FAKULTET DRAMSKIH UMETNOSTI

ISTORIJA JUGOSLOVENSKOG POZORIŠTA I DRAME - DRUGI DEO

dr Nebojša Romčević, docent

¨ Osobenosti pozorišnog života u jugoslovenskim centrima u razdoblju između dva rata.

Poseban osvrt na rad teatara u Beogradu, Zagrebu i Novom Sadu. Značajne teatarske ličnosti
u razdoblju između dva rata (Mihajlo Isailović, Branko Gavela, Radomir - Raša Plaović,
Dubravko Dujšin i Bojan Stupica).
¨ Pozorišna kritika između dva rata (idejne i estetske konfrontacije).
¨ Najmarkantnije pojave u međuratnoj jugoslovenskoj dramskoj književnosti.
¨ MIROSLAV KRLEŽA (1893-1981). - Krležin odnos prema dramskoj tradiciji. Odnos kritike i
izvođenja Krležinih drama na sceni. Faze Krležinog dramskog razvoja - tematske i dramaturške
osobenosti svake od njih. Simbolističke Krležine drame: Legenda, Maskerata i Saloma,
njihova problematika i odnos prema evropskom simbolizmu.
Ekspresionizam u Krležinim dramama - teatarske i tematske paralele s evropskim
ekspresionizmom. Krležine ekspresionističke drame: Kristofor Kolumbo, Mikelanđelo
Buonaroti, Kraljevo i Adam i Eva. Prelazno razdoblje Krležinog dramskog stvaralaštva:
Golgota, Galicija (U logoru), Vučjak. Neke tematske novine. Krležin odnos prema
sopstvenom dramskom stvaralaštvu u razdoblju koje prethodi ciklusu o Glembajevima
(Osječko predavanje). Ciklus o Glembajevima (Gospoda Glembajevi, U Agoniji, Leda) i
tradicija građanske drame (uticaji Ibzena i Strindberga). Mesto Areteja u Krležinom opusu.
¨ MILAN BEGOVIĆ: Bez trećeg, Pustolov pred vratima
¨ Srpska dramska književnost u razdoblju između dva rata.
MILOŠ CRNJANSKI: Maska / uz posebnu analizu teme: Crnjanski i pozorište/;
ŽIVOJIN VUKADINOVIĆ: Neverovatni cilinder NJ.V. kralja Kristijana;
TODOR MANOJLOVIĆ: Centrifugalni igrač
MOMČILO NASTASIJEVIĆ: Kod "Večite slavine", Gospodar Mladenova kćer.
¨ Slovenačko pozorište i drama između dva rata.
BRANKO KREFT: Velika buna
¨ Sumarni osvrt na pozorište i dramsku književnost u Crnoj Gori, Makedoniji i Bosni i
Hercegovini.
¨ Pozorišna aktivnost za vreme drugog svetskog rata /u jugoslovenskom pokretu otpora - s
posebnim osvrtom na rad Kazališta narodnog oslobođenja; u zarobljeničkim i koncentracionim
logorima; na okupiranim teritorijama/.

1
¨ Obnova pozorišnog života u Srbiji nakon drugog svetskog rata. Dve strane medalje stava nove
vlasti prema pozorištu /obračuni i kazne zbog aktivnosti za vreme okupacije i osnivanje
mnogih novih pozorišta uz osvajanje povoljnog društvenog statusa dramskih umetnika/.
Razdoblje administrativnog upravljanja pozorištima i sovjetskog uticaja na idejnom i
teatarskom planu /dogmatsko shvatanje Sistema Stanislavskog/.
¨ Visoka umetnička dostignuća Jugoslovenskog dramskog pozorišta /osnovanog krajem 1947/.
¨ Nove pozorišne tendencije posle 1951: otvaranje prema repertoaru Zapada i tolerantnija i
umetnički produktivnija klima u teatrima. Beogradsko dramsko pozorište /dela Artura Milera,
Tenesija Vilijemsa, Džona Osborna i deakademizacija i privatizacija u upotrebi glumačkih
sredstava /.
Atelje 212 / Dela Beketa, Joneska, Sartra, Kamija, Mrožeka, Pintera; oslobađanje od scenskog
verizma i razvijanje smisla za glumačku persiflažu; pozornica postaje prostor igre/.
¨ Uloga Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu u razdoblju posle drugog svetskog
rata /"novosadska režija" od Jurija Ljvoviča Rakitina do Dimitrija Đurkovića i Dejana Mijača;
razdoblje od 1945. do 1974/.
¨ Osnivanje Sterijinog pozorja /1956/ i njegov značaj za razvoj savremene drame.
¨ Osnivanje BITEF-a /1967/ i uticaj svetskog pozorišta na razvoj pozorišta na našim prostorima.
¨ Značajne teatarske ličnosti u pozorišnom životu Srbije posle drugog svetskog rata: reditelji
/Bojan Stupica, Mata Milošević, Miroslav Belović, Dejan Mijač/, glumci /Milivoje Živanović,
Marija Crnobori, Mira Stupica, Branko Pleša, Ljuba Tadić/.
¨ Osobenosti scenografije, kostimografije i scenske muzike u razdoblju posle drugog svetskog
rata.
¨ Pozorišna kritika od Elija Fincija do Jovana Hristića.
¨ Osnovni tok razvoja srpske dramske književnosti posle drugog svetskog rata:
Oto Bihalji Merin: Livnica;
Miloš Crnjanski: Konak;
Đorđe Lebović i Aleksandar Obrenović: Nebeski odred;
Jovan Hristić: Čiste ruke;
Velimir Lukić: Dugi život kralja Osvalda, Afera nedužne Anabele;
Borislav Mihajlović - Mihiz: Banović Strahinja;
Aleksandar Popović: Ljubinko i Desanka, Razvojni put Bore Šnajdera, Mrešćenje šarana;
Ljubomir Simović: Hasanaginica, Čudo u Šarganu, Putujuće pozorište Šopalović;
Dušan Kovačević: Maratonci trče počasni krug, Balkanski špijun, Sveti Georgije ubiva aždahu;

Najmlađa generacija dramskih pisaca Srbije:

Milica Novković: Kamen za pod glavu;

2
Deana Leskovar: Slike žalosnih događaja;

¨ Savremeno pozorište i drama u Crnoj Gori:

Borislav Pekić: Generali ili srodstvo po oružju;
Žarko Komanin: Pelinovo;
Veljko Radović: Medalja.

¨ Obnova pozorišnog života u Hrvatskoj posle drugog svetskog rata. Značaj osnivanja
Zagrebačkog dramskog kazališta /1953/ i Teatra ITD /1966/.
¨ Dubrovačke ljetne igre.
¨ Značajne ličnosti posleratnog hrvatskog pozorišnog života /Branko Gavela, Božidar Violić,
Pero Kvrgić, Neva Rošić, Rade Šerbedžija/.
¨ Osnovne linije razvoja posleratne hrvatske dramske književnosti:
Marijan Matković: Na kraju puta;
Ranko Marinković: Glorija;
Mirko Božić: Pravednik;
Ivo Brešan: Predstava "Hamleta" u selu Mrduša Donja;
Slobodan Šnajder: Hrvatski Faust.

¨ Osnovne teatarske karakteristike prve decenije posleratnog slovenačkog pozorišta. Osnivanje

novih profesionalnih pozorišta i utvrđivanje društvenog statusa dramskih umetnika. Osnivanje
Pozorišne akademije u Ljubljani.
¨ Nove tendencije: Oder 57 u Ljubljani, Gledališče Šag, Glej i Pekarna. Značajne teatarske
ličnosti / Bojan Stupica, Mile Korun, Stane Sever, Milena Zupančič, Dušan Jovanović/.
¨ Osnovni tok razvoja slovenačke dramske književnosti posle drugog svetskog rata:
Dominik Smole: Antigona;
Andrej Hing: Osvajač;
Dušan Jovanović: Oslobođenje Skoplja

¨ Osnovne linije razvoja posleratnog makedonskog pozorišta /Dimitar Kjostarov, Slobodan

Unkovski/ i drame /Goran Stefanovski: Divlje meso, Let u mestu/.

¨ Osnovne linije razvoja posleratnog pozorišta i drame u Bosni i Hercegovini i na Kosovu.

3
¨ OPŠTA ISTORIJSKO - TEORIJSKA LITERATURA

Rađanje moderne književnosti - Drama (priredila M. Miočinović), Beograd, Nolit, 1975;

Moderna teorija drame (priredila M. Miočinović), Beograd, Nolit, 1981;

¨ LITERATURA:
1. Zbornik o Miroslavu Krleži , Zagreb, JAZU, 1963;
2. Miroslav Krleža, Beograd, Institut za teoriju književnosti i umetnosti, 1967;
3. Mirjana Miočinović: Eseji o drami (M. Krleža, M. Crnjanski, M. Nastasijević, A. Popović,
Vuk Karadžić, 1975;
4. Stanko Lasić: Krleža, kronologija života i rada, Grafički zavod Hrvatske, Zagreb, 1982;
5. Darko Gasparović : Dramatika Krležiana, Prolog, Zagreb, 1977;
6. Dani Hvarskog kazališta (eseji i građa o hrvatskoj drami i teatru), Split, Izdavački centar,
knj. 7. (Moderna), 1980; knj. 8. (Krleža), 1981;
7. Taras Kermauner: Cankarjeva dramatika, Ljubljana, 1979;
8. I. Pogačnik i F. Zadravec: Istorija slovenačke književnosti, Beograd, Nolit, 1973;
9. R. Vučković: Moderna drama, Sarajevo, Veselin Masleša, 1982;
10. P.Marjanović, Jugoslovenski dramski pisci 20. veka, Akademija umetnosti u Novom Sadu,
1985;
11. Savremena drama i pozorište u Crnoj Gori (priredili Sreten Perović i Radoslav Ratković),
Sterijino pozorje, Novi Sad, 1987.
12. P. Volk: Pozorišni život u Srbiji 1944-1988, Institut FDU, Beograd, 1990;
13. M. Miočinović, Pozorište i giljotina, Svjetlost, Sarajevo, 1990;
14. P. Marjanović: Novosadska pozorišna režija (1945-1974), Akademija umetnosti i Pozorišni
muzej Vojvodine, Novi Sad, 1991;
15. S. Selenić: Antologija savremene srpske drame, SKZ, Beograd, 1977;
16. Poslednjih sedam knjiga edicije Srpska književnost - Drama (predgovori, bibliografije,
podaci o tekstovima i izvođenjima, izabrana literatura), Nolit, 1987.

Studenti su obavezni da pročitaju sledeće drame:

1. Miroslav Krleža: Kraljevo, Adam i Eva, Galicija (U logoru), Vučjak, Gospoda Glembajevi,
U Agoniji, Leda, Aretej
2. Milan Begović: Pustolov pred vratima
3. Miloš Crnjanski: Maska, Konak
4. Živojin Vukadinović: Neverovatni cilinder Nj.V. kralja Kristijana
5. Momčilo Nastasijević: Kod "Večite slavine"

4
6. Đorđe Lebović i Aleksandar Obrenović: Nebeski odred
7. Jovan Hristić: Čiste ruke
8. Velimir Lukić: Dugi život kralja Osvalda
9. Borislav Mihajlović - Mihiz: Banović Strahinja
10. Aleksandar Popović: Ljubinko i Desanka, Razvojni put Bore Šnajdera, Mrešćenje
šarana
11. Ljubomir Simović: Hasanaginica, Čudo u Šarganu, Putujuće pozorište Šopalović
12. Dušan Kovačević: Maratonci trče počasni krug, Balkanski špijun, Sveti Georgije ubiva
aždahu
13. Dominik Smole: Antigona
14. Ranko Marinković: Glorija
15. Ivo Brešan: Predstava "Hamleta" u selu Mrduša Donja
16. Slobodan Šnajder: Hrvatski Faust
17. Dušan Jovanović: Oslobođenje Skoplja
18. Goran Stefanovski: Divlje meso

Miroslav Krleža
1) Legende:

5
a) Adam i Eva
„Čudna su ta djeca hotela i ekspresnih vozova i abortusa! Oni se sada cjelivaju devičanski, kao da
se nikada požderali nisu! Kao da nije tekla krv između njih i kao da neće opet teći krv između njih!
Sada su bezglavo pali u dubljine svojih crijeva, a za minutu će padati iz petog kata u grob i trovati
se i strijelati i bacati pod kotače vlaka, proklinjati i opet padati niže, dublje, u svijetove daleke, u
zvijezdane prostore, dalje, u život, u život! I uvek tako i dokle tako? I zašto tako?“ (Kelner, kraj
komada)

odnos žena i muškaraca od pamtiveka, od Adama i Eve pa do svršetka sveta, ljubav koja se
pretvara u mržnju, a opet nemogućnost da se živi jedno bez drugoga.

Počinje u hotelskoj sobi u kojoj se jedan, sasvim tipičan par rastaje, on hoće da krene i da se vrati
svojoj ženi, dosat mu ej svega, ona je kao svako žensko krhka, slomljena, histerična, moli ga da
ostane samo još malo da je sad ne ostavlja

Hotel se zove Eden, dakle rajski vrt, simbolika mesta gde je to sa muškarcima i žena počelo

Ona se ubije zbog njega, završi u podzemnom svetu, on se ubije za njom, i jedno i drugo ubistvo
prilično banalno ali se na tome i poentira, ljubav je takvo stanje koje to izaziva, tj. ona se ubija da
bi njemu dokazala da može, on kad čuje za njenu smrt, iskoči iz voza, da bi se onda ponovo sreli u
onostarnom i tamo započeli sve ispočetka, udvaranje i ljubavnu igru koja će jednom opet završiti
ubistvom i tako u beskraj dok je sveta.

b) Kraljevo
Na Kraljevskom sajmu, u predratnom Zagrebu

Za jednim stolom bedni gradski DACAR i Šestinčanin. Pijani. Dacar se ogavno, pijano smeši, peva
istu pesmu promuklo, razbijeno. Posle kratke prepirke na kajkavskom, Dacar i Kumek Šestinčanin
se pobiju, građani se umešaju, mesari urlaju sa pečenim odojcima na ražnjevima, fakini s kruhom
pevaju, sledi uzrujano komešanje, žurba, guranje, prostota, vika, sajam. Pri jednom stolu društvo
malograđana, jedan gospodin drži zdravicu za nadu da će se obnoviti kraljevina hrvatska,
malograđani se kucaju i piju i intoniraju „lijepa naša domovina“. Za drugim stolom purgari
purgarske gospe. Jedan purgar drži zdravicu, a purgerske dame ogovaraju haljine. I purgar je u
rodoljubivom zanosu. Svi kliču. Pevaju jesen stiže, dunjo moja. Pjevači se bune protiv purgarskog
pevanja. Staro ture nudi neku istočnjačku robu. Peva se otkud ideš anice iz daleka. Gazda japica
arđuje konobaricam kuda i kao da uslužuju. Kobasičar židov poslastičar nudi svoje proizvode,
kolo protutnji scenom, rakete, sve se uskomeša, sve treperi u čudnoj ekstazi zagorskih saturnalija.
Za jednim stolom sede tužne žene stella i margit i piju, one su kurve ojje su napustiel salon, pričaju
kako je užasno prodavati svoje telo, doalzi im jedan sluga s agazdom slepcem koji seda za njihov
sto, kaže da je udovac, jede i pije s njima. Kočijaši se deru, razbijaju posuđe. Onda žene spaze
njihovu madama i ostale devojke zovu ih pozdravljaju se, sve su uzrujane jer se kod jedne u sobi
obesio čovek, hoće da piju, jedna devoka kaže da je večeras kraljevo. Devojka u čijoj se sobi
obesio seća se crvene čovekove brade i zelenih očiju, laje pas, devojke i madam vide mrtvaca u
janezu, koji se brani, gomila ih optužuje da su pijane i lude a one se krste i mole da im grehovi
budu oprošteni. Janez kuka da ga puste na miru, kartaši se vraćaju svojim stolovima, orgiaj je u
jeku, ljudi opaze požar, opšti haos, gazda i gazdarica i konobarice tuku se sa gostima. Jedino janez

6
sedne i pje vino apatično, onda dolazi k njemu fantastična strašna fugura, odrpanac, natekao od
vode, kao utopljenik, lica izjedenog od riba, njihov razgovor - obešenoga i utopljenoga čudan je,
vidovit. Gomila se opet vraća, kivna što nije videla vipe od požara. Ope tkolo, pečenje itd. čuje se
La paloma, na orguljama. Bogalj prosi i peva. Onda njih dvojica pričaju o svojom poslovima i
životu dok su bili živi, o ženskim nogama, janez je patio za ženom, pa je i ispio petrolej kojim je
ona mazala kosu, piju, opet haos izbija, čuju se glasovi a o e i neko viče da je ubijen čovek. Cigani
i razni narodi besne, opet s epeva i pije i jede. Uvek su prisutne ili drvene žabe ili glineni kanarinci,
jedan čarobnjak pokazuje svoja umeća pri stolu, opkoljen ljudima. Crnac sa majmunima pleše, on
je žongler bakljama. Anka u crvenoj haljini i herkules u ružičastom dresu, trikou. Anka sa naručjem
punim ruža. Obje iskazuju očaranost jedno drugim. Anka kaže da je sve veliki ringišpil. On slomi
vazu da joj pokaže da bi i nebo i zvezde i sunce skinuo za nju ako treba. A ona drhti jer se strah ne
da slomiti, plaši se crvene brade mrtvaca, plače jer joj je janez rekao da će se obesiti ako mu se ne
vrati. Herkules kupuje šalove od turčina za anku i kiti je. Ona je „kasafrajla, gospodična iz kafane
na potoku“. Janez izlazi pred anku, ona se prestraši prvo, on je moli za ljubav, ona ga odbija, sada
duva mistični vetar, u prvom delu komada lav je pobegao iz menažerije a sada i tigar. Opet kolo
pleše i vašar trese zemljom, vetar porazbija masu fenjera. On bi da umre, ali ne može, ona mu ne
veruje da se obesio jer kako bi nače pričao sa njom. „vijoris e crni vihor....ljubi se, proliva se krv,
deca se mešaju i broje antantini, saoraka tini...“ i janeza je uhvatila ekstaza orgija, gomila mrtvaca
plešu u kolu, neki drže svoje srce neki glave u rukama, hoće anku u sredinu kola, ona se opre i
vrišti. Pevaju „ave vitrix Eva“...Onda Herkules dođe i anka mu se baca u zagrlalj, prebije janeza, i
odu, a onda se janez digne iz prašuine sedne za sto pije i peva da ne voli anku, da to nije istina,
ponavlja sve dok ne izbledi refren i dok ne padne mrtav, smetlari ga iznose u mrtvačka kola,
šestoropreg sa janezom odlazi u nepovrat. Pijevci pevaju, pleše kolo, lije se vino, igra se, tutnji,
smeje se, živi se kraljevo.

Plejada likova koji se smenjuju na sceni tako da se ima utisak pravog vašara gde se deŠava svašta i
pojavljuju najrazličitiji likovi:
Gazda kafane komentariše da Kraljevo više nije kao što je nekada bilo (slutnja da dolaze velike
promene)
-svađa između gospodina, dacar i Šestinčana
-kurve i njihova priča o jednom koji se obesio kod jedne od njih
-obešeni tj. Janez se utom pojavljuje među živima tražeći svoju Anku koja ga je napustila zbog
Herkulesa, sinonim za razbacanog frajera, i on se zbog nje ubio. Plaši kurve: spoj realnog i
irealnog sveta, da bi se ispričala priča o muško-ženskim odnosima. „Ja sam se obesio. Pa ne mogu
umreti. Ne mogu bez tebe ni umreti“. Ljubav iznad svega, koja upropaštava živote, a smrt nije
izlaz, nije spas, nije bekstvo, tamo se sve samo nastavlja, ta nemogućnost čoveka da bude sam, da
živi sam, ta neophodnost da voli, i da nekome pripada.
-Janez sreće Štijefa, koji se utopio takođe zbog žene, i koji mu sve vreme racionalno govori da on
nije prvi, pokazuje mu čitav odred mrtvih zbog žena, ali da mora da nauči da «živi « s tim da je
sam, da prihvati i pusti da prođe.

-kada ga Anka i mrtvog odbije i Herkul izmlati, Janez ostaje da pije u kafani, a sa prvim petlovima
pada konačno mrtav, jer se kao vampir nije vratio u grob, svečane kočije sa kosturom kao
kočijašem ga odvoze u noć

-ljubav kao najveća životna kob, kao ono zbog čega se najviše strada

7
2) Glembajevski ciklus:

a) Gospoda Glembajevi

b) U agoniji
-dva čina: pre Lenbahovog samoubistva i posle
-psihološka drama

Lica:

Baron Lenbah, 53. god, kockar, kavalerijski potpukovnik, alkoholičar, on je gospodin od rođenja,
a po sudbini prosjak i pijanica. Karakter konjanički naprasit, pada iz prepotencije u patetično i
zbunjeno stanje, što proističe iz očaja i njegove propalosti. Kad govori o samoubistvu, on se u to
više uživljava i glumi, mada i ima za tim potrebu, kad se to dogodi, miran je, ipak, to je trenutak
provale nečeg čestitog u njemu, a ne planskog, jer on je već planirao na večeru i piće s prijateljima,
to je trenutak pobune protiv glembajevskog, strasnog, zlog, beskrupuloznog u njemu, te je čin
samoubustva najbolje i plemnenitije što je on ikada možda i uradio

Laura, 33 godine, iskrena, otvorena, nenameštena, naivna i ženski neiskvarena. Spram supruga je
prirodna i diskretna, ona se već toliko dugo muči s njim i tokliko dugo ga nosi na grbači da
otvoreno priželjkuje njegovu smrt, smatrajući da je to nešto što je najbolje što može da se dogodi i
njoj i njemu, koji joj ne daje razvod zbog tradicije Lenbahovih. U dr. Križovecu ona vidi ostvarenje
svih svojih snova, s njim je u ljubavničkom odnosu već tri godine i on je za nju jedino što joj daje
snagu da podnosi težak život uz kockara i piajnicu, koji bi mogao da joj bude otac i u koga se
razočarala već nakon mesec dana po udaji, kada je saznala za Liciku, koja je zbog surovog odnosa
Lenbaha prema njoj izvršila samoubistvo.
Ona nije licemerna, vrlo je iskrena, priznaje da je želela Lenbahovu smrt, priznaje i policiji kao
žena koja ne umne da manipuliše i laže koja ume jedino da govori kako jeste i kako oseća. Drugi
čin(nakon Lenbahove smrti) prikazuje nju u agoniji razotrkrivanja istine o njenom voljenom
Križovecu, koji za nju nije samo voljeni čovek već simbol za nju celog novog života. Ali umesto
topline, iskrene podrške, zagrljaja i razumevanja, on joj pruža opširne, potpuno opšte govorancije
o životu, smrti, ljubavi uopšte, bez ličnog upluitanja, bez ljudskog saosećanja.žrtva jednog
Glembaja godinama, zatim jedne sofisticirane nedovoljno jeke da je podrži muške figure, Laura i
nema drugi izbor osim da izvrši samoubistvo.

c) Leda
Komedija u 4 čina
-jedne karnevalske noći 1925.
-ljubavni zapleti i preleti:

8
1. čin:
Vitez Oliver Urban + Melita (stari prijatelji ali i ljubavnici) + Klanfar, veleindustrijalac, skorojević
sa seljačkim manirima zbog čega ga Melita beskrajno ponižava, čak i na dan njegovog odlaska na
majčin pogreb - neće da ide sa njim zbog zubobolje, nije mu pripremljena večera, otvoreno priča o
ljubavniku i tome da se udala iz interesa i da je s tim gotovo. To njeno kurčenje je pojačano time
što je u aferi sa slikarom Aurelom za koga veruje da je njena ulaznica u novi život. Klanfara
direktno više nema u drami, i on, mada zaista jeste neotesan i prost kakvim ga predstavljaju ,jeste
dirljiv na kraju prvog čina kad ostaje sam.

2. čin
Kod Aurelovih, Urban je u gostima kod Aurela i njegove žene Klare, sa kojom ima verbalnih
trzavica, stiže Melitino pismo, Aurel odlazi, njih dvoje ostaju sami, muvaju se preko pljuvanja-
odbrane Aurelovog slikarstva, Klari padaju sve odbrane, popušta...

3.čin
Nakon seksa, strasti su se stišale, nastupilo je razočaranje, žensko, dok je on u fazonu povlačenja:
„Do noćas, to je među rječima bila borba za vas, ali sada, sve što bih vam ja negativno rekao o
Aurelu, bilo bi najbanalnije ogovaranje“. Vraća se Aurel, Klara se povlači u svoju sobu, i nastupa
muški komentar o ljubavi Aurel i Urban: „To su bića niže vrste. To su nekakve čudne biljke, koje
ne mogu bez simbioze ni 24 časa!“ Poenta je, uz ždranje i piće, oni se čude, šta je to ženama, što
su tako ozbiljne, dramatične, definitivne, emotivne, pokazujući da je za njih sve lepo samo dok je
veselo, bez obaveza, očekivanja, davanja, i koliko ih žene svojim emocijama opterećuju.

