Univerzitet u Beogradu

Filozofski fakultet

Seminarski rad iz Normativne političke teorije

Tema:

„Autoritet i znanje“

mentor: prof.dr. Ivan Mladenović

student: Uroš Mihajlović FS 18/09

Beograd, April, 2019.

Uvod

Ovom radu se pre svega zadaje cilj da ispita opravdanje političkog autoriteta koje je dao
Džozef Raz, a zatim da se pokaže kako uz pomoć Platonovog shvatanja autoriteta, distinkcija koju
je Raz povukao između teorijskog i praktičnog autoriteta, može da se kao takva povuče tek kada
smo opravdali jedan autoritet, i kada ga razmatramo u njegovom delanju. Da bi se taj cilj ispunio
prvo ćemo se upustiti u iznošenje Razove servisne teorije autoriteta, kako bi dobili sliku o
njegovom najopštijem pogledu na prirodu političkog autoriteta. Potom ćemo ući u podrobnije
razmatranje pitanja samog opravdanja političkog autoriteta, gde će se videti od kojih sve
pretpostavki zavisi legitimnost političkog autoriteta, kao i kako uz pomoć tri teze, koje navodi,
Raz uspeva da razluči opravdan od neopravdanog političkog autoriteta. Najzad, pošto sam Raz
kaže da te tri teze jesu nužne, ali ne i dovoljne za konačnu ocenu da je neki autoritet zaista
opravdan, pokušaćemo da pokažemo da razlog za to leži u prirodi njegovog opravdanja autoriteta
koje je epistemičke prirode. U tu svrhu pozvaćemo se na Platona, koji je poput Raza, mada
eksplicitnije, razmatrao ulogu znanja u opravdanju političkog autoriteta, i upravo ćemo u primeni
Razovog jezičkog okvira na Platonova razmatranja uvideti uzrok zašto ne možemo izneti konačan
sud da li je jedan autoritet zaista opravdan ili ne. Počnimo.

Razova servisna koncepcija autortiteta

Pitanje opravdanja političkog autoriteta (ali i autoriteta uopšte) Raz započinje tako što
napominje da je glavni problem na putu opravdanja autoriteta, sukob lične slobode i autoriteta.
Naime, u srži opravdanja političkog autoriteta leži pitanje kako pomiriti očuvanje slobode
pojedinca i autoriteta, koji je kao takav ograničava? Rešenje ovog problema Raz vidi u
konstruktivnoj ulozi višeslojnog odnosa između pojedinačnih sloboda i političkog autoriteta. Pre
svega, iako se na prvi pogled ulaskom pojedinca u političku zajednicu primarna sloboda1
ograničava, ona takođe i prestaje da bude primarna, zadobijajući nove osobine i prerastajući u
političku slobodu, koja sa sobom donosi upražnjavanje novih sloboda, nedostupnih na
prethodnom, stadijumu primarnih sloboda. Jednostavan primer novozadobijenih sloboda bi

1
Sintagmu primarna sloboda koristim kako bi označio prvobitnu slobodu pojedinca da se ponaša i deluje u
potpunoj slobodi, ne obazirući se ni na šta drugo do svojih želja i prohteva. Služeći se misaonim eksperimentom
možemo to predstaviti kao delanje pojedinca van društvenih zajednica.

1
predstavljalo bilo koje proširenje ličnog uticaja preko združivanja sa drugima. To možemo da
nazovemo benefitima političke zajednice kao takve. Banalan primer proširenja sloboda može da
bude pravljenje mosta, kopanje tunela, ili podizanje udobnijeg skrovišta, gde mi zajedno,
udruživanjem, proširujemo domen delanja, a time i domen slobode, jer zadobijamo mogućnost i
da želimo više. Bolji primer je uticaj na ponašanje drugih i sebe, bilo u branjenju nekog ponašanja,
ili u podstrekivanju drugog. Politički autoritet je u tome neizostavan, i omogućava takvo proširenje
sloboda. Političke slobode dakle više nisu ugrožene od strane političkog autoriteta, već ga
uobličavaju. Tako Raz napominje kako one određuju domen političkog autoriteta, tražeći od njega
da ih neprestano proširuje.2 Upravo iz tog razloga je ovaj odnos višeslojan i konstruktivan, on
istovremeno doprinosi očuvanju i proširenju sloboda, ali i ograničavanju političkog autoriteta.
Zato što istovremeno, preko političkih sloboda, mi određujemo granice autoritetu kojem se inače
pokoravamo. Prema tome glavna intuicija koja vodi Raza, jeste baš ona koja se oslanja na ovaj
odnos autoriteta i slobode pojedinca, i na osnovu koje on tvrdi da je nametanje volje autoriteta
nekom pojedincu jedino opravdano onda kada je to nametanje korisno za pojedinca kome se
nameće (primer sa mostom), a posebno onda kada mu pomaže da se saglasi sa ispravnom
ravnotežom razloga za delovanje koje on već sam po sebi poseduje (uticaj na druge ljude).3 U tom
slučaju, naredbe koje izriče autoritet su ne samo korisne onom kome su upućene, već ih on može
dodatno opravdati ukoliko ih dovede u vezu sa svojim drugim razlozima za delovanje. Te naredbe
autoriteta stoje takoreći u službi (servisu) pojedinca. Zato se Razova teorija naziva servisnom
koncepcijom autoriteta.4

