазвало експлозију и 18. марта је букнуо устанак тј. почела је Париска
комуна. Трупе послата да разоружају Гарду придружиле су се истој. Тјер са владом, регуларном
војском и имућним становништвом се повукао у Версај. Да би легализовао своју власт Централни
комитет Националне гарде марта је позвао париске грађане на изборе нове градске управе-
Комуне. Који дан касније управа је прогласила Комуну. У комуни су главну реч водили различите
социјалне струје-прудонисти, бланкисти, марксисти који су се међусобно идеолошки спорили. И
поред овог комуна је у року од два месеца увела неке социјалне и политичке одлуке. Црквена имовина
је проглашена нациналном, укинут је ноћни рад, одредила је трајање радног дана и минималне
наднице, уведена је смртна казна за крађе и нека тежа криминална дела, покреће се школска и
универзитетска настава. Версајске власти су се марта спремале за напад на Комуну. Најпре је
спроведена опсада Париза и прекинуте су везе за снабдевање са унутрашњости земље. Снаге Комуне
су се непрестано осипале а влада се спремала за одсудан напад. Офанзивна дејства комунара из априла
била су безуспешна. Париз се нашао под опсадом версајаца, који су заузимали једно по једно утврђено
место у граду. У мају отпочеле су уличне борбе у периферији Париза. Одсудна офанзива версајаца
на комунаре отпочела је нападом на положаје устаника у Монмарту и на гробљу Пер Лашез. Тиме
је започета париска крвава недеља која ће се завршити сломом Комуне 28. маја.
Из рата са Пруском, Француска је изашла ослабљена. Поред територијалних губитака, Француска је
морала да исплати ратну одштету до 1874. Из рата и Комуне Француска је изашла са 36 милиона
становника што ју је стављало на треће место у Европи. Иако је била доста ослабљена у њој се након
ових недаћа, привредни и друштвени живот обнавља. Законима у народној скупштини уведена је
општа војна обавеза за здраве мушкарце од 20 до 40 година у трајању од пет година. Војне обавезе
били су ослобођени свештена лица, просветни радници, храниоци породица и имућни грађани.
Француска је успела већ у току 1873 да исплати репарацију па се и последњи немачки војник морао
повући са француске територије.
Аристократија још није била изгубила свој значај и утицај. Она доминира у војсци и дипломатији а у
првим годинама Трће Републике и у Народној скупштини. Већину у скупштини имају три
монархистичке групе: легитимисти, орлеанисти, и бонапартисти. Они су прихватили
парламентаризам али су се противили демократији и општем праву гласа. Ипак они су били
нејединствени по питању својих претендената-кандидата. Крупна буржоазија која је била
републикански настројена да би одбранила тренутни државни поредак улази у сарадњу са средњим
класама грађана. Монархисти су ипак настојали да искористе своју већину у скупштини и да сруше
Републику. Монархисти су најпре маја 1873 успели да са политичке сцене склоне председника владе
Тјера који јесте био орлеанист али је схватио да је будућност Француске република. Многи Парижани
су се томе обрадовали јер је џелат комуне оборен, али за републику права опасност била је оличена у
монархистима. Али, уместо да буду ти који ће уништити републику, монархисти су се претворили у
њеног спасиоца. Наиме, проблем је био као раније не могућност монархиста да се договоре око тога
ко ће бити краљ. Да не би ослабили монархисти су ипак на власт довели бонапартистичког генерала
Мак Маона и то на седам година. Најважнији закон који су у овом периоду монархисти донели био

8
је Закон о организацији јавних власти. У току припрема Закона монархисти су прихватили опште
право гласа за мушкарце старије од 21 годину, републиканци су пристали на дводомну скупштину.
Убрзо је и посланик Валон поднео и амандман да се председник Републике бира апсолутном
већином гласова Сената и Дома посланика, и да се он именује на седам година. Сигурни у своју
већину, монархисти су прихватили гласање о Валоновом амандману, али су се прешли амандман је
усвојен с једним гласом већине. Француска је и правно постала Република. Народна скупштина
која је изабрана још 1871 расписала је изборе за оба дома. На изборима одржаним фебруара и марта
1876 у Дому посланика републиканци су добили убедљиву већину а у Сенату је однос био другачији.
Међутим , републиканци у Дому посланика нису били јединствени, што је искористио председник
Мак Маон и натерао републиканску владу Жила Симона на оставку а затим у договору са Сенатом
распустио Посланички дом. То је чувени удар 16. маја. До нових избора за премијера је именовао
озлоглашеног полицајца Фуртуа, чија влада је требала да спроведе изборе. На изборима
републиканци опет добијају већину у Дому посланика. Покушавајући да некако поништи изборе
председник Маон је ипак поверио мандат за састав владе децембра 1877 републиканцу Дифору. Он
је у владу узео само републиканце, што је за предеседника и монархисте био тежак ударац, а још када
су јануара 1879 републиканци освојили већину и у Сенату, Маон је поднео оставку на место
председника. Скупштина је за председника изабрала републиканца Жила Гревија.
Година 1879 била је година оживљавања социјалистичког покрета. Полулегалне социјалистичке
групице преживеле су слом Париске комуне. У периоду од 1872 до 1879 те групице су почеле да се
повезују. На социјалистичком конгресу у Марсеју 1879 основана је Социјалистичка партија
Француске, и тако се социјализам вратио у политику Француске. Новоизабрани председник поверио
је мандат за састављање владе либералу Вадингтону. Он је у владу увео министре Фрејсинеа и
Ферија који заговарају либеризацију Француске, на шта су протествовали клерикалци, након чега
ускоро када су запретили тежи политички сукоби Ведингтон подноси оставку владе. Председник
Греви, на власт сада доводи Фрејсинеа, али се он кратко задржао на месту премијера неуспевши у
својој намери да распусти Језуитски ред. Након њега владу је формирао Фери који се сукобио са
клерикалцима залагајучи се за реформу образовања. Када децембра 1881 није кроз Сенат прошао
декрет о лаицизацији школа Фери подноси оставку, коју је Греви одбио, приставши само на
реконструкцију владе. Марта 1882 његови закони су прихваћени у оба дома Скупштине. Што се
тиче колонијалних освајања, Фери је Француску ангажовао у Тунису, уплео у египатско питање и у
ратовање у Индокини. Влада је августа 1882 је расписала нове скупштинске изборе. Избори су
донели очекиване резултате. Републиканци су добили огромну вечину у односу на монархисте. Услед
љуте свађе која је избила у новој скупштини око спољне политике, Феријева влада у октобру подноси
оставку, а председник Греви коначно мандат за састав владе даје Леону Гамбети. Нова Гамбетина
влада од републиканаца од почетка је показала слабости. Ова влада је пала за само 73 дана.
Председник Греви је власт поверио поново Фрејсинеу. Њега је међутим сачекао пораз у Индокини
и неспоразум са Енглеском око Египта. Након шест месеци и ова влада је пала. Ову владу
наследиће Диклеркова влада. За време ове владе умро је Гамбета децембра 1882 кога је ранила
супруга, што су искористили противници републике за ниске нападе. Проблеми су се гомилали на
социјалном, политичком и међународном плану. Нова влада Ферија 1883/4 није успела да реши ни
један проблем, па је марта 1885 напустила власт. Председник Греви сада на положај премијера доводи
Брисона пред којим су стајала два тешка проблема, излазак из индокинеске бламаже и избори за
Сенат, Дом посланика и реизбор председника државе. На изборе октобра 1885, републиканци су
изашли подељени на две групе-Умерену под Феријем и Леви центар који је окупљао Рибо. Радикали
су ишли посебно, а монархисти су се удружили у Конзервативну унију. Резултати избора били су

9
непријатни по републиканце, јер је изабран поприличан број монархистичких посланика. Једино што
је било повољно по републиканце је то што је за председника државе опет изабран Греви. Али, убрзо
је Брисонова влада поднела оставку, а Греви је опет мандат поверио коме другом до Фрејсинеу.
Међутим ова влада се одмах сударила са озбиљним немирима радничке класе. Немире пролетеријата
искористили су монархисти да покрену кампању против Републике. Скупштина је одмах усвојила
Закон о протеривању кнежева Орлеанске династије из државе, а међувремену смирени су и штрајкови.
Али већ октобра, дебата о буџету за 1887 одувала је Фрејсинеову владу.
С годином 1887 наступило је раздобље немира по републику које се назива буланжизам, по министру
рата Жоржу Буланжеу. Овај генерал био је заговорник тога да се Француска пошто пото мора
реванширати Немачкој. Та прилика му се указала 1887 када је немачка полиција на пограничним
крајевима на француској територији ухапсила инспектора Шнеблеа. У Француској су наступили
протести. Буланже је одмах предложио војну акцију против Немачке али је европска дипломатија
издејствовала да Немци пусте Шнеблеа па је изгледало да је ствар решена. Буланже је у скупштини
затражио повећање војног буџета, на шта је председник владе Гобле поднео оставку а нова влада
није могла бити формирана јер нико није хтео у њу са Буланжеом. Кабинет је на крају без Буланжеа
образовао Рувије. Буланже је само касније постављен за команданта 13 армијског корпуса. Ускоро је
избио нови политички скандал. Откривено је да су у малверзације око примања мита за одликовања
Легије части уплетени генерал Кафарел и зет председника Гревија. Када је ово изишло на видело
Рибоова влада је поднела оставку а поједини кругови су тражили да то учини и Греви. Греви је то
најпре одбио, али је затим 1. децембра 1887 потписао оставку на место шефа државе, а Народна
скупштина је за председника изабрала математичара и унука јакобинца Лазара Карноа, Сади Карноа.
Нову владу саставио је Тирар. Ова влада је покренула акције против Буланжеа који је користио кризу
да би покренуо агитацију. Буланже је пензионисан, што је изазвало узбуђење у јавности које Тирар
није могао да обузда и марта 1888 је поднео оставку, а нову владу је формирао Флоке. Буланже је
постао опасан, почео је да ствара Национални комитет а априла 1888 био је триумфално изабран за
народног посланика. Буланже је позвао на смену режима, на шта су републиканци жучно реаговали.
Дуго се Буланже колебао да ли да на челу париски маса упадне у државне институције и све их растера.
Ово његово колебање искористила је Флокеова влада и напала Буланжеа у Скупштини и поништила
његов избор и Паризу. Радикало и социјалисти су тражили одлучније мере на шта се влада унезверила
и поднела оставку. На власт је враћен Тирар. Буланжеове диктаторске намере биле су онемогућене,
пошто му је одузет посланички имунитет, он је тада побегао у Белгију. Његови каснији покушаји из
емиграције били су безуспешни, ускоро је осуђен на депортацију у неку тврђаву па је октобра 1889
окончан случај Буланже. Несуђени диктатор се убио 1891 на гробу своје љубавнице.
И након победе над буланжизмом, политичка нестабилност се настављала. Ову нестабилност пратиле
су честе смене влада. После пада Тирарове владе марта 1890 на власт је по ко зна који пут дошла
Фрејсинова влада, која се задржала годину дана да би се након ње од 1891 до 1898 сменило 12 влада.
За то време од 1890 до 1895 на политичку сцену опет ступа раднички покрет, подељен на марксисте
и посибилисте. Марксистички покрет донео је одлуку о стварању Друге социјалистичке
интернационале која ће све до завршетка Првог светског рата играти значајну улогу у историји
Европе. Прва манифестација ове организације у Лиону 1891 није прошла са окршајима и
интервенциом војске. Али у неким другим местима војска је убила 12 демонстраната и ранила већи
број. Осветнички бес почео је да кључа међу радницима. Нови потреси јавили су се пред
парламентарне изборе 1893. Те године у париском Латинском кварту дошло је до крвавих
демонстрација, што је ишло на руку социјалистима. У првој половин 90-их јавио се нови опасан покрет
анархизам. У току 1892/3 анархисти су извели 7-8 бомбашких напада у Паризу, у којим су живот

10
изгубиле две особе али су и ухваћена двојица атентатора који су одмах гиљотирани. Ове казне нису
зауставиле анархизам. Највећи подвиг анархиста јест убиство председника државе Сади Карноа у
Лиону, јуна 1894. Сади Карноа је на месту председника државе заменио Казимир Перије али ће он
издржати само пола године а скупштина ће изабрати Феликса Фора. Нови председник је на власт 1895
позвао Леона Буржоа. Он је најавио фискалне реформе али га је спречила нова фискална афера Јужне
железнице и отпор власника приватних предузећа-приватника. На опште изненађење њих су подржали
социјалисти па је Буржоа априла 1896 сишао са власти. А после двогодишње безначајне владавине
Мелина, дошла је влада Анрија Брисон, која је одмах улетела у хаос Драјфусове афере. Ова афера
је почела када је једна спремачица (Францускиња) у Немачкој амбасади пронашла у корпи за одпатке
комад неког писма у којем се Немци обавештавају о јачини француске армије. Француски министар
рата и начелник Генералштаба отворили су истрагу која је за шпијунажу окривила једног Алзашанина
уз то и Јеврејина, капетана Алфреда Драјфуса. Драјфус је ухапшен а цедуља дата на графолошке
ананлизе. Прва анализа је показала да рукопис није Драјфусов , а друга није могла да да поуздану
процену. То је ипак било довољно да Војни суд децембра 1894 против Драјфуса отпочне судски
процес због издаје и шпијунаже. Процес је већ унапред осудио Драјфуса а да против њега није било
других доказа. Пресуда је била драконска, а то је депортација на карипско Ђавоље острво.
Антисемитски и клерикални Париз био је одушевљен. Драјфусова породица и његови пријатељи нису
се мирили са овом неправдом па су предузели сопствену истрагу. Преломни тренутак је био када је
нађена хартија упућена из Немачке амбасаде где се од мађарског грофа Естерхазија који је био на
високом положају у француском Генералштабу, траже неке информације. Пуковник Пикар који је
нашао ову хартију био је склоњен у Алжир где је послат да службује. Драјфусова породица је ствар
зада изнела у јавност а за њу се заинтересовао и писац Емил Зола. У јавости су се могли чути позиви
да се судски процес понови пошто је и сам Естерхази побегао у Енглеску. Ипак све је то одбијено.
Емил Зола је објавио једно писмо председнику Фору где је оптуживао војно судство, војне органе и
друге да су ударили на правду и нарушили демократију Републике. Ово је изазвало бес код војног врха,
антисемита и клерикалаца који су осудули Золу да нарушава углед армије. Зола се ускоро морао
склонити у Енглеску. Ови догађаји покренули су демократске, републиканске, радикалне и социјалне
масе. Земља се буквално поделила на антидрајфусовце и драјфусовце. Најизад је реаговала и државна
власт да не би дошло до крвавих обрачуна. Године 1899, изненада умире председник Фор, а нови
председник постаје Емил Лубеа. Он је био за то да се обнови процес Драјфусу. Ипак под претњом
напада од стране генерала, Лубе се са њима договорио да ће процес бити обновљен а да ће Драјфус
опет бити осуђен, да би се тако сачувао углед армије, а онда ће га он помиловати. То је и учињено лета
1899. Драјфус је са Ђавољег острва враћен у Француску. Одржано је поново суђење на којем је Драјфус
опет био осуђен од стране Ратног савета, али га је председник помиловао. Четири године касније 1903
Драјфус је проглашен невиним, а 1905 враћен је у војску са чином мајора, а пуковник Пикар је у влади
Клеменсоа био министар рата. Афера Драјфус је била завршена а њена највећа жртва био је славни
писац Емил Зола, који је још 1902 умро под неразјашњеним околностима у својој кући.
2. Италија 1849-1914

2.1. Италија након 1848

Након четрдесетосмашке револиције у свим земљама Италије, изузев Пијемонта, били су укинути
уставни режима а поново су враћени апсолутистички режими. У Ломбардији па и у Венецији
гувернерску власт је преузео фелдмаршал Радецки који је ове области затворио нарочити према
Пијемонту и Швајцарској. Границе су биле затворене за продор демократских и либералних идеја.

11
Године 1851 у Ломбардије је спроведено масовно хапшење либерала, којима је тајно суђено у Милану
и Кому. Годину дана касније откривена је и завера свештеника Тацолија чији чланови су похапшени
и осуђени, неки погубљени у тврђави Белфиоре. Све ово није ипак спречило Мацинијеве следбенике
да 1854 покрену нове завере и устанке који нису успели. После тога настало је смирење у
ломбардијско-венецијанској области. У Модени и Парми тиранске режиме успоставили су војвода
Модене Франческо 5 и Фердинанд Карл 3 у Парми. Фердинанд Карл ће у Парми завести терор и
репресалије које ће га коштати главе 1854. Велико Војводство Тоскана иако је било под окупацијом
аустријских трупа, у њој је све до 1855 Леополд 2 успоставио нешто блажи политички режим. У
Папској држави Пије 9 је успоставио апсолутистички поредак који је овде владао пре реформи 1846.
Папа је ипак више био приврженији Аустрији него Француској, јер је за њега Наполеон 3 био исувише
либералан. Најсвирепији режим ипак је владао у Напуљској Краљевини. Због терора који је
спроводио њен краљ Фердинанд 2 је добио надимак краљ-бомба. Његов режим у овој краљевини
ипак није могао да смири ситуацију, која је била крајње тешка због великог сиромаштва, насиља
власти, завера и атентата.
2.2. Уједињење Италије

Италијанско национално уједињење трајало је од 1815 до 1870 године. Овај период може се поделити
на два раздобља. Прво раздобље које траје од 1815 до 1849, где се италијански родољуби за
ослобођењеи уједињење боре заверама, устанцима и револуцијама. Други период који траје од 1850
до 1870 , борба за уједињење се води политичком, војном и дипломатском акцијом Пијемонта.
Две деценије након четрдесетосмашке револуције биле су обележен економским успоном
италијанских земаља, нарочито земаља са севера Италије. На северу се убрзано развијала индустрија
и пољопривреда. За разлику од севера југ се јако споро развијао. Међутим, на простору Италије ипак
је 50-их и 60-их доминирало само једно питање, а то је питање националног уједињења. Веровало се
да ће овим уједињењем, и целокупна Италија кренути путем просперитета. Италијанске патриоте које
су биле носиоци покрета уједињења делиле су се на две групе: Прва група је била револуционарно-
демократска и републиканска група на челу са Мацинијем. Ова група се залагала за уједињење и
стварање једне демократске италијанске републике. Друга група знатно јача од прве везује се за
сардинског краља Виторија Емануела 2 и његовог премијера Камила Кавура. Ова група окупљала
је италијанске патриоте око савојске династије и све италијанске области око Пијемонта, и залагала
се за стварање једне либерлне и парламентарне монархије. Сматрајући да једино Пијемонт има снаге
и умећа да поведе уједињење многи италијански патриоти пришли су овој групи, пре свих Манин и
Гарибалди. Они су се прикључили Италијанском народном друштву које је у Торину основао
Кавур. Ипак главни конци италијанског уједињења биће у рукама Кавура. Кавур је 1852 пред своју
владу поставио два главна циља. Први циљ је био да је Сардинија ојача и учврсти либералним и
економским реформама. Други циљ био је да Сардинија у борби за уједињење нађе подршку једне
велике европске силе. Што се тиче првог циља Кавурова влада је донела законе о подчињавању цркве
држави, о опорезивању црквених и манастирских имања, о измени пореског система итд. У вези са
другим циљем, Кавур је знао да борба за уједињењ готово сигурно значи рат са Аустријом, па се
окренуо савезу са Француском. Наиме, француски император није имао ништа против италијанског
уједињења подсећајући често на своју карбонарску прошлост. Кавур се својски трудио да Пијемонт
што више приближи Француској. Ипак Кавур је сматрао да уколико жели да скрене пажњу Европи на
италијански проблем, Пијемонт се мора умешати у неко велико међународно збивање. Убрзо се и
указала прилика избијањем кримског рата. Кавур није чекао ни часа одмах је Пијемонт послао своје
снаге под Севастопољ. И тако се мали Пијемонт 1856 нашао на Париском конгресу. Та прилика је

12
искоришћена, и на конгресу је отворено италијанско питање. Али, значајно је што то питање није
изнео Кавур, већ француски министар иностраних послова Валевски. Након конгреса, Кавур је био
крајње нестрпљив да дође до савеза са Француском а затим и рата са Аустријом, али је Наполеон 3
оклевао. Оросинијев атентат 1858 умало је упропастио Кавурове планове. Али ипак Оросинијеви
вапаји у писму пред погубљење, убедили су Наполеона 3 да помогне Италији. Лета 1858 Кавур и
Наполеон 3 се у највећој тајности састају у бањи Пломбијеру. У дискусији која је трајала седам сати
споразум је постигнут. Пијемонт је морао да нађе начин да започне рат са Аустријом, и када буде
нападнут Француска ће му прискочити у помоћ. После победе Пијемонту би припала Ломбардија,
Венеција, Парма, Модена и део Папске државе. И Тоскана ће бити увећана на рачун папских
области па ће бити проглашена за Средњоиталијанску краљевину. Папа ће сачувати Рим са ужом
околином. Овај број италијанских држава моћи ће да се уједини у конфедерацију чији ће почасни
председник бити папа. Из захвалности Пијемонт ће Француској предати Ницу и Савоју. Кавуру
сви ускови нису били баш по вољи, јер заправо све ово није обезбеђивало уједињење Италије. Али
мудри Кавур знао је да чека. Почетком 1859 склопљен је француско-сардински војно-плитички савез
против Аустрије. Али он је само важио уколико аустрија нападне Пијемонт, па је Кавуру сада
преостајало да изазове Аустрију. Први корак ипак је учинио Наполеон 3, када је на једном
новогодишњем пријему 1859 упутио провокацију аустријском амбасадору. Другу провокацију упутио
је виторио Емануеле, који дан касније. Обраћајући се сардинском Парламенту он је рекао да Пијемонт
не може остати равнодушан на повике помоћи који стижу из свих крајева Италије. Рат је сада био
само питање дана. Међутим, одједном се у све то умешала Британија понудивши посредовање. Њој се
прикључио руски цар, предлажући нови европски конгрес. На запрепашћење Пијемонта, Наполеон 3
је то прихватио. Кавур је чинио све да га одврати. Сви покушаји били су узалудни, чинило се да рата
неће бити. Али је онда Аустрија све променила. Сматрајући да Француска неће стићи да помогне
Пијемонту уколико га Аустрија одмах нападне, она је објавила рат на пролеће 1859 Виторију
Емануелу 2.
На почетку Аустријанци су имали бољи положај јер су отворено могли да марширају на Торино, јер
је главнина сардинске војске са Гарибалдијевим добровољцима штитила путеве француској војсци.
Међутим, аустријски генерал Ђулаји губио је време у неким ситним чаркама, допустивши тако да се
удруже француска и сардинска војска, и да га потпуно изненеде. Наполеон 3 је био на челу француске
војске изјавио је да је кренуо да ослободи Италију до Јадрана. Ипак, Француска је у овај рат ушла не
припремљена за дуго ратовање, а могла је само да се задовољи руском неутралности у овом рату, иако
је очекивала да Русија нападне Аустрију. Од Енглеза, Наполеон није имао опасности јер им није
сметала француска интервенција у Италији. Што се тиче Пруске, од ње је претила опасност по
Француску уколико би ова имала веће успехе против Аустрије. То би за Француску значило рат на два
фронта. Упркос свему овоме рат у Италији је био успешан и за Французе и Пијемонтежане. Прва
битка одиграла се јуна код Мађенте. Иако су аустријски команданти лоше маневрисали у току битке,
савезници су однели победу тек што је у борбу ушла и последња резерва генерала Мак Махона који
од тада има титулу војвода од Мађенте. Три недеље након тога одиграла се битка код Солферина
која је по великој врућини трајала 12 сати, а победници су били савезници који су изгубили заједно
око 17 000, а Аустријанци 22 000 војника. Сада су савезници били у идеалном положају. Међутим,
изненада Наполеон 3 у замку Вилафранка потписује примирије са царем Францом Јозефом. Овај
заокрет Наполеона учињен је из више разлога. Прво, војнички разлози, као што је већ речено
француска армија није била спремна за дуго ратовање. Затим, психолошки разлози. Код Солферина је
Наполеон 3 први пут видео један општи покољ и то му је сломило живце, па се брзо охладио од рата и
војне славе. А ту су и политички разлози. Држање Пруске било је претеће, постојала је опасност од

13
стварања фронта на Рајни. И још један разлог је био тај што се Наполеон уплашио да би будућа држава
тј. Италија могла да буде озбиљна претња Француској.
Примирије је предвиђало да: Ломбардија припадне Наполеону 3, а он ће је предати Пијемонту. У
Парми, Модени и Тоскани вратиће се збачени владари али је ипак то било признање свршеног чина
тј. припајање Пијемонту. Венеција остаје Аустрији. Италијанске државе могле су да се удруже у
конфедерацију под председништвом папе. Када је ово објављено до јуче пресрећна Италија, била је
огорчена и проклињала је Наполеонову издају. Ово примирије је новембра 1859 прерасло у Циришки
мир. Ипак одредбе мира нису се могле спровести јер су италијанске патриоте дигле устанке у свим
војводствима. Кавур је удесио да се ове области ( Парма, Модена, Тоскана, Ромања) најпре уједине
у Провинцију Емилију, а да се затим становници Емилије изјасне плебисцитом о судбини ове
провинције. Кавур је придобио за ово Наполеона нудећи му плебисцит у Ници и Савоји. Плебисцитом
на пролеће 1860 Ница и Савоја су се одлучила за припајање Француској, на шта је Гарибалди највише
протествовао јер је рођен у Ници, а становници Емилије за припајање Пијемонту. На пролеће 1860 на
Сицилији је избио устанак против новог напуљског краља Франческа 2, који су покренуле
присталице италијанског уједињења и угњетено сељаштво. У Палерму је устанак одмах сломљен, али
су се сељаци у унутрашњости добро држали. Њима је у помоћ са својим црвенокошуљашима
прискочио Гарибалди. Започевши тзв. експедицију хиљаде у јужну Италију, Гарибалди се искрцао у
Маршали. Уз помоћ сељака и патриота Гарибалди односи победе код Калатафимија и Милаца, а
затим и улази у Палермо. Под притиском великих сила Виторио Емануеле је поручио Гарибалдију
да се не пребацује у јужну Италију, док му је Кавур поручивао да не стаје на пола пута. Гарибалди се
убрзо искрцао у јужну Италију. Не наишавши на било какав отпор Гарибалди је септембра
триумфално ушао у Напуљ. У том тренутку републиканац и доследни демократа Мацини је
поручивао Гарибалдију да се не обазире ни на кога већ да крене на Рим и да уједини јужну и средњу
Италију у италијанску републику. У том тренутку као подршка папи Пију 9 у Риму је био један
француски гарнизон. Кавур је поручивао Гарибалдију уколико крене на Рим да ће тиме угрозити
италијанско уједињењ, јер ће онда Француска и Аустрија интервенисати. Гарибалди је почео да се
колеба. Он није био ни приближно добар политичар и дипломата, колико је био добар војник. Док се
Гарибалди колебао, Кавур је брзо деловао. Наредио је трупама Пијемонта да уђу у јужну Италију,
давши Наполеону обећање да ће Рим бити поштеђен, Наполеон је само климнуо главом. Последња
битка против снага краља Франческа 2 одиграла се на реци Волтурно, и завршила се катастрофално
по војску напуљког краља. Франческо се сконио код папе у Рим, а Виторио Емануел је триумфално
ушао у Напуљ, где је поздрављен као краљ Италије. После пада Бурбона и слома Напуљске
краљевине народ јужне Италије се плебисцитом изјаснио за припајање Сардинској краљевини.
Почетком 1861 у Торину састао се први италијански Парламент који је марта 1861 прогласио
Виторија Емануелеа за краља Италије. Изван Краљевине остали су још само Рим у коме је седео
папа и Венеција, којом су господарили Аустријанци. Борба за уједињење морала се наставити.
Борбу за уједињење сада је настављала млада Краљевин која је била суочена са бројним проблемима.
Први проблем је изненадна и прерана смрт Кавура лета 1861. Италија после Кавурове смрти није
имала личност ни приближне политичке и дипломатске снаге. А таква личност је сада била
најпотребнија. Пред Италијом су стајали тешки привредни проблеми, јер је она била неразвијена и
заостала земља. Нарочито су били неразвијене јужна и средња Италија у којим готово да и није било
саобраћајница. Аграрна производња је била заостала као и луке. Север који је раније био и
пољопривредно и индустријски моћан сада је и он био у поремећају због ратова за уједињење, а то ће
се и настављати за време рата за Венецију 1866. Извор привредних и социјалних питања били је
нерешено аграрно питање. Буржоазија није желела разбијање велепоседа и поделу земље сељацима.

14
С друге стране главни проблеми италијанског села били су глад сељака за земљом , аграрна
пренасељеност, беда и сиромаштво остали су не решени. Сукоби сиротиње и беземљаша са
велепоседницима били су све оштрији, а на југу и Сицилији прерасле су у оружани сукоб. Покрет
отпора сељака-бригантађо довео је на Сицилији до устанка 1869 који је војска угушила. Постојао
је још један сукоб и то између ослободилаца Пијемонтежана и ослобођених осталих Италијана. Ови
сукоби проистекли су из тога што су у нову државу ушли крајеви са различитим степеном еконимског
и социјалног развоја, са различитим традицијама, интересима, културом, менталитетима итд. Пијемонт
је то занемарио и свуда настојао да прошири свој утицај, администрацију, институције итд. Многи су
се сетили '''добрих старих времена''. Такође, све ове проблеме пратиле су и финансијске недаће. Након
уједињења нова држава је из године у годину била у буџетском дефициту. Да би се нашао новац за
инвестиције у привреду, за развој и просперитет, влада је морала да прибегава новим порезима и
зајмовима, што је јако погађало сиромашни свет и то је наравно изазивло нове потресе. Сви ови
проблеми су нову државу јако чинили нестабилном што се показивало и честим сменама влада.
Године 1861 изгледало је да је Рим следећа тачка уједињења, јер је главни град за све Италијане могао
само да буде Рим. Али у Риму је седео папа и тај проблем је тако постајао међународни. У Риму су
биле и француске трупе, а Аустрија је једва чекала да помогне папи и тако се освети Италији. Због
овога је италијанска влада прво настојала да мирним путем убеди папу да препусти Рим Италији,
гарантујући му пуну независност његове верске функције. Папа није хтео ни да чује. На сцену опет
ступа Гарибалди са паролом '' Рим или смрт''. Августа 1862 он се из Калабрије упутио на Рим.
Притиснута од Француске, италијанска влада је морала да спречи овај поход. Гарибалди је поражен
код Аспромонте, где је рањен и заробљен, а затим и одвежен на острво Капреру. Након тога за
престоницу је изабрана Фиренца, и сада је италијанска пажња била усмерена ка Венецији. Прилика
се Италији отворила када су се 1866 сукобиле Аустрија и Пруска око покрајина Шлезвиг-Холнштајн,
тј. око питања немачког уједињења. Спремајући се за рат са Аустријом, Пруска је једино савезника
могла наћи у Италији, и са њом је потписала савез априла 1866. Рат са Аустријом почео је лета 1866 и
Италија је неславо прошла, али како су Пруси потукли Аустријанце код Садове, савезници су донели
победу а Италија је добила Венецију. То се одиграло тако што су Аустријанци да би избегли
понижавајућу предају територија, дали Венецију Наполеону 3 који је био посредник, а онда је он
предао Италијанима. Одмах је избило у први план опет римско питање. Крајем 1867 долази до
демонстрација у Риму. Гарибалди који се ослободио, поново је окупио снаге око себе и спремио се за
марш на вечни град. Али Наполеон 3 шаље своје трупе у Рим, које стижу у последњем тренутку и
гарибалдинци су били потучену код Ментане. У Италији се жестоко протествовало против Француске
која јој се испречила на путу за Рим. Из Француске су стизали одговори да французи никад неће
допустити Италији да завлада Римом. Ове изјаве ће се изјаловити три године касније када је
Француска била побеђена од Пруске код Седана, а трупе Краљевине Италије су септембра 1870
умарширале у Рим. Прикључење Рима је потврђено плебисцитом. Рим постаје главни град и тако
је уједињење завршено. Италија је сада гледала ка Трсту, Истри, Тиролу и Далмацији.
Незадовољан уједињењм папа Пије 9, се повукао у Ватикан и није признао италијанску државу. Ипак
је Парламент Италије на лето 1871 усвојио Закон о односу државе према Светој Столици и папи
Пију 9 . Овим законом папа је проглашен за неповредиву и свету личност и омогуђено му је држање
гарде коју је имао и до тада. Папа је имао право да сазива конклаве и друге верске скупове, добијаће и
годишњу помоћ од државе. Али папа и даље није прихватао никакав споразум са Италијом. Сукоб
Италије и папе трајаће до 1929 и решеће га папа Пије 12 и дуче Мусолини.

2.3. Италија након ризорђимента до 1914. године

15
Нова Краљевина Италија била је парламентарна монархија где је краљ имао већа права у односу на
Парламент и органе извршне власти. Краљ је сам бирао коме ће поверити мандат за састав владе која
је била одговорна њему и Парламенту. Све идеје о аутономијама и федералистичком уједињењу биле
су одбачене, али је држава била подељена на административне области на челу са префектима које је
именовао краљ. У градовима су постављани градоначелници. Политичка структура делила се на
левицу и десницу. Десницу су чинили следбеници Кавура који су се залагали за државни
централизам, сужено бирачко право, тј. уставну и парламентарну монархију. Левицу су чиниле
различите групе опозиција који се залажу за проширење бирачког права, одлучујићу реч Парламента,
смањење пореза итд. Али треба напоменути да се и десничари и левичари прихватили монархистичко
и централистичко урећење већ 1871. Прве две владе биле су влада Ланце до 1873 и влада Мингетија
до 1876. Ове владе су најпре морали да реше финансијске проблеме и да уравнотеже буџет штедњом
крајњих граница. Повећани су и неки порези па је већ 1876 државни дуг већ исплаћен а буџет
уравнотежен. Затим је реорганизована војска. Уведена је општа војна обавеза, рок службе био је три
године али је опремање војске ишло споро јер су паре усмерене на изградњу саобраћајница.
Десничарске владе су прогониле републиканце и клерикалну опозицију жестоко. Међутим пошто су
се показали као антидемократе десничари су врло брзо постали непопуларни. Стога је краљ после
оставке Мингетија поверио власт Агостину Депретису који је образовао левичарски владу. Он је
укинуо неколико пореза, увео обавезно основно образовање и извео изборну реформу којом је
проширио бирачко право јер је смањио имовински цензус. Све до Депретисове смрти 1887 на месту
премијера су се смењивали он и његов сарадник Кајроли. Након његове смрти на власт долазе
десничари Франческа Криспија.
Када је Криспи дошао на власт, краљ је већ пуну деценију био Умберто 1, који је наследио Виториа
Емануела 2 који је 1876 умро. Криспијева политика како спољна тако и унутрашња имала је бројне
критичаре. Његова оданост Тројном савезу с германским силама иритирала је франкофиле и из
деснице и из левице. Нарочито је сузбијао оне који су заговарали италијанско освајање Трста, Истре
и Далмације јер су тако реметиле односе са Аустро-Угарском. Криспи је међутим, радио и на
унапређењу здравства и образовања. За његово време прихваћен је и Закон о укидању смртне казне.
Међутим, слом Криспијеве владе проузроковаће раскид односа са Француском и неуспеси у
колонијалној политици. Пошто су имали колонијалних проблема са Француском око Туниса,
Криспијеви германофили су убрзо закључили да је сарадња са Французима немогућа. Убрзо је дошло
до царинског рата између ове две државе који ће трајати до 1902, а Италија ће имати више штете.
Овај царински рат ће се одразити на италијанске финансије и привреду. Буџетски дефицит је опет био
велики, а аграрна производња је ослабила на југу а индустријска на северу. Деведесетих година у
Италији јачају и социјалистички покрет а јављају се и акције анархиста. Али ипак је марксизам још
тада био заступљен претежно међу интелигенцијом а мање међу пролетеријатом. Ипак пролетерске
организације (прва Раднички сноп) Криспи је морао да разбија војском а њихове вође да шаље на
робију. Знатно тежа била је борба са анархистима. Криспи овај проблем неће моћи да реши и оставиће
га у наслеђе режиму који ће га наследити 1896. Криспија ће са власти одувати неуспех и бламажа
приликом покушаја да се Абисинија освоји и претвори у колонију.
Од 1896 до Првог светског рата у Италији је успостављена тзв. Ђолитијева ера. Ђузепе Ђолити
изашао је из мацинијевског круга бораца, али је постао присталица парламентарне монархије.
Најважниј циљ по доласку на власт био је да се смање унутрашње политичке напетости, да се поправе
државне финансије и да се смање социјалне тензије које су кулминирале миланским устанком 1898.
Године 1900 анархисти су убили краља Умберта 1, а њега је заменио Виторио Емануело 3.

