Могућности злоупотребе биолошког оружја у терористичке сврхе

Владимир ЦВЕТКОВИЋ, MSc

Криминалистичко-полицијска академија, Београд

UDK – 632.458.2 : 343.326

Прегледни научни рад
Примљено: 20.12.2012.

Могућности злоупотребе биолошког оружја у

терористичке сврхе
Апстракт: Вековима уназад биолошки агенси су коришћени за
ратовање, терористичке или криминалне активности. Може се рећи
да је изгледало да ће потписивање Конвенције о биолошком оружју
допринети да ono постане само непријатна успомена на времена када се
употребљавало. Међутим, биотероризам је постао реалност савременог
света због својих карактеристика и последица које узрокује. При томе,
експанзија високе технологије с једне и способност биолошког оружја да
изазове ,,масовно уништавање“ или ,,масовне жртве“ с друге стране,
помера фокус јавности и стручњака са питања ,,да ли ће се“ на питање
,,када ће се догодити терористички напад биолошким оружјем“.
Управо стога у раду је дат осврт на појам, класификацију и исто­
ријат употребе биолошког оружја. Такође је дат и генерални преглед
могућности његове употребе у терористичке сврхе и заштите од
биолошког оружја.
Кључне речи: биолошко оружје, биотероризам, историјат, класи­
фикација, тактика, ванредне ситуације, безбедност.

Уводна разматрања
Након уједињења Немачке, нестанка ,,гвоздене завесе“, распада
СССР-а и Варшавског пакта, дошло је до коренитих промена у међународним
односима. Престанком хладног рата између Истока и Запада попустила је
бојазан о сукобу светских размера који би имао катастрофалне последице
због вероватне употребе оружја за масовно уништавање (Чобељић et al.,
2003:7). Упоредо са попуштањем бојазни о сукобу светских размера почело
се са успостављањем међународних споразума и уговора о контроли и
непролиферацији тог оружја, при чему је посебна пажња посвећена био-
лошком оружју као непримереном средству ратовања у савременој циви-
лизацији (УН, 1997:23). Нажалост, продубљивањем јаза између богатих и
сиромашних региона стекли су се услови за примену ,,асиметричног ме-
тодa“, где се у борби против богатог употребљава све оно што је човеку,

122 БЕЗБЕДНОСТ 1/2013

 ПРЕГЛЕДНИ НАУЧНИ РАДОВИ

организацији или држави на ,,дохват руке“. Управо стога, биолошко

оружје почињу називати ,,атомска бомба сиромашних“ (Чобељић еt al.,
2003:8). Свакако, повећаној опасности од ње­гове употребе допринео је и
развој молекуларне генетике и био­технологије, што је за резултат имало
ницање огромног броја истраживачких лабораторија, чији рад може бити
злоупотребљен (,,dual use“). Уопштено говорећи, биолошко оружје је
једна од врста оружја за масовно уништавање под којим се у ужем смислу
подразумева нуклеарно, хемијско, биолошко и радиолошко оружје, док
се у ширем смислу подразумевају сви токсични хемијски агенси ако су
употребљени као средство или мета напада; сви микроорганизми и њи-
хови продукти уколико су средство или мета напада; сва индустријска
постројења која производе и користе токсичне хемикалије и микроорга-
низме у процесу производње, те сва складишта и сва превозна и трас-
портна средства у којима се складиште и превозе, а мета су војних или
терористичких деловања (Цветковић, 2012:37).
Различите симулације напада биолошким оружјем показале су да су
и развијене земље веома угрожене и да се наведено оружје може врло
лако применити, на пример преко вентилационих си­стема у подземној
железници (Bolz et al., 2002:56). Посебно су осетљиви поједини објекти
тзв. критичне инфраструктуре, попут система водоснабдевања (Гачић,
Шећеров, 2012:162). Свакако, најбољи пример јесте терористички напад
у марту 1995. године, када је секта ,,Aum Shinrikyo“ у Токију применила
сарин (једна врста хемијског оружја), због чега је умрло 11 и оболело
најмање 5.500 особа (Bowman, 2007:123). Непосредно након тога, у једној
од рација у просторијама ове секте пронађено је и биолошко оружје. С
тим у вези различити стручњаци су давали процене да би број жртава био
много већи да је ова секта применила ботулинум (ботулински) токсин или
антракс.
Иако се биолошко оружје никада није успешно употребљавало у бор-
бама великих размера,1 осим у случају Јапана који је доказано користио
биолошко оружје у веома окрутне сврхе, терористи су по­стали свесни
да је масовно убацивање заразних и смртоносних вируса ради стварања
депресивне и ванредне ситуације међу ста­нов­ништвом најделотворнији
начин угрожавања националне или међународне безбедности (Cookson,
1970:220). Такође, веома је зна­чајно напоменути да се сматра да бар 12
држава у свету ради на програмима развоја биолошког оружја и да овај
број има тендецију пораста, јер се поседовање и рад на биолошком оружју
1
  У 1997. години од 74 криминалне истраге које су се односиле на оружје за масовно
уништавање, 30% (22) се односило на коришћење биолошког материјала. У току 1988.
године, спроведено је 181 истрага у вези са тим оружјем, од којих је 62% (112,9) било
у вези са употребом биолошког материјала. Међутим, ,,FBI“ је истакао да је више од
половине тих ,,биолошких“ истрага било спровођено на основу лажне дојаве (Noll et
al., 2002:51).

БЕЗБЕДНОСТ 1/2013 123

 Могућности злоупотребе биолошког оружја у терористичке сврхе

увек може правдати изговором да се оно користи у дефанзивне сврхе,

тј. ради испитивања могућности заштите од његове примене (Метcalfe,
2002:35). Ипак, мало је вероватно да ће се било која држава одлучити за
олако коришћење биолошког оружја у ратном сукобу и стога је реалнија
његова примена као средства за вођење субверзивног рата (подстицање и
контролисање политичких криза) (Цветковић, 2013:5).
Скорашњи догађаји потврђују да је оно најатрактивније за теро­
ристичке групе, религијске секте и појединце.2 Какве ће последице ово
оружје произвести и колико ће мртвих бити, није могуће поуздано предви-
дети. Међутим, поуздано се може предвидети да би радијус психолошких
ефеката (ефекти страха, панике) био далеко већи од радијуса погибије и
рањавања (Стерн, 2004:113).3

