ТАЈНА ПОДИГНУТЕ ПЕСНИЦЕ

или
АМЕРИЧКИ СКОЈ
Бошко Обрадовић

Политичка појава и деловање студентског покрета Отпор изазвали су одређено

интересовање у српској политичкој јавности и унели једну сасвим нову ангажованост у
студентско-омладинско политичко организовање. Својим борбеним антирежимским
активизмом нови студентски покрет настоји да себе уврсти међу битне чиниоце назови
уједињене режимске опозиције. На први поглед студентски покрет Отпор карактерише
бескомпромисна борба против Милошевићевог режима, агресивна маркетиншка
свудаприсутност, одлучан и успешан продор на београдске факултете и средње школе,
обимно ширење отпорашке мреже и активности по унутрашњости Србије, као и чврст,
опомињући став према вероломној српској опозицији. Као одговор на отпорашку појаву, из
опозиционих политичких кругова често се чују захтеви да се поред невладиних
организација, струковних (сталешких) група, локалних грађанских форума, парламената и
покрета, у широки опозициони фронт “Уједињене опозиције” укључи и студентски покрет
Отпор. Са друге стране, режимска реакција огледа се, углавном, кроз повремена
хапшења отпорашких активиста (обично извођача у отпорашким политичким представама)
или кроз рат плакатима на којима се најчешће налази отпорашка песница која чврсто држи
доларске новчанице и где се Отпор представља као потпора НАТО-агресији и само још
једна од антисрпских америчких испостава на Балкану, односно у Србији.
Ових неколико дневно-политичких обележја и последица појаве Отпор јесте оно
што на први поглед прати политичко деловање поменутог студентског покрета. Сваки
други поглед и свако друго, не-дневно-политичко, идеолошко питање у вези са овим
покретом обично наилази на зид прећуткивања и гомилу непознаница. Главни идеолози,
координатори и финансијери покрета налазе се у политичкој сенци, док сама идеологија
Отпор готово да не постоји, ако се изузме политичка камуфлажа антирежимског рада.
Изузев, дакле, дневно-политичког супротстављања Милошевићевом режиму, студентски
покрет Отпор до дана данашњег није открио своју идеолошку позицију, јасно се
определио за одређени поглед на свет и отпорашки систем вредности, нити је гласно и
јасно понудио одређену државотворну, националну, политичку и културолошку
алтернативу иза које стоји. Свако питање у овом правцу наилази на тоталан отпор међу
члановима покрета, а свака расправа о отпорашкој идеји брже-боље бива враћена на
терен антирежимске приче.
Укупност ове отпорашке појаве и понашања навела нас је да истражимо тајну
подигнуте песнице. Изузев политичко-промотивних наступа и онога што отпораши сами о
себи говоре, све остало је у области тајне. Такође, до сада нисмо наишли нити на један
аналитички, критички текст о Отпор-у како у опозиционој тако и у тзв. независној
политичкој штампи. Овде је у питању једна друга тајна, заправо истина о
псеудонезависним медијима и антирежимској координацији политичких корака. А што се
тиче самог режима и режимског одговора на отпорашко питање, он нам само потврђује
познату и основну карактеристику Милошевићевог режима који реагује само кад је лично
угрожен и који за већину како спољно-политичких тако и унутрашње-политичких
сагледавања и реаговања показује крајњу неспособност. Иза ове неспособности, наравно,
крије се једна трећа тајна, о анационалној сржи режима, који не реагује на сродна
анационална струјања све до момента личне угрожености и међусобне конфронтације.
Али читав овај анационални круг дневне политике успешно се може разобличити управо
на примеру онога што смо угледали да се крије иза тајне подигнуте песнице.
***
Студентски покрет Отпор, пре свега, представља само један од облика студентског
политичког организовања у последњих 10 година, овога пута у најновијој, радикалној
политичкој форми. Посткомунистичка политичка кретања међу студентима на
Београдском Универзитету прецизно се могу посматрати управо преко феномена
студентских организација. У комунистичкој Другој Југославији, по владајућем
једнопартијском кључу, могао је постојати само један, комунистички Савез студената.
