Kay Hooper - Nenadani snovi

ZABELEŠKA AUTORA

I za Uspavanu Lepoticu i za Rip Van Vinkla san je bio beg. Princeza je spavala da bi
izbegla fatalne posledice kletve koju je na nju bacila zla vila, a Rip je spavao da izbegne ženu
koja mu zvoca - između ostalog. Ona je nakon buđenja otkrila da se njen život malo promenio, uz
zgodnog princa i obećanje da će zauvek živeti srećno, a on je nakon buđenja otkrio veće
promene, ali je posle blage i razumljive zbunjenosti shvatio da je njegov život sada srećniji.
Ali, šta ako san nije beg? Šta ako se čovek probudi i otkrije da su mu ukradene godine, da
je svet nastavio da živi bez njega, a da je jedina veza sa životom koji je nekada bio njegov, žena
koju je voleo?
Šta ako...?
Spavati, možda sanjati:
Da, tu je čvor! jer u tom spavanju smrtnom,
kakvi bi snovi mogli doći...
- Šekspir, Hamlet

Poneko dođe da se tu baškari

i odspava sat-dva.
- Šekspir, Henrik VIII

Mesec je zašao... ponoć je, vreme teče,

a ja spavam sama.
- Sapfo
 Prolog

14. februar 1980.

Ja to ne mogu da prihvatim.
„Morate. Prošla su skoro dva meseca; njegovo stanje se ni na koji način nije promenilo.
Zvali smo sve slobodne specijaliste, i svi su se složili.“
Zagledala se kroz prozor bolničke čekaonice, nesvesna turobnog, sivog zimskog krajolika.
Osećala se hladno, poput kiše koja je dobovala po prozorskom staklu. Nije se okrenula ka
doktoru, ne želeći da gleda poznato saosećanje u njegovim umornim očima.
Ne opet. Zurila je s očajničkom nadom u te oči dan za danom, moleći se da će dobiti
drugačiji odgovor. Ali, dan za danom, doktorove izmorene oči su je sažaljevale ne nudeći joj
nimalo nade, i sporo odmahujući glavom uvek joj je stavljao do znanja da nema nikakvih
pramena.
Razoran bol i užasan strah pretvorili su se u hladno mrtvilo, i na tome je bila zahvalna.
Previše teško bilo je to da ostane i bez Miča. Prva nedelja je bila najgora, jer nije bilo ničeg što bi
moglo da ublaži šok, a trebalo je mnogo toga da pozavršava, mnogo toga da organizuje. Njeni
roditelji su bili van sebe, i na nju je spalo da uradi sve što se mora uraditi.
Nekako je pregrmela sahranu, isto kao što je spakovala Kitove stvari i smestila ih u
skladište. Ispisala se s koledža za taj semestar i vreme je provodila idući od kuće do bolnice.
Nedelje su prolazile u sporoj agoniji, a opet, činilo joj se kao da je juče gledala veselo upakovane
poklone ispod božićne jelke, nestrpljivo čekajući da Mič stigne u njen dom; Kit je otišao po njega
jer su se Mičova kola pokvarila dan pre toga.
Te noći nisu stigli do kuće. I sada se nalazila ovde, slušajući umirujući glas saosećajnog
doktora kako joj govori da se sastanak koji je imala s Mičom za Badnje veće najverovatnije
nikada neće dogoditi.
„Živ je,“ rekla je prigušeno, ne okrećući se, hvatajući se za tu slamku nađe. „Diše sam,
bez pomoći aparata. A kažete - Vi ste mi rekli da nije doživeo moždanu smrt.“
Doktor je uzdahnuo. „Njegov mozak funkcioniše, ali ne možemo biti sigurni da nije došlo
do nekog oštećenja. Koma koja ovoliko traje uglavnom neizbežno znači da je došlo do
oštećenja...“
„Uglavnom, “ promrmljala je.
„Gospođice Rasel, ništa ne znam zasigurno. I dalje je mozak velika nepoznanica za nas.
Ima ljudi koji su preživeli dugačke periode kome sa blagim, ili čak bez ikakvog oštećenja. Ali ti
slučajevi su toliko retki da su samo fusnote u medicinskim žurnalima. Velika je verovatnoća da
Džon Mičel nikad neće doći svesti.“
Zaćutala je.
„Razgovarao sam s njegovim ocem,“ umorno je rekao doktor. „Želi da premesti svog sina
u privatnu instituciju sa 24-časovnom negom.“
„Zašto bi on bio taj koji će doneti takvu odluku?“, glas joj je zazvučao napeto. „Nikada ga
nije bilo briga za Miča; nije nijednom došao ovamo da ga obiđe posle nesreće.“
„Ima sva prava da donosi odluke u vezi sa svojim sinom, jer mu je sud dodelio zakonsko
starateljstvo; znate to. Shvatam da nisu bili bliski, ali je preuzeo odgovornosti vezane za dobrobit
svog sina. Ustanova koju je odabrao je zaista najbolja, ali je i udaljena osamsto kilometara
odavde. Niko se ne protivi da Vi nastavite da posećujete gospodina Mičela."
„Vrlo ljubazno s njegove strane“, gorko je uzvratila, znajući da će biti gotovo nemoguće
da ga posećuje kada ga premeste toliko daleko. Morala je da se vrati na koledž i honorarni posao,
njena porodica je imala veoma malo novca.
Doktor je duboko udahnuo i pokušao poslednji put. „Gospođice Rasel, da ste moja ćerka,
dao bih Vam isti savet koji ću Vam sada dati: nastavite sa svojim životom.“
Nakon duge pauze, rekla je: „Hvala Vam, doktore Rajan.“ Glas joj je bio tih, bezvučan.
Izašao je iz prostorije znajući da njegov pokušaj nije urodio plodom. Keli Rasel nije bila
spremna da sahrani Džona Mičela.
Osećala se veoma staro dok je stajala kraj prozora, a njen osamnaesti rođendan je bio tek
nekoliko meseci iza nje. Lagano je prstima pritiskala hladno staklo, gledajući kako kiša rominja.
Na srednjem prstu njene tanušne ruke dijamantski prsten je ulovio bledu svetlost i zablistao na
tren.

Previše su mladi, rekli su njeni roditelji zabrinuto. Posebno ona. Ali poznavali su Miča od
kad su se on i Kit upoznali u srednjoj školi, i kako im je jasno stavio do znanja za njen petnaesti
rođendan da će je oženiti kada bude dovoljno odrasla, nisu mogli da kažu da nisu imali dovoljno
vremena da se naviknu na tu ideju. Zaljubljena u najboljeg druga svog brata od kad zna za sebe,
Keli nikada nije posumnjala u svoja osećanja - a nije ni Mič.
Otišao je na koledž, radeći tokom studija kao i Kit da bi sebe odškolovao. Tek pošto je
diplomirao i našao dobar posao, u prisustvu čitave njene porodice objavio je svoju nameru da je
oženi. Ubeđujući njene pomalo ošamućene roditelje, obećao je da će sačekati dok Keli ne završi
srednju školu. Čak je bio spreman da sačeka i dok ne završi koledž, ali je Keli protestovala i rekla
da može da nastavi sa školovanjem i nakon što se venčaju.
I tako je zakazan datum. Pomislivši sad kako je to bilo glupavo, oni su uradili sve kako
treba. Mič je imao dobar posao i dovoljno veliku platu, i smeškala mu se lepa budućnost; živeo je
u stanu koji su zajedno odabrali dok je ona nastavila da živi sa svojom porodicom. Viđali su se
vikendom i povremeno uveče, a to vreme su provodili u planiranju svog zajedničkog života. Sve
su uradili kako treba. Ali nisu računali na sudbinu.
Piljila je u blistavi dijamant na svom prstu, i po prvi put u nekoliko poslednjih nedelja,
osetila je kako joj suze vlaže obraze.
Danas bi bio dan njenog venčanja.
„Miče“, prošaputala je.

***

Pospano je zatreptao prateći šare jutarnjeg sunca na tavanici. Svetlost je bila veoma jarka i
zabolele su ga oči; pomislio je da je tokom noći sigurno napadao sneg, jer je odblesak bio snažan.
Promumlao je psovku, a napukli, promukli zvuk sopstvenog glasa ga je toliko uplašio da
je naglo zaćutao. Njegov glas? To nije zvučalo kao njegov glas. I nešto nije bilo u redu s
njegovim očima. Ne, s jednim okom. Izgleda da mu je samo desno oko bilo otvoreno. Osetio je
kako mu se hladnoća lagano širi telom, a bezimeni nespokoj mu je uzburkavao um, poput nečeg
strašnog što šuška u mraku. Poželeo je da se uzdigne u krevetu i zbaci sa sebe pokrivač, ali je
iznenada postao svestan težine sopstvenog tela.
„O moj Bože...“
Glas je bio ženski i njemu nepoznat. Uz neverovatan napor, uspeo je da okrene dovoljno
glavu, sve dok je nije ugledao. Jednim okom, i dalje samo jednim okom, šta je s njegovim levim
okom? Stajala je u otvorenom dovratku, obučena u belu uniformu medicinske sestre. Oči su joj
bile jako raširene, u šoku, njeno lepo lice bilo je bledo, i čvrsto je rukama stezala štok vrata.
,,Ko si ti?“, procedio je tim napuklim, grubim, stranim glasom. Pre nego što je stigla da
odgovori, shvatio je da se nalazi u bolničkom krevetu i onaj bezimeni srah mu je ponovo
uskomešao um. „Gde sam ja to, do đavola?“, zahtevao je da sazna.
„Ja... Odmah se vraćam, gospodine Mičel“, prošaputala je i pobegla, naizgled kao u
panici.
Zamalo da je pozove da se vrati, jer nije želeo da ostane sam. Pokušao je da se pridigne i
oblio ga je hladan znoj kada je shvatio da je to nemoguće; osećao je trzaje mišića, ali u njima nije
bilo snage. Gospode Bože, šta li se to dogodilo? Nekako je povređen? Mučio se trudeći se, ali se
ničeg nije sećao. Upregao je svu svoju volju da se koncentriše da podigne desnu ruku do lica.
Medicinska sestra je delovala šokirano; da li mu je uništeno lice? Zato nije video na levo oko? Da
li izgleda kao nekakvo čudovište?
Ležao je ravno na leđima, i prošla je čitava večnost dok nije ugledao svoju ruku kako
neravnomerno leluja, kao da nije povezana sa ostatkom njegovog tela. Nadlakticu uopšte nije
mogao da pomera, ali je uspeo malo da pomeri glavu, sve dok prstima nije dodirnuo bradu. Sada
je mogao drhtavo da istraži desnu stranu lica. Nema zavoja, nema povreda koje bi mogao da
napipa. Plašeći se šta bi mogao da nađe, okrenuo je glavu još malo niže, da može prstima
da dohvati levu stranu lica.
Snažno je stisnuo vilicu kad je napipao uredne šavove koji su potpuno prekrivali levi
kapak. Boreći se s mučninom koju je osetio u grlu, primorao je sebe da nežno ispipa. Nema ga.
Nema njegovog levog oka. Ali bar nije bio čudovište; nije napipavao dokaz nikakve druge
povrede. Nešto ipak nije bilo u redu. Kosti na njegovom licu su previše štrcale, kao da je puno
smršao.
Znojeći se i uzdišući od napora, pustio je da mu ruka padne pored tela. Dobro onda.
Izgubio je oko. Šta je sa ostatkom? Zašto oseća takvu težinu u telu, skoro kao da mu ono ne
pripada? Umalo da zaječi od napora, uspeo je da pridigne glavu nekoliko centimetara, da može da
vidi. Olakšavajuće prisustvo njegovih nogu ispod pokrivača je bilo očigledno, a i leva ruka je bila
tu.
Blagi Bože, da nije bio paralizovan?
Zurio je u svoje prste na nogama trudeći se da ih pomeri, i napokon je bio nagrađen
trzajem obe noge. Nije mogao da pomeri levu ruku, ali su se prsti pomalo pomerali. Iscrpljen,
pustio je da mu glava padne unazad dok se trudio da dođe do daha, zatvarajući oko, potpuno
svestan svog srca koje je divlje lupalo.
Čuo je hitre korake i otvorio oko taman da vidi čoveka koji se naginjao nad njegovim
krevetom. Beli mantil je značio da je doktor, a za razliku od medicinske sestre, njegove oči su
svetlele od uzbuđenja, a ne od panike.
„Znate li kako se zovete?“, rekao je sporo i razgovetno.
„Naravno da znam. Zovem se Džon Mičel“, to pitanje ga je toliko iznerviralo da mu je
glas zazvučao skoro kao rezanje. „Gde sam to ja, do đavola? U bolnici? Šta se dogodilo?“
„Sačekajte da Vam malo podignem uzglavlje.“ Doktor je pritisnuo dugme i krevet je
zazujao.
Mič je osetio kako se njegovo telo bori protiv tog pokreta, i progutao uzvik bola. Zavrtelo
mu se u glavi i na trenutak je zatvorio oko, da ga prođe mučnina. Kada ga je ponovo otvorio,
doktor je sedeo na stolici pored kreveta i pažljivo ga gledao.
„Ja sam doktor Brejdi. Da li ste pokušali da se pomerite?“
„Jesam. I mogu. Ali jedva."
„Dobro. Bili smo sigurni da nema povrede kičme, ali su mišići veoma oslabili.“
„Zašto jedva mogu da se pomeram?“, upitao je Mič promuklo. „Šta mi se desilo?“
„Imali ste nesreću. Saobraćajnu nesreću, na Badnje veče. Da li se sećate?“
Mršteći se, Mič je prevrtao po svom sećanju. „Ne. Ne sećam se ničeg takvog.“
„Ne brinite, to nije neobično. Možda se nikada nećete seliti časova koji su prethodili
nesreći.“ „Koliko teško sam povređen?“
„Nekoliko slomljenih kostiju i neke unutrašnje povrede. Ali je sve to zacelilo. Izgubili ste
levo oko, ali ožiljak nije veliki i očna duplja je netaknuta, ako odlučite da stavite protetičko oko.“
Doktorov glas je bio smiren i bezličan. „Biće Vam potrebna fizikalna terapija da bi se povratili
mišići i nervi, i to će potrajati, ali bi nakon toga trebalo da budete kao novi.“
Mič je opet osetio mračna previranja u umu, komešanje panike. Pogledao je dole niz svoje
telo, ruke koje su bile previše tanke, i setio se kako je napipao vrlo malo mesa na svom licu.
Trudeći se da mu glas zvuči što mirnije, rekao je: „Potrebno je vreme da zacele slomljene kosti i
unutrašnje povrede. Mnogo vremena. Zašto ne mogu toga da se setim, doktore? Šta mi se još
dogodilo?“
Doktor je tiho rekao: „Bili ste u komi, gospodine Mičel.“
Razumeo je šta to znači, ali vrlo maglovito. Koma je bila poput sna, dugačkog sna. Um
mu je govorio da je spavao samo jednu noć, ali telo - nova misao mu je prostrujala umom,
zamenivši bezimeni strah vrlo realnim.
„Da li sam bio sam?“, promuklo je zapitao. ,,U kolima?“
Doktor se namrštio, i prostudirao ga, a zatim je sporo progovorio: „Rečeno mi je da je
Vaš prijatelj vozio. Nije on prouzrokovao nesreću; pijani vozač je prešao preko linije i zakucao se
u vas.“
Mič je osetio hladnoću. „Kit? Kako je on?“
„Žao mi je. Nije preživeo.“
Hladnoća mu je prostrujala telom. Kit... njegov najbolji prijatelj od prvog razreda srednje
škole, bio mu je kao brat. Gospode, kroz šta li Keli prolazi? Bol i tuga su ga razdirali iznutra, ali
čak ni to nije moglo da ukloni ledenu izvesnost da mu je nesreća ukrala više od najboljeg
prijatelja i oka.
„Koliko dugo?“, zahtevao je, pripremivši se za odgovor za koji je predosećao da će biti
razoran. „Koliko dugo sam bio u komi?“
Doktor Brejdi je oklevao. „Gospodine Mičel, želim da Vas podsetim da ste imali veliku
sreću što ste preživeli. Niko nije očekivao da se probudite iz kome. Uz terapiju, Vaše fizičko
stanje će biti optimalno za nekoliko meseci, najviše za godinu dana. Sudeći po vašoj svesnosti,
usuđujem se da kažem da nema oštećenja mozga, mada možda otkrijete još rupa u pamćenju; ta
mogućnost uvek postoji.“ „Koliko dugo?“, Mič je grubo ponovio.
Doktor je duboko udahnuo. „Zapravo, ovo je neverovatno na mnogo načina, gospodine
Mičel. Danas je godišnjica Vaše nesreće. Badnje je veće, 24. decembar 1988.“
Bilo je gore od šoka, i nije bilo nikakve šanse da se od toga zaštiti. Na trenutak nije
mogao da diše, a nekakav divlji, primitivan krik protesta nasilno se oteo iz njegovog grla.
Izgubljene godine. Devet godina, izgubljenih zauvek. Devet godina, ukradenih dok je spavao.
Čitav svet je nastavio da se okreće bez njega, godišnja doba su se smenjivala, životi živeli
i... „Keli...“, prošaputao je.
 I

Prošlo je tek nekoliko dana februara kada je Keli otvorila poštansko sanduče i našla
novinski isečak. Nije bilo propratne poruke, niti povratne adrese na koverti; poštanski broj je bio
zamrljan i nečitak. Isečak je bio iz poznatih istočno-obalskih novina, ali je članak bio kratak.
Autor članka je mislio da je ta informacija vredna vest samo zbog bizarnosti situacije, a očito je
uživao u čudnoj koincidenciji datuma.
Na Badnje veće 1979, Džon Mičel je imao saobraćajnu nesreću nakon koje je završio u
komi. Na Badnje veće 1988. se probudio iz kome, kao da je prespavao jednu noć.
Bilo je tu još nekoliko golih činjenica. Testovi izvršeni na Mičelu nisu pokazali oštećenje
mozga. Intenzivna fizikalna terapija, koja je trajala mesecima, popravila je razorne posledice
dugačke kome, i doktori su zadivljeni njegovim napretkom. Nije bilo nikakvih pogoršanja, i
medicinsko osoblje bolnice je uvereno da ih neće ni biti.
Dugo je zurila u isečak. Keli nije osećala ništa osim slabog šoka. Zatim, kao da je unutar
nje pukla brana, gomila zamršenih osećanja joj se razlila telom. Sreća, olakšanje, krivica,
ogorčenost, bes. I na samom kraju povređenost jer se Mič probudio iz kome pre skoro godinu
dana.
Ni na koji način nije pokušao da stupi u kontakt sa njom.
Pokušala je da bude nepristrasna, podsećajući sebe da je mogao da je traži i da prosto nije
uspeo da je nađe. Uostalom, naučila je da krije svoje tragove s opreznošću životinje koju love.
Proteklih deset godina ju je odvelo daleko od doma, i niko ko ju je tada poznavao ne bi ni
pomislio da je traži u Tusonu.
Keli je ustala sa stolice, još uvek sa novinskim isečkom u rukama, i zagledala se kroz
prozor. Pustinjski okoliš joj je još uvek delovao nepoznato, a već je osećala nagon da krene dalje.
Predugo se ovde zadržala, mesecima. Svest o njenom okruženju je jačala svakog dana, taj nagon
za osvrtanjem preko ramena.
Definitivno je došlo vreme da se seli.
Telefon je zazvonio, i Keli je prešla svoju malenu dnevnu sobu i sela na kauč da se javi.
„Halo?“
„Gospođica Rasel?“
„Da?“
„Gospođice Rasel, zovem se Sajrus Fortjun[1]. Glas mu je bio mekan i dubok, čak i preko
telefona je bilo jasno da je reč o snažnoj, ali neobično dragoj ličnosti. „Vaši poslodavci u ITC-u
su mi dali ovaj broj, nadam se da Vam ne smeta što Vas zovem kući?“ „Ne smeta mi. Šta mogu
da učinim za Vas, gospodine Fortjun?“
„Pa, želeo bih da Vam ponudim posao, gospođice Rasel. Koliko sam shvatio, uživate da
putujete u različite delove zemlje radi privremenih poslova.“ „Tako nekako", promumlala je.
„Otvaram novu kompaniju blizu Portlanda, u državi Oregon, i potreban mi je novi
računarski sistem. Da li ste zainteresovani?“
Oregon.
„Da“, odgovorila je, a nije stigla ni da razmisli koliko je neobična ta slučajnost. „Moj
posao u ITC-u je završen, spremna sam za... nove izazove.“
„Odlično. Mogu li sutra ujutru doći do Vaše kancelarije da Vam ispričam sve o tome?“
„Naravno. Da li Vam odgovara u deset sati?“ „Dogovoreno. Vidimo se tad, gospođice
Rasel.“ „Do viđenja, gospodine Fortjun.“
Sporo je spustila slušalicu i sela, zagledana u novinski isečak u svojoj ruci. Oregon.
Kakav čudan preokret... Ipak, tako bi otišla još dalje od Miča, a ne bliže njemu, jer je on
nesumnjivo bio u Baltimoru. Ali tako je bilo bolje, rekla je sebi. Jer je deset godina veoma dugo,
previše da bi ponovo zapalili plamen ugašen bolom i tugom. Više nije bila devojka koju je Džon
Mičel nekada voleo. A teško da je i on bio čovek koga je od detinjstva obožavala, ne posle
svega što mu se desilo.
Ipak, zabolela ju je pomisao da se probudio sam, suočen sa svim tim šokovima. Gubitkom
tolikih godina života. Gubitkom oka. Sa činjenicom da je Kit poginuo u nesreći. I da mu je otac
umro. Mič sa svojim ocem nije govorio godinama pre nesreće, ali je smrt roditelja uvek težak
udarac. Ironično, mada je Mič puno toga izgubio dok je spavao, dobio je jedino što nikada nije ni
priželjkivao: porodično bogatstvo.
Keli je za to znala zato što je Hju Mičel posebno insistirao da bude prisutna na čitanju
njegove oporuke. Mada za života nikada s njom nije razgovarao, nakon smrti joj je, na neobičan
način, priznao mesto koje je zauzimala u srcu njegovog sina. Bar je njoj to tako izgledalo jer joj
je Hju Mičel, bez ikakvog objašnjenja, i uz pažljivo planiranje da ne plati ni centa poreza na
nasledstvo, ostavio kuću i imanje.
U Oregonu.
S mrvom gorčine je nagađala da li je odabrao da joj ostavi to imanje jer se nalazilo na
drugom kraju zemlje. Mada je njegov sin tada bio već tri godine u komi, i sudeći po doktorima
nije imao nikakve šanse za oporavak, nije mogla a da se ne zapita da li ju je Hju Mičel i dalje
smatrao pretnjom.
Kelin prvi impuls je bio da ignoriše njegovu poslednju volju, ali je znala da je Mič tamo
proveo detinjstvo, i nije imala snage da preseče tu jedinu tanku nit koja ih je spajala. Ali nije
mogla ni da pomisli tamo da živi. Na kraju se dogovorila sa agencijom za nekretnine da kuću
iznajmljuje i tim novcem plaća porez i održavanje, a porodičnog advokata je zadužila da vodi
brigu o tim računima. Nikada nije otišla da vidi imanje, i mada joj je advokat više puta naglasio
da je to vredno nasledstvo, odbila je da čuje na koliko je procenjeno, i bilo koji drugi detalj.
Sada je izgledalo da se pojavila šansa da prvi put vidi to mesto. Zbog toga je osećala
blagu nelagodnost. Već godinama je izbegavala bilo koje mesto povezano sa prošlošću, i na tren
je pomislila da možda iskušava sudbinu kršeći sopstveno pravilo.
Ali šta je loše moglo da joj se desi? Toliko se dugo klonila severozapada, da više niko ne
bi ni pretpostavio da će tamo otići, nakon svih ovih godina.
Ipak, trebalo je o tome razmisliti. Keli se taman pridigla, kad joj je još jedna misao
proletela kroz glavu, i to vrlo uznemirujuća.
Novinski isečak? Ko ga je poslao? Kako bi iko u Tusonu mogao da zna za vezu između
nje i Džona Mičela? A ako je članak poslao neko van Tusona, kako su znali gde da je nađu?
Blenula je u štampana slova, svesna neravnomernog lupanja svog srca, koje je mrzela.
Uzrok njene patnje su bili strah, kajanje i gorčina.
„Miče...“, prošaputala je u tišini sobe. „Trebalo je da te čekam.“
„Dakle, gospodine Bojd?“
Tokom svoje duge karijere privatnog istražitelja, Evan Bojd je često čuo to sažeto pitanje.
Klijenti su imali običaj da ga to pitaju kad god bi istraga zapela, a glasovi su im bili sve oštriji i
napetiji sa svakim njegovim ponavljanjem.
 Ali ne i ovaj klijent. Njegov glas se nikada nije menjao, mada je prošlo skoro godinu dana
od kad je prvi put postavio to pitanje. Ovaj lik je pucao od samokontrole, zaključio je Bojd. I čak
i neke neumorne odlučnosti sa kojom bi retko ko mogao da se pohvali. To je Džonu Mičelu išlo
na ruku.
„Imam trag“, odgovorio je Bojd, dozvolivši da mu se strepnja čuje u glasu.
Mič ga je pogledao, i mada istražitelja više nije uznemiravalo njegovo goruće oko, mogao
je da oseti veliku snagu koja se iza njega krije. „Trag kome ne verujete?“
Bojd je klimnuo glavom, nimalo iznenađen perceptivnim odgovorom jer je već dobro
poznavao svog klijenta. „Nisam ga pribavio regularnim kanalima. S obzirom na to da ona ima
diplomu iz informacionih sistema, proverio sam sve firme kojima je to potrebno. Ako se sećate,
rekao sam da bi to moglo da potraje.“
„Sećam se.“
„Dakle, to je trebalo dugo da traje. Ali sam jutros dobio mejl. Onu vrstu mejlova koje
neke kompanije šalju svojim kijentima ili zaposlenima nekoliko puta godišnje. Nemam pojma
otkud taj mejl kod mene, a ni kompanija - ITC iz Tusona, ne zna kako sam ga baš ja dobio. Nisu
nikad čuli za mene. A ni ja ne bih za njih znao; čak nisu na mom spisku. ITC nije kompanija koja
se bavi isključivo visokom tehnologijom. Oni su mala firma i bave se izradom igračaka, i to onih
uobičajenih. Prave plišane igračke i lutke.“
Mič je čekao u tišini, a njegovo atletsko telo širokih ramena je bilo nepomično i naizgled
opušteno iza velikog stola. Bojdu su na tren misli odlutale na to kako je izgledao kada ga je
upoznao, na tog mnogo tanjeg čoveka, okupiranog fizikalnom terapijom u privatnoj bolnici; na
njegovu odlučnost da povrati snagu i napusti to mesto na kom je. Bojd je znao da je već umorio
tri terapeuta i zadivio mnoštvo doktora.
Za divno čudo, koma nije doprinela starenju Džona Mičela; zapravo je sada izgledao
mlađe nego kada ga je Bojd upoznao. Srebrni pramenovi na slepoočnicama su se pojavili tek
tokom ove godine, a crni povez preko oka davao je njegovom uskom, snažnom licu opasan izgled
koji je bio pojačan njegovom stalnom mirnoćom.
,,U mejlu“, istražitelj je nastavio, „bio je prikačen mali članak o novom računarskom
programu za dizajniranje koji je firma napravila. Zaposlili su programera na određeno vreme da
postavi taj sistem. Programer je Keli Rasel.“
„Proverili ste to?“ Po prvi put se osetio tračak napetosti u tom dubokom, ravnomernom
glasu.
„Jesam, ali telefonom. Radila je kod njih do pre nekoliko dana. U ITC-u kažu da je
prihvatila drugi projekat, ali nisu bili voljni da podele detalje sa mnom. Moram da odem tamo i
vidim gde će me trag odvesti.“ „Ne verujete u tu informaciju?“
„Ne sviđa mi se kako sam dobio taj mejl iz čista mira. Možda je bila slučajnost, ali ne
verujem u slučajnosti. Kao što sam Vam već rekao, mislim da ona beži od nečega ili nekog, a ne
mogu da otkrijem od koga. Upotrebljava svoje ime kada se negde smesti, ali putuje pod lažnim
imenom; zato je bilo tako teško pronaći je. I zato je važno da odem u Tuson i otkrijem sve što
mogu, pre nego što se trag ohladi.“ Mič je ustao od stola i prišao prozoru, zureći u obrise grada
Baltimora. Ne okrećući se, tiho je rekao: „Jednom ste već bili ovako blizu. Pre više meseci, u
Čikagu. I izgubili ste je.“
Bojd je znao šta ga pita. I ovde nije bio u pitanju samo njegov profesionalni ponos, već i
lični interes koji je razvio prema ovom čoveku i njegovoj potrazi. Jednako tihim glasom, uzvratio
je: „Ovaj put ne nameravam da je izgubim, gospodine Mičel. Imam kontakte u Tusonu, otkriću
šta joj se desilo.“
Nakon kratkotrajnog muka, Mič je progovorio: „Pođite. Javite mi čim nešto saznate.
Zovite me u bilo koje doba, danju ili noću.“
Bojd je ustao sa stolice, i oklevajući iz džepa sakoa izvukao kopiju mejla. „Ovo ću
ostaviti Vama“, rekao je, nagnuvši se da bi ga spustio na uredni podmetač za pisanje. „Tu je i
fotografija.“ Zatim se okrenuo i napustio kancelariju, znajući da bi Džon Mičel u tom trenutku
više voleo da bude sam.
Na ulicama Baltimora je bila gužva. Mič je stajao i zurio kroz prozor nekoliko minuta, a
zatim se lagano okrenuo i vratio do svog stola. Svog stola. To mu je i dalje bilo čudno. Nije ništa
promenio u očevoj kancelariji, a ni izvršni odbor nije doneo nikakve promene, mada je ova
kancelarija godinama bila prazna.
Matoro kopile je na kraju ipak imalo zadnju reč.
Testament Hjua Mičela je bio začuđujući dokument. Overen tek nekoliko meseci pre
njegove smrti, očigledno je napisan s nepokolebljivim uverenjem da će njegov jedini sin poživeti
da preuzme kontrolu nad porodičnim finansijama - ma koliko to trajalo. Kompanija je bila
brižljivo organizovana, privremenu kontrolu je imao izvršni odbor i grupa poverenika, sastavljena
od računovođa, advokata i finansijskih savetnika, čiji je posao bio utvrđen nizom jasnih i
nesalomivih pravila.
Kao rezultat te brige i obazrivosti, Mič je preuzeo svoja nasleđena prava s takvom
lakoćom da je jedva zatalasao stvari u firmi.
Zaostavština za Keli je bila iznenađujuća, i kako otac nije ostavio nikakve zabeleške
povodom toga, Mič nije mogao da pretpostavi koje su mu namere bile, mada je sumnjao da su
bile pozitivne. U svakom slučaju, taj obećavajući trag je ubrzo ispario i doveo ga u ćorsokak sa
Kelinim advokatom; čovek je tvrdio da nije imao lični kontakt s njom već godinama, i da ne zna
gde je ona. Agencija za nekretnine u Oregonu, koja je brinula o imanju, pokazala se jednako
beskorisnom.
Mič je seo za sto, piljeći u savijeni odštampani mejl na podmetaču. Početni problemi s
percepcijom udaljenosti zbog gubitka oka su sada već gotovo nestali, a meseci napornog rada su
popravili ostale posledice kome. Morao je bukvalno iznova da nauči mnogo toga, ali nije bilo
oštećenja mozga koje bi usporilo njegov napredak, i na kraju, mogao je da uživa u saznanju da je
sada fizički u boljem stanju nego što je bio godinama pre toga.
Emotivno je to bila druga stvar.
Otkrio je da su mali šokovi, začuđujuće, oni kojih ne može da se oslobodi. Tokom meseci
fizikalne terapije u bolnici, Mič je gutao sve časopise i novine trudeći se da sustigne svet. Broj
događaja koje je prespavao je bio zapanjujući; neki su bili nebitni, neki veliki, a svi su promenili
svet.
Automobili su izgledali malo drugačije. Izgledalo je da su računan bili svuda, kao i
satelitske antene i video-klubovi. Sada su postojali svemirski šatlovi, koji su išli na rutinske
letove. Došlo je do erupcije vulkana na planini Sveta Helena. Džon Lenon je umro, U Vrhovnom
sudu je sedela žena, a jedna je napokon stigla i u svemir; Engleska je imala novu princezu i nova
dva princa, predsednik je izabran, preživeo je atentat i odslužio dva mandata. Generacija
bebi-buma je odrasla, i njihov uticaj se osećao na mnogo načina. Dogodila se i razorno duga
glad u Etiopiji, zemljotres u Meksiko Sitiju, tragična eksplozija svemirskog šatla, i terorističko
ludilo. Kip slobode je dobio „zatezanje lica“, sida je postala zastrašujuća bolest, sovjetski lider po
imenu Gorbačov je šarmirao Zapad, a pronašli su i Titanik.
Mič je imao više od godinu dana da počne da upija promene, ali se i dalje ponekad osećao
dezorijentisano, van tokova. To je i bio jedan od razloga zbog kog je prihvatio očeve želje i
zauzeo njegovo mesto u kompaniji. Ovde se bar osećao ukorenjeno, osećao je da tu pripada,
mada nije želeo da poseduje ni delić kompanije ili porodičnog bogatstva.
 Ono što je želeo, više od svega, bilo je da pronađe Keli. Nije znao šta bi se tad dogodilo.
Voleo ju je od kad je imala četrnaest godina, planirao je čitavu svoju budućnost sa njom, i sad... I
sad. Dok je on spavao, ona je živela dane, nedelje, i godine. Njemu je rečeno da je izgubila brata,
roditelje, i da je digla ruke od njega.
Gledao je svoje ruke kako lagano uzimaju i šire kopiju mejla, a zatim okreću stranice sve
dok nije ugledao fotografiju. Nenameštena fotka, pomislio je, Keli je podigla pogled s tastature
računara, kao da su je prepali. Kosa joj je bila kraća nego što je pamtio, lice sa jasnijim
konturama, adolescencija je bila daleko iza nje. A bilo je u njenom pogledu i nečeg što ju je
proganjalo.
Zašto me nisi čekala? Znao je koliko je to nerazumno, ali pitanje je bolno odzvanjalo u
njegovom umu, mada je delić njega razumeo kakve je razloge mogla da ima. Bila je tako mlada,
a primorana da podnese šokove i patnju, koji su se nagomilavali jedni na druge. Bilo je prirodno,
govorio je sebi, da se na kraju okrene ka nekom drugom. Kratko je bila u braku; Bojd je to brzo i
lako saznao. Udala se pet godina nakon njegove nesreće, a razvela dve godine kasnije.
Mič nije znao - ili nije želeo da zna - ništa o njenom bivšem mužu. Brak je registrovan u
Teksasu, ali ako su zajedno živeli tamo, Bojd nije uspeo da otkrije gde. Od kad se razvela od
muža, Keli je neprestano bila u pokretu, nigde nije živela duže od nekoliko meseci.
Da li je Bojd bio u pravu? Da lije bežala od nečeg ili nekog? Ili je Keli prosto toliko toga
izgubila da je izgubila i korenje, samo je puštala da je život nosi? Nije to znao, nije mogao da
zna, jer se samo sećao osamnaestogodišnje devojke; plašio se da bi mu ta dvadesetosmogodišnja
žena bila potpuni stranac.
Mič je jedino bio siguran u to da mora da je nađe, da je vidi i da razgovara s njom. Ona je
bila sve što mu je ostalo od budućnosti koju je planirao, jedina veza sa godinama koje su mu
ukradene. Mozak mu je govorio da će biti drugačija, promenjena životom koji je preživela bez
njega, ali nije osećao emocije iz tih godina koje su protekle, i njegovo srce nije moglo da prihvati
da ona nije i dalje Keli koju je voleo.
Morao je da sazna. Ne bi mogao da podnese da i nju izgubi.
Dva dana kasnije se javio Bojd, a zadovoljstvo u njegovom glasu i dalje je bilo pomešano
sa tračkom sumnje. „Napokon imam nešto“, izvestio je. „Njeni susedi iz zgrade su stariji par, vrlo
pričljivi. Misle, da se odselila negde blizu Portlanda, u Oregonu.“ „Nađi je“, trudio se da zadrži
mirnoću u glasu. „Nemoj da joj prilaziš, samo saznaj gde je. A onda me zovi.“
„Dogovoreno!“

