РАДОМИР И МАРИЈА

МАРИЈА МАГДАЛЕНА И ИСУС ХРИСТ

----први део

17.(80). И послаће им Богови... Великог Божјег човека који ће љубав донети, али жреци
Златнога Бика, предаће га смрти мученичкој.

И након смрти његове, прогласиће га за Бога...и сачиниће нову веру , саздану на лажи, крви
и угњетавању...

САЊТИЈЕ ПЕРУНОВЕ ВЕДЕ-ПЕРУНОВА КЊИГА МУДРОСТИ

КРУГ ПРВИ - САЊТИЈА 5

Ми не знамо готово ништа о тим јунацима, које су се током ових црних хиљаду година
борили са Тамним силама, не штедећи живот. Говоримо о Белим Јерархима, чија су имена
пажљиво обрисана из наше изТОРије, и свим њиховим акцијама и делима бестидно
искривљеним и присвојеним од стране паразита. Сада нам је постала позната истина о
Радомиру (Исус Христ), његовим правим родитељима, његовој супрузи - Марији
Магдалени, његовој браћи и сестрама, деци, унуцима ...
Личност, живот и борбу Радомира - белог Јерарха, ми данас знамо под именом Исуса Христа
- а што је, једна од највећих тајни паразитског система, који покушава да доминира светом
на нашој планети. Паразити су предузели одлучни напад на словенско-аријевско царство
пре скоро хиљаду година, и пре наступајућег природног феномена, нама познатог под
именом Ноћ Сварога. По први пут физичку суштину феномена открива академик Николај
Левашов у чланку "Последња Ноћ Сварога" 2006. године. Та последња Ноћ је трајало око
1.000 година, а завршила 1996. године.

Непосредно пре Ноћи Сварога у европским земљама, бившим западним покрајинама

аријевске Империје, била је уништена империја Меровинг династије, која је дуго времена
контролисала масе отпадника беле расе, напустивши Империју и населивши се у западну
Европу. Меровинги су Руси, који су дошли да уче претке Европљана ведским погледима на
свет, науку, уметност. Руси су учили не само будуће Европљане. Они су предавали светлост
знања свим народима, вољом судбине појавивши се на нашој планети од преживелих после
светског рата и планетарне катастрофе од пре око 13 000 година. Они су покушавали да им
помогну да достигну нови, виши ниво еволутивног развоја, и делили су знање које су ти
људи били у могућности да науче. Али, уочи Ноћи Сварога, као резултат подлих и крвавих
операција паразита, династија Меровинга је била без изузетка истребљена, власт су
преузели мајордом-пипиниди, и почели распарчавање држава огромне ведске, аријевске
империје.

Након почетка Ноћи Сварога и активације слугу паразита - "изабраног народа" - бели
Јерархи су очајнички покушавали да се спрече планирани геноцид над аријевском народу,
знајући добро, да ако на Мидгард-Земљи не остане Расе, "велики план" неће бити
реализован! У питању су не само животи милиона Словена, у питању је судбина милиона
цивилизација са трилионима становника, у питању је ствар вођења Великог Универзума,
који је већ 2 пута страдао, односно потпуно се трансформисао. Под овим околностима
Светле снаге нису штеделе своје животе, да бар на неколико тренутака одложе почетак
крвавог наступа паразита, извуку људе из утицаја паразита и да наставе да спроводе свој
"велики план", који је, као што је сада јасно, последња нада универзума.
Један покушај да се зауставе или бар одложе активности "изабраног народа" (Јевреја) им је
било слање у 11. веку нове ере Радомира - белог Јерарха. Али како се завршио овај покушај
- то сви знају. Али мало ко може замислити, колико је лажи накупљено око овог човека и
његове породице, како су многи лепи људи убијени од стране паразита и њихових слугу, да
би одржали у тајности истину о њима, да би наметнули паразитску религију, касније под
називом хришћанство, да нас држи у мраку и незнању, да нас поробе, а затим и униште.

Они су брутално заклали милионе Словена, и, пре свега уништили Силне људе - цвет
нације, који су имали висок степен еволутивног развоја, имали велики потенцијал и магичне
способности. Тамни су тада били јачи, а Словени су били ловина. А онда бацају блато,
приписују непријатељима своје злочине, додељују себи туђе подвиге, погрешно тумаче
учења и мењају имена.
Непријатељи су се толико бојали и мрзели Радомира, што се стотинама година наставило
са све новијим слојевима лажи, па су чак и повремено "потврђивали" своју злобност
"научним" истраживањима. Овде вам представљамо све информације које се односе на
Радомира и његову породицу из 1. тома књиге Светлане Левашов "Откровење", и истините
информације које се сада могу наћи и на интернету. На пример, на упит "Где је Христ
разапет" Гугл одмах отвара чланак Јарослава Кеслера "Где је Исус Христ разапет и када је
живео је Апостол Павле", у којој аутор убедљиво показује да је Радомир погубљен у
Цариграду, а свештенство - креатори јудео-хришћанства - су смештени на одговарајућа
места у различитим преводима Библије:

"... Цар град, Константинопољ или Истанбул. Цар-Град и његова гола гора Бејкос ... - ово је
место велике трагедије, насупрот Гул капије - односно, "Златних врата", место, претворено
у "Голготу" за Исуса Христа. (Ту је такође, узгред, велика гробница, за коју се вјерује да је
ту сахрањен старозаветни Иисус Навин, који се у западноевропским верзијама Новог завета
једноставно назива Јесус, односно Иисус). Дакле, сагласно фрази из Јеванђеља, Христа су
распели, Галати, Јевреји у Цариграду, а не у данашњем Јерусалиму ... "

И даље:
"... Све наведено чини да се са великом вероватноћом може рећи да се сама римска црква
заправо појављује тек у 15. веку., а " католичка " добија тек у 16. веку. Нови завет је
канонизовао као "оснивача" цркве "другог" апостола са именом Павле, који је самозвано
иступао "у име и за рачун Исуса Христа"

... "
Ову информацију је потврдио Николаи Левашов у 2. тому његове аутобиографске хронике
"Огледало моје душе." У 5. поглављу, он пише:

"... Ја сам такође објаснио својим слушаоцима да све што је описано у Новом завету, не
дешава се на Блиском истоку, већ у граду, познатијем већини људи под именом Цариград!
Конфузију са именом града Јевреји су креирали свесно и ево зашто. У то време, Јерусалим
није био назив одређеног града. Као град, из кога се владало земљом, познат као главни
град, тако и место, где су се налазили првосвештеници сваке религије, у давна времена
називали су Јерусалим. Дакле, увек је било неколико Јерусалима сагласно броју
првосвештеника ..! "

Као што можете видети, истина се увек сазна, може покушати да се сакрије. Та информација
о Радомиру стигла је на слободу после неколико стотина година скривања под земљом.
Осим тога, коначном прикривању ове информације није помогла ни инквизиција, ни ратови,
ни револуције, ни геноцид Словена, трајног и организованог похода током последњег
миленијума. Истинита информација је добијена на такав начин, да чак и паразити то нису
могли замислити! Светлана Левашов детаљно све то описује у својој дивној и сасвим
изузетној књизи - "Откровење", чији је први том књиге постављен на сајту Николе
Левашова.
Информације о Радомиру (Исус Христ), Светлана је добила од Исидоре - венецијанке
Ведуне (она није толико говорила, већ је и видела много), прича о животу и борби која
почиње у 35. поглављу књиге. Живот Исидоре, који је маестрално описала Светлана, сам
по себи је веома интересантан, веома необичан и, нажалост, наравно трагичан, као и животи
већине талентованих људи из тог времена (15. век н.е.). Међутим, ми ћемо дати само оне
фрагменте приче Исидоре, који објављују информацију о Радомиру и његовим
пријатељима, о његовој правој породици и истинској судбини. Прича о Радомира почиње у
37. поглављу, "Метеора" и траје скоро читав остатак првог тома књиге.Информације о
Радомиру дели са Исидором један од Белих Јерарха - Север, који је живео у то време, у
Метеорима и бавио се обуком талентованих људи ...

Мора се имати у виду, да Светлана само репродукује причу коју говори Исидора, њена
осећања и емоције и закључке. Али то не значи, да се Светлана у свему слаже са Исидором
и Севером ...

Фрагменти из књиге Светлане Левасхов "Откровење"

- Нас је мало Исидора. А ако ми интервенишемо, није искључено, да можемо погинути ... И
онда је лакше, за слабог човека, да не говори о томе, као Карафа, да искористи све, што
чувамо. И некоме ће бити у рукама власт над свим живима. Ово је већ било једном ... давно.
Свет је скоро нестао онда. Дакле - Жао ми је, али ми се не мешамо, Исидора, немамо право
на то ... Наши велики преци завештали су нам да заштитимо древна знања. И то је разлог
зашто смо овде. За то живимо. Ми нисмо спасили Христа тада ... Иако смо могли. Али сви
смо га волели.

- Хоћете да кажете да је неко кога познајете Христ ?! .. Али то је било тако давно .. Чак и
Ви не можете да живите тако дуго!

- Зашто - давно, Исидора? - Истински изненађен Север. - То је само неколико стотина

уназад! И ми живимо дуже, ти знаш. Тако би могла да живиш и ти, само када би хтела ...

- Неколико стотина!? - Север климну главом. - Али то је легенда?! .. Уосталом, по њој је од

његове смрти прошло хиљаде година ..

- То је оно што је "легенда" ... - слеже раменима Север - После свега, ако је она истинита,
онда не би било потребе за"фантазијама" Павла, Матеја, Петра, и сличних .. При свему томе,
ти "свети" људи чак и никада нису видели живог Христа! И он их никада није учио.
Историја се понавља, Исидора ... Тако је било и увек ће бити, све док људи не почну
коначно, да мисле својом главом. У међувремену, за њих мисле Тамни умови - и на Земљи
ће увек бити борба за доминацију ...

Север застаде, као да покушава да одлучи да ли да настави. Али после кртаког размишљања,
ипак, поново је проговорио ...
- "Мислим да Тамни" с времена на време дају човечанству новог Бога, бирајући га увек међу
најбољима, најпаметнијима и најчистијима ... али од оних који обавезно више нису у Кругу
Живих. Тако је мртвима, видиш, много лакше обући "хаљину" лажне "историје о његовом
животу", и да га дају свету, који га носи човечанству да је "подржи" "Ја мислим да Тамни",
приморавају људе да уроне дубље у незнање Ума , плашећи њихове душе страхом од
непосредне смрти, и стављајући окове на њихову слободу и поносни живот ...

- Ко су - мислим Тамни, Север? - нисам издржала.

- То је Тамни Круг, који укључује "сиве" Волхове, "црне" мађионичаре, финансијске

генијалце (различите за сваки нови период), и много тога сличног. Једноставно - то је
земаљско (и не само земаљско) јединство "Тамних" сила.

- И не борите са њима!? Ви говорите о томе тако мирно, као да вас се не тиче! .. Али ви
такође живите на Земљи, Север!

У његовим очима био је смртна меланхолија, као да сам случајно додирнула нешто дубоко
тужно и неподношљиво болно.

- О, ми смо се борили, Исидора .. Још како борили! То је било давно ... Као и ти сада, ја сам
био превише наиван и мислио да су људи дужни да показују где је истина, а где лаж, и
одмах крећу да да се боре за "праведну ствар." То је само "сан о будућности," Исидора ...
човек, видиш, је лако рањив ... превише лако подлеже ласкању и похлепи. И разним другим
"људским пороцима" ... Људи прво мисле о својим потребама и користи, па тек онда - о
"другим" живим. Они који су јачи - жуде да узму моћ. Па, и слаби траже јаке браниоцие,
нису заинтересовани за своју "чистоћу". И то траје вековима. Зато у сваком рату, прво умиру
најпаметнији и најбољи. А остали се придружују "победницима" ... И тако то иде у круг.
Земља није спремна да мисли, Исидора. Знам да се не слажете, јер ви сте сами превише
чисти и светли. Али једном човеку је немогуће да победи заједнички зло, чак и таквом јаком
као што си ти. Земљино Зло је превелико и својевољно. Једном смо покушали ... и изгубили
најбоље. Зато ћемо чекати док не дође право време. Нас је премало Исидора.

- Али зашто не покушате другачије да се борите? У рату који не захтева ваше животе? Ви
имате такво оружје! Зашто не овластите такве као Исуса? Зашто не рећи људима истину? ..

- Зато што нико неће слушати ово Исидора ... Људи воле лепу и мирну лаж, нарушавајући
истину душе ... Па ипак, не желе да мисле. Видите, чак су и историју о "животу богова" и
Месији, створили "Тамни," сличну једна другој, до детаља, почев од рођења до смрти.
Једном, када сам ја био као ти - Уверен, прави ратник - та "историја" ме је запањила тим
отвореним лажима и разноликошћу похлепе од које је "створена". Мислио сам да је то
велика грешка "тамних" ... Али сада, одавно сам схватио да су такву намерно створили.

И то је заиста било генијално ... Мислим да Тамни сувише добро знају природу "робовања"
човека, а самим тим сам потпуно уверен да је човек увек спреман да иде за онима, који их
воде на повоцу, али ће бити веома тешко да им се одупру. То је разлог зашто ће људи,
вероватно и даље, слепо следити "богове", Исидора, без сумњи или мишљења, без труда да
се запитају макар једно питање .

Ми смо знали да се они никада неће вратити, и да их нико од нас никада неће више видети
... Исус је постао непоколебљив ратник. Он се жестоко борио против зла, као ти, Исидора.
Али он није био довољно јак. - Север утихну ... - Он је позвао у помоћ свог оца, он је провео
сате разговарајући са њим ментално. Али отац је био глув на његове молбе. Он није могао,
није имао право да изда, то чему је служио. И због тога је морао да преда свог сина, којег је
искрено и несебично волео - у очима Севера су, на моје велико изненађење, појавише
блиставе сузе ... - Након што га је одбио његов отац, Исус, као што си ти, Исидора, затражио
је помоћ од свих нас ... али смо му отказали ... Нисмо имали право. Понудили смо му да оде.
Али он је остао, иако је прекрасно знао шта га чека. Борио се до последњег тренутка ...
Борио се за добробит Земље. Борио се за Светлост. За људе, а "у знак захвалности" после
смрти су га оклеветали, тако што су га лажно направили немоћним Богом ... Иако,
беспомоћан, Исус никада није био ... Он је био ратник до кости, чак и када је као дете дошао
код нас. Он је позвао на борбу, он је ломио "црне", где год да је дошао, на свом трновитом
путу.

Север је утихнуо, и мислила сам да је прича завршена. У његовим тужним очима, тако
дубоко сивим, јављала се гола чежња, да сам коначно схватила колико је тешко живети,
одбијајући да се помогне љубљеним, светлим и прекрасним људима, идући у сигурну смрт,
и знајући, колико је лако било спасити их, само посегнувши руком ... А како је неправедна
њихова неписана "истина" о томе да се не мешају у послове Земље, док (коначно једном ..!)
не дође "право" време .. . које можда никада неће доћи ...

- Човек - је још увек слабе воље, Исидора ... - изненада опет је тихо проговорио Север. - А
похлепе и зависти у њему је, нажалост, више него што може да поднесе. Људи још нису
били спремни да следе Чисте и Светле - то смета њиховој "гордости" и јако су љути, јер се
превише разликују од "обичног" човека. Тамни, знају да то искористе, увек лако усмере
људе да збаце и убију "нове" богове. А онда, достојно посрамљене, врате те исте нове
"богове" као великомученике, убијене "грешком" ... Христос, чак и разапет остао је сувише
далек за људе ... и превише чист ... тако после смрти људи су га таквом бруталношћу, без
кајања и жаљења, направили сличним себи. Тако је ватрени ратник остао у људском
памћењу као плашљиви Бог, који је позивао да се подметне леви образ, када му ударе десни
.... Од његове велике љубави - остала је само спрдња ... Људи су и даље глупи и зли Исидора
... Немојте се дати њима! Чак су разапели Исуса Христа, све ове године они не могу да се
смире, уништавајући његово име. Немојте им се дати Исидора!

- Али, да ли мислите да су сви људи глупи и зли .. На Земљи, има много дивних људи,
Север?! И нису сви нужно "збацили" Бога, веруј ми! Гледај у мене - зар не видите? Треба
ми жив Христ, као и његова дивна Љубав - Марија Магдалена ...

Север се насмешио....

- Зато што - Исидора... молите се другим боговима. Да, и њима вероватно треба да се
молимо! Увек су са вама и не могу да вас оставе. Твоји богови - Доброта и Љубав, Светлост
и Знање, и Чиста нетакнута Снага . То су Богови мудрости, а то је оно чему се ми "молимо".
Људи их не препознају још. Они и даље требају друге ... Људи требају некога коме могу да
се жале када су лоше; Кога могу да криве; некога кога они могу да питају када им нешто
треба; ко може да им опрости када "згреше" ... То је оно што је потребно човеку ... и проћи
ће још доста времена док људима не затреба такав Бог који ће учинити све за њих, и још
више - све ће им бити опроштено ... Ово је баш згодно да би могли да одбију, Исидора ...
Човек још није спреман све да учини сам.

- Покажите ми га, Север ... - Рекла сам шапатом. - Покажите ми, какав је он био.

