ОРГАНИЗАЦИЈА ПРОИЗВОДЊЕ

ТЕХНИЧКА ШКОЛА

АРАНЂЕЛОВАЦ

ОРГАНИЗАЦИЈА ПРОИЗВОДЊЕ

- ПЕТИ СТЕПЕН -

1
ОРГАНИЗАЦИЈА ПРОИЗВОДЊЕ

1.УТИЦАЈНИ ФАКТОРИ ОРГАНИЗАЦИЈЕ ПРОИЗВОДЊЕ

Резиме: Производња као процес стварања материјалних добара се може посматрати само у
функцији деловања човека, као њеног основног чиниоца. Човек планира, организује, реализује и
контролише производњу. Разуме се, ту су и други чиниоци: предмет рада, средства за рад,
документација, информације. Организација производње је узајамна зависност и повезаност елемената
производње, човековог рада и других елемената у рационалну и целисходну производну целину чији је
задатак да ствара материјална добра.Основну детерминанту производног процеса чини технологија
производње. На организацију производње утиче више чинилаца, од којих су најзначајнији: структура
производног програма, врста и распоред производне опреме. Утицај, међусобна условљеност основних
елемената производње у циљу постизања синергије су предмет и наших истраживања, које излажемо у
овом раду.

2. ПРОЈЕКТОВАЊЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ ПРОИЗВОДЊЕ

Производња се често дефинише као процес стварања материјалних добара у борби између људи
иприроде.Као таква, производња се може посматрати само у функцији деловања човека, јер је он основни
чинилац производње.Човек планира, организује и реализује производњу. Разуме се, ту су и други
чиниоци: предмет рада, средства за рад, документација, информације. Такође, неопходно је постојање и
других функција: кадровске, маркетинг, набавке, финансијске и истраживачко-развојне.Ако се производња
посматра као друштвена категорија, онда њу карактеришу два основна подсистема: (1) подсистем технике
и технологије производње и (2) подсистем организације производње.Техника у систему производње значи
опрему, средства, а технологија производње значи методе и начине одвијања процеса производње.
Организација производње је узајамна зависност и повезаност елемената производње, човековог рада и
других елемената у рационалну и целисходну производну целину чији је задатак да ствара материјална
добра.Систем производње састоји се од узајамног деловања међусобно повезаних делова, који су
обједињени производним и другим циљевима. Највеће делове чине подсистеми у виду:

- функција и
- процеса.
Уз ово треба рећи да полазне делове система сачињавају основни елементи производње: рад
(човеков рад), средства за рад и предмети рада. Све делове функција и процеса, до свих елемената
производње, обједињује организација рада.[2]Процеси и функције чине активности које су међусобно
усклађене, као и са системом у целини. Процеси у производњи представљају хоризонталну поделу рада,
чији је задатак израда производа. У овоме смислу, производни процес се састоји од следећих
елементарних процеса: рад на производним радним местима, контрола квалитета, унутрашњи транспорт,
превентивно одржавање средстава за рад, превентивна заштита на раду, складиштење и снабдевање
водом и енергијом. Функције у предузећу, у организационом смислу, представљају вертикалну поделу
рада у области планирања, припреме, праћења, извршења, анализе и контроле производње и пословања.

По концепту савремене организације, основнефункције у предузећу су: кадровска, маркетинг,

производна, набавна, финансијска и функција истраживања и развоја. Производња као процес има циљ
да изврши трансформацију улаза у друштвено корисни излаз, на рационалан начин.Да би то остварила,
организује се више других активности, од припреме, контроле, па до одржавања.Ове активности, заједно
са технолошким процесима, чине јединствену целину – производни систем.

Улаз xi Производни процес p Излаз yi

Слика 1.

2
ОРГАНИЗАЦИЈА ПРОИЗВОДЊЕ

- рад -припрема производње - обим производње

- сред. за рад - технолошки процесс - квалитет производа
- пред. рада - процес контроле - новостворена вредност
- енергија - процес унут. транспорта
- информације - процес одржавања
Основну детерминанту производног процеса чини технологија производње. Прихватљиво је
тумачење које каже да технологија производње изражава редослед и начин извођења разних операција
неопходних за израду производа одређених карактеристика. У овоме смислу, технологија производње
изражава квалитативну детерминанту производње као функционалне целине, која је способна да
реализује производ одређених особина. Овако схваћеној технологији производње треба додати и
временску димензију, јер се тако добија производња у временском трајању, као процес, а ово се изражава
кроз: интензитет производног процеса и количину производа за одређени временски период.На
организацију производње утиче више чинилаца, од којих су најзначајнији: структура производног
програма, врста и распоред производне опреме. У оквиру технолошког процеса, без обзира на тип
производње, морају се организовати одговарајући материјални токови. Они могу бити: континуални и
дисконтинуални. Континуални токови се организују код масовне производње, где је технолошки поступак
рационално рашчлањен на више сличних поступака или фаза рада. Дисконтинуална производња може се
организовати као серијска производња.

Улаз x Процес трансформације p Излаз производ у

Слика 2.

X: P:Y:

Средства за рад према обим

Рад технолошки процес вредност
Предмет рада елементарни процес квалитет
Информације
енергија

3. ЕЛЕМЕНТИ И ТОКОВИ ПРОИЗВОДНОГ СИСТЕМА

Производни систем (ПС) представља скуп елемената, који се у оквиру производног процеса, као
дела система, трансформишу у други облик или стање и постају производи. Производни систем има
задатак да преко производног процеса претвара улазне елементе у излазне, с циљем стварања
употребних вредности. Основни елементи производног система појављују се у два основна вида, и то као:
1. Материјални елементи, у које спадају:
1.1. предмети рада
1.2. средства за рад, која чине:
- енергетске машине (за претварање једног у други облик енергије)
- транспортне машине, које служе за преношење елемената у процесу
- алатне или радне машине, које служе за трансформацију предмета рада из сировине у готов производ
- алати, уређаји, прибори
1.3. информације.
2. Људски, као:
- произвођачи, са биоенергијом.
Рад производног система је резултат складног компоновања елемената, што се постиже
организацијом рада.Посао усклађивања понашања елемената производње, односно производног
система, спада у подручје управљања производњом и токовима у њој. У том смислу, управљање
елементима производње значи њихово постављање у одређен, најбољи однос, који обезбеђује
остваривање најбољих резултата рада. Основу постављања и рада производног система чине два главна
тока и то:
1. ток материјала (предмета рада) и
2. ток информација.