***

Kuća je bila više nego iznenađujuća. Nije tačno znala šta je očekivala, ali svakako ne ovu
ogromnu, prelepu staru kuću, smeštenu kraj visoke litice s pogledom na Pacifik. Agent joj je
rekao, zbunjen njenim neznanjem, da je izgrađena pre više od sedamdeset godina, i da nisu imali
nikakvih problema da je iznajmljuju u periodima od nekoliko nedelja ili meseci, tokom proteklih
sedam godina.
Keli je shvatala zašto. Kuća je izgrađena od starih kamenih blokova, stilom je blago
podsećala na engleske zemljoposedničke dvorce, sa lepo održavanim vrtovima i pogledom na
okean. Građena je u doba kada su imućne porodice živele u luksuzu - a Mičelovi su bili vrlo
imućni. Ovo „odmaralište za iznajmljivanje“ nije bila vila po današnjim merilima, ali jeste bila
ogromna kuća na veoma vrednom zemljištu, i vredela je pravo bogatstvo.
 Pre nego što ju je Keli nasledila, kuća je bila zatvorena i bukvalno napuštena, duže od
decenije. Godinu dana pre svoje smrti, Hju Mičel je uposlio armiju radnika da je obnove i
renoviraju - očigledno s namerom da ostavi imanje u nasledstvo Keli.
Ispostavilo se da je agent za nekretnine bio veoma odgovoran i brižno se starao o imanju,
predao joj je inventar stvari u kući, kao i sve godišnje procene agencije za osiguranje. Takođe je
unajmio firmu za pejzažnu arhitekturu koja se brinula o vrtovima, servis za čišćenje i održavanje
kuće, instalirao je odličan bezbednosni sistem, i bio je vrlo selektivan u tome kome će izdavati
kuću.
Keli tu svakako nije imala razloga da se buni. Rekla je svom advokatu da ne želi nikakav
prihod od imanja, a ako bude profita od rentiranja, da se to uloži u samu kuću. Sudeći po
računovodstvu agenta za nekretnine, njene želje su savesno ispoštovane.
Ali i dalje nije razumela zbog čega joj je Hju Mičel uopšte ostavio imanje. I to na ovaj
način, renoviravši kuću i okolinu, popravivši ili zamenivši sav nameštaj, ostavivši kuću spremnu
za useljenje. Kao da je apsolutno očekivao da će ona živeti tu, a to prosto nije imalo smisla.
Provela je nekoliko dana lutajući po kući i imanju, sve uznemirenija tom situacijom.
Čak je i glavna spavaća soba bila dekorisana sa ciljem da u njoj spava žena.
Keli je bila u staklenoj bašti u zadnjem delu kuće, gledajući u baštenski nameštaj od
belog pruća i bujno zelenilo, kada je u daljini zazvonilo zvono na vratima. Pošto je očekivala
dostavu računarskog sistema od svog novog poslodavca, nije je iznenadio taj strani zvuk. Nekako
je pronašla put kroz kuću, ponovo zapanjena mirnom elegancijom uglačanih drvenih podova,
antikviteta, i prelepih starih tepiha.
Otvorila je teška, izrezbarena hrastova vrata, očekujući da vidi znatiželjnog dostavljača s
tablom u rukama. Iako je članak iz novina mogao makar malo da je pripremi na ovu situaciju,
osetila je kako joj je sva krv nestala iz lica.
Bio je to Mič.
Viši nego što ga je pamtila, ramena su mu bila šira i teža od zrelosti, a u držanju mu se
nazirala neka nova snaga i moć. Njegova tamnocrna kosa je bila prošarana sedim vlasima na
slepoočnicama, ali umesto da zbog toga izgleda starije, kao i zbog crnog poveza preko levog oka,
to je to je činilo da izgleda opasno.
„Mogu li da uđem?“, glas mu je zvučao dublje nego što se sećala, blago promuklo, i bez
obzira na svakidašnje pitanje, mogla je da oseti napetost.
Zakoračila je unazad bez reči i širom otvorila vrata, držeći snažno rezbarenu bakarnu
kvaku, osećajući kako joj se nokti zarivaju u dlan. Stranci, pomislila je otupelo od totalnog šoka.
Mi smo stranci.
Zatvorila je vrata nakon što je ušao, i povela ga ka dnevnom boravku gde je vatra snažno
gorela u mermernom kaminu. Nije znala Šta da mu kaže. Noge su joj se tresle, i utonula je u
udobnu fotelju kraj vatre, gledajući ga dok je sporo prelazio preko sobe i stao na korak-dva od
nje, blizu ognjišta.
„Znala si da sam se probudio iz kome.“ To nije bilo pitanje.
Keli je svejedno odgovorila, krijući napetost u glasu. „Videla sam članak u novinama.“
Nije pomenula da je to bilo tek pre nedelju dana.
Mič je stavio ruke u džepove tamnih pantalona i mimo gledao u nju, ničim ne odajući o
čemu razmišlja. Nosio je crnu kožnu jaknu preko tamnosive majice, i zbog tih tamnih boja je
izgledao još opasnije.
„Žao mi je", rekla je iznenada, skoro kao da joj je izletelo. Nešto je sevnulo u dubini
crnog pronicljivog oka, kao da se usplamsala neka emocija, ali mu je lice ostalo bezizražajno.
„Zbog čega ti je žao, Keli? Što me nisi čekala? Video sam sve medicinske izveštaje.
Znam šta su ti rekli.“ Ali, bilo je nečega u njegovom glasu što se nije slagalo s tim rečima, nečega
što je mogla biti gorčina.
Bespomoćno je slegla ramenima, i pustila da joj ruke padnu nazad u krilo. „Nedelje su se
pretvorile u mesece. U godine.,“ Glas joj je bio bezvučan. „Jedino što sam mogla je da nastavim
kao što smo planirali. Da završim koledž, nađem posao. I čekam. Ali rekli su mi da se nikada
nećeš probuditi. Doktori su bili ubeđeni u to.“
„Kada si digla ruke od mene?“, zapitao ju je, a pitanje je nekako delovalo veoma bitno.
Keli nije želela ponovo da proživljava taj period života, ali je morala da mu odgovori.
„Bilo je to nakon što je umro tata. Nadživeo je mamu nekoliko meseci. Niko od njih više nije bio
isti posle nesreće. Kada je on umro, shvatila sam da sam ostala sama. Ti si tada bio u komi skoro
četiri godine. Svi ostali su umrli. I previše me je bolelo da nastavim da se nadam."
Duboko je udahnula i presrela njegov pogled najmirnije što je mogla. „Bilo bi lako reći da
bih nastavila da te čekam da sam samo znala da ćeš se probuditi. Ali ne mogu da ti kažem ni da li
je to istina. Ne znam, Miče. Ne znam da li bi to načinilo ikakvu razliku. Toliko dugo si bio veliki
deo mog života, a onda te više nije bilo...“
„Neko drugi je bio tu."
Keli je osetila navalu nove napetosti, i pokušala da ostane mirna. Nije znala da li je znao
za njen brak ili je samo nagađao, ali šta god da je, nije htela da priča o tome. Ne sa njim.
Postajala je sve svesnija rastuće tenzije, opasnosti izlaganja previše osetljivih osećanja.
Bili su praktično stranci, ali su delili previše zajedničkog bola, previše upamćenih snova o životu
koji je trebalo da imaju. Klonila se velikog delà sebe, terala se da preseče ono malo veza koje su
ostale među njima i da napokon sve okonča, da sve to ostavi za sobom jednom za svagda. Sada je
već navikla da bude sama, i predobro je znala da se Mič i ona nikada ne mogu vratiti na ono što
su nekada bili.
Podigla se na noge, i nekako uspela da zadrži udaljen, uljudan ton glasa: „Upravo sam
skuvala svezu kafu, želiš li šolju?"
Nakon nekoliko trenutaka lagano je klimnuo glavom. Pratio ju je dok se kretala kroz kuću
ka kuhinji, ali tek pošto je sipala kafu, prokomentarisao je.
„Ovo mesto se prilično promenilo.“
Keli je stajala na jednoj strani uskog, urednog pulta koji je delio kuhinju od trpezarije, a
on je bio na drugoj. Stavila je šolju pred njega, tek tad shvativši da mu je automatski sipala kafu
sa šlagom i bez šećera, kao što je nekada pio. Ne želeći da misli na to, odgovorila mu je istim
ljubaznim tonom.
„Rečeno mi je da je tvoj otac renovirao kuću pre nego što je umro. Imaš li neku ideju
zašto ju je ostavio meni?“
„Ne.“ Mič je podigao šolju, gledajući je preko ruba dok je pijuckao kafu. Odlučio je da ne
pomene da je primetio kakvu kafu mu je skuvala. „Pregledao sam neke njegove papire pre
nekoliko meseci, ali nigde nije zapisao svoj motiv, koji god da je bio.“
„Sada ti vodiš poslove?“, odlučno se držala tema koje nisu bile emocionalne.
„Da. Ispalo je da tu pripadam - ako igde pripadam.“
Njena šolja je zazvečala kada ju je spustila na kuhinjski pult. Tenzija u njoj je bivala sve
jača. Bilo je previše emocija među njima da bi bili stranci, a previše je vremena prošlo da bi bili
bilo šta drugo. Ignorisanje toga joj neće pomoći, napeto je shvatila. Bila je previše svesna
njegovog prisustva, previše svesna svega što su zajedno izgubili. Udaljeni odjeci patnje, žalosti i
gorčine su bili sve jači, a praznina otupljenosti se povlačila.
Mič je ovde došao s razlogom; verovatno je samo želeo da zatvori to poglavlje svog
života, da može da nastavi dalje, mislila je. To je bila razumna odluka, da želi da okonča sve
među njima. Nikada nije bio tip čoveka koji bi bilo šta ostavio nezavršeno. Način na koji ju je
gledao, govorio joj je da očigledno samo kupuje vreme, skoro kao da čeka da ona nešto kaže.
Prekini više s tim, naredila je sebi. Završi s tim sada, pre nego što počne previše da boli,
pre nego što budeš morala da otvoriš vrata koja si s patnjom zatvorila godinama ranije. Nije
smela da dozvoli da se to desi. Jer ne bi mogla da preživi ako ga ponovo izgubi.
„ Jesi li očekivao da me ovde nađeš?“, upitala ga je ravnim tonom.
Klimnuo je glavom. „Znao sam da si ovde. Pre godinu dana sam unajmio privatnog
istražitelja da te nađe.“
Pre godinu dana, odmah nakon što se probudio iz kome. „Zašto? Digla sam ruke od tebe,
sećaš se?“ Nije uspevala da zvuči nezainteresovano, ali je bar uspela - jedva - da joj se u glasu
čuje da tome ne pridaje značaja. „Izgradila sam život bez tebe. Sahranila sam te, Miče, kao što
sam sahranila Kita, mamu i tatu.“
Mič je lagano spustio šolju, intezivnog pogleda i dalje prikovanog za njeno lice. Trznuo
mu se mišić u isklesanoj vilici. Zatim, iznenada, posegnuo je preko šanka.
Osetila je hladan dodir po vratu uz liniju kragne na bluzi, ali pre nego što je uspela da se
ukruti ili odmakne, zavukao je prst ispod zlatnog lanca oko njenog vrata i povukao ga ka sebi.
Dok je povlačio lanac između njih, dijamantski prsten je ispao iz svog odmorišta između njenih
grudi, i klatio se u vazduhu. Kamen je uhvatio jutarnju svetlost i jarko zablještao.
Keli se na tren zagledala u prsten, a zatim je pogledala njega. Po prvi put, on se smešio,
mada je izraz lica bio tek blaga iskrivljenost njegovih čvrsto stisnutih usana.
„Ne bih rekao“, tiho je prozborio.
 II

Jako dugo se nije pomerala, samo je zurila u njega širom otvorenih velikih ljubičastih
očiju. Zatim je pružila ruku i uhvatila lančić nekoliko centimetara dalje od njegovih prstiju, i
uzela mu ga. Prsten je pao na gladak materijal njene bluze, i kratko ga je zadržala među prstima
pre nego što je prekrstila ruke ispod grudi.
„Nemoj tome da pridaješ previše važnosti“, zvanično je rekla. Mič je znao da sad hoda po
ivici i da mora da ima savršen balans. Mada on nije osećao prošle godine - godine koje su prošle
za njega i Keli - znao je da su protekle. Za nju, tok tog vremena je bio veoma stvaran, i ma šta da
kaže, nije mogao to da promeni. Samo je mogao da pokuša da je ubedi da prošlost nije ništa
manje mrtva i zakopana od njega samog.
Nije se zavaravao da će to ići lako. Predobro je znao da ne može za Keli da učini ono što
je koma učinila za njega: da sve te godine deluju kao jedna bezbolna noć. Čak i ako ga nije
sahranila, prežalila je ono što su izgubili, i to je bilo ono što ih je sada razdvajalo.
Keli se od njega oprostila pre mnogo godina.
,,A šta mogu da mislim o tome, osim istine?“, glas mu je bio miran i tih. „Ne bi nosila taj
prsten da si me stvarno sahranila. Još uvek osećaš nešto prema meni.“
Lagano je odmahnula glavom, a njena kosa boje bakra joj je padala na ramena i zasijala je
od tog pokreta. „Taj prsten je navika, to je sve. Kao kad nosiš sat ili minđuše. Nešto što
automatski stavim.“
Uhvatila je vazduh. „Predugo sam previše toga osećala, Miče. Jednog dana sam samo
prestala da osećam.
„Ne verujem u to.“
„Istina je. Čega je trebalo da se držim? Snova? Snovi su izbledeli. Ti nisi bio tu, a svi su
mi govorili da nećeš ni biti. Nikada. Na kraju sam im poverovala. Oprostila sam se od tebe, i
otišla.“
„I od tad nisi zažalila?“ Video je da se skoro trgla na to pitanje, i mada nije želeo da je
povredi, odbijao je da pusti to. Da pusti nju. Izgledala je iscrpljeno, napetost svega ovoga ju je
očigledno snažno pogodila, bez obzira na kontrolu kojom je zadržavala mirnoću i manjak
emocija u glasu, a to je bio jedini tračak nade koji je video.
„Čemu žaljenje? Ako ti znači da to čuješ, onda da, zažalila sam. Mnogo puta. Ali ne
mogu da se vratim kroz vreme i promenim sve. Ne mogu ništa da promenim ni sad. Žao mi je
zbog svega što smo izgubili, ali ja to ne mogu da vratim.“
„Možda ne možeš.“ Sve u njemu je bilo toliko koncentrisano na nju, da nije bio svestan
ničega drugog. „Ali ja moram da pokušam, Keli. Nemam izbora. Za mene, devet godina je
proteklo za jednu noć. Probudio sam se voleći te.“
Osetila je snažan bol koji joj je na tren oduzeo dah, i kada je prošao, iza njega je ostala
umrtvljena čežnja. „Ali ja ne", promrmljala je. „Ona. Zar ne shvataš? Ja više nisam ona. Ne
poznaješ me, sada ne. Dok si ti spavao, postala sam neko drugi. Toliko se razlikujem od te
osamnaestogodišnjakinje, kao da smo dva različita bića. Devojka koju si voleo je mrtva, Miče.
Sad je na tebe red da patiš... i nastaviš sa svojim životom.“
 Na tren je zaćutao, a pogled mu je bio tako intenzivan, skoro da ju je njime dodirivao.
Zatim je odmahnuo glavom i mirno rekao: „Ne, ja sam već previše izgubio, sve mi je oduzeto
dok sam spavao, dok sam bio bespomoćan da bilo šta zaustavim. Ali sada nisam bespomoćan.
Neću i tebe da izgubim, Keli. Ne bez žestoke borbe.“
Pre deset godina, on je bio najuporniji, najtvrdoglaviji čovek kog je Keli ikad upoznala.
Samopouzdan i samouveren, išao je za onim što je želeo s neumornim intenzitetom koji ju je
potpuno opčinjavao. Njihove ličnosti su se tada savršeno nadopunjavale; on je bio vođa, a ona je
bila spremna da ga prati. Ona se, uz nesvesnu naivnost zaljubljene mlade žene, oblikovala u ženu
kakvu je Mič želeo; bio je snažan i dominantan muškarac, i ona bi najverovatnije ponavljala
njegove misli i stavove, ne stvorivši lično svoje.
Ali među njima je sada stajalo deset godina, i za Keli su te godine bile pune događaja i
emocija koji su zauvek promenili ženu kakva je mogla biti. Gledajući unazad, znala je da je bila
slaba i potčinjena, a kada je ostala bez Miča, te mane su postale bolno očigledne. Sada je znala
koliku je cenu platila za to što nije bila samostalna.
Svoju zrelost i samostalnost je stekla teškom mukom, i sada je to cenila jer je cena koju je
za to platila bila veoma velika.
Nakon nekoliko trenutaka, tiho je rekla: „A protiv čega ćeš se boriti? Vremena? Sudbine?
Tu nema zlikovca, Miče. Nema lopova kog možeš da uhvatiš. Pijani vozač se zakucao u
automobil, posle toga su naši životi krenuli drugim putem. Ako si došao s idejom da to možeš da
promeniš, pogrešio si.“
Mišići vilice su mu se zategli. „Ne mogu to da prihvatim. Boriću se s tobom ako moram.
Neću dići ruke od nas.“ Oklevao je, a zatim duboko udahnuo i dodao, čvrstim tonom: „Duguješ
mi. Duguješ mi vreme.“
„Nisam ti ga ja uzela.“
»Nisi. Ali si otišla.“
Želela je opet da ode. Samo da se okrene i da ode, da ga otera iz svog života. Ali, bez
obzira da li je to učinio namerno ili ne, glasno je izrekao razlog njenog najvećeg kajanja - i
krivice. Digla je ruke od njega. Nije bila dovoljno jaka, ili ga nije dovoljno volela da bi ga čekala,
bez obzira koliko bi to potrajalo. To nije bila racionalna krivica, i Keli je to znala, ali joj to nije
umanjilo osećanje da je kriva. Živela je s tom krivicom duže od pet godina, jedino ju je
to povezivalo s prošlošću.
Osećala je da mu zaista duguje, da treba nekako da se iskupi što ga je izneverila.
To je moralo da se resi, i to je znala. Prsten koji je nosila na lančiću je bio stalni podsetnik
na sve i svakog koga je izgubila jedne hladne noći, i dok se ne pomiri sa sobom, nikada neće
moći da ostavi prsten - i krivicu - iza sebe. Načinila je toliko grešaka u životu, i nikada neće imati
priliku da ispravi većinu njih. Ma koliko da je to košta, mora makar da pokuša ovu da ispravi.
„Keli?“
Pogledala ga je, usredsredivši se na njegovo lice - lice koje je poznavala skoro kao svoje,
mada je na njemu bilo i velikih i suptilnih promena. „Pretpostavljam da ti dugujem, na neki
način“, rekla mu je mirnim glasom. „Dugujem ti kraj. Nećeš moći da produžiš dalje, dok se ovo
poglavlje tvog života ne završi.“
„To nije ono što želim, Keli. Nisam došao ovde da završim bilo šta. Ti nisi bila poglavlje
mog života, ti si bila cela prokleta knjiga. To se nije promenilo.“
„Ali ja sam se promenila. Ja nisam spavala devet godina... živela sam. Dani su mi
prolazili jedan za drugim. Sahranila sam brata. Sahranila roditelje. Završila koledž i stvorila
karijeru. Čak sam... čak sam se udala za drugog čoveka.“
„Znam“, rekao je mirnim glasom.
 Keli nije želela da dozvoli da se previše zadržavaju na toj temi, i odlučno je nastavila:
„Onda ti je jasno da nisam devojka koju pamtiš. Ne mogu to biti. Ako bi se pravili da nije tako,
oboje bismo samo bili povređeni. Gotovo je, Miče! Gotovo je već godinama.“
Stavio je ruke u džepove jakne, ne skidajući pogled s nje. Zatim se lagano odmaknuo,
zabacivši ramena, kao da se na nešto naslonio. „U redu“, glas mu je bio ravan. „Možda je gotovo.
Možda je devojka koju sam voleo za mene izgubljena, baš kao i godine. Ali mi i dalje duguješ. A
ja sam došao da naplatim dug.“
„A kako očekuješ da ti platim?“
„Rekla si da mi duguješ završetak. Dobro. Daj mi taj završetak, Keli.“
„Kako?“, prošaputala je.
„Dozvoli mi da sam otkrijem da devojke koju sam voleo više nema. Tražim li previše?
Samo nekoliko nedelja tvog života, malo vremena provedenog sa mnom. Vremena bez
predrasuda.“
Oprezan, obazriv deo nje se opirao tome, ali već je priznala da postoji dug koji treba da
plati. „Kako to može biti bez predrasuda?“, pobunila se.
„Možda i ne može. Ali možemo pokušati. Ako je gotovo, moram da verujem u to. Moram
to da osetim.“
A onda ću morati ponovo da se oprostim od tebe. Sumnjala je da bi to podnela. Ali, znala
je da mora. Nije mogla opet da bude ta koja će otići.
Uz blago sleganje ramenima, trudeći se da izgleda kao da joj nije stalo, rekla je: „Imam
karijeru, ovde me čeka posao koji treba da obavim. Tvoja firma je u Baltimoru.“
„Još je nisam zvanično preuzeo“, rekao je. „Nakon deset godina, šta je još neka nedelja
više?“
Nekoliko nedelja više. Ako je dosadašnji obrazac tačan, biće ovde bezbedna bar toliko. U
Tusonu je uspela da ostane nekoliko meseci, pre nego što je osetila da mora da ode. Ali nekojoj je
poslao novinski isečak, neko ko je znao da su Mič i ona povezani na neki način. I sad je bila u
starom porodičnom letnjikovcu Mičelovih, U kući koja je sada bila njena - dakle, to je bila meta.
Nije mogla da dokaže da su joj stan u San Francisku uništili niko drugi do obični vandali, ali ona
je znala.
Po prvi put za mnogo godina poželela je da može nekom da se obrati, da se poveri. Ali, ne
Miču. Već je podneo previše bola da bi se sad nosio i sa njenim. Nije želela da zna za to, da vidi
njenu sramotu i strah. I da nije bila dovoljno sigurna da će biti bezbedna ovde neko vreme, i da
on ne mora za to da zna, ne bi ni razmišljala o njegovom predlogu.
„Do đavola, Keli!“
Shvativši da je previše dugo ćutala, opet je blago slegnula ramenima pre nego što je rekla:
„Slažem se da sam ti ostala dužna.“
Mičova tenzija kao da je malo splasnula. Pazio je da mu glas zvuči neutralno kada je
rekao: „Popričao sam sa tvojim poslodavcem pre nego što sam došao ovde. Svratio sam do
njegove kancelarije izvan Portlanda. Vrlo... zanimljiv čovek. Kaže da si odabrala da radiš od
kuće, umesto da odlaziš u kancelariju.“
Keli je shvatila da nije promenio temu, ali ju je putanja razgovora zaintrigirala. Dok je u
sebi pravila mentalnu zabelešku da obavezno zamoli Sajrusa Fortjuna da ne priča o njoj ni sa kim
van kancelarije, rekla je: „Tako je. Poslaće mi svu potrebnu opremu. Kompanija je nova, još uvek
rade na organizaciji, pa ću biti mnogo efikasnija ako se držim van te konfuzije.“
„Znači, sve vreme ćeš biti ovde?“
„Verovatno.“
Skrenuo je pogled s nje, i nakratko promišljeno pogledao čitav prostor, a zatim svoj
pogled vratio na nju. „Onda bi bilo jednostavnije da se i ja doselim u kuću. Ovo je veliki prostor,
ima dovoljno mesta za dvoje.“
Prvo joj je prošlo kroz glavu da ovo nije bila nasumična izjava; promislio je o tome
mnogo pre nego što joj je zazvonio na vrata. Zapitala se da li on zaista misli da će sve ići tako
glatko. Njen prvi impuls - i to veoma snažan - bio je da mu ne dozvoli da ostane u kući. Ali,
naučila je da odmereno vaga svoje impulse.
Ovaj impuls, s druge strane, bio je isključivo sebičan. Osećala je previše krivice da
odgurne Miča i previše straha da preskoči protekle godine, pa se nadala nekom bezbolnom
rešenju - ili oproštaju, da nekako otplati dug, ne rizikujući pritom svoja osećanja. Ali to nije bilo
u redu, nije bilo fer. Nije Mič bio kriv za ono što mu se desilo, i zaslužuje svoj mir isto kao i ona.
„Ako je to ono što želiš", napokon se složila. Videla je bljesak zadovoljstva u njegovom
crnom oku, i nastavila istim blagim, ali čvrstim tonom: „Ali postojaće neka pravila, Miče."
,,A to su?“, naslućivao mu se oprez u glasu. „Puno ću raditi, a moj posao mi je veoma
bitan.“ To je bilo sve što je sama stekla, sve što će joj ostati kada on ponovo ode. „Moraćeš to da
poštuješ.“ Odmah je klimnuo glavom. ,,U redu. Obećavam da te neću ometati dok radiš.“
„Jednom nedeljno dolazi čistačica, ali očekujem da odradiš svoj deo posla po kući.“
„Dogovoreno“, blago se nasmešio. „Ali, bolje da te odmah upozorim, nisam ništa bolji u
kuvanju nego pre deset godina.“
Keli nije dozvolila da je šarmira, ali nije mogla a da se ne zapita kako je uspela da
zaboravi koliko je zavodljiv njegov iskrivljeni poluosmeh. Hladnim glasom mu je rekla: „Imaš
knjige o kuvanju na polici u ostavi.“
„Zapamtiću to“, promrmljao je.
Setila se kakav je bio kad je objavio da će je oženiti - samopouzdan, ubeđen, a nikada
zapravo nije nju pitao za mišljenje. Nije da bi odbila, ali ipak, sada je znala da će se njegov
odlučan - čak samovoljan - stav, koji ju je mnogo zaintrigirao kao devojku, suočiti s njenom
nezavisnošću deset godina kasnije. To će nesumnjivo i sam otkriti, ali je morala još nešto da
naglasi.
„I još samo jedna stvar“, tiho je rekla. „Rekla sam ti da sam se promenila; izgleda da ti to
ne želiš da prihvatiš. Znam da u meni vidiš jedinu sponu sa godinama koje si izgubio, ali..."

„Keli...“

„Miče, saslušaj me.“ Gledala ga je pravo u oči i rekla: „Ako sam išta naučila, to je da
ništa nije jednostavno. Obećala sam ti završetak, ali možda neće biti onakav kakav želiš. Ako ne
bude, nemoj misliti da možeš... ponovo da stvoriš devojku kakva sam nekad bila. Bez obzira šta
se desi, neću dozvoliti da me obuzmeš. Teškom mukom sam se izborila da čvrsto stanem na svoje
noge.“
Namrštio se i upitao: „Misliš da bi se to dogodilo? Da bih te ja obuzeo?"
„To se već dešavalo, pre nesreće.“ Prizvala je blagi, skrušeni osmeh. „Bio si jak, a ja
nisam. Bio si tako siguran u sebe, samouveren. Čak arogantan.“ Kada se promeškoljio, nesvesno
protestujući, potvrdno je klimnula glavom. „Da. Ali arogancija ne mora nužno da bude loša.
Možda si odatle crpeo snagu. Problem je bio u tome što je bilo previše tebe, a premalo mene. A ja
to nisam ni shvatala. Sve dok nisam ostala sama.“
U toj poslednjoj jednostavnoj rečenici, tiho izrečenoj, krio se ceo svet moćnih emocija.
Duboko je udahnuo i lagano ispustio vazduh. „Vidim da ima mnogo toga o čemu treba da
pričamo.“ Znala je da je to istina. Ono što nije znala je, šta će se desiti kada završe sa pričom. A
već je bila iscrpljena. Pogledala je hladnu kafu na kuhinjskom pultu, i uzdahnula dodavši: „Ta
oprema koju očekujem će uskoro stići. Zašto ne izvadiš kofere iz kola, pa možeš da se
raspakuješ.“
Pogledao ju je na tren, a taj prevarantski zavodljivi osmeh mu je iskrivio usne. „Sigurna si
da sam došao spreman da se uselim?“
Odlazeći od kuhinjskog pulta ka vratima koja vode u hodnik, suvo je uzvratila: „Zar nije
trebalo da pogodim? Arogantan, sećaš se? To se nije promenilo.“
Prateći je, Mič je osetio čudnu mešavinu nemira i opčinjenosti. Nemira, jer je počinjao da
uviđa da se mnogo promenila - i opčinjenosti iz istog razloga. Znao je, bez tračka sumnje, da će
ostati u kući samo zato što je Keli pažljivo razmotrila situaciju i odlučila da mu to dozvoli; da je
drugačije rešila, ništa što bi on rekao ne bi joj promenilo mišljenje.
Nije bila gruba, ali je u njoj bilo čvrstine koja nije bila evidentna pre deset godina. Bila je
to delom tvrdoglavost, pomislio je, a delom teško stečena samospoznaja. Impulsivna, emotivna,
popustljiva devojka koju je poznavao, izrasla je u ovu promišljenu, obazrivu, i odlučnu ženu.
Bio je to za njega šok, ali ne koliko je očekivao. Iako je jasno video promenu u njoj,
osetio je i sponu između njih. Nije bio siguran od čega je ta spona sazdana. Trenutno su emocije
bile zbrkane i konfuzne. Bol i gubitak, krivica i ogorčenost, ljubav i zajednički snovi, bliskost i
udaljenost, žudnja i žaljenje, sve je to osećao, a bio je siguran da je i ona.
Ali je ona utuvila u svoju glavu da sve među njima pripada prošlosti, da nemaju
zajedničku sadašnjost, niti budućnost. Bilo je očigledno da je u to bila ubeđena. Jasno mu je
stavila do znanja da će dozvoliti da provedu ovo vreme zajedno samo da bi mu dokazala ono što
je već znala.
Jedva se suzdržavao da je ne stegne u naručje i ubedi da greši, ali mu je sad bilo drago što
se odupro tom nagonu. To bi mu pošlo za rukom kod devojke koju je poznavao - ali ne kod žene
kakva je postala. Nije mogao nju da zaludi, da je ponese na talasu svojih emocija.
I brinulo ga je što je rekla da ju je on obuzimao. Je li to bila istina? Bila je tako mlada
kada je shvatio da je voli, četrnaestogodišnjakinja iz blisko povezane porodice sa zaštitnički
nastrojenim bratom, i zadivljujuće nevina na toliko načina. Da li je bio dominantan prema njoj,
bez svesne namere? Bio je siguran u svoja osećanja, i znao je da ga je ona volela - mada, sad kad
se osvrne, pitao se zašto je bio toliko siguran u to.
„Prokletstvo!“, Keli je blago uzviknula, otvarajući vrata kuće. Kombi za dostave se
upravo zaustavljao na prilazu. Bacila je pogled na Miča, koji joj se pridružio na vrhu stepenica.
„Moram da im pokažem gde da postave stvari.“
„Nema problema“, odgovorio je. „Uzeću svoje stvari i pronaći ću neku sobu. Ti si u
glavnom apartmanu?“
Klimnula je glavom. „Verovatno poznaješ kuću bolje nego ja. Kreveti nisu namešteni, ali
je ormar za posteljinu u gornjem hodniku pun. Biće mi potrebno nekoliko sati da povežem svu
opremu; želim to danas da obavim.“
Pogledao je na sat i pomalo se iznenadio kad je shvatio da je još uvek rano popodne.
Nakon što im je dostavljač prišao sa tablom i izrazom lica užurbanog čoveka, Mič joj je potvrdno
klimnuo glavom i krenuo niz stepenice ka iznajmljenim kolima. Njen auto je bio parkiran pored
njegovog, i setio se da mu je Sajrus Fortjun rekao da je Keli u svom ugovoru zahtevala da joj
firma iznajmi auto; s obzirom na činjenicu da se prilično često selila s kraja na kraj zemlje, to je
imalo smisla. Nije morala da se zamara sa osiguranjem ni održavanjem, a imala je zagarantovan
transport.
Uzeo je kofere i vratio se u kuću, provukavši se između dvojice muškaraca koji su nosili
velike zapečaćene kutije. Virnuo je i video da je Keli odlučila da postavi računarski sistem u
velikom stražnjem salonu, gde su prozori od poda do plafona propuštali puno svetla, s pogledom
na vrt i okean u pozadini.
Keli je stajala u hodniku dajući uputstva dostavljačima, i kada ju je Mič pogledao s
dignutom obrvom, zapanjeno mu je rekla: „Poslao je više nego što sam tražila. Ne znam čemu
služi pola ovih stvari.“ „Cenim da će ovo biti dugačak dan“, olako je rekao.
U njenom kratkom osmehu se naziralo olakšanje. „Plašim se da je tako.“
Miču se to nije dopalo, jer je znao odakle dolazi. Uprkos njenoj spremnosti da mu dozvoli
da ostane s njom, bila je oprezna i uznemirena njegovim prisustvom. Ali i dugački meseci
fizikalne terapije i potraga za Keli su ga naučili vrednosti strpljenja, nije imao nameru da dozvoli
da je silina njegovih osećanja odgurne još dalje od njega.
Zato je zadržao lakoću u glasu: „Ne brini za mene. Želeo bih malo da istražim kuću i
okolinu. Ne smeta ti?“
„Ne, naravno!“ Opet taj dašak olakšanja.
„Onda dobro. Vidimo se kasnije!“
Klimnula mu je glavom, i okrenula se da popriča s dvojicom muškaraca koji su nosili
obeleženu kutiju koja je izgledala kao neki deo računara.
Mič je otišao na sprat, gledajući u čudu sve što je njegov otac izmenio u kući. Koliko je
mogao da vidi, nije bilo puno građevinskih radova, ali je kuća izgledala mnogo bolje nego što se
on sećao iz detinjstva. Parket je očigledno svuda postavljen, drveni paneli na zidovima i tapete su
promenjeni, a nameštaj je bio drugačiji. Na drugom spratu je bilo pet spavaćih soba sa
kupatilima, a na poslednjem spratu kuće je bio tavan koji je isključivo služio kao skladište. Mič je
pogledao sve četiri spavaće sobe iz hodnika, i odabrao onu koja je bila najbliža
glavnom apartmanu.
Spustio je kofere kraj bračnog kreveta, i odmah se vratio u hodnik da bi otvorio vrata
glavnog apartmana. Nije osećao krivicu zbog onoga što bi ona verovatno smatrala prekoračenjem
granica; ako je nameravao da sazna kakva je žena postala, morao je da iskoristi svaku priliku.
Čim je kročio u sobu, namirisao je Keli. Već je osetio njen miris, dole, ali pošto su mu sva
čula bila fokusirana na nju, nije ga ovako udarilo. To je bio njen parfem, toliko prepoznatljiv da
je na tren mogao samo da ga udiše i da se priseća. Bio je njen petnaesti rođendan, i on joj je
poklonio prvu bočicu parfema „za odrasle“. Dugo je birao pravu aromu, zabavljajući usput
uslužnu prodavačicu jer je toliko temeljno tražio tačno šta je želeo.
Za divno čudo, lagani, začinjeni miris sa tek mrvom mošusa joj je sada mnogo više
odgovarao nego tad. Bio je pomalo misteriozan, blag, a ipak se naziralo obećanje nečeg
nevidljivog, neotkrivenih osećanja. I dalje je koristila parfem koji joj je on odabrao. Još jedna
navika? Ili još jedna spona sa prošlošću?
Mič je lagano razgledao sobu, i shvatio da je tu više promena nego u bilo kom drugom
delu kuće. Težak nameštaj i neutralne tkanine i boje, zamenjene su šljaštećim antikvitetima,
tepisima i tapetama jarkih boja, i skupocenim tkaninama. Bilo je jasno i neosporno da je to
ženska soba, ali ipak, muškarac se ne bi osećao ni najmanje neprijatno u njoj.
Zakoračio je u kupatilo i otkrio da je i ono renovirano. Skinute su stare bele pločice, i
zamenjene mozaik pločicama nežnog dizajna, prozorčić je zamenjen trostrukim širokim
prozorom, koji skoro da je obavijao ugradnu kadu koja je došla na mesto stare kade sa nožicama,
i pružao spektakularan pogled na okean. Staklena tuš-kabina je zamenila veliki plakar za
posteljinu. Tu su bile još uredne police za peškire, a antikvitet na komoda je bila naslonjena na
jedan zid.
Mič je pomislio da je to definitivno čudno. Stavljanje komode u kupatilo nije bio
standardni izbor dekoratera, ali je to Keli oduvek preferirala; pošto je mnogo vremena tokom
srednjoškolskih godina provodio sa Kitom, Mič je znao da malena komoda u kupatilu Raselovih,
za šta je pitao tokom prve posete njihovom domu, uvek služila za donji veš i spavaćice, njene i
majčine.
Mogla je ona da unese komodu u kupatilo kad se uselila, ali Mič nije mislio da se tako
desilo. Taj komad nameštaja je izgledao kao da tu pripada, da je sastavni deo prostorije.
Slučajnost? Šta bi drugo moglo da bude? Njegov otac se kruto protivio ideji da se njegov sin
jedinac oženi devojkom iz radničke porodice - da ne pominjem činjenicu da je smatrao da je Mič
mlad, a Keli previše mlada - da bi ga zanimalo da sazna za bilo kakve Keline navike.
Namrštivši se, okrenuo se još jednom da prostudira kupatilo. Bilo je uredno; to ga nije
iznenadilo. Na toaletnom stočiću je stajala mala drvena antikvitetna kutija za nakit koje se sećao,
jer joj je on to poklonio. Tu su još bili četka, češalj i bočica parfema. Fotografija roditelja i brata
u srebrnom ramu.
I dalje je mogao da namiriše njen parfem, neuhvatljiv poput sna.
Nakon što je dugo zastao, napustio je njenu sobu i vratio se u svoju. Jedva da je primetio
kako izgleda, sem prolaznog interesovanja za nov antikvitetni nameštaj. Raspakivanje ga je
okupiralo na nekoliko minuta, zatim je otišao u hodnik do ormara za posteljinu, i našao čaršave i
ćebad. Čuo je kada su dostavljači otišli, ali je ignorisao poriv da siđe dole da vidi kako se Keli
snalazi sa opremom koju su doneli.
Uklonio je zaštitni prekrivač sa dušeka i namestio svoj krevet, mršteći se dok se mentalno
borio sa osećanjem dezorijentisanosti kog je bio svestan od kad je prvi put ugledao Keli.
Naravno, to nije bila nova emocija za njega, ali ga je sada uznemiravala više nego inače. Na njoj
je bilo malo vidljivih promena, ali su bile dovoljne da mu deluje pomalo nejasno. Kosa joj je bila
kraća, a bakarna nijansa zlatnija nego što se sećao; lice joj je bilo profinjenije, njene ljubičaste oči
oprezne, osmesi kratki i nesigurni. Delovala mu je mršavije, ali se nije sećao da su joj grudi bile
tako jedre, niti noge toliko dugačke.
Bilo je to kao da gleda u fotografiju koja je pomalo mutna, kao da je slikana u pokretu.
Njegove uspomene na nju su bile jasno fiksirane u njegovom umu, i nijedna od njih nije sasvim
odgovarala stvarnosti.
Uspeo je da se otrese tog neprijatnog osećanja, znajući da jedino vreme može da sjedini
prošlost i sadašnjost. Završio je sve u spavaćoj sobi i resio da uradi ono što je i rekao Keli da će
uraditi - da istraži kuću i okolinu.