Ukoliko se sada usredsredimo na pitanje kada subjekt opravdano može da prihvati naredbu
autoriteta, mogli bismo da pružimo odgovor upravo pozivajući se na servisnu koncepciju, koja
kaže da je opravdano prihvatiti svaku naredbu autoriteta koja nama, ili našoj zajednici donosi
korist. Međutim, tu se pomalja problem identifikacije naših ličnih, i interesa zajednice. Naime lako
je zamislivo da mi sami nismo svesni šta je to što je najbolje za nas, a pogotovo za našu zajednicu.
Da bi se to predupredilo, neophodno je uključiti u razmatranje tri Razove teze, a pre svega tezu
normalnog opravdanja i zajedno sa njom teorijski autoritet. Tako ćemo moći da razumemo način
na koji nam autoritet donosi korist, i zašto nekad odustajemo od svojih razloga čineći nešto

2
Raz, 1986; 21
3
Ibid, 55-56
4
Ehrenberg, 2011 (I); 3

2
protivno njima, ne bi li uslišili naredbu. Pokazaće se da su i to naši razlozi, ali razlozi koji potiču
od, sa jedne strane pretpostavke društvenosti i uzajamne korisnosti, i sa druge strane od znanja i
prirode znanja kao takve.

Tri teze servisne ideje autoriteta

Pre nego li započnemo iznošenje teza koje grade servisnu koncepciju autoriteta, neophodno
je da prvo utvrdimo šta Raz tačno pod političkim autoritetom podrazumeva. Zato je neizostavno
zauzeti stav o distinkciji i o odnosu između teorijskog i praktičnog autoriteta. Štaviše u ovom radu
ova distinkcija je od ključnog značaja, pošto će biti iznesen pokušaj da se ona predstavi samo kao
deskritpivna podela, odnosno podela koja nastupa tek u opisivanju teorijskog autoriteta kao de
facto autoriteta. Drugim rečima, biće pokazano kako Razovo shvatanje autoriteta, potpomognuto
epistemičkim razlozima i povratkom na Platonova razmišljanja, pruža osnovu da se praktični
autoritet shvati kao teorijski autoritet koji se izvršava u datom trenutku t na datoj osobi x. Obzirom
da je ovde reč o autoritetima navešćemo kratko osobine koje svaki de facto autoritet poseduje. 5

a) Svaki autoritet je suštinski određen „snagom da zahteva akciju od subjekta nad kojim
upražnjava autoritet“.
b) Subjekt nad kojim se upražnjava autoritet, oseća dužnost da se pokorava naredbi
autoriteta.6

Raz utvrđuje ubrzo nakon iznošenja ovih osobina, da one ne opisuju legitiman autoritet, pošto ove
dve osobine podržavaju i autoritet političke moći, koji nije opravdan. Jer zamislimo samo bilo koju
apsolutističku monarhiju u kojoj kralj, za koga smatraju podanici da je bogom dan i veruju mu,
prati isključivo svoju volju i od podanika zahteva delanje protivno svim njihovim razlozima. U
tom slučaju su zadovoljeni i a) i b), a mi i dalje nećemo reći da se ovde radi o legitimnom autoritetu.
To znači da ove osobine iako opisuju de facto autoritet (jer naš kralj zaista poseduje autoritet) one
ga ne opravdavaju, te prema tome Raz uvodi dodatne uslove, koji ukoliko se ispune predstavljaju
dobru osnovu da se neki autoritet7 smatra opravdanim. On tako najpre razlikuje dva osnovna tipa

5
Vidi. Raz, 1986; 37-38
6
Ibid. 24-25, 38-39
7
Premda Raz navodeći ove uslove pre svega misli na praktični autoritet, na ovom mestu to izostavljamo, pošto
nameravamo da kasnije u radu pokušamo da te uslove primenimo i na teorijski autoritet, i da ispitamo da li se u
njima teorijski autoritet već pretpostavlja ili pak i on može uz pomoć njih da se ispita, tj. da se proveri da li je
legitiman.

3
autoriteta, za koje sumnja da dele strukturalnu vezu, što ćemo mi uzeti kao jedno od ključnih mesta
kako bi tvrdili da oni ne samo da dele strukturu, nego da se radi o jednom te istom autoritetu.

Teorijski autoritet jeste vrsta autoriteta koji poseduju eksperti u svojim oblastima, i pomoću
koga nam daju razloge za verovanje da je nešto istna. Tako Raz navodi primer Džona i Rute, koji
su svako za sebe autoriteti i to; Džon u pripremi kineske hrane, dok je Rut ekspert za berzu.
Međutim, kada ispitujemo prirodu njihovog autoriteta, tvrdi Raz, utvrđujemo da je njihov autoritet
neobavezujući, te da će ga neko prihvatiti samo ukoliko želi da unapredi svoju veštinu kuvanja
kineske hrane, ili da zaradi na berzi. On njihove reči shvata kao savete koje može, a i ne mora da
uzme u obzir.8 Međutim, lako je uvideti da to nije uvek slučaj, jer ukoliko neko postavi sebi za cilj
da zaradi na berzi, ili da verodostojno pripremi kinesku hranu, i ako pretpostavimo da su Rut i
Džon jedini koji poseduju znanje kako se do toga dolazi, onda će biti nužno da se obrati njima, i
da se oni prihvate kao obavezujući autoriteti. To je slično slučaju u kome želimo da stignemo iz
tačke A u tačku B, gde postoji veliki broj staza, međutim samo jedna staza od njih vodi do B,
možda smo mi slobodni da lutamo, ne slušajući putokaze, ali kada zaista odlučimo da stignemo do
B, onda će biti i nužno da poslušamo putokaze. Pitanje ostaje da li ovde putokaz ka tački B
predstavlja razlog za verovanje ili je on istovremeno i razlog za delanje. Za sada možemo da
ostanemo na mogućnosti da je subjekt lutanjem pokazao da je on delao protivno razlogu za
verovanje koji se nalazio na putokazu (možda iz drugih nezavisnih razloga, npr. namernog
okretanja znakova itd.).