3
ОРГАНИЗАЦИЈА ПРОИЗВОДЊЕ

Оба тока се могу приказивати дијаграмима (блок-шемама) у којима се јављају места-чворови који
служе за пријем, прераду, чекање (складиштење, меморија) и предају материјала, односно Основни
токови производње омогућавају да се производни систем проучава као целина. Ако се жели постићи
побољшање ефикасности производног система, онда то треба извести побољшањем технологије
основних токова процеса. При овоме посебан значај добијају информације и технике њиховеобраде.
Појавом рачунара учињена је револуција у области обраде информација, што је допринело ефикасности
производње и побољшању технологије материјалних токова у процесу.У смислу постојања материјалних
и информационих токова у производњи, може се рећи да у процесу постоји кретање као основна
карактеристика. Без кретања нема ни реализације производње. Између основних елемената производње,
у процесу рада, постоје одређени односи који дефинишу стање и односе између елемената. Број веза
између елемената и њихов карактер је одређен врстом и карактеристиком процеса производње. Ове везе
и кретања могу бити:- кретање предмета рада од једног радног места до другог, од једне на другу
операцију –најчешће у пракси,
- кретање радника,
- кретање средстава за рад – преношење ради извршења операција,
- кретање предмета рада и радника,
- кретање предмета рада и средстава за рад – ретко се појављује у пракси (изузетно код појединачне
производње),
- кретање радника, предмета рада и средстава за рад.
Из наведених могућности кретања у процесу, може се извући закључак да увек постоји кретање
бар једног од три основна елемента производње. Уколико, пак, не постоји кретање ниједног од ових
елемената, онда нема производње у индустријском смислу.[1]Смисао постављања производног процеса,
његове организације и технологије, састоји се у утврђивању елемената који треба да се крећу у процесу
производње, као и у утврђивању количина тогкретања. Квалитет система и ефекат производње највише
зависе од тога како ће се наведена питања решити. Управљање производњом сигурно ће допринети да се
она реше на најбољи начин и да се оствари ефикасна производња.

4. СТРУКТУРА ПРОИЗВОДНОГ СИСТЕМА

Рад производног система (ПС) је резултат међусобног дејства основних елемената производње и
примене основних принципа рада од улаза до излаза из система. На путу од улаза до излаза, на
елементе система делује велики број чинилаца различитог карактера, а ефекти рада система зависе од
тога како су оптимизирани ови утицаји. Производни систем по својој структури је скуп одређеног броја
подсистема. Структура производног система је условљена стварањем одређених резултата, на шта утичу
постојећи подсистеми као елементи система.Ако се посматра производни систем, као скуп елемената који
дефинишу све оно што се дешава са предметом рада од уласка сировине у производњу до изласка
готовог производа, онда се он може представити као скуп подсистема. Сваки подсистем има потпуно
заокружену системску целину (улаз, процес, излаз, повратну везу, понашање), па се тако и приказују у
структури производног система. Ти подсистеми су: подсистем припреме – припрема рада, технолошки
подсистем – технологија обраде, транспортни подсистем – транспорт, подсистем складишта –
складиштење, подсистем контрола – мерење, информациони подсистем – обрада података, подсистем
одржавања – поузданост, подсисистем снабдевања – обезбеђење рада системаПроизводни системи у
производњи, као облици организационих система, могу се делити по сложености и структури састава, по
томе да ли су статички или динамички, детерминистички или стохастички, са или без повратних веза. По
сложености, производни системи могу бити прости, сложени и велики, што зависи од броја веза унутар
система и броја веза између система и окружења. Уколико управљање системом не зависи од времена
(није функција времена) систем је као такав статички, а када је управљање производним системом
променљиво у временском трајању, систем је динамички. Уколико је систем детерминистички, његово се
понашање може унапред предвидети. За тзв. стохастичке системе, понашање се не може унапред у
потпуности предвидети.Производни процеси, као делови производних система, су по њиховом понашању
претежно детерминистички, док су пословни и истраживачко-развојни процеси претежно стохастички.
Производни системи предузећа се могу посматрати и по томе да ли имају повратне везе као облик
самоконтроле и самоподешавања. Класични системи су, обично, без повратних веза, док су савремени
производни системи са повратним везама. Ако овакви системи – са повратним везама – имају
самоконтролу и самоподешавање, онда су то кибернетски системи.Према томе, производни систем је
кибернетски систем. Производња, као систем, је кибернетски систем.

4
ОРГАНИЗАЦИЈА ПРОИЗВОДЊЕ

5. ЦИЉЕВИ ПРОИЗВОДЊЕ

Један од важних принципа организације односи се на утврђивање циљева. Ради се о томе да

утврђивање циљева претходи свакој организацији. То практично значи да циљ одређује организацију, а не
обрнуто.Исто се односи и на производњу. Свакој организацији неке производње претходи утврђивање
циљева те производње: како одредити циљ и којим се циљевима тежи у организацији одређене
производње?

Основни циљ производње је:

- производити квалитетан производ по захтеву и на време, уз најмање могуће трошкове. Другим речима,
производити што брже, што боље и што јефтиније. Овај се основни циљ поставља код организације и
пројектовања сваке производње. Реализација овог циља подразумева и реализацију више парцијалних
циљева нижег нивоа, али основни циљ се не може реализовати ако се не реализују нижи циљеви по
рангу. Зато и постоји хијерархија циљева (мулти-левел гоал), са основним циљем на врху. Циљеви
производње се утврђују на основу утврђене политике производње.

6. ОРГАНИЗАЦИЈА УНУТРАШЊЕГ ТРАНСПОРТА

Транспорт обухвата само пренос људи и робе. Транспортно пословање привредних организација
односи се на транспорт робе. Транспортно пословање предузећа подразумијева допрему, унутрашњи
транспорт и отпрему робе.Допрема је транспорт набављене робе од мјеста преузимања од добављача до
складишта предузећа.Унутрашњи транспорт обухвата кретање робе у оквиру једног привредног
предузећа.У производним предузећима се унутрашњи транспорт односи на: кретање материјала у самом
складишту од момента његовог уношења и смјештаја, па све до изношења приликом издавања из
складишта, пренос материјала од складишта до првог радног мјеста, пренос између радних мјеста и
погона, пренос довршене производње са последњег радног мјеста у складиште готових производа,
кретање готових производа уношење, смјештај и изношење из складишта, пренос недовршене
производње и полупроизвода на привремено лагеровање у међуфазна складишта, кретање амбалаже,
машина и других оруђа за рад, отпадака и др. у границама предузећа. У трговинским предузећима
унутрашњим транспортом називамо: кретање робе у оквирима складишта, продавница и стоваришта,
пренос робе из складишта у продајна стоваришта, приручна складишта продавница и саме
продавнице.Отпрема представља транспорт продате робе од мјеста лагеровања до мјеста преузимања
од стране купца. Допрема и отпрема робе представљају спољни транспорт пошто се одвијају на
релацијама предузеће спољни свет, док је унутрашњи транспорт појава интерног карактера у самом
предузећу. 2. Задаци транспортне службе Предузеће мора имати свој засебан орган који се брине о
транспорту робе. Код малих предузећа се овај посао повјерава једном лицу, а транспортом робе се бави
посебна организациона јединица предузећа коју зовемо транспортном службом. Задаци транспортне
службе су :
(1) Израда годишњег плана транспорта робе и оперативних планова за краће временске периоде.
(2) Избор пута и начина транспортне робе.
(3) Сарадња са складишном службом предузећа,
(4) Издавање налога за рад сопственом возном парку.
(5) Ангажовање туђих услуга у транспорту. Овдје спада склапање уговора о превозу са возарима
(железничким транспортним предузећима, предузећима друмског транспорта, предузећима речног и
поморског саобраћаја, односно њиховим агенцијама, ваздухопловним предузећима и компанијама, и др.),
као и предаја робе истима на транспорт.
(6) Осигурање робе на путу, склапањем уговора о осигурању са одговарајућим установама.
(7) Закупљивање складишног простора у јавним складиштима ради смјештаја робе на путу која чека
даљи транспорт.
(8) Повјеравање цјелокупне бриге о транспорту робе шпедитерским предузећима путем склапања
уговора о ангажовању њи¬хових услуга,
(9) Састављање транспортних докумената.
(10) Преузимање робе од других превозника.
(11) Израда накнадних калкулација трошкова транспорта.
(12) Вођење евиденције о раду сопственог возног парка.
(13) Евидентирање података о коришцењу туђих услуга.
(14) Контрола транспортних докумената и обрачуна возарине од стране транспортнихпредузећа.