***

U kolima parkiranim uz uzak put, muškarac je nemirno dobovao prstima po volanu, dok
je gledao kako se kombi za dostavu isparkirava sa prilaza i kreće ka Portlandu. Kada više nije
mogao da ga vidi, vratio je pogled na krov koji se jedva video u daljini kroz krošnje. Još nije
imao priliku da istraži kuću, jer ona nije nigde izlazila od kad je počeo da posmatra.
A sada više nije bila sama. Znao je da će doći pravo ovamo čim sazna da je njen ljubavnik
izašao iz kome, a nije ga iznenadilo ni što je Mičel stigao odmah za njom. Na neki način, to ga je
činilo zadovoljnim. Bar je sad to kopile bilo na otvorenom, a ne sakriven u nekakvoj bolnici.
Mrzeo je propuste. Trebalo je da je uhvati već odavno, ali je nekako uvek znala kada da
pobegne. Zbog toga je bio ljut kao đavo. Do sada se nekako zabavljao, uživajući u njenom strahu,
pucajući od zadovoljstva svaki put kada bi šmugnula kao preplašen zec. Ali, došlo je vreme da je
nauči finalnu lekciju.
 Bilo je to pitanje ponosa.
Keli je digla pogled kada je začula kucanje na vratima svoje nove kancelarije, i nije se
iznenadila kada je Mič provirio unutra. Ali ju je iznenadilo što je napolju već mrak i iznenadio ju
je nalet osećaja kojima nije mogla da uđe u trag, dok je gledala njegovo usko lice, tamno oko,
žestoki povez preko drugog oka, i izvijeni osmeh.
„Prošlo je sedam", rekao je. „Iskopao sam one knjige o kuvanju i isprobao se u pečenju
pileta. Kako tvoja energija?“
Uprkos svemu, Keli je morala da se nasmeje. „Moja energija je odlično“, rekla je. „I
imam gvozdeni želudac.“
„Onda odoh da stavim pecivo u rernu. Za deset minuta?“
Klimnula mu je, i ostala zagledana u vrata nakon što ih je zatvorio. Uredno skockan na
svom delu trodelnog stola, računar je tiho brujao dok je vario osnovne programe koje mu je unela
u poslednjih nekoliko sati. Na drugom delu stola je stajao štampač, još uvek u tišini pošto
trenutno nije imao šta da radi. Ispred Keli, na trećem delu stola, nalazila se gomila izveštaja,
grafikona i referentnih zbirki. Svuda oko stola, na stolicama i po podu, bilo je mnoštvo kutija u
kojima je bilo još opreme i materijala.
Keli se zavalila u svoju novu i veoma udobnu kancelarijsku stolicu, podižući jednu ruku
da izmasira zadnji deo vrata. Napetost koju je osećala od Mičovog dolaska se nije smanjila, ali je
uspela da se fokusira na posao, i to joj je bar malo pomoglo.
Vidim da ima mnogo toga o čemu treba da pričamo.
Toga se i užasavala. Razgovora. Otvaranja starih rana i ponovnog osećaja bola. Svih onih
pitanja koje će joj nesumnjivo postaviti u vezi sa prethodnim godinama, i svih odgovora koje nije
želela da mu da. Znala je da je to neophodno, ali nije htela ponovo da preživljava te emocije. A
nije htela ni da oseti nove.
Volela ga je kako samo sasvim mladi mogu da vole, bez sumnji, s poverenjem, potpuno
zaokupljeno, i apsolutno bez straha. Volela ga je strastveno, mada se fizička želja tek budila u
njoj, stidljivo rascvetavala, još nesigurna u sebe. Mičova želja ju je uzbuđivala i intrigirala, ali
njene maštarije su uključivale belu venčanicu i sve što tradicija nalaže; i premda je doneo mnogo
odluka u njeno ime, što se toga tiče, poštovao je njene želje i dogovorili su se da će čekati.
To je bila jedna od stvari zbog kojih je žalila.
Odbacivši nasilno te uspomene, Keli je krenula da isključi računar. Sredila je svoj sto
koliko je mogla, ugasila lampu i izašla iz salona. Mič je popalio lampe po kući, da joj svetla
dobrodošlice pokažu put do kuhinje, i nije mogla a da se ne osvrne na taj maleni nagoveštaj da
više nije bila sama. Bilo je začuđujuće utešno. I zavodljivo. Bila je predugo sama.
Servirao je hranu na malenom stolu za doručak, a ne na onom nametljivom u trpezariji.
Sve je bilo uredno, a privlačni mirisi su ispunili svetlu kuhinju. Mič je, dok je prebacivao zlaćano
pecivo iz pleha u tkaninom postavljenu korpicu od pruća, nežno zviždukao. Skinuo je jaknu i
podvrnuo rukave svoje sive majice do laktova, i bez obzira na pređašnji komentar, izgledalo je
kao da zna šta radi.
Kada je Keli ušla u kuhinju i čula ga kako zvižduće - stara navika kad' god se unese u
nešto - trgnula se i nehajno rekla: „Nisam ranije mogla da skupim hrabrosti da ti kažem, ali
uopšte nemaš sluha.“
Pogledao je preko kuhinjskog pulta s iznenadnim bljeskom u tamnom oku. „Definitivno
nisi, koliko se sećam. Mora da te je to izluđivalo.“
„Ponekad“, priznala je.
„Zar sam bio takvo strašilo da je trebalo skupiti hrabrost da mi to kažeš?“,, njegov glas je
zvučao nehajno kao i njen, ali se ispod toga krilo ozbiljno pitanje.
 „Nisi. Samo prosto nisam bila hrabra.“
Nastavio je da je gleda na tren, a onda je rekao: „Našao sam bocu vina. Na stolu je. Ako
nam sipaš, gozba može da počne.“
Vino je bilo izvrsno - a ni gozba nije bila loša. Možda nije imao mnogo prakse u kuvanju,
ali je bilo očigledno da zna da prati recept. Keli nije lagala kad mu je rekla da je hrana bila
ukusna. I mada nije bila previše gladna, apetit joj se pojačao s prvim zalogajem mekane piletine.
Pojela je više nego obično.
Osetila je kako joj i napetost lagano popušta, ali da li je to bilo zbog hrane, vina, ili
Mičovog laganog i opuštenog ćaskanja, nije znala. Odlučno se držeći sadašnjosti, pitao ju je za
zadatak koji obavlja za Sajrusa Fortjuna, i delovao je zainteresovano za njen posao,
Podstaknuta njegovim inteligentnim pitanjima, objasnila mu je da je uključena u pisanje
računarskog programa širokog spektra, za kompaniju. Najviše ga je intrigiralo saznanje da će,
kada završi posao, Keli znati bukvalno sve aspekte kompanije.
„Zaista je toliko sveobuhvatno?“, pitao ju je dok su završavali desert - pitu od breskve
koju je pronašao u zamrzivaču.
„Naravno. Na primer, lako je napisati osnovni program za knjigovodstvo, ali ako
zaposleni u kompaniji imaju pola tuceta različitih izvora prihoda, to postaje mnogo teže. A ako ta
ista kompanija stremi ka budućnosti i želi da planira svoju zaradu godinama unapred, to je još
jedna komplikacija.“ Slegla je ramenima. „Fortjunova kompanija će svakako biti izazov. Koliko
sam do sad shvatila, on kompaniju u Portlandu oblikuje kao bazu za konsolidaciju dvanaestak
drugih kompanija širom zemlje. Želi mrežu, čvrsti link koji će sve to spojiti.“
„Zanimljivo, nije izgledao kao preduzetnik.“
„Nije ni pukovnik Sanders[2].“
„Touche[3].“ Mič joj se s lakoćom nasmešio. „Zašto ne poneseš kafu u dnevni boravak
dok ja ovde ne raščistim.“
„Ti si kuvao. Trebalo bi da ja...“
Odmahnuo je glavom. „Dozvoli mi da preuzmem kuhinjske dužnosti na neko vreme.
Potrebna mi je praksa, a tebi će ruke biti pune pišući program za Fortjuna.“
Keli nije bila sigurna želi li Mič da dobije neke poene ili je stvarno želeo da vežba kućne
veštine. Postaješ cinična, pomislila je, i nije bila srećna zbog toga. Naučila je da ništa i nikoga ne
smatra formalno vrednim, ali joj je sopstvena opreznost teško padala.
„Keli? Izgledaš umorno. Idi u dnevnu sobu“, glas mu je odjednom zazvučao nežno.
Koliko je vremena prošlo od kad je ikoga bilo briga da li je umorna? Previše, jer je
ostavilo tako snažan utisak na nju. Klimajući glavom, ustala je od stola noseći kafu kroz kuću ka
prednjem salonu. Vatra je iznova zapaljena, i prostorija je bila topla i udobna. Nejasno je čula
kako vetar napolju zavija, i taj usamljeni zvuk ju je uznemirio. Vetar je uvek noću bio jači, i
mislila je da će se do sad navići na to, ali večeras je taj zvuk bio obeshrabrujući.
Ignorišući televizor u uglu, prišla je muzičkoj liniji i pustila kasetu sa opuštajućom muzikom.
Pogledala je na kauč na tren, pre nego što je zbacila cipele i sklupčala se u velikoj fotelji
pored kamina. Bila je umorna. Slušajući tihu muziku s pola uha, zagledala se u vatru i pokušavala
da ignoriše zlobno podrugivanje začeto u glavi tokom večere.
Ne možeš se vratiti nazad... ne možeš se vratiti... ne možeš...
Neko je to mudro rekao. Ne možeš se vratiti kući.
Ne možeš se vratiti u prošlost. Problem je što je Kelina prošlost došla kod nje. Previše je
toga ostalo da visi između Miča i nje, ostalo nerešeno, nepotpuno. I više nije mogla da se
zavarava da su njena osećanja zamrla. Možda ih jeste zakopala kada se oprostila od njega, ali
kada je prošao kroz vrata, doneo je ta osećanja sa sobom.
 I sada su bila u njoj, pomalo strana, jer su te stare emocije bile prerađene, provučene kroz
iskustva i svest proteklih deset godina. Bila ih je svesna još dok je opušteno ćaskala s Mičom,
trudeći se da sebi ne dozvoli da oseća, ali nemoćna da to spreči.
Izgubljeni ljubavnici, ljubav neće[4]...
Sledeći stih te pesme koje se iznenada setila je bio toliko živ u njenom umu, i po prvi put
je osetila potpunu istinu njegovog značenja.
I smrt neće vlast imati.
Mič je prevario smrt, probudivši se iz kome za koju su svi medicinski stručnjaci rekli da
je nemoguće probuditi se. Došao je da je nađe, prešavši godine i kilometre, rešen da nađe ono što
je izgubio, popravi ono što je sudbina porušila. I ona mu je pružila šansu, obazrivo i ubeđena da
oseća preveliku krivicu da odbije ono što joj je tražio. Ali to nije bila krivica, ne samo to.
„Da li si ga volela?“
Lagano je okrenula glavu i pogledala Miča, a sve je u njoj zamrlo. Tiho se ušunjao u
sobu, i sada je stajao samo nekoliko metara dalje gledajući je stisnutih usana, stežući vilicu.
„Mislio sam da ne želim da znam.“, rekao je istim ogrubelim glasom. „Ali želim. Da li si
ga volela Keli?“
 III

Keli je sklonila pogled s njega i nastavila da gleda u vatru. Začudo, iznutra je bila mirna,
kao da se sve zaustavilo na tren da nešto sačeka, „To nije tako jednostavno“, napokon je izustila.
„Stvarno?“ Mič je prišao fotelji s druge strane kamina i seo, naslanjajući se napred s
laktovima na kolenima, zureći u nju sa snažnim, gotovo progonilačkim intenzitetom zbog kog se
osećala obazrivo. „Trebalo bi da jeste, Keli. Trebalo bi da bude jednostavno.“
Osećala je njegov pogled, ali je nastavljala da gleda u vatru. „Ne. Nije. Ja... Bio mi je
potreban neko, Miče. Bila sam sama, a nisam umela da budem sama.“
„Znači, nisi ga volela?“
Keli je spustila svoju, šoljicu s kafom na stočić kraj fotelje, i pogledala ga. Njena mirnoća
je popuštala pred zamršenim klupkom emocija, i pokušavala je da se probije kroz njih, ne bi li
došla do same srži istine koja bi ga zadovoljila.
Kej Huper
„Ne znam. Osećala sam potrebu za njim. Emocionalnu potrebu. Imao je nekakvu auru.
Cilj, snagu. Rekao je da želi da brine o meni, a to mi je bilo potrebno.“
Mič je gledao dole u svoje stegnute šake, i mogla je da vidi da su mu zglobovi na prstima
pobeleli. Nakon par trenutaka, mirno ju je upitao: „Šta se dogodilo?“
Naslonila je glavu na naslon fotelje, pokušavajući da smisli odgovor. Nije želela da ga
laže, ali je još manje htela da mu kaže celu istinu. „Valjda sam... shvatila da moram da naučim da
se brinem sama o sebi.“ Što je, na kraju krajeva, bilo dovoljno blizu istine. „Da moram da
prestanem da se oslanjam na druge da bih se osećala vrednom.“
Podigao je pogled ka njoj, a glas mu je zazvučao tmurno kad je rekao: „Vrednom. Kako je
moguće da se nisi osećala vrednom? Zar smo te ja i tvoja porodica toliko gušili?“
Osetila je olakšanje što nije više insistirao na detaljima o njenom braku, ali je bilo skoro
isto teško odgovoriti na pitanje koje joj je postavio. Lagano odmahujući glavom, rekla je: „Ne
krivim ni tebe ni porodicu. To je bila jedna od stvari sa kojima sam morala da se suočim, da sam
sama za to kriva... nije mi kriva ni porodica, niti samopouzdan verenik. Ne, greška je bila u meni,
Miče. Niko mi nije rekao da moram da budem ista kao moja majka - toliko privržena mužu i deci,
da joj ništa drugo nije bilo važno, toliko obuzeta njima i njihovim životima, da je izgubila
sopstvenu individualnost.“ „Voleo sam tvoju majku“, Mič je rekao, a ta izjava je bila tužna
koliko i odbrambena.
„I ja sam. Nju je bilo lako voleti. I bila je srećna sa svojim životom, to znam. Bila je
majčinski tip žene, nežna i puna ljubavi; to je bila njena najveća snaga. I njena najveća slabost.
Sa toliko ljubavi je obasula svoju porodicu da, kad je Kit umro, kao da su odsekli deo nje.
Dvostruko gore, jer je tebe smatrala drugim sinom. Njena porodica je ranjena, a ona je iskrvarila
na smrt.“
Keli je zastala da udahne vazduh, a glas joj je zvučao meko kad je nastavila. „Takva je
žena ona bila, primer koji sam imala pred sobom čitavog svog života. Bilo je prirodno da želim
da budem poput nje, da želje svih koje volim stavljam na prvo mesto, a svoje da ignorišem.
Problem je bio što je mama bila original. Ja sam bila samo bleda kopija. Nisam znala da želim,
niti šta mi je potrebno, nikad nisam zastala da razmislim o tome. Nikad mi nije palo na pamet da
moram da naučim sebe da cenim pre nego što mogu da očekujem da me drugi cene.“
„Ja sam te cenio", napregnuto je rekao Mič.
Imala je deset dugih godina da razmisli o tome, i sada je njen odgovor bio trenutan i
siguran. „Ti si u meni cenio svoj odraz, Miče. I spremnost da budem ono što ti želiš - nije moglo
da bude ništa drugo jer ničeg drugog i nije bilo.“
„Keli...“
„Razmisli malo. Uvidećeš da je to istina. Ne kažem da si bio svestan toga. Ali ljubav
nastaje iz potrebe. Šta je tebi od mene bilo potrebno?“
„Ti mi reci“, rekao je pomalo kruto. „Izgleda da imaš odgovor na sve.“
Ignorišući sarkazam, rekla je: „Tvoja porodica je bila sve samo ne tradicionalna. Tvoj
otac je bio dominantan čovek, a majka je odbijala da on nad njom dominira. Želela je karijeru,
nezavisne prijatelje, putovanja. I možda je za sve vas bila nesreća što je bila snažne volje kao i
on. Svađali su se sve do dana kada je otišla. Nepunih šest meseci kasnije si upoznao Kita, i
duhom te je usvojila jedna veoma tradicionalna porodica.“
Mič je ponovo zurio u svoje šake, tih, pomalo bled. Keli je mogla da pretpostavi koliko
mu teško pada to da čuje, ali je morala da mu objasni da čak ni prošlost nije tačno onakva kako je
se on sećao.
„Mi smo se toliko razlikovali od tvoje porodice. Nije bilo svađa punih gorčine u našem
domu, ni borbe za prevlast, niti zabune oko toga ko bi trebalo da bude kakav. Moji roditelji su bili
zajedno od svoje šesnaeste godine; a odabrali su svoje uloge još mnogo pre toga. Tu je bio Kit,
potpuno bezbedan u svom svetu, voljen i podržavan.“
„I ti“, rekao je Mič tiho.
Klimnula je glavom. „I ja. Bila sam još uvek dete, Kitova mlađa sestra. Prošle su godine
pre nego što si me zaista primetio, a do tad, ja sam te već obožavala. Učinila bih bilo šta da ti
ugodim, čak bih se pretvarala i da mogu da budem tip žene kao moja majka. To je ono što si ti
video u meni, spremnost da budem šta god ti poželiš. Za razliku od tvog oca, prihvatala sam te
takvog kakav jesi. Za razliku od tvoje majke...“
„Ne moraš to da izgovoriš“, rekao je i teško uzdahnuo napokon podižući pogled, pažljivo
ispitujući njeno suzdržano lice. „Šta bi se desilo da smo se venčali, Keli? Da nije bilo nesreće?“
Njene ruke su se blago podigle, signalizirajući bespomoćnost, i pale su joj nazad u krilo.
„Ne znam. Možda ništa drastično. Možda bih polako odrastala, a ti bi me takvu prihvatio. Možda
bismo se oboje prilagodili. Ili bih možda bila jedna od mnogih žena koje se u tridesetim ili
četrdesetim osvrnu na svoj život i shvate da su od nečije ćerke postale nečija žena, pa nečija
majka, i onda se pobune.
Ali bih se promenila. Morala sam da se promenim, Miče; to je bilo neizbežno. Nesreća i
sve što se desilo nakon nje, samo je uticalo da te promene nastupe brže i bolnije.“
,,A sad? Rekla si da tada nisi znala šta želiš ni šta ti je potrebno? Znaš li sad?“
Još jedno teško pitanje. „Delimično. Znam šta ne želim. Ne želim da živim kroz nekog
drugog. Da radim ono što drugi od mene očekuju, da budem osoba kakva drugi misle da treba da
budem. Moram sama da biram šta želim, da donosim svoje odluke. Moram da kontrolišem svoj
život, onoliko koliko bilo ko od nas to može.“
„Keli... Nikad nisam namerno pokušao da te pretvorim u nešto što nisi.“
„Znam.“ Smireno ga je pogledala i rekla: „Ali ti je bilo potrebno da budem neko ko
nisam, Miče, to sam čak i tad osećala. Ne krivim tebe; niko od nas ne može da utiče na svoje
potrebe. A ja sam na to bila više nego spremna. Bila mi je potrebna sigurnost dominantnog
partnera, jer sam se plašila da budem sama, da testiram sopstvenu snagu. Ono što moraš da
shvatiš je da mi to više nije potrebno. Niti to želim. A ako se tvoje potrebe nisu promenile, ono
što tražiš, nećeš naći u meni.“
Zvuk kasetofona koji se sam isključio je odjeknuo u tišini. Onda, sasvim tiho, Mič je
rekao: „Promenio sam se, Keli. Zaspao sam u svojim dvadesetim, probudio se u tridesetim.
Izgubio sam oko, najboljeg prijatelja i devojku kojom je trebalo da se oženim. Moj otac, sa kojim
se nikada nisam pomirio, je umro. Ceo svet se toliko promenio da ne prođe ni sat, a da na neki
način ne osetim da sam ispao iz svih tokova. Gradim iznova svoj život, skoro pa od samog starta.
Kako da se ne promenim?“
Keli je osetila pritisak toplih suza u očima i grebanje u grlu. Njegov glas je bio smiren,
elokventne reči nisu bile molba za sažaljenje, već samo niz činjenica koje su mu se desile. To ju
je ganulo na način koji nije očekivala, primoralo je da oseti njegov gubitak snažno kao što je
osećala svoj. Po prvi put je postala svesna da se njena odbrana koleba, kao da su jedno, ili oboje,
povukli prvi korak u pokušaju da premoste godine između njih.
Nije znala šta bi se desilo kad bi se - ili, ako bi se - ponovo našli negde u sadašnjosti.
Svaki korak bi bio neodlučan i bolan, a put bi ih vodio preko starog bola do novih, neistraženih
teritorija. Ali ako bi se ponovo našli, bili bi dvoje odraslih ljudi koji su jasno sagledavali jedno
drugo.
Keli se plašila distance koju je trebalo preći. Plašila se otvaranja starih rana. Ali nije
mogla čak ni sebe da laže da je ovaj pokušaj nešto od čega želi da ode - ili pobegne.
Napokon, progutala je knedlu u grlu i rekla: „Niko od nas više nije osoba kakva je bio pre
deset godina. I ne možemo nazad. Možemo samo napred.“ Mič je plitko udahnuo: „Želim nešto
da shvatiš, mada još uvek nisam sasvim siguran šta mi je sve potrebno, znam da to nije isto kao
pre deset godina. Verovatno sam tad priželjkivao sigurnost kao i ti, ali na drugi način. Čitavog
života sam gledao kako se moji roditelji bore za nadmoć, kao da sam usred oluje besa koja nikada
nije prestala. Pretpostavljam da sam verovao da je mir moguć samo ako jedna osoba kontroliše
sve aspekte veze.“
„Sad više ne misliš tako?“
Bledi, skrušeni osmeh mu je iskrivio usne. „Mislim da je kontrola samo iluzija koju
stvaramo da bismo se zaštitili, i što veći krug kontrole pravimo, slabije nas štiti. Ne možemo da
kontrolišemo ni svoju sudbinu, kamoli tuđu. A pošto je ta iluzija lako lomljiva, a čak i najmanja
pramena je može uništiti. Ne želim ni mir, bar ne na taj način. Ne treba mi lažna smirenost nečije
žrtvovane individualnosti.
Gledao sam kako se moji roditelji muče godinama, a U si mi pomogla da uvidim šta bi
moje slepilo učinilo nama. Ali mora postojati kompromis između te dve strane. Postoji balans,
Keli, i nadam se da ga možemo naći. Partnerstvo. Ne želim da budemo zajedno zato što se bilo ko
od nas plaši. Moramo biti ispunjeni pre nego što možemo jedno s drugim podeliti ko smo.“
Znala je na šta misli. Godinama se osećala nepotpuno. Pomoglo je što je pronašla snagu u
sebi, ali i dalje je osećala, u samoj srži, neku neizvesnost koju nije želela izbliza da istražuje. „Da
li si ti ispunjen?“, oklevajući ga je upitala.
„Nisam“, odmah joj je odgovorio, smirenim glasom. „Još mnogo delova tu nedostaje.
Moram da se pomirim s onim što sam izgubio, i na koji način me to promenilo.“
Momentalno shvatajući šta je želeo da kaže, rekla je: „Znao si to pre nego što si došao
ovamo. Znao si da je ono što smo imali nestalo. Ali ja sam jedina emotivna veza s tvojom
prošlošću.“
Mič je klimnuo glavom, netremice gledajući u njene oči. „Razmišljao sam o tome, od
našeg današnjeg razgovora. I na neki način, tu si bila u pravu. Ali bio sam i ja. To je nešto što
moram da osetim da bih prihvatio. Ne mogu da krenem napred dok ne prestanem da gledam
unazad. Još uvek ne mogu da pomirim prošlost i sadašnjost. Samo mi ti možeš pomoći da to
uradim, Keli.“
„Znači, to je ono što ti je sad potrebno od mene?“
Na tren je oklevao, pa rekao: „Da. Za sad. Ti si imala deset godina da se nađeš, i ja mislim
da si u tome uspela. Ali ja ne vidim jasno sadašnjost, jer je prošlost previše zaklanja. Moram da
zatvorim to poglavlje svog života i da ga ostavim za sobom,“
Shvatila je da je brižno pričao o tome čemu se nada da će oni zajedno pronaći, pre nego
što je spomenuo okretanje leđa prošlosti. Delovalo je da i dalje veruje da će ona biti deo njegovog
života, bez obzira šta god on shvatio o svojoj prošlosti i budućnosti.
Netremice gledajući u njega, rekla je: „I ubeđen si da ćeš moći to da uradiš ako provedeš
neko vreme sa mnom?“
„Da.“
Na to je već pristala, ali joj je napetost ovog prvog dana istanjila živce, i želela je nešto da
ga zamoli: „Miče, znam da moramo da pričamo o tome. I zbog moje, i tvoje dobrobiti. Ali ja...
Mislim da trenutno ne mogu više. Možemo li malo da zaboravimo na prošlost? Da lagano
prionemo na to?“
Iskrivljeni osmeh mu je smekšao tvrdo lice. „Daću sve od sebe."
Izvukla se iz fotelje i pronašla odbačene cipele, a zatim ustala. „Ovo je bio dugačak dan“,
promrmljala je, svesna podrugljivosti tog potcenjivanja. „Odoh u krevet.“
„Vidimo se ujutru“, rekao je Mič.
Keli se popela do svoje sobe. Ne razmišljajući, zatvorila je drvene kapke na prozorima
oko kade u svom kupatilu i dugo se kupala u vreloj vodi, pokušavajući u njoj da utopi tenziju.
Kad je voda počela da se hladi, izašla je i obrisala se. Obukla je čistu spavaćicu iz male komode u
kupatilu, a zatim je odškrinula prozor u spavaćoj sobi i uvukla se u veliki krevet sa stubovima.
Vetar je napolju tiho zavijao, a okean u daljini grmeo, ritmično i umirujuće. Isključila je
lampu pored kreveta i ležala gledajući igru senki u sobi, dok je drveće spolja propuštalo
mesečinu.
Mič se promenio, pomislila je, ali je njegova ogromna snaga izdržala test vremena i svih
njegovih gubitaka. To je bila emotivna snaga, unutrašnja čvrstina nekog ko je rastao u senci
drugih snažnih ličnosti; kao dete je naučio kako da bude samopouzdan, da izbegne da ga drugi
zasene. Taj njegov kvalitet joj je nekada ulivao strah, ali sada ga je samo poštovala jer je otkrila
svoju sopstvenu snagu.
Sada joj je delovao strpljivije, spremniji da sasluša šta ona ima da kaže. I spremniji da
priča o svojim osećanjima. Pomislila je da je protekla godina promenila to u njemu. Ne toliko
koma, koliko šok od buđenja.
Rekao je da su mu prošlost i sadašnjost mutne, a i ona se na neki način borila s istim
problemom. Prošle godine su je naučile da odoli muškarcima kakav je nekad bio Mič, da žestoko
brani svoju individualnost, i to je bila lekcija naučena teškom mukom; više nikada neće biti slaba
ni potčinjena. Da se probudio iz kome onakav kakvog ga je pamtila, ignorisala bi svoja nerešena
osećanja i okončala sve među njima, ma šta joj on govorio.
Ali on nije zahtevao, nije pokušao da je nadvlada niti je njene misli smatrao nebitnim.
Nije joj naturao svoju volju; služio se ubeđivanjem, a ne dominacijom. Delovao je jednako
tvrdoglavo kao i pre deset godina, ako ne i više, ali je bio i pažljiv, tiši i mirniji. Nije bila sigurna
kako da reaguje na ovog Miča, prošla iskustva s njim su bila upozorenje da mora održati
distancu, mada je bila svesna koliko ju je privlačio.
Nikada ga ranije nije gledala očima žene, ne zaista. Ne do sada. A sada je bio drugačiji.
Keli se okrenula na stranu i zagledala u pravcu prozora, pokušavajući da se opusti, da
prestane da razmišlja. Palo joj je na pamet tek mnogo kasnije, dok je padala u san, da je Mič nije
privlačio samo umom i osećanjima. Uz svu napetost među njima, nije ni stigla da shvati kako joj
je odreagovalo telo, koliko je treperavo bila svesna svakog njegovog pokreta.
Osim kad je uhvatio njen zlatni lanac, nisu se ni dotakli. Ipak, osetila je svaki njegov
pogled, a glas mu je bio poput čudesne, uzbudljive vibracije u vazduhu koja joj nežno usputno
dodiruje kožu. Nova, nepoznata i uznemirujuća osećanja. A ta osećanja su je pratila u san,
podstičući snove kakve nije imala nikada pre...
Čvrsto je skupio svoju toplu jaknu i podigao kragnu, blago iznerviran hladnoćom vetra. Iz
mesta gde je stajao, u donjem nivou bašte, jasno je video kuću, pratio je kako se svetla u
prizemlju gase. Kupala se, pomislio je, ali je zatvorila drvene prozorske kapke da ne može da je
vidi. Skromna mala kučka. Sve su bile takve, bar kad ih čuješ kako pričaju. Protestovale su što je
upaljeno svetio, bilo im je neprijatno da se oblače i svlače pred njim. Pokušavale su da se sakriju
od njega čak i kad su mu pripadale, da ih gleda koliko god to prokleto želi.
A onda su se ugasila svetla u njenoj sobi, i ugledao je prigušenu svetlost u drugoj,
shvatajući da par u kući još uvek ne deli krevet. Sama pomisao na to kopile u njenom krevetu mu
je podigla kiselinu iz želuca, i besno je pljunuo u žbunje. Bilo je nemoguće ubiti duha, ali Mičel
je bio od krvi i mesa.
Zurio je u prozor spavaće sobe, jedva razaznajući oblik senke, a onda je bacio pogled na
liticu. Brižljivo je proverio celo imanje, i znao je da su tamo drvene stepenice koje vode do uske
peščane plaže. Nakon izvesnog vremena, naslonio se na drvo, strpljivo čekajući da taj drugi
osmatrač ode u krevet.

***

Mič je stajao kraj prozora svoje sobe, gledajući promenljivi pejzaž. Drveće se nemirno
njihalo, nošeno žestokim obalnim vetrom, a tu i tamo je na tren video mračni odsjaj mora. Gole
grane listopadnog drveća su se zastrašujuće pomerale, a borovi su šaputali i uzdisali dok su se
njihali. Bio je to usamljen prizor.
Sada je imao poteškoća da veruje snu, da se opusti i da mu se prepusti. Terapeut mu je
rekao da je to normalno i da će jednog dana moći da zatvori oko, a da ne oseti mračno komešanje
straha. Doktori su ga uveravali da je gotovo nemoguće da će opet pasti u komu. Sasvim
nemoguće, govorili bi mu s osmehom.
Ali opet, bilo je sasvim nemoguće i da će se uopšte ikada probuditi iz kome.
Tih prvih dana nije hteo ni da zatvori oko, skoro opsesivno je to odbijao, dok iscrpljenost
nije oduzela taj izbor iz njegovih ruku. Ni tokom narednih meseci to nije postalo ništa lakše.
Osećaj plutanja ka nesvesnom, toliko prijatan većini ljudi, za njega je bio stoički skok u
nepoznato. I svaki put kad bi otvorio oko, mišići bi mu se stegli, a jedna misao je sijala u mozgu
poput neonske reklame.
Samo jedna noć. Molim te, samo jedna...
Čak i sad mu je bilo nemoguće da prespava celu noć. Često se budio, motreći kroz tamu
digitalni sat koji je crvenim brojevima označavao koliko je sati, koji je dan, mesec i godina. To
osiguranje bi mu dozvolilo, nekoliko minuta ili sati kasnije, da se ponovo odvaži na taj skok.
Imao je tako malo kontrole. To je bilo najteže prihvatiti, da čak i sopstveno telo i um
mogu da ga izdaju. Da sudbina može da se umeša bez ikakvog upozorenja, i ukrade ti godine. I
da nema nijedne jedine proklete stvari koju možeš da uradiš da je zaustaviš.
 Zato je tako brzo shvatio i razumeo o čemu je Keli govorila. Deset godina ranije je
priželjkivao kontrolu da bi izbegao mučne svađe kojih se tako živo sećao. Možda se nesvesno
zaljubio u Keli jer je bila mlada i obožavala ga je, popuštajući pred njegovim željama jer joj je,
kako je sama to rekla, tada to bilo potrebno. Ali sad je predobro znao da je kontrola samo iluzija.
Štaviše, počinjao je da uviđa da je iluzija prevara i kad je dvoje ljudi uključeno, i to
zamršena prevara. Borio bi se kao lav da izbegne čak i nagoveštaj ideje da bi trebalo da podredi
svoju individualnost nekom drugom, a ipak - nesvesno - od Keli je upravo to očekivao. Da mu
dozvoli da je sasvim proguta, da živi kroz njega.
Bilo mu je malo mučno da misli na to.
Stajao je kraj hladnog prozora, još uvek obučen, jer nije bio spreman da rizikuje da se
prepusti snu, zureći napolje, ali ne videći ništa zato što je gledao u prošlost, unutar sebe i u svoj
život. Polako je shvatio, u blagom šoku, da je njegov otac bio prestravljen idejom da može da
izgubi njegovu majku. Urođeno posesivan i svojeglav čovek, doživljavao je potrebu svoje žene za
nezavisnošću kao pretnju i, ili je previše voleo sebe, ili je premalo verovao u ljubav svoje žene.
Možda i jedno i drugo. Radije nego da rizikuje da je izgubi, držao ju je sve čvršće, zahtevajući da
pripada samo njemu.
Godinama se borila s njim, i Miču je sad bilo jasno da je ta borba toliko trajala samo zato
što majka jeste volela njegovog oca, i jeste se borila da očuva svoj brak, a da pri tom ne izgubi
sebe. Na kraju, nemoćna da živi kroz svog muža kao što je on zahtevao, s patnjom je odabrala da
živi bez njega. Svom sinu je rekla da može da dođe da živi s njom čim postane punoletan; Hju
Mičel bi se borio do krvi da je ta bitka završila na sudu.
Dva meseca kasnije je poginula u avionskoj nesreći.
Pošto nje više nije bilo, Mič je pokrenuo svoj lični rat, kriveći oca za sve i buneći se i na
najmanji znak tuđeg autoriteta. Tada nije razumeo kompleksnost međuljudskih veza i video je
samo rezultat očeve dominacije. Kada se sad osvrne, shvatio je da je to uglavnom bio slučaj
istorije koja se ponavlja. Hju Mičel je iz straha kontrolisao svog sina, a samim tim se Mič još jače
borio da mu se otrgne. Sve dok, na kraju, odluka da se oženi Keli nije stvorila finalni razdor
među njima.
Ljubav bez poverenja. Razlika između držanja za ruku i stavljanja duše u okove.
Njegov otac je sigurno bio usamljen čovek.
Mič je naslonio čelo na hladno prozorsko staklo i zurio u ogoljen, strani pejzaž. Koliko
mu je malo falilo da ponovi greške svog oca. To bi i uradio, da se sudbina nije umešala.
Bila sam sama, a nisam znala kako to da budem.
Ali je naučila. Nakon kratkotrajnog braka. Bilo je tu nešto više, što mu ona nije rekla,
pomislio je Mič. Čuo je to u njenom glasu, ali nije želeo to da čačka jer se osetio kao da ga je
probola nožem kada je rekla da joj je bio potreban drugi muškarac. Ali pre ili kasnije, moraće sve
da čuje; moraće da je sasluša i da se izbori sa svojim osećanjima. To je bio deo prošlosti koji će
morati da prihvati, deo onoga što je Keli postala. Drugi muškarac je bio njen prvi ljubavnik. Njen
muž.
Nije imao prava da bude ljubomoran, ali je bio. Nije imao prava da se oseća ogorčeno i
izdano, ali se tako osećao. T dalje je bio dovoljno posesivan i svojeglav, kao i pre, i osećao je
žestinu tih osećanja, čak i kada je prepoznao da su nerazumna. A pošto je ona bila poslednja
spona sa svim što je on nekada bio, borio se sa još više očajničkog nagona da je čvrsto stegne, da
zahteva da mu kaže kako je mogla da se preda drugom čoveku. Da je krivi za sav bol koji je
osećao.
Emocije u njemu su bile sirove, zbrka sastavljena od prošlosti i sadašnjosti. Nije znao gde
su se jedne prekidale, a druge nastavljale, niti da li uopšte, na kraju, može između njih postaviti
granicu. Jedino u šta je bio siguran je da je njegova potreba za Keli bila mnogo veća i beskonačno
komplikovanija nego pre deset godina, i ako ovoga puta uspe da osvoji njenu ljubav, biće to tek
nakon što ukroti svoju urođenu posesivnost.
A to će mu veoma teško pasti. Prihvatio je da je kontrola samo iluzija, ali je toliko toga
već izgubio da nije mogao ni da pomisli na ideju da izgubi i nju.
Ipak, morao je da se natera da pusti. Da pusti prošlost. Da pusti Keli. Jednom je pokušao
da je zarobi, i sudbina ga je zaustavila. Sada je morao sam sebe da zaustavi da ne pokuša ponovo
da je zarobi. Ako bi ona ponovo mogla da nauči da ga voli... on će morati da nauči da veruje
dovoljno u tu ljubav da je drži samo za ruku. Ne i za dušu.
Bilo je tri ujutru kada se uspravio i bacio pogled na postelju koja ga je čekala. Ali nije
krenuo ka njoj, i nakon nekoliko trenutaka ponovo se zagledao u krošnje koje je vetar širio,
mameći ga s obrisima okeana.
Nije bio spreman. Još uvek.
***