Praktični autoritet za Raza je poseban slučaj teorijskog autoriteta9, s tim što za razliku od
teorijskog autriteta, praktični nam ne daje razloge za verovanje, već razloge za delanje. Iz toga
sledi da su tipične jezičke forme koje pokazuju da se radi o praktičnom autoritetu, zahtevi i
naredbe, kojima se namerava da sagovornik u naredbama autoriteta prepozna razlog za delanje.
Prema tome možemo reći da neko poseduje praktični autoritet onda kada su njegovi iskazi
(naredbe, zahtevi) sami po sebi dovoljni razlozi za delanje. Ovakvo odvajanje praktičnog autoriteta
od teorijskog Raz preduzima kako bi se ogradio od Hartove ideje da se obaveze prema autoritetu
mogu shvatiti kao vrsta zahvalnosti ili kao odraz solidarnosti, što podrazumeva određeni stepen
promišljanja naredbi. Po toj tvrdnji svrha autoritativne naredbe bila bi u zameni volje subjekta

8
Raz, 1986; 61, 64
9
Vidi Ibid. 29, 64

4
eksternom voljom autoriteta, što bi prekinulo promišljanje o zaslugama delanja. Raz je odbijao
takvu ideju, smatrajući da se autoriteti uglavnom ne bave razmišljanjem i promišljanjem (a time i
motivacijom) subjekta, već prevashodno delanjem.10 Zato kao primer za praktični autoritet može
da posluži policajac koji reguliše saobraćaj, ili Razov primer generala u vojsci. Izbor primera na
prvi pogled može da predstavlja značajnu razliku od Rute i Džona, pošto ćemo naredbe izdate od
policajca, dok čekamo na raskrsnici, posmatrati kao obavezne, a naredbe od Rute i Džona nećemo,
jer ćemo ih smatrati savetima. Praktični autoritet, policajac ili general, imaju mogućnost sankcije
neposlušnosti, Rut i Džon nemaju. Ipak ukoliko bi ostali samo na ovokvom određenju praktičnog
autoriteta, došli bi do istog ćorsokaka kao i sa osobinama ( a) i b) ) de facto autoriteta. Zato u
odgovoru, zašto ipak policajac na raskrsnici i general u vojsci predstavljaju praktične autoritete,
koji uprkos nekad i teškim sankcijama koje mogu da izreknu zbog neposlušnosti (u pojedinim
zamljama za dezerterstvo general može da izrekne sankciju u vidu streljanja) predstavljaju
opravdan autoritet, Raz uvodi sledeće tri teze:

1) Teza zavisnosti - Sve naredbe autoriteta bi trebalo da se zasnivaju na razlozima koji se

nezavisno već odnose na subjekta nad kojim se autoritet upražnjava, i koji su relevantni za
njegovo delanje u okolnostima na koje se naredba odnosi.

Raz dodaje da to ne znači da subjekt nad kim se izvršava autoritet mora da zna te razloge, niti da
mora da ih sam sazna. Razlozi nekad mogu da budu i moralne prirode, npr. da se žrtvujemo zarad
dobrobiti zajednice. Tako autoritet može da zahteva naše žrtvovanje, iako mi nećemo to da
učinimo. Teza zavisnosti ovde jedino kaže, da je naredba autoriteta da žrtvujemo sebe zarad
zajednice, opravdana ako mi imamo i sami razloge da to uradimo. Ovakvu situaciju nije teško
zamisliti, jer mi svakako možemo da imamo razloge za žrtvovanje, premda ne želimo to da
učinimo. Takođe, ovo obuhvata i slučaj da subjekti nekad delaju iz pobuda koje sami nisu kadri
da objasne, ili verbalizuju, pa čak ni razumeju. Time je dopušteno da imamo legitimni autoritet
koji izdaje naredbu, koju svi poštuju i izvršavaju, premda oni imaju dodatno i neku njima nejasnu
sklonost da tu naredbu izvršavaju. Tako neke od naredbi koje izdaje politički autritet mogu biti u
skladu sa ljudskom prirodom, nekim iracionalnim ponašanjima, vrlinama. Međutim, teza
zavisnosti se odnosi i na subjektima transparentne razloge za delanje. Primer za ovu tezu jeste
služenje vojnog roka i plaćanje takse. Naime, mi već imamo određene razloge da plaćamo porez i

10
Ehrenberg, 2011 (I); 2, 4

5
pre nego što parlament odredi visinu i način naplate poreza, u tom smislu se naredba parlamenta
uklapa u naš već postojeći sistem razloga za delanje.11 Ovo će posebno biti bitno kada razmatramo
ulogu znanja u prirodi ove naredbe.