5
ОРГАНИЗАЦИЈА ПРОИЗВОДЊЕ

(15) Надзор над радом сопствене гараже и ауто-радионице.

Без обзира да ли се при пројектовању технолошких процеса користе конвенционални или аутоматизовани
системи пројектовања, треба имати у виду могућности које у технолошкој припреми и реализацији
технолошких процеса нуде концепти индивидуалне, типске и групне технологије.

7. ГРУПНА И ТИПСКА ТЕХНОЛОГИЈА

Без обзира да ли се при пројектовањутехнолошких процеса користеконвенционални или
аутоматизовани системи пројектовања, треба имати увиду могућности које у технолошкојприпреми и
реализацији технолошкихпроцеса нуде концепти индивидуалне, типске и групне технологије.У
посматраном укупном асортиману производа, односно делова за израду,
одређени број увек ће бити без битне технолошке сличности са другима,дакле појединачнопотпуно
специфичан када је неопходно пројектовати иприменити у производњи индивидуалне технолошке
процесе израде.
Истовремено, у посматраном асортиману делова могу се утврдити класеделова које се могу груписати у
групе или типове за израду по групном илитипском концепту технолошких процеса.
Значајан део асортимана делова представљају класе које се могу систематизовати у групе делова са
међусобно високим степенима конструкционе и технолошке сличности за обраду на појединим врстама
обрадних и технолошких система, у једној или више операција.Посебне класе делова чине делови који се
могу груписати у групе или типове за целокупну израду применом одговарајућих групних или типских
операција. Ради бољег сагледавања и разумевања у касније приказаним примерима пројектовања
технолошких процеса обраде на бази наведене систематизације делова и концепата технологије, биће
уктратко наглашене само неке од основних дефиниција и карактеристика појединих принципа
технолошких процеса израде. Узимајући као пример класу ротационих делова објасниће се основни
принципи пројектовања и примене индивидуалних, типских и групних технолошких процеса и на тај начин
утврдити и њихове основне међусобне принципијeлне разлике.
Индивидуални технолошки процес је онај који се пројектује и примењује за израду само једног
одређеног производа, односно дела, према
његовом цртежу, обиму производње, односно
величини серије, и производним условима,
који су на располагању пројектантима у
систему технолошке опреме. Пројектовање и
примена таквог технолошког процеса узима у
обзир само његове конструкционо-
технолошке карактеристике у посматраним
производним условима. Класа ротационих
делова као технолошка група Ово практично
значи да би за деведесет делова, колико
садржи приказана технолошка група,
требало, за поједине операције обраде,
пројектовати деведесет одговарајућих
управљачких програма за обраду на АФТС
са CNC управљањем, било ручним
програмирањем, или аутоматизовано
применом одговарајућих CAD/CAM
програмирских система.

Слика 3.

Групни технолошки процес, или групна операција израде, пројектује се и реализује у производњи
за формирану технолошку групу сличних делова, односно операцијске групе. Операцијске групе за обраду
на револвер стругу У класи делова као једној технолошкој групи са деведесет различитих делова, али,
ипак са одређеним степеном међусобне конструкционе и технолошке сличности, за ефикасну обраду
стругањем на једном револвер стругу формирано је седам операцијских група. Број операцијских група
једне технолошке групе за обраду на појединим групним операцијама, односно на обрадним системима, у
општем случају, није исти. Концепт групне технологије, омогућава значајну рационализацију пројектовања
технолошких процеса израде, односно одговарајућих операција. За све делове појединих операцијских
група пројектује се само по једна стандардна, односно групна операција обраде, која на изабраном

6
ОРГАНИЗАЦИЈА ПРОИЗВОДЊЕ

обрадном систему омогућава израду свих делова из одговарајуће операцијске групе у виду једне
операције.

Слика 4.

Групна операција пројектује се за тзв.

комплексни део операцијске групе,који може бити
стваран или имагинаран.Групни технолошки
процеси За претходни пример, требало би за
операције обраде на револвер стругу пројектовати
седам групних операција, на основу којих би се
могли обрадити сви делови ове технолошке групе.
Уз претпоставку да се обрада стругањем ове
технолошке групе реализује на одређеном стругу са
CNC управљањем, такође у седам операцијских
група, онда се применом концепта групне
технологије може значајно рационализовати израда
управљачких програма за обраду делова појединих
групних операција. Концепт групне технологије
развијен због повећања серијности израде широког асортимана делова у појединачној и малосеријској
производњи на адаптираним конвенционалним обрадним и технолошким системима саефектима серијске
производње. Међутим, овај концепт се може применити како у пројектовању технолошких процеса обраде
на савременим АФТС, тако и у рационализацији технолошких токова у производним системима. У
стварању технолошких подлога за конципирање развоја нових и анализу ефеката примене реализованих
АФТС са CNC управљањем, ефикасно се примењује концепт групне и типске технологије.
Типски технолошки процеси омогућавају сличне ефекте и циљеве као групни, али се
пројектују за типове делова, међусобно битно веће сличности, дакле јединствених конструкционих и
технолошких карактеристика. Приме томе, основна карактеристика типских технолошких процеса је
јединство технолошког процеса при обради сваког конкретног дела истог типа. То захтева да се применом
одговарајућег метода груписања, и допунских критеријума, као код групне технологије, до типова делова
долази даљим рашчлањивањем група, при чему ће тип представљати делови који за израду захтевају
исте обраде и њихов редослед, односно исте операције и захвате и њихов редослед. Према томе, тип
чине делови истог облика у датом опсегу димензија, а разлике међу њима су мале и односе се на
димензије површина, тачност, материјал и слично. Отуда је идентичност технолошких процеса обраде за
сваки део истог типа основна карактеристика типских технолошких процеса.
Груписање делова у одређене технолошке и операцијске групе врши се применом одговарајућих метода и
критеријума као што су:
Системи класификације и груписања
• Конструкционо технолошки класификатори
• Сличност индивидуалних технолошких процеса
• Визуелна класификација
При класификацији и груписању делова у одређене технолошке, а посебно операцијске групе,
морају се узети у обзир и серијност, односно обим производње сваког појединачног дела.На слици је
приказан пример визуелног груписања делова једне технолошке групе у операцијске групе, уочавањем
њихове геометријске и технолошке сличности,
уз узимање у обзир и обима производње
појединих делова. При груписању делова у
операцијске групе, потребно је постићи
задовољавајућу сличност делова у погледу:
• Габаритних димензија
• Површина за обраду
• Припремака
• Конфигурације
• Тачности мера и квалитета површина
Слика 5.

7
ОРГАНИЗАЦИЈА ПРОИЗВОДЊЕ

За класификацију делова развијени су бројни конструкционо технолошки класификатори, од којих

ће се овде укратко приказати два карактеристична класификатора. Конструкционо технолошки
класификатори По броју класификационих показатеља, први класфикатор спада у ред класификатора са
умереним или ограниченим бројем показатеља. Може се рећи да су врста и важност појединих
показатеља рационално одабрани осим показатеља за тачност обраде, на деветом кодном месту.
а) значење кодних места,
б) садржај првог кодног места
Бројним системом класификатора обухваћена је, пре свега, ознака класе. Она се означава кодом
који се уписује на прво кодно место класификационог броја. Садржај, односно структура првог кодног
места у овом класификатору приказана је на слици. Сви делови се, према томе могу поделити на укупно
10 класа које обухватају само делове који се обрађују у технолошким процесима обраде резањем. Овако
постављен систем класификације делова пружа могућност да се са ограниченим бројем шифри прикаже
знатан број веома важних технолошких карактеристика делова.

