Пријатељство и издаја у роману Дервиш и смрт

М.Селимовића

„Тешко ће се споразумети два човека која мисле различито“. Опет: „Лако ће се споразумети
два човека која мисле“. Овај разговор је дуго мучио моје будно око у тишини влажне ћелије.
И мислио сам. На Хасана, на хафиз Мухамеда, на Исхака. После оних тешких речи је нестао.
Однео га је мали отвор неба наспрам својим лутањима. И Хасан сада можда лута. Тамо је у
белом свету, са лепим женама, бакарним свитањима и златним рекама. Мисли ли на мене?
Последња, жива, опипљива, златна птица мог живота ишчезава са мараме заједно са мојом
мишљу о Хасановом гесту. Вратио ме је тамо, на таван. У приче женине, са којима сам
стасавао праћен звиждањем ветра и жутим зеницама које су ме гутале. После двадесет
година опет сам пожелео њене танке уснице са златним маљама, њен осмех и струк величине
круга од два палца и кажипрста. Пожелео сам одјек секире, жубор реке и љубав дечака. Крив
сам. Оставио сам га… Где ли је Хасан сада? Сада бих отишао, онако без циља, без разлога,
само да попричамо, како је он то волео. С немиром бих посматрао гипке коње, његове љутите
зенице које су претиле овом трзају земље. Хтео бих само да га видим. Ту његову
предусретљивост и детињасту радост. Хм… Добри људи ти говоре лепе ствари. Не разумеју
можда али пружају. Опрости ми Хасане… Бацио сам гомилу богатства због мене и мог брата,
баш као оне скупоцене јакне и ствари, онако све на гомилу, безвредну и мизерну. Ти си то
желео да учиниш због мене! Ех, да ме бар неко на трен воли због мене… Обећао сам да ћу ти
у свему бити ослонац а на прву кушњу сам те издао. Говорио си да одем, да видим, да
путујем, да се враћам: „Јер све је у томе, вратити се“. С једне тачке полазити, чезнути,
волети, па се опет враћати. Без те тачке не би било чежње ни жеље за новим. А и мали си ако
имаш само њу. Добар си човек Хасане… Волео бих да сам ти то рекао. Ти би волео да ти то
никад не кажем. Ова мисао на тебе ме и диже и обара и удара, иако кришом погледам у
страну. Најлакше је лелујати, у средини ничега, и оставити све на кантару површности, јер
тамо нема шта да превагне. Али ти не дам моју мисао. Хвала ти што се држиш за човека, и
што сам уз тебе бар обрис од човека. Јер ти си био та срећа мога света.

Женe у делима Боре Станковића

Биле су лепе, ма биле су прелепе. Све су биле трагичне у својој савршености. Није им се
дало, као да је та лепота била фатална. Служиле су да подсете, да освеже “жал за младост”. А
о њиховој младости нико, па ни оне саме, није водио рачуна.
Коштанa кад запева, цела варош полуди. И синови највећих газди, и боеми осванули у
кафани, и старо и младо, и паметно и мудро. Стојана је потпуно очарала, спреман је да је
води, да је ожени. Смерна и пркосна га одбија. Она је Циганка, њено је да служи, да се мучи
и да пати. Њено није да буде у хаџијској кући господарица. Она је човек, а то је најтеже бити.
А Станковић тврди да је човек створен за патњу и бол, за тугу и жал. А ту жал је он најбоље
описао у нашој књижевности, као да вас боли док читате шта Коштану и Софку мучи.
Патријархално друштво у Станковићевом делу спутава човека, гуши љубав и претвара је у
бол. У таквом свету као да нема места за хероине. Оне се потпуно разликују и у сузама и са
великом жртвом уклапају у њега. Коштана, млада и лепа Циганка анђеоског гласа,
представља срж живота, све његове лепоте. Као таква, она је у том патријархалном свету
сувишна. Кад стави на себе црну мараму, покрије своје дивне груду, престане да пева и оде у
Бању да буде само обична Циганка, постаће део тог друштва које је тада неће осуђивати.
Ипак, има нечег и позитивног у тој слици. Она ће остати слободна! Моћи ће, кад год зажели,
да скине мараму, да открије груди и да поново запева. А то не би могла да ради у хаџијској
кући.
Софка је била итекако свесна своје лепоте. Она је одгајана као лепотица, очева мезимица.
Људи су отварали прозоре када би пролазила, и кришом је посматрали дивећи јој се. Имала је
увек најскупље хаљине, мајка се бринула о томе да Софка не примети да је породица
осиромашила. Отац је продао, прво се бунила, показала пркос, али, и она се брзо предала.
Првих година брака са дечаком Томчом њена лепота није нестајала. И свекар Марко је
полудео због ње. Кад је ефенди Мита затражио остатак новца, као да се и овај привид среће
срушио. Томча је више није поштовао, она више није имала снаге да се бори. Почела је да
вене, да се предаје својој нечистој крви, да продужава болесну лозу. У последњој сцени је
затичемо поред ватре. Није то више лепотица Софка, пуна живота и ужарених погледа, то је
старица без воље за животом. За разлику од Коштане која је изабрала, чини се да су за Софку
бирали други. Обе су фатално лепе, а сви око њих су чулно опседнути том њиховом лепотом.
Коштани је Станковић дозволио да је не видимо остарелу, Софку смо видели. Иако настала
из нечисте крви, иако и сама много грешила у животу, подједнако је симпатична читаоцу. Из
велике жртве настају велике жене.