16
Најважнија последица ове смене је била та што је напуштена до тадашња германофилска оријентација
и дошло је до измирења са Француском. Побољшање односа Италије са Француском почело је још
1896 када су се решили колонијалне несугласице. Италија се одрекла претензија на Тунис, Французи
су им признали посебне интересе у Либији, а Италијани су признали Французима такве интересе у
Мароку. Иза тога су уследили преговори који су довели до закључивања трговинског уговора 1902.
Захваљујићи овом али и још неким уступцима које је Ђолити дао радницима привреда Италије је
доживела успон. Спољна трговина и државни буџет доведени су у равнотежу. Све ово утицало је да се
смање иступи социјалистичких покрета, то ипак није није значило да је успостављена социјална
хармонија. Најбољи пример је штрајк социјалиста 1904 који је делимично успео. Влада није
употребила силу и штрајк се након неког времена сам смирио. Знатно опаснији су били покрети сеоске
сиротиње на југу пошто ни ова влада није успела да реши аграрно питање, тако да ће југ остати рак-
рана Италије. Убрзо се Ђолити повукао са политичке сцене али је и даље на њу имао утицај. Вратио
се 1906 на чело владе и ту је остао до предвечерје рата 1914. Треба напоменути да је ова држава као
и Немачка закаснила на колонијалну гозбу, која је већ деценијама и вековима трајала. За време
Ђолитијеве владе остварен је највећи италијански колонијални подвиг. У рату са Турском 1911-12
освојена је Либија и претворена у колонију. Пошто је овај успех подигао углед ове владе Ђолити је
то искористио да спроведе још неке мере. Право гласа постало је скоро опште, за све писмене грађане
старије од 21 годину. Дубоко погођен нејединством у Парламенту, а сматрајући да је уочи рата
јединство било најпотребније, Ђолити се повукао и место премијера уступио десничару Саландри.
3. Немачка 1849-1914

3.1. Немачка после 1848

Октроисан Устав из 1849 који се заснивао на систему трију класа пружао је у Пруској пуну
доминацију владара, дворске камариле и зељишне аристократије. Овај систем делио је бираче на три
категорије на основу пореза који су плаћали. Овакав систем фаворизовао је наравно земљишни
велепосед и крупни капитал али му није обезбеђивао већину у скупштини. Зато је устав предвиђао
постојање Горњег дома чије чланове је именовао краљ. Овај дом је могао да кочи одлуке Доњег дома,
мада сам није могао да доноси законе. Краљ је имао право да поставља и смењује владе, да сазива и
распушта скупштину и да расписује изборе.
Јункерство ће изградити водећу позицију у друштву и политици захваљујући томе што су били стално
најчвршћи ослонац краљу и зато што су у њиховим рука биле водеће институције у држави. Утицај
крупне финансијске и индустријске буржоазије је постојао али углавном само у привреди и спољној
политици тј. трговини. Ситна буржоазија није имала никакав утицај. Режим у Пруској после
четрдесетосмашке револуције био је сличан као у осталим земљама, само са мање суровости и
бруталности. У Пруској после револуције 1849 на предлог Маркса и Енгелса седиште Савеза
комуниста је премештено из Лондона у Келн. Пруске власти нису могле да трпе делатносто ове
организације, па је у њене редове убацивала полицајце провокаторе, да би 1852 монтирала суцки
процес у Келну против комуниста и Маркса. Многи су зарадили робију, а Маркс и Енгелс се
одлучују да се ова организација распусти. У осталим немачким земљама ситуација је била следећа. У
северним земљама Мекленбургу, Хановеру и Саксонији племство је повратило доминацију а
уставни режими су ликвидирани. У јужним земљама уставни режим је очуван.
Након револуције поново је постављено питање немачког националног уједињења. Пруски краљ
Фридрих Вилхем 4 намеравао је да дипломатијом и преговорима најпре са аустријским царем оствари
ову намеру уједињења. План је био да се створи једна федерација у којој би Пруска имала водећу

17
улогу. Његова десна рука у овим плановима био је генерал Радовиц. Али Аустрија је то настојала да
ове планове спречи, па је изашла са једним планом конфедерације у коју би ушла и Аустрија. Чим
су дознале за ове планове Аустрије, Француска и Енглеска им се успротивила. Оне нису желеле да
Аустрија преко осмишљеног Царинског савеза централне Европе који је пратио конфедерацију,
постане водећа европска сила. Овим плановима се енергично супроставила и Пруска што је 1850
створило затегнуте пруско-аустријске односе. Године 1850 у Берлину је потписан мировни уговор
између Пруске и Данске којим је окончан њихов рат око Шлезвиг-Холштајна. Велика Британија,
Француска, Русија и Шведска су убрзо потисале Лондонски протокол о неопходности одржавања
интегритрета Данске. Пруска није желела да приђе том протоколу, али Аустрија јесте, и то да би
задобила подршку Русије у међународној политици. Та подршка ће се показати важном већ када избије
Хесенска афера. У Хесену су кнез и кнежевска влада што више ограниче Земаљску скупштину и
обнове апсолутизам. Скупштина је позвала народ да престане да плаћа порез. Кнез је затражио помоћ
Скупштине Конфедерације. Аустрија и Баварска су се спремиле да интервенишу у Хасену. Пруска
се томе успротивила и почела да мобилише војску. Аустрија, Баварска и Витемберг су образовали
савез против Пруске. Дошло је до првих чарки вајска, а онда је руски цар покренуо војску из
Пољске, а Французи су концентрисали снаге на Рајни. Пруска су полако почела повлачити, а сада
се руски цар појавио као миротворац. Крајем 1850 у Оломуцу су потписане Оломуцке пунктације
где се каже да ће се проблем у Хесену решити заједничји. Држве су демобилисале војску. У Пруској
су пунктације примљене као понижење и капитулација. У неку руку и јесу биле управо то. Када се
крајем 1850 у Дрездену састала конференција немачких земаља, управо је Пруска морала да се
залаже за онај план Конфедерације који је заступала Аустрија раније, да је не би снашло још нешто
горе. Тако је обновљена Немачка конфедерација из 1815 у којој ће Аустрија имати превалст, али
та превласт неће бити вечна.
3.2. Уједињење Немачке

Под вођством Аустрије, а уз подршку Русије крајем 1850 обновљен је стари Немачки Савез, а у
Франкфурту је прорадила Савезна скупштина свих немачких држава. Пруска се овом није могла
супроставити на само због тога што је Русија стала уз Аустрију, већ и због тога што су је напустили
дотадашњи савезници Саксонија и Хановер и склопиле унију са Баварском и Виртембергом које су
биле под утицајем Аустрије. Међутим, аустријска превласт била је само привремена и доста климава,
а ускоро ће Аустрија изиграти и руско поверење. Поред овога економски и привредни развој био је
доста бржи и учинковитији у северним немачким земљама и Пруској него ли у јужним земљам и
Аустрији. Све то ће омогућити да Прусија изађе као главна немачка сила. Такође ће Пруска преко
Царинског савеза под своје економске скуте привући и јужнонемачке земље и тако истиснути Аустрију
из тржишног и привредног система. Педестетих и Шесдесетих година долази до привредног полета
Немачке. То највише одговара крупној финансијској и индустријској буржоазији, које је све мање али
је све богатија. Насупрот њој средња и ситна буржоазија економски и социјално слаби. Што се тиче
пролетеријата он је све бројни али га и даље има мање од сељаштва и ситне буржоазије. Његов положај
је и даље у сваком погледу најтежи. Њихове наднице биле су мизерне а радно време негде је достизало
15 часова. Али након просперитета то се мало и поправљало, наднице су расле а радно време
смањивало. Шездесетих година у појединим привредним центрима долази до стварања радничких
савеза. Али тек појавом Фердинанда Ласала међу немачким радницима се створила жеља за
политичку борбу. Ласал који је сматрао да је главна снага немачког уједињења радничка класа,
највише се посветио борби за опште право гласа. Под његовим вођством 1863 основан је Свеопшти

18
немачки раднички савез, али овај савез је морао да настави даље без Ласала јер је изгубио живот
1864 у двобоју са једним племићем.
Што се тиче самог уједињења Немачке, постојале су две концепције решавања овог питања.
Концепција Велике и Мале Немачке. Међутим, Велика концепција је све мање била актуелна.
Концепција Мале Немачке постајала је све актуелнија. Ову идеју подржавало је либерално грађанство,
пре свих универзитетски професори који су предлагали стварање јединствене немачке државе, без
Аустрије, која ће бити парламентарна монархија у којој ће се поштовати личне и грађанске слободе.
За исти овај концепт су се под вођством Пруске залагали конзервативни политички кругови. Њихов
програм био је да Пруска изврши окупљање свих немачких земаља и покрајин без Аустрије, у једну
централистичку државу на чијем челу ће бити династија Хоенцолерна. Постојао је и
социјалистички програм уједињења који су формулисали Маркс и Енгелс. Он је предвиђао да
демократске револуције у немачким земљама оборе монархије, и тако створе демократска република,
које би се ујединиле у федерацију немачких република.
Покрету за уједињење предходила је 50-их и 60-их тешка политичка борба у Пруској. Када се разболео
краљ Фридрих Вилхем 4 1858, за регента је проглашен његов брат Вилхем који ће 1861 постати
краљ Пруске, Вилхем 1. Он је био типичан Хоенцолерн, ауроритативан, радан и пре свега војник.
Када је дошао на власт одмах се посветио реорганизацији пруске армије, уз помоћ генерала фон Рона.
Реформа се састојала у следећем: редовним војним роком би се обухватиле све генерације младих
људи дораслих за војску, а служба у резерви би уместо две трајала четири. За овакво повећан број
војника био је потребан и већи број официра, и све ово је захтевало материјална средства. Краљ и
влада су од Ландтага затржили повећање војног буџета, али се томе успротивила буржоаска већина у
Ландтагу плањећи се претеране милитаризације земље. Не обазирући се на то влада и краљ су започели
реформе надајући се да ће добити сагласност после нових избора. Али у новоизабраном Ландтагу
либерална буржоазија је имала опет већину, и Ландтаг је опет одбио владин закон. Краљ Вилхем 1
се обесхрабрио а чак је помишљао и на абдикацију. Тада је на савет министра војног фон Рона на
место премијера довео кнеза Ота фон Бизмарка. Дошавши на власт он је краљу брзо повратио
самопоуздање и сломио отпор Ландтага. Бизмарк је знао да по Пруском уставу извршну власт има
краљ а законодавну власт деле краљ и Ландтаг. Бизмарк је истицао да ако између краља и Ландтаг
дође до неслагања за које се не може наћи компромис, она страна која поседује силу а то је извршна
власт намеће другој страни своје решење. Од сада па на даље Бизмарк је руководио немачким
ујдињењем.
Када је Бизмарк дошао на власт политичке прилике у Европи биле су увелико уздрмане. Велике силе
биле су међусобно завађене. Француска са Русијом због пољског устанка 1863 и са Италијом због
римског питања. Русија са Аустријом и Британијом око источног питања. Пруска је имала добре
односе само са Русијом којој је пружала моралну подршку приликом пољског устанка. Ускоро је
дошло до спора између немачких земаља и Данске око војводстава Шлезвиг, Холштајн и
Лауенбург. Ова војводства која су била на јужним границама Данске била си са њом у персоналној
унији а истовремено и у Немачком Савезом. И док су дански краљеви покушавали да вежу ова
војводства за Данску, она су настојала да остану независна. Када је 1863 умро дански краљ Фредерик
7 војводства нису хтела да за новог краља признају Кристијана 9 већ су за свог краља прогласили
Фридриха од Аугустенбурга. Тада је избио озбиљан сукоб који су Пруска и Аустрија решиле да
искористе, јер су им ова војводства била важна пошто су излазила и на Балтичко и на Северно море.
Они су подржали Кристијана 9 али су тражили да дански устав не важи у овим војводствима. Данска
је то одбила и то је био повод за рат. До рата је дошло на пролеће 1864, и пошто су лоше прошли
Данци су одмах затражили страно посредовање. Уз посредовање Енглеске и Француске потписано је

19
примирије а убрзо и мир. Данска је победницима уступила Шлезвиг, Холштајн, Лауенбург. Али
победници су се завадили око поделе плена. За Бизмарка постојало је само једно решење, а то је
припајање сва три војводства Пруској. Аустријанци за то нису хтели ни да чују. Изгледало је да се
спрема нови рат. Али ипак је нађено решење. Августа 1865 закључена је Гаштајнска конвенција по
којој је Холнштајн припао Аустрији а Шлезвиг и Лауенберг Пруској која ће још Аустрији
доплатити 15 милиона талира. Међутим, ово није смирило напетости између Аустрије и Пруске. За
Бизмарка је Гаштајнска конвенција била само добијање времена да се Пруска припреми за одсудни
обрачун око питања хегемоније у Немачкој. Пруска је знала да уколико уђе у рат са Аустријом може
да рачуна на Руску неутралност али се прибојавала Француског става. Зато се Бизмарк одлучио за
лични састанак са Наполеоном 3 у Бијарицу октобра 1865. Бизмарк у Бијарицу није тражио савез као
Кавур у Пломбијеру, њему је била потребна само француска неутралност. Бизмарк је ту Наполеона
превео жедног преко воде, говорећи да се Пруска неће интересовати за земље у којима се говори
француски. Наполеон 3 је то схвати као да је добио одрешене руке у Белгији и Луксембургу, па је не
само обећао неутралност већи то да ће придобити Италију као савезника против Аустрије. Пруско-
италијански уговор је склпољен априла 1866, а Наполеон се држао неутрално у аустро-пруском рату.
Бизмарк је лета 1866 коначно изазвао раскид са Аустријом као и рат. На страни Пруске била је
Италија али су на страни Аустрије биле већина немачких земаља, па је изгледало да је Аустрија
далеко моћнија. Међутим, на аустријско изненађење, Пруска се ратне акције повела енергично и
муњевито. Пруска није дозволила спајање противничке војске, него их је тукла једну по једну. Најпре
је избацила из строја Хановер, затим Баварску. Најбољи аустријски генерал Алберт је послат у
Италију где је бележио сјајне успехе, а команда над главнином у Чешкој поверена је неодлучном
Бенедеку. Насупрот њему на челу пруске армије стајао је супериорни генерал Молтке. Одлучујућа
битка одиграла се код Садове лета 1866, где је аустријска војска претрпела тежак пораз. Одмах је
потписано и примирије у Николсбургу које је августа претворено у Прашки мир. Аустрија је
предала Холштајн Пруској, признала је распад Немачког Савеза и право Пруској да северно од Мајне
образује нови савез. Пруској је дато да у северној Немачкој анектира коју хоће државицу изузев
Саксоније. Аустрија је морала да исплати ратну одштету. Иако су војни врх и краљ Пруске тражили
још жешће сакаћење и понижење Аустрије, Бизмарк то није желео знајучи да ће им Аустрија у
будућности требати, па се и те како задовољио само тиме што је Пруска преузела хегемонију у
немачком свету. Од северних немачких држава које нису припојене Пруској, њих 21, Бизмарк је
формирао Севернонемачки Савез којем је 1867 дат и Устав. Устав је предвиђао формирање
заједничких тела Конфедерације: дводомни парламент-Рајхстаг, који се бира општим правом гласа и
Бундесрат . Навишу извршну власт у Савезу има његов председник-пруски краљ. Тиме је прва етапа
уједињења завршена, а у нову творевину нису ушле само јужнонемачке земље, чијем се уласку у Савез
овога пута успротивила не Аустрија већ Француска.
Догађаји из 1866 ( Садова и стварање Севернонемачког Савеза) одједном су великом снагом
распламсали француско-немачке супртоности. Било је јасно да је сукоб између њих неизбежан.
Разлога је било неколико. Најпре, многи у Француској сматрали су да би стварање велике и
јединствене немачке државе пореметило равнотежу снага у Европи и да би последице тог поремећај
осетила баш Француска. Наполеон 3 и Бизмарк нису били априорно за рат. Наполеон 3 је био све
више подложан ратоборним утицајима своје околина, док је Бизмарк знао да је рат са Француском
најсигурније али и последње средство у борби за немачко уједињење. До рата између ове две силе
умало није дошло већ 1867 за време луксембуршке кризе. Након пруске победе над Аустријом,
Наполеон 3 је сматрао да своју неутралност треба да наплати освајањем Луксембурга. Луксембуршки
владар је био холандски краљ и он је био спреман да уступи Луксембург Француској. Али,

20
Луксембург је био члан ранијег Немачког Савеза и у њему је био пруски гарнизон. Бизмарк није хтео
да повуче пруске трупе, па је Наполеон одустао пошто је био свестан тренутне слабости своје армије.
Проблем око Луксембурга је решен дипломатски у Лондону, где је одлучено да се пруски гарнизон
мора повући али Луксембург ће остати неутрална држава. Наполеон 3 се након овог одлучио за
реорганизацију војске. Војне мере почео је да спроводи маршал Ниел, активни војни рок је смањен
са 7 на 5 година, уведена је четворогодишња резервна служба и основана је територијална милиција, а
укинута је могућност откупљивања од војне службе што је изазвало протесте буржоазије. Након
Ниелове смрти реорганизација се још више успорила, за разлику од Пруске где је армија под надзором
Бизмарка, Рона и Молткеа непрестано јачала. Наполеон је за сукоб са Немачком покушао да нађе
подршку са стране у Аустро-Угарској и Италији али ти споразуми били су крајње неформални.
Међутим, Наполеон је без икаквих основа чврсто веровао да је добио два снажна савезника против
Немачке и да Немцима неће више падати на памет да се каче са Француском, и да до рата неће доћи.
Али, кандидатура једног Хоенцолерна за шпански престо била је нова експлозија која је разуврила
француског цара. Бизмарк је знао да се Француска припрема за рат али је и знао да она за њега још
није спремна, па је сматрао да под хитно трба наћи неки повод како би се што пре повео рат. Тај повод
нађен је у упражњеном шпанском престолу, где се Бизмарк постарао да дође 1870 рођак пруског
краља Вилхема 1, Леополд Хоенцолерн, што је за Француску био хладан туш. Французи су изгубили
хладнокрвност, реакције су биле бурне, одмах је затражено од Вилхема да повуче Леополдову
кандидатуру. Вилхем се и одлучио да повуче кандтидатуру Леополда, па се то може сматрати за
француски успех. Међутим, то није било довољно француској ратоборној дворској камарили која је
била жељна војног успеха. Француска влада сада од пруског краља тражи и писмену гаранцију да се
оваква кандидатура више неће поновити. Пруски краљ је ово глатко одбио, пославши француском
амбасадору депешу. Бизмарк, не задоваољан умереношћу и помирљивошћу свога краља, изменио је
мало ову депешу тако да она буде увредљива за Французе и предао је штампи. То је била знаменита
Емска депеша којом је Француској бачена рукавица у лице. Јула 1870 Француска је коначно
Немачкој објавила рат.
Објављујући рат Пруској без икакве нужде, Французи су на себе навукли гнев великог дела Европе.
Француска није могла да рачуна на савез са Аустро-Угарском и Италијом која је једва чекала да
Французи уђу у невоље па да несметано уђу у Рим. Такође, Французи нису могли ни да рачунају на
поједине Немачке земље које су биле угњетаване од Пруске, јер је Бизмарк успео да овај рат представи
као рат Германа и Гала на живот и смрт. Сукоби између армија почели су августа 1870 а завршили су
се фебруара 1871. Рат се може поделити на два периода. Први период траје до 4. септембра 1870 када
Пруска води рат против Другог Царства, од тог датума почиње други период рата где Пруска, односно
Немачко царство ратује против Треће Француске Републике. Немци са својих пола милиона војника,
дупло више него што је имала Француска, крећу одмах у офанзивна дејства. Ово ће брзо резултирати
повлачењем Француза из Алзас у Лорену и немачким освајањем Стразбура. Иако су на новим
положајима Французи сада били у предности, одлука Наполеона 3 да повери врховну команду
маршалу Базену била је крајњи промашај. Овај маршал трошио је снагу на нека безпотребна
маневрисања. Маневришући тако између Меца и Вердена француска војска је налетела код Гравелота
на немачку војску. Пошто није искористила бројчану надмоћност француска војска је доживела пораз
који дан касније од придошле немачке војске код села Сен Прива. Наполеон 3 је имао план да повуче
војску и да брани прилазе престоници, али под наговором својих саветника и краљице кренуо је да
одблокира Базнову војску, али је био сатеран у тврђаву Седан. Пруси су бомбардовали ову тврђаву,
након чега је наполеон истакао белу заставу и 2.септембра је потписана капитулација Седана, а Немци
су заробили француског краља. Дебакл код Седана царски режим није могао да преживи. Вест о

21
његовој предаји међу Парижане стигла је 4.септембра 1870. Маса народа провалила је у зграду
Народне скупштине, а републикански посланик Гамбета је позвао на проглашење републике. Одмах
је образована привремена влада. Друго Царство је оборено а да нико није покушао да га спашава. Циљ
нове владе на челу са генералом Трошијем био је да се организује одбрана и настави рат, па је ова
влада добила назив Влада националне одбране. Ипак, она је најпре покушала да се споразуме са
Немачком, али пошто је Бизмарк тражио Алзас и Лорену, она је одустала од ове погодбе. Али, Пруси
су се ближили Паризу, а ускоро га и опсели. Наредних пет месеци центар сукоба биће Париз. Млади
републиканац Гамбета успео је балоном да одлети на југ Француске где је успео да пробуди
патриотизам код народа и окупи многобројну војску којој су се придружили и неки страни добровољци
нпр. Гарибалди. Међутим, ова војска није ништа значила јер је била необучена и лоше наоружана.
Главне војске су се налазиле, једна у Паризу а друга блокирана у Мецу са Базеном који је после неких
преговора са Бизмарком и намерама са бившом царицом да обори републикански режим предао ово
утврђење и то је био већи ударац од пада Седана. Покушаји париске војске да разбију опсаду били су
неуспешни, а приближавање зиме натерало је Прусе да убрзају ратна дејства. Јануара 1871 започето је
бомбардовање Париза које није толико пореметило браниоце колико је то учинила глад и оскудица.
Није било хране, лекова, огрева. Смртност се повећавала. Масе су биле огорчене, ситуација у Паризу
је била крајње револуционарна. Влада националне издаје како је сада називана схватила је да мора
склопити мир, јер се другачије не може спречити револуција. Преговори са бизмарком започети су у
Версају. Бизмарк је тражио и добио 200 милиона златних франака, разоружавање свих француских
трупа изузев 12 000, предају свих утврђења северно од Париза, које Пруси још нису освојили. Јануара
28, 1871 потписано је примирије и тиме је рат био завршен. Најважнија последица рата јесте завршетак
уједињења Немачке. Већ у новембру 1870 јужне немачке земље пришле су Севернонемачком Савезу
који је назван Немачки савез а затим и претворен у Немачко царство. Свечано проглашење је обављено
у Сали огледала у Версају 18 јануара 1871, а Вилхем 1 је проглашен за немачког цара. Фебруара 1871
у Версају су Адолф Тјер и Бизмарк потписали прелиминарне услове мира и они су гласили: 1.
Француска уступа Немачкој Алзас и Лорену са Стразбуром и Мецом. 2. Француска ће платити ратну
одштету од 5 милијарди златних франака у року од три године. 3. До исплате те суме немачке трупе
држе под окупацијом поједине северне делове Француске. 4. Немачке трупе ће ући у Париз и тамо ће
остати до ратификације Прелиминарног уговора о миру. Без знатнијих измена, Версајски
прелиминарни уговор претворен је у коначан Уговор о миру 10. маја 1871 у Франкфурту.
3.3. Други Рајх до 1914. године

Другим Рајхом је од проглашења 1871 па до Прог светског рата владало пруско племство- јункери у
сарадњи са крупним финансијском и индустријским капиталистима. У новом царству Пруска је имала
примат, јер је захватала 2/3 целе државе, и имала водећу улогу у војсци и дипломатији. Априла 1871
све то је озаконио немачки устав. Овај устав је предвиђао да владар Рајха може бити само пруски
краљ из династије Хоенцолерн. Сама Пруска сачувала је свој Парламент, владу, краља, и цео управни
апарат. Председник пруске владе уједно је и канцелар целе немачке државе. Њега именује владар.
Канцелар именује два државна секретара за спољне и унутрачње послове и њихове сараднике. Савезни
парламент (Рајхстаг) биран је општим правом гласа мушког становништва старијег од 25 година.
Право гласа је било ускраћено само војним лицима. Надлежности Рајхстага биле су ограничене. Оне
су се односиле само на буџетска питања и мера за чување државног јединства и друштвеног поретка.
Армија ј била у рукама кајзера (цара), али Рајхстаг на њу утиче тиме што усваја војни буџет.

22
 У тренутку уједињења Немачка држава је била нешто између аграрне земље и индустријске земље.
Али захваљујући брзом просперитету у готово свим гранама, ова млада држава ће у свим аспектима
претећи Француску и Британију, пред Први светски рат заостајаће само за САД. Тако ће држава сељака
и занатлија постати земља индустријалаца, радника и чиновника. Све ово пратиће и демографски раст
становништва. Међутим, ово је све заустављено финансијским сломом који је погодио читаву Европу
маја 1873. Наступио је период кризе од 5-6 година. Када је криза савладана све ће кренути бржим
током, где ће Немачка бити апсолутни шампион.
У ово време у Немачкој је деловало више политичких странака. Након уједињења врло утицајна
странка је била Конзервативна странка земљишне аристократије-јункери. У новој држави они су
се противили политици Цара и канцелара Бизмарка који су жртвовали интересе Пруске у крист
Царства. Због тога се од њих одвојила једна групица која је била присталица Бизмаркове политике. Та
група је основала нову странку Слободних конзервативаца, која је најбоље сарађивала са гвозденим
канцеларом. Затим, ту је партија Националних либерала која је постојала и раније и која је окупљала
припаднике крупне и средње буржоазије. Они су били одани парламентаризму, правној држави,
грађанској равноправности. Од левих либерала настаће странка Прогресиста уз коју ће бити
трговачка буржоазија и интелигенција. Једина партија према којој ће Бизмарк гајити нетрпељивост је
Социјалдемократска.
Након уједињења, у новој држави до изражај долази политика Пруске и протестантске цркве на штету
осталих делова нове државе и католичке цркве. То ће довести до стварања јаког католичког покрета
у који ће ући многи католици почев од индустријалаца па до сељака. Предводио их је политичар
Лудвиг Виндхорст. Бизмарк је одлучио да против овог католичког покрета не бира средства. И тако
је одпочео политичку кампању против Виндхорстовог покрета, назвавши је Борбом за културу-
Kulturkampf. На његов предлог Рајхстаг је 1872 одузео цркви привилеговано место у школама, а затим
и забранио рад језуита. Такође је влада увела надзор и над верским школама и ограничила сва права
свештеника од жупника до бискупа. Резуме се дошло је до протеста цркве која је одбила да спроводи
неке од мера. Бизмарк је наредио да се похапсе све најупорније присталице отпора, међу
свештеницима и политичарима. То је само довело до тога да углед католичанства порасте. Ипак ово
не треба схватити као сукоб власти и цркве око верских ствари, већ као политички сукоб где се
католици и њихови истомишљеници боре против централизације државе. Стога Виндхорстов покрет
убрзо успоставља везе са социјалистичким покретом. Бизмарк и његови сарадници сада сматрају да
оштрицу треба уперити против социјализма. Борба за културу зато није доведена до краја. Године
1875 је ублажена, а наредне обустављена.
Сада се Бизмарк са разлогом више бринуо због јачања социјалиста. Нарочито када је 1875 на Конгресу
у Готи дошло до уједињења ласаловаца и марксистичких ајзенхаоваца у једну Социјалдемократску
партију. Ту је усвојена програм који се заснивао на револуционарној антикапиталистичкој идеологији.
После уједињења социјалиста, њихов утицај на радничку класу је брзо растао, чему је помогла
привредна криза кој је погодила Немачку. Бизмарк и његови сарадници су ужурбано тражили повод
за напад на социјалисте и нашле су га у једном неуспелом атентату на цара 1878. Тај атентат је покушао
да изведе један анархиста који није имао никакве везе са Социјалдемократском партијом. Бизмарку то
није било ни важно, он је у Рајхстагу одмах издејствовао Закон против социјалиста. Овим законом
Социјалдемократска партија формално није била забрањена али су све њене активности проглашене
кажњивим. Међутим, странка се није дала угушити. Наставила је да ради илегално и полуилегално.
Власт је хапсила и осуђивала социјалистичке активисте. Али, ово ће имати само контра ефекат,
подићиће углед и утицај социјалистима у јавности, поготово међу радништвом. Међутим, Бизмарка то

23
и даље не колеба, он чак за време штрајкова радника у Рурској и Сарској области 1887-89 тражи од
краља да оружано интервенише.
Ипак, тада су се десили велики ударци за Бизмарка. Први ударац је смрт цара Вилхема 1 а други је
распад конзервативног блока у Рајхстагу. Цар Вилхем 1 је умро 1888 у 91 години живота. Његов
син Фридрих 3 је убрзо умро, па је на престо дошао унук Вилхема 1, Вилхем 2. Он је био млад и
амбициозан али без политичког искуства. Бизмарк је веровао да ће га Вилхем 2 задржати и даље јер
му је као неискусном итекако требао. Ту се Бизмарк преварио. Брзо је дошло до несугласица између
старог канцелара и младог краља, а када се у Рајхстгу распала коалиција конзервативаца и либерала
која је подржавала Бизмарка, он се нашао на брисаном простору. Цар је желео да немачка у спољној
политици почне да води светску политику. У унутрашњој политици млади кајзер је намеравао да се
мири са социјалистима и да 1890 укине Закон о социјалистима, што се кршило са Бизмарковим
погледима. Бизмарк је остао непоклебљиви противник социјалиста сматрајући да они могу само
довести до ''црвене револуције''. Када је почетком 1890 истекао Закон о социјалистима а цар то
прихватио, Бизмарк није могао да сакрије бес. Већ у фебруару Вилхем 2 га је отпустио и за
канцелара поставио генерала Капривија. Потпуни промашај била је Бизмаркова
антисоцијалистичка политика, што је млади цар и осетио. Након ових догађаја
социјалистичкодемократска партија је одржала 1891 Конгрес у Ерфурту на којем је усвојила нови
програм који се заснивао на марксистичкој идеологији. Ова партија се већ почетком 20 века
претворила у јаку грађанску странку левичарске политике. Све до Првог светског рата у овој партији
је владало политичко јединство. Али у вези са идеолигијом постојале су три струје: Ревизионистичка
где се истицао Бернштајн, Централистичка-Марксистичка где се истицао Бабел и
Револуционарна где се истицала Роза Луксембург. Дефинитиван расцеп међу њима донеће Светски
рат. Иако је почетком 20 века била најача партија, социјалдемократска партија никако није да узме
власт у своје руке, јер се против ње удружују све грађанске странке. Краљ Вилхем је са места канцелара
већ 1894 уклонио Капривија, и на његово место довео принца Хоенлоеа којег су брзо заменили два
снажна политичара, најпре Билов од 1906 до 1909 а затим и Бетман-Холвег од 1909 до 1917.
Кајзер Вилхем 2 дошавши на власт, посветио се тзв. немачкој светској полирици. Млади владар се
доста посветио војсци, морнарици, индустрији наоружања. Он жели Немачку империју. Светска
политика је делимично настала из немачке свести о својој великој снази. За време француско пруског
рата, Немачка је била само донекле јача од Француске по броју становника и привредној производњи.
Међутим, при крају 19 Немачка је војнички и привредно надмашела сваку државу у Европи.
Империјализам код Немаца јача на крају 19 века када су Британија и Француска окончале стварање
својих империја. Тада код Немаца светска политика избија у први план. Њени први потези су били
отимање луке Кјакао 1897 и одлука коју је донео Рајхстаг да се изгради нова немачка ратна флота.
Немачка више није била задовољена сила већ је тежила да опстане светска сила. Међутим, оно што је
био кључни проблем је да у том тренутку готово сва расположива места су била поседнута. Да је јагму
за афричким територијама из 19 века заменила јагма око Кине у 20 веку како су многи европски
политичари предвиђали, Немачка би још и могла да задовољи своје империјалистичке амбиције. Али
до тога није дошло. Немачка је тако била неодлучна на који део света да усредсреди своје амбиције,
па тако није јасно ни дефинисала своју светску политику. То све је натерало на зебњу Британију,
Француску и Русију. Британија је сматрала да немачка угрожава њену превласт на мору. Русија је пак
сматрала да немачка политика угрожава њену политику на блиском истоку, а Француска да угрожава
њен интерес на Средоземљу. Немајући простор за експанзију на неким прекоморским крајевима,
немачка светска политика ће се све више окретати европском континенту. Почело је да расте занимање
за немачку идеју о тзв. средњој Европи, која не би обухватала само делове Немачке и Аустро- Угарске,

24
већ и делове Балкана и источне Европе, па чак и Белгије. Међутим поред тога што је била уверена у
своју снагу и силу, код Немачке се често осећало и одсуство самопоуздања. Прво Немачка се плашила
да Британска флота не уништи њену младу флоту пре неголи успе достојно да јој се супростави.
Несигурност је била и последица географског положаја Немачке која се налазила у срцу Европе. То је
значило да је лако могла да упадне у рат на два фронт (нпр. против Русије и Француске). Стога је
немачка дипломатија непрестано настојала да распаљује непријатељство између Енглеске и
Француске и између Русије и Енглеске, па су баш због тога жестоко реаговали на склапање Срдачног
споразума априла 1904 између Енглеске и Француске.
4. Аустро-Угарска 1848- 1914

4.1. Аустрија након 1848. године.

После пропасти четрдесет осмашке револуције у Аустрији је обновљен апсолутузам. То је сада била
једна нова форма апсолутизма која се у историографији назива неоапсолутизам или Бахов
апсолутизам. Основу овог система чинила је велепоседничка и финансијска буржоазија као и војно-
бирократски врх државе. Октроисани устав из 1849 као последња препрека апсолутизму укинут је
крајем 1851. Овај Устав, цар Франц Јозеф заменио је Патентом који је био дело дворске камариле на
челу са грофом Кибеком. По његовом савету, цар је овим Патентом основао Савет Царства које би
саветовало цара о неким важним државним пословима. Међутим, млади цар је увидео да дворска
камарила хоће преко овог Савета да управља државом. Франц Јозеф је хтео апсолутну власт, стога је
већ 1852 удаљио Савет од себе и није се више саветовао са њим.
Економска политика неоапсолутизма настојала је да доведе до што бржег капиталистичког
преображаја. Да би дошло до бржег развоја капиталистичке привреде укинуте су све унутрашње
царине. На простору Хабзбуршке монархије стварало се јединствено капиталистичко трђиште. Развој
трговине подстакао је уједно и развој саобраћаја. Међутим, Аустрија ни изблиза није искористила све
могућности привредног развоја. Велика средства су одлазла на државну бирократију, на
преамбициозну и неуспешну спољну политику, и претерано беспотребно у војску.
За време неоапсолутизма политички живот и политичке активности били су потискивани од стране
државе. Није дозвољавано никакво политичко организовање и нокакве политичке активности. У
школству главну улогу игра црква, која је фаворизована као најчвршћи темељ Хабзбуршке монархије.
Њена улога је порасла после Конкордата Беча са Ватиканом 1855. Овим Конкорадтом цар више нема
право на санкцију на папске одлуке о именовању епископа у монархији, такође је одредио да се
католичкој цркви даје накнада за укинуту десетину.
Службени језик у целиј држави био је немачки. Он се користио и администрацији и у судству у целом
царству осим у Ломбардији и Венецији, чак сада и у Угарској и Хрватској иако то пре револуције није
био случај. У основним школама је коришћен матерњи језик, али у средњим немачки је био пре
матерњег. У универзитетима је уведен немачки. Из свега овог може се закључити да се
неоапсолутистичка политика заснивала на централизму, апсолутузму и германизацији. Све ово
изазивало је отпор бројних народа Царства. Код Чеха и Словака нема отпора неоапсолутизму јер су и
једни и други под сталном присмотром полиције. Словенци и Срби у овом периоду нису били нешто
наручито политички активни. У Хрватској су левичари Шулек и Ткалац предлагали идеју о
федералистичком уређењу Аустрије, али је ту идеју Ткалац убрзо напустио и окренуо се Србији као
будућем ''Пијемонту'' Јужних Словена. Постојала је и Старчевићева националистичка концепција, која
се залагала за стварање велике и независне Хрватске. У Мађарској се конзервативна мађарска
аристократија залагала да се одржи Хабсбуршка монархија, али да се признају посебне државности
25
Угарској. Средње либерално племство такође је било да се одржи монархија, али је исто тако било
жестока опозиција неоапсолутистичкој политици. Ипак ово је била легална опозиција за разлику од
оне кошутовске антихабсбуршке опозиције. Делујући из француских, италијанских и енглескух
центара ова опозиција се залагала за раскид са Аустријом. Кошут је 1850/51 разрадио нови план за
обнову Мађарске независности. Он је сада истицао да Мађари сада могу постићи успех једино за време
неких великих конфликата и уз помоћ неке велике силе. Али да после тога треба да уследе унутрашње
реформе и сарадња са немађарским народима. Кошут је оптужен да нарушава територијални
интегритет земаља круне светог Стефана. Кошута то није обесхрабрило, он је наставио да прави
планове о преуређењу читавог Подунавља на федералистичкој основи. Из тога је произишао његов
план Дунавске Конфедерације коју би сачињавали Мађарска, уједињене румунске кнежевине и
Србија. Мађарска емиграција радиће на овом плану додуше безуспешно у време италијанског рата
1859 и аустро-пруског сукоба 1866.
4.2. Увођење дуализма

Порази у Италији 18594 отворилизу кризу апсолутизма и централизма у Хабзбуршкој монархији. Цар
је одмах после Вилафранке објавио Лаксенбуршки манифест, којим је обећао административне
реформе. При том је знао да ће најтеже питање којеће морати да реши реформом бити нацинално, а
посебно мађарско. Прва попуштања према Мађарима видела су се када је 1860, повучен Царски указ
из 1849 о подели Угарске на пет управних округа и враћање старе жупанијске организације. Мало пре
тога цар је сазвао Царски Савет, да би он израдио предлоге политичких реформи у држави. Том
приликом цар је тешка срца поверио решавање буџетских и финансијских проблема Савету. На то је
био приморан јер држава била у тешкој финансијској ситуацији и јер је његов брат надвојвода Макс
Фердинанд био све популарнији. Већ прве расправе у Рајхсрату ( Савету) су показале жестока
неслагања између народа и земаља Хабзбуршке монархије. Мађарска аристократија је тражила стари
мађарски Устав, словенски представници опредељивали су се за федерализам, у чему их је подржавало
аустријско племство, и управо већина аристократије у Рајхсрату омогућиће да превагне и прихвати
се федералистичка идеја септембра 1860.
Опозиција против Аустрије испољавала се у виду народних демонстрација који су 1859 захватили
многе градове а врхунац су достигле у лето 1860 када су стигле вести из Италије о гарибалдијевом
походу на Напуљску краљевину. Баш у то време и Кошут је активно деловао. У Паризу је образовао
Мађарски национални директоријум. Сва ова збивања створила су жестоко антиаустријско
расположење у Мађарској, које се није смирило ни после издавања Октобарске дипломе. Овим актом
уводио се за целу државу Рајхсрат којем су тачно одређене дужности. Рајхсрат је био задужен за
спољну политику и спољну трговину, заатим одбрану земље и финансије за покривање заједничких
трошкова. Сви остали државни послови остали су у рукама земаљских сабора. Управо ти сабори су
бирали делегате Рајхсрата. Рајхсрат је сазивао и распуштао цар, а министри су били само њему
одговорни. Међутим, ова начела нису испоштована до краја, па је Аустрија у суштини и даље остала
централистичкаи и полуапсолутистичка држава. Октобарском дипломом су на крају били
незадовољни сви. Мађарској ова диплома јесте донела уступке. Обновљен је жупанијски систем,
мађарски језик је признат као службени. Војводство Србија и Тамишки Банат је укинуто и прикључено
Угарској. То је било, међутим, још далеко од онога што су Мађари тражили. Убрзо су избиле и масовне
политичке демонстрације. Мађарски народ је одбацио Октобарску диплому. Аустријски цар се нашао

4
О овом сукобу писано је у поглављу 2.2. Уједињење Италије ( Глава 2).