4.čin
Kurve na ulici, društvo se zbraja, i Melita i Klara (za koje se pomisli da su se ubile u 3. činu) su
žive i zdrave, dolazi do kakvog-takvog izmirenja situacije i varaćanja u mirni kolosek: Aurel je
doživeo prosvetljenje, misleći da je Klara mrtva, shavtio je da u ustvari nije u stanju da živi bez nje,
Urban nagovara Melitu da se vrati Klanfaru i realnosti, da ode na sahranu njegove majke što pre,
on sam odlazi sa kurvama, govoreći, samo ako može bez ljubavi, toga mi je za večeras dosta.
Kurve predstavljaju komparaciju sa voljenim ženama, muškarci se kao kreteni ophode i prema
njima. „Vi ostavljate dame u mnogo nedostojnijim ambijentima same bez pratnje i to su sve glupe
konvencionalnosti“. Klara kaže Urbanu da može slobodno da ih ostavi tu na ulici blizu kurvi

-Urban je glavni lik, radi sve iz svoje koristi ili bar da ne bude na njegovu štetu, on je i sa Melitom,
sa Aurelom je super mada se njegovom radu podsmeva, Klaru zavodi tako da deluje da iskreno i
najdublje čezne za njom, pljujući po Aurelu (govoreći joj njene misli) i bodreći je da se vrati
operskom pevanju, da bi nakon zadovoljena potrebe samo počeo da se povlači, on najzad i uspeva
da donekle razreši situaciju, ali to je više da bi mu se skinuli s vrata, nego što želi neko dobro

Leda, 18, model, grčki mit o devojci koju je oplodio Zevs prerušen u labuda, simbol čovekovove
težnje za idealnim, za inspiracijom, za nečim što je večito tamo negde i zato mislimo da je to taj
pravi život, prava ljubav, ali ona je zapravo samo izmaglica. Zato nje u drami i nema kao lika, ona
je za Melitu Aurel, za Klaru Urban, za Aurela Leda, ali realna ljubav pobeđuje neuhvatljivu,
imaginarnu, to je poenta.

3) Ostalo

9
a) Galicija
Horvat svira klavir, a baronica Meldeng Kranensteg stoji, u sentimentalnim maštarijama. Spolja se
čuju ruski topovi. Ona ga zove da dođe u Beč, hoće da mu sredi prekomandu, miluje ga i privija se
uz njega. Dolazi Romanovič Ruscukova, baba koja je utekla rulji konjanika, huli na ovo dvoje
„što se kurvaju pred licem Gospodnjim“ i proklinje ih, ali dolazi general Von Hahnenkamp, koji je
savlada nemilosrdno i ućutka, a zatim se on izvinjava baronici zbog incidenta i kaže kako je trebalo
da obese „veleizdajničko smeće“ jer takvi kriju ruske špijune i imaju tavane puen eksploziva.
Horvat se oglašava kako je primetio da je baba kukala jer su joj oteli kravu, a general ga opominje
da je on kadet koji treba da ćuti i sluša njegova naređenja i kori ga da se koncentriše na to da
pomogne baronici.

Čin prvi

Školska soba pučke škole Kadet Horvat i oberlajtnant doktor Gregor leže i čitaju svaki svoju
knjigu. Doktor Agramer manikira nokte. Čuje se dečji plač, provala dečje tuge. Pada galicijska
teška mračna kiša. Jesen, u poslednjim danima vladavine Franje Josipa. U daljini glas Berliozove
trube, kao i u prologu – Symhonie fantastique. Horvat čita članak u kome se Ravel obraća onima
koji hoće da zabrane da se sluša „neprijateljska muzika“, jer u muzici ne treba da postoji podela
nanacionalist. Propagandnoj osnovi. Horvatu je drago što „bar neko ima zdrav razum“. Horvat
moli Agramera da ne zvižduće, a Agramer mu prkosi, ljuti se, i ironičan je prema Horvatu. Priča
kako je feldmaršal zakazao oproštajnu večeru u čast baronice koja putuje, a sve zarad toga da se
oprosti sa Horvatom, a Agramer još napada Horvata kako je cela pompa samo zarad njega.
Horvat otvorena izražava svoj stav da je baronica bestidna i dama bez ukusa. Agramer ga kori
zbog tako lošeg mišljenja o baronici, koja je Horvatu tako naklonjena, a Horvat ga napada što su
osudili babu na smrt, a pre toga joj oduzeli kravu i obesili strica. Agramer kao ne razume što se
Horvat tako uzrujava, kada je sve u životu „tako neizrecivo prolazno.“ pa treba uživati.
Horvat čita naslove glupij članaka i nervira se. Agramer kulira, gledajući svoju kolekciju slika.
Agramer misli da logika ne postoji u životu, da je ona čist blef, a da je živto u stvari igra snage i
vlasti! Horvat napada Agramera što je pohlepan na ukradene slike, tj. što se svi hvale ratnim
plenom. Agramer mu zabranjuje da se upliće u „njegove privatne stvari-on skuplja sliek već 20
godine“i optužuje Horvata da je nepristojan, izazovan i presumptuozan, a i opominje ga da mora
da ga H. Sluša jer ima niži čin od njega. Horvat mu se izvinjava, ali ironično, na šta Agramer bukne
i jedva se savlada da ne napadne Horvata. Onda Horvat i Gregor pričaju. Horvat je jednom
zamolio Agramerovu sestru da mu odsvira Šumana na svom klaviru, a ona mu s ponosom rekla
kako je zaključala klavir i odlučila da ne svira do pobede. Gregor priča kako se u ratnoj rasveti sve
ljudske osobine razotkriju, pa ispod stopala ratne gluposti nađe se zdrava ljudska pamet zgnječena
kao mozak s jajetom na tanjiru. Horvat priča o Agrameru kao životinji koja razmišlja samo kako
će da mu se sjaje čizme dok se izricala smrtna presuda babi koja će iste večeri biti obešena. Horvat
sva ta ubistva podvodi pod politički obračun, a ironično priča kako je zamolio baronicu a se
zauzme za pomilovanje babe, a ona odbila „jer se ne meša u politiku“. Horvat čita presudu sa
prezirom. Onda Horvatu donose baroničino pismo, koje on smrknuto brzo pročita i nerzvozno
piše kratak odgovor. Gregor, koji ga posmatra, kaže kako je glup bio Horvatov trodnevni flert sa
baronicom, pa još gluplje što je završio skandalom. Čuju se štakori na tavanu. Horvat priča kako
mrzi štakore, kako su pogani, a kako je, dok se na svojoj slamarici posmatrao sa štakorom,
poželeo da bude štakor jer je štakor srećniji, tj. slobodniji od čoveka u Galiciji. Horvat sada
izražava svoju ravnodušnost prema prizorima ubijenih koje je video, „ja sam izvan toga i ostajem
izvan toga što je kvantitativno, i to sam sebi strogo preduzeo i tako se držim na visini svoga

10
dostojanstva kao planinar na usponu:lijevo i desno su ponori, ali ja stojim na visini svoga
dostojanstva, i to je jedino što me drži u svojoj ravnoteži.“Horvat ironizira situaiju-kudi što je od
pučke škole napravljena kasarna. Gregor mu kaže da je previše romantičan: muzikom se brani od
Galicije. Horvat kaže da je muzika za njega veličanstveni momenat kad se prevladava granica
glupe stvarnosti i kad se plivajući na drugu obalu, već s onu stranu, osjeća tvrdo tlo pod nogama,
tamo je već svanulo sunčano jutro. Horvat je šiznuo, kaže da bi radije da ga zakolju Azerbejdžanci
nego da ostane u logoru još jednu noć. Popustili su obojica sa nervima. Horvat stalno priča o tome
kako se on izdiže iznad rata. „TO je vidiš jedini problem: kako da čovek podigne ovu tešku zemlju
i da je udari nogom slobodnom...A to se može samo muzikom.“
„Rekao je Šopen da muzika mora biti nadahnuta skrivenim mislima ako je iskrena.“ On je nadahnut
da piše muziku, dok je Gregor rezigniran. Gregor razmišlja i o drugima, kji su žrtve rata i misli
kako se samo udruženim snagama mogu napraviti promene, i to postepeno, ne pojedinačno, nego
dugotrajno, uporno, postepeno, zajednički.
Ulazi ađutant Walter sa zastavnikom Šimunićem, koji je tek završio svoju kadetsku školu, unose
piće i cigare. „Scena djeluje pijano, prenapeto i surovo s jakim naglaskom spola, vina i bunila.“
Walter ispituje zastavnika koliko dobro poznaje geografiju Galicije, glavne gradove pojedinih
država itd. Onda Walter pita zastavnika gde je Kitera, a on ne zna, a onda mu ovaj objašnjava da je
Cythera imaginarno ostrvo, gde se šetaju paunovi, po parkovima, vodoskoci, beli labudovi, žene,
muzika. Opisuje sliku Odlazak na Kiteru.Walter kaže zstavniku da je još uvek zelen, da je on tako
bio pun elana za prvu bitku i veselio se ratu. Onda opisuje Velaskezovu sliku Predaja ključeva
grada Brede – kako mu ta slika izgleda kao pravi rat, veličanstveno, a ne mesto gde su oni sada, u
blatu, gde se sve topi i rastapa i postaje rastopina krvi, mesa i strasti. Uzima klarinet i svira, a
zastavnik mu sedi na kolenu. Na scenu ulazi Horvat. Između Horvata i Waltera se oseća napetost.
Walter ispituje zastavnika kako mu je bilo u kadetskoj školi, deidealizuje mu pojam vojske, priča
kako je u školi samo sanjao o kupleraju i ženama, a sada kuka kako skapava kao pas i ima gomilu
povreda. Walteru dolazi kadet, zapovednik satnije, koji je doveo 214 vojnika sa konjima, ali Walter
pravi problem jer pet nedostaje, koji su izgleda dezertirali, i viče na kadeta, istresa se na njemu,
koji se uzalud opravdava zbog velikog pljuska i umora. Kadet zahteva odmor i večeru za svoje
ljude, ali kada Walter sazna da su pojeli rezervu koju inače vojnici na putu nose, rasrdi se, viče
kako nije on ne može da ih opslužuje i daje im maršrutu da nastave prema mestu gde će se odigrati
protivnapad, tj. neka bitka. Sve vreme razgovora čuje se plač učiteljičine dece. Walter to sluša i
njegovo lice izgleda zverski, šizne i počne da naređuje da sklone sve što mu smeta, a i decu. Vetar
probija kroz prozor u sobu i vitla smeće, papire, novine, spise, pisma. Horvat, koji je sve vreme
bio pokriven tu, ustaje, zgražava se nad Walterom, „koji je preksinoć ubio jednog vojnika kao
psa.“, zatvara prozore, tako da sve odzvanja, u nervozi, razbija okno tako da se i Gregor budi.
Vraća se Walter, kivan što je čuo lupanje i Horvata koji priča kako nema mira da sklopi oka.
Walter gadiže iz kreveta i besan traži da stoji mirno dok mu zapoveda da izvrši presudu – tj. da
obesi Romanovičku, babu do uveče i da odredi stražu, tj. one koji će je čuvati posle da je ne
pojedu psi. Horvat ostaje nepomičan sa papirom o presudi u ruci.

Čin drugi

U ponoć pred crkvom visi obešena Romanovička. Pod njom Walter, pijan, valja se. Atmosfera je
strašna. Horvat i Gregor stoje nemi. Walter hvali Horvata što je izvršio naređenje i kaže kako je
Horvat sada porastao u njegovim očima, kako se sada sve sredilo među njima i opravdava se na
Horvatove „optužbe“ da je ubio nedužnog vojnika i da je homoseksualac. Horvat je na rubu očaja,
kaže da je sada dostojan da ga ljudi pljuju u lice, a da mu se to dešava sigurno jer je nekad davno
morao nešto nekom teško skriviti, klone. Gregor kaže kako treba čuvati živce i ne upuštati se u

11
boj sa otrovnim gušterima, misleći na narednike. Horvatu postaje jasno da je Walter nadmoćan i da
mu je pokazao da on može da radi šta hoće. Gregor i Horvat pričaju o gavranu kao simbolu(kji
sleće na obešen leš), ptici koju ni Cigani ne jedu, kako gavran živi sto godina. Horvat mazi lice
leša i priča kako mu njeno lice liči na svetačko sada. Horvat priča kako se u detinjstvu plašio lica
svetaca na ikonama, a sam sebi liči na „krabulju, krvnika iz Gojinih bakroreza.“ Gregor ga teši –
kao u ratu nema pojedinačne krivice ni morala. Horvat odbija da prihvati ideju kolektivne krivice,
a zatim ostaje sam, žali nad svojom sramotom i shvata koliko je njegova apstrahovana umetnička
borba kroz sviranje klavira bila naivna. On filozofira sada: uveren je „da je ovo ljudsko žderanje
stvar još iz onog vremena dok smo se hranili ljudskim mesom, a danas već mnog hiljada godina
jedemo druge životinje, i to međusobno žderanje zapravo je inercija nekih davnih snaga u našoj
krvi, a te mračne sile bi trebalo jednom zaustaviti.“ Kaže da je izgubio svoju ličnu ljudsku meru.
Gregor misli da ne treba pitanje postavljati na „tako neznatnu pojavu“ kao što je naše ja, već na
mnogo šire podloge, sastavljene od miliona neznatnih čestica. Horvat je besan, ne sluša ga, priča
kako je izgubio svoju vlastitu podlogu i obraz. Gregor misli da je subjektivni udeo individue u
opštim kretanjima neznatan. Horvat shvata da je mogao da odbije izvršenje i da se pobuni i onda
poistovećuje Gregorovu priču o podlogama sa pasjom logikom i panikom pred batinom. Horvat
priča kako mu nije jasan Gregorov socijaldemokratski budizam, i da bi bilo bolje da su njega
ustrelili, nego što je on pao tako nisko. Horvat kaže da je došao u diviziju ne od straha pred
smrću, već od straha da ne padne u situaciju u kojoj bi mogao prestati biti čovek, a to mu se
upravo dogodilo. POSTAO JE ŽRTVA SVOG SOPSTVENOG STRAHA. Gregor pokušava da ga
ubedi da oprosti sebi i da se suoči sa realnošću. Izgleda mu sada kukavički što je govorio pre ovo
gdogađaja kako njega to ništa ne interesuje, naziva sebe najgorim i najcrnjim imenima. Gregor
priča kako on nije mogao da spava kada je ubio jednog Jevrejina, ali je vremenom sve iščilelo.
Dolazi Agramer i dobroćudno moli Horvata da krene s njim je rbaronica zahteva da joj odsvira
Rahmanjinova pre nego otputuje, Horvat odbija i čak i na naređenje. Agramer izlazi, ali pada
naletevši na infanterist Podraveca, koji je zbunjen, ne zna pto tu stoji i ne zna da ga pozdravi po
propisu, na šta se Agramer razbesni i počne da ga muči. Ali Horvat se buni i staje u zaštitu
stražara, napada Agramera, koji se iznenađuje, preti mu hapšenjem. Gregor staje između i smiruje
situaciju. Horvat gotovo u groznici kritikuje i napada Waltera i sve koji su njemu slični, priča o
pokvarenim zapovednicima koji samo jedu piju, provode se, kradu i ubijaju iz čista mira. Let i
kreštanje gavranova. Topot konja. Logor se premešta. Atmosfera ide do avetne neshvatljivosti.
Horvat stoji sa Podravecom i nudi ga cigaretama. Podravec mu priča o svojoj porodici, o svojem
putovanju i radu u Americi, o sinu, ženi.
Horvat nabraja šta mu se sve nalazi u mislima, počeo je da se gubi u kvantitetima, koji postaju jači
od njegovog razuma. Horvat govori o mučkim ubistvima i prljavoj vojsci koja svuda za sobom
ostavlja samo krv.
Horvat: „Mi smo samo mali deo ovog hrvatskog logora koji se seli okolo po svijetu već nekoliko
stotina godina: i htjeli mi to ili ne, dragi moj, nama je sudbina odredila da se vučemo za hrvatskim
uzmacima svezani kao pas na logorskim kolima: podignuta repa, s lancem oko vrata, ližući toplu
masnu krv.“ Horvat je tek sada shvatio pakao rata, kada se direktno umešao. On misli da moraš da
biraš ili da vešaš ili da budeš obešen – to je pravi obraz bez obrazine.

Čin treći

Dvorac grofa Szceptyckog. Veliki sto. Divizijska svita. Večera. Svira se klavir(glasovir?), u salonu
se gospoda kartaju, a sa pukovnikom Malocchijem se skupila grupa divizijskih štrebera koji
debatiraju. Artiljerijski kapetan Lukač; ispičutura, stari razbijač, pije viski i svađa se sa

12
Malocchijem(flegmatičan debeljko) o principijelnom pitanju – kako treba ratovati. Sveštenik i
lečnik, kao jahači u čizmama, slušaju ih pažljivo. Pričaju o sivoj boji ratnih uniformi: „ta mimikrija
ratnosive boje zapravo je demokratska teorija o stjenicama ,neka vrsta ratnosive manije progona.“
Lukač govori da se rat mora industrijalizirati, da oficiri moraju da budu u blatu rata, a ne samo da
nose uniformu fotografije radi. Lekar Altman priča kakoje operisao jednog ranjenika i kako je rana
toliko strašno izgledala da je on dao da se slučaj fotogrfiše za stručni list. Sveštenik Boltek kaže
važnu stvar: da se svi slažu da je ovaj rat „rat dvaju veltanšauna: našeg konzervativnog ,
idealističkog i onog na drugoj strani, materijalističkog, nama neprijateljskog, inovjernog...“ De
Malokio kaže kako su crkva i smrt svete stvari i kako se tome ne treba izrugivati. „Svi mi visimo
na niti i nikada čovjek ne zna što ga čeka.“ Dolazi Gabor i donosi izveštaje o vojnom gubitku i
smrti narednika Jakoveca. Zatim Hajnrih i Gabor odlaze u salon u kome igraju kartaši.
De Malokio priča kako vojnicima neki Marčec baca žeravicu i kako im proriče kad će umreti ili
biti ranjeni i kako je njemu i tom Jakovecu prorekao da neće doživeti Dušni dan, koji je za
nekoliko dana.
Dolaze Gregor i Horvat, potpuno slomljen, umrljan krvlju, blatnjav. Oficiri ih dočekuju pljeskom i
uzvicima: Bravo, došao je muzičar. Horvat gleda u mrlje od vina na stolnjaku pogubljeno i misli da
je to sve krv. Dolazi baronica i ona ga pita zašto kasni, jer ga svi nestrpljivo čekaju da svira,
saopštava mu da je oslobođen dužnosti i da može da putuje sa njom u Beč. On odbija, sav
depresivan, kaže da je obesio Ruščukovicku, koja je popljuvala baronicu, a baronica mrtva hladna
kaže kako je ne zanimaju „te ratne grozote“, iako se iščuđava krvi na Horvatovoj odeći i nudi ga
potom sladoledom i traži da svira Rahmanjinova napetost raste, Horvat odbija da joj udovolji,
baronoca se uvređena povlači u crveni salon dok Horvat ostaje da zuri preda se. Dolaze baron
Kranensteg i Jesenski. Walter opominje Horvata da ne valja što odbija da posluša ženu svoga šefa.
Jesenski govori o prodornoj liniji i o daljem planu ratovanja. Pominje kako je u grabovječkoj šumi
osećao kroz znoj kobile da nešto nije dobro. Noć mu izgleda neobično mračna i kiš aneugodna kao
na Divljem zapadu. Horvat svira i muzika je simbolična, uklapa se u atmosferu teškog pogrebnog
marša(Štrausov valcer). Svi zahtevaju da prekine sviranje, ali on glasno odbija da prestane, jer su
ga prisilili da krvav svira. Hanhnenkamp mu zapoveda da prekine i kad Horvat ustane, vidi duh
Ruščukovicke, i ide za njom dok se ona kreće „kao sjenka koja se javlja s onu stranu dobra i zla.“
Svi ga posmatraju kao ludu, jer niko ne vidi duh sem njega. Horvat gleda cemu svitu i optužuje ih
da su i njega obesili sa ovom ženom i da vešaju vlastite građane kao besne pse. Walter kaže da sve
pobunjenike treba streljati, zatim ulazi Agramer, koji kaže da ga je Horvat hteo da ubije i da ga je
Gregor sprečio, čudi se zašto nije uhapšen Horvat, kad je on naredio da ga uhapse. Gregor
opravdava Horvata – bio je uznemiren, nije imao revolver u ruci, i kaže da je Horvat samo branio
stražara koga je Agramer „ispljuskao“, traži da razumeju Horvata jer je uznemiren zbog svoje prve
egzekucije. Walter ipak hoće da uhapsi Horvata, ali Horvat ga napada verbalno i opire se. Malokio
naređuje hapšenje, kada upada Gabor sa vešću da je grabovječko uporište palo i da su ga Rusi
zauzeli. Walter puca u Horvata, a zatim Gregor ubija Waltera, počinje opšta paljba. I horvat otvara
paljbu prema crvenom salonu. Gregor se izvlači i odlazi. U opštem haosu oni koji mogu spremaju
brzo se za povlačenje. Topovska grmljavina.

b) Vučjak
drama u tri čina s predigrom i intermezzom

lica predigre

13
Polugan, suradnik Narodne sloge
Dr zlatko strelac, suradnik narodne sloge
Venger Ugarković, bivši urednik i osnivač narodne sloge
Šef redaktor narodne sloge
Šipušić, metteur
Korektor
Krešimir Horvat, apsolvent filozofije, invalid i suradnik narodne sloge
Osoblje uredništva i tiskare
Slagari i korektori

Lica u činovima

Krešimir Horvat, dekretom vlade naimenovani namjesni učitelj na mestu lazara margetića u
jednorazrednoj školi u vučjaku
Marijana margetićka, udovica učitelja lazara
Eva, amerikanka, bivša vlasnica crnačkog bordela u čikagu
Juraj Kučić, vojni begunac, u civilu kelner peštanskog hotela
Vjekoslav hadrović, ravnajući učitelj dvorazredne pučke škole u sv. Nedjelji
Pantelija crnković, narednik, postaje vodnik oružničke postaje u sv. Ani
Mitar, žandar kaplarskog čina
Lukač, predsednik školskog odbora
Grga tomerlin, lihvar, član školskog odbora
Starac, drugi član školskog odbora
Perekov juro, foringaš
Lazar Margetić, učitelj, koji je nestao u galiciji
Margetićkina djeca, evina mati i otac, cure, babe, dječurlija, rulja seoska

Lica intermezza
Nevjesta illusio sacra, virgo aeterna, u običnom životu fortuna
Otac pater diabolicus, lupus
Mati, mater dolorosa
Venger Ugarković, mentor infernalis
Šef redaktor ,doctor mysticus
Polugan, figura misera neurasthenica
Poluganova žena, mulier samaritana
Marijana Margetićka, magna peccatrix
Zlatko strelac
Kelner Juro
Grga Tomerlin
Rulja crnaca
Ulanski oficir

Radnja se odvija u proleće 1918. između predigre i prvog čina razmak je nedelju dana, a između
prvog i drugog čina dva meseca, treći čin 11 dana posle drugoga.

PREDIGRA
Redakcija „Narodne sloge“

14
Polugan, ćelav, na telefonu pokušava od generalštaba da dobije tačan i precizan politički tj vojni
izveštaj za novine. Dolazi metteur Šipušić i kaže da je našao mrtvog čoveka u haustoru, što ne
uzbuđuje mnogo polugana, jer je to normalno za njega, jer je za mrtvog čoveka „sve svršeno“.
Pričaju kao se šef bogato ženi, doalzi strelac koji je preskočio preko mrtvaca, i koji voli da se
metaforično izražava, pa korektor, koji pita polugana da mu rastumači deo teksta koji je napisao a
polugan ga odbija razjaren. Dolazi horvat, razjaren što ga policija ne pupta u redakciju jer je
mrtvac u hodniku. Horvat besni na životne klišee, na naučeno, na pravila i propise, na žurnalistiku
i novinarske laži, na trudne žene, mrzi sve oko sebe, „ali, što se ja čudim, da teče krv, pa mi smo
svi bokseri“. Misli da mi živimo u tamnom preistorijskom dobu, kaže da je pregazio mrtvaca i tog
jutra video opaticu i da su to loši znaci i zaključuje da je čovek životinja, strelac traži materijal za
časopis, horvat pregleda papire i svi članci su mu dosadni.
Horvati Polugan raspravljaju o sukobu između šefa i Vengera, da je venger bio u zatvoru i odležao
11 meseci radi krađe, jer je provalio u šefov sto. Ali zato što je njega šef pokrao jer je on pokretač
i vlasnik „sloge“ – ovo objašnjava horvat, da mu je sam venger pričao. Horvat bi da se i oni
pobuen nekako jer je „ovde sve gnjilo i otrovno“., da izađu iz svega. Horvat je u ekstazi u svakoj
svojo replici, zauzima borbeni stav i pobunjenički. Metteur dolazi ulazi izlazi, traži materijal, jer su
mašine prazne. Dolazi strelac i kaže da je mrtvac u haustoru bio gdin Meyer koji je vodio
veletrgovinu jajima i piše to kao senzacionalnu vest za broj Sloge. Kada čuje da je Horvat odlučio
da ide na selo da živi Strelac mu kaže da su oni svi diletanti da to mora da ti bude u krvi i da ne
znaju da žive. Dolazi Venger sa gorućim svećicama u ruci, govori da je katolicizam ejdina baza na
kojoj bi se mogla sazidati nova moderna renesansa Evrope, on veruje u boga, a horvat kaže da je
jedino bitan mir čoveku. Venger je bio na propovedi i čudi se kako je ljudski mozak težak 1500
grama, previše malo težine za količinu informacija. Dolazi šef, pravi se da ne primećuje Vengera, a
onda traži da bace Vengera van., naziva ga mizerijom, venger se svađa, hoće da mu pljune u lice,
viče da je on osnovao narodnu slogu, šef ga bije batinom. Metteur udara venger olovom i venger
krvari, hropti, iznose ga napolje. Horvat koji je pasivni posmatrač govori svoj monolog – priča
kako guta sve, kako čuje teške lance koji zveče, njegov izraz je duboko filozofski i metaforičan,
priča kako treba izaći iz svega, na slobodu i horizont. Ostaje polugan sam, grme rotacije.