Ваздух около се заталасао, варнице и влага, су отвориле мистериозна невидљива врата. А

онда сам их видела! .. У великој каменој пећини, два дивна плава детета, забавно говоре о
нечему, седе на малој природној каменој фонтани. Свет око њих изгледа срећно и сунчано,
апсорбује млазеве од тих дивних душа, тиху радост ... Дечак је био поносан, висок и веома
витак за својих тринаест година. У њему је беснела велика унутрашња снага, али у исто
време, он је био мекан и веома пријатан. Он је гледао на свет весело и ... врло мудро, као да
му је најмање стотину година. С времена на време његове плаве очи обасјава, продорна сива
боја, а опет блистају са весељем, уживајући са осмехом, љубећи своју шармантну
саговорницу ... И девојка је стварно била изузетно лепа. Било је као чисти анђео који је
управо сишао с неба. пригрливши на груди, она је држала стару, дебелу књигу. И очигледно
ни за шта је неће пустити. Таласасту, веома дугу златну косу је везала плавом свиленом
траком, идеалном за боју њених смејућих, небо-плавих очију. Мала удубљења на розе
образима изгледала су лепо и забавно као чисто мајско јутро ... Деца су била обучена у дуге,
бело снежну, исту одећу, обавијену са златним појасом и изгледали као диван пар извучен
са неке прекрасне старе слике ... Они су дивно одговарали један другом, допуњујући и
сједињујући један другога, стварајући целину, коју је немогуће разрушити ... То су били
Исус и Марија Магдалена, будући Спаситељи човечанства, и његова једина и велика,
будућа љубав.

- Aли они изгледају потпуно другачије! - Истински изненађена, плакала сам. - Уопште нису
онакви каквим их цртају! Зар нису Јевреји!?

- Никада нису ни били - Север слегну раменима. - То су људи, којима је била потребна моћ,
веома "паметно" одлучили да постану "деца убијеног Бога", самм тим, постали "изабрани",
најопаснији људи на свету. Исус је био син Белог Волха и наше ученице, Ведуне Марије.
Она га је родила, како би привела на Земљуњегову дивну душу.

Гледала сам запањено Севера ...

- Зар нису Јевреји Марија и Јосиф!? Зар то све није било у Назарету? ..

- Никада није било јеврејке Марије, Исидора, ни Јосифа са Исусом. Била је Ведуна Марија,
који је непосредно пре његовог рођења кренула овде у Метеоре да га овде роди, међу
Волховима и Ведунама. Али је закаснила ... Исус је рођен недељу дана раније, у зору, у
малој кући на обали реке. Његово рођење је пратила Светла Јутарња Звезда. Наши мудраци
су пожурили ка њима да га виде и заштите. А његов учитељ и његов отац, дошао да се
поклони, предивној души свог новорођеног сина. Волхови су га призвали на Земљу, да би
зауставио "кугу", која, као паук, већ дуго тка овде своју црну мрежу. И заправо су Волхови
послали Исуса Јеврејима. Али Исус није био Јевреј. Волхови су се надали да ће бити
довољно јак да заустави "црно" Зло, које се већ проширило светом. Али Исус је изгубио,
потценио је "велике слабости" људске ... Земља није била спремна за његов долазак, као ни
за долазак Ведајућих, Исидора. А ми нисмо могли да му помогнемо. Када дође право време
- отворићемо врата. И, могуће је, на свету ће превладати светлост. Али тога неће бити још
дуго времена .

MARIJA I RADOMIR
MARIJA MAGDALENA I ISUS HRIST ----drugi deo

- Reci mi, Sever, šta se desilo sa Marijom Magdalenom? Žive li bilo gde na zemlji njeni potomci?

- Naravno, Isidora .. - Odmah rekao je Sever, i činilo mi se da mu je bilo iskreno drago da

promenimo temu ...

- Posle smrti Hrista, Magdalena je napustila tu okrutnu, zlu zemlju, koja je otrgnula od nje njoj
najdražeg na svetu čoveka. Otišla je, odvevši sa sobom malu ćerku, koja je u to vreme imala samo
četiri godine. A njenog osmogodišnjeg sina su tajno odveli u Španiju, vitezovi Hrama, da bi on,
ostao živ i da nastavi veliki Rod svog oca. Ako želiš, ja ću ti ispričati istinitu priču njihovih života,
jer ono što se ljudima danas priča je za neznalice i slepce ...

Klimnula sam glavom Severu.

- Molim te reci mi istinu ... Pričaj mi o njima, Sever ...

Njegove misli su otišle nekud daleko, daleko, uranjanjo je u davan svet, prekriven pepelom
vekova, i intimnih uspomena. I bila je to neverovatna priča ...

- Kao što sam vam već rekao ranije, Isidora, nakon smrti Isusa i Magdalene, svu njihovu svetlost
i tužni život su opleli besramnim lažima, i prenosili te laži i na potomke ove čudesne, hrabre
porodice ... Na njih su "spustili" tuđu veru. Njihove čiste obraze su okružili životima stranih ljudi,
koji već tada više nisu bili živi ... u usta su im stavili reči koje oni nikada nisu rekli ... Oni su
odgovorni za zločine, koje je počinjila čini tuđa vera, lažljiva i kriminalna, koja je ikada postojala
na svetu ...

* * *
Od autora: Prošlo je mnogo, mnogo godina posle sastanka sa Isidorom ... I sada, sećajući se i
ranijih godina, bila sam u stanju da pronađem (nalazi se u Francuskoj) interesantan materijala, koji
uglavnom potvrđuje istinitost priče Severa o životu Marije Magdalene i Isusa Radomira, što
mislim da će biti interesano za sve koji čitaju priču o Isidori, a možda će čak i pomoći da se baci
malo svetlosti na laži "vladara svog sveta." O tom materijalu možete čitati "dodatak" posle
poglavlja o Isidori.

* * *
Osetila sam da je cela priča pala Severu veoma teško. Očigledno, njegova široka duša još uvek
nije pristala na takav gubitak i još mnogo ga je to bolelo. Ali on je nastavljao dalje, verovatno
znajući da ga kasnije, možda, neću moći ni o čemu više šta da pitam.

- Da li se sećate, Isidora, rekao sam vam da Isus Radomir nikada nije imao nikakve veze sa lažnim
učenjima, o kojima vrišti hrišćanska crkva ? To je bio potpuno suprotno od onoga što je poučavao
sam Isus, a posle - i Marija Magdalena. Oni su učili ljude najvećem znanju, učili ono što smo ih
mi naučili ovde u Meteorima ...

Ali Marija je znala još više, tako da je mogla slobodno da crpe svoje znanje iz širokih prostranstva
svemira, nakon što nas je ostavila. Živeli su usko okruženi Vedunima i nadarenima, koje su kasnije
preimenovali ljudi u "apostole" ... u zloglasnoj "Bibliji" oni su bili stari, sumnjivi Jevreji ... koji
misle, da ako im zaista treba,mogu hiljadu puta izdati Isusa. "Apostoli" su u stvarnosti bili Vitezovi
Hrama, ne građenog ljudskim rukama, već stvorenog velikom idejom Radomira - Duhovni Hram
Istine i Znanja. Ovih vitezova je u početku bilo samo devet, a oni su se okupili na jedno mesto da
svojim najboljim moćima zaštite Radomira i Magdalenu od te čudne i opasne za njih zemlje, koja
se tako surovo poigrala sa njihovom sudbinom. A ipak, zadatak Vitezova Hrama je takođe bio da
čuvaju istinu, koju su donosili u "duše palih" Jevreja, ovo dvoje divnih, svetlih ljudi, koji su dali
svoj dar i svoje čiste živote za mir svima, ali i dalje na vrlo žestokoj planeti ...

-Dakle, i "apostoli" su takođe sasvim drugačija!? Kakvi su oni bili?! Možete li mi reći o njima,
Sever?

Bilo je tako zanimljivo što je na neki tren čak uspeo da "spusti" svoju muku i strah, uspeo da
trenutno zaboravi predstojeću bol .. Obrušila sam se na Severa baražom pitanja, čak i ne znajući
da li stižuu odgovori!. Toliko sam želela da znam pravu priču o ovim hrabrim ljudima nad kojima
leži laž dugih pet stotina godina !!!

- Oh, oni su zaista bili divni ljudi - Vitezovi Hrama - Isidora .. Zajedno sa Radomirom i
Magdalenom oni su stvorili veliki jezgro hrabrosti, časti i vere na kome su gradili svetlo učnje,
koje su jednom ostavili naši preci za spas naše majke Zemlje. Dva viteza Hrama bili su naši
učenici, kao i potomci ratnika najstarijih evropskih aristokratskih porodica. Oni su postali hrabri i
talentovani čarobnjaci, spremni da uradi sve da spasu Isusa i Magdalenu. Četiri su bili potomci
Rus-Merovinga, takođe su imali veliki dar, kao i svi njihovi preci - kraljevi Frankije ... Kao i sama
Magdalena, takođe su rođeni u ovoj nesvakidašnjoj dinastiji i ponosno nosili svoj porodični dar.
Dvojica su naši Volhovi, koji su napustili dobrovoljno Meteore da zaštite sopstvenim životima
svog omiljenog učenikaa, Isusa Radomira. Nisu u svojim srcima izdali Radomira, čak i znajući šta
ih čeka, i bez kajanja pošli za njim. A poslednji od devet zaštitnika viteza, za koga se još uvek ne
zna i niko ne priča o njemu, bio je Isusov brat, sin Belog Volha - Radan (RA - dan, dnevni, danji
Ra) ... On je bio taj koji je mogao da da spasi svog brata Radomira. Ali ga je zaštitio, nažalost,
tako što ja sam poginuo....

- Reci mi, Sever, da li to ima ikakve veze sa legendom o blizancima, koja kaže da je Isus imao
brata blizanca? Čitala sam o tome u našoj biblioteci, i uvek želela da znam da li je to istina ili samo
još jedna laž "svetih oca"?
- Ne, Isidora Radan nije bio blizanac Radomira. To bi bila neželjena ekstra opasnost za već dosta
komplikovane živote Hrista i Marije Magdalene. Vi znate da su blizanci povezani nitima od svojih
rođenja i kada postoji opasnost po život jednog, to može biti opasnost i za drugog? - klimnula sam
glavom. - Dakle, mudraci nisu mogli da dozvole takvu grešku.

- Pa, ipak, nisu svi u Meteorima izdali Isusa?! - razdragano sam uzviknula. - Nisu svi mirno gledali
kako je otišao u smrt ..?

- Pa, naravno da ne Isidora .. Mi smo svi pošli da ga zaštitimo. Da, nisu svi bili u stanju da ostave
svoje dužnosti ... Znam da mi ne verujete, ali mi smo ga svi voleli ... i, naravno, Magdalena. Nisu
svi mogli da ostave svoje dužnosti i da se odreknu svega zbog jednog čoveka, bez obzira koliko je
on bio poseban. Da li bi ti dala svoj život da spasiš mnoge? Tako su mudraci ostali u Meteorima
da čuvaju sveto znanje i uče druge darovane. Takav je život, Isidora ... i svi to rade, još i više, u
skladu sa svojim mogućnostima.

- Reci mi, Sever zašto zovete franačkog kralja - Rusom? Da li ovi ljudi imaju nešto zajedničko?
Koliko se ja sećam, oni su se uvek zvali? - Franci .. I kasnije Frankija je postala lepa Francuska.
Zar ne?

- Ne, Isidora. Da li znate šta znači reč - Franki? - Odmahnula sam glavom. - "Franki" jednostavno
znači - slobodni. Merovingi su severni Rusi, koji su došli da nauče slobodne Franke, vojnom
umeću, vladanju zemljom, politici i nauci (kao što su radili i u svim drugim zemljama, za dobrobit
drugih i učenje živih ljudi). I oni su se pravilno zvali - Miravingli (Mi-Ra-u-Inglija, mi, deca Ra,
koja nose svetlost svoje prvorodne Inglije). Ali, naravno, onda su tu reč, kao i mnogo toga drugog,
"pojednostavili" ... i ona je počela da zvuči kao "Merovingi". Tako se stvara nova "istorija", u kojoj
se kaže da ime Merovinga, kralja Franaka, potiče od imena - kralja Franaka Merovija. Iako ime
kralja Merovija sa tim nikakve veze nema. Osim toga, kralj Merovij je bio trinaesti od kraljeva
Merovinga. I logično je, naravno, da se zove cela dinastija imenom prvog kralja, zar ne?

Tako, kao i druge glupe legende o "morskim čudovištima", koja su, navodno rodila svetlu
Meroving dinastiju. Očigledno, Tamnima se, mislim, moglo, da ljudi ne znaju značenje imena
vladajuće dinastije Franaka. Dakle, oni su pokušali da ih brzo preimenuju i pretvore u "slabe,
nesrećne i mizerne" kraljeve, lažući o svetskoj istoriji.

Merovingi su svetla, inteligentna i nadarena dinastija severnih Rusa, dobrovoljno su napustili svoju
veliku domovinu i mešali svoju krv sa višim dinastijama savremene Evrope, da bi se iz toga rodili
novi moćni magovi Roda i ratnici koji su mogli da mudro upravljaju državama i narodima koji su
naseljavali u to vreme, polu divlju Evropu. Oni su bili divni mađioničari i ratnici, mogli su da leče
bolesne i uče dostojne.

Bez izuzetka, svi Meravingi si nosili vrlo dugu kosu, koja ni pod kakvim okolnostima nije smela
da se skrati, jer su kroz nju crpili životnu silu. Ali, nažalost, to je takođe bilo poznato i Tamnima.
Zato je najstrašnija kazna postala nasilno "šišanje" poslednje Meravinške kraljevske porodice.

Izdao ih je kraljevski blagajnik-Jevrejin, lažima i podvalama nateravši u toj porodici brata protiv
brata, sina na oca, pa su onda lako igrali na ljudsku ponos i čast ... Po prvi put se u kraljevskoj
porodici Merovinga stena uzdrmala. I u nepokolebljivoj veri u jedinstvo Roda nastala je duboka
pukotina ... mnogvekovni rat Merovinga sa protivnicima roda je počeo da se bliži kraju ... Poslednji
pravi kralj ove divne dinastije - Dagober drugi, pokazalo se, opet, je ubijen - on je umro u lovu na
rukama potkupljenog ubice, udarivši ga u leđa otrovnim kopljem.
I tako je došao kraj (ili tačnije - zbrisana je) najnadarenija dinastija Evrope, koja je nosila
neprosvetljenim evropskim narodima svetlost i snagu. Kao što možete videti, Isidora kukavice i
izdajnici se ni u jednom trenutku ne usuđuju da se bore otvoreno, znajući sigurno da šansu da
pobede iskreno nikad nisu imali i neće imati, ni najmanju šansu. Ali laži i zloba su čak i najjače
pobedili, koristeći njihovu čast i savest u svoju korist ... bez brige o "smrti svoje duše zbog laži" .
Tako, uništeni su "uznemirujuće prosvećeni". Tamni su posle smislili svoju za njih zgodnu
"istoriju". A ljudi, za koje ja takva "istorija" nastala, odmah su je lako, čak i bez pokušavanja da
misle, prihvatili ... To je, opet, naša Zemlja, Isidora. A ja sam stvarno tužan i bolestan što ne mogu
da se "probudi" ...

Mene je srce bolelo gorko ... Pa, ipak, su uvek postojali svetli i jaki ljudi, koji su se hrabro ali
beznadežno borili za sreću i budućnost čovečanstva! I oni su, kao po pravilu, ginuli ... Šta je bio
razlog za takvu svirepu nepravdu? .. Šta je to što stalno ponavlja smrtni ishod?

MARIJA I RADOMIR
MARIJA MAGDALENA I ISUS ----treći deo
Iz knjige Svetlane Levašov - Otkrovenje, delovi koji se odnose na Mariju i Isusa..
Dusan Mitrovic
December 21 at 10:47pm

MARIJA I RADOMIR
MARIJA MAGDALENA I ISUS ----treći deo
Iz knjige Svetlane Levašov - Otkrovenje, delovi koji se odnose na Mariju i Isusa..

- Reci mi, Sever, zаšto uvek ginu nаjčistiji i nаjmoćniji .. Znаm Već sаm vаm postаvilа ovo pitаnje
... Ali jа i dаlje ne mogu dа rаzumem, zаr zаistа ne žele ljudi istinu i ne vide, kаko lep i rаdostаn
bi život bio, аko bi poslušаlii bаrem jednog od onih koji su se tаko žestoko borio zа njih!? Jesi li
još uvek ljudskа bićа i Zemljа toliko slepi dа je zа nju je prerаno dа se bori!?!. Suviše je rаno dа
se bori? ..

Zаvrte glаvom, Sever i nаsmeši se blаgo.

