Borivoj Gerzić

Susreti sa znamenitim Srbima

odlomak

Jedan
1.
Vreme: 3. februar 2003, oko 10 sati uveče.
Mesto: Istarska ulica, Topčidersko brdo, Beograd.
Raspoloženje: konspirativno.

Izlazim iz kuće da uzmem nešto iz auta, noć je, dva starija čoveka, bok uz bok, idu
pustom ulicom, jedan, niži, malo pogrbljen, s naočarima i kapom, govori, drugi,
namrgođen, s rukama na leđima, mrmlja, prolaze pored auta.
Prvi: On je napustio odbor, ali ja sam to skrivao od vas...
Drugi: Hm, hm…
Prvi nastavlja da govori.
Odlaze ulicom.

Prvi: Dobrica Ćosić

Drugi: Mihajlo Marković

2.
Vreme: 16. jul 2003, oko 10 sati uveče.
Mesto: Istarska ulica, Topčidersko brdo.
Raspoloženje: konspirativno.

Izašao sam da odnesem đubre do kontejnera na uglu ulice, vraćam se s praznom kantom,
u susret mi idu dve osobe, vidim Mihajla Markovića, pored njega neko koga ne
prepoznajem, učini mi se da je to žena, pomislim: možda njegova supruga. Razgovaraju.
Kada sam prišao, vidim da je druga osoba Dobrica Ćosić, gleda u mene, prolazim s
kantom, namerno, između njih, čujem da M. Marković kaže: „To je bilo dvadeset
procenata, je li tako?“ Ćosić ne kaže ništa, odlaze.

3.
Vreme: 18. jul 2003, oko 10 sati uveče.
Mesto: Istarska ulica, Topčidersko brdo.
Raspoloženje: zavereničko.

Ležim na krevetu i gledam televiziju, prozor je otvoren, čujem korake na ulici, pa muški
glas koji kaže: „Divergencija...“, onda drugi muški glas kaže nešto što ne čujem, zatim
jasno čujem reč „eshatologija“... Glasovi polako zamiru, bat koraka još nekoliko
trenutaka.

4.
Vreme: 31. maj 2004, oko 8 sati uveče.
Mesto: Istarska ulica, Topčidersko brdo.
Nosim kesu sa đubretom da je bacim u kontejner na uglu ulice, odozgo, iz pravca
Topčiderske zvezde, približava se neka prilika, ima ruku-metalnu protezu, ili nešto slično,
kada mi se približi, vidim Dobricu Ćosića, u kabanici, nosi kišobran iza leđa, poprečno,
držeći ga obema rukama, mimoilazimo se.

5.
Vreme: 20. maj 2005, oko podneva.
Mesto: Topčiderska (velika) zvezda.

D. Ć., poguren, s pogledom usmerenim nadole, ide trotoarom s rukama na leđima,

prolazim autom kraj njega, znam da nema naročitog smisla, ali lagano svirnem, on se ne
obazire.

Dva
Vreme: 4. maj 2004, oko 1 sat posle ponoći.
Mesto: Klub književnika, Beograd.

Odlazim u ve-ce posle nekoliko piva, u hodniku vidim ženu Mome Kapora s cvećem u
rukama, zove se Cica, znam je od pre dvadeset i kusur godina, ona me ne prepoznaje.
Ulazim u ve-ce, uza zid uz pisoar stoji Momo, vidim, otpozadi, razbarušenu sedu kosu, u
farmerkama je, prolazim pored njega, osetim da ne bi želeo da stanem blizu, ulazim u
kabinu, pišam, čujem iz Mominog pravca: „Uhuauu“ (stenjanje), onda tišina, pišam i
dalje, onda još jednom: „Uhuauu.“ Prostata, pomislim. Momo odlazi, pišam i dalje, i
mene muči prostata.

Tri
Vreme: 4. april 2008, 13 časova.
Mesto: Ugao Kičevske i Patrijarha Gavrila.