Посткомунистички режим бивших комуниста, поред осталог што је наследио од Брозове
Југославије, као што су партијска инфраструктура, финансијски извори и некретнине,
задржао је и своје Савезе студената. У обрнутом смеру, Савези студената су задржали
истог финансијера, исту послушност партијске ћелије и исти анационални идеолошки
склоп. Променом политичког система завладала је страначка демократија и омогућила
вишепартијску политичку сцену која је резултирала партијском издељеношћу међу
студентима и појавом нових студентских организација, под чврстом страначком
контролом. Нове студентске организације углавном су задржале партијски калуп
Студентских савеза (страначки финансијер, послушност врху странке, идентичан
анационални идеолошки склоп).
Поред овог студентског окупљања око страначких интереса у борби за власт,
појавиле су се још две врсте студентског организовања на Универзитету. Једну
представљају студентске групације финансиране од стране невладиних организација са
циљем да међу студентима пропагирају прозападњачке политичке и културне вредности.
Ове студентске уније иза којих стоје невладине и несрпске организације туђинског
(сорошевског) порекла директно одводе српску омладину у духовно јањичарство,
узимајући на тај начин својеврсни данак у умовима српске универзитетске омладине. Они
који су уложили велика финансијска средства у ову студентску алтернативу очекују
остварење свог плана о отвореном, грађанском, анационалном и радикално
секуларизованом, потрошачком друштву новог доба у Србији. У систему вредности
омладине блиске свим студентским групама истичу се безбожнички поглед на свет
наслеђен из комунистичког васпитног програма, индивидуалистичка и материјалистичка
животна философија, и приметно идолопоклонички однос према Западу, све до мере
самопоништења свог духовно-националног лика. У ову сврху изводе се многобројни
културни пројекти изразито анационалне садржине.
Једини заиста аутентични вид студентског организовања на Београдском
Универзитету представљале су оне независне, волонтерске и добронамерне, финансијски
беспомоћне асоцијације настале од факултетских огранака Иницијативног одбора
Студентског протеста 1996-97. Када је већ било очигледно да су вођство студентског
протеста преузели страначки људи и интереси (доласком на чело протеста унапред
капарисаних студентских лидера), поједини факултетски одбори су се одвојили и
преусмерили на локално-факултетске активности и студентска питања: разбијање
монопола Савеза студената на факултетском нивоу, борба за ублажавање незавидне
материјалне ситуације и побољшање студентског стандарда, организовање студентског
живота у више домена (секција) и колико-толико подизање националног гласа у дневно-
политичкој бари у којој се нашао Београдски Универзитет. Међутим, ове независне
студентске асоцијације нису могле дуго опстати, пре свега, јер им је недостајао јасан
национални профил и програм око кога би се окупили национални студенти, а затим и због
недостатка финансијских средстава за даљи рад. У посткомунистичкој деценији на
Београдском Универзитету опстале су једино оне студентске организације које су
директно спроводиле одређене политичке интересе у борби за власт и које су имале
финансијску подршку одређеног политичког центра моћи (режимског, страначког или
сорошевског).
У закључку ове мале историје феномена студентских организација у последњих 10
година, истичемо чињеницу да, ако се изузме противречна, недефинисана и краткотрајна
појава групе студената окупљених око идеје “Демократске омладине за Краљевину”, и
покушај организовања Савеза студената Филозофског факултета на сталешким начелима
1995-1996. године, на Београдском Универзитету од распада комунистичке Југославије (а
заправо од 1944, године и комунистичке окупације Србије) па до дана данашњег није
забележен нити један облик националног студентског организовања.

***
Као завршна последица ових и оваквих анационалних политичких кретања на
универзитетском нивоу у последњих 55 година, појавио се студентски покрет Отпор. А
Отпор је, барем на својим почецима, на свом извору и у својој спољашњој форми, такође
студентска организација, настала као резултат десетогодишњег студентског политичког
искуства. Нови студентски покрет, као радикално политичка варијанта феномена
студентског организовања, својом изразитом ангажованошћу у антирежимском правцу и
својим екстремно анационалним карактером, представља почетак једног новог политичког
периода на Београдском Универзитету као и на српској политичкој сцени уопште. Да
бисмо одгонетнули ову тајну подигнуте (отпорашке) песнице, неопходно је да пронађемо
одговоре на следећа питања:

И Како је настао студентски покрет Отпор?

ИИ Какав је отпорашки идеолошки портрет?
ИИИ Који су методи деловања отпора?
ИВ Ко води отпор јавно, а ко га предводи тајно? (улога сорошевских финансија?)