8. КОНСТРУКЦИОНИ ТЕХНОЛОШКИ КЛАСИФИКАТОРИ

За исправну примену овог система класификације делова, потребна једетаљнија шематска,

текстуална и илустративна обрада потребнихприлога. Овим се стварају услови за уједначавање
критеријума прикласирању делова у случајевима када се она обавља од стране више лица која се могу
налазити у разним предузећима, односно погонима.Овакав систем класификације омогућава класирање -
издвајање из једног широког асортимана делова који се обрађују у технолошким процесима скидањем
струготине, свих оних који показују међусобну сличност. Дакле, овакви класификатори омогућују
формирање група сличних делова.Конструкционо технолошки класификаториСтруктура и приказ кодних
места конструкционо технолошког класификатораза ротационе делове класе 2 дат је у наставку.
Анализом кодних места, која су релевантна за формирање операцијских група за ефикасну обраду на
одговарајућим обрадним системима може се одредити опсег кодног места, као критеријум за формирање
операцијских група, са високом технолошком подобношћу за обраду на одговарајућој групној операцији.
При избору класификатора за класификацију и груписање делова у одређеном производном систему
треба изабрати класификатор који највише одговара производном програму, а по потреби извршити и
одређену корекцију, односно допуну изабраног класификатора.

9. УПРАВЉАЊЕ ЗАЛИХАМА

Залихе представљају део обртних средстава предузећа неопходних за нормално обављање

процеса производње и продаје. Аналогно томе, залихе омогућавају да се поменути процеси у предузећу
одвијају без поремећаја. У билансном смислу, залихе представљају део обртне имовине предузећа за
који се очекује да ће у року краћем од једне године бити конвертован у неки други облик обртних
средстава (потраживања или готовину). Значај управљања залихама проистиче из немогућности да се
робни и новчани токови (приливи и одливи вредности) у предузећу идеално синхронизују. У таквој
ситуацији залихе чине “резрву” која треба да обезбеди потребан континуитет пословања предузећа (када
су приливи вредности недовољни или изостану). Улагање у залихе има за последицу блокирање
(ангажовање) одређеног волумена новчаних средстава из чега проистиче и потреба за финансијским
управљањем залихама. С тим у вези, циљ управљања залихама своди се на изналажење и одржавање
оног нивоа залиха који гарантује обезбеђење потребних средстава уз минимизирање имобилисања
(везивања) капитала.
Будући да залихе у функционалном погледу представљају неопходну спону између појединих фаза
процеса активности, уобичајено је да се оне класификују према фази процеса активности (функцији) у
којој се налазе. Са тог аспекта, све залихе у предузећу деле се на три основне целине, то су :
(1) Залихе сировина и материјала
(2) Залихе недовршене производње
(3) Залихе готових производа
(1) Залихе сировина и материјала – обухватају разне врсте реалне активе обртних средстава
предузећа. Ту спадају све врсте сировина које предузеће користи као основну супстанцу производа
(основни и помоћни материјали), затим ситан инвентар, амбалажа и друго. На висину ове категорије
залиха утиче више разнородних фактора као што су : врста и величина предузећа, услови набавке,
величина и време тајања поруџбине, расположивост обртних средстава, стање на тржиишту новца,
подложност квару и застаревању итд. Ова категорија залиха налази се у складишту и предаје се у процес
производње.

8
ОРГАНИЗАЦИЈА ПРОИЗВОДЊЕ

(2) Залихе недовршене производње – обухватају разне врсте реалне активе над којима се још
обавља производња у току. Прецизније речено, ова категорија залиха обухвата делимично завршене
производе који се налазе у неком од међуфаза производње, те још увек нису спремни за тржиште.
Непостојање ове категорије залиха успорава процес производње и чини да свака наредна фаза
производње мора чекати комплетирање претходних фаза производње. Аналогно томе, постојање залиха
недовршене производње представља најједноставнији начин елиминисања застоја и празних ходова у
процесу производње. Висина залиха у овом облику зависи од више фактора међу којима треба посебно
истаћи следеће : (а) технолошки процес производње, (б) организација рада, и (ц) пословни партнери.
Технолошки процес производње и организација рада скраћују време производње, а самим тим и време
ангажовања залиха, док пословни партнери (најчешће кооперанти) могу утицати на време трајања
производног циклуса, пре свега, својим солидарисањем везано за квалитет производа и поштовање
рокова испоруке појединих делова производа.
(3) Залихе готових производа – обухватају реалну активу над којом је процес производње
завршен, односно залихе које су спремне за испоруку тржишту. Обим залиха готових производа
детерминисан је (а) природом производног процеса, (б) врстом производа и (ц) карактеристикама
тражње.Ова категорија залиха носи највећи степен ризика, јер тек реализацијом готових производа
предузеће види резултате свог пословања. Ако предузеће не одржава довољан ниво залиха готових
производа, оно се онда излаже ризику пропуштања продаје, будући да један број купаца неће бити
спреман да чека на испоруку робе и преоријентисаће се на конкуренцију. Ако се производи не могу
испоручити брзо и уз ниске трошкове, онда ће предузеће морати да држи виши ниво залиха готових
производа. При томе, предузећа која продају различите производе морају више инвестирати у готове
производе од предузећа која продају само један или неколико производа.
Код већине предузећа залихе чине значајан део укупних пословних средстава и оне захтевају
велика новчана улагања која не смеју бити неоправдано висока. Због тога, један од основних задатака
управљања финансијама у предузећу јесте управљање залихама у циљу рентабилног и ликвидног
пословања. У домену управљања залихама предузеће настоји да постигне два кључна циља : прво, да
обезбеди залихе за нормално пословање, и друго, да има минимална улагања која су за то потребна.
Због тога, управљање залихама претпоставља тзв. “цост бенефит” анализу која се заснива на
процењивању трошкова и користи од располагања залихама. Да би се могло ефикасно управљати
залихама, потребно је знати величину, структуру и карактеристике појединих врста трошкова залиха, који
се деле на :
(1) Трошкови прибављања залиха,
(2) Трошкови држања залиха, и
(3) Трошкови недостатка залиха.
(1) Трошкови прибављања залиха – називају се још и трошковима поруџбине. Ови трошкови
представљају трошкове прибављања залиха сировина и материјала (ако се ради о производном
предузећу), односно трошкове прибављања залиха робе (ако се ради о трговинском предузећу
(2) Трошкови држања залиха – односе се на све трошкове који су условљени постојањем и
држањем залиха у предузећу.
(3) Трошкови недостатка залиха – могу настати услед недостатка залиха сировина и материјала за
производњу или услед недостатка готових производа за извршење примљених поруџбина купаца.
Инвестирање у залихе представља изузетно значајан аспект финансијског управљања
предузећем. Аналогно томе, финансијски менаџери морају познавати начине ефикасне контроле залиха
како би се капитал предузећа могао ефикасно користити. Генерално гледано, постоје две основне врсте
одлука о залихама, то су : (1) Одлуке о величини поруџбине залиха (колико прибављати залиха у једној
поруџбини), и (2) Одлуке о моменту пласирања поруџбине (у којим временским интервалима прибављање
залиха треба да се изврши).. У том контексту, основне технике управљања залихама које имају за циљ
минимизирање укупних трошкова залиха, могу се свести на следеће :

(а) АБЦ модел управљања залихама

(б) Оптимална величина поруџбине (производне серије), и

(ц) Управљање залихама на основу тражње.