„Dobro jutro.“
Mič je podigao pogled s posla koji ga je okupirao i ugledao je kako stoji na ulazu u
kuhinju, U farmerkama i teget džemperu sa širokom rolkom, sa svetlobakarnom kosom vezanom
i sklonjenom sa lica, bila je lepa i pomalo oprezna, ali manje napeta nego prethodne noći.
Možda zato što se naglo pojavila, ili zbog demona s kojima se rvao u noći, ali na tren ju je
video sasvim jasno, nije mu prošlost zamućivala sliku. Video je inteligenciju u njenim ljubičastim
očima, osetljivost i ranjivost u krivini njenih usana, tvrdoglavost u nežnom obrisu njene vilice.
Video je tananu figuru žene koja se kretala sporo i graciozno, skoro nesvesno, ispravljenih
ramena, s mrvom opreza u očima.
Video je ženu koja je mnogo toga izgubila, možda i više nego što je shvatao. Više nije
bila devojka, već žena koja je preživela.
I u tom kratkom trenu, osetio je želju za njom, jaku skoro poput udarca. To je bio osećaj
potpune nužnosti, uništeno zamršeno klupko fizičkih i emocionalnih potreba. Želeo ju je, ne na
isti način kao pre deset godina, sa strašću koju su budili njena mladost, kao i arogantna sigurnost
da mu ona pripada; ovo je bilo mnogo kompleksnije nego išta što je do tad osetio - dublje, i mlelo
ga je iznutra. Nije to bio muški nagon za posedovanjem, već prinudno shvatanje da je ona
njegova druga polovina i da bez nje nikada neće biti potpun.
„Miče?“ Malo boje joj se razlilo obrazima, dok su joj oči nervozno vrludale, „je li… sve u
redu?“
S mukom koja ga je razarala, skrenuo je pogled s nje na silikonsku varjaču koja se krivila
od žestine njegovog stiska. Previše, pomislio je, previše su mi jaka osećanja. Ona je to znala,
jasno se videlo u njenim očima.
Mili bože, da li ga se ona plašila? Plašila se da će pribeći snazi, da će pokušati da je uguši
svojim osećanjima?
Pročistio je grlo i pažljivo popustio stisak na varjači, koncentrišući se da zavlada svojim
podivljalim osećanjima, „Dobro jutro. Spremna si za doručak?“
Iznenadila ga je smirenost u sopstvenom glasu.
Keli je stavila ruke u džepove farmerki, potresena onim što je videla u njegovom
intenzivnom pogledu, i svoje momentalne reakcije na to. Ta čudna osećanja, vrelina, stezanje i
bezumna čežnja... unervozili su je.
 „Obično ne doručkujem“, promrmljala je.
Ponovo ju je pogledao, ovaj put sa smanjenim intenzitetom, i mada bi joj stari Mič rekao
da je previše tanka i da mora da jede, prosto je rekao s blagim osmehom: „Učini to za kuvara."
Klimnula je glavom i otišla da sipa đus i kafu, dok je on prebacivao zlatnožute palačinke
iz tiganja na tanjire. Keli nije uspevala da smisli ništa usputno što bi mu rekla dok su jeli, ali nije
mogla da prestane da ga gleda. Jutros joj je delovao drugačije, bar nakon njegovog čudnog,
detaljnog proučavanja tokom kog se osetila kao da je gola. Bio je više...šta? Više povučen. Kao
da je sav fokus preusmerio unutar sebe.
I ona se osećala neobično, nikako da prestane da misli na svoje iznenađujuće snove.
Retko je pamtila šta sanja, ali se veoma živo sećala svojih sinoćnih snova. Neki su bili
zapanjujuće erotski, prepuni oblika i slika i boja, i uzburkanih osećanja. Ali san kog se najjasnije
sećala je bio drugačiji. Bio je uznemirujući, prepun tenzije koja je rasla sve dok se nije završila
košmarom.
Sanjala je Miča kakav je sad, tiši, ali uverljiviji nego što je bio pre svih tih godina. Lutao
je po kući i imanju, šetao duž plaže u podnožju litica, i mislila je da traži nešto što ne može da
nađe. Želela je da mu kaže gde je to, ali nije mogla da prozbori ni reč. Pratila ga je jer je morala,
maglovita spona među njima ju je neodoljivo vukla, osećala je napetost i nemir, srce joj je snažno
tuklo, imala je potrebu da se osvrće preko ramena, ali se plašila da vidi šta je to iza nje.
Nekako je znala da ako samo sustigne Miča i kaže mu, šta god da je bilo iza nje bi nestalo
i prestalo da je muči. Ali kao da je među njima bila nevidljiva distanca, spona se zatezala bez
pucanja, i mogla je samo da se trudi da ga ne izgubi iz vida. Želela je brže da hoda, ali nije
mogla, a osećala je da joj se opasnost sve više približava, poput sopstvene senke za petama.
Bez daha, izmučena, žudeći, napeta iz razloga koje nije razumela, pratila je Miča kroz
noć, nemoćna da smanji udaljenost između njih. Čula je umirujuću muziku koja je odzvanjala i
tihi kikot iza sebe, koji je mogao biti i od vetra, gledala je sablasne oblike drveća koje se povijalo
i lelujalo, šireći grane ka njoj.
Zatim, dok se jasna siva svetlost praskozorja širila nebom, Mič se zaustavio na ivici litice
zureći u okean, i ona je osetila snažan osećaj nastupajuće nevolje. Morala je da dođe do njega, da
ga stigne, to joj je bila poslednja šansa. Iza nje, vreli dah na njenom vratu, ne, to je samo vetar,
sigurno samo vetar, sve dok se ne okrene biće bezbedna. Žureći ka Miču, gledala ga je kako se
okreće, smeši i pruža joj ruku. Usko, strogo lice i povez preko oka, tako opasan, ali ne kao onaj
drugi, tako opasan nije mogao biti. Na kraju ga je sustigla, njegova ruka je uhvatila njenu, i onda,
iza nje čuo se trk besnih koraka, senka je preuzela, i gurnula je.
Keli se probudila s krikom zarobljenim u grlu, srce joj je lupalo, živo se sećala mučnog
osećanja zabijanja u Miča, zajedničkog pada, nazubljenog kamenja pod njima koje se sumanuto
okretalo kad bi zatvorila oči.
„Da li ti smeta?“, naglo ju je upitao, podižući pogled s tanjira.
„Šta to?“, pitala ga je, preplašena, pokušavajući da odagna snažne slike iz glave.
Mič je lagano podigao levu ruku i pokazao na povez preko oka.
Zapitala se da li je video njen pogled, da li ga je njena nespokojna napetost nekako
dotakla, „Ne. Navikla sam se na njega u bolnici. Ali ti je sigurno teško palo. Buđenje.“
,,U početku je bio šok.“ Slegnuo je ramenima. „Zapravo, na to je bilo najlakše navići se.
Više ni ne razmišljam o tome.“ i
Keli se blago nasmešila, trudeći se da zvuči neobavezno. ,,S povezom deluješ pomalo
gusarski. Opasno.“
Razmišljao je na tren o tome što je rekla, gledajući je s bledim osmehom, ali iz njegovog
izraza lica nisi mogao ništa da pročitaš. Drugi muškarci ga jedva primećuju, bar mi se tako čini.
Žene ga definitivno vide. Mislio sam da njihovo interesovanje potiče od neke vrste materinskog
instinkta. Znaš već - ptiće sa slomljenim krilom.“
„Možda ima nešto i u tome“, rekla je suvo, „ali nije samo to. Kao što sam rekla, izgledaš
opasno, a mnoge žene privlači takav izgled. Gusari i razvratnici. Zavodnici.“
„Privlači li i tebe?“, pitanje je bilo neobavezno, ali je nastavio netremice da je gleda.
Trebalo je to da očekuje, ali ju je sve jedno uhvatio nespremnu. Primorana nečim u
njemu, ili svojom urođenom iskrenošću, polako je odgovorila: „Ne znam. Kad te pogledam, ne
vidim povez. Nekako si upečatljiviji nego što te pamtim. Kompleksniji. U tebi ima nekog mira,
neke tišine koja ranije nije bila tu. Možda me to privlači.“
Iznenadilo ju je sopstveno priznanje, ali nije pokušala da ga povuče. Privlačio ju je, i zbog
sopstvenog mira morala je da shvati zašto. Zbog prošlosti, ili sadašnjosti? Da li su to bili ostaci
krivice što ga je napustila, ili dublja veza koja je u njoj čučala uspavana sve dok ga nije pogledala
očima žene?
Mič kao da je oklevao, a zatim je rekao: „Ako je to ono što vidiš, to je varljivo. I
neuhvatljivo.“
„Je li to upozorenje?“, glas joj je bio smiren, mada joj je srce neravnomerno lupalo.
Jedva da je klimnuo glavom, i dalje zureći u nju. „Trudim se, Keli. Kunem ti se,
pokušavam da prebrodim sve ovo. Ne želim da budem poput mog oca, da se snažno držim za
nekoga koga volim, sve dok ga ne ugušim. Ali sam previše toga izgubio da se ne bih plašio
gubitka. To je nešto s čim se stalno borim, taj strah. Mislim da te zato još nisam
dodirnuo.“ Želela je da mu kaže da je jeste dodirnuo, da je osetila svaki njegov pogled, ali joj se
grlo steglo. Osećala je kako joj se puls ubrzava, tu čudnu, nespokojnu vrelinu u njoj, i jačina
sopstvenih osećanja ju je zbunila. I mada se nikada nije tako osećala, neki instinkt dublji od
razumevanja ju je upozoravao da sva snaga koju je teškom mukom stekla ne bi bila dovoljna da
se od ovoga odbrani.
Ako bi htela da se brani.
Bez ijednog fizičkog dodira, primorao ju je da bude svesna njega, primorao ju je da oseti
komešanje žudnje. Nova, nepoznata osećanja, naspram kojih je ono što je nekad prema njemu
osećala delovalo kao prigušeni i udaljeni eho.
Plašila se. A taj strah je imao više od jednog nivoa, bio je poput stepenika koji se spuštaju
u tamu, i nikako nije mogla da se natera da siđe sa najvišeg. Stajala je na prvom, potresena
sopstvenom čežnjom - i sleđena bolnim sećanjima. Tada nije osećala ovakvu žudnju, ali nije
mogla da zaboravi bol i bespomoćnost koju joj je priredio drugi muškarac, nije mogla da se
natera da veruje da će ovaj put biti drugačije, jer je osećala snagu u Miču, i opasnost.
Glas mu je ogrubeo: „Možda neću moći da te pustim ako te dotaknem. Predugo sam želeo
da te zagrlim, plašim se da te ne stegnem previše."
 IV

Keli nije mislila da je to rekao bukvalno. A opet, verovatno jeste. Znala je da su njegova
osećanja još nerešena; čula je to sinoć u njegovom glasu.
Da li si ga volela?
Nakon duge tišine, čuvajući svaku mrvu kontrole koju je uspela da zadrži, rekla je:
„Drago mi je što se trudiš da ne budeš kao tvoj otac. Za tvoje dobro.“ Nije mogla da se natera da
odgovori na mnogo prisniju opasku s kojom je on završio priču, iz opreza da ne pokrene neku
diskusiju o dodirivanju.
Mič je nije pritiskao, klimnuo je glavom i rekao: „Samo sam želeo da to znaš.“
Keli se nakon doručka vratila u svoju kancelariju sa šoljom kafe, i pokušala da se
koncentriše na posao. Ali, bila je rastrojena, sedela je za stolom i previše često zurila kroz velike
prozore. Bilo je oblačno, sveže, ali ne hladno, a jutarnja izmaglica se nerado povlačila, pa je i
sam vazduh delovao olovno i sivo.
Kao da ih je nešto nepopustljivo pritiskalo. To je verovatno bilo to, rekla je sama sebi.
Verovatno je oko njih nizak vazdušni pritisak, i zato se osećala kao da treperi. Uvek je bila
osetljiva na vremenske prilike, kao mačka. Mič joj je davno rekao da je uvek znao kad nailazi
oluja jer bi se ona uznemirila.
Odlično je poznavao devojku koja je nekad bila. Video je u najboljim, i najgorim
izdanjima. Mnogo pre nego što je naučila za šta služi šminka, imao je puno vremena da
prostudira njene neulepšane crte lica, i Miču je - i samo Miču - verovala kada joj je rekao da baš
lepo izgleda sa protezom na zubima.
Video ju je u iscepanim farmerkama i u spavaćicama od flanela, sa papilotnama u kosi i
sa zelenom maskom od gline na licu - i dosta je dobro podneo te šokove, prisećala se. Sa
humorom je podnosio sve divlje modne trendove njenih tinejdžerskih godina, zahtevajući jedino
da joj kosa ostane duga i prirodne boje.
I pre toga, pre nego što je resio da se oženi, bio je deo njenog života. Imao je petnaest
godina kada ga je Kit prvi put doveo njihovoj kući, a Keli je imala osam. Pošto Kitu nikad nije
smetalo da mlađu sestru vodi svuda sa sobom, a nije ni Miču, provodila je mnogo vremena s
njima. Pamtila je subote kada je učila kako da peca na mamac, ili da udari zakrivljenu loptu, ili da
uhvati dugačku. Sećala se kako joj je Mič čitao dok je imala grip, ili je učio da igra karte kad je
bila očajna što su joj izvadili umnjake.
Nikada je nije zadirkivao više nego što je mogla da podnese, ili su mu instinkt i urođena
ljubaznost uvek govorili tačno dokle sme da ide da je stvarno ne povredi. A kada su on i Kit
otkrili devojke, i dalje ju je tretirao kao da je njegova mlađa sestra. Bila je jako ljuta zbog pažnje
koju je poklanjao tim starijim devojkama, ali nije joj palo na pamet da je ljubomorna, sve dok i
sama nije postala tinejdžerka.
Trinaesta, prisećala se sada s podsmehom, prilično je melodramatično doba za devojčicu.
Doba u kom se toliko očajnički trudila da izgleda starije, da su rezultati najčešće bili komični.
Doba kad su se frizure cementirale lakom za kosu, kad se nosio jeftini nakit, a šminka i parfem
stavljali neuko u preteranim količinama. Doba vatrene strasti prema odeći i muzici - i momcima.
 Ali kada je Keli imala trinaest, Mič je imao dvadeset. Nije bio momak, već mladić na
koledžu. Jako se trudila da ga natera da shvati da je odrasla, prestravljena od pomisli da on to
neće shvatiti dok ne bude prekasno, kad se neka druga devojka uda za njega. Začudo, nikad nije
ni posumnjala da je ona jedina prava za njega, samo kada bi je bar jednom pogledao.
I negde posle njenog četrnaestog rođendana, pogledao ju je.
„Prekini“, Keli je promrmljala samoj sebi naglas, shvativši da se zagubila u prošlosti. „To
sad više nije bitno“.
Ali, bilo je. Poznavala je Miča dvadeset godina, skoro dve trećine svog života, i to jeste
bilo bitno.
Odbila je da se više upušta u ta razmišljanja. Bar za sada. Primoravajući se, koncentrisala
se na posao, još uvek se organizujući dok je sklanjala zalihe i uredno slagala referentne materijale
na svoj sto. Mislila je samo na to i uspela je da se okupira na nekoliko sati, ali je uhvatila sebe
više puta kako skreće pogled ka prozorima. Na kraju se predala svom živčanom nagonu za
kretanjem, otišla je i stala kraj prozora, gledajući napolje.
I dok se magla u grozdovima spuštala na grane drveća, naležući tu i tamo na njih poput
ogromne guste paukove mreže, pogled je bio prelep. Kuća je bila na priličnoj udaljenosti od
litica, a strma padina je bila izdeljena u terasaste vrtove. Najbliža kući je bila terasa popločana
kaldrmom, sa stolovima i stolicama od kovanog gvožđa, sa velikim kamenim saksijama punim
biljaka koje još nisu bile u cvatu, i niskom ogradom prekrivenom sjajnim zelenim bršljanom.
Između uredne žive ograde, niz kamenih stepenika je vodio ka nižem nivou vrta koji je
bio mnogo veći i protezao se mnogo dalje od svečane terase. Tu je grmovima cveća i bršljanu
bilo dozvoljeno da se prošire po nekadašnjim širokim stazama, pa je čitav taj predeo izgledao kao
da je priroda preuzela ono što je čovek pokušao da savlada. Činjenica da je taj privid namerno
postignut, pomislila je Keli, ničim nije umanjila tu lepotu. Delovi raskošnog travnjaka bili su
izdeljeni grupama drveća, grmljem i biljkama zasađenim u saksijama, uz pokoju kamenu
klupu oživljenu bršljanom.
Postepeno, donji nivo se gotovo sasvim predavao prirodi, uz bar dve staze koje su odatle
vodile direktno ka litici. Tlo je postajalo peskovito, a na trenutke i kamenito, prigušeni urlik mora
bivao je sve glasniji, a kad je plima, razbijanje talasa o dno litice dodavalo je opštem utisku
jačine.
Mogla sam uvek da živim ovde. Ta misao joj se lagano prišunjala, i Keli je osetila impuls
čežnje da napokon pusti korenje. Na kraju krajeva, bila je era kompjutera, cela zemlja je bila
umrežena modemima i faks mašinama; mogla je da radi odakle god je htela.
Potpuno nesvesna tog pokreta, podigla je i naslonila ruku na hladno prozorsko staklo dok
je zurila kroz prozor. Pažnju joj je privukao pokret, i gledala je kako Mič prelazi preko terase i
stepenicama silazi na donji nivo vrta. Izgledao je preokupirano, blago namršteno, i Keli se trznula
prepoznavši izraz lica kakav je imao u njenom snu.
Pokušala je to da odagna iz uma, ali scena u koju je gledala, olovno sivo nebo i džepovi
magle, Mič koji hoda kao da ima cilj kog nije svestan, slutili su na nevolju i bili su okidač za
njeno osećanje napetosti. Dok se udaljavao od nje, postajao je sve zamagljeniji, i zatekla se kako
zuri u svoju ruku pritisnutu na prozorsko staklo.
Pre deset godina. Tačno pre deset godina, mada ni ona ni Mič to nisu pomenuli. Ona do
sad nije shvatila, a možda on nije znao koji je datum. Bolnička čekaonica, udobna i tiha, i
doktorov neumoljiv i izmoren glas koji joj govori kako joj se Mič više nikada neće vratiti,
„Ne.“ Čula je svoj glas koji je glasno odjeknuo u tišini sobe, dok su slike u njenom umu
bile zbunjujuća zbrka onih od pre deset godina i sna koji ju je prestravio. Nije se zaustavila da
preispita sopstveni neodoljivi nagon; samo je znala da mora da zaustavi Miča pre nego što dođe
do litice.
Istrčala je iz sobe, najbržim putem kroz staklenu baštu i francuski balkon čija su se vrata
otvarala ka terasi. Srce joj je snažno lupalo dok je žurila niz stepenice ka donjem delu vrta, očima
pretražujući put ispred, trudeći se da bar na tren ulovi pogledom njegov bledi džemper boje
slonovače. Po prvi put je proklinjala isplaniranu divljinu vrta, jer je jedini put ka litici bila staza
koja je vijugala kroz vlažan zeleniš koji ju je sada izluđivao,
I na kraju, kada je skrenula poslednji put, ugledala je Miča. Išao je ka drvenim
stepenicama koje vode na plažu.
„Miče!“
Zaljuljao se i okrenuo ka njoj, a zabrinutost je smenila prvobitno iznenađenje. „Keli? Šta
nije u redu?“
Primorala se da uspori dok je hodala ka njemu, pokušavajući da umiri lupanje svog srca.
Nije bilo kao u snu, naravno, jer je na dva metra od ivice litice bio kameni zid da zaštiti
neoprezne. A Mič je bio okrenut ka njoj; svakako bi odreagovao da neko iza nje juri da ih gurne
oboje preko ivice, iako to u snu nije učinio.
„Stepenice“, rekla je bez daha dok mu je pružala ruke. „Nisu bezbedne.“ Dok je
izgovarala te red, shvatila je da se o tome radilo. Sada joj je san imao smisla, kao i njena rastuća
napetost. Agent za nekretnine ju je upozorio da stepenice treba popraviti; došlo je do erozije i
neke potporne grede su oštećene.
„Upravo sam se toga setila“, nastavila je, zaustavljajući se i gledajući iza njega u drvenu
ogradu koja je delovala čvrsto. „Agent koji je vodio računa o kući mi je rekao da moraju ponovo
da ih naprave. Poslaće nekoga da to uradi sledeće nedelje. Trebalo je juče to da ti kažem.“
„Juče nisam silazio“, Mič je rekao, gledajući je s nedokučivim izrazom lica. „Ali sad kad
si ovde, zašto oboje ne bismo sišli. Postoji drugi put.“
„Zaista?“
Klimnuo je glavom ka južnoj granici imanja, gde je niski kameni zid bio uvučen od mora
i zavijao kroz gusto grmlje bršljana, pre nego što ga je progutala buntovna živica. „Tamo, iza
onog zida. Prilično je strm, ali čvrst. Jesi li za?“
Keli je oklevala. „Trebalo bi da se vratim da radim.“
„Radiš ćelo jutro.“ Bacio je pogled na sat i rekao: „Vidi, prošlo je jedanaest sati. Što se ne
bismo prošetali do dole dok ne dođe plima, a zatim se vratimo na ručak? Dobićeš snagu za radno
popodne.“
Osetila je dodir povetarca, hladnog i vlažnog, i shvatila da ako ne izbaci šetnjom deo
svoje uznemirenosti, neće završiti ništa od posla. Pomoglo joj je što je našla logično objašnjenje
za svoju napetost, ali je i dalje osećala pritisak, kao da se nešto stuštilo na nju.
Potvrdno je klimnula glavom, okrenula se s njim i pošla put južne granice imanja.
Mič ju je iskosa pogledao i rekao: „Nailazi oluja?“
Napravila je blagu grimasu i upitala: „Zar je toliko očigledno?“
„Ne kao nekad. Samo deluješ malo napeto.“
„Umalo da pozovem najbliži meteorološki centar i pitam ih da li oni znaju da je u blizini
negde nizak vazdušni pritisak.“ Keli je uspela da se nasmeši, podsećajući sebe da je
najjednostavnije objašnjenje skoro uvek ono ispravno. Osećala je nervozu jer se bližila oluja, i to
je bilo sve.
Takođe s osmehom, Mič je rekao: „Uvek sam imao mnogo više vere u tebe nego u
takozvane profesionalce. Sećam se da je Kit jednom rekao da si ih kao beba držala celu noć
budne ako bi nailazila oluja.“
„Ako udari noćas“, neobavezno je rekla, „obećavam da te neću držati budnog celu noć.“
 „Neka te to ne brine.“
Pogledala ga je dok su se približavali zidu, čula je nešto u njegovom glasu, ali nije mogla
to tačno da definiše. Zid joj je bio tik ispod struka, i lako i brzo ga je preskočila pre nego što je
stigao da joj ponudi pomoć. Gledajući niz prirodni put, petnaestak metara iznad plaže, pomislila
je da se nije šalio kada je rekao da je strmo.
Put je obgrlio liticu, bio je tek uska staza sa izbočinama koje su se skoro poput stepenica
postepeno spuštale do plaže. Jedva da bi mogao da ga vidiš, da ne znaš da je tu, i zato ga ona nije
ranije primetila.
„Budi hrabra“, rekao joj je Mič s osmehom, očigledno primećujući njeno oklevanje.
„Obećavam da ovim stepenicama ne treba popravka.“ Pružio je ruku i čvrsto uhvatio njenu. „Ja
ću da vodim.“
Keli nije mogla da se protivi sve i da je htela, pratila ga je dok ju je vodio putem. Bila je
potpuno svesna toplog stiska njegove ruke i činjenice da je ovo njihov prvi fizički dodir. I
smetala joj je njena reakcija na to. Nepoznata osećanja koja je spoznala su se pojačala dodirom,
ali je sad tu bilo nešto više od bezimene žudnje i čudnog razlivanja vreline; osetila je momentalni
osećaj ispravnosti.
Kao uspostavljena veza. Zatvorena petlja.
„Sve u redu?“, upitao ju je, zaustavivši se na stepeniku ispod da se uveri da joj nije teško.
,,U redu je.“ Čula je svoj smireni glas i začudila se kako zvuči. Ali nešto u njoj je bilo
smireno, jer ga je čvrsto pratila: Um joj se opet umirio, na taj čudan iščekujući način, a urlik
okeana je udarao pulsirajućim ritmom po njenim čulima.
Bila je iznenađena kad su stigli do dna i kročili na čvrst pesak. Ali se nije iznenadila što
joj Mič nije pustio ruku. Počeli su da šetaju po plaži. Voda se odavno povukla i nazirao se kraj
oseke, spremne da se pretvori u plimu. Za samo nekoliko sati pesak po kom su šetali biće ispod
uzburkane vode. Talasi će se razbijati o litice, prskajući sve do vrha, ako oluja tad naiđe, a zvuci
koji će se čuti će biti zvuci nemoćnoga gneva.
„Bila si u pravu u vezi sa stepenicama“, Mič je rekao, gledajući ih dok su prolazili pored.
„Potporni stubovi na dnu deluju trulo, a ograda izgleda nestabilno.“
„Ovakve kakve su sada, veoma su opasne“, složila se. „Pretpostavljam da stepenice i ne
mogu dugo da traju kad ih svaka plima izudara. Verovatno ću morati da ih menjam jednom
godišnje.“ Da li je agent to već automatski radio? Napravila je zabelešku u svojoj glavi da pozove
advokata i zatraži mu da joj pošalje svu papirologiju da može da vidi šta je sve oko kuće urađeno;
računovođa agencije za nekretnine joj je dao izveštaj samo za poslednjih godinu dana.
Pogledao ju je, a zatim rekao: „Dakle, od sad planiraš ovde da živiš?“
„Razmišljam o tome“. Ta spoznaja ju je malo iznenadila, jer je znala da je to istina.
Ozbiljno je razmišljala o toj ideji.
Mič je neko vreme ćutao, a zatim je rekao: „Daleko je Baltimor“.
Keli je spustila pogled na njihove ispreplitane ruke i onda ga fiksirala negde u daljinu
ispred njih. Njegova firma je bila u Baltimoru, jedini koreni koje je imao. Smireno je rekla: „Na
neka mesta se ne možeš vratiti. Ja više nikada neću živeti u Baltimoru, Miče. Sve što tamo imam
su grobovi“.
Čvrsto joj je stegao prste, skoro kao u grču, pa se zatim opustio. „Ne mogu da te krivim
što se tako osećaš. U stvari, bio sam prilično siguran da je tako. Mnogo si se selila u prethodnih
nekoliko godina“.
„Žeđ za putovanjem“, rekla je nehajno.
„Ali sad misliš da ostaneš ovde?“, njegov ton glasa je imitirao njen.
Ako mogu. Ako mi on dozvoli. „Lepo mi je ovde. I sviđa mi se kuća. Stvarno sam se
zapanjila kad sam je prvi put ugledala. Moj advokat me je gnjavio sa pohvalama i inventarom, ali
ja prosto nisam htela da znam detalje. Pretpostavljam da sam i dalje ogorčena na tvog oca. Ali
sam iz nekog razloga zadržala kuću. Zaradom od izdavanja se plaćao porez i održavanje, pa me
zapravo nije ništa koštala. Sve dok mi nije ponuđen posao u okolini, ništa me nije mamilo da
dođem ovde“.
Ta misao je izrodila drugu, koja se izgubila u prvih nekoliko napetih trenutaka kada je
ponovo ugledala Miča, i polako je dodala: „Kako si znao da sam ovde?“
„Privatni istražitelj kog sam unajmio da te nađe pronašao te je kada je saznao da si bila u
Tusonu.“
„Kako?“
„Tvoje prve komšije“, odgovorio je Mič. „Par, izgleda pričljiv.“
Keli se naglo zaustavila, okrenula i zagledala u njega.
„Par?“
„Stariji par“. Malo se namrštio proučavajući njen izraz lica. „Što? Šta nije u redu?“
„Miče... to je bila zgrada za samce. Nije bilo nikakvih parova. I tamo nije stanovao niko
stariji od trideset pet godina“. Bila je zbunjena. I više od toga, mada nije mogla tačno da definiše
osećaj.
Zastavši na tren, Mič je sporo rekao: „Ja nisam lično razgovarao s njima, ali moj istražitelj
jeste. Rekao je da su bili stariji par, tvoje prve komšije u stambenoj zgradi. Da su bili prijateljski
nastrojeni i vrlo pričljivi, i da je delovalo da im je stalo do tebe. Rekli su mu da si prihvatila
posao u kompaniji Sajrusa Fortjuna u Portlandu“.
„To nema nikakvog smisla“, rekla je. „Niko takav nije živeo u zgradi; posle šest meseci
sam znala svakog, bar po izgledu. Osim toga, nikome nisam rekla gde idem niti za koga ću da
radim.“
„Možda im je Fortjun sam rekao. Kad je izlazio iz tvog stana?"
„Ako je on ikad tamo bio, ja za to nisam znala. Došao je u moju kancelariju u firmi u
kojoj sam radila, u ITC“.
Mič ju je vrlo pažljivo pogledao, pa rekao: „Zašto je to bitno, Keli?“
Shvatila je da je preterano odreagovala, da nije trebalo da se toliko nasekira zbog toga.
Što bi on to učinio? U čemu bi bila poenta? Ali neko joj jeste poslao novinski isečak o Miču. I
neko je očigledno rekao Mičovom istražitelju gde može da je nađe. Osetila je kako joj je jeza
prostrujala kičmom.
„Keli?“
Iznenada, otrgla je ruku iz njegove, ne mogavši više da izdrži kontakt. Vezu, zatvorenu
petlju. Šta je bila petlja? Zapitala se. Vreme? Niz događaja u koje je bila upletena i osuđena da ih
beskonačno ponavlja? I ako je tako, šta će ga ovaj put odvojiti od nje?
„Keli, do đavola, šta nije u redu?“ Prišao joj je i uhvatio je za ramena. „Zar si se ti sve ove
godine krila? Bežala si od nečega?“
Sa teškim naporom i bolom uspela je da sve svoje strahove koji su je progonili vrati u
njihovu mračnu sobu, i za njima da zalupi vrata. Živci, to je sve, govorila je sebi. To je samo to.
Zbog nadolazeće oluje su joj se pričinjavale stvari, bila je napeta i nervozna. A čak i da nije tako,
ovaj put nije mogla da beži. To je već odlučeno.
Pogledala je u Miča, lice mu je ponovo poprimilo mir, pogled mu je bio jasan. Ignorišući
njegovih poslednjih nekoliko pitanja, rekla je: „Samo mislim da je to čudno, to je sve. Kao što
mislim da je čudno što je tvoj otac ostavio ovu kuću meni.“
Mič je na tren zurio u nju, zlokobno stisnutih usta. „Bojd mi je rekao da veruje da od
nečega bežiš, ali nisam hteo da mu verujem.“
 „Bojd?“
„Moj istražitelj.“
Ponovo uspostavivši kontrolu, blago je klimnula glavom. „Oh “ Odmakla se, otresla
njegove ruke s ramena, a zatim bacila pogled na olovno nebo. „Bolje da se vratimo. Oluja samo
što nije počela. A i more se promenilo.“ Poslednja opaska je, začuđujuće, bila sasvim prikladna.
Krenula je ka kući. Bez reći, ali i bez promene svog mračnog izraza lica, Mič ju je pratio.
***

Evan Bojd je pustio dvogled da mu padne oko vrata. Namrštio se, sakriven među senkama
drveća tik uz granicu starog Mičelovog imanja. Predugo je bio u ovoj igri da bi sebi dozvolio čak
i tračak krivice što posmatra druge bez njihovog znanja, ali je osećao malu neprijatnost što je
posmatrao ovo dvoje na plaži. Emocionalni intenzitet među njima je bio gotovo vidljiv golim
okom, do te mere da se osećao kao uljez u trenutku tuđe ekstremne privatnosti.
Zvanično, on više nije radio za Džona Mičela. Ono jutro kada je njegov bivši poslodavac
stigao u Portland i čuo informacije o Keli Rasel, Bojd je dobio svoj poslednji ček, zapanjujući
bonus, i bez obzira na očiglednu Mičelovu potrebu da odmah ode kod dame, iskrenu zahvalnost.
To je Bojda i zadržalo u okolini Portlanda; gledajući Mičela kako se oporavlja mesecima,
upleo se u ovaj slučaj mnogo ličnije nego što je to za njega uobičajeno, i želeo je da zna kako će
se sve završiti. I bez obzira što je posao za koji je plaćen završen, i dalje ga je mučio osećaj da
nešto nije bilo kako treba.
I sad, gledajući na plaži ono što je izgledalo kao početak suočavanja, a koji je mlada dama
sasekla, Bojd je u to bio sve sigurniji. Ona se plašila - i to ne Džona Mičela. Imala je vrstu
samokontrole kakva se može izroditi samo iz najdubljeg životinjskog instinkta za
samoočuvanjem.
Gledao je kroz drveće na kuću koja se jedva videla s mesta na kom je stajao. Malo je
njuškao okolo i otkrio da prilično dobar elektronski sistem obezbeđenja štiti samu zgradu, ali je
imanje bilo širom otvoreno, i tu su bili ranjivi. A predobro je znao da ako neko stvarno želi da
uđe u kuću, može to i da uradi.
Naravno, ako pretpostavimo da je mogućnost nekog fizičkog napada ono čega se dama
plaši. A to je bilo i najverovatnije; nije delovala kao tip osobe koju je lako zaplašiti, pa ako joj je
neko pretio, postarala bi se da bude sigurna u to da te pretnje nisu prazne.
Pitanje je samo bilo, ko? Bojd je radio na dovoljno slučajeva zlostavljanja u porodici da
zna da je u pitanju bivši muž, ali se mučio da otkrije motiv, Keli Rasel je dobila razvod bez
osporavanja, i vratila svoje devojačko prezime. Nije prihvatila ni paru kao poravnanje ili
alimentaciju, a dece nisu imali. Njen bivši je imućan čovek; Mičel to nije želeo da zna, ali je Bojd
uspeo da iščačka nekoliko činjenica o Bredfordu Vestu i taj čovek nije imao potrebu da progoni
Keli, bar ne finansijski.
Ipak, Bojdova intuicija mu je govorila da je kriv Vest. A Vest, koji je posedovao unosan
lanac turističkih agencija, s vremena na vreme bi sve svoje obaveze preneo na svog zamenika i
nestajao na nekoliko dana ili čak celu nedelju. Bojd nije mislio da je slučajnost što su se u bar tri
poslednja slučaja ti kratki odmori poklapali s vremenom kada je Keli Rasel bežala iz nekog
grada. Vest je morao biti taj od koga je bežala.
Ali zašto?
Privatni detektiv je opet prineo dvogled očima i locirao Mičela i njegovu damu kako se
kreću jednom od vrtnih staza ka kući. Mičel je izgledao i napeto i tmurno, a Keli je prebledela i
lice joj je bilo poput maske. Bojd je tiho zazviždao sebi u bradu. Ako spustiš poklopac na previše
emocija, pre ili kasnije može se očekivati opaka eksplozija. Dvoje koji su upravo ulazili u kuću
su se poprilično napatili, i ako uskoro ne ispuste bar delić te napetosti, jedno ili oboje se mogu
raspasti u paramparčad.
Nije želeo da gleda kako se to dešava, ali on tu nije mogao ništa. Jedino što je možda
mogao da učini za njih je da sazna da li je Vest negde u okolini, nameračen da pravi neke nevolje.
A ako je to bio slučaj, Bojd je imao neke veze po Portlandu, kao i po drugim mestima. Možda bi
tu mogao nešto da učini.
Iznenadni nalet vetra ga je naterao da se strese i pogleda u teške sive oblake koji kao da su
se spuštali na njega. Oluje na Pacifiku mogu biti čudovišne, a ova koja se lagano razmotavala,
delovala je kao da ima bar par očnjaka i kandži.
Mrzeo je oluje.
***

