KEJ HUPER

U Sereninoj mreži
 U Sereninoj mreži je proizvod mašte. Imena, likovi, mesta i događaji predstavljaju
proizvod mašte autora ili su korišćeni fiktivno, a bilo kakva sličnost sa stvarnim ličnostima, živim
ili mrtvim, poslovnim preduzećima, događajima ili mestima potpuno je slučajna.
Sva prava zadržana
Lindi
 1

Posmatrala je visokog, crnog, nesporno lepog muškarca koji je ušao u restoran kako
graciozno prolazi prostorijom prepunom sveta. Primetila je uznemirenje konobara i poglede
prisutnih gostiju. Na trenutak je obratila pažnju na njegovo društvo. Plavuše, pomislila je. Uvek
plavuše. Zar mu je ukus tako jednoličan?
Pogledala je svoje društvo. Plavušan. Međutim, lice koje je sada posmatrala razlikovalo se
u svakom smislu - osim u jednom - od lica na suprotnoj strani prostorije.
Ta jedina sličnost bila je lepota.
Pred sobom je videla pravu muževnu lepotu. Imao je prelepe crte: pravilne, klasičnih
oblika, izraženom bradom, usnama na kojima je uvek lebdeo osmeh i sjajnim zelenim očima.
Bilo je to lice koje je, nesumnjivo, kralo mnoge snove i slamalo srca.
Bio je visok, atletski građen, širokih ramena i gipkog hoda. Guste, plave kose. Muškarac u
srednjim tridesetim, koji je, očigledno, bio snažan, jak i odlučan.
Ponovo je pogledala crnog muškarca na suprotnoj strani prostorije. Lagano se osmehnula.
„Smešiš se”, primetio je njen pratilac zlokobnim tonom.
Sada se glasno nasmejala i pogledala ga svojim sivim očima čiji je pogled bio tako varljiv
kao tiha, planinska magla.
„Zašto se smešiš?”, upitao ju je, a u njegovom prijatnom glasu osećala se mešavina
strepnje i veselosti.
„Nisam plava i nemam plave oči.”
„Zato se osmehuješ?” Sumnjičavo je pogledao njenu čašu vina, pitajući se da li zna kad
joj je dosta.
Njen osmeh je postao širi. „Brajane, ti si divan čovek. Ne znam šta bih ovih poslednjih
nedelja bez tebe.”
Nimalo polaskan ovom iskrenom izjavom, Brajan Ešford se namrštio. „Rena, nešto
smišljaš“, rekao je sa nelagodom. „Poslednji put kad si mi rekla da sam divan sutradan sam
morao da plaćam kauciju da te puste iz zatvora.”
Serena Džejmson je odmahnula rukom. „To je bio nesporazum.”
„Kako da ne! Nisi razumela da je čovek u uniformi policajac pa si ga udarila u oko.”
Sertna mu se naivno nasmešila osmehom kojem nimalo nije verovao. „Hteo je da uhapsi
Sema, a ja to nisam smela da dozvolim.”
Brajan je uzdahnuo. „Znam, znam. Sem je bio u nevolji, pa si se ti uvalila u nevolju njega
da spaseš. Nemoguća si, znaš?”
„Ništa strašno se nije desilo, pa...”
„Znam da se nije desilo ništa strašno... ove nedelje. Za razliku od prošle. I pretprošle.
Rena, moraću da se izvinim tvom ocu ako ostanem živ kada se ponovo sretnem s njim. Verovao
sam - zaista sam verovao - da pokazuje preteranu brigu time što je zahtevao da te neko prati na
put iz Evrope u Njujork, a zatim na Zapadnu obalu.”
„Brajane...”
„Ni pomislio nisam”, nastavio je, „da bi me šest nedelja u društvu privlačne
dvadesetšestogodišnjakinje moglo dovesti u ikakvu opasnu situaciju. Ništa lakše, mislio sam.
Verovao sam da ću u društvu jedne dame preći na drugu stranu okeana, posetiti zemlju u kojoj
nikada nisam bio i da će mi najveća briga biti da pazim da dama slučajno ne slomi nogu. Lako.
Jednostavno. Bezbedno.”
 „Brajane...”
„Međutim, niko me nije upozorio da ti krvariš ako je neko drugi ranjen. Nisam upozoren
ni da se iza tvog nežnog osmeha i umilnog glasa krije srce generala spremnog da gazi preko
mrtvih, niti mi je rečeno da je voljena ćerka u potpunosti nasledila pamet svog oca i njegovo
pomanjkanje zdravog razuma! Niko me nije upozorio da ti češće upadaš u nevolje od psa
lutalice.“
Serena je delovala pomalo iznenađeno. „Ja ne upadam u takve nevolje, Brajane.“
Brajan je prevrnuo očima. „Ona će me ubiti”, prošaputao je.
Serena ga je pomilovala po ruci i kazala: „Tata tebe neće kriviti šta god da se desi.
Navikao je na mene.”
Brajan je slobodnom rukom prošao kroz svoju gustu, plavu kosu.
„Nijedan normalan muškarac nikada ne bi mogao da se navikne na tebe”, rekao joj je
iskreno. Zatim je odmahnuo glavom kao da želi da razbistri misli. „Slušaj, Rena - tvoj otac je
veoma važan mojoj kompaniji. Ako se taj mikročip na kojem radi zaista pokaže delotvornim,
nesumnjivo će napraviti revoluciju u kompjuterskoj industriji. Meni ne smeta da ti pravim
društvo i idem s tobom na kraj sveta. Čak mogu u tome i da uživam, samo me pomalo brinu dve
stvar.”
„ A to su?” Pogled joj je zamišljeno lutao prostorijom, ali nije sklanjala ruku sa njegove.
Brajan je sačekao da ga ponovo pogleda. „Prvo, mogla bi da me ubiješ. A drugo, mogao
bih ja da ubijem tebe.”
Serene se naslonila na stolicu, polako povlačeći ruku preko njegove. I dalje se
osmehivala. „Bolje ćeš se osećati kada se budeš naspavao.”
Kao da je san sve što mu je potrebno, pomislio je nervozno Brajan. ,,Rena...” Nevoljno je
zastao kada im je prišao konobar.
Uz osmeh koji je bio smišljen da blago uznemiri muški rod, Serena mu se obratila.
,,Da li biste bili ljubazni da flašu najfinijeg šampanjca odnesete za sto gospodina Longa i
to stavite na moj račun?”
„Naravno, gospođice Džejmson.”
Konobar je bio spreman da umre za nju, primetio je Brajan kiselo. Kada je čuo šta je
od njega tražila, ozbiljno se uznemirio.
Serena je ljubazno dodala: „Ako pita ko mu to šalje, molim Vas kažite mu da je od
obožavateljke.”
„Naravno, gospođice Džejmson”, kazao je konobar i nestao s blaženim osmehom na licu.
„Šta radiš to?”, iritirano ju je upitao Brajan. „Ko je Long?”
Krupne, sive oči naivno su ga posmatrale. „Džošua Long”, prošaputala je. „Odseo je u
ovom hotelu, ako nisi primetio.”
Brajan se namrštio i osvrnuo. Sačekao je da se konobar pojavi i pogledom pratio kom će
stolu prići. Nakon što je pobliže osmotrio osobu kojoj je šampanjac bio namenjen, namrštio se još
više. „Znam ko je.” Zatim ju je brzo pogledao. „Naravno da znam ko je. Rena, on je nešto
najgore što ovaj vek ima da ponudi.“
„Uzbudljivo, zar ne?”
Netremice ju je posmatrao. „Znao sam da nešto smeraš. Šta si smislila, dođavola?”
Serena mu je uzvratila pogled. Gledala ga je ne osećajući se nimalo krivom. „Pa Brajane,
ubedio si me da mi je potreban... neko ko će brinuti o meni.”
„I?” U glasu mu se osećala slutnja.
„Razmišljam da se udam”, rekla mu je sasvim neobaveznim tonom kao da bira vino koje
će popiti uz večeru.
 Nakon duže pauze Brajan se ćuteći okrenuo ka Longovom stolu, a zatim je ponovo
pogledao Serenu.
Klimnula je glavom. ,,On će umeti sa mnom, zar ne?”
Brajan je ignorisao njeno pitanje i postavio svoje. „A da li je svestan opasnosti koje bi
ga čekale?”
I da je Serenu pogodio njegov sarkazam, to se nimalo nije primećivalo na njenom lepom
licu. „Nije još. Ali biće svestan uskoro. Vrlo skoro.”
„Rena, sutra letimo za Flagstaf”, pažljivo ju je podsetio.
„Ti slobodno idi ako želiš”, odsutno je prošaputala dok joj je pogled lutao ka drugom
stolu. „Meni se dopada Denver. Ostaću ovde nekoliko dana. Možda i celu nedelju.”
„Rena...” I Brajan je krenuo da ustaje kada je ustala ona, ali je morao da potpiše račun.
Dok je sustigao Serenu, ona je već bila na pola puta ka izlazu iz restorana. Od dva izlaza izabrala
je onaj do koga je morala da prođe pored stola Džošue Longa. Brajan nije bio siguran u to što
oseća dok ju je gledao kako se graciozno kreće. Hodala je hodom kojim je Eva zavodila Adama,
pomislio je.
Long je odvojio pogled od svog društva plavuša da bi pažljivo odmerio njen korak.
Brajan je bio dovoljno blizu da primeti izraz uzbuđenja u hladnim, plavim očima drugog
muškarca kada mu je Serena dobacila pogled preko ramena.
Ponašajući se u skladu sa svojim zadatkom, Brajan ju je čvrsto uhvatio pod ruku i žurno je
izveo iz restorana.
„Pokvario si utisak”, rekla mu je nervozno dok su čekali lift i kada joj je pustio ruku.
Protrljala ju je i ljutito ga pogledala. ,,Brute.”
„Neću ti”, rekao je hladno, „dozvoliti da ponovo upadneš u nevolju. Naročito ne sa
Džošuom Longom. Bila si netaknuta kad sam te upoznao u Londonu i bićeš netaknuta kad te
budem predao tvom ocu u Kaliforniji.”
„Kad me budeš predao” ponovila je. „Kao da sam paket koji treba da isporučiš.”
Nešto u njenom nežnom glasu probudilo je kod Brajana unutrašnji alarm koji je
postao osetljiviji prethodne tri nedelje. Odmah se povukao. „Nisam tako mislio.”
«Nisi?” Njene nemirne sive oči posmatrale su ga dug, neprijatan trenutak. „Mislim da
jesi, Brajane.“
Nije stigao da smisli nikakav odgovor pre nego što je lift stigao do njihovog sprata. Dok
je hodao hodnikom pored nje, rekao je oprezno: „Rena, trebalo bi da budemo prijatelji ovih
nekoliko poslednjih nedelja, zar ne?”
Kratko ga je pogledala. „Najmanje deset puta si pretio da ćeš me ubiti. Izgleda da se i to
ubraja u prijateljstvo. Posebne vrste.”
Brajan je pročistio grlo. „Stvar je u tome da prijatelji brinu jedno o drugom. A ne bih ti
bio neki prijatelj kad bih ti dozvolio... da se spetljaš sa čovekom kao što je Džošua Long. Na
stranu ono što sam obećao tvom ocu, Long bi te samo povredio.
Serena se zaustavila pred vratima sobe tražeći ključ po svojoj večernjoj tašni. „Umem da
vodim računa o sebi, Brajane. Kao što si malopre naglasio, imam dvadeset šest godina i nije da
nisam sveta videla.” Otključala je vrata i poslala mu poslednji, direktan pogled. „Nije mi
potreban Galahad.”
Brajan je stisnuo zube. „Long nije bio sam. To te nimalo ne zanima?”
Zamislila se i rekla: „Nemam nameru da farbam kosu u plavo, pa ću izgleda morati da
ga naučim da zavoli brinete.”
„Rena, on će te samo povrediti.”
„Zaboravio si, Brajane”, ušla je u sobu i zavodljivo mu se osmehnula dok je zatvarala
vrata, „da ne plete on mrežu oko mene, već ja oko njega. Laku noć.”
Serena je bacila tašnu na krevet i na trenutak stala ispred ogledala iznad komode u
prigušeno osvetljenoj sobi. Njene pametne, sive oči posmatrale su prvo svoj odraz, a zatim,
metodično i kritično, celokupnu pojavu.
Gusta kosa skupljena visoko na potiljku bila je neobično tamna, sjajnosmeđa, skoro crna
na pojedinim mestima. Lice joj je bilo nežno i lepo, a krupne živahne sive oči podsećale su na
mačje.
Bila je sitna žena koja je delovala izuzetno krhko, ali njena vitka figura imala je zanosne
obline koje su se jasno ocrtavale u tamnoplavoj večernjoj haljini koju je imala na sebi. U
farmerkama je izgledala kao šesnaestogodišnjakinja, ali u haljini je izgledala kao zanosna sirena
zavodljivog pogleda.
Serena je tiho uzdahnula i odmahnula glavom. Nije žalila za nečim što nije imala, ali koji
centimetar više i pepeljastoplava kosa bi joj trenutno mnogo značili.
Setivši se plavuša koje su pratile Džošuu Longa u prethodna tri dana, Serena je ponovo
uzdahnula. Pogledala je u sat koji je stajao na noćnom stočiću i sela na krevet. Bila je sigurna da
je podmitio konobara da mu kaže ko mu je poslao šampanjac. Sigurno će je pozvati ili joj
pokucati na vrata. U međuvremenu je, ipak, morala da pozove svog oca.
Pre nego što to učini brajan. Serena je suviše dobro poznavala svog oca i znala je da mu
ne bi dao dozvolu da je prati čak u Kaliforniju, ali ga je ona ipak uvek obaveštavala o svojim
planovima. Ni ovog puta nije bilo drugačije. Pozvala je recepciju i
„Zdravo dušo. Brajan te još nije ubio?“
Serena se nasmejala i zavalila na jastuke. „Nije još, mada stalno preti.“
„Da, zove me svaki drugi dan,“ kazao je Stjuart Džejmson odsutno. „Mislio je da ću se
ljutiti što nije uspeo da te spase zatvora i Misisipija.“
„Bio je vrlo ubedljiv“, ozbiljno je rekla Serena ocu.
„Rena prestani da se poigravaš sa tim čovekom.“ Ton njenog oca bio je strog. „Imam
praksu od dvadeset šest godina, ali on te jedva poznaje.“
„Snalazi se,“ Nije joj mogao doskočiti.
„U samoodbrani, uveren sam.“
Nasmejala se. „Ne ide mu loše, tata. Verovatno će te pozvati večeras.“
„Šta si sada uradila?“
„Ništa“, naivno je odgovorila Serena. „Barem za sada. Samo sam rešila da se udam, a
Brajan misli da sam izabrala pogrešnog.“
Kao što je njen otac rekao, bile su mu potrebne godine da se navikne na njene iznenadne
ideje i bubice. Ipak, nije želeo da joj drži pridike i na njeno iznenađenje ljubazno je upitao:
„Znači, udaješ se?“
„Razmišljam o tome.“
„A koga to Brajan smatra neprikladnim?“
Džošuu Longa.“
Nastupila je duga tišina, a zatim je njen otac kazao: „Džošua Long, jasno mi je. Znači, u
Deneveru je? Ti si još uvek u Deneveru?“
„Na oba pitanja odgovor je potvrdan.“
„I kazala si Brajanu da si rešila da se udaš za Džošuu Longa?“
„Aha.“
„Poverovao ti je?”
„Ne poznaje me dobro” mirno je objasnila Serena. „Barem ne Još.“
„Shvatam” prošaputao je njen otac. „Čini mi se. Da li se Brajan snažno protivi
predstojećoj svadbi?“
„Pa”, rekla je nezadovoljno, „ne najsnažnije. Očekujem pak da će se to promeniti.“
„Uz mali podsticaj sa tvoje strane?”
„To mi je“ rekla je, „plan.”
Nastala je tišina. „Rena, kad si bila mala, verovao sam da si nasledila moju pamet, a
majčinu krotku narav. Kako godine odmiču, moraću da razmislim o tom zaključku. Jesi nasledila
majčinu narav i moju pamet, ali i gene dva gusara i tri političara iz faniiije.“
„Baš ti hvala”, odgovorila je veselo. Zatim se uozbiljila. „Tata, da li je bilo još poziva?”
I Stjuart Džejmson se uozbiljio, ali glas mu je bio smiren. „Niko te nije tražio otkako si se
izgubila u Njujorku. Izgleda da si im umakla Zna I li Brajan... ?“
„Ne, nije mi se pružila prilika da mu kažem. I Mislim da je već vreme. Naljutiće se kad
sazna da je sve vreme živeo u neznanju.”
„Imam osećaj”, rekao je stari Džejmson, „da ćeš znati kako da izađeš na kraj s njim.”
„Bez sumnje ću pokušati. Misliš da bismo mogli da ostanemo ovde izvesno vreme?”
„Da, samo drži oči otvorene, dušo.”
„Uvek ih držim.” Serena se osmehnula. „Znači, ostajemo ovde, tata.”
Ponovo se nasmejao. „Onda te neću tražiti, i sačekaću da se vidimo. Treba li da kupujem
svadbeni poklon?”
„Samo budi spreman da me predaš.”
„Nadam se da znaš šta radiš”, rekao je. ,,U suprotnom, moraću da se spremim za
sahranu. Tvoju. Jedan od njih će te ubiti.”
„Mislim da znam šta radim. Vidimo se tata.”
„Zdravo, dušo.”
Samo što je spustila slušalicu začulo se kucanje na njenim vratima. Osmehnula se i
krenula da ih otvori. Zatekla je visokog, crnog, nesumnjivo zgodnog muškarca naslonjenog na
dovratak.
„Hvala na šampanjcu”, osmehnuo se i pogledao je svojim tajanstvenim, plavim očima.

Skinuvši sako i kravatu, Brajan je nervozno šetao po svojoj sobi. Bio je u iskušenju da
pozove pametnjakovića zaduženog za istraživanje i razvoj u Ešvord elektroniksu i kaže mu šta
misli o njegovoj ideji. Odustao je od poziva iz nekoliko razloga, od kojih je jedan bio mogući
odgovor Stjuarta Džejmsona. Nasmejao bi se.
Brajan je već odustao od namere da dokuči rad Džejmsonovih vijuga. Sa jedne strane,
dopao mu se Serenin plan o neobaveznom obilasku Amerike, ali sa druge, tvrdio je da ukoliko
neko ne pazi njegovu ćerku, neće moći da se koncentriše na svoj rad. Svoj izuzetno važan rad.
Nije bio tip genija koji je imao napade besa kako bi dobio ono što želi, niti je bio ćudljiv
po bilo kom drugom pitanju. Brajan je, prosto, zaključio da su ga samo Stjuartova jaka roditeljska
osećanja naterala da prati Serenu na putu iz Evrope. Džejmson je odmah prihvatio njegovu
ponudu, fiksirajući Brajana svojim maglovitim, sivim očima i uveravajući ga da će njegova ćerka
biti sigurna u Brajanovim rukama. Sasvim sigurna.
Poslednji komentar koji je čuo od Džejmsona pred odlazak na put bio je da ne brine da će
njegova ćerka završiti u naručju magnata za elektroniku. To nije skrivao. Stjuart Džejmson
nikada ništa nije skriveno radio. Ili bi rekao direktno šta ima ili ne bi rekao ništa. Ako je kazao da
veruje da će njegova ćerka biti sigurna u Brajanovim rukama, onda je upravo to i mislio. Tačka.
Kada je sreo svoju saputnicu na aerodromu Hitrou u Londonu, Brajan se istog trena
setio Stjuartove samouverenosti. Pre toga nije znao koliko Serena ima godina, pretpostavljao je
da je završavala školu u Evropi i da se vraćala kući. Kada ju je zatekao na aerodromu sa gomilom
kofera prepunim garderobe koju je donela iz Pariza, shvatio je da je tatina mala devojčica mala
jedino u fizičkom smislu. Njen uticaj na ljude nije bio mali. Naročito na muškarce. Dok je sedela
na koferima i slušala sočnu raspravu Francuza i Engleza oko toga ko ima više prava da nosi njen
prtljag do taksija, ličila je na mirnu oazu usred divlje oluje užurbanih putnika. Pošto su oba
muškarca nosila elegantna odela, Brajan je pretpostavljao da nisu bili nosači.
Taj njihov prvi susret trebalo je da ga upozori na ono što sledi. Kada je ugledala Brajana,
ljubazno je oterala dvojicu muškaraca - bio joj je poznat sa slike u novinama. Bilo je dovoljno da
podigne obrvu, a dva nosača dobrovoljca su istog trena nestala.
„Pustila bi ih da se potuku?” pitao ju je radoznalo Brajan dok su išli ka hotelu u kojem
je trebalo da ostanu nekoliko dana.
Serena mu se naivno osmehnula. „Naravno da ne bih, Brajane.”
Nije mu objasnila kako bi to sprečila, a Brajan je znao da bi ih pustila da se potuku.
Bili su tri nedelje na putovanju i Brajan je već znao da je Serena Džejmson bila spremna
da uradi sve što želi - nimalo nije brinula o posledicama. Platio je kauciju kako bi je izbavio iz
zatvora u kome je bila jer je udarila policajca u oko, izbavio je iz reke Misisipi. „Ali oduvek sam
želela da se okupam u njoj, Brajane.” Posmatrao ju je kada se pridružila volonterima narodne
kuhinje koji su delili hranu ugroženima u jednom velikom gradu, ali i onima koji su sređivali
dečje prihvatilište u drugom, manjem gradu, i nosio je kako se ne bi pridružila protestu pod
uticajem veštog govornika čiji je govor čula na uglu jedne ulice.
Bio je razapet između potrebe da je veže i ubaci u avion za Kaliforniju i strasne želje da
vidi šta će sledeće da uradi.
Serena se nikada nije trudila da zapadne u nevolju, pomislio je Brajan uzdahnuvši. Bila
je ljubazna, dobre naravi, nežnog srca... A negde ispod svih tih divnih slojeva njene ličnosti krila
se duša pilota kamikaze.
Usudila se da udari policajca u oko jer je pretio da će uhapsiti zapuštenog starca (koga je
Serena tek upoznala), a zatim da veže kecelju i služi obroke u narodnoj kuhinji u napuštenoj
zgradi u koju su zbunjeni poslovni ljudi svojim kolima dovozili konzerviranu hranu ili iz
novčanika vadili novac za pomoć - i sve to za jedno popodne.
Mogla je veselo da skoči sa broda kako bi se okupala u Misisipiju, a zatim da se ponudi
da pričuva troje male dece kako bi njihove majke mogle na miru da obiđu brod. Mogla je strasno
da brani Brajana tokom partije pokera, tako žurno bi sigurno bila izbačena iz svakog kazina, a
zatim da ga odvuče da gledaju film u toku kojeg se rasplakala zbog smrti glavnog junaka.
Mogla je da se raspravlja sa upravnikom sirotišta i to tako da je Brajan morao da
pocrveni, a zatim da sedne među decu i priča im najlepše bajke.
Tri nedelje...
Brajan je imao osećaj da te tri nedelje nije stigao ni da diše. Osećao je nešto između
opčinjenosti i užasnutosti, zbog čega je bio budan noću, ali negde u dubini duše zadovoljan.
A sada - sada - ova enigma od žene, ova nežna, ljubazna, sažaljiva, prijatna,
nemilosrdna žena bacila je oko na plejboja iz zapadnog sveta. Palo joj je na pamet da se uda. Kao
da je to tako jednostavno.
Uznemiren, Brajan je prišao staklenim vratima koja su vodila na terasu. Izašao je u
toplu noć, naslonio se na ogradu i zagledao u uređen vrt koji se nalazio tri sprata ispod. Nekoliko
trenutaka kasnije nesvesno se trgao kad je ugledao dvoje ljudi kako šetaju jednom stazom.
Muškarac je bio visok ali neprepoznatljiv pod prigušenom svetlošću kandelabra, ali je
ženu odlično znao, svuda bi prepoznao tu tamnoplavu večernju haljinu.
Nije osećao kako mu se ograda useca u dlanove dok ju je stiskao. Čuo je samo tihe
psovke koje su mu nekontrolisano skliznule s usana. Prokleta žena, pomislio je, stvarno će to
uraditi.
Plela je mrežu.
 2

Brajan nije bio siguran da će se Serena pojaviti za doručkom, kao što se pojavljivala
svakog dana. Rano je ustao, iako je legao negde oko pet ujutru. Želeo je da posmatra izlazak
sunca svojim umornim očima. Podsetio je sebe da je Serena odrasla osoba i da njega ne treba da
brine to što se nije vratila u sobu do zore...
Ako se i vratila u sobu dok je gledao sunce kako se veličanstveno pojavljuje, on je nije
čuo. A držao je odškrinuta vrata od terase. Slučajno, naravno.
Dok se tuširao i brijao, Brajan se posmatrao u ogledalu, ali mu to nimalo nije pomoglo.
Nakon tri nedelje provedene u Sereninom društvu, koje su loše uticale na njegove nerve, nije
osećao skoro ništa drugo osim velike odgovornosti prema njoj. Bila je nesposobna da brine o sebi
poput mačeta od nedelju dana, mislio je dok je pazio da ne odseče uvo žiletom.
Svejedno, opomenuo ga je razum, ipak je uspela da preživi dvadeset šest godina. Ipak, to
nije isto. On je tada nije poznavao.
Sada je poznaje.
Dok se oblačio da krene dole, Brajan je shvatio, doduše nevoljno, da je njegova
odgovornost prema Sereni vrlo malo u vezi s njegovom uznemirenošću. Gorko je priznao da je
bila istina da nije bio samo uznemiren. I to samo zato što je ona provela noć sa drugim
muškarcem. Tačka.
Iako je osetio veliko olakšanje kada ga je hostesa odvela do stola za kojim je sedela
Serena, Brajan ju je prekorno pozdravio.
„Dobro jutro, Brajane.” Serena je bila vesela, blistavih očiju i izgledala je kao da je lepo
spavala najmanje osam sati.
Ipak, Brajan se nije dao zavarati. Obuzdavajući ljutnju, seo je, uzeo kafu od pažljivog
konobara, a zatim ga oterao pre nego što je stigao da ih pita šta žele za doručak. Ne sačekavši da
se konobar izmakne, Brajan je zašištao: „Ponosiš li se sobom?”
„Zbog čega?”, naivno ga je upitala i ispila gutljaj kafe.
Setivši se da su u restoranu hotela u koji su gosti pristizali u sve većem broju, Brajan je
snizio glas. Ipak, u njemu se osećala ljutitost. „Zbog toga što si dozvolila Longu da ubeleži još
jednu recku“, brecnuo se.
„Jesam li?”
„Dođavola, Serena...”
„Imaš vrlo nisko mišljenje o mom moralu.“ Glas joj je bio izuzetno tih, a nešto u njemu je
obuzdalo Brajanovu ljutnju.
„Nisi spavala s njim?”, zbunjeno ju je upitao.
Nije pocrvenela, niti joj je bilo neprijatno zbog takvog pitanja. ,,Ne, nisam spavala s njim.
Vratila sam se u sobu malo posle ponoći.”
Brajan ju je postiđeno posmatrao. Imao je osećaj da je povredio neko malo i bespomoćno
biće. Izvinjenje je došlo samo od sebe. „Izvini, Rena”, rekao je nežno. „Izgleda da sam više
mislio o Longovoj reputaciji nego o tvojim... standardima.”
,,Ti ne znaš kakvi su moji standardi.” Bilo je jasno da Serena ne namerava tako lako da
mu oprosti. Tajanstvene sive oči posmatrale su njegove. U njima je bilo nečeg tužnog.
„Nemoj tako da me gledaš!”, rekao je nevoljno.
Pogledom je potražila konobara. „Bolje bi ti bilo da doručkuješ, Brajane”, ljubazno mu je
predložila.
 Kelner koji nije bio ništa manje imun na Serenine čari od bilo kog drugog muškarca, već
je bio pored njihovog stola sa olovkom u ruci. Brajan nije mogao ništa osim da i sam naruči
doručak nakon što je ona to uradila. Zatim se zagledao u njenu smeđu kosu i shvatio da je
donošenjem ovakvog zaključka nešto izgubio.
I to ga je bolelo. Bolelo ga je što ga ona više nikada neće pogledati naivno i sa
poverenjem i da će sada oklevati pre nego što bude pružila ruku da ga dodirne. Ovom optužbom,
izgubio je njeno poverenje.
Izgubio ga je, pomislio je. Zaista? Serena je bila najvelikodušnija osoba koju je ikada sreo
i možda... možda gubitak nije nepovratan.
Brajan je pružio ruku preko stola i položio je na njenu. ,,Rena...”, glas mu je bio izuzetno
nežan, „zaista mi je žao. Posle onoga što si sinoć rekla, jedino u šta sam bio siguran bilo je da
nameravaš da se udaš za Longa. A ja... Bio sam ljut. Toliko se plašim da bi mogla da budeš
povređena i ne želim da se to desi. Bio sam zabrinut za tebe, to je sve. Hoćeš li mi oprostiti?”
Tajnovite sive oči ponovo su ga pogledale. Ovog puta radoznalo. „Hoću. Ako... ako mi
pomogneš.”
„Samo kaži”, brzo je obećao, mada ga je glas razuma upozoravao da ne žuri iz očajanja.
Te oči su ga hipnotisale, pomislio je. Te proklete oči.
Umilnim glasom nežnim poput satena koji bi i ljutu vojsku zaustavio, Serena je kazala:
„Nauči me kako da zavedem muškarca.”
Iz njenih usta to je zvučalo sasvim obično, shvatio je nerado. Jednostavno. Ni najmanje
opasno. Učinila je sve da te reči zvuče naivno i nevino, i sasvim razumno. Toliko razumno, u
stvari, da Brajan nije mogao da smisli razlog zašto joj u tome ne bi pomogao.
Duboko je uzdahnuo. ,,Rena”, rekao je pažljivo, „neke stvari se ne pitaju.”
„Zašto?”
Provukao je prste kroz kosu. „Rena, dobro znaš zašto. Moraš znati. To što tražiš od mene
da te naučim kako da zavedeš muškarca isto je kao da...” Brajan je zaboravio šta je želeo da kaže
dok je posmatrao te njene krupne oči. Nakašljao se i pokušao ponovo. „Ti”, rekao je vrlo
ozbiljno, „imaš dvadeset šest godina. Četiri godine si provela u Evropi. Je l’ tako?”
Serena je klimnula glavom, a obrve su joj još uvek stajale upitno izdignute.
„Sigurno si se zabavljala s nekim?” Sačekao je da mu potvrdno klimne glavom, a zatim je
nastavio. „Onda moraš da znaš kakav utisak ostavljaš na muškarce. U stvari, na većinu
muškaraca.”
„Ali ti si mi prijatelj”, rekla je kao da je zato drugačiji.
Na kraju svog metaforičnog izlaganja Brajan je osetio udarac brutalne iskrenosti. „Rena,
ako te ja budem učio kako da zavedeš muškarca, na kraju ću ja biti taj zavedeni muškarac.”
Serena nekoliko trenutaka ništa nije odgovorila pošto je konobar spuštao na sto njihov
doručak. A zatim je veselo kazala, kao da se to podrazumeva: „Meni to ne smeta, Brajane.
Verujem da Džoš i tako ne bi želeo devicu u svom krevetu. Zato bi mogao da me naučiš kako da
ga zavedem i zadovoljim u krevetu, Pošto smo ti i ja prijatelji, nećeš biti suviše grub sa mnom,
niti...”
,,Serena.”
Posmatrala ga je širom otvorenih očiju. Zatim su te njene tajanstvene oči postale još
tajanstvenije i u njima se videlo koliko je povređena. ,,Ah razumem. Razumem, Brajane, zaista.
Ne moraš ništa više da kažeš.”
,,Ne verujem”, procedio je kroz stisnute zube, „da si išta razumela, Rena.”
„Ne želiš me. Jasno mi je.”
„Nije to u pitanju.” Opsovao je. ,,Ja sam odgovoran za tebe. Kako da izađem Stjuartu pred
oči ako mu zavedem jedinu ćerku?”
,,On ne mora da zna”, kazala je nervozno.
Brajan ju je dugo posmatrao, a zatim se setio s kim ima posla. Sa ženom koja je udarila
policajca u oko. Sa ženom koja je ne razmišljajući uskočila u Misisipi. Sa ženom koja je na viši
nivo podigla izraz „gvozdena ruka u plišanoj rukavici”, a što je on osetio na svojoj koži.
Uzeo je viljušku i počeo da jede. Pokušavao je da dobije na vremenu.
„Ti me želiš, zar ne?”, pitala je Serena radoznalo poput deteta. „Mislim... ne užasavaš se
pri pomisli da me vidiš golu?”
Brajan je žvakao palačinku i požurio da uzme gutljaj kafe. „Hoćeš li”, brecnuo se, ,,da
paziš kakva pitanja postavljaš?”
„Znači, užasavaš se?”
Brajanova reakcija na njeno pitanje teško bi se mogla nazvati užasavanjem, ali sto za
doručak nije bio mesto gde bi mogao da se prepusti emocijama. Barem ne u restoranu.
,,Serena”, rekao je tonom koji su njegovi prijatelji nazivali zvukom testere koja seče drvo,
,,ako kažeš još jednu reč koja se ne odnosi na doručak, neću biti odgovoran za svoje postupke.”
Netremice ga je gledala, a zatim pročistila grlo tihim, neobičnim zvukom i prepustila se
jelu.
Brajan je odsutno doručkovao. Izraz nezainteresovanosti na njegovom licu bio je
posledica samokontrole. Međutim, njegove misli, ali i mašta, odbijali su da slušaju razum. Sada
mu je bilo jasno da je prethodne tri nedelje proveo podsvesno podsećajući sebe da je Serena za
njega bila nedodirljiva, u pravom smislu te reči. Ne samo da je bila najtajanstvenija dama koju je
ikada upoznao i sasvim neiskusna već je bila i ćerka čoveka koga je izuzetno poštovao i koji mu
je bezgranično verovao.
Takođe, pošto se ponašala bezbrižno, lakomisleno i naivno poput deteta, uglavnom ju je
posmatrao u tom svetlu.
Ipak, posle njene iznenađujuće odluke od prethodne večeri Brajan je shvatio da ne može
da smetne sa uma činjenicu da je ona, ipak, žena. Pošto je taj zid srušen, teško je podnosio
saznanje da ga je veoma privlačila.
Privlačila, pomislio je, osetivši jezu. I više od toga. Opčinjavala ga je. Kad bi mu se
osmehnula, zaboravljao bi kako se zove.
Nije morao da gleda u nju da bi video to lepo lice i oči koje su opčinjavale, ali ni skladno
telo koje je rečima ogolila pred njim. Gola Serena... Bože, toliko jasno je mogao da je zamisli
takvu da je osetio napetost u celom telu, a krv je počela brže da struji njegovim venama. Srce mu
je tuklo, dah mu se ubrzao i odupirao se primitivnoj potrebi da je privije u naručje i...
Stvarnost ga je poklopila poput ledenog talasa. Serena je želela Džošuu Longa. Zamolila
je Brajana da je nauči kako da zavede muškarca jer je želela Longa. Tražila je od njega da je
nauči kako da zadovolji muškarca jer Long nije želeo devicu u svom krevetu.
Devica?
Brajan je osetio kako se guši i kako se negde u njemu vezuje čvor. Odgurnuo je tanjir i
pogledao ju je pogledom divlje strasti.
Dođavola, da li je znala šta traži od njega?
Nije progovarao dok nisu završili s doručkom, zatim je potpisao račun i istovremeno su
ustali od stola. Brajan se nije usudio da je uhvati pod ruku, niti uopšte da je dodirne, a ona je u
tišini hodala pored njega dok su išli predvorjem i ušli u lift. Kada su stigli na svoj sprat,
otključala je vrata svoje sobe i pozvala ga unutra.
Brajan jedva da je sačekao da se vrata za njima zatvore, ali je uspeo da zvuči
nezainteresovano.
 „Jesi li izabrala strategiju, Rena? Nameravaš da naučiš kako da namamiš Longa u svoju...
mrežu. Jesi li je tako nazvala?”
Serena je sela na krevet i posmatrala ga. Obučena u tanku i pripijenu bluzu, nije bila ni
devojka ni žena, a Brajan je jedva obuzdavao svoje prirodne nagone.
„Nameravam” odgovorila mu je iskreno. „Ako ti, ili bilo ko drugi, želi da me nauči.”
Brajan je prišao širokom prozoru. Nije mogao da izdrži njen pogled. „Koliko lekcija
nameravaš da savladaš, Rena?”, uspeo je da izusti. „Koliko noći? Koliko puta bi spavala sa
mnom pre nego što odeš kod njega?”
„Pretpostavljam da to zavisi od brzine kojom budem učila, zar ne?”, odgovorila je bez
oklevanja, neuznemirena njegovim grubim pitanjem.
Okrenuo se da je pogleda, gurnuvši ruke u džepove pantalona. „Reci mi nešto.” Naterao je
sebe da izusti, čvrsto prikovavši stopala za pod. ,,Da li ti je palo na pamet da je za to potrebna
određena mera strasti između dvoje ljudi? Koliko sam shvatio, ti želiš Longa, ni spomenula nisi
da želiš mene.”
Serena ja zatreptala, a zatim ozbiljno kazala: ,,Pa teško da u to mogu da budem sigurna, je
li, Brajane? Ni poljubio me nisi, zaboga. A sigurna sam da iskusan muškarac poput tebe odlično
zna kako... da zavede ženu. Je l’ tako?”, radoznalo je upitala.
Brajan je znao da treba da izađe iz njene sobe. Smesta. Trebalo bi da se postavi prema
ovoj situaciji kao prema vrcavoj šali, kako se ona nesumnjivo postavila. Želeo je da može to da
uradi. Da se nasmeje i opušteno razgovara o tome.
Ali nije mogao. Nije mogao da ode, a nije mogao ni sve ovo da shvati kao šalu. Zato što
je svakim delom svoga bića želeo ono što mu je nudila.
U Brajanovom životu nisu nedostajale žene. Bio je privlačan, znao je, a bio je izuzetno
prijatan. Pošto je izbegavao vezivanja na duge staze, njegove prethodne veze mogle bi se nazvati
kratkim aferama. Nije bilo vezivanja, obećanja, niti kajanja na kraju.
Zašto sada okleva, pitao se. Sigurno ne zbog besmislenih razloga koje je izmišljao. Niti
zato što je ona bila nedokučiva. Ako ništa drugo, to mu je bio izazov. Niti zbog toga što je bila
ćerka Stjuarta Džejmsona. Na kraju krajeva, bila je dovoljno odrasla, a Stjuart teško da je naučnik
koji drži zabijenu glavu u pesku.
Brajan je pogledao Serenu dok je strpljivo čekala odgovor na svoje pitanje i pokušavao je
da ignoriše signale koje je njegovo telo slalo mozgu.
„Neću to da uradim.”
Kako li su mu te reči izletele, pitao se.
Kratko je ćutala, a njeno lepo lice je bilo mirno. Zatim je klimnula glavom i ustala. ,,U
redu, Brajane.”
„Šta... šta ćeš da uradiš?”
„Naučiću”, rekla je jednostavno.
,,Ko će te naučiti?”
„To je moj problem, Brajane. Nemoj da brineš o tome.”
„Dođavola, Serena...” Stajao je ispred nje pre nego što je shvatio da se pomerio i snažno
ju je stiskao za ramena. „Bićeš povređena, kako to ne shvataš? A ideja da spavaš sa jednim
muškarcem kako bi naučila da zavedeš drugog sasvim je suluda!”
Hrabro ga je pogledala. „Zaista? Nije u današnje vreme, Brajane. Želim da naučim...
veštinu, ako tako hoćeš da kažem, jer mi je ta veština potrebna. Pošto znam da ti izbegavaš
vezivanje, učinilo mi se da bi bio odličan učitelj.”
„Zašto misliš da ne želim...”
„Sam si mi rekao”, smireno ga je prekinula. „Onog dana kad smo se upoznali.”
 Nije mogao toga da se seti. „Nije stvar u tome, Rena.”
„Ne, upravo je u tome stvar. Nisi rekao, ali možda si želeo da spavaš sa mnom, samo ne
želiš ništa više od toga. A ja želim da naučim kako da zavedem muškarca. Šta ima loše u tome da
se ti i ja upustimo u neobaveznu vezu takve vrste? Džoš odlazi sutra, ali vraća se za nedelju dana
i ostaje dve nedelje. Mogli bismo...”
Prepustivši se željama svog tela čak iako se njegov razum bunio, Brajan ju je iznenada
privukao sebi. Ruke su mu skliznule niz njena leđa, a zatim na kukove, skoro naglas zaječavši
kada su se obline njenog nežnog tela sasvim privile uz njegovo snažno i mišićavo telo.
Odmahnuo je glavom, porilično iznenađen snagom želje koju je iznenada osetio prema njoj. Kada
je osetio kako se njene ruke obavijaju oko njegovog struka, a zatim klize po njegovim leđima,
pokušao je da se uhvati za poslednju slamku spasa zdravog razuma.
,,Rena”, rekao je promuklim glasom, ,,ne želim ništa više od toga da sa tobom legnem na
ovaj krevet i...” Zastao je i zažmurio, boreći se da uspostavi kontrolu, dok se njeno telo, nevino i
zavodljivo, pomeralo uz njegovo. Nije mogao da diše od divlje želje koju je u njemu probudila.
Kada je konačno otvorio oči, zatekao je kako ga posmatra sa neskrivenim zadovoljstvom.
„Ne moraš da me poljubiš, Brajane”, prošaputala je. „Već znam da te želim. Znala sam
čim sam te osetila blizu.”
Brajan je uzdahnuo, a zatim ju je strasno poljubio. Nije mogao da se obuzda, čak ni kada
bi to želeo. Kada su se njene meke, hladne usne stopile s njegovim i otvorile mu se, poslednji trag
zdravog razuma je nestao.
Jednom rukom je duž njene kičme stigao do guste, tamne kose, privivši je uz sebe što je
čvršće mogao ne odvajajući usne od njenih. Kada mu se ruka spustila do njenog struka, osetio je
kako se poput umiljatog mačeta izvija pod njegovim dodirom. Taj neiskusni pokret bio je
dovoljan da se osvesti.
Boreći se protiv želje koja je bila najsnažnija od svih koje je ikada osetio, uspeo je da
odvoji usne od njenih i odmakne se. Bio je grublji nego što je nameravao, izbacio ju je iz
ravnoteže kad ju je odgurnuo, pa je pala na krevet.
Dugo je gledao u nju pokušavajući da povrati dah i ostane ravnodušan na Serenine
rumene obraze i oči koje su svetlucale od želje. Zatim je, setivši se koliko je njegova odbrana bila
slaba pored njenog neskrivenog odgovora, opsovao, izašao iz sobe i zalupio vratima.