Сеобе као судбина појединих народа

Бескрајан, плави круг, и у њему звезда. Кад боље погледате ту звезду, видећете у њој одраз
облака, малецни, једва приметан обичном оку. Откуд на звезди? Како се тако закачио да
изгледа као да је у самом њеном срцу, да се она надвила над њим као анђео чувар, као мајка
над својим новорођенчетом.
Судбине неких народа јесу у сељењу. Стоји им та звезда негде на небу и непрекидно их тера
да је стигну и дохвате. А та звезда је за сваки народ нешто другачије. Неки би хтели своју
државу, неки би хтели да их неки старији брат привуче к себи и заштити, неки – само мирно
пристаниште на коме ће градити своју будућност. Срби су се чешће селили због других него
због себе. Вековима су протеривани са својих огњишта. Ниједан нас рат није заобишао. И кад
смо хтели да побегнемо од њега, увек нас је стигао.
Милош Црњански нам у роману “Сеобе” говори о различитим сеобама, што физичким, што
душевним. Три главна лика овог романа трагају за различитим врстама спасења: Вук,
Аранђел и Дафина Исакович. Четврти лик, лик славонско-подунавског пука, представља
целокупан српски народ који се селио у потрази за нечим бољим, а уместо награде врло често
је био принуђен да ратује за друге и другима служи. Исаковичи су, као и сви људи, чезнули за
различитим стварима.
Велика мајка Русија. Тамо је све како треба. Нема мочвара, разврата, киша, олуја. Тамо је или
топло, или хладно. Свеједно, увек је лепо. Вук Исакович је чезнуо за њом, као што остављена
девојка чезне за својом љубављу. Надао се и веровао да ће некада стићи до ње. Као
предводник маленог пука, као припадник народа осуђеног на вечно сељење, тражио је своје
уточиште. Они који се стално селе, чезну за останком на једном месту. Они који су
стационирани заувек негде, стално мисле о томе како би радо кренули у неку селидбену
авантуру.
Дафина је чезнула за пажњом, за додиром. Остављена жена због виших идеала, нашла је
привремену утеху у загрљају свог девера. Она је хтела да се пресели на неко место где ће
бити вољена, поштована, уважена.
Aранђел је хтео да се пресели у Дафинино срце и да се тамо доживотно задржи. Њега нису
интересовале велике судбине и преврати за добробит човечанства, њега је занимало само
једно мало женско срце.
Пук је тражио свеже месо, нове радости. Народ је следио оно што му се каже. Дучић је некад
рекао да народ најчешће крене за будалом, што је, посматрајући нашу историју, тачно. Срби
су увек себе сматрали небеским народом, а водили су све светске ратове и мучили себе и кад
то нико није тражио од њих. Бројчано мали и прилично слаби, уместо да се повинујемо јачем
и богатијем, увек смо бирали пркос и слободу. Постоје мали народи који су изабрали
неутралност и сада су спокојни и угледни, попут Швајцараца. Срби су вековима осуђени на
истребљење, сеобе, ратове…
Као да су управо Вук, Аранђел и Дафина типични представници српског народа. Први је
опседнут вишим идеалима, вечним трагањем за спасењем, ратовањем за славу и част. Други
је жељан љубави, спокојства и жене. А та жена је, као и свака жена, жељна присуства
вољеног човека, топле речи и мало нежности. Изгледа да је проклетство људске врсте уопште
да свако чезне за оним што нема. Питајте Роме да ли би волели своју државу, где ће се сви
окупити и живети као једна велика срећна породица.
Облак је спречава да покаже сав свој величанствени сјај. Смета јој, а неће да се помери, као
да је постао саставни део ње. И звезда га је већ прихватила. Чини јој се да би остала без свог
срца кад би га ветар случајно одувао. Од судбине се не може побећи. Она нас, као што мали
облак прати звезду у стопу, вреба и увек стигне. Судбина српског народа је да се сели и да
страда, задатак нам може бити само да то чинимо што безболније.