В Докле ће отпор трајати? (Тајна отпора)
ВИ Перспективе противотпора и услови за организовање националних студената

***
И. Одговор на питање како је настао студентски покрет Отпор налази се у пажљивој
анализи и рашчлањењу политичких значења ове три речи које су постале политичко име
нове студентске организације. То што је ова нова политичка странка у Србији -
СТУДЕНТСКА упућује нас да њеног идеолошког творца тражимо на Београдском
Универзитету. Отпор је настао: 1) као последица десетогодишњег студентског и
професорског политичког искуства у неуспешним антирежимским протестима; 2) као
последица неуспешног функционисања Студентског парламента 3) као последица
недовољно успешног продора невладиних организација на Универзитет; 4) и као
последица неактивности опозиционе страначке омладине, неспособне да студентима
понуди довољно јаку идеолошку храну за антирежимски рад. Све у свему, Отпор је
настао на традицији неуспеха универзитетске режимске опозиције, као одлучан,
ангажован покушај да се сви неуспешни потоци улију у једну, уједињену универзитетску
опозициону реку. Наравно, идеолошки творац отпора имао је и још неколико разлога да
отпорашко деловање отпочне са студентског нивоа. Најпре, он је међу онима појединачно
неуспешним студентским групама већ имао довољно почетног отпорашког кадра за нову
организацију (са искуством политичког рада на Универзитету); затим, он је знао да међу
студентима постоји велика опозициона енергија, упркос свим неуспесима и опозиционим
разочарењима; онда, он је знао да студентско опозиционарство изазива одређено
интересовање и врши одређени утицај код осталог народа; и најзад, он је посебно
заинтересован да контролише будућу српску елиту из које ће се регрутовати следећа
генерација српских интелектуалаца и политичара.
 То што је нова, студентска политичка странка - ПОКРЕТ показује њену намеру да
надрасте ниво студентског организовања, ангажовано и радикално закорачи у политички
живот и прошири се на све друштвене слојеве. У том контексту приметно је обимно
ширење отпорашких активности и одбора по унутрашњости Србије, њихов значајан
продор међу средњошколску омладину, укључивање великог круга уметника и јавних
личности у отпорашку кампању, као и све усаглашенија координација политичког корака са
назови уједињеном опозицијом (заједнички протести и митинзи) и псеудонезависним
медијима. Под маском СТУДЕНТСКОГ ПОКРЕТА, Отпор жели да се отараси политичког
терета “само још једне нове опозиционе странке” и да спроведе своје претензије на
општенародни опозициони карактер. У том смислу може се посматрати и еволуција
његовог политичког придева: СТУДЕНТСКИ ОМЛАДИНСКИ НАРОДНИ ПОКРЕТ
Отпор.
То што је нови, студентско-омладинско-народни политички покрет добио име Отпор
сведочи о његовој намери да се представи као екстремно антирежимска организација,
изразито борбене природе и готово револуционарног духа. Даље, у политичком покличу
Отпор крије се и приметна критика досадашњег опозиционог (не)деловања политичких
странака српске опозиције као и читав један политичко-револуционарни програм за
промену режима. Затим, вишезначност речи Отпор садржи и позив свима разочаранима у
студентске протесте, у политичке странке и вечите лидере да се окупе око ове идеје “за
праву политичку борбу против режима, без компромиса и до победе”. И на крају, а то је
оно са чим је главни идеолог Отпор-а највише рачунао, својим борбеним антирежимским
активизмом, и својом новом и јаком иделошком храном отпорашка идеја привућиће и
освојити српску омладину. Уловљена омладина добро ће послужити у борби за промену
Милошевићевог режима, а пажљив одабир из отпорашких редова омогућиће главном
идеологу Отпор-а поуздан ослонац на своје људе у будућој, постмилошевићевској
Србији.
Обједињујући у ове три речи свог политичког имена битне разлоге свог настанка,
студентски покрет Отпор открива и своју намеру да привуче и у своје редове доведе
представнике неколико битних структура српског друштва и српске политике: студенте,
универзитетске и уметничке јавне личности, омладину, разочаране опозиционе бираче; и
тако истакавши свој надстраначки, радикално опозициони и антирежимски програм стави
се на чело народа и пробије у прве редове српског политичког живота и евентуалне
постмилошевићевске државе. У томе је, дакле, разлог његовог настанка и његов
политички циљ.