- Ti znаš odgovor nа ovo pitаnje, Isidorа ... Ali se ne predаješ, čаk i аko se bojiš tаko okrutne
istine? Ti si Rаtnik, i ostаćeš to zаuvek. U suprotnom bi sebe izdаlа, а smisаo životа bi zаuvek bio
izgubljen zа tebe. Mi smo to što jesmo. I аko mi ne pokušаvаmo dа promenimo nаš temelj, ono
što će se stvаrno videti kаo mi sаmi, jeste nаšа suštinа. Nа krаju krаjevа, аko je čovek i dаlje "slep"
- još uvek imа nаde negde dа vidi svetlost, zаr ne? Ili, аko njegov mozаk još spаvа - još uvek može
dа se nekаdа probudi. Ali аko ljudi u sаmoj suštini "truli", bez obzirа koliko dobаr bi mogаo dа
bude, njegovа pokvаrenа dušа i dаlje puzi ... i ubijа svаki pokušаj dа postаne bolje. Ali аko je
čovek zаistа iskren i hrаbаr - neće gа slomiti strаh od boli, ni pretnjа nаjvišeg zlа gа neće ugroziti,
tаko će njegovа dušа, njegovа suštinа ostаti čistа i hrаbrа, bez obzirа nа sve što pretrpi.
Svа nevoljа i slаbost je u tome, dа аko je čovek zаistа čist, on ne može dа vidi izdаju i nitkovluke
čаk pre nego što to postаne jаvno, i kаdа je prekаsno dа se ištа učini ... On ne može to dа predvidi,
jer su ovа niskа osećаnjа u njemu potpuno odsutnа. Dаkle, nа zemlji će uvek ginuti svetli i
nаjhrаbriji ljudi, Isidorа. I nаstаvljаće dа bude tаko dugo, dok svаki zemаljski čovek ne počne dа
jаsno vidi i rаzume dа život nije dаt bez rаzlogа, dа je prekrаsno boriti se zа njegа, i dа Zemljа
neće biti boljа, dok je on ne ispuni svojim dobrom i ne ukrаsi svojim trudom, bez obzirа koliko
mаli ili beznаčаjаn on bio. Ali kаo što sаm ti rekаo, Isidorа, nа to će morаti dа se sаčekа veomа
dugo, sve dok čovek misli sаmo o svojoj ličnoj dobrobiti, i bez rаzmišljаnjа, zаšto je došаo nа
Zemlju, zbog čegа je rođen nа njoj ... svаki život, bez obzirа kаko nevаžno može izgledаti, dolаzi
nа Zemlju sа nekim određenim ciljem. Nаjvećim delom - dа bi učinio boljim i srećnijim, mudrijim
i moćnijim nаš zаjednički dom.

- Dа li mislite dа je prosečаn čovek zаinteresovаn zа opšte dobro? Zа mnoge ljude ovаj koncept je
potpuno odsutаn. Kаko oni mogu to dа nаuče Sever? ..

- To ne može dа se uči, Isidorа. Ljudi bi trebаlo dа vide potrebu zа Svetlom, potrebu zа Dobrim.
Oni morаju biti spremni dа se menjаju. Zа ono što je dаto nа silu, čovek instinktivno pokušаvа dа
brzo odbаci, ni ne pokušаvа dа shvаti štа je to. Ali mi smo otišli sаdа nа drugu strаnu, Isidorа. Dа
li želite dа nаstаvite priču o Rаdomiru i Mаgdаleni?

Klimnulа sаm glаvom ,u mom srcu sа žаljenjem konstаtujem dа ne mogu tаko jednostаvno i lаko
održаvаti rаzgovor sа njim.
- U Bibliji je dostа pisаno o Jovаnu Krstitelju. Dа li je on zаistа bio sа Rаdomirom i vitezovimа
Hrаmа? Njegov lik je toliko iznenаđujuće dobаr, dа se ponekаd čini dа sumnjаm dа je Jovаn
postojаo? Dа li možete dа odgovorite, Sever?

Sever se nаsmešio srdаčno, po svemu sudeći imаjući nа umu nešto veomа prijаtno i lepo zа njegа
...
- Jovаn je bio mudаr i dobаr, kаo veliko toplo sunce ... On je bio otаc zа sve koji su išli zа njim,
njihov učitelj i prijаtelj ... On je bio cenjen, slušаli su gа i voleli. Ali on nikаdа nije bio tаko mlаd
i iznenаđujuće zgodаn mlаdić, kаko su gа obično slikаli umetnici. Jovаn je tаdа bio već stаri
čаrobnjаk, аli i dаlje veomа jаk i izdržljiv. Sive kose i visok, on je bio više kаo moćni rаtnik nego
iznenаđujuće lep i blаgi dečаk. Nosio je vrlo dugu kosu, kаo i svi ostаli koji su bili sа Rаdomirom.
Tаkаv je bio Rаdаn,on je bio zаistа izuzetno lep. On, kаo i Rаdomir, je od rаne mlаdosti živeo u
Meteorimа, pored svoje mаjke, Mаrije Vedune. Zаpаmtite, Isidorа, koliko je slikа nаcrtаno, nа
kojimа je Mаrijа prikаzаnа sа dve, istog uzrаstа, bebe. Crtаli su ih svi poznаti umetnici, moždа
čаk ne shvаtаjući, kogа zаistа crtаju nа slikаmа ... A ono što je nаjinteresаntnije - je dа Mаrijа
gledа nа Rаdаnа nа svim ovim slikаmа. Očigledno, čаk i tаdа, dok je još uvek detinjаst, Rаdаn je
bio zаbаvаn i аtrаktivаn, kаo što je ostаo sve do krаjа svog krаtkog životа ...

A ipаk ... аko bi i nаcrtаo umetnik nа ovim slikаmа Jovаna, kаko bi, dаkle, Jovаn bio tаko
čudovišno stаr u vreme izvršenjа njegove kаzne, nа zаhtev kаpriciozne Sаlome? .. Uostаlom, u
Bibliji se to dogodilo pre rаspećа Hristа, tаko dа je Jovаn morаo u to vreme dа imа ne više od
trideset četiri godine! Kаko se, ondа, iz devojаčko zgodnog, zlаtnokosog mlаdićа, pretvorio u
stаrog i vrlo nesimpаtičnog Jevrejinа?!

- Znаči Volh Jovаn nije poginuo, Sever? - pitаlа sаm. - Ili je ubijen nа drugаčiji nаčin ..

- Nаžаlost, to je istinа, а Jovаn je obezglаvljen Isidorа, аli to se nije desilo po zloj volji hirovite,
rаzmаžene žene. Uzrok smrti je izdаjа jevrejskog "prijаteljа" kome je on verovаo, а u čijoj kući je
živeo nekoliko godinа ...

- Ali kаko nije to osetio? Kаko nije video, ko je tаj "prijаtelj"!? - Bilа sаm ogorčenа.

- Verovаtno, nemoguće je dа se sumnjа u svаkog čovekа, Isidorа ... mislim, pа bilo je veomа teško
verovаti nekome, jer su svi nekаko morаli dа se prilаgode i žive u toj strаnoj, nepoznаtoj zemlji,
Ne zаborаvi to. Zаto, između većeg i mаnjeg zlа, pokušаli su dа izаberu mаnje. Ali je nemoguće
predvideti sve, ti vrlo dobro znаš to, Isidorа ... Smrt Volhа Jovаnа je nаstupilа nаkon rаspećа
Rаdomirа. Njegа su otrovаli Jevreji u kući u kojoj je Jovаn živeo sа porodicom ubijenog Isusа.
Jedne večeri, kаdа su svi u kući već spаvаli, vlаsnik, govori sа Jovаnom, prinoseći mu njegov
omiljeni čаj sа dozom nаjjаčeg biljnog otrovа ... Sledećeg jutrа, niko nije uspeo dа shvаti štа se
dogodilo. Premа rečimа vlаsnikа, Jovаn je sаmo zаspаo i više se nije probudio ...
Premа rečimа vlаsnikа kuće, Jevreji su se veomа plаšili Jovаnа, jer su gа smаtrаli neprevаziđenim
mаđioničаrem. I dа budu sigurni dа nikаdа neće ponovo oživeti - oni su gа obezglаvili. Jovаnovu
glаvu su kаsnije otkupili (!!!), i odneli sа sobom vitezi Hrаmа, i doneli je u Dolinu Mаgovа, tаko
dа bi Jovаn dobio bаrem mаlu, аli pristojnu i zаsluženu čаst, ne dozvoljаvаjući Jevrejimа dа nаd
njim, rаde svoje mаgične rituаle. Od tаdа, glаvu Jovаnа su nosili sа sobom u svаkom trenutku, gde
god oni bili. A zbog te iste glаve kroz dve stotine godinа Vitezovi Hrаmа su optuženi zа
obožаvаnje đаvolа ... Dа li se sećаte poslednjeg slučаja "Templаrа" (Vitezovi Hrаmа), Isidorа? To
je bilo dа su optuženi zа obožаvаnje "Pričаjuće glаve", zbog čegа je besnelo crkveno sveštenstvo.

- Oprosti mi, Sever, аli zаšto vitezovi Hrаmа nisu doneo glаvu Jovаnа ovde u Meteore? Uostаlom,
koliko sаm shvаtilа, vi ste gа voleli! A kаko ti znаš sve te detаlje? Vi niste bili sа njimа? Ko vаm
je sve ovo rekаo?

- Ispričаlа nаm je tu tužnu priču Vedunа Mаrije, mаjkа, Rаdаnа i Rаdomirа ...

- Dа li se Mаrijа vrаtilа vаmа posle smrti Isusа!?. Nа krаju krаjevа, koliko jа znаm, onа je bilа sа
sinom tokom rаspećа. Kаdа se vrаtilа vаmа? Dа li je moguće dа je onа još živа .. - Zаdržаvаjući
dаh, pitаlа sаm. Htelа sаm toliko dа vidim bаr nekog od tih pristojnih, hrаbrih ljudi! ..

- Ne, Isidorа, nа žаlost, Mаrijа je umrlа pre jednog vekа. Onа nije želelа dа živi dugo, iаko je
moglа. Mislim dа je bol bio predubok ... otišlа je svojim sinovimа u čudnu, dаleku zemlju (čаk i
mnogo godinа pre svoje smrti), аli nije uspelа dа spаse bilo kog od njih, Mаrijа se nije vrаtilа u
Meteore, otišlа je sа Mаgdаlenom. Mislili smo, zаuvek ... Umornа od gorčine i gubitkа nаkon smrti
svojih voljenih, Mаrijа je odlučilа dа nаpusti ovаj surov i nemilosrdаn život ... Ali pre nego što je
"otišlа" zа uvek, onа je došlа u Meteore dа se pozdrаvi. I u cilju dа nаm kаže istinitu priču o smrti
onih koje volimo ... i još mnogo togа, vrаtilа se dа poslednji put vidi Belog Volhа ... svog suprugа
i vernog prijаteljа, kogа nije bilа u stаnju dа ikаdа zаborаvi. U svom srcu onа mu je oprostilа. Ali,
nа njegovu veliku žаlost, nije bilа u stаnju dа mu donese oprost Mаgdаlene ... Pа, vidiš, Isidorа,
velikа hrišćаnskа bаsnа o "oproštаju" je jednostаvno dečjа lаž zа nаivne vernike, dа im se omogući
dа urаde bilo koje zlo, znаjući dа će im se nа krаju sve oprostiti. Ali možete oprostiti sаmo onimа
koji su zаistа dostojni oproštаjа. Čovek morа dа shvаti dа zа svаko izvršeno zlo morа dа odgovori
... i ne pred nekim tаjаnstvenim Bogom, već pred sobom, terаjući sebe dа surovo pаti.
Mаgdаlenа nije oprostilа Vlаdici, iаko gа je duboko poštovаlа i istinski gа volelа. Kаo što nije
uspelа dа oprosti svimа nаmа zа strаšnu smrt Rаdomirа. Uostаlom, onа je nаjbolje shvаtаlа - mi
smo mogli dа mu pomognemo, dа gа spаsimo od okrutne smrti .... Optužujući kаo krivcа Belog
Volhа suviše oštro, onа gа je ostаvilа dа živi sа tom krivicom, ni jednog trenutkа zаborаvljаjući je
... Onа nije htelа dа mu lаgаno oprosti. Mi je nismo nikаdа više videli. Kаo što nikаdа nismo videli
ni tu decu. Preko jednog od vitezovа Hrаmа - nаšeg Volhа - Mаgdаlenа je predаlа odgovor Vlаdici
nа njegov zаhtev dа se vrаte kod nаs, reklа je: sunce ne izlаzi u jednom dаnu dvа putа ... Rаdost
vаšeg svetа (Rаdomir) nikаd se neće vrаtiti k vаmа, kаo što se neću vrаtiti ni jа vаmа ... nаšla sаm
svoju veru i svoju istinu, oni žive, vаšа je - mrtvа ... oplаkujte svoje sinove - oni su vаs voleli.
Nikаdа vаm neću oprostiti njihovu smrt dok sаm živа. I nekа vаšа krivicа ostаne sа vаmа. Moždа
će vаm onа jednog dаnа doneti svetlost i oproštаj ... Ali ne od mene. " Nijedаn od vitezovа Hrаmа
nije hteo dа se vrаti kod nаs ... Izgubili smo ih kаo što smo izgubili mnoge druge koji nisu rаzumeli
i prihvаtili nаše žrtve ... Tаko, bаš kаo ti - su nestаli, osuđujući nаs ..

* * *
- Reci mi, Sever, zаšto mi se čini dа u ovoj istoriji kаdа bi sjedinili dve životne priče, opletene
sličnim dogаđаjimа, da su predstаvljene kаo život jednog čovekа? Ili nisаm u prаvu?

- Apsolutno si u prаvu, Isidorа. Kаo što sаm vаm već rаnije rekаo, "sile ovog svetа" koje su stvorile
lаžnu istoriju čovečаnstvа, "spustili" su nа prаvi život Hristа život drugog jevrejskog prorokа
Jošue, koji je živeo pre hiljаdu i petsto godinа (od vremenа kаdа pričа Sever). I ne sаmo nа njegа,
nego i njegovu porodicu, njegove rođаke, prijаtelje i sledbenike njegove. Uostаlom, suprugа
prorokа Jošue - Jevrejkа Mаrijа - Imаlа je sestru Mаrtu i brаta Lаzаra, sestru svoje mаjke Marije
Jаkob, i druge, koji nikаdа nisu bili tаmo sа Rаdomirom i Mаgdаlenom. Kаo što je bilo sа njimа
tаko je bilo i sа drugim "аpostolimа" - Pаvlom, Mаtejom, Petrom, Lukom i ostаlimа ... Nаime,
porodicа prorokа Jošue pre hiljаdu i petsto godinа se preselilа u Provаnsu (kojа je u to vreme bio
pod nаzivom Gаl (Trаnsаlpski Gаl)) u grčki grаd Mаsаlijа (sаdа Mаrsej), kаo što je Mаssаlijа u to
dobа bilа "vrаtа" između Evrope i Azije, to je bio nаjlаkši put zа sve "progonjene" kаko bi se
izbeglа progon i bedu.
Mаgdаlenа se preselilа u Lаngedok zа hiljаdu godinа nаkon rođenjа jevrejke Mаrije, а onа je otišlа
kući, а nije bežаlа od Jevrejа drugim Jevrejimа, kаo što je to urаdilа Jevrejkа Mаrijа, nikаdа nije
onа bilа svetlost i čistа zvezdа, kаo što je bilа prаvа Mаrijа Mаgdаlenа . Jevrejkа Mаrijа je bilа
dobrа, аli nije bilа bаš pаmetnа ženа kojа se udаlа veomа rаno. A onа se nikаdа nije zvаlа
Mаgdаlenа ... To ime su "nаkаčili" nа nju, želeći dа je povežu u jednu ove dve rаzličite žene. I dа
dokаžu tаkvu smešnu legendu, izmislili su lаžnu priču o grаdu Mаgdаli, koji tokom životа Mаrije
jevrejke u Gаlileji nije postojаo ... Sve ove gnusne "priče" o dvа Isusа su nаmerno tаko
ispremeštаne i zbunjive, dа bi jednom čoveku bilo preteško dа dođe do istine. I sаmo bi mogli oni
koji zаistа znаju kаko dа misle, koji vide kаkve lаži sprovodi hrišćаnstvo - nаjokrutnijа i
nаjkrvoločnijа od svih religijа. Ali, kаo što sаm vаm rekаo rаnije, u većini slučаjevа ljudi ne vole
dа misle svojom glаvom. Tаko su primili sve o veri, čemu su učili od strаne rimske crkve. Tаko je
bilo zgodno, i uvek je bilo. Ljudi nisu bili spremni dа prime prаvo učenje Rаdomirа i Mаgdаlene,
koje je zаhtevаlo trud i sаmostаlno mišljenje. Ali, ljudi uvek više vole i odobrаvаju ono što je
veomа jednostаvno - dа im se govori u štа trebа dа veruju, štа trebа prihvаtiti а štа trebа odbаciti.

Nа trenutаk sаm se osećаlа veomа uplаšeno - reči Severа veomа podsećаju nа reči Kаrаfа .. Ali u
svojoj "pobuni" duše nisаm moglа dа prihvаtim, dа krvožedni ubicа - Pаpа - može biti bаrem u
nečemu u prаvu ...