Čin prvi

Soba udovice marijane margetićke, svira tamburica i mundharmonika, pevanje iza zavese. Eva,
marijana, pantelij crnković, juro, stari hadrović, žandar, kod stola, kod čaše kuhanog vina,
mamurni pevaju.
Marijana plače i kuka kako će je izbacit iz stana kako je čula da je naimenovan novi učitelj,
Pantelija i Hardović je teše,kažu da to nemože biti tako, ona kuka kako je neko oapnjkavao da se u
njenoj kući skupljaju pijanice i prave terevenke, oni je teše i teše, kao i juro, jer je ban izdao
naredbu da je ne mogu premestiti. Eva neprestano puši i pije i svira harmoniku ihardović pije i čita
novine formata „times“.žandar koji to sve sluša stojeći kod vrata opominje panteliju da treba da
krenu, jer ih partola čeka, a juro ne da im da idu, jer pada sneg i noć je. Pantelija priča kakos u
pronađena dva mrtvaca kod mlinova, dve silovane žene....eva priča kako je divan moderan život u
americi. Juro kaže da je i evropa fantastična da to nije kao ovaj kotar: dve krčme i Sveto trojstvo.
Eva kaže da ništa niej dobro kao amerika grdi marijanu što plače, kao da ne posotji život izvan
vučjaka, zove je da idu preko...ona je prala japijima veš u americi. Žandar opominje panteliju da
treba da krenu, marijana hoće da im da lampu da osvetle put, onda ona kuka što i ona ne može da
ode, pantelija je teši da s ene plaši da joj niko neće uzeti krov nad glavo, uzima kabanicu sa bračne
postelje i gleda u dečje glave kako proviruju ispod perina i popluna. U trenu kada se Pantelija
oprašta sa svima, na prozor kuca Krešimir Horvat, kuka kako se jedva dovukao i kako je ranjen.

15
Unose ga , pantelija pregleda ranu i kaže da nije ništa strašno da će već na uskrs plesati, mora da
su ga zeleni naapali zaključuje kada horvat kaže da je ranjen u šumi, imena mesta su simbolična, do
vučjaka je morao da dođe preko mučne, a napali su ga tamo gde su „klijeti“, da su se račvala dva
puta kod mesta „kod majke božije“. Pokazuje svoje papire o nameštenju, hadrović hoće da ga
upozna sa marijanom ali je ona odrvenjela. Horvat priča kako su ga pokrali, pantelija hoće da
napiše prijavu. Horvat i hardović raspravljaju o zelenkadrovci,a ko ih je naučio da kradu pale i
kolju, bili su dobri seljaci misli horvat, hadrović proziva rusoa i filozofiju...marijana nudi horvata
šunkom i jajima, hadrović priča o evi amerikanki kako ju je rat zatvorio da ostane ovde i o svom
sinu koji živi u americi i trguje suknom na meksičkoj granici. Marijana drhti i da je horvatu vrelo
mleko. Hadrović kuka kao mu je umrla žena i 5 dece i kako ga za vučjak vežu samo tužni grobovi,
nikako ne može da povuče dim iz lule, kuka da je život pakao, sodoma i gomora, da su
sunarodnici svinje, on je 44 godine u vučjaku, besni, pije. Marijana kaže da pada obilato sneg da će
do jutra biri visok metar. Dok navija uru, oseća se bolesna i rastrovana koketerija histerične žene
koja je osetila muško. Hadrović hvali narodnu slogu i već 23 godine crvenom olovkom podvlači
člane i veruje novinama, a horvat kaže da je i on pisao za slogu da u toj redakciji sede kreteni i
hulje. Hadrović optužuje iznova i iznova horvata da je romantik i da sve gleda ružičasto, sa
rusoovskim idealizmom. Horvat blene u njega na čas i misli da je sve SAN. Svi zaspe, marijana
sobu osvetli zelenom svetiljkom tako da sve izgleda sablasno, čuju se štakori, horvat(za sebe) priča
kako je skontao da mu je ona pokazivala svoje noge dok je navijala sat, ona se probudi počne da s
ežali kako je svi mrze i napadaju, kuka što joj curi vlaga niz zidove, što je svi napadaju da je kurva
i veštica, on je smiruje dok ona puzi po podu traži joj vode ona seda kraj njega, i on je teši
prigrlivši je uza se, dok ona priča priču kako joj ej nekad davno dečak iz mlina poklonio zlatno
srce koje je našao od jednog utopljenika i kao veruej da je to srce čuva od zla i kako se toga setial
čim je horvata ugledala na vratima.
Tinta i pero!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!mastilo

Čin drugi

Lukač i Tomerlin optužuju Horvata da je ukrao školski „čabar“ i da je ukrao školska drva, on se
brani, besni, dok ne otkrije da oni u stvari optužuju marijanu koja je to sve uradila sama u tajnosti i
tako njega uvalila u problem. Onda mu oni kažu još da po selu kolaju glasine, tj. da sama marijana
priča da je trudna sa horvatom, na šta on peni i besni, tako da se oni uplše i izađu.
Jedini glas mudrosti u ovoj zbrci je STARAC koji je svašta preživeo(opet ima simboličko ime
krležin lik, kao u bajci)i govori horvatu da on vidi da u njemu nema volje da promeni situaciju i
savetuje ga da ode iz sela. Tokom razgovora o marijani su rekli sve najgore kao lopovu i kurvi.
Onda horvat razgovara sa marijanom, posvađaju se, ona se brani, odjednom dođe lazar, ako
uskrsnuo iz mrtvih, priča svima o bogu, kako je našao boga radeći u rudniku ispod urala, smiruje
ih sve i okuplja oko sebe. Marijana se prvo nesvesti, pa je posle oživljavaju, dok se babe sve vreme
krste što se desilo čudo.

Čin treći

Ognjište u evinom domu, ona sluša crnačke ploče, pada kiša kao i uvek kod krleže, pije rum iz
flaše, stara amti evina sedi na pragu i zvrnda vretenom, tera evu da prihvati nekog tipa koji joj nudi
ormare, eva uzdiše od dosade i puši, kako je majka pritiska ona uzme vreteno i baci u vatru, na šta
je majka proklinje, kada dodje djedo(muž stare), pognuti gorostas, mahne rukom kao da kaže neka

16
vas vrag obe nosi i bez reči se okrene zalupivši vratima. Eva puši, magla se valja, vatra plamti,
depresija, čuje se kiša. Eva bulji u noć i gleda rasvetljene lađe i ameriku, daleki gradovi koji titraju
u njenoj fantaziji kao kresnice. Daleki plač sirena i muzika. Dolazi horvat, potišten, bled, sedne
pokraj vatre, eva mu sipa crnu kafu. Vetar, kiša. On se žali na svoj život, na svoju prošlost, na to
što je bio soldat, tj. vojnik, teško mu je da gleda lazara kako lopovima priča o bogu, zgrožen je što
marijana priča da je trudna sa njim kad on zna a i eva da je bila trudna sa kelnerom kada je došao
horvat u selo. Eva ga grdi što on hoće da bude u neizlaznoj situaciji u kojoj je, kako neće on sam
da se izvuče iz toga. Horvat priča o svom snu u kome je sanjao venčanje sa devojkom u koju je bio
zaljubljen u detinjstvu, i kako je marijana sa prerezanim žilama besnela, pa su došli „evini nigeri“ i
muzikom rasterali sve. Eva kaže da je to dobar san. Onda je video svoju pokojnu majku, i svi ostali
iz sela, sve mu je ličilo na sprovod, i skandal. Čuju se orgulje.

BJESOMUČNOSKANDALOZNI SAN KREŠIMIRA HORVATA

intermezzo furioso
crne draperije, sveće, lovor, srebro, svila

Nevesta ima venac od mirte, majka ima molitvenik, otac je pijanica, ima lulu i bele rukavice,
venger se hvata za alkohol, šef redaktor cilindar i bundu, polugan u žaketu, marijana, u višem
stepenu trudnoće, sa rukavicama na rukama kroz koje probija krv, makov cvet u kosi, mnogo puši,
zlatko strelec u fraku, kelner juro sa gitarom, lazar margetić i grga tomerlin. Svi imaju neki
simbolički repdmet sa sobom. Polugan se svađa sa svojom ženom, ona mu zamera što podmuklo
ćuti, marijana napada nevestu, nesvestu brane otac, majka i zlatko strelec. Horvat se tek kasnije
uživljava u prizor, smiruje polugana, a poluganova žena kada gleda horvata zaljubljeno marijana i
nju napada, svađaju se čiji je horvat. Polugan pije sa horvatom i ohrabruje ga, divi mu se, jer veruje
da će se on izvući iz svega „ovoga“. Onda marijana navlači žeu da su ova dvojica kreteni i žena
počne a se svađa sa poluganom koji hoće da je udari, umeša s ehorvat, dođe i venger koji je s
lazarom dovršio debatu o bogu i priča sada da se sve ovo ne bi događalo da žive ćudredno i da
veruju u boga, horvat se obruši na vengera, seća se kako ga je ovaj tukao još dok su išli u školu,
ovde su očigledno pomešane sve horvatove frustracije u životu, u ovom snu, poluganova žena
udara glavom o pod, a polugan je moli da mu oprosti. Eva zove horvata da ide sa njom u ameriku,
marijana hoće da ga spreči, napada evu, tomerlin se javlja, zahteva da horvat vrati školski škaf,
strelac kaže da je sve to sporedno u životu, da oni ne znaju DA JE NAJVAŽNIJE ŽIVETI, diže
zdravicu životnim talentima i mudrosti. Eva zove horvata da krenu, mati ga moli da ostane sa
njima, stari je potpuno pijan, i kaže da bi bilo bolje da ga je zadavio još dok je bio u kolevci, lazar
priča o potrebi da svaki čovek prizna svoju krivicu, polugan zove horvata psom, eva ga zove da
odu. Horvat govori svima kako ih je istinski voleo, kako je svoj život mogao da da za svakog od
njih. Pa se potom smeje, ali ima nečega čudnog u tome smehu. Marija ga napada kako je lopov,
kako je hteo da zadavi nju i decu, šef brani marijanu, horvat viče kako je uvek išao krivim putem i
patio, lazar ga savetuje da mora da gleda svet sa ljubavlju da bi se sve harmonizovalo. Horvat sada
kaže vrlo bitnu stvar: da iz njega izbija neka strašna negacija, da je kao malo dete hteo da se baci
sa drugog sprata, boleo ga je život, kaže da se je to bilo najdublje saznavanje sebe samog. Dok je
horvat analizirao sebe, došao je jedan oficir i odveo nevestu do portala crkve, on kuka, doziva
nevestu kao svoju sreću, otvara portal i nagrune gomila crnaca...vraćanje kraj ognjišta gde eva i
horvat piju rum.
Horvat: „Ja sam sebi utvarao, da ću negdje u vinogradu ležati i oblake gledati, kako mi nad
glavom preleću!...ha, ha. Kako možeš gledati oblake nad glavom, kad pakao u sebi nosiš?“ Eva
iznosi škrinju punu zlata, zove ga da kupe farmu u kaliforniji i sade narandže, kad dođe lazar i kaže
da jemarijana prerezala vene na rukama i hoće da vidi horvata. Eva besni. Krleža horvata naziva u

17
didaskalijama „neurastenik sa mekanim lirskim rukama“. A evi je on „svilena bluna“. Eva besni i ne
da horvatu da ide. U kuću upada pijani Pantelija i kada vidi svuda uokolo zlato vadi revolver i
maše njime bezveze okolo. Eva se kao predaje, samo hoće da obuče bundu i čizme, da joj „bude
toplo kada je budu obesili“. Pantelija je gleda sažaljivo, svestan je da je i sa njim svršeno. Počinje
zvono da zvoni, dolazi eva i puca u panteliju, ubija ga, horvat je gleda benasto, ona mu naređuje da
potrpa zlato u vreću i da idu do lukačeve klijeti gde ona ima konje, pa odatle će u ameriku.
„Gudbaj, old kontri!“Izjure napolje, vetar.

c) Aretej
Aretej ili legenda o svetoj ancili, rajskoj ptici

ARETEJ, arhijatar na palatinskom dvoru

LIVIJA ANCILA, njegova žena
KRISIP, nadzornik Aretejevih robova
KAJO ANICIJE SEVER, šef palatinske policije
AURELIJE, jedan od Anicijevih zapovjednika
RAOUL SIGURD MORGENS, Slava evropske medicine
KLARA ANITA, udovica Morgensova sina Pavla
APATRID A
dva evropska politička emigranta
APATRID B

PRVI ČUVAR
groba svete ancile
DRUGI ČUVAR

MAGISTAR
u farmaciji koja nosi Aretejevo ime
MAGISTRA
ALFONSO, sluga
BARUN VAN DER BLOOTEN
ČIČERONE
CRKVENJAK

MAITRE D HOTEL
u hotelu XX century
BATLER

ČOVJEK U FRAKU
PRVI KARABINJER
DRUGI KARABINJER
DOKTOR, u službi prve pomoći

fantazija u pet slika

18
prva slika

u peristilu Aretejona

Aretejon, ruševina Aretejeve vile u Castelcaprinu.

Sunčano septembarsko jutro, godine 1938. Cvrkut ptica, odzvuk kose pod brusom, glas
kamenotesarskog dleta u daljini.
Dva turista, dva evropska politička emigranta, dva očajnika, Apatrid doktor A i Apatrid doktor B,
prelistavaju odomke čičeronskog teksta pod fragmentom jedne korintske kolone.

Apatrid A se čudi kako je Aretej mogao igrati ulogu najvećeg medicinskog Arbitra na Dvoru na
Palatinu, pričaju šta bi se desilo da se Aretej pojavi u njihovo doba, da čita i sluša klasičnu
muziku...Apatrid A misli da bi Aretej prepoznao samo ono „antropoidno“ u današnjim ljudima, kao
što bi pas pojeo papir na kome je ispisan Platonov tekst da u njemu ima slanine. Pitaju se da li bi
mogli da komuniciraju sa čovekom iz prošlosti. Apatridi čitaju legendu o Ancili, kako Svetica
spašava svoga supruga od večnog prokletstva kao plamena ptica, Ancilu su spalili, Aretej je
nestao, Areteja je jedan pastir prepoznao u sumraku gde trči za plamenom pticom, onda je ta ptica
čudesne lepote zavela Areteja, svojom slatkom melodijom i odvela ga izvan grada. Odlučuju da se
spuste u grob svete Ancile i napišu dramu kao što je Dante napisao božanstv. Komediju.

druga slika

u atriju aretejeva stana

klepsidra???

Aretej govori Liviji kako mu je dosadila sa svojom umišljenom uzvišenošću. Odobrova kajovu
misao da je „nazarenski Olimp mnogo perverzniji od jupiterskog marazma.“ Livija mu kaže da
krivicu što je on izgubio sebe nosi samo freska Arinoe, i otkriva maramu i sliku gde dva anubisa
otimaju arinoe, na njenoj ruci je velika ptica fantastična smaragdnofosforna plamena ptica
sudbonosnimisterij saznanja smrti i večnosti. Arinoe je 16god. Devojka, filigrane, blijede, voštane,
irealne lepote. Livija ne veruje u arinoe, i njenu sposobnost da prenese u daleke nepoznate svetove.
Kajo brani areteja da nije tako glup da misli da čovek može biti sretan. Livija kaže da je aretej
zagrižen u veri da je arinoe doletela k njima i da nosi u sebi 3000godina iskustva, proziva ga što ga
je arinoe napustila i ostavila samo svoju mumiju. Kajo i Livija ostaju sami, on joj daje dijademu
koju je dobila od areteja, ona govori kako je na kraju, kako je sve beznadežno, kako je sve magla,
i kako su bedni kao psi. Onda ona uzima ogledalo i stavlja dijademu na glavu, popravlja frizuru,
flert, kozmet. Momenat. Kajo jede breskve i grožđe. Livija ga kori što je ubio Lucija, ua koga kajo
zna da je bio njen ljubavnik, ljubomoran je, a livija kaže kaju da on nije njen tip, da dahće kao
mokar seoski kudrov sa crvenim jezikom. Kajo kaže da će sutra, kad se vrati u rim postati
imperatorski namesnik judeje, babilona i egipta, i da svo troje mogu živeti složno.
Livija sebe upoređuje sa elektrom, koja zna i ne zna istinu. Kaže da ne zna ko je aretej, ali da on
jeste „neko“. Livija kaže da je arionoe potpuno preobratila areteja, da je on postao kao kunić. Kajo
kaže da mu je aretej pričao da ko čuje cvrkut njene ptice može proživeti dve tri hiljade godina u
jednom trenu. Livija vadi iz udubljenja u zidu pticu, koja radi na neki mehanizam i kljuca u mramor
po kome hoda. Onda livija priča kako je arinoe kao devojčica koja govori nepoznate jezike, došla

19
u pratnji nekog aleksandrijskog šarlatana, oneiromanta, tumača snova areteju da razreše misterij
odakle se pojavila ta devojčica koja zna stare jezike i tako zavela areteja. Livija misli da su sve to
smislili aleks. šarlatani. Kajo pokušava da objasni Liviji da aretej još uvek žudi za njom, a livija je
ljubomorna na arinoe, jer je ona areteju tajna i zagonetna. Kajo se raduje putovanju u rim slobodi,
kaže liviji da su im bogovi naklonjeni, imperator ilirik je postao udovac. Ide kod areteja. A kod
livije dolazi Krisip, nadzornik robova. Livija mu naređuje da bičuje eteriju agripinu(za koju joj je
kajo rekao da mu je odala da je lucije livijin ljubavnik) dok ne bude rekla da ima nešto da prizna
liviji, međutim, krisip kaže da je eterija nađena mrtva, pd borovima, a kad livija pita ko onda sprem
večeru, krispi kaže da nema večere, da su konjanici pojeli i popili sve. Aretej kaže liviji da izgleda
kao erinija sa dijademom na glavi, izjavljuje da balzamiraju klaudiju, da ona neće više biti božica.
Livija ga napada da je opet ubio i okrvavio ruke, i da bi i nju ubio da ga arinoe nije pokrala, kaže
da će otići sa kajom u rim, koji ih je zvao i obećao areteju neograničen broj svežih leševa. Aretej
optužuje liviju da nema u sebi ničeg ljudskog. Areteju je pomisao na smrt jedina narkoza, to on
sam kaže. Livija mu kaže da će da otputuje sa kajom, a on neka ostane da traži utehu u arinoinoj
ptici. Aretej moli liviju da ga ostavi, onda baca na žar suvo lišće i korenje iz jedne urne, nestaje u
oblaku žutog dima i samo se čuje njegov glas iz tmine, apatridi ga slušaju, a on filozofira....pita se
gde je izlaz, „Poezija, vera u ljepotu, vera u legendu o ptici koja nas može preneti u daleke
nepoznate zemlje gde su ljudi sretni i mudri, gde su svladali surovu divljinu naravi, gde su spoznali
šta znači čovečnost, gde poštuju mir i mrze oružje, gde traje onaj trenutak za koji se vredilo roditi
i za koji bi čovek poželeo da potraje u večnost.“ Aretej podiže Lucijev mač, i fasciniran fosfornim
plamenom između grana borova i čempresa nestaje u mraku.

treća slika

PRED BAZILIKOM SVETE ANCILE

„ Grupa turista okupila se oko čičerona koji, odbijajući dimove i razmišljajući o svojim sitnim
brigama, duhom odsutan, glumi rutinirano.“ Čičerone objašnjava turistima da stoje u peristilu
aretejona, ljetnikovca kneza rimske medicine Areteja. Priča o Aretejoevom čaju koji je
najpopularniji čaj cezarskog Rima, zbog koga ga je imperator Ilirik uzvisio na dostojanstvo
najvišeg medicinskog autoriteta čitavog sveta. Priča o životu areteja, koji je nestao u dvorskoj
zaveri protiv ilirika, kada su pobune sa progonima hrišćana ukazivale na konačnu agoniju
carstva...kada je ubijena 16god. Ilirikova žena klaudija, žena aretejeva ancila živa je spaljena na
lomači, a njeno truplo je preneseno u hram, spomenik rane romanike koji se diči njenim imenom,
po celom svetu slavljene poetske zaštitnice ptica. Apatridi prepoznaju Klaru anitu, raspituju se o
morgensu, ona ih poziva da ih posete u xx century hotelu. Klara anita odlazi mirišući ružu sv.
Ancile. Između sebe, apatrid b objašnjava apatridu b ko je klara anita, koja mu s elini poznata,
snaha morgensova, inače udovica njegovog sina pavla, aptrid b priča apatridu a kako je morgens u
sosu, jer mu traže da svojim potpisom pokrije jedno političko umorstvo, pa su pobegli, a njegov
sin pavle je osuđen na smrt 1917. po ratnom tribunalu, jer je kao vojni doktor odbio vojničku
poslušnost, ali je pomilovan na doživotnu robiju, pa ga je posle oslobodila revolucija, ali je
ustreljen na ulici. Pričaju o onima koji ubijaju i onima koji bivaju ubijeni, o groblju gde ih ima
mnogo, a onda s epojavi aretej, dolazeći preko terase. Apatridi čitaocu govore da se aretej preselio
u moderno doba, i da „traži svoj izgubljeni trag kao da sanja“, nervozan je kao pas, čudi se kako se
njegov aretejon promenio u turističko mesto. „sve su furije demonski poremetile čitav svemir u
njegovoj glavi, kao da ga je neko opio meskalinom“. Aretej se čudi okolini, krvav, sa krvavim
povojem oko glave, lucijevim mačem u ruci, čuje se valcer iz travijate, gleda čuvara groba svete

20
ancile koji obrezuje ruže. Čuvar ga pita da li je on glumac, i on njih, pa tako čuvari počnu da mu
opisuju mesto na kome je, grob medikusa koga su zaklali sa ženom...tra lal la..aretej ih pita čiji su
oni robovi, a čuvari se uvrede tim pitanjem, smatraju ga drskim komedijantom i harlekinom.
Čičerone tj vodič opisuje turistima arhitekturu zgrade i priču o areteju i ancili koja je umolila da
pomiluju njengo muža u intermundiju, tj paklu. Aretej viče kako su te legende smešne, kako on
nije mrtav. Čičerone se buni, moli areteja da mu ne ometa posao, da sve što on priča u stvari jeste
citat iz literature, a da on mora pošteno da zaradi svoj hleb i da nahrani porodicu. Aretej se oš više
buni, priča kako nije ni on mrta vni njegova ćena, a kada ga vide čuvari oni se iznenade pto je
glumac iz trupe koja vežba u amfiteatru zalutao, da ga treba odvesti u bolnicu ili ispred
apoteke(tom replikm su apatridi završili razgovor u prvoj slici iz prošlosti, da će ga naći ispred
apoteke). Dolazi mali brat trećoredac u habitu i u sandalama. Prate ga dva ministranta u crvenim
suknjama i belim roketama. Crkvenjak, sopran hermafrodita, senilnog ćose kaže areteju da se
skloni sa svetog mesta, opominje ga, a malog ministranta šalje da dovede karabinjere. Aretej kao
da sanja, ulazi u katedralu , doziva liviju, selenu, krisipa, bunca, krvari mu rana, kao da je sam
pacijent, sumnja u svoj razum i pamćenje, deluje bolećivo i samilosno. Apatridi promatraju scenu, i
zaključuju da rim nema šta da kaže evropi, da je ovaj susret prošlosti i sadašnjosti potpuno
promašen. Dolazi karabinjer, koji po zahtevu čičeronea, pokušava da legitimira areteja, aretej
ustaje sa mačem i zauzima stav pravednika – priča da je on u svojoj kući na svojoj zemlji. „scena je
ispala donkihotski, ali opasno.“ Karabinjer ga udara gumenom zmijom i obaraju areteja. Glasovi iz
mase viču da areteja treba odvesti u ludnicu, aretej se otima grubom postupku čuvara zakona.
Apatrid interveniše kod karabinejra da puste areteja i priča sa aretejom koji je zbunjen, kaće da je
opijen i da treba da ide u rim na ilirikovu svadbu, apatrid a odaje počast areteju za njegove teorije
o lekovitosti slika, lečenju melanholije itd. Izražava svoje divljenje. Aretej je zbunjen, kulja mu krv
kroz povoj. Aretej s epita gde je zalutao, a apatrid mu kaže da je u evropi, a aretej priča grčki mit:
EVROPA JE NA KRETI RODILA ZEUSOVO KOPILE: Apartid a odgovara na pitanja aretejeva,
priča kako i evropa ima svoje cezare koji vladaju i ubijaju, kako imaju jednog oga, i sina božjeg,
kako sada je čovek čoveku vuk, kažu apatridi, a ne svetinja, kako je govorio seneka. Apatridu
život deluje kao san. Aretej shvata iz priče apatrida da je zevsa pobedio Nazarenac, da je ova
bazilika minervina nazarenčeva, i da je njegov aretejon srušio nazarenac, i čudi se po kakvom je
pravu on to uradio. Crkvenjak upada u razgovor i brani hrišćansku veru, a aretej ga napada. Onda
se čičerone buni što se ne ispunjava dužnost u mestu koje je pre svega posvećeno turistima, dolazi
i morgens, koji savetuje da otprate areteja u framaciju, svi ga poslušaju, a čičerone nastavi da
naplaćuje turistima za obilazak mesta. Apatrid A, autor „Magije u medicini“ se upoznaje svečano
sa Morgensom. Onda Aretej i Morgens upadaju u konvrzaciju o lekarskim metodama, morgens
priča da nauka danas sanja, spava mrtvim i bezidejnim snom. Apatridi nose areteja pred farmaciju,
a čitav kordon karabinjera je pred bazilikom. Apatri priča areteju da ga slave već 500 godina zbog
njegovog planinskog čaja – „san koji se podudara sa pojmom site gluposti je još uvek jedini
medicinki ideal na svetu.