26
у тешкој ситуацији. Цар се 1861 ослонио сад на новог министра унутрашњих послова Шмерлинга
да он изгради једно ново уставно решење. Он је то учинио врло брзо. Нови уставни акт познат је као
Фебруарски патент. По њему је заједничко законодавно тело Рајхсрат претворено у дводомни
парламент, где су у Горњем дому седели од цара изабрани чланови који су бирани из редова
најкрупније аристократије. У Доњем дому седели су делегати из земаљских сабора. Цар је имао
коначну реч о прихватању свих одлука, не само Рајхсрата већ и земаљских сабора. Фебруарски патент
је поништио федералистичка решења Октобарске дипломе и увео је још већи степен централизације.
Сви ненемачки крајеви и народи скочили су енергично против овог патента. Мађари су наравно били
најодлучнији. Прогласили су патент незаконитим, а сваког ко је прихватио посланичку функцију у
Рајхсрату су прогласили непатриотом. Угарски сабор је 1861 одбацио Фебруарски патент и сваку
сарадњу са Рајхсратом. Суочена са оваквим мађарским националним отпором влада Антона
Шмерлинга чија управа је текла од 1861 до 1865 је изнела тезу да су Мађари због свог антидржавног
понашања изгубили заувек право на самосталност и равноправност у саставу Хабзбуршке монархије.
Цар је на савет владе распустио августа 1861 Угарски сабор и укинуо жупанијске скупштине, а
жупанијама су управљали царски комесари. Мађари су тада почели да одбијају сарадњу са властима.
Нису само Мађари бојкотовали Рајхсрат већ и Хрвати и Италијани. Фебруарском патенту су пружили
јак отпор и Чеси, Словаци, Италијани, Срби, Хрвати и Румуни. Отпор пружен Бечу није дао значајније
резултате јер остали народи нису били заинтересовани за мађарски дуализам. Пошто је Шмерлингова
влада почела да губи значај и пошто није успела да реши многе проблеме пре свих ове националне,
њени дани су били одбројани. Нарочито је то било тако када је цар преко грофа Естерхазија крајем
1864 ступио у везе са вођама мађарске опозиције. Јуна 1865 Шмерлингова влада је поднела оставку а
цар је на Шмерлингово место довео Белкредија. Белкреди је започео преговоре са мађарском
опозицијом а цар је посетио Пешту. Распуштен је Рајхстаг а поново је сазван Угарски сабор. У
септембру 1865 укинут је Фебруарски патент, и омогућено је да се Трансилванија прикључи Угарској
крајем 1865. Почетком 1866 поведени су преговори између Белкредија и вође Странке одлуке
Деака. Деак је истицао да Мађари пристају на централизовану спољну политику и војску , затим на
заједничке финансије за спољну политику и војску, али то све у дуалистичкој уређеној држави, у
којој би заједничким пословима управљали цар и два Сабора. Међутим камен спотицања био је
Мађарски устав из 1848, јер је цар захтевао ревизију неких његових делова пре него што прими круну
светог Стефана. И баш када је аустро-мађарска нагодба била на видику избио је конфликт са Пруском5.
Управо пораз од Пруске код Садове убрзао је реорганизацију Хабзбуршке монархије. Избачена из
Италије и Немачке она се сада морала посветити својим проблемима. Након закључења Прашког
мира, одмах су настављени аусто-мађарски преговори. Уочи обнављања ових преговора састао се тзв.
Словенконгрес. У Бечу су се 1866 састали представници Чеха, Пољака и Хрвата. Сада се
председник аустријске владе Белкреди могао изговарати Мађарима управо жестином отпора Словена
дуализму. Али сада су аустријски либерали полако почели да напуштају централистичку политику и
тражили су споразум са Мађарима. Франц Јозеф је сада имао два пута да извуче монархију из
проблема. Први је да се споразуме са свим народима и створи федерализацију, а други да се споразуме
са мађарском аристократијом на рачун осталих народа. Он се одлучио за други пут. Крајем 1866
Белкреди је поднео оставку на свој положај, а цар је почетком 1867 на његово место довео грофа
Бајста. Бајст је одмах одлучио да преговоре са мађарима финализује. Повео је преговоре са грофом
Ђулом Андрашијем. Средином фебруара 1867 споразум је постигнут и објављен у виду Царског

5
О аустро-пруском сукобу 1866 видети у поглављу 3.2. Уједињење Немачке (Глава 3).

27
рескрипта који је изнет пред Угарски сабор. Угарски сабор ће га усвојити 29. маја 1867. Сви покушаји
федералиста да протестом спрече увођење дуализма пропали су. Бајст је ускоро распустио Чешки
сабор, моравски, крањски и хрватски док је Галицијски прихватио нагодбу. Цар је убрзо стигао у
Пешту где је 8. јуна крунисан круном светог Стефана. Аустро-угарском нагодбом од једне
јединствене аустријске царевине створена је федерација од два самостална и равноправна члана,
Аустрије и Угарске. На челу државе је био владар из Хабзбуршко-лотариншке династије, стим што је
заједнички владар у Аустрији носио титулу цара, а у Угарској краља. Обе чланице имале су своју
владу, са премијером и министрима за све ресоре унутрашње политике, затим, свој парламент, своје
законодавство, управу и судство. Заједнички послови били су одбрана земље односи са иностранством
и финансије за заједничке послове. За те послове постојала су три заједничка министарства. Када је
требало доносити одлуке које су биле од општег значаја за целу Монархију, сазивани је Заједнички
министарски савет који су сачињавали три заједничка министри, оба премијера, те надлежни
министри из обе земље. Заједничким министарским саветом председавао је најчешће министар
спољних послова Царевине, али је могао председавати и сам цар и краљ. У том случају Заједнички
министарски савет се претварао у Крунски савет. Право објаве рата и закључивање мира остало је
у рукама владара. У двојној монархији парламентарни систем је остао недовршен, због ограниченог
изборног права. Тако је коначно створена дуалистичка монархија Аустро-Угарска. У аустријској
половини Царевине крајем 1867 донет је нов Устав. Овим уставом овај део Царевине је претворен у
парламентарну монархију.
У Мађарској је аустро-угарска нагодба створила нешто сложенију ситуацију. Наиме, ова нагодба није
решила витални проблем Хабзбуршке монархије, то је национално питање. Националне питање било
је сложеније и заоштреније у Мађарској него у Аустрији. Пошто је нагодбу склопила Деакова партија
крупних велепоседника је образовала прву мађарску владу на челу са Андрашијем. Сам Андраши ће
1871 напустити место премијера у Мађарској како би постао заједнички министар иностраних послова,
његов кабинет ће ипак остати на власти до 1875 када ће га наследити влада Калмана Тисе.
Андрашијева влада се одмах сударила са националним питањем. Управо то питање она је прво
настојала да реши. Године 1868 донет је Закон о нациналностима. По овом закону сви грађани
Мађарске у политичком погледу чине једну нацију, мађарску нацију. Сваки грађанин земље је
равноправни члан без обзира којој националности припадао. Национално, политичко право признато
је само Мађарима. Припадницима немађарских народа Закон је дао права као што су: употреба
националног језика у јавној управи, у основним и средњим школама и пред општинским и среским
судовима. Било им је одобрено оснивање националних удружења и културних институција.
Немађарски народи дигли су се против овог Закона због одбијања да се жупаније формирају на
националној основи, па су посланици националисти на челу са Светозарем Милетићем напустили
мађарски Парламент.
4.3. Аустро-Угарска након завођења дуализма до 1914. г.

Хабзбуршка монархија је још пре немачког уједињења доживела свој судбоносни преображај, када је
Аустријско Царство претворено у двојну монархију, царевину и краљевину Аустро-Угарску. Нагодба
два најача народа Монархије био је покушај да се пространа империја, која је настала у 16 веку спасе
распадања. Након ратних пораза у периоду од 1859 до 1866, национални сукоби у Царевини су
постајали све жешћи. Зато је морала бити плаћена висока цена, а то је прихваћање дуализма. Ова цена
показаће се превисоком јер ће распад Монархије одложити само за пола века.
Аустија- У Аустрији цар је владу поверио скупштинској већини, али је на њеном челу морао бити
њему одан припадник високе аристократије. Тако је након Нагодбе власт у Аустрији добили либерали

28
али се на челу владе нашао премијер, Александар Ауерсперг. Четири либералне владе остаће на
власти 12 година. Од 1867 до 1873 Аустрија је пролазила кроз период великог привредног
просперитета. То је био период када су јачали индустријалци, финансијери и земљишни
велепоседници. Када је 1873 наступио финансијски слом и привредна криза, цар Франц Јозеф је за све
ове недаће окривио либерале. За овакво понашање цара постојао је још један разлог. Наиме, након
завђења дуализма заоштрило се национално питање како у Угарској тако и у Аустрији. У Аустрији су
наспрам цареве власти стајале многобројне и добро организоване патриотске снаге у Чешким земљама,
тзв. старочешка Национална партија. Она је окупљала четрдесетосмашке либерале предвођене
Ригером и Палацким и племство предвођено грофом Хајнрихом Клам-Мартиницем. Програм ове
партије никад није предвиђао разбијање Хабзбуршке монархије, већ само њену реорганизацију. По тој
реорганизацији земље светог краља Вацлава биле би равноправне са Аустријом и Угарском. Тиме
би Хабзбуршка монархија била реорганизовала из дуалистичке у тријалистичку државу, или у неку
врсту федералне заједнице. Ове чешке предлоге одбили су немачки националисти окупљени у
Либералној странци као и мађарски либерали, али и сам цар. Чеси у знак протеста напуштају
Рајхсрат и тако блокирају његов рад. Либерална влада незнајући како да реши искрсли проблем
окренула се насилним мерама и прогласила ванредно стање у Чешкој. Увидевши да је ова влада не
дорасла да реши овај проблем, цар је желећи да се нагоди са Чесим образовао ванпарламентарни
кабинет. Почетком 1871 његово састављање је поверио Карлу фон Хоенварту. Цар је пред Хоенварта
поставио задатак да смири чешке федералисте. У преговорима Чеси су изнели свој програм аутономије
иза којег се назирао федерализам. Хоенварт је Чесима понудио мало скромније уступке на које су они
ипак пристали и вратили се у Рајхсрат. Чесима се нудила широка аутономија, одређена законодавна
права и управна самосталност. Затим у национално мешовитим срединама уводи се двојезичност, а
земаљске скупштине Чешке, Моравске и Шлезије делиће се на два дома, немачки и чешки. Ипак од
споразум није било ништа. Договор је пао пред Немцима из Чешке који су устали против
двојезичности у јавним службама а добили су подршку немачких либерала и других националиста из
Чешке, али и Мађара. Крајем 1871 Хоенвартова влада је распустила Рајхсрат и расписала изборе на
којима су победу однели противници споразума. Хоенварт је цару поднео оставку. Чешко питање
остаће отворено и трајаће све до пропасти Хабзбуршке монархије. Поред чешког често се провлачило
и национално питање Пољака и Русина у Галицији и Италијана у Истри, Далмацији и Трсту. Али они
су умереније истицали национална питања за разлику од Чеха. Пољско племство било је лојално
бечким властима а за узврат су имали у Галицији заштиту својих полуфеудалних права и премоћ над
Русинима.
Поред националних проблема Аустрију је 70-их година задесиле и велике привредне невоље. На
''црни петак'' маја 1873 дошло је до слома Бечке берзе. Последице овог слома је привредна криза и
рецесија која ће трајати 6-7 година. Ипак некако либерали су за све ово време остали на власти. Да би
задржали подршку крупне и средње буржоазије они су у Рајхсрату настављали започете реформе о
правосуђу, школству и верском животу. Једна од важнијих акција била је укидање Конкордата 1868,
који је Аустрија закључила са Светом столицом 1855. Годину дана касније донет је и Закон о
школама, којим су све школе осим верских биле ослобођене црквеног надзора. Либерална влада да
би скренула пажњу са привредне кризе, 1874 окренула се новој борби против католичанства и
Ауершпергова влада је донела четири нова верска закона који су се заснивали на Кавуровом начелу ''
Слободна црква у слободној држави''. Ови закони су створили напетост између Свете столице и
Аустрије али и Франца Јозефа и папе Пија 9.
Још једног питања су се либерали латили како би повећали углед у друштву. Они су за време Источне
кризе 1875-1878 протествовали против Франца Јозефа и заједничког министра Андрашија што се не

29
консултују са парламентом о тако важним питањима. Такође, су били противни окупацији БиХ.
Међутим, 70-их година након привредне кризе и рецесије долази до социјалног и политичког
незадовољства међу свим грађанским слојевима од најмоћнијих па до ситне буржоазије и
пролетеријата. Аустријски цар одлучио се да уклони либерале са власти. Почетком 1879 издејствовао
је оставку Ауерштатове владе, и заменио је конзервативцима на челу са Едуард фон Тафеом. Ова
влада биће на челу пуних 14, и тај период познат је као Тафеова ера.
Угарска- После завођења дуализма Угарска је била суочена са нешто мање проблема него Аустрија.
И Угарска је у првом раздобљу од 1867 до 1873 пролазила кроз период привредног просперитета.
Територија Сент Иштванске Угарске обухватала је поред Мађарске у ужем смислу још и
Трансилванију, Словачку и Хрватску са Славонијом, а од 1881 и развојачена подручија Војне
границе, као и град Ријеку са околином. Изван Угарске у рукама Аустрије остала је Далмација. Цела
Угарска била је подељена на 67 жупанија. Национална структура угарског становништва била је
сложенија од оне у Аустрији, али је мађарска власт енергично сузбијала националну опозицију.
Мађарској је први задатак после Нагодбе био да реши проблем Трансилваније и Хрватске. Што се тиче
Трансилваније Мађарска влада је одбила сваки разговор о њеним историјским и државним правима и
у Сабору 1868 спровела Закон о распуштању Ердељског парламента и укидању локалне управе
у тој области. Са Хрватском односи су уређени исте 1868 Нагодбом, која је 1873 делимично
измењена. Хрватска је добила ограничен степен аутономије у оквиру Угарске,али је свој положај у
Хабзбуршкој монархији могла да остварује само преко владе и Сабора Угарске. Локална
администрација на хрватском језику, просвета, верски живот остављени су Хратској, али је морала да
исплаћује 40 % трошкова за заједничке државне послове. Вођење ових послова поверено је локалној
управи на челу са баном којег на предлог угарске владе именује владар. У влади Угарске Хрватску
представља један министар, а у Сабору 40 посланика Доњег и 2 посланика Горњег дома. После 1873
попустиле су хрватске нетрпељивости према Мађарима али је сада бујао хрватски шовинизам окренут
према Србима.
Осамдесете године 19 века представљале су најстабилнију деценију Аустро-Угарске. То је раздобље
владе грофа Тафеа у Аустрији и Калмана Тисе у Мађарској. У овој деценији привреда је доживела
пуни процват. Политичке прилике биле су донекле пригушене иако се не може говорити ни о
социјалној равнотежи ни о слабљењу националних напетости. У Аустрији су стајали нерешени
немачко-чешки односи, а у Угарској је деловала све упорнија мађаризација. У овом периоду Народна
банка је подељена на два дела мађарски и аустријски.
Први проблем са којим се сударила Тафеова влада било је чешко питање. Ово питање је сада
покренула нова генерација бораца у Чешкој, ''Младочеси''. Тафе је одмах био спреман да са њима
поведе преговоре. Чеси су се одазвали на то и вратили своје посланике у Рајхсрат. Тафе је учинио већ
први корак уводећи једног Чеха у владу, који је требао да заступа интересе свог народа. Чеси су добили
и важан уступак када је Карлов универзитет подељен на два дела, немачки и чешки. До нове кризе
је дошло након Тафеове изборне реформе из 1882 којом је изборни ценз преполовљен са 10 на 5
форинти. Ово је отворило приступ биралиштима још већем броју средње и ситне буржоазије и
католичког сељаштва, али је и велики део ових слојева као и радничку класу остављао без права гласа.
Изборна реформа само је допринела још већој политизацији друштвеног живота. Многи народи
почињу да се политички окупљају и по социјалној и по националној основи. Тако се јавља
Пангермански покрет који је окупљао фон Шенерер у сарадњи са вођом Хришћанско-демократске
странке Карлом Луегером. Овај покрет је протествовао против политике попуштања Чесима, затим
је био антисловенски и антисемитски настројен. Покрет је захтевао увођење општег бирачког права.
Он је почео да стиче многе присталице из свих социјалних средина. Али када је покрет 1882 прерастао

30
у Патриотску лигу и када је објавио Повељу из Линца видела се његова шовинистичка, антисемитска
и великонемачка суштина. Од њега су се одмах одвојили Јевреји а убрзо и Луегер. Шенерер сада
предлаже две бизарне идеје. Прво да се насиље прихвати као средство за борбу против владе, и друга
идеја се односила на стварање Велике Немачке. Друга идеја би се остварила одвајањем Аустрије од
Мађарске, напуштањем Чешке и Тирола и уједињењем са Немачким Рајхом. Ову идеју су одбацили и
немачки краљ и Бизмарк. Луегерова Хришћанска социјалистичка странка је брзо напредовала као и
Социјалдемократска. Програм социјалдемократске странке јој се заснивао на марксистичкој
идеологији, па је зато била прогоњена, а 70- их је пролазила кроз кризу, али је затим обновљена и
коначно формирана. Социјалдемократска и Хришћанска социјалдемократска странка су имале
различите циљеве и идеологије иако су обе биле чеда кризних година 1873-1879. Социјалдемократи су
имали намеру да организују и поведу пролетеријат у борбу за побољшање материјалних и друштвених
положаја. Док хришћански социјалдемократи имају намеру да уклањају друштвене, социјални и
политичке неправде и неравноправности легалним, парламентарним средствима. Две нове странке
довршиле су своје обликовање исте 1889 а њихове вође Луегер и Адлер чекали су тренутак да овладају
Рајхсратом. Франц Јозеф је све више веровао да ни либерализам ни демократија не могу чувати његову
империју. Он је све више чезнуо за неким Метернихом или Бахом, тражећи неку особу која ће успешно
спроводити његову политику. Изгледа да гроф Тафе то није био. Тафе се покушао још једном спасити
предлажући Закон о општем праву гласа, а за национално питање је закаснио са решењем. Напуштен
од својих сарадника Тафе је 1893 поднео цару оставку. То Франца Јозефа није обрадовало јер јачу
особу од Тафеа он у овом тренутку није могао да пронађе. Уместо Тафеа цар је довео кнеза
Виндишгреца, који је саставио владу од конзервативаца и либерала. И ову владу је прво чекало
фамозно национално питање, али овог пута оно није покренуто у Чешкој већ у Словенији. У Цељу
Словенци су 1894 затражили да се настава у тој гимназији обавља на словеначком језику. Ово се
претворило у озбиљан проблем. Не успевајући да га реши нова влада је поднела оставку. Убрзо истим
путем кренуће и влада кнеза Килманског. Цар је тада на власт позвао пољског грофа Казимира
Баденија. Без доброг ослонца у Рајхсрату и у двору Бадени се 1896 окренуо Тафеовој идеји о изборној
реформи и општем праву гласа. Рајхсрат је изгласао овај закон којег је тешко прихватио и цар. По
овом закону сви грађани добијају право гласа али су подељени у пет бројем неједнаких група које су
бирале посланике у пет курија. Тако је створена неравноправност међу гласачима. Али уз сву неправду
и то је било нешто. Али ако се Бадени надао да ће овим смирити националне сукобе преварио се, он
су пламтели у разним крајевима Монархије. Национални спорови воде се широм Монархије, у Чешкој
између Немаца и Чеха и свуда где су Немци били мањина а борили су се да доминирају не дајући
равноправност припадницима других народа, у Јужном Тиролу, у Словенији у Далмацији. Спорови се
воде и у Угарској. Мађари се гложе са Хрватима, Румунима, Словацима и Србима. Тај немачки
национализам развио се из страха да ће у областим где су били инфериорнији Немци изгубити
владајући положај, кој би касније могли и да изгубе у целој Царевини. Својом освајачком политиком
аустро-угарске власти су 80-их отворили ново жариште нациналних борби, и то на простору БиХ, где
ће власти настојати да фаворизују муслиманску културу и религију, на уштрб хрватске и српске, и тако
ће настојати да створе нову бошњачку нацију која би била окренута против српске, и на тај начин
створиће ново национално жариште. Баденијева влада и даље није могла да реши то нерешиво чешко
питање. Најпре је то покушала доносећи уредбу априла 1897 о изједначавању чешког и немачког
језика, што је изазвало жестоке немачке протесте на челу са Шенерером. Увидевши да Бадени није
кадар да реши овај круцијалан проблем крајем 1897, Франц Јосиф га је отпустио са власти. Ситуација
се и даље заоштравала, што је цара доводило до очајања. У наредне три године на власти се смењују
четири кабинета. Године 1900 цар на власт доводи чиновничку владу Ернеста фон Кербера који је на

31
извесно време од 1900 до 1904 успео да скрене пажњу са националног на социјална и економска
питања.
Кербер се међутим враћа новој изборној реформи која би увелаопште право гласа без икаквих
ограничења. Знао је да ће то ићи на руку хришћанским социјалистима и социјалдемократама, али је
сматрао да је то мање зло од националних сукоба. То схватање делио је и сам цар, па ће Рајхсрат
изгалсати 1907 тај закон у аустријском делу монархије. Још пре тога Кербер се повукао са власти
а цар је на његово место довео Франца Валдемара Бека. Бек је био неомиљен од стране
престолонаследника и дворске камариле, али је царевом вољом ова нетрпељивост пригушена.
Може се слободно рећи да као ни пре Нагодбе 1867, тако ни после ње аустријско-мађарски односи
нису били идилични. Немци су мислили да су Угарској дали превише, а Мађари да им је дато премало,
сањајући о потпуној независности Угарске. Озбиљни аустро-мађарски неспоразуми наговештени су
још 1892 када је цар и краљ покушао да утиче на ублажавање угарске политике према мањинама и да
узме у заштиту ердељсе Румуне. Разљућени мађарски политичари одбили су његове савете и сачекали
су прву прилику да направе тешкоћу у преговорима о обнављању царинског споразума 1897. Тада
су све несугласице ескалирале 1904 када су угарске власти повеле акцију изузимања војних снага које
су регрутовани у Угарској, испод врховне команде владара. Најпре су затражили да командни језик у
армији поред немачког буде и мађарски. Затим су тражили да сви војни обвезници регрутовани у
Угарској у њој служе војни рок. Ове предлоге је пред Сабор изнео Ференц Кошут, а сабор их је
усвојио, са налогом да о њима разговоре поведе председник владе Иштван Тиса. Тиса је био лојални
поданик свог владара и одмах је поднео оставку, а његову владу је заменила влада Ференца Кошута.
Ови мађарски захтеви су разбеснели цара. Он одбија да разговара о овим питањима, на шта мађарска
јавност и Парламент позивају војне обвезнике да се не одазивају на регрутацију. Цару је то препунило
чашу. Најпре се водио мишљу да окупира Угарску. Од тога је брзо одустао. Јуна 1905 именовао је ван
парламентарну владу генерала Гезе Фејерварија, распустио је Парламент и запретио да ће у Угарску
увести опште бирачко право. За владајућу структуру у Мађарској то је била озбиљна претња јер би је
то збрисало са власти. Њихова борбеност одмах је тако расхлађена.
Последња деценија 19 века у Монархији била је обележена и појединим династичким драмама. Још
пре 80-их долазило је до несугласица између царице Елизабете и цара, па је она све чешће почела
да се повлачи из дворског живота. Одлазила је са својом пратњом на дуга путовања тако да више није
марила ни за мужевљеве преваре. Почетком 1889 цара и царицу је задесила тешка трагедија. Њихов
син јединац и престолонаследник Рудолфо извршио је са љубавницом самоубиство. Франц Јозеф
покушава да савлада емоције посвећујући се проблемима своје државе, док царица Елизабета безглаво
мења места боравка. Њу ће 1898 код Женевског језера убити један италијански атентатор. То је нови
ударац на двор и цара којег ова смрт истински погађа. Ново узнемирење Францу Јозефу доноси
синовац и нови престолонаследник Франц Фердинанд, када му 1900 саопштава одлуку да се ожени
грофицом Софијом Котек. Ова грофица ипак према правилим Хабзбуг-Лотариншке династије није
била достојна положаја царице, јер царица мора бити из неког владарског дома. После бурне расправе
између стрица и синовца, постиже се компромис. Престолонаследник ће се оженити Софијом, она
може добити титулу војводкиње, али не и царице, а синови из њиховог брака не могу бити наследници
престола.
Ни у последњој деценији пред Први светски рат унутрашња ситуација у Аустро-Угарској се није
смиривала. У Чешкој протеси и демонстрације још од укидања Баденијеве уредбе 1899 нису
престајали. У јужнословенским земљама, Хрватској а нарочито у БиХ југословенски покрети и
антихабзбуршко расположење били су све видаивији. У таквој ситуацији владајући слојеви су
закључили да главна опасност по Монархију долази управо од југословенског покрета који је

32
усмераван наводно од великосрпске политике Београда. Зато су Беч и Пешта решили да таквим
опасностима треба стати на пут. Најпре је на Србију, царинским ратом 1906, вршен неподношљив
економски притисак. А затим је донета одлука о анексији БиХ. За ову акцију највише се залагао
заједнички министар спољних послова фон Ерентал. У унуташњости он је имао подршку
аустријских капиталиста који су у анексији видели нове могућности за ширење послова и стицање
профита. У спољашњости он је имао подршку Немачке која је имала намеру да се пробије на исток, а
пут према Солуну и Цариграду требала је да јој прокрчи Аустро-Угарска. Мађари су у анексији видели
ударац југословенском покрету зато јој се нису ни противили. Анексија БиХ изведена 1908 оставиће
по Аустро-Угарску судбоносне последице. У унутрашњој политици она неће смирити ситуацију него
ће је погоршати још више. Поново су појачана националн питања само сада на јужнословенског
простору. Да би стале на крај српским и хрватским отпорима аустро-угарске власти су се латиле
судских прогона. Они су 1909 монтирали тзв. Велеиздајнички процес, којим се пред целом Европом
само искомпромитовала. Одбрана у којој је учествовао и чешки политички лидер Томаш Масарик,
разбила је фалсификоване оптужнице и сви оптужени су били ослобођени. Деценију и по, пред
Сарајевски атентат у Монархији су се тражила решења за њено спасавање. Најконкретнији је био
војно-политички круг окупљен око престолонаследника Франца Фердинанда који је расправљао о
идеји федералистичког или тријалистичког уређења Монархије. Франц Фердинанд је сматрао да
главна опасност сада долази од Угарске која ће сада бранити дуализам, на рачун тријализма.
Престолонаследник је био склонији тријализму са јужнословенском чланицом а не чешком из разлога
што би тако Немци лакше овладали јужнословенским просторима и његове снаге употребили против
Мађара и Чеха. И тиме би Аустрија ојачала позиције на Јадрану и постала битан чинилац на
Средоземљу. Сви ови покушаји показивали су да је Монархија див на стакленим ногама. Српски и
јужнословенски покрет је стално јачао, а чешки се није смиривао. Мађари су били непопустљиви
према тријализму. Постајало је све јасније да ће се ова национална питања решавати на бојном пољу.
После победа и проширења у балканским ратовима за Србију у аустро-угарским врховима је постајало
све јасније да је главна опасност Србија. На просторима Монархије нарочито у БиХ долази до буђења
националних свести подјармљених народа. Створена је и тајна национална револуционарна
организација Млада Босна. Чланови Младе Босне били су српска, хрватска и муслиманска омладина
која се борила против националне искључености, верског фанатизма и социјалних неправди. Они су
прихватили тактику атентата као средства борбе, и култ личне жртве за слободу народа. Управо ће
чланови Младе Босне 28 јуна 1914 у Сарајеву извршити атентат на престолонаследника Франца
Фердинанда и његову супругу Софију, што ће бити повод за Први светски рат.

5. Велика Британија 1849-1914

5.1. Велика Британија 1849-1868

Раздобље 50-их и 60-их година 19 века претстављају период новог економског успона Велике
Британије. Привредни успон Велике Британије у овим деценијама се манифестовао у дефинитивној
победи фабричке над занатском и мануфактурном производњом, у сталном техничком и технолошком
напретку индустрије, пољопривреде и саобраћаја, и освајању нових тржишта и колонија. Свет то је
Велику Британију начинило највећом привредном силом на свету.
Што се тиче британске пољопривреде она је у овом периоду бележила успон. Укидање Закона о житу
1846 и царина на увоз житарица 1849 није стрмоглаво оборила цене прехрамбених производа. Да
цене житарица остану релативно високе побринуло се то што је становништво Британије и даље расло

33
релативно брзо, па је и потражња прехрамбених производа расла. Такође смањен је увоз житарица из
Русије због кримског рата 1853-1856 и из САД због грађанског рата 1861-1865, то ће одржати цену
домаћих производа у овим деценијама. Последице пољопривредног просперитета биле су двојаке.
Прво, веће улагање капитала водило је јачању крупног земљопоседа на рачун ситног. Друго, услед
високог прираштаја и пропадања ситних земљопоседника а развојем индустрије, рударства, саобраћаја
у прољопривреди се стварао вишак радне снаге који се преливао у градове и тамо био прихватан. Шта
више из аграра је почела одлазити и потребна радна снага па се осећала несташица најамних радника.
Укидање житног закона позитивно је допринело развоју индустрије и трговине. Отварање британског
тржишта са иностране пољопривредне производе отворило је њихова тржишта британској
индустријској роби. Све гране британске привреде 50-их и 60-их година бележиле су снажан напредак.
Он је најизразитији био у индустрији, трговини и саобраћају. Развој ових грана имао је последицу да
је дошло до промене структуре становништва у Великој Британији. Тако ће почетком 70-их сеоски
живаљ чинити 38 % а градски 62 % британског становништва. Највећу корист од увећаног богаства
имали су најмоћнији слојеви друштва. И поред тога што су сиромашни постали мање сиромашни,
распон између сиромашних и богатих није смањен него повећан. Услед овакве неравномерне
расподеле, живот пролетеријата нарочито оног аграрног и даље је био тежак.
Политички живот у Великој Британији 50-их и 60-их текао је у знаку доминације двеју грађанских
странака-Либералне ( Виговске) и Конзервативне ( Торијевске). Виговци су и даље заступали
интересе средње-индустријске буржоазије и либералнијих кругова земљопоседничке и финансијске
аристократије. Торијевци су странка крупних земљопоседника и финансијске буржоазије. У
најважнијим економским, друштвеним и политичким питањима конзервативци и либерали испољавају
велику блискост. Разлике су углавном настајале у вези са дневним политичким питањима, у односима
према традицијама, у личним афинитетима итд. Превласт либерализма била је резелтат успеха
индустријског капитализма у Британији. У ово време када у већини континенталних земаља владају
режими диктатуре и политичке неслободе, у Британији готово да не знају за полицијско-бирократски
апарат и ужива низ права и слобода ( право политичког окупљања, право збора и митинга). Ширење
ових слобода и права био је резултат резултат ублажавања социјалних и политичких супротности до
којих је довео привредни просперитет Британије. Овакво стање претвориће Британију у прибежиште
многих политичких емиграната, комуниста, социјалиста итд. У условима енглеског парламентаризма
улога монархије је била све мања. Утицај владара на правце државне политике био је веома ограничен,
чак и када је на престолу била тако снажна личност каква је краљица Викторија ( 1837-1901).
Британски буржуј био је у сјајном положају у односу над припадницима других народа. Док су се у
Европи одигравале побуне и револуције, британски грађанин се поносио миром и редом у својој
земљи. Такође, треба напоменути да је британски парламентаризам све до изборне реформе 1867 а и
касније био оруђе у рукама крупне и средње буржоазије. Концентрација политичке моћи у рукама
крупне и делимично средње буржоазије долазила је захваљујући изборном систему који је и после
изборне реформе 1832 био далеко од демократичности, јер је имовински ценз многе грађане остављао
без права гласа.
Пораст бројчане и политичке снаге пролетеријата и слојева демократски расположене ситне
буржоазије покренуће поново питање демократизације изборног система. У Британији се распламсала
жестока политичка агитација за изборну реформу. Серија масовних митинга и демонстрација
захватила је цело Острво ( Лондон, Манчестер, Лидс, Глазгов, Бирмингем). Околности су хтеле да
изборну реформу изведу не либерали већ конзервативци на челу са Дизраелијем, који су се тада нашли
на власти. Средином 1867 Дизраелијева влада спровела је у Парламенту нови изборни закон, који
је смањивао бирачки цензус са 15 на 12 фунти пореза на селу да би се стекло бирачко право. У

34
градовима су право гласа добијали кућевласници и оно грађани који су за изнајмљене куће и станове
плаћали најмање 10 фунти. Задржан је цензус настањености од годину дана. Овом ревизијим изборног
закона, што је у ствари била реформа из 1867 велики број пролетера је и даље остао без права гласа.
То су углавном били најамници на селу, а затим рудари. Жене су и даље биле искључене из политичког
живота. Изборни закон из 1867 убрзо је допуњен изгласавањем Закона о тајном гласању, а као
уступак радничкој класи што није добила опште право гласа, проширено је фабричко законодавство.
Радни дан је ограничен на 10 часова, забрањено је запошљавање деце испод 12 година, а одређене су
и минималне наднице радника.
На успон покрета пролетеријата стимулативно је деловала индустријска криза 1857/58, која је изазвала
талас штрајкова и прилив радника у тредјунионе тј. стуковне синдикате који се међусобно повезују и
уједињују. Трeјдуниони су опрезно и умерено водили борбу за радничке захтеве, избегавајући све
револуционарне методе, а и штрајк се сматрао крајњим средством. Највеће међу унијама новог типа
биле су: Уједињено друштво машиниста, Унија ливаца челика, Унија зидара, уједињено друштво
тесара и др. Године 1860 , јавља се идеја за уједињење и повезивање тредјуниона. Те године ствара је
Савет тредјуниона, који је најчешће називан Хунтом. Треба само напоменути да су тредјуниони
учествовали у великим политичким кампањама, нпр. изборна реформа. Тредјуниони су учествовали и
у образовању и раду Прве интернационале. После изборне реформе 1867, Хунта је предузела кораке
за повезивање и ширење тредјуниона. Следеће 1868 у Манчестеру је одржан Свеенглески конгрес
тредјуниона, који је поставио основе њиховог уједињења. Значајан моменат за развитак радничког
покрета у Великој Британији је било оснивање Прве интернационале 1864 у Лондону.
ПРВА ИНТЕРНАЦИОНАЛА6- Европски пролетеријат је био тешко погођен поразом револуције
1848/49. Уништене су готово све радничке организације. Године 1852 нестао је и Савез комуниста као
прва међународна самостална пролетерска организација. Раднички борци подвргнути су прогонима и
репресалијама па су већина њих нашла уточиште у емиграцији ( Енглеска, Швајцарска и САД). У
емиграцији јављају се нови нереални пројекти о покретању револуције и освајању власти. Маркс и
Енгелс су такође живели у Енглеској и даље верујући у револуцију и пролетеријат. Једна од њихових
замисли била је да се створи снажна политичка организација пролетеријата како би се што снажније
супротставили буржоазкој реакцији. Неуспеси те реакције и сукоби у редовима саме буржоазије
охрабривали су не само Маркса и Енгелса већ и радничку класу. Догађаји као што су кримски рат,
светска економска криза 1857, покрети уједињења Италије и Немачке и грађански рат САД, покретали
су радничку класу из једне политичке апатије у коју је упала након 1848/49. У Великој Британији
почетком 60-их долази до низа митинга, демонстрација који су пружали подршку борцима америчког
Севера, пољским устаницима, италијанским демократама. Протествовало се против тога да се
Британија ангажује на страни робовласничког Југа, јер је заинтересована за несметан довоз памука
неопходног енглеској памучној индустрији. И поред тога британски пролетеријат је био противан
интервенцији у корист Југа и то је ставио на знање владајућим круговима земље. Са великог митинга
солидарности с Пољацима, који је одржан у Лондону јула 1863 енглески радници позвали су класне
другове из Француске на сарадњу у борби за поправљање материјалног и друштвено-политичког
положаја своје класе. Француски радници су изабрали делегацију на челу са Гравером Толеном која
је однела њихов одговор Енглезима. Одговор је прочитан на великом радничком митингу септембра
1864 у цркви Сент Мартинс Хол. Овом митингу поред енглеских и француских радника
присуствовали су и ирски, немачки и италијански радници. Овај збор донео је одлуку да се оснује

6
Напомена: Овај део може да се учи и као посебна лекција а не као састав главе 5.