Keli oluje nisu smetale. Mrzela je osećaj napetosti kad nailaze, ali kad počnu, bila je u
redu. Kad je vetar počeo da zviždi i zavija samo neki minut nakon što su ušli u kuću, osetila je
kako joj napetost malo popušta. Ali ne potpuno, jer je Mič bio previše tih, previše obazriv; bilo je
nečega u kamenom izrazu njegovog lica što joj je govorilo da je njegova tačka pucanja odmah tu
iza ćoška.
Mogla je da se povuče u svoju kancelariju, ali nije. Skupljala je snagu da mu kaže istinu;
ako je postojala čak i najmanja mogućnost da je u opasnosti jer se nalazi blizu nje, morao je to da
zna da bi bar bio na oprezu. A morala je da prizna da ta mogućnost postoji.
Kad su ušli u kuću, automatski je otišla u kuhinju. „Ovaj put, ja kuvam“, rekla je ne
gledajući u njega. „Da li je supa u redu?“
„Može“, glas mu je bio neprirodno mek.
Keli je gledala okolo šta joj sve treba dok se saginjala da iz ormarića izvadi lonac, ali je
nežno rekla: „Samo lagano, Miče. Reći ću ti sve. Samo mi je potrebno nekoliko minuta, u redu?“
Mislila je da je to vreme potrebnije njemu nego njoj, mada još uvek nije rešila koliko će toga da
mu kaže.
,,U redu“, napokon je rekao. „Idem da zapalim vatru u dnevnom boravku. Tamo će nam
biti bolje dok pričamo.“
Čula je kako je vetar ispred naglo jauknuo, i složila se: „Savršeno vreme za vatru“. Nije
čula kada je otišao, ali je osetila njegovo odsustvo. Oboje smo previše uzrujani, priznala je sebi.
Naravno, prošlo je tek dvadeset četiri časa od kada se opet pojavio u njenom životu, i cela
situacija je bila preopterećena neobičnostima i s previše emocija. Bilo bi nemoguće sve to rešiti
brzo, čak i da su imali priliku da pokušaju.
Keli je skuvala supu, delimično osluškujući oluju koja se napolju zahuktavala i kišu koja
je počela da dobuje po prozorima. Kada je lagani obrok bio spreman, stavila je sve na veliki
poslužavnik, a Mič se tiho pojavio i sve to odneo u dnevni boravak. Namakao je draperije da
ukloni vidljive dokaze olujnog besa, i prostoriju su mekano osvetljavale lampe i pucketajuća
vatra.
Krenula je ka jednoj od velikih fotelja, ali je oklevala i umesto toga se sklupčala u ćošku
kauča, grejući hladne ruke šoljom tople supe. Mič joj se pridružio, pazeći da ostane tridesetak
centimetara razmaka između njih, i ona se pitala da li je i on svestan te udaljenosti kao i ona.
Pitanje je došlo posle koji minut, kada su završili s jelom. „Od koga bežiš, Keli?“
 „Od bivšeg muža.“
Mič je klimnuo glavom, kao da je očekivao taj odgovor, bez obzira na način na koji joj je
postavio pitanje. „Zbog čega?“
Keli je pogledala u šolju kafe u svojim rukama, i pomislila kako sve to zvuči
melodramatično. Policija je svoje mišljenje jasno iznela. „Zato što hoće da me ubije.“
Polako, Mič je spustio svoju šolju sa kafom na stočić između njih i kamina. Zatim se
naslonio i okrenuo ka njoj, čekajući da mu presretne pogled. „Pretio je da će to učiniti?"
Klimnula je glavom, odgovarajući na iduće pitanje pre nego što je stigao da ga postavi. „I
ja mu verujem. On nije neko ko izgovara prazne pretnje."
Mič se mrštio, izgledajući opasnije nego što ga je ikada videla, vatra je bacala svetlost na
povez preko njegovog oka, a drugo oko je bilo skupljeno. „Da li si išla u policiju?“
Keli se isprazno nasmejala. ,,U tri različita grada. Ali ne mogu nekog da uhapse samo
zbog pretnji, a ja nisam mogla da dokažem da će on učiniti išta više. Moja reč protiv njegove, a
on odlično ume da ubedi ljude da mu veruju.“ I dalje je vagala u mozgu koliko tog tačno da mu
kaže, s trzajem odbacujući ono najgore jer nije bila sigurna da to uopšte može naglas da izgovori.
„Zašto želi da te povredi?“ Mič nije sumnjao u ono što mu je govorila, samo mu je bilo
teško da poveruje da iko može da pogleda Kelino prelepo, nežno lice, i pomisli na nasilje.
„Odgovor na to pitanje je malo komplikovaniji“. Skrenula je pogled s njega na vatru u
kaminu. „Jer sam ga ostavila. To je bio udarac za njegov ego. Jer sam ga naterala da mi da
razvod. On mrzi da se bilo kome povinuje, da bude primoran da uradi nešto što ne želi. Ali na
prvom mestu, zato što znam nešto o njemu što on ne želi da bilo ko drugi zna. On voli moć, a ja
sam mu oduzela delić te moći, držeći mu pretnju iznad glave.“
„Kakvu pretnju?“
„Radije ne bih o tome, Miče. To nije bitno. Bitno je da je ta pretnja bila okrenuta protiv
njega dovoljno da mi da slobodu, ali ništa više od toga. Ako bih s tim izašla u javnost, to ga ne bi
zaustavilo. Potplatio bi nekog ili bi našao neki drugi način da se iz toga izvuče. A onda bi krenuo
za mnom.“
„I tako si ti bežala.“ Gledao ju je pažljivo, i video kad se umalo trgla. Kakva god da je
bila sa osamnaest, Keli je sad bila snažna žena i mrzela je da beži; to mu je, više od svega,
govorilo koliko je ta pretnja prava.
„Delovalo je kao jedini odgovor. Prvo sam mislila da će se umoriti od jurnjave i dići ruke,
ali više to ne mislim. Preselim se u novi grad, u novu državu, i nekad prođu meseci pre nego što
ga vidim na uglu ulice kako me gleda. Ili podignem slušalicu i čujem njegov glas. Prvih nekoliko
puta sam zvala policiju; a kad bi oni proverili, on je nevino bio u Maršalu - svom rodnom gradu u
Teksasu - i imao je hrpu svedoka da potvrde da odatle nikada nije otišao. Pre nego što bi stigla da
se spakujem i pobegnem dalje, stan bi mi bio uništen ili automobil izlupan.“
„I to nije ostavilo nikakav utisak na policiju?“
Keli se nagla da spusti šolju s kafom na stočić, zatim slegla ramenima dok se naslanjala.
„Nije. Uvek sam živela u velikim gradovima u kojima se takve stvari dešavaju. To su bar meni
govorili. Znala sam da je Bred unajmio ljude da obavljaju prljave poslove za njega, ali nisam to
mogla da dokažem. Nakon nekog vremena sam prestala da se zamaram s policijom.“
Bred. To ime mu je odzvanjalo u glavi, zabadajući se duboko kao otrovni trn. Kakav je
čovek bio taj Bred kad je mogao da teroriše ženu koja mu je verovala dovoljno da se uda za
njega? A bilo je tu još toga, Mič je to znao. Grudva bola, mučni bes je rastao u njemu. Bez obzira
na njen ravan glas i lice bez izraza, znao je da se Keli duboko i iskreno plaši svog bivšeg muža, a
ako je verovala njegovim pretnjama, to je bilo samo zato što joj je pretio i ranije, i izvršavao te
pretnje.
 „Keli, šta ti je uradio?“, Mič je čuo svoj promukli glas. Iako nije bio siguran da će podneti
da čuje odgovor, znao je da ga mora čuti. Video je kako se trznula, kako joj je lice postalo napeto,
a oči se širom raširile dok je bledo zurila u vatru. Iako ni mišić nije pomerila, imao je jasan
predosećaj da se povukla u sebe, kao da je neka zaštitna ograda smrskala njegovo iskreno pitanje,
i sada je pomamno pokušavala da se od toga sakrije.
„Zaboravi na to, Miče“, prošaputala je.
„Ne mogu.“ Nagnuo se ka njoj, uzevši njene hladne ruke u svoje i osetio drhtanje koje
nije bilo vidljivo. „A ne možeš ni ti“, znao je da mu glas zvuči previše grubo, ali nije ništa mogao
da učini tim povodom.
„Ne želim da pričam o tome“, glas joj je zvučao tanušno.
„Keli, moraš.“ Ovaj put je morao da je pogura, da je natera da mu kaže. Nije želeo to da
sluša, Gospode, ne; sama pomisao na to šta joj je učinjeno rađala je takve sirove i ubilačke želje u
njemu da je jedva mogao da diše. Ali je sve to bilo zarobljeno u njoj, sećanja o kojima je samo
mogao da nagađa, i dok ih sve ne izbaci odatle, nije moglo da bude nikakvog isceljenja.
„Molim te, ja...“
„Tukao te je, zar ne?“
Ponovo se trznula, zbog njegovog grubog glasa, ili zbog pustoši te male, jake reči koja je
označavala bol i teror. Zatim, polako, dok joj se u očima oslikavala vatra njenog privatnog pakla,
klimnula je glavom.
Mič je želeo da je zagrli, da obavije ruke oko njenog napetog tela koje se treslo, i da
odagna sav njen bol. Ali neki novi instinkt mu je govorio da neće moći da mu ispriča sve ako joj
bude previše blizu, ako bi joj dodirnuo išta sem ruku, razbila bi se u hiljadu delića.
Nekako je uspeo da zauzda svoja osećanja i ublaži grubost u svom glasu: „Reci mi, dušo.“
Silovito se stresla. „Nemoj. On me je tako zvao.“
Mič je stisnuo zube toliko jako da ga je zabolela vilica. To kopile. Da može toliko da
ukalja običan nadimak iz milošte, da joj postane nepodnošljiv. Držeći je nežno, ali čvrsto za ruke
koje su se tresle, ponovio je: „Reci mi.“
I dalje ga ne gledajući, mekog i udaljenog glasa, promrmljala je: "Gledala sam na
televiziji reportaže o zlostavljanim ženama, i uvek sam se pitala kako mogu da ostanu s nekim ko
ih je povredio. A onda sam otkrila. To je zastrašujuće lako. Verovati u izvinjenja i obećanja.
Gledati se u ogledalu i reći sebi da će modrice i posekotine zaceliti - jer su i ranije prolazile. Više
se plašiti da ostaneš sam, nego da ćeš opet biti povređen.“
„Keli...“
Kao da nije čula njegov tihi glas. „U početku nije bilo toliko strašno. Bio je vrlo
posesivan, ali i veoma šarmantan, i u prvih par nedelja njegovi zahtevi su bili skoro usputni.
Onda je jednog dana izgubio živce i ošamario me. Više se ne sećam ni zbog čega. Bilo mu je
mnogo žao. Poslao mi je cveće i malu zlatnu narukvicu. Mislila sam da je samo izgubio kontrolu,
i nisam ga se plašila. Tada još ne.“
Mič je bio nem, zureći u njeno bledo lice i osećajući hladnoću zbog slika koje mu je njen
tihi glas oslikavao. Nikada u životu nije bio toliko svestan neumoljive želje da ubije drugo
ljudsko biće; da je to kopile sad stajalo pred njim, Mič bi ga gledao kako umire i ne bi osetio ni
mrvu sažaljenja.
Keli je i dalje gledala u vatru, a glas joj je još uvek bio bezvučan. „Sledeći put me je
oborio na zemlju. Bilo je još više obećanja i cveća. Mislim da sam tada počela da se plašim. On
je krupan muškarac. Moćan. Pa sam se trudila da ga ne naljutim.
Da budem dobra žena. Ali bih uvek uradila nešto pogrešno. Ili bih rekla pogrešnu stvar...“
„Keli, ne! To nije tvoja greška! Ti si bila žrtva; nisi ti kriva za to što ti se desilo.“
 Blaga namrštenost je poremetila mirnoću njenog lica. „Zar nisam? Ostala sam s njim.
Skoro godinu dana. Čak i nakon što sam shvatila da to neće prestati. Čak i kada je postajalo sve
gore, ostajala sam s njim. I stalno sam se trudila da budem dobra. Videla bih kako mu se menja
izraz lica, i odmah bih počela da se izvinjavam, mada nisam znala šta sam zgrešila. Govorio mi je
da je to moja greška, da sam ga ja naterala da to uradi, i ja sam mu verovala. A kada jedva puta
morao da me odvede kod doktora, rekla sam ono što mi je rekao da kažem, da sam pala
niz stepenice. Doktor je znao, ali mu je Bred platio silne pare i shvatila sam da ga neće prijaviti.“
Bože, koliko li je gadno povredio ako je taj kučkin sin morao da je odvede kod doktora!
Mič se gvozdenom voljom suzdržavao, ali je osećao kako mu se trzaju mišići kao odgovor na bol
i gnev koji je osećao.
„Ali je doktor zadržao nalaze i podatke. I ja sam ih kasnije otkupila od njega. To sam
upotrebila da nateram Breda da mi da razvod, medicinske nalaze. Unajmila sam advokata, i on je
pripretio da će sve objaviti. Bred to nije mogao da podnese."
Mič je progutao sopstveni bes. „Šta te je na kraju navelo da ga ostaviš?“, pitao ju je, ne
sasvim siguran da želi da čuje odgovor.
„Dugo nisam shvatala šta mi se dešava“, promrmljala je. „Ali je onda, jednog dana, došao
kući i iz čistog mira se bacio pravo na mene. I zatekla sam sebe... šćućurenu... uz zid, u uglu. Kao
uplašena životinja.“
Okrenula je glavu i po prvi put ga pogledala, dok su njene prelepe, okrugle oči bile
mračne od sećanja na taj trenutak. „Životinja. U to me je pretvorio. Znala sam da je bolje da
budem sama nego da se pretvorim u životinju.“
 V

Psujući toliko tiho da mu je glas bio jedva čujan, Mič je obgrlio njeno ukočeno telo i
držao je na svom krilu. Nije se bunila, ali nije ničim odgovarala na njegovu nežnost. Kada je
naslonio njenu glavu na svoje rame, dozvolila mu je da tu i ostane, ali su joj prsti bili čvrsto
ispreplitani na butinama.
Mogao je da oseti kako drhti, poput lastika zategnutog do ivice pucanja. Obavio je obe
ruke oko nje, nesvesno je ljuljuškajući, a obraz je naslonio na njenu mekanu kosu. Kada je
napokon uspeo da utiša nemušte kletve koje su se podizale iz dubina njegovog bića gde mu je
rastao bes, promrmljao je hrapavim glasom: „Nisi ti bila kriva.“ Osećao je da ona nekako misli da
je sve to bila njena krivica. „Ti nisi ništa učinila, ništa, čime bi to mogla da zaslužiš, draga.“
„Jesam.“ Glas joj je bio veoma tih. „Ostavila sam te.“
To ga je potreslo, još više zbog sopstvenih nerazumnih osećanja gorčine i izdaje. Po prvi
put, osetio je kako ga te izjedajuće emocije napuštaju; nakon svega što je Keli propatila, njegova
ljubomora i gorčina su mu delovale sitničavo.
„Slušaj me“, glas mu je bio tih kao njen. „Ne možeš više da osećaš krivicu zbog toga.
Toga ne sme da bude među nama, Keli, video sam svoje lekarske nalaze i znam šta su ti doktori
rekli. Kad sam se probudio iz kome, prve reči koje mi je doktor uputio su bile da niko nije
očekivao da se ikada oporavim. Imala si sve razloge da im veruješ, i apsolutno nijedan razlog da
me čekaš.“
"Ali, ti si tu“, promrmljala je. „Trebalo je da znam da ćeš se izvući, bez obzira šta su drugi
govorili. Trebalo je da te volim dovoljno da verujem u to.“ Stegnuo je ruke oko nje. "Niko od nas
ne može da vidi budućnost, a sudbina svakog prevari. Nije bilo pitanje da li si me dovoljno
volela, to ništa ne bi moglo da promeni. Ti nisi ostavila mene; ja sam ostavio tebe. Bog zna da to
nije bio moj izbor, ali se svejedno desilo. A izgubila si i sve ostale. Keli, voleo bih da možemo da
se vratimo kroz vreme i počnemo ispočetka, ali ne možemo. I sama si to rekla; moramo ići
napred. Moraš da prihvatiš činjenicu da ni zbog čega ne treba da osećaš krivicu. A činjenica je i
da nikada nisi mogla da uradiš ništa toliko loše da bi zaslužila to što ti je to kopile učinilo.“
Napetost joj je lagano napuštala telo, a glas joj nije bio više toliko umrtvljen kad je
progovorila: „Moja glava to zna, ali osećanja... Zapitala sam se hiljadu puta kako sam mogla da
ostanem s njim. Jesam se plašila da budem sama, ali negde, još dublje, mislim da je deo mene
zaista verovao da zaslužujem da budem povređena.“
„Nisi to zasluživala. Ne zaslužuješ.“ Promeškoljila se na njegovom krilu, a on je popustio
svoj zagrljaj dovoljno da može da se uspravi. Pogledala ga je mirno, s oklevanjem u očima, i
rekla: „To s krivicom je bilo... komplikovano. Osećala sam krivicu što sam te napustila i, u isto
vreme, krivicu jer nisam mogla zaista da te zaboravim.“
Podigao je jednu ruku i nežno joj obuhvatio obraz. Osetio je kako mu srce kuca u naletu
iznenadne nade, osećao je satensku mekoću njene kože pod prstima, dok joj je palcem polako
prelazio preko brade. „Rekla si da si me sahranila“, podsetio ju je.
Brzo je skrenula pogled, a onda ga vratila na njegovo lice. „To nije bila prava istina.
Mislila sam da jeste. Poslednji put kad sam otišla da te vidim, čak sam ti rekla zbogom, naglas.
Znala sam da se više neću vraćati. I bila sam veoma mirna tada. Sigurno sam vozila preko 160
kilometara pre nego što sam zaustavila auto jer od suza više nisam videla put.“ Mič je krenuo da
je privlači ka sebi, jednom rukom je obuhvatajući iza vrata, ali se zaustavio kad je odmahnula
glavom blago protestujući. Očima je i dalje fiksirala njegovo lice. Istim tihim,
oklevajućim glasom, nastavila je da priča.
„Mislila sam da je sve gotovo. A onda nekoliko meseci kasnije, upoznala sam Breda.
Pitao si me da li sam ga volela. To je jedan od razloga zbog kog osećam krivicu, jer nisam mogla
da ga zavolim. Nikada nisam mogla da mu kažem da ga volim, čak ni kasnije, kad sam mu
govorila sve što je želeo da čuje. Pričala sam mu o tebi, i jednom, kada je bio ljut, rekao je da je u
njegovom krevetu duh. Da ne mogu da ga volim kako dolikuje, zbog tebe. I ja sam shvatila da ti
uopšte nisam rekla zbogom, samo sam otišla od tebe.
Udahnuo je vazduh, i rekao: „Zašto si me lagala?“
Keli je blago podigla ramena, a zatim se opustila. „Šta sam drugo mogla da ti kažem,
Miče? Znala sam da devojke koju si voleo više nema. A ja sam shvatila da ne mogu da podnesem
da me neko poseduje. Sve se promenilo“.
,,A sada?“, upitao ju je tiho.
Ponovo je zbunjeno slegla ramenima. „Sada? Ne znam. Juče mi je sve delovalo
jednostavno. Tebi je bio potreban završetak, a i meni. Mislila sam da samo treba da provedemo
malo vremena zajedno, da ga nađemo. Ali ti si se promenio na način koji nisam očekivala. Nisi
više čovek kakvog pamtim, čovek koga nisam mogla da zaboravim, a opet, osećam... povezanost
s tobom“.
„Znam.
„Kako možeš da znaš?“
„Jer je osećam i ja.“ Zadržavajući njen sramežljiv pogled svojim, polako je rekao: „I
mnogo je snažnija nego pre deset godina, Keli. Ta povezanost je jaka, bolna, i komplikovana, i na
smrt me plaši.“
„Stvarno?“
Teško je uzdahnuo. „Naravno. Oboje smo potpuno drugačiji ljudi, gotovo stranci, ali ne
sasvim. Pre deset godina ti si bila Keli. Samo Keli. Nek’ mi je bog u pomoći, nisam ni mislio na
tebe. Gajio sam osećanja prema tebi, ali nisam razmišljao o tebi. A kad bih te pogledao, video
sam bakarnu kosu, ljubičaste oči, i osmeh. Lepo i lako.“
„Ali sada nije tako?“
Mič se tiho nasmejao. „Ne. Sada nije tako. Stalno mislim na tebe. Bakarna kosa i
ljubičaste oči. Ali sada ima senki u tim očima, a kosa je zlatnija nego Što pamtim. Vidim snagu, i
bol, i inteligenciju. Vidim ženu na mestu devojčice. Ali mi nisi stranac. Glava mi kaže da će mi
trebati godine da te upoznam onoliko koliko želim, ali te moje srce poznaje. A ono u šta sam
najsigurniji je da ne mogu da te posedujem. Koliko god to želim, znam da bih te zauvek izgubio
kada bih to pokušao.“
Keli ga je gledala, bio joj je blizak, toliko drugačiji od čoveka kakav je nekada bio.
Prestala je da se zavarava da želi da se sve među njima okonča, ali se plašila ponovne ranjivosti.
Znala je, bez sve sumnje, da je Mič nikad ne bi fizički povredio, ali postoji mnogo načina na koje
neko može biti povređen, namerno ili ne. I tu nema garancija. On možda neće moći da savlada
svoju posesivnu prirodu; ona možda otkrije da je Bredova okrutnost potpuno uništila njenu
sposobnost da voli; možda zajedno otkriju da se previše toga desilo među njima, previše sećanja,
previše promena.
Htela je da ustane iz njegovog krila, ali ju je držao nežnim stiskom.
„Keli, znam da se plašiš. Znam da nijedno od nas nije više isto kao pre deset godina. Ali
su nas te promene ojačale, a veze među nama nisu prekinute. Oboje to osećamo.“
Klimnula je glavom. „Znam. Samo nisam sigurna šta to znači. Nisam sigurna šta osećam,
I napravila sam mnogo grešaka. Sumnjam da bih podnela da napravim još jednu.“ Ovaj put ju je
pustio, da može da se uspravi.
Mič je sedeo gledajući je, prisiljavajući sebe da ostane miran jer je osetio da joj je
potrebna distanca. „Mislim da vredi rizikovati“, tiho je rekao. „Ne verujem da bismo mi ikada
bili greška, Keli. Ali želim da nešto shvatiš. Šta god napravili zajedno, ne može biti izgrađeno na
krivici. Treba da mi priđeš zato što to želiš - ne zato što smatraš da mi nešto duguješ.“
Oklevajući je progovorila: „Juče si rekao da ti dugujem.“
„Žao mi je zbog toga“, momentalno joj je odgovorio. Njegove stegnute usne su se blago
iskrivile. „Nisam hteo da me odbaciš, a da nam ne pružiš šansu, ali to nisam smeo da ti kažem.
Jedino što dugujemo jedno drugom je iskrenost. Ja sam tebe ostavio bez ličnog izbora; a ti si
mene napustila jer niko nije mogao da ti pruži ni mrvicu nade da ću se ikada probuditi iz kome.“
„I ne kriviš me zbog toga?“ Odmakla se nekoliko koraka od njega, ka kaminu, ne
gledajući ga zbog težine pitanja koje mu je postavila.
Mič je oklevao, ali njegova odlučnost da moraju biti iskreni jedno prema drugom ga je
nagonila da joj kaže istinu. „Krivica nije prava reč. Deo mene - onaj nepromišljeni, nerazumni
deo - oseća se ogorčeno. Možda čak i izdano. Ali to osećanje sve više bledi. Tvrdim ti da je
tako.“
„Ali šta ako ne izbledi?“ Gledala ga je, osećajući kako su joj oči vrele i bolno suve. „Šta
ako mi nikad u potpunosti ne oprostiš što te nisam čekala?“
Ustao je, ali joj se nije približio. Vrlo lagano je progovorio: „Keli, da me jesi čekala, da
sam te našao kraj kreveta kad sam se probudio, mislim da bismo izgubili nešto veoma vredno, što
tek sad otkrivamo.“ „Zašto?“
„Jer bi ti, na mnogo načina, i dalje bila devojka koju sam voleo, ali o kojoj nisam
preterano razmišljao. Čekanje bilo čega je neka vrsta praznog hoda; ne bi se puno promenila da si
me sve te godine čekala. Danas si drugačija ne zbog Kitove smrti, ili smrti tvojih roditelja, već
zato što si naučila tešku lekciju o tome kako je biti sam. A prvi korak ka tome što si naučila je bio
da odeš od mene. Da to nisi naučila, da sam se probudio i zatekao te kako me čekaš, još čvršće
bih se držao žene koju nikad nisam ni pokušao da razumem. I mislim da bih te tako
izgubio.“ Keli je razumela šta je hteo da kaže. Povezivala bi ih prošlost, ali niko od njih ne bi bio
primoran da otkrije samosvest potrebnu da jedno drugo dožive kao različite i odvojene individue.
Poput dva stranca koji se drže za ruke u mraku, bili bi povezani zbog straha od usamljenosti.
Bolje je biti u paru nego sam.
Susrela je njegov prodoran pogled i progutala knedlu u grlu. „Moram to da čujem, Miče.
Moram da znam da zaista to misliš.“
Klimnuo je glavom, stežući mišiće u vilici dok je postavljao pitanje: „I moraš da
poveruješ da čak i nesvestan deo mene to misli, zar ne?“
„Da. Možda to nije racionalno, ali ne mogu da se rešim krivice dok ne shvatim da si mi
oprostio.“ „U redu.“ Osmeh mu je bio pomalo napet. „Radiću na tome."
Odlaganje pogubljenja. To su bile reći u Kelinoj glavi. Ponovo su, na kratko, ispoštovali
nagon koji ih je povezivao, i približili se jedno drugom dovoljno da se suoče sa jednom od
prepreka među njima. Ovaj put, skoro pa dovoljno da se u prolazu dodirnu. A onda, oprezno,
vratili su se na bezbednu distancu, obazrivo se gledajući kroz prostor koji ih je delio.
Odolevala je impulsu da se potpuno preda nagonu koji ju je vukao ka Miču, da dozvoli
sebi da pretrči taj prostor i baci mu se u naručje. Mada je to bilo mesto na kom je želela da bude,
instinkt joj je govorio da ako mu se preda prelako i nepromišljeno, nikad neće moći da shvati i
ceni ono što bi mogla da ima s njim. A bez razumevanja i poštovanja, čak se i ljubav može
pretvoriti u zamku.
Ljubav? Ljubav...
Duboko je udahnula i slegla ramena, u pokušaju da se oslobodi iznenadne tenzije. Ne,
shvatila je, nije iznenadna; samo se nagon da bude s njim toliko pojačao da joj je delovao kao
sasvim novo osećanje. Do sad se nije usuđivala da definiše sopstvena osećanja, i to što im je dala
ime je oslabilo njen otpor prema njemu.
„Mislim da je najbolje da se vratim poslu“, pažljivo je rekla.
Delovalo je kao da Mič okleva, a onda je progovorio: „Na plaži si bila uzrujana. Misliš da
te je tvoj... misliš da te je našao? To te brine?“
Bilo mu je teško da imenuje Breda kao njenog bivšeg muža, shvatila je. Zapitala se da li
će ikada moći da svari činjenicu da se udala za drugog muškarca. Starom Miču to ne bi pošlo za
rukom, znala je.
„Ne znam“, napokon je odgovorila. „Imao je privatnog detektiva koji me je pratio; mislim
da sam mu pobegla pre Tusona. Ili ipak nisam nikada. Bred je možda već u blizini. A možda je i
u Teksasu. Samo budi obazriv, važi? On je opasan.“
Mič je sporo klimnuo glavom, posmatrajući je.
Krenula je ka vratima, osećajući se kao da ju je utihnula oluja nemilosrdno izlomila.
„Keli?“
Zastala je kod vrata i pogledala ga. Bio je ozbiljan, nepomičnog lica.
„Srećan ti Dan zaljubljenih“, meko je rekao.
Umalo da je u trenu napusti mrva otpora koji je prema njemu osećala. Bez obzira da li bi
bilo bolje da do nesreće nikad nije došlo, ili da ga je čekala, ili čak da im je najbolja šansa za
sreću bila upravo sad, ostaje činjenica da bi se venčali pre deset godina na današnji dan.
Nemoćna da kaže ni reč, Keli je samo klimnula glavom i pobegla iz sobe. Otišla je u
svoju radnu sobu i čvrsto zatvorila vrata za sobom, oslonivši se na njih na tren. Zatim je otišla do
stola i sela, bledo gledajući u uredno naslagane fascikle, mape i grafikone.
Volela je Miča. Po drugi put u životu, zaljubila se u njega. Ili možda nikad nije ni prestala
da ga voli; možda je to osećanje raslo i tiho se menjalo u njoj tokom svih ovih godina. Promenilo
se, to je znala.
To nije bilo bezrezervno obožavanje deteta, to je bila bolna, neizvesna ljubav žene.
Ovaj put se plašila ljubavi. Može li ona da ga voli onako kako muškarac to očekuje?
Može li toliko da mu se da, a da ne izgubi sebe?
A šta je s Mičom? Čak i da pretpostavi da joj može iskreno oprostiti što ga nije čekala, što
se udala za drugog, može li da zavoli ženu kakva je postala? Može li da pobedi svoju posesivnost,
da joj dovoljno veruje da joj pruži dovoljno prostora? A kad postanu ljubavnici...
Ljubavnici. Keli je zadrhtala, pitajući se da li je Mič uspeo da shvati ono što nije mogla da
mu kaže. Seks nije bio nešto u čemu je uživala s Bredom. Upravo suprotno, u stvari. Nije bio
brutalan - osim u nedeljama pre nego što ga je napustila - ali je uvek bio nestrpljiv i grub. Prvi put
je bilo grozno, poslednji put još gore. Više nego jednom, koristio je seks kao kaznu jer je znao da
ga je mrzela, i mada je shvatala da je njegov način bio uvrnut i bolestan, nije mogla a da se ne
zapita da li će posle njega ikada više moći da uživa u seksu, i fizički i emotivno?
Znala je da je ono što oseća prema Miču sazdano od želje koliko i od ljubavi, ali se i dalje
plašila da kad bi vodio ljubav s njom, ne bi mogla da mu se preda. Možda će osećati isto što je
osećala i s Uredom: davljeničku bespomoćnost zato što ju je muško telo pribilo i iskoristilo,
Bred je to video na njenom licu, osećao je u njenom napetom telu, ma koliko da se trudila
da to sakrije; to je bila jedna od varnica koja mu je aktivirala bes. Čak ni sad nije bila sigurna da
li je zbog toga bio povređen, ili je njegov ogromni ego prosto zahtevao da svaka žena s kojom je
bio smatra da je odličan ljubavnik. Šta god da je bio razlog, nju je krivio za to što nije uživala u
krevetu. Nju i Mičov duh, za koji je smatrao da ih razdvaja. A svoj bes je izražavao ruganjem,
hladnim ponižavanjem i bolnim zahtevima.
Prošle su godine, ali ona to nije zaboravila.
Šta ako ta sećanja budu još jedna prepreka između nje i Miča?
Nakon dosta vremena, podigla je prvu fasciklu sa uredne gomile na svom stolu. Imala je
dosta prakse u tome da isprazni svoj um, i sada je to prizvala. Pažljivo se fokusirajući, prionula je
na posao.
***

Mič je ostao u dnevnoj sobi dugo nakon što je Keli otišla, gledajući u prazno. Napokon je
uzeo poslužavnik sa stočića za kafu i odneo ga u kuhinju. Brzo je rasklonio ostatke njihovog
ručka, često se zagledajući u telefon koji je visio na zidu blizu ostave. U kući su bile dve zasebne
telefonske linije: jedna je bila u radnoj sobi, a druga u kuhinji; kuhinjska linija je bila povezana i
sa linijom u ulaznom hodniku.
Trebalo mu je samo nekoliko minuta da donese odluku. Otišao je do telefona i ukucao
broj koji je dobro zapamtio jer ga je mnogo puta pozivao u poslednjih godinu dana. Ovaj put, za
razliku od prethodnih, jedini odgovor je bila poruka na telefonskoj sekretarici da ostavi ime i svoj
broj. Mič je prekinuo vezu, ne ostavljajući poruku, i zamislio se na tren.
S drugim pozivom, hotelu u Portlandu, imao je više sreće. Tražio je Evana Bojda, i odmah
su mu dali broj mobilnog telefona na kom ga može dobiti.
Mič se nije mnogo začudio kad je saznao da je Bojd i dalje u okolini. Pozvao je broj
mobilnog telefona, i kada se detektiv javio, rekao je samo: „Miče. Gde ste?“
Nakon kratke pauze, Bojd je odgovorio braneći se: „Malo niže niz put. Znam da ste mi
rekli da odem, ali...“
„Nešto Vas je brinulo?“
„Da. Nešto.“
Čuvši uzdržanost u glasu drugog muškarca, Mič je uzdahnuo i rekao: ,,U redu. Priznajem
da nisam želeo da čujem da Keli od nekoga bezi. Ali, bili ste u pravu.“
„Od bivšeg muža?“, Bojd je oprezno pitao.
„To kopile je pretilo da će je ubiti. Da li motrite na kuću?“
„Tu i tamo. Nisam video nikog drugog, ali nadgledam uglavnom tokom dana.“
Mič se zakratko zapitao da li bi se Keli s ovim složila, ali to pitanje nije promenilo
njegovu odluku. Nije mogao da ignoriše pretnje koje su joj upućene ništa manje nego što je
mogao da ignoriše lupanje svog srca. Polako je progovorio: „Možete li da saznate gde bi on
trebalo da bude... u Teksasu?“
Bojd je pročistio grlo. „Već sam to učinio. Zvao sam njegovu turističku agenciju u
Maršalu, i razgovarao s njegovom sekretaricom. Trebalo bi da je na odmoru, van zemlje. Ali mi
intuicija kaže da je mnogo bliže.“
Mič se umalo nasmešio - zbog njuškala, ne zbog informacije. „Onda dobro. Pošto
očigledno i dalje radite za mene, zaboravite na okončanje ugovora. Želim da to kopile nestane iz
Kelinog života zauvek. Koje su nam opcije?“
„Nemamo ih mnogo, dok ne načini prvi korak. Poznajem neke pandure u okolini, ali ne
znam da li mogu nešto da učine, dok ne popričam s njima.“
 „Uradite to odmah. I ubedite ih da je situacija ozbiljna. Keli nije lako uplašiti, i ubeđena je
da on planira da je ubije. Iz onoga što mi je ispričala, mislim da je sposoban da to učini.
Povređivao ju je i ranije. Miču je bilo teško da te reći prevali preko usana, a glas mu je ogrubeo
kada je to uspeo.
Ravnim glasom Bojd je rekao: „I sam sam se zapitao. Nisam mogao da nađem nikakav
realan razlog zbog kog bi je on jurio. Gledajte, imam li Vašu dozvolu da zaposlim još neke ljude
da paze na kuću? Koncentrisaćemo se na parametre odbrane - na put i na plažu - i kloniće se
kuće. Obećavam Vam da će ljudi koje angažujem biti nevidljivi.“
„Unajmite onoliko ljudi koliko mislite da je potrebno.“
„Dobro. Biće na poslu već večeras. A ja ću da popričam s policijom.“
Popričali su još koji trenutak, dogovarajući se za vreme kada će ga Mič sutra zvati da čuje
kako napreduje. Tada se telefonski poziv završio, i Mič je stajao gledajući po kuhinji, ali ne
videći je. .
Bred. Koliko god da je želeo da nestane opasnost po Keli, toliko je želeo i da propusti to
kopile kroz svoje ruke. Ne bi to dugo potrajalo, pomislio je uz ravnodušnost nastalu od dubokog,
ledenog besa. Nimalo dugo. Dovoljno da nauči njega šta je pravi strah. Taman toliko da mu
polomi sve koščice u telu.

***

Sledeća dva dana su mirno protekla. Mič je rekao da je čekanje bilo čega kao hod u
prazno, i Keli je osećala da je u pravu. Kao da su oboje čekali na nešto odlučujuće. Među njima
se osećala obazriva smirenost, poput tišine pre oluje. Pričali su tokom obroka, ali ništa bitno nije
rečeno. Ona se zakopala u svoj posao, satima, a osim što je pazio na to da jede, Mič joj se nije
mešao u raspored.
Došli su iz servisa da pospreme kuću, baštovani su proveli čitav dan uređujući vrtove, a
Keli je imala još jedan san sa jezivim završetkom.
To je bilo druge noći nakon što je ispričala Miču sve o svom braku. Probudila se pred
zoru, sa krikom zarobljenim usred grla. Sela je u krevetu, tresući se, a zastrašujuće slike su bile
žive u njenom umu. Ovaj put je našla Miča u donjem vrtu, i u početku je sve bilo dobro. Ali onda
ju je poljubio, dodir mu je bio nežan, a ona je osetila samo hladnoću i jezu. Njegova zbunjena
povređenost se brzinom košmara pretvorila u bes, u jasnu odlučnost da je natera da oseti nešto
drugo. Lice mu se toliko užasno izmenilo da je počela da ga se plaši. Povukao ju je na zemlju, u
grmlje bršljana, i ogorčeno progovorio glasom oštrim poput noža.
„Prokleta bila, sada je njegov duh između nas!"
Gledala je njegovo divljačko lice iznad sebe, zaklanjao joj je svetlost - i probudila se sa
krikom u grlu.
Do zore je bilo još nekoliko sati, ali Keli nije bila spremna da ponovo zaspi. Izvukla se iz
kreveta, i ne mučeći se da upali svetio, otišla do vrata sobe i malo ih odškrinula. Čim je
zakoračila u hodnik, ugledala je blagu svetlost ispod Mičovih vrata. Zar je još uvek budan? Po
prvi put se zapitala ima li on sad poteškoća da zaspi. Pomislila je, da se ona probudila
jednog dana i saznala da joj je devet godina života prošlo, plašila bi se da spava, morala bi da
kontroliše san.
Nije bilo dovoljno što mu je sudbina oduzela toliko vremena, ali da mu oduzme i
neophodan mir koji donose spavanje i snovi... sama pomisao na to ju je ispunila bolom zbog
njegovih patnji.
Na tren je poželela da mu pokuca na vrata i pita može li da mu pomogne, ali se oduprla
tom nagonu jer ju je san još uvek progonio. I zato što... Bacila je pogled na svoju providnu belu
spavaćicu, rekavši sebi da to i nije nešto što treba da nosi u noćnoj poseti čoveku s kim pokušava
da bude na distanci.
Bosih nogu je u tišini prošla pored njegovih vrata i nastavila niz hodnik. Krenula je dole
stepenicama, a kuća joj je izgledala neobično čudna, kao što kuće obično izgledaju usred mrkle
noći. Centralno grejanje je dobro radilo; čak i uz svoju tanku spavaćicu i bose noge, nije osećala
hladnoću. Sišla je ne razmišljajući, i obrela se u staklenoj bašti. Mesečina je obasjavala
prostoriju, a bilo je nečeg gostoljubivog u nameštaju od pruća koji je svetleo među
tamnim biljkama.
Sklupčala se na plavo-žutim jastucima naslonjača gledajući terasu koju je kiša isprala, a
da je nije zapravo uopšte videla. Ovo je bila najtoplija prostorija u kući, temperatura i vlažnost
vazduha su pažljivo kontrolisani zbog biljaka, i ona se osećala udobno uprkos svojoj tankoj
spavaćici. Zapravo, nakon nekoliko minuta je osetila težinu u kapcima i skoro neodoljivu želju da
utone u jastuke i nastavi da spava. Zdrav razum joj je govorio da treba da se vrati gore u krevet,
ali nije mogla da se pomeri.
Nije ni primetila kako, ali zaspala je. Duh? Ne. Dodir, lak poput pera, topao na njenim
usnama. Oštar, čist miris poput začina i kiše. Osećaj bliskosti, stvorena veza. Mogla je da oseti
kako pluta naviše kroz belu izmaglicu, iz sna privučena nečim, čemu nema snage, nema volje da
se odupre. Nečim neizbežnim, U njoj, strpljiva mirnoća je popuštala pred čežnjom, dosezanjem,
potrebom. Plašila se da otvori oči. A još više se plašila da ih ne otvori.
Mič se nagnuo nad njom, sedeći na ivici naslonjača i gledajući je. Njegovo strogo lice je
smekšalo, a oko mu je bilo toliko tamno da je delovalo da nema dna. Neizrecivo nežan osmeh mu
je krasio čvrste usne. .
Keli je kroz maglu shvatila da je rano jutro, da je svetlost prepunila staklenu baštu, i da ju
je on poljubio.
„Dobro jutro“, tiho je rekao.
Nije mogla da odvoji oči od njegovog neodoljivog pogleda, osećajući drhtavu neizvesnost
duboko u sebi. „Dobro jutro, nisam nameravala ovde da zaspim“, glas joj je bio tih kao njegov.
„Smešila si se“, rekao je. „Trebalo je da te ostavim da spavaš; izgledala si tako smireno.“
Sada više nije osećala smirenost. Emocije koje su je pratile iz sna su rasle, a on joj je bio
previše blizu da bi im se oduprla. Da li ju je poljubio, ili je to samo bila pusta želja iz njenog sna?
Želela je da je on poljubi. Želela je da zna kako bi se osećala, da li bi ljubav načinila neku razliku.
Želja joj se sigurno videla na licu ili u očima, jer je bilo jasno da ju je on video. Iznenada
mu se stegla vilica, a glas postao nizak i hrapav: „Ne gledaj me tako.“
„Kako?“, jedva je primećivala treperenje u svom glasu. Bez razmišljanja, po prvi put,
dodirnula ga je, rukom po mršavom obrazu. Osetila je pod prstima kako mu se mišići stežu,
njegovu glatku, potamnelu kožu savršeno zategnutu preko kostiju lica.
Mič je zadržao dah i na tren se zaledio kad mu je njena mekana ruka dodirnula lice, zatim
je podigao svoju ruku i prislonio na njenu. „Keli. Mnogo te želim, skoro sam lud od želje. Želim
te od tvoje četrnaeste godine.“ Glas mu je postao grublji, napetiji: „Ne mogu to olako da shvatim.
Kada počnem da te volim, možda neću moći da se zaustavim. Čak nisam siguran ni da mi je
ostalo imalo kontrole.“
Pitao se da li je shvatila koliko je bukvalno mislio to što joj je upravo rekao. Kakva god
da je bila jačina i motiv njegove ljubavi prema Keli pre deset godina, njegova želja je bila snažna
i fokusirana potpuno na nju. Čekao je sa svim strpljenjem koje je mogao da skupi, da ostavi
detinjstvo za sobom, da postane žena kakva mu je bila potrebna. A onda, devet dugih godina
ničega, čak ni snova kojih bi se sećao, i još više od jedne godine intenzivnih fizikalnih terapija,
da se popravi pustoš koju je nanela koma.
Sada je bio u boljoj fizičkoj kondiciji nego ikada u životu. Počinjao je da se nosi sa
većinom svojih gubitaka, čak je prihvatio činjenicu da ni on, ni Keli, više nisu onakvi kakvi su
nekada bili. Emocionalno, i dalje se borio da prihvati te promene.
Ali želja koju je osećao prema njoj, toliko dugo obuzdavana strpljenjem, sudbinom i
spletom okolnosti, promenila se samo tako što je ojačala i postala kompleksnija. Toliko ju je
želeo, da se plašio da će je uplašiti dubina njegove potrebe za njom.
Gledala je u njega, njene prelepe ljubičaste oči su potamnele i postale skoro purpurne, i
mogao je u njima da vidi želju, ali i malu nesigurnost. Nije sklonila ruku. „Je li to upozorenje?“,
blago ga je upitala.
Oklevao je, pa rekao: „Ne želim da pokvarim naš odnos brzajući. Ako nisi sigurna, nemoj
da započinješ nešto što možda nećeš moći da zaustaviš.“
Keli nije morala da se premišlja oko odgovora. Znala je, možda je oduvek znala, da bar
ovo mora da se razreši. Nikada nisu bili ljubavnici, i ako će da grade ikakvu zajedničku
budućnost, moraju da saznaju mogu li to da budu. A bio je samo jedan način da na to dobiju
odgovor. Bila je svesna male, nervozne napetosti zbog svoje mogućnosti da mu odgovori na
želju, ali je od toga bila jača nepoznata čežnja koja je nije napuštala.
Želela ga je. Njeno telo je želelo njegovo sa strašću koja se u njoj gomilala godinama.
„Nisam sigurna ni u šta", napokon je rekla. „Osim da sam uvek žalila za tim što nismo
postali ljubavnici. Šta god da se sada desi, ne želim da žalim za tim ponovo."
„Tada si bila tako mlada“, promrmljao je, slobodnom rukom joj mazeći obraz. „I nisi
osećala isto što i ja.
Iznenadila se. „Ti si to znao?"
„Znao sam. Bila si kao pupoljak, stidljiva i pomalo uplašena." Usta su mu se iznenada
stegla. „Voleo bih...“
Keli nije morala da čuje ostatak njegove prekinute rečenice da zna šta bi on voleo. I ona
bi to volela. Volela bi da je on bio njen prvi ljubavnik. Ali, na istinski način, pomislila je da će on
to i biti. Bred je bio prvi muškarac u njenom krevetu, ali joj nije bio ljubavnik.
„Miče...“
„Nema veze", promuklo je rekao, naginjući se ka njoj dok mu usne nisu bile na šapat od
njenih. Morao je da veruje da će pobediti svoju ljubomoru, i nije imao nameru da dozvoli tim
mračnim osećanjima da se ispreče između njih. „Sad si sa mnom, i to je sve što je bitno."
Osetila je skoro instinktivnu napetost od njegovog prvog dodira, ali trenutni nalet
senzacija i osećanja je bio toliko preplavljujući da je zaboravila sopstvenu nervozu. Njegove usne
su bile tople i snažne, njegova glad jaka i neskrivena, i sve je u njoj odgovorilo sa slepom
potrebom u kojoj nije bilo mesta za sećanja. Ruke su joj poletele ka njegovom vratu, a usta joj se
otvorila za šokantno intiman, neverovatno uzbudljiv nalet njegovog jezika. Želja ju je preplavila
kao vreli talas.
Nije znala. Čak je ni davno stidljivo uzbuđenje, koje je Mičova želja budila u njoj, nije
pripremilo za napeto zadovoljstvo koje joj je doneo njegov dodir. Čitavo telo joj se po prvi put
probudilo, kao da je hodala u snu celog svog života, ćula su joj bila zamagljena i zadimljena iza
nekakve zavese od gaze, za koju nije znala da je tu. Njeni nervni završeci su reagovali kao da je
kroz njih prošao elektricitet, uništavajući impulsi plamenih senzacija su je probijali od glave do
nožnih prstiju.
Obgrlio ju je obema rukama, podižući je sa jastuka tako da je bila pribijena uz njega.
Čvrstoća njegovog grudnog koša je pritiskala njene grudi, i osetila je u njima bol i pulsiranje od
kod se nemoćno stresla. Snaga tih osećanja joj je bila toliko neočekivana i nepoznata, poput
udarca koji je raspršio sve racionalne misli, i bila je svesna zadivljujućeg čuda da je moguće da se
ovako oseća.
Nije znala.
Poljubio je, kao da to jednostavno delo može da odagna deset dugih godina među njima,
kao da čista snaga njegove žudnje može da vrati vreme. I, na neki način, i jeste, mogla je da učini
upravo to. Keli je izgubila osećaj za vreme i mesto, percepciju sebe kao drugačije žene od
devojke koju je Mič nekada voleo. Ništa od toga više nije bilo bitno. Postojali su samo ovaj
trenutak i ova neverovatna osećanja.
„Keli...“ Podigao je napokon glavu, gledajući je pogledom tamnim poput crne vatre.
Mogla je samo da ga gleda u čudu, sve što je žensko u njoj, divlje je odgovaralo na potrebu koja
mu se ogledala na licu. Kao da su mu se kosti ispod bronzane kože zaoštrile, zatežući meso,
čineći crte njegovog uskog lica još upečatljivijim, začuđujućim i primitivnijim, i apsolutno
muževnijim nego ikada pre. Crna traka poveza preko oka je, po prvi put, bila nerazdvojni deo
njega.
Gusari, razvratnici i srcelomci.
Duboko, glasom toliko grubim i napetim da je govorio jedva razumljivo, rekao je: „Ako
želiš da se zaustavim... reci mi sad... dok još mogu.“
Želja za njim, koja je pulsirala kroz Kelino telo sa svakim otkucajem srca, bila je mnogo
stvarnija nego što bi neizvesnost ili napetost ikada mogle da budu, a njen odgovor je bio
nepromišljen kao i naredni udah vazduha. Stegla mu je ruke oko vrata i stisla se jače uz njega.
„Nemoj da staješ“, prošaputala je.
Grub zvuk, poput režanj a, izleteo mu je iz grla dok je saginjao glavu ljubeći je ponovo,
duboko. Zatim je stavio ruku ispod njenih kolena i ustao, držeći je s lakoćom od koje je zadržala
dah. Zakačila se za njega dok ju je nosio kroz kuću do stepenika, fiksirajući pogledom njegovo
lice.
 VI