četvrta slika

u apoteci

Poprsje od gipsa sa glavom, piše Aretej. Dolaze aretej, klara anita, morgens, sva apatrida i dva
karabinjera. Morgens i apatridi se natežu sa magistrom u apoteci da im da alkohol, zavoje itd. da
previju Areteja i jedva dobiju materijal. Onda Morgens i Aretej pričaju o metodama lečenja, o
galenu, asklepiju itd. Aretej je za empriju a ne literaturu, kaže da platon nema pojma o

21
medicini...morgens ima poziv iz hotela, jure ga neki drćavni predstavnici iz rima da pričaju sa njim,
on podmeće klaru da lažira da njemu nije dobro. Alfonso, apotekar se žali kako su uvek neki
krvavi ljudi ispred apoteke, kako ima mnogo krvi, pita se zašto je bog stvorio čoveka da bude
hrana psima. Aretej se čudi „crnoj školjki tj. telefonu“, pita suzdržanog morgensa je li ga zvao
neko i tražio mu da otruje nekog, morgens se čudi ovoj bizarnoj misli. Aretej ih pita da pozovu
kaja anicija severa, da mu kaže kakav je razbojnik i da su mu njegovi razbojnici uništili kuću. Jedan
od apatrida je tražio konjak, pa im magostra sada donosi i morgens nudi areteja konjakom kao
starim grčkim prepečenim vinom. Aretej se plaši da mu ne daju otrov. Morgens priča da on sve
rane ispira alkoholom dok aretej to radi vinom. Aretej se čudi baroknom globusu pita se šta je to,
kažu mu da je to planeta. Onda aretej filozofira o demokritovoj tezi da je zemlja okrugla, ne
odobrava to, jer misli da će se zemlja jednog dana strovaliti pod suncem, priča da se misterija
koliko ima bolesti i sunaca ne može otkriti, da je čovek politička životinja, a apatrid definiše
politiku kao borbu protiv životinje u čoveku, borbu protiv tiranide. Aretej ih pita da li im neko u
sadašnjosti preti lomačama i bacanjem lavovima. Morgens priča da to nema veze sa njima, jer se
bave naukom, a nauka znači popis svih istina. Magistra donosi telefon, traže morgensa iz rima, i to
lično knez, daje morgensu telefon iako joj je on rekao da odbije, on se formalno i suzdržano
izražava, priča kako je njegova poseta castelcaprinu lične prirode i kako hapšenje nekog doktora
nema veze sa njim, onda završava razgovor i klara anita mu prilazi, priča kako posle smrti svog
muža nema ničeg što bi je moglo iznenaditi, ona misli da je sve oko njih bez perspektive, aretej
prisluškuje, a priča isotvremeno sa apatridom koji drži svetiljku, na struju, i aretej gleda model
čoveka sa iscrtanim nervnim sistemom. Apatrid mu priča kako svetlost dolazi od munje koja putuje
žicom, objašnjavajući mu struju, aretej misli da je to pametan način da se pobedi glupa priroda i
zastupa tezu da PRIRODA NE ZNA ŠTA RADI, jer da priroda zna šta radi onaj iz rima ne bi
mogao da preti čoveku umorstvom i lažima. Aretej misli da se krvave vladavine dešavaju jer vlada
glupost kao „svemirska sila“. Aretej egzaltirano drži monolog šetajući se ispred bisti hipokrata,
platona, aristotela, galena, eskulapa, higije, priča da ne postoji način da ih on uveri da priča istinu
da će oni i dalje misliti da je on luda, a da će kaju aniciju sigurno verovati jer on zna da najgoru laž
preobrati u istinu. Morgens hoće da ga sasluša i onda mu aretej priča da su kajo i njegovi ubili
jednog mladića pred apotekom, pa onda lucija, pa će ubiti i njihove medicinske nade....udar zvona
sa bazilike svete ancile. Aretej je protov novorođenih bogova,, nazarenskog sina, zatim se pita
zašto ga oni stalno posmatraju kao ludu, zatim gleda sliku na zidu i uznemiri se kada vidi deo
frekse arinoe, naređuje besno da skinu sliku, i onda on sam u zaletu zbaci sliku tako da se raspadnu
truli okviri. Magistri šiznu, hože da ga isteraju, žale se da je trebalo areteja da pošalju u ludnicu,
aretej počinje da kopa stenu, vadi cigle iz zida, javlja mu se arinoe kao prividjenje, magistri se
plaše da im ne sruši kuću, paniče. Aretej se uvlači u rupu na steni, vadi kosture i kutiju sa
sopstvenim rukopisima, vadi arinoe pticu, pokuša da je oživi svojim dahom, ali je ona mrtva. Priča
kako je verovao da može pobeći iz svog vremena ako čuje njen glas, da je otrovao zato klaudiju da
su liviju zato ubili, razočaran je, dolaze doktori sa dva bolničara, iz hitne pomoći, rukuju se i
klanjaju morgensu, koji uzima na sebe obavezu da s ebrine o areteju, koji mu je vrlo zanimljiv
slučaj, i svi se podređuju morgensovoj odluci.

peta slika

u hotelu „XX Century“

u apartmanu morgensa, aretej gleda slike na epidijaskopu, sa radija andante pete betovenove
simfonije, uz tihe odzvuke kampanila, u akustici blagog septembarskog sumraka...nna radiju se

22
obajvavljuje mobilizacija, apatridi pričaju kako evropa ždere svoje bebe sezonski, aludiraju na
rađanje fašizma, nijedna civilizacija se nije umrla pre nego što se rodila, kao evropa, apatrid priča
kako je aretej sada očaran njujorkom, kako se igra laternom magikom, kako svira šopena,
šenberga, rubensovim ženama. Apatridi pričaju kako su iz rima došli da ucenjuju morgensa da
potpiše dokument o smrti čoveka koga su likvidirali i kako ga ucenjuju. Jedan od apatrida priča
kako je šopenov nokturno muzika za posmrtni marš. Krleža uvek komentariše muzike kroz likove
u svojim komadima. Onda dolazi morgens i klara, morgens pali cigaretu nervozno, naručuje kafu,
grožđe, konjak... Apatridi govore o muzici, onda pitaju areteja da li njemu njihova klasična muzika
govori o smrti, a aretej onda kaže da mu je ta muzika ravna bogovima, da je tamna i da ima i nešto
od umirućeg i nešto od ljdskog u sebi, klara plače, slušajući harfu, on je teši, govoreći da nema
razloga da plače jer su oni podredili prirodu sebi vladaju njome. Morgens prosipa svoju mudrost
da je svet još uvek orfejska pesma prokletstava , a jedina svetlost među nama je iluzija da će na
kraju nokturna ipak svanuti. Dok im Aretej govori kako nemaju razloga da plaču, došao je maitre
hotela i morgensa obaveštava da je policija opkolila hotel i da on, zbog visokog ugleda svog hotela
mora da ga zamoli da primi baruna, ali morgens neće, onda mu maitre kaže da ne sme da spava sa
klarom kao svojom konkubinom, da policija nije utvrdila da je ona udovica njegovog sina,
morgens ga psuje i tera napolje. Grmljavina topova sa mora. Hotel je obasjan. Aretej se oseća kao
da je obasjan đavolskom maglom. On se pita šta su ti brodovi, a apatridi mu kažu da su to bogovi
za koje aretej kaže da su ih oni oborili i negirali i da sada pucaju žestoko. Morgensa opet traži
baron, javlja se klara, morgens šizi, sključiv je, neće da pristane na prinudu, klara zahteva da ne
primi barona, ali morgens odluči da primi barona jer vidi da nema kud. Dolazi baron u fraku i u
dovojenoj sobi priča sa morgensom, aretej prepoznaje kaja anicija u baronu(njih glumi isti glumac),
a morgen odbija da potpiše smrt čoveka koji je ubijen, iako ga baron ucenjuje(uhapsili su njegove
kolege, koji su šatro priznali da je morgens vršio vivisekciju na živim telima devojaka), morgens
neće da počini moralno samoubistvo. Kada barun i morgens postanu toliko glasni i kada morgens
tera baruna iz svoje sobe,a retej prilazi sa prozora i sprema se kao ris da se baci na barona, zatim
ga optužuje da je obmanuo njegovu ženu liviju, poveo je kao na putovanje pa je spalio, kaže
morgensu da je on kajo anicije, morgens ne veruje, aretej se obrušava na baruna, koji ga odgurne
tako da se aretej skrši uz jednu vitrinu. Trenutak svemirskog vakuuma u razumu i asocijacijama.
Aretej je bacio baronov telo. Ugasila se svetlost. Potpuna tmina. Morgens pada u nesvest, a kada
ga bude, pita se gde je baron, klara i apatridi mu kažu da je otputovao, morgens priča kako je sve
oko njih magla, kao da su u podzemlju. Pita gde je arhijatar, oni mu kažu da je i on otputovao kao
senka kao reči i da im je jedino ostavio senekin citat da je ČOVEK ČOVEKU SVETINJA i da je
to zapravo sve što čovek treba da spozna pod zvezdama. Onda oni filozofiraju, klara kaže da za
njih, žive ljude, nije toliko bitno šta je posle smrti, već da dišu dok žive i imaju neke moralne svoje
zakone, a da su legende za one koji vole iluzije, za turiste i naivne klerike....svetlost osvetljava ceo
hotel, sa povišenim osećajem svesti i samosvesti, morgens se raduje što je došlo svetlo koje je
napravila ljudska ruka i slavi ljudsku ruku kao remek delo kome se ništa ne može dodati ni
oduzeti. Apatrid dodaje da je to remek delo ipak ruka majmuna, kao citat emendacije galenskog
neautentičnog spisa iliti apokrifa.

pantin = lutka (franc)

Miloš Crnjanski - Maska

Poetična komedija

23
„Salon generaličin uveče, oko 6 sati u Beu, pred pepeljavu sredu 1851. (...) Društvo je puno
smeha, frivolnosti i trulosti posle revolucije. ’Tout Vienne.’ Svi govore fraze, svi se žure, da
spletkare, da pitaju, da govore, da blistaju. Svi su malo pijani, neki skidaju masku, pa je opet
stavljaju.“

Čezare, mornarski časnik, Generaličin nećak, udvara se Glumici. Udvaranje prekida Generalica
koja dolazi sa maskiranim gostima svog salona. Generalica govori o svojoj naklonosti prema
tetkinom mezimcu Čezaru koji je od detinjstva bez oca i majke. Glumica priča da će sutradan
glumiti Fedru (značajna tema! U Fedri je u pitanju zabranjena ljubav između pastorka i maćehe, a
kod Crnjanskog između tetke i nećaka.) Društvo vodi salonske razgovore, General se kurtoazno
udvara Glumici. Tu su i Srbi: Stratimirović, Rajačić, Daničić... Stratimitović prebacuje Generalici
što ima „po pet ljubavnika“, ali Generalica, očigledno u vezi i sa Stratimitovićem, strasno mu se
predaje. On je opominje na pristojnost.
Tada se pojavljuje Branko Radičević, umorni pesnik koji je spreman za svoju smrt. On je oduvek
želeo da napiše „epos jedan strašan kao moj narod, i bedan“. Ali nema za koga i zbog toga mu je
teško. Crnjanski varira stihove iz „Kad mlidijah umreti“ („Oh, moje pesme... jadna siročad.“)
Dolazi sluga Žan i iskazuje svoju naklonost Generalici. Ona se isprva nećka i opominje ga na
pristojnost, ali potom mu se lagano predaje. Cmakanje Žana i Generalice primeti Čezare.
Generalica pobegne, a Čezare izbezumljen govori da je Generalica „kurtizana i babetina“. Glumica
želida otputuje sa Čezareom, ali on je potpuno pometen razvojem događaja sa Generalicom.
Generalica priča Glumici o prolaznosti lepote i slave.
Poslednja scena je scena u kojoj Glumica (sa malom maskom na licu) i Čezare razmenjuju nežne
reči, sentimentalnosti i poljupce. Kada Čezare slučajno skine Glumici masku, ispostavi se da je
ispod maske – Generalica. Čezare uzme pištolj i uz reči: „Zar vas nije stid?“ puca sebi u grudi.

Mirjana Miočinović veli da je Maska u stvari opereta, ali ironično postavljena. S tim se, u svom
lahkom akademskom maniru, i slaže i ne slaže Petar Marjanović. On navodi scene ironije: jednu od
svojih najlirskijih izjava ljubavi Glumici Čezare završava ovako: „a imam i novaca“; Glumica,
braneći se od Stratimirovićevih ljubomornih sumnjičenja, kaže: „Ništa nije tako dobro i časno kao
kad se voli“, a čuje se Daničić koji kaže: „Pa da umre kao polkovnik Čiča od gladi“; kada
Generalica prizna da je zaljubljena u Branka, sluga Žan joj odgovara ređanjem stavki iz jelovnika...

Dva glavna toka fabule: najpre rodoskvrna ljubav rimske aristokratkinje i milionerke, Generalice
Ade, prema svome nećaku Čezaru, mornaričkom časniku, kojeg od milja zove Bebe, a potom i
nesrećna ljubav Čezara prema frivolnoj koketi, glumici Mimi.
Maska je prvi put izvedena 1977. godine na sceni Teatra poezije u Beogradu, u režiji Olivera
Viktorovića. Bila je neuspešna.

Miloš Crnjanski – „Konak“

Pet slika: svaka slika je jedan trenutak iz Aleksandrovog života počev od njegove šesnaeste godine
kada se proglasio punoletnim i preuzeo vlast od namesništva pa do dvadeset i osme godine kada je
ubijen, tj. od 1. aprila 1893. do 3. maja 1903.godine.

1. Večera na dvoru na kojoj se okuplaju predstavnici vlade i vojske, na kojoj Aleksandar objavljuje
preuzimanje vlasti.

24
2. U Bijaricu, kod kraljice Natalije, 1897. godine. Aleksandar je u ljubavničkom odnosu sa
Dragom, dvorskom damom kraljice Natalije, koja je nju nametala Aleksandru ali za zabavu, a
žučno se protivi kad to postaje ozbiljnije, pa otpušta Dragu oz službe. Ali Aleksandar ne preza ni
od čega i vodiće je u Beograd, a majku će proterati iz Srbije ako mu se suprotstavi.

3. Na dvoru, 1900. Kralj, uprkos dogovoru sa ocem Milanom o ženidbi sa stranom princezom,
organizuje svoju svadbu sa Dragom, razgovara redom sa Lešjaninom, Solarovićem, Pavlovićem i
Lazarevićem, Miškovićem, Fransovićem, Srećkovićem, svi su neprikosnoveno protiv njegove
ženidbe sa Dragom, dolazi predsednik ministarstava Genčić i ministar unutrašnjih poslova... Sa
Genčićem se kralj pobije, ali van scene, i on je bio sa Dragom, daju ostavku, kralj očajan, ali
Cincar Marković pristaje da bude predsednik nove vlade, završetak, pismo podrške od Rusa-
Nikolaja II, imperatora

4. 1901. Poklanjanjem kolevki iz svih krajeva Srbije počinje slika, Aaleksandar je presrećan jer će
dobiti naslednika, Draga je trudna (ispostavlja se da nije, lekari iz Rusije i Francuske to utvrđuju na
kraju). Draga se užano plaši jer zna da ga laže, ali je Aleksandar toliko srećan da ni ne pomišlja na
prevaru. Dok nju pregledaju, on najvišim predstavnicima vlade i vojske otkriva svoju novu suludu
ideju: osnivanje KRALJEVE PARTIJE. Sve radi na svoju ruku, sam na dvoru, a ne u Skupštini.
Slika se završava scenom kako oficiri pakuju stvari kraljice Drage i Aleksandra, više nego
nezadovoljni svojom ulogom („Jesam li ja zato doveden u službu?“).

5. Noć ubistva, 28-29. maj 1903. Spavaća soba kraljevskog para: počinje svađom, Draga je očajna
jer više nema uticaj na njega kao ranije, on je ravnodušniji i hladniji pema njoj nego ranije. Ona ga
napada da se udvarao njenoj mlađoj sestri, i da je okrutan, pred svima izjavljuje da je njoj 40,
njemu 28. Svađa oko njihovog odnosa prebacuje se na problem u kraljevini: Aleksandar saopštava
razloge svoje zabrinutosti, jer je Cincar Marković dao ostavku, svi su mu okrenuli leđa, i Rusija,
oseća se izgubljenim, priviđaju mu se suze u majčinom oku na slici (koja je otišla u katoličku veru
kao protest zbog Drage), Draga zaspi (pre)naglo, trgne se, kao Aleksandar koji se „udara po
obrazima“, sve će srediti sutra, dosta je gluposti, predosećanja i verovanja, i tad nastaje pucanje;
oni se kriju u garderobi, malo kasnije provaljuju oficiri, dolazi Mašin, Dragin dever koji osvećuje
osramoćenog brata, General Petrović Laza jedini hoće da ih odbrani, i neće da oda oficirima gde
su, oficiri likuju da su došli da gledaju kako Draga igra kolo mrtva. Kraj: kralj iz zaklona pita da li
može da računa na zakletvu oficira, neki viču može, neki ne. Diže se zavesa, Petrović puca, a
zatim i zaverenici.

Milan Begović – „Pustolov pred vratima“

Tragikomedija u 9 slika. Lica:
1) U igri: Devojka, Sestra milosrdnica, Lekar
2) U priviđenju: Agneza, Kristina, Muž, Gospodin sa šarenim prslukom; SMRT: Neznanac,
profesor, mesendžer boj, podvornik u vagon-li-u, režiser tragičnih filmova, upravitelj tvrtke za
nadgrobne spomenike, policajac, užigač uličnih svetiljki, Apaš

Radnja se događa u poslednjim svetlim trenucima jedne bolesne devojke i u njenom delirijumu pre
smrti. Od 2-9 slike je zapravo priviđenje koje prikazuje gradaciju jednog stradanja zbog ljubav:
nedostižne, neuhvatljive. Agneza sve grčevitije pokušava da otkrije identitet misterioznog
pošiljaoca ljubavnih pisama, do te mere da uspeva da bude zavedena i od jednog običnog Švalera

25
(G.sa šarenim prslukom, koji u sceni u vozu preleti pogledom preko pisama, shvati o čemu se radi,
i kaže da je on slao pisma, iako nije), da bi zatim, otkrivši njegovu podlu prevaru, počela da
privodi u sobu svakog čoveka za koga bi iole posumnjala da je on taj misterizni čovek (brutalni
ljubavnik, pijanista, režiser), nakon čega će se pravi ljubavnik ubiti njoj pred vratima. Muž i
Gospodin u šarenom prsluku (koji je, inače, Agnezin rođak), najverovatnije će se poubijati (dvoboj
otrovanim noževima na koji Muž izaziva Gospodina u šarenom prsluku), a ona sama će završiti u
reci jer će je jedan ulični razbojnik gurnuti s mosta u reku.

Živojin Vukadinović – „Neverovatni cilinder Nj. V. kralja Kristijana

Tužna zbitija u tri čina

PRVI ČIN
Gospodin u crnom, pre dizanja zavese, pročita iz Politike vest o „čudnoj sudbini dr Pjua“: Alek
Pju, pomoćni lekar bolnice za duševne bolesti, dugoje pokazivao znake duševnog rastrojstva, a
onda je pokušao da zadavi svoju ženu Genovevu Pju. Dr Pjua su smestili u ludnicu, sve dok se nije
okačio na ogradu, tamo stajao neko vreme, a zatim se survao niz duboki obronak.

Zavesa se podigne i mi se nađemo u najotmenijem hotelu nekog morskog kupatila. G. Kristijan i

dečak Saša razgledaju kartu Pacifika. Saša je otkrio da Kristijan ima svoje kraljevstvo koje se
nalazi na jednom ostvru u Pacifiku. Kristijan to potvrđuje i imenuje Sašu za prestolonaslednika.
Zatim se pojavljuje Devojčica i sa njom četiri gruma koji igraju neku suludu igru na sceni. Kad se
Devojčica sakrije pod sto a grumovi propadnu u zemlju, na sceni se pojave Saša i Fru-Fru, igračica
na trapezu. Počinje čista psihodelija:

„Fru-Fru: Njegovo Veličanstvo, velite vi? A kada sam ja pre tri godine na konopcu i na trapezu
igrala igre po vašarima, i Njegovo Veličanstvo imalo je jednu šarenu šatru. Zvala se „Kod
neverovatnog cilindra“: na šatri su bili naslikani, crvenim kao mak i zelenim i crnim, neki ljdi bez
glava , koji su nosili glave u ruci, kao na čađavim ikonama što je, ali glave naopačke, pa su prste u
mrtve oči krvavo zaboli bili... A u šatri nalazio se neverovatni cilinder. I Njegovo, kako vi velite,
Veličanstvi vadilo je iz cilindera šta ko hoće. Srce od kolača i dva mala stiha na srcu od šarenog
šećera. Čašu s vinom koje slatko se penuši, ili majmuna na koncu drhtavog.“

Saša i Fru-Fru planiraju da uzmu Kristijanovo zlato iz kovčega i otputuju put Južne Amerike. Tako
oni maštaju kako će se ljubiti i vladati, kad upadne Kristijan le Noar koji veli da se otrovao
otrovom iz svog prstena.

DRUGI ČIN
Drugi čin počinje prepričavanjem prvog čina. Potom vidimo Kristijana na samrti. Fru-Fru ga hrani
i ohrabruje da živi. Utom stižu dva sendvičmena koji reklamiraju Bebebo sapun za brijanje. Jedan
sendvičmen ispriča da je on bio vlasnik firme Kekeko, takođe proizvođača sapuna za brijanje, ali
koja je propala kada se pojavio Bebebo sapun za brijanje. Kristijan u drugom sendvičmenu
prepozna dr Aleka Pjua koji je pobegao iz ludnice. Alek Pju likuje što je pronašao Kristijana,
švalera svoje žene Genoveve koji mu je upropastio život. Kristijan priznaje da više ne voli
Genovevu jer je dosadna i stalno se žali na zubobolju. Alek Pju likuje što će Kristijan umreti od
trovanja, ali se ispostavlja da je Kristijan stari hohštapler i da se uopšte nije otrovao nego tu
glumata. Tu se pojavi i gospođa Pju, i umesto da ode sa Alekom i ostavi Kristijana koji je ne voli

26
zbog zubobolje, ona predlaže Aleku da se vrati u ludnicu. Kad oni odu niz hodnik, pojavi se Fru-
Fru vodeći devojčicu Neli za ruku. Neli je ćerka dr Pjua. Neli umoljava Fru-Fru da joj vrati Sašu.
Fru-Fru pristaje. Neli odlazi sretna, a Fru-Fru ostaje sa Kristijanom, očekujući njegov poljubac
zatvornih očiju. Umesto Kristijana dođe Saša, poljubi Fru-Fru, ona mu kaže da je mora zaboraviti,
a Saša se stropošta.