Појам и класификација биолошког оружја

Под биолошким оружјем подразумевају се биолошки агенси који
су у стању да размножавањем и лучењем отровних продуката проузро-
кују масовна обољења или смрт људи и животиња и оштећења биља-
ка.4 Дакле, биолошко оружје представљају микроорганизми или њихови
продукти (токсини) који се користе за намерно изазивање обољења или
смрти – уништења људи, живо­тиња или биљака (Таylor, 2000:78). �����
Гене-
рално говорећи, у њега се сврставају микроб��������������������������
и ������������������������
или други биолошки аген-
си или токсини, било ког порекла, чија се употреба не може оправдати
заштитним или другим мирољубивим циљевима, као и оружје, опрема
или начини испоруке који су направљени за употребу таквих агенаса или
токсина у непријатељске сврхе.5
2
  У Единбургу је 1990. године дошло до епидемије ђарђијазе, након намерне
контаминације цистерне за воду фекалним материјама; у току 1995. године једна
група у Минесоти је осуђена због производње рицина, који је требало да примени
против чланова локалне владе; у току 1996. године у Охају, једна особа која је била
повезана са екстремистичком групом је успела да путем поште набави кул­туру
узрочника куге; секта ,,Rajneesh“ je 1984. године у Даласу конта­ми­нирала храну
салмонелом, што је изазвало епидемију и 750 обо­лелих. Такође је утврђено да
су нека политичка убиства извршена кугли­цама импрегнираним рицином, које су
испаљене из оружја налик на кишобран (Hawley et al., 2001:56).
3
  Паника као облик емоционалног реаговања, или панично понашање, може се појавити
кao последица преживљавања ���������������������������������������������������
интензивног страха током различитих ванредних ситу-
ација као што су: земљотреси, пожари, поплаве, терористички напади, индустријске
хаварије, тешке саобраћајне несреће и друге ситуације у којима су људи изложени по-
већаној опасности или непосредном угрожавању живота (Живковић et al., 2011:112).
4
  Centers for Diseases and Control Prevention (центар за контролу и превенцију заразних
болести – The Public Health Response to Bilogical and Chemical Terrorism (Interim Plan-
ning Guidance for State Public Health Official). USА Department of Healht and Human
Services, 2001., стр. 43.
5
  Види опширније: Agency for Toxic Substances and Disease Registry (ATSDR), Managing
Hazardous Materials Incidents: Aplanning Guide for the Management of Contaminated Pa-

124 БЕЗБЕДНОСТ 1/2013

 ПРЕГЛЕДНИ НАУЧНИ РАДОВИ

Историјски посматрано, појмови биолошког оружја и биоло­шког

рата први пут се званично појављују након Другог светског рата, после
седнице Генералне скупштине Уједињених нација одржане 1947. године,
када је биолошко оружје, поред нуклеарног и хемијског, сврстано у
групу оружја за масовно уништавање (Bolz et al., 2002:98). Од тада се
о биолошком оружју говори као о потенцијално најопаснијем оружју за
масовно уништавање људи, животиња и биљака, са могућим несагледивим
последицама.
Надаље, према Конвенцији о забрани усавршавања, производње и
стварања залиха бактериолошког (биолошког) и токсичног оружја и о
обавези њиховог уништавања, под биолошким оружјем се подразумевају:
а) микробиолошки или други биолошки агенси или токсини, без обзира
на њихово порекло или начин производње, који по типу и количини нису
намењени употреби у профилактичке, заштитне или друге мирољубиве
сврхе; б) оружје или опрема намењени за употребу тих агенаса или токси-
на у непријатељске сврхе или у оружаним сукобима (Bowman, 2007:31).6
У вези са биолошким оружјем често се помиње биотероризам под
којим се подразумева намерно коришћење бактерија, вируса или токсина
изолованих у намери да убију или изазову болести код људи, животиња и
биљака. Биолошки терори­зам дефинише се и као могућност коришћења
штетних агенаса од стране појединаца или групе мотивисаних политичким,
религиозним, еколошким или неким другим иде­олошким разлозима������ (Pau-
lun, 2003:23). До деведесетих година XX века углавном се говорило и
писало о нуклеарним претњама, док се о застрашујућем развоју и ширењу
биолошког оружја, као и о средствима њихове испоруке водило далеко
мање расправа (Bowman, 2007:76). Међутим, последњих година, паралелно
са сазревањем свести о последицама ослобађања биолошких агенаса,
биотероризам постаје врло забрињавајућа појава.
Биолошко оружје се може класификовати на више начина, уз по-
моћ различитих критеријума (Радосављевић, Белојевић, 2011:14). Према
,,типу агенса“ који узрокује заразу, разликују се следеће врсте: бактерије,
вируси, гљивице и токсини. У документу о штетним последицама евенту-
алне примене биолошког оружја у ратне сврхе, састављеном на предлог
Генералне скупштине УН, међународна комисија стручњака из 14 земаља
утврдила је који се микроорганизми могу сматрати биолошким оружјем

tients (volume I and II). Atlanta, 1992.

6
  Конвенција је потписана 1972. године у Лондону, а ступила је на снагу 1975. године,
како би се на међународном плану правно регулисала забрана усавршавања и
складиштења биолошких материјала и истраживања биолошких агенаса у војне сврхе.
Конвенцијом је допуњена забрана употребе биолошког оружја из Женевског протоко-
ла, а потписнице су се обавезале да ће Уједињеним нацијама проследити све податке
о досадашњим истраживањима, сазнањима и постојању биолошког оружја. До сада су
је ратификовале 163 земље (Bowman, 2007:75).

БЕЗБЕДНОСТ 1/2013 125

 Могућности злоупотребе биолошког оружја у терористичке сврхе

(Цветковић, 2012:56). У групу микроорганизама који могу изазвати зараз-

на обољења људи и животиња увршћене су бактерије, вируси, рикеције
и гљивице.
Једна од општеприхваћених подела биолошких агенаса који се могу
користити као биолошко оружје јесте класификација америчког Центра
за контролу заразних болести. Наведени Центар биолошко оружје кла-
сификује у три категорије: А, Б и Ц категорију (Чобељић et. al., 2003:17).
У оружјe А категорије сврстани су најсмртоноснији микроорганизми
који су данас познати. Њихова висока заразност отежава и само лечење,
јер постоји велика вероватноћа заразе стручног особља које је задужено за
тријажу и помоћ зараженима. Лако се шире или преносе са особе на осо-
бу, узрокују висок морталитет, са потенцијалом удара на здравље широког
круга становника. У таква оружја убрајају се: вариола, антракс, куга, тула-
ремија, филовируси.7
У оружјe Б категорије сврстани су биолошки агенси који у односу
на оружја А категорије имају потенцијал да буду модификовани у мање
смртоносна оружја. Њихова санација захтева адекватне здравствене капа-
цитете и бројне специфичности при њиховом дијагностификовању, као
и неопходне системе за њихову детекцију и надзор. Упркос одређеним
карактеристикама које имају неки од ових агенаса и по којима би могли
да се сврстају у оружја А категорије, њихова класификација у оружја Б
категорије првенствено је условљена нижим степеном њихове инфектив-
ности. Сваки од ових агенаса носи са собом бројне ризике уколико се
употреби као оружје. Дакле, у биолошка оружја Б категорије сврстани
су агенси који су релативно погодни за ширење и карактерише их низак
морталитет, али и тешко детектовање. Овде се убрајају: cohiella burnetti
(�����������������������������������������������������������������������
Q����������������������������������������������������������������������
грозница), ����������������������������������������������������������
brucella (бруцелоза),
�������������������������������������������������
burkholderia������������������������
������������������������������������
�����������������������
mallei�����������������
, алфавируси, ри-
цин (добијен из рицинусовог уља), clostridium perfingens epsilon oтрови,
стафилококни ентеротоксин, изазивачи алиментарних токсиинфекција –
салмонеле, шигеле, криптоспоридијум и друге.8
У оружје Ц категорије сврставају се познати али и нови агенси, као
што су: нипах вируси, хантавируси, вируси узрочници крпељских енце-
фалитиса и мултирезистентни mycobacterium tuberculosis.9 Може се рећи
да наведена група обухвата агенсе који ће бити предмет истраживања и
развоја у будућности.
Постоје и друге класификације биолошког оружја, као што је класи-
фикација према војно-епидемиолошком критеријуму (Mилић, 2010:32).
7
  Centers foр Diseases Control and Prevention, Bioterrorism Аgens/Diseases. Доступно на
интернет адреси: www.bt.cdc.gov/agent/agentlist - category.asp. Преузето 12. 28. 2012.
године.
8
  Ibid.
9
  Ibid.