Vozim auto Kičevskom, tražim parking-mesto, spremam se da skrenem ka Bulevaru,

stariji čovek ide ulicom uz trotoar, naglo posrne ka autu, ulica je uska i puna parkiranih
vozila, jedva ga izbegnem, on to ne primećuje, nastavlja dalje, seda kosa, stari siv mantil,
odsutan pogled, Vladeta Jerotić.

Četiri
Vreme: oko 1970. godine
Mesto: Zlatibor, leto.

Moji drugovi i ja, desetogodišnjaci, igramo fudbal na palisadskom igralištu, dolazi Milić
od Mačve, koji u blizini ima neobičnu kuću, zovemo je čardak ni na nebu ni na zemlji,
igra i on s nama, jurca po terenu, krlja nas i gura se, neprestano dovikuje da mu dodamo
loptu („Daj, daj!, daj!“), hoće pošto-poto da bude glavni.
Pet
Vreme: 1976. godina
Mesto: Istarska ulica, Beograd

Slava Bogojević, slikar, pripit, sedi na podu kod nas u stanu, dolazi komšinica sa sprata,
Jana, koja ima poveću zadnjicu. Slava se smeje i viče: „Jano, guzaro!, Jano, guzaro!“,
nategne iz flaše, pa se opruži na podu.

Šest
Vreme: oko 1985. godine
Mesto: Dom omladine, Beograd
Dragan Lubarda na izložbi studentskih crteža u Domu omladine, prilazi našem društvu, s
pivskom flašom u ruci, pita jednog momka i unosi mu se u lice: „Ej, kad si poslednji put
jebao?“, ovaj ćuti, Lubarda se okreće ka meni i pita to isto.

Sedam
Vreme: 1986. godina
Mesto: Istarska ulica, Beograd

Marija Milutinović, glumica, došla kod moje majke u posetu sa Batom Stojkovićem, ja
sam sa društvom u drugoj sobi, igramo poker u sitan novac. Bati je ubrzo dosadilo sa
ženama, pa je došao kod nas u sobu i pridružio nam se u pokeru, za pola sata ostajemo
bez dinara, sve nam je pokupio.

Osam
Vreme: 1997. godina
Mesto: Hilandarska ulica, Beograd
Idem ulicom, po svoj prilici zamišljen, u susret mi dolazi Jovan Ćirilov. „Hej“, kaže, „ne
gledaj dole, gledaj gore, u nebo.“

Devet
Vreme: 2008. godina
Mesto: I hirurška klinika, Beograd
U krcatom hodniku bolnice, Slobodan Mašić u invalidskim kolicima, sav crven,
nepomična grimasa, ne vidi me, prolazim pored njega i ne javljam mu se.

Deset
Vreme: 12. april 2011.
Mesto: Skadarska ulica, Beograd.
Zabava na Dorćolu, osetim da mi je neko seo na ivicu fotelje i naslonio mi se otpozadi na
ramena, blago me zagrlivši (baš sam pričao vic). Okrenem se, Rada Đuričin me zagrlila.
„Oh, izvinite“, kaže, i malo ustukne, „mislila sam da ste neko drugi.“ „Ništa“, kažem, „vi
ste vrlo prijatni“, kažem, i razmišljam da li na tome da ostane (nastavljam s vicem), posle
otprilike pola minuta, ona ustaje i odlazi.

Jedanaest
Vreme: 31. mart 2011.
Mesto: Istarska ulica, Topčidersko brdo
Pored mene prolazi čovek u dvobojnoj trenerci modernog dizajna, hukće, maše rukama
kao robot, ide brzim korakom, pogled uperen u zemlju, prolazi… odlazi, Dušan
Kovačević.

Vreme: 1. jul 2011.

Mesto: Istarska ulica, Topčidersko brdo.
D. K. stoji podbočen na uglu i razgovara s mladom ženom kose vezane u rep, govori o
izvesnom sjaju, o nečemu što svetluca, glatko je izbrijan, nešto objašnjava devojci i brzo
pomera prste leve šake, kao da broji.