35
Међународно удружење радника које ће постати популарно под називом Прва Интернационала.
Карл Маркс се прихватио чланства у Привременом комитету од 32 члана који је добио задатак да
напише Декларацију и Статут Међународног удружења радника. Коначан текст Декларације
израдио је Маркс. Она је добила назив Инаугурална адреса Међународног удружења радника. По
значају и карактеру она се директно наслањала на Манифест Комунистичке партије. Маркс је разрадио
стратегију и тактику радничке класе у њеној борби. Ту се саопштава и касније често оспоравана
Марксова теза о апсолутном осиромашењу радничке класе и сталном заоштравању класних
супротности у капиталистичком друштву. Из тих теза Маркс изводи и споран закључак да сваки
напредак у производњи, у капиталистичком друштву само води ка продубљивању друштвених
разлика. У Инаугуралној адреси дефинисан је и прави циљ радничког покрета како на националном
тако и на интернационалном плану. Тај циљ је освајање власти. Уједињена радничка класа ће повести
најжири револуционарни покрет. Зато се Инаугурална адреса завршава познатим Марксовим
покличем: ''Пролетери свих земаља, уједините се !''
Поред Инаугуралне адресе, Прва интернационала је одмах и добила Привремени статут који је такође
написао Маркс. Допуњиван касније Привремени статут ће коначно 1872 на Хашком конгресу бити
претворен у Општи статут Међународног удружења радника. Као најважније задатке
интернационале, Маркс је у Статуту наводио, да ослобођење радничке класе мора бити дело радничке
класе, да радничка класа води борбу за уништење сваког класног господства, да је крајњи циљ те борбе
економско ослобођење. Такође је у Статуту било речи о организацији интернационале. Члан секције
Прве интернационале може постати сваки појединац који прихвата и активно заступа начела
Међународног удружења радника. Секције једне земље или регије повезују се у националну
организацију, преко које и ступају у чланство Међународног удружења. Највиши руководећи орган
Интернационале је Општи раднички конгрес који се по правилу састаје сваке године. За руковођење
радом између два конгреса бира се Генерално веће које се састоји из представника секција из разних
земаља. Генерално веће има широке надлежности и многе задтке. Оно обавештава секције о покретима
радника и приликама у свим земљама у којима постоје секције Интернационале, усмерава рад секције
у тим земљама итд.
У Интернационали се преплитало и борило неколико идејних струја, међу којима бар у почетку
марксистичка није била најјача. Поред ње постојале су британски тредјунионисти, француски
прудонисти, немачки ласаловци, и Бакуњинови анархисти који су били активни у Русији, Италији,
Шпанији и Португалу.
Тердјунионисти-су сматрали да радничка класа треба легалним средствима да се бори са поправљање
свог материјалног, друштвеног и политичког живота. Циљеви радничке борбе су првенствено
економски: повећање надница, скраћивање радног дана, увођење законске заштите на раду итд. Затим
после економских долазе политички: опште право гласа, слобода штампе, збора и договора. А као
средства за борбу тредјуниони истичу: пропаганду, петиције, митинге, демонстрације и штрајкове.
Прудонисти- представници ситнобуржоазког социјализма, а могу се окарактерисати и као зачетници
анархизма у радничком покрету. Залагали су се за ограничавање и изједначавање приватне својине,
одбацивали су ауторитет централних органа власти. Зато су тешко прихваатили демократски
централизам Интернационале. Међутим, у току рада прве интернационале прудонистичка струја се
распала. Њено крило које је било доследни следбеник Прудона на челу са Толеном, удаљило се од
Интернационале док се лево крило потпуно приближило марксистима а убрзо се са њима слило.
Ласаловци-покрет немачког пролетеријата настао под вођством Фердинанда Ласала оснивача
Општенемачког радничког покрета 1863. И ова струја одбацила је револуционарну борбу за економске

36
и политичке циљеве радничке класе. Он су се залагали за парламентарну борбу и то када се уведе
опште право гласа и када се освоји већина у Парламенту.
Михаил Бакуњин- је 1867 у Интернационалу укључио своју организацију која се звала Алијанса
социјалистичке демократије. Преко ње он је и Интернационали покушавао да наметне као основни
револуционарни циљ темељно разарање свега постојећег: држава, политичких организација, религија,
килтурних и других институција. Под паролом ''Слобода, једнакост, федерација'' , он је негирао
политичку борбу па према томе и организовање пролетеријата у политичку странку. Тиме је фактички
довео у питање и постојање саме Интернационале, где је жестоко нападао Маркса.
Марксисти су у току рада Прве интернационале морали да воде жилаву борбу за ширење своје
идеологије у редовима европског пролетеријата. Кроз непрестану борбу против свих ових струја
марксисти и Маркс су постизали постепен али све запаженији успех.
Интернационала се за време свог постојања, на конгресима и седницама Генералног већа, бавила
низом крупних идејних, стратешких и политичких питања европског радничког покрета. Маркс је
имао став да се економска борба пролетеријата не може одвајати од политичке и да се борбом за
политичка права даје крупан допринос постизању главог циља револуције, а то је економско и
социјално ослобођење радничке класе. Прудонисти су овде имали другачије мишљење, али су им
марксисти на овом фронту нанели пораз. Најжешћа борба између марксиста и бакуњиста вођена је око
улоге Генералног већа Интернационале. Бакуњин и његове присталице засипале су Маркса и
Генерално веће да желе диктаторску власт у Интернационали. Маркс је сматрао да Веће треба да буде
идејни, организациони и руководећи центар Интернационале, а преко ње и међународног
пролетеријата, Бакуњин му је оспоравао било какву руководећу улогу. Марскисти су и у овом питању
однели победу и чак издејствовали да се бакуњисти искључе из интернационале. Тако је марксизам од
слабе струје постао најјача струја у међународном радничком покрету. Врхунац делатности Прве
интернационале била је Париска комуна. Иако је није сама изазвала, сматрајући је преурањеном и
ризичном, Интернационала јој је када је већ створена пружила пуну моралну и политичку подршку.
Када је Комуна у крви угушена пружила је и заштиту паришким радницима. Интернационала је
распуштена на Конгресу у Филаделфији 1876.
Спољна политика Велике Британије 50-их и 60-их 19 века била је подређена интересима буржоазије
као и раније а и касније. Ипак била је значајна за целокупан британски просперитет, захваљујући
колонијалним освајањима. Основно политичко начело на којем се заснивала британска спољна
политика било је: ''сјајна изолација у Европи и слободне руке на морима и океанима''. Излација и
немешање у европске проблема подразумевали су се само у случају ако у Европи постоји тзв.
''равнотежа снага''. Тј. да се не угрожавају интереси Велике Британије у Европи. Што се тиче
колонијалне политике она је била агресивна и експанзивна у свим крајевима света. Користећи
унутрашње борбе у Ирану, Британија је затражила од персијског шаха да одустане од запоседања
области Херат која се граничи са Авганистаном, јер су Британци Авганистан држали за своју
интересну сферу. Британија је оружијем натерала Иранце да напуста Херат и 1856 они га заузели. У
том тренутку долази до антибританског покрета у Индији, па су британски услови за мир са Иранцима
мало омекшали. Мир је потписан марта 1857, Иранци су се обавезали да евакуишу Херат. Педесетих
година Британија шири своје поседе у Индији. Управо у ово време Индија постаје ''драгуљ у
енглеској круни''. Управљање Индијом Енглези организују на два начина. У делу који се назива
Британска Индија владају помоћу свог административног апарата на чијем челу стоји генерални
гувернер. Други део Индије састоји се од полуслободних кнежевина, чије владаре Енглези
контролишу. Индија је за Британију представљала неизмерно велико и непресушно извориште
најразноврснијих сировина и као тржиште за све масовнију британсу индустријску производњу.

37
Сељаштво у Индији је подвргнуто двострукој експлоатацији, од које је доста страдало. На њихов
доходак наваљивала се домаћа аристократија и колонијална администрација. Сељаштво грца под
теретом обавеза, и пропада, зато се неретко буни. Први организовани велики антиколонијални покрет
започео је у другој половини 50-их година. Носиоци покрета били су сипоји, припадници
колонијалне домородачке армије коју су Британци образовали, рачунајући да ће им она добро служити,
и да се никад неће побунити због њеног разнородног етничког и верског састава. Сасвим неочекивано
сипоји су 1857 подигли снажан устанак, који се одмах претворио у широк народни покрет, јер су му
прилазиле масе сељака, грађана, сиротиње. Устаници су брзо овладали долином Ганга, освојивши и
град Делхи. Политички циљ устака био је протеривање Енглеза из Индије, а социјални циљеви
појединих група у устанку су се разликовали. После првобитних неуспеха Енглези су се прибрали
концентрисали своје групе у Индији а затим и довели појачања из Бурме, и најзад септембра 1857
кренули у офанзиву. Заузели су Делхи, потисли устанике ка западу и почели их разбијати групу по
групу. Последњи устанички одреди разбијени су на пролеће 1859, а угушење устанка пратиле су и
сурове репресалије. После угушења устанка сипоја цела Индија стављена је под непосредну управу
Британије. На челу управе стајао је вицекраљ Индије, и тако је Британија коначно претворена у
британску колонију. Затим се британска колонијална политика наставила у Кини. Тамо је после
првог опијумског рата владало велико незадовољство народа владавином манџурске династије.
Јавља се мноштво завера и тајних друштава којима је циљ спашавање Кине. Пошто је сељаштво тешко
експлоатисано и угњетено, 1850 је у провинцији Квангси избио велики сељачки устанак. Ширећи
се све више устанак је 1855 захватио 11 провинција. Устанички вођа Хонг Сјен Пјуан прогласио се
за цара, а своју територију назвао Тајпинг (Небеска држава), отуда и цео устанак носи назив , устанак
тајпинаца. Устанак се претворио у велики грађански рат. Користећи све недаће које су захватиле
Кину, Британија је настојала да издејствује нове повластице у Кини па јо јеј 1856 објавила други
опијумски рат. Одмах је рат Кини објавила и Француска. После пораза кинеске царске армије
склопљен је мир у Тјенцину 1858 по којем је британским и француским трговцима отворено још 11
лука и дато им право да тргују по целој Кини. Око ратификације овог уговора настале су компликације,
па је рат настављен. Тек када су Енглези и Французи 1860 ушли у Пекинг, Кинези су коначно
капитулирали и потврдили Тјенцински уговор. Ускоро су морали иста повластице да признају и
САД и Русији. Али и након овог ратна дејства Британаца и Француза нису окончана. Требало је
уништити Тајпинг. Борбе су трајали од 1861 до 1864 док Тајпинг није био уништен. Отварање Кине
пред колонизаторима после тога било је брзо завршено. Нешто скромнија али не и безначајна била је
улога Британије и у отварању Јапана 50-их и 60-их година. Тих година почело је и живље британско
интересовање за Африку које се нарочито појачало након прокопавања Суецког канала 1869.

5.2. Велика Британија 1868-1914

У тзв. Епохи империјализма на британској пре свега унутрашњој сцени су се одиграле многе
промене. Већ на почетку ове ере бележимо заостајање радионице света Енглеске у привредном развоју
у односу на САД и Немачке које су брзо развијају. Колонијално царство Енгеске у овом тренутку било
је 16 пута веће од простора своје метрополе. То јој је обезбеђивало прво место у пласману вишкова
новчаних капитала и око 50 процената извоза произведене робе. На политичкој сцени у раздобљу до
1914 доминирале су јаке политичке станке-Либерална и Конзервативна- које су се смењивале на
власти.
Од 1868 до 1874 на власти је била Либерална странка Вилијема Гледстона. То су биле године када
је Британија била на врхунцу моћи и политичког угледа. У економској и социјалној политици либерали

38
су се држали либералних начела слободног тржишта, а у спољној политици стратегије златне
изолације према европским споровима и сукобима, уколико нису погађани њихови интереси.
Спровођењу нових реформи Либерали су могли да приступе захваљујући изборној победи за
Парламент 1868, која је опет дошла захваљујући другој изборној реформи у Енглеској 1867 којом
су знатно проширена гласачка права грађана из тзв. средње класе. Прве мере либерала биле су увођење
верске равноправности у свим друштвеним службама и на свим нивоима образовања. Затим су
либерали спровели и реформу војске. Војска је постала државна установа којом командује министар
војни, а чинови се у њој не могу куповати. Војна служба је подељена на редовну и резервну. Такође је
измењен и начин глсања на парламентарним изборима, уместо јавног постало је тајно. Гледстон је у
овим реформама на најжешћи отпор наишао у питању равноправности цркава и религија. Сигурно је
то било због тога што је ово питање задирало у једно друго, нерешиво питање Уједињеног краљевства
у целом 19 веку . Реч је о Ирском питању. Оно је трајало вековима али је кулминирало 40-их 19
века. Отворено тада оно је имало два аспекта, социјални и политички. За енглеске ленд лордове,
власнике највећег дела ирских земљишних велепоседа, за протестантсу мањину међу самим ирским
становништвом, нарочито на северу острва, за готову целу енглеску јавност, Ирска је била неодвојиви
део Уједињеног Краљевства. За сељачку католичку већину унија са Енглеском била је једини разлог
економске беде и националне пропасти Ирске. У Даблину је 1858 било образовано Ирско
револуционарно братство, чије припаднике су називали Фенијанци 7 . Они су се припремали за
оружане акције јер су веровали да је ослобађање мирним путем не могуће. Насупрот њима група
Конституционалних националиста и неки католички кругови и даље су веровали у политичко
решење ирског питања. Гледстонови либерали су још 1869 покушали да поправе положај
најсиромашнијег дела становништва у Ирској. Тако су и отпочеле њихове црквене реформе.
Англиканској цркви је укинут повлашћен положај државне цркве и одузети су јој делови земљишног
поседа у Ирској. Године 1870 либерали су кроз Парламенент провукли Земљишни закон који је
требао да реши проблем аграрних односа између ленд лордова и закупаца њихове земље. Али овај
закон није успео ништа да реши. Присталице мирног решавања спора са Енглезима су створиле су
Ирску политичку партију, која је за свој најважнији чин поставила освајање аутономије за Ирску у
оквиру Британског краљевства. Оснивач ове странке Исак Бат назвао ју је Странка за аутономију,
док је у јавности била позната под именом хомурлери. Њену базу представљали су закупци
земљопоседничке земље који су живели у условима беде. Гледстон ни сам, у разговорима са Ирцима,
а и под притиском енглеских земљопоседника којих је било у његовој странци, није успео да до 1874
нађе излаз из ирског лавиринта. Још једно аграрно питање либералној влади не само да није пошло за
руком да га реши него га се није ни дотицала. Реч је о сељачком питању у Енглеској. Упркос
привредном просперитету Енглеске, енглеско село је 60-их и 70-их пропадало. То је довело до одлива
сеоског становништва у енглеске градове, као и у прекоморске земље, САД, Канаду, Аустралију итд.
То је само у енглеским градовима стварало пренасељеност и социјалне проблеме. Све ове недаће
допринеће да либерали не прођу добро на изборима 1874. На власт су опет дошли Конзервативци, на
челу са Бенџамином Дизраелијем.
Конзервативну владу сачекали су исти проблеми који су испратили либералну. Европска привредна
криза и даље је погађала пољопривреду и село. Две узастопно слабе жетве су осиромашили сељаштво.
Томе треба додати и увозе јевтиних пољопривредних производа из САД и Аустралије и Латинске
Америке, којима производња енглеског сељака није могла да конкурише, пропадање енглеске

7
Келтски ратници

39
пољопривреде постаће незаустављиво. То ће даље довести до још већег пресељења сељака у градове
или у прекоокеанске земље. Конзервативна влада се ипак одлучила да се брине о очувању индустрије
у којој вишак радне снаге није био тако драстичан. Конзервативци су као и пре њих либерали били
заокупљени више питањима државне управе, њених институција, основним и универзитетским
образовањем, војском, уређењем градова него привредом која је и даље била јака, али је све више
заостајала за привредом Немачке и САД. Међутим било је и неких напредака у социјалној политици
пре свега. Поправљену су услови становања градске сиротиње, осетно је смањена смртност и
продужен је просечан животни век. Дизраелијева влада је 1875 донела Закон о равноправности
радника и послодаваца приликом закључивања радних уговора, о забрани запошљавања деце
млађе од 10 година, и судско кажњавање учесника штрајкова. И Дизраелијеву владу су чекали
неки не решиви проблеми које нису успели да неутралишу ни либерали. Црквено питање је и даље
било на дневном реду. Међутим, на судбину Дизраелијеве владе утицали су више неки други проблеми
него ли црквено питање. Први проблем је био економске природе. Економска криза је трајала и све
осетније је погађала Енглеску. Јавност је почела губити веру у конзервативце, а то су корисили
либерали нападајући владу за велике расходе. Гледстон је жестоко критиковао Дизраелијеву спољну
политику, нарочито по питању Источног питања, сматрајући је скупом, преамбициозном и
нехришћанском. Није му ни као успех приписао ни проглашење краљице Викторије за царицу
Индије 1876, ни триумф британске делегације на Берлинском конгресу 1878. Судбину
конзервативаца запечатило је фамозни ирско питање. Ирци су у Британском парламенту имали 103
посланика, где је 1874 у Доњи дом ушло 59 хомурлера. Они су 1875 нагло на себе скренули пажњу
када им је начело дошао млади адвокат Чарлс Стјуарт Парнел. У самој Ирској вођа Фенијанаца
Мајкл Девил се 1879 повезао с Парнелом и уступио му вођство у Аграрном савезу. Рат за земљу
објединио је тако аграрни и политички програм Ираца. Када је овај покрет позвао сељаке да не плаћају
закупнину великим земљопоседницима, капетан Чарлс Бојкот је покушао да сељаке натера на
извршавање обавеза насиљем, и протеривањем са поседа. Аграрци су га тада потпуно бојкотовали, а
капетанову главу је спасла војна интервенција. Сви ови разлози били су довољни да конзервативци
доживе 1880 изборни пад, и да их опет замене либерали. Дизраели се повукао из политике а следеће
године је умро. Пре него што су дошли на власт либерали су ојачали своје редове формирањем
Либералног савеза месних друштава на чему је најживље радио Џозеф Чемберлен. На унутрашњем
плану либерали су се одмах сусрели са три тешка питања, ирским, синдикалним и реформом
изборног система. Ирски проблем био је сада много тежи него 1874. Аграрно питање било је крајње
заоштрено, и Гледстон је намеравао да га реши новим Законом о земљи који је припремио 1881. Њиме
је требао да одреди висину ренте коју земљовласници имају право да траже од закупаца. Овај акт су
одмах одбацили сами ирски Аграрци, јер су сељаци тражили земљу у власништво, а не прописивање
закупнине. Гледстонове власти су онда прешли на хапшења чланова Аграрног савеза, међу којима и
самог Парнела. Гледстон је знао да то не води никуда па је 1882 ослободио Парнела и отпочео
преговоре са њим. Компромис је нађен, Парнел је пристао на Земљишни закон, а Гледстон је обећао
мере за решење аграрног питања у Ирској. Гледстон је одржао реч. Према новом закону из 1885 држава
је требала да ирским сељацим одобри дугорочни зајам којим би они од ленд лордова откупили земљу
на којој су живели и радили. И овај компромис је пропао. Ирски Фенијанци почели су спроводити
терористичке акције, у којим је убијен 1882 енглески министар за Ирску, Кевендиш. Власти су
одговориле репресалијама. Такође, Гледстонов закон су у Парламенту одбили и конзервативци и
Чемберленова група либерала. Закон је одбачен а Гледстонова влада је одбачена. На место ове владе
дошао је кабинет Дизраелијевог следбеника Солзберија али је он трајао само шест месеци, јер су на
ванредним изборима 1886 опет победили либерали. У међувремену, треба напоменути да је Гледстон

40
1884 спровео изборну реформу, трећу у Британији после 1832 и 1867. Право гласа добили су сви
пунолетни мушки чланови породице ( власници или закупци станова). Тако је бирачко право у
Енглеској постало опште.
Иако су се либерали вратили на власт 1886, те године долази до дефинитивног расцепа у Либералној
партији. До расцепа је дошло када је Гледстон пред Парламент изашао са предлогом Закона о
увођењу самоуправе у Ирској. Огорчен Чемберлен и његови либерални следбеници напустили су
тада Либералну странку и прикључили се Конзервативној странци која је била против Ирске
аутономије. Гледстон је опет морао да се уклања са власти. Удружени са конзервативцима
Чемберленови следбеници су однели велику победу у Парламенту. Ирско питање се сада ни за
наредних 20 неће ближити решењу, све до 1905, тј. све док конзервативци буду владали британском
политичком сценом. Конзервативци су ипак одлучили да смире стање у Ирској и да тамо одвоје
аграрни од политичког покрета. Зато су 1903 усвојили Закон о предаји земље у власништво сељака
који је обрађују, а откупну суму ленд лордовима су пребацили на терет државе. Ако су нашли начин
да примире сељачко незадовољство, између Енглеза и Ираца се полагано радикализовало питање
аутономије. Програм Хом рула подразумевао је постојање сопственог ирског парламента са
широким законодавним овлашћењима. Када су 1886 конзервативци на изборима однели победу, ирски
гласови у Парламенту су изгубили значај, јер су конзервативци имали апсолутну већину. Ирско
питање је једно време сишло са дневног реда, тим пре што је умро и Парнел 1891. Међутим, било је
само питање времена када ће ирски национални покрет опет планути. Вођа либерала је то знао, па је
одмах када се вратио на власт 1892-1895 покушао да донесе Закон о Хом рулу. Његов предлог је у
Доњем дому добио већину , али је Горњи дом на њега ставио вето . Гледстон се тада коначно повукао
са власти, а његова странка је опет отишла у опозицију. У Ирској је настао период ишчекивања, у којем
се гомилала негативна енергија између Ираца и Енглеза, а и између самих Ираца хомрулера и
униониста. Двадесети век за Британију није срећно почео. Пре свега на прелазу векова, Британија је
изгубила неколико великих политичких личности. После Парнелове смрти 1891, живот су завршили
Гледстон 1898, Солзбери и краљица Викторија 1901. Бригу о Британији и њеној империји преузела је
нова генерација политичара у којој је такође било много способних и талентованих. Енглеска тада
заиста јест била најразвијеније грађанско друштво на свету. Али оно је било далеко од тога да су сви
слојеви народа подједнако уживали у богатству које је у метрополу стизало експлоатацијом колонија.
Пролетеријат је постављао исте захтеве: проширење надница, скраћивање радног времена, бољи
друштвени положај и преведну расподелу друштвеног богатства.
Положај конзервативне владе, коју су првих година 20 века водили Артур Балфур и Џозеф
Чемберлен, био је уздрман, а расположење у јавности према њој се почело кварити. На то је нарочито
утицао и неуспех у Другом бурском рату 1899-1902. Поновно отварање социјалистичког и ирског
питања, значило је да су конзервативци истрошили свој кредит. Ирско питање је поново нагло
оживело 1903, после усвајања Закона о исплати одштете енглеским ленд лордовима за земљу, која је
из државних средстава прешла у власништво ирских сељака. Испоставило се да то није само
финансијско већ и верско и политичко питање. Наиме, повлачењем енглеских ленд лордова, који су
били англиканци, католичка црква у Ирској је била доминантна јер је огромна већина ирског
становништва, осим на северу острва припадала католичкој вери. То је дало нове импулсе покерту не
само за аутономију, већ и за независност Ирске. С друге стране конзервативним владама крајем 19 и
почетком 20 века бриге почели су да задају тредјуниони, као и политичко организовање радничке
класе. У другој половини 19 века раднички покрет у Британији није имао револуционарну снагу. У
борби за своје класне интересе, радничка класа је наступала политички неорганизовано и неповезано.
Једина њена снага били су тредјуниони. Раднички покрет није био идеолошки дефинисан. Али је

41
привлачне идеје нудио социјалистички програм настао још 1884 у кругу напредних интелектуалаца
у оквиру тзв. Фабијанског друштва названог због својих метода дугог и стрпљивог рада, по којима
је остао чувен римски конзул Фабије Максим после ратова са Ханибалом. Циљ фабијанаца је био
усавршавање капиталистичког система и изградња специфичног енглеског социјализма. Фабијанско
друштво је стекло углед у јавности и његов глас није остајао без одјека ни међу радницима. Међутим,
радничкој класи је подхитно била потрбна политичка организација. С тим циљем је 1881 у Лондону
била основана Демократска федерација да би 1884 проширила своје циљеве и име у Социјал-
демократска федерација. Брутално разбијање радничких демонстрација на крваву недељу 13
новембра 1887 од стране полиције повећало је нерасположење не само међу пролетеријатом, већ и у
редовима ситног грађанства, што је покренуло кампању за стварање радничке политичке партије. Њу
је Џемс Харди проширио и на Шкотску. Групе тредјуниониста су сазвали 1893 конгрес представника
разних социјалистичких група који је донео одлуку о оснивању Независне лабуристичке странке.
Тако се 1901 новооснована Лабуристичка странка појавила на политичкој сцени Енглеске.
Када је конзервативни лидер Балфур децембра 1905, поднео оставку, владу су образовали
опорављени либерали, на челу са Хенријем Кемпбел-Банерманом. Либерали су могли сами да
образују владу, али су настојали да за политичке одлуке које су припремали задобију Ирце и
Лабуристе. Слом конзервативаца дошао је због тога што су поново почели да фаворизују богаташку
децу на универзитетима, због њиховог неуспеха у Бурском рату, затим због довођења кинеских
радника у руднике злата у јужној Африци и најзад, због њихове неспособности да спрече нову кризу
у Ирској. Дошавши на власт 1906 либерали ће на њој остати све до 1915. У либералној влади било је
доста младих, талентованих, и амбициозних политичара какви су Едвард Греј, Херберт Самјуел,
Винстон Черчил и др. Када са сцене оде оштроумни Шкот Кемпбел-Банерман, на челу владе ће га
заменити лорд Асквит. Либерали су одмах почели да спроводе социјалне реформе, које су у радничкој
Енглеској дуго тражене и очекиване. Уведене су пензије за све остареле радне људе преко 70 година,
обезбедили су инвалидне пензије повређенима и радно онеспособљенима, на најтежим радним
местима прописали су осмочасовно радно време, свој деци је уведена бесплатна здравствена заштита.
Либерали су спровели Закон, припремљен још у време Балфурове владе, о заштити синдиката од
самовоље судова и послодаваца. Синдикат је могао бити кажњен само ако је штета причињена у
штрајку, настала по његовој изричитој наредби. Из свих ових мера стајао је снажан притисак ојачалог
радничког покрета, којем се и њихови најжећи противници из Дома лордова нису усуђивали да се
супротставе. Зато су одлучили да поткопају владу на једном другом питању, буџетском. Покушај да
1909 одбаце државни буџет који је припремио министар финасија Лојд Џорџ, скупо ће платити.
Горњи дом није имао право ни да мења ни да поништава одлуку Доњег дома у области државних
финансија. Либерали су то искористили. Помогнути у Парламенту од Ираца и Лабуриста, а у јавности
од свих противника конзервативаца, издејствовали су и формално одузимање Горњем дому права вета
на финансијске законе, али и претварање апсолутног вета за остале законе у суспензивни на две године.
Пред либералном владом стајало је нерешиво политичко питање, ирско питање. Либерална влада
отворила је нову серију преговора с вођом Ирске стране Редмондоном. Резултат је био обнављање
Закона о аутономији Ирске. Споразум је постигнут 1910, а 1912 Доњи дом Парламента га је
усвојио. Како се могло очекивати, Дом лордова је на њега ставио вето, али он је тада само
суспендован. Ако би га Доњи дом поново прихватио 1914 он би ступио на снагу. Суочени с том
ситуацијом алстерски8 унионисти су се енергично спремали да оружијем бране своју Краљевину. У

8
Алстер- север Ирске

42
знатној слабијој мери наоружавали су се и хомрулери. Грађански рат је био на прагу, али га је Велики
европски сукоб у лето 1914 одложио за три године.

6. Русија 1849-1914

6.1. Русија 50-их и 60-их година 19 века

Средином 19 века Русија улази у раздобље убрзаног развоја капитализма. Било је неопходно уклонити
феудализам, који су у Русији држао све до почетка 60-их година 19 века, иако је неколико деценија
пролазио кроз озбиљну кризу. Русија је оптерећена феудално-апсолутистичким системом заостајала
за осталим земљама Европе. Будући да је цар Николај 1 био препрека било каквој реформној акцији,
његова смрт 1855 међу широким круговима руског друштва је дочекана с олакшањем, и надама да ће
нови цар Александар 2 отворити еру великих промена. Када је ступио на престо Александар 2 је био
зрео човек са изграђеним политичким концепцијама. Био је конзервативац, много ближи свом оцу
него његовим либералним критичарима. Ипак није могао остати глув и слеп на захтеве времена, а и
отрежњавајући удар му је задао и кримски рат. Тако да је цар већ на почетку своје владавине
наговестио реформе. Схвативши да су реформе не избежне, цар је знао да је онда боље да их спроведе
сама држава давајучи народу само оно што мора, него да сачека да их спроведе револуција која може
разорити све. Када су споменуте реформе руска аристократија се поделила на конзервативну већину,
која је тражила одбрану постојећег система и либералну мањину спремне на уступке сељаштву и
промене политичког система. Такође, племство из централних и јужних делова Русије, са подручија
плодног чернозема било је спремно да мужицима да личну слободу, али не и земљу и да их ослободе
од кулука. За разлику од њих аристократија северних и неплодних али индустријски развијених
области , била је спремна да сељацима да делове поседа уз добар откуп. Ове поделе међу племством
пренеле су се и на владу и Двор. Групу присталица реформи водили су генерал Роствцев и Николај
Миљутин. Енергичан отпор реформама и ослобађању сељака и подели земље пружају кнез
Долгоруков, Муравјов, Пањин и Алексеј Орлов. Док се међу овим струјама иза затворених врата
води жучна расправа цар се одлучује за реформе. Прве кораке чини веома опрезно на иницијативу
литванског племства, које је 1857 саопштило да је вољно ослободити своје кметове под условом да
сачува своју земљу. На ову изјаву, цар је крајем исте године одговорио рескриптом који је упутио
губернаторима Вилне и Петрограда. У њој се захтева да губернатори образују племићке комитете
који би израдили планове о побољшању и уређењу живота сељака. Цар је образовао и Тајни комитет
за реформу који му је припремао реформна документа и решења. У нацрту реформи које је Комитет
израдио 1858 предвиђало се ослобађање сељака од личне зависности према феудалцу и уступање
сељачкој породици куће и окућнице без откупа. Сељак би добио и парцелу обрадиве земље за коју би
дотадашњем господару , уз помоћ државе исплатио откуп. До процене износа откупа и до његове
исплате племићу сељак је био дужан да за добијену парцелу испуњава новчане обавезе и радну ренту.
Овај нацрт изазвао је бројне полемике, расправе и отпоре племства. Ипак међу аристократијом која се
милом или силом приволела на реформу највише се распављало око питања величине те парцеле која
би била дата сељаку, и о начину на који би сељак исплатио откуп за њу. У расправама 1858, 1859 и
1860 племство је успело да издејствује да се мужицима уступи само око трећина велепоседничке
земље. За то време у грађанско-демократским и револуционарно настројеним круговима јавног мњења
дизао се енергични глас за одбрану сељачких права и интереса. Револуционарно –демократски покрет
који се дизао крајем 50-их година директно се надовезивао на старију генерацију демократске

43
интелигенције. Нова генерација прихватила је идеје Херцена и Огарјова, о ликвидацији кметства и
давању земље сељацима без икаквог откупа.
Цар Александар 2 је од 19 фебруара до 3 марта 1861 потписао законски акт под називом Уредба
о ослобођењу сељака од кметске зависности. Уредба је 5 март саопштена јавности. Интереси
племства били су добро заштићени. Оно је нешто и изгубило овом реформом, право да располаже
личношћу мужика и њихових породица, да их продаје и поклања, да се меша и њихове приватне и
породичне послове, мужици су могли да напусте посед, да се посвете грађанским занимањима, да
купују некретнине. Све ово за тадашњу Русију биле су крупне промен, без којих њен развој не би могао
бити могућ. Али ове реформе нису битно оштетиле аристократију. Уредбом из 1861, племићи су у
својим рукама задржали све земље које су сељаци обрађивали. Ако су желели ту земљу да задрже у
својим рукама сељаци су морали да је откупе. Друга важна погодност за племство коју му је донела
Уредба о укидању кметства, била је та што је крупним земљовласницима, дотадашњим господарима,
допуштено да од парцеле свог мужика одрежу део и прикључе га свом поседу. Захваљујући овом добар
део руског сељаштва је после реформи остао с недовољно обрадиве земље, па је и даље, ако не правно,
онда економски као закупац или најамник остао везан за свог бившег господара. За своју умањену
парцелу сељак је морао да плати висок откуп, одређен према тржишној цени земље. За ону једну
трећину земље коју је морало да уступи сељаштву племство је имало да добије високу накнаду у новцу.
Па и то није било све. Будући да огромна већина сељака није имала да новца да исплати откуп, у помоћ
им је прискочила држава. Она је платила племићима, 80 % суме за откуп, док је сељаштво требало да
исплати преосталих 20 %. Али сељаштво је морало да у 49 годишњих рата врати држави новац
исплаћен племству. И управо то враћање позајмице било је камен о врату руског сељака готово пола
века, све док му преостали дуг не буде отписан у току револуције 1905-1907. Након укидања
феудализма и аграрне реформе у Русији, племство је и даље било најмоћнија друштвена група, али
њигова снага и утицај су били на низбрдици. Своју моћ племство је заснивало на огромном
земљопоседу, којим је респолагало, али тај се посед крунио и смањивао. Део племства нарорито онај
део паразитског, распродаје земљу и расипа новац. Земљу купују шпекуланти, трговци и
индустријалци а само мањи део доспева у руке кулачког сељаштва. Земља у рукама племића после
1861 обрђује се на неколико начина, системом капиталистичког закупа, уз употребу најамне радне
снаге, или приверменим кулуком оних сељака кој нису успевали да измире обавезу откупа. Реформа
из 1861 је огромно Руско Царство претворила из заостале феудалне у модерну капиталистичку земљу.
Што је даље отварало путеве ка бржем привредном просперитету. Последица реформе је и разбијање
привредне затворености руског села. Оно се сада отвара за индустријске производе. Долази до развоја
индустрије, рударства и саобраћаја. Спољна трговина не заостаје за њима. Почиње пораст градова и
градског становништва. Развија се и европски и азијски део Русије. Оно што ова реформа није могла
да постигне јесте изгубљено време. Реформе у Руском Царству су закасниле бар пола века, и то
закашњење Русија неће пребродити до почетка 20 столећа. Поред аграрне реформе спроведене су и
пре свега реформе у области државне управе. Преуређене су губернијска управа, као и градска
управа. У губернијама и окрузима основана су земства, а у градовима думе, као органи локалне
самоуправе. Поред административних значајне су и судске реформе спроведене 1864. Реформом су
уведени судски трибунали, судска расправа, порота, јавност судског процеса и могућност да странке
у спору заступају адвокати. Такође су спроведене и просветне реформе 60-их година. Реформе
спроведене у Русији 60-их година нису ни изблиза задовољиле јавност Русије. Највеће разочарење
било је решење аграрног питања. Овим решењем су били незадовољни сви осим конзервативног
племства. Сељаштво сматра да је преварено и да је уместо очекиване потпуне слободе добило лажну
слободу. Ни остале реформе нису задовољиле. Сељаци су још 1861 у години реформе изразили своје