Живојин Мишић – Војсковођа и обичан смртник

Преузимајући команду над Првом армијом у драматичним данима Колубарске битке генерал
Живојин Мишић је, доносећи важне одлуке и на своју руку, већ клонуле војнике повео у
најсјајнију победу српске војске током Великог рата.
Тако је ушао у историју раме уз раме са највећим војсковођама тог времена, а Србија га је
наградила чином војводе и највећим одликовањем.
Животни пут даровитог српског војсковође Живојина Мишића био је „дуга и тешка борба“.
Родио се 19. јула 1855. године под једном „шефтелијом“ (шљива ранка) у селу Струганику,
као најмлађе тринаесто дете оца Радована и мајке Анђелије (Мишићеви родитељи имали су
једанаест синова и две кћери).
После мукотрпног трогодишњег школовања у Рибничкој основној школи, „једног лепог
августовског дана 1867. године“, мали Живојин је – „обучен у чисто ново и бело рубље“ и
испраћен од брижне мајке речима: „Срећан ти пут, бубице моја“ – отпутовао у Крагујевац, на
„више школовање“. Ту је завршио први и други разред гимназије, трећи, четврти и пети у
Београду, а шести поново у Крагујевцу. По завршетку шестог разреда гимназије, уписао се у
XI класу Артиљсријске официрске школе, коју је завршио тек 1880. године (питомци ове
класе прекинули су, после друге године, школовања због рата с Турском), тек двадесет први у
рангу, од укупно 23 питомца. Овај пример најбоље показује да успех у школи није гаранција
већ само претпоставка за успех у служби. Ваља, међутим, рећи да је Мишић показивао
највише склоности за оне предмете који дају основу за практичан оперативни рад и да је
своја права теоријска сазнања проверио у суровој ратној збиљи; учествовао је у два
ослободилачка рата са Турском (1876. и 1877.-1878.), у којима је командовао Колубарским
батаљоном Ваљевске бригаде II класе и стекао драгоцена ратна искуства, оно што у школи
није могао да научи, све да је био и први у рангу.Војвода Живојин Мишић је историјска
личност, али и књижевни лик. Анализа јунака врши се поступком посматрања лика који је
остварен у роману. ,,Књижевни лик не треба посматрати у контексту његове историјске
личности: историјски војвода Мишић не допуњава и не објашњава књижевног, романескног
војводу Мишића, као што ни литерарна слика војводе Мишића не може да допуни постојећу
историјску слику војводе“ (Величковић, 1994:137). Према Мишићу, као књижевном лику,
Ћосић гаји извесне симпатије. Приказан је као самоуверен, увек намргођен војвода, али и
храбар и промишљен. Одважан је, оштроуман, најизразитији представник српског народа.
Одлучан је, мудар, искусан војсковођа и скроман командант:
Посматра Мишића како лагано са неком смраченом самоувереношћу излази. Увек
самоуверен, увек намргођен. Доноси само извештаје, а ниједан значајан предлог. Када није
питан ћути,а када га пита за мишљење оно је наравно, оптимистичко (Ћосић I, 1984:230).
Једини је оптимиста у погледу победе Срба у рату, зато што зна да се рат води срцем,
спремношћу на патњу и жртвовање:
,,Да сте врховни командант српске војске, како бисте ви Мишићу, проценили њен садашњи
положај?“
,,И моје је мишљење да је наш положај врло неповољан“.
Само врло неповољан?“