TREĆI ČIN
Saša izaziva na dvoboj Kristijana. Kristijan se poigrava njim, izvodi mađioničarske trikove kojima
zbunjuje Sašu. Kristijan otputuje i na poklon Saši i Neli ostavlja cilinder. Saša i Neli ostaju na
sceni, maštajući o putovanjima.

Momčilo Nastasijević – „Kod ’Večite Slavine’“

Lica:
Prolog-Epilog
Sin Radiča Sirčanina, 40 godina
Sin Marka Podoljca, 40 godina
Magdalena, 65 godina

I čin
Roman i Magdalena
Dešava se četrdeset godina pre prologa.

Teta-Tina, 45 godina
Ćopa, 50 godina
Magdalena, 25 godina
Roman, 25 godina
Prvi, drugi i treći pijanac

II čin
Dva noža u dva tela
Dešava se kratko vreme posle prvog čina.

Čika-Jole, 60 godina
Muktaš, 30 godina
Radič Sirčanin, 30 godina
Marko Podoljac, 25 godina
Sirčanka, žena Sirčaninova
Podoljka, žena Podoljčeva
Magdalena
Roman
Teta-Tina

III čin
Tina: I, II i III slika
Dešava se dvadeset pet godina pre prvog i drugog čina.

27
Rapa, 50 godina
Stojan, 25 godina (docniji Ćopa)
Tina, 20 godina
Jole, 35 godina
Smilja, 26 godina
Cvetana, 30 godina
Prvi i drugi Ciganin

PROLOG
Sirčanin i Podoljac se mire na mestu gde su im se očevi izboli noževima zbog Magdalene. Kada je
ugledaju, ostanu nepomični, a počinje prvi čin.

PRVI ČIN
Četrdeset godina pre pomirenja. Sporedno odeljenje ’Slavine’. Ćopa pokušava da izbaci pijance.
Teta-Tina im povlađuje. Dolazi Magdalena i priča kako je namamila tri momka da joj beru cveće, a
ona je to cveće donela Romanu, svome bratu. Roman i Magdalena se vole strasno, kao brat i
sestra, ali govore o tome da nisu blizanci kao što svi pričaju, i da teta-Tina ne može biti majka
oboma. Ćopa potvrđuje Romanu da je to istina, ali da im je otac isti i Roman uzima ključeve od
’Slavine’, kao naslednik kafane.

II ČIN
Pred ’Slavinom’. Noć. Čika-Jole patroldžija šeta gunđajući. Čuje se Romanova frula. Sirčanka i
Podoljka mole čika-Jola da, zbog dece koju nose u utrobama svojim, ubedi Magdalenu da ne zove
Sirčanina i Podoljca u isto vreme u postelju. Dok one mole Magdalenu, čika-Jola napije teta-Tina.
Teta-Tina samo želi da spoji Romana i Magdicu. Potpuno je šašava. Za to vreme Magdalena je sa
Sirčaninom, a Podoljac je traži. Kad ih Podoljac nađe, on nasrne na Sirčanina. Njih dvojica se
pobodu noževima: dva noža u dva tela. Magdalena priđe i u još živog Podoljca zabije nož.

III ČIN
Cigani sviraju čika-Jolu. Njihove pare uzima Rapa, vlasnik kafane ’Kod ’Večite slavine’’. Zbog
njegovog zla, Stojan, sluga, daje otkaz. Tina, seljančica koje je pobegla od vuka, naiđe na Stojana
– on je poziva da zajedno beže iz kafane, ali ona se nećka. Utom naiđe Rapa koji se svađa sa
Cvetanom i Smiljom oko dukata koje je Cvetana sakrila. Kad ga Cvetana izvređa i ode iz kafane,
Rapa nasrne na Tinu i siluje je. Još Stojanu cepanicom prebiju nogu kad ovaj zakorači da Tinu
odbrani.
Tina i Smilja u drugoj slici sede ispod stepenica na postelji i ćućore. Saznajemo da su obe trudne i
da je otac – Rapa. Tina odmah zna da nosi Romana, a da Smilja nosi Magdalenu, i hoće da poljubi
Smilju eda bi tako osigurala da Roman i Magdalena postanu verenici. Smilja pobegne, uplašena, a
Tina za njom. Utom dođe izbezumljeni, poludeli Rapa da rasturi Tininu postelju. Onda siđe u
podrum i obesi se.
Stojan priča da su Smilja i Tina rodile iste noći Magdalenu i Romana.

EPILOG
Sirčanin i Podoljac vide Magdalenu kako ide za zvukom flaute koju svira Roman, njen brat.
Pokušava da odvali satrule daske s vrata, ali nema snage. Peva, stopivši svoj glas sa flautom.
Umre. Sirčanin i Podoljac se unatraške udalje, a na sceni ostanu samo mrtva Magdalena i zvuk
flaute.

28
Aleksandar Obrenović i Đorđe Lebović – „Nebeski odred“
Lica
Zeleni (Nemac, lopov)
Broj 58964 (Srbin)
Muselmann (Italijan)
Prominent (Poljak, ambasador)
Čovek pod kapom (Jevrejin)
Ranjenik (Francuz, komunista)
S.K. (Grk, vajar)
Starac (Rus)
Obersturmbannfuhrer
Sturmfuhrer
Posilni

Pripovedač je A-12750, nekadašnji logoraš. On priču o krematorijumu predstavlja kao priču svog
prijatelja 3314.

A priča počinje u mrklu noć, dok kiša pljušti. Grupa logoraši je postrojena, Obersturmbannfuhrer
najavljuje da je stigao novi transport zatvorenika iz Aušvica i da je dužnost te grupe logoraša –
Nebeskog odreda ili Himmelkommando, kako ih zovu – da ubijaju i spaljuju „protivnike Vođe i
balast Nove Evrope“.

Nakon toga, radnja se odvija u sobi sa četiri kreveta na sprat, sobi u kojoj živi sedam logoraša. Oni
su izgladneli i čekaju Starca, takođe logoraša, ali koji je dobio zaduženje da bude neka vrsta
nadzornika, da ga pitaju hoće li dobiti „culag“ – dodatak hrane. U međuvremenu se svađaju oko
mesta na krevetu, i napadaju jedan drugog, isrcpljeni i gladni. Zeleni se pokazuje kao silnik, a
Muselmannn kao lajav, prgav, ali bezopasan. Starac ih prebrojava i traži da mu otkriju gde su
sakrili osmog logoraša iz sobe. Naravno, osmog nema, a Starac je pomalo lud. Ali Starac govori o
„kupatilu“ i „peći“ tj. o gasnoj komori i krematorijumu. Starac određuje ko će biti „capo“ (izbor
pada na S.K.-a), i taj mora da odredi koji logoraš će ići u „kupatilo“ da ubacuje ciklon bombe
među zatvorenike iz Aušvica, a ko će raditi kod „peći“ tj. spaljivati leševe. Izvlače šibice, i dele se:
Muselmann, Prominent i 58964 dobijaju peć, a Zeleni, Ranjenik i Čovek pod kapom kupatilo.
Kada Starac ode, Zeleni zasvira usnu harmoniku, ali mu S. K. Naređuje da prestane sa svirkom.

Svitanje. Sve je promenjeno u sobi. Svako je svoj kutak namestio po sopstvenom ukusu. Logoraši
su živnuli. Bolje jedu. Očigledna je morbidna ironija njihovog položaja – bolje se osećaju, siti su i
živahni zahvaljujući tome što ubijaju i spaljuju ljude. Čak teraju šegu: Muselmann maše kobasicom
ispred Čoveka sa kapom govoreći da je glupo što Čovek sa kapom, kao ortodoksni Jevrejin, ne
jede svinjetinu, jer je to greh, a ovamo svakodnevno ubija ljude i to ne smatra grehom. Ulazi S. K.
kome je i to malo bizarne vlasti udarilo u glavu – promenio se i svi ga mrze. Ranjenik naglašava
ovu promenu, koji mnogi zarobljenici odbijaju da prihvate, svesni zbog čega je promena nastala.
Prominent se izdvaja od ostalih i priča da će ga osloboditi iz logora njegovi ljudi, jer on, kao bivši
ambasador, ima veze kod nacista. Međutim, ispostavlja se da Prominent krije planove logora i da
planira bekstvo. Sada svi to znaju i svi planiraju bekstvo. Dolazi ludi Starac koji smatra da je
bekstvo uobičajena misao logoraša, ali da je kao ideja bezvredna jer se ne može pobeći iz logora.

29
Međutim, dogodi se da Starac u svom ludilu pomisli da mu je Ranjenik sin, i onda pristane da
pomogne ostalima prilikom bekstva iz logora.

Predvečerje. S. K. tera Čoveka pod kapom da mu objasni zašto ga ostali ne podnose. Čovek pod
kapom izvrdava odgovor, sve dok S. K. ne plane i ponovo se okrene sprovođenju sile. Otkrije se
da je i Ranjenik zapravo Jevrejin, ali koji je postao komunista, i onda se on i Čovek pod kapom
svađaju oko jevrejstva. 58964 odbija da ide u Bžezinku, preko koje su planirali da pobegnu. On
kaže da neće moći da živi sa svojom savešću, da će im posle rata suditi, da svi oni prave sebi
odstupnicu iako ne priznaju sudu pravo da im sudi, i da je, u stvari, časnije umreti. Osim toga,
58964 se plaši da neće izdržati, jer mu se desilo da nije izdržao, i da će, ako ga uhvate, sve izdati.
Zato 58964 izađe, počne da beži i stražari ga ubiju.

Kasnije se otkrije da bekstvo ne može uspeti jer je neko izdao. Sumnja pada na Starca. Zeleni ubije
Starca. Dolazi S. K., izbezumljen, i kaže da večeras neće ići na rad. Kasnije se otkriva da je S. K.
ubio Obersturmbannfuhrera, zarivši mu nož u stomak. Prominent optužuje Zelenog za izdaju.
Kada odluče da se ipak suprotstave makar ih sve pobili, Zeleni ispoljava svoj kukavičluk i otkriva
se da je on izdajnik. Ostali ga nateraju da svira usnu harmoniku i uz taj zvuk i otkucaje sata –
komad se završi.

Borislav Mihajlović Mihiz – „Banović Strahinja“

I

Kosovska bitka je na pomolu. Strahinju pozivaju u Kruševac. Njegova žena neće da ide kod
svojih, a nije im se odavno ni javljala. Sada je napisala pismo svojoj majci i šalje ga po Strahinji.
Nakon Strahinjinog odlaska u dvoru ostaje sluga Milutin sa momcima da čuva Strahinjinu majku i
Strahinjinu suprugu, dve žene koje nisu u dobrim odnosima, pre svega zbog suprugine arogancije.
U dvor upadne Vlah-Alija, turski odmetnik, i preti da će sve pobiti. Strahinjina žena ga odvraća od
toga time što mu saopštava da je carskog roda i da će poći sa njim dobrovoljno. To čuju i majka i
Milutin, majka prokune Ženu bacajući ikonu na nju, što majka inače, kao fanatično pobožna, ne bi
ni u snu pomislila da uradi.

II

Situacija u Kruševcu. Stari Jug Bogdan je ironičan čovek, više „prijatan i ne mnogo agilan
diplomata“ nego predvodnik plemstva i glava „osione aristokratske porodice“ i on na hladnu
političku racionalnost i veliku, pompeznu retoriku svoje žene, koja zapravo vlada tom kućom, i
svog sina Vojina, uvek gleda sa dozom sarkazma i izrugivanja. Naklonjen je Bošku, punom
mladalačke želje za dokazivanjem. Tada stiže glas da je Strahinjin dvor u Banjskoj poharan.
Milutin donosi vest. Posle malog većanja i majčine reči (majka Jugovića ne progovara ni reč
tokom drame) – Jugovići odustanu od svoje želje dapomognu Strahinji i spasu svoju sestru od
Vlah-Alije. Strahinja odlazi sam.

III

Strahinja je vratio svoju ženu u Kruševac. Predstoji joj suđenje. Ona ćuti dok je Jug Bogdan
ispituje. On je osećajan čovek, i svemu prilazi sa mešavinom mudrosti i emocije, ali žena uporno

30
ćuti. Presuda se zna – za preljubu da joj seku dojke, a za izdaju zemlje da je razapnu konjima na
repove. Kada ostanu sami, otkriva se jedna tajna istorija: žena je naterala oca da organizuje turnir
čiji pobednik će dobiti njenu ruku. Ona se, tako se bar naslućuje, mada ona to ne priznaje, nadala
da će Ivan Kosančić pobediti na tom turniru, međutim, igrom slučaja, zbog povrede konja, Ivan je
izgubio i Strahinja je dobio. Tada je ona Strahinji rekla – „obećala sam vam moju ruku, i ruku ćete
i dobiti“ , što znači da Strahinju nikada nije volela. Što kaže Zabranjeno pušenje: „Možeš imat
moje tjelo, ali dušu – ne“. Takođe se otkriva da je ona želela da ode u manastir, i da je zapravo to
pisalo u pismu. Kada joj izreknu presudu, Strahinja istupa pred savet Jugovića i veli da je on
gospodar svoje kuće, a da je žena u njegovoj kući i da, po pravu, samo on može da joj sudi. A on
je oslobađa. Jugovići ga optužuju da je kukavica, pošto je majka Jugovića predvidela da on neće
pristati na odluku, ali je i dodala da se, u tom slučaju, neće pojaviti na Kosovu. Međutim, Strahinja
kaže da će se pojaviti, da Jugoviće neće nazvati kukavicama i slabićima, kao što su oni njega, ali
da od sada nema više ništa sa njima. Strahinja odlazi, a Boško kaže da će se „strašno tući na
Kosovu“.

Jovan Hristić – „Čiste ruke“

Suština svega je da Tiresija kuje zaveru i svima saopštava da je Edip ubio svoga oca Laja i da je
postao muž svoje majke, zato što Tiresija želi da se ostvari proročanstvo koje će dovesti do
„poezije u istoriji“. Edip, međutim, nije ubio Laja i nije spavao sa Jokastom.

Ljubomir Simović – „Hasanaginica“

Prvi deo

Hasanaga je razjurio žene vojnicima i oni ga sada psuju. Onda vidimo Hasanagu i njegovog
savetnika Jusufa – Hasanaga je oterao ženu od kuće jer nije htela da dođe u vojnu bolnicu i obiđe
ga. Jusuf kaže da se Hasanaginica držala običaja, ali Hasanaga neće ni da čuje za takvu ljubav koja
zastaje pred običajima i stidom.

Beg Pintorović, brat Hasanaginice, dolazi po sestru: ona tako prelazi iz jednog ropstva u drugo,
ona je samo oruđe za njihove potrebe i manipulacije, nema prava da odlučuje o svojoj sudbini
Razgovor među vojnicima: na Hasanaginom dvoru ništa više nije kako treba nakon odlaska
Hasanaginice.
Beg Pintorović saopštava Hasanaginici da ju je isprosio za Imotskog Kadiju, a to je zapravo njen
prosac od pre sedam godina, koga je ona želela, a oni su je dali za Hasanagu; situacija je sad samo
izokrenuta: brat hvali Kadiju onim čime ga je tada kudio, i još više se ističe položaj Hasnaginice
koja se ništa ne pita. Njenim monologom o MRAKU, završava se prvi deo: „Nemaš pojam šta se
dešava, ti nisi u tom kolu; a to je tvoja glava, među njima, na tom stolu.” Poenta monologa koji je
u rimovanom stihu jeste da se sudbini ljudi oddlučuju oni koji imaju vlast i moć u svojim rukama i
da to rade u mraku, to jest tajno, i da čovek o vlastitoj sudbini zapravo najkasnije sam saznaje. O
njoj mu se odlučuje negde, iza zatvorenih vrata, gde on ne može ni da proviri.

Drugi deo

31
Hasanaginica se kod brata bori barem za oproštaj sa detetom. Beg-Pintorović i Hasanaga sklapaju
dogovor. Hasanaginica i majka: H. govori majci o svom sve težem duševnom stanju, strahovima,
snovima o sanducima punim snega, o svojoj nesrećnoj sudbini pored ljubomornog i neotesanog
age i maštanju da će se na nebu spojiti sa kadijom, kao jedini izlaz iz čemera, a majka sve vreme
priča o venčanju, tako da deluje kao da njih dve razgovaraju same sa sobom, odnosno time se
samo još više potcrtava Hasanigičinina nesreća, jer čak ni od majke ne dobija utehu, ili reč
podreške i razumevanja. Majka s jedne strane ispunjava patrijarhalnu formu u okviru koje ona kao
žena i majka funkcioniše, ali isto tako ispod banalnih uputstava o mirazu, ona pokušava da deluje
da je sve u redu, da se ništa strašno ne dešava.
Slika se završava monologom Bega-Pintorovića, koji kao i Hasanaga kroz rimovan stih govori
tužan monolog takođe o MRAKU, ali taj mrak je onaj koji za njega predstavlja spas, zaklon,
vreme kada se skida maska, prestaje da igra društveno zadata uloga, kada se može biti slobodan
od ljudskih zakona i pravila, kada se može biti samo svoj: „tuđi mi pogledi menjaju lice, daju mi
drugi oblik, trpaju mi drugi jezik u usta!“ „Gde zorom nestaju blaga koja nam donosi mrak“.
Hasanaga se posvađa sa begom, zatim provocira Hasanaginicu, koja umire nad mrtvim detetom, i
tada se sve razjašnjava - i koliki je on ustvari patnik, tj. da on nije umeo da bude nežan prema
svojoj ženi pa ju je zato maltretirao, a u stvari ju je voleo na svoj divljački način, takođe, otkriva se
da je imotski kadija mrtav, tj. da je umro za Hasanaginicom onda kad se ona udala za agu.
Kraj zbrzan, Hasanginica umire nad detetom, i odmah zatim Hasanaga u kratkom monologu
objasni kako se godinama osećao odbačenim od nje, i onda svi ulaze u kuću. nema reakcije brata
koji je namestio venčanje sa mrtvakom.

Ljubomir Simović – „Čudo u Šarganu“

IKONIJA, vlasnica privatne kafane „Šargan“, negde na beogradskoj periferiji, udovica, držeća
GOSPAVA, drži radnju za otvaranje rupica; u slobodnom vremenu ispomaže se radeći kao
„animirka“ u kafani „Šargan“; tridesetak godina, ali u lošem stanju
CMILJA, prema potrebi: šankerka, klenerica, kuvarica, sudopera; pre dva-tri meseca došla sa sela;
blizu pedeset godina
ANĐELKO, zvani „Ćora“, lopov, nešto preko trideset godina
MILE, stariji čovek, predstavlja se kao aktivista
STAVRA, ssredovečan, povučen, stalno čita novine
PROSJAK, neverovatno star
SKITNICA, preko šezdeset godina, pomalo izgubljen
JAGODA, devojka iz unutrašnjosti, oko dvadeset sedam godina; odevena pomodno; mogla bi da
odgovara opisu Vukosave, koi Skitnica daje u prvoj slici
VILOTIJEVIĆ, čovek sa govornice
ISLEDNIK
MANOJLO, kapetan IV pešadijskog puka „Stevan Nemanj“, Drinska divizija, Prva armija
TANASKO, redov u istoj jedinici

Događa se hiljadudevestošezdesetineke godine, u kafani „Šargan“, ispred nje, i na obližnjem

periferijskom groblju.
Za sve vreme predstave pada kiša.

Prosjak prima na sebe sve ljudske nevolje. Ali problem je što ništa ne ispada na bolje, baš kao ni u
slučaju Isusovih čuda u Pekićevom Vremenu čuda. Prosjak primi na sebe Anđelkovu guku na nozi,

32
ali zbog toga što nema tu guku policija misli da je on bio sposoban da ubije nekog tipa, pojure
Anđelka i ubiju ga. Primio je očajanje Vilotijevića, govornika kog su komunisti preko noći ocenili
kao „nepodobnog“, ali kad ga je oslobodio očajanja i prezira prema komunističkom svetu – on ga
je ponovo uveo u zabludu da veruje u komunističku karijeru. Primio je sve rane Manojlove i
Tanaskove, ratnika u Prvom svetskom ratu, ali su oni zbog toga optuženi za dezerterstvo.

Ikonija, udovica, sama se bori za svoje parče hleba, i za nju ništa nije pitanje časti ili morala, već
opstanka njene kafane. Ona sve radi po protokolu, da ispuni normu i da ne navuče sebi bedu na
vrat, njen posao je da bude dobra prema ljudima koji tu dolaze, bez obzira kakvi su oni, da bi
sačuvala svoj integritet: „Svecu zapali jednu sveću, a đavolu dve“. Ona nije ni negativac ni
pozitivac, više je neko ko je dobro iskusio život i naučio lekcije, naročito su duhovite njene opaske
o braku: „Od braka nema sigurnijeg robijanja”, „Tolike su se poudavale, pa je l’ ih ogrejalo?“ koje
deli Cmilji. Na kraju neće da kaže lepu reč uhapšenoj Gospavi plašeći se za svoju kafanu i
opstanak, ipak, predlaže da joj se pošalje neki sapun u zatvor, tj. ona ima ljudskosti i ipak želi da
pomogne.

Cmilja, oko dvadesetak, sa sela je, najveća želja joj je da se uda i ostvari život u urbanoj sredini sa
njenim tekovinama, tj. ona je oličenje malograđanštine, svaki sa kojim bude joj je „drugi”, prvo je
to Anđelko, zatim Stavra; na kraju se prema Gospavi ponaša drsko, vređa je, a ustvari je gora
kurva od nje, koja to od prvog trenutka otvoreno priznaje i ne krije se u mišju rupu da bi pobegla
od toga što jeste.

Gospava, tridestak godina, kurva; metaforički monolog o mišjim rupama (automobile, dresovi,
govornica, disciplina, tv, čaša rakije, kreveti, tenkovi), o tome kako se svi ljudi kriju iza nečega.
Ona takođe želi da se uda, i zapravo sve što kurvanjem zaradi ona daje svom vereniku, tako da čin
ubistva na kraju nije nemoralan, on je na prvom mestu krik očaja jedne očajne žene koja se trudila
da promeni svoj život i kojoj su sve nade pale u vodu. „Kada vidim kako izgledaju pošteni, kažem
fala Bogu što sam kurva! I vodi me u zatvor među prave ljude“, govori Gospava na groblju.

Anđelko, lopov, on je zapravo oličenje onih koji su u stanju društvenim normama da kažu ne, on
odbija Ikonijino provodadžisanje uprkos njenom obećanju da će postati šef sale, prezirući
mediokriteski život malograđana koji izgube kičmu i svoj bunt zarad malo komfora, zarad plate,
žene... On čak i mrtav (na groblju), na nebu, diže ruku protiv, na opšte iznenađenje, ali to je
upravo on, dosledan samom sebi.

Mile, tip ulizice i prevrtljivog činovnika lojalnog svakoj novoj vlasti, bez obraza, ličnog milšljenja,
stava

Skitnica, Jagoda, Vilotijević, Manojlo I Tanasko, pojavljuju se na više mesta u komadu ali više
doprinose razvoju radnje, nego što su karakteri.

Ljubomir Simović – „Putujuće pozorište Šopalović“

Prvi deo
I slika: Hapšenje glumaca na rakijskoj pijaci u Užicu
Igraju Šilerove „Razbojnike“

33
Narod ih kudi što igraju dok rat traje. Glumac Filip je pomešao realnost i glumu. Svako malo
počne da govori neki monolog iz komada.
II slika: Saslušavanje glumaca u predstojništvu policije
Ispostavlja se da Vasilije ipak ima dozvolu za igranje predstave
III slika: Svađa u Adžića dvorištu
Upoznajemo Dropca. Drobac je batinaš za kojim ostaje krvav trag. Sukob između Gine i Simke,
domaćica što izgiboše od rada za svoje muževe, i glumica. Najpre Sofije kojoj je sve divno i ne
vidi rat oko sebe, a potom i Jelisavete u koju se zagledao Blagoje, Ginin muž. Saznajemo da je
priveden Sekula, Ginin i Blagojev sin, pod optužbom da je ubio Domazeta, okružnog načelnika.
IV slika: Pečena bundeva na hrastovom stolu pod lipom ili Proba Šilerovih „Razbojnika“
Potpuni haos sa glumačkom trupom. Svađa oko toga šta je gluma i gde su granice glumi.
Međuigra .

Drugi deo
V slika: Zabrana predstave
...jer je ubijen okružni načelnik.
VI slika: Dropčevi tragovi
VII slika: Vidova trava ili Šišanje Sofije
Drobac sretne Sofiju. On omekne pred lepotom. Beru travu. Sofija ga natera da baci volujsku žilu
u potok. Nailaze Dara, Blagoje, Gina i Tomanije i šišaju Sofiju, jer misle da se kurvala sa
Dropcem.
VIII slika: Nastavak sedme
Sofija pobegne od Filipa.
IX Slika: Iznošenje leševa
Iznose leš okružnog načelnika i još nekog. Filip odglumi deo u kome priznaje krivicu za ubistvo.
Stražari pucaju i ubijaju Filipa.
X slika: Odlazak glumaca
Vasilije shvata da je Filip, videvši postriženu Sofiju, pomislio da je ona Elektra, a on Orest i da je
prilikom iznošenja leševa nastavio da glumi Oresta iz Elektre, videvši leševe Egista i Klitemnestre.