ИИ. Политички портрет студентског покрета Отпор садржи следеће идеолошке црте:
1) АНТИМИЛО[ЕВИЋЕВИЗАМ: главна и најпретежнија спољашња
карактеристика покрета; због великог антирежимског расположења српског народа
готово савршена маска за свако анационално и антисрпско деловање у Србији данас;
2) НАЦИСТИчКА КОРЕОГРАФИЈА И КОМУНИСТИчКО-РЕВОЛУЦИОНАРНА
СИМБОЛИКА (борбена песница): спољашњи показатељ револуционарног духа покрета
и борбена лозинка упућена српској омладини;
3) СКОЈЕВСКИ МЕТОДИ: унутрашња организација покрета, методи деловања,
оријентисаност на универзитетску и средњошколску омладину, агресивност политичког
маркетинга подсећају на Савез комунистичке омладине Југославије и комунистичке
методе деловања међу омладином пред Други светски рат;
4) ДЕМОКРАТСКА РЕТОРИКА: у политичком речнику покрета налази се
углавном демократска реторика, са широком лепезом демократских лажи, заблуда и
демагогије;
5) ПРОЗАПАДНИ ПОГЛЕД НА СВЕТ (животна филозофија, систем вредности):
а/анти-национализам, индивидуализам, материјализам, атеизам, култ западног раја,
америчког сна и обећане демократске земље; (И сами идеолози Отпор-а уочили су ову
 доминантну, анационалну црту покрета и покушали да националну празнину закрпе
маркетиншком демагогијом - плакатима Отпор, јер волим Србију”.)
Ових пет идеолошких прстију отпорашке песнице само су истакнути део политичке
руке која издваја финансијска средства за отпорашке акције и који очекује директан
политички интерес. А сама подигнута анти-режимска песница само је политичка маска за
националну празнину и анационално, антисрпско лице овог покрета. Ради се наиме о
високо развијеној техници идеолошког шверца: под маском антимилошевићевизма
прокријумчарити западњачке, антисрпске вредности и истовремено регрутовати
идеолошку омладинску војску за преузимање српских интелектуалних и политичких
кругова у постмилошевићевској држави.
У ту сврху, покрет се користи опробаним комунистичким методама идеолошког
деловања: 1) свој рад маскирати избором противника који је привлачна мета за већински
део народа; 2) властиту идеологију износити кроз привлачне фразе и гомилање обећања
(некадашњи совјетски, комунистички рај = данашњи амерички, демократски рај); 3)
организовати заверу прећуткивања истине о себи и својим правим намерама; 4) посебан
акценат ставити на рад са омладином; 5) за своје циљеве послужити се свим “корисним
будалама” на свим друштвеним нивоима. На овај начин, дакле, формиран је студентски
покрет Отпор, као Савез америчке омладине Србије и нови, амерички, СКОЈ. Циљ новог
покрета је да у српском народу подигне демократску (америчку) револуцију и оствари,
заиста једини прави, амерички сан о крају историје и одумирању нација, националних
држава и култура.
ИИИ. Скојевски методи деловања Отпор-а условили су и сасвим специфичну
организацију покрета на терену, по српским факултетима, школама и улицама.
Унутрашња организација покрета издељена је на неколико отпорашких тимова:
1) СКИЦА-ТИМОВИ: чине их локални идеолози покрета и отпорашки комесари
који осмишљавају локално деловање покрета и координирају рад осталих локалних
тимова;
2) МАРКЕТИНГ-ТИМОВИ: то су пропагандни одсеци покрета који су задужени
да осмисле промотивне наступе покрета, направе плакате, летке и остали пропагандни
материјал;
3) АКЦИОНИ ТИМОВИ: то су отпорашке групе за спољну активност, они који
лепе плакате и деле летке, остављају отпорашке подсетнице на јавним местима,
изводе отпорашке политичке представе и, најчешће, завршавају у затвору;
4) ИНФОРМАТИВНИ ТИМОВИ: то је отпорашка веза, они који су задужени за
праћење рада акционих тимова и односе са медијима (посебно око обавештавања
јавности о спреченим отпорашким скуповима или ухапшеним отпорашима)
[ирење отпорашке мреже по унутрашњости Србије подразумева да сваки локални
отпорашки одбор добија на располагање канцеларију, компјутерску и другу технику и
одговарајућа новчана средства за отпорашке активности (као што су, рецимо, путовања
отпорашких лидера по Србији). У оквире отпорашке пропаганде потребно је урачунати и
промотивну испомоћ коју им пружају псеудонезависни медији, невладине организације,
одређене политичке странке и личности из јавног културног и уметничког света. У посебне
пропагандне сврхе, највише окренуте омладини, дели се разнолики отпорашки материјал
(часописи, мајице, беxеви итд.) и организују многобројни омладински проводи (журке и
сличне забаве).