126 БЕЗБЕДНОСТ 1/2013

 ПРЕГЛЕДНИ НАУЧНИ РАДОВИ

У складу са тим критеријумом биолошко оружје се дели према ефекту,

контагиозности, брзини дејства и преживљавању у спољној средини.10
На крају, традиционално биолошко оружје укључује природне микроор-
ганизме или токсине који се карактеришу лаком производњом, високом
токсичношћу, стабилношћу и вишеструком могућношћу преношења.

Бактерије
Бактерије јесу живи микроорганизми, а болести које оне проузро-
кују се у великом броју случајева могу лечити антибиотицима.11 Бакте-
рије су врло прилагодљиве и лако се адаптирају на нову околину (Clarke,
1970:16)��������������������������������������������������������������
. Један од главних узрочника ширења инфективних бактерија јес-
те нехигијена и непажња. Пре само неколико стотина година, у време не-
достатка сапуна и топле воде, епидемије су односиле стотине хиљада жи-
вота. Данас се за извођење терористичких напада користе бактерије које
поседују одређену отпорност на антибиотике.12 Потребна су мала средства
за њихову производњу, а карактеристични представници бактерија које се
10
  Према ефекту: агенси са смртоносним дејством (смртност преко 25% − узрочник
плућног антракса, куга, ботулотоксин, вируси хеморагијских грозница); агенси за
онеспособљавање (смртност 1-2% − колера, бациларна дизентерија); агенси за узне-
миравање (ретки смртоносни случајеви – стафилококни ентеротоксин). Према кон-
тагиозности (могућност интерхуманог преношења, односно преношења са човека на
човека): високо контагиозни (вируси великих богиња и већине хеморагијских гроз-
ница); умерено контагиозни (узрочници трбушног тифуса, бациларне дизентерије);
неконтагиозни (узрочници туларемије, бруцелозе, биолошки токсини). Према брзини
дејства: агенси са брзим дејством (неколико сати – токсини); агенси са успореним
дејством (инкубација 2 до 7 дана – узрочници туларемије, куге, антракса и колере);
агенси са одложеним дејством (инкубација дужа од 7 дана – узрочници трбушног и
пегавог тифуса, бруцелозе, Q грознице); према преживљавању у спољној средини:
неотпорни агенси (преживљавају неколико сати – већина вируса); релативно отпорни
агенси (преживљавају до 24 сата – узрочници куге, туларемије и бруцелозе); веома
отпорни агенси (преживљавају више дана, недеља, месеци, година – узрочници ант-
ракса, Q грознице) (Цветковић, 2012:29).
11
  Зависно од окружења и услова у којима се бактерије развијају, поједине врсте могу
бити врло корисне, али исто тако у неким случајевима могу бити врло штетне, чак и
смртоносне. На пример, бактерија ешерихија коли (Еscherichia coli) живи у људском
и животињском пробавном тракту и регуларни је део стомачне флоре. Ешерихија не
само да штити слузницу желуца од осталих штетних бактерија, него производи и ви-
тамин К који нам је потребан. Проблем са ешерихијом настаје кад из пробавног тракта
на неки начин доспе у друго окружење, мутира и почне да се умножава. Ешерихија
путем фекалија, или на неки други начин, може да пређе у уринарни и/или вагинални
тракт и изазове инфекције и упале. Неконтролисаним размножавањем или променом
карактеристика у новој околини ешерихија ће направити проблеме као што су уринар-
не, вагиналне, плућне или кожне инфекције (Clarke, 1970:64).
12
 �������������������������������������������������������������������������������
Антибиотици нису људски изум. Старији су од људи око три милијарде година. Бук-
валан превод речи ,,антибиотик“ значи ,,против живота“. Бактерије се одупиру анти-
биотицима на неколико начина. Један од њих је да бактерија једноставно разгради
антибиотик. Други начин је да бактерија блокира улаз антибиотика у ћелију, или да га
избаци из ћелије ако је овај већ ушао. Неке бактерије, на пример, могу да заваравају

БЕЗБЕДНОСТ 1/2013 127

 Могућности злоупотребе биолошког оружја у терористичке сврхе

користе као биолошко оружје су: узрочник антракста (bacillus anthracis),

туларемија (francisella tularensis), куга (yersinia pestis), сакагија (burkhoderia
mallei)��������������������������������������������������������������������
, бруцелоза (�������������������������������������������������������
brucella�����������������������������������������������
����������������������������������������������
spp�������������������������������������������
.), трбушни тифус (������������������������
salmonella��������������
�������������
t������������
���������
phi)�������
, баци-
ларна дизентерија (shigella spp.), колера (vibrio cholerae), ешерихија коли
(escherichia coli) и Q грозница (coxiella burnetti), (Carus, 1998:47).
Антракс
Антракс је обољење изазвано грампозитивним бацилом познатим
под називом ,,�����������������������������������������������������������
Bacillus���������������������������������������������������
��������������������������������������������������
anthracis“. То
��������������������������������������
је једноћелијски организам који на-
пада кожу, плућа и гастроинтестинални тракт.13 У природном окружењу
људи се антраксом могу инфицирати у контакту са зараженим живо-
тињама или преко животињских прехрамбених производа. По процени
стручњака, један грам антракса може да убије милионе људи (Cordesman,
Burke, 2008:67). Антракс се у људски организам може унети преко коже,
удисањем спора или преко гастроинтестиналног тракта. Стопа смртности
нелечених случајева код заразе антраксом путем коже креће се до 20%,
а код друга два начина заразе 100%.14 Најопаснија форма уношења ант-
ракса, односно начин уноса који изазива највише штетних последица по
организам јесте удисање које проузрокује акутне респираторне проблеме.
Споре антракса су отпорне на велики број услова у окружењу и тек након
уношења у живо људско тело постају активне. Вакцина против инфекције
антраксом постоји али није до краја усавршена (Combs, 2003:87). Велика
Британија је 1942. године тестирала антракс бомбу на Груинард острву
у Шкотској (Eric, 2002:43). Том приликом, сав живот на острву је био у
потпуности елиминисан више од 40 година све док британска влада није
спонзорисала деконтаминацију и рашчишћавање терена од спора које су
и даље биле заразне.15
антибиотик и да преусмере његово деловање на нешто друго, а не на оно за шта су
креирани (Таylor, 2000:131).
13
 �����������������������������������������������������������������������������������
Ради се о заразној болести коју изазива бактерија која се налази код биљоједа. Сим-
птоми антракса су слични грипу, односно не одликују се неким специфичностима, а
период инкубације траје седам дана. Изазива главобољу, често и кашаљ, грозницу,
тешко дисање и респираторне проблеме, а у неким случајевима и бол у абдомену. Како
се инфекција шири, долази до тахикардије и бола у грудима, пнеумоније у ретким
случајевима, цијанозе, шока и на крају смрти (Таhrir, 2002:201).
14
  Ibid.
15
 ��������������������������������������������������������������������������������
Немачки агенти су веровали да су заразили антраксом коње, мазге и стоку при пов-
ратку у Европу, током Првог светског рада (Цветковић, 2012:19). Јапан је 1937. године
започео програм биолошког ратовања у Манџурији који је садржао коришћење ант-
ракса. У терористичким нападима у САД антраксом путем писама, 18. септембра и
9. октобра 2001. године умрло је 5 људи од 22 заражена. Утврђено је да су узрочници
обољења припадали једном соју познатом као ,,Амес“ − сој који се користи у лабора-
торијским испитивањима. Радило се о изузетно фином праху који је садржавао један
трилион спора у граму супстанце и од кога се лако стварао инфективни аеросол. Број
жртава је био мали али су остале последице биле катастрофалне: бактериолошки је
обрађено око 1.125000 узорака материјала, за заштиту преко 10.000 особа које су биле