Serena je dugo ostala da gleda u zatvorena vrata dok joj se disanje postepeno smirivalo.
Protegla je svoje vitko telo kao zadovoljna mačka. Čudno, pomislila je, kako se fizički oseća
sasvim drugačije. Svaki nerv u njenom telu kao da je postao sasvim drugačiji. Živ... svestan.
Slasno svestan.
Ležala je na leđima gledajući u plafon, namrštena. Komplikacije, pomislila je. Nikad ništa
nije bilo jednostavno, naravno. Sve je bilo komplikovano, ljudi su bili komplikovani... i planovi
su bili komplikovani.
Ovakva situacija bi obeshrabrila neku drugu ženu, naročito nakon Brajanovog odbijanja,
ali ne i Serenu. Ona je uživala da razmršuje. Naravno... ponekad je bilo neophodno što više
zamrsiti pre nego što se počne sa odmršivanjem.

Brajan je pokušavao da izbaci frustraciju na hotelskom teniskom terenu i uspeo je tako što
se izmorio. Pošto se istuširao, proverio je da li je Serena u sobi. Kada je shvatio da nije, počela je
da ga obuzima nervoza dok je išao ka hotelskom predvorju. Kada je bacio pogled kroz stakleni
zid, zastao je kao ukopan. Džošua Long je stajao pored crne limuzine obučen u elegantno odelo i
spreman da putuje. Glava mu je bila blago nagnuta, a lice razvučeno u šarmantan osmeh dok je
razgovarao sa Serenom.
Presvukla se jutros, primetio je Brajan, došavši do uznemirujućeg zaključka da iako su joj
pantalone po njegovom mišljenju savršeno stajale, zavođenje Longa zahtevalo je izazovnu
svilenu haljinu. A zelena svila koju je imala na sebi savršeno je padala na prava mesta... ali i na
ona pogrešna koja su uticala na Brajanove zaštitničke nagone i njegove pažljivo obuzdavane
želje.
Stajao je mirno, a nešto u njemu se stezalo dok je čekao da crnokosi muškarac poljubi
Serenu u znak pozdrava. I poljubio ju je. Brajanov pritisak tek je neznatno porastao pošto je
poljubac bio ovlaš i kratak.
Limuzina je krenula, a Serena se vratila u predvorje sa sanjalačkim osmehom na usnama.
Ugledala je Brajana i prišla mu, sakrivši osmeh, ali nedovoljno brzo.
Brajan je osetio ljutnju.
„Nadam se da me nisi čekao da ručamo”, rekla je veselo. „Džoš mora u grad na neki
sastanak danas popodne, a pošto se neće vratiti do večeras...”
Brajan ju je prekinuo gestom nestrpljenja. Zaista nije želeo da sluša o njenom izlasku na
ručak. Ono što je želeo - ne, ono što mu je bilo potrebno - jeste da stvari između njih vrati na
staro. U suprotnom, znao je, postaće joj prvi ljubavnik u životu. Prolazni ljubavnik. Učitelj.
Osetio je gorak ukus u ustima od tog saznanja.
„Moramo da razgovaramo”, rekao joj je.
„Možemo gore...”
„Ne.” Brajan ju je uhvatio za lakat i poveo ka jednom ćošku ogromnog predvorja u kome
su gosti mogli da sednu i opuste se. Skoro sve fotelje i dvosedi su bili prazni i on je Sereni rukom
dao znak da sedne. „Nećemo ići ni u tvoju ni u moju sobu.”
Serena je sela i posmatrala ga kako seda u fotelju sa njene desne strane. „Zar ne veruješ
sebi, Brajane?”
Na trenutak je krajičkom oka ugledao odraz prave Serene. U njenim očima je postojao sjaj
koji do sada nije primetio, ali ga je instinktivno prepoznao. Sjaj žene koja je odlično znala ko je:
stoprocentno prava žena.
Zavrtelo mu se u glavi i u slabinama je osetio pritisak primitivne želje. Bila je žena u
najboljim godinama koja je lovila muškarca koga je želela i osećao je kako od tog saznanja
njegovim telom počinje da teče reka strasti.
Zatim je taj sjaj nestao i Serenino lepo lice ponovo je postalo smireno.
„Sada bi me udavio, znam”, zaključila je. „Misliš da ne bi mogao da se obuzdaš da me ne
zadaviš kada bismo bili sami u sobi?”
Brajan je znao, znao je to, da je Serena namerno promenila smisao svog pitanja. A on to
nije smeo da joj dozvoli. Nije smeo da dozvoli da njegovo opažanje prođe neopaženo.
,,Ne, ne verujem sebi”, rekao je. ,,I ti to znaš. Odlično znaš šta mi radiš.”
Osmehnula se anđeoskim osmehom koji bi i mrtve digao iz groba. ,,Ne znam što se opireš
tome”, rekla je zavodljivo. „Ponašaš se kao da tražim od tebe da ubiješ nekoga, Brajane. Znam da
me želiš. Znam i da ja želim tebe. U čemu je, onda, problem?”
Brajan nije shvatio da su njegove iskrene misli izašle na površinu. A onda se nije trudio
da ih sakrije. „Stvar je u tome da je to proračunato”, rekao joj je ljutito. „Rešila si da odvučeš
Longa u krevet i pred oltar, pa od mene tražiš da te podučim kako. To je hladnokrvna,
bezosećajna zavera u koju seks ne treba da se pretvori.”
Serena nije delovala ni najmanje uvređeno na odurnu sliku koju je o njoj predočio. U
stvari, nju je to zabavljalo. „S obzirom na tvoju reputaciju”, rekla je veselo, ,,ti si poslednji čovek,
Brajane, koji bi trebalo da ima takav prigovor.”
 „Moja reputacija...” Netremice ju je posmatrao. „šta želiš time da kažeš?”
„Za razliku od Džoša, ti ne konzumiraš samo plavuše. Ako je verovati novinama.“
Brajan je stisnuo zube i snažno se usprotivio. „Ja nisam proračunat u svojim vezama.”
,,Zaista?” Njen uporan pogled ga je dekoncentrisao. „Znaš da će se svaka... veza... završiti
pre nego što počne. Zar to nije proračunato?”
Nije znao kako da joj odgovori i to mu je smetalo. Da li je bio proračunat? „Ne”, rekao je
konačno. ,,To je jednostavno prihvatanje mojih trenutnih prioriteta... i iskren stav prema vezama
odraslih ljudi.”
,,Pošteno”, kazala je pomalo podrugljivo. „Pokriva sve situacije, rekla bih.” Pre nego što
je eksplodirao, ljubazno je dodala: „Sad to primeni na moju situaciju.”
Zaćutao je, ah samo na trenutak. ,,To je...”
„Drugačije? Zaista, Brajane?”
Sateran u ćošak, promenio je taktiku. „Rena, planiraš seksom da odvedeš Longa pred
oltar, ako to nije proračunato, ne znam šta je.”
„Ali ja nisam proračunata.” Osmeh joj je bio anđeoski. „Znam da je seks deo svake veze i
nikako ga ne bih iskoristila kao oružje ili nagradu. Ne, Brajane, nisi me razumeo. Želim da
naučim kako da zadovoljim Džoša, to je sve. Imam drugi plan da stignem do oltara.”
„Kakav plan?”, upitao ju je. Pošto se samo osmehivala, snažnije se namrštio. „Rena, ne
misliš valjda...”
„Da ga uhvatim na bebu? Ne, Brajane. Verujem da u brak treba da uđu dvoje, a ne troje.
Koristiću zaštitu.”
,,Ti čak i ne znaš šta ta reč znači”, rekao je kiselo.
Nagnula se ka njemu i rukom ga ovlaš dodirnula po kolenu. Taj dodir osetio je do kostiju.
„Prestani da brineš o meni”, prošaputala je. „Slušaj, zašto se ne vratiš u Kaliforniju? Mogu sama
da završim putovanje, tata bi razumeo.”
Na trenutak zabrinut i ljut, Brajan je pomislio da bi mu to mogao biti izlaz iz trenutne
situacije. Ipak, nije mogao, znao je. Izludeo bi pitajući se da li je Serena sasvim izgubila razum -
što je bilo vrlo izvesno da se može desiti - a ne bi bio niko pored nje da joj pomogne. Sama
pomisao da će se ona vratiti u Kaliforniju nakon uspelog ,,plana” da uhvati muža strahovito ga je
mučila i nije bio spreman da ode i ostavi je njenim zaverama i spletkama.
„Ne”, konačno je rekao. „Ostajem. Obećao sam tvom ocu da ću brinuti o tebi.”
Naslonila se, polako prelazeći prstom preko njegovog kolena. „Ostaćeš, ali mi nećeš
pomoći?”
„Serena, ti...”
„Znam da me želiš.”
„Nije u tome stvar”, uspeo je da izgovori nakon što je duboko uzdahnuo.
Nakratko se namrštila. „Jasno mi je šta je u pitanju. Ti više voliš da budeš onaj koji
zavodi.”
,,Ne, nije. U stvari, bio bih polaskan... da su okolnosti uobičajene. Ali ova situacija teško
da je uobičajena.”
Serena ga nije slušala. Ćudljivo je rekla: „Možda bi trebalo da pokušam da te zavedem.“
Obuzdavajući svoje želje, Brajan je kazao: „Gospode, baš si opasnica.“
„To bi mi bila dobra vežba“, rekla je i dalje se dureći.
„Serena, prestani. Samo prestani s tim.“
Osmehnula se izazovno, a sjaj u njenim očima ga je momentalno uznemirio. „Pokušaću
da te zavedem protiv tvoje volje. Šta kažeš na to?“
„Sasvim suludo.“
 „Znaš kako se kaže kad se neko opire?“, prošaputala je. „Otpor čini poteru još
odlučnijom. Samo ti slobodno beži, Brajane.“
Brajan je promrmljao sebi u bradu: „Mislio sam da preuzimam odgovornost za
neposlušno dete koje je otac razmazio. Umesto da bude tako, završio sam sa lepom, pametnom i
nemilosrdnom ženom koja želi na meni da isproba veštinu zavođenja kako bi ulovila drugog
muškarca.“ Gledao ju je pravo u oči. „Sigurno sam sišao s uma.“
„Zato što ćeš mi to dozvoliti?“, ponadala se.
,,Ne, neću ti to dozvoliti!“, skoro je zaurlao. Kada je primetio da se ljudi okreću u
njihovom pravcu, spustio je glas. „Sišao sam s uma zato što te ne vežem i ne pošaljem prvim
avionom u Kaliforniju.”
„Imaš li petlju?”
Pošto je to bilo retoričko pitanje, Brajan se nije potrudio da joj odgovori.
„Želim te, Brajane.”
Te prijatne reči sekle su ga poput vrelog noža, sve ga je peklo i bolelo, i nije mogao da
odvoji pogled od njenih prelepih, sivih očiju. U tom trenutku Brajan je u potpunosti shvatio
koliko je zaista bila opasna Serena Džejmson. Ništa mu nije bilo važno. Kad bi ga pogledala, sve
je postajalo nevažno osim te neizdržive želje koju je budila u njemu svojim pogledom i umilnim
rečima.
„Ti želiš Longa”, rekao je promuklo.
Osmehnula se. „Trenutno želim tebe.”
Brajan je ustao. Svaki deo njegovog tela se bunio jer je nameravao da ode. „Ništa ti ne
moraš da učiš o zavođenju”, kazao joj je. „Već si sve savršeno savladala.”
 3

Na Brajanovo iznenađenje, Serena te večeri nije izašla sa Longom na večeru. Umesto

toga, pokucala je na njegova vrata i ljubazno ga pozvala da večera s njom.
Na trenutak Brajan nije bio u stanju da joj odgovori, jer se zapitao da li je prirodno da se
ljudsko srce za tren sasvim okrene. Kada je konačno bio sposoban da prihvati njen poziv, nije ga
iznenadila promuklost u sopstvenom glasu.
Bila je u srebrnoj haljini koja je bila skrojena tako da prkosi svim zakonima gravitacije.
Na leđima je bila otvorena do kukova, padala je do članaka, a izrez se dizao skroz do kuka.
Tkanina od koje je bila sašivena haljina delovala je nestvarno poput sjajne paučine - prigodno,
pomislio je preko volje - i naglašavala svaku, i najmanju, oblinu, svaku udolinu... i svaki njen
dah.
Spuštali su se liftom kad je on shvatio. „Dođavola, pa ti si počela!”
„Šta sam počela, Brajane?”
Još jedan posetilac hotela nalazio se u liftu, pa Brajan nije mogao da kaže na šta je mislio.
Umesto toga ozbiljno ju je pogledao, a zatim pogledao neznanca koji nije odvajao pogled od
Serene. Shvativši poruku, neznanac je skrenuo pogled.
Serena je uhvatila Brajana pod ruku i osmehnula mu se. „Imaš vrlo bezobrazne i
sumnjičave misli”, rekla mu je zavodljivo. „Samo koristim priliku da obučem haljinu koju sam
kupila u Parizu.”
,,To se zove haljina?”, upitao ju je.
,,A šta si mislio?”
„Oružje”, prošaputao je bez daha. „Što ne ciljaš u Longa?”
„Brajane, nesnosan si. Ne ciljam ni u koga.”
Sasvim svestan njene ruke kojom ga je držala pod ruku, Brajan ju je vodio predvorjem ka
restoranu. Nimalo se nije iznenadio kada je primetio muške poglede koji su ih pratili dok ih je
konobar vodio ka stolu. Takođe je primetio da je Long sedeo nekoliko stolova dalje od njihovog.
U društvu jedne prelepe plavuše.
Serena kao da to nije primetila.
„Ciljaš u njega”, rekao je Brajan istog trenutka kada je konobar otišao. „Ili u njegovu
pratilju.”
,,Ja ću piletinu”, rekla je Serena listajući jelovnik. ,,A ti, Brajane?”
I dalje je razmišljao o njenim motivima. „Pokušavaš da ga napraviš ljubomornim? Uz
plavušu?”
„Mogli bismo da popijemo vino.”
„Serena.” Sačekao je da se pogled tih sivih očiju podigne ka njemu. „Dođavola, ko ti je
večeras meta?”
Zatvorila je jelovnik i dodala mu ga jedva ga dodirnuvši po ruci. „Brajane”, rekla je tiho,
umilnim glasom izgovarajući njegovo ime, „ti si jedini muškarac u ovoj prostoriji.”
Znao je da ona to namerno radi. Iz nekog neobjašnjivog razloga nije uspevao da smiri
sopstveni puls. Odmahnuo je glavom, pogledao u jelovnik i prošaputao: „Ti si pretnja za
čovečanstvo.”
Serena se naslonila i nasmejala, ali nije ništa prokomentarisala. Počela je da priča
opušteno i drugarski kao što je to činila i prethodne tri nedelje. Brajan se, osetivši olakšanje,
trudio da održi takvu atmosferu, s teškom mukom sklanjajući pogled od njenog dekoltea koji je
mamio.
Razuman i analitičan deo njegovog mozga govorio mu je kako je sasvim besmisleno da se
u svojih trideset i šest godina oseća kao tinejdžer koji pada na očigledne pokušaje zavođenja. Taj
isti deo njegovog mozga takođe se pitao o ispravnosti testova inteligencije. Njegov koeficijent
inteligencije bio je izuzetno visok.
Neverovatno kakvom brzinom inteligencija napušta muškarca.
Sa druge strane, Serena je bila prijatna i smirena. Više nije izjavljivala ništa što bi Brajan
nazivao sumnjičavim, niti je flertovala s njim.
Pričala je sasvim opušteno sve dok nije stigao desert. A tada je Brajanu ponovo zasvetlila
lampica za opasnost.
„Izvini, šta si rekla?”, oprezno ju je upitao.
Bezazlene oči su mu se osmehivale. „Rekla sam da Bišopovi sutra popodne idu u grad i
da sam obećala da ću im čuvati decu.”
Duboko je uzdahnuo. „Ko su Bišopovi i koliko si dece obećala da ćeš čuvati?”
„Brajane, sigurno si video Bišopove. Ovde su koliko i mi. To je onaj par sa sinom i
ćerkom u sobi niz naš hodnik.”
Setio se. Setio se dvoje plavokose dece uzrasta od oko osam i šest godina koji su izgledali
kao anđelčići, a ponašali se kao da su ih demoni zaposeli. Hotelsko osoblje je već izludelo od tih
malih čudovišta.
Njih dvoje... sa Serenom?
Brajan je pogledao na izvrstan kolač od jagode i s uzdahom odgurnuo tanjir. Izgubio je
apetit. Nije znao zašto.
Ona se iznenada zakikotala. „Ne moraš da mi pomogneš, Brajane. Mogu sama da čuvam
decu. I to samo nekoliko sati.”
„Ratovi su”, primetio je, „počinjali i završavali se za nekoliko sati, Rena. Moraš li to da
radiš?”
„Obećala sam.”
„Jesu li te Bišopovi pitali?” Znao je odgovor.
„Nisu, ali ja znam da nemaju mnogo prilika da budu sami. Jednom su angažovali hotelsku
dadilju, ali posle toga nijednu ne mogu da nađu. Uvek su zauzete.”
Video je kako su joj se oči smejale i shvatio da je Serena znala zašto su hotelske dadilje
zauzete kada su u pitanju deca Bišopovih. Ponovo je uzdahnuo. „Sjajno! Pa to je sjajno! Ako
budem morao da izvlačim iz zatvora tebe i dvoje dece, da znaš da ću te ubiti.”
„Previše brineš.” Sa nevericom ju je gledao kako jede kolač. Jela je za troje, primetio je, a
to se nimalo nije odrazilo na njenu liniju.
„Sigurno sam već zaradio čir”, kazao je, „za ove tri nedelje.”
„Hoćeš li to da pojedeš?”
Bez reči joj je primakao svoj tanjir i posmatrao je kako ne prestaje da jede. „Gde ti sve to
stane?”, pitao ju je zadivljeno.
Serena mu se osmehnula. Nije shvatila njegovo pitanje kao uvredu. „Tata kaže da imam
savršen metabolizam. Namerava da prouči kako funkcioniše, pa da patentira sistem i obogati se.”
„Već je bogat.”
„Onda još bogatiji nego sada. Sem toga, želi da dobije Nobelovu nagradu, pa smatra da je
to jedan od mogućih načina.”
„Nikada ne spominješ majku.” Nije znao zašto je potegao to pitanje, verovatno iz čiste
radoznalosti.
Serena mu nije odmah odgovorila. Odgurnula je tanjir sa dopola pojedenim desertom i
ozbiljno ga pogledala. „Mama je ubijena pre šesnaest godina.“
Po tonu kojim je to rekla, zaključio je da iza smrti njene majke stoji duga priča.
Instinktivno ju je uhvatio za ruku. „Šta se desilo?”
Slobodnom rukom Serena se poigravala drškom svoje čaše. „Navodno, nesrećan slučaj.
Međutim, moj otac je bio meta.”
„Molim?” Osetio je ledene žmarce duž kičme.
„Majka je otišla u kupovinu. Krenula je tatinim kolima, jer je tata otišao na neki kraći put,
pa su mu kola ostala u garaži. Samo je krenula u kupovinu. Živeli smo u planini, a put za grad je
bio... moralo se pažljivo voziti. Policija je zaključila da je ona izgubila kontrolu na jednoj krivini.
Automobil se survao niz liticu.“
Brajan ju je čvršće stisnuo za ruku. „Ali ti ne veruješ da je to bio nesrećan slučaj?“
„Tata je u tom periodu radio za vladu. Radio je na nekom... posebnom projektu, pa je i
vlada poslala svoj tim istražitelja. Lokalna policija je tvrdila da su najverovatnije kočnice
oštećene prilikom survavanja, ali vladin tim se nije složio, Neko je mislio da će tata biti u kolima.
Samo ga je slučajnost spasla.”
„Nisu znali ko je želeo njegovu smrt. Bilo kako bilo, čitav kordon obezbeđenja se našao
oko tate i mene.”
„Jesu li saznali ko...?”
„Nisu. Tata je tada radio nešto u oblasti medicine. Iza toga je mogla stajati bilo koja grupa
ili organizacija. Ili čak i neka država.” Tiho je uzdahnula. „Nakon nekoliko godina tata im je
rekao da više ne može da podnosi obezbeđenje i prešao da radi u privatnom sektoru. Nije mu
teško pala promena. Prvo se bavio inženjeringom, to je bila manje opasna oblast delovanja. Zatim
se specijalizovao za elektronski inženjering i kompjutersku tehnologiju. Ostalo znaš.”
Brajan je ćutao i razmišljao o čoveku koga je upoznao pre dve godine. Shvatio je da ga je
ipak jedva poznavao. Visok, još uvek lep muškarac sede kose i blagih sivih očiju. Čovek koji je
malo pričao o sebi, a još manje o svojoj prošlosti.
„Nisam znao”, prošaputao je Brajan.
Serenin pogled je odlutao u daljinu. ,,On ne priča o tome. Njegova ljubav prema mojoj
majci bila je nešto posebno. Ona je imala jedan brak pre njega, udala se vrlo mlada. Muž joj je
umro posle samo nekoliko godina braka. Tata ju je upoznao nekoliko godina posle toga. Odmah
ju je zavoleo. Bila je sitna i krhka, najblaže naravi na svetu. Bila je i bogata, imala je svoje, ali i
muževljevo nasledstvo. Tata je radio, trudio se da sam postigne uspeh, ali nije mnogo zarađivao.
Prošla je cela godina pre nego što je skupio hrabrost da je zaprosi.” Iznenada se nasmejala.
„Možeš li da zamisliš da moj tata nije imao hrabrosti?”
„Ne ide mu uz karakter.” Brajan se osmehnuo, ali kada je shvatio dubinu značenja njenih
reči, namrštio se. „Rena, iako on više nije meta - barem pretpostavljam da nije - zar Stjuart nije
brinuo o tome što si bila sama u Evropi?”
Serena je delovala kao da se ponovo izgubila u svojoj prošlosti. „Naravno da je brinuo.
Brine još uvek. Ali ni jedno od nas dvoje ne može dugo da izdrži okove. Želela sam da vidim
Evropu, on je to razumeo. Ali i želeo je da me skloni nakratko. Pošto nisam javna ličnost, u tom
smislu sam pošteđena, kao i svi ostali u ova turbulentna vremena.”
„Zašto je onda”, pitao je Brajan, „Stjuart insistirao na tome da te neko prati dok se iz
Engleske ne vratiš kući?”
Osmeh je nestao s njenog lica, a pogled joj se spustio na prste koji su se igrali sa čašom.
Nakon dužeg ćutanja veselo ga je upitala: „Taj projekat koji radi za tebe, Brajane, ako bude
uspešan, sasvim će promeniti industriju kompjutera, zar ne?”
,,Da.” Počinjao je da shvata i ponovo osetio kako mu hladna jeza struji niz kičmu.
 „Sigurna sam da imaš odlično obezbeđenje. U suprotnom, tata ne bi tražio od tebe da mi
praviš društvo. Ipak, ima mnogo kompanija, mnogo zvučnih imena koji se bore da dođu na vrh
kompjuterske industrije. Ako čovek tatine reputacije radi za inovativnu kompaniju poput tvoje,
ljudi će se zamisliti.”
,,Rena.” Gledao je u nju sve dok ga nije pogledala. „Šta mi nisi rekla?”
Pažljivo birajući reči, Serena je izgovorila: „Tata ne brine o mojoj fizičkoj bezbednosti,
Brajane. Mislim, bilo bi besmisleno da angažuje telohranitelje, samo bi postigao suprotan efekat
da na mene privuče pažnju. Bilo mi je potrebno opušteno, neplanirano putovanje sa labavom
maršrutom. Želeo je da imam društvo, kako bih bila sigurnija...”
,,Serena.”
Uzdahnula je. „Primio je nekoliko poziva, Brajane, to je sve. Glas je bio muški. Ništa nije
rekao osim imena mog hotela u Parizu. Tata me je upozorio, pa sam promenila nekoliko hotela.
Sutradan je dobio drugi poziv. Glas mu je rekao ime mog novog hotela.”
„Zaboga, Serena...”
Sada je ona njega stisnula za ruku. „Brajane, tata je tako živeo i ranije. I ja sam. Taj čovek
koji ga je zvao samo je želeo da tata zna da lako mogu da me nađu ako bude bilo potrebe. Tata je
dobio nekoliko primamljivih ponuda prethodnog meseca. Veruje da iza poziva stoji neko ko želi
da ga angažuje. I to očajnički. Smatra da je ovo način da ga upozori da pažljivo razmisli pre nego
što odbije sledeću ponudu.”
Brajanu industrijska špijunaža nije bila nepoznata, pošto je za ovih deset godina, koliko
vodi kompaniju, jednom ili dvaput bio na meti špijuna, ali ništa slično ovome o čemu mu je
Serena ispričala nije iskusio. „Trebalo bi da si na nekom bezbednijem mestu” prošaputao je.
,,Na bezbednom sam mestu.” Osmehnula mu se. „Idem od mesta do mesta, tiho i bez
fanfara. U iznajmljenom automobilu nepoznatim, autoputevima i lokalnim magistralama. Nikada
se ne zadržavam dugo na jednom mestu da bih ostavila trag. I što je još važnije, dajem tati i
njegovim saradnicima vremena da slede svoj trag. Kada stignemo u Kaliforniju, tata će već znati
ko ga toliko očajnički želi i zašto. Kada to bude saznao, znaće i kako da se postavi.”
Brajan je shvatio da nimalo nije poznavao Stjuarta Džejmsona.
„Zašto mi to odmah nije rekao?”, zanimalo je Brajana.
Serena je oklevala. „Izvini, Brajane, ali bila je to moja ideja. Nisam te poznavala. A ja se
nikada ne oslanjam na dobru volju onih koje ne poznajem. Niti tražim da me takav neko štiti. Ali
tata te je poznavao i poslao te je pravo u London kako bi dobio na vremenu da reši stvari ovde.
Kada smo stigli u Njujork, prijavili smo se u hotel na četiri dana, a otišli smo posle dva. Tada su
nas izgubili. Tati su javili da sam u Njujorku, ali me posle toga nisu pominjali u dva poziva koja
su usledila.”
Brajan je odmahnuo glavom i u neverici upitao: „Zašto baš ja, zaboga? Ako nije želeo da
budeš sama, mogao je da angažuje telohranitelja. Nekog naoružanog, koji neće biti upadljiv.”
„Ne volim oružje”, rekla je Serena ozbiljno. ,,I bez obzira na to koliko neupadljivo bude
izgledao, telohranitelj uvek liči na telohranitelja. A to izaziva sumnju. ’Šta će ovoj maloj čuvar?’
Možda bi neki novinarčić iz lokalnih novina platio nekoliko dolara da to sazna. Već sam to
viđala. Ovako svi vide da putujem s izuzetno privlačnim muškarcem, dovoljno važnim da dobije
nekoliko naslovnih strana, i sa kojim moj otac sarađuje.” Zatim je ljubazno dodala: „Muškarcem
koji je poznat po svojoj sposobnosti da vodi računa o sebi i svakom drugom ko je sklon upadanju
u nevolje. Sportista je, ima crni pojas u karateu i dozvolu za pilotiranje, pa može da vozi bilo koji
privatni avion. Zaradio je nekoliko odlikovanja u vojsci i bio zaslužan za postizanje nekoliko
mirovnih sporazuma.”
Brajan je osećao da mu je donja vilica pala i da su mu usta otvorena.
 „Omiljena boja mu je plava”, nastavila je Serena, „pije viski, ali više voli vino, jaku crnu
kafu, voli italijansku kuhinju i poluklasičnu muziku. Svoj prelepi stan održava urednim uz pomoć
spremačice koja dolazi samo jednom nedeljno. Ta urednost je verovatno posledica vojničke
discipline, ali još verovatnije vaspitanja majke koja je bila pola-Škotkinja, pola-Irkinja i oca koji
je bio nemačko-engleskog porekla, generala u penziji koji obožava da rešava ukrštenicu u Sandej
tajmsu.”
„Serena…“
„Njihov uzoran sin”, završila je naivno, ,,takođe, rešava teške ukrštenice, ali i druge vrste
slagalica, jer njegov koeficijent inteligencije otkriva malog genija.”
,,Malog...” Nije odvajao pogled od nje. „Koliki je tvoj koeficijent inteligencije?”,
prekinuo ju je.
„Isti kao i tvoj”, kazala je.
Brajan je lagano uzdahnuo. ,,Da li bi mi rekla”, ljubazno ju je upitao, „odakle ti sve te
informacije o meni? Ne sećam se da sam popunjavao ikakav upitnik.”
„Sakupilo se. Sa raznih strana.”
,,To nije odgovor.”
„Pitala sam tatu.”
„Stjuart nikada nije bio u mom stanu i ne zna koja mi je omiljena boja. Pokušaj ponovo.”
„Tata mi je rekao. Ozbiljno, Brajane. On zna mnogo toga, a deluje kao da ništa ne zna.
Čovek u situaciji u kakvoj se nalazi on... mora da sazna sve o tebi pre nego što se upusti u posao
sa tobom. Nakon svih ovih godina to mu je prešlo u naviku.”
Brajan je pokušavao da svari sve nove informacije koje je dobio kao desert nakon večere.
„Da razjasnimo, čovek ili grupa ljudi pokušava da angažuje tvog oca i preuzme ga iz moje
kompanije na sve moguće načine. U ’poštene' načine ubraja se novac za čiju sumu neću da pitam,
a u ’nepoštene’ moguća otmica ili povređivanje njegove ćerke, to jest tebe. Jesam li u pravu?”
„Jesi, kako ti umeš lepo da se izražavaš”, zadivljeno je rekla.
Brajan je ignorisao njen sarkazam. „Kako bi te sklonio, tvoj otac te je poslao na putovanje
širom Amerike sa mnom kao telohraniteljem, dok on užurbano, sam bog zna kako, pokušava
nepoznatim ljudima da uđe u trag.”
„Divno si to rezimirao.”
,,I... dok se sve to dešava, dok ti na najbezbedniji mogući način putuješ iz mesta u mesto, i
dok tvoj otac i njegovi tajanstveni ’kontakti’ traže podjednako tajanstvene ljude, i dok sam ja
namagarčen i preveden žedan preko vode...” Brajan je zastao i prešao direktno na stvar. „Dok se
sve to dešava, ti nameravaš da ostaneš ovde u Denveru najmanje još tri nedelje? Na jednom
mestu? Ima li nešto gore od toga što bi mogla da uradiš?”
„Mislim da ima”, veselo je priznala.
Brajan je ispustio zvuk očajanja.
„Hajdemo u vrt da razgovaramo”, predložila je.
„Izazivaš sudbinu u toj haljini”, kazao joj je.
„Nikada se dosad nisam prehladila u njoj ili ovako obučena.”
,,Ko je spominjao prehladu?”, prošaputao je, potpisao račun, a zatim krenuo za Serenom,
koja je jedrila - to je bio najpodesniji izraz za način na koji je hodala - ka izlazu iz restorana.
Kada su prošli pored Longa i plavuše koja mu je pravila društvo, Brajan je primetio kako ju je on
zbunjeno pogledao, izdigavši obrve. Pošto je išao iza Serene, nije mogao da primeti njen
odgovor. Verovatno je, kiselo je razmišljao, ohrabrivala Longa.
Brajan se na neki način osećao iskorišćenim. Bio je iskren čovek i priznao je sebi da je
osećao ljutnju, bes i nespokojstvo usled mogućnosti da je otmu, a koja je postojala. I ljubomoru.
Priznao je sebi da je želeo Serenu Džejmson.
Nimalo nije bio raspoložen sa sporu šetnju predvorjem hotela i diskretno osvetljenim
vrtom. Ipak, kada ga je Serena uhvatila pod ruku i kada je pogledao njenu smeđu kosu i srebrnu
haljinu koju je nehajno nosila, nije imao snage da protestuje.
„Izgleda da se nas dvoje stalno raspravljamo u restoranu”, rekla je promućurno. „Jesi li
primetio?”
„Nismo se raspravljali. Samo sam pokušavao da sačuvam malo zdravog razuma”, ispravio
ju je.
Hodali su u tišini. Zatim je Serena zastala i pogledala ga kao da ga nikada ranije nije
videla. Mesečina i prigušena svetlost nije davala pravu sliku, ali on joj se odjednom učinio bled i
neobično nesiguran. Progovorila je neobično ozbiljno. „Vrati se u Kaliforniju, Brajane.”
Bio je više nego iznenađen jer joj je glas bio tih i uzdrhtao. Na njenom lepom licu ugledao
je izraz koji nikada pre nije video: neobičnu, sakrivenu ranjivost.
Pogledala ga je sasvim iskreno. „Vrati se”, ponovila je. „Biće mi dobro ovde. Tata kaže
da su blizu da otkriju osobu koja stoji iza toga. Više mi ne preti opasnost. I dovoljno si se mučio
sa mnom.”
„Rekao sam ti.” Spustio je šake na njena nežna, gola ramena. ,,Ja sam s tobom do kraja.”
„Jesi, rekao si”, složila se. „Samo ti niko nije rekao kad će biti taj kraj. Zaslužio si ratni
honorar, Brajane. Čak i za ove tri nedelje. Mnogo sam te namučila.” Nesigurno se nasmejala.
„Znam da sam pravila gluposti. Znam.” Spustila je bradu. U tom gestu je bilo nečega dečjeg i
divnog. „Uvek sve zakomplikujem. Ponekad”, tiho je priznala, ,,to radim namerno. Ali ne uvek.”
„Rena...”
Prekinula ga je, a glas joj je iznenada zazvučao napeto. „Dođavola, pokušavam da te
upozorim. Ja kujem zavere, varam, nadigravam, i uvek radim na svoj način. Ti ne znaš...”
,,Znam”, prekinuo ju je nežno, ,,da si draga, “velikodušna i mekog srca. To znam, Rena.”
Podigla je bradu, a njene sive oči su zasuzile.
„A mene ne slušaš.”
Slušao ju je. I ne samo to, gledao ju je. Gledao ju je i pitao se da li su bolna sećanja na
njenu majku i njenu naglu smrt otvorila stare rane čiji je bol video u njenim očima. Brajan je i
ranije osećao zaštitnički instinkt prema njoj, ali je bio pomešan sa očajanjem. Ovoga puta nije
bilo tako.
Želeo je da je privije u naručje i zagrli je, zaštiti. To osećanje neobično se mešalo sa
željom koju je osećao prema njoj, a zajedno su se pretvarali u nežnost. Nikada pre nije osetio
ništa slično.
Podigao je ruke i dlanovima joj uokvirio lice.
,,Što mi sada to pričaš, Rena?“, nežno ju je upitao, zagledavši se u te suzne, tužne oči.
„Zato što osećaš krivicu što sam pristao da te čuvam, a da nisam sve znao? To je u pitanju? Ako
jeste, slobodno možeš da prestaneš. Neću te ostaviti.”
Njen oštar glas bio je u suštoj suprotnosti sa tugom u njenim očima. „Jurim Džoša, sećaš
se? Ti si mi se samo našao na putu, Brajane.”
Možda su ga te njene reči i povredile, ali je on pokušavao da shvati šta se krije iza njih.
Serena je iznenada postala drugačija, ona koju nije poznavao i to ga je zaintrigiralo. Da li je to
bilo sa namerom? Nije mislio da jeste.
,,Ne ostavljam te, Rena.” Osmehnuo se. ,,Ne bih mogao čak ni kad bih to želeo. A i ne
želim.”
Na tren je zažmurila i progovorila neobičnim glasom. „Šta bi rekao da ti kažem da te
volim?”
 Osetio je kako mu je srce stalo, a zatim počelo snažno da udara u grudima. „Rekao bih,
zašto onda juriš Longa?”
„Možda bi mogao da razmisliš o tome, Brajane.” Zagrlila ga je oko struka gurnuvši ruke
ispod njegovog sakoa i svoje toplo telo privila uz njegovo. „Možda bi mogao da razmisliš.”
Nije mogao da misli ni o čemu osim o njenoj blizini. Te zagonetne sive oči koje su ga
gledale pomutile su mu vid. Da mu je telo kamen, možda bi joj odolelo. Ipak, bio je samo čovek,
nije mogao.
,,Rena...” Sagnuo je glavu, svojim usnama našao njene i nežno je poljubio. Njen odgovor
je bio trenutan, potpun. Postala je vitak plamen koji mu je palio svaki nerv. Osetio je glatku kožu
njenih leđa pod svojim prstima i kucanje njenog srca na svojim grudima. Obuzeo ga je snažan
osećaj neopisive želje. Njene usne su strasno uzvratile poljubac, žudne kao njegove, očajne.
A zatim se divlje odmakla od njega. Bilo je nešto pagansko u njoj dok su joj se grudi
dizale i spuštale i dok ga je posmatrala sjajnim očima.
„Neću izgubiti kontrolu”, rekla je tihim glasom u kome su se čuli ljutnja i zbunjenost.
„Dođavola, neću izgubiti kontrolu!” A onda je otišla, nestala na stazi koja je vodila ka hotelu.
Brajan je stajao tamo gde ga je ostavila. Telo mu je bilo napeto, a misli zbrkane. A zatim
je i on polako krenuo ka hotelskoj zgradi. Razmišljao je. Pitao se.