2) Teza normalne opravdanosti – normalan način da se utvrdi da neka osoba poseduje autoritet
nad drugom osobom jeste da se pokaže da osoba nad kojom se ima autoritet, bolje prihvata
razloge koji se već odnose na nju, ako prihvati naredbe koje mu izdaje autoritet, nego kada
bi sama to pokušavala. Da bi to postigle, naredbe autoriteta moraju da se shvate kao
obavezujuće, i onda ako ih subjekat prati lakše će se uklopiti u razloge koje ima, nego što
bi se uklopio kada bi pratio razloge koje sam ima i koje se odnose na njega dirketno.12

Ova teza nam govori o normalnom načinu na koji bi trebalo da prihvatimo naredbe. Raz navodi
kao primer savet prijatelja i roditelja. Naime mi možemo da poslušamo njihov savet ne želeći da
ih povredimo neposlušnošću, i to bi bio jedan jak razlog za delanje, ali on ne bi bio ispravan, zato
što takav razlog može da bude izolovan od drugih razloga koji su bitni za delanje u toj situaciji.
Štaviše ni prijatelji, a ni roditelji ne žele da mi iz tog razloga njih poslušamo, već zato što je on
donesen na osnovu njihovih zapažanja o tome šta bi za nas bilo najbolje. Savet se prihvata zato što
je dobar, valjan, a iz istog razloga se i daje. Isto valja primeniti i na naredbu autoriteta.13 Raz na
ovom mestu dodaje da je bitno da takvo normalno opravdanje autoriteta (saveta) povlači postojanje
makar nekih razloga ove prirode, što znači da mi možemo istovremeno slušati roditelje i iz ljubavi,
ali naše uvažavanje njihovog autoriteta biće opravdano jedino kada postoji i razlog koji je
normalno opravdan, odnosno koji je dobar za nas. Ono što ovde predstavlja problem jeste
mogućnost javljanja dve međusobno isključujuće naredbe autoriteta, gde je onda neophodno
utvrditi koja će biti normalno opravdana. Ovo je rešivo kada je u pitanju savet koji se odnosi na
dobrobit subjekta, pošto će onda subjekt biti taj koji će doneti konačnu odluku. Međutim u situaciji
kada imamo istu evidenciju za jednako razlozima podržane oprečne naredbe koje se odnose na
dobrobit zajednice, situacija postaje složena i podložna manipulaciji od strane de facto autoriteta.14
Takav problem se naslanja na problem znanja kao takvog.

11
Raz, 1986; 45
12
Ibid. 53
13
Ibid. 54-55
14
Ibid. 57

6
 3) Teza o predupređivanju – Najuopštenije teza o preimućstvu razloga se tiče odnosa između
pravila (naredba autoriteta) kao razloga za delanje i njihovog opravdanja. Ova teza, dakle
opisuje kako bi subjekti nad kojima se upražnjava autoritet trebalo da tretiraju naredbe koje
su legitimne na osnovu prve dve teze. Tako bi naredba legitimnog autoriteta trebalo da se
tretira kao razlog koji je dovoljno jak da može da zameni sve druge razloge od kojih bi
delovanje inicirano tom naredbom moglo inače da zavisi.

Ove tri teze su usko povezane i predstavljaju pristup autoritetu iz više uglova. Teza zavisnosti
predstavlja moralnu tezu o tome kakve naredbe bi legitiman autoritet trebalo da izda, a to su
naredbe koje mogu da se dovedu u vezu sa razlozima koje subjekt nad kojim se vrši autoritet već
poseduje.15 Druga, teza normalne opravdanosti, daje normalno opravdanje autoriteta, tj. ova teza
pokazuje kakav tip argumenta može da se da za opravdanje autoriteta, pa tako izgleda da je
normalno opravdanje autoriteta epistemičko, odnosno neko je autoritet jer poseduje veće znanje
od nas, te ćemo slušajući ga lakše unaprediti svoj život. Najzad teza o predupređivanju nam govori
o tome kako tretiramo naredbe, pokazujući njihovu obavezujuću snagu. Naredbe tretiramo kao da
one menjaju ostale (ili makar neke16) razloge koje bi inače imali da uradimo ono što nam je
naređeno. Raz je kasnije to promenio i tvrdio da one menjaju razloge koje inače imamo da ne
uradimo to što je naređeno. Za svrhe ovog rada, nije potrebno razmotriti ovu promenu u Razovom
shvatanju treće teze.

Raz ipak napominje kako uprkos ovim trima uslovima postoji jedna tendencija u čoveku
koja čini opravdanje svakog praktičnog autoriteta veoma teškim. Ta tendencija je sadržana u
ljudskoj težnji da stiču mnoge svoje „zrele osobine“ tek nakon što upražnjavaju svoju slobodu, ili
kako je to Raz sročio „vode život vlastitim svetlima“. Primer koji nam se nudi kao potkrepljenje
jeste nužan stepen slobode koji se ostavlja deci ne bi li učili iz svojih grešaka, te tako postajali
zreliji, umnožavajući svoje samopoštovanje, što je nužno za zdrav život.17 Zbog toga je Raz dodao
uslov nezavisnosti, koji kaže da se naredbe autoriteta odnose pre svega na odluke koje je bitnije
da se donesu ispravno, nego da budu donesene sopstvenim trudom. Dakako, mnoge društveno
neophodne stvari se mogu naučiti jedino sopstevnom greškom (npr. kome dati poverenje, kome je
pomoć zaista neophodna), pa je teško zadovoljiti uslov nezavisnosti. Da bi se ovakvi kontraprimeri

15
Ibid. 53
16
Ibid. 59
17
Ehrenberg, 2011 (I); 5

7
predupredili, potrebno je ponuditi dodatno opravdanje autoriteta, tako što će se razmatrati odnos
autoriteta i subjekta nad kim se taj autoritet upražnjava, ali ovog puta iz ugla subjekta.

Pitanje opravdanosti autoriteta se sada postavlja na terenu subjekta. Kada subjekti imaju
opravdanje da naredbu koju autoritet izdaje smatraju isključujućim razlogom? Odnosno, kada
mogu direktivu da uzmu za razlog koji isključuje sve druge razloge koji bi ih inače dovodili do
delanja koje je protivno toj izdatoj direktivi? Ovakva promena perspektive može da da interesantan
uvid u pravo na pobunu, ili makar stavljanje autoriteta pod sumnju. Odgovor na ovo pitanje je
veoma bitan ne samo što pokazuje značaj znanja, već pre svega jer osigurava i formira političku
slobodu.