ИВ. Одговор на питање ко је повео отпор јавно, а ко га све време предводи тајно
помоћи ће нам да уочимо битне елементе унутрашње, јавности углавном неприступачне,
хијерархије покрета односно онај услов постојања и начин функционисања отпора. У свету
либералног капитализма и либералне демократије из кога Отпор идеолошки проистиче,
основни услов за политичко ангажовање и деловање јесте НОВАЦ. Однос јавно-тајно у
политичком животу означава однос између играча на политичкој сцени и финансијера у
политичкој сенци. Политички покрет води онај који га финансира, а не онај који га заступа
пред светом. Управо то исто се догодило и у отпорашком случају. Тајни оснивач и
предводник студентског покрета “Отпор” јесте његов финансијер. Он му је дао новац и
идеологију. У својим почетним политичким корацима Отпор је помогнут парама и
идеологијом Xорxа Сороша (и Фонда за отворено друштво). Нешто касније прикључиле су
се и друге невладине организације, а у последње време покрет директно финансирају и
неке западноевропске државе. Основни услов постојања Отпор и његовог
функционисања јесу ови туђински финансијери. А основна идеологија покрета и његов
политички циљ, закамуфлиран у хиљаде маски антимилошевићевизма, јесте остварење
идеологије Фонда за отворено (америчко) друштво у Србији. У томе се крије сва тајна
зашто је и како подигнута отпорашка песница. Захваљујући, дакле, туђинским парама,
туђинској идеологији и туђинском циљу, од групе потрошених студентских лидера из свих
пропалих антирежимских протеста - Отпор је израстао у народни покрет. Међутим, за
овако успешно ширење отпора ово ипак није довољно објашњење. Постоји и други део
тајне. И студентске организације пре Отпор-а биле су страначког или сорошевског
порекла, и имале велика средства на располагању, али нису доносиле резултате. Овога
пута финансијер је ангажовао и групу идеолога која је добро проучила претходне неуспехе
и понудила платформу отпора која је морала опстати и успети. У овој групи главних
идеолога покрета налази се други део тајне, онај део који се односи на формулу успеха:
борбеност, антирежимски активизам, чврста унутрашња организација, прављење широког
омладинског и народног фронта, искоришћавање празног простора у опозицији који је
настао услед неспособности опозиционих политичких странака да промене режим. Ову
формулу успеха пронашли су идеолози које је финансијер ангажовао, на тај начин
удахнувши живот мртвим финансијеровим парама и његовој шупљој идеологији.
Хијерархијски испод ова два тајна предводника покрета налази се његов јавни лик.
На јавној сцени налази се отпорашки врх и отпорашка база. Отпорашки врх чини плаћена
мањина која је свој лични материјални и промотивно-политички (каријеристички) интерес
изједначила са идеолошком фразеологијом подигнуте песнице. Отпорашку базу, на другој
страни, чини једна шаренолика гомила отпорашких мотива: 1) ту су окореле
антирежимлије који од своје антирежимске мржње више ништа нити виде нити желе да
знају (МОТИВ ИДЕОЛО[КО-СТРАНАчКЕ ЗАСЛЕПЉЕНОСТИ); 2) ту су верници
демократске религије који већ годинама чекају долазак обећане демократске земље
(МОТИВ ДЕМОКРАТСКОГ МЕСИЈЕ); 3) ту су робови материјалног благостања којима је
материјални интерес једина идеологија и једина нада отпора (МОТИВ МАТЕРИЈАЛНОГ);
4) ту је борбеност и идеализам младих година које траже себи храну (МОТИВ
МЛАДОСТИ); ту је национална неодговорност пред српским заветима, логика овога света,
култ индивидуалног ЈА и философија “да живимо боље” по сваку националну цену
(МОТИВ АНАЦИОНАЛНОСТИ); 6) и на крају, ту су наивни свих врста и узраста (МОТИВ
ПОЛИТИчКЕ НЕПИСМЕНОСТИ).
Ако бисмо покушали да сажето искажемо разлику између јавног отпорашког врха и
његових тајних предводника, са једне стране, и отпорашке базе, са друге стране, онда се
она налази у томе што ови први најчешће добро знају шта раде, док ови други обично не
знају шта раде.