Velimir Lukić – „Dugi život kralja Osvalda“

Tragikomična farsa u tri čina

Poručnik Kristijan dolazi da objavi povratak kralja Osvalda posle dugog i uspešnog ratnog
pohoda. Ispostavlja se da kraljica Konstansa ima ljubavnika – Romana. Roman i Konstansa
planiraju da ubiju Osvalda i da onda Roman preuzme njegovu uniformu – jer epolete i uniforma
označavaju kralja, i niko neće ni primetiti da se kralj promenio.

U drugom činu tako se nekako i desi, s tim što Emilija, kraljeva ćerka, uporno govori da taj čovek
– misli na Romana – nije njen otac. To shvati i Dominik, kraljev sin, i onda ubije Romana.
Međutim, general Žerar sada preuzima situaciju u svoju koristi.

Treći čin počinje raspravom Žerara i Konstanse. Žerar objašnjava pravni problem: tvrdi se da je
kralj mrtav, ali postoji uniforma. Otvara se diskusija za lokalne građane: gradskog demokratu,
gradskog pesnika itd. Sve sama satira. Na kraju se odluči da kralj ipak postoji, da Emiliju i
Dominika treba osuditi na smrt a javnost ne treba obavestiti o tome, i takose sve i zbude. Uniforma
glumi kralja i svi ga poštuju. Na kraju, Konstansa je u ljubavnom zagrljaju sa uniformom.

34
Aleksandar Popović – „Ljubinko i Desanka“
Farsa i po.
Lica:
Desanka, s pilencetom
Ljubinko, s amrelom
Avgust, s gitarom
Špijalter, s holenderom

Događa se po kiši u parku, na klupi.

Stvar je u nesporazumu. Desanka misli da je Ljubinko rođak nekog Vojčeta Mironje, višeg
savetnika Centralne kancelarije, jer joj je tako rekao Špijalter. Desanka zbog toga čeka Ljubnika
sedam dana na klupi, eda bi pokušala da ga smota i nekako ubedi da ode kod rođaka i tamo kaže
koju za nju i njen slučaj Tu se upliće i neki Avgust, besan što ga svi zovu glupi Avgust čim čuju
kako mu je ime, i on svira na gitari. Posle dođe Špijalter i priča kako je neki tip hteo da skoči pod
tramvaj, ali je tramvajdžija zakočio na vreme i onda izašao sa štanglom da kazni samoubicu, a iza
tog neuspelog suicidalije ostale se gitara i šešir. Rasplet nastane kad se Avgust pojavi potpuno
promenjen, kao dendi, kicoš, bonvivan, a ispostavi se da Ljubinko uopšte nije rođak tog
funkcionera, već samo igrom slučaja ima strica koji se zove Vidoje baš kao i neki drugi Ljubinko.
Ali se ispostavlja da je Avgust u stvari Vojče Mironja glavom i bradom, i Desanka ga zavodi i
odvodi kući na „pilence gugulence“ i čorbicu.

Aleksandar Popović – „Razvojni put Bore Šnajdera“

Scenska karakteristika u četiri stavke
Lica:
Bora Šnajder
Selimir
Piklja Širgić
Vitomir Kambasković
Špira Klonfer
Miloje
Lina, rođena Perekitka
Rozika
Goca
Milisav, milicioner
Milisavljević, milicioner

Događa se čak i to u burnom toku mirne izgradnje.

I Do prve prilike: vrbov klin

II Od Prilike do Ivanjice: bestragija
III Trice i kučine: konjski nokat i magareće uvo
IV Kad sivac prođe Kruševac: češagija

35
Scensko izvođenje: Atelje 212, 1967. godine, u režiji Branka Pleše koji je igrao i glavnu ulogu.

Aleksandar Popović – „Mrešćenje šarana“

Lica:
Borko Gracin, profesor
Mica, njegova žena
Laza Paunov, zastavnik
Kum Sveta Milosavljević, gospodin
Kumić Mita, njegov sin
Bosa Katanić, profesorka
Vasa Vučurović, kapetan
Gospava, njegova žena

Sveta je kum Borkov, i, otkako su komunisti zavladali zemljom, pljuje po njima, misleći da i
njegov debilni sin Mita, koji sve vreme ćuti i puši, pati zbog njih. Mita će progovoriti u odsudnom
trenutku, da uperi prst u oca i optuži ga nemilosrdnno kao staljinistu, pa će ovaj otići na robiju.
Sveta vadi Borka iz zatvora uz pomoć brata za koga se za vreme rata govorilo da sarađuje s a
Nemcima, a sad je postao veliko mudo jer se ispostavilo da je bio špijun - ironija načina dolaska na
vlast - sve je nepošteno i izokrenuto. U početku je ljubavnik Micin, njegove poslednje reči u
komadu: 'postoje samo ljudi i neljudi. Sve ostale podele su lažne'. Njega Goli otok nije slomio i
pretvorio u biljku, on napada Vasu na kraju što mu je kao pretpostaljeni jebo mater tamo /super
smešna scena- zaglavilo mu se dupe u vc šolju- kraj prvog čina/

Borko, prof. biologije, napisao rad koji je emitovan na nemačkom radiju, zato zaradio zatvor u
miru, Sveta mu sredio da ga puste, s njim se u kuću useljava kapetan Vasa Vučurović, koji će
postati ljubavnik Mice, njegove žene. On je komunista u duši iako ga sumnjiče jer je robijao. „Zar
se cela moja sudbina survava u ponor zbog jedne sitnice, dok svuda oko sebe gledam bitange,
neznalice, dvoličnjake... U čemu je stvar?“ Na kraju postaje gori od svih, na položaju je,
doktorirao je na mrešćenju šarana, ponovo je sa Micom, kumu Sveti okreće glavu kao staljinisti.
Na kraju, kad svi odu, govori Mici: Pojeo sam nešto što ne mogu da svarim, hoće da povrati,
umesto toga se usere i obuzme ga blaženstvo. Parodija katarze.

Mica, kurvica, na početku sa Svetom, zatim sa kap. Vasom, pa opet sa Borkom. Ona je tip, u
RPBš to je lik Rozike, lepe, zavodljive kokete, koja je bila sa mnogima, ali s druge strane nije zla,
ona hoće da joj muža puste iz zatvora, hoće da pomogne Vasi koji se vratio sa Golog otoka kao
staljinista ispranog mozga.

Laza, brat Micin, snalažljiv u mutnim vremenima, prisvojio uniformu četnika koji je na kraju prvog
čina upao u Kuću mirno se svukao, okupao i otišao, i prisvojio je kao svoj ratni trofej i na račun
toga profitirao; on hapsi Vasu i Svetu kao staljiniste, a sam nadrlja jer je Vasi dao pljuge- saradnja
sa neprijateljem; bio švaler prof. Bose.

Dušan Kovačević – „Sveti Georgije ubiva aždahu“

36
Prvi deo
I
Gavrilo Vuković i Katarina Džandarova
Događa se pred Prvi svetski rat, u Brestovcu, u Mačvi, na granici Srbije i Austro-Ugarske.
Jednoruki Gavrilo saznaje da je Katarina trudna. Jedini je problem što je Katarina Đorđa
Džandara. Gavrilo i Katarina su se spanđali u Valjevu, odakle je Katarina – iz bogate trgovačke
kuće. Gavrilo švercuje svinje preko Save u Austro-Ugarsku. Katarina ga moli da večeras ne ide
preko, jer Đorđe Džandar možda sprema zasedu za Gavrila.
Aleksa, Gavrilov deca, i Vane Siroče koga su usvojili Doktor Grk i njegova žena Bosiljka i vode
ga u Solun na školovanje, hodaju tuda i nailaze na Đorđa. On traži Gavrila – s pištoljem.

II
Atentat
Ispred „Mehane kod Mile“ pokraj Save. Pevaju se vidovdanske pesme – predvodi ih Rajko Pevac,
sakat u desnu nogu, ali kicoš i ženskaroš. Pokraj vatre se sprema riblja čorba – ali svi oko vatre su
bogalji, osakaćeni u tek minulim balkanskim ratovima. Aleksa i Vane prilaze i pitaju za Gavrila –
Krivi Luka, kom je rame sastavljeno sa obrazom, kaže da je Gavrilo otišao sa Žokom preko
granice. Ljudi okupljeni oko vatre sz u Ninko Belotić, i učitelj Mićun, komunista. Vane Siroče
odrecituje pesmu o Prilepu i Balkanskom ratu. Bogalji su dirnuti. Ninko Belotić priča priču iz rata,
kada su u bici ugledali svetog Georgije na nebu koji im je dao snagu da pobede Turke. Aleksa
lamentuje nad sudbinom Vukovića – svi su izginuli ili su obogaljeni u ratu, i više nema niko radno
sposoban. Reci Vojo takođe priča priču kako je moga da izgubi glavu zbog debljine – poenta je
neki jeftini patriotizam. Dolaze tri pijana mladića – Mikan, Baća i Dane. Prete Rajku Pevcu da više
ne tambura ispod prozora i ne zavodi žene, jer će ga ubiti. Da je to tačno, potvrđuju i ljudi koji sa
Rajkom sede. Potom se povede priča o zahtevu koji bogalji žele da upute vladi. Ne mogu da se
dogovore nikako. Dolazi Đorđe i traži Gavrila, ali se sukobljava sa Rajkom Pevcem koji ga
optužuje da je poslao žandare i da su mu prebili rebra – Slavko džandar, na primer, do ponoći ga
je tukao privatno, a od ponoći službeno, jer mu je Rajko obigravao oko žene.
Ali Đorđe saopštava drugu važnu stvar – izvršen je atentat u Sarajevu. Policija je dobila naređenje
da puca u svakoga ko pokuša da pređe Savu.

III
Poslednja sitna trgovina s krupnom carevinom
Gavrilo i Mile Vuković sa Žojom Ribarom prelaze granicu. Madžarska policija puca na njih. Žoja
gine.

IV
Hirsiz jatagi
Trifun je odvezao Katarinu do tetke u Šabac. Sukob Đorđa i Gavrila. Đorđe moli Gavrila da se
okane njegove žene, jer će ga ubiti – baca Gavrilu pred noge upaljač koji je našao namestu gde su
se sastajali Katarina i Gavrilo. Đorđe vikne „hirsiz jatagi“ – strašnu tursku uvredu koja znači
„lopovska jazbina“.

V
Sricanje ljubavi
Đorđe, Katarina i tetka Slavka. Tetka Slavka je autoritet, ne dozvoljava Đorđu da se osili u njenoj
kući. Katarina priznaje Đorđu da ga nikada nije volela. Ulazi i Vane Siroče koji putuje uskoro,
želeći ga se pozdravi sa Katarinom. On ode, a ostaju Katarina i Đorđe. Đorđe, iako pomiren sa tim

37
da Katarina ne želi da živi sa njim, sriče da je voli. Ironija je da ceo narod uzvikuje Gavrilovo ime
– Gavrila Principa. A problem sa ličnim bračnim ratom i sa ličnim Gavrilom – Đorđe mora da
rešava u „predvečerje“ Velikog rata.

VI
Srbija dobija ratove – a narod ih gubi
Doktor Grk, antimarksista. „Kad se na slovenska duša nakalemi šfapska pamet, ima da se rodi
mečka, sa ovaki zubi i kamdži“. Reci Vojo priča protiv vlade. Ispostavlja se da neko dojavljuje
Đorđu Džandaru ko šta radi i priča protiv države – Đorđe optužuje društvo iz mehane da bi jedni
druge, licemeri, prijavljivali. Vane Siroče odlazi u Solun.

Drugi deo

VII
Mobilizacija
U jeku mobilizacije i pitanja „zašto opet da ginemo?“, Gavrilova žena se porađa, ali dete umire.
Gavrilo urliče sam u kući, a Aleksa se nada: „možda će se ubiti“.

VIII
Đorđe Džandar odlazi u rat
Katarina je obećala Đorđu – ako dete bude muško, a Đorđe se ne vrati, daće mu njegovo ime i
biće njegovo. Ako se Đorđe vrati – biće čije je.

IX
Blago tebi, Aleksa
Na sahrani Aleksinoj, Ninko se svađa sa Rajkom koji je „donosio Vojinoj Darinki pisma“.

X
Pobuna ’opančarskih bataljona’
Poručnik Tasić drži patriotski govor pred vojskom. „Dok se Evropa gradila, mi smo vekovima po
rovovima“ itd. Vojnici od Đorđa očekuju da se obrati poručniku sa zahtevom da vojska ode kući i
pomlati bogalje koji im jebavaju žene.

XI
O čoveku tvoje žene
Đorđe saopštava poručniku Tasiću šta ljudi govore. Poručnik popizdi. Đorđe je, pak, miran.
Ironično govori da „čovek njegove žene“ ćuva kuću i ženu dok on nije tu.

XII
Josifovci prelaze Drinu
Svaša vojnika što poručnika ne interesuje jebavanje žena. Poručnik opet drži govor.

XIII
Prizivanje pameti
Praskozorje na frontu. „Oni dolaze“ – bogalji. Popuna ljudstva – a bogaljima kazna. „Povijeni,
krivi, ćopavi, grbavi – nalik su priviđenjima i utvarama“. Svađa. Gavrilo ubija Đorđa. Dolazi
poručnik Tasić: „Neprijatelj kolje, veša, siluje (...) Ko si ti da mi ubiješ ovo malo preživelih
vojnika?“ Poručnik Tasić ubija Gavrila. Juriš.

38
XIV
Gavrilo Vuković i Katarina Džandarova
Vane Siroče vodi Katarinu ka Valjevu. Katarina tegli mrtvog Gavrila Vukovića.

Dominik Smole – „Antigona“

Kreont dolazi iz bitke. Umoran, boli ga glava. Narod želi da Eteokle bude sahranjen, a Polinik, kao
izdajnik, bačen izvan zidina grada. Kreont dozvoljava, ali Ismena se buni. Ona je odlučna u želji da
sahrani brata. Antigona je prati (iako Antigonu nikada ne vidimo). Tiresija je čovek razuma,
sigurnosti, pragmatizma.
Kreont ubija stražara (tj. naredi da ga Paž ubije), koji zna da Ismena i Antigona traže Polinikovo
telo da ga sahrane. Zatim kaže Ismeni da Polinika sahrane – ali da niko ne zna.

Antigona neće potajno da traži telo svoga brata. Hemon je mlad, vetropir, željan života i seksa.
Kreont: Zapovedao nisam ja, nego vladar. Antigona je luda: tako kaže Ismena, a Kreont objavljuje.

Ubeđuju Kreonta da bi, ako je neki kralj, trebalo da oslobodi Tebu od Polinika koji je svuda, a
nema ga nigde. Kreont zaspi dok mu to pričaju. Glasnik iz Delfa objavljuje da je Antigona našla
Polinika. Kreont je osuđuje na smrt.

- Antigona je lik koji se ne pojavljuje direktno u drami, ali ona svojim delovanjem podstiče dramu;
ona je suviše iznad i izvan ostalih likova, ona je neprikosnoveni borac za ideal, ona sama postaje
ideal koji je u svojoj biti nedeostižan i neuklopljiv u svakodnevni život, zato je i nema direktno u
drami. Njena potraga za Polinikom nije više samo potraga za mrtvim bratom, za zadovoljenjem
božanskih zakona, njena borba je ovde borba beskompromisnog sa kompromisima i uklapanjima,
njena borba je borba za nju samu, sam Polinik postaje objektom traženja, bitno je njeno traženje od
kojeg se ne odustaje. To smeta svetu, i zato je on mora proglasiti ludom, svet je suvuše ušuškan u
svoje laži i kompromise da bi se i pitao o istini a a kamoli krenu za njom, i on mora ubiti Antigonu
i ono za čim ona traga, za rad sopstevenog opstanka, isto kao što i Antigona mora tražiti Polinika,
do poslednjeg daha, jer je za nju ta potraga, potraga za pravim identitetom, istinom, jedini način
opstanka.

-Kreont: podvojenost na kralja vladara i kralja čoveka, on ima borbu unutar sebe: „Ko je kralj? Je
li u kralju jedno ili su dva bića?“, što Tiresija objašnjava time da kralj i nije čovek, da su njegova
dela izvan ljudskih normi i zakona, te su i njegove ruke uvek čiste jer on ne ubija iz strasti već da
bi uredio stavri u državi. Kralj će zaključiti da je možda čistih ruku (jer su mnoga ubistva u korist
većeg dobra, a opet su ubistva), ali i da je upravo zato USAMLJEN. To je njegova tragedija: on
nije običan čovek, i on na to nema ni prava. Najbolje oslikano kroz njegov san o susretu sa sobom
koji u ruci nosi lalu, i njega koji nosi mač, o sukobu, dvoboju sa ovim drugim delom sebe, da bi ih
obojicu na kraju kljucale ptice, hraneći se njihovom krvlju.

-Hemon: Antigonin verenik, željan radosti i veselja, on nema ni sluha ni sposobnosti da se udubi u
veća filozofska životna pitanja koja se ovde postavljaju, njemu je dosadno, njemu je potrebna
zabava i uživanje.

39
-Ismena: S početka, tj. u 1. i tokom 2. čina, ona zajedno sa Antigonom traži Polinika, međutim,
ona se povlači, ona je imala snage samo donekle, ona je isuviše slaba, isuviše telesna (nervira je što
se više niko za njom ne okreće), ona nije taj borac za ideale, koji ide do kraja, bez povlačenja,
dvoumljena i kompromisa, tako da ona od Antigonine sledbenice postaje njena suprotstavljena
strana: na kraju 2. čina ona govori da je Antigona luda. Ipak, u trećem činu (u kom Antigona već
zvanično važi za ludakinju jer još nije odustala od traženja Polinika, za koga se na kraju proglašava
da ga nema) preispituje samu sebe, pitajući se: „A šta ako ona uopšte nije luda?“ Postavljajući
filozofsko pitanje o tome šta je čovek, : „A šta ako se posvedoči da je čovek samo mogućnost koju
treba da dosegneš? Ako iznenada svetlost obasja neznanu nam stranu, gde su sve naše mere,
običaji, poredak, prazni, smešni i lažni? Šta ako se dokaže da sam gola i naduta utvara, hiljadu,
hiljadu puta daleko od sebe?“ tj. da čovek nije sam po sebi, već da on mora postati ili ne postati
čovekom (a upravo ga svest o sebi i delanje mogu učiniti čovekom).

Na samom kraju, kada Antigonu pogube, ona komentariše da Antigona jeste našla Polinika, ali da
je to trajalo za samo jedan mali trenutak, pa onda i čemu sve to. „Razumno treba živeti, misliti na
buduće dane“.

- Tiresija: vrač, on je već dovoljno iskusan da zna sve strane borbe za ideale, da u startu to
odbacuje, ironičan najviše na svoj račun. Duhovita scena sa njegovim izlaskom sa sednice vlade:
„Sad je tamo moj duh, ćuti, klima, i niko ne opaža da nisam ja“ što je metafora njegovog položaja,
uklopljenosti u sistem, gde je sasvim nebitno je li on prisutan ili nije, kad ništa neće promeniti, on
je umoran od velikih reči i odluka što menjaju svet, a ustvari ga nimalo ne menjaju, on je usitinu
mudar, on zna da idealizam i pogibija za njim ide s mladošću, on više nije mlad, on sve isuviše
dobro zna i o ljudima (koje visine i filozofska pitanja o životu uopšte ne zanimaju), sistem i
poredak koji se ne ruše suštinski i kad se promene ljudi.

- Paž: funkcija, on nastavlja Antigonin put nakon njene smrti, on je novi neprikosnoveni,
neumoljivi borca za ideale koji upravo zato postaje trn u oku poretka koji ima svoj sistem i pravila
i koji se plaši da će izgibiti tlo pod nogama.

Dominik Smole pojavio se u okviru pozorišne grupe Oder 57 iz Ljubljane. Oni su 1958. godine
prikazali dve Joneskove drame – što je za ono vreme bilo riskantno. Slovenački časopis Beseda, na
primer, ugašen je posle objavljivanja romana Zlatni poručnik Lojzeta Kovačiča (naturalistički
prikaz partizanske borbe). Ista grupa je osnovala Reviju 57, i tamo je sarađivao Dominik Smole.
Međutim, urednik Jože Pučnik je uhapšen i osuđen, a ostali saradnici su preši u „ilegalu“. Tako je
bilo sve do 1960. godine (Dominik Smole je u tom periodu radio na benzinskoj pumpi), kada je
prikazana Antigona u Oderu 57. Posle te predstave, politički stavovi vlasti su se promenili i Smole
je normalno nastavio rad.

Dušan Jovanović – „Oslobođenje Skoplja“

-Tri čina:
1. MEČKA IGRA, O OKUPATORU, BAJKA, KOMAD HLEBA, NOVAC JE NA IKONI, KADA
ĆE SKOPLJE BITI OSLOBOĐENO, PUŽ, KRSTIĆ, TEPIH, SKLONIŠTE, VERTEP

40
2. PISMO, GEORGIJA SU PUSTILI IZ ZATVORA, BURŽUJ, BOLEST, LIKVIDACIJA, AS
ZNAM SIČKO, ČAS KLAVIRA, GOLUB, KO DA VIŠE, TASIN DAJE GOLUBA,
ODUZIMANJE ZARADE, KAZNA, IGRA, NIKAD VIŠE, MOLITVA

3. JEDNA NOGA, SLUH I JA, TASINOVA SMRT, ORGIJA, MOLITVA, RADIO, NAVALE NA
MAJKU, VARDAR, OSLOBODIOCI SKOPLJA, SUOČENJE

-fragmentarna dramaturgija, scene dosta kratke, brzo se smenjuju, podseća na scenario po smeni
scena u kojima su česte promene lokacija

-glavni lik je šestogodišnji Zoran (autor) i njegova perspektiva rata. On, kao i njegovi drugari
(Krsto, Biba, Trajko, Riste), deca su koja nemaju detinjstvo, već su primorana da odrastu naglo,
daleko pre svog vremena i sposobnosti da shvate i svare ono što se oko njih dešava. Oni nisu
akteri rata, ali su njegovi „živi posmatrači“, jer je ovo drama o okupaciji, a ne ratu. Deca se
takmiče u tome čiji je otac više zaslužan u ratu, njihove igre su igre rata, te zato LENČE, tetka, i s
pravom užasnuta nad svakojakim dečakovim ponašanjem govori „Obrešćeš se u novom svetu kao
slobodan čovek“, tj. kako će deca, odrastala pod takvim okolnostima potpunih izokrenutih
vrednosti, psihoza itd. biti u mogućnosti da budu normalna i vode neki novi poredak u slobodi,
normalno. Da li je to uopšte moguće? Na samom kraju dolazi otac oslobodilac, i njegova rečenica:
„Sine, ja tebe ne razumem“ završava komad. Jedno je boriti se u ratu, biti u akciji borbe, a drugo
podnositi i trpeti. Zato je Zoran, sa svojim teškim duševnim monologom kao odrazom svega
preživljenog na kraju, „stariji“ od sopstvenog oca. Uporedo sa svim strahotama koje postaju
normalnost i svakodnevica, u Zoranu se sve jače javlja potreba za muzikom, za njegovom
muzikom, kao pobuda bića da u ludilu poremećenog sveta uzvisi svoj duh kroz umetnost do
slobode.

- O tome da su sva ta deca rata zapravo deformisane, izgubljene generacije, na kraju progovara i
VAVO (ludi dečak): „Vi nikada nećete biti srećni. Suviše ste videli, a premalo razumeli. Suviše ste
doživeli, a premalo živeli“, dodajući da oni nikada neće sazreti, da će se sa svojom decom igrati, i
da treba da ulažu tek u unuke, kao prvu generaciju koja ima šanse da bude normalna.

-LICA, majka, postaje ljubavnica nem. oficira, da bi prehranjivala porodicu, na kraju je linčuju,
kamenuju, nakon čega Trajko legne na nju, oponašajući seks, Zoran to sve samo posmatra.
Ona se na kraju baca u Vardar.

-LENČE, tetka, učiteljica klavira, manipuliše svima, ali je isto tako i žrtva kao i svi ostali.

-GEORGIJ, teča, rodoljubac, koji je na svoje načine hteo da pomogne i zaglavio zatvor vraća se iz
zatvora oduzet, ne može ni da govori: simbolika, iživljava se na lutki, prebije je, vrlo uzbudljiva i
potresna scena koja izražava njegov bes, nemoć,očaj...

- Renata i Oskar su jevrejska deca, koja u jednom trenutku samo nestaju.

- Oslobođenje: voštane figure: ratnici sa porodicama... Emocije su skamenjene, ništa nikada više
neće biti isto, i Zoran i otac nemo pokušavaju da se zbliže..