Kada je stigla do hotela, Serena je i dalje žurila, mada više ne užurbanim korakom. Kada
je srela Džoša, koji se, takođe, vratio u hotel, glas joj je zazvučao kao krhki kristal.
„Molim? Nisi je pozvao da prenoći? Džoše, iznenađuješ me.”
„Ne mora svako veče”, kazao je ozbiljno, ,,da se završi odlaskom u spavaću sobu.”
Pogledao ju je i uzeo njene hladne ruke u svoje. „Hajde, ispratiću te do sobe.”
,,Hvala.” Gledala je pravo ispred sebe i ćutala dok su se peli liftom. Kada su stigli do
sobe, i dalje ćuteći, otključala je vrata pre nego što ga je pogledala.
,,A jedno piće pre spavanja?”, tiho ju je upitao.
Serena je klimnula glavom, uvela ga u sobu i zatvorila vrata. Prišao je prozoru i dok je
ćutke gledao napolje, ona je sipala piće. Nije ga pitala šta će da popije, već je oboma sipala viski.
Pružila mu je čašu, sela na ivicu kreveta i ispila polovinu tečnosti koja se nalazila u njenoj čaši.
Još uvek posmatrajući kroz. prozor, Džoš je tiho rekao: „Pas čuvar ume da ugrize, je li?”
Serena je posmatrala čašu i nije odgovarala.
Džoš joj je prišao i seo na nisku komodu preko puta nje. „Serena?”
Nevoljno ga je pogledala.
„Izgleda da si ovog puta uhvatila tigra za rep.”
 4

Serena je napravila grimasu. „Samo mi se podsmevaj”, rekla je tihim glasom. „Samo

napred, Džoše, rekao si da ćeš mi se smejati.”
„Izgleda da si se uhvatila u sopstvenu mrežu.” Ozbiljno ju je pogledao. „Čudno, ali nije
mi smešno. Šta se desilo?”
Serena je ispila piće i dalje posmatrajući praznu čašu. „Ne znam. Pitao me je o majci dok
smo večerali i sve sam mu ispričala. Rekla sam mu i ostalo.”
„U vezi sa Stjuartovim problemima?”
,,Da.”
„Kako je reagovao?”
„Bio je ljut. Zabrinut.” Uspela je da se osmehne. „Osetio se pomalo iskorišćeno, čini mi
se.”
„Ne mogu da ga krivim.”
„Ne.” Uzdahnula je, a zatim dodala. „Rekla sam mu... u vrtu sam mu rekla da se vrati u
Kaliforniju.”
Džošove plave oči se skupiše. ,,To ne liči na tebe”, prokomentarisao je. ,,Je li Ešford rešio
da ode?”
,,Ne. Nije. On je častan čovek. Dao je reč tati i ostaće.”
„Misliš da je to u pitanju?”, pitao ju je Džoš. ,,Da samo želi da održi reč?”
,,Pa ne ostaje iz ljubavi prema meni”, kazala je ogorčeno. „Dođavola, teži je od tebe.”
„Što objašnjava zašto pleteš mrežu u koju si nas sve ulovila.”
Serena je bespomoćno odmahnula rukom. „Činilo mi se kao dobra ideja.” Zaćutala je, a
zatim ga pogledala, shvativši da ne odvaja pogled od nje. „Izgleda da si u pravu, Džoše. Nakon tri
nedelje znam... Jednostavno, znam da me on gleda kao razmaženo, problematično derište.
Derište.“ Završila je s nevericom.
„Tebe niko ne smatra derištem”, prokomentarisao je Džoš, ,,još od tvoje sedme godine.
Problematična jesi, ali derište nisi.”
„Zadavala sam mu nevolje”, rekla je iskreno. „Mislim, zaista sam preterala. Ali samo sam
htela a budem sigurna da on to može da podnese. mislim, kad sam takva.”
„I da li može?”
„I te kako može. Čak i kada viče na mene, čini se blagonaklono.” Osmehnula se i dodala:
,,Da si mu samo video izraz lica kad me je izveo iz zatvora.”
„Ti si teška žena”, primetio je Džoš.
,,Znam.” Uzdahnula je.
Nakon kraće tišine, koju je Serena izazvala, Džoš je progovorio. „Kako napreduje zavera
izazivanja ljubomore?”
Serena ga je pogledala. „Volela bih da znam.”
„Molim?” Nasmejao se. „Želiš da kažeš da nije žrtva sivookog čudovišta i ne želi da me
patosira zbog zavođenja nevinih devojaka?”
„Želeo je da te patosira jednom ili dvaput”, rekla je. „Ali to njegov osećaj odgovornosti
radi prekovremeno.”
„Znači, nije u pitanju sivooko čudovište?”
Nije odmah odgovorila. „Ne bih rekla. Privlačim ga. Barem tebi ne moram da pričam o
hemiji.”
 „Ne”, odgovorio je Džoš, „o tome ne moraš da mi pričaš.”
,,Pa da... Skroz se ukrutio kada sam ga pitala da me nauči da te zavedem i...”
„Šta si ga pitala?”
Serena je izbegavala njegov pogled neverice. „Činilo mi se kao dobra ideja. Tada.”
Džoš je prevrnuo očima pitajući se da li je Brajan Ešford primetio kako muškarci to uvek
rade u Sereninom prisustvu. Konačno ju je ponovo pogledao. „Draga moja Serena”, rekao je
ljubazno, „tebi treba muškarac koji će te isprepucati. Barem dvaput dnevno.”
Zamišljeno ga je posmatrala. „Zanimljivo, i Brajan je slično reagovao. Mada je upotrebio
druge reči. Kada sam spomenula da nikada nisam spavala ni sa jednim muškarcem, on...”
Džoš je zažmurio i opsovao.
„Nije to trebalo da mu kažem?”, zbunila se.
„Mislim da ću pozvati Stjuarta”, kazao je Džoš. „Krajnje je vreme da te neko pošteno
izgrdi.”
,,Džoše...”
,,Serena”, nežno ju je prekinuo. Iz izraza njegovog lica bilo je jasno da zna da su
objašnjenja besmislena, ,,ti si muškarca koji ti se dopada pitala da ti bude ljubavnik kako bi te
naučio kako da postaneš ljubavnica drugog muškarca. Zar ne misliš da mu je to malo zasmetalo?”
Zamislila se, a zatim ga je nesigurno pogledala. „Znam da mu je zasmetalo. Rekao je
kako je to proračunato, a da seks ne treba takav da bude.”
„I šta si mu ti odgovorila?”
„Napravila sam poređenje sa njegovim životom. Kratke veze u kojima je bio bile su
proračunate od početka. Nije se slagao, kao što sam i mislila. Rekao mi je da ja ne razumem veze
odraslih i ne znam njegove ciljeve i prioritete. Kazala sam mu da tu frazu može da primeni i u
mom slučaju.”
Džoš je uzdahnuo. ,,Serena...”
„Znam, znam, to nije isto. Hoćeš li da mi kažeš u čemu je razlika?”
,,Ti ga iskorišćavaš”, odgovorio joj je.
Serena je uznemireno uzdahnula. „Upala sam u sopstvenu mrežu! Džoše, kada je rekao da
neće da me takne, to me nimalo nije zabrinulo. On... Znam da me želi. Ali kad smo bili u vrtu, tu
se nešto desilo. A ja ne znam šta. Nisam mogla da razmišljam, pogledala sam ga i... i jednostavno
nisam mogla da mislim. Tada sam mu rekla da se vrati u Kaliforniju. Pitala sam ga šta bi rekao
kad bih mu rekla da ga volim.”
,,I šta je odgovorio?”
„Pitao me je zašto onda jurim tebe? Rekla sam mu da razmisli o tome.” Zbunjeno je
gledala Džoša. „Zašto sam to uradila?” Bila je podjednako uznemirena i zabrinula se da nije
preterala.
Džoš se nagnuo ka njoj, spustio laktove na kolena i pogledao je. „Upetljala si se, je li?”
Serena je bespomoćno slegnula ramenima. „Samo sam... dođavola! Kazala sam mu da
želim njega i sada želim da pobegnem. Što dalje od njega. Bojim se. Ne znam zašto, ali se
plašim.”
Džoš je klimnuo glavom, kao da potvrđuje svoj zaključak. „Delovala si preplašeno u
predvorju, pomislio sam da se desilo nešto slično tome. U stvari, mislio sam da može da se desi.”
„Šta si mislio da može da se desi?”
Osmehnuo se. „Zaboravila si. Posmatrao sam te na delu. Ti sve kontrolišeš, Rena.
Dešavanja i ljude. Nikada nikoga ne povrediš i uvek sam smatrao da si sposobna da ih odvedeš u
pravcu u kome oni, svakako, žele da idu. Ali uvek sve držiš pod kontrolom, nezavisno od želja.”
Serena ga je pogledala, osećala je teskobu. „Ja volim ljude.”
 ,,Znam”, kazao je. ,,U stvari, ti voliš ljude više od ikoga koga poznajem. Dodajmo tome
vijuge koje si nasledila...” Ponovo se osmehnuo. „Očaravajuće je to posmatrati. Stvar je u tome
da se nikada nisi zauzimala za sebe. Nikada nisi zaverom pokušala da dobiješ ono što želiš. Ovog
puta si to uradila.”
„I?”
,,I nisi mogla da budeš objektivna. Tvoja osećanja su te omela. Svaki pesnik bi ti rado
objasnio šta se desi kad se neko zaljubi, dušo. Prvo ostane bez zdravog razuma, koliko sam čuo.”
„Nemam kontrolu”, rekla je polako.
Džoš je klimnuo glavom. ,,To ti kažem. U stvari, čekao sam da vidim da li će se to desiti.
Nije moguće da se držiš svoje male zavere i kontrolišeš Ešforda i sebe. Da jeste, onda bi to bilo
ono što je rekao Ešford - proračunatost. Ali nije. Barem ne u tvom slučaju. Sada kontrolu imaju
tvoje emocije, a niko nikada nije tvrdio da u emocijama ima imalo logike.”
Serena ga je posmatrala. „Džoše, moraš li da napustiš hotel?”
Ustao je, spustio čašu i osmehnuo joj se. „Neću ti biti vreća za udaranje”, rekao je tiho.
„Složio sam se da ti pomognem da ga napraviš ljubomornim - uglavnom zato što sam bio siguran
da nećeš uspeti. Priznajem da si pošteno zbunila Ešforda, ali sumnjam da je ozbiljno shvatio tvoju
nameru da se udaš za mene. Ne, dušo. Sada si prepuštena samoj sebi.”
„Znači, odlaziš?”
Klimnuo je glavom. „Ujutru.”
Serenine sive oči na tren su susrele njegove i kazala je ljutito: „Nećeš daleko? Ne ideš iz
grada?”
Prvi put je Džošu bilo neprijatno. „Rekao sam ti da imam posla...”
„Znam ja kakva posla.” Nasmejala se istovremeno veselo i nervozno. ,,I tata se pravi
naivan, kao, iznenadio se kad je čuo da si u Denveru. Ipak, smatrala sam da je suviše velika
slučajnost to što se nalaziš u ovom hotelu. Rekla sam mu gde ćemo odsesti. Znala sam da je
telefon bezbedan. On te je zvao, zar ne? Kao pojačanje.”
Džoš je uzdahnuo, prekrstio ruke na grudima i tužno je pogledao. „Želeo je samo da
budem blizu ako bude potrebe, Rena. Za svaki slučaj. To je sve.”
Posmatrala ga je, a zatim ozbiljno kazala: ,,Ovo nije pogodan trenutak za moje zavere, zar
ne? Tata brine.”
Džoš je oklevao, ali je suviše dobro poznavao Serenu da bi je zavaravao. ,,On je zabrinut.
Ja sam zabrinut. Stjuart je udario u debeli zid pokušavajući da sazna ko stoji iza pretnji. Izgleda
da su ti ušli u trag u Vičiti.”
Prvi put otkako je sve počelo Serena je osetila jezu. „Znali su u kom smo hotelu bili?”
Klimnuo je glavom. „Stjuart je potegao neke veze, sada sve ukazuje na to da ste ti i
Ešford otišli sinoć avionom za Feniks. Uz malo sreće, to će proći. Tamo će iznajmljen automobil
poslužiti kao mamac.”
Nesvesno se stresla. „Znači, odlaziš iz ovog hotela, ali ostaješ u blizini. Za svaki slučaj.”
„Ako iz bilo kog razloga napustiš hotel”, ozbiljno joj je rekao, „prvo meni javi.” Pružio
joj je vizitkartu koju je izvadio iz džepa. „Brojevi su na poleđini. I bolje reci Ešfordu da je mnogo
ozbiljnije nego što smo mislili.”
Serenin osmeh je bio pomalo tužan. „Baš kad sam htela da pobegnem, moram da se držim
uz njega. Sjajno.”
„To nije sve.” Blago se namrštio kad se iznenadila. „Znam da ti se ovo neće dopasti...”
„Pravi telohranitelj”, rekla je zlovoljno.
„Izvini, Rena, Stjuart je tako naredio. Čovek je privatni detektiv sa velikim iskustvom.
Vodiće računa o tome ko dolazi i odlazi iz hotela. Čak nećeš ni znati da je tu.”
 „Hoćeš da se kladiš?”
Osmehnuo se. „Dobro, možda ćeš ti znati da je tu. Ali biće na distanci, neće ti visiti nad
glavom spreman da potegne pištolj. Obećavam.”
„Brajan će biti oduševljen”, prošaputala je Serena.
„Bolje mu ispričaj. Sve.”
„Misliš da mu kažem ko si ti?” Izraz opreznosti pojavio se na njenom licu. „Nisam
sigurna da li želim još sve da mu kažem.”
„A kada si nameravala da mu saopštiš?” upitao ju je radoznalo.
„Za prvu godišnjicu?”, Serena mu je grubo odgovorila pitanjem.
„Ne planiraš unapred, je li, iako su ti zavere uglavnom uspešne?”
Pogledala ga je, a ista ranjivost koju je Brajan video dok su stajali u vrtu i sada se
ogledala na njenom licu. „Ne ovaj put. Izgleda da ovog puta ne radim ništa u pravom trenutku.
Džoše, on će me mrzeti! I neće otići kada sazna da je situacija mnogo ozbiljnija. Ostaće sa mnom
i mrzeće me.”
Džoš ju je uhvatio za ruku i povukao da ustane. „Sumnjam u to, Rena. Samo težak i
osvetoljubiv muškarac bi mogao da te mrzi, a smatram da Ešford nije takav.”
Uzdahnula je i šaljivo ga pogledala. „Misliš bolje o njemu nego on o tebi. Čini mi se da je
upotrebio izraz ’najgore što ovaj vek ima da ponudi’.”
Džoš se nasmejao i njegovo ozbiljno lice je odmah postalo mnogo lepše i prijatnije. „Što
se mene tiče, njegova procena je sasvim pogrešna. Ja sam duša od čoveka.”
Serena se zamislila. „Možda bih to nekako mogla da iskoristim. Ponekad je zapetljavanje
jedini način da nešto raspetljaš.”
Džoš se nimalo nije iznenadio, a opet je zatreptao. „Plašio sam se da ćeš to reći. Slušaj,
Rena, meni ne smeta, barem ne mnogo, da ti budem paravan. Ali neka sam proklet ako dozvolim
da me Ešford nokautira, što će sigurno i uraditi kada sazna istinu.”
„Ako ga udariš, nikada ti neću oprostiti”, rekla je kao iz topa.
Nasmejao se. „Draga, ako me Ešford napadne...”
„Molim te, Džoše. Obojica ste karate majstori, ako jedan ne popusti, obojica ćete biti
povređeni.”
Džoš je prevrnuo očima. Zatim je uzdahnuo.
,,U redu. Ali naleteo bi na dostojnog protivnika. Smanji tenziju.”
Serena je prešla preko njegovog upozorenja. „Obećavaš?”
,,Obećavam”, složio se. „Sem toga, jasno mi je da će mi biti potrebno malo vremena da
ustanem ako me obori. Nego, šta on doručkuje? Eksere?”
Posmatrala ga je zadubljena u svoje misli. „Zar ne bi mogao malo da upotrebiš tvoj
zavodnički osmeh?”, pitala ga je iznenada.
Džoš se nasmejao.
„Takav osmeh ti ne bi prošao”, kazala mu je.
,,Dušo”, rekao je ne prestajući da se smeje, ,,ne traži od mene da igram nemoguću ulogu
ili će Ešford nanjušiti podvalu.”
„Koliko znam, to za tebe nije nimalo nemoguća uloga. Godinama je već uspešno igraš.”
Radoznalo ga je pogledala. „Zašto plavuše?”
„Izbegavam brinete”, kazao je i pažljivo pogledao njenu smeđu kosu. ,,Ne znam zašto.”
„Nije zbog mene”, rekla je umiljato.
Džoš je već zažalio zbog svog nepromišljenog komentara i samo je slegnuo ramenima.
Istina je bila da nije zbog Serene izbegavao brinete, ali nije imao nameru išta da joj objašnjava.
Serena je bila neverovatna žena sa zlatnim srcem... i kada bi znala istinu o njegovim slabostima,
bila bi savršeno sposobna da to saznanje nemilosrdno iskoristi.
„Slušaj”, rekao je, ,,što mu ne bi sve iskreno rekla? Tako je najbolje.”
Pogledala ga je i odmahnula glavom. „Kazala sam ti. Nepristupačniji je od tebe, ne mogu
da doprem do njega. Nikako da zaobiđem te zidove koje je podigao oko sebe, pa sam rešila da ih
razbijem kako god znam i umem. Kada budemo stajali sa iste strane zida, tada ću biti iskrena.”
Nakon nekoliko trenutaka Džoš je rekao: „Da bi razbila njegove zidove, moraš prvo da
srušiš svoje. Tada nećeš moći ništa da sakriješ, Rena.”
,,Znam.” Stisnula je njegovu ruku i osmehnula se ranjivo i uplašeno. Takav njen osmeh
Brajan nije poznavao. „To je... To moram da rizikujem.”
„Mogao bi da te povredi.”
„Zanimljivo. On to isto kaže za tebe.”
„Verujem.” Džoš je uzdahnuo. „Ako nastaviš tako, ljudi će početi sa mnom da plaše
decu”, tužno je prokomentarisao. „ A ja uopšte nisam loša osoba.”
Na trenutak ga je pogledala i iskrivila usne u osmeh. „Ja te iskorišćavam?”
„Samo zato što ti ja to dozvoljavam”, rekao joj je nežno. „Rena, ti si suviše mekog srca i
umeš da nateraš druge da čine ono što ne žele. Naravno, ukoliko to uradiš na lep način.”
„Jesam li baš toliko grozna?”, želela je da zna.
Osmehnuo se. ,,Ne, još si gora od toga.”
Serena je odmahnula glavom.
„Sad ozbiljno”, kazao je Džoš, „mislim da je vreme da prestaneš sa trikovima.”
Ćutala je, a zatim se ponovo osmehnula. Čudno. „Da, reći ću Brajanu istinu. Celu istinu.”
„I dalje kuješ zaveru”, rekao je Džoš. Dobro ju je poznavao.
Serena ga je naivno pogledala. „Reći ću mu istinu”, ponovila je.
„Koju istinu?” sumnjičavo ju je upitao.
Odmah mu je odgovorila: „Reći ću mu šta se dešava sa tatom. I reći ću mu da si mi
poslužio da ga napravim ljubomornim.” Osmehnula se. „Objasniću mu i zašto sam to želela.”
„Hoćeš?” I dalje je bio sumnjičav. Poznavao je Serenu.
„Šta mi drugo preostaje?” upitala je razumno. „Reći ću mu šta osećam, kazaću mu istinu.”
Džoš je bio siguran da je nešto smislila, ali nije mogao da zaključi šta. Nije bio iznenađen
što ponekad nije mogao da prati tok njenih misli, a kada je mogao, to ga je uglavnom plašilo.
„Reći ćeš mu celu istinu?”
„I ništa osim istine”, rekla je ozbiljno. „Kunem se.”
„Voleo bih”, rekao je očajno, „da se zbog toga osećam bolje.” Nisu ga iznenadile njene
promene raspoloženja otkako je večeras ušao u njenu sobu. Nije ga ni iznenadilo to što je rešila
da Ešfordu kaže istinu. Iznenadilo ga je što se tako brzo na to odlučila.
„Zašto?”, iznenada ju je upitao ne skidajući pogled sa nje. „Zašto želiš sada da mu kažeš
istinu?”
Pošto su oduvek bili iskreni jedno prema drugom, Serena mu je i sada iskreno odgovorila.
,,Ne želim više da ga zavlačim.” Osmeh joj je bio nesiguran. „Neprestano razmišljam o onome
što se desilo u vrtu, i sve je jasno. Gledala sam ga u oči i nisam mogla da ga slažem. Zato ću mu
reći istinu.”
Džoš je iznenada shvatio da je Serena posedovala crtu neiskvarenosti i nevinosti. I da je
ispod tog svog plašta spletkarenja bila izuzetno ranjiva.
Pošto je on, koji ju je poznavao mnogo duže od tri nedelje, tek sada to shvatio, kako bi
Brajan Ešford mogao to znati?
„Spustila si zidove”, prošaputao je Džoš. Osetio je blagu dozu ljutnje i veliko
strahopoštovanje. To što je Serena nakon tolikih godina spletkarenja i kovanja zavera iznenada
odlučila da se okrene istini samo zato što je zavolela jednog muškarca bio je čin vredan divljenja.
Serena je bez po muke shvatila šta je značio izraz na njegovom lepom licu. „Vreme je da
odrastem”, rekla je nežno. „Ne mogu sve da kontrolišem, zar ne, Džoše? Nisam sigurna čak ni da
sebe mogu da kontrolišem. Sada. Sa njim. Mislim da sam to znala i onda kad sam rekla da ću
sačekati da njegovi zidovi padnu pre nego što mu kažem istinu.”
Džoš je uzdahnuo. „Voleo bih da mogu da ti olakšam, Rena, barem u smislu da otklonim
sve ove... spoljne uticaje. Dovoljno će ti biti teško da se pozabaviš sobom i Ešfordom, nije ti
potrebno još i da sve vreme budeš na oprezu. Ali tu sam skoro nemoćan.“ Zastao je, a zatim
dodao: „Jedino što mogu jeste da ostanem u ovom hotelu i budem na oprezu.”
„Nameravao si sutra da odeš”, podsetila ga je.
,,To je bila prvobitna ideja”, složio se. „Želela si da ostanem nekoliko dana samo da bi
Ešforda učinila ljubomornim. Osim toga, moram malo i da pronjuškam kako bih otkrio jesu li te
Stjuartovi nesuđeni poslodavci izgubili iz vida ili neće da odaju da znaju gde si.”
„Da li je tata želeo da budeš u ovom hotelu?“
„Rekao je da će mu biti lakše ako budem. Ostaću. Naročito ako nameravaš Ešfordu da
kažeš istinu.“ Džoš je pogledao na sat i ozbiljno dodao: „Večeras.”
Napravila je grimasu i nemilosrdno priznala: „Nameravala sam da malo prodišem u tvom
odsustvu.”
„Rekla si da ćeš biti iskrena s njim.”
„Jesam. Ali moram li da ogolim dušu baš večeras?”
Džoš joj se osmehnuo. „Bolje ćeš se osećati kada to obaviš. Znaš da se kaže da je
priznanje blagotvorno za dušu.”
„On će me ubiti”, rekla je snuždeno.
,,Ti si”, rekao joj je Džoš, „obučena da ubiješ, a ne da budeš ubijena. Mislim da će Ešford
shvatiti razliku.”
Izdahnula je. „U redu, reći ću mu. Ako bude želeo da razgovara sa mnom. Možda neće
hteti”, ponadala se.
„Što možeš danas, ne ostavljaj za sutra. Kad krenem, pokucaću mu na vrata i kazaću mu
da želiš da ga vidiš.”
„Sigurno to želiš da uradiš? Niste se ni upoznali. Uostalom, Džoše, on misli da si ti loša
osoba, sećaš se? Mogao bi...”
„On je razuman čovek, Rena. Samo ću mu reći da želiš da ga vidiš.”
„Otići ću ja do njega.. “ „Neće se ništa desiti.”
Brajan je bio sasvim konfuzan. Nakon što je čuo da postoje ljudi koji prate Serenu
izuzetno se uznemirio, da bi nakon scene u vrtu bio sasvim zbunjen. Pre nego što su stigli u
Denver tri nedelje je na njega uticalo Serenino promenljivo raspoloženje. Nakon iznenađenja koja
su ga ovde dočekala morao je da zastane i razmisli o svemu što se dešava oko njega.
Iako je bio pomalo povučen čovek koji je uvek držao pod kontrolom situaciju u kojoj se
nalazi, Brajan je bio i izuzetno temperamentan i umeo da napravi haos kada bi izgubio kontrolu.
Sada je bio opasno blizu te granice, znao je. Bio mu je potreban ventil za opuštanje od frustracija
različitih vrsta koje su tinjale u njemu.
Šetkao se po svojoj sobi, bez kravate i sakoa sa podvijenim rukavima košulje. Nemiran.
Nije mogao da shvati iznenadnu promenu Sereninog raspoloženja. Izluđivalo ga je što nije
shvatao njene motive.
Stoga, kada je otvorio vrata nakon što je neko snažno pokucao na njih i ugledao Džošuu
Longa, osetio je snažnu želju da se reši barem jedne frustracije koja ga je mučila.
Njegov temperament izbio je na površinu.
 Kao da je bio neko drugi, sa izrazom iznenađenja na licu pomerio se u stranu i dao znak
nepozvanom posetiocu da uđe u njegovu sobu. Long je delovao iznenađeno, ali je ipak ušao.
Brajan se pitao zašto ima osećaj da se između njega i čoveka koji se pojavio vijori crveno platno.
Džoš je to mogao da mu objasni. Okrenuo se i imao je samo jedan trenutak da uhvati taj
besni pogled u očima drugog muškarca. Setio se onoga što je savetovao Sereni. Jedva je stigao da
dovrši misao.
„Ako se nešto od nameštaja slomi”, rekao je Brajan smireno, „ja ću to da platim.” To je
bilo jedino upozorenje.
Džošua Long je ostao na mestu gde je pao, samo se pridigao da sedne. Dugim prstima je
počešao bradu i bezizražajno pogledao Brajana. „Nasuprot uvreženom mišljenju”, rekao je, „sala
za sastanke nije jedino mesto na kome umem da napravim potres. Međutim..”
Brajan, koji se nesumnjivo osećao bolje, i sam je bio iznenađen time što je uradio. Nikada
nije udario nekoga ko ga nije prvi fizički napao. Susreo se sa čvrstim pogledom plavih očiju svog
suparnika. Instinkt muškarca mu je rekao da je Džoš ovog puta strahovito želeo da napravi potres.
Zaista je to želeo. Ali je samo trljao bradu i na neobičan način uspeo da sačuva svoje
dostojanstvo.
„Serena mi je dužnik zbog ovoga”, rekao je ljutito.
„Ustani”, kazao mu je Brajan.
„Rado”, uzvratio je Džoš. „Izuzetno bi mi prijala jedna dobra tuča. Nažalost, obećao sam
Reni da ću se povući ako ti započneš.“ Namrštio se, ali u njegovim očima pojavila se iznenadna
veselost. „A započeo si. Jedva si mi dao vremena da se okrenem.”
Glupo, ali Brajan nije znao da li da se nasmeje, izvini zbog udarca ili uhvati Longa za
revere i nastavi tamo gde je stao. Ne znajući šta će, ponovo se prepustio temperamentu, verbalno.
„Slušaj, rekao sam ti da ustaneš...”
Long je ispružio ruku. „Zaista smatram”, kazao je ozbiljno, ,,da ne bi trebalo ništa da
kažeš dok ne razgovaraš sa Renom. U suprotnom ćeš želeti kasnije da mi se izvinjavaš zbog
onoga što bi mogao reći, a to bi nas obojicu dovelo u izuzetno neprijatnu situaciju.”
Brajana je napuštala napetost. To što je kazao taj drugi muškarac može da znači samo...
Džoš Long je ustao i oprezno pogledao Brajana. Dok je nameštao kravatu, kazao je: „Čini
mi se da si ponovo na pogrešnom tragu. Razgovaraj sa Serenom, važi? Ona je sada u svojoj sobi.
Čeka da sazna da li još uvek razgovaraš s njom.”
Osetivši vrtoglavicu, Brajan je ispratio nezvanog gosta do hodnika. Džoš ga je još jednom
pogledao, sa simpatijama, želeo je nešto da kaže, ali je odmahnuo glavom i zaputio se ka liftu.
Brajan je shvatio da se nalazi ispred vrata Serenine sobe. Dugo je gledao u njih, a zatim se
ispravio i pokucao. Otvorila je, tiha i pokunjena, i pomerila se, pustivši ga da prođe.
„Da li... da li ti je Džoš rekao?”
„Rekao mi je da želiš da razgovaraš sa mnom.“ Brajan je začuo svoj promukli glas,
poželevši da izgleda kao da mu nije stalo.
„Hoćeš nešto da popiješ?” Posmatrala ga je pomalo zbunjeno i oprezno.
Brajan je gurnuo ruke u džepove pantalona i primorao sebe da ne skreće pogled sa njenih
očiju. ,,Ne, hvala. Imaš nešto da mi kažeš?”
Serena je osetila da on ne želi ni da sedne. Oslonila se kukom na komodu i prekrstila ruke
na grudima. „Ovaj... imam. Nekoliko stvari.” Bilo joj je neprijatno i osećala je nervozu; mislila je
da će je mrzeti posle ovoga. Očigledno da više nije mogao da podnese da bude s njom u istoj
prostoriji. I delovao je tako... ljutito.
Imala je osećaj da je boli čitavo telo.
„Slušam“, rekao je nezainteresovano.
 Serena je zatreptala. „Džoš ti ništa nije rekao?”, usudila se da pita.
Brajan je stiskao zube. „Samo to da želiš da razgovaraš sa mnom.”
Pa pričaj! To nije rekao, ali su reči vibrirale u vazduhu između njih, nestrpljivo i
neprijatno.
Skoro nečujno je prošaputala: „Tata je rekao da umeš da budeš težak ponekad. Trebalo je
da budem pažljivija.”
„Serena...”
„Dobro.“ Posmatrala ga je, nesvesno stiskajući prekrštene ruke. „Rekla sam ti... Večeras u
vrtu sam ti rekla da često kujem zavere i smišljam smicalice. To je istina, Brajane. I... i sa tobom
sam to uradila.”
Brajan je uspeo da se nasmeje, mada je zvučalo kao režanje. „Ma nemoj mi reći?! Da
pogađam. Iskoristila si me da bi Longa napravila ljubomornim.”
Serena je zatreptala. „Ne, upravo suprotno.”
Brajan je ponovo osetio napetost i zbunjenost. „Molim?”
„Iskoristila sam Džoša, nadajući se da ću kod tebe izazvati ljubomoru”, priznala je tihim
glasom. „Lagala sam kad sam kazala da želim da se udam za njega.” Svesna izraza zaprepašćenja
na njegovom licu, Serena je požurila da nastavi. „Ti si me posmatrao samo kao ćerku Stjuarta
Džejmsona, kao problematično derište. Derište!” To ju je mučilo. „Zato sam rešila da ti pokažem
da sam žena. Tada mi se to činilo kao dobra ideja”, završila je očajnički, sasvim svesna da je tu
rečenicu često izgovarala u svom detinjstvu.
Brajan se osećao zbunjeno, kao da nije mogao da shvati šta mu je govorila. „Poznaješ
Longa odranije? Pre nego što se pojavio u ovom hotelu?”
Serena je klimnula glavom.
„Otkad ga poznaješ?”
Serena je pažljivo pročistila grlo. „Znam ga čitavog svog života.” Sudeći po izrazu
njegovog lica, shvatila je da mora pobliže da mu objasni. „Rekla sam ti da je moja majka imala
jedan brak pre nego što se udala za mog oca. Džoš je plod tog braka.”
„Tvoj polubrat?”, Brajan je zapanjeno upitao.
Nadajući se da će izbeći da bude zadavljena - a postojala je velika mogućnost da se to
desi, strepela je - brzo je nastavila dalje da mu priča. „Džošov otac je bio izuzetno bogat čovek;
najveći deo svog bogatstva ostavio je u fondu svog sina. Pošto je bio maloletan, njegov stric je
vodio poslove i upravljao tim novcem i Džoš je često bio kod strica i strine na Istočnoj obali. On i
tata su bliski, ali nikada nisu o svom odnosu pričali na sva zvona.”
„Zato i nisam znao da je Long Stjuartov posinak”, prošaputao je Brajan. „A tvoj
polubrat.”
„Aha.”
Brajan je koraknuo ka njoj, ali samo da bi ceo na krevet. Nije skidao pogled s nje. Uprkos
izazovnoj haljini, ličila je na devojčicu koja je dobila strog ukor. Pitao se da li je Džoš odgovoran
za to. Ali pitao se i zašto nije bio ljut na nju. Osećao je ogromno olakšanje.
Ipak, ne bi bio ljudsko biće da nije imao želju da je kazni za to što ga je prevarila.
„Znači, pravila si se da te on interesuje samo da bi mene napravila ljubomornim”, rekao
je. „I još si tražila od mene da te naučim kako da zavedeš muškarca. Rekla si i da možemo da
imamo aferu, to Džošu ne bi smetalo. Džoš ne želi devicu u krevetu. Šta je još laž?”
Nije morala da ga pita na šta je mislio. Znala je. Izbegavajući njegov prodoran pogled,
tiho je kazala: ,,Ne, to nije bila laž. Nikada nisam imala ljubavnika.”
„Uveren sam da nije nedostajalo kandidata”, rekao je učtivo.
Serena ga je ćutke pogledala.
 Pogledom svojih sivih očiju mu je kazala da ga ovog puta neće lagati. Brajan je nastavio s
olakšanjem. „Svi ti tvoji lepi i naivni komentari bili su isplanirani. Proračunati. Poput generala
koji kreće u kampanju, ti si se nameračila da me napraviš ljubomornim, je li tako, Serena?”
„Jeste.”
„Jesi li nameravala da nastaviš s tim sve do oltara ili si samo kratku vezu imala u vidu?”
Serena je tiho uzdahnula, ali nije imala nameru da se brani. „Do oltara”, odgovorila je.
„Rešila si da se udaš za mene?”
„Da.”
„Kada si donela tu značajnu odluku?”, ljubazno ju je upitao.
„U Londonu. Na Hitrou.”
„A sad ono najvažnije”, rekao je ozbiljno. „Zašto?”
„Zaljubila sam se u tebe”, jednostavno je odgovorila.
 5