,,Да. Све док се људи боре, сматрам, нема неповољног положаја који се не може
изменити“ (Ћосић I, 1984:225).
 Спреман је на ризик, самосталан је у просуђивању околности и ситуација. Стално показује
бригу за војску, али је истовремено и немилосрдан у својим одлукама, као када је послао
Ђачки батаљон на фронт:
Па, Престолонаследниче, мислим да је стање јасно. Не дамо Македонију (…) Све што може
да носи пушку, одмах да се упути на бојиште. Жандарме, писаре, последњу одбрану.
Забушанте. И све ђаке одмах на фронт! (Ћосић I, 1984:287).
Вукашин у оваквом Мишићевом паљењу цигарете осећа нешто што личи на ликовање.
Можда је дошло Мишићево време. А прогањали сте га, двапут пензионисали, најурили сте
га из Генералштаба, као пандура. Њега коме је убеђење увек у складу са храброшћу и
достојанством. Он се, сигурно, не слаже с Путником: мирно пуши и гледа у прозор. Он не
верује, по челу му види, он не верује у пораз Србије (Ћосић I, 1984:240).
Ако ме питате, онда мислим да рат још нисмо изгубили. И ако будемо радили како ваља,
нећемо га ни изгубити (…) Прво предлажем да се у Врховној команди и у свим штабовима
најстроже забрани употреба три речи: пораз, катастрофа и капитулација (Ћосић I,
1984:261).
У то да је само војвода Мишић способан да победи на фронту Прве армије убеђени су
Регент Александар Карађорђевић и војвода Путник, као и целокупан српски народ:
Ћутање и строг поглед обојице за тренутак га збунише, ал тај осећај неке кривице одмах га
и прибра, откорача до прозора, па им се с те даљине обрати:
Височанство, узимам слободу да вас замолим да ми поверите команду над Првом армијом.
Рањени Бојовић није више у стању да чврсто држи деморалисане трупе.
Александар радосно поскочи, коракну к њему и узвикну:
А ја сам сву ноћ мислио како да вас намолим да се примите те дужности, коју само ви
можете да извршите. Ако није доцкан (Ћосић I, 1984:400).
И тек када му се регент Александар обрати – Чекам ваше изјашњење, господине војводо –
он проговори тихо:
Ја сам вам, Височанство, још пре два дана рекао своје мишљење. И сада у то верујем: ако
се још нешто може да учини на фронту Прве армије, то може једино генерал Мишић
(Ћосић I, 1984:401).
По кафанама се наздравља: ,,Нек Бог помогне Живојину Мишићу!“
За разлику од Пашића, Мишићев лични и породични живот постоје у роману. То говори о
идеализовању овог српског војсковође. Он је приказан као брижан отац и супруг:
Седи још мало код тате. Још мало поседи – грли је, задржава длан на њеном срцу. Слуша га
шаком и прстима. У рову су му синови, Александар и Радован, још пре три дана били су
живи. Шта ли је с Војом? Олги је као болничарки бар глава сигурна. Шта ће бити са свима
њима ако Србију сатру? Спушта браду на главу девојчице и кроз прозор се загледа у влажан
зид уз који се пуже лоза с љубичастим и црвеним листовима (Ћосић I, 1984:404).
Од како је почео рат, он се још није лишио задовољства да руча са женом и децом, да се
мало одмори слушајући их и уживајући у свим њиховим радостима (Ћосић, 1984:130).
Живојин Мишић је командант који не ратује за победе и славу, већ за живот и опстанак. Из
њега избија дух српског народа, а не појединца.