АБЦ модел управљања залихама представља једноставан приступ који почива на идеји да све
залихе треба класификовати на три основне групе у циљу ефикасног управљања и контроле, што је од
посебног значаја за предузећа која имају велики број различитих врста залиха.

9
ОРГАНИЗАЦИЈА ПРОИЗВОДЊЕ

Класификација залиха на различите групе, врши се због тога што поједине залихе могу количински чинити
релативно мали проценат укупних залиха али релативно велики део вредности укупних залиха. Такође,
поједине врсте залиха могу имати релативно ниску цену по јединици али низак коефицијент обрта, због
чега захтевају већа улагања.

Управљање залихама на основу тражње представља технику управљања залихама која се може
користити код оних залиха које зависе од тражње или чији ниво зависи од потреба за неком другом
врстом залиха.За ефикасно управљање залихама предузећа су почела да користе високо софистицирану
технологију, с обзиром да су трошкови држања залиха током времена расли док су трошкови креирања и
одржавања информационих система опадали.Током последње две деценије развијане су технике
управљања залихама које су се базирале на поменутим предностима у понашању трошкова.На тај начин,
настале су нове технике у управљању залихама међу којима се посебно истиче тзв.систем набавке
залиха “јуст-ин-тиме”. Систем набавке залиха “јуст-ин-тиме” настоји да одржи минимални ниво залиха и
ослања се на способност добављача да у кратком року испоручи залихе.Циљ овог приступа јесте
минимизирање залиха и максимизирање њиховог обрта.Овај приступ је први пут примењен у Јапану, тако
да представља израз јапанске филозофије производње у смислу идеалне синхронизације токова
пристизања и употребе залиха, а у циљу елиминисања трошкова држања залиха.
Међу показатељима успешности управљања залихама, најраспрострањенији и уједно
најзначајнији показатељ јесте коефицијент обрта залиха.Овај коефицијент показује број обрта залиха у
одређеном периоду, најчешће годину дана, било да су у питању укупне залихе или поједини сегменти тих
залиха. Ако се коефицијент обрта залиха користи за оцену ефикасности управљања укупним залихама
или појединим групама залиха, онда се њихова агрегација у монетарном смислу сматра неопходном.
Таква агрегација присутна је и у билансу стања који омогућава извођење следећих коефицијената обрта
залиха:

На основу коефицијената обрта залиха могуће је такође израчунати и број дана везивања залиха,
који показује просечан број дана задржавања залиха материјала, готових производа и полупроизвода у
складишту, а код залиха недовршене производње показује просечан број дана трајања производње
готовог производа. Број дана везивања залиха израчунава се стављањем у однос броја дана у години са
коефицијентом обрта залиха,

10. ОДРЕДБЕ ЗА СТАНДАРДЕ

Стандардизација је активност на утврђивању одредаба за општу и вишекратну употребу у односу

на стварне или потенцијалне проблеме, у циљу постизања оптималног степена реда у датом контексту
(Закон о стандардизацији из 2005. године).
Стандардизација представља делатност, област рада, функцију у ораганизацији или
организациону целину.
Стандардизација представља научну дисциплину. Предмет стандардизације јесте материја која се
стандардизује.Стандардизација може да буде ограничена на посебне аспекте предмета који се
стандардизују.Област стандардизације јесте група одговарајућих предмета стандардизације. Примери:
Образовање, Пољопривреда, Информације, Грађевинарство, Текстил, Машинство, Хемија, ...
Ниво стандардизације јесте географски, политички или економски степен укључености у активности
стандардизације. У складу с тим могу се разликовати:
(1) Међународна стандардизација, тј. стандардизација у којој могу да учествују одговарајуће
организације свих земаља (ISO, TQM).
(2) Регионална стандардизација, тј, стандардизација у којој могу да учествују одговарајуће организације
једног географског, политичког или економског подручја света (CEN, CENELEC).
(3) Национална стандардизација, тј. стандардизација на нивоу одређене земље (Институт за
стандардизацију; некада је било ЈУС а сада је SRPS = српски стандард).
(4) Покрајинска стандардизација, тј. стандардизација на нивоу одређене територије у оквиру једне земље.
Аспекти стандардизације
• Терминологија
• Технички услови
• Узимање узорака и контрола 2
• Испитивање и анализа
• Смањивање асортимана
• Категорије према квалитету

10
ОРГАНИЗАЦИЈА ПРОИЗВОДЊЕ

• Прописи о извођењу радова

• Паковање, чување, транспорт
Циљеви стандардизације
1. упрошћавање растућег броја варијанти производа и поступака у животу човека
2. заменљивост
3. средство комуникације и споразумевања
4. симболи и скраћенице
5. општа економичност
6. безбедност, здравље и заштита живота
7. интерес потрошача
8. интерес друштва
9. одстрањивање препрека за трговину
Најважнији циљ стандардизације је МАСОВНОСТ, а крајњи циљ стандардизације је постизање услова за
рационалан и удобан живот људи.Стандард је документ утврђен консензусом и потврђен од признате
организације у коме се за општу и вишекратну употребу утврђују правила, смернице или карактеристике
за различите активности или њихови резултати у циљу остваривања оптималног степена реда у датом
контексту.Технички пропис је пропис који садржи техничке захтеве, било непосредно било позивањем на
стандард, техничку спецификацију или правила праксе или укључује садржаје наведених докумената.
Принципи стандардизације.
1. Стандардизација, је у суштини, процес упрошћавања, настао као резултат свесног напора друштва да
смањи број неких предмета. Она доводи не само до смањивања постојеће сложености, него настоји да
спречи непотребну сложеност у будућности.
2. Стандардизација је у истој мери и друштвена колико и економска активност и мора се одвијати на бази
узајамне сарадње свих заинтересованих.
3. Само објављивање стандарда је од мале вредности ако се стандард не примењује. Примена захтева
уступке неколицине ради добра већине.
4. При доношењу стандарда, акција треба да се састоји прво у селекцији, после које следи утврђивање
изабраног.
5. Стандарде треба прегледати у правилним временским размацима и ревидирати их ако је потребно
6. Када се прописују карактеристике које производ треба да има при употреби, као и остале
карактеристике, морају се прописати и методе испитивања које ће се користити да се утврди да ли дати
производ одговара или не одговара донетим прописима.
7. Потребу да се националним стандардима да снага прописа треба пажљиво размотрити, имајући у виду
природу стандарда, ниво индустријализације и законе и услове који су битни за друштво за које се
стандарди припремају. За земље у развоју, ИСО стандарди који представљају међународни консензус,
чине технолошки кноw-хоw. У стандардима су садржане спецификације које производи треба да имају да
би могли да буду пласирани на тржишта широм света. За планету Земљу, ИСО стандарди за обезбеђење
квалитета ваздуха, воде и земље као и стандарди за емисију гасова и радијацију могу да помогну да се
очува животна средина. Основни стандард је стандард који има широку област примене или садржи
опште одредбе за једну посебну област. Може се примењивати директно, или може служити као основа
за друге стандарде.