Vreme: 10. septembar 2012.

Mesto: Samoposluga na Senjaku.
D. K. stoji podbočen pored vitrine sa smrznutom ribom, čeka na red, zuri kroz staklo u
ribe koje odozdo, ledenim očima, zure u njega.

Vreme: 10. januar 2015.

Mesto: Istarska ulica na Topčiderskom brdu.
D. K. se vozi u džipu, sam, zuri odsutno kroz šoferšajbnu.

Vreme: 25. avgust 2015.

Mesto: Ulica Vase Pelagića na Topčiderskom brdu.
D. K. se vozi u malom crvenom autu, sam, zuri odsutno kroz šoferšajbnu, kroz otvoren
prozor čuje se muzika sa radija.

Vreme: 12. feb. 2019.

Mesto: Istarska ulica, Beograd.
Sumrak. Nosim dve kese da ih bacim u kontejnere na uglu ulice. Dok im prilazim, vidim
da im i D. K., odozdo, od svoje kuće u Vase Pelagića, prilazi s kesom đubreta. Na dva je
koraka prednosti. Prvi baca kesu u kontejner, okrće se i odlazi Istarskom. Bacam i ja
svoje kese, krećem za njim. Nekoliko je koraka ispred mene. Koračamo na tom
rastojanju, ukorak. Okolo nema nikog. Tišina je. On nosi tamnu bundicu i vidim iskosa da
se stalno pipa po nosu. Postaje malo neprijatno, suviše sam mu blizu. Ipak, ne
usporavam. Vidim da je i njemu neprijatno, ali se ne osvrće. Tako upareni, stižemo do
ograde moje kuće. Otključavam auto i startujem motor. On je odmakao dvadesetak
metara. Krećem ulicom, ka njemu. Dok prolazim pored njega, zazvoni mi telefon, vadim
ga iz džepa, volan mi ode malo ulevo, prolazim tik uz D. K.

Vreme: 3. jul. 2019.

Mesto: Ugao Istarske i Vase Pelagića, Beograd.
D. K. stoji pored otvorenih kontejnera na uglu, posmatra dve mačke koje se ili biju ili
pare tu pored. Prolazim u autu.

Dvanaest
Vreme: bilo kad u poslednjih desetak godina.
Mesto: Kičevska ulica
Aleksandar Šandorov, pijanista, izlazi sa kesom iz samoposluge, ja ulazim: „Zdravo“,
kažem. „Zdravo“, kaže on. Drugom prilikom, ja izlazim iz samoposluge s kesom, on
ulazi. Isti pozdravi. Slika se menja utoliko što susret može da se odigra i na Kalenić
pijaci.
Trinaest
Vreme: 7. nov. 2017.
Mesto: I hiruška klinika, Beograd.
Idem da posetim strica koji je operisan. S njim u sobi je Ljubomir Simović. Leži,
pokriven do guše, i on je operisan. Pita me jesam li prevodio Harvuda (stric mu je valjda
pričao da se bavim prevođenjem). „Pintera“, kažem. „Aha“, kaže on, nezainteresovan.
Pitam ga kakve ima probleme. „Kamenje u želucu“, kaže. Onda se ispravi: „U žučnoj
kesi… Kamenje, žučna kesa, pomešao sam“, kaže, „zbog anestezije.“ Razgovaramo o
bolestima i lekarima, pa prelazimo na seljake i poljoprivredu. Polako se uspravlja u
krevetu. Stric je zaspao.

Četrnaest
Vreme: 2. jul. 2019.
Mesto: Terazije, Beograd.
Vida Ognjenović, zagledana u pametni telefon, ide ivicom trotoara, zanosi se i bokom
izlazi na ulicu, jedva je izbegnem u autu.

Краћа верзија овог текста објављена је у Београдском књижевном часопису, бр. 39–41, лето-јесен-
зима 2015.
http://www.bgknjizevnicasopis.rs/preuzimanje/tekstovi/2015/BKC39GerzicBorivoj.pdf