Mič ju je preneo u glavnu spavaću sobu, gde je krevet koji je napustila usred noći
izgledao isto, sa zgužvanim pokrivačem pomerenim u stranu. Spustio je na postelju i onda joj se
pridružio, njegovo čvrsto telo je bilo naslonjeno na njeno dok se podigao na lakat i snažno je
poljubio.
Osećanja su joj uzavrela, telom kao da je tekla vatra, ali kad je krenuo ustima da se spušta
niz čipku na izrezu njene spavaćice ponovo je postala svesna male, ledene grudve napetosti u
stomaku. Šta ako ne bude mogla da mu odgovori?
„Miče? Nisam nikad... Ne znam da li ću moći...“ Prestala je da priča, ne znajući kako da
mu objasni. Mada mu je verovala, i nije želela da im senka Bredove okrutnosti pokvari ovo što se
dešavalo, borila se s nagonom da ga preklinje da je ne povredi.
U sobi je bilo toliko svetlosti da nije imala gde da se sakrije, što je prizivalo neželjena
sećanja na Bredovo nestrpljenje i njenu stidljivost i skromnost.
Nije želela toga da se seća, ali nije joj bilo spasa; način na koji joj se rugao i primoravao
je da se skida usred bela dana pred njegovim oštrim i ispitivačkim pogledom duboko ju je
uznemiravao, pogotovo jer je imao običaj da ponižavajuće komentariše njeno telo.
Keli je čvrsto zatvorila oči, trudeći se da odagna ta sećanja. Bila su okrutno nametanje,
neizbežni podsetnik na ožiljke koje joj je Bred ostavio, a napetost u njoj je bila sve jača dok se
trudila da je prevaziđe.
„Draga, pogledaj me“, promrmljao je.
Polako je otvorila oči, njegovo lice je i dalje odavalo primitivnu mušku snagu, ali je taj
snažni izraz bio ublažen njegovim nežnim, senzualnim usnama. Hladna sećanja su se povlačila
dok joj je njegovo prisustvo ispunjavalo um.
Nežnim, ali promuklim glasom joj je rekao: „Znaš da nikad ne bih mogao da te
povredim.“ To nije bilo pitanje - ali jeste.
Nakon nekoliko trenutaka, njene ruke koje su kruto ležale kraj nje, podigle su se i obgrlile
ga oko vrata. „Znam to“, prošaputala je. „Ali smo toliko dugo maštali o ovome, i stvarnost s tim
ne može da se meri. Plašim se... da te neću zadovoljiti.“
Sklonio joj je uvojak bakarne kose s obraza, a glas mu je postao nervozniji, s manje
kontrole. „Ne radi se samo o tome, zar ne? To je zbog njega. Njegov duh je između nas. Zbog
onoga šta ti je učinio, zbog straha koji si osećala.“
Kao u njenom snu, samo drugačije. Nije bio ljut, ne na način na koji ju je uplašio u snu.
Ali ovo ga je bolelo, i to ne samo na nesvesnom nivou gde je čučala ljubomora i osećaj izdaje.
„Miče...“
„Mogu da podnesem to što je bio deo tvog života. Mogu čak da podnesem i što je bio prvi
muškarac u tvom krevetu. Ali ne mogu da podnesem da se ispreči između nas, Keli.“
Uljez. Skoro da je mogla da čuje Bredov samozadovoljni smeh, a taj ledeni eho je budio
bes u njoj. „Ne želim ga ovde“, rekla je tresući se. „Ali nije bilo nikog da ga otera, razumeš? On
nije između nas - on je prosto tu, u meni, hladan i užasan.“
Mičova ruka joj je stegla struk, a na tren mu je lice izgledalo još zategnutije. Zatim se taj
napeti izraz opustio, i nagnuo se ka njoj da je poljubi. Njegove usne su se našle na njenim, tople,
stežući sve jače kako mu je želja rasla, i jedva ga je čula kad joj je rekao: „Ja ću biti u tebi.“
To nije bila pretnja, već zavet, pomislila je kroz maglu dok su je zapljuskivali talasi želje.
Svesno, zaključala je svoj um za sećanja, bol i strahove, osetivši kako joj se osećanja ponovo
bude na taj nepoznati, omamljujući način. Zaplela je prste u njegovu tamnu, jaku kosu, dok su joj
usta odgovarala na njegovu glad sopstvenom pojačanom toplinom. Spori talasi vreline su se
menjali, sad su bili vreliji i brži, tutnjajući kroz telo snagom koja nije ostavljala prostora ni za šta
drugo.
Keli je došla do daha kad su se njegove usne spustile niz njen vrat. Oči su joj bile
zatvorene, i jedva da je bila svesna tihog zvuka koji je ispuštala iz grla, kao da prede. Gorela je
gde god da su je njegove usne dotakle, a čudna napetost se budila u njoj, obuzimajući je, ni nalik
na bilo šta što je ikada osetila. Postajalo joj je sve teže da diše, a grudi su je nesnošljivo bolele, i
osećala je neverovatnu potrebu da se pokrene, da se izvije i pritisne telo bliže njegovom jer je
morala, njeno telo i osećanja su žudeli za tim,
Osetila je kako mu se usne spuštaju ka grudnoj kosti, niz čipkani izrez spavaćice, a taj
vreli i vlažni dodir je probijao tanki pamuk. Jednom rukom joj je prešao preko rebra i obuhvatio
dojku dugim prstima mazeći oteklo meso, dok se približavao drugoj bradavici i obuhvatio je
usnama. Naglo se izvila kad joj je strast prostrujala čitavim telom. Njegove usne na njoj, čak i
preko tankog materijala spavaćice, slale su munje neopisivog uzbuđenja do svakog njenog nerva.
Mič je ispustio snažan zvuk iz dubine grla i dohvatio ivicu njene spavaćice da bi je
skinuo. Instinktivno je podigla kukove jer se materijal zalepio za nju, i osetila je njegovu snažnu
ruku iza leđa, kojom je lagano izdigao. Spavaćica je sletela preko njene glave, i čim su joj se ruke
oslobodile rukava, odmah ih je ponovo stavila iza njegove glave. Tek tada je otvorila oči.
Druga vrsta vreline joj je zažarila obraze kad je shvatila da je gola - a on je bio i dalje
potpuno obučen. Ali pre nego što je stigla da se preda stidu, videla je kako je on gleda, i njena
nelagodnost je nestala. Ako je ranije osećala svaki njegov pogled, to nije bilo ni blizu ovoga. Prvi
put u životu bila je svesna svog ženskog tela, i svih prednosti za koje joj ga je priroda i podarila.
Glad koja mu se ogledala u očima je bila toliko intenzivna da je osećala kako je prži pogledom.
Jedva je bila svesna svog disanja, gledajući u njegov napregnut i okupiran izraz lica.
Bio joj je s leve strane, tako da je gledala u njegovu desnu stranu lica, a crni kaišić poveza
koji je preko čela išao do obrve bio je nekako upadljiviji nego sam povez za oko. Proletela joj je
kroz misli njegova rečenica kako žene zapažaju taj povez jer u njima budi materinski instinkt, i
znala je da je njena predstava o tome bila daleko tačnija. U njemu nema ni naznake ptića sa
slomljenim krilom; bio je previše snažan da bi ga ijedna žena doživljavala na taj način.
Gusari, razvratnici i srcelomci.
Po prvi put nije mogla, a da se ne zapita, da li je Mič bio s nekom ženom od kad se
probudio iz kome. Ili u godinama pre saobraćajne nesreće. Pomislila je, koliko su tinejdžeri
samozadovoljni. Tada joj nije padalo na pamet da je teško da će zdrav muškarac, u jeku svoje
seksualnosti, čekati da njegova devičanska mlada odraste. A onda joj je njegov dubok glas
izbacio sve misli iz glave.
„Keli... Gospode, koliko si lepa...“ Ponovo se nagnuo nad njom, zabivši glavu među njene
grudi. Duboko je udahnula dok je lebdeća napetost ponovo rasla u njoj. Instinktivno, iz želje da
mu bude što bliže, počela je da mu raskopčava dugmad na košulji.
Pomogao joj je, skinuo je majicu i bacio je sa strane, ali nije se dalje skidao. Umesto toga,
u potpunosti se koncentrisao na nju. Rukama i usnama joj je istraživao grudi, kao da je apsolutno
očaran njihovom lepotom i oblikom.
Pažljivo je promatrao kako joj se bradavice postaju sve tamnije i čvršće sa svakim
dodirom njegovih prstiju, a zatim ih je zadirkivao vrhom jezika i laganim grickanjem. Odupirući
se njenim rukama kojima je želela da ga privuče bliže, nastavio je da je izluđuje dok joj se uzdah
ekstaze i slatkog mučenja nije oteo iz grla. Snažno joj je usnama stegao bradavicu, a jezikom
grubo prelazio po njoj, i Keli se bespomoćno uvijala dok je u njoj divljao požar.
Dok su joj se misli kovitlale, a čula raspaljivala, Keli nije mogla da veruje da je moguće
osećati ovako nešto. Talasi zadovoljstva, koji su joj zapljuskivali telo, bili su toliko jaki da je
skoro pa bolelo. Bolelo je. Napetost joj je zatezala drhtave mišiće, a praznina u njoj toliko rasla
da je pretila da je proguta celu. Kroz maglu je čula zvuke - meke, a divlje - i znala je da dolaze iz
njenog grla.
Osetila je kako mu ruka kreće naniže niz njen stomak, a zatim još niže, i noge su same
počele da se šire. Dodir mu je bio zapanjujuće intiman, nežno istražujući pronašao je njeno
vlažno i oteklo meso, a zatim krenuo lenjo da je miluje. Keli je nesvesno stisnula zube dok joj se
telo iskrivilo u automatskom odgovoru, i bilo je nemoguće zaustaviti zvuke koji su izašli iz
njenog grla. Usne su mu bile na njenim grudima, prstima je prelazio preko njenog pulsirajućeg
mesa sa misterioznim, zapanjujućim ritmom, na koji joj je telo reagovalo svom silinom osećaja.
Delić nje, koji nije bio preplavljen sve bržim naletima zadovoljstva, smireno je zaključio
da će od ovoga sigurno umreti. Pomislila je da nije moguće da bilo šta oseća ovoliko snažno, i da
to preživi. Nervni završeci su je pekli, a telo se treslo na ivici nečega što je svakako morala biti
smrt, jer šta bi drugo moglo ovoliko da je slomi... i nije je bilo briga i ako je to ubije. Zatim je
nastupio neopisivo moćan trenutak, čitavo telo joj je vrištalo u napetoj tišini, a divlji usklik joj se
oteo iz grla kada je prešla ivicu. Ali to nije bila smrt, bila je to goruća, pulsirajuća ekstaza koja je
u njoj eksplodirala snagom koja kao da ju je topila. Beskrajno dugo je bila tečna,
bezoblična, pulsirajuća.
Nije ni primetila kada je sklonio njene ruke sa svog vrata i otkotrljao se s kreveta. Mlitava
i nemoćna da se pokrene, lagano je dolazila sebi i primetila da se on brzo skida. Primorala je sebe
da otvori oči, šokirana svetlošću u sobi, i gleda ga dok je bacao sa sebe poslednje komade odeće.
Želeo ju je, njegove natekle prepone su bile nemi dokaz njegove divlje želje. I još jednom,
ali samo na tren, ta primitivna muška glad ju je umalo uplašila. Njegov crni, vatreni pogled,
čvrsto, moćno telo prepuno snage kojoj nikad ne bi mogla da se odupre ako bi rešio da je upotrebi
protiv nje. A ipak... bio je prekrasan. Prelep i istinski dirljiv, na način na koji nije mislila da
muškarac može biti, primitivan i primamljiv poput svakog divljeg stvorenja, ali u srcu i telu
bolno privlačan jer je bio muškarac.
Sve do sad Kelino jedino iskustvo s muškom seksualnošću je bilo nestrpljenje i naizgled
neodoljivi nagon da nađe olakšanje u ženskom telu. Nije shvatala da želja može biti i tako puna
emocija. Ona to nije nikada osetila u braku. Čim bi primetila Bredovu želju obuzimao bi je nemir
i oprez jer kad bi se uzbudio, jedino što je želeo je bilo da zadovolji zahteve svog tela.
Sad, dok je Mič mirno stajao kraj kreveta, pogledala ga je i osetila kako se u njoj ponovo
budi ona ista vrela napetost. I nije osećala ni strah ni oprez pred njim i njegovom željom. Naučio
ju je da oseti zadovoljstvo kao odgovor na želje svog tela, i njena hladna napetost se istopila pred
tom vatrom osećanja,
Polusvesno je ispružila ruke ka njemu, i Mič je ispustio dubok, grub zvuk kad joj se
pridružio na krevetu. Mrvica kontrole koju je osećao ga je brzinom svetlosti napuštala; nije se
usuđivao da se ranije skine jer je znao da će pulsirajuća potreba za njom nadvladati snažnu želju
da prvo nju zadovolji. Mada u spavaćoj sobi nije bilo reči o njenom zlostavljanju, bez reči je
nagovestila da seks između nje i njenog bivšeg nije bio dobar; u to je sad Mič bio ubeđen. Njena
zapanjenost u njegovim rukama mu je to dokazala.
Mada ga je potreba za njom u agoniji gonila kroz slatke muke, bio je svestan skoro
divljačke želje koje mu je ta spoznaja donela, što je bilo isključivo muški i staro koliko i vreme.
Nijedan je muškarac nije video ovakvu, kao što je video on, njeno nežno lice napeto od želje, dok
joj se telo uvija od žudnje. Nijedan muškarac nije čuo meke zvuke nekontrolisane strasti, niti
finalni, primitivni, oslobađajući krik. Nijedan muškarac nije osetio euforiju koju donosi spoznaja
da ju je uzbudio do granice ludila, sve dok nije odgovarala samo na njegov dodir.
Oštri ubodi ljubomore su ga sve manje boleli, nestajali su skoro poput duha, gubeći snagu
nad njim. Čovek za kog se udala joj nije osvojio srce niti uzburkao strast; za sad je to bilo
dovoljno.
Sve je to bilo u njemu, kao da je sve to razumeo na nesvesnom nivou. Ali ga je još više
obradovala druga spoznaja. Želeo je to i da joj kaže, ali nije uspevao da pronađe reći. Kada ju je
prvi put ugledao na jarkoj svetlosti spavaće sobe, njeno bledo, zlatno telo po prvi put nago, želeo
je da kaže da ponekad stvarnost može da se meri sa snovima. Ponekad može i da nadmaši snove.
Toliko gladan nje, da je shvatio šta znači izgladnjivati se, nije mogao da prestane da je
dodiruje, osećajući njenu svilenkastu kožu pod rukama i usnama. Uzdržavanje ga je držalo na
granici ludila, ali naučivši strašnu lekciju kako mu brzo i lako vreme može biti ukradeno, imao je
još jaču potrebu da vodi ljubav s njom kao da mu je to jedina i poslednja šansa.
Jer možda stvarno i jeste.
Nestali su svi strahovi koje je gajila, i Mič nije mogao ni da vidi, ni da oseti duha među
njima. Keli je u ovo bila uneta koliko i on, potpuno predana. Osećao je njene meke ruke kako mu
prelaze preko ramena i leđa, satensku kožu unutrašnje strane butina kako se češe o njegove
kukove, dok se pribijala uz njega da mu bude bliže.
„Miče“, promrmljala je dubokim glasom, dok ga je gledala tamnim purpurnim očima.
Snažno ju je poljubio dok se smeštao između njenih nogu na distanci, uspevajući da se
uzdrži, iako ga je razdirala potreba da se zabije u nju. Bila je spremna za njega, pokušavala je da
ga uvede u svoju mekoću, i osetio je napetost njene rastuće želje. Lagano se pomerala pod njim,
fiksirajući ošamućenim ljubičastim očima njegovo lice, dok su joj se grudi brzo podizale od
kratkoće daha.
„Gospode!“, kriknuo je, gubeći kontrolu dok ga je nužda davila poput talasa vrele plime.
„Blagi bože, Keli...“ Predugo ju je čekao da bi mogao da se strpi još i jedan sekund. Lagano je
ušao u nju, a osećaj njene vreline ga je toliko snažno obuhvatio da mu se oteo usklik zadovoljstva
kroz stisnute zube. Osećao je svilenkasti dodir njenih butina kada ga je nogama obuhvatila oko
kukova. Video je kako joj se oči šire, a zatim gube fokus u sanjivom pogledu, koji je bio toliko
misteriozan i ženstven da mu je izbio poslednjih dah iz grudi.
Mič je želeo da to traje, ali čežnja, koja je dugo i čvrsto vladala njim, oslobodila se. Ničeg
nije bio svestan osim žene koja se ljuljala pod njim, i vreline koja se među njima širila. Pratila je
njegov ritam. Njeno tanušno telo je svojom savitljivošću odgovaralo na njegova moćna uranjanja,
a jedva čujni zvuci koje je ispuštala su ga sve brže gurali preko ivice. Sve u njemu je počelo da
divlja, kao da ga je topila poplava užarene lave. Jedva da je čuo njen tihi krik, ali vrele unutrašnje
kontrakcije njenog zadovoljstva su ga ulovile u svom sladostrastnom talasu, koji ga je divlje
poterao preko ivice i iz grla mu oteo promukli urlik.
***

Težina njegovog tela joj je bila iznenađujuće udobna, i nije želela da se pomeri. Njeno
telo je bilo mlitavo i zapanjujuće ispunjeno zadovoljstvom. Nežni naknadni potresi zadovoljstva
su još uvek brideli duboko u njoj, i zapitala se da li je oduševljenje otkriveno u Mičovom
zagrljaju bilo toliko retko da ga je nemoguće ponoviti. Nadala se da nije tako, jer se osećala
predivno zbog ljubavi koju je gajila prema njemu. Kao da je lebdela, čak i uz njegovu težinu koja
ju je pritiskala, a to osećanje je bilo toliko sjajno da nije želela da je ikad napusti.
Osetila je kako je uvlači san, i u trenu pomislila kako ovaj put neće biti košmara.
Sada je ništa neće odvući od mene. To je bila prva jasna Mičova pomisao, i odmah je
odbaci iz glave. Ne zato što nije želeo da se ostvari, već zato što je predobro znao koliko je
sudbina zapravo prevrtljiva i osetio je neodoljivi nagon sujeverja da je ne iskušava. Koncentrišući
se na druge stvari, malo se pridigao i poljubio je. I dalje zatvorenih očiju, nasmešila se i
promrmljala nešto nerazgovetno, zvuk zadovoljenja. Krenuo je da se odmiče da bi joj
bilo udobnije, ali se onda predomislio i zakotrljao, tako da je ona ležala na njemu.
Na tren je podigla glavu, kao da ju je nov položaj zbunio, ali su joj oči i dalje bile sanjive.
„Miče?“
„Spavaj, draga“, promuklo je rekao.
Uz još jedan nerazumljiv šapat naslonila je obraz na njegove grudi i umirila se, meka kao
mačka.
Navlačeći pokrivač na njihova tela koja su se hladila, čvrsto ju je držao, rukom joj gladeći
mekanu kosu. Topla težina njenog vitkog tela mu je čudnovato prijala, ali ipak nije mogao da
zaspi. Nije bio umoran, mada je trebalo da bude; osećao se potpuno budno, i znao je da su oštre
ivice njegove želje prema njoj tek načete. A misli koje su se rojile u njegovoj glavi su bile previše
jasne da bi ih izbegao.
Bila je središte njegovog života pre deset godina, a opet, prihvatao ju je zdravo za gotovo.
Arogantno ubeđen da kontroliše sopstvenu sudbinu, nije mu nikad palo na pamet da svoja
osećanja prema Keli treba da štiti i neguje, da će možda za njih morati da se bori. Da je to nešto
što bi lako moglo da mu bude oduzeto. Nije razmišljao o tome, nije razumeo koliko su duboka i
iskrena bila njegova osećanja prema njoj. Možda je bila u pravu kad je rekla da mu je tada bilo
potrebno da bude nerazvijena i potčinjena. Ali to objašnjenje je bilo previše prosto da bi
bilo istinito, to je sada znao, jer ga ništa nije moglo odvojiti od nje. Tokom dugih, bolnih meseci
fizikalne terapije jedino ga je rešenost da pronađe Keli terala da nastavi dalje. Potpuno svestan da
je deset godina moglo da je promeni isto kao i njegov gubitak godina njega, znao je jedino da
mora da je nađe. Da je potrajalo još deset godina - ili čitav njegov život - ne bi nikad prestao da je
traži. A da je bila udata, srećno ili ne, dao bi sve od sebe da je odvoji od tog drugog čoveka.
Arogantan? Ispitivao je tu reč, i znao je da je pogrešna. Očajan je bilo tačnije. Mada je
njegovo svesno zaključivanje bilo kompleksno, čak i zbunjujuće, na dubljem nivou je bilo skoro
neumoljivo siguran.
On i Keli su pripadali jedno drugom. Osećao je to u kostima, u svojoj srži, nosio je tu
istinu poput žiga na sopstvenoj duši.
Protrljao je bradu o njenu meku kosu i zurio u plafon s rukama obavijenim oko nje. Deset
godina je nestalo, ali su ipak imali šansu. Postojala je moguća zajednička budućnost - a sudbina
je možda i tu uplela prste. Od kad se probudio iz kome, o sudbini je razmišljao kao o neprijatelju,
lopovu koji se bešumno šunja kroz noć, ali se sad zapitao postoji li druga strana te priče. Jer je
ono Što je prema Keli osećao bilo preduboko ukorenjeno u njemu, da bi se tek tako pojavilo kada
je upoznao njenog brata. Možda ga je sudbina, kojom je pokušavao da zagospodari, smestila na
bezbedno mesto mnogo pre nego što je mislio da je njom zavladao.
Možda je njegova neophodnost bila da voli Keli, bez obzira na sve, bez obzira na hirove
vremena i sudbine.
To da je oduvek voleo Keli je bila uznemirujuća činjenica za racionalnog čoveka. Uvek ju
je voleo u ovom životu... i u kom god da je bio pre ovoga. Ili koji će tek nastupiti. Ali nije znao
šta ona oseća. Među njima nije bilo „jednostavnih“ emocija; sećanja koja su delili tokom godina,
kao i zajednički gubici, činili su to neizbežnom istinom. Ona nije mogla da ga zaboravi, ali šta je
to pokazivalo? Ljubav ili krivicu? Hoće li ovaj novi preokret u njihovom odnosu doneti odgovore
ili još pitanja? Da li je i dalje ubeđena da je završetak jedino što ih čeka? Čak i sad?
Sad su bili ljubavnici. Šta god da se desi, ne želim ponovo da žalim zbog toga. Poglavlje
koje je Keli sad zatvorila, bez žaljenja koje bi je progonilo.
Čvršće je obgrlio rukama, i tmurno je zurio u plafon. Pomislio je kako arogancija ima
svoje prednosti; bar ga je izolovala od ove mučne neizvesnosti pre deset godina. Ali više nije
mogao sebi da dozvoli da bude arogantan. Nije mogao da kontroliše vreme, sudbinu... čak ni
Kelinu ljubav.
Malo se promeškoljila i odigla glavu s njegovih grudi, njena mirna dremka se završila, a
on se primorao da popusti stisak ruku oko nje. „Ćao“, rekao joj je nežno, smeškajući se.
Oči su joj na tren odlutale od njegovih, ali bio je to čin sramežljivosti, a ne neudobnosti ili
žaljenja. Pročistila je grlo, a pogled joj je sad bio jasan i ljubopitljiv. „Ćao. Zar sam zaspala?“
„Nakratko.“
„Ti nisi“, pogodila je.
„Ne. Ovih dana imam problema da zaspim.“ Njegov odgovor je zvučao kao očigledna
činjenica, ali se Keli stresla od bola, saosećajući s njim. „Prirodno je, nakon svega što si prošao“,
odgovorila je.
„To kažu i doktori.“ Slegnuo je ramenima, kao da želi da prekine tu temu, podigao glavu s
jastuka i poljubio je. Negde tokom tog dugog, sporog i vrelog poljupca premestio se tako da je
Keli ležala na leđima pored njega, s rukama oko njegovog vrata.
„Nisam imala pojma...“, prošaputala je uz njegove usne priznajući mu, jer je želela da
shvati koliko je zadovoljstva otkrila u njegovom naručju. „Nisam mogla ni da sanjam da mogu
ovako da se osećam.“
Mič ju je ponovo poljubio, gledajući je u lice pogledom za koji je znao da je previše
prodoran. Ali nije mogao više da krije svoja osećanja jer se plašio sopstvenih misli. Plašio se da
je opet ne izgubi. „Ponekad je stvarnost bolja od snova. A stvarnost je da mi pripadamo jedno
drugom, Keli.“
„Da li je tako?“ Izbegavala je njegov pogled. „Zbog onoga što je bilo pre deset godina?“
„Zbog ovoga sad. Zar ne osećaš to?“
I jeste to osećala - ali nije verovala svojim osećanjima. I dalje su bila zbrkana u njoj, i bilo
joj je potrebno vreme da ih razmrsi. „Miče, sve se prebrzo desilo. Nisam sigurna šta osećam.
Znam samo da je deset godina dugo, i da to vreme ne možemo da ignorišemo. Rekao si da treba
da ti priđem zato što želim, a ne zato što osećam krivicu. Oboje u to moramo biti sigurni. Bilo
kakva sumnja nas može uništiti.“ Udahnuo je dugo i sporo, a onda je klimnuo glavom. ,,U pravu
si, znam. Trudim se, Keli. Trudim se da te ne pritiskam previše.“
Gledajući u to usko, zgodno lice progonjeno osećanjima, Keli je osetila, ali i videla koliko
mu to znači. To nije bilo nešto tek bitno, bilo je od vitalnog značaja. I malo ju je uznemirilo
saznanje da je toliko važna za nečiju sreću. Video je njenu reakciju i lice mu se u trenutku
opustilo.
„Izvini, draga“, zvučao je skrušeno. „Nisam hteo da te pretovarim. Mislim da sam to već
jednom uradio.“ Zahvalna na iskrivljenom osmehu kojim ju je pozvao da podeli s njim suvoparan
osvrt na mlađeg sebe, izdigla je obrve i sama se uozbiljila. „Bogami, jesi. Okupio si mi porodicu i
razdragano im objavio da ćemo se venčati čim maturiram. Da sam bila starija, verovatno bih te
gađala nečim.“
„Veruj mi, nisam želeo da budem dominantan. Ako kažem ili uradim nešto nalik tome,
molim te, reci mi. Važi?“
Klimnula je glavom, smešeći se. „Važi. Ali je sad red na mene da te upozorim.“
Pogledao je oprezno: ,,Oh?“
„Da. Sad sam starija, Miče.“
Nežno se nasmejao. „Biću spreman da se sagnem.“ Sagnuo je glavu i poljubio je, prvi
lagani dodir je ubrzo postao vreliji i proračunatiji.
Keli se pribila uz njega, mrseći mu rukama gustu tamnu kosu, dok su joj usne oživljavale
pod njegovim poljupcem. Zvuk zadovoljstva je preo iz njenog grla, i predala se čudesima ovih
neverovatnih osećanja.
Prošlo je prilično dugo dok nisu podelili mesto u staklenoj tuš kabini, a Kelina prvobitna
napetost je počela da bledi pred njegovim osećanjima. Mič ju je gledao i dodirivao, a njegov
snažan, ali nežan izraz lica, kao i prošaputane reči, jasno su joj govorile da misli da je lepa. Iako
ga je očigledno uzbuđivala - njihov predah pod tušem ostavio ju je s nejasnom, čudesno
oduševljavajućom činjenicom da su se sve njene kosti istopile - nikada nije učinio ništa zbog čega
bi pomislila ili osećala da mu je njeno telo samo izvor fizičkog zadovoljstva i ništa više.
Pomogao joj je da se obriše, povremeno spuštajući po koji poljubac na njeno telo.
Milovanje joj je definitivno komešalo krv, mada je pre bilo namenjeno da je umiri i pokaže joj
privrženost, nego da je uzbudi.
Fizički su tek postali ljubavnici, ali osećanja koja su pobudila ovaj novi preokret među
njima su odavno bila tu. A njihova međusobna reakcija je bila začuđujuća mešavina te dve stvari.
Ona se i dalje pomalo stidela, malo iznenađena, ali srećna zbog njegove očaranosti njenim
izgledom, građom njenog tela. U isto vreme, Mič je toliko dugo bio deo nje, da joj je izgledalo
kao da odgovori na njegove dodire dolaze duboko iz nje, nesvesno. Dodirivao ju je s čudnim
osećajem bliskosti, kao i opčinjenosti.
Keli je izvadila čist veš iz komode u kupatilu i obukla ga, a zatim ušla u sobu gde je Mič
sklanjao svoju razbacanu odeću. Gledao ju je dok je vadila farmerke i debeli džemper iz fioka
ormarića, a kad je progovorio, glas mu je bio veseo i vrcav.
„To bi trebalo zabraniti zakonom.“
„Šta?“, upitala ga je, okrećući se ka njemu.
„Donji veš s karnerima.“
Pogledala je svoj grudnjak i gaćice boje mesa, koji su bili oivičeni čipkom, ali inače
sasvim obični, i nasmejala se. „Ovo? Imam ja i mnogo izazovniji donji veš.“
Nacerio se blago, izgledajući kao pravi gusar dok je zakopčavao košulju. „Nadam se da
planiraš da se baciš u neku avanturu“, rekao je. „Video sam nekoliko setova u izlozima i
zamišljao sam te u njima. Toliko o maštarijama.“
Keli je navlačeći farmerke nezainteresovano upitala: „Nešto tipa Fredericks of
Hollywood.[5]“
„Nemam pojma. Nisam baš obraćao pažnju na reklamu. Sećam se jednog crvenog
čipkastog kompleta s podvezicama, a bilo je tu i nešto crno što je delovalo kao starinski korset.“
Gušeći se od smeha, navukla je debeli džemper preko glave. „Mora da si proveo dosta
vremena ispred tog izloga. Zar te prolaznici nisu čudno zagledali?“
„Jedna stara dama je užasnuto frknula na mene."
„Dame ne frkću, one sikću.“
„Ova je", Mič se uneo u priču, „frknula. I krenula pravo ka policajcu koji je stajao
nedaleko na ulici, očigledno s namerom da me prijavi kao perverznjaka. Neprimetno sam se
odšunjao, noseći svoje maštarije sa sobom.“
Njene malopređašnje misli su se vratile da je progone jer se odjednom zabrinula zbog
mašte - i stvarnosti. Okrenula se ka toaletnom stočiću četkajući vlažnu kosu pre nego što je
stavila sat. I automatski, uzela je tanki lančić koji je uvek skidala noću, stavljajući ga preko glave
i puštajući prsten da se ugnezdi u mekanom džemperu.
„Hej“, Mič je rekao povređeno, „trebalo je da se nasmeješ.“
„Na prizor tebe kako bežiš šunjajući se?“, površno ga je upitala. „Mislim da je dama
nevaspitana što ti je prekinula maštarije."
„Šta nije u redu, draga?"
Podigla je pogled i susrela njegov u ogledalu, gledajući ga kako joj prilazi i stavlja ruke
oko struka. Privučena toplotom njegovog tela, borila se da ga ne pita ono na šta nije imala prava.
„Nije u redu?“
„Nešto te muči. Šta?"
Keli je uspela da slegne ramenima. „Ništa bitno. Demoni iz prošlosti. Uostalom, ne tiče
me se.“
Mič se nasmešio. ,,A, to. Druge žene?“
Namrštila mu se u ogledalu, trudeći se da zvuči veselo: „Zar sam toliko očigledna?“
„Sigurno je kriva ova naša povezanost“, promrmljao je Mič, i dalje se smeškajući.
„Tinejdžeri su tako samouvereni“, rekla je, rešena da zvuči nezainteresovano i prosto
obazrivo. „Upravo sam nedavno pomislila na nešto o čemu nikada nisam tada razmišljala.
Mislim, bio si tad u svojim dvadesetim, po svim istraživanjima na vrhuncu seksualnosti, a ja sam
bila zapela da nevina uđem u brak Tri godine smo bili vereni, a meni ni na pamet nije pala ideja
da si me možda...“
„Prevario?“
Iznenada se nasmejala, skrušeno, ali iskreno se zabavljajući. „Smešno, zar ne? Što sam
očekivala da me tri godine čekaš, samo da bih nosila belu venčanicu bez krivice.“ Iznenadno
sećanje ju je navelo da suvoparno doda: „Trebalo je da znam bolje. Ti i Kit ste jurili devojke kao
tinejdžeri, i znam da si uhvatio popriličan broj njih. Bila sam očajna dok sam te gledala kako grliš
neku prsatu plavušu.“ Ruke koje su je grlile su je jače stegle, a izraz lica u ogledalu je
bio začuđen i neodlučan.
„Bio sam normalan tinejdžer“, veselo je dodao. „Hormoni su mi divljali, a ja rešen da
postanem osvajač. I tih dana je bilo nekoliko devojaka.“
„Naravno da ih je bilo“, hitro je dodala, primoravajući se da ignoriše bolni ubod
ljubomore za koju je znala da nema prava da je oseća. „Kao što sam rekla, bilo šta drugo bi bilo
smešno.“
„Bilo je nekoliko devojaka“, namerno je ponovio, a neodlučnost je nestala s njegovog
lica, ,,pre tebe, Keli. Ne posle.“
Okrenula se ka njemu da bi ga gledala u lice, a ne njegov odraz. Podigla je ruke i stavila
mu ih na grudi. „Šta?“ Iznenada kao da je onemoćala. Svakako nije mislio...
Mič je sada labavo držao ruke oko nje. Očito pokušavajući da ublaži snagu svojih reči,
zvučao je veselo i prilično brižno: „Polovinu tvog života, mada ne mogu baš da kažem svih
četrnaest godina, jer sam devet proveo u komi. A veći deo prošle godine nisam imao ni snage,
niti sklonosti da jurim medicinske sestre - bez sumnje zato što nisam ni bio u vrhunskoj fizičkoj
formi, ali i zato što nijedna od njih nije bila ti. Znači, možemo reći da je to trajalo četiri i po
godine, par meseci gore, dole.“
Keli je progutala knedlu. „Misliš... čak ni kad si se probudio iz kome, nisi...?“
„Doktori“, Mič je obazrivo rekao, „vole da opisuju stvari zdravstvenim terminima. A moji
doktori, uključujući i fizikalne terapeute, pažljivo su mi objasnili da ne postoji nikakva povreda
koja bi me sprečavala da uživam u aktivnom i zdravom seksualnom životu. Tada me je previše
brinulo kada ću opet stati na noge da bih mislio na to.“
Zurila je u njega.
Sa šaljivim izrazom lica i podrugljivo se braneći, rekao je: „Dobro, jesam razmišljao o
tome. Ali ti nisi bila tu, i ja sam zaključio da mi je to problem. Ali koma mi je na kraju oduzela
neke druge stvari, i nisam mogao da budem siguran. Ipak, govorio sam sebi da će sve biti u redu.
Cilj čitave terapije je bio da mi ponovo prorade mišići i nervi, tako da nisam baš mogao da
očekujem...“
Keli je bilo prilično jasno zašto se šalio i rugao sam sebi povodom toga, i to nije bilo
samo da maskira ono što mu je svakako stvaralo veliku i realnu napetost. Bila je toliko dirnuta da
je jedva podnela sve to da čuje, ali je istovremeno bila svesna da se u sebi kikotala. Bilo je to
zbog načina na koji je sve to objašnjavao, njegovog razoružavajućeg šarma kog se tako dobro
sećala, i uskog izražajno komičnog lica. Kao da je cela ta stvar, bar sad nakon što je
prošla, apsolutno presmešna.
Nije znala da li želi da ga zagrli, udari ili prodrma.
„Svi su i govorili da sjajno napredujem“, nastavio je brižno. „Prosto izvanredno, govorili
su. Bez ikakvih problema niti ičega zbog čega bih trebalo da se brinem. A nisam imao hrabrosti
da kažem, ’hej, doco, mislim da mi porodično blago malko zaostaje’.“
Keli je ugrizla donju usnu i pročistila grlo. Nije htela da se smeje. Stvarno nije. „Ja...
shvatam. A kad si izašao iz bolnice?“
„Svu svoju snagu sam iskoristio da te nađem. Nikoga drugog nisam želeo, pa sam shvatio
da je to problem. Kada sam stigao ovde, osećanja su mi bila toliko nabijena, da su se nekako
isprečila fizičkoj reakciji. Ali već sledećeg jutra... pa, recimo da se rodila nova mogućnost.“
Odjednom se setila tog jutra, i njegovog detaljnog ispitivanja. Mogla je tada da oseti
njegovu želju, tako žestoku i snažnu da ju je strašno unervozila. „Oh“, prošaputala je.
Mič je oštro pogledao. ,,Oh? To je sve što imaš da kažeš? Šta čovek treba da kaže da
izazove reakciju?“
Keli se zagrcnula i stisnula pesnicu kojom ga je blago udarila u grudi. „Prekini da me
zasmejavaš! Nećeš me ubediti da o tome nisi ozbiljno razmišljao.“
„Nadao sam se da nećeš to shvatiti. Znaš šta kažu o osetljivom muškom egu?“
„Čula sam ponešto o tome.“
„I sve je istina“, bojažljivo je rekao.
Ovaj put je uspela da se ne nasmeje. I pošto je znala drugi razlog zbog kog ju je namerno
sproveo kroz komični prikaz brige o svom „porodičnom blagu", naterala je sebe da se suoči sa
glavnom činjenicom zbog koje se toliko trudio da zvuči neusiljeno.
„Ali ipak mislim da to nije poenta“, čvrsto je rekla. „Poenta je da si ti mene čekao, a ja
tebe nisam.“
 VII