Platonovi filozofi-kraljevi kao model Razovog teorijskog autoriteta

Razlozi koje mi možemo da imamo ne zavise samo od naših želja, već kada smo na
stadijumu političke slobode, veoma jaki razlozi su razlozi društvenog opstajanja. Mi kada živimo
u društvenoj zajednici glavni razlozi delanja postaju oni društveno uslovljeni, a ne prirodni, koji
po pretpostavci bivaju namireni na višim nivoima društvenosti. Vi ćete dakle još i na stadijumu
plemena više obzira obratiti na razumevanje uloge koju imate, kao lovca ili grnčara, nego na
namiravanje prirodnih potreba, hrane, vode, skloništa. Na taj način društenost predstavlja veoma
jak razlog koji svako od nas ima, iako mnogi njega nisu svesni. Pretpostavka društvenosti, ne samo
da se pojavljuje kod Raza, već ona se jasno uočava i kod Platona, za koga smatram da je po pitanju
političkog autoriteta idejno bliži Razu nego moderni politički filozofi.

Poput Raza, i Platona je interesovalo šta čini dobru državu dobrom, odnosno, Razovim
rečnikom, šta čini politički autoritet legitimnim? Platonov odgovor je znanje istine18, a ne prećutna
saglasnost koja vuče korene iz zamišljenog društvenog ugovora19, što je daleko bliže tezama koje
Raz iznosi, a pre svega tezi normalnog opravdanja i tezi zavisnosti, za koje tvrdimo da su u osnovi
opravdanja legitimnosti političkog autoriteta. Obojica filozofa se takođe u svojim razmatranjima
političkog autoriteta vode idejom da je njihov zadatak, kao filozofa, da opišu idealni politički
autoritet, koji će služiti kao model na osnovu koga ćemo ocenjivati sve de facto političke autoritete,

18
Vidi Država, 527 a-c
19
Vidi Plamenac, 2009; 327

8
čak i ako bi se ispostavilo da oni nisu ostvarivi. 20 Kako nas u ovom radu ne interesuje Platonova
politička teorija u celosti, usredsredićemo se na njene delove u kojima se razmatra znanje kao
ključni činilac opravdanosti autoriteta. Naime, Platon pre svega veruje da postoji istina, nezavisna
od nas ljudi, i da je ona shvatljiva, tj. opažljiva unutrašnjim okom. Istina se ekstrapolira i na
moralnu stvarnost, pa tako je njegova pozicija jak moralni realizam. 21 Dalje, ta istina je
nepromenljiva i ona obezbeđuje znanje, premda predstavlja samo nužan uslov, pošto Platon,
dodaje da je za znanje potrebno, pored istine, još i opravdanje i verovanje. Tako njegova definicija
znanja kao istinitog, opravdanog verovanja, i dan danas služi kao polazna tačka diskusije unutar
problema znanja. Premda mogu svi da poseduju znanje, ono nije svima lako dostupno. Pojedini
ljudi, zbog njihovog karaktera i inteligencije će lakše dopreti do istine i zadobiti istinsko znanje
dok će drugima, na osnovu njihovog karaktera (temperamenta) to biti teže. Štaviše, Platon u Državi
napominje kako nije svakom dato da spozna istinu o dobroj državi, ali mu je zato dato da spozna
istinu o najboljoj tehnici za sticanje, umnožavanje bogatstva, odnosno, možda više u duhu tadašnje
ekonomije, u sticanju dobara. Ovde se pomalja prva pretpostavka koju kod ovog grčkog filozofa
možemo da izdvojimo a to je:

I) Ljudi se razlikuju u stepenu epistemičkih mogućnosti. (Primetimo, ljudi imaju istu vrstu
epistemičke sposobnosti, ali pojedini imaju viši stepen. Ovo samo znači da svi ljudi mogu
načelno spoznati istinu, ali će nekima biti potrebno navođenje i veliki napor, dok će drugi
uspeti isključivo na osnovu svog ličnog zalaganja).22

Ovde se nameće pitanje zašto svi ne bi onda imali pravo na upravljanje ako već svi imaju istu vrstu
sposobnosti. Odgovor delom leži u različitim karakterima i temperamentima koje ljudi poseduju,
a glavnim delom, zbog podele rada. Kada bi svi radili sve, niko ne bi uspeo da unapredi bilo koju
veštinu, jer da bi savladali neku veštinu do kraja i unapredili je potrebno je da joj se posvetimo i
najveći deo vremena usmerimo na nju. 23 Podela rada, prema tome je prirodna stvar, i u društvu se
ona ravnomerno raspoređuje, pošto ljudi prirodno teže da zadovolje svoje predispozicije. Zbog
toga Platon dalje govori kako ne treba sva ljudska mišljenja jednako poštovati, već jedna treba, a
druga ne, zavisno od veštine. Navodi primer gimnastičara koji neće, i ne bi trebalo da obraća

20
Vidi Raz, 1984, i Državu 592 a-c
21
Stupar, 2014; 96
22
Vidi Država, 518a-519c, Kriton, VIII gl.
23
Brooks, 2006; 53, 54