- Ovа robskа "verа" je bilа potrebnа mislećim Tаmnim, dа ojаčаju svoju dominаciju u nаšem
krhkom, još uvek sаmo u nаstаjаnju, svetu ... inаče nikаdа ne bi dozvolili dа se rodi ... - mirno je
rekаo Sever. - Zаprаvo zbog togа, dа bi se uspešnije porobljаvаlа nаšа plаnetа, Tаmni su nаšli ovаj
mаli, аli vrlo fleksibilаn i sujetаn, jadаn jevrejski nаrod. Nа osnovu te "fleksibilnosti" i mobilnosti,
ovаj nаrod je lаko uticаo nа druge i postаo opаsno oružje u rukаmа Tаmnih, koji su i nаšli tаmo
živog prorokа Jošuu, i lukаvo "izvrnuli" istoriju njegovog životа sа životnom pričom o Rаdomiru,
uništаvаjući prаvu biogrаfiju i postаvljаjući lаžnu, dа bi tаko nаivnom ljudskom umu nаmetnuli
dа veruju u ovu "istoriju". Ali, čаk i tаj jevrej Jošuа tаkođe nemа nikаkve veze sа religijom kojа
se zove hrišćаnstvo ... Onа je nаstаlа po nаlogu cаrа Konstаntinа, kome je bilа potrebnа novа
religijа, koji je bаcio nаrodu novu "kost". A nаrod je, što čаk ni u njegovim nаjluđim mislimа nije
pomišljаo, progutаo to sа zаdovoljstvom ... Ovo je još nаšа Zemljа, Isidorа. I dugo vremenа niko
neće moći to dа promeni. Mnogo će vremenа proći pre nego što ljudi požele dа misle, nаžаlost ...

- Recite mi, Sever, štа je iz životа Isusа stvаrno? Možete li mi reći, kаko je živeo? I kаko je moglo
dа se desi dа tаko moćаn sve izgubi? .. Štа se desilo sа njegovom decom i Mаgdаlenom? Koliko
je dugo posle njegove smrti, onа živelа?

On se osmehnu svojim predivnim osmehom ...

- Podsetilа si me sаdа mlаdа Mаgdаlenа ... Bilа je nаjzаnimljivijа od sveih i beskrаjno postаvljаlа
pitаnjа nа koje čаk i nаši Volhovi nisu uvek nаlаzili odgovore ..!

Sever je opet "nestаo" u svom tužnom sećаnju, ponovo se sreo tаmo sа onimа, koje je tаko duboko
i iskreno propustio.

- Stvаrno je bilа izuzetnа ženа, Isidorа! Nikаdа nije odustаjаlа i ne žаleći sebe, bаš kаo i ti ... Bilа
je spremnа u svаkom momentu dа sebe dа zа one koje je volelа. Zа one koje je smаtrаlа
dostojnimа. I sаm - život ... Sudbinа je nije štedelа, obrušivši se nа njenа krhkа rаmenа ozbiljnim
nenаdoknаdivim gubitkom, аli se do svojih poslednjih trenutаkа žestoko borilа zа svoje prijаtelje,
zа svoju decu i zа sve koji su ostаli dа žive nа zemlji posle smrti Rаdomirа ... LJudi se zvаli
аpostolom sve аpostole. I onа je istinа to bilа ... to nije bilo sаmo u smislu u kojem se to pokаzuje
u "svetim spisimа" strаnim i po svom jevrejskom jeziku. Mаgdаlenа je bilа nаjjаčа Vedunа ...
Zlаtnа Mаrijа, kаko su je nаzivаli ljudi, koji su je upoznаli. Onа je nosilа sа sobom jаsnu svetlost
ljubаvi i znаnjа, i to je dаvаlа drugimа bez rezerve i bez štedenjа sebe. NJeni prijаtelji voleli su je
i, bez oklevаnjа, bili spremni dа dаju svoje živote zа nju! .. Zа nju i zа to učenje, koje je nаstаvilа
dа pronosi posle smrti njenog voljenog mužа, Isusа Rаdomirа.

- Oprosti mi nа oskudnom znаnju, Sever, аli zаšto uvek nаzivаš Hristа - Rаdomir ..

- To je vrlo jednostаvno, Isidorа, Rаdomirom su gа nаzvаli njegovi otаc i mаjkа, i to je bio njihov
poklon, generičko ime koje zаistа odrаžаvа njegovu prаvu suštinu. Ovаj nаziv je imаo dvostruko
znаčenje - Rаdost mirа (Rаdo - Mir) i noseći svetu svetlost znаnjа, svetlo Rа (RA - do - mir). A
Isusom Hristom prozvаli su gа Tаmni, kаdа su potpuno promenili istoriju njegovog životа. I kаo
što vidiš, čvrsto su je "zаglаvili" zаuvek. Kod Jevrejа je uvek bilo mnogo Isusа. Ono sаmo je vrlo
često jevrejsko ime. Iаko je, ironično, došlo do njih iz Grčke ... Pа, Hristos (Hristos) - ovo nije
ime, а to znаči nа grčkom "Mesijа" ili "prosvetljeni" ... Jedino pitаnje je dа li se u Bibliji kаže dа
je Hristos - Kristijаn, kаko ondа objаsniti ovo pаgаnsko grčko ime, koje su mu dаli sаmi Tаmni ..
Zаr to nije interesаntno? I ovo je sаmo nаjmаnjа od mnogih grešаkа, Isidorа, koju ne žele (ili ne
mogu! ..) dа ljudi vide ...
- Posle nаsilne smrti Rаdomirа, Mаgdаlenа je odlučilа dа se vrаti tаmo gde je bio njen prаvi dom,
gde je nekаdа dаvno onа rođenа. Verovаtno zа sve nаs je svojstvenа privrženost "korenimа",
nаročito kаdа se iz jednog ili drugog rаzlogа osećаmo loše ... Tаko je i onа, ubijenа svojom
dubokom tugom, rаnjenа i sаmа, odlučilа dа konаčno ode kući ... To mesto je bilo u misterioznoj
Ocitаniji (dаnаšnjа Frаncuskа, Lаngedok), а nаzvаno je Dolinа Mаgovа (ili i - Dolinа Bogovа), а
poznаtа je po svojoj oštroj, tаjаnstvenoj veličаnstvenoj lepoti. I nije bilo čovekа, koji je nekаdа
bio tаmo, koji nije poželeo dа u Dolini krаljevа provede ostаtаk svog životа ...

- Žаo mi je, Sever, što vаs prekidаm, аli ime Mаrije Mаgdаlene ... nije li iz Doline Mаgovа isto ..?
- Nisаm moglа dа se oduprem, potrešenа, plаkаlа sаm.

- Apsolutno si u prаvu, Isidorа. - Sever se nаsmešio. - evo vidiš - ti misliš .. Tа Mаgdаlenа je

rođenа pre oko pet stotinа godinа u Oksitаnskoj Dolini Mаgovа, tаko dа su je nаzvаli Mаrijа - Mаg
Doline (Mаg-Dolinа).
- Kаkvа je to dolinа - Dolinа Mаgovа, Sever .. A zаšto jа nisаm čulа zа nju? Moj otаc nikаdа nije
pomenuo to ime, а nije gа pominjаo nijedаn od mojih učiteljа?

- Oh, to je veomа stаro i veomа moćno po svojoj snаzi mesto, Isidorа! Zemljа tаmo je nekаdа
dаvаlа izuzetnu snаgu ... Onа je nаzvаnа "zemljа suncа" ili "čistа zemljа." Bilа je stvorenа rukаmа,
hiljаdаmа godinа unаzаd ... I tu je nekаdа živelo dvoje od tih, koje ljudi nаzivаju bogovi. Vodili
su rаčunа o ovoj Čistoj Zemlji i čuvаli je od "Tаmnih silа", jer je čuvаlа u sebi međuzvezdаnu
kаpiju, kojа više ne postoji dаnаs. Ali jednom, dаvno, to je bilo mesto dolаskа ljudi sа drugih
svetovа i vesti sа njih. To je bilo jedno od sedаm "Mostovа" nа Zemlji ... uništeno, nаžаlost,
glupom ljudskom greškom. Kаsnije, mnogo vekovа kаsnije, u dolini su počelа dа se rаđаju
tаlentovаnа decа. I zа njih, moćne, аli bezаzlene, smo tu stvorili nove "meteore" ... koji su se zvаli
- Rаvedoj (Rа Vedа). Bilo je to kаo mlаđа sestre nаših Meteorа, u kojimа se tаkođe učilo znаnju,
sаmo mnogo jednostаvnije nego što smo učili mi, ovа Rаvedа je bilа otvorenа zа sve, bez izuzetkа,
nаdаrene.
Oni tu nisu učili tаjnim znаnjimа, а dаvаli su nešto što može pomoći životu sа svojim teretom, što
bi moglo dа ih nаuči kаko dа rаzumeju i kontrolišu svoje predivne dаrove. Postepeno, u Rаvedu
su pohrlili rаzličiti nаdаreni ljudi iz nаjudаljenijih krаjevа zemlje, koji su želeli dа uče. I zаto što
je Rаvedа bilа otvorenа zа sve, ponekаd su tu dolаzili i "sivi" nаdаreni, koje su tаkođe učili znаnju,
nаdаjući se dа će im se jednog dаnа vrаtiti ugаšene igubljene Svetle Duše. I tokom vremenа, tu su
Dolinu nаzvаli Dolinа Mаgovа, kаo bi upozorili neupućene, dа postoji mogućnost dа nаuče dа
prаve neočekivаnа i neverovаtnа čudа ... Rođene nаdаrene i srcem obdаrene ...
Sа Mаgdаlenom i Vedunom Mаrijom vrаtilo se šest Vitezа Hrаmа, koji su se, uz pomoć svojih
prijаteljа koji su živeli tаmo, nаstаnili u svojim neobičnim zаmkovimа - utvrđenjimа, stojećim nа
živim "tаčkаmа sila", koje su dаvаle onimа koji žive na njimа prirodnu moć i zаštitu. Mаgdаlenа
je u isto vreme, otišlа sа svojom mаloletnom ćerkom u pećinu, želeći dа bude dаleko od buke i
vreve, od sveg svetа, dа svojoj bolesnoj duši pruži odmor ...

- Pokаžite mi je, Sever .. - nisаm moglа dа stojim. - Pokаžite mi, molim te Mаgdаlinu ...

Nа moje veliko iznenаđenje, umesto grubih kаmenih pećinа, videlа sаm nežno, plаvo more, nа
peščаnoj plаži gde je bilа ženа. Odmаh sаm je prepoznаlа - to je Mаrijа Mаgdаlenа ... jedinа ljubаv
Rаdomirа, njegovа suprugа, mаjke njegove divne dece ... i njegovа udovicа.
Onа jа stаjаlа prаvа i ponosnа, nesаvlаdivа i jаkа... I sаmo je nа njenom tаnkom licu živelа njenа
skrivenа bol ... Onа je još uvek bilа veomа prekrаsnа, bistrа devojkа, kаkvu mi je jednom pokаzаo
Sever ... sаmo sаdа je njeno zаbаvno smešljivo slаtko lice obuzelа "velikа" tugа ... Mаgdаlenа je
bilа divnа, toplа i nežnа u svojoj ženskoj lepoti, kojа je jednаko impresionirаlа i mlаde i stаre...
Stаjаlа je vrlo mirno, gledаjući pаžljivo u dаljinu, kаo dа očekuje nešto. I pored nje, uporno grlivši
kolenа, skupljenа mаlа devojkа - drugа mаnjа Mаgdаlenа .. Bilа je sjаjnа kаo i njenа mаjkа - iste
duge zlаtne kose ... iste svetle plаve oči ... i isto zаbаvnа, veselа udubljenjа nа njenim obrаzimа
blаgo nаsmejаnim. Devojkа je bilа iznenаđujuće zаbаvnа i smešljivа. Sаmo je mаmа izgledаlа
tаko tužno dа se devojčicа nije usudilа dа joj smetа, i sаmo je stаjаlа mirno, skupljenа čekаjući dа
prođe tа čudnа nerаzumljiva bol,njene mаjke ... Vetаr se igrаo lenjo u zlаtnim nitimа duge kose
Mаgdаlene, bežeći nа njene obrаze, blаgo ih dodirujući sа toplim dаhom morа ... Onа je stаjаlа
zаmrznuta kаo stаtuа, а sаmo su se u njenim tužnim očimа jаsno moglа pročitаti očekivаnjа ...
Odjednom, dаleko nа horizontu pojаvilа se belа, mekаnа tаčkа, polаko se pretvаrаjući u dаlekа
jedrа. Mаgdаlenа se odmаh trаnsformisаlа i oživelа, čvrsto držeći svoju kćerku, i koliko je moglа,
zаbаvno reklа:
- Pа, to smo čekаli, moje blаgo! Ti si hteli dа vidiš odаkle je mаjkа došlа u ovu zemlju? Htelа si
dа vidiš? .. Pа ćemo ploviti dаleko, dok ne stignemo do nаjdаlje obаle, tаmo gde je nаšа kućа ...
Ti ćeš je voleti koliko sаm je jа volelа. Obećаvаm ti.

Nаslonivši se nаpred, obаvilа je svoje ruke Mаgdаlenа oko svoje mаle ćerke, kаo dа je želelа dа
je zаštiti od onih bolesti, koje su zrile u budućnosti u njihovim suptilnim, nežnim dušаmа.

- Mаmа, reci, tаtа će tаkođe doći kod nаs? Ne možemo gа ostаviti ovde? Istinа? - i odjednom se
prisećаjući, pitаlа je iznenаđeno - i zаšto je tаko dugo tаmo .. skoro dvа mesecа nismo gа videle
... Mаmа, gde je tаtа?

Oči Mаgdаlenа su postаle oštre i surove ... I shvаtilа sаm odmаh - njenа bebа ćerkа još uvek nije
znаlа, dа otаc nikаdа nigde sа njimа neće ploviti, jer je dvа mesecа rаnije, on okončаo svoj krаtki
život nа krstu .. . A, nesrećnа Mаgdаlenа očigledno se nije moglа usuditi dа kаže ovom mаlom,
čistom čoveku tаkvu strаšnu, nehumаnu istinu. I kаko je moglа to dа kаže njoj, tаko mаloj i
bespomoćnoj? Kаko dа joj objаsni dа je bilo ljudi koji su mrzeli njenog dobrog, svetlog ocа? ..
Zаšto su želeli njegovu smrt. I nijedаn od vitezovа Hrаmа - njegovih prijаtelji - nije bio u stаnju
dа gа spаse ..

Onа je odgovorilа ljubаzno i sаmouvereno, pokušаvаjući dа umiri svoju uznemirenu bebu.

- Tаtа neće ploviti sа nаmа, аnđele moj. Bаš kаo i tvoj omiljeni brаt, Svetodаr .... Oni imаju dug
koji morаju ispuniti. Sećаš se, reklа sаm ti štа je - dug? Dа li se sećаš .. Plovimo sа prijаteljimа -
ti i jа ... znаm dа ih voliš. Tebi će sа njimа biti dobro, drаgа mojа. A jа ću uvek biti sа tobom.
Obećаvаm ti ...

Devojčicа se smirilа, i veselo pitаlа:

- Mаmа, reci mi, u tvojoj zemlji, imа mnogo mаlih devojčicа? Imаću tаmo prijаtelje? A i jа ću biti
sve većа i većа ...

- Zаr ti, drаgа mojа, ne voliš dа budeš sа svojim ujаkom Rаdаnom? - smešeći se, reklа je
Mаgdаlenа. - Tebi je uvek zаnimljivo sа njim? I priče ti on govori smešne, zаr ne?

Devojčicа se zаmislilа nа trenutаk, а ondа veomа ozbiljno reklа: - Pа, moždа nije loše sа njim i sа
odrаslimа. Ali i dаlje, nedostаju mi moji prijаtelji ... Jа sаm mаlа, zаr ne? Pа i moji prijаtelji trebа
dа budu mаli. A odrаsli trebа dа budu tu sаmo povremeno.

Mаgdаlenа je pogledаlа u nju u iznenаđeno, i odjednom zgrаbilа svoju ćerku u nаručje i poljubilа
joj glаsno obа obrаzа.

- U prаvu si, dušo! Odrаsli trebа dа se igrаju sаmo povremeno. Obećаvаm ti - imaćemo tаmo jаko
dobre prijаtelje! Morаćeš dа sаčekаš sаmo mаlo. Ali znаš kаko je? Ti si nаjnestrpljivijа devojkа
nа svetu, zаr ne? ...

Ovаj jednostаvаn, topli dijаlog između dvа istа ljubаznа stvorenjа, pogodio me u sаmu dušu! .. I
tаko želim dа verujem dа sа njimа sve bude u redu! I dа će ih lošа srećа mimoići, i dа će njihov
život biti sjаjаn i dobаr! .. Ali, nаžаlost, bаš kаo i kod mene, dа, znаlа sаm, nije bilo tаko ... Zа štа
su plаtile cenu ?! .. Zаšto su nаše sudbine bile toliko nemilosrdne i okrutne?

Pre nego što se vrаtim Severu, dа bi mu postаvilа sledeće pitаnje, pojаvilа se novа vizijа, od koje
sаm ostаlа bez dаhа ... U hlаdnoj senci velikog stаrog plаtаnа nа smešnim mаlim klupаmа sede
četiri osobe. Dvojicа od njih su još uvek veomа mlаdi i veomа slični jedаn drugome. Treći je bio
sedokos stаrаc, visok i jаk, kаo zаštitnа stenа. Nа kolenimа je, držаo dečаkа, kome je bilo 8-9
godinа. I nаrаvno, Sever nije trebаlo dа mi objаšnjаvа ko su ti ljudi ...

MARIJA I RADOMIR
MARIJA MAGDALENA I ISUS ----četvrti deo
Iz knjige Svetlane Levašov - Otkrovenje, delovi koji se odnose na Mariju i Isusa..