„Prokletstvo, upravo ovo sam hteo da izbegnem.“ Svi znaci podrugljivog humora su
nestali; Mičov izraz lica je bio potpuno ozbiljan i pomalo tmuran. „Ne mogu da izbegnem istinu.“
„Ali ti istinu mešaš s krivicom“, indiferentno je rekao. „A nema potrebe za tim. Keli,
zaustavi se na tren i razmisli. Znaš onu moju aroganciju? Ja sam sebi mogao da dozvolim da
budem uzvišen i čekam da ti odrasteš jer nikada nisam imao ni zrnce sumnje. Provešćemo živote
zajedno, znao sam to. Pa šta ako sam bio toliko napaljen da sam se tuširao hladnom vodom i išao
u duge šetnje? Nisam želeo druge žene, želeo sam tebe. Do đavola, čak sam sebi čestitao na
strpljenju.“,
„Stvarno?“, nehotice je izgovorila.
Kratko se nasmejao. „Naravno. Samo spoj greha arogancije sa osećajem superiornosti, to
sam bio ja. Bio sam takozvana odrasla osoba, sećaš se, koja čeka svoju mladu nevestu da poslane
žena. I toliko sam bio siguran u sebe, da je trebalo da me sudbina šutne u dupe, da padnem i
osvestim se.“
Keli je obeshrabreno zurila u njega. „Znači, kažeš da si me čekao s najgorim pobudama, a
ja sam tebe napustila sa najboljim motivom?“
Namrgođenost mu je malo izbledela s lica i Mič se nasmejao. „Zvuči malo suvoparno, ali
u osnovi, to je to. Voleo sam te, Keli, i zato mi je čekanje lakše palo. Ali istina je - čista istina,
nezamaskirana krivicom niti ičim drugim - da sam ja znao da nas čeka zajednička budućnost, a ti
si znala da te budućnosti nema.“
„Ali, sad si tu...“
Rukama joj je obuhvatio ramena i blago ih protresao. „Prekini to da govoriš. Čista je
slučajnost što sam pred tobom, hir sudbine, jedna od retkih malih šala koje Bog koristi verovatno
da bi naučio medicinske stručnjake da ne znaju koliko misle da znaju. Činjenica je da niko nije
mislio da ću se probuditi iz kome. Niko, draga.“
Potrajalo je dok je Keli to prihvatila. Ali je znala da pitanje njene krivice tek treba da reši.
Jer koliko god da su njegovi argumenti bili ubedljivi, činjenica je da Mič i dalje ne može da joj
oprosti. Možda je taj osećaj izdaje o kom je otvoreno pričao bio duboko zakopan, i možda bi
mogao s tim da se nosi - ali još mu to nije uspevalo. A kada, i ako mu to uspe, i ona će moći u
potpunosti sebi da oprosti.
Za sada je to sklonila pod tepih. Želela je danas da bude srećna, da uživa u njihovoj
bliskosti. Smešeći se, rekla je: „Pa nisi morao da me zasmejavaš s pričama kako se plašiš da
nećeš moći...“
Brzo je spustio poljubac na njene usne. „Ne pominji to. Nikad ne bih to naglas izgovorio.“
„Važi, neću to reći. Uostalom, dobar si.“
Mič se zablenuo u nju: „Dobar?“
Zagledala se u njega s podrugljivim izrazom: „Sad imamo posla s osetljivim egom?“
„Samo mislim da dobar i nije neka sjajna reč za opis“, objasnio je povređenim glasom.
Keli se ugrizla za usnu i rekla: „Pretpostavljam da je sa tvoje tačke gledišta to tako
zvučalo.“
 „Naravno. Da si bar rekla bilo je veličanstveno, ili izvanredno, možda bih se osećao
samouverenije. Ali dobro? Dobro si kad te prođe prehlada. Dobro nije izraz koji upotrebiš nakon
preživljene velike emocionalne traume.“
Naslonila je čelo na njegove grudi i nagomilani kikot joj je pobegao iz grla. Osećala se
predivno.
„A sad mi se smeje“, depresivno je izgovorio, a u glasu mu se nazirao humor. „Žena mi je
divljački zaskočila ego. Ako je išta od moje arogancije ostalo, sad se valja u prašini.“
„Zaboravila sam koliko umeš da budeš zabavan“, prošaputala je, glave zabijene u njegovu
košulju.
„Zabavan? Svetlosti mog života, za mnogo godina, kada budu pričali o ovome, a pričaće,
reći će...“ „Oni?“
„Tišina, pesnički sam raspoložen.“
„Oprosti, svakako jesi.“
„Reći će... šta li će reći? A, da. Reći će: Neobazrivo je gazila po mračnim unutrašnjim
nesigurnostima svog čoveka, ogoljavajući najskrivenije strahove muškog ega izgovorivši tu
strašnu reč od pet slova. Rekla mu je da je dobar, i njegova duša se slomila od tog udarca.“
Izronila je iz njegove košulje s ozbiljnim izrazom lica. „Da li bi mi oni pružili drugu
šansu?“, ponizno je upitala.
„Ako puziš.“
Zamišljeno je rekla: „Radije ću stajati ovde ponosno i pokušati da ispravim zabludu koje
se čvrsto držiš.“
Mič je isprepletao prste iza njenih leđa, gledajući je velikodušno. „Slušam te.“
„Onda ću reći, potpuno iskreno, da su ovi poslednji sati bili...“ Pogledala je na sat i
zapanjeno rekla: „Znaš li da je skoro podne?“
Klimnuo je glavom, gunđajući.
Keli je žurno pročistila grlo: „Kao što sam rekla, ovi poslednji sati su bili toliko savršeno
čudesni, da su reći beznadežno nedovoljne da ih opišu.“
Mič je sačekao na tren, a onda se blago namrštio. „Ali je tako.“ Naglo se uozbiljila i
izdigla na prste da bi ga zagrlila oko vrata. „Čak su reći veličanstveno i izvanredno preslabe da to
opišu kako dolikuje.“ Zagrlio je. „Hej, ako ćeš da mi se uozbiljiš, bolje da siđemo i skrčkamo
neku hranu. Očigledno si toliko slaba da nisi pri sebi.“
Poljubila ga je u bradu, znajući da je svestan zadovoljstva koje je pronašla u njegovom
naručju. „Očigledno.“
Mič se nasmejao i čvrsto je uhvatio za ruku dok su izlazili iz spavaće sobe i kretali se ka
stepenicama. „Hoćeš li insistirati na tome da i danas radiš?“
Keli je osetila nalet krivice i pogledala ga zabrinuto. „Stvarno bi trebalo, bar sat-dva.
Moram da pozovem gospodina Fortjuna da proverim neke stvari s njim.“
„Neću da pravim dramu od toga“, rekao je Mič suvoparno. „Ali mislim da si previše
radila ovih dana. Da bi me izbegavala, znam.“
Nasmešila se i upitala: „Bila sam toliko očigledna, je li?“
„Pomalo. Ali naučio sam vrednu lekciju u vezi sa strpljenjem.“
Do tad su već stigli do kuhinje, i dok je išla da vidi šta ima u frižideru, veselo je rekla:
„To je vrlina vredna negovanja. Treba li sad da čekam da vidim kakve će se komplikacije izroditi
iz toga?“
Nije mu bilo teško da razume njeno nežno pitanje. Istim tonom kao i ona, rekao je:
„Očigledno će potrajati dok ne počneš da mi veruješ, ali ne. Ne mogu da budem muškarac kakav
sam bio, Keli. Sve i da želim. Ako se budem previše čvrsto držao za tebe, to neće biti zbog
dominantnosti ili arogancije - već zbog straha.“
Okrenula se da ga pogleda, ali joj je gestom stavio do znanja da nije završio.
„Znam, teško da je to dobar motiv. Ali ne mogu da se pravim da nije tako. Strah od
gubitka je nešto - što možda nikada neću prevazići.“ Čvrst glas kojim je jasno ukazao na tu
činjenicu nije sasvim prikrivao njegove emocije. „Ali to je nešto čega sam svestan, nešto što
mogu da kontrolišem. Keli, ako sam išta naučio iz svega ovoga, to je da se ne možeš kriti
iza zidova pred ljudima do kojih ti je stalo. Ne možeš to činiti da bi ih zadržao, niti da bi ih
zaštitio. Čak i da mogu da podnesu taj zatvor, ta vrsta kontrole je i dalje samo iluzija. Za sudbinu,
ti zidovi su napravljeni od vazduha.“
Keli je zakoračila ka njemu i obgrlila ga rukama oko struka. „Drugačiji si“, promrmljala
je glave zabijene u njegove grudi, dok je sklapao ruke oko nje. „Ranije nikad nisi pričao o svojim
osećanjima. Samo si... pa, mislio si da bi trebalo sve da razumem i bez objašnjenja.“
„Bio sam glup, budala“, mirno je rekao, i poljubio je u vrh nosa kada je podigla pogled ka
njemu. „Ali sam sad potpuno odrastao, i prilično sam oduševljen ženom kakva si postala. Zato
prekini da čekaš komplikacije; bacio sam ih sve kroz prozor. Možda me nekad uloviš u trenutku
tvrdoglavosti, ali mislim da oboje možemo da se nosimo s tim.“
Nasmešila se, „I ja to mislim.“
„Odlično.“ Potapšao je po zadnjici i pustio je iz naručja.
Posle ručka Keli je bezvoljno otišla u radnu sobu da radi. Priznala je sebi da bi radije
provela ostatak dana s Mičom; s obzirom na to što im se ranije dogodilo, shvatala je u potpunosti
svoj sujeverni nagon da mu bude što bliže u svakom trenutku. Ali kao što je i on znao da ne može
previše čvrsto da je steže iz straha da je ne izgubi, znala je da isto važi i za nju. Ipak, od tog
saznanja se nije osećala bolje.
Bilo je tako lako rugati se sudbini. Ili bar dok te ne udari tamo gde boli, kao što je Mič
živopisno izjavio. Znajući koliko je toga van bilo čije kontrole, zastrašujuće je shvatiti koliko
zapravo nemamo kontrolu ni nad sopstvenom budućnošću.
Ipak je to bila jasna činjenica, i morala je da se kao takva prihvati. Keli je znala da to nije
razlog što još uvek ne može Miču da kaže da ga voli. Razlog je što se i dalje nije osećala
potpunom. I dalje je, u samom svom biću, osećala tu kolebljivu nesigurnost, koju do sad nije bila
spremna da analizira. Volela ga je, i želela je da budu zajedno. Ako može da joj oprosti što ga je
napustila.
Da li je to bio razlog? Nije bila sigurna. Možda. Bar delimično, svakako. A delimično i
zato što se nalazila u nekakvom krugu pakla.
Ta misao se naglo zaustavila u njenoj glavi, ali je Keli naterala sebe da je jasno sagleda. I
jeste bila u nekakvom paklu, jer je Bred i dalje bio tamo negde, i deo nje je čekao da on povuče
prvi potez. Još jedna nezavršena stvar - i to je moralo da se resi.
Zamalo da zaboravi na njega. I jeste zaboravila na njega na tren. Mič nije mnogo pričao o
mogućnosti da se njen bivši muž pojavi, ali je znala da on to nije ignorisao. Verovao joj je,
prihvatio je njeno uverenje da Bred želi da je ubije. Ali joj je prvi put palo na pamet da je Mič bio
neprirodno tih u vezi sa tom mogućnošću. Promenio se, da, ali čovek kakav je sada bio je jači,
snažniji na mnogo načina - i teško da bi sedeo skrštenih ruku čak i na naznaku da u blizini vreba
neka opasnost.
Nakon što je dugo promislila, Keli je upalila računar i spremila se za rad. Želela je još
nešto da ga pita, ali je to moglo da sačeka.
***
 Mič je držao slušalicu kraj uveta i mršteći se koračao kroz kuhinju dok je slušao glas
Evana Bojda.
„Ništa se nije dešavalo. Počeo sam da pomišljam da se neko igra s nama“, rekao je
detektiv. „Pa sam zamolio prijatelja iz Teksasa da pobliže istraži to putovanje van zemlje na kom
bi Vest trebalo da bude.“
„I?“ zapitao je Mič.
„Nije bilo lako. Pošto se Vest bavi putovanjima, zna sve trikove. Koliko smo uspeli da
saznamo, nije napustio zemlju. Ali nije ni došao ovamo.“
„Gde je sad?“
,,U tome je štos. Moj prijatelj ga nije video, ali u poslednja tri dana su bar dvaput pisali u
novinama kako je viđen na nekim dobrotvornim događajima. Ni blizu Kalifornije, niti blizu vas.
Zato sam pozvao njegovu kancelariju i rečeno mi je da je na sastanku. Mada, naravno, to može
biti standardan izgovor sekretarice.“
Mič je zaćutao na tren, pa rekao: ,,A šta Vam intuicija govori?“
Uz uzdah, Bojd je odgovorio: „Intuicija mi ne govori nijednu jedinu prokletu stvar. Može
li to kopile biti toliko nepošteno?“
„Ne znam. Možda je još nije našao ovoliko daleko. Rekla mi je da, kad god se preseli,
obično prođu nedelje - nekad čak i meseci - pre nego što se on pojavi. Moguće je da ne zna da je
ona ovde."
Detektiv je opet uzdahnuo. „Dvojica koju sam unajmio misle da smo ludi, i već im je
dosadno; nisu dobri koliko sam očekivao. Panduri su mi rekli da vičem ako se nešto desi, u
suprotnom su prilično nezainteresovani. Slušajte - možda je on bio ovde i shvatio da ga čekamo.
Mogao je da odluči da se vrati kući dok ne bude imao bolje šanse.“
Mič je indiferentno rekao: „Neću da se osvrćem čitavog života, a ne želim ni da Keli to
radi. Ako možemo sa sigurnošću da utvrdimo gde je Vest, ja ću njega da pratim, dvadeset četiri
časa dnevno ako je potrebno, dok ne nađem način da ga zauvek izbacim iz naših života.“
,,U redu“, kazao je Bojd. „Onda ću ja lično da se uputim u Teksas da ga vidim. Sigurno
mogu sutra da nađem neki let. Želite li da ova dvojica ostanu da stražare?“
„Koliko su efikasni?“, direktno je zapitao Mič.
„I ne baš“, priznao je detektiv, „Ako bi se Vest dovezao tenkom do ulaza, verovatno bi ga
primetili. Dobri su to ljudi - samo ne osećaju pretnju i zbog toga su aljkavi.“
„Onda su mi beskorisni. Isplatite ih i pošaljite mi račun. Pokušaću da zadržim Keli u kući,
sa uključenim sigurnosnim sistemom, bar dok mi se ne javite.“
„Trudiću se da budem što brži."
„Odlično. Ako je u Teksasu, ili ga Vi pratite, ili unajmite nekog u koga imate poverenja."
„Dogovoreno “
Mič je vrteo slušalicu u ruci i okrenuo se. Bila je naslonjena na dovratak, s praznom
šoljom kafe koja joj je visila s prsta, smirenog izraza lica i nedokučivih očiju.
„Zar nije zgodno što u kući imamo dve telefonske linije?", pitala ga je.
Pročistio je grlo i upitao: „Jesi li ljuta na mene?"
Direktno pitanje je bilo začuđujuće detinjasto, i Keli je poželela da ga navede da misli da
je ljuta, samo da bi videla kako će da reaguje. Ali je odmahnula glavom. „Nisam. Samo mi je
malo pre palo na pamet da si neobično tih u vezi sa mogućom opasnosti, i htela sam da te pitam
za to. Pretpostavljam da si sad razgovarao s detektivom? I da si postavio ljude koji već neko
vreme nadgledaju kuću?"
 ,,Delovalo mi je... mudro", Mič je obazrivo rekao.
„Trebalo je da mi kažeš."
Približio joj se i podigao ruke na njena ramena. „Izvini. Mislim da to nisam uradio jer...
nisam želeo da pričamo o njemu. I dalje ne želim, ali izgleda da ćemo morati." Na brzinu je
udahnuo vazduh. „Želim ga van naših života, Keli, zauvek. Neću da se više plašiš. I to je deo
problema, zar ne? Mislim, među nama. Ne možeš da razmišljaš o budućnosti zbog njegovih
pretnji.“
Pošto je upravo i sama shvatila tu činjenicu, nije mogla to da negira. „To je... nešto što ne
mogu da izbacim iz glave. Nešto što nije okončano.“
Blago joj je stisnuo ramena. „Možemo da ga zaustavimo, draga. Naći ćemo način. Ali za
sad, želim da se obezbedim da on nije u tvojoj blizini. Bojd leti za Teksas da se uveri da je on
tamo, i pratiće ga.“ Pogledala ga je, a zatim klimnula glavom. „Samo nemoj da me umotavaš u
pamuk, Miče, važi? Predivno je biti tako zaštićen, ali je to takođe kao štaka. Moram sama da
stojim na svojim nogama,“
Nasmejao se. „To su stari instinkti, znaš. Usađeni u genima. Ali daću sve od sebe.“
Keli je ispružila ruku, pomazila ga po obrazu i uzvratila mu osmehom i upitala: „Više od
toga i ne mogu da tražim, zar ne?“
„Možeš da tražiš sve što hoćeš.“ Lagano je poljubio, dodajući: „Završila si posao za
danas?“
Rado je prihvatila promenu teme. „Samo da pozovem gospodina Fortjuna. To ne bi
trebalo da potraje.“

***

Ostatak dana je protekao mirno, a kako su padale barijere među njima, trenuci kolebanja
su bledeli. Keli je shvatila da napokon gleda Miča kao muškarca kakav je danas; povremenih
poređenja, kakav je bio nekad i sad, bilo je sve manje, i bila su sve beznačajnija. A znala je da je
on u njoj pronašao tačku u kojoj su se prošlost i budućnost spajale. Možda je taj most nastao zato
što su postali ljubavnici, ili prosto samo zato što su se potrudili da pređu tu distancu među njima,
pažljivo, korak po korak.
Keli nikada ranije nije doživela pravu bliskost s muškarcem; u mesecima provedenim s
Bredom, čak i na početku, osećala se napeto i nesigurno, a pošto nije mogla fizički da mu se
preda - a on je optuživao da je to njena krivica - kao žena se osećala neuspešno. Njen trenutan i
snažan odgovor na Mičovu strast pružio joj je novo samopouzdanje koje ju je izvuklo iz
učmalosti.
Nije u potpunosti bila svesna svog senzualnog buđenja, sve do te noći. Tokom časova pre
nego što su se popeli na sprat, Mič ju je često dodirivao, ne može se reći usputno, ali bez zahteva,
i uživala je u toj bliskosti. Ljubio je, mazio po leđima, držao za ruku. Njegovo očito uživanje
samo u tim dodirima pružalo joj je slobodu da istražuje i uživa u intimi među ljubavnicima.
A kad je došlo vreme da zakorače u veliku spavaću sobu osvetljenu svetlošću lampe,
mogla je da oseti kako pritisak strasti lagano buja u njoj. Duboko je udahnula kad ju je zagrlio i
prislonio uz svoje čvrsto telo, veoma svesna njegove pulsirajuće gladi.
„Gospode, šta mi to radiš“, mumlao je dodirujući joj usne, dok je rukama grabio za
zadnjicu da bi mu bila još bliže. „Ne mogu da odvojim ruke od tebe.“ Njene ruke su mu se
obavile oko vrata dok se topila u njegovom naručju. „Zbog tebe se osećam tako...“
 Snažno je poljubio, istražujući njena usta sporo, ali žestoko, sve dok nije počela da prede
od strasti. Podigao je glavu i zagledao se u njene ošamućene oči. ,,Tako...kako?“, zapitao je.
Duboko se koncentrisala da smisli pravu reč. „Seksi“, napokon je prozborila. Sledilo je
još reći, hrapavih i kolebljivih. „Nikada se nisam tako osećala.“ Naglo je udahnula kada se pribio
uz nju, oči su joj se prvo raširile, a zatim ostale poluzatvorene dok joj je pogled lutao. „Ne mogu
to da kontrolišem.“ „Zar misliš da ja mogu?“ Ponovo je poljubio, ovaj put još jače, a izraz lica
mu je očvrsnuo kada je raširila noge da bi joj prišao još bliže. „To je kao glad koju ne mogu da
zadovoljim, bol koja bledi, ali nikada ne nestaje. Moram da budem u tebi, da osetim tvoju svilenu
čvrstinu kako me obavija, tako mekana i vrela i vlažna, i mislim da ću od toga da izludim.“ Te
ogrubele reći i lagani pokreti pribijanja poslali su poslednje svesne Keline misli pravo u
stratosferu. Kada je usnama prekrio njene, divlje ga je poljubila, a od tutnjave srca pritisak u njoj
je toliko rastao, sve dok nije osećala kao da joj čitavo telo pulsira od želje za njim. Gotovo da je
ispustila krik razočaranja kada se odmakao od nje, ali kad je brzo otkopčao košulju i bacio je sa
strane, i ona je požurila da se reši svoje odeće. Ruke su joj se toliko tresle da je morao da joj
pomogne da otkopča farmerke, i da čvrst materijal svuče preko kukova. Njene gaćice su sledile
zbačene cipele i odeću zgužvanu na podu. A ovaj put je Mič bio taj koji joj je skinuo tanki lanac i
spustio ga na komodu.
Blago se iznenadila kada je Mič seo na ivicu kreveta i privukao njeno nago telo da ga
opkorači, ali zaboravila je svoju zbunjenost kad je vrelo pritisnuo usne uz njene. Držao je čvrsto,
nežno je mazeći gore-dole po kičmi, i osećala je kako njegova čvrstina pulsira naslonjena uz njen
stomak. Instinktivno se izvila da mu bude bliže dok je senzualna tenzija u njoj rasla, pa opadala, i
opet rasla, poput nekakvog bola.
Zaječao je dok je usnama prelazio preko njenog vrata. Jednu ruku joj je držao oko struka,
blago je izvijajući u leđima, a drugom rukom je mazio po stomaku i dodirivao njene otekle grudi.
Keli mu je stegla ramena i ugrizla se za usnu dok je podizao i stiskao njeno bolno napeto meso,
munje zadovoljstva su joj prolazile celim telom. Dok je grubim jastučićem palca ritmično
prelazio preko njene bradavice drhtala je poput plamena, a njegova usta su istraživala satenske
obline njenih dojki s vlažnom vrelinom koja ju je izluđivala.
Izvila je leđa i zakopala nokte u njegova ramena, a jecaj joj se oteo iz grudi. Gorela je
čitava, mozak joj je bio u plamenu. Od njegovog sporog maženja ćelo telo joj je bilo preosetljivo
i kada joj je usnama prekrio čvrstu bradavicu nije znala da li oseća zadovoljstvo ili agoniju. Celo
telo joj se naglo trznulo i zastenjala je. Čvrsto zatvorenih očiju i zabačene glave, podnosila je te
talase emocija jer nije imala drugu mogućnost, telo joj je čeznulo za tim zastrašujućim
zadovoljstvom.
Izgubila je samokontrolu. To je shvatila kao kroz maglu, ali je ta svest trenutno bila
nadjačana čistom željom. Njeno telo je imalo sopstvenu svest, i želelo je samo njega, da ga
ispuni, jer je praznina koju je osećala previše bolela. Privijala se uz njega, jedva prepoznajući
zvuk sopstvenog glasa.
„Molim te... Miče, ne mogu...“
Uz još jedan promukao zvuk, podigao je usne s njenih bolnih grudi. Velikim rukama je
uhvatio za zadnjicu i podigao, i zajecala je kada je osetila vrelinu njegovog mesa dok je lagano
razdvajao ulazeći u nju.
„Draga, gledaj me“, prošaputao je jedva čujno.
Naterala se da otvori oči, lice mu je prvo bilo mutno, a zatim sve jasnije i oštrije, kao
isklesano i uzbudljivo primitivno, s plamtećim užarenim okom. I dalje ju je držao, jedva da je bio
u njoj, i nije više mogla to da podnese. Nije mogla da diše, srce joj je divlje lupalo, a telo se
treslo, ubijao je...
 Zatim, zureći u njegovo intenzivno oko, osetila je kako je sporo spušta i duboko ulazi u
nju, sve dok nije ispunio prazninu koja je za njim žudela.
„Tako si prelepa“, rekao je tim napuklim, promuklim šapatom. „Tako si prelepa ovako,
dok me želiš.“ Rukama je navodio na sebe, sporim pokretima, dok joj je iznova dodirivao
uzdrhtale usne, podižući glavu nakon svakog primamljivog poljupca da bi joj video izraz lica.
Osećala je kako se talasi strasti u njoj ubrzavaju, jure, a od njihovog zvuka je jecala, nemoćna da
se suzdrži, Telo joj je pronašlo sopstveni ritam, divlji od požude, i jedva da je čula zvuke koje je
slobodno ispuštala, neke nemušte, a nekima dozivajući njegovo ime.
Gotovo je zaplakala kada je Mič ustao i premestio njeno mlitavo telo na krevet, nije više
mogao da čeka. Do tada je nekako uspevao, samo zato što je bio rešen da gleda i oseti njeno
uzbuđenje, potpuno opčinjen načinom na koji su joj oči gubile fokus, a lice postajalo prelepa
maska strasti, načinom na koji joj se telo mreškalo i pulsiralo dok ga je čvrsto držala u sebi. Ali
sad je već podivljao za njom, njegova lična potreba je preuzela vlast nad njim, dok ju je snažno
podizao i spuštao. Ulovio je njeno uzbuđenje dok je raslo, senzualnu napetost koja se
ponovo širila njom dok je hvatala njegov strastveni ritam.
Svaki dah mu je palio pluća; kao da je učestvovao u nekoj ludoj trci, kao da je bilo pitanje
života ili smrti, hoće li stići na cilj. A ona je bila tako meka i vrela oko njega, ljuljala ga je
podignutim nogama, i kada je spustio usne na nju, osetio je kako joj puls divljački udara pod
svilenom kožom vrata.
Prvi električni udar ga je strefio pri dnu kičme, i čuo je njen uzvik kad joj se duboko zabio
u treperavo telo.
Prošlo je poprilično dugo dok mu se disanje nije umirilo, a čak i tad je mislio da nema
snage da se pomeri. Bilo mu je svakako jasno da nema snage nju da ostavi. Želeo je da ostane baš
gde je, i dalje u njoj, gde su ga nežni, sve slabiji pritisci njenog zadovoljstva nežno masirali.
Osetio je kad je podigla glavu s jastuka da bi ga poljubila u rame, pa je i on pridigao glavu i
oslonio se na laktove.
Njeno nežno lice je bilo belo i potpuno ispijeno od senzualne iscrpljenosti, goruća
bledoća. Usne, blago natekle od njegovih poljubaca bile su izvijene u smešak, a ljubičaste oči su
bile ozbiljne.
"Treba mi rečnik", promrmljala je.
"Šta?" Borio se da shvati šta to znači. "Zašto?"
„Zašto?
„Sigurno“, rekla je sva ozbiljna, „postoje bolje reći nego što su veličanstveno i izvrsno. Jer
ako ne postoje - izmisliću ih ja.“
Morao je da se nasmeši, i veselo je poljubio: „Volim te, dušo."
Po prvi put, taj izraz nežnosti nije probudio sećanja na čoveka koji ga je zaprljao. Osetila
je blagi šok, ali samo zato što joj je izjavio ljubav. Njoj. Ne devojci koju je voleo pre toliko
godina, već ženi koja je sad. Osećala je njegovu ljubav, videla je u njegovom pogledu, osmehu,
ali nije sebi dozvoljavala da pomisli da može dvaput da se zaljubi u nju.
Progutala je knedlu. „Jesam li beše jutros rekla da se sve prebrzo dešava?“, promrmljala
je.
Mič je ponovo poljubio. „Morao sam to da ti kažem.“ Glas mu je naglo ogrubeo.
„Osećam to sve vreme. Menjalo se i raslo, jer te isprva nisam dovoljno poznavao, ali je uvek bilo
prisutno. Keli, nisam ogorčen što si digla ruke od mene. Ne mogu za to da te krivim, i ne krivim
te. Možda mi je sad čak i drago zbog toga, jer da nisi, možda nikad ne bih saznao kakva
neverovatna žena si mogla da postaneš.“
„Opraštaš mi?“, upitala je.
 „Nemam šta da ti oprostim. To ozbiljno mislim, dušo. Prokleto sam zahvalan što imam
drugu šansu sa tobom; to je sve što je sad bitno.“
Keli je htela da mu kaže da ga voli, ali reći nikako da nadođu. Bred je i dalje bio tu,
bacajući senku na njenu budućnost, i to je moralo da se okonča.
Nije znala šta je Mič pročitao na njenom licu, ali šta god da je bilo, omekšalo je njegov
izraz lica.
„Dušo, u redu je.“
„Jeste?“, prošaputala je, stežući mu ruke oko vrata. „I želim da tako bude, Miče. Gospode,
stvarno to želim!“
Prvo je poljubio nežno, a zatim sve jače. Vrelina je počela da je obuzima, i zaboravila je
na oprez, i što ne može da mu kaže da ga voli. Zaboravila je na sve, osim na njega.
***

Sledećeg jutra se probudila veoma rano, a njegove ruke su bile obmotane oko nje. Nije je
bolelo, ali je znala da ne može da se izvuče iz tog stiska, a da ga ne probudi. Podigla je glavu s
njegovog ramena, pazeći da ga ne uznemiri. Nije dobro spavao, to je znala. Nije ustajao iz
kreveta, niti se nemirno pomerao, ali je nekoliko puta kroz izmaglicu osetila da se trznuo iz sna.
Svaki put, i sama polubudna, instinktivno se pribila uz njega osećajući kako je steže rukama dok
se opuštao.
I sad, gledajući u njegovo mirno i nesvesno lice, pitala se kako će ikada moći ponovo da
veruje snu. Budan može da se bori sa svojom urođenom posesivnošću, ali u snu to nije mogao.
San mu je već previše toga oduzeo.
Keli je osećala da mu nekako može pomoći da zaceli, ali tek kada zaceli svoje rane. Kada
bude mogla da ga voli bez uzdržavanja. A to neće moći sve dok Bred zauvek ne nestane iz njenog
života.
Mič se naglo zgrčio kada se probudio, stežući ruke oko nje skoro do granice bola, i
preskočilo joj je srce kada je na tren videla izraz strave u njegovom oku. Onda ju je pogledao i
lagano opustio stisak.
„Izvini“, brzo je rekao. „Nisam hteo da te stegnem toliko jako.“
„Ne smeta mi da me stežeš noću“, prošaputala je. „Možda nam je to oboma potrebno... taj
osećaj sigurnosti.“
Jednom rukom joj je klizio uz kičmu do vrata, i privukao je sebi da je poljubi. Nakon
nekoliko trenutaka je promrmljao: „Ovo što sad osećam je sigurnost,“
Keli je dobro znala šta on sad oseća, i istinski se čudila i njegovoj želji, i njenom
momentalnom odgovoru na nju. Kada je sinoć napokon ugasio lampu u sobi, bila je ubeđena da
više nikad neće moći da hoda. Bila je toliko zadovoljena i iscrpljena da joj je bilo previše teško i
oči da otvori. Ali sad je sav umor nestao iz njenih mišića, i osećala je kako joj se vraća snaga.
Bio je to predivan način da započne sjajni novi dan.
***

Kada se nakon sat vremena pažljivo izvukla iz kreveta, Mič je spavao dubokim snom.
Napokon ga je umorila, jadnička. Keli se u sebi nasmešila na tu pomisao; bilo joj je istovremeno i
čudno i divno da uživa u osećanjima koja je budio u njoj, a senzualno zadovoljstvo je
oduševljavalo. Nije je samo naučio da uživa u vođenju ljubavi, već i da se oseća apsolutno
udobno u svom telu.
U tom telu je osećala probadanje na određenim mestima, pomislila je dok se rastezala kraj
kreveta. Znajući da će joj vrela voda opustiti mišiće, otišla je u kupatilo i lagano za sobom
zatvorila vrata da ne probudi Miča. Podigla je kosu i istuširala se, uživajući u toploj vodi koja joj
curi niz telo.
Osećala se živo. Snažno, naprosto živo.
Možda je zato, nakon što je završila s tuširanjem i osušila se, otvorila poslednji fioku
komode u kupatilu. Tu su bili izazovniji komadi njenog donjeg veša, koje je kupila posle razvoda
braka, kad je otkrila da uživa u dodiru svile i čipke na koži. Izvukla je providnu svilenu majicu i
iste takve gaćice, pitajući se da li je takav komplet inspirisao Mičovu maštu ispred onog izloga, i
nadajući se da jeste.
Još uvek je spavao kad se oprezno ušunjala nazad u sobu. Brzo, ali tiho, navukla je
farmerke i teget bluzu, namerno ostavljajući prva dva dugmeta raskopčana, da bi se nazirala crna
svila ispod. Raspustila je kosu i očešljala je, a zatim našla cipele u gomili odeće na podu.
Otišla je do kreveta i sela na ivicu, gledajući ga. Zgužvani čaršavi su mu pali do struka,
široka, čvrsta pleća su mu bila gola, i jedva se oduprla želji da zbaci odeću sa sebe i pridruži mu
se u krevetu. Umesto toga se nagnula i poljubila ga.
Čak i pre nego što se sasvim probudio, Mič je odreagovao, šireći ruke ka njoj. Uspravila
se pre nego što je uspeo da je dohvati, i nasmešila mu se: „Dobro jutro“.
Pogledao je. „Obučena si.“ To je bila optužba.
„Opet sam slaba“, objasnila je, „i moram biti nahranjena. Nadala sam se da ću uspeti da te
ubedim da spremiš gomilu onih ukusnih palačinki.“
„Valjda mogu... Šta to nosiš ispod te bluze?“, naglo je upitao.
Keli se tromo protegnula i dodala: „Rekla bih, nešto izazovno.“
Na tren je njegov izraz lica bio - neobičan. Nešto između udubljenog i žestoko muževnog.
Opušteno je rekla: „Idem dole da pristavim kafu. Biće skuvana dok ustaneš i obriješ se.“
Mič je pročistio grlo i rekao: „Ti zla ženo.“
Keli je skuvala kavu, ali je morala da sačeka na palačinke.
Kad joj se Mič pridružio u staklenoj bašti skoro sat vremena kasnije, nije bio raspoložen
za kuvanje.
 VIII