Njene reči sasvim su iznenadile Brajana. Istog trena je zaboravio njeno pitanje izgovoreno
tihim glasom u vrtu. Čak i da ga se setio, nije očekivao od nje da prizna ljubav. Ne sada. Ne tako
brzo i ne nakon njegovog neprirodno ljubaznog ispitivanja. To nije bilo, to se nije činilo
razumnim.
„Ne očekuješ valjda da ti poverujem?”, uspeo je da kaže.
„Ne”, odgovorila je. „Sama sam to učinila nemogućim, zar ne? To sam shvatila večeras u
vrtu. Što je još važnije, shvatila sam da sam između nas podigla zid mnogo viši nego što su
tvoji.”
„Zidovi?” Pogledao je njeno ozbiljno lice. „Ti misliš da ja gradim zidove? Zato si
pokušala da me prevariš?”
Serena je slegnula ramenima. „Zar je to sada važno? Gotovo je, Brajane.” Pogledala je na
svoj ručni sat. „Zvaću tatu”, rekla je, „i objasniću mu da sam te dovela u nemoguću situaciju. On
me dobro poznaje, znaće da sam ja kriva. Nimalo te neće kriviti što ćeš se vratiti u Kaliforniju.
Ne treba da te ovde zadržava tvoj osećaj odgovornosti.”
Sačekao je da ponovo podigne pogled ka njemu. „Rekao sam ti da sam ovde do kraja.
Vraćam se u Kaliforniju onda kada i ti budeš pošla na put, ne ranije.”
Osmeh joj je bio nesiguran. „Mislila sam da ćeš to kazati. Pa ja sam zarobljena ovde na
neko vreme, Brajane. To su tatina naređenja, potrebno mu je još vremena, pa moram da ostanem.
Ali ti ne moraš da se opterećuješ time da ostaneš sa mnom. Ostaće Džoš. Angažovaće i privatnog
detektiva da motri na hotel.”
Brajanu su u ušima neprestano odzvanjale njene reči: zaljubila sam se u tebe, ali se trudio
da ne misli o njima. Polako je ustao. „Mnogo je ozbiljnije nego što si mi rekla, zar ne?”
„Nije bilo... Mislim da nije bilo toliko ozbiljno kad sam ti rekla. Tata i Džoš misle da sada
jeste.” Uzdahnula je, shvativši da ne kontroliše situaciju. „Mogao bi... da porazgovaraš sa
Džošom o tome, ako želiš da saznaš više.” Ponovo je pogledala na sat. „On je verovatno dole u
baru.” Iznenada se nasmejala i dodala: „Prelepa plavuša pijanistkinja tamo svira svake večeri.”
„Porazgovaraću s njim.” Setivši se, Brajan je dodao: „Nakon što mu se izvinim.”
Serena ja zatreptala. „Zašto?”
„Zato što sam ga udario”, odgovorio je nevoljno i izašao iz sobe.
Džoš Long je sedeo u prigušeno osvetljenom baru, gde je Serena verovala da će biti.
Plavuša pijanistkinja je svirala za nekolicinu gostiju koji su ostali poslednji.
Brajan je odmah zapazio Džoša i direktno se zaputio ka mestu gde je drugi muškarac
sedeo sam. „Želim da se izvinim”, rekao je.
„Nemaš na čemu”, Džoš mu je istog trena odgovorio. „Hoćeš da mi se pridružiš? Častim
piće.” Ako je i postojala modrica na Džošovoj bradi, samo Brajanovo oko, vođeno krivicom,
moglo je da je zapazi. Džoš kao da nije bio svestan ni nje ni bola.
Brajan je seo preko puta crnog, mlađeg muškarca i rekao: „Ja častim. To je najmanje što ti
dugujem.” Smatrao je da mu duguje mnogo više.
Džoš se nasmejao, ali nije ništa rekao. Vešto je izbegavao pogled konobarice brinete dok
je Brajan naručivao piće. Kada je otišla, kazao mu je: „Odlično znam kako se osećaš. I ja sam bio
žrtva njenih smicalica. Tvoja reakcija je sasvim prirodna.”
„Oduvek je radila takve stvari?”, Brajan je s nevericom upitao.
Džoš je izvadio zlatnu tabakeru iz unutrašnjeg džepa. Kada je zapalio cigaretu, osmehnuo
se i kazao: „Prva njena zavera je bila kada se nameračila da udomi četiri napuštena šteneta.
Osnovala je sklonište za životinje u komšiluku koje i dan danas radi. Reni je tada bilo sedam
godina.”
Brajan se zamislio. „Izuzetno. Ipak... Mislio sam na zavere ovog tipa... Znaš na šta
mislim.”
„Na to što je htela da se uda za tebe?” Džoš je klimnuo glavom. „Znao sam. Izvini zbog
moje uloge u svemu tome, iako je bila minorna. Bojim se da je Serena oduvek znala da me vrti
oko malog prsta. Obično u tome nema nikakve opasnosti.” Pogledao je Brajana kroz napola
spuštene kapke. „Ona ima urođenu sposobnost da usrećuje druge. Zato i smišlja svašta.”
Brajan je izbegao njegov pogled dok je lagano pijuckao piće. Nije mogao da se usprotivi
svojoj radoznalosti, niti da spreči aktivnost svog oštrog uma. ,,Kontrola”, rekao je iznenada. ,,To
je u pitanju, zar ne?”
Džoš je nepogrešivo znao na šta je mislio. „Kontrola. To verovatno ne bi bila karakterna
crta njene ličnosti da majka nije umrla.”
Brajan je dočekao njegov ozbiljan pogled. „Ali vaša majka je ubijena.”
Polako klimnuvši glavom, Džoš je rekao: „U vrlo teškim okolnostima. Sereni je bilo deset
godina, nije bilo načina da sakrijemo istinu od nje. Shvatila je mnogo ranije nego što bi trebalo da
postoje okrutni i zli ljudi na ovom svetu. Ljudi koji su spremni da gaze preko mrtvih da bi dobili
ono što žele. To nije bila... prijatna lekcija. Već lekcija koju nikada neće zaboraviti.”
Brajan se stresao od pomisli kako desetogodišnja devojčica na tragičan način shvata da
ljudi mogu biti nemilosrdno zli.
Tiho je rekao: „Imala je samo deset godina. Mogla je da se povuče u sebe, da postane
posesivna prema onima koje voli. Mogla je da izgubi poverenje u svakoga, da bude oprezna i
uplašena. To bi bilo sasvim prirodno, čak i očekivano.”
Džoš je klimnuo glavom. „Umesto toga, postala je mekog srca, rekao bih, i čak naivna.
Komplikovana je, ali je ranjiva i bezrezervno veruje ljudima. To je njena suština.”
Vrlo neobično, zaključio je Brajan. Ipak, shvatio je da je na neki način imalo smisla.
Pošto je u pitanju bila Serena, imalo je smisla.
Džoš je iznenada rekao: „Nije ti kazala za svoju decu.”
To nije bilo pitanje, ali je Brajan odgovorio: „Ne, nije.”
„Onu kojima je hranitelj? Ima ih u celom svetu. Ne samo da im daje novac već im šalje
pisma i poklone. Posećuje ih kad god može. Prati vesti i političko stanje svih zemalja u kojima ta
deca žive. Brine o njima, ali ih nikada ne spominje. Slike koje joj šalju nalaze se svuda u njenoj
sobi.”
„Komplikovana”, prošaputao je Brajan.
Džoš ga je na tren posmatrao, a zatim je blago rekao: „Iskrena je, osim u slučajevima
kada istina može nekoga da povredi ili ako se radi o njenim smicalicama. Čak i kada kuje zavere,
izbegava da laže, više prećutkuje. Najjezivija je činjenica da je skoro uvek u pravu. U stvari, ne
znam da je ikada pogrešila. Osim, možda, ovaj put.”
Brajan se nije upecao. Plašio se onoga na šta bi mogao naići. Stoga je namerno promenio
temu. „Šta je sa tim pretnjama upućenim Stjuartu?”
Prihvativši promenu teme, Džoš je uzdahnuo. „U početku nije delovalo tako ozbiljno;
Stjuart se izborio i sa mnogo težim situacijama. Međutim, pre nekoliko dana smo saznali da su
vas pratili čak do Vičite. Stjuartovi kontakti u policiji nisu imali sreće da otkriju ko stoji iza
svega. To je samo po sebi bio dovoljan znak za uzbunu.”
„Ukoliko ti ljudi nađu Serenu”, polako je izgovorio Brajan, ,,šta bi mogli da urade?”
,,Da je otmu, verovatno. Pre nego što im ponovo umakne”, bez ustezanja je odgovorio
Džoš. „Da je drže negde i ucenjuju ga, da je iskoriste da nateraju Stjuarta da radi za njih. Što bi
on i uradio, naravno, kada bi ona bila u opasnosti. Oni to znaju.”
„Da li bi je povredili?”
„Ukoliko Stjuart odbije poslušnost”, odgovorio je Džoš.
Brajan mu je verovao. Ipak, postojalo je nešto što mu nije bilo logično. „Ali ako otmu
Serenu i nateraju Stjuarta da radi za njih, on će zasigurno znati ko stoji iza svega. A onda on
može da ih optuži za ozbiljan zločin.”
Džoš je odmahnuo glavom. ,,Ne može ući u trag moćnim poslovnim ljudima koji stoje iza
svega ovoga. To bi bilo suviše lako. Za njih prljave poslove obavljaju profesionalci, koje je
nemoguće dovesti u vezu s uticajnim ljudima. Ko god Stjuartu bude ponudio poslovnu saradnju,
učiniće to sasvim naivno i bez ikakvih pretnji.”
„Kako onda, za ime boga, Stjuart očekuje da im uđe u trag?”, pitao je Brajan ljutito.
Džoš se nasmejao. „Siguran si da želiš da znaš?”
„Siguran sam.”
„U redu. Sagledaj situaciju sa svih strana. Neko, nepoznat, želi Stjuarta. I taj neko je
spreman na prljavu igru da bi ga dobio. Obojica znamo da posao ponekad ume biti prljav, ali za
većinu nas poštenih poslovnih ljudi to nisu pravila po kojima igramo. Ali za ove tipove to ne
važi. Njima nije na umu ekonomski interes, niti dobrobit naše zemlje.”
Džoš je na trenutak zastao, a zatim nastavio. „Uprkos tome što je odavno napustio
obaveštajnu službu, Stjuart je ostao u kontaktu s ljudima koji tamo rade. Služba zna koliku
opasnost može da predstavlja da naučnik Stjuartovog kalibra radi za pogrešne ljude. Zato su više
nego voljni da mu pomognu da izbegne tu opasnost.”
„Trenutno mnogo ljudi pokušava da uđe u trag onima koji su se raspitivali o vama dvoma
u Vičiti. Trag je zamršen, ali može da se prati. Služba će saznati za koga ti ljudi rade. Neće imati
dokaz za sud, razumeš, ali će biti sigurni ko stoji iza svega.”
Brajan je razumeo. „A kada budu sigurni?”
Džoš se zagonetno osmehnuo. „Tada će druge državne službe moći da se pozabave tim
finim, moćnim i uglednim poslovnim ljudima. Počeće od onoga što zakon naziva
uznemiravanjem. Ništa otvoreno. Ništa protivzakonito. Nedugo nakon toga ti moćnici će imati
problema s poslovima. Sitnih problema. Veliki broj sitnih problema. Skupih problema.”
„Udruženo delovanje.” Brajan je polako shvatao. „Obaveštajna služba će delovati u
saradnji sa pravnom.”
Džoš je klimnuo glavom i rekao: „To stalno rade. Prilično tiho i neprimetno. Ogrebi me,
ogrepšću te. Stručnjaci su za to. Toliko će muke zadati moćniku da će shvatiti da nije vredno
borbe.”
„Koliko dugo to može da traje?”
„Ne toliko koliko možda pretpostavljaš. Ti ljudi će vrlo brzo shvatiti šta se dešava. I
požuriće da smanje gubitke.”
Jedno vreme su dvojica muškaraca sedela u tišini. Brajan je pozvao konobaricu i naručili
su još po jedno piće. Primetio je da je Džoš izbegavao njen pogled. Bio je pomalo radoznao, ali
nije želeo ništa da ga pita. Kada je piće bilo pred njima, a konobarica otišla, Brajan se dotakao
njihove najveće brige.
„Kolike su šanse da ti ljudi nađu Serenu pre nego što se nešto preduzme protiv njih?”
Džoš se uozbiljio. „Svakim danom šanse su im sve veće. Sve što možemo jeste da
budemo na oprezu dok ne saznamo ko stoji iza svega.”
„Dođavola, to je... Trebalo bi da bude na nekom bezbednom mestu. Zaštićena.” Brajan se
unervozio.
 „Okružena telohraniteljima?” Džoš je odmahnuo glavom. „Pre svega, Rena nikada na to
ne bi pristala. Odlično se seća kako je to izgledalo nakon što je majka nastradala. Sa druge strane,
to bi bilo upozorenje onima koji stoje iza svega. Obavestili bi svoje ljude da se sklone i mi bismo
izgubili svaki trag. Kada bi se prašina slegla i Serenina opreznost popustila, tada bi je ščepali.
Ona bi nestala, mi bismo bili onesposobljeni i Stjuart bi morao da popusti.”
Brajan je shvatao logičnost njegovog objašnjenja. Bilo je nesumnjivo tačno. Ipak, nije mu
bilo drago zbog toga.
Džoš je sasvim jasno pročitao izraz na njegovom licu. „Verovatno se zbog toga nećeš
osećati bolje”, rekao je, „ali Serena ume da brine o sebi. Stjuart se potrudio da oboje naučimo da
se čuvamo, to mu je bilo izuzetno važno. Zato je i naučila borilačke veštine. Zna i nekakve
egzotične tehnike posebno namenjene sitnim damama. Ne volim da se petljam s njom iako imam
crni pojas.”
„Malo mi je lakše ako je tako”, priznao je Brajan.
Džoš je ispio svoje piće i pogledao u pravcu plavuše za klavirom. „Idem malo da se
odmorim. Bio je ovo dug dan. Privatni detektiv je već na zadatku; on će da osmatra noćas. Koliko
sam shvatio, ti se ne vraćaš u Kaliforniju?”
Brajan je odmahnuo glavom. „Ostajem.” Obojica su ustali i izašli iz bara. Brajan se
osvrnuo po predvorju kojim su prolazili, ali nije ugledao nikoga ko bi ličio na privatnog
detektiva.
„U ćošku”, prošaputao je Džoš.
Brajan je krišom pogledao i ugledao muškarca. Bio je srednjih godina i delovao prosečno
u svakom smislu. Otvoreno je flertovao sa konobaricom koja ih je malopre poslužila pićem.
Kada su ušli u lift, Brajan je s nelagodom primetio: „Jesi li siguran da je on pravi čovek za
taj posao? Deluje bezbrižno.”
„Pravi je, veruj mi.”
Brajan je prihvatio njegovo uveravanje, verujući da je Stjuartov posinak već imao
iskustva u sličnim stvarima.
Džošova soba je bila na spratu iznad Brajanove, pa su se pozdravili u liftu. Kada je ostao
sam, Brajan je shvatio da mu celokupna situacija, koliko god da ga je zbunjivala, nije teško pala.
Teže mu je pala briga oko Serenine bezbednosti, a reči zaljubila sam se u tebe još uvek su
odzvanjale u njegovim ušima.
Nije odgovorio na njih, sećao se. Samo je kazao: „Očekuješ li da ti verujem?”
To ga je najviše mučilo. Njegova osećanja bila su neizdrživo zamršena. Nakon onoga što
mu je Džoš rekao o njoj, ali i onoga što je osećao Brajan je bio siguran da je Serena, koliko god
to krila, u suštini, vrlo ranjiva i osetljiva žena.
Žena koju je lako povrediti.
Zaboravio je njene smicalice i zavere. Brajan se sećao samo devojčice koja je doživela
tragičan gubitak i žene koja ga je gledala svojim krupnim očima ne progovorivši ni reč u svoju
odbranu.
Nije se iznenadio kada je shvatio da kuca na njena vrata. Začuo je korake, a zatim tišinu.
Nakon nekoliko trenutaka čuo je zveckanje lanca i vrata su se otvorila. Prvo je pogledala kroz
špijunku, zaključio je. Bilo mu je drago što je bila oprezna.
Bila je spremna za spavanje. Dah mu je zastao kada ju je ugledao u dugoj, ljubičastoj
spavaćici i negližeu. Kosa joj je bila spuštena, a stopala gola. Zatim je ugledao njene crvene oči i
srce mu je uzdrhtalo kad je shvatio da je plakala.
Dala mu je znak da uđe, a zatim zatvorila vrata i pošla za njim u sobu. „Razgovarao si sa
Džošom?” Glas joj je bio blag.
 Brajan se okrenuo ka njoj. „Jesam. Objasnio mi je situaciju.”
„I?“
Razumeo je njeno pitanje. „Ostajem.”
Serena je duboko uzdahnula, a zatim sa oklevanjem kazala: „Pošto ostaješ, možda bismo
mogli... Znam da nećeš da mi oprostiš smicalice, ali možda bismo mogli da budemo prijatelji.”
„Samo prijatelji?”
„Ja... da.”
Toplim dlanom ju je pomilovao po obrazu. ,,Ne verujem, Serena.” Primetio je kako je
zadrhtala.
„Toga sam se i plašila”, prošaputala je.
Odmah joj je odgovorio. ,,Ne verujem da ti i ja možemo da budemo samo prijatelji.
Možemo biti i to, ali ne samo to.”
Ćutke ga je pogledala. Čekala je.
„Ne možemo nazad”, kazao je, „a ne može biti gori trenutak da krenemo napred. Ali
utoliko sam spreman da pokušam, ukoliko si i ti.”
,,Ti se samo osećaš odgovornim za mene. Ja to ne želim, Brajane.”
„Osećam se odgovornim”, priznao je tiho. „Ali ne zato što te smatram derištem, niti zato
što si Stjuartova ćerka.”
„Zašto, onda?”, šapatom ga je pitala.
Dugo je ćutao, netremice gledajući u nju, kao da traži nešto. „Nisam sasvim siguran“,
konačno je rekao. „Možda zato što si ranjiva uprkos svojim trikovima. A možda i zato što ti
trikovi pale.” Glas mu je bio tih, a priznanje iskreno.
Nesigurno mu je uzvratila pogled. „Misliš, bio si...”
„Ljubomoran?” Nasmejao se. „Šta misliš, zašto sam udario Džoša? Uopšte nije u pitanju
osećaj odgovornosti, to mogu da ti kažem. Na kraju krajeva, ti si odrasla žena. Ko sam ja da se
ljutim zbog tvog zanimanja za drugog muškarca? Ali sam se naljutio, Rena. Nisam sasvim
siguran šta osećam prema tebi, ali nisam mogao da podnesem pomisao da budeš s njim.”
Serena je drhteći uzdahnula. „Znači, misliš da možemo da počnemo odavde?”
Klimnuo je glavom. „Ne znam gde ćemo da završimo. Ništa ne mogu da ti obećam,
Rena.”
Serena nije tražila da joj to objasni, samo mu je odvratila klimanjem glave. To joj je bilo
dovoljno, čak i više nego što se nadala. Pružila joj se druga prilika sa Brajanom i ovog puta je
bila rešena da bude onakva kakva jeste.
Naravno, to ne znači da joj kasnije možda neće nešto pasti na pamet.
Sutra ih oboje čeka težak dan. Mada, za decu Bišopovih neće biti. Brajan je sasvim
zaboravio Serenino obećanje da će čuvati njihovu decu.
Voleo bi i da je ona zaboravila.
Kada se probudio, Brajana je sačekala poruka od Serene da se obavezala da čuva decu
čitav dan i da će biti u hotelu ili u vrtu.
Naručio je doručak u sobu da ugodi sebi.
Razmišljao je da ne izađe iz sobe čitav dan, ali je vrlo brzo shvatio da je suviše zabrinut
zbog Serenine bezbednosti. Proverio je da li je u sobi i pošto su vrata bila zaključana, krenuo je u
vrt da je potraži - nju i strahovit dvojac.
Brajan nije bio siguran kako bi trebalo da se pozdravi sa Serenom. Sinoć su se rastali
neodlučno i on je danas bio nesiguran. Nije znao zašto joj je oprostio laži i zavere i zašto je bio
spreman, tačnije izuzetno voljan da podrži razvijanje njihovog odnosa.
Pošto nije bio čovek koji je bio nesiguran u vezi sa bilo čim, taj osećaj ga je uznemiravao.
 Zidovi. Kazala je da je podigao zidove oko sebe, ali to nije objasnila. Osećao je da bi
trebalo to da mu pojasni.
I to ga je mučilo. Kako bi ona mogla da mu pojasni ono što sam sebi nije umeo da
definiše? Samo joj je rekao da ne želi da se vezuje. To mu je rekla. Zaista se nije sećao da joj je
kazao tako nešto.
Ako i jeste, koji su bili njegovi razlozi za to? Trebalo je samo da doprati Stjuartovu ćerku
kući. Zašto je uopšte to morao da joj spominje?
„Dođavola s tim”, promrmljao je Brajan sebi u bradu, a zatim pocrveneo kad je primetio
kako ga je iznenađeno pogledala starija dama koja je stajala pored njega u liftu. Brzo je dodao:
„Izvinite.” Osetio je olakšanje kada su se vrata lifta otvorila i kada je izašao.
To olakšanje bilo je kratkog daha. Odmah ga je smenila nervoza.