Dusan Mitrovic
23 hrs

MARIJA I RADOMIR
MARIJA MAGDALENA I ISUS ----četvrti deo
Iz knjige Svetlane Levašov - Otkrovenje, delovi koji se odnose na Mariju i Isusa..

Radomira sam odmah prepoznala, jer je bio previše divan, svetao mladić, kakvog sam videla u
mojoj prvoj poseti Meteorima. Sada je sazreo, postao teži i odrastao. Njegove plave oči, gledale
su svet pažljivo i čvrsto, kao da kaže: "Ako mi ne verujete - poslušajte me još jednom, dobro, a
ako mi ne verujete - idite. Život je suviše dragocen da bi se davao nedostojnima ".

On više nije bio "ljubopitljiv", naivan dečak koji je mislio da je nemoćan da promeni bilo kog
čoveka ... da može da promeni svet ... Sada je Radomir bio ratnik. To je govorio svojim celokupnim
izgledom - untrašnje sabran, asketski mršav, ali veoma jako telo, njegove plave oči trepere
čeličnom nijansom ... I sve buji u njemu neverovatnom snagom, uzrokujući prijateljima da ga
poštuju, jasno se pokazivalo da je u njemu pravi ratnik, a svakako ne, na bilo koji način,
bespomoćni i ljubazni Bog, koga pokušavaju tako da pokažu u njihovoj mrskoj hrišćanskoj crkvi.
I još ... On je imao neverovatan osmeh, koji, izgleda, da se sve manje i manje pojavljuje na
umornom, zauzetom ozbiljnim mislima, licu. Ali gde se on pojavljivao - ceo svet oko njega je
postajao bolji, topliji, divan, bezgranično topao. Ovom toplotom je ispunjavao sve usamljene duše!
.. I u imenu njegovom se otkrivala prava suština Radomira! U njemu je bila njegova istinita,
ljubazna duša.

Radan (a to je svakako bio on) je izgledalo malo mlađe i više zabavno (iako je bio godinu dana
stariji od Radomira). On je gledao na svet sa radošću i bez straha, iako ništa loše nije moglo, nije
imalo prava da ga dotakne. On je, sigurno, uvek bio duša svakog sabiranja, koje je osvetljavao
svojim radosnim, svetlim prisustvom, gde god da je. Mladić je iskrio nekom veselom unutrašnjom
svetlošću, koja je razoružavala i mlade i stare. On je bio nasmejan i svetao kao letnje sunce sa
licem, ovijenim mekim, zlatnim loknama, i pogled na njega, je činio da se zaboravi okrutnost i
zloba ovog sveta...

Treća učesnik malog sastanak se veoma razlikovao od dva brata ... Na prvom mestu, on je bio
mnogo stariji i mudriji. Izgledalo je, da je nosio na plećima celo ubrzanje zemljine teže, uspevajući
da živi sa tim ne slamajući se, istovremeno imajući široku dobru dušu i ljubav prema ljudima oko
njega. Pored njega su se činila nesmislena odrasla deca, koja su dolazila mudrom ocu za savet ...
Bio je veoma visok i moćan kao većina neosvojivih tvrđava, dokazan tokom godina ratova i teških
nevolja ... Njegove oči, promišljene sive oči, ali veoma dobre, impresivne boje - one su bile
neverovatno svetle i šarene, kakve budu samo u ranoj mladosti dok ne potamne od crnih oblaka,
gorčine i suza. Ovaj moćni, topao čovek je bio, naravno, Volh Jovan ...

Dečak, tiho sedi u krilu moćnog starca i o nečemu pažljivo razmišlja, ignorišući ostale. Uprkos
mladosti, on je izgledao vrlo inteligentno i mirno, pun unutrašnje snage i svetlosti. Lice mu je bilo
fokusirano i ozbiljno, kao da je dečak u tom trenutku rešavao za sebe neki vrlo važan i težak
zadatak. Baš kao i njegov otac, bio je plav i plavook. Same karakteristike njegovog lica bile su
iznenađujuće meke i nežne, više kao kod njegove majke - Svetle Marije Magdalene.

Podnevni vazduh okolo je bio suv i topao kao užarena peć. Pod velikim, gostoljubivo raširenim
granama platana, eksplodiralo je prijatno zelenilo i svežina. Ispod njih se diše lako i čisto. A
zaštićeni od vreline dana ljudi su odmarali. Svet je izgledao mirno, ljubazno i sigurno.

- Ja to ne razumem, Učitelju ... - razmišljao je Radomir. - Tokom dana oni su meki, u večernjim
satima - nežni, noću - pljačkaški i podmukli ... Oni su nestabilni i nepredvidivi. Kako da ih shvatim,
reci mi! Ja ne mogu spasiti taj narod, on ne razume ... Šta da radim, Učitelju?
Jovan ga je pogledao vrlo ljubazno, kao kad otac gleda svog voljenog sina, i na kraju dubokim,
tihim glasom rekao:

- Ti znaš svoje - pokušaj da ih otvoriš, ako možeš. Ovaj narod je nekada prokleo naše bogove, tada
kada je došao da uništi Zemlju ... Pokušali smo da mu pomognemo poslavši vas tamo. A tvoja je
dužnost - da uradš sve da promene svoju suštinu, inače će oni uništiti tebe ... A zatim i sve ostale
žive. I to ne zato što su jaki, već samo zato što su lažljivi i brzi, i pobediće nas, kao kuga.

- Oni su daleko od mene, Učitelju ... Čak i oni koji se javljaju mojim prijateljima. Ne mogu da ih
osetim, ne mogu da im otvorim hladne duše.

- A zašto su nam potrebni, tata? - Odjednom se pridružio razgovoru odraslih, mali "član" sastanka.

- Došli smo kod njih da ih spasemo, Svetodar ... Da bi im izvadili trn iz bolesnog srca.

- Ali vi sami kažete da oni to ne žele. I kako je moguće lečiti bolesnog ako on odbija to?

- Usne mladića govore istinu, Radomir! - uzviknuo je do tog trena ćutljiv Radan. - Razmislite o
tome, jer ako oni to ne žele, možeš li nasilno prisiliti te ljude da se promene .. I još više - ceo narod!
Oni su nam stranci u svojoj veri, u konceptu časti ... koje, po mom mišljenju, oni čak i nemaju.
Odlazi, moj brate! Oni će te uništiti. Oni ne vrede ni dan tvog života! Razmisli o deci ... O
Magdaleni! Razmisli o onima koji te vole! ..

Radomir je samo odmahnuo glavom, i pomilovao zlatnu-kosu svog starijeg brata.

- Ne mogu otići, Radan, nemam takvo pravo ... Čak i ako ne mogu da im pomognem - Ne mogu
da odem. To bi bilo bekstvo. Ne mogu da izdam Oca, ja ne mogu predati sebe ...

- Ljudi ne mogu biti prisiljeni da se promene, ako oni to sami ne žele. To će biti samo laž. Njima
ne treba tvoja pomoć, Radomir. Oni ne primaju tvoje učenje. Razmisli o tome, brate ...

Jovan je posmataro spor svojih omiljenih učenika, znajući da su obojica u pravu, a da niko od njih
neće odustati, od branjenja svoje istine ... Obojica su bili mladi i jaki, i obojica su želeli da žive,
da vole, da vide kako rastu njihova deca, bore se za svoju čast, za mir i bezbednost drugih dostojnih
ljudi. Ali sudbina je imala svoj plan. Obojica su išla u patnju i možda čak i smrt, u ovom slučaju -
nedostojni su mrzeli i njih i njihova učenja. Izgledalo je to kao farsa, apsurdni san... I Jovan nikako
nije mogao da oprosti njihovom ocu, mudrom Belom Volhu, što je tako lako dao svoju divnu,
neverovatno darovitu decu za zabavu podrugljivim Jevrejima, navodno, da spasu njihove lažljive,
okrutne duše.

- Starim ... starim prebrzo ... - zaboravši se, rekao je Jovan naglas.

Sva trojica se zagledaše u njega iznenađeno i onda su se nasmejali zajedno ... Ne mogu da zamislim
ko je "star", tu je Jovan, sa svojom snagom i moći, zavidnom čak i za njih, mlađe.
Vizija je nestala. A želela sam toliko da je zadržim! .. Moja duša postala je prazna i usamljena.
Nisam želela da se odvojim od tih hrabrih ljudi, nisam želela da se vratim u realnost ...

- Pokažite mi još, Sever !!! - Ja sam željno molila. - Oni će mi pomoći da preživim. Pokažite mi
još ... Magdalenu...

- Šta hoćeš da vidiš, Isidora?

Sever je bio strpljiv i mekan, kao veliki brat, u pratnji svoje voljene sestre. Jedina razlika je bila u
toma da me je pratio uvek ...

- Recite mi, Sever, kako to, Marija Magdalena je imala dvoje dece, i to niko ne pominje nigde?
Mora da je nešto negde ostalo?

Pa, naravno, to se pominjalo, Isidora! I ne samo pominjalo ... Najbolji umetnici su nacrtali slike
koje prikazuju Magdalenu, kako ponosno čeka njegovog naslednika. Samo malo toga je ostalo,
nažalost. Crkva ne može da dozvoli takav "skandal", jer se ne uklapa u njihovu stvorenu "Istoriju"
... Ali, nešto je ipak ostalo do današnjeg dana, navodno zbog nepažnje onih na vlasti, Tamnih ...
-
Kako su mogli da dozvole da se ovo dogodi? Uvek sam mislila da su Tamni dovoljno pametni i
oprezni? Ova činjenica može pomoći ljudima da vide laži, koje su im predstavljene kao "sveci"
oci Crkve. Zar ne?

- Shvatila si kako, Isidora ..?

- Odmahnula sam glavom tužno.

- Vidiš ... Ljudi im ne zadaju previše problema ...

- Možete li mi pokazati kako je ona podučavala, Sever ..?

Ja, kao dete, u žurbi sam postavljala pitanja, skakajući sa teme na temu, želeći da vidim i naučim
koliko je god više moguće, za skoro potpuno isteklo vreme ...

A onda sam ponovo videla Magdalenu ... oko nje su sedeli ljudi. Oni su bili svih uzrasta - mladi i
stari, svi bez izuzetka, dugokosi, obučeni u jednostavne tamno plave haljine. Magdalena je takođe
bila u belom, sa kosom preko ramena, pokrivena sa predivnim zlatnim ogrtačem. Prostorija u kojoj
su bili, u to vreme, izgledala je kao delo ludog arhitekte, oličenim u zaleđenom kamenu njegovih
neverovatnih snova ...

To je bila pećina, izgledala je kao veličanstvena katedrala ... koju je, čudnim hirom, priroda tamo
izgradila. Visina "katedrale" je dostizala neverovatne razmere, viseće sa neba strašne "plačne"
kamene ledenice, koje se, negde iznad stapaju u čudesnom obrascima, ponovo padajući, lebdeći
iznad glava prisutnih ... prirodnog osvetljenja u pećini naravno da nije bilo. Ali, uprkos tome, u
neobičnoj "hali" meko se prosuo slatki, pa čak i zlatni sjaj koji je došao niotkuda i omogućavao
im da slobodno komuniciraju, pa čak i čitaju ...
Sedeči oko Magdalene ljudi su veoma koncentrisano i pomno posmatrali raširene ruke Marije
Magdalene. Odjednom između dlanova počeo je da se pojavljuju jarko zlatni sjaj, koji je, postajao
deblji, i počeo da se skuplja u veliku plavičastu loptu, dok nije počela da liči na... planetu ...!

- Sever, šta je to? .. - Šapnula sam iznenađeno. - To je naša zemlja, zar ne?

Ali, on se samo prijateljski osmehivao bez odgovora i objašnjenja. I nastavio fascinantno da gleda
u neverovatnu ženu, u čijim se rukama tako jednostavno i lako, "rodila" planeta! .. Nikada nisam
videla Zemlju, sa strane, ali nekako sam bila apsolutno sigurna i uverena da je to bila ona. I tada
se već pojavila druga planeta, a zatim još jedna ... i još jedna ... One su kružile oko Magdalene,
kao magijom, a ona je mirno sa osmehom objašnjavala nešto prisutnima, i ne obraćaju pažnju na
iznenađena lica, kao da govori o nečemu običnom i svakodnevnom. Shvatila sam - da ih uči
astronomiji .. Za koju su u moje vreme stavljali "gvožđe" na glavu, i za koju je bilo lako završiti
pravo u vatri ... A Magdalena je igrajući se time učila - pre pet stotina godina !!!

Vizija je nestala. A ja, prilično zapanjena, nisam se mogla probuditi, da Severu postavim sledeće
pitanje ...

- Ko su bili ti ljudi, Sever? Oni izgledaju podjednako čudno ... Imaju zajednički energetski talas. I
odeću imaju istu, kao kod monaha. Ko su oni? ..

- Oh, to su čuveni Katari, Isidora, ili kako ih nazivaju - Čisti. Ljudi su im dali to ime zbog
ozbiljnosti njihovih manira, čistoće njihovih stavova i iskrenosti namera. Sebe su Katari nazivali
"deca" ili "Vitezovi Marije Magdalene," ... što su u realnosti i bili. Taj narod je zaista stvorila ona,
da posle (kada nje ne bude više bilo), donesu ljudima Svetlo i Znanje, suprotstavljajući se lažnom
učenju "svete" crkve. Oni su bili najverniji i najtalentovaniji učenici Magdalene. Neverovatni i
ljubazni ljudi - oni su nosili svetu njena učenja, posvetili su tome svoje živote. Postali su
mađioničari i alhemičari, naučnici, lekari i filozofi ... njima su se pokoravale tajne univerzuma,
oni su postali čuvari mudrosti Radomira - skrivenih znanja naših predaka, naših bogova ...

A još, svi su oni nosili u svojim srcima besmrtnu ljubav prema svojoj "lepoj dami" ... Zlatnoj Mariji
...svetloj i misterioznoj Magdaleni ... Katari su čuvali u svojim srcima istinitu priču o kraju života
Radomira, i obećali su da će čuvati njegovu ženu i decu, po svaku cenu ... Za to su, dva veka
kasnije, svaki od njih, platili svojim životom ... Stvarno je to velika i veoma tužna istorija, Isidora.
Nisam siguran da li je potrebno da to čuješ.

- Ali ja želim da naučim sve o njima, Sever .. Recite mi, odakle su se tamo pojavili, sve nadareni!?
Nisu iz doline Magova, kojim slučajem?

- Pa, naravno, Isidora, to je bio njihov dom! I tu se zapravo vratila Marija Magdalena. Ali bilo bi
pogrešno ne odavati dužnu počast nadarenima. Čak su i jednostavne seljake naučili Katari čitanju
i pisanju. Mnogi od njih su naučil napamet pesnike, što bi ludo vama sada zvučalo. To je bila
zemlja snova, zemlja svetla, znanja i vere, stvorena Magdalenom. I ta vera se širila iznenađujuće
brzo, privlačila u svoje redove hiljade novih "katara", koji su takođe bili spremni da žestoko brane
darovana im znanja, kao i njihovu Zlatnu Mariju Magdalenu ... Učenje Magdalene je kao uragan
preplavilo zemlju, ne ostavljajući po strani bilo kog mislećeg čoveka. U red Katara, pridruživali
su se aristokrate i naučnici, umetnici i pastiri, kraljevi i seljaci. Oni koji su imali, davali su lako
Katarskoj "crkvi" svoje bogatstvo i zemlju, da bi ojačala svoju veliku moć, i po celom svetu raznela
svetlost njene duše.

- Izvinite što vas prekidam, Sever, ali da li je Katar takođe imao svoju crkvu .. Da li se njihovo
učenje javljalo kao religija?

- Koncept "crkva" je veoma raznovrsan, Isidora. To nije bila crkva kao što mi to razumemo. Crkva
Katara je bila sama Magdalena i njen Duhovni Hram. Mislim - Hram Svetlosti i Znanja, kao i
Hram Radomira, vitezovi koji su u početku bili Templari (Vitezima Templarima ih je nazvao Kralj
Jerusalima Bolduin drugi, Temple - na francuskom. - Hram). Oni nisu imali određene objekte, u
koje su ljudi dolazili da se mole. Crkva Katar se nalazila u njihovim dušama. Ali, u njoj su imali
svoje apostole (ili, kako su ih zvali - Savršeni), od kojih je prva, naravno, bila Magdalena. Savršeni
su bili ljudi koji su dostigli najviše nivoe znanja, i koji su se apsolutno posvetili služenju znanju.
Oni su stalno poboljšavali svoj duh, skoro da su otkazivali fizičku hranu i fizičku ljubav. Savršeni
su služili ljudima, učeći ih svojim znanjima, lečili siromašne i štitili svoje štićenike od upornih i
opasnih kandži Katoličke crkve. Oni su bili neverovatni i posvećeni ljudi koji su bili spremni da
brane svoje znanje i veru, i to im je pružila Magdalena. Šteta je, da nije ostalo dnevnika Katara.
Sve, što nam je ostalo - su zapisi Radomira i Magdalene, ali oni nam ne daju tačne događaje o
poslednjim tragičnim danima hrabrih i svetlih Katarskih ljudi, jer su se ti događaji desili dve stotine
godina nakon smrti Isusa i Magdalene ...

- Reci mi, Sever, kako je poginula Zlatna Marija? Ko je imao toliko crni duh, da podigne svoje
prljave ruke na ovu divnu ženu? ..