44
незадовољство, организујући бројне демонстрације и протесте, као и сељачке покрете и локалне буне
које је морала и војска гасити. Поред сељака почели су се комешати и студенти. У јесен 1861 да би
смирила револуционарна врења студената влада је отпочела са хапшењем и депортацијом студената.
Покрети сељака и омладине оживеће жестоку опозицију режиму. У овим завереничким круговима
поред студената окупљали су се и радикално-демократски писци, лекари, просветни радници, официри
итд. Идеолошко средиште им је било редакција часописа Савременик који је уређивао Чарнишевски.
Мере полиције против револуционара биле су протеривање у Сибир без суђења или вишегодишња
робија. Ови прогони не само да нису сломили покрет већу су распалили још више његову борбеност.
У таквом расположењу настала је 1861/62 најпознатија тајна револуционарна организација тог доба
Земља и слобода са седиштем у Петрограду и филијалама у Москви и другим градовима. Циљ јој је
био да образује широку мрежу тајних организација која би припремила револуцију у Русији. Њен
покретач био је Чарнишевски, а после његове депортације у Сибир, његови следбеници Шчедрин и
Писарев. Ова организација је очекивала да револуција у Русији избије већ 1863, али до ње неће доћи,
али ће те исте године револуција избити у Пољској чији таласи ће се ширити до Литваније и
Белорусије.
Средином 19 века Пољска је била подељена између три господара. Док су у пруским и аустријском
крајевима Пољске сељаци после револуције 1848/49 били ослобођени кметске зависности, дотле је у
Пољском Краљевству, које је било под влашћу Русије, настављено обеземљавање ситних поседника
њиховим протеривањем са земље. Руски у аустријски део је у привредном развоју каснио за пруским
делом, али 50-их година када се појављује и француски инвестициони капитал индустријализација се
развија нешто бржим темпом, а Варшава, Лођ и Краков постају важни индустријски центри. Педесетих
година 19 века у Пољском Краљевству су попустиле стеге царске власти. То је одговарало
оживљавању нациналног покрета. Године 1860 одржане су у Варшави јавне манифестације.
Национални покрет се почео организовати. Његови припадници грађанског и племићког порекла
упутили су цару Александру 2 адресу у којој се тражило решавање сељачког питања и увођење
самоуправе у градовима. Цар је одбио ове захтеве а у Пољској је врење постајало све живље. Руска
влада је у Пољску послала појачања. Варшавски патриоти су на то одговорили великим
демонстрацијама априла 1861, на чије учеснике су снаге реда отвориле ватру. Било је и мртвих и
рањених. Национални покрет се тада почео делити на два крила, Умереније или беле и Радикалније
или црвене. Црваени су се одлучили за оружану борбу, за устанак који су одмах почели да припремају.
Бели су сматрали да услови за устанак нису повољни. Поред националног подизао се и аграрни покрет.
Покушавајући да умири овај покрет 1861 царска влада је издала указ о условима под којим сељаци
могу да откупе обавезу кулука. Незадовољно сељаштво није задовољио овакав уступак, оно је
захтевало укидање феудалних права и обавеза. Царска валст је прогласила увођење војне управе у
Пољској. За црвене је то био знак да су њихови ставови исправни, па су припреме за устанак почеле
да се одвијају још жешћом брзином и да се шире и на Литву, Белорусију и Украјину. Како су припреме
за устанак поодмакле, Варшавски градски комитет црвених се јуна 1862 реорганизивао и прогласио
се Централним националним комитетом, који је започео са израдом програма устанка. Програм је
предвиђао ослобађање сељака, који би задржали своју земљу, али уз откуп. Тим ставом они ће од себе
одаљити сељачке масе, али је ЦНК наставио припреме за устанак. За то време бели су образовали
мрежу својих организација, која је одржавала везе са пољском емиграцијом окупљеном око грофа
Адама Чарторијског. Емиграција је била сагласна са умереном струјом тј. белима да са устанком не
треба журити, већ треба покушати да се нагоди са царизмом који је укинуо 1862 војну управу и вратио
цивилну власт у Краљевини. За намесника у Пољској цар је именовао свог брата великог кнеза
Константина. Он је ступио у додир са белима, а ови су му као услов за споразумевање поставили

45
захтев да се Пољској врати Устав из 1815. Царске власти нису прихватиле овај захтев, али нису ни
хтеле да ступе у обрачун са целим пољским националним покретом, већ су се устремиле на црвене.
Приступило се мобилизацији за војску оних младића за које се сматрало да припадају овој струји. На
ову акцију власти ЦНК је почетком 1863 одговорио одлуком о подизању устанка проглашавајући
себе за Привремену народну владу Пољске. Одмах је објављен Манифест с позивом на устанак. Сам
почетак устанк није испунио очекивања устаника, нису успели да овладају ниједним већим градом, из
простог разлога што је сам устанак био преурањен и недовољно добро организован. Бели нису
подржали устанак, а што је најважније није му се масовно одазвало ни сељаштво. Сељаци ипак нису
остали пасивни они су водили свој антиплемићки рат. Па је тако често долазило чак и до сукоба сељака
и устаника. Постојала је могућност да црвени попусте пред сељаштвом и да радикализују свој програм,
јер је сељачки покрет надјачавао национални. Бели су решили да се умешају у догађаје и да спрече
прерастање сељачког и националног покрета у аграрно-националну револуцију. Они су на савете
Чарторијског, и под претњом руско-пруског споразума о гушењу пољског покрета, одлучили да
преузму вођство покрета. На позив белих устанку су се почели придруживати пољски официри који
су служили у руској војсци. За диктатора у устанку се прогласио марта 1863 Лангевич. Широм
Пољске поведен је пролећа 1863 суров и крвав партизански рат против руске војске. Пољски
национални покрет није имао у себи довољно енергије и одлучности у вођењу рата. Његово вођство
из редова белих исувише се уздало у спољну интервенцију и помоћ великих сила, Француске и
Британије. Та интервенција, међутим, није стизала. Устаници су морали сопственим снагама да се боре
за ослобођење Пољске. У октобру 1863 устаничка влада поверила је диктаторска овлашћења грофу
Траугуту. Одмах је поведена шира и офанзивнија пропаганда за стварање устаничких редова.
Траугутово вођство обећало је сељацима да че им испунити захтеве у погледу земљишног власништва.
С друге стране цар Александар 2 је настојао да сељаке одвоји од устаника. Па је почетком марта 1864
објавио указ о претварању сељака у сопственике земље коју су обрађивали и замењивању откупа
земљарином. Племићима је признато право на обештећење, али од државе, а да ли ће га и када добити
зависило је од њиховог држања у устанку. Сељаштво се након овог наравно није укључило у устанак.
Стога је на пролеће 1864 устанак почео да се гаси. Напуштен од племства и сељака, Траугут је
априла 1864 био заробљен од царских трупа осуђен на смрт и на крају погубљен. Последњи
устанички одреди су разбијени крајем 1864.
Спољна политика Русије у овом периоду у Европи била је усмерена само ка томе како се ослободити
ограничавајућих и понижавајућих одредаба Паришког мира о Црном мору. Губитком у кримском рату9
Русија се није одрекла својих стратешких питања у источном питању. Само је промењена тактика на
Балкану и тактика против Турске. Уместо директног удара и разарања Османске империје, политика
Александра 2 се окренула ка сарадњи с балканским државама и народима. Основни циљ руске источне
политике о демилитаризацији Црног мора могао је бити спроведен тек за време француско-пруског
рата 1870, када су остале велике силе биле заокупљене у западној Европи. Русија је тада саопштила
владама потписаницама Париског уговора да она више не признаје одредбе овог уговора. Западне силе
блокиране на западу морале су ово признати на Лондонској конференцији 1871. Одмах после
Паришког мира 1856 Русија се зближила са Француском, а то се најбоље видело по руском
благонаклоном држању ка француско-пијемонтешком рату против Аустрије 1859. То је била руска
освета незахвалној Аустрији, којој је Николај 1 помогао 1849 да одбрани интегритет царства, 1850
хегемонију у Немачкој, а која се у кримском рату поставила Русији нож под грло. Добри француско-

9
О кримском рату биће писано у глави 7 ( Источно питање 1850-1912).

46
руски односи били су покварени у време пољског устанка 1863/64. Пољски устанак је међутим, довео
до руско-пруског зближавања. То ће најбоље показати руско благонаклоно држање према Пруској у
време ратова за уједињењ са Аустријом 1866 и Француском 1870/71.

6.2. Русија 1870-1914

Након реформи из 1861, сељаштво је сматрало да је добило мало, аристократија је сматрала да

јој је одузето превише. Оба ова друштвена слоја била су незадовољна решењима. Аграрно питање је
тако остало нерешено, такорећи на пола пута. Слично је било и са другим реформама,
административним, судским, просветним итд. Ипак апсолутистичко уређење Русије сачувано је у
пуној снази. То је изазвало велико незадовољство у готово свим слојевима грађанске класе, пре свега
интелигенцијом и омладином. Све ово 1874 доводи до тзв. похода у народ у које су се упустиле хиљаде
младих интелектуалаца. Кренули су из градова у села да политички просвећују сељаке и да их
придобију за социјализам. Млади социјалисти желели су да сељаку открију ''камен мудрости''. Сељаци
их међутим нису прихватили, па њихова жртва није уверила никога ни у шта. Тако је овај поход у
народ 1874/75 потпуно пропао. Док су се неки агитатори мирно разишли, полиција је ипак похапсила
1600 младих агитатора. Пред судовима су их бранили најбољи адвокати. Неке нису баш одбранили
али су суровости полиције и судова учиниле да се ауторитету владара нанесе штета већа него што му
је нанео поход у народ. Најборбениј млади социјалисти сматрајући да не могу мирним путем ништа
постићи решили су да се врате насилним средствима. Објединили су неколико својих тајних друштава
и 1876 основали су илегалну организацију Земља и слобода, која се одлучила за терористичка
средства у борби против режима. По систему око за око страдали су државни функционери, али и у
репресалијама и терористи. Ускоро је генерал Лорис-Меликов један од заступника либералних
политичких идеја уверио цара да репресалије не могу смирити ситуацију у земљи, ако се не спроведу
политичке реформе. Цар је управо њему поверио задатак да припреми реформе. Почетком 1881
генерал је цару поднео пројекат о оснивању Државног савета који би био законодавно тело и бирали
би га градови и губерније. После колебања цар је пристао и потписао овај пројекат. Он се искрено
спремао да земљи дарује Устав и да се затим повуче са престола. Терористи, незнајући ништа о томе
1 априла 1881 убили су бомбом цара. О уставу више није било ни речи. Убиство цара Александра 2
изазвало је панику у државном врху Русије. Нови цар Александар 3 окупио је око себе многобројно
обезбеђење, а за регента ако буде и сам убијен одредио је свог брата Владимира. У општој конфузији
једино је полиција радила брзо и ефикасно, похапсивши све атентаторе и до темеља је разорила
петроградску организацију Народне слободе. Извршни комитет Народне слободе је покушао да се
обрати цару упутивши му писмо у којем му је обећавао обустављање тероризма у замену да он да
Устав држави. То је одбачено, а помичтен је и Лорис-Меликов пројекат који је цар Александар 2
потписао, сам Меликов и његове присталице су склоњени са власти. Априла 1881 одржано је суђење
атентаторима који су у Петрограду јавно обешени.
Дошавши на власт Александар 3 је донео и неке новине. Одлуке је доносио споро али је био упоран
у њиховом спровођењу. Показао се као руски националист, пре свега германофилски настројен. Овај
конзервативац био је уверен да у уређењу државе не треба ништа мењати. Био је јако религиозан и
традиционалан. Био је први руски владар који је после 200 година носио браду и који се крунисао у
старој престоници Москви. Његов учитељ и главни саветник био је озлоглашени Победоносцев. Цар
се у првим годинама владавине посветио прогону опозиције. Успех је био потпун али показаће се
кратког века. На цара Александра 3 је покушан атентат марта 1887, који није успео и довео је до новог
државног терора. Александар 3 је поништио многе одлуке Александра 2. Ограничена је аутономија

47
универзитета, отежан је упис ученикау гимназије, затворена је Виша женска школа, верској настави
дато је више места, појачана је цензура, забрањена су у школама дела Толстоја, Достојевског, Игоа,
Золе итд. Аликсандар 3 је био први великоруски националист и антисемит међу Романовима. Када је
1894 умро Александар 3 њега је напрестолу заменио син Николај 2 Романов. Као што Романови нису
једини били заслужни за успон Русије од Московије до империје, тако ни Николај 2 није био једини
кривац за њен трагичан крај. Несрећа овог човека је била што се са ограниченим владарским и људским
особинама нашао на челу велике империје у погрешно време. Николај је био исувише обичан човек у
крајње необичном времену, које је изискивало већи политички таленат, енергију, визију. Био је више
оптерећен породицом него државним пробллемима, а кађе се да је био под утицајем своје жене царице
Александре, као и генерала и политичара. Окружен кратковидим сарадницима, огризлим у
конзерватизму, и преокупиран више породичним и личним стварима цар није хтео о реформама ни да
разговара. А несрећа му се још на крунисању најавила. Приликом крунисања у Москви маја 1896 на
Ходинском пољу на којем се окупило преко милион људи, импровизоване трибине су се срушиле. У
општој паници живот је изгубило 3000 људи. Цар је остао миран и дозволио је да се церемонија
настави. Такође је своју равнодушност показао и 1898 када му је саопштено да је руска флота запосела
далекоисточну луку Порт Артур. Једино што је било у глави цара јесте како да угуши сваки политички
отпор. У последње две деценије 19 века међу руском интелигенцијом појавио се опаснији противник,
марксизам. Плеханов и Вера Засулич, која је покушала атентат на Александра 2 основали су 1883,
у Женеви прву руску марксистичку организацију, под називом Ослобођење рада. Руски марксизам
се од западноевропског разликовао јер је он учење Маркса и Енгелса прихватио као непогрешву
доктрину, а не као једну од могућих идеологија. Марксизам ће брзо међу младом интелигенцијом да
стекне бројне присталице. Међу њима ће брзо да дође до поделе на револуционарне делатнике и
књишке теоретичаре, који ће међу собом жестоко полемисати. Револуционарни делатници су у
Петрограду 1893-95 основали Савез борбе за ослобођење радничке класе, који им је донео прве
прогоне и робије. Лењин је протеран у Сибир. Године 1900 Лењин и Мартов су основали Руску
социјалдемократску радничку партију. Већ на Другом конгресу у Лондону партија се распала на
већину која је прихватала Лењинове замисли- Бољшевике и мањину која је подржавала тумачења
Мартова-Мењшевике.
На почетку 20 века социјалне и политичке прилике су се знатно компликовале. Грађанска класа у
успону је тражила политичка права и утицај у држави. Радничка класа сурово експлоатисана је
постајала све бунтовнија, против капиталиста и државе. Село је грцало у тешкоћама, несложна
интелигенција не нудећи никоме решење сама је била узнемирена. У свему томе лежали су корени
револуције 1905. Њени непосредни поводи били су економска криза 1900-1903 и ратни неуспех против
Јапана 1904-1905. Све ово ишло је на руку револуционарима, марксистима окупљеним око листа
Искра, а после 1903 у Руској социјал-демократској радничкој партији. Они су били склони
терористичким акцијама, што је показао и атентат 1902 на министра унутрашњих послова
Сипјагина. Али од тога није било никаквих користи јер је Сипјагина заменио далеко гори Плеве. Он
је почео убацивати полицајце провокаторе у радничке редове. Међу радницима је такође заврбовао
један број присталица, који ће касније ући у злогласну полицијску формацију црних стотину. Плеве
је такође радио у шовинистичкоми антисемитском правцу, што ће против руских власти окренути
велики број образованих Јевреја. Уз то либерално грађанство је енергично захтевало да престану
насиља власти. Штрајкови су захватили земљу. Плеве је за ове проблеме нашао једно испоставиће се
погрешно решење, а то је увођење Русије у рат. Рат је 1904 отпочет на Далеком истоку против Јапана.
Док се у Манџурији неуспешно ратовало Русија је узаврела. Цар је крајем 1904 сазвао саветовање
најважнијих државних достојанственика где је предложен повратак на Уставни пројекат генерала

48
Лориса- Меликова из 1881. Николај 2 је одговорио као и његов отац Александар 3. Он је рекао да
руски цар неће ни са ким и никада неће делити од Бога добијену власт. Већ првих дана 1905 у целој
земљи је владало опште незадовољство, а јавили су се и први немири. У самој престоници је
демонстрирало 150 000 људи. Једна огромна група људи, жена и деце на челу са неким попом кренула
је према Зимском дворцу, да од цара траже правду и заштиту. Преплашеног цара већ није било на
дворцу, он се склонио са породицом у Петерхоф, а његов брат Владимир који је остао у дворцу са 30
000 војника, мислио је да одмах треба похапсити и повешати стотинак бунтовника и да ће се тада све
смирити. Када су демонстранти стигли пред дворац војска је на њих без двоумљења отворила ватру.
За неколико минута убијено је 2000 демонстраната. Тако је почела прва грађанска револуција у Русији.
Да би је зауставио цар је за генерал-губернатора Петрограда поставио сурову војничину генерала
Трјепова и дао му неограничена овлашћења. Трјпов је за осам дана умирио престоницу, али се у
међувермену дигла цела земља. Доласком пролећа дигло се и сељаштво. Штрајкови се шире Москвом,
Ригом, Варшавом и другим центрима. Цар је у августу почео да попушта. Али за то је сада било касно.
У октобру се генерални штрајк железничара претворио у свеопшти политички штрајк, у којој је
учешће узело 2 милиона радника, који су демонстрирали узвикујући ''Доле цар'' , ''Хоћемо устав''.
Генерал Трјепов је на то имао само један одговор, наредио је војсци да не штеди муницију. Зауставили
су га Сергеј Вите и велики кнез Николај Николајевич. По њиховом савету цар је објавио 17
октобра Прокламацију у којој је прогласио грађанске слободе. Сазвана је Државна дума, што је
значило да ће бити донет устав. Изгледало је да је револуција победила. Свака политичка и друштвена
група која је учествовала у револуцији схватила је ову победу на свој начин. Крупна монархистичка
буржоазија сматрала је да је она позвана да узме власт у своје руке. Либерално грађанство и
интелигенција који су образовали партију Кадета захтевали су да они образују владу и учврсте дело
револуције. Крајња левица(бољшевици, мењшевици и есери) викали су да револуцију треба
наставити. Када је владу саставио Сергеј Вите, позвани Кадети су одбили учешће у њој, јер су
тражили све или ништа. Није међутим мировала ни контрареволуција. Под изговором да Јевреји хоће
да разоре Русију и сруше ''баћушку цара'' они су се обраћали селу и најнижим слојевима грађанства,
из чијих редова су мобилисали контрареволуционарне одреде црностотинаша. Ускоро се од Кадета
одвојила група Октобриста која се стала приближавати крупној монархистичкој буржоазији. Русија
се нашла у стању анархије. На нападе ове монархистичке деснице бољшевици и есери су одговорили
побуном морнара ратне флоте у Кронштату. После крвавих сукоба, царска гарда је за два дана
успела да угуши ову побуну. То није био крај. Новембра побунили су се 12 ратних бродова у
црноморској луци Севастопољ. Цару су остала верна 22 брода. Њихове посаде су сломиле и овај
устанак, чији је легендарни вођа, поручник Шмит, био заробљен и стрељан. Великих побуна било је
и у армијама на Далеком истоку. У граду Чита је проглашена Совјетска република. Један од
најкрвавијих револуционарних сукоба се, ипак, одиграо у старој престоници Москви. Почело је тако
што је Ростовски пук 27 новембра 1905 отказао послушност својој команди. Њему се брзо
прикључило и московско радништво, тако да су устаници завладали Москвом и власт држали 12 дана.
У крвавом обрачуну у упорној одбрани, устаници су поклекли, из устанка остало је хиљаде лешева.
Московски догађаји били су у неку руку и прекретница у овој револуцији. Ужаснути крвопролићем у
Москви поједини пре свих мењшевици су почели да напуштају револуционарне активности. Нереди и
окршаји су настављени само по селима и провинцијским градовима. Цар је убрзо сменио Витеову
владу и на власт довео другог човека оданог монархији Горемикина, који је ослонац потражио у
војсци међу генералима. Држећи се Прокламације од 17 октобра, Николај 2 је допустио да се
распишу избори за Думу. Одржани марта 1906 они су донели убедљиву победу Кадета. Могли су
самостално да формирају владу. Бољшевици су бојкотовали изборе, а есери су се вратили

49
терористичким акцијама. Под изговором да је крива за ове и друге немире, цар и дворска камарила,
којима њен састав није одговарао, издејствовали су њено распуштање већ у јулу 1906. За новог
председника владе цар је 1906 довео Петра Аркадијевича Столипина.
Када је ступио на власт Столипин је имао 44 године и из себе је имао богату историју своје
аристократске породице. Револуција 1905 у којој је озбиљно рањен, затекла га је на месту губернатора
у Западној Белорусији. Пред себе је ставио задатак да разбија преостала револуционарна жаришта и
заведе ред у земљи. У тој мисији још два пута је био рањаван али је иза себе остављао бројне жртве.
Када је постао премијер за годину дана је сузбио анархију применом репресалија. Ипак Столипин није
сматрао да су репресалије и терор циљ у његовој политици. Он је желео мир у земљи јер је само тако
држава могла бити темељно реформисана. По доласку на власт позвао је Кадете на сарадњу. Али су то
они одбили. Столипин је решио да крене сам, и одмах је кренуо од аграрног питања. Вратио се
идејама либерала Чичерина који је још 1881 предлагао да се мужици ослободе сваке зависности од
сеоске општине, да добију власнииштво над земљом које им је припадало од 1861. Пут до тог циља
био је дуг и готово недостижан. Глад сељака за земљом био је огроман. Кадети су предлагали да се
спахијска земља подели сељацима уз откуп, а социјалисти то исто, али без откупа. Столипин се на ове
предлоге није обазирао. Издејствовао је царски указ о слободном власништву сељака на земљу и
подели општинске земље сеоским газдинствима. У Сибиру и Азији државна земља је требала да се
подели сељацима бесплатно, а у европској Русији да се оснује Земљорадничка банка која би давала
хипотекарне зајмове сељацима. Када су ови предлози крајем 1906 изнети пред Другу думу, у којој су
Кадети и левичари имали тесну већину, они су их одбили, захтевајући радикалнија решења. Цар је на
то распустио Другу думу и приступио ревизији изборног закона који би фаворизовао племство и
крупну буржоазију. То је и постигнуто. Трeћа дума изабрана је у јуну 1907 била је господска. У њој
су десничари ( монархисти, црностотинаши) стекли предност над нејединственим левичарима (
Кадетима, социјалдемократама, и есерима). У тој Думи Столипинов Аграрни закон је, после доста
отпора, усвојен, али ће да се примењује тек од 1910. Већ 1911-1913 овај закон је почео да даје
резултате, што најбоље показује пораст пољопривредне производње. Столипин тада неће више бити у
животу. Наиме, Столипинове заслуге биле су велике, његов углед је растао, што је само ствараоло
завист код других пре свих дворске камариле и царице Александре која је учинила да се цар Николај
2 охлади од човека који је спасавао Русију. Ипак за разлику од цара и царице, велики кнез Николај
Николајевич је схватио Столипинов значај, па је успео да убеди цара да 1910 одбије Столипинову
оставку. Ова Столипинова победа била је Пирова победа. Његови противници су септембра 1911
извршили атентат на њега. Цар је наравно равнодушно реаговао на ову вест, да се чак није ни појавио
на сахрани Столипина. Романови су ударили бригу на весеље, 1913 су прославили 300 година од
доласка своје династије на власт у Русији, не знајући шта следи. Први светски рат а затим и по
Романове трагична 1917.
Поред аграрног Русију је у 20 веку оптерећивало и национално питање. У великој империји Руси нису
чинили ни 50 % становника. Уочи Првог светског рата три антируска национална покрета била су у
жижи. А то су пољско, финско и јеврејско. Пољаци су настојали да своје национално питање
интернационализују у што већој мери, тражећи везу чак и с Јапаном. Имали су јаку подршку наравно
од католичке цркве. Поред ових Русију су почетком 20 века почели да узнемиравају и неки други
национални покрети: украјински, грузијски и неких муслиманских народа. Најснажнији међу
њима био је украјунски национализам.
7.

50
 Источно питање од 1850 до 1912

7.1. Источно питање 50-их и 60-их година 19 века

Одмах после револуције 1848/49 ,две су се велике силе опет заинтересовале за Источно питање. Реч
је о Аустрији и Русији. Аустрија је страховала после револуције да се револуционарно-ослободилачки
покрети балканских држава међусобно не удруже против Турске, јер би се то лако могло проширити
и на јужнословенске области саме Аустрије. Због тога у Аустрији после четрдесетосмашке револуције
константно постоји страх од националних и револувионарних покрета на Балкану, поготово ако би ти
покрети били уско повезани са сукобима Русије и Турске. Стога ће се аустријска источна политика
после 1849 заснивати на томе да се одбрани статус кво на Балкану, и да се не угрожава интегритет
и стабилност Турске. Руска ''источна'' политика била је другачија. Русија је сматрала да је западна
Европа исцрпљена револуцијом и да неће бити у стању да брани Турску, и да то подхитно треба
искористити како би се источно питање решило у руску корист. Русија је сматрала да је Француска
изморена револуцијом и потресима који су настали након проглашења Другог царства и да она не може
заштитити Турску, а да то Аустрија неће такође учинити из захвалности Русији што је она
интервенисала 1849/50. Као јединог противника у овом тренутку Русија је видела Велику Британију.
Али Русија је добро знала да Британија никада не срља у континенталне ратове сама без поузданог
савезника. Ипак су учињени кораци да се добије сагласност Енглеза за комадање оронулог Османског
царства. Русија је тражила да јој се призна верско-политички протекторат над свим хришћанима у
Турској. Енглези који су већ једном 1844 остали глуви на овакве захтеве Русије, јер су добро знали да
руски протекторат над хришћанима у Турској, уствари значи руски протекторат над Турском. Стога
Енглези нису ни помишљали да Русима ово допусте. Енглези су се једноставно на овај руски захтев
направили ''Енглези''. Онда је 1853 руски цар Николај 1 изашао са предлогом Енглеској да се они
међусобно договоре о подели османског наслеђа. Енглези нису прихватили овај предлог, али је утисак
руског цара био да Енглези нису спремни да ратују за Турску, па се брзо одлучио да крене у офанзивна
дејства ка Османском царству. Повод за акцију Руси су нашли у питању права над светим местима у
Палестини. То право је било одавно спорно. Поставши 1852 цар Наполеон 3 је одмах хтео један
спољнополитички успех, па је навалио на Порту да Француској призна право заштите хришћанских
светиња у Палестини. Ова је то прихватила. Руси су одмах жестоко реаговали. Они нису били толико
забринути за света места, него им је ово одлично дошло као повод да поведу акцију против Османлија.
Руски цар 1853 шаље свог ађутанта у Цариград где сада не тражи више само протекторат над светим
местима већ и протекторат над свим хришћанима у Турској. Велика Британија и Француска су се овом
захтеву успротивила, а Аустрија и Пруска нису Русији пружиле подршку. Порта је овај захтев одбила,
нашта Русија шаље своје трупе јула 1853 у Влашку и Молдавију. На ово Порта је одмах затражила
од Русије да евакуише ове две кнежевине, а када је то Русија одбила, Порта је октобра 1853 објавила
рат Русији и одмах започела акције ка Дунаву и Кавказу. Руси су брзо одбили турске нападе и нанели
им тешке губитке. Слом Турске био је на видику. Зато остале велике силе сазваше Бечку
конференцију крајем 1853 где су одлучиле да руско-турски рат не може донети никакве
територијалне промене. Русија је то жустро одбила, на шта су јој Велика Британија и Француска
априла 1854 објавиле рат, па је тако руско-турски рат постао европски рат. После уласка Француске
и Британије у рат, у којем су Британци намеравали да се боре до ''последњег Француза'', за Русију је
сада било најважније држање Аустрије. Аустријанци су према Русији заузели крајње претеће држање,
на шта су Руси повукли своје трупе из Влашке и Молдавије, где су сада бар привремено ушле

51
аустријске трупе. Аустријанци нису прихватили понуду Наполеона 3 да објаве рат Русији и да за то
добију право да задрже Влашку и Молдавију. Али и Аустрија и Пруска су се сагласиле са англо-
француским ратним циљевима. А то су: укидање руског протектората над Влашком, Молдавијом и
Србијом и замењивање европским; обезбеђивање слободне пловидбом Дунавом; Русија на мору има
да буде разоружана; над судбином хришћана у Турској убудуће ће да брину све велике европске силе,
не кршећи султанова права. После овог програма савезнице су одлучиле да на прихватање истог Русију
натерају оружијем. Савезницама се 1855 придружио изненада и Пијемонт. То је било дело Кавура
који је желео да искористи један велики заплет како би се поставило питање италијанског уједињења,
тј. да интернационализује италијанско питање. Најважније операције у овом рату вођене су на
полуострву Крим, на које су се Енглези, Французи и Турци искрцали септембра 1854, зато је и читав
рат назван кримски рат. Руси су сконцентрисали своју одбрану око најважнијег утврђења на Црном
мору, града и луке Севастопољ. Да би онемогућили прилазак непријатељских бродова луци Руси су
наредили да се на њеном улазу потопи део сопствене флоте. За кратко време Севастопољ је постао
неприступачно утврђење. Енглези, Французи, Турци, а касније и Пијемонтежани опсели су га, али му
месецима и поред жестоких бомбардовање нису могли прићи. Ипак, пожртвовање бранилаца
надвладала је техничка и материјална надмоћ савезника. После готово годину дана опсаде,
Севастопољ се предао септембра 1855. За Русију је то значило да је рат завршен иако је она имала
успехе на кавкаском фронту. Године 1855 умро је руски цар Николај 1 а његов син Александар 2
прихватио је мировне преговоре и конгрес великих сила о источном питању. Конгрес сила одржан
је у Паризу од 25 фебруара до 16 априла 1856, и на њему су учествовали високи преставници Велике
Британије, Француске, Аустрије, Пруске, Сардиније и Турске. Ово је било прво учешће Турске на
конгресу велесила. Мировни уговор закључен је крајем марта, чиме је бар на извесно време затворено
источно питање. Париским мировним уговором Турској је гарантован интргритет. Црно море је
неутрализовано што је значило разоружавање Русије и Турске. Ни једна од њих није смела држати
флоту и војна утврђења на обалама мора. Ова одредба ће нарочито погодити Русију. Русији су нанети
још неки територијални и политички губитци. Одузет јој је област Бесарабија и враћена Турској. Њени
протекторати над Влашком, Молдавијом и Србијом као и њено право заштите хришћана у Турској,
замењени су протекторатом шест европских сила. Паришки конгрес наложио је Аустрији да одмах
евакуише своје трупе из Влашке и Молдавије. Паришки уговор је на крају уклонио предност Русије у
решавању источног питања.
У време кримског рата дошло је и до врења међу балканским државама. Влашка и Молдавија држале
су се мирно, као и Србија и Црна Гора јер је и њима претила опасност од аустријске окупације, а
притом не би могли добити помоћ од Русије. Русија се није одрицала сарадње са балканским државама
за време кримског рата. Руси су организовали бугарске одреде у Влашкој и слали их на турску
територију да дижу устанке. Један од таквих устанака подигао је Георги Раковски који се није
успешно завршио. У Грчкој је врење било још веће. Грци су кримски рат видели као прилику да
остваре своју ''Велику идеју'', па су стали пребацивати грчке патриоте на турску територију. Почетком
1854 устанак се ширио преко Епира у Тесалију. Турска је одмах упутила Грчкој ултиматум да одмах
повуче своје одреде са турске територије. Западне си силе су извршиле јак притисак на Грчку да
повуче своје јединице са турске територије. Француске и Британске трупе се искрцавају и окупирају
Пиреј 1854, и држаће га под окупацијом све до 1857. Грчка влада није имала куд и наредила је својим
јединицама повлачење из Епира, Тесалије и Македоније.
Покрети Италијана, Немаца, народа Хабзбуршке монархије подстицајно су деловали на развој
националне и социјалне револуције на Балкану. Крајем 50-их и током 60-их, на овом подручију нема
већих супротности између великих сила, него су се оне посветила решавању проблема незадовљних

52
балканских народа на принципу статус кво. То је значило присуство великих сила у сваком знатнијем
покрету и догађају на Балкану да би се смирили сукоби, реформисала Турска и очувала њена
територијална целокупност. Показаће се да оваква политика није могла да реши источно питање и ни
да обузда револуционарна врења на Балкану. Најважније извориште тим врењима била је и даље криза
турског феудалног-апсолутистичког система. Феудални поредак није уништила ни ликвидација
спахијског поседа у целом Царству. Наиме када су спахије отишле са својих спахилука сељаци нису
добили ни земљу нити су били ослобођени феудалних дажбина, јер су се појавиле читлик-сахибије
који су до ових поседа долазили митом, корупцијом и насиљем. Ово је за сељаке престављало још већи
терет. Држава није укинула спахијску десетину, него ју је претворила у државни порез, а поред тога
нови господари наметали су нове обавезе. Сељаци су били од стране државе све више порески
оптерећивани, јер је држава грцала у дуговима и зајмовима које је узела од западних сила. Због свега
овог револуционарна врења на Балкану су се наставила и након кримског рата. Већ 1857 долази до
револуционарне акције у Херцеговини, коју је покренуо Лука Вукаловић уз подршку црногорског
књаза Данила. Херцеговачки устаницу уз помоћ црногорских добровољаца су одбили све нападе
турске војске током 1858, након чега је Турска одлучила да устанак гаси тамо где је заиста његово
извориште, у Црној Гори. Црногорци су ове турске нападе дочекали спремно и однели чувену победу
код Грахова 1858. Тада су се у догађаје умешале велике силе. Рат Црне Горе и Турске је прекинут,
устанак у Херцеговини је смирен и створено је ново разграничење између Црне Горе и Турске у
Херцеговини. Али је већ 1858 у Посавини и Крајини избила Пецијина буна. С друге стране ни
Херцеговина није могла дуго мировати, па је у време борбе за италијанско уједињење у Херцеговини
све кључало. Године 1861 црногорски књаз Никола је помогао Луки Вукаловићу да дигне нови
устанак. Турска је на ово жестоко реаговала, пославши војску на челу са Омер-пашом Латасом.
Велике силе су ову одлуку Порте прећутно одобриле јер им у овом тренутку није било до отварања
источног питања. Да устанак не би пропао књаз Никола се отворено умешао у њега, али није имао
успеха, Омер-паша Латас готово да је стигао до Цетиња, па је књаз прихватио турски ултиматум да
се дистанцира од херцеговачког устанка, а Русија и остале велике силе су спречиле Турску да траже
теже услове, па је 1862 склопљен Ријечки мир. Херцеговачки устанак ће бити угушен, до душе не
трајно јер ће Вукаловић 1864 по трећи пут покушати да дигне устанак али и тај ће бити неуспешан.
У овом периоду одиграо се један од најзначајних догађаја везаних за источно питање а то је
уједињење румунских кнежевина Молдавије и Влашке и стварање румунске државе и румунског
народа. Покушају Румуна да се уједине почињу још од 20 година 19 века а појавиће се и за време
четрдесетосмашке револуције. Али ће ови покушаји доживети пораз. Румунска национална осећања
нарочито ће повредити и распламсати руско-турска окупација изведена по споразуму из Балта-
Лимана из 1849. Румуни су веровали да ће само јединствена национална држава у будуће спречити
овакве интервенције. Када је почео кримски рат међу румунским унионистима се јавила нада да ће се
створити коначно услови за румунско уједињење. На почетку рата руска војска је окупирала Влашку
и Молдавију, али је 1854 ову руску окупацију заменила аустријска окупација. Оно што је овде важно
је то да је Аустрија била против румунског уједињења, и то из више разлога. Најпре да се те
унионистичке идеје не прошире на Ердељ, затим да та нова држава не постане ново упориште Русије,
и због жеље да завладају овим кнежевинама док су још разједињене. Али је рад унионистичке
румунске пропаганде био ефикасан па је питање уједињења румунских кнежевина било постављено и
на Паришком мировном конгресу 1856. На овом конгресу Французи су се заложили за уједињење
кнежевина, али су Аустријанци уз помоћ Турске успели да убеде Конгрес како румунски народ уствари
не жели уједињење. Одлучено је да се створи комисија која ће испитати расположење јавности у
Влашкој и Молдавији, у којима су се сукобљавали унионисти и сепаратисти. Ипак главне препреке