9
pažnju na svačije mišljenje, prekor ili pohvalu, već bi samo trebalo da obraća pažnju na jedno
mišljenje, ili nekolicinu onih, koji su i sami gimnastičari, a pre svega dokazani majstori u svojoj
delatnosti, učitelji. 24
Tako dolazimo do podele rada, koja neće samo da se završi na radu, već će
Platon uvesti svojevrsnu podelu znanja. Pa će tako podela rada pretpostaviti podelu znanja. Svako
će raditi i misliti o onome što mu najlakše i najbolje ide. Ako sam ja hrabar, izuzetno snažan i
uživam u predanom treniranju, meni će najlakše pasti da budem čuvar javnog dobra. Tako ću ja
sebe unaprediti u toj delatnosti i steći viši stepen znanja u oblastima treniranja tela i spremanja
borbi. U tom smislu ja neću samo učestvovati u unapređivanju podele rada u državi već i u podeli
znanja. Postaću stručnjak. Ovo po Platonu važi za svaku delatnost. Tako dolazimo i do naredne
dve pretpostavke:

II) Različit stepen epistemičke sposobnosti i karaktera podstiče podelu rada.

III) Podela rada je usko vezana za podelu znanja (znanja koje se na taj rad odnosi).

Uz pomoć ove tri pretpostavke dolazimo do Platonovog argumenta zašto je politički autoritet
opravdan. On je opravdan zato što je i upravljanje političkom zajednicom, donošenje zakona i
kasnije izvršavanje tih zakona, sve odreda vrsta veštine. Kako iz pretpostavki (I, II, III) sledi da je
svaka veština povezana sa znanjem, onda imamo i određenu vrstu znanja, koja prati ovu veštinu
„upravljanja“. Ovo ne znači da je potrebna i određena vrsta inteligencije, jer bi to bilo u suprotnosti
sa pretpostavkom I). Dalje, kako ne poseduju svi ljudi isti stepen sposobnosti i isti karakter,
postojaće određen broj ljudi koji će biti najobdareniji da „upravljaju“, ili donose zakone. Prema
tome, politički autoritet je opravdan na isti način na koji je opravdana i doktorova dijagnoza i
lečenje neke bolesti. 25 Dodajmo samo da posedovati politički autoritet koji je opravdan i dalje ne
znači imati dobru državu, odnosno vrlu državu, jer je za nju potrebno da pored filozofa-kraljeva, i
oni nad kojima se autoritet upražnjava, rade ono u čemu su najbolji. 26 Dakako, ovde ostaje sada
interesantno pitanje na koji način sada teorijski autoritet, veština, koju Platonov vladalac poseduje
prerasta u praktični autoritet? „Stručnjak u upravljanju sam uspeva da transformiše svoj prirodni
autoritet kao autoritet koji utiče na verovanje u autoritet koji je politički.“ 27 Prema tome ovlašćeni
autoritet kod Platona, nije politički autoritet kao takav, umesto toga, mogli bismo reći, da je on

24
Vidi Kriton, VIII gl.
25
Brooks, 2006; 53
26
Ibid, 56
27
Ibid, 53

10
sličan onome što daje uverenje ili „osigurava nas da je nešto slučaj“, što možemo da primetimo da
odgovara Razovom teorijskom autoritetu. Na primer, doktor medicine, koji poseduje istinsko
znanje će govoriti sa najvećom mogućom sigurnošću o tome kako najbolje lečiti određene bolesti,
jer će njegov sud biti najverovatnije tačan. Sa druge strane, lekar koji nema savršeno znanje, svoj
eventualni uspeh može da pripiše jedino proizvoljnom sudu koji je „srećno pogodio“ istinu.28
Međutim takav doktor neće zadobiti naše poverenje, a time ni teorijski autoritet, a još manje
praktični.
Kod Platona se prema tome Razova distinkcija na praktični i teorijski autoritet stapa, jer
jedino oni koji poseduju puno saznanje, odnosno veštinu vladanja, mogu da poseduju autoritet i
da postupaju pravedno. Ostali će nužno izgubiti autoritet kao što bi loš doktor počeo vremenom
da gubi pacijente, dovodeći sebe do prosjačkog štapa. Veoma bitno je zapaziti da Platon daje veliki
značaj znanju, smatrajući da oni koji poseduju istinito verovanje, i pritom imaju dobro opravdanje,
da će oni prirodno istupiti i svoj nesumnjivi teorijski autoritet da pretoče u praktični. Jedna od
glavnih delatnosti u kojoj se zadobija praktični autoritet, i gde možemo da vidimo kako izgleda
teorijski autoritet u ulozi praktičnog, po shvatanju grčkog filozofa, jeste obrazovanje. Zbog
pomenute ekspertize teorijskog autoriteta koji jedini može da bude praktični autoritet, Platon daje
prednost aristokratskom i monarhističkom političkom uređenju. U demokratiji zapaća da bi svaka
naredba bila samo slučajno tačna, jer zavisi od mnogih oprečnih mišljenja, pa tako ona, jer ne
može da bude teorijski autoritet, neće uspeti da bude ni legitimni praktični autoritet. Ovim Platon
uspeva da izbegne problem koji Raz uočava, a koji se odnosi na to da je teško govoriti o autoritetu
i pristanku ljudi na njega, ako on već ne poseduje de facto autoritarnost.29 Jer po Platonu, teorijski
autoritet će prerasti u praktični tako što će upotrebljavati svoje znanje ukazujući na greške
subjekata i pokazujući ispravan put, što neće biti lako, o čemu svedoči i Mit o pećini.