Nade uvek ima,posle noći svitanje je neizbežno

Često smo u životu svedoci padova nekih ljudi, i još češće iskustvenici sopstvenih. U stanjima
depresije i letargije pred našim očima ruši se ceo svet. Nekad je zaista rešenje u jednom dobrom
odmoru, ali u takvim trenucima toga uopšte nismo svesni.
Svako od nas je bio na toj lestvici , koju je video kao svoju poslednju nadu a desilo se da i ona
pukne usled pritiska kojim je preopteretimo. Onda tako ležimo satima i patimo, u svojoj ličnoj
tragediji, koja uglavnom i subjektivno tragična, pred našim očima sve gubi svoj smisao. Sve tone
pod nama samima. Malodušnost ophrvi celo naše biće i mi postajemo slabi, nepoverljivi ili još
preciznije rečeno ravnodušni. Za mene je to kraj. Kada sam pod njenim uticajem (ravnodušnosti)
stičem utisak da mi je mozak zapao u neki vakuum pa sada tamo pokušava da prizove i dušu. Život
kao da prolazi pokraj mene u mimohodu. U tim trenucima u čoveku se odigrava čitava jedna mala
drama u kojoj sebe vidi kao glavnu ulogu sopstvene tragedije.Tu onda nema izlaza i svaki pokušaj
se utapa u beznadež gde gubi svaki smisao. Tu prestaje ljubav. Tu nestaje sve. Individualizam
zatrpava vidik koji vapi ka životu ,teškom ali radosnom. Zamagljenih očiju vidimo ljude , vidimo
ih... ali sve nekako nerealno, kao kakva snoviđenja koja se utapaju jedani u druge negde daleko na
horizontu. Realno, za nas, tu smo mi i naš očaj koji nam sve jače steže svoju jezivu omču oko vrata
u želji da nas uguši. Onda počinju i bolovi. Srce se steže, grči poput ranjenog jelena. Teški su odjeci
besglasja tišine koju donosi očaj. Oni šibaju svojim imaginarnim prućem celo naše biće. Rane su
ogromne i što više tonemo sve više gubimo nadu za izbavljenje. Bol na bol i tako u beskraj koji
jedini izgleda realno i koji plaši. Gde je nestao sav taj smisao? Čemu sve ovo i zašto? Zar je malo
povreda sa strane?Koliko još i čega?
Sve su to neizbežna pitanja na koja ne postoji univerzalan odgovor. To su pitanja koja su u biću
svakog čoveka i koja samo isplivavaju na površinu u ovakvim situacijama. To je jedno kaljenje koje
svakako ima svoj smisao i svoj kraj ali ga u tim trenucima ne vidimo.
Vrtimo se u krug i pogledom uperenim ka nebu iščekujemo odgovor.
Tu sada nema ni mame ni tate ni prijatelja. Tu je naša savest i naša svest, tu je naša realnost i
suočenje sa njom. Tu se dovodi u pitanje i sam smisao života. Tu je naša nemoć u punom izražaju.
Da li da je prihvatimo ili ne? Ali čim je uvidimo i prihvatimo kao deo naše prirode , naše pale
prirode stiže nam pomoć. Rekli bismo možda niotkuda, mada smo unutar sebe svesni šta je to što
nas je podiglo i obodrilo. Možda nismo sto posto sigurni u to , ali sunce koja nas nakon svega toga
ogreje dušu jasno nam ukazuje da ruka koja nas je podigla sa dna nije ljudska. Svakako ne. Tada se
punim plućima radujemo i nečemu što pre možda nismo ni primećivali. Čovek je vrlo često u životu
nemoćan ali zato postoji Neko ko je i više nego moćan i nadobudan , neko ko nas voli više od nas
samih i ko samo želi da mu se obraćamo, makar i samo kao svojim prirodnim roditeljima.
Srećna sam što znam da nas taj Neko nikada neće napustiti iako ćemo mi u životu mnogo puta
napustiti Njega.