Serena je posmatrala Brajana iz fotelje u koju se udobno smestila kako ispod ruke nosi
malog Marka Bišopa poput neželjenog tovara. Izraz na njegovom licu jasno je davao do znanja
da nimalo nije zadovoljan svojom ulogom, dok je Mark, nasuprot njemu, izgleda, bio savršeno
zadovoljan situacijom.
„Ovo malo čudovište”, bez pozdrava je počeo Brajan, „postavilo je zamku ispred lifta.”
Ne ispuštajući Marka koji se kikotao, Brajan je iz džepa izvadio komad kanapa, držeći ga kao
krunski dokaz optužbe. „Saplitao je neoprezne goste hotela. Ja sam jedan od njih”, ljutito je
završio.
Serena je namignula nasmejanom Marku i kazala mu: „Baš domišljato, zar ne, Brajane? U
njegovim godinama toga se ne bih ni setila.”
„Nimalo!”, zaurlao je Brajan. Brajan je podigao dečaka kao da ga je prinosio poput žrtve.
„Mogao je ozbiljno da povredi nekoga!”
Ne uzrujavajući se, Serena je kazala: „Ne verujem da bi tako nešto uradio. Je l’ da da ne
bi, Mark?”
„Naravno da ne bih”, veselo je rekao Mark nimalo uplašeno. „Uzeo bih ih kao taoce. To
je bila zaseda”, objasnio je živahno.
„Stao si na moju slagalicu!”, Brajan je začuo prekorni glas.
Pomerio se, spustio Marka na fotelju pored Serene i ugledao prelepe oči Lize Bišop, plave
poput kineskog porcelana, kako ga ljutito gledaju. „Ne bi trebalo da bude na podu”, rekao joj je
ozbiljnim glasom.
„Pa jeste”, odgovorila mu je tonom koji nije dozvoljavao prigovor.
Brajan, koji je imao vrlo malo iskustva sa decom pre nego što je upoznao Serenu,
bespomoćno ju je pogledao.
Serena se smešila. „Liza je veoma inteligentna. Ume da sastavi slagalicu od hiljadu
delova. Jesi li ti to umeo u njenom uzrastu?”
Brajan, koji je procenio da Liza ima oko šest godina, priznao je da nije umeo. Da nije
želeo.
„Pomozi mi”, zahtevala je Liza.
„Neću.” Brajan je seo na stolicu preko puta fotelje na kojoj je sedela Serena, trudeći se da
ne obraća pažnju na prelepe plave okice koje su ga molećivo gledale. Serena, koja je odlično
procenila koliko će njegov otpor trajati, uzela je delić slagalice i počela da mu objašnjava
konstrukciju kolevke za mačku, na Markovo oduševljenje.
Nekoliko trenutaka kasnije krajičkom oka primetila je Brajanovu kapitulaciju i
prošaputala: „Što su stariji, manje se opiru.”
„Ugrizi se za jezik”, dobacio joj je Brajan dok se mrštio nad slagalicom.
 Narednih nekoliko sati je više puta morao da se ugrize za jezik kako ne bi naglas opsovao.
Uglavnom je Mark bio uzrok, mada mu je vrlo brzo postalo jasno da Lizine anđeoske oči skrivaju
dušu gremlina.
Uprkos dva para očiju odraslih koja su pazila na njih, deca su očigledno umela da nađu
način da prave nestašluke. Kao da su imala urođen talenat zato.
Mark se izgubio na desetak minuta, sakrivši se iza palmi u ogromnim saksijama ispred
lifta, odakle je bez ikakvog povoda napadao prolaznike. Kada ga je Brajan našao i izgrdio, Mark
se nije branio, samo je objasnio kako je pokušavao da oseti čari gerilskog rata.
Brajan je zatreptao u neverici.
„Vidiš kako je pametan?” pitala ga je Serena.
Shvativši da je dečak problematičniji, Brajan je pokušao da ga zabavi nečim što je bilo
bezbedno. Završio je tako što je sam pravio maketu aviona koju je kupio u hotelskoj prodavnici
poklona. Za to vreme Mark je uspeo da zalepi lepkom tri pepeljare za sto, pre nego što je Brajan
shvatio šta radi.
„Skidač laka za nokte će rešiti problem”, umešala se Serena.
„Oduvek sam znao da sam za planirano roditeljstvo”, bila je Brajanova jedina opaska.
„Sada znam i zašto.”
S izuzetnim osećajem za samoodržanjem, Mark je po Brajanovom izrazu lica shvatio da
bi sada bila poželjna promena ponašanja i bio je poput pravog anđelčića. Nakratko.
Brajan je verovao da to deca rade planski - dok je Mark bio anđelče, Liza je postala
gremlin.
Izgubila se u vrtu u koji je otrčala nakon bezuspešnog pokušaja da ulovi zlatnu ribicu u
hotelskoj fontani. Zatim je odjurila u prodavnicu poklona, u kojoj su je zatekli kako se obmotava
čipkom preko majice i farmerki. A onda je nekako otišla iza recepcije i pritisnula taster za uzbunu
u glavnom kompjuteru, stvorivši potpuni haos.
Brajan je počeo da umiruje uzbunjene goste, obuzdavajući svoju ljutnju.
Zatim je vrlo smireno uzeo decu za ruke i nestao u svojoj sobi, prethodno kazavši Sereni
da ih sačeka u predvorju. Kada su se vratili, Mark i Liza bili su mirni i ponašali se s poštovanjem,
ali su s negodovanjem gledali u Brajana.
Do kraja dana pristojno su se ponašali.
Kada su roditelji došli po njih - koji kao da su izgledali deset godina mlađe nakon
provedenog dana bez dece - Mark i Liza su se ljubazno zahvalih Sereni i Brajanu što su ih čuvali
i oboje su zagrlili Serenu.
Zatim je Mark muški pružio ruku Brajanu, a Liza ga je zagrlila, što ga je veoma
iznenadilo. Još više ga je iznenadilo kada je shvatio da joj je prilično blagonaklono uzvratio
zagrljaj.
„Ti bi”, rekla mu je Serena obazrivo kada su Bišopovi otišli, „bio odličan otac.” Zatim je
iznenada pocrvenela izbegavajući njegov pogled.
„Nikada nisam razmišljao o tome”, kazao je nežno.
„Znam.”
Pogledao ju je. „Otkud znaš?”
Uzdahnula je i uzvratila mu pogled. „Znam”, rekla je, „jer ima smisla. Kladim se da si još
u srednjoj školi znao da želiš da osnuješ svoje preduzeće, zar ne?” Sačekala je da on potvrdno
klimne glavom. „Otada si radio na tom cilju. Osnovao si firmu, razvio je i postigao uspeh.
Brajane, godinama nisi mislio ni o čemu drugom osim o tome. Sa izuzetkom”, dodala je suvo,
„povremenih ’vezica’. Mada, pošto si upao u kolotečinu, ne verujem da si mnogo razmišljao o
njima.”
 „Kako to misliš da sam upao u kolotečinu?” pitao ju je iznenađeno.
„Omaklo mi se.”
„Kako da ne?! Namerno si to rekla. Sada mi objasni.”
Serena se osmehivala, a oči su joj veselo blistale. „U redu”, rekla je i nastavila. „Jesi,
Brajane, upao si u kolotečinu. Sputan si okovima navike. Verujem da nisi učinio ništa
neplanirano još od srednje skole, a možda čak i od osnovne.”
Brajan je bio svestan da je ono što je on smatrao disciplinovanošću ona veštim izborom
reči oslikala kao dosadnu naviku, pa je emotivno odreagovao. „To su... gluposti”, rekao je,
očigledno zamenivši neku grublju reč rečju gluposti.
„Jesu li?” Serena je ustala sa ivice fontane na kojoj su sedeli otkako su Bišopovi otišli i
pogledala ga, ne skidajući osmeh s lica. Tonom koji se ne bi mogao nazvati saosećajnim, kazala
je: „Prema svim statistikama, muškarac koji je momak u srednjim tridesetim, momak je iz čiste
navike, ni zbog čega drugog. Uglavnom zato što je u dvadesetim usredsređen na građenje
karijere. I tako upadne u kolotečinu. Počinje da veruje da ima jak razlog da ostane sam - a sve
vreme je u pitanju samo navika. A navike je izuzetno teško promeniti, znaš.”
Brajan je polako ustao i pogledao ju je. „Mislim da sam dokučio šta je u pitanju”, rekao je
kao da govori nekom trećem. Zatim se ljubazno obratio Sereni: „Pokušavaš da me isprovociraš.”
Serena se zagledala u sunce koje je zalazilo, a zatim ga je pogledala. „Zaista? Ne,
Brajane, samo primećujem.”
„Pokušavaš da me isprovociraš”, ponovio je ozbiljno. U tom trenutku bio je siguran da je
u pravu. „Misliš da ću... To je obrnuta psihologija. Optužiš me da sam u kolotečini da bih ja onda
prekinuo tu kolotečinu i rešio da uradim nešto... nepromišljeno.”
„Ispada da sam lukava”, prokomentarisala je oprezno.
„I jesi”, kazao joj je. „Samo ti ovog puta neće uspeti.”
Serena se osmehnula. „Šta ćemo za večeru?”
Zatreptao je. ,,A šta bi volela?”
„Da jedem.”
Brajan je osetio da njegova samouverenost ponovo prelazi u ljutnju. Toliko je već bio
navikao na Serenine smicalice da je svakoj reči koju je izgovorila tražio rep. Ipak, da li se iza
svega što bi ona izgovorila nalazio nekakav skriveni motiv? Da li je moguće da je mogla biti tako
neiskrena? Ili je on umišljao?
„A zatim?”, pitao ju je obazrivo.
„Mogli bismo da igramo poker”, predložila je, a zatim se okrenula i zaputila ka hotelu.
 6

Sledeća dva dana Brajan nije mogao da zaključi da li je Serena odustala od zavera ili je
odlično igrala poker.
Nijednom rečju više nije pomenula kolotečinu niti njegove navike neženje. Niti je išta
kazala o ranije spomenutoj želji da ga odvede pred oltar. Međutim, na večeru je i dalje dolazila u
izazovnim haljinama u kojima je mamila poglede i zaustavljala razgovor usred rečenice.
Međutim, promenilo se njeno ponašanje.
Od njihovog prvog susreta, Serena je dokazala da je žena koja voli da dodiruje. Tada je
mislio da je to deo njenog šarma. Umela je da ga uhvati pod ruku dok su hodali ili da mu dodirne
dlan dok su razgovarali. Njeni pokreti delovali su naivno i spontano.
Sada bi mu ti njeni gestovi bili sumnjičavi - da ih je bilo, ali nije. Sasvim nesvesno,
Serena je prestala da ga dodiruje. I da flertuje. Više nije bilo njenih provokativnih pitanja niti
primedbi. Niti blagih osmeha u stilu Mona Lize. Nije više bilo zagonetnih pogleda tih mutnih,
sivih očiju. Bila je opuštena i prijateljski nastrojena, ali nije pokazivala znake bliskosti.
Zasmejavala ga je pričajući o nekim svojim starim smicalicama koje su imale komičan epilog.
Tiho je govorila o deci o kojoj je brinula, i to tek pošto ju je on pitao o tome. Igrali su karte, sami,
ali i sa Džošom, koji se tajanstveno smeškao. Obedovali su zajedno, šetali po vrtu, igrali tenis i
golf, jahali i pričali.
Brajan je zatekao sebe kako ju je u početku oprezno posmatrao, a zatim sa sve većim
interesovanjem. Sam je imao nekoliko provokativnih komentara, a Serena ih je ili ignorisala, ili
su joj promakli - što je nemoguće, znao je - i lako bi promenila temu.
Pitao se da li je Serena suviše svesna prethodnog neuspeha svoje zavere da bi mogla da
pusti da se njihov odnos prirodno odvija. Pitao se da ovo nije neka njena nova zavera. Ako jeste,
zabavljalo ga je što joj je uspevala.
Nije ga iznenadilo što je razmišljao o tome. Isprva je Serena za njega bila samo
odgovornost. Zabavna, problematična, ali ipak odgovornost. Kasnije je stekao osećaj da se to
desilo u jednom trenu, prikazala se kao očaravajuća, poželjna žena, koja mu je budila čula i
mutila razum. A zatim je priznala svoju zaveru dečjom jednostavnošću i bez ikakvog
izvinjavanja.
Od deteta do žene, pa opet do deteta, pa sad ponovo do žene. Prijateljski raspoložene,
vesele žene, koja se nije zagonetno osmehivala, niti upućivala izazovne poglede muškarcu kako
bi ga podsetila na svoju ženstvenost. Bila je dama koja je nosila izazovne večernje haljine s istom
jednostavnom gracioznošću kao kada bi nosila farmerke ili pantalone, koja nije koketno
dodirivala muškarca, niti ga izazivala rečima, a opet se trudila da on bude svestan svakog njenog
pokreta.
Bila je prokleto intrigantna.
Brajan je u njenom prisustvu osećao svaki otkucaj svog srca, snažan i neujednačen.
Nedostajali su mu njeni spontani dodiri, nalazio je izgovore da uspostavi fizički kontakt s njom.
Osećao je kako u njemu raste napetost, koliko emotivna, toliko i fizička, od koje nije imao miran
san i bio je neuobičajeno uznemiren.
Treće večeri nakon njenog priznanja upitao je Džoša: „Šta li sada smera, dođavola?” Nije
morao da mu pobliže objašnjava.
„Ne znam”, odgovorio mu je Džoš. To ga je, očigledno, zabavljalo. Njih troje su igrali
karte u mirnom baru u predvorju, kad se Serena izvinila i otišla. „Pretpostavljam”, rekao je Džoš
promišljeno, „da nešto ima na umu. Ali neka sam proklet ako to mogu sa sigurnošću da tvrdim.
Iako je znam otkako se rodila, Rena može da me iznenadi kad god poželi. Moraš da priznaš da
nije glupa.”
Umesto da mu odgovori, Brajan je ispio pozamašan gutljaj svog pića. Nije pomoglo. Nije
to ni očekivao.
Serena se vratila u trenutku kada je njen polubrat pogledao na sat i spustio karte na sto.
„Ja prestajem sa igrom”, rekao im je dok je ustajao. „Imam sastanak.”
„Sa pijanistkinjom?”, pitala ga je Serena.
„Da.”
Nezainteresovanim tonom, Serena mu je rekla: „Znaš, sasvim je uobičajeno da žene
promene boju kose. Tada uglavnom od brineta postanu plavuše. Mada, pretpostavljam da to nije
važno, zar ne, Džoše?”
Njen polubrat ju je ćutke posmatrao nekoliko trenutaka, a zatim se obratio Brajanu:
„Rekao sam ti da uvek može da me iznenadi.” Ne rekavši više ništa, napustio je prostoriju.
„Baš me zanima hoće li otkazati sastanak”, prošaputala je Serena.
Brajan ju je posmatrao. „Nisam baš najbolje razumeo.”
„Njegova opsesija.”
„Pojasni mi malo.”
Vešto mešajući karte, Serena se veselo nasmejala. „Zar nisi primetio? Džošova slabost
nisu plavuše, već brinete. A mislio je da ne znam.” Odmahnula je glavom, negodujući.
„Šta da ne znaš?”, pitao ju je Brajan još uvek zbunjen.
„Džoš je jedan od retkih koji sasvim razume sebe. Mislim, on uvek zna zašto mu se nešto
sviđa ili ne sviđa. Ne mora da razmišlja o tome, on to jednostavno zna. Verujem da je pomalo
psihotičan. Pošto je zdrav muškarac koji o sebi vodi računa, želi da ima potpunu kontrolu nad
svojim životom.” Skoro iznenađeno je dodala: „U tome smo slični.”
„I šta je suština?”
„Suština je da on zna da kada se bude zaljubio zaljubiće se u brinetu. I to do ušiju”,
dodala je sa sigurnošću.
„Kako bi mogao da zna da će se zaljubiti u brinetu?”, pitao ju je Brajan.
„On to, jednostavno, zna. Nikada u životu se nije zabavljao sa brinetom, a bilo je
nekoliko, slobodno mogu da kažem, pravih lepotica koje su se interesovale za njega. Ali Džoš,
nalik tebi, izbegava duge veze. Jednom si naglasio da je on... proračunat. Mislim da kod njega
nije u pitanju kolotečina, već želja da drži svoj život pod kontrolom.”
„Da li ti je ikada palo na pamet da započneš privatnu praksu kao psiholog?”
Serena se nasmejala. „Nisam psiholog, ali Džoša poznajem. Njegov strah nastao je iz
uverenja da će brineta biti njegov pad. Nadam se samo da ću biti blizu to da vidim, jer će biti
vredno viđenja. Džoš se ne predaje lako, ali jedna tamnokosa lepotica potpuno će ga patosirati.”
Nakon nekoliko dugih trenutaka Brajan je kazao: “Ni ti ne voliš da gubiš kontrolu. One
večeri u vrtu si rekla: ’Neću izgubiti kontrolu nad ovim'“
Nije znao kako da formuliše ono što je želeo da je pita, a znao je i da će Serena promeniti
temu ne odgovorivši mu. Međutim, iznenadila ga je.
Pogledala ga je pravo u oči. „Ipak sam je izgubila”, priznala je. „Shvatila sam ono što
Džoš tek treba da shvati. Ljubav se ne može kontrolisati. Ne ide to tako. Ona se jednostavno desi,
sasvim prirodno se pojavi.”
Osećao je da treba nešto da kaže, ali nije znao šta.
Odmahnula je glavom i nežno kazala: „Mislila sam da mogu da kontrolišem i tebe i mene,
da mogu da se potrudim da me zavoliš. Pogrešila sam. Ti si bio u pravu, previše toga stoji između
nas. Ili nedovoljno.”
Brajan ju je netremice posmatrao dok mu se grlo sušilo. Pročistio ga je i rekao:
„Velikodušno, Serena!”
Nije se uvredila, već je razmislila o onome što joj je rekao. „Ne, ne bih rekla. Znam da
zvuči čudno, ali ja sam realna. Ako nešto ne ide, ne ide. Kakvi god da su tvoji razlozi, ti ne želiš
vezivanje. Ja želim.”
„Složila si se da dozvolimo našem odnosu da napreduje”, podsetio ju je svestan napetosti
u njenom glasu.
Klimnula je glavom. „Znam, ali nisam to učinila.”
„I ne nameravaš? Vrlo si smirena po tom pitanju.” Pitao se kako li joj to polazi za rukom
ili ako zaista veruje da je zaljubljena u njega. Skrenula je pogled u stranu, ali ne pre nego što je
primetio odsjaj bola u njenim očima. Najviše ga je mučila činjenica da je sklonila pogled. Po prvi
put je skrivala svoju ranjivost od njega.
„Šta hoćeš da ti kažem, Brajane? Da mi je srce slomljeno? Oboje znamo da se srca ne
slamaju. Samo bole. Ipak, od bola se ne umire, čak iako nam se ponekad čini da ćemo umreti.
Vreme leči rane, otrcana fraza, ali istinita. Pa boli me, ako te baš zanima.”
To nije bila optužba, ali Brajan je osetio žaoku griže savesti. I još nešto... nekakav novi
bol koji nije umeo da definiše.
Osmehnula mu se, a njene sive oči ponovo su bile smirene. „Nisi ti kriv što me ne možeš
voleti, Brajane. Ionako bih ti samo zadavala muke. Napravila bih haos od tvog sređenog života.”
Pomalo iznenađeno, začuo je sebe kako promuklim glasom izgovara: „Suviše lako
odustaješ.”
„A šta bih drugo, Brajane?” Glas joj je bio tih. „Da igram igru pretvaranja? Da se
pretvaram da nisam kovala zaveru, pre svega? A ti da se praviš da nisi bio uhvaćen u mrežu? Da
se pravimo da smo u vezi i da nećemo biti povređeni kad se završi? Da se pravim da mi ne treba
obećanje koje ne možeš da mi daš?”
Ponovo je osetio svrab u grlu. „Rena...”
„Izgleda da sam staromodna. Možda mogu da se zavaravam i da kažem: ’Pa šta? Strast
uvek može da preraste u ljubav’ Međutim, ne mogu. A ti mi ne bi verovao čak ni kada bih ti to
kazala. Ali, ako ti želiš da se pretvaraš, Brajane, neću se protiviti.”
Pogledala je karte koje je još uvek držala u rukama. Tiho je dodala: „Ne bih mogla da
odbijem ništa što bi od mene tražio. Jesi li to znao?”
Brajan nije mogao da odvoji pogled od njenog lica koje je još uvek sklanjala od njega.
„Da li se zato ponašaš tako kao da te nikada nisam držao u naručju?”, pitao ju je promuklim
glasom.
Skoro neprimetno je klimnula glavom. „Ovo ne mogu da kontrolišem, sećaš se? Ne moraš
ništa da me pitaš, ne moraš čak ni da me dodirneš. Tvoja ili moja soba, nije važno... ali večeras.
Već ujutru... znam da će to biti kraj. A ti bi se osećao krivim jer si znao da želim više od jedne
noći i više od neobavezne afere.”
Njene tihe, iskrene reči ostavile su ga bez daha. Brajan je osećao da mu srce snažno udara.
Bolelo ga je, ali jedan deo njega i dalje nije bio spreman da se preda. „Ne želim da te povredim”,
rekao je.
Serena ga je konačno pogledala, a oči su joj potamnele. „Ni ja ne želim da budem
povređena. Ali više ne želim da živim ovako, na mukama. Ne mogu da podnosim besane noći i
strah da te dotaknem.” Nesigurno je uzdahnula. „Hajde da se pretvaramo, Brajane. Hajde da se
pretvaramo da nam ujutru ili naredne nedelje neće biti važno.”
Brajan je čvrsto stisnuo svoju stolicu kako bi se obuzdao da ne skoči i privije je u naručje.
 „Koliko dugo bismo mogli da verujemo?” pitao ju je. „Za koliko ćeš me zamrzeti zbog
onoga što bih ti uradio?”
„Ne bih te mrzela”, rekla mu je tiho. „Mislim čak da ne bih mrzela ni sebe. Odrasla sam
žena, Brajane, znam šta pričam. Želim te. I molim te da mi dozvoliš da ja donesem tu odluku.”
Znao je da je borba koja se vodila u njemu bila očigledna. Znao je da je videla koliko mu
je bilo teško da je odbije. „Ne”, konačno je rekao. “Ne, Rena, ne mogu to da ti dozvolim.”
Osetivši bol u celom telu, ustao je sa stolice i napustio prostoriju.

Kada je Džoš ušao u bar nakon tri sata, zatekao je Serenu kako sedi sama. Nije više bilo
gužve ni žamora. Ispred nje je stajao sok, a ona je odsutno delila karte imaginarnim protivnicima.
„Gde je Brajan”, upitao ju je Džoš i seo na stolicu.
„U svojoj sobi, čini mi se.” Pogledala ga je. „Da li je plavuša prirodno plava?”
„Nisam je pitao”, odgovorio je.
Serena se osmehnula, skupila karte i ponovo ih podelila. Posmatrao ju je zainteresovano i
sačekao da završi deljenje pre nego što je kritički prokomentarisao: „Devetka ne pripada rojal
flešu, pogrešila si.”
Ignorisala je tu informaciju. „Džoše, pretpostavimo sledeće.”
Džoš je klimnuo glavom. „Slušam.”
Sabrala je misli i smireno kazala: „Vrlo iskreno si poverio osećanja nekome ko bi mogao
da te povredi. Ukoliko ta osoba postupi na određeni način, svakako ćeš biti povređen. Sam
postupak te osobe te neće povrediti, ali posledice hoće. Oboje želite da se to desi, ali on, ta druga
osoba, odbija jer zna da ćeš biti povređen.”
Džoš je bio savršeno svestan o čemu govori i klimnuo je glavom. „Shvatam. I?”
Serena ga je nervozno pogledala. “Ne pravi se nevešt.”
Osmehnuo se. “U redu, neću. Hoćeš da kažeš da Brajan odbija da... ovaj... podigne vaš
odnos na fizički nivo jer zna da tebi to mnogo više znači nego njemu.”
Zatreptala je, ali je potvrdno klimnula glavom.
„Ovo je vrlo teška tema za razgovor sa sestrom“, rekao je Džoš.
„Oduvek smo umeli da razgovaramo o svemu što nam je važno”, podsetila ga je. „Zato
pričaj. Kaži mi šta da radim.”
Džoš je sačekao i, kao što je očekivao, Serena je počela da mu objašnjava situaciju.
„Da budem iskrena, oboje sam nas saterala u ćošak. On zna da ga volim, ali zna i šta
mislim o neobaveznim vezama. Sve sam mu lepo predočila”, rekla je ogorčeno, „tako da će se on
osećati krivini ukoliko preduzme korake da dozvoli da deluje ova hemija koja postoji između nas.
Dođavola, Džoše, ne želim da se on oseća krivim! Kako da ga ubedim da čitavog života neću
moći sebi da oprostim ako... ako mi... o, dođavola!”
Nakon nekoliko trenutaka Džoš ju je brižno upitao: „Jesi li mu to rekla?“
„Da neću moći sebi da oprostim? Ne, nisam tim rečima. Da li bi se ti osećao krivim u istoj
situaciji?”
Smesta je klimnuo glavom. „Krivim, odgovornim.”
„Uhvaćenim u klopku“, dodala je. A zatim nastavila: „Zašto bi se on osećao krivim ako ja
imam mazohističku želju da budem povređena?”
Džoš joj je tiho odgovorio: „Jer je on taj koji drži uzde.”
Njena samouverenost je odmah iščezla. Pokunjeno je odmahnula glavom. „Da, da, znam.
Stvarno sam zabrljala, zar ne?”
„Bila si iskrena. To si ti. Onda kada ne kuješ zavere i ne smišljaš smicalice.”
Serena je uzdahnula. „Pretpostavljam da je tako.”
 Skupila je karte i odsutno ih promešala. „Jednostavno, ne znam šta da radim”, prošaputala
je. „Jedino da ga napijem i iskoristim. Tada bi teško mogao sebe da krivi, zar ne?”
Džoš joj je ozbiljno odgovorio: „Nasuprot onome što misliš, alkohol nije afrodizijak. U
stvari, ima loš uticaj.”
„Oh.” Pogledala ga je, zaustila nešto da kaže, a zatim se ućutala. Na kraju je konačno
rekla: „Iznenađena sam što nije došao da me potraži. Nijednom me nije ostavio sasvim samu
otkako je saznao za tatine probleme, izuzev ako nisam bezbedno zaključana u svojoj sobi.”
Džoš je oklevao, ali je ipak kazao: „Ovoga puta te nije ostavio sasvim samu. Zaustavio se
u predvorju i naredio privatnom detektivu da motri na tebe.”
Nasmejala se, a zatim spustila karte i ustala. „Mogao bi da pozoveš Brajana i da mu kažeš
da si me bezbedno smestio u sobu.”
„Samo ukoliko to zaista uradim”, rekao joj je Džoš strogo i ustao.
„Mmm.” Zamišljeno ga je posmatrala. “Sačekaj me kod lifta, važi? Hoću da razgovaram
sa recepcionerom pre nego što odem u sobu.”
Džoš se jedva uzdržao da je ne pita šta je sada smislila. Imao je osećaj da to što ne sazna
neće da mu remeti san. Čak nije želeo ni da nagađa.
Za brata je bolje da ne zna detalje.

Jutarnje sunce uvlačilo se kroz draperije kada se Brajan probudio. Veći deo noći je proveo
budan ležeći na krevetu, nemiran i zabrinut. Nije se iznenadio kada se probudio shvativši da je
sanjao erotski san. Nežne ruke su ga dodirivale, a u nozdrvama je osećao zavodljivi miris
poznatog parfema...
Kada je otvorio oči, dah mu je zastao u grlu.
„Nisi stavio lanac”, rekla je Serena promuklim glasom. „Nadala sam se tome.”
Ona je zaista bila tu, u njegovom krevetu. Čula su mu se raspalila kada je shvatio da preko
sebe ima samo ćebe i da između njih postoji samo vreo vazduh. Bila je oslonjena na lakat i
posmatrala ga, dok joj je ćebe jedva prekrivalo grudi.
Prelepo.
„Serena...”, jedva je izgovorio boreći se sa željom koju je u njemu probudila svojim
jednostavnim pokretom.
Ne rekavši ništa, ispružila je ruku i dodirnula njegove grudi. Prstima je mrsila tamnoplave
malje na njima. Osetila je kako mu se mišići stežu.
Uhvatio ju je za ruku i naterao sebe da kaže: „Nemoj, Serena, zaboga. Rekao sam ti da ti
neću dozvoliti...”
Nije ni pokušavala da se raspravlja, već mu se samo primakla bliže i krenula usnama da
klizi po njegovoj bradi. Brajan je osetio dodir njenih grudi na svojoj ruci i nestalo mu je i to malo
zdravog razuma koji je uspeo da sačuva.
Zaječao je i privio u naručje, osetivši nešto nalik strujnom udaru kada je osetio njeno
vitko telo pored svog. Zamrsio je prste u njenu gustu, svilenkastu smeđu kosu i strasno je
poljubio okrenuvši se dok se njeno telo nije našlo pod njegovim. Serena mu je obavila ruke oko
vrata i žudno uzvratila poljubac, njene usne sasvim su mu se otvorile.
Činilo se da će je ljubiti večno. Jednom rukom joj je i dalje mrsio kosu, a drugu je spustio
ispod njenih leđa. Ipak, to nije bilo dovoljno ni njoj ni njemu. Njegove usne krenule su da
istražuju meku kožu na njenom vratu.
Serena je zabacila glavu, boreći se za vazduh. Drhtala je, ne mogavši da se pomeri. Čvrsto
ga je uhvatila za ramena, zatim je dlanovima prešla preko njegovih zategnutih mišića na leđima i
niz kičmu. Bio je topao, snažan i jak. Nju je zahvatio talas vreline. Za tren je zavodnik postao
zavedeni. Usled neizdržive želje, čitavo njeno telo je podrhtavalo, izvijalo se, a iz grla joj se oteo
nekontrolisan uzdah.
Pomerala se pod njim, privijala uz njegovo telo, pripijajući grudi uz njegove malje. Imala
je osećaj kako među njima struji elektricitet. Grudi su joj iznenada postale teže.
Zadrhtao je kada ga je dotakla, mišići su mu se zategli, a prsti uronili u njenu nežnu kožu.
Sa usana mu je pobegao jauk. Neprestano se sasvim spontano izvijala pod njim drhteći kao i on,
dok je nesvesno zarivala prste u njegova leđa.
Serena se osećala kao marioneta čije niti povlači neobuzdana želja. Nikada u životu nije
izgubila kontrolu. Sasvim se iznenadila kada je shvatila da joj je prepuštanje donelo olakšanje i
vrtoglavi osećaj slobode. Nisu je mučile misli o onome što će biti sutra. Postojao je samo sadašnji
trenutak i ta prijatna i snažna neustrašivost.
Preduzela je pravi korak. Ne može biti pogrešno ništa što u njoj izaziva takvo osećanje.
„Zaboga, Rena...” Glas mu je bio promukao i grub, a grudi su mu se nekontrolisano dizale
i spuštale. Usnama je ostavljao trag među njenim grudima koje je obuhvatio obema rukama.
Zatim je usnama prekrio tvrdu, ispupčenu bradavicu, a Serena se izvila uz uzvik bespomoćnog
predavanja.
Tada je osetila želju da joj bude bliže nego ikada, da joj pokaže kako ljubav može biti
ludilo. Bila je nemoćna da se brani, da se odupre pohotnim željama svog tela za njegovim.
Kada bi znala da nakon ove strasti nastupa smrt, ne bi se odmakla od njega i sa radošću bi
se primicala svom kraju...
Brajanova ruka ju je milovala svuda po telu, preko rebara i uzanog struka, do obline kuka.
Zaplela mu je prste u kosu, zažmurila i usredsredila se samo na pokrete njegove ruke, usana i
radoznalog jezika koji je gladno istraživao njene grudi.
Osećala je i kako on drhti tu, pored nje, osećala je kako u njegovom telu raste želja dok se
kretalo. Ruka mu je već zašla među njene butine i ona se uz jauk izvila od slasti kada je dotakao
najvrelije mesto. Desila se erupcija u njenom telu, nepodnošljiva, sve dok od nje nije ostala samo
praznina i očajnička strast. Strast za nečim što nije rečima mogla opisati.
„Brajane...”, jedva čujno je kazala.
„Tako si lepa”, rekao je strasno i podigao glavu. U njegovim zelenim očima blistala je
želja. „Tako topla...” Prstima je nežno istraživao najskriveniji deo njenog tela dok je ona
bespomoćno grizla usnu i zadovoljno jaukala nakon svakog njegovog dodira. Uhvatila ga je za
ramena i snažno stisla.
Instinktivno se privila uz njega kada je legao na nju. Nije skidao oči sa njenog lica dok je
ubrzano disala. Osetila je još jedan ištraživački dodir, a zatim ju je poljubio duboko i strasno,
uzevši joj to malo daha što joj je ostalo. Pokušala je da ga još čvršće privije uz sebe vođena
slepim instinktom, ali Brajan se opirao.
„Povrediću te.” Uzdahnuo je i rekao drhtavim glasom: „Ne želim da te povredim.” Zatim
je zaječao i zažmurio u vrtlogu strasti. „Dođavola, šta ja to pričam? Ovo je samo početak
povređivanja...”
Znao je da ga reči neće zaustaviti. Izvila se i privila grudi uz njegove, prešavši usnama
preko njegove napete vilice. Strasno mu je milovala leđa i privlačila ga bliže. Pomerala se pod
njim, a on je drhtao.
„Rena...”
Osećala je snagu njegove želje, njegovo telo kako traži njeno. Strast ju je činila
nemilosrdnom. Bio je važan samo sadašnji trenutak. Nije morala da se pretvara. Dodirnula ga je i
privila kukove uz njegove sve dok nije zaječao.
Brzo se kretao. Iznenadio ju je bol koju je osetila. Širom je otvorila oči i uzviknula.
Međutim, zbog strasti koju je osećala, a koju je videla i u njegovom pogledu, brzo je zaboravila
taj bol. Iskonski nagoni su je preplavili i čvršće je obavila ruke oko njega.
On je njen. Osvojila ga je.
„Rena?” Izgovorio je njeno ime kroz uzdah, nesigurno.
Umesto odgovora, njeno telo se izvilo ka njegovom i Brajan je ponovo zaječao. Kretao se
ujednačenim ritmom. Shvatila je da pazi da je ponovo ne povredi. Međutim, i Serenino telo je
bilo zahtevno koliko i njegovo i ništa više nije moglo da ga kontroliše. Svaki pokret i dodir palio
je vatru, a oni su samo tražili još.
Serena je osetila novu, sasvim nepoznatu napetost kako se razliva njenim telom i penje se
do grla. Nije mogla da diše, da se pomeri i ponovo je osetila unutrašnju bol. Mislila je da će
poludeti ako ta napetost ne popusti, a bol ne prestane. Želela je ludo da se kreće, da dohvati nešto
što ni sama nije znala šta je, da se uhvati za nekakvo sidro spasa u vrtlogu svojih osećanja.
Ali nije imala za šta da se uhvati...
A zatim, iznenada, napetost je splasnula, a bol se rasplinuo ostavljajući njeno telo u
divljoj zanesenosti. Imala je osećaj da leti bez krila, da diše bez vazduha. Nikada se nije osećala
bliže drugom ljudskom biću. Začula je Brajanov divlji uzvik i nežno ga zagrlila kad je našla
radosno smirenje.
Njegovo telo ležalo je preko njenog, uzdrhtalo, a dah mu je bio nestabilan. Konačno je
podigao glavu, oči su mu bile sjajne, ali u njima se video i odsjaj iznenađenosti. Serena je osetila
kako se u njoj izlivala njegova erupcija strasti i instinktivno je čvršće stisla unutrašnje mišiće.
Brajan je ispustio nekakav neartikulisan krik i sagnuo glavu da je poljubi. Isprva nežno, a zatim
strastveno.
Nežno ju je milovao kao da je dlanovima ponovo celu istražuje. Njegove usne su je
dodirivale i kušale.
Pogledi njihovih očiju su se sreli, tamnozelenih i magličastosivih, komunicirajući prisno
koliko i njihova tela. Zatim je Brajan zagnjurio lice u njen vrat.
Serena je osetila kao da nije potpuna kada je izašao iz nje, ali samo na taj jedan tren. I
dalje ju je milovao i nežno dodirivao njeno telo. Ustao je sa kreveta, uzeo u naručje i poljubio.
Soba je bila tamna, teške draperije su propuštale malo svetlosti. Ipak, uspela je da primeti nežnost
na njegovom licu.
Ubrzo su se našli pod tušem, i dalje u mraku, i dalje radoznalo tihi. Bila je to nova vrsta
bliskosti, bez reči, upoznavanje tela onog drugog na sasvim nov način, sapunjanjem i poljupcima
pod mlazom vruće vode. Zatim su se nasmejali i obrisali jedno drugo pre nego što ju je Brajan
ponovo odneo do kreveta.
Nakratko ju je ostavio da ode do vrata. Zvuk koji je začula dao joj je do znanja da je
obavestio ostatak sveta da ih ne uznemirava. Zatim se vratio. Serena mu se bacila u naručje. Telo
joj je bilo toplo i nežno. Naslonila je obraz na njegove maljave grudi, osmehivala se dok joj je
milovao leđa i slušala mirne otkucaje njegovog srca.
Zaspala je zadovoljna.

