Када дођеш, странче, овдје гдје су горде планине, кршни кланци, широка поља и јаке

ријеке. Када дођеш овдје, гдје и странца дочекају као брата. Када дођеш међу ове сељаке, који
оно што би ти назвао ништа, дијеле и са тобом кога први пут виде. Е ту када дођеш, добро се
загледај. Потражи има ли стида.

Признајем, дуго сте нас учили шта су то праве вриједности, својски сте се трудили, а опет
смо слабо шта научили. Учили сте нас о правима и слободи. Имали сте и право. Па ви сте то давно
научили. Давно је била 1958. година, када је затворен посљедњи људски „золошки“, врт. Сви смо
једнаки, то говорите стално, па ме само занима да ли су то знали они људи у кавезима? Учили сте
нас и о вриједности живота, те да нико нема право да га другом угрожава. Па ако је истини за
вољу, захваљујући вама смо и спознали његову вриједност. Убијали сте нас, мало вам је било и
дупло или тродупло више, већ стотину за једнога. Мало је и то било, па сте нам на измаку
двадесетога вијека рушили читаву земљу, ни за једнога.

Али ето, желим да ти кажем да сам запамтио и да сам ти захвалан. Можда бих и ја тебе
нешто могао, ако ништа друго онда барем, посавјетовати. Некада давно, ратовали смо.
Непријатељ није имао санитетских средстава. Па смо им их ми сами послали. Ратовали смо, знали
смо да је непријатељ, али смо исто тако знали да су они прије свега људи. Данас је све што је
остало од тог догађаја једна табла у Женеви на којој пише „Будите хумани као што је била хумана
Србија 1885.“.

И још само да ти кажем, ако дођеш некада овдје, добро пази у шта гледаш. Јер лако
можеш умјесто стида пронаћи понос. Отресит, силовит, непоколебљив. Чувај га се, јер ти лако
може срушити илузије, и показати да је све у шта вјерујеш, обична лаж. Немој га покушавати
купити. Знам да ти не знаш, па ћу ти зато и ово рећи „Поноса ко има, о њему не преговара!“.