- Crkva Isidora ... Nažalost, sve je to opet crkva .. Ona se razbesnela, videla je lice Katara kao
najopasnijeg neprijatelja, koji postepeno i veoma samouvereno zauzima svoje "sveto" mesto. I
shvatajući svoj neposredni pad, nije se smirila pokušavajući na bilo koji način da uništi Magdalenu,
s pravom je smatrajući glavnim krivcem za učenje "krivog" znanja, nadajući se da će bez svoje
zvezde vodilje Katar nestati, nemajući lidera, niti veru. Crkva nije shvatila koliko je jako i duboko
učenje i znanje Katara. Da to nije slepa "vera", već njihov način života, suština koju su oni živeli.
I tako, bez obzira koliko se trudili "sveti" oci da pridobiju na svoju stranu Katar, u Čistoj Zemlji
Oksitaniji nije pronađen ni jedan pedalj zemlje za lažljivu i neistinitu hrišćansku crkvu ...

- Ispostavilo se, da to nije radio samo Karafa?!. Da li je moguće da je tako bilo uvek, Sever? ..

Obuzeo me je pravi užas, kada sam predstavila sebi celu globalnu sliku o izdaji, laži i ubistvima,
koje je činila, pokušavajući da preživi, "sveta" i "praštajuća" hrišćanska vera! ..

- Kako je to moguće?! Kako ste to mogli posmatrati i ne intervenisati? Kako ste mogli da živite sa
tim, ne poludevši, Sever? !!

Nije ništa rekao, znajući dobro da je to samo "krik duše" čoveka. I zato što sam znala njegov
odgovor ... Zatim smo proveli malo vremena u tišini, kao izgubljene u mraku, usamljene duše ...
- Pa kako je poginula Zlatna Marija? Možete li mi reći o tome? - Nisam mogla da izdržim dugu
pauzu...

Sever je nažalost klimnuo glavom, što pokazuje da je razumeo ...

- Posle toga, kako je učenje Marije Magdalene zauzelo više od polovine Evrpope tog vremena,
Papa Urban drugi je odlučio da će dalje odlaganje biti fatalno za njegovu omiljenu "svetu" crkvu.
Smislio je đavolski plan,bez odlaganja je poslao u Ocitanijua dva verna "vaspitača" iz Rima, koji
su, kao "prijatelji" Katara znali Magdalenu. Opet, kao što je to često slučaj, divni, svetli ljudi su
postali žrtve svoje čistoće i časti ... Magdalena ih je primila u svoj prijateljski zagrljaj, velikodušno
im je dala hranu i krov nad glavom. Iako ju je gorka sudbina naučila da nema previše poverenja u
sumnjive ljude, bilo je nemoguće drugačije, jer bi njen život i njeno učenje izgubili smisao. Ona
je još uvek verovala u dobrotu, uprkos svemu ...

A onda sam ih videla ...

Na izlazu iz pećine stoje Magdalena i njena zlatokosa ćerka, koja je u to vreme već imala11-12
godina. Stajale su, držeći se za ruke, prelepe, i gledale poslednje uzbudljive trenutke zalaska
oksitanskog sunca. Pećina, na na čijem ulazu su stajale, bila je veoma visoko u planini, direktno
na strmoj litici. Ponosno stojeći, kao ogromni spomenik večnosti i prirode, one su se sećale
mudrosti i hrabrosti Čoveka ... I one su se setile Čoveka jakog i kreativnog, ljubaznog i ponosnog,
što je sazidao divno carstvo Uma i Svetla na ovom malom ali lepom komadu zemlje ...

Neposredno ispred Marije Magdalene na samom vrhu rukom napravljenog brda izdizao se omiljeni
dvorac - tvrđava Monsenjur ... Za više od osam godina, ova prijateljska i neosvojiva tvrđava bila
je pravi dom ... Dom njene voljene male devojčice, pristanište prijatelja i Hram njene ljubavi. U
Monsenjuru je sačuvala sve svoje uspomene - sve drage relikvije iz svog života, učenja i svoju
porodicu. Tu je prikupila sve Savršene da pročiste svoje duše, skupljajući životvornu snagu. Tamo
je provela najdraža, najtiša i najaspokojnija vremena..

- Hajde, dušo moja, sunce je ionako zašlo. Opet ćemo uživati sutra. I sada moramo da primimo
naše goste. Voliš da komuniciramo, zar ne? Dakle, ako želiš, to radi dok ja ne budem opet
slobodna.

- Oni me ne vole, mama. Zle su njihove oči ... i ruke im sve vreme beže, kao da ne mogu da nađu
mesto za sebe. Oni nisu dobri ljudi, mama. Nisi mogla da ih zamoliš da odu?

Magdalena se nasmejala glasno, nežno grleći svoju ćerku.

- Evo moje podozrivljivice! Kako možemo izbaciti goste? Oni su "gosti" i počastvuju nas svojim
prisustvom! Ti to znaš, zar ne? Zato budi strpljiva, zlato, dok ne odu kući. I više te oni neće
zanimati.

Majka i ćerka su se vratile u pećinu, koja je sada postala kao mala kapelica, sa kamenim "oltarom"
u uglu. Odjednom, u tišini, sa desne strane glasno se čulo napuklo kamenje, a na ulazu u sobu je
stajalo dvoje ljudi. Očigledno, iz nekog razloga, starali su se da budu tihi, a sada kao da im je bilo
veoma neprijatno. Ali nisam mogla da utvrdim - šta. Nekako, odmah sam znala da su to nezvani
gosti Magdalene ... ona je zadrhtala, ali onda se nasmešila i okrenuvši se starcu, pitala:

- Kako ste me našli, Ramon? Ko vam je pokazao ulaz u ovu pećinu?

Čovek po imenu Ramon, nasmešio se hladno, pokušavajući da zvuči prijatno, i lažno strasno
odgovorio:

- Oh, ne ljuti se, Svetla Marija! Znate - Imam mnogo prijatelja ovde ... Samo sam želeo da pričamo
o nečemu važnom.

- Ovo mesto je sveto za mene, Ramon. Nije za svetske sastanke i razgovore. I pored moje ćerke,
niko ne može da te dovede ovde, a ona je, kao što vidite, sa mnom. Pratili ste nas ... Zašto?

Odjednom sam se osetila, kao polivena ledenom vodom - nešto nije u redu, nešto će se dogoditi ...
Htela sam da vrištim mahnito .. Kako to sprečiti? ... Ali ja sam znala da ja ne mogu da im
pomognem, ja ne mogu da doprem kroz vekove, ne mogu da intervenišem ... nemam takvo pravo.
Događaji se odvijaju ispred mene, održani su davno, pa čak i ako mogu da pomognem sada - to bi
bilo mešanje u istoriju. Tako, ako bih spasila Magdalenu - to bi promenilo sudbinu mnogih, a
možda i celu kasniju istoriju. Zemlja bi bila drugačija ... Na to su imala pravo samo dva čoveka na
svetu, a ja, nažalost, nisam bila jedan od njih ...

Onda se sve dogodilo veoma brzo ... Reklo bi se - kao da nije bilo realno ... nasmejani čovek po
imenu Ramon iznenada je uhvatio sa leđa za kosu Magdalenu i odmah zario u njen otvoreni vrat,
uski dugi bodež ... Bilo je srašno. Ne uspevajući da shvati šta se dešava, Magdalena visi na
njegovoj ruci, ne dajući nikakve znake života. Po snežno beloj odori pottekla je crvena krv ... Ćerka
je vrisnula, pokušavajući da pobegne iz ruku drugog čudovišta, koji je zgrabio njena krhka ramena.
Ali njen vrisak je prekinut - baš kao kod zeca, lomeći mu tanak vrat. Devojka je pala u blizini tela
svje nesrećne majke, u čije srce je lud čovek i dalje beskrajno zarivao krvavi bodež ... Činilo se da
je izgubio razum i da se ne može zaustaviti ... Ili tje ako jaka bila njegova mržnja, koja je upravljala
njime, njegovom krivičnkom rukom? ..

Na kraju, sve se završilo. Dvojica bezdušnih ubica nestali su bez traga u pećini. Svojim iznenadnim
pojavljivanjem uzeli su samo nekoliko kratkih minuta. Veče je još uvek lepo i mirno, i svetlo sa
plavih vrhova planina je polako skliznulo u tamu. Na kamenom podu u maloj "ćeliji" mirno leže
žena i devojčica. Reklo bi se da spavaju ... Iz užasnih rana Magdalene i dalje prskaju mlazevi krvi.
Krvi je bilo neverovatno mnogo ... Ona je zalivala pod, skupljajući su u ogromnu crvenu lokvu.

Užas i gnev su mi odsekli noge... Želela sam da urlam na glas, ne želeći da prihvatim ono što se
dogodilo! .. Nisam mogla da verujem da se to desilo tako jednostavno i tiho. Tako lako. Neko je
morao da vidi to! Neko je morao da ih upozori! .. Ali niko nije ništa primetio. I nije ih upozorio.
Nikog uokolo u to vreme jednostavno nije bilo tamo ... i ubijena nečijim prljavim rukama su dva
svetla, čista života.

Zlatna Marija više nije na našem zlom i nezahvalnom svetu ... Otišla je Radomiru ... Odletela u
njemu. Ja sam bila bolno tužna zbog njih, za sebe i za sve one koji su se borili, i dalje verujući da
mogu nešto promeniti ... Ali, da li su mogli? .. Ako su svi oni koji su se borili, poginuli, ima li
smisla takav rat? ..

MARIJA I RADOMIR
MARIJA MAGDALENA I ISUS ----peti deo
Iz knjige Svetlane Levašov - Otkrovenje, delovi koji se odnose na Mariju i Isusa..

Dusan Mitrovic
36 mins

MARIJA I RADOMIR
MARIJA MAGDALENA I ISUS ----peti deo
Iz knjige Svetlane Levašov - Otkrovenje, delovi koji se odnose na Mariju i Isusa..

Odjednom ispred mene je iznikla drugačija slika ...

U istoj maloj kamenoj "keliji", gde je na podu još uvek ležalo krvavo telo Marije Magdalene, oko
nje, klečeći, su bili Vitezovi Hrama ... Bili su neobično obučeni u bele - snežno bele haljine. Oni
su stajali oko Magdalene, spuštenih gordih glava, a na okamenjenim licima su tekle suze ... prvi
se podigao Volh, koji je nekada bio Jovan. On je nežno, kao da se plaši da je ne povredi, stavio
ruku na ranu, i krvavom rukom ucrtao na svojim grudima, krvavi krst ... Drugi je uradio to isto.
Jedan po jedan su ustajali, i sa poštovanjem polagali ruku u svetu krv, crtajući crvene krstove na
svojim snežnobelim haljinama ...To je bio neki obred, ali nisam mogla da razumem ...

- Zašto su oni to uradili, Sever .. - tiho, kao da se bojim da će me čuti, pitala sam šapatom.

- To je zakletva, Isidora. Zakletva osvete ... oni su se zakleli na krv, Magdalene - najsvetije krvi za
njih - da osvete njenu smrt. Naime, od tada su Vitezovi Hrama nosili bele ogrtače sa crvenim
krstovima. Samo, skoro niko sa strane nije znao istinito značenje ... i nekako su veoma brzo
"zaboravili" da su Vitezovi Hrama do pred smrt Magdalene bili obučeni u tamno braon odore
jednostavne, i ne "ukrašene" krstom. Vitezovi Hrama, kao Katari, mrzeli su krst u tom smislu, u
kojem ga je "pokazivala" hrišćanska crkva. Oni su ga smatrali podlim i zlim oružjem ubijanja,
instrumentom smrti. A činjenica je da su ga naslikali na grudima krvlju Magdalene, ima sasvim
drugačije značenje. Samo, crkva je "prekrojila" pravo značenje Vitezova Hrama da odgovara
njenim potrebama, kao i sve drugo u vezi Radomira i Magdalene. ....

Odmah nakon njene smrti, tu mrtvu ženu, Magdalenu, su proglasili kurvom ...

- Takođe su negirali Hristovu decu i njegov brak sa Marijom Magdalenom ...

- Samo ih izbrisali "u ime vere u Hrista", protiv koje su se oboje žestoko borili ceo svoj život ...

- Takođe su uništili Katar, koristeći ime Hristovo ... imenom tog čoveka ...

- Takođe su uništili i Templare (Vitezove Hrama), najavljujući svojim pristalicama đavola,

isklevetavši ih i bacajući blato na njihove postupke i ponizili su samog Majstora, čiji su direktni
potomci Radomir i Magdalena ...
Oslobodivši se od svih onih koji su na neki način mogli da ukažu na niskost i zlobu "svetog"
đavoljeg Rima, hrišćanska crkva je stvorila legendu, koju je potvrdila "ubedljivim dokazima", koje
niko nikada nije proverio, i nikome nije padalo na pamet da razmisli o tome šta se dešava.

- Zašto se nigde ne govori o tome, Sever? Zašto?!.

Nije mi odgovorio, očigledno verujući da je sve bilo tako jasno. U meni je rasla ogorčenost zbog
onih, koje su tako nepravedno gonili ... Za one koji su otišli. I za njega, za Severa, koji je živeo i
nije shvatao da ljudi moraju da znaju sve! Da znaju, da bi to promenili. Da ne bi ubijali one koji
im pomažu. Da bi razumeli, na kraju, kako je lep i prekrasan naš život. I znala sam, da neću prestati
da se borim! .. Čak i takvi kao što je Sever ...

---------------

- Da li ćete naći malo vremena za mene, Sever? Volela bih da znam šta niste imali vremena da mi
kažete prilikom našeg poslednjeg sastanka. Neću vas zamarati sa mojim pitanjima? Ako je - Da,
recite mi i ja ću pokušati da vam ne smetam. Ali, ako se slažete da razgovarate sa mnom -
napravićete mi divan poklon, jer ono što znate, neću nikome reći, ja sam još uvek ovde, na Zemlji
...
On me tužno pogledao i rekao tiho:
- Šta želiš da znaš, prijatelju? Pitaj - Ja ću pokušati da ti odgovorim na sve što te muči.
- Svetodar, Sever ... Šta se desilo sa njim? Kako je proživeo svoj život na zemlji sin Radomira i
Magdalene? ..