Zvonjava telefona grubo je narušila Serenine mirne snove i ona htede da je zaustavi. Čim
je otvorila oči, znala je gde se nalazi i s kim. Lagano je okrenula glavu i pogledala Brajanovo
usnulo lice. Ležao je na stomaku. Jednu ruku je posesivno obavio oko njenog struka. Osmehivala
se dok je primicala slušalicu uhu.
„Halo?”
Nastala je tišina, a zatim se čuo ozbiljan muški glas. „Mogao sam da pretpostavim.“
„Dobro jutro, Džoše”, kazala je Serena.
 „Već je popodne”, rekao joj je ljubazno.
„Zaista? Baš lepo.”
Džoš se nasmejao. „Dobro, neću da te uznemiravam. Samo nemojte da se izmorite glađu.”
Serena je istog trena osetila glad i zapitala se da li će ikada utoliti svoj apetit. „Nećemo”,
rekla je bratu.
„Vidimo se... kad se vidimo.”
„Zdravo, Džoše.” Spustila je slušalicu da ne sluša njegov smeh, a zatim je naručila da im
donesu jelo u sobu. „Ručak. I šampanjac. Za dvoje.”
Glas je zvučao pomalo iznenađeno. „Da, gospođice. U sobu gospodina Ešforda...?”
„U sobu gospodina Ešforda, naravno”, završila je Serena.
Glas je ponovo postao zvaničan. “U redu. Imamo izvrstan obrok na meniju - nešto između
doručka i ručka.”
„U redu”, kazala je Serena ljubaznije. “Za koliko stiže?”
„Za četrdeset pet minuta, gospođice.”
„U redu”, ponovila je i spustila slušalicu. Okrenula se ka Brajanu i primetila da je polako
otvarao oči.
Prvo ju je zbunjeno pogledao. Zatim su njegove zelene oči potamnele, a ruka koju je
držao oko njenog struka pojačala je stisak. „Kako to da te želim, a još se nisam ni probudio?”,
pitao ju je.
„Ne znam, ali drago mi je zbog toga.” Zagrlila ga je oko vrata. Njene usne istog trena su
odgovorile na njegov poljubac.
„Moramo da razgovaramo”, prošaputao je.
Lagano je prelazila rukom preko njegove kičme, osetivši da ima moć kad je zadrhtao pod
njenim dodirom. „Kasnije”, rekla je strasno dok je uplitala prste u guste malje njegovih grudi.
„Kasnije. Prekasno. Dođavola, Rena.” Ipak, to je bio uzvik strasti, pre nego pogrdna reč.
Poljubio ju je strastveno.
Konobar je morao da sačeka nekoliko minuta ispred vrata nakon što je pokucao. Brajan ih
je otvorio obučen, potpisao račun i uzeo kolica. Konobar nije ponudio da otvori šampanjac. Čuo
je kikotanje i prigušene psovke pre nego što su mu bila vrata otvorena. Znao je kad je muškarac
zauzet.
Brajan je ugurao kolica u sobu i prišao draperijama da ih otvori, zatreptavši kada se svetlo
razlilo po njegovom licu. Kada se navikao na promenu svetlosti, okrenuo se ka ženi koja je sedela
na njegovom krevetu. Trebalo mu je dve sekunde da shvati da će im se hrana hladiti sve dok
Serena sedi nepokrivena.
Osvrnuo se da pronađe šta je imala na sebi kad je došla u njegovu sobu i ugledao parče
čipke i svile koje nije moglo ništa da prekrije. Podigao je tkaninu, osmotrio je, a zatim ju je
pogledao.
„Nadala sam se da ću te zateći budnog”, objasnila je.
„Pa si došla spremna?”
„Tako nešto.” Osmehnula mu se.
Brajan je uzdahnuo, spustio komad odeće na stolicu i otišao po svoju košulju, a zatim je
prebacio preko nje. „Obuci ovo pre nego što dozvolim da se savršena hrana pretvori u smeće.”
Serena je navukla njegovu košulju, a zatim zastala pre nego što ju je zakopčala. „Možda,
ipak...”
„Serena.”
Zakopčala se, ali joj je pogled treperio.
„Razuzdano”, rekao je optuživački.
 „Mislim da je u redu da bude razuzdano”, prošaputala je.
Brajan je odbio da zagrize mamac. „Šampanjac”, kazao je iznenađeno. „Tek smo oči
otvorili, a već šampanjac.”
„Nije u pitanju doba dana, već raspoloženje. Bila sam gladna i srećna. I naručila sam jelo i
šampanjac.”
Brajan je poželeo nešto da kaže, ali je odmahnuo glavom i počeo da otvara bocu dok je
Serena podizala poklopce.
Kucnuli su se i bacili na jelo, ležerno opušteni na krevetu. Serena je, kao i obično, jela za
dvoje.
„Budžet neke manje države ne bi bio dovoljan da te nahrani”, rekao joj je Brajan.
Nešto kasnije, kada su ispraznili sve posude sa jelima, konačno joj je teška srca rekao:
“To ništa nije promenilo, Rena.”
 7

Brajan je bio spreman na njenu reakciju. Očekivao je... Šta je očekivao? Bol? Suze?
Optužbe? Ipak, Serena ga je prevarila.
„Znam, Brajane.” Glas joj je bio nežan, a osmeh smiren. Sklupčana na njegovom krevetu
u njegovoj košulji dok je držala čašu šampanjca u ruci, bila je tako lepa da mu je bilo teško da je
gleda.
Brajan je duboko uzdahnuo. „Rena, ne želim da dam obećanje koje neću moći da
ispunim.”
„To i ne očekujem.”
Tražio je reči kako bi joj objasnio. Zapitao se zašto mu je bilo potrebno njeno
razumevanje - zbog nje ili zbog sebe. “Ja ne... Dođavola, nisam želeo da te povredim. Shvataš li
da će sada biti samo još teže?”
„Zato što mogu da zaboravim prvu ljubav, ali ne i prvog ljubavnika?” Odmahnula je
glavom. “Ne, Brajane. Bilo bi još gore da nisam došla kod tebe. Zar ne razumeš? Čitav život bih
žalila za tim.” Oklevala je, ali je ipak dodala: „Neće biti drugog ljubavnika, shvataš? Jer neće biti
druge ljubavi.”
Zaječao je. „Zaboga, Rena.”
„Da, znam.” Usne su joj se izvile u osmeh. “To nije fer. Treba da budem iskrena i ne
koristim se trikovima. Ali ovo nije trik, Brajane. Nećemo više da razgovaramo o tome. Kada
budeš želeo da odeš, ja ću to znati. Neću pokušavati da te zadržim. Bila je moja odluka da uzmem
ono što bih mogla uzeti. Ti nisi odgovoran za to, kao što ne snosiš odgovornost ni za to što sam
se zaljubila u tebe.”
„Ako pokušavaš da mi kažeš da ne treba da se osećam krivim”, rekao je grubo,
“zaboravi.”
Tiho i ozbiljno mu je kazala: „Pokušavam da ti kažem da se nadam da ćeš uživati u ovoj
našoj neobaveznoj vezi onoliko koliko ja uživam. Ne zavaravam se i ne pretvaram, u to mogu da
ti se zakunem. I neću se nimalo kajati kad se završi.”
Brajan je želeo da joj veruje. Nije morao duboko da kopa po svojoj duši kako bi bio
svestan da sada nije mogao da je ostavi, kakav god njen odgovor bio. Nikada ranije nije osetio
ono što je sada dok je držao Serenu u naručju, nije znao za tako duboke emocije. Njegova želja za
njom bila je jača od svih koje je ikada osetio... i bilo je nemoguće boriti se protiv nje.
Ipak, iz iskustva je znao da želja bledi i to ga je mučilo, jer je ona delovala sigurna da
njena ljubav neće nestati.
„Brajane.” Spustila je obe čaše i privila se u njegov zagrljaj. „Zapamti da žena ima
povlasticu da se predomisli.”
„Izgleda da nemam mnogo izbora”, prošaputao je.
„Ne.” Osmehnula mu se. „Nemaš. Oduzela sam ti pravo da biraš. I moramo li da
pričamo? Razgovor mi se čini kao strahovito gubljenje vremena.”
Brajan se sasvim slagao s njom.

Brajan je prestao da razmišlja o budućnosti, o kraju, o bolu. Nije bio naviknut na ulogu
noja, da zabada glavu u pesak, ali je savršeno dobro znao da ako se suoči sa stvarnošću svoje
veze sa Serenom, to bi bio početak kraja.
A on to nije želeo.
 Osećao je neodoljivu potrebu da zgrabi ono što je mogao, da dobije od Serene onoliko
koliko je bilo moguće. Taj osećaj mu je do tada bio sasvim nepoznat, mada je neprestano
ubeđivao sebe da je sadašnjost, u stvari, jedina budućnost.
Takođe je otkrio, na svoje iznenađenje, da je njegova očaranost Serenom postala snažnija.
Problematično derište koje je pratio četiri nedelje izgleda da je odraslo. Sa druge strane, bila je i
žena koja je brinula o drugima i pokušavala da im pomogne da reše svoje probleme.
Sledećih nekoliko dana Brajan je shvatio da je svo hotelsko osoblje zna po imenu, od
upravnika pa do spremačica.
Jedno jutro je obavio telefonske razgovore sa zaposlenima u svom preduzeću, a zatim je
pokucao na vrata Serenine sobe da proveri da li je završila sa presvlačenjem. Njene stvari i dalje
su bile u njenoj sobi, iako je svaku noć provodila u njegovoj.
Otvorio je vrata i provirio. Iznenadio se kad je ugledao spremačicu kako izlazi iz Serenine
sobe. Serena, obučena u dugu haljinu, izašla je na hodnik s njom i zastale su na trenutak nešto
tiho pričajući.
Brajan je shvatio da je spremačica plakala, brisala je oči maramicom. Serena je odlučnim
pokretom stavila nešto u njenu slobodnu ruku.
Radoznao, Brajan je izašao iz sobe i krenuo ka njima. Kada ga je ugledala kako im se
približava, spremačica je prekinula Serenu upola reči, postiđeno ga pogledala i nestala niz
hodnik.
Serena se podigla na prste i poljubila Brajana u obraz kad joj je prišao. „Izvini. Jesi li me
dugo čekao?”
„Ne, upravo sam završio sa telefoniranjem.” Ušao je za njom u njenu sobu, uživajući, kao
i uvek, u gracioznim pokretima njenog vitkog tela. „Šta se desilo?”, upitao ju je.
Serena se ispružila na uredno zategnutom krevetu, uzela veliku tašnu sa poda koju je
nosila na putovanja, ali ju je ostavljala u sobi. „Molim? Ah, Pegi ima problema. Jesam li ja...?
Ne, ovde je.” Izvadila je mali, crni rokovnik i krenula da ga lista.
Sklonivši pogled od njenih prelepih nogu koje je haljina otkrivala usled pokreta, Brajan je
snažno pročistio grlo i naslonio se na nisku komodu. Pitao se koliko će mu biti potrebno da
povrati sposobnost da razmišlja u njenom prisustvu. „Spremačica ima problem?”
„Aha”, odsutno je odgovorila Serena. “A evo ga.” Uzela je telefon. „Samo minut, dragi...
Halo? Mete.”
Brajan je osetio knedlu u grlu. Znao je da Serena ne koristi umilne reči osim ako nije
nešto naumila. Serena nikada nije nijednim gestom niti rečju pokazala bilo kakvu posesivnost u
odnosu na njega.
Naterao je sebe da ne misli o tome i slušao je razgovor.
„Šta sam ja? Izvini što sam te probudila. Zaboravila sam da smo u različitim vremenskim
zonama. Naravno da je važno! Mete, prestani da vičeš. Probudićeš Dajen. A probudila se. Izvini
joj se u moje ime. Dobro, dobro. Imam slučaj za tebe. Dečak se zove Skoti Dženkins. Iz Denvera.
Uputila sam njegovu majku na tebe, pa je ona pozvala bolnicu i spremaju ti istoriju bolesti. Ne,
Mete, nema novca za račune. Ne, čini mi se da njegov lekar žuri sa operacijom. Možda,
verovatno, ali možda još uvek nije neophodna. Fondacija to može da podnese. Dobro. Odradio si
izvrstan posao sa...”
Serena je pogledala Brajana i namignula mu. Nije završila rečenicu.
„Hoćeš li, Mete? Hvala ti. Da. Zaista mi je žao što sam te probudila. Važi, zdravo.”
Spustila je slušalicu i ustala, osmehujući se Brajanu. „Idemo li na jahanje? Znam da sam
spakovala čizme...”
Krenula je ka ormaru i dok je prolazila pored njega, uhvatio ju je za ruku. „Šta je sa
dečačićem?”, tiho ju je upitao.
Stajala je između njegovih kolena i zagrlila ga oko vrata. „Ima srčanu manu, jadno dete”,
spremno je odgovorila. „Pegi je strahovito zabrinuta za njega. Primetila sam da je nešto muči.
Kad sam je ugledala na hodniku, zamolila sam je da uđe u moju sobu. Bilo joj je potrebno da
razgovara s nekim. Slučajno znam fondaciju koja brine o bolesnoj deci i njihovim bolničkim
računima. Met je kardiolog specijalista i u odboru je”, završila je.
Brajan ju je pažljivo posmatrao. “I kome je pomogao?”
„Mnogima”, rekla je bez razmišljanja.
Nikada o sebi nije mislio kao o izuzetno perceptivnom. Međutim, ta osobina kao da je kod
njega postala izražajnija u poslednje vreme. Tačnije, u poslednjih nekoliko dana. „Kome,
Serena?”
Posmatrala ga je nekoliko trenutaka, a zatim odgovorila. “Meni.”
„Tebi?” Iznenadio se.
„Bilo je to davno, Brajane. Bila sam dete. Nije bilo ništa ozbiljno. Imala sam urođenu
srčanu manu koja je otklonjena operacijom. I to je sve”, rekla je sasvim običnim tonom, kao da
govori o nečem nevažnom.
„Nemaš ožiljak”, konstatovao je.
„Čudno, svaki moj ožiljak izbledi nakon izvesnog vremena. To je dobro jer bih u
suprotnom izgledala kao autokarta. Bila sam nestašna, stalno sam padala sa drveća i vraćala se
kući s ožiljcima i ogrebotinama.”
Držao je ruke na njenom struku i iznenada je privukao bliže i spustio svoje čelo na njeno.
Osećao se neobično. „Znači, sada je sve u redu?”
„Sasvim”, rekla je veselo. „Imam savršeno normalno srce.” Poljubila ga je. Samo kad su
bili sasvim sami, preuzimala je inicijativu. “I? Idemo li na jahanje?”
„Možda bismo mogli...”
Serena ga je zaustavila još jednim poljupcem. „Zato ti i nisam rekla”, kazala je nežno.
„Brajane, dobro sam. Pitaj Džoša. Ili zovi tatu. Zar te nisam juče pobedila u tenisu?”
Lagano se osmehnuo. „Jesi, i to pošteno.”
„Eto, vidiš.”
Brajan ju je snažno zagrlio. I dalje je bio uzrujan, osećao je nelagodu u stomaku kao da ga
je neko šutnuo. Imao je neodoljivu potrebu da je grli. “U redu, danas popodne idemo na jahanje.
Pozvaću recepciju da nam rezerviše termin i konje.“
„A ja idem da se obučem.” Osmehnula mu se i krenula ka ormaru, a on se ispružio po
krevetu i uzeo telefon.
Otišla je u kupatilo da se obuče. Bio je to još jedan pokazatelj, pomislio je Brajan, da
Serena nema nameru da ga veže. Iako mu je njeno telo već bilo dobro poznato i premda se Serena
nije stidela pred njim, takođe, nikada nije bila ni sasvim opuštena.
Ako bi se skidala pred njim, bilo je to samo kada bi on prvi počeo, ona je samo
odgovarala na ono što je on inicirao. U krevetu s njim bila bi opuštena, uvek je bila prijatno
podatna i željna, i samo tu bi se usuđivala prva da ga dotakne i poljubi. Ukoliko bi on ostvario s
njom fizički kontakt u javnosti, odgovarala bi mu. Dodirivala ga je samo kada bi je nešto
uznemirilo.
Nije prisvajala nikakva prava osim kada bi ležala u njegovom zagrljaju.
Brajan je izuzetno želeo da joj kaže da ona ima prava na sve - da ga spontano dotakne bez
obzira na to gde se nalaze i ko ih posmatra.
Ponašaj se prema meni kao prema svom ljubavniku, želeo je da joj kaže. Deli sa mnom
sobu kao što deliš moj krevet. Ne ostavljaj me kako bi se presvukla, ne odvajaj te sitnice u našim
životima. Dozvoli mi da ti očešljam tu prelepu kosu i da te zakopčam. Dozvoli mi da te gledam
kako ženstveno zabacuješ glavu kad stavljaš minđuše. Dozvoli mi da delim sa tobom te obične,
svakodnevne stvari...
Nije to mogao da joj kaže. Porekao je da za njih ima budućnosti, ona je to prihvatila. On
nije imao prava ništa da zahteva.
Brajan je čuo kako Serena šuška u kupatilu. Znao je da će biti sasvim spremna kad izađe.
Obučena, uredne frizure, našminkana, sa nakitom.
Bila je žena koja je primetila uzrujanost spremačice, brižna da otkrije uzrok njene brige i
spremna da joj pruži pomoć. Žena dovoljno osećajna da zna šta je veza bez budućnosti. I da se u
skladu s tim ponaša.
Bez obzira na to koliko to može da je košta.
Brajan je znao da mu Serena neće dozvoliti da primeti da ju je bilo čime povredio. Tog
prvog jutra videla je njegovu bol, a bila je spremna da učini sve da druge liši bola.
Nije pričala o budućnosti, nije tražila od njega nikakve emocije i u retkim prilikama kada
je spominjala ono što se dešava među njima koristila je reč hemija.
Od tog prvog jutra ljubav nije spominjala.
Kada su bili zajedno, dok ju je posmatrao i držao u naručju, Brajan je zaboravljao ono što
oseća. U trenucima kada je ostajao sam, osećao se napeto i nesigurno i misli su mu bežale ka
nečemu što nije mogao da razazna.
„Ti si tako strpljiv muškarac”, rekla mu je Serena kada je izašla iz kupatila. „Jesi li
gladan? Ja jesam.”
„To je nešto novo?”, pitao ju je Brajan dok je ustajao s kreveta.
Nimalo je nije vređala njegova primedba na njen apetit. Bila je u tesnim farmerkama i
svilenoj bluzi boje identične njenim očima. Kosu je skupila u punđu koja joj je otkrivala
privlačan vrat.
Brajan se pitao da li je zaista bilo dovoljno samo disati da bi se živelo. U njenom
prisustvu često je ostajao bez daha.
Uhvatio ju je za ruku dok su išli ka liftu. Čvrsto. Tek kada su se otvorila vrata lifta u
predvorju, setio se da je želeo nešto da je pita. „Ona fondacija koju si spomenula...”
„O, dođavola! Dobro da si me podsetio, moram da zovem direktora. Nađi nam sto dok ja
telefoniram.” Sačekala je da joj potvrdno klimne glavom, a zatim krenula ka uslužnim telefonima
na recepciji.
Kada je krenuo ka restoranu, Brajan je proverio da li je privatni detektiv na dužnosti u
predvorju. Naišao je na Džoša, koji je izlazio iz restorana, i u neobaveznom razgovoru Brajan je
pitao Sereninog brata za fondaciju.
„Sereninu?”, Džoš je klimnuo glavom. „Mnogo pomažu bolesnoj deci. I mene je u to
uključila pre nekoliko godina, ali i Stjuarta. Naravno, Serena je fondaciju osnovala svojim
sredstvima, ali...”
„Hoćeš da kažeš da je to njena fondacija?”
„Izvini, mislio sam da znaš.” Džoš ga je radoznalo pogledao. „Njena je, ja sam poverenik,
kao i Stjuart. Serena je odredila način rada i trudi se da pomogne svakom detetu, makar samo
ogrebalo koleno.” Zastao je.
Brajan je pažljivo pročistio grlo. „Slušaj, znam da je Serena mnogo pametnija nego što
želi da pokaže, ali koliko još ima toga što ne znam?”
Džoš ga je ozbiljno pogledao. Između dva muškarca nije bilo usiljenosti nakon što su
Serena i Brajan postali ljubavnici, verovatno zato što Džoš nije tipičan stariji brat. Ali i zato što
mu se Brajan zaista dopadao.
 Nasmejao se. „Obojica znamo da je ona vrlo neobično i svestrano biće, naša Serena.”
Sačekao je da Brajan klimne glavom, a zatim nastavio: „Među njenim vrlinama je i izuzetan
poslovni um, koji bih rado voleo da vidim u svim upravnim odborima kompanije. Diplomirala je
na Stanfordu. Sa najboljim ocenama.”
„Koja joj je uža specijalnost?”
Džoš je bio iskreno raspoložen. “Elektronika.”
Brajan je uzdahnuo. “Zaboga.”
„Pretpostavljam da je nikada nisi pitao.”
„Nisam imao priliku.” Brajan je glasno opsovao. “A ja sam mislio da ona putuje po
Evropi da bi se provodila. Zatim sam saznao za decu kojoj je hraniteljka. I još mi ti sada kažeš...
šta je radila tamo?”
„Osnovala je dve fondacije. Čini mi se da ima jedna bolnica u Švajcarskoj...”
„Dođavola.” Brajan se zapitao hoće li ikada u potpunosti upoznati Sereninu tajanstvenu
ličnost.
Džoš je izvadio tabakeru i zagledao se u njenu glatku površinu. „Sarađuje s mojim
advokatima”, rekao je odsutno. „Kažu mi da je prilično zahtevna i da tačno zna šta želi i šta radi.
Iako ne može da se meri sa Stjuartom, malo je toga što on o elektronici može da je nauči. Bila bi
odlična u tom poslu. U svakom poslu.”
„Ne počinji”, brecnuo se Brajan.
Iznenađen, Džoš ga je upitao: „Serena se hvali svojim vrlinama?”
„Ne.” Brajan je prošao rukom kroz kosu. „Upravo suprotno. Toliko malo priča o sebi da
ju je nemoguće dokučiti.”
Džoš se uzdržavao da se ne nasmeje. „Zvučiš uvređeno.”
„Mogla je da mi kaže. Bar to da je diplomirala elektroniku. Odlično zna da se ja time
bavim. Na kraju krajeva, to bi moglo da me interesuje. Zašto mi nije rekla?”
Ne otvorivši tabakeru, Džoš ju je vratio u unutrašnji džep i tiho rekao: „Možda ne želi da
naglašava ono u čemu ste slični. Vidimo se. Brajane.”
Brajan je ušao u restoran čekajući Serenu. Nije želeo da razmišlja o Džošovoj poslednjoj
rečenici.
Ipak, to nije značilo da ne želi da Serena odgovori na njegovo pitanje.
Ništa nije rekao dok nisu seli jedno preko puta drugog i poručili kafu i jelo. Zatim je
opušteno rekao: „Pričaj mi o toj svojoj fondaciji.”
Serena je zaustila nešto da kaže, zatim je zatvorila usta i pogledala ga s izrazom krivice na
licu. „Srela sam Džoša u predvorju. Pričao si s njim, zar ne?”
„Jesam.”
Poigravala se sa svojom šoljicom kafe. “Oh.”
Pošto izgleda nije želela ništa više da kaže, Brajan je morao da je podstakne. „Fondacije,
bolnice, polise za lečenje. Stanford... Diplomiranje s najboljim ocenama. Inženjer elektronike.
Serena, jesi li se namerno pravila nevešta?”
„Dobro znaš da nisam nevešta, Brajane.”
„Više nisam siguran ni u šta što je u vezi s tobom. Moram da skupljam deliće i sastavljam
ih u celinu. Izgleda da nećeš sve da mi kažeš.”
Serena se osmehnula. „Nije mi se činilo važnim, Brajane. I dalje mislim da nije važno.”
Zapanjeno je zinuo kada je shvatio da je na ivici da prekrši svoje osnovno pravilo.
Ukoliko smatra da je važna Serenina inženjerska diploma i ono čime se bavi, to bi značilo da
traži zajedničke sličnosti.
Vezivanje.
 Na trenutak, samo na trenutak, osetio je kako ga čula izdaju. Neobičan osećaj koji ga je
sasvim preplavio. Kao da je svet stao na taj jedan trenutak.
Serena, s namerom ili ne, kao da to nije primetila. Počela je da priča o fondaciji, posebno
o tome da je pomoć već stigla malom Skotiju Dženkinsu. Bila je sasvim opuštena, ali nije
spominjala nikakvu svoju ulogu u tome.
Brajan je prihvatio razgovor i pokušavao da ignoriše ono što je osećao.

„Ti si pacov i zmija i odričem te se.”

Džoš je pogledao polusestru izdigavši obrvu, ali nije se pravdao. „Stavi zagonetku ispred
muškarca i on će učiniti sve da je reši. Da nije pitao mene, Rena, pitao bi nekog drugog.”
„Verovatno.” Serena je sela na ivicu fontane i uzdahnula. „Otišao je da vrati konje.”
Osvrnula se po mirnom vrtu, a zatim je pogledala Džoša. „Nema pijanistkinje?”
„Ne i prestani da menjaš temu. Što si digla toliku prašinu zbog nekoliko mojih naivnih
odgovora?”
„Kad hodaš po tankom ledu”, odgovorila mu je, “ne postoje naivna pitanja ni odgovori.”
Džoš je seo pored nje. „Imao sam osećaj da je tako nešto u pitanju. Ali imao sam osećaj i
da Brajan zna.”
„Šta da zna?”, napala ga je.
„Čime se baviš. Očigledno je, dušo. Toliko se trudiš da ništa ne tražiš od njega.”
„Lakše će biti kasnije”, prekinula ga je ozbiljnim glasom.
„To ne znam. Ipak, to su tvoja posla.” Shvativši da je razgovor o tome završen, Džoš je
ustao. „Moram da obavim nekoliko telefonskih poziva.”
„Vidimo se.” Serena ga je ispratila pogledom. S ushićenjem je pomislila kako je neobično
to što je Džoš još uvek nije sasvim poznavao nakon svih tih godina koje su proveli zajedno.
Lagano se osmehnula. Brajan je prepoznao taj njen osmeh kad joj se pridružio nekoliko trenutaka
kasnije.
„Mona Liza. Opet nešto smišljaš?”
Njen zagonetni osmeh pretvorio se u osmeh dobrodošlice kada je seo pored nje.
Jednostavno mu je odgovorila. „Razmišljam o Džošu, to je sve. Izbegava pijanistkinju. Mislim da
se plaši da farba kosu.”
Brajan ju je zbunjeno pogledao.
„Da je prirodna brineta”, objasnila je Serena. “To ga čini nervoznim.”
„Zašto li mi se čini”, kazao je Brajan, „da bez ikakvog napora komplikovane i zamršene
misli nas muškaraca čitaš kao otvorenu knjigu?”
Serena je bila pomalo iznenađena i nasmejala se pre nego što je uspela da se obuzda. „Baš
je čudno to što si rekao.”
Pažljivo ju je pogledao. „Ne mislim da jeste. Vidiš, Rena, ne mogu tako lako da te
razumem i pročitam.”
Imala je osećaj da nisu samo zamršene misli muškaraca čekale da budu pročitane kao
otvorena knjiga. To nije imala prilike često da oseti u životu. „Zaista? Kako to?”
„Iskustvo me je naučilo da svaki čovek ima određenu osnovnu karakteristiku svoje
ličnosti. Svi imamo više karakternih osobina, naravno, ali ta jedna je najizraženija i snažnija od
svih ostalih.”
„Koja je moja?”, veselo ga je upitala.
„U tome je problem, stalno pronalazim novu. Ti imaš nesebičnu želju da neprestano
pomažeš drugima, ali rekao bih da to nije tvoja najizraženija karakteristika. Priznala si da voliš da
držiš pod kontrolom sve što možeš, ali ni to nije u pitanju.”
 „Znala sam da si razmišljao o nečemu dok smo jahali”, primetila je Serena. „Sada znam
šta je u pitanju.”
„Sada znaš”, složio se.
Rešila je da prilično brzo završi razgovor o toj temi. „Mislim da znam šta je osnovna
karakteristika tvoje ličnosti. Disciplina. Imaš vrlo racionalan um.”
„Imao sam ga. Davno. Možda”, prošaputao je.
Serena se nakašljala i ustala. „Hajdemo. Ako ne legnem u kadu, sutra će me sve boleti.
Nisam odavno jahala.”
„Opraću ti leđa”, ljubazno joj je ponudio dok je ustajao. Uhvatio ju je za ruku i krenuli su
ka centralnom delu hotelske zgrade.
Serena nije bila budala. Odmah joj je bilo jasno da je Brajan pokušavao zaobilaznim
putem da stigne do onoga što ga je interesovalo. Drugim rečima, ni jednom ni drugom nije
promaklo da je Brajan vešto pokušavao da dokuči suštinu Sereninog karaktera. Samo je pitanje
vremena kada će mu to poći za rukom, pomislila je.
Zaista nije znala šta će onda biti. Ipak, znala je da će Brajan kada to dokuči, u potpunosti
znati ko je ona.
Njen otac je pre tri godine jasno kazao koja je Serenina najsnažnija karakteristika. Džoš je
znao, ali nije znao da zna. Zato joj je i dalje uspevalo da ga iznenadi.
Kada Brajan bude to saznao, više neće moći da ga iznenadi. To saznanje izuzetno ju je
uzbuđivalo. Iako je osećala nervozu zbog toga, želela je da Brajan zna ko je ona. I saznaće - kada
počne da sklapa sliku iz delova. Kada bude ugledao obrise, tačno će znati šta je u pitanju.
A Brajan je delovao u tom pravcu.

„Slojevi”, prošaputao je. „Slojevi i slojevi.” Pošto se brisala peškirom, a on je strasno

ljubio s leve strane pupka, Serena nije obraćala mnogo pažnje. Na njegove reči, naravno.
Nešto kasnije je kazao: „Večera u sobi.”
Protegla se i zevnula. „Mrzi te da se oblačiš za večeru?”
„Mrzi me da se pomerim.”
Serena se poigravala maljama na njegovim grudima. „Savremeni Amerikanac je
malaksao”, primetila je.
„Treba imati petlju za takvu izjavu.”
„Imam, a i ti se svrstavaš u tu grupu.”
Brajan se okrenuo i podigao je da legne preko njega, pogledavši je zamišljeno. “Da”,
rekao je. „Zaista imaš petlju.”
„Ne dopada mi se tvoj ton”, kazala mu je.
Prativši trag koji je smatrao pravim, Brajan je kazao neobično pažljivo: „Čini mi se da si
neustrašiva - da imaš strpljenja, hrabrosti i izdržljivosti. Hrabrosti za svoja uverenja, čini mi se.”
Serena je zaključila da je dovoljno shvatio. Iskoristila je svoju poziciju da bi ga zavodila.
Poljubila ga je u obraz, bradu. Bilo je očigledno da je uživala. I Brajan je.
Uzdahnuo je. „Nemoj da me ometaš! Sve sam bliže.”
„Rekla bih”, prošaputala je, shvativši kako će da mu oporavi telo od iscrpljenosti, “da
želiš da mi kažeš da se ne pomeram, jel?”
„Ne koristi situaciju, to nije pošteno.” Zatim je uzviknuo: „Zaboga, Serena!”
„Mmm.”
„Gospode...”

Serena je lenjo ispružila ruku da dohvati telefon koji je zvonio i tiho opsovala. Pogledala
je u Brajana i osetila olakšanje što je spavao. Bila je pospana iako još nije bila ponoć.
„Halo?”, kazala je tiho.
„Rena, možda su te našli”, rekao je Džoš ozbiljno.
Pogledala je Brajana. „Zašto tako misliš?”
„Neko se raspitivao o tebi kod osoblja u kuhinji. Ušli su kroz zadnja vrata. Zaboravio sam
da u svakom hotelu tebe svi moraju da znaju.”
„Opis?”, pitala je.
„Kao i uvek, prosečna visina, prosečna težina. Predstavili su se kao novinari, i to im je
prošlo.”
Serena je grickala donju usnu. „I šta sada?”
Nervozno je uzdahnuo. „Šteta je učinjena. Mislim da si dovoljno sigurna, bar dok si u
Brajanovoj sobi. Ali odsad ne želim da ostaneš sama - ni na trenutak. Jesi li shvatila?”
„Jesam. Džoše, moramo li da kažemo Brajanu?”
„Znaš odgovor na to pitanje.”
Sada je ona uzdahnula. “U redu.”
„Ozbiljan sam, Serena!”
„Ne viči. Biću razumna.”
Glas mu je postao mekši. „Dušo, ne možemo znati šta imaju na umu. Stjuart misli da će
možda želeti da ga pritisnu i da bi mogli da pokušaju da te otmu. Kako li bi se Brajan osećao da
se to desi zato što je bio neoprezan jer nije znao?”
„Da, da. Reći ću mu ujutru.”
„Ako mu ti ne kažeš, reći ću mu ja.”
„Ja ću mu kazati”, rekla je. Zatim je pogledala svog uspavanog ljubavnika i dodala tužno:
„Došli su u sasvim pogrešan čas.”
„Niko nije kazao da su fini i uviđavni momci. Laku noć.”
„Laku noć, Džoše.”
Serena je jedno vreme nepomično ležala, prekrštenih ruku na stomaku. Mrštila se
gledajući u tavanicu. „Uvek očekuj neočekivano”, otac joj je stalno govorio. Dobar savet, ali ne
posebno koristan u ovom trenutku.
Kako neko može da očekuje mogućnost da bude otet?
Naročito ako je upravo taj neko onaj koji otima...
„Zašto gori svetlo?”, pitao je pospano Brajan.
„Volim da gledam tvoje muževno lice”, odgovorila mu je Serena okrenuvši glavu ka
njemu.
„Gledala si u plafon.”
„Sada gledam u tebe.”
„Nadam se da ti se dopada ono što vidiš.”
„Pecanje?”
„Zavisi od tvog odgovora.”
„Dopada mi se ono što vidim.”
„Pecao sam”, priznao je.
Serena se osmehnula i ugasila svetlo pre nego što se privila uz njega.
„Slojevi”, prošaputao je Brajan i nežno je zagrlio.
 8

„Tvoje ime ti savršeno stoji” rekao joj je Brajan narednog jutra.

„Oh?“
„Da. Kako možeš da budeš tako smirena?”
Serena mu je upravo kazala šta joj je Džoš rekao prethodne večeri i odolevala potrebi da
mu kaže koliko se uplašila i zašto.
„A kakva treba da budem ako ne smirena?” pitala ga je razumno. „Na kraju, šta mogu?”
Brajan ju je posmatrao razmišljajući kako je prelepa u farmerkama i štrikanoj majici.
Sedela je na fotelji pored prozora prebacivši jednu nogu preko naslona, razgovarajući s njim
uobičajenom smirenošću.
Uobičajenom spokojnošću.
Kao da su pričali o vremenu, a ne o mogućem prisustvu opasnih naoružanih momaka, koji
kidnapuju ljude i vrebaju priliku da otmu i nju.
Iznenada je Brajan rekao: “U iskušenju sam da te držim zaključanu u ovoj sobi izvesno
vreme. Služba dostave odlično radi.” Bio je i više nego u iskušenju, jedva je odolevao toj nameri.
Osmehnula se. „To može da potraje, Brajane.”
„Plašiš se da ću te izludeti?”
Ravnodušno je kazala: „Sumnjam da bi to uradio. Pre bi bilo obratno. Sa mnom nije lako
živeti.”
Iznenadila ga je njena izjava. „Do sada mi nije predstavljalo problem” primetio je.
„Nismo bili zaključani u ovoj sobi.” Ustala je i dalje se smešeći. „Niti ćemo biti. Odbijam
da budem zatvorena, čak i sa tobom i čak radi svoje lične sigurnosti.”
To je i očekivao. Izdahnuo je i rekao: „Onda te ne ispuštam iz vida.”
„Na to se neću žaliti.”