53
румунском уједињењу долазиле су споља. Аустрија и Турска су стриктно биле против уједињења а
овоме курсу се придружила и Енглеска после Паришког конгреса. Само је упоран притисак
Француске и Русије потпомогнутих од Пруске и Сардиније успео да натера ове две силе на
попуштање. Порта је почетком 1857 издала Изборни ферман. Аустријанци су морали да повуку своје
трупе из Влашке и Молдавије и тиме је срушен њихов сан да завладају овим земљама. Али су се
Аустријанци, Турци и Енглези досетили да спрече изјашњавање Дивана за уједињење. Наиме истицали
су мандати кнежева у Влашкој и Молдавији, па је Порта до избора нових кнежева именовала по једног
намесника иако је требало три. У Молдавији је то прво био Тудор Балш а након њега туркофил
Вогоридес, а у Влашкој је именован кнез Александар Гика. Њихов задатак је сада био да припреме
иборе за Диване који ће се изјаснити против уједињења. Вогоридес је посао одрадио добро, и избори
су испали повољни за Турке, Аустријанце и Енглезе. Вогоридес је користио насиље и корупцију
која се у јавности нису могле сакрити, па су Наполеон 3 и руска влада тражили од Порте да поништи
изборе. Ова је то одбила, па су Француска и Русија прекинули дипломатске односе са Турском. Да не
би покварио односе са Великом Британијом због румунских кнежевина, Наполеон 3 се у Озборну у
Енглеској састао са краљицом Викторијом августа 1857. Наполеон 3 је попустио и одрекао се
подршке уједињењу Румуније а Енглеска се обавезала да ће убедити Порту да поништи изборе у
Молдавији. Порта је поништила изборе у Молдавији а на новим изборима победу су однели
унионисти. У јесен 1857 заседали су Дивани у Влашкој и Молдавији. Главне тачке које су усвојене
биле су: гаранција сила за аутономију и неутралност Влашке и Молдавије; уједињење земље под
именом Румунија којом ће управљати наследни кнез који ће бити странац; предвиђен је устав; избор
заједничке скупштине и владе за целу земљу. И док је у Влашкој и Молдавији ишло све у правцу
уједињења, европска дипломатија је сада радила колективно против уједињења. У Штутгарту су се
састали Наполеон 3 и руски цар Александар 2 и Наполеон 3 је приволио руског цара да прихвати
озборнски споразум. Пошто је априла 1858, Међународна комисија која је имала задатак да испита
расположење о уједињењу у Влашкој и Молдавији, завршила посао састала се Европска
конференција амбасадора. На конференцији је после дуге дискусије усвојена Конвенција по којој ће
се кнежевине убудуће звати Уједињенe кнежевине Молдавија и Влашка; свака од њих имаће свог
кнеза, своју скупштину и своју посебну владу; законе од заједничког интереса за обе кнежевине
припремаће један мешовити орган Централни комитет од 16 чланова. Овом Конвенцијом били су
задовољни и Аустрија и Турска јер је она била смишљена тако да онемогући уједињење кнежевина.
Крајем 1858 у Влашкој и Молдавији су спроведени избори за скупштине које су требале да изаберу
кнеза. Висок имовински цензус је учинио да победа униониста у Молдавији не буде тако убедљива,
а у Влашкој су победу однели сепаратисти. Међутим, сепаратисти нису били сложни и били су
подељени око разних претендената, нису могли да се договоре, док су се унионисти одмах договорили
да за кнеза подрже пуковника молдавске војске Александруа Јона Кузу. На седници скупштине
Куза је изабран за молдавског кнеза. У Букурешту ствари су биле сложеније и занимљивије. Ниједна
од партија није имала свог кандидата за престо. Али тада на сцену ступају масе Букурешта, ситна
буржоазија, студенти, ђаци, радници и сељаци који су се масовно слегли у главни град. Под њиховим
притиском влашка скупштина је заседала три дана јануара 1859, па је за кнеза изабран Алексндру
Куза као и у Молдавији. Ово је значило само једно, да је уједињење на прагу. Велике силе су се
итекако изненадиле. Турска и Аустрија су одмах тражиле војну интервенцију. Енглеска их је
подржала. Француска је била у задегнутим односима па је признала двоструки избор Кузе, а њу су
следили Руси, Пруси и Пијемонтези. Ко зна шта би се десило да Аустрија није била пред ратом на
Апенинском полуострву, па је овако само сазвана међународна конференција у Паризу. Ова
конференција из априла 1859 прекинута је брзо због рата у Италији. Настављена је септембра. Порта

54
је пристала да призна Кузу тражећи само да он дође у Цариград, што је Куза и учинио. Уједињењ
румунски кнежевина је завршено почетком 1862 када је створена јединствена скупштина и јединствена
влада кнежевине Румуније.
10
Улога Србије у развоју источног питања постала је крајем 50-их и током 60-их још значајнија него
до тада. За време других владавина Милоша и Михаила Србија је постала средиште општебалканских
збивања и место где се поред политике великих сила укрштале и акције италијанских, мађарских и
пољских револуционара, као и словенофилских снага из Москве. Сви они су уживали директну или
индиректну подршку својих дипломатија. Једино су Велика Британија и Аустрија биле противне свакој
активности ове врсте. Британија је мислила да такве активности иду у корист Русије, док је Аустрија
мислила да то све иде на штету Турске а и ње саме. Мађарски револуционари окупљени око Лајоша
Кошута настојала је да окупи и укључи у акцију против Аустрије и јужнословенске народе. Зато је
било важно превазићи мађарско-јужнословенски раздор и задобити Србију. Кошут је у емиграцији
разрадио Пројекат Дунавске конференције за који је настојао да придобије што већи број
немађарских народа. Године 1859 разговарао је са књазом Михаилом у Лондону. око тога да се Срби
прикључе акцији против Аустрије коју су припремали мађарски и италијански револуционари и
француска влада. Та акција требала је да започне искрцавањем Француза у Ријеци а да се настави
укључивањем балканских народа у акције против Аустрије и Турске. Ипак овај план из 1859 није
остварен али овим нису престале акције Италијана и Мађара на Балкану, па је тако Гарибалдијев план
да уз помоћ Србије, Црне Горе и мађарских револуционара подигне општи устанак Срба, Хрвата и
Мађара, добио подршку Кавура. Устанак који је планирао Гарибалди био је предвиђен за 1862.
Било је предвиђено да се Гарибалди искрца у Далмацији, Тир у северној Албанији, па да се онда
одмах у акцију укључе Срби, Црногорци и Грчка. После тога Италија би објавила рат Аустрији.
Време је пролазило а од италијанско-мађарске акције није било ништа, њихове планове ће опет
оживети пољски устанка 1863 и аустро-пруски рат 1866. Наравно, Бизмарк је одмах подржао тајно
планове Италије и Мађарске, па су ови одмах послали своје мисије у Београд и Цетиње како би за
акцију против Турске и Аустрије задобили Србију и Црну Гору. Међутим, аустро-пруски рат се брзо
завршио и Бизмарк више није био заинтересован да даје подршку Јадранском плану, па су и сами
планери дигли руке, а Србија и Црна Гора нису могле саме у акцију.
Главна преокупација кнеза Михаила била је да у сарадњи са другим балканским државама и уз
помоћ устанака поробљених народа у Турској, створи велику балканску федерацију у којој би Срби
имали водећу улогу. Кнез је убрзо покренуо питање исељавања Турака из српских градова. Стварање
народне војске њено наоружавање као и ови планови самог књаза само су створили затегнуто стање
између Србије и Турске. До сукоба је дошло 1862. Да би спречили отварање источног питања велике
силе су брже боље сазвале међународну конференцију у Канлиџи.11 На њој су Русија и Француска
браниле српске интересе, а Аустрија и Британија су се заузимале за Турску. Међутим, конференција
није задовољила у потпуности Србе јер су Турци и даље остали у утврђеним градовима. Кнез Михаило
је сматрао да су за неку озбиљнију општебалканску акцију и отварање источног питања потребни
споразуми и савези балканских држава. Тако су у периоду 1866-1868 створени први балкански

10
Важна напомена: У следећих неколико пасуса биће у кратко описане акције Србије,
Бугарске и Грчке у Источном питању, и то само у кратким цртама, и без задржавања на
националној историји.
11
Предграђе Цариграда.

55
савези. Не желећи да у овом тренутку отварају источно питање велике силе су наговориле Турску да
попусти негде. Аустрија је била побеђена од Пруске код Садове 1866, Француска је увиђала да се
спрема сада њен сукоб са Пруском, Италија је и даље водила борбу за уједињење, па су настојали да
се источно питање не отвори, па су се заложиле да Турци имају напустити сада и утврђене српске
градове, што се и догодило 1867 када је и последњи турски војник напустио српску територију.
Што се тиче бугарског националног покрета он 60-их година, поред тога што се борио за независност,
борио се и за духовно и интелектуално ослобођење Бугара од грчких врхова православне цркве. 12
Утицај италијанског ризорђимента на Грке био је велики нарочито на Јонским острвима. Парламент
са јонских острва непрестано је захтевао уједињење са Грчком на шта је Британија решила да
попусти 1862 и затражила је за то сагласност сила потписаница Бечког уговора 1815. Народ са
Острва није могао да чека те формалне одлуке, па је Парламент усвојио декрет о уједињењу са
Грчком. На крају су и велике силе попустиле па су се британске трупе повукле 1864 са Јонских острва.
Уједињење је коначно завршено. Грчки свет се није смиривао па је 1866 дигао нови устанак на
Криту, па је скупштина Острвљана 2. септембра 1866 прогласила уједињење Грчке и Крита.
Краљевина Грчка се држала неутрално али је потајно испитивала могућност подизања устанка у
Епиру, Тесалији и Македонији. Грчки добровољци су слати у ове крајеве. На Криту су вођене тешке
борбе између устаника и Турака. Епска и најкрвавија битка се одиграла код манастира Аркадион,
који су браниоци дигли у ваздух и изгинули сви са Турцима који су манастир држали у опсади. 13 Цео
Крит је био опустошен. Порта је послала ултиматум Грчкој да обустави помоћ устаницима. Грчко-
турски односи су били све затегнутији а Србија и Румунија су се спремале да су укључе на грчку
страну. Велике силе су се одмах ангажовале да спрече све ово. Године 1869, под великим притисцима
грчка влада је морала да се обавеже да неће више помагати устанак. После крвавих борби Крит је
покорен, и добио је аутономни статус у оквиру Турске.

7.2. Источно питање 70-их година 19 века

Источна криза 1875-1878 била је једно од најдинамичнијих раздобља у развоју Источног питања. Ова
криза била је једно од најдинамичнијих збивања у читавој епохи империјализма. Велика источна криза
отпочела је у јулу 1875 устанком у Херцеговини, да би се наредних недеља проширила на Босну,
Бугарску, Србију, Црну Гору и остале Србе, Румуне, Грке, Албанце, Македонце. Тако је опет
отворено Источно питање, око којег су се одмах ангажовале и велике силе. Код Аустро-Угарске су
постојала два мотива да се умеша у решавање Источног питања. Први мотив је тај да је постојао страх
Аустро-Угарске од националних револуција на Балкану и ширења тих устанака на аустроугарски
простор, затим страх од стварања велике јужнословенске државе, која би била само руска продужена
рука на Балкану. Други мотив је одлука аустро-угарског врха да у првој повољној прилици запоседне
Босну и Херцеговину. Најтежи задатак за Аустро-Угарску је био да издејствује сагласност Европе да
мирно запоседне Босну и Херцеговину у виду миротворне акције. Само тако би се прикрио њен главни
циљ. Русију је Тројецарски савез обавезивао на чување Status quo на Истоку. Сам цар Александар 2 и
руски врх су сматрали да је ситуација крајње неповољна да би се затезали односи на Истоку. С друге

12
Ко жели да зна и научи више о бугарском и македонском националном покрету може
да прочита Ч. Попов, Грађанска Европа 2, 391-395.
13
Нешто као Синђелић на Чегру.

56
стране постојала је у Русији словенофилска струја која је сматрала да Русија мора користити потресе
на Балкану како би повећала свој утицај , а смањила утицај других на султана у Цариграду. Велика
Британија је као и увек настојала да одржи интегритет слабе Турске, како би преко ње обезбедила
превласт у Источном Медитерану, и спречила руско овладавање мореузима Босфором и Дарданелима.
Због тога је Британија била против тих ослободилачких покрета балканских народа. Међутим,
упорност у борби коју су показали Срби, Црногорци и Бугари 1875-76, натерали су британсу јавност
и конзервативну Дизраелијеву владу да промене курс. Британија је сада сматрала да Турску, ипак,
не треба бранити по сваку цену, поготово што је она банкрот који не може да врати ни дугове
европским земљама. Зато треба пустити балканске народе да са њом одмере снаге. Ако су у стању да
је сами победе и нека оснују самосталне националне државе, које ће после љубоморно чувати од
свачије хегемоније, па и од руске. А ако нису у стању да се сами ослободе од Турске, онда им и не
треба помагати већ их само сачувати од турске одмазде. Када се 1876 показало да Србија и Црна Гора
нису кадри да туку Турску, Британија се вратила својој традиционалној политици. Енглезе ће се од тог
тренутка па до решавања источне кризе декларисати као жестоки противници Русије и браниоци
Турске. То им неће сметати да 1878 отргну Кипар. Што се тиче Немачке, она у овом тренутку није
испољавала према Балкану никакве политичке, материјалне и територијалне претензије. Немачка је
настојала да не дође до распада Тројецарског савеза и аустро-руског сукоба. Али Бизмарк је ипак,
додуше тајно држао страну Аустро-Угарској јер је знао да му је она оданији савезник. С друге стране
стално је подстицао руски сукоб са Британијом. Он је силно желео тај сукоб јер би тако осамио
Француску и лишио је помоћи Русије и Британије. Истовремено је гурао Енглеску да запоседне Египат
и друге тачке на Леванту, чиме би се завадила са Француском. Немачка није придобила Енглезе. А
Русе је својом проаустријском политиком одбила од себе. Бизмарк уместо да учврсти Тројецарски
савез, само га је уништио. Ово ће само отворити очи Француској да одржава пријатељске са Русијом
и Британијом. И требало је насупрот Бизмарку, учинити све да не дође до сукоба ове две силе, а с
обзиром на постојећи сукоб Русије и Британије око позиција у Источном питању, то није био не мало
лак задатак за Француску. С тога је Француска политика у Источном питању била та да се oдржи Status
quo на Балкану, да не дође до заплета и неких размирица између Русије и Британије. Французи су на
Истоку прихватали свако решење које би спасавало мир међу великим силама. Французи ће тек након
победе Русије над Турском, почети да воде нешто јаснију пробританску оријентацију. Италија је у
Источној кризи била само епизодиста.
Источна криза14 је одпочела нападом хајдучке чете на турске трговце, што је најпре прерасло у
сукоб а убрзо и у антитурски устанак недалеко од Невесиња, тзв. Невесињска пушка. На Порти у
Цариграду и у европској дипломатији, вестима о херцеговачким догађајима није придаван пуни значај.
Међутим, када је почео устанак да се шири, узбуна у европској дипломатији расла је из дана у дан.
Европска дипломатија вршила је притисак на кнеза Милана да не помаже устаницима. Развој догађаја
на побуњеним територијама, и све већа ангажованост Србије и Црне Горе, показали су да се не може
избећи мешање великих сила. Први који је покренуо идеју о интервенцији био је руски министар
иностраних послова, на шта је аустроугарски министар иностраних послова гроф Андраши одговорио
да то не треба да буде интервенција у турској престоници већ у самој Херцеговини. Тако је рођена
идеја о конзуларној мисији у Херцеговини, на коју су Аустријанци и Руси позвали и остале велике

14
О Источној кризи и Невесињској пушки ко жели више нека погледа Ч. Попова, трећи
том 215-233. У скипти је то само обрађено у кратким цртама, и само оно што се тиче европских
сила, пошто то спада у националну историју.

57
силе. Све силе су овај позив прихватиле,али је било потребно да прођу две недеље да би се цела мисија
припремила. Устаници су одбацили посредничке понуде за измирењем, а дипломатија европских сила
је наставила да врши притисак на кнежеве и владе Србије и Црне Горе да прекину односе и контакт са
устаницима. После неуспеха конзуларске мисије у Херцеговини, руска влада је покушала да преузму
иницијативу у решавању Источног питања. Тако су Руси код султана на Порти издејствовали нове
реформе за Босну и Херцеговину тзв. Ираде. Те мере су биле безначајне и нису могле да постигну
ништа код устаника. То су знали и Аустро-Угарска и Британија па су настојали да одмах смање утицај
Русије у Цариграду. Британски амбасадор у Турској сер Елиот је на Порти час радио са
Аустријанцима против Руса, час са Русима против Аустријанаца, са намером да ослаби улогу у
Источном питању ове две силе. Гроф Андраши је великим силама представио свој програм реформи
у Босни и Херцеговини који је добио назив Андрашијева нота или меморандум. Андраши је знао да
овај програм неће проћи у Босни и Херцеговини, али је само настојао да покаже како су потрошена
сва политичка и демократска средства пре него што се постави питање аустроугарске интервенције у
Босни и Херцеговини. Све ово је било јасно великим силама, ал су оне прихватиле ову ноту и
притискале су Порту да је прихвати. Султан је прихватио ову ноту и издао нову Ираду, која се
базирала на Андрашијевој ноти. Ипак, Андрашијев меморандум и турске рефоре су одбили и
устаници и босанско-херцеговачки муслимани, па су оне само закомпликовале устанак. Ратовање у
Херцеговини и Босни настављено је свом жестином и огорченошћу. У пролеће 1876 долази и до
потреса на територији Бугарске. У Бугарској је формиран нови Бугарски револуционарни
централни комитет са Ботјовом на челу. Комитет је израдио план устанка који је требало да буде
подигнут маја 1876 у четири области истовремено, трновској, сливенској, врачанској и пловдивској.
Прилике за подизање устанка су биле крајње повољне, јер је устанак у Херцеговини и Босни. Устанак
је букнуо у Копривштици и муњевито се ширио по целом пловдивском округу. Међутим, устанак се
није проширио на велике градове Бугарске и остале делове територије. Турске трупе послате из
Цариграда угушиле су устанак за мање од месец дана. Вођа Христо Ботјов покушао је да спасе
устанак, али није успео, чак је и погинуо. Уследиле су застрашујуће репресалије над бугарским
становништвом. За то време, мај 1876 у Солуну су убијени конзули Француске и Немачке од стране
верских фанатика. То је узнемирило европску дипломатију, и довело је до потреса у другим градовима
Османског царства. Чланице Тројецарског савеза припремиле су се да изврше притисак на Порту да
спроведе реформе како би се смирила ситуација на Балкану. Програм реформи направио је руски
канцелар кнез Горчаков, али су тај програм гроф Андраши и Бизмарк изменили тако да Босна и
Херцеговина не добију аутономију као што је програм првобитно предвиђао. Тај тобоже Горчаковљев
план је усвојен у Берлину маја 1876 и познат је као Берлински меморандум. Овај меморандум
британска влада није прихватила, јер је тада британска влада била на становишту да се на Балкану
мора пустити мало крви. Турски министри да би спречили прихватање овог меморандума решили су
да изврше државни удар и свргну султана Абдул-Азиса и што се и десило крајем маја 1876. Тако је
осујећена предаја Берлинског меморандума.
Када је 1876 започео рат Србије и Црне Горе против Турске, Источна криза је запала у још заоштренију
и сложенију фазу. Србија и Црна Гора нису успеле да покрену Балкански устанак против Турске, јер
се Грчка и Румунија нису одазвале. Ништа није било ни од устанака у Македонији, Бугарској и Старој
Србији. Овај рат је само још више ангажовао европске силе по питању Источног питања. Цареви Русије
и Аустро-Угарске су се јула 1876 састали у Рајхштату у Чешкој и договорили се да се њихове земље
у рат не мешају, али ако интервенција постане неопходна, онда ниједна страна неће интервенисати без
предходног међусобног договора. Затим су се договорили да уколико у овом рату победи Турска да ће
се заузети да Србија и Црна Гора сачувају на Балкану Status quo, и да се у Босни и Херцеговини и

58
Бугарској спроведу реформе предвиђене Андраашијевом нотом и Берлинским меморандумом.
Уколико победе Срби, ове две силе неће допустити стварање велике српске државе, већ ће Србије
дозволити да узме неке територије Старе Србије и Босне, а Црној Гори неке делове источне
Херцеговине. Остале делове Босне и Херцеговине анектирала би Аустро-Угарска. Дакле, чак и у
случају велике победе Срби и Црногорци би могли да рачунају само на мање територијалне уступке.
Такође се расправљало и о осталим балканским територијама. Без обзира што не учествује у рату Грчка
би добила Крит, Епир и Тесалију. Бугарска, Румелија и Албанија добиле би независност или
аутономију, а Бесарабија би била враћена Русији.
Неуспех Србије 15 у рату са Турском поново је уплео велике силе у Источно питање. Британска
дипломатија на челу са лордом Дербијем израдила је на јесен 1876 нови план за решење источне
кризе, који је саопштила великим силама и Турској. План је садржао следеће тачке: Враћање мира
између Турске и Србијије и Црне Горе, давање локалне аутономије Босни и Херцеговини, и у нешто
мањем опсегу и Бугарској, и очување свих основних одредби Париског уговора из 1856. Све силе су
подржале овај план, па и Аустро-Угарска, која се иначе опирала увођењу аутономије Босне и
Херцеговине. Русија је предложила да се овај план има наметнути Турској ,ако треба и тако што ће
Русија окупирати Бугарску, Аустро-Угарска Босну и Херцеговину, а здружена флота шест сила ће ући
у Мраморно море и Босфор. Аустро-Угарска и Британија су одмах одбациле овај оредлог, након чега
су се односи великих сила одмах погоршали, а Порта је одбацила Дербијев план. Руска дипломатија је
одмах прешла у офанзиву, знајући да је она може увући у рат са Турском. У случају тога главна претња
за Русију би била коалиција великих сила против ње, као и у Кримском рату. С тога је требало одмах
неутралисати Аустро-Угарску. Русија је почела преговоре са Бечом, нудећи му поделу Балкана.
Аустро-Угарска је тај споразум одбила, избегавајући да Босну и Херцеговину узме са благословом
Русије. За тај корак њој је требао благослов целе Европе. Русија се онда окренула Немачкој и Бизмарку.
Русија је желела да сазна став Немачке у случају руско-аустријског рата. Бизмарк је изјавио да Немачка
не би могла да допусти да њен верни савезник Аустро-Угарска доживи пораз. Бизмарк је препоручио
Русима да се споразумеју са Бечом, а Аустријанцима је рекао да ако уђу у рат са Русима да не рачунају
на помоћ Немаца и да се стога споразумеју са Русима. Ово Бизмарково посредовање уродило је
плодом. Русија је војном силом запретила Турској да прихвати међународну конференцију, а тражила
је и од Турске да Србији да двомесечно примирије. Турска је схватила да Русија више не преза од рата.
Одлучено је да се конференција одржи у Цариграду крајем 1876. Руси, Французи и Италијани су
били крајње заинтересовани да конференција успе. Аустро-Угарска је долазила са надом да иста неће
успети. Енглези су дошли на конференцију са циљем да смире своје јавно мњење узрујаног због
банкротства Турске и зверстава над балканским народима. Седнице Цариградске конференције
одржане су у децембру 1876. Постигнут је договор да се Турској понуди следећи програм: Мир за
Србију на бази Status quo. Мир са Црном Гором уз знатна проширења њене територије. Унутрашња
аутономија за Босну и Херцеговину и Бугарску која би била подељена на два административно-
територијална подручија, Дунавски вилајет и Софијски вилајет. Турски државници су само желели
да потпишу мир са Србијом и ништа друго. Мучна и бесплодна натезања између турских делегата
и осталих учесница завршила су се почетком 1877. Руси су још једном предложили оружани притисак
на Турску, али су остале силе то енергично одбиле. Ипак, велике силе су повукле своје амбасадоре из

15
О ратним дејствима у Србији, Црној Гори, Македонији и Грчкој, ко жели прочитати
више у књизи.

59
Цариграда и дипломатске односе са Турском свеле на минимум. Турке то није много потресло, и они
су у марту 1877 потписали мир са Србијом.
Још док је Цариградска конференција трајала, Руси су припремали напад на Турску. Цар и државни
врх били су под великим притиском, и да би избегли рат био им је потребан један политички успех на
Истоку. Русија је требала да осигура најпре себи леђа у случају рата са Турском. С тога су почетком
1877 убрзани преговори Русије и Аустро-Угарске. То је резултирало потписивањем тајне конвенције
којом је Русија обезбедила неутралност Аустро-Угарске у рату са Турском. Ту неутралност Русија је
платила тако што је дозволила, Аустро-Угарској да окупира Босну и Херцеговину кад то она сама
изабере. Даље, Аустро-Угарска се обавезала да неће своје операције проширити на Румунију, Србиију
и Црну Гору, а Русија на Србију, Црну Гору и Босну и Херцеговину. Румнија, Србија и Црна Гора могу
ратовати на страни Русије, али се руске трупе не смеју појављивати на територији Србије и Црне Горе.
У марту 1877 потписана је и допунска конвенција, којом се прецизира да Аустро-Угарска приликом
окупације Босне неће ући у Новопазарски Санџак, већ да се две силе о његовој судбини посебно
договорити. Русија стиче право да поново анектира југоисточну Бесарабију, која јој је одузета 1856.
Потрврдила се и одлука Рајштатског споразма да се неће дозволити стварање велике јужнословенске
државе. Начелно се прихватила могућност формирања независне бугарске државе и признавања
државне самосталности Румунији, Србији, Црној Гори и Албанији, а питање Епира, Тесалије, Крита и
Цариграда је остављено за касније. О конвенцији је био обавештен само Бизмарк. Осетивши да је
руско-турски рат на помолу, Бизмарк је настојао да то искористи за своју антифранцуску политику.
Он је покренуо још једну пропагандну кампању против Француске у немачкој штампи. Русе је
подстицао на рат са Турском, нудивши им Цариград, а Британце је хушкао на Египат. И једни и други
су осетили замку Бизмарка и одбили су његове предлоге. Руси су још једном настојали да добију
подршку европских сила за војну интервенцију у Турској како би је присилила да прихвати реформе
предвиђене Цариградском конференцијом. Руски врх је саставио Протокол последње политичко
средство, којим би Турска била убеђена да спроведе реформе. Овај дипломатски акт прихватиле су
све силе Европе у Лондону, па је и назван Лондонски протокол. Овај Протокол је захтевао да Турска
спроведе што пре реформе. Међутим, није требало дуго да прође, а Британски министар иностраних
послова Дерби је изјавио да за британску владу овај документ неће ништа важити уколико
разоружавање Турске не буде праћено разоружавањем Русије. Ово је значило унижавање Русије и
давање моралне и политичке помоћи Турској. На ову провокацију Енглеза, Руси су одговорили нотом
грофа Шувалова којом су Порти постављени и додатни услови мимо Протокола: хитно закључење
мира са Црном Гором, слање специјалног турског изасланика у Петроград ради договора о
разоружању, надзор страних конзула над реформама у Босни и херцеговини и Бугарској. Турска се
охрабрила, држањем Енглеза донела је одлуку да одбаци Лондонски протокол и руску засебну ноту.
Ту одлуку Турска је саопштила великим силама. Крајем априла 1877, Русија је објавила рат
Турској. Иако Румунија није објавила рат Турској ратне операције у руско-турском рату су почеле
између Турака и Румуна, јер је Румунија потписала уговор са Русијом о пропуштању њених трупа кроз
румунску територију. Руска армија почела је да форсира Дунав крајем јуна 1877, када им се
придружила и румунска војска. Руској војсци ће прискочити у помоћ и балкански добровољци са
подручија Бугарске, Македоније, Грчке. У рату против Турске учествовале су и сједињене
црногорско-херцеговачке снаге, а у последњој фази рата учешње, које ће се показати успешно, узеће
и Србија. Иако је Турска војска била бројчано инфериорнија, она је пружила крајње жилав отпор и
показала се као одличан противник. Када је Русија објавила рат Турској остале силе су прогласиле
неутралност. Британска неутралност важила је само дотле, докле год јој не буду угрожене
комуникације са Индијом. Британци су Русима упутили и ноту где су истакли своје услове за

60
неутралност: да се поштују британски интереси на Суецу и у Египту, у Цариграду, на мореузима,и у
залеђу Персијског залива. Руси су прихватили ове захтеве, истакавши да ако буду морали да окупирају
Цариград то ће бити привремено.
Прешавши Дунав, Руси су брзо напредовали све до Плевне, где су их зауставили Турци на челу са
Осман-пашом. Руси су ту чекали појачање, што је дало времена Осман-паши да се још боље утврди.
Да се код Плевне не би дочекала зима цар Александар 2 је издао наређење да се одмах удари на
утврђење. Истовремено, Руси позивају Србију да уђе у рат. Али, Срби ће ући у рат тек када стигне
новчана помоћ од Руса, јер су били исцрпљени предходним ратом. Пошто ни следећи јуриш на Плевну
није донео резултате, Руси су се одлучили за опсаду овог града. То је донело резултате. Пошто су
остали без залиха, ''Лав од Плевне''( Осман- паша) се одлучио да разбије опсаду, али у томе није успео.
''Лав од Плевне'' је пао у руке противника, након чега је издао наредбу за обуставу ватре. Плевна је
била освојена, па је морал турских снага био пољуљан. Ускоро у офанзиву крећу и Срби и Црногорци,
заузимајући важне пределе, а Руси стижу до Софије. Руси почетком 1878 односе победе и на Кавказу
а у Бугарској улазе у Једрене. Порта је још у децембру 1877, позвала велике силе да посредују и да се
потпише примирије. На овај позив се одазвала само Британија, којој су Руси одговорили да и они желе
примирије али да се за прекид ватре Порта мора обратити заповедницима двеју руских армија. Тада
су односи Русије и Британије постали још затегнутији. Али, у међувремену султан је прихватио услове
прелиминарног мира, па је замолио Енглезе да не шаљу бродове у мореузе, пошто су то намеравали.
Лорд Дерби је упутио руској влади претњу да неће признати вредност мировног уговора између Русије
и Турске ако он буде ишао на штету било ''општеевропских'', било британскох интереса. Овом
британском упозорењу придружила се и Аустро-Угарска. Потпуно деморалисана Турска потписала
је примирије са Русијом јануара 1878 у Једрену.
Руско-турски рат завршен је фамозним Санстефанским миром од 3. марта 1878. Њиме су биле
обухваћене не само Русија и Турска, већ и Румунија, Србија и Црна Гора, које нису чак ни потписале
овај Уговор. Полазећи од сопствених политичких и стратешких интереса, па тек онда бугарских,
Русија је у Сан Стефану издејствовала стварање велике аутономне Кнежевине Бугарске која је требала
да обухвати бугарску националну територију од Дунава до Егејског мора, затим пиротски и врањски
округ на српској територији, целу Македонију, као и неке територије источне Албаније и северне
Грчке. Источна граница Велике Бугарске стизала је до пред сам Цариград. Руска окупација на
територији Бугарске трајаће две године, док Кнежевина Бугарска не организује самосталну државну
управу. Русија се надала да ће преко Велике Бугарске остварити свој вековни сан, избити на топло
море. А и у некој будућности из Бугарске би се могло овладати и Цариградом. Русија је добила
југозападну Бесарабију и још неке области у Азији. Осим Руса и Бугара овим миром могли су бити
задовољни само још Црногорци. Црној Гори је призната независност, и добила је Никшић, Гацко,
Спуж, Подгорица и Жабљак, а добила је и излаз на Јадранско море преко Бара. Сви остали балкански
народи остали су незадовољни одлукама миром у Сан Стефану. Босна и Херцеговина, Епир и Тесалија
и Крит, добили су широке административне реформе у оквиру Турског царства, с тим што је Русија
ставила до знања да се противи да Аустро-Угарска окупира Босну и Херцеговину. Румунији је
призната независност и додељена територија у Добруџи. Србија је била најнезадовољнија, јер су
Бугарима дати Пирот и Врање, који су Срби сами ослободили, и тешком муком јој је дат Ниш, који су
Руси наменили исто Великој Бугарској. Србија је вапила за својим крајевима, тражила је Македонију.
Грчка је такође енергично протествовала, тражећи припајање Епира и Тесалије, и још упорније од
Србије је захтевала је Македонију. Румунија се није задовољила надокнадом Добруџе за Бесарабију.
Босанци и Херцеговци су тражили или аутономију или уједињење са Србијом или Црном Гором, док
се тамошња католичка црква залагала за прикључење са Аустро-Угарском. Код Албанаца се развио

61
широк покрет за спајање Скадарског, Косовског, Битољског и Јањинског вилајета, у један у којем би
албанско племство и грађанство остварило своју социјалну, националну и верску доминацију. Ипак,
отпор балканских народа према Санстефанском миру није био тако битан, колико је био битан отпор
великих сила према овом миру. Овај мир је погађао империјалне интересе Британије и Аустро-
Угарске, па чак и Немачке. Британија је овим миром већ видела Русе на Средоземљу и Суецу како
ометају њену везу са Индијом. Незадовољне ремећењем снага на Медитерану, биле су и Француска и
Италија. Аустро-Угарска није могла да дозволи стварање једне тако велике јужнословенске државе
као што је требала да буде Велика Бугарска на Балкану, а и није могла да дозволи Русији да јој помоћу
Велике Бугарске затвори пролаз кроз Македонију до Солунског залива. Зато је и поставила захтев да
Македонија остане у саставу слабе Турске. Незадовољна одредбама Аусто-Угарска је изнела идеју да
се одлуке овог мира преиспитају, али не на конференцији, већ на конгресу, које се не би одржао у Бечу,
већ у Берлину. Немачка је то одмах прихватила и почела да убеђује и Русију. Русија које је имала
крајње затегнуте односе са Аустро-Угарском и Британијом морала је да пристане на ревизију
Санстефанског мира на конгресу у Берлину. Британија и Италија су се брзо одазвале, а Француска се
двоумила, али је гроф Андраши убедио француску владу да гроф Бизмарк неће на конгресу покренути
ниједно питање које ће створити тешкоће са Француском. Међутим, пре него што би отпочео
Берлински конгрес било је потребно отклонити спорна питања између Аустро-Угарске, Британија и
Русије. Преговори су вођени између Русије и Британије и између Русије и Аустрије-Угарске уз
посредовање Немачке. Врло жива је била веза Лондон-Цариград и Лондон-Беч. Све то је резултирало
империјалистичким, наровно тајним споразумима великих сила: руско-британским, британско-
турским и британско аустроугарским. Англо-руски споразум се односио на санстефанску Бугарску.
Она се планином Балкан делила на два дела, кнежевину Бугарску и аутономну провинцију Источну
Румелију. Од Источне Румелије се одваја узак појас уз Егејско море који се, као и читава Македонија,
оставља Турској. Енглези су признали Русима делове у Азији и Бесарабију. У договору са Турском,
Британци су обезбедили себи острво Кипар, под обавезом да штите турске интересе од руских захтева.
Англо-аустроугарским уговором, Беч је прихватио Британско гледиште о Бугарској, а за узврат
Британци су обећали пуну подршку Аустријанцима по питању окупације Босне и Херцеговине. Тако
да је сада све било спремно за почетак Берлинског конгреса.
Конгрес великих сила Европе у Берлину одржана је од 13.јуна до 13.јула 1878, у дворцу породице
Радзивил. На Конгресу су узели учешће сви најзначајни државници и дипломате ондашње Европе,
Бизмарк и његови помоћници Билов и Хоенлое, гроф Андраши и његови сарадници, Дизраели и
министар иностралних послова Солзбери, руски канцелар Горчаков, француски министар
иностраних послова Вадингтон, италијански министар Корти и његов помоћник Лонај, а Турску су
престављали дипломате нижег ранга, јер најистакнутији људи ове империје нису желели да ставе
потпис на нешто што сакати Османско царство. У кулоарима Берлинског конгреса учешће су узеле и
балканске дипломате и државници којима учешће у раду Конгреса није допуштено. 16 Однос великих
сила према њима није био идентичан. Пре свега се ту мисли на антисловенско расположење Енглеза и
Аустријанаца. Представницима Грчке и Румуније је дозвољено да на по једној седници Конгреса
изнесу усмено захтеве и потребе својих земаља, док остали делегати су то требали да доставе у
писменој форми. Берлински конгрес је темељно ревидирао одредбе Санстефанског уговора. На
Конгресу је прво расправљено бугарско питање. Одлука о томе се базирала на англо-руском
споразуму из маја 1878 по којем је Велику Бугарску требало поделити на три дела: Македонију која

16
Јован Ристић је представљао Србију.