Sever se zamislio ... na kraju, duboko, kao da skuplja sjaj iz prošlosti, započeo je svoju sledeću
uzbudljivu priču ...
- Posle raspeća i smrti Radomira, Svetodara su odveli u Španiju Vitezovi da ga spasu od
smrtonosnih kandži "svete" Crkve, koja je, bez obzira na to koliko to koštalo, pokušavala da
pronađe i ubije dečaka koji je najstrašniji živi svedok, kao i direktni naslednik Radomirovog
Drveta Života, koji je trebalo da promeni naš svet. Svetodar je živeo u poznatom okruženju u
porodici španskih velmoža, koji su bili verni sledbenici učenja Radomira i Magdalene. Svoju decu,
na njihovu veliku žalost, nisu imali, tako da je "nova porodica" dala srce dečaku, pokušavajući da
uspostavi što je moguće više udobno i toplo kućno okruženje. Zvali su ga Amori (što znači - dragi,
voljeni) jer je njegovo pravo ime Svetodar bilo opasno. Zvučalo je previše neobično za uši drugih,
a rizikovati život Svetodara je bilo više nego glupo. Tako je Svetodar za ostale dečake postao
Amori, a njegovim pravim imenom, zvali su ga prijatelji i njegova porodica. I to tek onda, kada
nije bilo nepoznatih ljudi ... Sećao se vrlo dobro smrti njegovog voljenog oca, i dalje je zbog toga
patio ozbiljno, Svetodar se zakleo u svom dečjem srcu da će "popraviti" ovaj okrutni i nezahvalan
svet. On je obećao da će posvetiti svoj budući život drugima, da pokaže kako vatreno i nesebično
voli život, i kako se žestoko bori za dobrotu i svetlo, zbog čega je njegov otac umro ...
Sa Svetodarom je u Španiji ostao njegov stric - Radan, ne ostavljajući dečaka, noću ili danju,
beskrajno zabrinut za njegov krhki, još neformirani život. I njega je beskrajno plašilo da će ga
jednog dana neko naći i prekinuti dragoceni život malog Svetodara, kome je, čak i tada, od prvih
godina svog postojanja, oštra sudbina posvetila da nosi baklju svetlosti i znanja za naš nemilosrdni,
ali tako drag i poznati, zemaljski svet.
Osam godina je prošlo.Svetodar se pretvorio u predivnog mladog čoveka, koji je sada mnogo više
ličio na svog hrabrog oca - Isusa-Radomira. On je sazreo i ojačao, i u njegovim jasnim plavim
očima počela je da se pojavljuje sve više znana čelična nijansa, tako jako trepereći kao u očima
njegovog oca. Svetodar je živeo i učio veoma marljivo, svim srcem u nadi da će jednog dana
postati kao Radomir. Mudrost i znanje mu je predavao, došavši tu, Volh Isten.
Da, Isidora! - uočio je moje iznenađenje, i on se nasmešio - isti onaj Isten, koga ste sreli u
Meteorima. Isten, sa Radanom, je pokušavao na svaki način da razvije razmišljanja o životu kod
Svetodara, pokušavajući da što je više moguće otkrije misteriozni svet znanja, da (u slučaju
nevolje) dečak ne bude bespomoćan i ne zna kako da se bori za sebe, licem u lice sa neprijateljem.
Oprostivši se pre dugo vremena sa svojom čudesnom malom sestrom, i Magdalenom, Svetodar ih
nikada nije vedeo žive ... Iako mu je skoro svakog meseca neko donosio najnovije vesti od njih,
on je duboko usamljenog srca žudeo za majkom i sestrom - njegovom jedinom pravom porodicom,
ne računajući strica Radana. Ali, uprkos mladosti, Svetodar je već naučio da ne pokazuje svoja
osećanja, koje je smatrao kao fatalnu slabost pravog čoveka. Pokušao je da izraste u ratnika, kao i
njegov otac, a nije želeo da pokaže drugima svoju ranjivost. Tako ga je naučio njegov stric Radan
... i tako je tražila u svojim pismima njegova majka ... daleka i voljena Zlatni Marija.
Nakon besmislene i strašne smrt Magdalene ceo unutrašnji svet Svetodara pretvorio se u
neprekidnu bol ... njegova ranjena duša nije htela da podnese ovaj nepravedni gubitak. Iako ga je
stric Radan dugo pripremao za takvu mogućnost, nesreća je pogodila dečaka uraganom
nepodnošljive boli, od koje nije mogao da pobegne ... Njegova duša je patila, previjala se u
bespomoćnom besu, jer ništa ne može da promeni ... bilo je nemoguće vratiti vreme. Njegova
divna, nežna majka otišla je u daleki i nepoznat svet, odvodeći sa sobom njegovu slatku malu
sestru ... Ostao je sam u ovoj surovoj, hladnoj stvarnosti, čak i pre nego što je mogao da postane
pravi odrastao muškarac, i nije mogao da razume, kako da sa ovom mržnjom ostane živ ... Ali krv
Radomira i Magdalene, nije bez razloga tekla kroz vene njihovog jedinog sina - prevazišao je bol
stojički, Svetodar je zadivio čak Radana, koji je (kao niko drugi!) znao koliko duboko ranjena duša
može biti i koliko je teško vratiti se nazad, gde nema onih koje ste voleli....
Svetodar nije hteo da se preda na milost i nemilost tuge i bola ...Što je okrutniji "bio" njegov život,
još jače je pokušavao da se bori, znajući put do svetlosti, do dobrote i spasenja izgubljenih u tami
ljudskih duša ... Ljudi su dolazili do njega u potocima, molili za pomoć. Neko je čeznuo da se
otarasi bolesti, neko da izleči svoje srce, dok su drugi jednostavno želeli svetlost tako velikodušnog
Svetodara. Radanu je bilo drago da ga gleda dok raste. Slava "čuda" koje je počinio njegov nećak,
čula se preko Pirineja ... Sve više i više stradalnika želelo je da se požali "čudotvorcu". I ne
osećajući predstojeće opasnosti, a on nikad nije nikoga odbio, uveren da ide stopama pokojnog
Radomira ...
Prošlo je još nekoliko godina. Svetodar je sazreo, postao je jači i spokojniji. Sa Radanom se odavno
preselio u Oksitaniju, gde je izgledalo da čak i vazduh diše učenjem njegove majke - prerano umrle
Magdalene. Preživeli Vitezovi Hrama raširenih ruku su prihvatili sina, obećavajući da će ga čuvati
i pomoći mu koliko imaju snage za to. I tada je došao dan kada je Radan osetio pravu, otvorenu
preteću opasnost ... To je bilo na osmogodišnjicu smrti Zlatne Marije i Veste - voljene majke i
sestre Svetodara ...

- Vidi, Isidora ... - Sever je rekao tiho. - Ja ću ti pokazati, ako hoćeš.

Ispred mene je bila bistra, ali sumorna, živa slika ... tmurne tamne planine velikodušno prosipaju
nervirajuću kišu, ostavljajući u duši osećaj nesigurnosti i tuge ...
Dolina Magova je sumorno izgledala, prisećajući se svetlih, srećnih dana, osvetljenih zracima
vrelog letnjeg sunca ... Sve je okolo postalo tužno i više nego tužno. Visok i dobro građen mladić
stoji zamrznut kao "kip" na ulazu u poznatu pećinu, nepokretan i bez odavanja bilo kakvog znaka
života, kao kamena statua, nepoznatim majstorom utisnuta direktno u hladnu
kamenu stenu ...
Shvatila sam - to je sigurno bio odrastao Svetodar. Izgledao je muževniji i jači. Ohol, a u isto
vreme - veoma dobar ... ponosan, uzdignute glave govorio je o hrabrosti i časti. Vrlo duga plava
kosa, vezana crvenom trakom preko čela, visila je u teškim talasima preko ramena, što ga je činilo
da izgleda kao drevni kralj ... ponosni potomak Merovinga. Naslonjen na mokri kamen Svetodar
je stajao, ne osećajući ni hladnoću, ni vlagu - odnosno, ne osećavši ništa ... Evo, pre tačno osam
godina, njegova majka je umrla - Zlatna Marija, i njegova mlađa sestra - hrabra, odana Vesta ...
Njih je brutalno i kukavički ubio lud, zli čovek ... poslat od "očeva" Svete Crkve. Magdalena nije
doživela da zagrli svog zrelog sina, kako hrabro i verno kao ona hoda po poznatom putu Svetlosti
i Znanja ... po žestokom zemaljskom putu, gorčine i gubitaka ..

–Svetodar nikada nije mogao sebi da oprosti što nije bio tu kada je bila potrebna njegova zaštita -
opet je tiho nastavio Sever. - Gorčina je grizla to čisto, toplo srce, zbog čega se još žešće borio
protiv zlobnika, koji sebe nazivaju "slugama Božijim", "spasiocima" ljudskih duša ... On je stisnuo
pesnice i zakleo se sebi po hiljaditi put da "obnovi" "nepravilan" zemaljski svet! On uništava sve,
u njemu je sve lažno, "crno" i zlo ...
Na širokim grudima Svetodara pojavio se krvavi krst Vitezova Hrama ... Krst koji pamti Mariju
Magdalenu. I nijedna sila na zemlji ne može da učini da zaboravi vitešku zakletvu osvete. Kako je
ljubazno i nežno prema svetlim i poštenim ljudima njegovo mlado srce, tako je nemilosrdno prema
izdajnicima i "slugama" crkve i njenog hladnog mozga. Svetodar je previše čvrst i strog u vezi sa
samim sobom, ali neverovatno strpljiv i ljubazn prema drugima. I samo ljudi bez savesti i časti su
u njemu pravili neprijatelja. On nije opraštao izdaju i laž u bilo kom njihovom pojavnom obliku, i
borio se sa sramotom čoveka svim mogućim sredstvima, ponekad čak znajući da bi mogao da
izgubi..

Odjednom, kroz izmaglicu sive kiše, sa najviših litica iznad njega iz zemlje, bez presedana, potekle
se zidovima mračne pećine, užasne smeđe kapi ... Ušavši duboko u sebe Svetodar u početku nije
obraćao pažnju na to, ali onda, nakon boljeg gledanja, videla sam - voda je bila tamno crvena! Ona
je tekla iz planine potokom tamne "ljudske krvi", kao da sama zemlja, nije više mogla da nosi
zlobu i surovost čoveka, i otvorila rane svih njihovih grehova ... Posle prvog potoka krenuo je
drugi ... treći ... četvrti ... Dok svom planinom nisu tekli potoci crvene vode. Nje je bilo mnogo ...
Izgledalo je kao da je krv svete Magdalene plakala za osvetom, podsećajući žive na njenu tugu! ..
U dolini se niz crvenih potoka spojio u jednu, široku reku Od (Aude), koja je, bez obraćanja imalo
pažnje na to, veličanstveno tekla, umivajući po putu zidove starog Karkasona, odlazeći svojim
tokom dalje, ka toplom plavom moru ...

(Posetivši ove svetinje, saznala sam da je voda u planinama Oksitanije crvena zbog crvene gline.
Ali oblik kojim putuje "krvava" voda zaista odaje snažan utisak ...)..

MARIJA I RADOMIR
MARIJA MAGDALENA I ISUS ----šesti deo
Iz knjige Svetlane Levašov - Otkrovenje, delovi koji se odnose na Mariju i Isusa..

Dusan Mitrovic
December 25 at 7:20pm

MARIJA I RADOMIR
MARIJA MAGDALENA I ISUS ----šesti deo
Iz knjige Svetlane Levašov - Otkrovenje, delovi koji se odnose na Mariju i Isusa..

Odjednom, Svetodar je oprezno oslušnuo ... ali se onda toplo osmehnu.

- Ti me opet osmatraš, striče .. Ja ti govorim već duže vreme - Ja ne želim da se sakrivam!
Radan je izašao iza kamene platforme, vrteći glavom. Godine ga nisu žalile, davši svetlom licu jak
otisak... Nije još rekao srećnom mladiću, uvek nasmejanom kao sunce, Radan, da ponekad može
da istopi čak i najbešćutnije srce. Sada je on iskusan, nezgodan ratnik, koji pokušava sve da sačuva
svoju najveću dragocenost - sina Radomira i Magdalene, jedinog živog podsetnika njihovoh
tragičnih života ... njihove hrabrosti ... njihove svetlosti i ljubavi.
- Ti imaš dug, Svetodaruška ... Baš kao i ja. Moraš da preživiš. Kako god da je potrebno. Jer, tako
je, kao i samnom. Ti si dužan da živiš. Koliko god da košta. Ako bi nestalo i tebe - to bi značilo
da su tvoji majka i otac umrli uzalud. Da su nas hulje i kukavice pobedile u ratu ... Nemaš pravo
na to, moj dečko!
- Nisi u pravu, striče. Imam na to svoje pravo, jer je to moj život! I neću dozvoliti nikome da
unapred za njega napiše zakone. Moj otac je proživeo svoj kratki života podčinivši se volji drugog
... Kao Moja sirota majka. Samo zato, što je neko drugi odlučio da spasi one koji su ih mrzeli.
Neću da poštujem volju jednog čoveka, čak i ako je taj čovek - moj deda. Ovo je moj život, i ja ću
ga proživeti na način koji smatram da je potreban i častan! .. Žao mi je, striče Radan!
Svetodar je bio vatren. Njegov mladi um je bio ogorčen stranim uticajem na njegovu sopstvenu
sudbinu. Po zakonu mladosti, on je želeo da odlučuje sam za sebe, da ne dozvoljava bilo čiji uticaj
na svoj dragoceni život . Radan se samo nasmejao, nažalost, gledajući svog hrabrog pitomca ... U
Svetodaru je bilo svega - snage, inteligencije, izdržljivosti i istrajnosti. On je želeo da otvoreno i
iskreno živi svoj život ... ali, nažalost, još uvek nije razumeo da sa onima koji su ga lovili,
otvorenog rata ne može biti. Samo zato što nikada nisu imali čast, savest, srce ...
- Pa, na svoj način si u pravu, moj sine ... To je tvoj život. I niko drugi ne može da ga živi, ali ...
Ja sam siguran da ćeš ga ti živeti dostojno. Samo budi oprezan, Svetodare - u tebi teče krv tvog
oca, a naši neprijatelji nikad neće odstupiti, kako bi te ubili. Čuvaj se, dragi moj. Potapšao je nećaka
po ramenu, Radan je tužno stao na stranu i nestao iza kamene platforme. Trenutak kasnije čuo se
krik Nešto je palo na zemlju, i nastupila je tišina ......
Svetodar je požurio ka zvuku, ali je bilo prekasno. Na kamenom podu pećine stopljena u
poslednjem zagrljaju ležala su dva tela, od kojih je jedan bio nepoznat čovek obučen u ogrtač sa
crvenim krstom, a drugi je bio ... Radan. Prodorno vrisnuvši, Svetodar je požurio do stričevog tela
koje je ležalo savršeno mirno, kao da ga je život ostavio, ne dozvolivši ni da se oproste. Ali, kako
se ispostavilo, Radan je još disao.
- Striče, molim te, ne ostavljaj me .. Ne ... Molim te, ne ostavljaj me, striče!
Svetodar ga je bespomoćno držao u svojim jakim rukama, nežno ga ljuljajući kao malo dete. Tačno
tako kao što je to mnogo puta činio Radan ... Bilo je očigledno, da je život napuštao Radana, kap
po kap, izlazeći iz njegovog oslabljenog tela zlatnim potokom ... Čak i sada, znajući da je umirao,
on je bio zabrinut samo za jednu stvar - kako da sačuva Svetodara ... Kako mu objasniti u ovih
nekoliko preostalih sekundi to, šta sve nije bio u stanju da mu prenese u ovih dugih dvadeset pet
godina .. I šta će reći Mariji i Radomiru, tamo, u drugom, nepoznatom svetu, kako nije uspeo da
se spasi i da je njihov sin sada ostao sam? ..
- Slušaj, sine ... Ovaj čovek - on nije vitez hrama - pokazujući na mrtvog čoveka, rekao je promuklo
Radan. - Znam ih sve - on je stranac ... Reci to Gundomeru ... On će ... Nađite ih ... ili će oni vas
naći. I najbolje od svega - idi, Svetodaruška ... Idi Bogovima. Oni će te zaštititi. Ovo mesto je
ispunjeno sa našom krvlju ... to je previše ... idi, rode ...
Polako se oči Radana zatvoriše. Iz nemoćne ruke je pao sa bukom na pod viteški bodež. Bio je
veoma neobičan ... Svetodar pogledao bliže - to jednostavno nije moglo biti .. Takvo oružje je
pripadalo veoma uskom krugu vitezova, ali samo onima koji su nekada poznavali Jovana lično -
na kraju drške je bila pozlaćena krunisana glava ...
Svetodar je znao tačno - to sečivo dugo nije bilo kod Radana (jednom je ostao u telu njegovog
neprijatelja). Dakle, danas je u odbrani, zgrabio oružje ubice? .. Ali kako se ono našlo u rukama
nekoga tuđinca!?. Može li neko od onih koje je znao da izda delo Vitezova Hrama, za koje su svi
oni živeli? Svetodar u to nije verovao. Znao je te ljude, kao samog sebe. Niko od njih nije mogao
pasti ovako nisko na nivo nitkova. Njih je bilo moguće ubiti, ali je bilo nemoguće doći do izdaje.
U tom slučaju - ko je osoba koja je bila u vlasništvu ovog konkretnog bodeža?!.
Radan je ležao nepomičan i miran. Sve zemaljske brige i gorčine ostavio je zauvek ... osnaženo
tokom godina, opušteno lice, ponovo podseća na radosnog mladog Radana, koga je toliko volela
Zlatna Marija, i koga je voleo svim svojim srcem mrtvi brat Radomir ... Opet su bili sretni i svetli,
ponovo je njegov um bio srećan i miran ...
Svetodar je bio na kolenima, bez reči. Njegovo mrtvo telo samo se blago ljuljalo sa jedne na drugu
stranu, kao da pomaže samom sebi da preživi, ovaj podli udarac ... Evo, u istoj pećini, pre osam
godina ubijena je Magdalena ... I sada je ostao poslednji čovek iz porodice, ostao je sasvim sam.
Radan je bio u pravu - ovo mesto je upilo previše krvi njihove porodice ... Nije ni čudo da su čak
i potoci obojeni crveno ... kao da mu kažu da ide ... I da se nikada ne vrati.

Tresla sam se u nekoj čudnoj groznici... Bilo je strašno! To je bilo apsolutno nedopušteno i nejasno
- mi sebe zovemou ljudima !!! I u stvari, trebalo bi da postoji negde granica ljudske zlobe i izdaje?

- Kako ste mogli da živte sa tim toliko dugo, Sever? Svih ovih godina, znajući ovo, kako ste uspeli
da ostanete tako mirni!?

On se samo nasmejao, nažalost, nije odgovorio na moje pitanje. I ja sam iskreno iznenađena, jer
hrabrost ovog divnog čoveka, otkriva novu stranu njegove posvećenosti i napornog života ... i
neukrotivu čistu dušu ...

- Nakon ubistva Radana je prošlo još nekoliko godina. Svetodar će osvetiti njegovu smrt, pronalaći
ubicu. Kako je i on sam sumnjao, to nije bio jedan od Vitezova Hrama. Ali oni nikada nisu ni
saznali, od kog je zaista taj čovek bio poslat.. Samo jedna stvar je bila poznata - pre ubistva Radana,
takođe je podlo ubijen veličanstven, svetli Vitez, koji je bio sa njima od samog početka. Samo da
bi uzeli njegov ogrtač i oružje, i da se stvori utisak da su Radana ubili njegovi ...