MOLITVE- gradacije: U prvom, on krade novac sa ikone za babine cigare, i postavlja pregršt
pitanja, kraj drugog čina, Zoran se moli da mu teča ozdravi, da prestane rat i otac mu se vrati, u

41
trećem činu, ta molitva je daleko zrelija, ozbiljnija, on više skoro i ne veruje da Bog postoji, ali mu
se moli za svaki slučaj. On bi jako voleo da postoji, jer je tako bolje.

Ranko Marinković – „Glorija“

Mirakl. Magdalena-Jagoda-Glorija. Prostor: crkva i cirkus.

Magdalena/Glorija/Jagoda je razapeta u sukobu dve krajnosti života, crkve i cirkusa, koje su obe,
svaka na svoj način, predstavljačke, i u kojima se od nje očekuje da glumi, i bude lutka, ukipljena
umrtvljena za svoje želje i potrebe. Prostor između, taj koji je rezervisan za Jagodu, ostao je
prazan, nepopunjen. Šta je Jagoda, ona prava ona, to nije otkriveno, tj. to ona ne uspeva da otkrije
pod pritiskom dva sveta koji se otima o nju.
U drami ne postoji dramski sukob u klasičnom smislu.

Don Jere je savremeni vitez crkve, koji hoće da pojavom čuda vrati vernike u hram, ali odbija da se
u tu svrhu posluži mehaničkim raspećem i želi od čoveka, tj. sestre Magdalene, da stvori
mehaničku lutku. A kad mu to ne uspeva, i kad se suočava sa njenom iskrenom ljubavi kao i svojim
zanosom za njom, on sputava sebe kao biće i iz njega progovara mehanička naprava, automat, i
tako dolazi u otvoren sukob sa njom.
-Njihov odnos koji funkcioniše prvenstveno na relaciji svetovno-crkveno.

Ona se zaljubljuje u njega podstaknuta i stalno izazivana njegovim udvaranjima (koja su navodno
upućena Gospi, a zapravo su upućena Don Jerovim maštarijama o čistoj ženi, o eteričnoj ljubavi
prema Bogorodici, koje su izraz duboko potisnutih telesnih osećanja prema Magdaleni). Nihova
ljubav koja se obostrano rađa, samo što je kod Don Jere sputana i prekrivena maskom ljubavi i
poštovanja prema Bogorodici, koju Glorija predstavlja, ispunjena je napetim trenucima, njegovog
iživljavanja nad njom (da postigne uzvišenost prave Bogorodice i sputa svoju devojačku, prirodnu
zavodljivost), njenim iskrenim patnjama jer ne može da zadovolji njegove visoke zahteve, i najzad
trenucima kada se sve vidi: trenutak kada mu nasloni glavu na svoje rame, a on je pomazi po glavi.

Ipak, sestra Magdalena, Glorija ili Jagoda, osuđena je da bude marioneta, lutka u tuđim rukama.
Isto kao što od nje Don Jere zahteva da bude milosrdni kip, tako isto i njen otac od nje zahteva da
bude glavna vežbačica na trapezu, neshavtajući da se ona(iako je prošlo god. dana od napuštanja
manastira) ne može više vratiti trapezu, da je uplašena, da joj je sve pomešano. Dolazak Don Jere
pred njen nastup samo će zabetonirati njenu sudbinu: opet u najboljoj nameri, želeći da je otrgne
od smrti, on je upravo definitivno gura u nju. Sluteći joj loše sve vreme (uprkos trenutku izjave
ljubavi) on joj presuđuje, on (mada nesvesno) njenu poljuljanu snagu konačno slama, razbija je baš
kao Hristovo raspeće njenog oca.
Odnos Don Jere–don Zane. Don Jere je oličenje ovog drugog u mladosti, koji sada u poznijim
godinama života, kao iskusniji i mudriji, mnogno bolje vidi i sagledava stavri od mladog,
zanesenog i ambicioznog Jere koji hoće da svojim živim kipom unese velike izmene, a isto tako se
i sam domogne slave i položaja u crkvi.(zato i ne čudi što na kraju sa očajanjem govori kako je na
mesto biskupa postavljen Don Zane, na Šta je Jere pikirao, zbog svojih zasluga, ali mu se nije
obistinilo).
Mnogo opširnih didaskalija.

42
Izvedena u HNK-u u Zagrebu 1955. godine u režiji Bojana Stupice. Mira Stupica tumačila je lik
Glorije. Drugo uspešno izvođenje bilo je u Zagrebačkom dramskom kazalištu 1970. godine, u
režiji Božidara Violića.

Goran Stefanovski – „Divlje meso“

U Skoplju, neposredno pred II sv. rat: prva rečenica, Dimitrija: Biće rata. Lica: Dimitrija(zidar,
invalid), Marija, Andreja (komunista), Simon (kelner, pijanac), Stevo, Hercog i Sara (otac i ćerka,
Jevreji), Klaus, Sivić(poltron).

Likovi su na nivou funkcija: Nemac, Jevrejin, šlihtara, komunista, pijanac i jedan prvoevropski
orijentisan; među njima je jedino Stevo lik, on je razapet između porodice koja ga veže svojim
patrijarhalnim odnosima i običajima, i poslovne ambicije, da napreduje, ode u inostranstvo i
napravi karijeru, napravi nešto od sebe. Ipak, on doživljava promenu, zato i jeste lik, od prilično
beskrupuloznog karijeriste koji ponižava porodicu i stidi je se, on joj se vraća i postaje njen
zaštitnik na samom kraju, simbolično noseći i pištolj u ruci (čije metke odluči da ipak pošalje u
vazduh, tj. da nastavi da se bori, ali sada tu, u okrilju porodičnog doma.)

Završetak: ruševina kuće Andrejevića je metafora za prodor Nemaca u Skoplje koje predstoji, ipak
drama završava sa svetlom iskrom u mraku: Vera čuje kucanje srca deteta u utrobi, dakle i na
ruševinama se ipak rađa novi život, nije sve tako crno.

Dijalozi su prilično dinamični i brzo se smenjuju, ali Klausov govor u 10. sceni pretvara se u
monolog o mazohističkoj slovenskoj duši, kaže: vama treba da budete silovani, misli metaforično,
ali ipak postoji i erotski homoseksualni momenat koji će se malo kasnije pokazati kada Klaus
dodirne Steva ispod stola.

Odnos Sare i Steve nabijen strašću, ona se poigrava, ne zna ni sama šta hoće, ali prilično šturo i
bez dalje razrade, ona samo naglo završava sa Sivićem u krevetu, i onda naravno ostaje sama,
nesrećna.

Ivo Brešan – „Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja“

1.
Počinje skupom seljaka kojim predsedava Bukara, upravnik zadruge i sekretar mesnog aktiva
partije – on i Pulja nameću kulturu koja je značajna za razvitak njihovog mesta, seljaci se bune, šta
će njima to, traže poboljšanje uslova rada... Bukara reguliše stvar: „Oće li narod predstave? Oće.
Onda brate ima da im se spremi i kvit“, nakon čega svi zaćute i sve je jasno. Završava se
razgovorom nakon Anđa-Škoka (Hamlet-Ofelija, prisluškivanje), Bukare i Pulje - Pulja ispituje ko
je ukrao pare.

2.
Započinje razgovorom Škunca i Škoke – ovaj mu govori šta je čuo da mu je Anđa podmetnuta.
Pita ga šta on uopšte radi u predstavi, ovaj hoće da razotkrije krivca (Hamlet). Na kraju ga ni on
neće podržati, zbog straha od posledica suprotstavljanja partiji. Na generalnoj probi, svi su
prisutni, tu je i gomila seljaka s početka koji su uključeni u predstavu kao narod, proleteri, u stvari

43
opet samo izmanipulisana gomila koja skandira šta joj se kaže dok se glavni glumci prežderavaju i
opijaju i sve pod okriljem svoje kraljevske uloge u predstavi. Naravno, upravo ta scena pokazuje
stvarnost, grupica na vlasti se bogati i radi šta joj se hoće, na račun naivnog, zatucanog naroda.

Pozornica na pozornici

Hamlet se postavlja u najzaostalijoj sredini koju je uopšte moguće zamisliti. I ne samo to, uporedo
sa skaradnim probama koje više ni ne liče na Šekspira, odvija se radnja koja je pandan Hamletovoj,
kulminacija Mišolovka: Sin uhapšenog seoskog zadrugara, ŠKOKA (igra Hamleta) pokušava da
otkrije krivca za pokradene pare iz državne kase, za to je kriv BUKARA (upravnik zadruge i
sekretar mesnog odbora partije, u ulozi Klaudija), PULJA (Polonije), ANĐA (ćerka, zabavlja se sa
Škokom, Ofelija), na kraju mu se otac u zatvoru obesi, on (uz pomoć njegovog pisma) zna da je
kriv Bukara ali to ne može da dokaže, a svi na kraju lojalno ćute, plašeći se mraka koji ih može
pojesti.

Tako se komad pretvara iz komedije u tragediju

Lik ŠKUNCA: seoski učitelj, intelektualac koji se zatekao u zabiti od koje intelektualno odskače,
ali nema izbora, mora da bude poslušan i zato, mada se sablažnjava i idejom da seljaci tumače
Hamleta, ipak upušta u „režiranje predstave“ koja podrazumeva tokom komada sve veću
degradaciju Šekspirovog komada, do potpune banalizacije i prilagođavanja dela društevno-
političkom trenutku (izgradnji zemlje nakon II sv. rata). Tako će Hamlet od probe do probe da
dobija svoja narodnjačka obeležja; promenjen jezik, sam Hamlet je predstavnik partizana itd.

-Radioemisija se čuje između slika, 5 ukupno:

1. O socijalističkom preobražaju sela
2. O onome što može narušiti soc. napredak: seljacima treba podići nivo svesti.
3. O predstavi Hamleta prvoj posle rata, sve je to lepo, ali zar je trenutak u periodu obnavljanja
zemlje baviti se svetskom književnošću, zašto nije izveden neki domaći tekst sa domaćim temma.
Nakon toga, kritika predstave.

Slobodan Šnajder – „Hrvatski Faust“

Subjekt je, dakle, predstava. Hrv. Faust je premijerno izveden 1942, pred „ustaškom publikom“.
Hrvatski Faust pokazuje kako teatar funkcionira na pogon „državnog razloga“.
Ono neizrecivo se pokazuje kao izrecivo.
Faust se stalno igra.
Faustovski prizori postaju objektom totalne kontrole.

Prvi dio

1.
Ožujak. 1941. Krčma Bednjanec u Zagrebu. Šareni purgerski svet za stolovima. Tambura se i
cijuče iz pokrajnih soba, žari se velika peć. Ukafanu dolazi GLUMAC; u salonrocku, s
halbcilindrom, štapom i maskom na očima. Nosi veliku umejtnu ružu i fotoaparat. Glasovi ozereno
pričaju kako dolazi ON, dive s eglumcu kao svom hamletu, pesmi nad pesmama, on im baca ružu,
kazališni poslužitelj mu je „sluga pokoran“ koji uzima cilindar i rukavice, glumac može da bira koji
sto hoće u kafani, naručuje muziku, jedna frajla mu prilazi, moi ga da piše nešto u njem spomenar,

44
on glumata da zna gde je ona sedela u publici, smešta se sa njim za sto, dolazi i novinar Dušan
Žanko koji takođr ozareno priča kako on pisše članke o glumčevim predstavama, iako ga mrze svi
njegovim novinama, upoređuje vrhunsku glumu sa pojmom Pravde, govori da je umjetnosti iznad
razredne borbe i socijalnih nedaća, glumac zeza Žanka, obećava frajli da će sledećeg Hamleta igrati
samo za nju, ulazi prodavac novina – momenat socijalno političkog stanja uvodi se u dramu, Afrić,
tj. glumac kupuje novine, frajla priča o nadolazećem proleću i kako voli proleće a Žanko o Uskrsu
i tjelu Spasitelja, Glumac komentariše da se Hitler baš razmahao, glumac naređuje frajli da ljubi
Žanka koji se zbunjuje, ona mu se predstavlja kao Magdalena, on je zbunjen, izlazi napolje
opsednut pitanjima o Tajni, o Njemu, o Uskrsu. Wagnerov Parsifal sve preplavi. Dolaze mladići
koji dele letke za hrv. Nacionalsocijal. Stranku, koja je za Firerovu Nemačku i prijateljski nemački
narod. Napolju su žandari, glumac se sprema da ode.

2.
Mala sadrena replika na Jelačićev spomenik s postoljem: Jelačić plac. Dolaze purgeri i svira
Parsifal. Pričaju da je objavljen rat, avioni lete ka Beogradu. Iz podnožja Jelačićevog spomenika
izlazi starac Sikirica i proglašava nezavisnu državu Hrvatsku. Jedan mladić, sa hitlerovskom
frizurom, stavja na rukav fašist. Traku i komentariše da hrvatska može da se zove samo
„neodvisna“. Sikirica upućuje želje za srećan uskrs, da napaćeni hrv. Narod vaskrsne, „fiat croatia,
makar propao svet“. Mladić bi da propadne svet a da živi ustaška revolucija. Pominju doktora
Pavelića i Mačka. Povlače se svi, tenkovi. Wagner.

3.
Dubravko Dujšin sedi za stolom i izrađuje svoju masku, pored njega je radioaparat, svira: Lijepa
naša domovina. Spiker na radiju objavljuje zakonsku uredbu o osnivanju ministrastva za hrv. Jezik,
zabranjuje se davanje naziva javnim mestima firmama na srpskom, objavljuje rasprodaju
prodavnica koje nemaju hrvatski naziv u imenu. Dolaze stražari kod Dujpina koji gleda unjih kroz
namaze boja, objavljuju da imaju nredbu od poz.intendanta da ga prate do pozorišta i nazad i da ih
je taj upozorio da su glumci čudne ptice, oni će da ga štite. Dujšin kaže Da krenemo, a spiker na
radiju zabranjuje upotrebu da+glagol konstrukcije jer je to odlika srpskog(„jednog sličnog jezika“).

4.
Velika utroba teatra, demontirana, u krajnjem neredu. Ostaci nameštaja i scenografije. Prvi
(Vjekoslav Afrić) i drugi glumac (Janko Rakuša) komentarišu govorkanja da će svi u taetru nositi
uniforme, prvi glumac želi da nestane, dolazi poslužitelj u čudnoj uniformi (vatrogasca ili
železničara), sa jakom svetiljkom, osvetljava im lica. Glumci se groze što je poslužitelj Lipovščak,
zovu ga Šmrk, postao ustaša, prvi glumac priča kako ne može da se uživi u ulogu Fausta i misli da
bi Lipovščak bio savršen za Fausta, još je bolje što se ovaj oseća na slaninu i luk, pa će to biti pravi
hrv. Faust. Kad odu, poslužitelj dođe sa otvorenom knjigom i čita Faustove replike, gleda u mrak,
uvežbava govor.

5.
Radna rasveta velikog teatarskog nereda. Intendant Žanko u uniformi logornika postrojenom
osoblju kazališta naređuje da se odvoje oni koji su pravoslavne vere od katolika. Nadredatelj se
buni, kako to nema veze sa umetnošću, „svi su oni podanici Talije - muze pozorišta “, Žanko se
pravda – to je naredba ministarstva, svi glumci i glumice se pokriju dole rukama, kao da su goli,
nadredatalj se buni, ali Žanko bira glumce i navodi ih da pređu na „katoličku stranu“. Jedino
Jambrek, scenski radnik prelazi na grkoistočnu stranu, svi ga gledaju zaprepašćeno, Žanko briše

45
znoj sa čela, kori ga što je prešao u pravoslavni red, kada su njegovi preci svi katolici. Pravoslavce
naziva vlasima. Žanko pizdi od Jambreka, koji govori da su svi ljudi ista božja deca, Žanko
naređuje još jednom da se Srbi, Židovi i Nehrvati i oni koji misle postati nešto drugo, odvoje na
drugu stranu, a kad na tu stranu pređe Afrič, prelazi i glumica za njim, Jambrek ih zeza da se mogu
venčati, i on oponaša pucanje svatova, Žanko objavi razlaz, objavljuje da moraju svi nositi
uniforme jer je hrv. U ratu. Glumac i glumica ostaju sami, gledaju se, pitaju jedno drugo kako im
napreduju uloge Fausta i Margarete.

6.
Neki elementi Žedrinskijeve scenografije za Strozzijevu režiju Fausta 1942., koja će se
kompletirati do prizora 16. Kostur u sobi učenjaka, globus od kože, alkemijske sprave. Afrić, u
raskopčanoj vojničkoj bluzi, s knjigom u rukama. Prvi glumac priča kako je svzkuda i svašta
glumio, gleda u knjigu, priziva zemnog duha, dolazi patuljak i kaže da je sve podešeno da se igra
Geteov Faust i da to iinteresi hrv. Države nalažu. Gnom kaže da glavnom glumcu nedostaje
srčanosti, pa mu savetuej vežbanje, jer nema težeg komada od Fausta. Kritikuje nadredatelja, a
glumcu naglašava:“Vi se za smisao brinite da ovo nam blago besmrtno hrvatski zazvuči i naše.“
Poklanja se i nestaje, sa obećanjem da će se opet sresti. Prvi glumac se obraća zemnom duhu iako
je ovaj nestao, naziva ga Lakatmuža, Pedaljbrade, što „umjesto u uzduh, taj u zemlju pođe“.
Glumac priča zašto ne želi da igra Fausta: to ga puni nekim mračnim zadovoljstvom, ne želi da se
uzvisi do znaka pakla crnoga, misli da Fausta mogu igrati Šmrk, Žanko, i kaže: „Hej, kume, zemni
duše, Lakatmuža, Pedaljbrade ulogu bih rad vratiti. To nije za glumca, već to je „slava logornička,
začasnička, dočasnička i čast drugijeh glava, vječna im slava!“ Vatrogasac-poslužitelj osvetli
baterijom glumca, na pitanje kako ide posao, glumac se žali, poslužitelj mu kaže da mora biti
najbolji. Tišina.

7.
Pokus Fausta: glumci i Nadredatelj.
Nadredatelj priča kako je mnogo putovao po Nemačkoj i kako je gledao predstavu Put u Rajh, u
kome se deset hiljada duša podsmeva Židovu što idu u Rajh bez njega, kako svu uglas viču u
predstavi i to je za nadredatelja sugestivan, jak i večan teatar, veličanstveno naprezanje srca i
mozga. Onda priča kako je bio u Beču kada su slavili i štovali prvog skladatelja Nemačke,
Mocarta. Iako ga ubeđuju da on nije nemački nego austr.komp, glumac mu u lice kaže da vidi
kako se u njemu budi natčovek, a nadredatelj se brani da nije nacista, već samo zna šta je pravi
teatar, kad ostanu sami prvi glumac i nadredatelj, nadredatelj moli Afrića, tj. prvog glumca da ne
napušta ulogu, a Afrićć se pita hoće li biti kostura u njihovj predtavi, kao kod Rajnharta. Prvi
glumac priča kako su svi oni deca božija, a nadredatelju se odjednom čini da sve što rade nema
smisla, priča da ne postoji, da je on samo drvo i vazduh, a opomine glumca da je obavezan svom
talentu. Nadred. Ostaje sam, poslužitelj mu osvetljava lice i opominje ga da ne da „da mu boljševici
kroje teatar“.

8.
Pristigli su elementi perivoja (Mrthin vrt): džbun, porculanski patuljak. Nevenka – Margareta, u
„dindrlici“ i zelenoj bluzi šeće perivojem. Prvi i drugi glumac gledaju sa strane. Obojica imaju
izlizane vojničke bluze. Drugi glumac (Mefisto) ima šešir s pjetlovom perom.
Prvi glumac moli drugog da ga upozna sa Margaretom, drugi glumac mu kaže da će ga izmeniti da
mlada veštica, da ona ima sedam velova, ali da mu neće teško biti da dođe do njenog meda, jer su
kao mnogi ljudi zagovarali kod nje naklonost prema faustu, tj. prvom glumcu, napominje mu da
ona mnoge tajne zna i uvek ima bar dva imena, da je spavala u mnogim krevetima, al još nije došao

46
njegov čas da se spoji sa njom. Odlazi, a onda Faust i Margareta ostaju sami i gledaju se dugo, sve
je puno daleke glazbe.

9.
Intendantski ured u Velikom kazalištu. Intendant Žanko u uniformi, pred ogledalom. Čita s jedne
cedulje. Deklamira.
Žanko grlato govori kako veruje u slobodu Hrvatske i kako ON ima Privilegiju da dočeka tu
slobodu, krik pobede raste toliko da probija nebo, proglašava delo uskrsnuća, on je utelovljenje
slobode, otvara prozor, napolju su tenkovi, Wagnerove velike trube, dolazi Afrić sa fotoaparatom
na stativu i namešta da slika Žanka, a Žanko mu priča kako se ovom ratom osigurava večnost za
Hrv. Glumac fotografiše mahnito Žanka, čak deset puta, izgleda da ga fotografiše za neku
kandidaturu, ne govore tačno ništa. Žanko priča kako izumiru stari zagrebački purgeri, Afrić priča
kako su mnogi purgeri vraćeni zemlji, Žanko kaže: „ne želite vlajda priklati Hrvatsku kao staru
barunicu Glembaj?“, opominje ga da se zauzeo kod vrhovnika za Afrića, obećao da će biti veran
glumačkom pozivu u hrv. pozorištu, vrbuje Afrića da se priključi partiji, ali Afrić odbija. Žanko ga
kroz šalu proziva da je ateist i marksist, savetuje ga da se okane kurvice Margarete, Afrić mu pravi
hitlerovski razdeljak na kosi i slika ga još par puta.

10.
Na sceni je vrt upotpunjen. Faust (Prvi Glumac), Margareta (Nevenka, glumica). Na sredini vrta je
ogroman mesingani krevet. Ima tragova blijede, ekspresionističke mjesečine. Faust se udvara
Margareti, kada počnu sirene za uzbunu oni su na krevetu, a kada se oglase sirene za krja uzbune
Faust već prvi puši, a Margareta, gola, sedi na krevetu i povlači iz boce. Faust kleči pred njom,
traži joj vezu ili će otići u ludnicu. On je zove njenim pravim imenom, Nevenka, a ona mu to
zabranjuje, kaže mu da ima gonoreju, da je kurva, da se on prevario u njoj, da je ona tek došla u
pozorište, a da je on orvak nacionalnog pozorišta, on je ošamari, ona mu baca vojničku bluzu, na
izlazu on sreće Mefista Rakušu u šeširu s pijetlovim perom, Afrić opisuje Margaretu kao tvorevinu
đavolove kuhinje, odjednom se u drami pisac umesto prvi glumac i drugi glumac stavlja imena
Faust i Mefisto. Faust pita Mefista ko je ona, Mefisto kaže da neke stvari mora i sam da otkrije, da
nije sve u savezu sa đavolom, a Mefisto mu govori da i pakao ima svoje zakone. Faust: „Kakvo je
to doba...gluho doba.“

11.
Gotska soba. Faust nad globusom od goveđe kože, pred njim su debele inkunabule, retorte,
lubanja, etc. Faust je na uniformu prebacio veliki plašt doktora mirabilisa. Sam je. Lista jednu
knjigu za drugom, odbacuje ih svuda po sobi. Faust se zagleda u globus, komentariše da ga dugo
nije posećivao zemni duh, drži solilokvijum: O, hrvatska, zla majko, majko mnogih smrti....ko
kamen se činim sebi, na dnu rijeke vremena u crnim teškim vodama...pitanja koja su zanimala:
tajna zemlje, da li svet počinje u vremenu?, šta je bilo pre svega što je bilo?, „taj kaos crn i
Crnobog, to samo zlo, sad dječjim mi se čini pitanjem“, razbija retorte, alkemijske sprave,
razbacuje knjige, on sebe poništava, naređuje svojoj ruci da padne, kao mrtva stvar, gledajući u
lobanju. Dolazi Mefisto, u svom trikou, jako našminkan, s velikim jorgovanom. Mefisto miriše
jorgovan. Pošto Faustu baš ne ide uloga dobro, Mefisto ga savetuje da bude hrabar i da prizna
kada ga izda lažljivo srce. Faust priča kako je kušao svoje srce gledajući ustaško cveće i ratne
zločine i prizore rata po zagrebu „u kome se nemački govori više nego u glembajevima“, Faust
hoće promenu, u planinu ili svež vazduh, mefisto ga opominje da pakao ima svoje zakone, a faust

47
se čudi što su ti zakoni čudovišno spori, odlaze, a onda poslužitelj sam na sceni, na kajkavskom,
priča kako su srbi potukli hrv. vojsku u šumi. Otvorenih usta zastaje na sceni.