„Baš prelep prizor.“

Glas je bio dubok i prijatan, ali je Keli osetila kako joj se krv pretvara u led kad ga je čula.
Strah s kojim je toliko dugo živela se probudio i širio kroz njeno telo, rušeći joj volju,
samopoštovanje, svodeći je na životinju sateranu u ćošak. Poželela je da se uvuče negde, da se
sakrije.
Glupača. Bila je glupa što je tek tako išetala iz kuće, ali joj opasnost nije bila na umu; po
prvi put za skoro tri godine nije se osećala progonjeno. Mič je otišao na tavan da vidi da li je i
dalje tu stari kovčeg s porodičnim fotografijama i pismima, a ona je išetala iz staklene bašte,
potpuno ne razmišljajući, i krenula ka nižem vrtu. Skidala je uvelo lišće sa zamršenog ružinog
grma i lenjo razmišljala koliko će biti lepo kada proleće napokon stigne. Kasno jutarnje sunce je
bilo tako jarko i toplo...
Više nije osećala toplotu.
„Okreni se da pogledaš muža, dušo.“
Glas mu je sad zvučao oštrije, a nadimak od milja prepun prezira. Mnogo drugačije nego
kada ga Mič izgovori. Mnogo. Naterala je sebe da se okrene, da ga pogleda, jedva svesna daleke
zvonjave telefona u kući.
Bio je visok čovek, skoro dva metra, i krupne građe. Na koledžu je igrao američki fudbal,
i održavao je formu dizanjem tegova. Dobro je znala koliko je jak. Sem veličine, bio je prosečnog
izgleda, imao je svetlu kosu i varljivo blage plave oči, i širok osmeh kojim je opčinjavao ljude.
Opčinio je i nju.
Tog osmeha sad nije bilo. Njegove tanke usne su bile stisnute u crtu, jedva vidljivu na
bradatom licu, a iz zakrvavljenih očiju je sevala zloba. Pištolj koji je nehajno držao u ruci je bio
veliki i preteći, baš kao i on. To je bilo veliko srebrno oružje, i kroz glavu joj je sevnula spoznaja
da jednim metkom verovatno može da prepolovi čoveka.
„Izgledaš veoma iznenađeno, dušo“, rekao je nežnim tonom koji je uvek prethodio
brutalnosti. „Zar me nisi očekivala? Uvek sam znao da ćeš završiti ovde u kući svog ljubavnika.
Bilo je samo pitanje vremena, i naravno, ja sam te čekao."
Keli je progutala ogromnu knedlu od straha, ali joj je glas i dalje bio jedva čujan kad je
progovorila: „Ostavi me na miru. Zašto ne možeš da me ostaviš na miru?“
„Nije trebalo da me ostaviš, dušo. Rekao sam ti da ja zadržim sve što mi pripada. Ti si mi
žena."
„Razvela sam se od tebe“, prošaputala je.
Oči su mu se suzile. „Misliš da mi išta znači komad papira? Ti si moja. Načinio sam te
svojom, sećaš se?“ Odjednom se nasmejao grubo. ,,Oh, nemoj da mi se stiskaš tu kao neka
stidljiva devica, dušo. Sa mnom si dobro glumila i dizala nos kao da je seks nešto što samo
životinje rade, ali gledao sam te s njim. Trljala si se o njega kao mačka u teranju. Ne možeš da
skineš ruke s njega.“
U njenom šokiranom mozgu je bila samo jedna bolesna pomisao. „Gledao si me?“
Bred kao da je nije čuo nastavio je: „Sa mnom si bila tolio hladna, mogao sam da čujem
kako krčka led dok hodaš. I flanelske spavaćice od vrata do poda, ništa nalik toj crnoj svili koju
oblačiš za njega. Trebalo je da istrune poput biljke u onoj bolnici, ali si ga ti održala u životu, zar
ne? Njegov duh je bio u mom krevetu, i nisi htela da ga ostaviš, nisi htela da pustiš da to kopile
umre. Ja bih ga izbio iz tebe, ali si pobegla pre nego što sam uspeo da završim posao.“
„Prekini!“ Nešto drugo se u njoj pokrenulo i uzburkalo, nešto jače od straha.
Ponovo se nasmejao. „Samo sam kupovao vreme, dušo. Znao sam da će se on vratiti iz
mrtvih. Bilo je zabavno gledati te kako bežiš kao preplašeni zec, i bilo je samo pitanje vremena
kad će se on probuditi i krenuti da te traži. Znao sam da će to učiniti. I znao sam da ćeš ga pozvati
u svoj krevet. Hteo sam da vas vidim zajedno, pre nego što vas oboje pošaljem pravo u pakao.
Zar to nije lepo od mene? Dozvolio sam ti da napokon imaš svog duha, i to baš tamo gde si ga i
želela - među nogama.“
„Prekini!“
Lice mu je otvrdlo. „Nije trebalo da mi pretiš, Keli. Meni niko ne preti. Pustio sam te da
se izvučeš s tim u Teksasu jer se taj brbljivi advokat kog si unajmila spremao da napravi cirkus
od naših ličnih stvari. Hteo je da mi prišije tužbu za nanošenje telesnih povreda i kukao kako sam
tukao moju jadnu nejaku ženicu. Ali sam se otarasio slika koje je imao u svom bednom sefu; tvoji
dokazi su sad samo pepeo, dušo. Plus imam svedoke koji će reći da sam upravo kod kuće.
Savršen zločin. Razneću svoju nevernu ženu i njenog ljubavnika na paramparčad, a niko neće
znati da sam to ja uradio.“
Za divno čudo, nije ni obratila pažnju na pretnje smrću. Čula je sebe i zvučalo joj je kao
da govori iz daljine, dok je u njoj rastao nemir. „Gledao si nas. U staklenoj bašti.“
„Priredila si dobru predstavu“, rekao je, i mada je zvučao veselo, lice mu se trzalo u besu.
„Oduvek sam znao da si kurva u duši - te frigidne me nikad ne prevare. Pa, imao te je, ali te neće
zadržati. Vidimo se u paklu, dušo.“
Nije ni pogledala pištolj. Zurila je u njegovo lice, i sada je znala koja je to nasilna emocija
u njoj. Gnev. Iz dubine duše, razjarujući, čist gnev. Umalo ju je uništio, slomio je njeno
samopoštovanje, ponižavao i osramotio i povredio je. Primorao je da beži, da se krije, da se
osvrće preko ramena u strahu. Pretvorio je u životinju sateranu u ćošak.
Više neće moći. To užasno saznanje da ih je gledao, zaklanjajući se senkama, dok se
njegovo bolesno prisustvo nametalo nad intermecom snažne intime između nje i Miča, toliko ju
je razbesnelo da nije mogla ni na šta drugo da misli. Toliko ju je oskrnavio, i odbijala je da
dozvoli da baca svoju bolesnu senku na radost koju je pronašla s Mičom.
„Kopile“, rekla je tiho. „Bolesno, uvrnuto...“ Čula je divljačko režanje iz njegovog grla,
ali je i to izgubilo moć da je uplaši. „Da nisam sigurna da ćeš jednog dana goreti u paklu, sama
bih te živog zapalila...“
Njen neočekivani otpor je u trenutku zatekao Breda i, što je tek shvatila kasnije, pružio
Miču dragocene sekunde koje su mu bile potrebne. Brzo i tiho poput mačke, pretrčao je gornju
terasu i prebacio se preko ograde, skačući pravo na Breda. Snaga udarca je poslala veliki srebrni
pištolj u vazduh, a oba muškarca jako bacila na zemlju.
Desilo se toliko brzo da Keli nije stigla ni da mrdne. Odsutno je stajala kao zaleđena,
gledajući kako padaju i sudaraju se toliko snažno da su obojica odletela na stranu i otkotrljala se.
Mič se prvi podigao na noge, i dalje poput mačke sa hitrom, elegantnom preciznošću; nikad ga
nije smatrala ubojitim, ali je sad to u njemu bilo vidljivo, ledena pretnja je izbijala iz njega kao
arktički vetar iznad glečera. Ali i Bred je bio besan i gotovo jednako brz; bio je malo viši od Miča
i skoro dvadeset kilograma teži, a u njemu je bilo životinjske brutalnosti koja je Miču bila
potpuno strana.
Zverska lukavost je bila očigledna jer je Bred prvo udario na slabu tačku neprijatelja,
pokušavajući da ga napadne s leve strane. Ali je Mič bio veoma svestan svog izgubljenog oka i to
mu je omogućilo da predvidi taktiku i zaštiti se.
Trenutak njene odsutnosti - zapravo vrlo kratak - učinio je da joj početak te bitke deluje
skoro isto toliko lepo koliko i smrtonosno. Muškarci su se borili od početka svog postojanja, i u
tome je bilo nekog začuđujućeg primitivnog uzbuđenja koje je kod obojice bilo gotovo opipljivo.
Previše je emocija u obojici ključalo predugo; fizička borba je bila nešto što su obojica želela.
Ali Kelina zaleđenost je trajala samo nekoliko sekundi. Nije sumnjala u Mičovu
sposobnost da se bori, bez obzira što je delovalo da je sukob nesrazmeran, ali nije imala nameru
da besposleno stoji i gleda dok bitka besni. Bred nije shvatao koncept poštene borbe, i znala je da
će izvesti nešto nepošteno ako bude imao priliku.
U ludilu je gledala oko sebe tražeći pištolj, i odmah je shvatila da je odleteo pravo u žbun
bršljana; tamo ga nikada neće naći. Oklevala je na tren, ali su je besni zvuci sudaranja tela
poterali da potrči uz stepenice na terasi, pravo ka kući.
Pištolj je bio tamo gde ga je i ostavila, u fioci kraj njenog kreveta. To je bio kalibar
trideset osam, napunjen i dobro održavan; skoro tri godine je išla na časove korišćenja vatrenog
oružja, i vežbala pucanje u metu u mnogobrojnim streljanama. To je bilo neophodno, i nešto što
je mrzela da radi. Ali po prvi put nije osetila odvratnost gledajući u crni sjaj revolvera i osećajući
njegovu težinu u ruci. Čvrsto ga i stežući, otrčala je niz stepenice pravo ka bašti.
"Delovalo joj je kao da je prošla čitava večnost, a prošlo je samo nekoliko minuta. Stigla
je na terasu, i ignorišući stepenice preskočila je ogradu ka donjem vrtu, ne skidajući pogled s
dvojice muškaraca. Znaci borbe su bili očigledni na obojici. Bredu je pukla usna i jedno oko mu
je oteklo; takođe, štitio je svoju levu stranu rukom kao da ima gadnu modricu ili napuklo rebro.
Mičova usta su isto krvarila, a na desnoj jagodici je imao crveni trag koji će se kasnije pretvoriti u
modricu.
Keli nije bila ljubitelj tuče, i nikada pre nije videla dva odrasla čoveka kako pokušavaju
da se ubiju golim rukama - i nije to želela nikad više ni da vidi. Nije mogla, a da ne pomisli kako
je njenih nekoliko treninga stilizovanog boksa i rvanja bilo šokantno pitomo u poređenju s
ubojitom brzinom i sirovom i snagom koju je sad gledala.
Nisu nameravali da prestanu. Delićem mozga je to shvatila. Čak je i Mič, čiji je prvobitni
motiv bio da je zaštiti, sad bio totalno obuzet primitivnom mužjačkom borbom za nadmoć.
Toliko su se brzo kretali da se nije usuđivala da puca; slepi od besa dok im se grudni koš
nadimao, potpuno tihi, ako se izuzmu uzvici bola i napora, oni su se borili na smrt.
Bred je sigurno shvatio da će da izgubi. Njegova visina i težina trebalo je da mu budu
prednost, ali nisu. Imao je masivne mišiće zbog teretane i zgibova; Mič je imao čistu snagu tela
koje je u bolu isklesano do veličanstvene, savršene kondicije. Udarci koje je zadavao mršaviji
muškarac su imali snagu zabijača stubova, dok je uz pomoć refleksa, brzih poput munje, uspevao
da ublaži ili potpuno izbegne Bredove učestale divljačke zamahe.
Bred nije mogao da podnese da izgubi. S instinktom za preživljavanje kao u životinje,
iskoristio je neravan teren bašte, žrtvujući svoj bol radi uspeha. Prestao je da štiti svoje napuklo
rebro i jurnuo ka drugom muškarcu besno zamahujući. Osetio je kad mu je rebro popustilo pred
preciznim udarcem, ali je Mič morao da se skloni da ga ovaj ne bi bukvalno pregazio.
Nizbrdica je bila sakrivena ispod puzavica bršljana, ali Mič svejedno ne bi mogao da je
vidi. Posrnuo je i pao na leđa jer nije mogao da uspostavi ravnotežu.
Umesto da iskoristi svoju prednost, Bred je odskočio od svog neprijatelja i, saginjući se,
uhvatio se za članak. Bio mu je potreban samo trenutak. Dovoljno vremena. Uspravio se držeći u
ruci nož koji je izgledao opako. Mič je već bio na nogama, ali se umirio kada je ravnodušan glas
presekao vazduh među njima.
 „Brede.“
Na tren, Mič se iznenadio što je vidi tu. Prvi udarac kao maljem, od većeg čoveka, učinio
mu je nešto čega je tek sad postajao svestan. Njegov napad je bio provociran potrebom da zaštiti
Keli, ali kad se zateturao od prvog udarca, s užasom je shvatio da je taj čovek već povredio Keli.
Da je bez milosti upotrebio svoju veličinu i snagu protiv njene mekoće i nežnosti, učeći je nasilju
koje nijedna žena nikad ne treba da oseti. U trenutku kad je to shvatio crvena izmaglica besa mu
je preplavila um, i više nije video ni čuo ništa osim skota kog je želeo da ubije.
Ali ona je sad stajala tu, s vitkim telom i bledim licem, i očima skoro crnim, fiksiranim na
Vesta. Bila mu je bliže, udaljena jedva stotinak centimetara, a pištolj koji je smireno držala
obema rukama je ciljao pravo u sredinu njegovih grudi.
Na tren, Vest je izgledao skoro zabezeknuto. Držao je nož u svojoj ruci s veštinom
uličnog borca, opušteno i ispred tela, s oštricom okrenutom na gore, a ne na dole. Blenuo je u
svoju bivšu ženu kao da nije mogao da poveruje da cilja pištoljem u njega.
„Do đavola, šta to izvodiš?", lanuo je, očigledno nesvestan koliko glupo zvuči.
„Baci nož“, mirno je rekla.
„Ti u životu nisi pucala iz pištolja...“
Zapela je oroz pištolja. "Otkočen je. Nema praznih mesta u dobošu. A ja imam medalju za
dobro gađanje."
Bredford Vest je zurio u preplašenog zeca kog je tukao, kom se rugao, i kog je progonio
godinama, i sigurno je video isto što i Mič u njenom ledenom pogledu. Nije se plašila. Pobedila
ga je jednostavno tako što je prevazišla svoj strah od njega. Morao je to da vidi.
A on je mrzeo da gubi.
Bacio se na nju s urlikom slepog besa, ciljajući nožem u njeno tanušno telo. Dva pucnja
su zaglušujuće zaparala vazduh, bili su toliko blizu da su zvučali kao jedan, Bred se zateturao, s
izrazom zaprepašćenja dok mu se krv širila po grudima i ramenu, i tresnuo na zemlju.
Keli nije videla kad je pao. Preko ramena je gledala u dva čoveka na terasi. Jedan je bio
krupan, u svakodnevnoj odeći, dok je drugi bio u utešnoj uniformi policajca; njegov pištolj je
opalio u isto vreme kad i njen. Pogledala je svoj pištolj i oprezno ga zakočila, a zatim ga je
spustila na zemlju i potrčala ka Miču.
Našli su se na pola puta,
***

"Jaoj“.
Držeći gazu sa antiseptikom čvrsto na uglu njegove usne, rekla je: „Imaćeš finu modricu
na obrazu. Jesi siguran da su ti rebra dobro?“
„Samo još jedna lepa modrica, kunem se.“
Kuća je bila tiha i bili su sami - napokon. Policija i vozilo mrtvačnice su otišli, kao i Evan
Bojd, detektiv kog je unajmio Mič i koji joj se iskreno izvinjavao što nije dobro proverio svoje
pretpostavke.
Mislio je da je Bred na bezbednoj udaljenosti u Teksasu, zbog toga što je više puta
pomenuto u člancima lokalnih novina da se tamo nalazi. Tek dok je ubijao vreme čekajući na
aerodromu da se ukrca u avion, palo mu je na pamet da dobrotvorne organizacije novinama daju
spisak ličnosti koje su dale novac, a ne osoba koje su se zatekle na dobrotvornom događaju -
samo nagoveštavajući, a ne iznoseći činjenice o tome ko je bio prisutan.
Zabrinut zbog te spoznaje, pozvao je svog kolegu iz Teksasa koji mu je pomagao, i
predložio mu da ode pravo u Bredovu kancelariju i lično se uveri da li je on tamo. U
međuvremenu Bojd je zaključio da Bred nije poneo oružje iz Teksasa, niti ga je kupio u Oregonu
na svoje ime. Zato je pozvao prijatelja policajca iz Portlanda i krenuli su da proveravaju moguća
mesta za kupovinu.
Zakon o oružju je bio precizan, ali čovek poput Breda Vesta, koji je navikao da kupuje
sve što poželi, mogao je da prevaziđe te prepreke. Kupio je veliki revolver u lokalnoj zalagaonici
dan pre toga.
A kad je saznao da je čovek koji odgovara Bredovom ličnom opisu - uključujući i
šarmantni osmeh - kupio pištolj, nije časio časa da ubedi svog prijatelja da pođe sa njim do kuće.
Dok mu je zabrinutost rasla, pozvao je Miča iz kola, još dok su bili udaljeni od kuće.
Stigli su taman na vreme. Pošto je policajac svedočio da je Bred pokušao da ubije svoju
bivšu ženu, nije bilo moguće podići nikakvu optužnicu, čak i ako se pokaže na autopsiji da ga je
ubio njen metak.
Keli se nije brinula zbog toga. Znala je da je Mič zabrinut zbog njenog emotivnog stanja,
ali nije imala kad da ga ubedi da se oseća dobro. Koristeći priliku, rekla je: „Neću imati noćne
more zbog ovoga, da znaš.“
„Nisi imala izbora“, mirno je rekao Mič.
Pitala se da li zbog toga ne oseća ništa u vezi sa Bredovom smrću. „Kad sam počela da
uzimam časove pucanja u streljani, mislila sam da nikad neću moći da uperim pištolj u čoveka.
Čak ni u njega. Ali danas... nisam osećala ni mržnju, ni želju za osvetom. Samo sam znala da ne
smem da mu dozvolim da pobedi.“
Mič je spustio gazu na stočić i privukao je u svoj zagrljaj. „Više te nikad neće povrediti.“
„Ni tebe. Hteo je oboje da nas ubije. Napokon sam shvatila, dok sam ga slušala tamo šta
priča, da bukvalno ne bi mogao da živi sa spoznajom da ga je drugi muškarac pretekao. On je to
tako gledao. Šta god da je činio, ja... nisam mogla da te zaboravim. Frustriralo ga je što je njegov
rival bio duh, ali je bilo sto puta gore kad je video da si čovek od krvi i mesa. Gledao nas je“, tiho
je dodala. ,,U staklenoj bašti.“
Stežući ruke oko nje, Mič je rekao: „Znam. Čuo sam delić onoga što ti je pričao. Pozlilo
mi je kad sam to čuo. Toliko je toga zaprljao, čak i reći. Nisam mogao da podnesem što je želeo
da isprlja i naš odnos."
Mič ju je pustio i ustao sa kauča, pružajući joj ruku da ustane i ona. Izveo ju je iz sobe.
Kad je shvatila gde je vodi, ruka joj je zadrhtala u njegovoj ruci.
„Miče...“
Uveo je u staklenu baštu i lagano spustio na ležaljku. „Sami smo, dušo, veruj mi. Niko
nas ne gleda. Nema nikakve pretnje.“
Kasno popodnevno sunce je bacalo zrake kroz prozore oko njih, a biljke su na tom svetlu
sijale poput žada. Vrata francuskog balkona su bila širom otvorena, pa je hladan, vlažan
povetarac šuštao kroz lišće, a zvuk okeana je bio samo udaljeni šapat. „Miče, ne znam da li
mogu...“
„Ššššš.“ Poljubio je, naizgled se ne obazirući na bol u otekloj, napukloj usni. Polako i
duboko je ljubio, zadirkujući njene usne dok se nije opustila i počela da mu odgovara na
poljupce. Nežno je navodeći da legne na jastuke, zavukao joj je jednu ruku ispod bluze i mazio
je, i dalje je ljubeći.
Keli je zaboravila na sve osim na njega i vrelinu koja se u njoj budila. Blago se pobunila
kada su im se usne razdvojile, a zatim mu žudno pomogla da se što pre otarase njene bluze i
potkošulje. Nije znala ko je od njih dvoje skinuo njegovu majicu, ali su njene ruke sada
istraživale njegovu glatku, zategnutu kožu, i osećala je moćne pokrete njegovih mišića koje je
toliko volela. Usne su mu bile na njenim grudima, a farmerke su sletele s nje i ostala je samo
u gaćicama; čuo se još neki zamućen zvuk koji je možda označavao bacanje njegovih pantalona
na pod. Preplavili su je talasi zadovoljstva, svaki snažniji od prethodnog, a zvuci uživanja su se
nagomilali i oteli joj se iz grla.
Osetila je kako spušta usne niže, i od toga joj se grčio stomak kao pod naletima udara
munje. Mrmljao je nežne, moćne stvari u njeno nago telo, jednostavne seksualne izraze i nežne
izjave ljubavi, a kombinacija te dve stvari je bila toliko snažna da je izgubila svu kontrolu nad
svojim uzbuđenjem. Njegovo vrelo milovanje se spustilo još niže, i uzviknula je kad je pronašao
njenu najbolniju tačku. Njeno telo je opet gubilo kontrolu, i ona tu nije mogla ništa da učini, osim
da izdrži vreli nalet osećanja. Ti talasi su je potopili, zatim izdigli, sve dok se nije tresla poput
divlje zveri na vrhu poslednjeg velikog talasa...
Pridigao se iznad nje dok se ona pomamno ljuljala, želja je pulsirala kroz nju gonjena
primitivnim potrebama. Osetila je spor, vreo ulazak u nju, i zastenjala dok ga je njeno telo
prihvatalo kao da je deo nje. Poljubio je, oslanjajući svoju težinu na nju, sad već grublje i
gladnije, mrseći joj kosu prstima, a ona ga je ljubila s istom nekontrolisanom žudnjom, izvijajući
se pod njegovim pritiskom.
Mič je potpuno zaboravio da je početna tačka ovoga bila da skloni ljagu koju je Vestova
voajeristička primedba bacila na njihovo pređašnje vođenje ljubavi. Kao i uvek do sad, njegova
želja za njom je progutala svaku racionalnu misao, noseći ga na talasu plime toliko razorne da je
pomislio da će ga ubiti. Njeno telo se obavijalo oko njegovog s nežnom vrelinom i klizavim
stiskom, u zagrljaju za koji bi rado umro, i kretala se s njim, primajući ga celog, kao da su jedno
biće, uspinjući se skupa u zaslepljujućoj tišini, sve dok svetlost nije eksplodirala, a tišina se
napunila sirovim zvucima čiste ekstaze.
***

Prva razumljiva misao mu je bila da je prokleta ležaljka toliko uzana, da ne može da leži
pored nje, a nije mogao da podnese da se sada razdvoje. Terajući iscrpljene mišiće da se pokrenu,
pridigao se na laktove i pogledao je. Njeno ljupko lice je bilo rumeno, a na usnama joj je lebdeo
uspavani poluosmeh. Nežno je poljubio, a zanosne ljubičaste oči su se otvorile i ozbiljno ga
pogledale,
„Već danima želim to da ti kažem, ali nisam mogla - dok nisam završila s njim. To
poglavlje je moralo da se završi. Morala sam da prestanem da bežim“, glas joj je zvučao ozbiljno.
„Znam.“
Osmeh joj se promenio, postao je toliko nežan da mu je to umalo rastopilo srce. „Nisam
mislila da ću ikada biti ponovo cela. Onda sam otvorila vrata i ugledala te... i u tom trenu sam
shvatila da te nešto unutar mene i jeste čekalo. Volim te, Miče. Mislim da sam te volela čitavog
svog života.“
Osetio je kako mu se steže grlo, a nešto duboko u njemu se iznenada umirilo. Toliko
dugo... Toliko je dugo čekao da čuje te reći. I kao da je oslobođen iz zatvora, gledao je kako se
kapija otvara i pred sobom je video predivnu slobodu. Po prvi put je zaista razumeo šta znači
ljubav. Držanje nečije ruke, a ne okovi oko nečije duše.
„I ja tebe volim, dušo. Gospode, toliko te volim!“ „Zauvek?“, prošaputala je.
Šta god da im je sudbina spremila, znao je da ništa ne može ovo da promeni. „Zauvek“,
rekao je.
***
 Insistirala je da se on to veče opusti u kadi, ističući da mu je taj dan bio više nego
uobičajeno aktivan, zatim pokazujući neočekivan talenat izmasirala ga je i ostavila u stanju koje
se jedino može opisati kao bestelesno. Jedva je našao snage da je zagrli kad je legla u krevet
pored njega.
I po prvi put za više od godinu dana, prespavao je celu noć bez komešanja.
 IX

„Miče?“ Keli se vratila u dnevnu sobu blago namrštena, nakon što je čula zvono na
vratima i otvorila vrata. Nosila je veliku kovertu iz koje je izvukla neke papire, i manju kovertu,
koja je po veličini odgovarala pismima iz suda.
„Šta se dešava?“ Ustao je pošto je potpalio vatru i pridružio joj se na kauču.
Prošlo je skoro nedelju dana od pucnjave, i više puta su morali da idu do Portlanda zbog
razjašnjavanja, davanja izjava i sličnih stvari. Novine su konačno prebacile priču o tome na
zadnje strane. Policija i javni tužilac su zatvorili slučaj. Ovo je bio prvi miran dan koji su Keli i
Mič zajedno proveli od tog događaja, i jutro im je prekinula kurirska služba.
„To je od mog advokata iz Baltimora“, promrmljala je, i dalje se mršteći dok je čitala
propratno pismo. „Poslao mi je svu papirologiju iz agencije za nekretnine vezanu za kuću. Nije
baš srećan što je morao da sazna od agenta da živim u kući.“
„Što bi to njega zanimalo?“, Mič je upitao začuđeno.
„To i pokušavam da ti... Aha, sad shvatam. Čuvao je za mene pismo, koje je trebalo da mi
preda čim počnem ovde da živim. Predato mu je u isto vreme kad i...“ Širom je raširila oči kad je
pročitala advokatovo pismo do kraja. Sklanjajući ga sa strane zajedno s drugim papirima,
pogledala je zapečaćenu kovertu iz suda koja joj je poslata sa advokatovim pismom, i podigla
pogled ka Miču.
„Od tvog očaje.“
„Molim?“
Keli je slegnula ramenima. „Možda sad saznamo zašto je napustio kuću.“
„To me stvarno zanima“, priznao je Mič, gledajući je kako otvara kovertu. Video je kad je
odatle izvadila malo manju kovertu, ali mu nije bilo ništa čudno sve dok je nije podigla da je i on
vidi.
S prednje strane, napisana prilično velikim i podebljanim slovima, stajala su imena Keli
Rasel i Džona Mičela.
„Možda bi trebalo da je ti otvoriš“, promrmljala je, dodajući mu kovertu.
Mič je klimnuo glavom i to uradio, poprilično zbunjen. Prepoznao je rukopis svog oca, i
automatski primetio datum na vrhu prve strane pisma; napisano je mesec dana pre nego što je Hju
Mičel umro.
„Draga Keli i Džone...“, Mič je tu naglo stao, kao da govori sam sebi, „jedino me je on
zvao Džon.“
Keli se okrenula da bi mogla da mu vidi lice, nadajući se iz dna duše da u tom pismu neće
biti ničega što može da povredi Miča. „Ako želiš sam da ga pročitaš“, počela je, ali je on brzo
odmahnuo glavom s osmehom.
„Adresirano je na nas oboje.“
Klimnula je glavom i čekala u tišini.
Mič je pročistio grlo i nastavio naglas da čita: „Ne tražim oproštaj od vas; rečeno mi je da
je suđeno da se neke stvari dese, čak i da su moje reakcije bile drugačije, to ne bi promenilo
ishod. Možda mi je potrebno da verujem u to, bez obzira da li je istina ili nije. Ali želim da vam
kažem da mi je žao što sam vam svojim ponašanjem otežao stvari. Džone, siguran sam da si do
sad već shvatio koliko je ljubav kompleksna. Voleo bih da sam i ja to shvatio ranije. Nadam se da
si naučio nešto iz mojih grešaka, i da si odabrao da ih ne ponoviš. Lako je reći nekome da
ga voliš, ali dokazati te jednostavne reći je najteža stvar koju ćeš ikada morati da uradiš. I
najbolja. Ja u tome nisam uspeo, ali verujem da ti hoćeš. Samo zapamti da je na svetu najvažnije
voleti i biti voljen.“
Mič je duboko udahnuo vazduh i nastavio da čita: „Keli, žao mi je što se nikada nismo
sreli. Bez obzira šta misliš, ja te nikada nisam mrzeo. Plašio sam se da ne izgubim Džona, kao što
sam izgubio njegovu majku, a nisam shvatao da sam ih oboje oterao svojom posesivnošću sve
dok nije bilo prekasno. Nadam se da možeš to da razumeš, i da shvataš da nije bilo nimalo zlobe
kad sam se usprotivio vašem braku. Dok ovo pišem, ti, Džone, i dalje si u komi, a Keli se bori da
nastavi sa svojim životom. Doktori mi kažu da nema nikakve nade da se moj sin ikad oporavi, a
moji advokati su zgroženi uputstvima koja im ostavljam i zahtevom da ih prate. Ponekad se i sam
pitam da li sam dozvolio lažnoj nadi da mi olakša krivicu i očaj koji toliko dugo osećam. Ali
ja sam preduzetnik starog kova, Džone, to znaš, i nije mi svojstveno da verujem u fantazije. Da Ii
je fantazija, da ti čitaš moje reči? Ne. Čitaš ih. Ti i Keli, zajedno, u kući u kojoj si proveo mnogo
srećnih leta. Sad kod vas nije leto, zar ne? Možda kasna zima, ili rano proleće. A vas dvoje ste
opet pronašli jedno drugo, uprkos sudbini koja se umešala. Ili... možda baš zbog sudbine. Neke
stvari su unapred određene, tako mi je rečeno, i ja u to verujem. Nekim ljudima je suđeno da
budu zajedno, verujem i u to. Možda mi je potrebna vera u bilo šta u ovom poslednjem stadijumu
života, ali bih pre rekao da napokon shvatam koliku moć ima ljubav. Budite nežni jedno prema
drugom.“
Mič je pažljivo savio pismo, a onda pogledao Keli i rekao: „Ne znam šta da mislim o
ovome.“
„Ne znam ni ja.“ I ona je bila potresena, a osećala je i duboko saosećanje prema starom
Mičelu. „Jesi li primetio kako je dvaput upotrebio frazu „rekli su mi", kao da je...“
„Kao da je neko stajao pored njega i objašnjavao, mu da ćemo ti i ja biti zajedno“, sporo
se složio Mič. „Možda ti je zato ostavio ovu kuću, da bih te ja našao.“
„Ali kako je mogao da bude siguran da ćeš se probuditi iz kome? Doktori mu nisu davali
ikakve nade - rekao je to i sam. Ali je znao. Znao je da ćeš biti dobro, da ćemo biti ovde.
Ugovorio je da mi se ovo pošalje čim se ovde uselim, a ja ovde živim tek nekoliko nedelja; kako
je znao da godinama neću živeti ovde, mnogo pre nego što si se ti pojavio? Plus, sad je kasna
zima, a u pismu on kaže...“
Mič je prebacio ruku pre nje i privukao je. „Ne znam, draga. Ali kao što je i sam rekao, on
nije bio tip čoveka koji veruje u fantazije. Ja to dobro znam; on nije bio iracionalan ili
sentimentalan. On bi verovao doktorima, da ga neko drugi nije ubedio da greše. A očigledno,
neko jeste,“
,,Ko? Sveštenik? Ono kad kaže da je suđeno da se neke stvari dese..."
„Ne. Nije bio religiozan. Bar ja ne pamtim. Ne znam, Keli. Prosto ne znam.“
Nije ni ona znala. Ali se sad osećala bolje u vezi sa Mičovim ocem, i bilo joj je drago što
je napisao pismo - bez obzira u šta je verovao. Miču je ukradena prilika da se oprosti sa njim, da
razreši stvari među njima, i pismo je olakšalo taj bol.
***

Posle svih njenih protesta da je sve što su imali ostalo u prošlosti, i Mičovog insistiranja
da je budućnost njihova, bilo je pomalo ironično što je on sad delovao zadovoljno sa sadašnjošću.
Često joj je govorio da je voli, a svakako nije sumnjala u njegovu fizičku želju; osećala se toliko
voljeno, zapravo, počela je polako da shvata da Mič izbegava bilo kakav razgovor o njihovoj
budućnosti.
Nakon što je pažljivo o tome razmislila, Keli je mislila da razume razlog njegove tišine. I
umesto da dozvoli da se situacija razvija svojim tokom, odlučila je da se izokola suoči s tim.
„Nisam trudna, znaš.“
Bilo je kasno jutro, i izašli su da se prošetaju vrtom posle doručka. Kao odgovor na njenu
naglu izjavu, Mič se zaustavio i zagledao se u nju. Nije se nimalo iznenadila kad je videla tračak
razočaranja koji su ubrzo prekrile spuštene trepavice njegovog oka.
„Nisi?“, rekao je.
„Ne. Jutros sam otkrila. Zato sam već spremala doručak kad si se ti probudio. Probudili su
me grčevi, i kad sam već morala da ustanem, ostala sam budna. Pa, pošto smo do sad imali sreće,
trebalo bi da uradimo nešto radi zaštite.“
Mič je pročistio grlo: „Želiš ti da se pobrineš za to, ili ću ja?“
„Možda je bolje da ja to uradim. Imam osećaj da ćeš ti zaboraviti.“ Gledala je ozbiljno u
njega.
„Pa, imaš tendenciju da mi izbiješ sve racionalne misli iz glave“, priznao je.
„Možda je tako bilo prvih nekoliko dana“, ton njenog glasa je bio veoma nežan. „Ali
nakon toga si pokušavao da ostvariš svoje namere.“
„Keli...“
„Naravno, trebalo je to ranije da shvatim. I da to ranije pomenem.“
„Zašto nisi?“, upitao je, odjednom iskreno začuđen. „Jer sam želela bebu“, hrabro je
rekla, a zatim, pre nego što je stigao da kaže i reč, dodala je, „ali sam shvatila da svakako ne
želim da ulovim muškarca na bebu, čak i ako to jeste ono što on želi.“
Mič je izgledao kao da se šali, ali je rekao: „Trudio sam se da te ne persiram, do đavola!“
„A držao si fige da ostanem trudna?“
„Pa...“, pogledao je s nemirom u očima. Odjednom se nasmejala i rekla: „Miče, ja zaista
želim bebu. Ali mislim da prvo zaslužujemo da malo budemo sami, je l’ se slažeš?“
Uzdahnuo je: „Da.“
„I“, obazrivo je rekla, „verovatno bi trebalo da se venčamo pre nego što zasnujemo
porodicu.“
Mič se potpuno umirio. Napokon je uspeo da prozbori, ali mu je glas bio ravan od
uzdržavanja: „Pretpostavljam da bih mogao da prebacim kontrolu kompanije na Zapadnu obalu.
U svakom slučaju, izvršnu kontrolu, a osnovne stvari ostavim u Baltimoru, bar za sad.“
Klimnula je glavom rekavši: „To zvuči izvodljivo. A pošto ja mogu da radim s bilo kog
mesta, mislim da je ovde savršeno dobro."
Pročistio je grlo, ali mu se u glasu čula napetost kad je rekao: „Prestala si da nosiš prsten,
čak i na lancu. Počeo sam da brinem.“
Keli ga je obgrlila rukama oko vitkog struka i pogledala ga ozbiljno: „Muškarac koji mi je
dao taj prsten me zapravo nikad nije pitao da ga stavim. Tada to nije bilo bitno, ali mislim da sada
jeste. Mislim da on sad želi partnerku. A ne nešto što poseduje.“ „Partnerku“, Mič se brzo složio,
podižući ruke da je obgrli, „I još mnogo više. Ljubavnicu. Prijatelja. Devojčicu kojoj sam čitao
priče i učio je da udari zakrivljenu loptu. Tinejdžerku koja se ljuljala na visokim štiklama i
stavljala previše laka na svoju divnu kosu. Ženu koja me je naučila mnogo o ljubavi, i još više o
samom sebi“, duboko je udahnuo. „Volim te, Keli. Mnogo te volim. Hoćeš li da se udaš za
mene?“ „Da." Podigla je lice da bi je poljubio, dok su joj ljubičaste oči sijale od sreće. „Volim te,
Miče. I ceo život čekam da se udam za tebe."
 Epilog

Starac s tamnim mudrim očima na dobroćudnom licu se meko nasmešio dok je zatvarao
dosije pred sobom, sklonivši ga na stranu svog velikog stola. Elegantnim rukama je izvukao
drugu neoznačenu fasciklu, i počeo da proučava njen sadržaj.
Pod žutim svetlom lampe, njegovo lice s belom bradom je izgledalo ozbiljno, ali se u
dubini njegovih oštroumnih očiju krio odsjaj nesmanjenog oduševljenja.
„Opet kuješ nešto“, rekla je tonom nekoga ko ga odlično poznaje.
„Naravno, ljubavi moja“, glas mu je bio dubok i moćan, a pogled koji joj je uputio bio je
razigran.
„Treba li da se spakujem?“
Još malo je studirao dosije. „Da, mislim da bi trebalo.“
Napomene

[1] Igra rečima: eng. fortune - sreća, sudbina, prim. prev.

[2] Osnivač i vlasnik restorana Kentaki frajd čiken - prim. prev.
[3] Pogodak - francuski - prim. prev.
[4] Stihovi iz pesme And death shall have no dominion, Dilana Thomasa, prim. prev.
[5] Marka izrazito izazovnog seksi veša, prim. prev.