128 БЕЗБЕДНОСТ 1/2013

 ПРЕГЛЕДНИ НАУЧНИ РАДОВИ

Туларемија
Туларемија је болест којом се људи заразе преко коже и слузокоже кон-
тактом са ткивима и телесним течностима заражених животиња (Cordesman,
Burke, 2008:65). Туларемијом је могуће заразити се и уједима инфицираних
животиња, најчешће инсеката, али и преко гастроинтестиналног тракта уно-
шењем заражене воде или хране, као и удисањем, мада се ови облици заразе
туларемијом ретко јављају у пракси. Као и споре антракса, туларемија је јако
отпорна на услове у окружењу и недељама може да опстане, али с друге стра-
не топлота и дезинфекциона средства је могу елиминисати. Изазива је грам
негативна бактерија ,,Francisella tularensis“, која се може наћи код ситних
животиња, попут зечева и мишева (Heyer, 1999:23). У аеросолном облику је
јако инфективна, што представља нарочиту опасност за раднике у лаборато-
рији (Dennis, 2005:76). Упркос овоме, пренос туларемије са особе на особу не
представља велики ризик, па се самим тим не јавља потреба за изолацијом.
Вакцина против туларемије садржи бактерију али у њеном мање отровном
облику и вакцину су обавезни да приме радници у лабораторији који свакод-
невно испитију туларемију и бактерије које је изазивају. Симптоми варирају
од грознице, дрхтавице, главобоље, слабости организма, формирања рана на
зараженом месту, а често може бити праћена и боловима у доњем делу леђа,
као и тешком пнеумонијом (Та��������������������������������������������
hrir, 2002:121).����������������������������
Уколико се унесе путем уди-
сања, изазива сув кашаљ, бол у грудима или тескобу без знакова који упућују
на пнеумонију. Сама инкубација у просеку траје од једног до 14 дана, што
зависи од начина заразе туларемијом али и од дозе која је унета у организам,
као и од самог типа туларемије. Смртност се креће у границама од 1% уколи-
ко се пружи адекватна терапија зраженом, односно 5% – 15% уколико се не
третира (Цветковић, 2012:55). Приликом постављања дијагнозе могу се ови
симптоми помешати са симптомима које изазива куга и Q грозница.
Куга
Куга је заразна болест од које човечанство вероватно највише стра-
хује.16 Статистика показује да је више од 200 милиона људи умрло од те
болести. Историјски посматрано, куга је лишила живота око 40% попу-
лације у периоду од VII до XIV века (Plesh, 2006:43). Куга је и дан данас
присутна свуда у свету. Заражене буве које у себи носе бактерију која иза-
зива кугу су најпре напале глодаре, узрокујући њихово угинуће у вели-
ком броју. Касније су заражене буве напуштале свог природног домаћина
експониране антраксним спорама утрошено је 3,75 милиона доза антибиотика, око
милијарду долара је потрошено на бољу припрему здравствене службе, а председник
Џорџ Буш је предложио Конгресу да се у буџету за наредних неколико година обезбе-
ди шест милијарди долара за програм противбиолошке борбе (Torr, 2005:64).
16
 ��������������������������������������������������������������������������������
Истраживања Светске здравствене организације су показала да уколико би се бакте-
рија која изазива кугу ,,Yersinia pestis“, грам негативна бактерија, ослободила изнад
града који броји пет милиона становника, око 25% популације би преминуло од плућ-
не куге (Tucker, 2000:76).

БЕЗБЕДНОСТ 1/2013 129

 Могућности злоупотребе биолошког оружја у терористичке сврхе

и прелазиле на људе, ширећи кугу. Ове буве шире бубонску кугу. Сама
бактерија може да остане одржива у води и житарицама и по неколико
недеља, али и у сувом избљувку, измету бува и мртвим телима. Бубонска
куга се појављује на ногама у виду уједа бува и шири се лимфним чворо-
вима (Бирташевић, 1998:137). Подразумева општу слабост организма која
је праћена грозницом, увећањем јетре и инфекцијом централног нервног
система кроз крвоток. У зависности од облика куге као симптоми се могу
појавити и бол у грудима, кашаљ са крвавим испљувком, кратак дах, дија-
реја, сепса, отказивање рада органа (Цветковић, 2012:51). Период инку-
бације траје између једног и шест дана. Поред уједа заражених бува које
шире бубонску кугу, куга, и то плућна куга, се може ширити и респира-
торним путем. Облик куге који је проузроковао велике пандемије у Ев-
ропи јесте бубонска куга. Плућна куга, која представља најсмртоноснији
облик, настаје инфицирањем плућа бактеријом ,,Yersinia pestis“. Вакцина
против куге је престала да се производи у САД 1999. године. Ипак, сама
вакцина је била намењена лечењу бубонске куге, али не и плућне (Stilp,
Bevelacqua, 1997:71).
Вируси
Вируси су најситнији микроорганизми који зависе од домаћина и ван
њега тешко опстају, а болести које они изазивају у малом броју случаје-
ва се могу третирати антибиотицима (Perkins, Popovic, 2002:42). Њихова
производња за биолошко оружје је знатно скупља и спорија у односу на
бактерије. Најчешће коришћене врсте вируса од стране терористичких
група су: вирус вариоле (велике богиње), вирус жуте грознице, алфави-
руси (венецуелански енцефаломијелитис, источни и западни коњски ен-
цефаломијелитис), филовируси (ебола, марбург хеморагијска грозница),
вируси узрочници крпељских енцефалитиса и хеморагијских грозница,
хантавирус итд. (Win, Masum, 2006:131).