11.СТАНДАРДИЗАЦИЈА, УНИФИКАЦИЈА И ТИПИЗАЦИЈА

Стандардизација је људска делатност која обухвата утврђивање и доношењејединствених

прописа – стандарда и примену ових прописа.Основни циљ стандардизације јесте постизање реда у
одређеној области људскеделатности.Из тога проистичу пројектоване уштеде (радног времена,
материјала ипростора), уз постизање жељеног квалитета на најекономичнији и
најрационалнијиначин.Основу стандардизације чини договор заинтересованих страна (произвођача
ипотрошача), уз коришћење важећих научних достигнућа.Примена стандарда, дакле неограничава
стваралачку иницијативу конструктора.Напротив, стандарди се сталнодограђују и усавршавају, у складу
са развојем науке.Значај стандардизације далеко превазилази област технике.Наиме, стандардизација
има врло значајну функцију у свеукупном културном и духовном животу свихнарода и човечанства у
целини (нпр. језик, писмо, бројеви), јер уноси ред у све људскеделатности.

Стандарди у машинству су прописи којима се: ограничава број различитих облика и димензија
појединих машинских делова, елемената и склопова са истом функцијом; утврђује састав, квалитет, начин

11
ОРГАНИЗАЦИЈА ПРОИЗВОДЊЕ

означавања и друге карактеристике машинскихматеријала, као и методе њиховог испитивања; одређују

јединствен начин техничког споразумевања у погледу терминологије; ознаке физичких величина, мерних
јединица, приказивања машина и њиховихделова на цртежима; толеранције, налегања и др.; прописују
мере безбедности, техничке, хигијенске и друге прописима регулисанезаштите. Почеци индустријске
стандардизације, на којој се темељи и данашњастандардизација, вежу се за средину 19.века и за развој
железнице.Важну функцију уразвоју стандардизације имале су производња оружја, ватрогасних
средстава, алатнихмашина, а касније и аутомобила.Суштина је била да се поједини делови
производенезависно један од другог – на различитим местима и у различитим фабрикама, а да сесклапају
на неком трећем месту – без накнадне обраде и дораде.Стандардизација се, дакле, најпре почела да
развија у оквиру појединих фабрика.Затим се, са развојем технике и технологије, домен стандардизације
ширио, најпре нанационални ниво, а затим на интернационални.Данас, све индустријски развијене
земљеимају своје комисије за стандардизацију за поједине области примене.Састављене су
одпредставника произвођача, потрошача и научних установа.Развој система мера и мерних јединица
такође је у домену развоја стандардизације. Међународне основе данашњег метарског система одређене
су 1872. године на конференцији у Паризу. Учествовали су представници 29 земаља, међу њима и
тадашња Србија. До краја 19. века овај систем су преузеле све европске земље осим Русије и Велике
Британије. Русија га је увела 1917., а Велика Британија је почела са увођењем тек 1965.-те. Развој
стандардизације има следећи ток. Прво се усклађује известан број стандарда појединих фабрика. На
основу тога се доносе национални стандарди. Затим се, усклађивањем националних стандарда, доносе
међународни стандарди – ИСО1 . У даљем току развоја стандардизације, националне комисије за
стандардизацију усклађују националне стандарде, уколико су већ постојали. Састављају их поштујући
ИСО стандарде. Исто важи и за секторе за стандардизацију у окмвиру појединих фабрика. При
састављању својих интерних фабричких стандарда морају се држати прописа, који дефинишу националне
стандарде. Под термином „национални стандард“ подразумевају се стадарди који важе на подручју једне
државе. Они се не зову „државни стандарди“, јер би могло да се тумачида стандардизацијом на нивоу
државе обавезно управљају и руководе државни органи. То у многим државама (земље ЕУ, САД...) није
пракса. На пример, Немачка нема пропис који обавезује на примену националног (ДИН) стандарда.
Међутим, тамошњи произвођачи, у сопственом интересу, се придржавају ових стандарда, као да су на то
обавезни прописом. Стандардизација се, дакле, састоји из различитих ступњева и садржаја (
. Ступњеви и садржаји стандардизације
Ступањ стандардизације Садржај стандардизације
Интерна стандардизација.Развија се у оквиру појединих фабрика или система фабрика (корпорације)
Гранска стандардизација. Развија се у оквиру сродних фабрика једне индустријске гране (текстилна
индустрија, рударство, ,ашиноградња...)
Национална стандардизација. Обухвата стандарде који важе на подручју једне државе
Регионална стандардизација. Обухвата стандарде који важе на нивоу одређених привредно – економских
групација (земље Европске уније – ЕУ)
Међународна стандардизација. Највиши ступањ стандардизације у оквиру Међународне организације за
стандардизацију ИСО. Постојање виших ступњева стандардизације, не искључује потребу постојања
нижих ступњева. Свакако да стандарди нижих ступњева морају да буду усклађени са стандардима виших.
За илустрацију овог става може да послужи пример интерних стандарда.

Садржај и делокруг интерних стандарда обухвата:

прописе и смернице за прорачун и конструкцију делова и склопова који сепроизводе у тој фабрици или
корпорацији, а нису обухваћени вишим ступњевимастандардизације; изводе из националних стандарда у
виду даљих ограничења разноврсностиоблика и димензија стандарних делова и елемената који се
употребљавају упроизводима те фабрике, односно корпорације (ужи избор стандарних завртњева,
котрљаних лежаја, клинова, материјала и сл. ); прописе о транспорту и складиштењу у оквиру те фабрике,
односно групефабрика; каталоге и публикације о сопственим производима и произуводима коопераната, у
оквиру корпорације. Користи од стандардизације су вишеструке. Оне долазе до изражаја у свиметапама
животног циклуса појединих производа: конструисању, производњи, експло-тацији и ремонту, трговини и
потрошњи. Унификације је метод конструисања.Циљ је да различите машине – производиједне фабрике
или групе фабрика, поред стандарних делова имају у што вишеунифицираних делова и/или склопова, који
нису обухваћени општом стандардизацијом.Опсег унификације је мањи од опсега стандардизације. Али,
циљ им је исти: појефтињење производње, смањење конструкторског посла и лакша замена при ремонтуи
одржавању. Различите машине се, дакле, састоје не само из низа стандарних делова исклопова, него и
низа унифициранихделова и склопова који су исти за свемашине. Такви примери су: различите ручице,

12
ОРГАНИЗАЦИЈА ПРОИЗВОДЊЕ

команде, точкови, инструменти и др. код моторнихвозила; исти агрегати код различитихмашина алатки;
иста кућишта кодразличитих преносника снаге и др.

Типизација је метод конструисања низа машинских делова или склопова истог облика и
материјала, а различитих димензија, носивости, капацитета и сл. Типизација је основа стандардизације.
Стандардни низови машинских делова или склопова истог облика примери су примене типизације
(завртњи, навртке, котрљани лежаји и др.)

Применом закона сличности, уместо конструисања низа делова, склопова или машина исте
функције и исте намене, а различитих оптерећења, конструише се само један део, склоп или машина. Он
се добро испита у раду. Затим се на основу овакве тзв. матичне конструкције, без икаквог прорачуна,
одређује низ типизираних конструкција. Наравно, треба имати на уму да матична конструкција оставља у
наслеђе све своје добре и лоше особине. Због тога, матична конструкција треба да буде „зрела“, односно,
конструкционо и производно потпуно усаглашена. Сва испитивања карактеристика машинских материјала
заснивају се на законимасличности. Уместо испитивања чврстоће самог машинког дела испитује се његов
модел(епрувета). Закони сличности се користе и у механици флуида, аеродинамици (ваздухопловству),
термодинамици, теорији еластичности, примењеној отпорности материјала и др. На основу закона
сличности за одређену појаву која се испитује, успоставља се корелација између резултата добијених на
моделу и резултата који одговарају самој машини.