Kako je dan odmicao, Brajan je shvatio da je Serena jedina od njih troje - ili četvoro ako
se računa privatni detektiv - koja nije pokazivala zabrinutost za svoju situaciju. Nije se žalila što
su Brajan i Džoš čitav dan pored nje, a nije se trudila ni da sakrije svoju veselost.
„Zašto?”, pitao ju je Brajan.
Njih troje su bili u hotelskoj prodavnici suvenira jer je Serena želela da kupi poklon i
pošalje ga Skotiju u bolnicu. Pošto je prodavnica bila skučena, pored dva krupna muškarca u njoj
nije bilo mnogo mesta.
„Ne mogu ni da se okrenem kad vas dvojica neprestano stojite pored mene. Sačekajte me
ispred.”
Džoš je nevoljno izašao, ali se Brajan pobunio. „Nisam na to mislio. Očigledno veruješ da
ti ne preti nikakva opasnost. Zašto?”
Serena je razgledala velikog plišanog pandu. „Oni znaju da smo ih otkrili“, odsutno je
kazala Serena.
„Molim?”
„Oni su profesionalci, Brajane.” Pružila je igračku prodavačici zamolivši je da je spakuje
kao poklon. Devojka je otišla to da uradi. „Znaju da znamo da su tu. I znaju da smo na oprezu -
barem u prvo vreme. Ipak, nije moguće da neko neprestano bude na oprezu, pa će sačekati
izvesno vreme da se opustimo.“
Brajan ju je posmatrao. „Smišljaš nešto, zar ne?”
 „Ne, u pitanju je samo zdrav razum”, rekla je.
Namrštio se. „Postoji li nešto što Džoš i ja ne znamo?”
Serena je oklevala, delovalo je kao da će ga zagrliti, ali je ipak prekrstila ruke na grudima.
„Brineš zbog mene”, rekla je. “Ja to znam.”
„Voleo bih da nisi...” Zastao je i namrštio se.
„Šta da nisam?”
Brajan je čujno uzdahnuo. „Serena, ne smeta mi da me dodirneš. Volim kada me
dodiruješ.” Pružio je ruku i sklonio joj pramen smeđe kose s lica, a zatim je nežno pomilovao
prstima po vratu. „Izuzetno mi prija” završio je.
Nije se pomerila. Posmatrala ga je pogledom koji je bilo nemoguće dokučiti. „U redu,
Brajane.”
Iznervirao se jer je shvatio da će ona i dalje obuzdavati svoju želju da ga dotakne. Zaustio
je nešto da kaže, ali se prodavačica vratila sa Skotijevim poklonom. Serena se okrenula i dala
uputstva za slanje.
„Nešto nije u redu?”, upitao je Serenin brat kad je video Brajana namrštenog.
„Ne.” Brajan je pogledao mlađeg muškarca, a zatim ga iznenada upitao: „Da li je istina da
je Serena izlečena od problema sa srcem koji je imala?”
„Nisu to bili problemi”, rekao je Džoš, „već urođena mana. Ali jeste, izlečena je. Ne
brinemo o tome već dvadeset godina.”
„Više ne postoji nikakva opasnost po tom pitanju?”
„Ne. Kad je bila mala, prošla je kroz težak period. Lekari su kazali...”
„Šta su kazali?”
Džoš je oklevao, a zatim uzdahnuo. “Da je neverovatan borac. Za dlaku je izbegla smrt,
Brajane.”
Brajan je stajao i posmatrao drugi deo predvorja. Tiho je rekao: „Neverovatno koliko
informacija, a niko nije smatrao za shodno da mi ih kaže.”
Pošto je Džoš bio zainteresovan posmatrač razvoja Brajanove veze sa Serenom, nije ga
iznenadio neprijatan ton u Brajanovom glasu. Da je na njegovom mestu, i on bi se osećao isto.
Pokušavao je da sagleda situaciju očima drugog muškarca.
„Razmisli malo. Serena je rođena u porodici u kojoj joj se pružila prilika za ono što mnogi
nazivaju privilegovanim životom. Bogatstvo i udobnost u porodici koja ju je volela. Ipak, prvih
deset godina morala je da bije mnoge bitke. Neprestano je bila po bolnicama, imala je nekoliko
operacija, a zatim kada se konačno izlečila i kada je delovalo da je sve u redu, majka je nasilno
stradala i ona je morala da živi pod stražom, doslovno.”
„Da je neko drugi na njenom mestu, pričao bi o tome do kraja života. Ali ne i Serena.
Verujem da smo Stjuart ili ja mogli da ti kažemo, ali nismo mislili da ima potrebe za tim. Nismo
pomislili da bi njena prošlost mogla da te zanima. Takođe, nismo znali ni da će Stjuartovi
problemi postati ovoliko opasni.”
„Znam, znam”, kazao je Brajan.
Džoš je slegnuo ramenima. „Mnogo toga se desilo u prethodne tri nedelje. Isprva ste ti i
ona bili stranci i trebalo je samo da ostanete na putu izvesno vreme. Pošto je takva kakva je, nije
ti rekla ništa o sebi. U početku ni ti, verovatno, nisi bio radoznao.”
„Šališ se?”, Brajan ga je posmatrao u neverici. „Bio sam radoznao od onog trena kad smo
se upoznali. U svom životu nisam upoznao tako tvrdoglavu, zagonetnu i zbunjujuću ženu. Još
uvek me zbunjuje, dođavola. Iako sada znam mnogo više o njoj nego što sam znao tada, to mi
nije pomoglo da je razumem.”
Pre nego što je Džoš stigao da mu odgovori, Serena je izašla iz prodavnice veselo se
osmehujući.. „Oni će Skotiju odneti poklon”, rekla je. „Jeste li za tenis? Džoše, gde je tvoja
plavuša?”
„Nije ona moja plavuša”, brecnuo se Džoš.
Njegova primedba bila je ignorisana. „Možemo da igramo dubl. Da li igra tenis?”
„Saznaću”, rekao je Džoš, a zatim je uzdahnuo i krenuo da nađe pijanistkinju.
Osetivši prkos, Brajan je snažno privukao Serenu u zagrljaj i poljubio je strasno pred
Bogom i pred ljudima.
Netremice ga je posmatrala. „Šta ti bi?”
„Sviđa mi se da te ljubim”, rekao je. „Tuži me.”
Serena nije mogla da se ne nasmeje. „Drago mi je, ali ... Nije važno. Izgleda da si posebno
raspoložen.”
„I ne naročito.” Brajan joj je prebacio ruku preko ramena dok su išli ka sobi da se
presvuku. Malopre je izvojevao malu pobedu. Pošto ni on ni Džoš nisu mislili da je pametno da
Serena odlazi u sobu iznajmljenu na njeno ime, njene stvari su prenete u Brajanovu sobu.
Promenio je temu i rekao: „Zašto si toliko rešena da zbližiš Džoša sa tom plavušom?”
Serena ga je naivno pogledala. “Ko, ja? Samo želim da igram tenis.”
Brajan je vrlo brzo shvatio. „Nemoj mi reći da znaš da je prirodna brineta.”
„Kako bih to mogla da znam?”
„Iz kristalne kugle, možda”, kazao je napola ozbiljno.
„Reče mi čovek od nauke? Iznenađena sam.”
„Serena...”
„Samo želim da igram tenis, Brajane.”
Brajan i Serena su odneli pobedu u tenisu, a Serena je narednog popodneva porazila
obojicu muškaraca u golfu. Plavuša, koja se zvala Dejl, što bi priličilo nekoj ’tamnijoj’ osobi,
primetila je Serena, nije igrala golf. Međutim, volela je da igra bridž, pa joj je Serena odmah
kazala da mora biti četvrti igrač. Dvojica muškaraca su se sprijateljila, pa je Dejl često pravila
društvo Sereni, kao i muškarcima koji i dalje nisu ispuštali Serenu iz vida.
Džoš je počinjao da deluje ’ulovljeno’.

„Ti to provodadžišeš?”, pitao je Brajan Serenu. Bilo je rano jutro, još uvek su ležali u
krevetu, a izraz zanesenosti koji je bio prisutan na Džošovom licu poslednjih nekoliko dana
Brajanu nije davao mira.
Serena je zevnula. „Ne”, odgovorila je pospanim glasom. “Ja ih razdvajam.”
„Molim?”
„Čuo si.”
„Mislio sam da ti se dopada Dejl.”
„Izuzetno mi se dopada. Ali ona nije žena za Džoša.”
„Kako možeš biti tako sigurna”, pitao ju je Brajan.
„Ima šljokice na večernjim haljinama čak i kada ne nastupa.”
Brajan se nasmejao. “Je li to odgovor na moje pitanje?”
Serena se oslonila na lakat i pogledala Brajanovo lice pod prigušenim, jutarnjim svetlom.
„Verovatno nije. Mada, meni zvuči sasvim logično. Moj brat nije paradni tip. Glamur mu ne drži
dugo pažnju.”
Brajan se poigravao pramenom njene smeđe kose. „Neka bude tako. A ti pokušavaš da ih
rasturiš tako što naglašavaš da je ona brineta?” Odmahnuo je glavom. „Zar nemaš poverenja u
sud svog brata? Ako ona nije žena za njega, on će to najbolje znati.”
„Očaran muškarac”, kazala je Serena, “je vrlo opasan. Toliko se trudi da ne izgubi
kontrolu da bi se verovatno oženio plavušom samo da mu se to ne desi. Međutim, ja to ne mogu
da mu dozvolim. Zar ne?”
„Očigledno ne možeš. Meni Džoš deluje sasvim pribrano i bistro.”
„Nesumnjivo jeste, osim kada su u pitanju brinete.”
„Zato ti potenciraš ideju da je Dejl brineta?”
„Radije bih volela da vidim kako je ostavlja nego da se ženi njome na brzinu. Prava
brineta će ga naći jednog dana. I to vrlo skoro, čini mi se.”
Brajan nije nastavljao razgovor o toj temi, ali je razmišljao o tome kako Džoš verovatno
nije svestan da Serena manipuliše njime.
Brajan je dosta razmišljao. I zaključivao. Shvatio je da strast ne mora neizbežno da
nestane. Između njega i Serene se nije smanjivala. Shvatio je da mu prija da se svakog jutra budi
pored nje. Shvatio je da je smirenost njena osnovna karakteristika i da je upoznao sve slojeve
njene ličnosti, da je počinjao da je razume.
Ipak, s neprijatnom uznemirenošću, Brajan je došao do najvažnijeg zaključka u vezi sa
Serenom, ali i sa sobom.

„Raskrinkali smo ih”, objavio je Džoš zadovoljno kada je prišao Brajanu i Sereni u vrtu.
„Stjuart je malopre zvao; tajne službe su im konačno ušle u trag.”
„Znaju ko ucenjuje tatu?”
„Znaju. Već su preduzete diskretne radnje da se na pravim mestima izvrši pritisak.”
„Kada možemo nazad u Kaliforniju?” Nije pogledala Brajana kada je bratu postavila to
pitanje.
„Stjuart kaže za nekoliko dana. Moramo da budemo sigurni da su ti ljudi prvo shvatili
realnost situacije.”
„Zasigurno znaju ko stoji iza svega?”, pitao je Brajan.
Džoš je klimnuo glavom. „Sasvim su sigurni.” Pogledao je na sat. „Idem sada da zakažem
sve one sastanke koje sam otkazao. Vidimo se na ručku.” Krenuo je ka glavnoj zgradi hotela.
„Jedva čeka da umakne plavuši.” Serena je konačno pogledala Brajana i primetila da je
netremice posmatra. Nije obratio pažnju na njen komentar, shvatila je. „Izgleda da je gotovo”,
rekla je veselo.
Klimuo je glavom. „Izgleda. Verujem da jedva čekaš da vidiš Stjuarta. Dugo se niste
videli, zar ne?”
„Da.”
Brajan je ozbiljno rekao: „Očekivaće da živiš kod kuće.”
Ostavivši sebi vremena da razmisli, Serena je prišla drvenoj klupi i sela na nju. „U stvari,
tražiće od mene da nađem svoj dom. Dugo nisam živela kod kuće, Brajane.”
„Da li to nameravaš?”
Uspela je da se nasmeje. „Osim ako ne dobijem bolju ponudu.”
Brajan je seo pored nje. „Šta bi ti smatrala boljom ponudom?”, upitao ju je. I dalje je bio
ozbiljan.
Serena se jedva obuzdavala da ga nečim ne udari. Zatim se zapitala da li je Brajan uspeo
pobliže da shvati koja je osnovna karakteristika njene ličnosti. Ako jeste, verovatno je u toj svojoj
potrazi došao do još nekolicine važnih zaključaka. „Navikla sam da spavam sa tobom”, kazala je.
„Šta bi Stjuart rekao?”
Pogledala ga je, ugledavši uznemirujući odsjaj u njegovim zelenim očima. Odmah je
osetila znak za upozorenje i oprezno nastavila. „Verovatno ništa. Moj život pripada meni.”
„Shvatam.”
 Mislila je da će razumeti. Po izrazu lica, nije mogla da razluči njegovu reakciju. Samo
nekoliko puta u životu Serena je oklevala pre nego što bi preduzela naredni korak. Naposletku,
uspevši da obuzda glas da ostane stabilan, pogledala je ispred sebe i rekla: „Ako je gotovo,
Brajane, kaži mi.”
„Pitam se da li bi to bilo kakvo dobro donelo”, neraspoloženo je kazao.
On joj je uništavao velikodušnu scenu, zaključila je Serena. Oprostila mu je, to je
zaslužio. Ipak, tvrdoglavo se držala svog stava.
„Ti nikad ništa ne obećavaš”, nastavila je. „Svesna sam toga. Da nisam... Ipak, sama sam
te uvukla u ovo. Na kraju krajeva, nisam dete. Bio si iskren od početka, Brajane, i zahvalna sam ti
na tome.”
Ljubazno je rekao: „Drago mi je.”
Serena je osetila njegov pogled na svom profilu, ali nije htela da ga pogleda. Imala je
osećaj da će se zavesa spustiti mnogo ranije ako to uradi. On ju je već delimično spustio.
Trudeći se da obuzda podrhtavanje svog glasa, rekla je: „Ja... izneću stvari iz tvoje sobe.”
„Htedoh da te zamolim da to uradiš. Ne bih želeo da se više mučiš da me ponovo
zavedeš.”
Zavesa, pomislila je. Ipak, to je samo kraj čina, ne i predstave. Prekorila je sebe što je po
drugi put potcenila Brajanovu bistrinu. Zatim je prekrstila ruke na krilu i okrenula se ka njemu.
Rekla mu je nežno: „Ne bi mi predstavljalo ni najmanju muku.”
U njenim očima se na tren pojavio odsjaj zadovoljstva i on je iznenađeno podigao obrvu.
„Zar nije trebalo to da shvatim?”
Serena je namerno slegnula ramenima. „Zato uvek postoji mogućnost, naravno.
Mogućnosti se uvek moraju uzeti u obzir.”
Klimnuo je glavom onako kako to čine ljudi duboko uronjeni u svoje misli. „Verujem da
je tako. Sigurno si razmišljala o svemu. I sada, kada bih ti rekao da je kraj, prihvatila bi to s
patetičnom uzvišenošću?”
„Na izvesno vreme.”
„A onda?”
„Onda bih se rastužila.”
„I potom bi pokušala ponovo da me zavedeš?”
„Tako nekako.”
„Shvatam. Ali ja sam sve prozreo, Serena. I šta ćemo sada?”
Osmehnula mu se. „Pa to zavisi od tebe. Ne mogu da verujem da želiš da se sve završi.
Ne želiš, jel da?”
„Ne”, rekao je tiho. „Uprkos svemu, ne želim.”
„Onda nema problema.”
„Voleo bih da verujem da je tako.” Posmatrao ju je. „Ipak, imam osećaj da čak iako sam
nešto prozreo, još uvek ne mogu da vidim celu sliku.”
Ponovo mu se osmehnula, nežno.
Brajan je počeo da razume kako se Džoš osećao u poslednje vreme. Bilo je nečeg
uznemirujućeg u spoznaji da si ’ulovljen’.
„Još uvek te privlači oltar?”, iznenada ju je upitao.
Serena se nagnula prema njemu, obavila mu ruke oko vrata i poljubila ga.
„To nije odgovor”, rekao joj je.
„Brajane”, kazala je ozbiljnim glasom, „jesam li ikada, ali ikada nešto zahtevala?”
Spustio ju je u svoje krilo. “Ne, ali si na neki način bila zahtevna.”
„Nisi baš najjasniji.”
 „Nisam iznenađen!”, uzvratio joj je.
Serena se obuzdavala da se ne zakikoće. „Brajane, teško da mogu na silu da te odvučem
pred oltar, zar ne? Čak i kada bih mogla, ti ne bi morao da se venčaš. Očigledno je da ne mogu da
se udam za tebe protiv tvoje volje. Zašto onda brineš?”
„Moja volja.” Uzdahnuo je. „Umeš da me smekšaš, kao voda koja kaplje po kamenu.”
Ispreplitala je prste na njegovom potiljku. „Ti si gospodar svoje sudbine. Vlasnik svoje
duše.”
„A ti si”, rekao je, „prava veštica.”
„Je li zločin ili greh što sam shvatila šta želim i trudim se da to i dobijem? Dobro, možda
jesam pomalo prevejana...”
„Možda?” Zapanjio se.
„Brajane, razmisli! Nije mi uspela namera da te učinim ljubomornim. I pošto mi je vrlo
nesmotreno s usana skliznula izjava da nikada nisam imala ljubavnika, nisi bio spreman da mi
budeš prvi. Šta je trebalo, da ti sasvim otvoreno kažem da želim vezu s tobom? Pokušala sam, ali
ni to mi nije uspelo.”
Prigovorio je. „Nisi tako rekla. Kazala si: ’Hajde da se pretvaramo’. Delovala si kao štene
koje čeka da bude šutnuto. Osećao bih se krivim.”
„Pa sam morala da te zavedem.”
Imala je dar da svoje razloge savršeno razložno izloži. Ipak, on je bio pametan čovek, pa
to nije želeo da joj prizna.
„Tebi treba čuvar.”
„Ti se to prijavljuješ?”
„Ne, dođavola.”
Serena mu se osmehnula. „Onda mi budi samo ljubavnik, Brajane.”
„Serena, pogledaj me u oči i odgovori mi iskreno na jedno pitanje. Sasvim iskreno. Hoćeš
li?”
„Prvo da čujem pitanje.”
To ga nije iznenadilo. „Da li ti razumeš, ali zaista razumeš, da ja ne želim da se ženim?”
„Da”, odgovorila je brzo. „To mi je jasno. Možemo li sada da nastavimo da budemo
ljubavnici?”
„Nepopravljiva si.”
„Znam. Odgovori mi na pitanje.”
Brajan se iskreno nadao da samo on zna svoju tajnu da jedno ’ne’ može da mu spase
život. „Možemo. Pretpostavljam.”
Umiljato je rekla: „Hvala ti.”
Brajan ju je brzo poljubio, a zatim je pomerio sa krila na klupu. „U jednom mi nisi
uverljiva”, kazao je, „a to je kada se praviš ponizna.”
„Poradiću na tome.” Pošto je sada sve bilo kao ranije, Serena mu se osmehnula. Shvatila
je nešto što Brajan još nije. Ali blizu je. Shvatiće šta je njena pokretačka snaga... Sada... treba
prvo da shvati šta njega pokreće i sve će biti u najboljem redu.
Brajan ju je pažljivo posmatrao. „Kaži mi nešto. Jesi li ikada pokazala sasvim spontanu
reakciju? Ili uvek sve isplaniraš?”
Uzvratila mu je pogled i zagonetno mu kazala: „Moje reakcije su uvek spontane, samo su
situacije planirane, Brajane.”
„Ne shvatam.”
„To što sam se zaljubila u tebe sasvim je spontana reakcija. Da sam mogla da biram, teško
da bih to izabrala, naročito ne kada je u pitanju čovek koji želi da preko mene dođe do tate. Ali,
eto, pošto sam se zaljubila u tebe, spontano sam napravila situaciju.”
Zatreptao je. „Bože, ja se tebe bojim.”
„Samo sam iskrena.”
„Gde li sam to već čuo?”
„I zaista te volim, znaš.”
Razoružan, mogao je samo da je posmatra. I dok ju je tako gledao, iznenada je shvatio
zapanjujuću realnost da je zaljubljen u nju. I još više, da je voli. Zaljubio se u njenu prividnu
smirenost i emotivni vulkan koji se skrivao ispod površine. Zaljubio se u njenu saosećajnost i
potrebu da sve kontroliše, čak i besmislene smicalice. Zaljubio se u njene sive oči i lepo lice,
strastveno koliko je umeo. Zaljubio se u pogled koji je poklanjala konobarima, nosačima i
portirima i glas koji je uvek bio nežan i umilan.
Bio je očaran njenim buntovnim duhom kada je skočila u mutnu vodu Misisipija i
nepokajanjem onog jutra kad ju je izveo iz zatvora. Bio je opčinjen ženom koja je htela da ga
učini ljubomornim na svog polubrata. Omađijan zavodnicom koja mu je došla u sitne sate.
Shvatio je da ju je voleo već izvesno vreme.
Sasvim sluđen, Brajan je to želeo da joj kaže. Međutim, u tome ga je omeo glas treće
osobe. Okrenuo se i ugledao hotelskog službenika koji mu se obraćao.
„Gospodine Ešforde... imate telefonski poziv.”
Brajan je klimnuo glavom i ustao, još jednom pogledavši Serenu.
„Čekaću te ovde.” Osmehnula mu se.
Klimnuo je glavom i krenuo ka hotelu.
Kada je ostala sama u vrtu, Serena je tiho opsovala. Srce joj je tuklo u grudima i morala je
da natera sebe da se usredsredi na smirenije disanje. Da li su njegovo iznenadno ćutanje i izraz
iznenađenja na njegovom licu odavali ono o čemu je mislio? Ako jesu, neka je proklet taj
neželjeni pozivar!
Nije bilo fer da Brajana sada neko pozove i odvoji ga od nje.
Sedela je u tišini. Jeste privremeno, ali ju je izluđivalo. Prvi put je dozvolila sebi da sa
dozom izvesne sigurnosti pomisli na budućnost. Taj osećaj je bio prelep.
Ukoliko sve bude teklo po planu.

Brajan je ustaljenom rutom stigao do recepcije da se javi na telefon. Rasejano je rekao:

„Halo?”
Trebalo mu je nekoliko dugih sekundi da shvati da sa druge strane nije bilo nikoga. Na
tren je pogledao u slušalicu, a zatim se obratio recepcioneru. „Javljeno mi je da imam telefonski
poziv.“
„Da, gospodine. Nema nikoga na vezi?”
„Ne.” Spustio je slušalicu, pomalo zabrinut. Slegnuo je ramenima i krenuo sa recepcije.
Džoš je izlazio iz lifta. „Hoćemo li da ručamo?”, upitao je. „Umirem od gladi.”
„Naravno. Serena je u vrtu.” Brajanu se upalila lampica i iznenada je zastao. „Maločas me
je neko zvao”, prošaputao je. „Ali na vezi nije bilo nikoga.” Osetio je kako ga obuzima jeza. Brzo
je mislio. Shvatio je ozbiljnost situacije.
„Ja ću...”, kazao je Džoš kada je shvatio šta mu je Brajan rekao i dok je posmatrao kako je
lice drugog muškarca prebledelo. „Izgleda da ne znaju da smo im na tragu”, kazao je. „Možda im
niko ništa nije rekao.”
Brajan je jedva izgovorio poslednje reči. Trčao je ka vrtu dok mu je srce snažno tuklo u
grudima, misleći samo o tome kako je suviše dugo čekao da joj kaže.
 ***

Serena nije bila svesna da je ostala sama. Kao što ni nakon nekoliko trenutaka nije
shvatila da ima društvo. Sasvim je zaboravila da je još u opasnosti i da je potrebno vreme da se
povuku psi iz lova.
Zaboravila je da treba da bude na oprezu.
Međutim, njeni instinkti su bili budni i kada je osetila stisak snažnih ruku na svojim
ramenima, instinkt joj je kazao da to nisu bile ruke prijatelja. Telo joj je odmah reagovalo i istrglo
se iz neprijateljskog stiska.
Uhvatilo ju je još ruku, takođe, neprijateljskih. Pre nego što je stigla da reaguje, osetila je
belu tkaninu na svom licu, preko nosa i usta.
Hloroform.
Njen mozak je prepoznao miris. Ubrzo je izgubila svest, a udovi su joj se sasvim opustili.
Poslednje što je pomislila bilo je kako su se previše rano opustili i bili manje na oprezu.
 9

Nije je bilo.
Graške ledenog znoja su preplavile Brajanovo telo kada je shvatio da Serene nema. On i
privatni detektiv, koji je, takođe, bio naprečac zatečen, pretraživali su vrt i okolinu, dok je Džoš
odjurio da javi Stjuartu. Složio se sa detektivom da nisu našli nikakve tragove, niti da su mogli da
pretpostave kuda je Serena mogla biti odvedena.
U Džošovoj sobi Brajan je nemo slušao kako Serenin brat daje uputstva privatnom
detektivu da proveri da li je iko video Serenu kako ulazi u nečiji automobil i da li možda može da
mu da opis vozila. Zatim je detektiv izašao iz sobe. Kada je Brajan konačno progovorio, rekao je
tihim glasom: “I šta ćemo sada?”
Džoš ga je ispitivački pogledao. „Prvo, ne možemo da zovemo policiju ni FBI. To bi
značilo sigurnu smrt za Serenu.” Izvadio je tabakeru iz džepa i otvorio je.
„Mogu li?”
„Nisam znao da pušiš”, iznenađeno mu je odgovorio Džoš.
„Ne pušim.” Brajan je prihvatio upaljač. Ruke su mu bile mirne.
Džoš je zapalio svoju cigaretu i dunuo dim. „Drugo, bojim se da ništa ne možemo da
učinimo. Treba da se nadamo pozivu.”
„Ako nas pozovu?”
„Ukoliko Serena zna gde se nalazi, pokušaće to nekako da nam stavi do znanja.”
„A ako nas ne pozovu?”
„I dalje ima nade”, rekao je Džoš brzo. „Otmičari će svojim nalogodavcima javiti da su
bili uspešni. Pretpostavljamo da nalogodavci još uvek ne znaju da smo im na tragu. Ukoliko je
trag pravi, verovatno pokušati da stupe u kontakt sa Stjuartom, a on će se već postarati da im
objasni situaciju. Ukoliko nalogodavci već znaju da smo ih raskrinkali, vrlo je moguće da će
otkazati operaciju i dati naređenja otmičarima da oslobode Serenu.”
Brajan je pušio cigaretu i ćutao. Zatim je rekao smirenim tonom: „Čak iako im je Serena
videla lica?”
Džoš je kratko oklevao. „Čak i tada. Ukoliko se sve strane slože, za otmicu ne mora niko
da sazna. Ne mora da se završi ubistvom.”
Brajan je posmatrao žar svoje cigarete. „Ispravi me ako grešim. Postoje... posrednici
između otmičara i nalogodavaca.”
Džoš je potvrdno klimnuo glavom. „Tako je.”
„Pretpostavimo” nastavio je Brajan, „da se otmičarima ne svidi naređenje. Izložili su se
direktnoj opasnosti i izveli otmicu. Pretpostavimo da su zastupnici teorije da mrtav svedok ne
može da svedoči protiv njih i da se ogluše o naređenja.”
Džoš je duboko uzdahnuo. „Baš si težak, znaš?”
Brajan je čekao.
„Onda će je ubiti” rekao je Džoš. „Ali male su šanse da se to dogodi. Nalogodavci
pažljivo biraju izvršioce i plaćaju ih u zavisnosti od poslušnosti. Ne plaćaju glupost i
nepromišljenost. Ukoliko izvršioci slede naređenja, dobro prolaze. Ukoliko ne slede, nije retko da
sami završe mrtvi. Oni to dobro znaju, Brajane.”
„Nadam se.” Brajan se ponovo zagledao u cigaretu, a zatim ju je ugasio. Sasvim smireno
je nastavio: „Ukoliko ne znaju i ne vrate nam Serenu natrag živu, neće stići da vide unutrašnjost
zatvora.”
 Pošto je već osetio njegovu pesnicu povodom nečega sasvim bezazlenog, Džošu je sve
bilo jasno. Znao je da ukoliko se Brajan dokopa Sereninih otmičara, verovatno neće stići ništa da
vide.
Apsolutno ništa.

Serena se probudila u mraku. Glava ju je bolela, usta su joj bila suva i vezana, bila je
sputana i nalazila se u skučenom prostoru. Pretpostavljala je da se nalazi u prtljažniku
automobila.
Ispitivanjem čvorova došla je do zaključka da je onaj ko ju je vezao dobro znao svoj
posao, nije mogla da olabavi kanap. Odustala je od toga jer nije želela da troši snagu. Iako se
nalazila vezana u mraku u automobilskom prtljažniku, pokušala je da shvati u kom je okruženju.
Nije dozvoljavala strahu da preuzme kontrolu nad njom. Nikada. To nikada. To bi bilo
kontraproduktivno.
Naravno, to je lako kazati. Bila je prestravljena.
Ne želeći da misli na strah, koncentrisala se na slušanje, na osećaj. Nakon nekoliko
trenutaka shvatila je da se automobil nije kretao. Da li je parkiran, pitala se. Motor je radio, a
osim njega, čula je i drugi zvuk. Žamor. Serena se usredsredila na taj zvuk.
Zatim je automobil krenuo, pa ponovo stao. I dalje je čula žamor. Kada se motor isključio,
Serena je pažljivo osluškivala glasove koji su bili prigušeni.
Kad se su se vrata na prtljažniku otvorila, istog trena je zažmurila. Sunce je i dalje bilo
visoko na nebu. Pretpostavljala je ili da nije dugo bila bez svesti ili da se probudila sutradan.
Osetila je kako nečije ruke odvezuju konopac oko njenih zglobova, mada nije osećala
šake i stopala.
„Ne sklanjaj povez sa usta”, čula je kako joj je neko naredio dubokim glasom. „I nemoj
da nam zadaješ nevolje da te ne bismo ponovo vezali.”
Serena se nije opirala kada su je podigli iz prtljažnika. Oba muškarca su je uhvatila za
nadlaktice da je pridrže. I dalje je bila dezorijentisana i imala vrtoglavicu, pa čak i da je htela, nije
mogla da se opire.
Uveli su je u nekakav zidani objekat. Imala je samo trenutak da pogleda gde se nalazi.
Prepoznala je okolinu i čvrsto se za to uhvatila. Nije puno, ali jeste nešto.
Objekat je bio star i smrdeo je na trulež i ustajali vazduh. Sa obe Serenine strane stajao je
po jedan otmičar. Uveli su je u malu prostoriju bez prozora. Od nameštaja se u njoj nalazio samo
sto na kome je stajao nov telefon koji je sasvim odudarao od sobe.
Kada su je pustili, Serena je skinula povez s usta. Izgleda da nisu imali ništa protiv jer se
nisu bunili. Hteli su da govori, shvatila je. Mozak je počeo da joj radi neverovatnom brzinom.
Povratio joj se osećaj u šakama i stopalima, ali i dalje je bila sasvim bespomoćna. Progutala je
knedlu, grlo joj je još uvek bilo suvo i bolelo ju je. Prvi put je pogledala one koji su je oteli.
Bila su to dva krupna muškarca, snažna, sasvim prosečnog izgleda i nekarakterističnih
crta lica da bi se Serena namučila kada bi morala da ih opiše. Bili su obučeni tako da mogu lako
da se uklope u svaku sredinu. Obojica su je posmatrala, ali ne nasilno.
Bez pretnje. lpak, Serena im nije verovala.
„Nema razloga za strah, gospođice Džejmson”, rekao je jedan otmičar glasom za koji je
sigurno mislio da je ljubazan. „Samo radite šta Vam kažemo i nemojte da pravite probleme.
Provešćemo malo vremena zajedno, to je sve. Do večeri ćete već biti u svom hotelu.”
„Želimo da se javite u hotel”, rekao je kruto drugi otmičar. „I obavestite gospodina Longa
i gospodina Ešforda da ste dobro, ali i da ne čine nikakve gluposti, kao na primer, da zovu
policiju. Vaše dobro zavisi od njihove obazrivosti.“
 To je zvučalo melodramatično, umesto zastrašujuće. „Zažalićete zbog ovoga”, hladno je
rekla, igrajući ulogu koju je već izabrala. „Kad moj otac sazna...”
„Javi se u hotel”, drčno joj je naredio jedan otmičar.
Serena je polako prišla stolu, podigla slušalicu i pozvala recepciju. Tražila je od
službenika da prebaci vezu u Džošovu sobu, pretpostavljajući da oba muškarca tamo čekaju njen
poziv. I čekali su.
„Džoše?”
„Serena!” Po glasu se videlo koliko olakšanje je osetio kada je začuo njen glas, ali i
koliko je bio zabrinut. „Jesi li dobro? Možeš li išta da kažeš?”
Pogledala je drugog otmičara, ne začudivši se kada je primetila da je uperio oružje u nju.
Naterala se da se sarkastično nasmeje. „O, dobro sam. Nisam se ovako dobro zabavljala još od
Džeksona. Kazali su mi“, dodala je, “da vas upozorim da ne budete neoprezni. Bez policije.
Moje... moje dobro zavisi od toga.”
Prišao joj je jedan muškarac i Serena je požurila da kaže još nešto bratu, nadajući se da to
neće biti poslednje reči koje će mu uputiti. „Reci Brajanu...” Slušalica joj je oteta iz ruke i
odlučno spuštena. Bilo joj je žao što nije stigla da završi poruku, ali joj je bilo lakše pošto su
njeni otmičari bili smireni. Izgleda da nisu primetili izuzetno važnu ’upadicu’ u njenoj poruci.
Jedan otmičar joj se ljubazno obratio. „Odlično, gospođice Džejmson.” Zatim je pogledao
onog drugog. „Izvedi je, ja ću da telefoniram.”
Serena se trudila da ne obraća pažnju na pištolj i nije se opirala kada ju je drugi otmičar
izveo iz sobe. Zatekla se u ogromnoj, mračnoj prostoriji u koju je dopirala svetlost kroz izuzetno
prljave prozore. Skladište, shvatila je. U prostoriji se nalazila jedna stolica iznad koje je sa
tavanice visila sijalica. Pored stolice nalazio se mali sto na kome je stajao termos.
Nije želela da misli o tome šta bi moglo da se nalazi u tom termosu.
Arogantno i nadmeno je pogledala otmičara i dobacila: „Mora da se šališ.”
Njeno proračunato negodovanje je urodilo plodom. Viknuo je na nju: “Sedi!”
Serena je podigla obrvu, pogledala ga i kazala: „Očigledno ne umete s poštovanjem da se
ophodite sa pristojnim žrtvama. Ja ni u školi nikada nisam prihvatala naređenja, pa vas molim da
se uzdržite od toga.”
Prekrstila je ruke preko grudi i ostala da ga posmatra pogledom u kome se nadala da se ne
nazire strah.