Znanje o kome je reč, kada govorimo o upravljanju državom, i koje poseduju filozofi-
kraljevi, jeste uvid u istinu o pravdi, tačnije o pravednoj državi. Duh filozofa-kraljeva je zbog
saznanja istine usmeren na večno, na ono nepromenljivo, pa tako opravdanje zašto su oni
najpodobniji za vladanje jeste baš to što oni ne žele da vladaju ni iz kog drugog razloga do izvršenja
pravde među ljudima, a što namiruje tezu o zavisnosti, jer će ljudi uvek imati razlog da budu
pravedni u društvu, čak i ako to ne žele. Tako će naredbe Platonovih teorijskih autoriteta, zbog

28
Ibid, 54
29
Raz, 1986; 56

11
posedovanja ekspertskog znanja, biti u saglasnosti i sa tezom zavisnosti i sa tezom normalnog
oparvdanja. Teza zavisnsoti se ispunjava iz razloga što je znanje filozofa-kraljeva ono koje uvek
pred sobom ima istinu o najboljem mogućem društvu, zato što svi ljudi imaju već nezavisne
razloge da žive u društvu koje im daje ono što je najbolje za njih, na osnovu njihovih sposobnosti.
Tezu normalnog opravdanja Platonova teorija zadovoljava, zato što filozofi-kraljevi kada obrazuju
stanovništvo i kada naređuju, daju razloge ljudima koji se uvek odnose na pronalazak i unapređenje
društvene pozicije. Ovo postaje daleko jasnije kada uvrstimo u ova razmišljanja činjenicu da je
Platon stavljao društvo iznad pojedinca 30, što u našem slučaju pokazuje da i iz ugla pojedinca
društvena uloga postaje značajnija od ličnih afiniteta i da će on imati jake razloge za uklapanje u
društevnost, te će tako naredba autoriteta biti normalno opravdana. Na primer, oni koji su teže
bogastvu će raditi u ekonomskom sektoru i njihov karakter nezasitosti i hedonizma će im u tome
biti saveznik31. Njima bi takve naredbe i davao autoritet, dok bi ukoliko bi oni sami odlučivali, i
hteli da budu čuvari ili vladaoci, njihov karakter bi im to otežavao, i još gore otežavao bi drugim
građanima život, a zbog pretpostavke društvenosti i podele rada to bi na njih loše uticalo. Oni
častoljubivi i srčani, biće čuvari, a najbolji od čuvara, koji pored svega poseduju i sposobnosti za
učenje i uviđanje, biće vladari. Pored teze o normlanom opravadanju, možemo reći da se i teza o
predupređivanju zadovoljava, zato što su pravila koje donosi struka, zbog svoje istinitosti i podele
rada, sama po sebi dovoljna da opravdaju prinudan karakter naredbi, onda kada ne postoji
dobrovoljan pristanak. Prema tome, Platon namiruje sve tri Razove teze koristeći se isključivo
epistemičkim razlozima koji slede iz njegovog shvatanja praktičnog autoriteta kao onog koji je
praktičan autoritet jer poseduje znanje „upravanjanja“.

Praktični autoritet prema tome je opravdan ako je već teorijski autoritet. U tom smislu mi
nailazimo na legitimne autoritete onda kada slušanjem upustava (naredbi) teorijskog autoriteta
unapredimo svoj politički, ali i život uopšte. Dakle u tom trenutku, u kome počnemo da delamo u
skladu sa savetima (naredbama) teorijskog autoriteta, mi zadovoljavamo sva tri Razova uslova,
kao i Platonovu koncepciju podele rada. Ipak ovo stoji samo ukoliko stoje pretpostavke koje smo
istakli u Platonovoj političkoj filozofiji, a koje daleko od toga da nisu upitne. Ipak ono što je

30
Mada se može sa velikom verovatnoćom nagađati da su antički polisi zaista bili orijentisani ka kolektivizmu.
(Stupar, 2014; 97)
31
Vidi Država, 416b

12
ključno, i što ćemo preneti u sledeće poglavlje jeste veza koju smo našli između teorijskog
autoriteta i teza zavisnosti i normalnog opravdanja.

Teorijski autoritet kao legitimni praktični autoritet

Ono do čega nas je uvođenje Platonove filozofije trebalo da dovede jeste zaključak po
kome je teorijski autoritet jedini legitimni praktični autoritet, što i sam Raz napominje, govoreći
da teorijski i praktični autorieti dele u suštini istu strukturu, a nešto kasnije dodaje kako, ako je
teza zavisnosti tačna za teorijski autoritet da će ona biti tačna i za praktični autoritet. 32 Jasna
upućivanja na veze teorijskog i pratkičng autoriteta, ove vrste od strane Raza, namiruje našu
intuiciju kojom smo se u ovom radu vodili, a koja se ogleda u tome da pokažemo kako je najbolji
put za utvrđivanje legitimnosti nekog autoriteta onaj put na kojem se pitamo da li je autoritet
istovremeno i teorijski autoritet.

Ukoliko se složimo da je teorijski autoritet i u Razovom i u Platonovom slučaju onaj

autoritet koji utiče na naša verovanja, onda možemo da tvrdimo da Razova teza o normalnom
opravdanju podrazumeva da subjekti nad kojima se upražnjava autoritet, moraju da pridobiju i
određena verovanja ne bi li uskladili svoje razloge sa naredbama autoriteta, ali pre toga, što je i
bitnije, naredbe prihvatili svojevoljno, i time zadovoljili pretpostavku ( a)) po kojoj imamo
autoritet samo onda ako ga subjekti i prihvataju kao autoritet. Ako je dakle neki praktični autoritet
ujedno i teorijski imamo slučaj da su Razove teze vrlo lako zadovoljene, jer onda zbog prirode
znanja, odnosno ekspertize, svaka naredba će sigurno donositi razloge koji pomažu i koje subjekt
na koga se naredba odnosi i sam već poseduje. Što u bilo kojem društvu, u kome se javlja podela
rada, predstavlja neizbežnu pojavu. Teško bi bilo zamislivo da autoritet koji ne poseduje znanje,
tj. opravdano istinito verovanje, da će takav autoritet uspeti da izda naredbe koje će pojedinac:
prihvatiti (pretpostavka za svaki autoritet a)), imati razloge da je prihvati (teza zavisnosti), i najzad
da mu ta naredba i pomogne u saglašavanju sa ostalim razlozima (teza normalnog opravdanja).
Štaviše u ljudima opažamo jaku tendenciju da poslušaju one autoritete koje razumeju.