62
остаје у саставу Турске, Кнежевину Бугарску под сизеренством султана и аутономну област Источну
Румелију којом ће управљати гувернер именован од султана и уз сагласност великих сила. Судбина
Босне и Херцеговине била је решена неколико месеци пре Берлинског конгреса. Тако је Берлински
конгрес 28. јуна 1878 доделио Аустро-Угарској дозволу да окупира Босну и Херцеговину. Доста
дебата је изазвало и решавање политичких и територијалних питања малих балканских држава.
Србији и Румунији, Конгрес је признао пуни државни суверенитет и независност, али их је и обавезао
да унутар земље морају увести верске слободе и равноправност за припаднике свих конфесија. Што се
тиче територијалних проблема они су били лакши у случају Румуније. Румунија је изгубила
југоисточну Бесарабију, која је дата Русији, али је добила компензацију у виду Добруџе, стим што је
сада она мало проширена на предлог Француза у делти Дунава. Дебата о новим границама Србије била
је нешто заоштренија. Аустро-Угарска је била против ширења Србије ка западу и југозападу. Британци
и Турци су настојали да спрече ширење Србије на југ, према јужној Србији и Македонији, а Руси да
одкину што више територије Србији на југоистоку за Бугарску. Међутим, уочи Конгреса, Србија је
успела да задобије подршку Аустро-Угарске, приставши на трговински уговор, изградњу железнице
кроз Србију. Захваљујући томе и добрим делом држањем француске и немачке делегације, Србија је
добила четири округа које су њене трупе ослободиле: нишки, пиротски, топлички и врањски. Црна
Гора је такође добила независност. Највише се дискутовало око њених граница и око њеног изласка
на Јадранско море којем се Аустро-Угарска дуго противила. Према одлукама Берлинског конгреса,
санстефанска Црна гора је нешто смањена. Она је добила Никшић, Подгорицу, Колашин, Плав и
Гусиње и Бар на јадранској обали. Због отпора албанског становништва, Турска ће 1880, морати
уместо Плава и Гусиња, да уступи Црној Гори Улцињ. Грчка је на Конгресу тражила да јој се прикључе
Епир, Тесалија и Крит иако их Грци нису ослободили. Енглези су Турцима још пре Конгреса отели
Кипар и нису могли да траже територије за Грчку. Све остале силе изузев Француске биле су
равнодушне према грчком захтеву. Французи су предлагали да се Порта са Грцима договори око
исправке границе у Тесалији и Епиру. Конгрес је овај предлог усвојио и он ће изазвати низ
дипломатских компликација. Проблеми око азијске границе Русије и Турске решени су без већих
проблема.
У вези са мореузима Босфором и Дарданелима, потврђене су само одлуке Париског из 1856 и
Лондонског из 1871 уговора. Што се тиче пловидбе Дунавом ту је дошло до размимоилажења руских
и аустроугарских интереса. Уз помоћ западних земаља Аустро-Угарска је по питању пловидбе и
регулације Ђердапа однела пуну доминацију, а ушће Дунава је остало под контролом Међународне
комисије. При крају Конгреса сазнало се за англо-турски споразм из јуна 1878 о окупацији Кипра
од стране Британије. Ова вест је погодила Французе и Италијане. Ту у Берлину дошло је до поделе
интересних свера у Медитерану између Британије и Француске. Одлучено је да се у Либану чува status
quo, да се у Египту води комбинована акција Француске и Британије. Затим је на ред дошао Тунис,
где су Енглези дали Французима зелено светло да узму Тунис. То зелено светло, које је подразумевало
чак и анексију дао је Францизима и Бизмарк по питању Туниса. Французима није било јасно који је
мотив Бизмарка да Тунис тако олако гура у руке Француској. Међутим, Французи нису знали да је
такво исто зелено светло Бизмарк дао и Италијанима.
7.3. Источно питање 80-их година 19 века

Берлински конгрес и обновљени Тројецарски савез, дали су Аустро-Угарској одрешене руке по питању
Босне и Херцеговине. Она је у окупираним областима уводила свој административни систем,
подстицала развој у другим привредним гранама и фаворизовала муслиманске активности, док је
хрватске ограничавала, а српске дискриминисала, стварајући тако босанску нацију. Творац ове

63
концепције био је управљач Босне и Херцеговине Бењамин Калај, некадашњи аустријски конзул у
Београду у добар познавалац српскиг језика и историје. Он је подстицао бошњаштво, а гушио
православље, културне, националне и просветне активности Срба. Отуда је ова његова политика у
Босни и Херцеговини од 1882 до 1903 остала позната као Калајев режим. После Берлинског конгреса
и Кнежевина Србија је била под утицајем Хабзбуршке монархије, како економски тако и политички.
Србија је на Конгресу преузела обавезу да изгради пругу од Београда па све до бугарске границе.То ће
Србији тешко пасти али ће се показати као добар потез за касније. Такође, Србија је морала са Аустро-
Угарском да потпише трговачки уговор, којим је фактички Србија изгубила привредну независност,
јер је њена трговина са Аустро-Угарском чинила преко 80% њене спољне трговине. Србија и кнез
Милан су прихватили још неке обавезе. Србија је морала да заустави сваку националну активност и
антиаустријску пропаганду у самој Србији а још више у Босни и Херцеговини. Србија је морала и своју
спољну политику да стави под надзор Аустро-Угарске. Кнез Милан ће овај услов прихватити Тајном
конвенцијом 1881, коју је кнез Милан потписао без знања владе. Тиме је Србија прихватила
протекторат Беча, исто као и Тунис Француске. За узврат Аустријанци су гарантовали кнезу Милану
одбрану његовог владарског положаја и његове династије како од стране тако и од домаће опасности.
Када је српска влада обавештена о Тајној конвенцији протествовала је против ње. Ова ''заштита''
Аустро-Угарске над Србијом трајаће до 1903.
У сличној ситуацији као Србија, нашла се и Румунија после Берлинског конгреса. И она је била
незадовољна поступком Русије која јој је одузела југоисточну Бесарабију и дала Добруџу. Плашила се
и од штете коју јој је могла нанети и од Русије заштићена Бугарска. Такође, била је незадовољна
понашањем угарске власти над румунском мањином у Ердељу. Међутим, западне силе су се све мање
интересовале за Балкан ба ће се германски утицај на Балкану видно осетити. Тако је румунски владар
Карол 117 1883 потписао уговор о дефанзивном савезу с Аустро-Угарском, којем ће се придружити
и Немачка.
Берлински конгрес је дао право Русији да у кнежевини Бугарској у наредне две године учествује у
стварању државних установа и војне силе. Године 1879 за кнеза је изабран даљи рођак руског цара,
Александар Батенберг. Цар Александар 2 није ни могао да наслути да ће овај избор смањити утицај
Русије на Бугарску. На изборима 1884 убедљиву победу су однели либерали који су се отворено
супротставили туторству Русије над Бугарском. За то време у Источној Румелији формиран је
Унионистички комитет под вођством Стојанова који је 1885 прогласио уједињење са Бугарском.
Кнез Александар је спремно умарширао у Пловдив, и тако је завршено национално уједињење
Бугарске. Потписанице Берлинског конгреса су само прећутно ово признале, имајући намеру да из
уједињене Бугарске одстране руски утицај, што је Петроград схватио па је протествовао против овог
чина кнеза Батенберга. Ово уједињење је највише узнемирило српског краља Милана, који је сматрао
да је следећа бугарска мета Македонија. Подстицан од стане Аустроугара, српски краљ је одлучио да
се војно обрачуна са Бугарима. Аустријанци су имали намеру да на дужи период заваде два словенска
народа и онемугуће њихову сарадњу. Тако су непромишљени српски краљ и влада увели Србију у рат
са Бугарском новембра 1885. Неспремна српска војска, тучена на Сливници је брзо изгубила рат.
Краљ Милан је намеравао да напусти војску и престо, али га је овај пут избавила Аустро-Угарска.
Аустроугари су присилили Бугаре да сместа потпишу примирије које је марта 1886 претворено у
мировни уговор потписан у Букурешту на бази Status quo. Русија је након овог рата уз помоћ

17
Иначе је припадао породици Хоенцолерн-Сигмаринген и имао је породичне везе са
пруском породицим Хоенцолерн.

64
незадовољних бугарских официра, приморала је кнеза Александра Батенберга 1886 на абдикацију.
То је, међутим била Пирова победа. На бугарски престо је вољом Аустро-Угарске и Немачке дошао
принц Борис Кобург, који је одан Централним силама.

7.4. Источно питање 90-их година 19 века

Берлински конгрес је само примирио кризе Источног питања, а да притом није решио ниједан његов
суштински проблем. Питање опстанака Турске у Европи и даље је било отворено, а велике силе су се
даље затезале око балканских питања. Када се смирила ситуација око бугарског уједињења, 90-их
година почело се отварати македонско, албанско и грчко питање. У то време словенско становништво
у Македонији није било национално интегрисано већ се индентификовало према припадности
православним црквама: Бугарској егзархији, Српској православној цркви, или Васељенској
патријаршији. У таквој ситуацији на све три области Македоније ( Пиринској, Вардарској и Егејској)
аспирације су имали Бугарске, Србија и Грчка, које су крајем 19 повеле жестоку верску, просветно-
културну и оружану акцију за наметање свог утицаја у што већем делу Македоније. У тим акцијама
Бугари су показали највише иницијативе, успевши 1896 да од бугарофилских оријентисаних
Македонаца образују унутрашњу македонску револуционарну организацију ( ВМРО), која је
повела политичко-терористичку активност против турских органа власти и против присталица српске
и грчке државе. Србија и Грчка су одговориле сличним мерама, па се крајем 19 века македонско питање
почело интернационализовати, да би почетком 20 века постало озбиљан проблем Источног питања.
Крајем 90-их постало је актуелно и грчко питање. Берлинским конгресом, границе у Епиру и
Тесалији су исправљена у корист Грчке а на уштрб Турске. То јe морало изазвати спорове између Грчке
и Турске, у које су се умешале и велике силе. До 1880 на страни Грка који су тражили припајање Епира
и Тесалије Грчкој били су Французи, а на страни Турске били су Енглези. Међутим, када је 1880 у
Лондону, Дизраелијеву владу заменила Гледстонова влада, ситуација се обрнула. Сада су Енглези
пружали подршку Грчкој, а Фрунцузи су престали да им пружају помоћ. Из свега је израстао
међународни сукоб који је решаван на три међународне конференције (у Берлин и Цариград) којима
су велике силе спречиле грчко-турски рат и 1882 приморали Турке да Грцима предају већи део
Тесалије, са градом Ларисом и јужни Епир. Тензије између Грчке и Турске нису никако престајале,
да би после Јерменског устанка 1894, напрасно нарасле. Експлодирале су почетком 1897 када је на
Криту дошло до побуне, која се брзо ширила и претворила у отворени устанак критских Грка, који су
тражили ослобођење од Турске и припајање са Грчком. Овог пута Краљевина Грчка се није много
двоумила и послала је на Крит војску под командом принца Ђорђа. Велике силе нису у овом тренутку
желеле отварање Источног питања, па су енергично реаговале. На Крит су искрцале своје трупе,
бомбардовали устанцичке положаје и блокарали острво. Затим су са султаном повели преговоре о
проширењу аутономије Крита. Грке то није задовољило па је краљ Константин упутио војску у
Македонију ради покретања новог устанка. На то је Турска објавила Грчкој рат и Грци су брзо
савладани. Убрзо су велике силе повеле преговоре са султаном у Цариграду, где је одлучено: Крит ће
постати аутономна држава под формаалним суверенитетом султана, а њом ће владати син краља
Константина, принц Ђорђе, а Грци ће Турској вратити мањи део Тесалије, добијене 1882. Након тога
децембра 1897 потписан је Грчко-турски уговор о миру.
Сви догађаји приморали су Аустро-Угарску и Русију да отворе опет преговоре о одржању Statusa quo
на Балкану. Пре ових преговора захладнели су односи Беча и Петрограда јер су Руси осетили да
Аустроугари уз помоћ Немаца подстичу бугарске претензије на Македонију. Руси су сазнали да би се
у случају њиховог рата са Аустро-Угарском и Немачком, Французи држали неутрално, па су одлучили

65
да прихвате неке захтеве Беча. Русија је гарантовала аустријско присуство у Босни и Херцеговини,
сагласила се и с њим у Новопазарском Санџаку, а Аустро-Угарска је прихватила одржавање равнотеже
између балканских држава, што је требало да значи да она неће више пружати подршку Бугарима у
њиховим аспирацијама према Македонији. У Петрограду 1897 министри спољних послова
Голуховски и Муравјов су потписали Протокол по којем се на Балкану задржава Status quo.
Источно питање ће се врло брзо опет отворити, и то опет у Македонији.

7.5. Источно питање почетком 20 века

Почетак 20 века донео је нове потресе на Балкану. Једнно од средишта тих потреса била је
Македонија. ВМРО је припремала општенародни устанак са намером да се у оквиру Турског царста
извојује аутономија Македоније. Устанак је покренут на Илиндан 1903 у области Велеса и Дебра, у
месту Крушево. Устаници су прогласили Крушевску републику под вођством Николе Карева.
Турска је лако успела да изађе на крај са устаницима,и тако је окончана прва република на Балкану.
Источно питање је опет било отворено, и велике силе, предвођене Аустро-Угарском и Русијом су
одмах похрлиле да га решавају. Цареви Франц Јозеф и Николај 2 су на састанку у Мирцштегу
саставили план реформи за Македонију. Притиснут од великих сила султан Абдул-Хамид је ставио
потппис на њега, али ће он остати мртво слово на папиру. Македонија је и даље била поприште сукоба
српских, бугарских и грчких комитских чета како са Турцима тако и међусобно. Македонија ће
младотурску револуцију и балканске ратове дочекати у потпуном хаосу и анархији. Велико
узнемирење на Балкану изазивала је и ситуација са Босном и Херцеговином. Хабзбурзи нису никако у
Босни и Херцеговини могли да реше два круцијална проблема: аграрно и национално питање.
Политика денационализације и стварање вештачке босанске нације довела је до тога да је српски
национални покрет био у снажном порасту. Српска акција била је привлачна и омладинским
круговима муслимана и Хрвата, па је Босна тако постала средиште југословенског антиаустријског
покрета. Централне силе биле су узнемирене зближавањем балканских држава, Србије, Црне Горе,
Бугарске и Грчке. Постало је јасно да главни расплет на Балкану тек следи. А иницијалну капислу за
отпочињање расплета дала је Младотурска револуција 1908. Немачка је после неуспеха у Мароку,
одлучила да је куцнуо час да продре на Блиски исток и Медитеран и то преко Србије и Босне и
Херцеговине.
Младотурска револуција била је дело групе официра и грађанских интелектуалаца, који су желели да
Турску путем уставног преуређења и вестернизације спасе од веће кризе, хаоса и пропадања. Међутим,
њихов програм претварања свих народа Османског царства у једну политичку нацију изазвао је још
веће потресе широм државе. Све нестабилнија ситуација на Балкану подстакала је Немачку да се
одлучније припреми за продор на Исток гурајући најпре Аустро-Угарску да јој прокрчи пут. Аустро-
Угарска је требали да овлада кључним комуникацијама долином Мораве и Вардара али и Санџаџком
железницом од Сарајева преко Пазара, Косовске Митровице и Скопља до Солуна. То је опет Србију
довело у сам центар Источног питања. Српско питање је било отворено династичком смено 1903, када
Срби почињу да се ослобађају аустроугарског економског и политичког притиска. Србија почиње
полако да се окреће Русији и њеној савезници Француској, а од 1907 и Британији. Генерална проба
Аустро-Угарске и Немачке да овладају важним комуникацијама на територији Србије, био је
Царински рат који је Хабзбуршка монархија повела против Србије 1906. У овом рату Србија је
показала извесну дозу отпора и жилавости, што ће Аустро-Угарску само навести на даљи корак а то је
анексија Босне и Херцеговине. Што се тиче саме анексије аустроугарске лидери су се испочетка мало
двоумили, знајући да ће то бити кршење Берлинског конгреса и повреда међународног права, и да ће

66
то довести до далекосежних последица. Младо турска револуција 1908 била је довољан разлог да Беч
и Пешта преломе. Донета је одлука да се анексија прогласи поводом јубилеја 60-годишњице ступања
на престо цара Франца Јозефа 1. Аустро-Угарска је на Балкану учинила пар корака пре анексије.
Најпре је Фердинанду Кобуршком дала сагласност за проглашење независности Бугарске. Силе
Антанте и Србија нису протествовали. Затим је требало неутралисати отпор Русије према анексији.
Аустро-Угарске министар иностраних послова фон Ерентал се састао са министром иностраних дела
Русије, Извољским близу Беча. Ту је Ерентал дипломатски надиграо Извољског. Ерентал је
Извољском дао обећање да се Аустро-Угарска неће противити ако би Русија у некој будућности
запосела Босфор и Дарданеле, а од Извољског је добио сагласност да анектирају Босну и Херцеговину.
Сам Извољски биће изненађен када буде сазнао да је анексија на прагу. Анексија је свечано
проглашена 7. октобра 1908. Анексија је изазвала протесте великих сила, осим Немачке. У Русији
Извољски се нашао на тапету, али му је министарски положај спасла чињеница да је о договору са
Еренталом одмах обавестио цара који није имао никакву примедбу. Ипак анексија је изазвала
најжустрије реакције у Србији. Тих дана демонстрације су преплавиле Београд, а патриотске снаге су
створиле националну организацију Народна одбрана. У скупштини је створена Концентрациона
влада на челу са Стојаном Новаковићем која је тражила територијалне компензације у источним
деловима Босне и Херцеговине, којим би се спојила са Црном Гором. Та идеја није имала никакав
изглед за успех. Подржана од Немачке, Аустро-Угарска је иступила арогантно и претећи. Од Русије су
тражили признање анексије а од Србије обуставу свих антиаустријских агитација. Начелник
Генералштаба фон Хецендорф предлагао је одмах оружани обрачун са Србијом, тако да је сукоб био
на помолу. Француска и Британија су знале да Русија није спремна за сукоб па су покушали да излаз
из ове анексионе кризе нађу у некој конференцији. Русија је то исцрпљена ратом са Јапаном оберучке
прихватила, али су је Немачка и Хабзбуршка монархија одмах одбиле. Немачка је тражила од Русије
да призна анексију и тако спречи могући конфликт. Руске савезнице, узнемирене извршиле су
притисак на цара и на владу да признају анексију, а Русија је приволела Србију да то она исто учини.
Али, Аустро-Угарска сад више није имала изговор за напад на Србију па је поставила нови ултиматум.
Хабзбуршка монархија је тражила од Србије да изјави да анексија Босне и Херцеговине ничим не
повређује српске интересе и да спречи сваку антиаустријску агитацију. Аустро-Угарска је гомилала
трупе на Дунаву, Сави и Дрини и под притиском Русије и њених савезница Србија је дала ову изјаву.
Анексиона криза је овимим била завршена остављајући опасне последице: продубљен јаз између два
блока, дубоко повређену Русију, огорчен српски народ, који је знао да кад тад мора доћи обрачуна са
Хабзбуршком монархијом. На тај сукоб се неће дуго чекати.

7.6. Балкански ратови

После анексионе кризе Хабзбуршка монархија је жељно чекала нову прилику да се дефинитивно
обрачуна са Србијом, која је била средиште јужнословенског окупљања око идеје заједничке борбе за
ослобођење од Аустро-Угарске. Иза овог аустроугарског ишчекивања обрачуна са Србијом чврсто је
стајала Немачка, која је коначно решила да продре преко Балкана на Блиски Исток. Русија је била
против сваке акције балканских народа која би могла поново да отвори Источно питање. Сматрала је
да германским силама не треба повода да изврше агресију на Југоистоку. У Русији је постојала и друга
струја која је веровала да напад на Турску одговара Русији. Саме балканске државе, међу којим је
предљачила Србија су сматрале да се не може више одуговлачити завршетак њихових националних
револуција и да се не могу више трпети све теже претње Аустро-Угарске и Немачке.
Револуционарноослободилачки покрет на српском националном простору се више није могао

67
обуздати. Најагресивниј је био у Босни и Херцеговини. Активне су постале националне организације
у Србији тајна официрска организација ''Уједињење или смрт''(''Црна рука''),у Бугарској ВМРО, а
у Босни и Херцеговини је омладина Босне и Херцеговине организовала ''Младу Босну'' у којој је
поред Срба, било и муслиманских и хрватских патриота.
Италијанско-турски рат 1911 убрзао је само отварање последњег поглавља Источног питања. Изузев
Румуније све балканске државе имале су нерашчићене рачуне и даље са Турском. Србија, Бугарска,
Црна Гора и Грчка имале су према њој националне и стратешко –економске претензије. До савеза ове
четири државе дошло је 1912 посредством руске балканске дипломатије, али и због опасности да би
косовско-метохијским територијама могао да загосподари великоалбански покрет који је покренуо
снажан антитурски устанак. Суочене са овим Србија и Бугарска су се договориле око поделе турских
територија и потписале офанзивни војно-политички савезнички уговор маја 1912. Тај уговор је
предвиђао да већи део Македоније ( њен Пирински и Вардарски део источно од дијагонале Крива
Паланка-Охрид) припадне Бугарској, а да Србија уз северозападне делове Македоније добије Косово,
Метохију и излаз на Јадранско море у северној Албанији, преко Скадра или Драча. Овај уговор је
имао једну недореченост, а то је шта ако излаз Србије на Јадран преко Албаније не буде могућ ? Српска
влада је онда у том случају захтевала да добије директну границу са Грчком. Бугари нису прихватили
такву ревизију уговора, али су пристали на арбитражу руског цара уколико би дошло баш до тога. Са
Црном Гором Србија би поделила Рашку земљу (Новопазарски санџак), а уступила би јој и део
Метохије. Поделом Тракије споразумеле су се Бугарска и Грчка. Државе Антанте су прећутно
прихватиле Балкански савез. Оне су одлучиле да раде на локализацији рата и спречавању мешања
Централних сила у његов ток. Иако је аустроугарски војни врх и део политичког вођства тражили да
се одмах нападне Србија, Немачка је остала уздржана, па су балканске државе имале слободан пут да
су обрачунају са Турском. Први балкански рат је отпочео 8. октобра 1912 нападом Црне Горе на турске
снаге у Новопазарском Санџаку. Велике силе су формално протествовале због нарушавања
европског мира, а су остале уздржане, али су биле спремне на интервенцију. У рат су 17 и 18 октобра
ушле Бугарска, Србија и Грчка и све су кренуле офанзивно. Српска војска је ишла у три правца: на
Санџак, на Косово и Метохију и на Македонију. Бугари су упали у Тракију, а Грци у Епир и јужну
Македонију, уз истовремене поморске операције према Криту и егејским острвима. Сви ови походи
за балканске савезнике били триумфални. Срби су 23 и 24 октобра однели велику победу код
Куманова, да би 18 новембра дефинитивно поразили Турке код Битоља. За само месец дана
Вардарска Македонија била је ослобођена. Лакши посао био је у Новопазарском Санџаку и Косову и
Метохију, преко којих су Срби ушли у северну Албанију заузевши Драч и Љеш. Бугарска војска је
однела важну победу код Кирк-килиса у Тракији, али је њен продор заустављен код Једрена. Ни
после неколико месеци опсаде Бугари неће моћи да га заузму. Грчке операције текле су без већих
потешкоћа. Грци су заузели Солун и то пре Бугара само два сата раније, али Јањину нису могли да
освоје. Крит је прогласио уједињење са Грчком. Грчка флота је ослободила Хиос, Самос и Митилену.
За то време црногорска војска је запосела јужни део Новопазарског Санџака и ушла у Плав и
Гусиње и ослободила део Метохије и град Пећ. Европа се престрашила. Русија је била сада
узнемирена победом својих штићеника, јер није хтела да види Бугаре како улазе у Цариград. Али пораз
код Чаталџе је уклонио ову могућност.
Побеђена Турска је крајем новембра затражила примирије уз посредовање великих сила. Велике силе
су се одмах одазвале. Чланице Балканског савеза су прихватиле примирије. Аустро-Угарска се
противила изласку Србије на Јадранско море и тражила је њено потискивање из северне Албаније.
Русија је подупирала српске захтеве, па се појављивала опаснос аустроуарско- руског конфликта. И
Беч и Петроград су тражили савезнике. Цар Виљем 2 иако је сматрао да су српски захтеви оправдани,

68
није могао уздрмати свој савез са Аустро-Угарском па је обећао јавно своју подршку. Француска се
обавезала да ће поштовати савез са Русијом и да ће потпомагати Русију. Став Италије није био баш
јасан, иако су Италијани истакли да је њихов споразум са Аустријом о Албанији старији од њиховог
споразума са Француском и Русијом, а и Италија није баш желела да се Србија учврсти на Јадрану.
Русија је попустила, и није подупирала српске захтеве. Србија је под притиском великих сила опет
капитулирала пред аустроугарским ултиматумом. На захтев Конференције великих сила која се
састала у Лондону крајем 1912, Србија је морала да напусти Љеш и Драч. Одлуком истог скупа на
југозападу Балкана је основана држава Албанија. Та одлука је охрабрила Турску да прекине
примирије и настави рат. То ће се показати као велика грешка. У марту 1913 Грци су сломили отпор
код Јањине и освојили овај град, а крајем истог месеца Бугари ће уз помоћ Срба заузети Једрене. Уз
велике жртве Црногорци су почетком априла 1913 освојили Скадар, али су крајем месеца морали да
га напусти због претњи Аустро-Угарске. Упркос томе балкански рат против Турске 1912-1913
завршен је трриумфално. Миром од 30. маја 1913 Турска је признала губитак свих територија у Европи
до линије Енос-Мидија која је штитила прилаз Цариграду.
Невоље на Балкану се овим нису завршиле. Ултиматумом од Аустро-Угарске, Србија је одбачена из
северне Албаније и са Јадранског мора, тако да Србија сада није смела да изгуби директну границу са
Грчком преко које је ишла најкраћа веза са луком Солун. Будући да је српска војска сама ослободила
Вардарску Македонију у којој је била спорна зона са Бугарском, и будући да јој је то била једина
директна веза са Грчком, српска влада није хтела да испусти ову територију. Српске трупе су остале
тамо, и српска влада је предлагала арбитражу руског цара која је била предвиђена уговором са
Бугарском. Бугарска је ово одбила јер је сматрала да њој по договору са Србијом неоспорно припада
Вардарска Македонија. Бугарска се спремила да се оружано обрачуна са Србијом, али и са Грчком јер
је гајила и аспирације према већем делу Тракије и Солуну. Аустро-Угарска и Русија пратиле су изблиза
нове балканске догађаје. Беч је знао да би бугарска победа служила његовим интересима, јер за њих је
боља Велика Бугарска него Велика Србија којом би и југословенски покрет био охрабрен. Беч је имао
план да уколико Србија победи, Аустро-Угарска мора интервенисати, иако би то значиожло сасвим
сигурно рат са Русијом. Бугарска је овим аустроугарским ставом била охрабрена. С друге стране Русија
је желела да помири Србе и Бугаре, јер им је поставка на Балкану после Првог балканског рата итекако
одговарала. Руси су позвали преставнике Србије, Црне Горе, Грчке и Бугарске да дођу у Петроград,
али бугарска влада уверена у своју војну победу одбила је овакав предлог.
У ноћи између 28 и 29 јуна 1913 отпочео је напад бугарских снага на српске, што је јако обрадовало
Беч и Берлин. Против Бугарске, на страни Србије и Грчке су одмах ушли Црна Гора, Турска и
Румунија. Пошто су Срби жестоко осветили Сливницу на Брегалници, Бугари су брзо подлегли.
Аустро-Угарска је намеравала да интервенише као што је и предвиђао њен план уколико пође по злу
за Бугаре, и послала је обавештење у Берлин и Рим о тим намерама. Цар Виљем 2 је поручио да
Аустроугари немају његову подршку јер су већ своје виталне интересе заштитили тако што су Србе
отерали са Јадрана, а то што се Србија шири у Македонији то није озбиљна ствар. Италија је
одговорила да она није дужна да пружи помоћ Аустро-Угарској по овом питању. Пошто није могла да
рачуна на помоћ својих савезница Аустро-Угарска је одустала од интервенције.
Миром у Букурешту 10 августа 1913, Бугари су претрпели знатне губитке. Србији је остала цела
Вардарска Македонија, Грци су узели део Тракије до реке Марице, а Турци су повратили Једрене.
Румуни који у Првом балканском рату нису ни учествовали одузели су Бугарима град Силистрију у
Добруџи. Тиме је Други балкански рат завршен, а његов најгори резултат је разбијање Балканског
савеза.

69
Након балканских ратова утицај Централних сила на Балкану је слабио. Немачка је изгубила свој
утицај у Турској, Аустро-Угарска је била суочена са оним од чега је дуго зазирала, од Велике Србије,
а Румунија је почела, такође да мења свој курс и да се окреће Русији. И даље су постојали проблеми
са јужном границом Албаније, са којом је Грчка намеравала да се ухвати у коштац. Крајем 1913
распали су се савези који су били уперени против Бугарске, тако да је Турска сада размишљала да се
сближи са Бугарском, а Грчка је очијукала са Румунијом. Немачка и Аустро-Угарска су намеравале да
се уплету и ове дипломатске односе на Балкану. Тако је Немачка повратила свој утицај на Балкану.
Германске силе имале су намеру поново придопити Бугарску, Румунију и Турску на своју страну и
тако изоловати Србију, и смањити Руски утицај на Балкану. Букурештански мир је донео само
несигурне резултате, а за Централне силе значио је само примирије.
7.7. Увод у Први светски рат

Победе Србије у балканским ратовима изазвале су буре одушевљења и велику националну еуфорију,
пре свега међу Србима, а затим и великим бројем других јужних Словена у Аустро-Угарској.
Поздрављали су је и Чеси и Словаци као припадници угњетених народа Монархије. Све ово је само
још више затегло односе Србије и Аустро-Угарске. Хабзбуршка монархија је сматрала да је српским
победама у питање доведен њен престиж као велике силе, и њен сам опстанак у блиској будућности.
То је Аустро-Угарску довело на праг рата са Србијом. То што Аустро-Угарска није ушла у рат са
Србијом одмах након балканских ратова највише је заслужна Немачка политика од почетка 1913 до
пролећа 1914. Иако је Немачка била главни заговорник европског рата, она је ипак одлучивала када ће
он одпочети и ским. Сматрала је да у овом тренутку још није погодна ситуација и зауставила је
аустроугарску акцију против Србије, мада је и сама веровала да велики обрачун мора почети на
Балкану. Главни Двојне монархије било је југословенско питање, а најострашћенији противник
Србија. Генерал Конрад фон Хецендорф је непрестано поручивао да се са Србијом треба што пре
обрачунати и стати на крај њеним претњама. С друге стране аустро-италијански односи су били велики
проблем. Између Беча и Рима није било симпатија и поверења. Генерал фон Хецендорф је био против
савеза са Италијом, а чак се залагао и за превентивни рат са њом. Римска влада није хтела да допусти
Аустро-Угарској да шири свој утицај на источној обали Јадрана. Немачку је ово јако узнемирило, па
је настојала да помири ове две стране, што ће јој и поћи за руком. Русија је била наклоњена миру јер
јој је био преко потребан како би завршила своје војне реформе. Она је била крајње узнемирена због
аустроугарских претњи Србији. Француска је дискретно ставила до знања Русији да ће поштовати
њихов уговор о савезу. Међутим, став Велике Британије никако није био јасан. Британија се пре свега
залагала за компромис између великих сила, али никако се није могло наслутити њено држање уколико
дође до рата. То је код цара Виљема 2 стварало став да се Велика Британија неће мешати ако дође до
већег европског сукоба. Немачка је 1913 обуставила све аустроугарске акције против Србије, настојећи
да се приближи Британији. Осим тога цар Виљем 2 је имао другачије погледе према Србији, него
Хабзбурзиси. Он је увидевши квалитет српске војске у балканским ратовима саветовао Аустроугарима
да би било пожељније да смање непријатељство и анимозитет према Србији, и да Србију приволе на
страну Централних сила. Аустроугари су ове немачке идеје одбацили, сматрајући их нереалним, и
наставили су припреме за рат са Србијом. Крајем 1913, и Немачка полако мења своју политику. У овом
тренутку Немачка је била на врхунцу, као у привредном смислу тако и у војном, до су остале европске
силе заговарале мир неспремне да ратују. Немачка је схватила да мора да искористи своју војну
надмоћ, и да време више не ради за њу већ за Антанту. Немци су били и узнемирени држањем
Британије која је остала нема на њене предлоге о нагодби, а Италија је постајала све непоузданији
савезник. Немачка је морала што пре у рат. То је знао и цар Виљем 2 који је настојао да учврсти односе

70
са својим јединим сигурним савезником, па је тако крајем 1913 посетио цара Франца Јозефа. Он је у
Бечу истакао да разуме аустроугарско непријатељство са Србијом, али и даље није одустајао од идеја
да се за Централне силе вежу Румунија, Грчка, Србија и Турска. Све до касног пролећа 1914, Берлин
и Беч нису могли да се одлуче да ли у ратну кампању која је морала почети на Балкану крену са
Србијом или против ње. Тек почетком јуна Немачка је прихватила аустроугарски план да прво треба
ударити на Србију. Берлин је послао поруку Бечу да се мора наћи ваљани повод за овај сукоб. Он је
нађен у Сарајеву 28 јуна 1914. На Видовдан 1914, чланови Младе Босне извршили су атентат на
предстолонаследника Франца Фердинанда, којег је смртно ранио Гаврило Принцип. Овај атентат
послужио је Аустро-Угарској да се коначно обрачуна са Србијом. У том тренутку Аустро-Угарска није
имала никакв доказ да је Краљевина Србија била директно умешана у овај атентат. Једино што је бечка
влада знала јесте то да су атентари могли набавити оружије у Београду захваљујући сарадњи са неким
официрима српским и да су имали подршку пограничне страже при прелазу на аустријску територију.
Аустро-Угарска је одлучила да коначно уклони Србију као политички фактор, и донела је одлуку већ
почетком јула да са њом зарати. Иако је знала да сукоб са Србијом не може локализовати, и да тај
сукоб сасвим сигурно води у сукоб и са Русијом, Аустро-Угарска се одлучила пре за рат него за
револуцију за коју су њени државници сматрали да надолази. Она би једино одустала од рата уколико
не би имала помоћ Немачке. Немачка је обећала своју помоћ и још је охрабрила Аустро-Угарску да
не пропусти овакву прилику. Немачки цар је веровао да ће Аустро-Угарска локализовати сукоб са
Србијом, пошто је мислио да Русија неће ући у рат јер није била Енглеска је била заокупљена с Ирском.
Одлуком Аустро-Угарске да зарати са Србијом, били су нарочито погођени интереси Русије, која би
ако дозволи да Аустро-Угарска прегази Србију игубила свој утицај на Балкану. Русија није могла да
допусти Аустро-Угарској да постане надмоћна на Балкану. Француска је у јулу 1914 била заузета
унутрашњом политиком, а исто тако је знала да није војно спремна да зарати па је желела очување
европског мира. Али ипак Французи су још једном потврдили Русима да ће поштовати њихов договор
о савезу и да ће војно интервенисати ако се Немачка укључи на страну Аустро-Угарске. Велика
Британија презаузета унутрашњим проблемима једва да је примећивала међународне промене, али се
логички очекивало да Британија заузме став у корист Русије и Француске, али она са тим није журила
да не би тако охрабрила своје савезнице да крену ка рату. Аустро-Угарска је желела да против Србије
поведе казнену експедицију, и није желела да се задовољи дипломатском победом која би била кратког
века, с тога је припремила ултиматум Србији који је био тако срочен да се сигурно знало да ће га
Србија одбити. Србији је дато 48 сати да одговори на овај ултиматум. Србија је прихватила већину
захтева, осим тога да аустроугарски агенти ућу на српску територију и спроведу истрагу о атентату.
Аустро-Угарска је одмах прекинула дипломатске односе. Немачка влада је изјавила да је аустро-
српскти сукоб локална ствар коју треба да реше Аустроугари и Срби, и да би свако мешање великих
сила значило европски рат. Британија је предложила да се одржи конференција великих сила на којој
би се решио овај проблем, што је Немачка категорично одбацила. Русија је покушавала да убеди
Аустро-Угарску, да се нађе неко друго средство којим би Србија добила ваљану лекцију, али је то
одбијено у Хабзбуршкој монархији. Сви покушаји посредовања били су узалудни, и Аустро-Угарска,
потстицана од Немачке је објавила рат Србији.
Русија је одлучила да уколико Аустро-Угарска објави рат Србији да изврши делимичну мобилизацију,
али трупе неће мрднути ако Аустроугари не упадну на територију Србије. Немачка је одмах реаговала,
поручивши Петрограду да ће руска општа мобилизација аутоматски повући немачку мобилизацију.
Руски цар се ипак одлучио само за делимичну мобилизацију. Било је јасно да Русија неће пустити
Аустро-Угарску да згази Србију. Русија је предложила Немачкој два предлога. Први предлог је био да
се аустријско-српски сукоб подвргне Међународном арбитражном суду у Хагу. Други предлог био је

71
да ће Русија прекинути војне припреме ако Аустро-Угарска из ултиматума упућеног Србији избаци
тачке које погаћају њен суверенитет. Немачка је то одмах одбила. Британија је такође послала предлог
где каже да Аустро-Угарска пошто освоји Београд, обавести Европу о својим наменама. И напоменула
је да ако у сукоб уђу Немачка и Француска, Британија не би остала по страни. Немци су сада схватили
опасност, па су препоручили Аустроугарима да прихвате енглески предлог. Међутим, Аустроугари су
желели да са Србијом окончају једном за свагда, па је тако аустријско-руски рат постао неизбежан.
Немачка је била спремна да интервенише, тако да је европски рат био на помолу. Пошто је знао да
Русији за мобилизацију треба знатно више времена за мобилизацију од Немачке, цар Николај 2 је
наредио општу мобилизацију.
8. Eпоха империјализма 1871-1914

У епохи империјализма Европа је водила у правом смислу светску политику. На прелазу из 19 у 20 век
на међународној сцени појавиће се две ваневропске силе Јапан и САД али ће њихова улога до 1914
остати још другоразредна и епизодна. Европа је била далеко од јединства и хомогености. Све државе
и силе у Европи имале су различите интересе. Пре свега ту се мисли на различите стратешке интересе.
За Велику Британију је било најбитније да на европском континенту постоји равнотежа сила и да
Британија у својим рукама држи све главне светске комуникације на морима и океанима. За Русију је
било битно да продре у Централну Азију и да коначно избије на топла мора у Средоземљу. Французима
је било битно да се обезбеде од Немачке и да држе кораке у колонијалној експанзији са Британијом.
Немачкој је било битно да се осигура у Средњој Европи и тако спречи рат на два фронта и да се укључи
у трку за поделу света. Аустро-Угарска главна намера била је да стави Балкан под што чвршћу
контролу а Италија је жела да се придружи великим силама у грабежу светских богатстава. У овом
периода биће кључна два догађаја: питање равнотеже снаге у Европи и питање колонијалне експанзије
и стварање колонијалних империја. За то врема на подручију Европе постојало је неколико кризних
жаришта која су се непрестано разбуктавала и смиривала. На западу су то биле француско-немачке
контраверзе које су произишле из француско-пруског рата 1870-71 и уједињења Немачке. Друго
жариште било је Источно питање где су све велике европске силе имале неке своје интересе, али и
мале балканске земље. Овај период би могли оделити на два дела. Први део би обухватао период од
1871 до 1890 и обележио га је немачки канцелар Бизмарк, као и Берлински конгрес одржана 1878.
Друго раздобље обухвата период од 1890 до 1914, које ће обележити трка у наоружању и стварање два
супростављена блока који ће Европу одвести у Велики рат 1914.
Уједињење Немачке и проглашење Другог Рајха 1871, изменило је однос снага на европској
међународној сцени. У центру Европе се појавила једна громада која је у војном, привредном и
политичком смислу уливала респект суседима. С друге стране, Французи као губитници у француско-
пруском рату жудели су за осветом. Од те освете зазирао је Бизмарк али и све дипломате европских
држава. Немачки врх је веровао да се Француској треба одмах задати један превентивни ударац и
побити код ње сваку жељу за осветом. Међутим, Французи су одлучили да не журе са осветом, већ да
је најбоље да се за то темељно припреме, па су беспоговорно испинили све одредбе Франкфуртског
мира 1871, па се окренула војној и привредној обнови. Снажење и обнова Француске која је имала и
подршку и Русије и Британије, није остављала спокојство гвозденом канцелару Бизмарку. Бизмарк је
још од немачког уједињења имао страх да се Француска не повеже са великим силама, пре свега са
Русијом, јер би тако Немачкој био наметнут потенцијални рат на два фронта. Бизмарк је добро знао да
освета Француске неће доћи све док Французи не нађу доброг савезника. Знао је и то да остале силе
не би опет гледале сакаћење Француске као 1870-71. Зато је Бизмарк сматрао да би од круцијалне
важности било да Немачка, изолује Француску на међународној сцени и да јој у једном тренутку зада