Богиње
Богиње су болест која је вековима позната и присутна. Последња ве-
лика епидемија такве болести, која је специфична за људе, била је у Сома-
лији 1977. године (Метcalfe, 2002:93). Захваљујући програму вакцинације
који је био обавезан широм света ова болест је елиминисана. Прва упот-
реба богиња као биолошког оружја се везује за период 1754-1767. године,
када су војници Велике Британије давали Индијанцима у САД ћебад коју
су претходно користиле особе заражене богињама�����������������������
(Torr, 1998:46). �����
Свет-
ска здравствена организација је 1980. године донела препоруку да се све
залихе ове болести униште или пребаце у Центар за контролу и превен-
цију болести који се налази у Атланти, САД, или у Руску Федерацију, у
еквивалентну институцију (Чобељић et al., 2003:18).

130 БЕЗБЕДНОСТ 1/2013

 ПРЕГЛЕДНИ НАУЧНИ РАДОВИ

Богиње се могу јавити као мале и као велике богиње које су и најо-
пасније. Стопа смртности код људи који су оболели од великих богиња,
а нису примили вакцину креће се између 20% и 40% (Perkins, Popovic,
2002:58). Богиње су јако заразне, и поред преноса са особе на особу могу
се преносити и преко заражене одеће и постељине, у којима се могу за-
држати месецима захваљујући својој отпорности. Особе се углавном ин-
фицирају преко респираторног тракта, док се зараза путем коже и очију
ређе јавља. Период инкубације траје између седам и 17 дана, док лечење
траје до четири недеље. Два до три дана након инкубације особе добијају
симптоме који су карактеристични за богиње, а укључују високу темпе-
ратуру, грозницу, главобољу и препознатљив осип који је најизраженији
на лицу, ногама и рукама. Велике богиње су погодне за дистрибуирање у
аеросолном облику (Jahrling, 2003:178). Вакцина против великих богиња
се данас првенствено користи за особе које спадају у категорије високог
ризика заразе, попут лабораторијских радника.17

Гљиве
Представљају велику групу микроорганизама и спадају у најрас-
прострањеније живе организме на земљи. Будући да не врше основну
функцију биљака фотосинтезу јер не поседују хлорофил, а и не крећу
се и не размножавају полно попут животиња, спадају у спе������������
ц�����������
ифичну врс-
ту биљака (Preston, 1998:74). До данас их је описано око 100.000, али се
претпоставља да постоји око 1,5 милиона рецентних врста. Због великих
разлика у величини вегетативног тела често се користе изрази ,,микроми-
цете������������������������������������������������������������������
“�����������������������������������������������������������������
и ��������������������������������������������������������������
,,������������������������������������������������������������
макромицете�������������������������������������������������
“������������������������������������������������
(����������������������������������������������
Weber, 2007:112). ����������������������������
Гљиве ,,паразити“ које напа-
дају живе биљке, животиње и људе и друге гљиве су посебно значајне за
терористичке групе. Оне се могу искористити за терористички напад јер
те гљиве упијају храну из живе или неживе органске материје кроз мрежу
танких хранидбених нити. Најчешће коришћене врсте гљива као биолош-
ко оружје су: кокцициоидомикоза (coccidioides immitis) и хистоплазмоза
(histoplazma capsulatum) (Roffey et al., 2002:46).
Токсини
Токсини нису живи организми па је оправдана дилема да ли је реч
о хемијском или о биолошком оружју. При
��������������������������������
томе, ����������������������
токсини се могу произ-
вести и вештачким путем у лабораторијама (Klietmann, Ruoff, 2001:136).
Међутим, у природи постоје одређене врсте биљака, животиња и мик-
роорганизама које саме производе отрове. Токсини миркоорганизама
деле се у три групе: егзотоксини (испољавају специфичан афинитет пре-

17
  У јулу 2002. године је започет програм вакцинације у САД око 500.000 људи који
спадају у наведене категорије, услед страха од терористичког напада употребом био-
лошког оружја, који је нарочито присутан након напада антраксом (Carys, 2002:130).

БЕЗБЕДНОСТ 1/2013 131

 Могућности злоупотребе биолошког оружја у терористичке сврхе

ма појединим врстама ткива као што су бубрези, нервно ткиво, срчани

мишић), ендотоксини (слабији су отрови од егзотоксина и за разлику од
њих не испољавају афинитет према појединим врстама ткива домаћина),
мезотоксини (слабо су везани за ћелију и у одређеној мери дифундују у
средину култивације) ������������������������������������������������
(Биртрашевић, 1989:385-416).��������������������
Најзначајнији пред-
ставници који се користе као биолошко оружје су: ботулотоксин, стафи-
лококни ентеротоксин Б, афлатоксин, рицинтоксин, тетродотоксин, три-
хотецен (Hawley et al., 2001:94). Токсине је са становишта могућности
синтезе оправдано сврстати у групу хемијских супстанци.

Историјат биолошког оружја

Први писани трагови о борби људи против зараза датирају из 1770.
године п. н. е. У свом саопштењу народу тадашњи владар Сумерије у Ме-
сопотамији наређује инфицираном становништу да остане у свом граду и
да не одлази у градове у којима се зараза није проширила (Knobler et al.,
2002:73).�����������������������������������������������������������
����������������������������������������������������������
���������������������������������������������������������
ри опсади тврђаве Кафа Монголи су ��������������������������
1346.
�����������������������
године катапулти-
рали преко зидина тврђаве своје војнике који су били заражени бубонском
кугом у намери да тако ослабе непријатељске снаге. Овакав вид напада је
на крају уродио плодом. Стари Римљани су користили мртве животиње
како би загадили воду својих непријатеља.18
Током Првог светског рата употреба биолошког оружја на људима је
изостала.19 На обе стране је преовладавао став да су такви напади и више
него нехумани. Употреба билошких агенаса се у том периоду ограничава
искључиво на животиње. Овакав став се драстично променио током Дру-
гог светског рата. Наиме, Јапанци су пустили рој заражених пчела на Ки-
незе с намером да их заразе бурбонском кугом (Кnobler et al., 2002:145).
Осим тога, истовремено су вршили нападе бројним биолошким агенсима
преко воде, хране и ваздуха. Према јапанским подацима страдало је око
20.000 Кинеза, док Кина тврди да та цифра достиже и 200.000. (Shea,
Gottron, 2004:72). Тачан број настрадалих се не може утврдити јер је од-
ређени број зараза и обољења већ постојао у Кини (Eric, 2002:225). Током
1951. и 1952. године Кина, Северна Кореја и СССР оптужиле су САД за
употребу биолошког оружја против Кине и Северне Кореје. САД су оп-
18
  У 4. веку п. н. е. код римских легионара у Африци појавила се епидемија куге и колере
у којој је умрло око 30.000 римских војника. Ханибал је протеривао заражене људе,
жене и децу са освојених територија и на тај начин ширио заразу код противника (���
Ta-
hrir, 2002:34).
19
  Међутим, у том периоду Немачка је од свих зараћених страна најинтезивније радила
на производњи и употреби биолошког оружја, и то углавном усмереног на заразу и
уништавање животиња. Велика Британија је радила на истраживању ефеката антрак-
са, а Јапан на анализи последица куге, антракса, дизентерије и паратифуса. Програм
развоја биолошког оружја у САД је почео 1942. године, а до краја рата је направљено
250 објеката са 6.500 запослених за рад на офанзивном и дефанзивном испитивању
биолошких агенаса.