12.
Auerbahov podrum gostuje kod Bednjanca. U krčmu Bednjanec ulaze Nevenka, Afrič i Rakuša.
Kazališni poslužitelj, s hakenkrojcom na rukavu, iz navike, a protiv novih uvjerenja, priskoči. Afrič
mu pruži cilindar. Kazal. poslužitelj ga zbunjeno prihvati. Afrič, tj. Mefisto, zeza poslužitelja kada
mu ovaj kaže da su poštom dobili novog kralja. Na opšte zaprepašćenje Faust i Mefisto krunišu
poslužitelja, tj. Lipovščika, nabijaju mu lonac na glavu, neki s egosti ogrću stolnjacima kao
plaštevima, neki uzimaju metle kao koplja, uručuje mu žarač, na vrhu kojega je neko u
međuvremenu nabio jabuku. Svi kleknu, dame brišu suze, a muškarci gledaju tvrdo i odlučno.
Mefisto otčepljuje jedno bure i naliva nepostojeće vino u čaše. Faust nazdravlja i svi sa njim. Ulazi
nadredatelj, čudi se što se poslužitelj istripovao da je kralj, zeza ga kako je znao da u njemu
dremaju skrivene sile. Faust objavljuje krunidbenu povorku. Daruje Kralju Nevenku, kao „Devicu
Prvorotkinju“, kaže da će ona roditi 32 princa, jer im treba toliko taman koliko imaju župa,
Mefisto ih venčava pitajući : „uzimate li ovu ovdje Croatiu za svoju zakonitu ženu?“ Margareta ga
ljubi, Lipovščik se otima, Faust nazdravlja, najednom se mršti, je rmora da ide na nuždu, u
dvorište, ali pantalone su mu vezane za naramenice, onda ulazi nadzorna služba, traže legitimacije,
poslužitelj se pravda da su sve to glumci, ludi u glavu i da su čisti.

13.
Zagrebačka katedrala osvijetljena stotinama svijeća. Orgulje sordinantno bruje. Koraci. Žanko, u
uniformi logornika, stoji nasred crkve. Mnoštvo crnih žena kleči pred svećama. Žanko sklopi ruke
u molitvu. Dolazi monsinjor Župetić. Nijemo se grle. Žanko se raspituje šta je Komisija našla u
vezi glavnog glumca u njegovom kazalištu koji se raspitivao za njihove radne logore, kaže kako je
objašnjavao glumcu da ti logori nisu ni mučilište ni oporavilište, već kao neki purgatorij. Župetić
vadi Žanku poklon iz logora – fuguricu izrađenu od kosti: ustaša sa bombom, i naziva je „Straža
na Drini“, priča kako su u logoru Hrvati čistiji, jer kad odsluže svoje tri godine, čeka ih normalan
život. Kad shvati da mu je Župetić dao ljudsku kost, Žanko, užasnut, odbaci figuricu. Žanko bulji
u monsinjora Župetića, koji vadi malu pješčanu uru. Kaže da je Bog matematičar, u najsavršenijem
od svih svetova i savetuje Žanku da se „vadi iz toga“ u ovoj našoj katoličkoj zemlji, tj. Žanko ga
proklinje, jer ne može sada da se vrati, jer zna da je mnogo ogrezao, i kuka kako će hrv. biti samo
boljševički logor zbog takvih kao što je Župetić. Davi Župetića, obara ga na pod crkve, Žanko
ustane i izleti iz crkve, a Župetić ustane i počne da pere ruke histerično. Čuje se daleka Gloria
ženskih glasova.

14.
Partijski sastanak u dubokoj ilegali, u spremištu dekora Velikog kazališta. Petero ljudi i jedna žena,
okrenuti su leđima. Svi stoje. Jedan čovjek u radničkom kombinezonu čisti revolver. Ostali kao da
gledaju nekud u daljinu. Sve se replike izgovaraju vrlo brzo i jasno, a između su velike pauze.
Ljudi komentarišu sa ženom da li je glumac čist, kakav je, neko misli da je previše sovjetski, a
neko da je previše hrvatski orjentiran. Odlučuju da ga pošalju negde, ali ne govore tačno gde.
Razilaze se.

48
15.
Faust sjedi u gotskoj sobi, potpuno kostimiran i našminkan za predstavu. Dolazi Mefisto, pita
Fausta kako se oseća pred premijeru Fausta, Faust bi da ode, ne svidja mu se, kaže da će se glumiti
ovde i bez njega, ulazi već publika, Faust kliče: Smrt Faustu, ali nema kud, ostaje tu. Znači, Faust
mrzi što glumi Fausta, u stvari, inspicijent najavljuje predstavu, prolazi kazališni poslužitelj, koji
kaže da će njegovo srce kucati sa Afričevim, Faust ga zove Šmrk, a on se vređa, opominje Fausta
da ne sme da izda hrv. teatar večeras, Faust mrmlja da će sve biti u redu ako ih Ameri ne počaste
svojim bombama. Dolazi nadredatelj, koji moli Fausta, gotovo klečeći da ostane na prijemu gde će
dolaziti krem zagreb. društva, nacisti – japanac, neko iz jasenovca, on obećava da će doći, zatim
dolazi uparađeni Žanko, dekoriran, silno uzbuđen, govori da svi računaju na njega, da je on glavni
favorit da će predst. biti dobra, nabraja sve zvanice – važne ličnosti, naglašava da je hrv. teatar
sada središte sveta, spušta se zastor, ulazi ustaška publika, nemačke uniforme, Faust poželi da ga
nema.

16.
Predstava Fausta, I, Johana von Goethea

Kazal. zvonce. Diže se zastor. Gotska soba. Raskošno se prelivaju boje. Globus, kostur, lobanja sa
železnim slovima U na čelu u Faustovoj ruci. Faust priča o dusima osvete, krvavim leševima,
hrvatskom otpadku iz svetsog ispusta. Dolazi Mefisto, u trikou, sa šaširom i petlovim perom.
Faust mu kaže:“Vaš sam, vama pripadam.“ Mefisto se pita da li se Faust otrgnuo od Boga i postao
njegov i Sotonin podanik. Faust priča kako nema pojam ko je ni gde je, pa traži da ga Mefisto
izvede, no Mefisto traži ugovor u krvi, ako želi da vidi ono što smrtni stvor inače ne vidi, Faust
žudi da uđe u život a ne da bude u nestvarnosti tetra.

16. 2.
Scenografija vrta s mesinganim krevetom u sredini. Faust, Margareta u njemačkoj narodnoj nošnji.
Faust i Margareta se upoznaju, Mefisto iz pozadine navija da se odmah spoje, gleda kako se njih
dvoje penju na krevet.

16. 3.
Margareta gura jastuk pod trbuh, kao da je trudna i smeje se kako je čudo kad žena u sebi ima
dete, daje Faustu revolver i šalje ga, da izađe iz vrta, dok Margareta nestaje u mraku govoreći: „O
Henriče, Bog te čuvao na stazi skrivenoj.“

16. 4.
Na izlazu iz Vrta Fausta prestretne Mefisto. Faust se čudi kako je napravio dete Magdaleni ne
znajući ni kako se ona zove. Mefisto priča kako će Gretu odvesti jake straže, a Faustu govori da
krene: „Doći ćeš ti, vratiti se nećeš, nego na bijelom konju.“ Pada vještičija noć.

16. 5.
Walpurgina noć. Wagner. Sa sofite padne mnoštvo ovješenih ljudskih kostura. Faust i Mefisto
tetiuraju između njih. Mefisto traži da kosturi naprave prolaz.

49
17.
Premijerne svečanosti. Dok aplauz još traje, zvučni prizor se začas otvori u sliku svečane soareje:
frakovi, uniforme: cijeli prvi red uspne se na scenu. Amizantno se konverzira, uzajamno čestita na
životu, pije se iz velikih čaša. Glasovi čestitaju na originalnom, velikom delu punom poezije, hvale
Afrića, kažu da je na putu večnost, predstavu svrstavaju u najvažn. trenutke hrv.Talije, kako
predstava treba da putuje po celoj Hrvatskoj. Pričaju kako Budaku, književniku, moraju govoriti
stalno da je najbolji književnik u Hrvatskoj. Budak ustaje udržavnoj loži koja se osvetli. Jedan glas
najavljuje doktora Hermana Probsta, koji će pričati kako se u Hrvatskoj postupa sa komunistima.
Probst priča kako je nadgledao 27 rasa u Jasenovcu i kako je našao da su komunisti najbolji,
zaneseni i marljivi radnici i kako je jeo njihov ukusan slavonski kulen, ali jedino im nisu prijale
„krvavice“ jer nisu pravljene sa dovoljno ljubavi, što potvrđuje i monsinjor Župetić, doglavnik
svete katoličke crkve, koji se klanaj papinom legatu i povlači se zbog „probavnih smetnji“(ovo je
vrlo ironična scena). Zasvira plesna glazba. Nekoliko kostura padne sa sofite. Ples počne. Dame
pričaju o kupovini skupocenih poklona u Gracu. Reklamni agent nudi proizvode velike nemačke
robne kuće sa skupocenim proizvodima. Purgeri pričaju da bi Hrv. trebala biti republikanska
krlajevina, Dame se pitaju da li će hrvatska izvući kakvu dobit iz rata. Nastupa glas kritike,
predstavu komentariše „kritikus Livadić“, zamerajući Afriću što je bio odsutan u svojoj glumi i da
je s mukom tražio pravi put. Jedan glas se buni, opominjući da je s najvišeg mesta naređeno da se
o Faustu piše superpozitivno. Kritikus onda hvali predtavu i kaže: „ Te gdin Afrić, KOJI JE SADA
JOŠ U NAJBOLJOJ MUŽEVNOJ DOBI, MOŽDA JOŠ I NAĐE SVOJEGA FAUSTA!“ Žanko i
nadredatelj dozivaju Afrića da idu na prijeme Margareta i Mefisto dolaze na prijem zagrljeni.
Margareta uzvikuje, kao u transu: „O Henriče, mili moj, što tražiš sada stazu skrovitu! “ Divlji
topot konja. Žanko naređuje da se nastavi svirka. Scena se konfuzno završava, kao u nekom
transu. Lagani valcer.

DRUGI DIO

1.OBNOVA
Otvori se prizor Faustove gotske sobe s alkemijskim spravama, kosturom, lubanjom sa slovom U
na čeonoj kosti, etc. Faustov je naslonjač prazan. Vrlo duga pauza. Zastor se spusti.

2.
Glasovi iz prvog reda traže početak predstave, ali ne mogu da počnu bez poglavnika.
Intendant Žanko objavljuje vest da će poglavnik doći kasnije jer je otišao da sahranjuje voz
revolucionara pobijenih u Kordunu, a ranjeni legionari su već u teatru, sede u „državnoj loži“.
Drže u rukama šlemove sa grbom U. Zigfridov pogrebni marš, Wagner. Nacistički pozdrav ustaša.

3.
Zastor se digne: gotska soba. Pljesak. Žanko sjedi nad velikom knjigom, u plaštu doktora
mirabilisa. Žanko-Faust vadi mali peščani sat, postavlja ga među alhemijske sprave, posmatra
pesak koji sipi.

50
Žanko priča o ludim mislima, o večnosti, o konverzaciji sa Bitkom, hoće da prevede knjigu sa
izvornog nemačkog na „hrvatski“ jer ne želi Vukov svinjarski prevod. Otvara knjigu i čita: en arhe
en ho logos. Preispituje pojam boga, smisla, neizrecivog, On iznad svega stavlja Volju(ovo je
aluzij na ničeansku filozofiju), On lepo kaže da je u njima glavni pokretač volja za DRŽAVOM ; za
NARODOM, ustaše iz prvog reda jurnu na pozornicu, penju se, ruše. Topovi, rafali, mitralj. borba.
Dolazi vojnik glasnik i javlja da je pao Osijek. Faust kaže kako je u početku bila volja za volju.,
dolazi mefisto u svom kričavom trikou, u oblaku pare, proziva fausta da je sa novim đavolom, tjj
sotonom sklopio savez, i da je on sad dobio korpu, a faust nacrta na zidu kukasti krst, iako ga
mefisto opominje da odbaci nacizam. Mefisto priča kako su svi ljudi podanici njegovi, „Jest, ja sam
Satana, i svako da izvrćem u ne, a moje da sazdano je od tisuću ne. Faust nagovara gledalište da
skinu Mafista sa scene, ubedjujući ih da je on boljševik i Srbin, koji ne sme da glumi na hrv.
pozornici. Ulaze dvojica agenata i obaraju Mefista, koji obnevidi. Puzeći, dođe do čizama
logornika Žanka-Fausta, i šapuće mu da je sredio sve kod margarete, da ga ona čeka u vrtu, i da
mu taj posao nije lak bio jer je ona vrlo pobožna.

4.
Vrt. Romori potok. Slavuj bigliše. Plavičasta rasvjeta, kao iza proljetna pljuska. Margareta sjedi na
mesinganom krevetu i puderom sakriva modrice. Biglisanje sićanih slavuja(baš lep izraz, kao neki
naslov za dramu). Zatim Margareta gleda u svoje napozgnječene nokte. Plače. Faust se umiljava
Margareti koja plače. Mefisto drži jorgovan i kaže da je tužna jer joj dragi zgnječio nokte i izbio
zube. Faust je vrbuje da spava sa njim, ali se iznervira što ga ona ignoriše i hvata je za kosu, pita je
gde je Afrić, jer on gubi mesto intendanta kazališta, a margareta mu kaže da joj je faust u srcu, a
onda faust hoće da ga izvadi iz nje, ali se oboje slože da treba naći novu margaretu. Na scneu
dolaze dva agenta i uguraju margaretu u vreću, a na scenu se penje devojka u ustaškoj uniformi.

5.
Vrt, kao u 4.
U-Margareta veruje u Fausta, njoj su slike obitelji, ognjišta, dece koja puze svete slike, kaže za
sebe da je čestita devojka. Margareta se pita zašto Mefisto zazire od nje, Faust joj kaže da je to
zbog njene čistoće. Mesfisto ih poziva da idu kod veštice, vadi veliku epruvetu ispod plašta, istrese
je tako da se stvori veštičija kuhinja oko mesingana kreveta u vrtu. Margareta poziva Fausta da
krunišu svoju ljubav plodom, Mefisto posadi Margaretu na krevet, raširi joj noge, i mrmlja reči
„zapadne magije“ dok joj drži epruvetu ispod suknje. Margareta jauče, priča kako sada zna kako
izgleda ljubav među nadljudima, Faust zagleda ispod suknje, kao vidi Ubermausa(ironija), Pričaju
kako će to dete biti dete povijesti, zid zapada, crnobog i wotan gotski, ustaše pozdravljaju,
Mefisto navlači rukavice i „rodi se homunculus, genius croatiae, patuljak, u zelenom hubertusu, s
hitlerovskom frizurom, otpozdravlja prvom redu i ložama, muca nešto, Margareta mu se divi, kaže
to je moj junak, u Mefistovim rečima da je dečak malo izmoren, jer doalzi iz persije, otkuda i svi
hrvati, parodira želju hrvata da izmisle svoje novo poreklo, faust ekstatič no poziva na veštičiji
ples, da se začne vrzino kolo, da se sveti ime jasen drveta!, pada mnoštvo kostura uz Wagnerovu
muzičku apoteozu.

6.
Zatvorenice ženskog radnog logora u kapeli. Margareta u sredini, okružena njima. Žanko
propoveda hrišćanima da treba biti protiv komunizma, da ne može biti sve svačije i da to uništava

51
izvorne ljudske osećaje, poziva hrišćane da se sete raspeća hristovog, zatvorenice mole
zdravomariju, Žanko grdi Margaretu što je rodial dete u bludu i što joj je porod zapisao vrag,
Margareta čita oče naš, Žanko je hvali što je skrušena i kaže joj da joj je dete mrtvorođeno, ona ne
veruje, a on joj jamči svojom čašću da je mrtvorođeno. Jedan ustaša vadi razbijenu bocu i poziva:
Dođi, princezo boljševička!:

7.
Faustova gotska soba, etc.

Glasovi izveštavaju Faustu da se najbolji sinovi hrv. zemlje utvrđuju u Zagrebu. Vlada panika u
ustaškim redovima, mnogi silaze iz loža i pokušavaju da se penju na scenu. Dovlače vreće sa
peskom, mitraljeze. Pozornica postaje na taj način simboličko bojno polje. Doglavnik Budak
naređuje da se nastavi predstava. Mefisto ljubi kostur, obučen je u grimizni plašt, Mefisto kaže:
„nek se otvori ustaški grob, pošto je verno služio Faustu, sad kad zemlja zjapi pred njim, red je da
faust bude mefistov i mu na onom svetu služi faust. Faust grdi mefista kao izdajničkog psa, kada
čuje da rusi doalze u zagreb, naziva ruse crvenim psima koji ih vređaju na mestu gde gori sveta
vatra otaca. Margareta sada hoće da iskopa oči svojim noktima mefistu. Dok se čuje Zigfridov
pogrebni marš, ulazi čudna povorka ranjenih ustaša i nemaca koji nose svoje mrtvace. Mefisto
kliče otvaranju vrata pakla, poziva narode evrope da se pretvore u prah. Žene cepaju svoje bluze u
gledalištu. Faust prebacuje omču preko mefistove glave i ubacuju ga u vreću, kaže mu da moli
pomoć od boga i da se spremi da primi pravednu kaznu od naroda. Mefisto kaže: „Bože, oče moj,
koji si me volio više od svojih anđela, jer ja sam vikao NE, kad svi su vikali DA: Oče, sačuvaj me
srpskoga junaštva i hrvatske kulture!“. Margareta pokušava da se uspravi, ali ne može. Izlazi
papirnati mesec i celi prizor se osvetli sablasno, konturno. Mefisto poziva rasvetu, osvetljavaju se
lože, legionari se ukrute, neki stavljaju na grudi Hitlerove gvozdene križeve. Faust se sada Mefistu
obraća, zovući ga Janko Rakuša, a Mefisto kaže kako je on deo večne sile koja uvek kaže ne, i
misli da mesecu treba dodati čekić, tj. on kaže da je pobornik istočnih sila, valjda je to grb sovj,
saveza. Mefista onda vešaju, nadredatelj se buni,“tisuću godina se nismo ubijali po teaterima“,
utaša, kritikus i doglavnik odaju posmrtnu poštu Janku Rakuši, tj. Mefistu kao velikoj glum. Sili i
izvanrednom komičkom talentu, a obesili su ga jer je bio komunist iz hira, kaže jedan glas.
Margareta ih gleda iz svoje vreće. Stenje. Tokom komada najčešće glasovi, ljudi koji nisu učesnici
već posmatrači u drami govore golu istinu.

8.
Pust kraj, slavonsko polje, u proljeće koje kasni. Faust i komesar jure na konjima, gledaju ljude
koji „svako svog“ skida sa vešala, iako je zima, drverće je rodilo groznim plodovima, „crne vojske
pale su na sneg“, gore sela i sva zemlja, bes poraza mahnita, „nad zagrebom lebde dusi osvete“.
Jure kroz noć.

9.
Dujšin, jako nabijena lica sjedi za stolom i zuri ispred sebe u zrcalo. Dva stražara dolaze da se
pozdrave sa Dujšinom i da ga zovu da ide s njim u zbeg, posšto su Srbi i Rusi nadomak Zagreba, i
pošto je hitler propao. Dujšin se otvorenih očiju ne miče, pa oni odlaze, muka im je od tetra i
kulture.. Parsifal, fortissimo. Dujšin polako skida masku i pokazuje lice.

52
10.
Faustova soba, etc.

Žanko i glasovi govore kako su napušteni, kako moraju da spašavaju glave, ali hoće i ustašku
osvetu, te dovode „boljševičku princezu Margaretu“ i pre nego što je ubiju, pitaju je za poslednju
želju, ona kaže da hoće svoje dete, Žanko joj kaže da he njeno dete u Crnom Ništa, da je
nerođeno, otkoče revolver da je ubiju, a ona zove Henrika da je nađe u mrtvaji, kod vodenice i
šaša, da dođe na belom konju. Onda kritikus izlazi i drži tobože predsmrtni hvalospev o
Margareti , tj. nevenki kao glorioznoj prvakinji glume, ustaša joj onda puca u glavu, nadredatelj se
buni protiv ubistva, glasovi hoće da s epredstava smao nastavi, Žanko naređuje čišćenje scene, čuje
se Wagner, Zigfridov marš. Očekuju nekog, tj. asnije se vidi da hoće kralja, Žanko kaže da su svi
oni Mefisto, u stvari, glasovi hoće da ožive stare kraljeve, zovu sjene iz gorobova, kosturi padaju
svi sa sofite, i u državnoj loži se uspravlja šutljiva, pomalo mesarska spodoba poglavnika, sve
stane, Žanko dobaci jedan kostur na trapezu u ložu, kostur ima na glavi krunu, Pavelić stavi krunu
na glavu. Glasovi govore da je uskrsnuo kralj, čuje se Parsifal i velike trube, oformi se dans
macabre, kosturi, žene, deca u ustaškim unformama. Žanko u grču ide u suset smrti.

11.
Pust, zimski krajolik. Slavonija. Faust i komesar. Faust priča kako vidi leševe koji ih zovu da ih
spasu, on vidi kako se povorke rasplinjuju i kako oni idu kroz njih, komesar naziva Fausta
mistikom. Sviće. Obrisi Zagreba na horizontu sa katedralom i dimnjacima. Komesar naređuje
napred marš. Pred Fausta i Mefista izađe petoro ljudi u dronjcima, s krvavim zvezdama urezanim
na čelu, oni plešu, Faust raširi ruke, dolazi Dujšin, čista lica, Dujšin raširi ruke. Dolaze
osloboditelji, u dronjcima, izubijani, izranjeni. Distinktno se začuje zvuk frule, polako, oni plešu.
Faust se raspituje za Margaretu, ljudi pričaju o lanjskim snegovima, ali kad ih Faust pritisne, jedan
čovek kaže da je pala, ali da se dobro držala. Čovek opisuje da se unjoj crveneo sam đavo, Faust
ga zgrabi za grkljan i vidi se da je to kazališni poslužitelj u nekoj izlizanoj uniformi. Poslužitelj
počne da huli na nju, kao na vreću krvi i govana, kaže d aje on ostao živ da bi rekao kako su je
mučki ubili, i kako će ih sve po svetu ubijati i kako taj rat vodi za večnost. Komesar opali iz
revolvera, a čovek se zgrči i padne nauznak. Faust uzvikuje Margareta!!!, ljudi plešu polako,
dostojanstveno, Faust dobija venac od nezbiljski krupnog poljskog cveća, počne da jeca i da
uzvikuje da su mrtvi...dok se čuje pesma.

12.
Komesar objavljuje pobedu, čuje se pesma obnove, slavi se rad, Rusija, Sovj. Savez, Staljin, Tito,
dok Faust sedi sa torbom koju je dovukao iz rata i gleda u daljinu.

13.
Glumac Afrić sedi na podu i vadi iz vojničke naprtnjače dečje igračke: grubi predmeti, šareni
drveni konjić, nemačka čokolada, prazne čahure na koje zviždi, etc. Komesar sa strane. Glumac
gleda dugo u krpenu lutku.
Komesar ga savetuje da bude oficor, jer narod voli partizanske oficire, a on sam planira da
organizuej socijalizam i komunizam, kada ga gluma cpita šta će on, komesar mu kaže da će lako sa
njim da će ući u teatar, kako treba da se okrene pravoj umetnosti, daje mu aktn tašnu punu ruskih

53
komada da bira, opisuje kako treba da izlgeda „socijalistička predstava“, kako treba da bude
veselo, da svi pevaju, violine, okačili su barjak na teatar, predlaže da se igra faust, i priča kako je
imao nadredatelja skroz preplašenog na saslušanju, na šta glumac popizdi, jer neće da igra fausta,
zgrabi komesara i kaže da je previše krvi u teatru...glumac se obraća komesaru svojim imenom:
Vjeko, a komesar mu kaže d ane bulazni, da oni ne liče i da ga ne zove svojim imenom, komesar
razume da glumca diraju uspomene, ali ga podseća da su oni sad aproleteri, koji nemaju domovine,
da moraju skupa d arade i ako neće fausta, onda da smisli akademiju sa recitatorima, što Afrić
prihvata.

TREĆI DIO

Prizor bez broja

Naprijed ljudi u frakovima, žene u dugim haljinama: oni uzvišenim glasom govore uzvišene reči o
žrtvi i revoluciji. Glumac sedi pored torbe i igra se igračkama na tlu, recital se zamrači. Iz dubine
scene dolazi Margareta, u vreći, puže, diže se, pada. S druge strane, Mefisto, s užetom oko vrata,
noseći neki čudni zavežljaj. Glumac pokupi sve igračke i krene prema njima. Stanu i gledaju se kao
da s eprvi put vide, Glumac istresa igračke pred njih, a mefisto pred njega rekvizite predst. faust.
Faust izvuče slovo iz lobanje i baci ga daleko. gledaju s esvo troje kao da žele ući jedno u drugo.
Pada gust sneg. Daleka buka dolazećih tenkova. Tragično biće faust-margareta-mefisto bulji u
sneg i priča kako je svukud bio, nabraj akroz kakav užas je prošao, pita s ekad će svanuti dok
urlaju tenkovi, i konačno kaže „DA“ mladalačkom ludilu, dok on stari i dok mu je hladno. Ovo
biće bulji u sneg koji pada sve gušće, zameće urušenu sigu bez natpisa.

54