72
разоран пораз. Тако се код Бизмарка појавио чувени ''кошмар коалиције'' коју би Француска могла да
створи са Русијом и Британијом. Његова прва и најважнија брига била је да Русији веже руке и одвоји
је од западне Европе а самим тим и од Француске, као и да одвоји Аустро-Угарску од Француске.
Бизмарк је сматрао да ће најбоље бити да се Русија и Аустро-Угарска гурну у живи песак Источног
питања, где ће се међусобно и у сукобима са Турском знатно ослабити. Тиме би Немачка добила две
ствари одједном. Прво продубила би сукоб Русије и Аустро-Угарске, а друго изоловали би Француску
од ичије помоћи. Гвоздени канцелар је веровао да на континенту неће имати већих проблема са
Енглезима, за које је веровао да су превасходно окренути својој колонијалној империји, док Италијане
није ни сматрао за већу претњу. Дакле, спољна политика Бизмарка после 1871 била је дефанзивна али
не и мирољубива. Бизмарк ће 80-их водити дефанзивну политику са намером да се сачува оно стечено
1871. Русија је због потенцијалних сукоба са Аустро-Угарском и Британјом морала да одржава добре
односе са Берлином. Русија је знала да ће јој у спољној политици, која се заснивала на брзом продору
ка Централној Азији и задржавања Status quo на Балкану ,бити потребна подршка и помоћ Немачке. И
то да Немачка не подржава Британију у Централној Азији и да не подстичу Аустро-Угарску на
Балкану. Аустро-Угарска је направила заокрет у спољњој и почела да прилази Немачкој још после
њене реорганизације 1867, и након стварање немачког Другог Рајха 1871. Главни иницијатор овог
заокрета био је аустријски канцелар Бајст, који је до тада био непомирљиви непријатељ Бизмарка.
Наравно да је овај заокрет јако обрадовао Бизмарка. Аустро-Угарска је пренела сада своје
експанзионистичке тежње са Италије на Балкан. Дакле више се није размишљало о освети према
Немачкој него се сада размишљало о продору на Балкан уз помоћ Немачке. До тада Аустријанци су
на Балкану само настојали да сузбију национално-револуционарну акцију јужнословенских и
балкнаских народа, и да спрече стварање велике српске државе. За експанзију на Балкану, међутим,
Аустро-Угарска није имала одрешене руке. На путу јој је стајала Русија. Да би заобишла ту препреку
била јој је потребна Немачка. Али, Немачка је пристајала на савез са Аустро-Угарском само под
условом да у њему буде и Русија. Аустроугари су прихватили и такав договор, надајући се да ће руски
утицај на Балкану једном ослабити, што ће бити одлична прилика за њих. Русија и Аустро-Угарска су
имали интереса да се одазову на позив Немачке да створе савез три цара, не слутећи да би тиме ушле
у мрежу коју је плео Бизмарк. Бизмарк је септембра 1872 организовао у Берлину састанак три цара на
којем је постигнут договор о очувању Statusa quo на истоку и у целој Европи. Од кључног значаја је
био договор Андрашија и Горчакова. Где је Андраши издејствовао руско дезинтересовање за судбину
Словена у Хабзбуршкој монархији, као и обећање Русије да ће Русија на Балкану водити политику
само у договору са Аустро-Угарском. За узврат, Аустро-Угарска неће пружити подршку Енглезима
ако се они успротиве продору Русије у Централној Азији. Руси су обећали Бизмарку да неће
подржавати Французе у њихој осветничкој политици према Немачкој. Маја 1873, када је немачки цар
Вилхем 1 посетио Петроград потписана је војна конвенција која је предвиђала међусобну помоћ.
Месец дана касније закључен је споразум аустријског цара и руског цара. Потписаници су се обавезали
да неће на Балкану деловати без знања друге стране, а овом Уговору је октобра 1873 приступио и цар
Немачке. Тако је образован Тројецарски савез тј. савез три цара. Да овај Тројецарски савез није баш
оно што је Бизмарк очекивао показаће се још 1873 и 1875 када су букнуле две узбуне на француско-
немачкој релацији. Прву француско-немачку кризу је изазвао Бизмарк18, који ће изазвати и кризу 1875
узнемирен новим француским Војним законом, када је немачки војно-политички врх био уверен да
Французи спремају напад на Немачку. Агресивно држање Немачке узнемирило је Русију и Енглеску,

18
Више о овом у поглављу посвећеном Немачкој.

73
које су знале да Француска нема никакву намеру да напада Немачку, и које су добиле од ње захтев да
заједно обуздају Немачку у својим претњама. Русија и Енглеска су се одазвали, сматрајући да је
Бизмаркова крајња намера да зада коначан ударац Француској, и оствари германску хегемонију у
Европи. Зато су Руси и Енглези ставили до знања Бизмарку да желе да очувају Француску и да је
Европи потребна јака Француска. Бизмарк је зауставио све акције против Француске, али ће наћи
начина да се касније освети Русији.
У години 1879, након Берлинског конгреса, Бизмарк је почео са изградњом тзв. Бизмарковог система,
када је са Аустро-Угарском закључио тајни војно-политички савез октобра 1879, након чега је следио
и тајни Немачко-аустроугарско-руски уговор из јуна 1881. Овај систем Бизмаркових тајних споразума
заокружен је Немачко-аустроугарско-италијанском конвенцијом од маја 1882. Ако изузмемо Немачко-
аустроугарско-руски уговор, може се рећи да су Немци са Аустро-Угарском и Италијом створили
први војнополитички блок у епохи империјализма. Свакако да су Немачка и Бизмарк за свог
најпоузданијег савезника сматрали Аустро-Угарску, јер су обе стране имале заједничке интересе и
намере против Русије. То се најбоље видело када су ове две германске силе кокетирале са Британијом
охрабрујући је да се супротсави Русији у Азији а Француској у Средоземљу. Ипак, Бизмарков циљ није
био да порази Русију, већ да блокира њену активност и на западу и на истоку Европе. Тако да је
Бизмарку било лакше да Русију стави под '' савезничку контролу '' него да се сукоби са њом. Иако је
схватио Бизмаркову стратегију, руски цар Александар 2 је прихватио нови Тројецарски савез 1881.
Овим савезом Руси су признали Аустроугарима право да у некој повољној прилици која се у
будућности укаже, анектира Босну и Херцеговину, а Руси су добили право да уједине Кнежевину
Бугарску и Источну Румелију. Бизмарк је овим био јако задовољан, пошто се у уговору налазила и
клаузула о неутралности Русије, уколико Француска нападне Немачку, и неутралности Аустро-
Угарске уколико Енглеска нападне Русију. То што је Италија пришла аустроугарско-немачком савезу
главни разлог је затегнути односи ње и Француске око Туниса. Пошто је била инфериорнија у односу
на Француску, Италија је морала да се окрене Берлину, али је Бизмарков услов био да ширења
антиаустријске пропаганде у појединим деловима Аустрија, пре свега се ту мисли на Трентин. Рим
није имао куд па је прихватио услове Берлина и тако је 1882 настао Тројни савез. Још од почетка
осамдесетих осећале су се тензије на политичком и економском плану између Француске и Италије,
које ће кулминирати царинским ратом 1887. Резултат рата је био логичан још чвршће везивање Италије
за Немачку и Тројни савез.
Привредни развој Русије који је започео 1861, закочен је након руско-турског рата 1877-1878, јер су
Русији хвалиле озбиљне инвестиције. Руска привреда и економија је вапила за новцем, а држава је
могла да прибави новац само задуживањем државе на међународним финансијским тржиштима. За
велике руске зајмове, Немачка није имала новца, док Британија није имала воље да га уступи свом
вечитом супарнику у Европи и Азији. Француска је била једино решење, јер је имала и новца али и
политичких разлога да се приближи Русији. Тако је после дужег двоумљења Русија узела први зајам
од Француске 1888. За то време рушио се Бизмарков систем европске безбедности. Разлози су били
бројни. На светлост дана су изашли контрадикторни уговори на којима је систем почивао, затим су се
заоштриле руско-немачке супротности. Силазак Бизмарка са власти 1890 био је више него јасан знак
да је његова ера у Немачкој спољној политици завршена. То су најбоље показали његови неуспели
покушаји да се Бизмарков систем надогради новим уговорима. Бизмарк је и 1880 Енглеској предлагао
савез али до њега није дошло, јер је Енглески захтев био прескуп, а предвиђао је да се Немачка одрекне
свих претензија у Африци. После Бизмарковог пада почели су се кварити руско-немачки односи.
Немачка влада је 1890 постигла споразум са Великом Британијом о деоби интересних сфера у Африци.
Изгледало је да је Британија ближа него икада пре Тројном пакту. Све ово је јако узнемирило

74
Француску. Али је овај француски страх примирен када су Британија и француска потписали уговор
којим је Француска Британији препустила Занзибар, а Британија Француској Сахару. Због свега овога
јако се уплашила Русија да не падне у међународну изолацију. То је натерало Русе да 1890 предузму
прве кораке ка приближавању Француској. Али руски врх није напуштала нада да ће се поправити
односи са Немачком. Али након покушаја крајем 1890, и почетком 1891 постало је јасно да до тога
неће доћи. Русији су очајнички требали зајмови, што ће је натерати да се 1891 опет обрати Француској.
Французи су то радо прихватили, па је августа 1891 у Паризу склопљен тајни политички споразум
између Русије и француске, иако испочетка Руси нису то озбиљно желели. Да се овај споразум не
претвори у ефикасан војно-плитички споразум допринеле су две околности. Прва, отпочели су руско-
немачки трговински преговори, а друга је та да су француски финансијски кругови одбили да на
новчаном тржишту пласирају нови руски зајам, пошто је руски цар забранио насељавање Јевреја у
великим руским градовима. У време када су захладнели односи између Русије и Француске, обновљен
је опет немачко-аустроугарско-италијански Тројни савез, којем је прикључен и Англо-италијански
савез. Париз и Петроград су схватили да нема више времена за чекање. Тако је августа 1891 закључен
тајни политички споразум двају сила., а већ августа 1892 ове две силе су закључиле и војни савез.
Овим споразумом Руси су издејствовали помоћ Француза уколико их нападне Аустро-Угарска, док
Француска издејствовала да уколико било која од ове две државе буде нападнута од било које чланице
Тројног савеза, обе изврше општу мобилизацију. Међутим, ту није био крај. Руски министар спољних
послова Гирс покушао је да убеди цара да не ратификује уговор, а на руку му је ишла и ситуација да
су француски фансијски кругови опет обуставили руски зајам, који је за Русију био бити или не бити,
јер се Русија после катастрофалне неродице нашла у изузетној тешкој ситуацији. Удружен са
германофилима а и сам германофил Гирс је годину дана успео да држи цара неодлучним. С друге
стране ни Французи нису журили са ратификацијом. Све отпоре према савезу са Француском на
руском двору, сломио је руски министар финансија Вите. Царински рат Немачке и Русије који је избио
1893 и Витеови разлози натерали су цара да децембра 1893 ратификује Руско-француску војну
конвенцију. Јануара 1894, уговор су ратификовали француски председник и Скупштина. Први корак у
стварању велике антанте био је начињен. У политичко-војни савез и Француска и Русија су ушле из
својих разлога. Француска да осигура леђа од Немачке, а Русија да олакша себи положај на
француском финансијском тржишту и да ојача позицију у погађањима са Аустро-Угарском око
Балкана и Енглезима око Азије. На међународној сцени савез је био мало делотворан у почетку, а то
се најбоље види у резервисаном држању Француске према намерама Русије да се супротстави
јапанској експанзији. Такође, се слабо делотворним савез показао и по питању Источног питања. Из
разлога што су Руси радили на деоби Турског царства, а Французи за очување интегритета ове
царевине. Русија се најбоље уверила у неделотворност овог савеза када је Француска изјавила да не би
ушла у ратни сукоб за Русију уколико би она ушла у неки ратни сукоб да би се докопала Цариграда и
мореуза. Русију је мало смирила чињеница да су Аустроугари поручили исто Енглезима и
Италијанима.
После Берлинског конгреса колонијална експанзија европских држава узимала је све већег маха. У
колонијалној експанзији предњачила је Британија са премијером Дизраелијем. Ставивши Суец и
Египат под своју контролу, још у току источне кризе, Енглези су знали да ће доћи до конфликта са
Французима. Зато су уз пуну подршку Бизмарка, Енглези понудили Французима да се учврсте у
Тунису. Дизраелијева влада је од 1876 држала 43 % акција Суецког канала, које су купили уз позајмицу
управо од Француске. Енглези су убрзо пустили идеју о именовању стране владе у Египту. Египатски
Кедив је прихватио 1879 да у Нибур-пашину владу укључи једног Енглеза, као министра финансија,
и једног Француза као министра јавних радова. У рад египатске владе укључени су и по један

75
Аустријанац и Италијан. То Британцима и Французима није било довољно па су приморали кедива
Исмаила да се повуче са престола и препусти га сину Тефику, и да прихвати англо-француску контролу
над целом администрацијом Египта. То је наишло на жесток отпор у Египту, нарочито у војсци, па је
1881 букнуо устанак под вођством пуковника Ахмета Арабија. После кратког колебања Енглези су
Французима понудили заједничку војну интервенцију. Французи то нису прихватили а Бизмарк је
предложио нови конгрес сила по питању египатског питања. Енглеска је то одбила, и сама кренула у
војну акцију. Након дводневног бомбардовања Александрије када је настрадала и библиотека, Енглези
су се искрцали на територији Египта. Брзо су поразили устанике и окупирали Египат где су остали до
1954. Француски утицај је био истиснут. После заузимања Египта, Енглези су морали да умире
Француску, тако што су јој признали протекторат у Тунису, на шта су се јако побунили Италијани.
Међутим, Француска је била бржа и уз прећутан пристанак Енглеза и Немаца је 1881 упала на
територију Туниса.
Осамдесетих година отпочела је и трка за поделом централне и јужне Африке. Још крајем
седамдесетих сукобили су се француски и белгијски интереси у Конгу. У отимачину
централноафричких територија укључили су се и Енглези. Да би их елиминисали Французи и
Белгијанци су се брже-боље договорили о подели Конга. У британској јавности се тада појавио израз
'' Грабеж Африке ''. У овај грабеж поред Француске, Белгије и Британије укључиле су се и Шпанија,
Немачка и Италија. До краја 19 века готово цела Африка била је подељена. Поред Сенегала, Гвинеје
и дела Конга, Французи ће овладати огромним сахарским подручијем и острвом Мадагаскар. Енглези
ће после Египта завладати и Суданом, Јужном Африком, Џибутијем и Источном Африком. Италијани
су запосели Еритреју, али су на походу на Етипију жестоко потучени код Адуе 1896. Танзанија 19 и део
Јужне Африке припашће Немцима. Португал ће држати Анголу, тако да ће остати само територија
Бура, Мароко и турска Либија за нова освајања. У целој Африци независне државе биће само Етиопија
и Либерија.
Колонијалну експанзију у 19 веку није избегла ни Азија и Океанија. Још од раније је трајао англо-
руски сукоб око Афганистана који је обновљен 1884-1885. За то време Француска је посветила пажњу
Индокини. Французи су 1882 извршили продор у Тонкиншки залив. Наредне године Французи су
наметнули протекторат области Анам. Ова француска експанзија у Индокини изазвала је војну
интервенцију Кине, која је зауставила код Лонг Сана француски поход. Допремивши појачање
Французи су 1885 поразили Кинезе и натерали их да признају француски протекторат над Анамом.
Велика Британија није желела да види целу Југоисточну Азију под влашћу Француске, па се сама
устремила на Малезију 1885, да би из ње онемогућила француски напад на Сингапур. Британија је
наредне године анектирала и Бурму. Тајланд ће остати као нека тампон зона између британске и
француске империје на Истоку. У колонијалну трку у Југоисточној Азији укључили су се Немци,
Холанђани па и Јапанци. Немци су узели Нову Гвинеју и Маршалска острва, Холанђани су овладали
највећим делом огромног индонежанског архипелага. Јапанци су покорили Јужну Кореју, а САД су од
Шпанаца ослободили Филипине и заузели их. Поробљавање Кине од стране Британије и Француске
отпочело је још средином 19 века за време два опијумска рата. У другој половини 19 века овој
освајачкој трци у Кини придружили су се трговци, шпекуланти и пљачкаши из Русије, Немачке и
Јапана, да би се почетком 20 века укључиле и САД. Тако се у многим градовима југоисточне и источне
Кине отварају се трговачки центри, банке и предузетничке фирме. Колонијална експанзија наравно
није могла да прође без сукоба међу учесницима. Опште је познат француско-италијански сукоб око

19
Тангањика и Занзибар

76
Туниса, англо-француски у Египту, немачко-енглески око Источне Африке итд. Сви ови сикоби, ипак,
решавани су без ратова, деобом територија. Ови сукоби углавном су решавани на тзв. Другом
берлинском конгресу 1884-1885 који је сазвао немачки канцелар Бизмарк. Ту је Британија дала
одрешене руке Француској и Белгији у Конгу, да би заузврат добила дозволу да уђе у Базен Нигера.
Немци су себи изборили право за покоравање југозападне Африке, а Енглези у Египту. Ови споразуми
нису трајно отклањали колонијалне сукобе. Најжешћи међу њима био је англо-француски сукоб у
Судану, који се догодио 1898 на горњем Нилу код места Фашода. Британци су тражили од Француза
да се повуку, запретивши нападом британске флоте на француске колоније. Французи су попустили и
повукли се из Судана, када је и постигнут договор о англо-француском разграничењу у Нигеру, а
Енглези су прећутно препустили Французима Чад и признали првенство утицаја у Мароку.
Британија се до почетка 20 века није много мешала у питања која су везана за европски континент,
једино им је било важно да на њему постоји равнотежа снага између великих сила. Међутим, када је
Русија почела да шири свој утицај ка Пацифику и када је Немачка почела са убрзаним поморским
наоружавањем, Британија је променила политику, и појединим споразумима почела је да се меша у
европске односе. Споразуми које ће Британија потписати са Јапаном 1902 и Француском 1904 показаће
да је Британија променила стратегију у спољној политици. Главни циљ Британаца биће да сачувају
своје прекоокеанске тековине, и то ако је могуће неким економским и политичким средствима, али
нису се либили ни да употребе силу. Једно од омиљених средстава Енглеза била је и борба против
непријатеља до последњег војника свог савезника. С друге стране француско средство експанзије биле
су финансије.
Јапан који је избегао судбину Кине, полако се претварао у колонијалну грабљивицу а од 1899
придружиће му се и САД. Пошто је отео Кореју, Јапан је у Кини почео да циља Манџурију. У
Манџурији Јапан ће наићи на тежак отпор Русије. Русија је вапила за топлим морима, и управо је
Манџурију и северну кину видела као идеалну за своју експанзију ка Тихом океану. Французи су имали
своје позиције на југоистоку Кине, Немци су држали провинцију Шандунг, Велика Британија је
контролисала огромна подручија у сливу Јанг Ценкјанга у централној Кини. Против овог
империјалистичког комадања, кинеске патриотске снаге су се обрачунале са Западом, када је избио
боксерски устанак 1898-1901 тако назван по тајном друштву које га је организовало. Они су се
регрутовали на бокс мечевима. Године 1901 дошло је до глобалног савезништва великих сила
Британије, Француске, Немачке, Италије, Русије, Јапана и САД. Уследио је суров обрачун, вршени су
бројни масакри над цивилним становништвом. Кина је капитулирала и наметнут јој је понижавајући
мир.
Руско-јапанске супротности у Манџурији расле су из дана у дан и све је водило ка сукобу. Прву узбуну,
не само у јапану, него и међу другим силама изазвао је тајни Руско-кинески уговор 1900 о праву Русије
да пошаље своје трупе у Манџурију ради заштите њених комуникација. Поред Јапана овим уговором
је највише иритирана била и Британија. Она је 1902 потписала са Јапаном споразум о пружању
поморске сарадње у заустављању даље руске експанзије на Далеком истоку. Исте године Петроград и
Токио дали су заједничку изјаву о поштовању независности и отворености Кине и Кореје , а Руси су
обећали да ће до краја 1903 повући војне снаге које се већ налазе у Манџурији. Јапанце и Британце је
поред руске војске у Манџурији узнемиравала и изградња руске ратне флоте на Пацифику и луке Порт
Артур у њено јако упориште. Ојачала јапанска флота је почетком 1904 напала руску флоту у Порт
Артуру, потпоивши јој најзначајније крстарице. Након тога Јапанци су опсели ову луку, а копнене
трупе су умарширале у Манџурију. У Манџурији руска војска је губила битку за битком, а крајем 1904
предао се и Порт Артур. Русима је судбина запечаћена код Мугдена, марта 1905. Руси су послали
балтичку флоту на Пацифик, али пошто су Британци затворили пролазе кроз Гибралтар и Суец она је

77
морала да плови око целе Африке и преко целог Индијског океана, не би ли исцрпљена стигла надомак
Јапана. Ту у мореузу Цушима дочекали су је јапански бродови и готово целу потопили. Рат за Русију
је дефинитивно био изгубљен, тим пре што је земљу потресала знаменита буржоаско-демократска
револуција. Французи су се у овом рату понашали крајње уздржано, чиме је још једном доказана
неефикасност руско-француског савеза. Мировни уговор између Јапана и Русије потписан је 5
септембра 1905 у Портсмауту у САД. Њиме је Русија признала посебне интересе Јапана у Кореји,
пристала је да се из Манџурије повуку и руске и јапанске трупе и да се Манџурија врати под
суверенитет Кине, прихватила је јапански закуп полуострва Лиаотунг с Порт Артуром, сагласила се
са заједничком контролом манџуријских железница и уступила Јапану јужни Сахалин. Највећи део
Манџурије дошао је под контролу Јапана. Енглези су задовољно трљали руке јер је ослабио руски
утицај на Тихом океану.
Пошевши од 1904 односи између европских сила постајали су све тежи и тежи. У више наврата
постојала је опасност да дође до ратног сукоба. Антагонизам између снага које су се суочиле 1914
оцртавао се већ године 1904. Све до 1904 Британија и Француска с оклевањем су реаговале на немачку
'' Светску политику''. Западајући у повремене кризне ситуације руско-француска аликанса није била
довољна гаранција против Тројног савеза. Хармонију која је успостављена у том руско-француском
савезу 1899-1903 поново је покварио руско-јапански рат, када се Француска држала крајње
резервисано. Рат против Бура указао је Енглезима на њихове војне слабости. Премијер Балфур је 1902
образовао Комитет за безбедност Империје. Његов закључак је био да Британија мора војно да ојача и
да напусти своју дотадашњу политику ''сјајне изолације'' и да коначно нађе неког савезника на
континенту, Француску или Немачку. Преовладала је она струја која се залагала за савез са
Француском, јер је Немачка била благонаклона према Русији у њеном спору са Јапаном. У вези са тим
Париз и Лондон су повели преговоре о отклањању неспоразума у Египту и Судану. Енглези су
Французима понудили за ове две земље Мароко. Французи су прихватили па су Французи и Британци
8 априла 1904 у Лондону потписали споразум. Французи су коначно признали доминантни положај
Енглеза у Египту и Судану, а Енглези Французима у Мароку. Французи су уз то добили и право
рибарења у водама Нове Земље, а за узврат су уступили Енглезима делић територије на граници
Нигерије и Гамбије. Сијам је подељен на две утицајне зоне, британску и француску. Овим је ударен
други стуб Велике антанте која се спремала против Тројног савеза. У то време отпочео је и јапанско-
руски рат у којем је Британија држала страну Јапану, док је Француска била уздржана. Ово није много
обећавало, када је у питању повезивање трију сила. Након овог рата Британија је остварила још већу
поморску надмоћ, што је немачког адмирала Трипица натерало да спроведе програм за брже јачање
немачке флоте. То је изазвало велико узбуђење у Британији, која је спровела још већи програм
изградње течких оклопних бродова-дреднота.
Криза и проблеми који су захватили Русију 1905 након пораза од Јапана и након револуције није могла
да прође без широког одјека и на међународној сцени. Тешко стање у којем се нашла Русије, с једне
стране охрабрило је Аустро-Угарску да одлучније делује на Балкану. С друге стране узнемирило је
Француску а с треће охрабрило је кајзера Вељема 2, да понуди помоћ цару Николају 2 и тиме поново
веже Русију за Немачку. Поред ове помоћи коју је нудио руском цару у борби против либерализма и
политичког радикализма, немачки кајзер дискретно је понудио Русији образовање антибританског
савеза. У први мах, руски цар је био спреман да то оберучки прихвати, али га је усколебала Делкасеова
порука из Француске, да Француска стоји иза свих обавеза које проистичу из руско-француског
уговора. Велику сумњу код Руса у овај савез опет су изазвали француски финансијски кругови који су
марта 1905 опет обуставили зајам Русији. И управо тог марта десила се она знаменита изјава цара
Виљема 2, изговорена у Тангеру о спремности Немачке да брани интегритет Марока. То је препало

78
Французе који су дуго чекали на запоседање ове земље. Још од 1900 француски војни одреди упадали
су у Мароко из Алжира под изговором да се из Марока нарушава мир у Алжиру. Мароко се осећао
угроженим, а Немци су хтели да то искористе. Кајзер је отпутовао и Тангер како би својој изјави додао
став Немачке како Мароко треба да остане отворен за привреде свих држава и без и ичијег права на
анексију и монопол. Рачунајући да Француска без руске помоћи не сме улазити у конфликте, а да
Британија неће кварити односе са Немачком, Виљем 2 се одлучио за енергичан наступ у Мароку. Ту
се преварио. Великој Британији није падало на памет да квари добре односе и савез са Француском,
због Немачке и Марока. Британци су поручили да у мароканском питању Француска може да рачуна
на њихову помоћ. Француска је превасходно због лошег стања у Русији желела да се мирним путем
погоди са Немачком а не да улази у рат. Занимљиво да су и Немци више били наклоњенији
дипломатији. Француска влада је предложила Берлину да се проблем око Марока реши на
међународној конференцији. Баш тих дана цар Виљем 2 је био на крстарењу по Балтичком мору где
се у Финском заливу састао са руским царем Николајем 2. Они су се ту у највећој тајности договорили
да закључе дефанзивни савез којим би се међусобно обавезали да у случају напада било које европске
силе једни другима прискоче у помоћ. Савез би ступио на снагу по потписивању Мировног уговора
Русије с Јапаном. У глави руског цара родила се идеја да у овај савез укључи Француску. С друге
стране немачки цар имао је само једну намеру при овим преговорима, а то је да Французе лиши руске
подршке у преговорима о Мароку. Верујући у то, Виљем 2 је прихватио предлог о међународној
конференцији. Руски цар је на крају обавестио немачког цара да одустаје од њихових преговора, и
одлучио се да на конференцији о Мароку да подршку Француској јер је од тога зависила судбина
руског зајма. Конференција је одржана од 14 јануара до 7 априла 1906 у граду Алгесирасу. На њој је
учествовало 11 европских земаља плус САД и сам Мароко. Немачка је на конференцији тражила пуну
економску отвореност Марока за све земље, без икаквих претензија према његовим територијама.
Французи су опет тражили да се њима признају права у финансијским пословима и у одржавању реда
и мира у Мароку. Међутим одлуке конференције биле су: потврђује се султанов суверенитет у Мароку
и интегритет ове државе, свим државама се признају једнака права у трговини с Мароком, полицијске
власти у мароканским лукама стављају се под команду француских и шпанских официра, ствара се
нова Национална банка у којој ће преовлађивати француски капитал, Шпанија задржава под надзором
зону на северу Марока у којој је имала гарнизон. Овим одлукама Французи су уз подршку Британаца
и Руса, остварили пуну победу над немачким супарником, којег је на Конференцији благо подржавала
само Аустро-Угарска. Тако је решена тзв. прва мароканска криза. Из кризе 1905-1906 Европа је изашла
и даље подељена на два савеза. С једне стране је био Тројни савез, где је чврста веза била између
Аустро-Угарске и Немачке, док је Италија ту била само формално. С друге стране Француска је имала
савезе са Русијом и Британијом, док је сам однос између Британије и Русије био крајње затегнут још
од њиховог сукобљавања у Азији до руско-јапанског рата. Међутим, након 1905 и свих проблема кроз
које је Русија прошла њена снага је почела да слаби, а однос са Британијом се напрасно променио.
Након конференције у Алгесирасу, постојали су озбиљни изгледи да се уклоне све несугласице између
Русије и Енглеске. У августу 1907 у лондону министри иностраног дела Греј и Извољски су потписали
уговор о сређивању односа двеју сила у Азији. Према овом уговору русија се одрекла свих претензија
у авганистану и признала британске интересе у Тибету. Питање Персије је решено тако што је њен
јужни део око Голфа одређен као британска, а северни као руска утицајна зона. Између ове две зоне
налазио се широк простор неутралне тампон зоне. Ово сређивање односа у Азији аутоматски је
Британију и Русију прибрижило и у Европи. Обе су биле савезнице Француске тако да је она била
неки центар окупљања ове алијансе. Тако је 1907 заправо образована Велика антанта, и тако је Европа
дефинитивно подељена на два супарничка блока.

79
Пошто за време Анексионе кризе Русија није добила озбиљну подршку од својих савезника, она се
опет сусрела са питањем да ли треба мењати спољнополитичку оријентацију и приближити се
Немачкој. Немци су понудили Русима учешће у изградњи Багдадске железнице и помоћ у продору у
Персији што је русима било јако привлачно. Али када су Немци тражили за узврат да се Русија
обавеже на чување новог Statusa quo на Балкану, Руси су се мало расхладили, јер је то значило
одрицање од мореуза. Тако је пропао покушај Немачке да растури Антанту. Немци су покушали да се
нагоде и са Британцима али су Британци имали тежак захтев а то је смањивање немачког програма
поморског наоружања. Бољу судбину није доживео ни немачко-француски споразум да се поштују
одлуке из Алгесираса. Треба напоменути да је стабилност Европе и света нарушавала и трка у
наоружавању.
Убрзо је опет покренуто мароканско питање. Позивајући се на уговоре из 1906 Француска је 1911
одлучила да запоседне град Фес у Мароку. Изговор јој је био да је неопходно да тамошњем европском
становништву пружи заштиту од муслиманских претњи. Немачки врх је саветовао цару да енергично
реагује како би изазвао сазивање нове међународне конференције. Кајзер Виљем 2 је у Мароко послао
топовњачу Пантер која се усидрила у луци Агадир. Био је то знаменити ''пантерски скок'' који је
изазвао нову кризу у Мароку. Француска влада реаговала је, најпре умерено, а када је за француско
ширење у Мароку Кајзер тражио за узврат компензацију у Конгу, реаговала је и британска влада.
Председник владе Лојд Џорџ је изјавио да ће Велика Британија у потпуности стати на страну
Француске. Тако је отворена друга мароканска криза, а трећа у низу међублоковских судара која је
наговештавала велику ратну опасност. Француски и британски генералштаби су почели да се
договарају и израђују ратне планове. Ипак, ниједна од блоковских страна нису баш прижељкивали
ратни сукоб у овом тренутку, па су 1911 почели интезивни преговори. Тако је споразумом из новембра
1911, Немачка признала право Француске у Мароку, а Француска Немачкој утупила део територије у
Камеруну и мали део у Конгу. А са овом погодбом сагласиле су се и остале потписанице уговора у
Алгесирасу. Деоба Африке била је завршена јер је Италија у међувремену окупирала Либију.
После неуспеха у Етиопији и Тунису, Италијанима су расли апетити и даље да прогутају неку знатнију
територију. Италија је решила да крене у акцију према Либији која је увек била у саставу Турске.
Септембра 1911 италијанска влада је Турској упутила ултиматум да препусти Либију Италији.
Цариград је одбио ултиматум, а Италија се од октобра 1911 до априла 1912, мучила да заузме Либију.
Италијанска флота је заузела и грчка острва у Егејском мору Родос и Додеканез. Мир између Турске
и Италије потписан је у Лозани, октобра 1912.

9. Личности које су обележиле период20

9.1. Ото фон Бизмарк21

Ото фон Бизмарк је био војвода од Лауенбурга и један од најважнијих вођа са друге поливине 19 века.
Као премијер пруског краљевства (1862-1890) ујединио је Немачку серијом победоносних ратова

20
Важна напомена: У овом поглављу биће изнете само основне црте из биографија
битних личности, а за детаљније погледати поглавља која се тичу земаља из којих те личности
долазе.
21
Важне детаље везане за политику ове личности погледати у поглављу Немачка.

80
после којих постаје први канцелар (1871-1890) немачког царства. У почетку је био јункерски
политичар дубоко конзервативних, аристократских и монархистичких гледишта, који се борио против
растућег социјал-демократског покрета у осмој деценији 19 века. Постао је познат под надимком
Челични канцелар и сматра се једном од најважнијих фигура у немачкој историји.
Бизмарк је рођен 1815 у старој бранденбуршкој аристократској породици у Шенхаузену као Ото
Едуард Леополд гроф фон Бизмарк. Студирао је право на универзитетима у Гетингену и Берлину.
Оженио се са Јоханом фон Путкамер 1847. У њиховом дугом и срећном браку рођено је троје деце.
Одушевљен због пропасти револуционарних покрета 1848 у немачкин државама, изабран је у пруски
парламент 1849. Године 1851 послат је за пруског заступника у Савезном парламенту у Франкфурту.
Иако му је седење у тој скупштини било одвратно, он је тамо стекао једно сазнање од велике важности,
а то је да је прва и велика препрека за уједињење Немачке под вођством Пруске, Аустрија. Та препрека
се једино силом може уклонити. Борба против Аустрије је постала прва тачка Бизмаркове будуће
политике. После овог положаја 1859, био је постављен за амбасадора у Петрограду, где се спријатељио
са својим будућим противником, Александром Горхаковим, а од 1862 био је амбасадор и у Паризу.
Исте године пруски краљ Виљем 1 поставио га је за премијера и министра спољних послова Пруске,
као решење између све либералнијег парламента и краља. Величина улоге Бизмарка као ујединитеља
Немачке веома је контраверзна тема међу историчарима. Такође, много се расправљало да ли је то у
питању било уједињење Немачке или експанзија Пруске. Оно што је сигурно Бизмарк је одговоран
започетак више ратова који су водили ка стварању Другог Рајха. Прво је уз сарадњу Аустрије, Шлезвиг
и Холштајн су припојени од Данске. Већ 1865 Аустрија је била приморана да препусти Пруској
контролу над овим северним земљама. Бизмарк 1866 напада Аустрију и брзо побеђује у бици код
Кениграца, прикључивши Хановер, Хасен –Касел, Насау и Франкфурт Пруској и формирајући
Севернонемачку конференцију. Пошто је успео да испровоцира француску, француско-пруски рат је
избио 1870. Француска је претрпела понижавајући пораз, а Виљем 1 је био крунисан као император у
дворани огледала у Версају. Тако је почетком 1871 Бизмарк легално створио Немачко царство под
вођством Пруске. Бизмарк је постао први канцелар новог немачког царства. Рат је и самог Бизмарка
претворио од зверокрадице у чувара истог ловишта. Читаву деценију се бескрупулозно користио ратом
да би проширио Пруску, али се 1871 изненада појавио у новој улози главног браниоца мира у Европи.
Стога се Бизмарк у спољној политици посвећује очувању мира између европских сила. На унутрашњем
плану био је забринут појављивањем двеју нових политичких партија: Католичке партије центра и
Социјал-демократске партије Немачке. Кампања против католицизма која је започела 1872 под именом
''Културна борба'' је била углавном промашај. Бизмарк је напао социјал-демократе на два фронта.
Социјалдемократска партија и њене организације су стављане ван закона, док је радничкој класи
удељено веома прогресивно законодавство које је гарантовало здравствено осигурање, осигурање у
случају несреће на раду, као и старосне пензије. На изборима у 1890 и Католичка партија центра и
социјал-демократи су освојили много гласова, а Бизмарк даје оставку на инсистирање немачког кајзера
Виљема 2. Бизмарк је провео своје последње године пишући мемоаре '' Размишљања и сећања''. Умро
је у 83 години живота 1898 у Фрадрихсруху. Сахрањен је у Бизмарк маузолеју у истом месту.

81
82