В. Студентско-омладинско-народни покрет Отпор трајаће онолико колико је
потребан ономе ко га финансира. Финансијер Отпор-а процениће зашта се и у ком
тренутку може употребити нагомилана отпорашка енергија. Финансијер отпора, за разлику
од српске власти и опозиције, води политику дугог рока. У том смислу, студентски покрет
Отпор је туђинска инвестиција на дужи политички рок. Главни идеолози покрета могу у
једном тренутку проценити да је најбоље да се покрет утопи у одређену политичку странку
где ће приложити свој широки замах и борбену снагу. То још пре могу учинити пред неким
новим обликом уједињења режимске опозиције. Такође, они могу чекати своју бројчану,
финансијску и тактичку пуноћу када би се могли прогласити за лидера удружене
опозиције. Најзад, они могу сачекати неколико година да од отпораша-студената добију
своје људе у српској политици, а да преко отпораша из садашње средњошколске
омладине дођу до начина да загосподаре Универзитетом. У том смислу, они могу
рачунати са овом идеолошком омладинском војском којој могу задати најразличитије
анационалне и антисрпске улоге. Наравно, у једној посебној варијанти, они се могу
потрудити да исцеде максимум из овог отпорашког лимуна, да би га онда одбацили за
рачун новијег и бољег финансијеровог плана. У том случају, студентски покрет Отпор ће
се распасти као идеолошки мехур од прозападне, демократско-америчке сапунице.
Последица отпорашког студентског организовања биће ова несрпски залуђена
омладина, која ће испразнити своју пубертетску снагу, потпуно изгубити национално-
духовни лик, и завршити као национално одрођена, на грађанском отпаду потрошачки
отвореног новог светског друштва.
Када се сабере сво деловање студентског покрета Отпор: дневно-политичко,
прозападно, либерално-демократско, материјалистичко и анационално и томе придода
сво отпорашко неделовање православно и национално, српско - добија се туђински
политички покрет отпора који, с једне стране, служи за једнократну политичку употребу до
обарања режима, а са друге стране има карактер дугорочне туђинске политичке
инвестиције са интересом који ће се вратити у времену постмилошевићевске Србије.
У једној дубљој, историјској перспективи студентски покрет Отпор се може
посматрати као савремена варијанта оне анационално-материјалистичке тенденције и
линије у српској омладини коју је уочио још Арчибалд Рајс 1928. године у своме спису
опомене “чујте, Срби!”, а чији је радикални облик у своје време представљало
комунистичко деловање на Београдском Универзитету пред Други светски рат. Нови,
амерички СКОЈ, у том смислу, представља завршни облик ове анационалне линије у
српској омладини. У томе је, дакле, и сва тајна подигнуте песнице коју када отворите, на
празном националном длану, угледаћете само ову несрпску омладинску историјску линију.
И тако неко нимало наиван покренуо је студентски покрет Отпор, осмислио његову
организацију и кампању, и његовој етикети дао привлачну форму; неко тек нимало наиван
финансира отпор; док неко заиста наиван приступа овом покрету.
ВИ. Студентски покрет Отпор на универзитетском и уопште омладинском нивоу
лагано ће поразити анационалне и импотентне Савезе студената као и купљену омладину
режимских странака. Такође, Отпор ће однети превагу и над неактивном и идеолошки
шупљом опозиционом страначком омладином. Може се очекивати да ће се све студентске
организације под контролом не-владиних организација, као и већина ове страначке
омладине опозиционог расположења - присајединити Отпор.
Као што је на Београдском Универзитету пред Други светски рат постојала
идеолошки преслаба страначка, демократска омладина и њена опасна, идеолошки јака,
комунистичка алтернатива чији је једини раван идеолошки противник била организована
национална омладина - тако и данас на Београдском Универзитету постоји узалудна
страначка омладина (било режимска, било опозициона) и њена идеолошки борбена
отпорашка алтернатива којој се идеолошки може супротставити једино организација
националних студената.
Као што на великој политичкој сцени где траје борба за власт између два
анационална блока (режим и удружена опозиција) морамо тражити трећи, национални
политички пут, тако и на универзитетском нивоу између режимских студентских
организација и Отпор-а морамо се борити за ТРЕЋИ, НАЦИОНАЛНИ ПУТ студентског и
омладинског политичког организовања - ЗА ОРГАНИЗАЦИЈУ НАЦИОНАЛНИХ
СТУДЕНАТА.

Бошко Обрадовић