Brajan je bio na nogama i nije skidao pogled sa Džoša. Bio je toliko miran kao da je
sazdan od čelika. “I?”
„Ona je dobro. Samo ne smemo zvati policiju. Fino je zvučala, Brajane.” Džoš nije želeo
da spomene da je Serena naglo prekinuta upola poslednje rečenice. To Brajan sada nije morao da
zna.
„Da li je još nešto rekla?”
Džoš se namrštio „Jeste. Uspela je da kaže kako se nije tako dobro zabavljala još od
Džeksona. Time je htela da nam poruči nešto. Ja s njom nisam bio ni na jednom mestu sa tim
nazivom. Koji Džekson? Misisipi?”
Brajan je opsovao. „Ne” kazao je. „Ne taj, siguran sam. Nismo prošli pored Džeksona u
Misisipiju.”
Džoš je provukao ruku kroz svoju crnu kosu. „Pa koji onda? Sigurno ste prošli pored
nekog Džeksona na putovanju. Ona želi da se ti nečega setiš. Razmišljaj!”
„Čekaj.” Brajan je klimnuo glavom. „Sad sam se setio. Bio je to Džekson u Tenesiju.
Prenoćili smo u njemu samo jedan dan. Morali smo da skrenemo sa isplanirane rute, sećam se, ali
je ona insistirala.”
„Zašto? Šta se to posebno desilo?”, Džoš je pokušavao trezveno da razmišlja. „Šta je tamo
želela da vidi?”
„Kazala je... oduvek ju je zanimao Kejsi Džouns.”
Nakon nekoliko trenutaka Džoš je rekao: “Ja se samo sećam da je bio inženjer.”
„Železnički muzej”, rekao je Brajan. Glas mu je prvi put zadrhtao. „Jedino smo to tamo
videli. Džoše, nju drže negde u blizini... vozova!”
„Vozova?”
Istog trena su obojica skočila da pogledaju mapu koja je bila prostrta preko Džošovog
kreveta. Tražili su prugu i tovarna skladišta.

Kad bi Serena dozvolila strahu da je kontroliše, bila bi sasvim bespomoćna. Ona je to

dobro znala. Kako bi to sprečila, od trenutka kad je došla svesti, počela je da smišlja kako da se
oslobodi.
Mogla je samo da nagađa, pošto nije znala kada, niti kako će joj pomoć stići. Ali znala je
da će stići. Znala je svoga oca, Džoša... pa i Brajana.
Oni će je naći.
A kada je nađu, Serena će biti spremna.
Serena je pažljivo igrala svoju ulogu. Svakim oholim pogledom, nadmenim gestom i
arogantnom rečju, pažljivo je odavala sliku razmažene bogatašice i samouverene ćerke, biljke
gajene pod staklenim zvonom kako bi postala prava retkost.
Delovala je sasvim uvereno da je ovo samo jedan splet nesrećnih okolnosti i neprijatnost
koju će njen divni otac ubrzo rešiti. Bila je nervozna i drska. Žalila se na okruženje, na prljavštinu
i tamu, prezrivo. Bila je nemirna, dosađivala se.
Serena je verovala da ti ljudi ne znaju ništa o njoj. Čak iako je grešila, postoje određene
stvari koje nisu mogli znati, zahvaljujući opreznosti njenog oca.
Nisu mogli da znaju da je bila izuzetno sposobna, da je imala brze reflekse i hladnu glavu.
Uloga koju je igrala pomogla joj je da ne razmišlja o postojanju vrlo velike mogućnosti da
bude ubijena. Kao i Džoš, znala je kako se otmice odvijaju. Znala je da je drugi otmičar zvao
svog gazdu, koji najverovatnije nije nalogodavac. Međutim, nalogodavac, ili nalogodavci, biće
obavešteni da je ona u kavezu.
Otmičari su verovatno čekali poziv. Tada će im biti jasno da im je Stjuart na tragu.
Uhvatila se za to. Otmičari su bili samo izvršioci, oni verovatno ne bi ni mogli da joj kažu ko
stoji iza svega. Dakle, poziv koji su čekali doneće im obaveštenje da treba da puste ptičicu iz
kaveza.
Znali otmičari ili ne znali šta se dešava, njihovi nalogodavci sigurno već znaju, ili će
uskoro saznati da im je Stjuart ušao u trag. Znaju da su bili praćeni i pažljivo posmatrani. Nimalo
im neće ići naruku to što drže Serenu. Kada bi je ubili, uvalili bi se u još gadnije probleme.
Serena je, takođe, znala da je ono što se trenutno dešavalo bilo... problematično.
Nalogodavci bi, ipak, mogli da izdaju određeno naređenje. Otmičari bi ih poslušali jer im veruju
da će se postarati da ne budu optuženi za otmicu.
Mogućnosti su bile beskonačne.
Njeni otmičari su mogli da zaključe da bi bilo isuviše opasno da ostave živog svedoka
otmice. A možda su to već shvatili. Možda će rešiti da spasavaju sopstvene glave. Ubiće je, rešiti
se tela i odmagliti u nepoznatom pravcu.
Serena je bila sigurna da su imali naređenje samo da je otmu, ali da je ostave u životu i
puste je kad im se naredi. U tom slučaju Stjuart ne bi bio toliko nemilosrdan koliko prema onima
koji su naredili i izvršili otmicu i ubistvo njegove ćerke. Ona mu je bila sve što mu je ostalo.
Bilo je malo verovatno da bi sada dobili drugačija naređenja, jer nalogodavci ne smeju da
rizikuju njenu smrt. Od toga što će je ostaviti u životu mogli bi da profitiraju. Uopšteno govoreći.
Osim toga, znali su da iako protiv njih ne bude sudskog dokaza, to ne znači da neće platiti i, to
debelo, za njenu smrt.
Znači, Serenina bezbednost nije zavisila od volje direktnih otmičara. Oni su bili plaćeni
da se povinuju naređenjima.
Ipak, Serena nije želela da se oslanja na to.
Znala je da bi to bilo sasvim nesmotreno i glupo.
Povremeno se žalila i upućivala sračunate pretnje svojim otmičarima onoliko koliko je
smela da se usudi. Savršeno je igrala svoju ulogu.
Sada je samo čekala da je Džoš i Brajan nađu.

Džoš je vozio prateći put koji su izabrali, dok je Brajan namršteno gledao mapu.
„Postoji pet glavnih teretnih linija i Amtrakova linija“, rekao je Brajan. „Kako možemo da
budemo sigurni da je baš tamo drže? Zaista misliš...?”
Džoš je klimnuo glavom i jasno pokazao mesto na mapi koje je bilo zaokruženo crvenom
olovkom. “U blizini je pruge kojom saobraćaju teretnjaci“, rekao je uvereno, boreći se da ubedi
sebe koliko i Brajana. „Moraju negde da je drže; skladište je sigurnije od automobila. I to
napušteno skladište. Tu nema opasnosti da slučajno nalete na stražare.
„Sudeći po onome što kažu iz Privredne komore i kontakata koje Pol, naš privatni
detektiv, ima u gradu, u blizini je jedino napušteno skladište koje smo označili. Jedino koje se ne
koristi. Sve se slaže, Brajanef.“
„Misliš li da su sakrili automobil?”
„Verovatno, ali ćemo ga naći. Pol je siguran da voze automobil plave boje. Ako nisu
promenili auto, sigurno ćemo barem njega naći.”
„Rekao si mu da ne ulazi sa nama?” Brajan se osvrnuo preko ramena i pogledao
automobil koji je išao za njima.
„On to zna. Pružiće nam podršku kad uđemo, ali neće preduzimati ništa radi Serenine
bezbednosti.”
Već su razgovarali kako će se ponašati u datoj situaciji, kao i šta će preduzeti.
Posle nekoliko trenutaka Brajan je tiho rekao: “Ne smemo dozvoliti da dođe do pucnjave,
znamo da su naoružani. Bez obzira na to kako uđemo, Serena im je sigurno blizu, moći će odmah
da je uhvate. Koristiće je kao štit protiv nas.” I dalje nije bio siguran u vezi s planom koji su
napravili.
„Neće ukoliko je ona spremna za naš dolazak”, rekao je Džoš mirno. „Serena nikada u
životu nije bila pasivni posmatrač, ne očekuje od nas da obavimo sav posao.” Osmehnuo se
Brajanu. „Davno je naučila da ne treba mnogo da veruje vitezovima u sjajnom oklopu. Verujem
da je na otmičare već ostavila utisak nesposobne, razmažene bogatašice. Što i nije sasvim
pogrešan utisak.”
Brajan se uzvrpoljio. „Rekao si mi da je obučena za samoodbranu, ali ako reši da na njih
krene sama ili napravi pogrešan potez kada se mi pojavimo...”
„Neće. Serena nema potrebu za dokazivanjem, Brajane. Neće pokušavati da ih nadvlada
sama, niti će pokušati da ih razoruža kad se mi pojavimo. Računaj na to. Prioritet će joj biti da se
skloni s puta. Ona odlično zna da spasavanje može da krene po zlu ako se neko nađe usred
unakrsne vatre.”
Nesigurno se osmehnuvši, Brajan je rekao: „Ti, izgleda, računaš na njen zdrav razum i
pribranost?”
Džoš mu je ozbiljno odgovorio. „Stjuart je čovek koji dalekosežno razmišlja. On je pre
mnogo godina znao da do ovoga može doći. Naročito posle ubistva naše majke. Zato je Serenu i
mene naučio stvarima koje mnoga deca nisu učila. Ukoliko se ukaže potreba, verujem da će
treninzi iz našeg detinjstava uticati na to da Serena planira korake unapred. Stjuart bi uvek pitao:
’A šta ako...?’ i morali smo do detalja da razradimo situaciju. Morali smo da nađemo bezbedan
izlaz. Rena je bila dobra u tome, prokleto dobra. Devet od deset puta, Serena ne samo da je našla
način da se izvuče iz opasne situacije već je i razmatrala rešenja koja Stjuartu nisu pala na
pamet.”
Uzdahnuo je. “Ne kažem da nije uplašena ili da nije u šoku. Ali prepustiće im se tek kad
opasnost prođe. I kad je pod stresom, neverovatno je hladnokrvna.”
Brajan mu je verovao. Sada je razumeo Serenu, sasvim ju je razumeo. Znao je da se žena
koju voli neće prepustiti panici, jer joj to nije svojstveno.
Kako ju je samo voleo...
Shvativši da se približavaju, muškarci su se ućutali. Našli su skladište i napravili krug oko
njega, oprezno iz daljine. Džoš se parkirao. Posmatrali su kako privatni detektiv Pol parkira auto
nekih stotinak metara dalje. Pažljivo su osmotrili grupu objekata iz daljine. Bili su stari i
napušteni, većina njih je bila urušena.
Brajan je iznenada nešto primetio. „Tamo. Tamo se presijava plava boja? Na ćošku one
zgrade?”
„Izgleda.” Džoš je iznenada nekoliko puta pritisnuo sirenu svog automobila.
Brajan je u prvom trenutku hteo da se pobuni, ali ipak ništa nije rekao. Shvatio je da zvuk
sirene nije nimalo neuobičajen za kraj u kome su se našli. Saobraćaj je u tom delu grada bio
intenzivan i s vremena na vreme bi se začula poneka sirena. Shvatio je i da mu je niz isprekidanih
zvukova poznat.
„SOS? Ona zna Morzeovu azbuku?”
„Da. Ako je čula, biće spremna.”
„A ako nije?”
„Ako nije, svejedno, ima reflekse kao mačka. Hajdemo da pronađemo ulaz u to skladište.
Samo tiho.”
Serena je čula zvuk sirene u daljini. Neprimetno je pogledala svoje otmičare i shvatila da
ga oni nisu čuli, ili nisu slušali.
Već je istrošila skoro sav svoj repertoar zajedljivih komentara, ali se potrudila da da još
koji dok je lagano hodala oko stola i stolice.
Polako je navikla svoje domaćine na svoje dosadno šetanje ukrug. Dok je hodala,
posmatrala ih je pažljivo, a zatim je uzela termos i obesno ga vratila na sto, požalivši se da je
slomila nokat.
Oni su stajali naslonjeni na čelični potporni stub i posmatrali je sasvim nezainteresovano.
Serena je zaključila da ni jedan od njih dvojice ne može toliko brzo da odreaguje i odmah
je uhvati, ali je, takođe, shvatila da nema zaklona, gde bi mogla da se skloni, osim u senke duž
zidova. Odredila je mesto za sklonište, verujući u svoju brzinu više nego u bilo šta drugo.
Šetala je i pažljivo osluškivala zvukove.
Sve što je želela, čemu se nadala, bio je delić sekunde upozorenja. Samo tren da bi bila
sigurna da će umaći svojim otmičarima.
Kada dođe trenutak, biće spremna i reagovaće istog momenta.
U maloj prostoriji iznenada je zazvonio telefon. Kad je jedan otmičar krenuo da se javi, u
skladište je uletelo nešto, razbivši prozor. Obojica muškaraca bila su zatečena, nespremna i
uhvaćena u raskoraku, fizičkom i mentalnom.
Serena je uzela termos i snažno ga bacila na otmičara koji je krenuo da vadi pištolj, a
zatim se koliko su je noge nosile zaputila ka mračnoj senci pored zida.
Ispostavilo se da su je zaista odlično nosile.

***

Rena je bila jedva svesna onoga što se oko nje događalo. Vika, lomljava, udarci, uzdisanje
i pucnji. Zatim je začula promukli glas i osetila kako je neko podiže, grli i nežno dodiruje.
Neprestano joj je taj glas ponavljao nešto što nije razumela, ali nije je ni zanimalo da čuje.
Instinktivno je osetila da je bezbedna.
Nekoliko trenutaka se prepustila bespomoćnosti.
Zatim se trgla kad je začula nove glasove i nešto joj se desilo s glavom. Osetila je
strahovit bol. Toliko ju je omeo bol da je mogla samo šapatom da se požali na njega. Čula je kako
neko spominje ’injekciju protiv šoka’. Htela je tom nekom da kaže da nije u šoku. Glava ju je
toliko bolela da je samo želela da je ostave na miru, ali je niko ništa nije pitao. Osetila je ubod
igle u ruku i istog trena je izgubila interesovanje za situaciju u kojoj se nalazila.

***

Rena se iznenada probudila, što je bilo uobičajeno za nju. Odmah se uspravila i kazala:
„Koliko je to glupo...” Zatim je zatreptala i uhvatila se za čelo, shvativši da opipava zavoj.
„I ja isto kažem.”
Glas je dolazio sa njene leve strane. Pažljivo je okrenula glavu i ugledala Džoša kako sedi
na stolici pored kreveta. Brajanovog kreveta, shvatila je. Nalazila se u njegovoj sobi.
„I ja isto kažem”, ponovio je, „da je glupo. Mislim, da nokautiraš samu sebe u tako
veličanstvenom trenutku...!”
„Kako sam mogla da znam da je zid toliko blizu?”, razumno je upitala. „Bilo je mračno,
prepuno senki. Nisam dobro videla. Osim toga, nisam imala utisak da je trenutak veličanstven.
Stvarnost je mnogo jezivija od teorije, da znaš, i teško je držati situaciju pod kontrolom. Gde je
Brajan?”
„Malopre sam ga poslao dole da donese nešto za jelo. Satima je sedeo ovde i pričao sam
sa sobom.”
„Oh.” Pokušavala je da se seti događaja i shvatila da joj nije sve baš najjasnije, naročito
nakon što je udarila glavom u zid. „Šta je s otmičarima?”
Njen brat se nasmejao njenoj brizi. „U sigurnim su rukama. Vezani i sputani, ostali su sa
Polom u skladištu. Stjuartovi prijatelji iz tajne službe dolaze da porazgovaraju s njima. Ukoliko
budu mogli da pričaju, u šta sumnjam.”
„Povređeni su?”, zabrinuto je upitala Serena, nameštajući jastuke ispod glave. Primetila je
da ju je neko presvukao u ljubičastu spavaćicu. Nadala se da je to bio Brajan.
Džoš se ponovo nasmejao. „Ne verujem.”
„Ti i Brajan?”, pretpostavljala je.
„Nisam imao mnogo šanse.” Modrice na zglobovima njegovih šaka govorile su suprotno,
ali je izraz na njegovom licu bio ozbiljan.
Zatreptala je. „Misliš, Brajan...?
„Potpuno je podivljao”, kazao je Džoš.
 Serenine oči se raširiše. „Brajan? Nikada nisam videla da ga je izdalo strpljenje, a bilo je
mnogo prilika za to. Već nedeljama ga izluđujem!”
„Jesam li rekao da ga je izdalo strpljenje?” Džoš ju je pogledao i osmehivao se.
„Nego?”
„Rekao sam da je podivljao.” Džoš je nastavio: „Upali smo... i zatekli te kako ležiš kao
bez svesti. Pretpostavljam da je Brajan pomislio da su, u najboljem slučaju, loše postupali prema
tebi, a da si u najgorem slučaju mrtva. Tako se i ponašao. Jedan otmičar se okrenuo u neverici, a
drugi je pokušavao da se reši termosa. Nego, jesi li ti zaslužna za to?”, pitao ju je radoznalo.
„Ja sam ga gađala. Pre nego što sam potrčala.”
„Odličan pogodak”, dodao je Džoš s odobravanjem. „Izgleda da ga je refleksno uhvatio i
krenuo da ga prazni u trenutku kada smo mi uleteli.
„I šta se onda desilo?”
„A onda se sve brzo odvijalo. Brajan je, kao što sam rekao, pogledao u tvoje malaksalo
telo i podivljao. Nikada u životu nisam video čoveka da se tako brzo kreće. Jedan otmičar je
ispalio nekoliko hitaca, ali je promašio. Brajan mu je oteo pištolj - što je izgledalo neverovatno
lako i jednostavno, mada odlično znam da nije - i zatim ih je obojicu sredio. Da se nisam uverio
da si još među živima i ubedio ga u to, on bi ih poubijao.” Džoš nije želeo da doda da je umalo
stradao u obračunu.
Nakon nekoliko trenutaka Serena je počela da se osmehuje. „Izgleda da mu je osećaj
odgovornosti radio prekovremeno”, prošaputala je. „Ili je nešto drugo u pitanju.”
„Nešto drugo”, složio se Džoš. „Taj čovek očigledno ima neverovatno kratak fitilj. Nego,
bilo kako bilo, ostavio je zlikovce Polu, uzeo te u naručje i vratili smo se ovamo. Hotelski lekar
kaže da nemaš potres mozga, ali da veruje da ćeš spavati izvesno vreme. Brajan se nije odmicao
od tebe sve dok mu pre nekoliko minuta nisam pripretio da ću da pozovem lekara i zbog njega.”
„Javio si tati?”
„To je bilo prvo što sam uradio”, nasmejao se Džoš. „Bio je, očekivano, smiren. Brajan je
razgovarao s njim. Tačnije, urlao je na njega. Nimalo se nije ponašao razumno. Oteo sam mu
slušalicu iz ruke i objasnio Stjuartu da si živa zahvaljujući Brajanu u velikoj meri, ali i lekcijama
iz umetnosti preživljavanja. Rekao je da ti kažem da te voli i da te moli da dođeš kući pre nego
što zapadneš u još neku nevolju.”
Serena je duboko uzdahnula. „Znači, gotovo je?”
„Gotovo je.”
„Da li je Brajan nešto rekao?”
Džoš se polako osmehnuo. „Jeste, rekao je. I neprestano je jednu istu stvar ponavljao na
različite načine dok smo se vozili ovamo. Mada, mislim da to treba da čuješ od njega, zar ne?”
„Bez sumnje.” Serena se osmehnula, sklonila pokrivač i pažljivo ustala zbog vrtoglavice.
Vrtoglavica je brzo nestala, Serena je imala tvrdu glavu. „Možeš li da mi daš nekoliko minuta pre
nego što mu javiš da sam se probudila, Džoše? Želim da se istuširam.”
Njen brat je ustao i protegao se. “Naravno.” Krenuo je ka vratima, zatim je zastao i
okrenuo se. “Serena...”
„Da, Džoše?”
„Nisi mogla da znaš da će ovako ispasti. Mislim, ne u početku, kada si pokušavala da ga
napraviš ljubomornim.”
Serena ga je gledala umornim očima u kojima se videlo iznenađenje. „Džoše, kako sam
mogla znati?”
„To sam i ja mislio.” Odmahnuo je glavom i izašao iz sobe. Ipak, bio je nejasno, samo
nejasno, nezadovoljan njenim odgovorom.
 Serena se osmehnula i krenula ka kupatilu. Istuširala se, osvežila i jedva je čekala da vidi
Brajana. Obukla je čistu spavaćicu i očešljala kosu ispred ogledala kad je ušao.
Nekoliko trenutaka samo su gledali jedno u drugo. Brajan je delovao pomalo umorno.
Zglobovi na njegovim šakama bili su primetno u lošijem stanju od Džošovih, a velika šljiva na
njegovom obrazu svedočila je da njeni otmičari nisu sedeli skrštenih ruku.
Serena je spustila četku, okrenula se ka njemu i kazala nežnim glasom: „Nije
svakodnevna pojava da žena bude spasena iz velike opasnosti. Kako da ti se zahvalim?”
„Udaj se za mene”, rekao je ozbiljno.
Progutala je knedlu i uspela da se nasmeje. „Nisi ti tip za ženidbu. Sam si mi rekao. Dug
nije vredan tolike žrtve.”
Brajan joj je ćutke prišao. Pomilovao ju je po obrazu i usnama našao njene. Poljubio ju je
sa strašću, olakšanjem i nežnošću, ali i posesivnošću koju je Serena odmah osetila. Osetila je i
kako je uzima u naručje i nosi. Kad je otvorila oči, on je sedeo naslonjen na uzglavlje kreveta, a
ona mu je bila u krilu.
„Volim te”, rekao je nežno.
 10

Serena je izdahnula tako snažno kao da dugo nije disala. Naslonila je čelo na njegovo, a
ruke mu obavila oko vrata. Lagano se osmehnula i pogledala u njegove zelene oči. „I ja tebe
volim.”
„Hoćeš li se udati za mene?”, upitao ju je promuklim glasom.
Odgovorila mu je pitanjem: „Jesi li siguran u vezi s tim, Brajane? Mnogo toga nam se
danas desilo i ne želim da te uhvatim u trenutku slabosti.”
„Odgovori mi.”
„Naravno da ću se udati za tebe, dragi.”
Osmehnuo se i sklonio joj pramen kose s lica.
„Znao si da hoću”, zaključila je kritički.
„Znao sam.”
Serena se smešila i čekala. Bila je sigurna da je znao još nešto, ali je želela da to čuje od
njega.
Brajan ju je čvrsto zagrlio i ponovo poljubio. Kada se konačno izmakao i pogledao je, oči
su mu se caklile. „Shvatio sam još nešto”, rekao je.
„A šta to?”
„Nas.” Iskrivio je usne u osmeh. „Tebe i mene.”
Serena se nesigurno nasmejala. “Ti prvi.”
Klimnuo je glavom. „Sebe. Šok koji sam osetio usled mogućnosti da te izgubim doprineo
je da shvatim nešto. Bio sam toliko tvrdoglavu odricanju budućnosti s tobom da nisam sebi
postavio jedno sasvim jednostavno pitanje. Nikada se nisam pitao zašto je to nemoguće.”
„A sada?”
„Sada znam odgovor na njega. Bila si u pravu u vezi s navikama večitih neženja, Rena. U
svojim dvadesetim doneo sam odluku - logičnu. Rešio sam da razvijem posao i osnažim firmu i
nisam imao vremena niti energije za dugu vezu. I tako sam se prepustio tom stilu života. Nakon
izvesnog vremena prešlo mi je u naviku.”
Odmahnuo je glavom, iznenadivši samoga sebe. “Ta navika je bila toliko jaka da nisam
dozvoljavao sebi da shvatim da sam te zavoleo.”
Njen osmeh je sijao.
Brajan ju je brzo poljubio. „ A ti si to znala. Sve vreme si znala. Kladim se da si znala još
od onda...” Iznenada ju je pažljivo pogledao. „Kada sam te zavoleo, Rena?”
Nije oklevala da mu odgovori. „Onog jutra kad si me izveo iz zatvora.”
Nasmejao se ushićeno. „Bio sam siguran da ćeš znati! Ali kako se to desilo? Bio sam ljut
kao ris tog jutra.”
„Jesi, bio si.” Nasmejala se. „Psovao si kao sam đavo. Ali pre nego što si počeo da psuješ,
zagrlio si me. Nisi ni bio svestan da si to uradio. Onda sam znala.”
„Pa si rešila da se udaš za mene?”
„I ja sam tebe zavolela”, rekla je ozbiljno.
„Samo sam ja bio žrtva svoje slepe navike.”
Klimnula je glavom. „Jesi. Čak nisi ni bio svestan te navike. Mislila sam da ti je potrebno
da te neko prodrma. Pošto nisam to mogla da uradim fizički...”
„Protresla si me emotivno. Tako što si mi kazala da nameravaš da se udaš za Džoša i
naterala me da poverujem u to. Zatim si me i dalje tresla tako što si tražila od mene da te naučim
umetnosti zavođenja, nakon što si mi naivno priznala da si devica.” Strastveno je dodao:
„Gospode, nemaš milosti.”
„Odbio si me”, podsetila ga je.
„A ti si”, uzvratio joj je, „tvrdila da si izgubila kontrolu i priznala si mi da si kovala
zaveru. Priznala si mi i da me voliš. Prestala si da flertuješ. Ščepala si me u mrežu tako silno da
nisam ni shvatio šta me je snašlo!”
„Ali prestala sam sa smicalicama”, rekla je naivno.
Brajan se nasmejao. „Draga, s tim nikada nisi prestala.”
Serena se osmehnula svojim zagonetnim osmehom poput Mona Lize.
„Nikada. Toliko si me zaludela da nisam mogao ispravno ni da razmišljam, a zatim si me
dokrajčila time što si tvrdila da naša veza nije mogla da napreduje - očigledno. Kazala si da ćeš
biti povređena, a da ću se ja osećati krivim. Ali smo mogli da se pretvaramo. Vrlo velikodušno si
mi to predložila, a ja sam zbog tog tvog predloga provodio besane noći!”
„Morala sam da te zavedem”, priznala je.
„I to si izvrsno uradila.”
„Hvala.”
Brajan se nakašljao. „Sada smo došli do prelomne tačke u našoj vezi, i to onako kako si
planirala. Postali smo ljubavnici i ti si pažljivo čekala trenutak da me oslobodiš krivice.
Verovatno da ne bih ispao potpuni kreten.”
Serena se zakikotala.
Nastavio je. „Nakon toga si pristupila izvršenju poslednjeg dela svog plana. A to je bilo -
bez ikakvih zahteva. Bila si toliko prokleto nezahtevna da mi je smetalo.”
Shvativši da očekuje da ona to prokomentariše, Serena je spremno kazala: „Smatram da
će muškarac shvatiti šta zaista želi onda kad dobije ono što misli da želi.”
„Pa si mi dala ono što sam mislio da želim. Prijatnu, nekomplikovanu aferu.”
„To si mislio da želiš. Bez obećanja, bez vezivanja.”
„A onda je moj mozak, prinuđen sam to da priznam, ponovo počeo da funkcioniše.”
„Šta ga je pokrenulo?”, radoznalo je pitala.
Brajan nije mogao da se ne nasmeje njenom pitanju. „Saznanje za tvoju fondaciju i
poslovni um. Džoš, koji je odgovoran za to što sam mnogo toga saznao o tebi i pomogao mi da
sastavim sliku, rekao je jednom prilikom kako je tvoja ličnost više slojna. Neprestano sam
otkrivao nove slojeve. Ipak, imao sam čudan utisak da je redosled tih slojeva pogrešan. Mislim,
po mojim shvatanjima. Krenuo sam od pogrešnih pretpostavki, rekao bih. Džoš je rekao još, a
mislim da u to zaista veruje, da je jedna od tvojih najizraženijih osobina ranjivost.”
„Ti ne misliš da je tako?”, pitala ga je povređeno.
Ponovo se nasmejao. “Ne, draga, ne mislim.”
Serena je pokušala da deluje uvređeno, ali nije mogla da se ne nasmeje. „Dobro. Dalje?”
„Kada sam zaključio da te brat ne poznaje toliko dobro kao što veruje, počeo sam da
napredujem. Sklapao sam deliće u koje sam bio siguran i razmatrao činjenice za koje sam znao da
su tačne.”
„I zaključio si?”
„Prvo i nedvosmisleno da je Stjuart savršeno zadovoljan time što ti je dozvolio da
samostalno vodiš svoj život. Sem toga, tvoja fondacija i fakultetska diploma samo potvrđuju
briljantnost tvog uma. Pored toga, poseduješ zdrav razum, logiku i smisao za organizaciju.”
„Razumem.”
„I pošto sam sve to zaključio, takođe sam shvatio da kontrolišeš sve ono što možeš. Ima
još jedna vrlo važna stvar: neverovatno si saosećajna i imaš dar da razumeš druge ljude.”
 „Hvala.”
„Nema na čemu. Kad sam to shvatio, krenuo sam da slažem slojeve tvoje ličnosti. Nemoj
da se smeješ!”
„Zvuči zabavno. Izvini. Šta si ono rekao?”
„Slojevi. Krenuo sam od površinskog, koji je bio jednostavan - smirenost. Ko god da ti je
dao ime, u potpunosti ga je pogodio.”
„Kazaću to tati.”
„Sam ću mu reći. I još nekolicinu stvari.” Ponovo je pročistio grlo. “Ti si smirena, mirna
(serene - eng. smirena). Zato si osetljiva prema drugima i razumeš ih. Iz smirenosti proizlazi
tvoja saosećajnost, spremnost da pomogneš koliko god te to koštalo. Ako imaš šta da daš, daćeš.
Ako nemaš ono što je potrebno, nađeš onoga ko ima.”
„Hoćeš li me kanonizovati?”
„Najgore tek dolazi.”
„Toga sam se i plašila.”
Brajan ju je poljubio. „Ispod te saosećajnosti krije se nešto mnogo složenije. Tvoja navika
da se baviš smicalicama. Za tebe je sasvim prirodno da ideš zaobilaznim putem kao što je
Bordžiji bilo normalno da otruje goste.”
Ozbiljnim tonom je kazala: „Ne dopada mi se poređenje.”
„Kažem kako mislim.”
Serena ga je gledala. „Sledeći put kad padneš u milost ili nemilost, zažalićeš što si to
rekao.”
„Smatraj me upozorenim.” Uzdržao se da se ne nasmeje. „Gde sam ono stao? A da! Kod
tvojih smicalica. Sasvim prirodno. Pored tvoje želje za kontrolom, navika da praviš smicalice
predstavlja ubitačnu kombinaciju. Bez ikakve zle namere, pokušavaš da urediš stvari onako kako
tebi odgovara. Želiš da držiš pod kontrolom ljude koje srećeš i situacije u kojima se zatekneš. Što
je situacija komplikovanija, više uživaš u njoj.” Podigao je obrvu. „Nemaš komentar?”
„Zanima me koja je osnovna karakteristika moje ličnosti“, rekla je ljubazno.
„Prati me. Ispod sloja potrebe za kontrolom krije se ranjivost. Ranjiva si, znaš?”
„Već sam počela da se pitam.“
„Nisam iznenađen. Ali ti nosiš u sebi tu crtu ranjivosti. Međutim, ispod nje se krije tvoja
osnovna karakteristika. Sama suština tvoje snažne ličnosti.”
„Plašim se da pitam šta je to”, kazala je iako se nije plašila, jer joj je bilo jasno da ju je
sasvim razumeo.
Brajan se nežno osmehnuo. “Ne možeš da podneseš da izgubiš.”
Serena mu je uzvratila osmeh. „Kada sam imala šest godina, tata nam je objašnjavao da
čovek treba dostojanstveno da podnese poraz. Ja to nisam razumela. Nikada.”
Nasmejao se. „Shvatio sam. I tada je sve došlo na svoje mesto. Nikada nisi kovala samo
jednu zaveru, već je u pitanju bio čitav niz smicalica. Od njih si plela mrežu iz koje nisam mogao
da se izvučem šta god da sam uradio.” Uzdahnuo je. „Od onog trenutka kad si rešila da me
’upecaš’ nisi odustajala. Svaki korak u svakom tvom planu imao je u osnovi tu nameru. To sam
umalo shvatio jutros u vrtu. Znao sam da i dalje pleteš mrežu, ali nisam shvatao šta te nagoni na
to.”
„Ulovila sam te”, prošaputala je.
„Ti si opasna žena”, rekao joj je ozbiljno.
„Jesam, ali saosećajna”, podsetila ga je. „I neću te na silu odvesti pred oltar. Samo sam
stvorila situaciju da razmisliš o tome šta zaista želiš. Konačna odluka je oduvek bila tvoja, dragi.”
Brajan ju je posmatrao nekoliko trenutaka, a zatim smirenim tonom rekao: „Moraćemo da
unesemo male izmene u bračne zavete. Želim da mi se zakuneš da me više nikada nećeš koristiti
u svojim smicalicama bez mog znanja i odobrenja.”
Serena se nasmejala.
Shvativši šta je upravo rekao, i Brajan se nasmejao. “Ne, ne moraš da se zakuneš.”
„Uvek ćeš znati šta smišljam i smeram”, dodala je nežno. „Bićeš mi najbolji prijatelj.
Neće biti tajni, niti trikova.”
Obuhvatio je njeno lice svojim toplim rukama. „Volim te, Serena.”
„I ja tebe volim.” Osmeh joj je ozario lice nežnošću. U skladu sa svojom prirodom, istog
trena je dodala: “Da naručimo nešto za jelo? Umirem od gladi.”

Dugo posle toga, kada je hotelski servis došao i otišao, a Serena zaboravila na sve muke
koje su je snašle tog dana, Brajan je posmatrao svoju dragu kako podiže telefonsku slušalicu.
„Zašto?”, pitao ju je radoznalo.
„Zato što ne želim da nas iko uznemirava. Jesam li u pravu?”
Brajan ju je privukao k sebi. „Jesi, ali zašto misliš da bi nas neko uznemiravao?”
„Nazovi to predosećajem.”
„Zašto mi se čini da si izuzetno sigurna da je tvoj predosećaj tačan?”
„Pojma nemam.”
„Reci mi nešto.” Osmehnuo joj se. “U vezi s jutrošnjom scenom u vrtu. Da sam ti rekao
da je gotovo, da sam kazao da odlazim zauvek, šta bi ti uradila?”
„Ja bih...” Serena se nežno osmehnula. „već nešto smislila.”
Gledao ju je u neverici, a zatim je počeo da se smeje. „Bože, u šta sam se to upetljao?”
„U ljubav.” I Serena se smejala. „I ja sam. Onda dok još nisi znao da me voliš, osećala
sam se najvoljenijom u životu.”
Brajanove zelene oči postadoše tamnije. „A ja se nikada nisam osećao tako upetljan... u
tako predivnu mrežu ljubavi.”

***

Kada mu je recepcioner rekao da je najverovatnije podignuta slušalica sa aparata, Džoš se

nije iznenadio. Zahvalio se i prekinuo vezu. Zatim je nakon kraćeg razmišljanja ponovo podigao
slušalicu i okrenuo poznat broj.
Stjuart je već znao, naravno. Bio je lud što se tiče Serene. Verovatno je već izabrao i
svadbeni poklon. Dok je slušao zvonjavu telefona, Džoš se setio plavuše pijanistkinje.
Da li je moguće da je brineta?
Proklinjao je Serenu zbog njenog naivnog komentara.