132 БЕЗБЕДНОСТ 1/2013

 ПРЕГЛЕДНИ НАУЧНИ РАДОВИ

тужене да су над територијама ових земаља из авиона пуштале инсекте

и друге животиње заражене колером. САД су порицале оптужбу, док су
научници које је послала Светска здравствена организације утврдили да
су оптужбе оправдане (Burke, 1997:41).
Током 70-их година прошлог века припадници француске и немач-
ке службе безбедности пронашли су у једној бази терористичке органи-
зације ,,Фракција Црвене армије“ импровизовану лабораторију за про-
изводњу биолошких агенаса и одређену количину токсина ,,Botulinus“
типа А, који је био спремљен за контаминацију воде у Паризу (Burce,
1969:201).20 Октобра 2001. године, након напада на Светски трговински
центар, неки конгресмени и представници медија су примили пошиљке
које су садржале антракс (Preston, 1998:99). Петоро радника у пошти је
при том изгубило живот. До данас је забележено више теористичких на-
пада употребом биолошког оружја.21

Карактеристике и начин примене биолошког оружја

Велики је избор биолошких агенаса који се могу употребити ради
извођења терористичких аката (������������������������������������������
Hawley et al. 2002:28).�������������������
Tакође,�����������
������������������
у легитим-
ним биомедицинским и биотехнолошким институцијама свакодневно се
користе различити микроорганизми који и без посебних модификација
представљају веома ефикасне биолошке агенсе који се могу искористити
у терористичке сврхе. При томе, терористичке групе у посед биолошких
агенаса могу доћи на различите начине: крађом из званичних институ-
ција; куповином на црном тржишту; добијањем од пријатељских влада и
сопственом производњом у опремљеним или импровизованим лаборато-
ријама�����������������������������������������������������������������
(Alberts, 2005:74).���������������������������������������������
Употреби биолошког оружја од стране терорис-
та погодује његова доступност, пре свега у клиничким и микробиолош-
ким лабораторијама, затим у владиним установама, одређеним школама и
слично.22 Поред тога, биолошко оружје чине атрактивним и једноставна и
20
  Према изјавама кубанских експерата, Куба је била суочена са епидемојом денг грозни­
це, коју су изазвали припадници контрареволуционарне групе ,,Омега 7“. Секта ,,Raj-
neesh“ je 1984. године, у држави Орегон, са циљем да се утиче на резултате локалних
избора, контаминирала храну у ресторанима салмонелом ,,tuphimirium“ узрокујући
епидемију „entercolitisau” којој је оболела 751 особа (Burce, 1969:123).
21
  Јапанска секта ,,Аум шинрикјо“ је у мају 1993. године са крова зграде од осам спратова
покушала да распрши супстанцу за коју су веровали да је антракс. Занимљива је
чињеница да полиција ту појаву није истражила иако су локалне власти примиле више
од 200 пријава станара који су приметили бели дим који је излазио из зграде секте
(Gregory, Yvorra, 2005:23).
22
 �������������������������������������������������������������������������������
Терористичке групе мотивише и деструктивност биолошког оружја. На пример, ,,бо-
тулотоксин“ је 17.500 пута јачи отров од сарина који припада групи бојних отрова
нервнопаралитичког дејства (Цветковић, 2012:30). Процењује се да би само један
грам овог токсина био довољан да изазове смрт осам милиона људи (Blum, 2002:17).
Ова чињеница остаје у домену математичких процена јер осим теоријске не постоји

БЕЗБЕДНОСТ 1/2013 133

 Могућности злоупотребе биолошког оружја у терористичке сврхе

јевтина производња, прикривена и ефикасна примена, специфично дејс-

тво, изазивање масовног обољења, изазивање панике, настанак проблема,
немогућност потпуне контроле, зависност од разних услова, стручњака
и недостатак информација (Чобељић, е���������������������������������
t al., 2003:9).������������������
Надаље, специфич-
ности биолошког оружја огледају се и у следећем: контаминација може
трајати од неколико сати до неколико недељa; ефекти и симптоми који
изазивају онеспособљавање или смрт су закаснели; већина течних аге-
наса се брзо разлаже; ефекти агенаса су често непредвидљиви (подлож-
ност утицају температуре и временских услова); начин употребе агенса
одређује степен опасности по жртве (Цветковић, 2013:8). Одлика био-
лошког оружја јесте и његова способност да се шири − на пример, малом
количином билошког оружја жртва се може инфицирати и постати извор
инфекције за нове жртве (Mauer, 2009:12).
Приликом одабира биолошких агенаса за терористички напад, теро-
ристичке групе посебно воде рачуна о: могућностима једноставне произ-
водње и складиштења; постојаности патогеног својства23; последицама
и постојању више начина заразе; о малој инфективној дози24; о високој
контагиозности и леталитету; отпорности у спољној средини, отежаној
детекцији и идентификацији (Hoffman, 1999:172).
Биолошки агенси се веома ефикасно могу пренети путем ваздуха,
односно аеросола и путем воде. Преношењe биолошких агенаса могуће
је и помоћу хранe, али је број заражених углавном мањи у односу на број
корисника воде��������������������������������������������������������
(Брајевић, 1968:37). ����������������������������������
Пре 2001. године терористи су пов-
ремено користили токсична једињења или патогене у циљаним нападима
на цивиле. Уз јако мале трошкове, приступачну опрему и са широко до-
ступним знањем, производња ових агенаса је веома лака. С друге стране,
недостатак биолошког оружја је условљен обавезном заштитом оних који
њима рукују, а да би имали ефикасно дејство, потребно је да се чувају на
тачно прописан начин ради задржавања карактеристичних агенаса. Про-
блем је и транспорт и испорука (Beshidze, 2007:57).
Један од проблема који све своје негативне импликације испољава
на пољу биолошког оружја јесте чињеница да се велики број биолошких
агенаса који представљају потенцијално биолошко оружје већ налази у
природи. Неспорна чињеница да се велики број вируса и патогених ор-

друга могућност за расподелу једног грама токсина на толико равномерних доза.