12. ИНФОРМАЦИОНИ ПРОИЗВОДНИ СИСТЕМИ

ИС према степену аутоматизације:

1.Неаутоматизовани информациони системи

2.Управљачки информациони системи
3.Системи за подршку одлучивању
4.Експертни системи
5.Хибридни исистеми
6.Вештачка интелигенција

Према врсти обраде:

1.Пакетна обрада
2.Серијска обрада
3.Случајна обрада
4.Интерактивни рад
5.Рад у реалном времену и сл.

ИС према врсти пружених услуга:

1.Системи за компјутерске услуге опште намене

2.Системи за чување и претраживање података
3.Системи за комутацију података
4.Системи за управљање физичким прецесима
5.Системи за контролу и упозорења
6.Системи за обраду трансакција

У неаутоматизованим информационим системима примењују се ручна или монографска обрада

података. Осим ручних и стоних калкулатора користе се механографска средства за извршење
специфичних послова као што су: књижење, фактурисање, издавање налога и сл.
Управљачки ИС обухватају међусобно повезане подсистеме који чине јединствену целину.Код
управљачких ИС тежиште је на информацијама и њиховом коришћењу за доношење одлука.Они помажу
руководиоцима и менаџерима да донесу боље одлуке при решавању разних задатака.

13
ОРГАНИЗАЦИЈА ПРОИЗВОДЊЕ

Системи АОП- (аутоматске обраде података) се састоје од посебних резервисаних

апликација.Орјентисани су према подацима и обради података и често само доприносе убрзавању
динамичких поцеса.
Сви информациони системи извршавају основне функције везане за:
1.Прикупљање
2.Чување
3.Обраду и
4.Дистрибуцију података
За пројектовање модела процеса најчешће се користи неколоко модела:
1.ССА, метода структурне системске анализе
2.БСП, метода планирања пословног система
3.СДМ, метода системског пројектовања
Дијаграмима тока података се приказују:
1.Функције (процеси)
2.Токови података
3.Извори и одредишта података
4.Складишта података

Групни систем за подрчку одлучивању (ГСПО) је интерактивни, кориснички систем који помаже
низу доносиоца одлука у решавању неструктурираних преблема, који раде заједно

Компоненете ГСПО:
1.Хардвер
2.Софтвер
3.Корисници
4.Процедуре
Софтверски део ГСПО:
1.База података
2.База модела
3.Програм за управљање системом
4.Флексибилан кориснички интерфејс
Карактеристике ГСПО:
1.ГСПО су посебно пројектовани ИС
2.ГСПО су пројектовани са циљем да подрже групу доносиоца одлука у њихивом раду
3.ГСПО се одликују лакоћом и јединственочћу употребе
4.ГСПО могу бити пројектовани за један тип проблема или различите организационе нивое
5.ГСПО су пројектовани тако да охрабрују активности као што су генерисање идеј, решавање
конфликтних ставова или слободу изражавања
6.ГСПО садрже уграђене механизме који онемогућавају развој негативних групних понашања
Погодности које пружа ГСПО:
1.Смањени треођкови
2.Достизање конкурентских предности
3.Подстицање иновативних активности
4.Смањење дужине трајања процеса одлучивања
5.Побиљшање комуникације
6.Добра координираност рада чланова групе
7.Брз повраћај инвестиција
Експертни систем (ЕС) је рачунарски програм који делује као људски експерт у добро
дефинисаним специфичном задатку, на бази знања
Експертни систем (ЕС) је моделирање, унутар рачунара, експертског знања, тако да резултујући систем
може понудити интелигентан савет или донети интелигентне одлуке
Врсте ЕС (Стојиљковић):
1.ЕС који анализирају неки проблем
2.ЕС који врше синтезу у процесу решавања проблема
Врсте ЕС (Тубан И Аронсон):
1.ЕС засновани на знању
2.ЕС засновани на правилима

14
ОРГАНИЗАЦИЈА ПРОИЗВОДЊЕ

3.ЕС засновани на оквирима

4.ЕС засновани на моделима
5.ЕС спремни на рад
6.ЕС који раде у реалном времену
7.Хибридни систем
Димензије ЕС:
1.Експертиза
2.Резоновање манипулацијом симбола
3.Општа способност решавња проблема у датом домену
4.Сложеност И тежина
5.Реформулација
6.Резоновање о себи
7.Врста задатака за чије се обављање систем изграђује
Задаци које ЕС успешно решавају:
1.Евидентирање И интерпретација података којим се описују различите ситуације или стања система
2.Дијагностика И срвисирање
3.Планирање, предвиђање И прогнозирање
4.Дизајн
5.Мерење
6.Откривање кварова у сложеним техничким системима
7.Анализа И консултације
8.Контрола
Модел једноставног ЕС (делови):
1.База знања
2."Механизам" за закључавање
3.Кориснички интерфејс
4.Радна меморија

База знања – низ фајлова у којима се чува знање експерта

"Механизам" за закључавање користи базу знања како би се обезбедила нова информација, такође
користи неке форме логичке дедукције да би се обезбедили одговори
Преко корисничког интерфејса омогућава се кумуникација између ЕС И корисника
Радна меморија садржи детаље о стању знања система у одређеном тренутку

Компоненте процеса функционисања ЕС:

1.Аквизиција
2.Репрезентација
3.Обрада
4.Компоненте за објашњење
5.Интерфејс
Хибридни системи (ХС) настају интеграцијом два или више копјутерских информационих система

Основне класе ХС-а:

1.Интеграција СПО И ЕС
2.Интеграција ЕС И неуронских мрежа
3.Аспекти глобалне интеграције више информационих система
Интеграција СПО И ЕС може се извести на два начина:
1.ЕС интегрисан као СПО компонента
2.ЕС као посебна компонента СПО

ЕС интегрисан као СПО компонента:

1.ЕС као интелигентна компонента уз базу података у СПО
2.ЕС као интелигентна компонента уз базу модела у њено управљање у СПО
3.ЕС као компонента у СПО а са наменом да побољша карактеристике корисничког интерфејса
4.ЕС као компонента за помоћ у изградњи СПО
5.ЕС као компонента у СПО која пружа кориснику разне конслутанстске услуге
ЕС као посебна компонента СПО

15
ОРГАНИЗАЦИЈА ПРОИЗВОДЊЕ

1.Улаз у ЕС је излаз из СПО

2.Улаз у СПО је излаз из ЕС
Варијанте хибридних експертних система:
1.Комплетно преклопљени
2.Парцијално преклопљени
3.Паралелни
4.Секвенцијални
5.Повезани или уграђени
Складиште података (ДW) је субјектно орјентисана, интегрисана, неволатилна И временски променљива
колекција података за подршку менаџерском процесу одлучивања
Складиште података обавља најмање 3 апликације:
1.Основне радне апликације
2.Апликације за упита И извештаје
3.Апликације за анализу И планирање
ОЛТП – континуално прикупљање података у неком пословном систему
ОЛАП – систем периодичног прикупљања података у неком пословном систему
РОЛАП – релациони ОЛАП
МОЛАП – мултидимензионални ОЛАП
ХОЛАП – Хибридни ОЛАП (мешавима РОЛАП-а И МОЛАП-а)
Датамарт је тржите података И односи се на једну пословну јединицу
Делови вештачке интелигенције:
1.Учење
2.Моделирање симболима
3.Хеуристика
4.Решавање проблема
5.Интеграција
6.Технике И језици вештачке интелигенциј

13.ПРОИЗВОДНА РАДНА ДОКУМЕНТАЦИЈА

Производна документација представља носиоце информација у једном пословном систему.