Da je razumevanje naredbi bitan deo uspostavljanja autoriteta vidimo ne samo u Razovim

tezama, gde se u svakoj od njih podvlači određen stepen participacije onog nad kim se izvršava
autoritet, već i Platon u svojoj poznijoj fazi, konstruišući svoju drugu najbolju državu u Zakonima,

32
Raz, 1986, 52-53

13
tvrdi, kako je potrebno savetovati građane kako bi trebalo delovati, te zajedno sa njima, uz njihov
pristanak, donositi zakone.33 Ovo iako jeste odstupanje od svoje prvobitne pozicije po kojoj
donošenje zakone predstavlja diskreciono pravo kraljeva-filozofa, mi ipak možemo da
posmatramo ovu izmenu pre svega kao regulativnu, i to u smislu regulacije kakav zakon uopšte
može da se donese. Ovakva regulacija takođe pretpostavlja teorijski autoritet, koji razume, i koji
zbog svog razumevanja i znanja, može da prenese i obrazloži naredbe autoriteta. Drugim rečima,
zakoni koje se donose moraju biti prvo razumljivi svima onima na koje se i odnose, i drugo oni
moraju da budu doneseni u njihovu korist, pomažući im da dosegnu koherentan skup verovanja, a
time i koherentan skup razloga za delanje. Ovakav Platonov manevar nije ništa drugo nego
anticipacija teze o normalnom opravdanju.

Teza zavisnosti koja tvrdi da naredbe autoriteta moraju da budu zasnovane na razlozima
za delanje koje subjekt već i sam poseduje, zahteva teorijski autoritet nešto suptilnije. Naime, kao
što smo videli, već je Platon primetio da zbog prirode znanja i društvenosti, samo teorijski autoritet,
opremljen znanjem, može da izda naredbu koja će zasigurno biti zasnovana na razlogu koji subjekt
već poseduje. Ako sada tome prirodamo i pretpostavku podele rada, onda nije čudo što ćemo moći
pretpostaviti i dodatnu ekspertizu o samoj podeli rada. Upravo takvu ekspertizu će posedovati
kraljevi-filozofi, odnosno teorijski autoriteti. Raz ovom tezom, i tezom normalnog opravdanja,
izbegava moguće totalitarne osobine autoriteta, pokazujući da bi politički autoritet uvek morao da
izdaje naredbe u skladu sa skupom razloga koji subjekt poseduje. Time bi takav autoritet morao
da dozvoli vertikalnu društvenu pokretljivost, pošto će autoritet sa pravim znanjem prepoznati
svakog ko takvo znanje poseduje. Prema tome kada neki autoritet zadovolji Razove teze, onda je
taj autoritet najpre teorijski autoritet, a tek potom legitimni praktični autoritet, odnosno,
Platonovim rečima, ili bi filozofi trebalo da postanu kraljevi, ili kraljevi da se preobrate u filozofe.
Veza na ovom mestu između Platonove i Razove filozofije može da posluži kao dobra
osnova za odbacivanje kritika da je Platon zastupao totalitarnu državu, a sa druge strane, zbog
Platonovog insistiranja na podeli rada i društvenosti, kao i većom eksplikacijom uloge znanja u
opravdanju autoriteta, veza između ove dve filozofije, može da posluži kao svojevrsna dopuna
Razovoj poziciji, dajući joj novu razložnost, i dublje filozofsko utemeljenje. Raza tako, putem
Platonove političke filozofije, možemo da osnažimo pretpostavkama o podeli rada i prirodi znanja.

33
Brooks, 2006, 68

14
Obe ove pretpostavke kao što smo videli, podržavaju Razove teze. Najzad, Platonova pozicija
predstavljena kroz Razovu terminologiju sve vreme čuva servisnu ideju autoriteta, od koje smo
pošli, i koja nam je služila kao svojevrsni orijentir u opravdanju političkog autoriteta.

Bibliografija;

Brooks, Thom, (2006) “Knowledge and Power in Plato’s Political

Thought”, International Journal of Philosophical Studies, 14:1, 51-77, DOI:
10.1080/09672550500445137

Hjum, Dejvid, Političko-ekonomski spisi, Službeni Glasnik (2009), Beograd

Plamenac, Džon, Čovek i Društvo, Službeni Glasnik (2009), Beograd

Platon, Država, Dereta (2013), Beograd

Platon, Dijalozi, 20

Raz, Joseph, The Morality of Freedom, Clarendon press (1986), Oxford

Ehrenberg, Kenneth, „Joseph Raz’s Theory of Authority“, Philosophy Compass (2011): 1–11,
10.1111/j.1747-9991.2011.00445.x

Ehrenberg, Kenneth, „Critical Reception of Raz’s Theory of Authority”, Philosophy Compass

(2011): 1–9, 10.1111/j.1747-9991.2011.00444.x

Stupar, Milorad, Filozofija politike, antičko i moderno shvatanje političke zajednice, Filozofski
faklutet (2014), Beograd

15