Застрашујући је податак и то да су богиње у XX веку усмртиле 120 милиона људи.
Према подацима Светске здравствене организације, да ширење малих богиња није
заустављено, у протеклих 20 година било би око 350 милиона нових заражених особа
(Eric, 2002:58).
23
  Патогеност представља способност биолошког агенса да у малим дозама изазове
обољење код домаћина.
24
  Инфективност агенса представља његову способност да се релативно лако насели у
организму домаћина.

134 БЕЗБЕДНОСТ 1/2013

 ПРЕГЛЕДНИ НАУЧНИ РАДОВИ

ганизама налази у природи не значи да су сви они погодни за коришће-

не у терористичке сврхе����������������������������������������������
(Larsen, 2010:33). Наиме, н������������������
акон одабира адек-
ватног патогеног организма, следећи корак је узимање његовог узорка.
Ипак, њихово изоловање из природе је јако тешко. Осим тога, у природи
се ретко јављају у чистом облику, што може умањити њихову вирулент-
ност. Такође, конвенција о биолошком и хемијском оружју се не спроводи
довољно брзо у пракси услед недостатка капацитета за мониторинг, вери-
фикацију и имплементацију (Shirley, 2011:67).
Поменута чињеница изазива даље проблеме у разликовању ситуа-
ција у којој је зараза намерно раширена од ситуација које су се десиле
природним путем. Развој глобалне економије, транспортне мреже и сло-
бодног кретања људи и робе повећава опасност од ширења заразе чита-
вим светом.
Заштита од биолошког оружја
Потреба за сарадњом држава у елиминисању претњи биолошког
тероризма је у XXI веку израженија него икад.25 Наиме, брз развој на-
уке, технике и техологије, као и ширење знања, носи и штетне последице
неслућених размера уколико се употребе у погрешне сврхе (Цветковић,
2013:9). У складу с тим, генетски инжењеринг се може искористити како
би се повећала заразност одређеног биолошког агенса, његова отпорност
на познате противотрове, вакцине и лекове, или како би се учинио отпор-
нијим на услове у окружењу који могу умањити његову убојитост. Према
томе, заштита од дејства биолошког оружја је врло важна и она подра-
зумева примену мера које се користе у превенцији и сузбијању заразних
болести, као што су: препознавање биолошког напада, детекција и иден-
тификација биолошких агенаса, збрињавање експонираних и биолошка
деконтаминација (Радић, 2011:274).
Заштита од биолошког оружја има мало заједничког са заштитом од
хемијског и нуклеарног оружја због великих разлика међу њима, али се
неки поступци и принципи могу користити за противбиолошку заштиту.
Такође, може се рећи да велики проблем представља одговор на питање
– да ли је реч о природном обољењу или је у питању биотероризам. Ако
се посумња да је реч о биотероризму, најпре је потребно спровести терен-
ско епидемиолошко испитивање у циљу прикупљања свих релевантних
података који ће омогућити да се сумња потврди или одбаци. Исто тако,
неопходно је у што краћем року утврдити могући начин и пут који је до-
вео до обољења, ради предузимања ефикасних мера сузбијања.

25
  У свету дванаест држава спроводи програме развоја биолошког оружја и овај број има
тенденцију пораста јер се поседовање и рад на биолошком оружју увек може правдати
изговором да се оно користи у дефанзивне сврхе, тј. ради испитивања могућности
заштите од његове примене (Heyer, 1999:48-57).

БЕЗБЕДНОСТ 1/2013 135

 Могућности злоупотребе биолошког оружја у терористичке сврхе

Уопштено говорећи, уколико се утврди да је реч о биотероризму,

потребно је да се спроведе биолошка деконтаминација. Под њом се под-
разумевају мере и поступци којима се уклањају или неутралишу патоге-
ни микроорганизми до степена елиминисања ризика од настанка инфек-
ције (Радић, 2011:278). Она може бити потпуна или делимична, а може је
спроводити појединац или група (самодеконтаминација, узајамна декон-
таминација). Код потпуне деконтаминације која се врши ван зоне при-
мене биолошког оружја људи се масовно купају и туширају, уз темељно
прање косматих делова тела и ноктију, док се код делимичне она спрово-
ди непосредно по излагању биолошком агенсу. Такође, ствари и одећа се
подрвргавају деловању физичких и хемијских агенаса, а најефикасније је
излагати их високим температурама. Сам процес деконтаминације под-
разумева следеће поступке: трешење, четкање и чишћење одеће и обуће,
прање водом и сапуном откривених делова тела, чишћење коже дезин-
фекционим средством.
Имајући у виду карактеристике и врсте биолошког оружа, слободно се
може рећи да су у одбрани од биолошког оружја главни напори усмерени
на развој вакцина и терапеутских препарата (лекова).

Закључак
Биотероризам свакако представља нову грану епидемиологије
која захтева појачање активности на свим нивоима превенције. Иако
су препознати биотерористички напади били релативно ретки, тако да
су подаци који се односе на њих врло ограничени, биолошка оружја су
јединствена јер су направљена од патогених организама који могу да
се размножавају (осим токсина) и изазивају неконтролисане инфекције
на великом броју домаћин. Осим тога, путеви примене биолошког
оружја преко ваздуха, воде и хране, као и дужи временски период за
манифестовање контаминације, посебно подижу цену овом оружју,
гледано из угла терористичких група. Управо стога његова употреба у
терористичке сврхе има велики потенцијал изазивања психолошког стреса
код жртава и спасилаца. При томе, она су релативно јевтина и опрема
која се користи за њихову производњу може се наћи у комерцијалној
продаји. Поготово је потребно имати у виду да извршиоци могу бити
војне/обавештајне снаге, које преферирају подмукли (тајни) напад, али и
појединци и терористичке групе. Они могу искористити агенсе из све три
категорије (А, Б, Ц), а као средство дисеминације може бити употребљена
било која врста медијума. У циљу остварења биолошке безбедности
неопходно је остварити блиску сарадњу биолога, експерата за националну
безбедност и индустријског сектора јер су напори усмерени на развој
вакцина и терапеутских препарата (лекова) недовољни. У вези с тим,
област одбране од биолошког оружја се може поделити у три основне

136 БЕЗБЕДНОСТ 1/2013

 ПРЕГЛЕДНИ НАУЧНИ РАДОВИ

подобласти: рана превентива (вакцинација), ургентна превентива пре и

после излагања (употреба заштитних средстава пре и после напада – пре
него што се развију симптоми болести) и лечење.