Производну документацију по правилу чине тачно дефинисана документа, а у оквиру једног предузећа
прописани су и токови кретања производне документације
Производна документација:
1.Наруџбеница
2.Радни налог
3.Саставница
4.Радионички цртеж
5.Операциона(технолошк) листа
6.Инструкциона листа
7.Радна листа
8.Требовање материјала
9.Повратница
10.Порпратница
11.Предајница
Наруџбеница дефинише врсту производа, количину која је уговорена са наручиоцем као и рок
испоруке.У једној наруџбеници може бити заступљено више производа.На основу наруџбенице отвара се
радни налог.
Радни налог садржи информације о производу, односно делу производа, количини производа, року
почетка и завршетка производње.То је документ који се отвара када започињемо неки посао и то је
основни оперативни документ.

Врсте радних налога:

1.Производни радни налози за одређене носиоце трошкова
2.Производни радни налози за анонимне купце
3.Налози за дораду

16
ОРГАНИЗАЦИЈА ПРОИЗВОДЊЕ

4.Режијски налози
5.Налози за набавку делова, полупроизвода или прроизвода ван предузећа
6.Инвестициони налози

Саставница је документ који се формира на основу конструктивне документације и дефиниче све

компоненте који чине финални производ.Саставница садржи називе свих елемената, њихове шифре, као
и ниво уградње, ознаку цртежа или стандарда.
Радионички цртеж даје приказ финалног производа са свим компонентама и детаљима везаним за облик
и димензије, толеранције, врсте обраде, врсте материјала, ознаке, потпис конструктора, оверавача и
контролора, број цртежа итд.
Операциона (технолошка) листа садржи податке о опису операција, редоследу операција, назив и
ознаку машине за обраду за сваку операцију, алате, стандарде, технолошко и нормално време израде,
норму материјала за део, шифру операционе листе.
Инстукциона листа је документ који је намењен раднику који треба да изврши операцију.Користи се у
серијској и масовној поизводњи.
Радна листа је документ који се испоставља за сваку операцију рада.Радна листа садржи податке о
материјалу, врсти рада, времену потребном за извршење рада и процени категорије рада.Битна је за
радника јер у њој види норму.

Требовање материјала остварује спрегу између производње и складишта.Садржи назив, шифру и

количину материјала, вредност требовање количине.На основу требовања изадје се одговарајући
материјал, алат, делови потребни за извршење процеса производње.

Повратница остварује спрегу између производње и складишта и служи за враћање материјала у

складиште уколико се појави остатак материјала у производњи.Садржи податке о врсти и количини
материјала, број радног налога по коме је остварен повраћај, шифру повратнице.

Пропратница је документ који има функцију да прати производ у времену простору и по количини
током процеса производње, обраде или монтаже.

Предајница остварује спрегу између производње и складишта и користи се у случају предаје

готових производа, полупроизвода и делова производа одговарајућем складичту.Предајницом се
завршава циклус поризводње по једном радном налогу.Садржи податке о називу готовог производа,
количини, овери контроле, шифри радног налога и предајнице.

14. ПЛАНИРАЊЕ И ТЕРМИНИРАЊЕ ПРОИЗВОДЊЕ

Планирање производње је једна од најважнијих служби у производном предузећу.Представља

кривца како за превелике залихе, тако и за неблаговремену набавку материјала, као и за закашњења при
изради готових производа.Сегмент за планирање производње је програмски тако организован, да
омогућава различите приступе планирања, као и различите типове производње. Наводимо неке од њих:
великосеријска (продукцијска производња) за појединачне терминске оквире (недеља, месец,
квартал)производња по наруџбини са разградњом до последњег нивоа производа
комбинована производња, коју чини и монтажа (планира се по наруџбинама) или производња, која
обезбеђује полупроизводе монтажи
процесна производња
Основни захтеви планирања су:

Израчун потребног материјала

Израчун капацитета
Терминирање производње
Из плана програм омогућава лансирање производње и директну везу међу:

радним налогом (одређеним производом=одређена позиција наруџбине=одређена позиција плана)

наруџбеницу купца (више позиција радног налога се удружује у наруџбину)
план (више наруџбина удружујемо у план).

17
ОРГАНИЗАЦИЈА ПРОИЗВОДЊЕ

Сам систем планирања прилагодимо захтевима корисника.Програм омогућава вођење и

евиденцију годишњег плана, кварталних планова, месечних - производних планова.Систем је у целости
прилагодљив и захтева одговарајући приступ у решавању информатике у производном предузећу.
МРП ИИ - терминско планирање производње
Терминско планирање је најдетаљнији план рада у производњи за одређени временски период.
Тако помоћу терминског планирања производње детаљно одређујемо поделу посла и редослед радних
операција у односу на појединачне ресурсе и потребне алате.На основу идента и осталих ограничења,
које су повезане са одређеним идентом, одређујемо почетне и завршне термине појединих радних
операција, које програм црпи из задате саставнице.
МРП ИИ - креирање наруџбине и преглед добављача
Терминско планирање представља најнижи оперативни план, где распоређујемо појединачне
радне операције у односу на ограничене ресурсе и потребне алате.Тако на основу направљеног
распореда радних операција помоћу алата креирања наруџбина добављачима и преглед наруџбина
добављачима, прегледамо и радимо акцију наруџбине по потребном материјалу, сировинама и
полупроизводима, који су потребни за израду одабраног производа.
МРП ИИ - креирање радних налога из терминског плана
Када једном одредимо термине појединачних операција, потребно је исте пренети у оперативно извођење
у облику радне документације, која се води у облику радних налога.Овај алат је намењен за креирање
преглед радних налога из прозора терминског планирања.

14. ЗАШИТА НА РАДУ

Заштита на раду је скуп техничких, здравствених, правних, психолошких, педагошких и других

делатности с помоћу којих се откривају и отклањају опасности што угрожавају живот и здравље особа на
раду и утврђују мере, поступци и правила да би се отклониле или смањиле те опасности.

Сврха заштите на раду је стварати сигурне радне услове како би се спријечиле повреде на раду,
професионалне болести и несрећа и незгоде на раду, односно умањивање евентуалних штетних
последица ако се опасност не може отклонити. Провођење заштите на раду не ограничава се само на
професионалне болести, већ се настоји спречити било која болест, односно повреда.
Међутим, приликом провођења мјера побољшања заштите на раду приоритет се поклања радним
стројевима и уређајима који морају удовољити прописаним правилима. Тек када се утврди да стројеви и
уређаји не могу постићи потребни ступањ сигурности обвезна је употреба особних заштитних средстава.
Особна заштитна средства се у неким случајевима морају стално употребљавати, као напримјер на
градилиштима гдје се опасности од падајућих предмета не могу у потпуности уклонити.
Основа за провођење заштите на раду је процена опасности. Процена опасности израђује се у
складу с признатим методама те служи за утврђивање постојања опасности, врсте опасности те опсег
опасности. Након проведене анализе дају се приједлози мера за умањење опасности и контролу
провођења утврђених мера.

18