Литература
1. Аlberts, B., (2005). Modeling Аttacks on the Food Supply. RAND, USA.
2. Бирташевић, Б., (1998). Војна епидемиологија, ВИЗ, Бео­град.
3. Bolz, F., Dudonis, K., Shulz, D., (2002). The Counterterrorism Handbook,
Tactics, Procedures, and Techniques, CRS Press, London.
4. Bowman, S., (2007). Weapons of Mass Destruction; the Terrorist Threat,
CRS Report for Congress, USA.
5. Брајевић, М., (1968). Хемија бојних отрова, књига I и II, АБХО,
Крушевац.
6. Burke, R., (1969). Counter – Terrorism for Emergency Responders, CRS
Press, USA.
7. Burke, R., (1997). Hazardous Materials Chemistry for Emergency Re-
sponders, CRC/Lewis Publishers.
8. Гачић, Ј., Шећеров, П., (2012). Ресурси Републике Србије у заштити
критичне инфраструктуре од терористичких претњи, Безбедност,
год. 54, број 3, Београд, стр. 160-179.
9. Живковић, С., Чабаркапа, М., Млађан, Д., (2011). Специфи­чности
панике у варедним ситуацијама, Безбедност, год. 53, бр. 3, Београд,
стр. 112-125.
10. Carus, S., (1999). Bioterrorism and Biocrimes: The Illicit Use Of Biologi-
cal Agents in the 20th Century. Center for Counterproliferation Research;
National Defense University, New York.
11. Clarke, R., (1970). We all Fall Down. The Prospect of Bilogical and Che-
mical Warfare, RAND, New York.
12. Combs, C., (2003). Terrorism in the Twenty First Cenutry, Prentice Hall,
Pearson Education, New Jersey.
13. Cookson, N., (1970). A Survey of Chemical and Biological and Chemical
Warfare, RAND, New York.
14. Cordesman, A., Burke, A., (2008). Iranian Weapons of Mass Destruction;
Capabilities; Developments and Strategic Uncertainties, Working Dragt
for Review and Comments, Oxford Press, USA.
15. Цветковић, В., Поповић, М., (2011). Могућности злоупо­требе оружја
за масовно уништавање у терористичке сврхе, Безбедност, година
53, бр. 2, Београд, стр.149-168.

БЕЗБЕДНОСТ 1/2013 137

 Могућности злоупотребе биолошког оружја у терористичке сврхе

16. Цветковић, В., (2012). Управљање у ванредним ситуацијама иза­

зва­ним злоупотребом оружја за масовно уништавање, мастер рад,
Криминалистичко-полицијска академија, Бео­град.
17. Цветковић, В., (2013). Интервентно-спасилачке службе у ванредним
ситуацијама, Задужбина Андрејевић, Београд.
18. Dennis, D., (2005). Tularemia and Plague: Assessing our Understanding of
the Threat, Red Hat Publising, New York.
19. Eric, C., (2002). Chemical and Biological Warfare, Springer – Verlag,
New York.
20. Gregory, N., Yvorra, J., (2005). Hazardous Materials: Managing the Inci-
dent, Red Hat Publishing, New York.
21. Hawley, C., Noll, G., Hildebrand, M., (2002). Special Operations for Ter-
rorism and Hazmat Crimes, Red Hat Publishing, USA.
22. Herch, S., (1978). Chemical and Bilogical Warfare, Americans Hidden
Arsenal. Indianapolis, New York.
23. Heyer, R., (1999). Introduction to CBRNE Terrorism; an Awareness Pri-
mer and Preparedness Guide for Emergency Responders, Red Hat Publis-
hing, New Jersey.
24. Hoffman, B., (1999). Terrorism and Weapons of Mass Destruction: An
Analysis of Trends and Motivation, RAND, Washington.
25. Jahrling, P., (2003). Medical Countermeasures Against the Reemergence
of Smallpox Virus, Red Hat Publising, New York.
26. Јовић, Р., Савић, А., (2004). Биотероризам, биолошки рат, биолошко
оружје, Институт за политичке студије, Центар за истраживање
безбедности и тероризма, Београд.
27. Klietmann, W., Ruoff, K., (2001). Bioterrorism: Implication for the Clini-
cal Microbiology. Clin Microbiol Rev., New York.
28. Knobler, S., Mahmoud, A., Pray, L., (2002). Biological Threats and Ter-
rorism, Assessing the Science and Response Capabilities. National Aca-
demy Press, Washington.
29. Mauer, M., (2009). WMD Terrorism, Science and Policy Choices, Mit
Press, London.
30. Мијалковић, С., (2011). Национална безбедност, Кримина­ли­стичко-
полицијска академија, Београд.
31. Metcalfe, A., (2002). A Short History of Biological Warfare, Medicine
Conflict and Survival., National Academy Press, Washington.
32. Noll, G., Michael, H., James, Y., (2002). Hazardous Materials, Mana-
ging the Incident, Fire Protection Publications, Oklahoma State Univer-
sity, Oklahoma.
33. Paulun, M., (2003). Weapons of Mass Destruction, the First Responder,
RAND, USA.

138 БЕЗБЕДНОСТ 1/2013

 ПРЕГЛЕДНИ НАУЧНИ РАДОВИ

34. Perkins, A., Popovic, T., (2002). Public Health in the Time of Bioterro-
rism. Emerg Infektc Dis., New Jersy.
35. Preston, R., (1998). The Bioweaponeers, Oxford Press, New York.
36. Радосављевић, В., Болојевић, Г., (2011). Биолошко оружје, нови
приступи у борби против биотероризма, Медија цен­тар – одбрана,
Београд.
37. Roffey, R., Tegnell, A., Elgh, F., (2002). Biological Warfare in a Histori-
cal Perspective. Clin Microbiol Infect, New York.
38. Shirley, K., (2011). China and Proliferation of Weapons of Mass Destructi-
on and Missiles, Policy Issues, Congressional Research Service, New York.
39. Стерн, Џ., (2004). Екстремни терористи, Alexandrija Press, Београд.
40. Tahrir, H., (2002). Тhe Wests Weapons of Mass Destruction and Colonia-
list Foreign Policy, Khilafah Publications, Washington.
41. Taylor, E., (2000). Are we Prepared for Terrorism Using Weapons of Mass
Destruction, Policy Analysis, Washington.
42. Torr, J., (2005). Weapons of Mass Destruction; Opposing Viewpoints,
Greenhaven Press, New York.
43. Tucker, B., (2000). Toxic Terror: Assessing Terrorist Use of Chemical and
Biological Weapons, RAND, New York.
44. Чобељић, М., Капулица, Н., Мировић, В., Лако, Б., Булајић, Н., Риста­
новић, Е., Шуљагић, В., Јовановић, Д., Лазић, Д., (2003). Биолошко
оружје, Војноиздавачки завод, Београд.

Possibilities of Biological Weapons Abuse for Terrorist Purposes

Abstract: For centuries, biological agents have been used in warfare, ter-
rorist or criminal activities. It seemed that the signing of the convention on bi-
ological weapons would contribute to biological weapons to become just an
unpleasant memory of the past. However, bioterrorism has become a reality of
the modern world due to its characteristics, causes and consequences. At the
same time, the expansion of high technology on one hand and the ability of bi-
ological weapons to cause massive destruction or “mass casualties” on the
other hand, shifts the focus of the public and experts from the question “will
there be” to the question of “when will there be” a terrorist attack using bio-
logical weapons.”
Therefore, in this paper, the author discusses the concept, classification,
and history of the use of biological weapons, and the possibility of their use for
terrorist purposes.
Keywords: biological weapons, bioterrorism, history, classification, tac-
tics, emergency situations, security.

БЕЗБЕДНОСТ 1/2013 139