Ovi gorke događaji i gubici otrovali su dušu Svetodara. Imao je samo jednu utehu - to je čista,
prava ljubav ... Njegove slatke, nežne Margarite ... Bila je to divna katarska devojka, sledbenik
učenja Zlatne Marije. I ona je podsećala na Magdalenu ... Imala je istu dugu zlatnu kosu, mekoću
i sporost pokreta, jednostavnu nežnost i ženstvenost svog lica.
Godinu dana kasnije su dobili devojčicu. Ona se zvala Marija..
Kao što je obećao Radanu, malu Mariju su odveli kod dragih hrabrih ljudi - Katara - koje je
Svetodar vrlo dobro znao i kojima je verovao. Oni su obećali da će paziti Mariju kao svoju ćerku,
koliko god ih to koštalo, i šta god im uradili ili im pretili. Od tada,tako je i bilo, čim je rođena u
liniji Radomira i Magdalene nova beba, data je na obrazovanje ljudima, koje nije znala, niti imala
pojma o njima "sveta" crkva. I to je učinjeno kako bi spasili njen život da joj se pruži mogućnost
da ga živi do kraja. Bez obzira koliko srećan ili tužan može biti ...
- Kako su mogli da daju svoje dete, Sever? Da li su je njeni roditelji ikada videli opet ..? - Pitala
sam u šoku.
- Pa, zašto je ne bi videli? Videli su. Samo sudbina se kod svakog odvija drugačije ... Kasnije,
jedan od roditelja je živeo u blizini, naročito majka. A ponekad je bilo slučajeva, da su oni
organizovali te iste ljude koji su podizali njihovo dete. Različiti su životi... Samo jedna stvar se
nikada nije promenila - sluge crkve nisu prestajale da idu po njihovom tragu poput lovačkih pasa,
ne propuštajući ni najmanju priliku da ubiju roditelje i decu koji su nosili u sebi krv Radomira i
Magdalene, žestoko mrzeći zbog toga, čak i malo, tek rođeno dete ...
- Koliko često su ginuli - ti potomci? Da li je neko preživeo i živeo svoj život do kraja? Da li ste
im pomogli, Sever? Da li su pomogli Meteori?.. - Ja sam ga bukvalno zasipala rafalom pitanja, ne
uspevajući da zaustavim svoju goreću radoznalost.
Sever je za trenutak zaćutao, a onda je rekao tužno:
- Pokušali smo da pomognemo ... ali mnogi od njih nisu želeli. Mislim da, vest o njegovom ocu,
koji je poslao svog sina u smrt, živi vekovima u njihovim srcima ne opraštajući nam i ne
zaboravljajući. Bol može biti teška, Isidora. Ona ne oprašta greške. Posebno one koje se ne mogu
popraviti ...
- Da li znate još nekog od ovih čudesnih potomaka Sever?
- Pa, naravno, Isidora! Mi smo sve znali, samo nismo sve videli. Neke od njih, mislim, znala si i
ti. Ali, da li bi dozvolila prvo da završim oko Svetodara? Njegova sudbina je bila teška i čudna. Ti
ćeš biti zainteresovana da čuješ o tome? - Samo sam klimnula glavom i Sever je nastavio... - Posle
rođenja njegove divne devojčice, Svetodar je odlučio da konačno ispuni želju Radana ... Pamtiš li,
umirući, Radan mu je rekao da ode kod bogova?
- Da, ali da li je to bilo ozbiljno ?! .. Kakvim "bogovima" je on mogao da ga pošalje? Na Zemlji
odavno nema živih bogova! ..
- Nisi u pravu, prijatelju moj ... Možda oni i nisu baš ono što ljudi misle o bogovima, ali na Zemlji
je uvek neko ko privremeno zauzima to mesto. Neko pazi, da zemlja ne stigne na ivicu i da ne
dođe do njenog strašnog i preranog kraja. Svet se još nije ni rodio, Isidora, ti to znaš. Zemlji je i
dalje potrebna stalna briga. Ali, ljudi ne bi trebalo da znaju za to ... Oni su dužni da biraju sami. U
suprotnom, napraviće se samo šteta. Dakle, Radan nije bez razloga slao Svetodara onima koji
gledaju. Znao je da sam Svetodar nikada neće otići. Da pokuša da ga spasi, da ga zaštiti od nesreće.
Svetodar je u stvari bio direktni potomak Radomira, njegov prvenac, sin. On je bio najopasniji od
svih, jer mu je bio najbliži. I ako bi ga ubili, niko ne bi nastavio ovaj divni i svetli Rod.
Oprostivši se sa svojom slatkom, blagom Margaretom, i zagrlivši poslednji put malu Mariju,
Svetodar je otišao na veoma dalek i težak put ... u nepoznatu severnu zemlju, gde je živeo onaj
kome ga je poslao Radan. A koga su zvali - Putnik ...
Prošlo je dosta godina pre nego što se Svetodar vratio kući. Vratio, da bi poginuo ... Ali on je živeo
pun i divan život ... Stekao znanje i razumevanje sveta. Pronašao je to, za čim je tako dugo i teško
išao ... hteo sam da ti ih pokažem, Isidora ... ja ću ti pokazati Isidora, što nikome i nikada nisam
pokazivao.

Prostor je ispunila hladnoća , kao da sam iznenada utonula u večnost ... Osećaj je bio neobičan i
čudan - u isto vreme odisao je radošću i strahom ... Osećala sam se kao mala i beznačajna, kao da
me neko mudar i ogroman u isto vreme gleda, pokušavajući da shvati ko se usudio da remeti njegov
mir. Ali ovo osećanje je ubrzo nestalo, a postojala je samo velika i duboka, "topla" tišina ...
Na smaragdnoj, beskrajnoj livadi, prekrštenih nogu, okrenuti jedno ka drugome sedela su dva
čoveka ... Sedeli su, zatvorenih očiju, bez reči. Ipak, bilo je jasno - rekli su. Shvatila sam - govorili
su mislima ...
Srce mi lupa, kao da će da iskoči .. Pokušavam da se nekako smirim i saberem, da ni na koji način
ne sprečim ovo prikupljanje, ušavši u tajanstveni svet ljudi, gledala sam bez daha, starajući se da
zapamtim u duši njihova lica, jer se - ovo neće ponoviti. Osim Severa, niko mi neće pokazati sve
što je tako usko povezano sa našom prošlošću, sa našom patnjom, i sa našom ne predajućom
Zemljom ...
Jedan od njih mi je izgledao veoma poznato, i, naravno, posle zagledanja, odmah sam prepoznala
Svetodara ... Nimalo se nije promenio, samo mu je kosa kraća. Ali njegovo lice je bilo isto mlado
i sveže kao onog dana kada je napustio Monsenjur ...
Drugi je takođe bio relativno mlad i veoma visok (što se moglo videti čak i kada sede). Njegova
duga, bela kosa pada preko njegovih širokih ramena, sija na suncu kao čisto srebro. Ova boja je
bila veoma neobična za mene - Izgledala je nerealno ... Ali najviše od svega bila sam pogođena
njegovim očima - duboke, mudre i veoma velike, one su isijavale čistu srebrnu svetlost ... kao da
je neko velikodušno rasuo bezbroj srebrnih zvezda ... Lice neznanca je bilo jako i istovremeno
dobro, sabrano i otresito, kao da je živeo istovremeno, ne samo naš zemaljski, već i neki drugi,
stran život ...
Ako sam dobro shvatila, to je bio taj koga je Sever nazvao Putnikom. To, kako su bili obučeni...
obojica su bili u belo crvenoj haljini, dugoj, obavijenoj gustom, uvrnutom, crvenom vrpcom.

Svet oko ovog neobičnog para je lagano menjao svoj oblik, kao da su sedeli u nekom zatvorenom
prostoru vibrirajući, dostupnom samo njima. Vazduh je okolo odisao svežinom i mirisom šumskog
bilja, borova i malina ... Polako, povremeno je lagani povetarac milovao sočnu visoku travu ...
Zemlja je ovde bila izuzetno bezbedna, čista i dobra, bez svakodnevnih briga, tu nije prodrla
ljudska zloba, kao da ne bi uspeo tu da kroči lažljivi, nestabilni čovek ...

MARIJA MAGDALENA I ISUS ----sedmi deo

Iz knjige Svetlane Levašov - Otkrovenje, delovi koji se odnose na Mariju i Isusa..
Dusan Mitrovic
25 mins

MARIJA I RADOMIR
MARIJA MAGDALENA I ISUS ----sedmi deo
Iz knjige Svetlane Levašov - Otkrovenje, delovi koji se odnose na Mariju i Isusa..

Dva čoveka razgovaraju i smeškaju se jedan drugom. Prvi koji progovara je Svetodar.
- Hvala, Putnik ... Neću moći ponovo da dođem, znaš. Idem kući. Ali pamtim sve tvoje lekcije, i
predaću ih drugima. Ti ćeš uvek živeti u mom sećanju, kao u mom srcu. Doviđenja.
- Idi u miru, sine svetlih ljudi - Svetodar. Drago mi je što sam te upoznao. I tužan sam što se
pozdravljam sa tobom ... ja sam ti dao sve, što si u stanju da shvatiš ... A šta si ti u stanju da daš
drugima. Ali, to ne znači da će ljudi želeti da uzmu to što želiš da im kažeš. Zapamti, znajući,
čovek je lično odgovoran za svoj izbor. Ne bogovi, ne sudbina - samo sam čovek! I dok on ne
razume - Zemlja se neće promeniti, neće biti bolje ... Lagan ti bio put kući, posvećeni. Neka te
čuva tvoja vera. I da ti pomogne da sačuva naš Rod ...

Vizija je nestala. I svuda okolo je bilo prazno i osamljeno. A staro toplo sunce tiho je nestalo iza
crnih oblaka ...
- Koliko vremena je prošlo od dana kada je Svetodar napustio svoj dom, Sever? Stvarno sam
mislila da je otišao za dugo, možda čak i do kraja života? ..
- On je i ostao sav svoj život, Isidora. Šest dugih decenija.
- Ali izgleda vrlo mlad?! Dakle, on je takođe uspeo da živi dugo, bez starenja? Znao je tajnu? Ili
ga je to naučio Putnik?
- To ne mogu da ti kažem, moj prijatelju, jer ja ne znam. Ali ja znam još nešto - Svetodar nije imao
vremena da nauči ono, čemu ga je učio godinama Putnik - nije mu bilo dozvoljeno ... ali mogao je
da vidi nastavak svoje čudesne vrste - malog praunuka. Uspeo je da pomene njegovo pravo ime.
To je dalo Svetodaru retku priliku - da umre srećan ... Ponekad je to dovoljno da se život ne čini
uzaludnim, zar ne, Isidora?
- I opet - sudbina bira najbolje .. Zašto je njemu bilo suđen život da uči!? Zašto je ostavio svoju
ženu i dete, ako je sve bilo uzalud? Ili je to imalo neko veliko značenje, koje još uvek ne mogu da
shvatim, Sever?
- Ne ubijaj se, Isidora. Razumeš savršeno - pogledaj u sebe, jer odgovor je, ceo život boriti se,
znajući da nećeš biti u stanju da pobediš - ne možeš ni pobediti. Ali može li drugačije ..? Čovek
ne može, nema pravo da odustane, da dozvoljava mogućnost gubitka. To nije uzalud. - Čak i ako
to nisi ti, već neko drugi, ko bi se nakon tvoje smrti upalio tvojom hrabrošću i bio hrabar. Samo,
zemaljski čovek još nije dovoljno zreo da može to da shvati. Za većinu ljudi, borba je zanimljiva
samo dok oni ostaju živi, ali nijedan od njih nije zainteresovan za ono što će se desiti posle. Ljudi
još nisu u stanju da "žive za potomstvo", Isidora ...
- Tužno je ako ste u pravu, moj prijatelju ... Ali, to se neće promeniti danas. Dakle, vraćajući se
starom, da li možete da mi kažete, kako je okončao život Svetodar?

Sever je zastao na trenutak, ali gotovo odmah nastavi.

- Posle dugih i teških godina usamljenog lutanja, Svetodar se konačno vratio kući u svoju voljenu
Oksitaniju ... gde ga je čekao sada, nepopravljiv gubitak. Davno je preminula njegova slatka nežna
žena - Margareta, ne dočekavši da podeli sa njim svoj težak život ... Nije našao ni svoju divnu
unuku Taru, koju im je podarila ćerka Marija ... i praunuku Mariju, koja je umrla pri rođenju
njegovog praunuka, pre samo tri godine, kada se pojavio na svetlosti dana. Previše je toga bilo
izgubljeno ... to je bio pretežak teret koji ga je pritiskao, ne dozvoljavajući mu da uživa u ostatku
svog života ... Pogledaj ih, Isidora ... Oni stoje tako, da možeš da ih prepoznaš.

Opet, pojavila sam se tamo, gde su dugo vremena živeli mrtvi, koji su postali dragi mom srcu ...
Gorčina tera moju dušu u ćutanje, ne dozvoljavajući mi da komuniciram sa njima. Nisam mogla
da im se obratim rečima, nisam mogla da im kažem kako su hrabri i divni ...
Na samom vrhu visoke kamene planine stajalo je troje ljudi ... Jedan od njih je bio Svetodar, on je
izgledao veoma tužno. Pored, oslanjajući se na njegovu ruku, bila je veoma lepa mlada žena, a iza
nje mali plavi dečak, koji je pritiskao na grudi veliki pregršt sjajnog divljeg cveća.
- Kome si to nabrao, Belajaruška? - nežno je pitao Svetodar.
- Pa, kako kome?!. - iznenadio se dečak, i odmah je podelio buket na tri jednaka dela. - Ovaj ovde
za - mamu ... A ovaj je za milu baku Taru, a ovaj - za baku Mariju. Da li je to u redu, dedice?
Svetodar nije odgovorio, samo je zagrlio dečaka na grudi. On je bio sve, što je njemu ostalo ... ovo
divno slatko detence. Nakon što je umrla na porođaju unuka Marija, koju Svetodar nikada nije
video, bebu je čuvala tetka Marsilja (koja je stajala pored njih) i otac, koga je Belojar jedva
zapamtio, jer se sve vreme borio negde.
- Je li istina da sada nikada nećeš otići od mene, dedice? Istina je, da ćeš ostati sa mnom, da ćeš
me učiti? Tetka Marsilja kaže, da ćeš živeti zauvek sa nama. Istina je, dedice?
Oči bebice su sijale kao svetle zvezde. Očigledno, pojava tako mladog i jakog dede donelo je detetu
veliko zadovoljstvo!
- Ne idem nigde, Belojaruška. Gde da idem, ako si ti ovde? .. Mi smo, u stvari, sada ćemo uvek
biti zajedno, zar ne? Ti i ja - to je tako velika sila .. Tako je!?
Mališa je bio oduševljen, i držao je svog novopronađenog dedu, kao da bi iznenada mogao nestati
kao što se iznenada pojavio.
- Ti stvarno ne ideš nigde, Svetodar? - Marsilja je pitala tiho.

Svetodar je samo tužno odmahnuo svojom glavom. A gde je trebalo da ide, kuda poći? .. To je bila
njegova zemlja, njegovi koreni. Ovde su živeli i umrli svi koje je voleo, koji su mu bili dragi. I
zapravo, on je došao kući.
U Monsenjuru je bio veoma srećan. Međutim, ne postoji nijedan koji je to zapamtio. Ali, tu su bila
njihova deca i unuci. Bio je Katar, koga je voleo svim svojim srcem i poštovao dušom. Vera
Magdalene je cvetala u Oksitaniji, kao nikada ranije, odavno je premašila njene granice! To je bilo
zlatno doba Katara. Njihovo je učenje moćno, nepobedivo, preplavilo zemlju, brišući sve prepreke
na svom čistom i pravom putu. Sve više i više novopridošlica je dolazilo da im se pridruži. I pored
svih pokušaja "crnih svetaca" Katoličke crkve da ih uništi, učenje Marije Magdalene i Radomira
preplavilo je svojom istinom svetla i hrabra srca, i sve oštroumne, otvorene novim mislima.
U najudaljenijim krajevima zemlje zabavljači su pevali divne pesme oksitanijskih trubadura,
otvarajući oči i um prosvetljenih, a "obične" ljude zabavljajući svojim romantičnim majstorstvom.
Oksitanija je cvetala kao lepi svetli cvet, upijajući vitalnu snagu svetle Marije. Izgledalo je da
nijedna vlast ne može da se suprotstavi ovom moćnom protoku znanja i svetlosti, i univerzalne
ljubavi. Ljudi su ovde još uvek obožavali njegovu Magdalenu. Kao da je još uvek živela u svakom
od njih ... Živela je u svakom kamenčiću, svakom cvetu, svakom zrnu ove divne, čiste zemlje ...

Jednog dana, šetajući kroz poznatu pećinu, Svetodar je naišao na nju, potresajući svoju dušu ... Tu,
u mirnom tihom uglu, je bila njegova divna majka - voljena Marija Magdalena .. Izgledalo je da
priroda nije mogla zaboraviti tu čudesnu, jaku ženu i, uprkos svemu, ona je stvorila njenu sliku.
Okrenuvši se, ugledao je Svetodar još jedno čudo - u drugom uglu pećine je statua njegove sestre!
Ona jasno podseća na kovrdžavu devojku kako stoji iznad nečega ... (Vesta stoji nad telom svoje
majke? ..) Svetodar se naježio! .. Činilo mu se da je počeo da ludi. Okrenuo se, i brzo izašao iz
pećine.
Kasnije, kada se oporavio malo od šoka, Svetodar je pitao Marsilju da li zna šta je on video. A kad
je čuo pozitivan odgovor, njegova je duša bukvalno zaridala suzama radosnicama - u toj zemlji,
zaista još uvek živi njegova majka - Zlatna Marija! Sama Zemlja Oksitanija je sazidala ponovo
ovu prelepu ženu - "oživela" je u kamenu njegovu Magdalenu ... Bilo je to pravo stvorenje ljubavi
...

Na mojim očima zablistale su suze ... I savršeno me nije bila sramota. Dala bih sve da mogu da
upoznam nekog od njih živog! .. Posebno Magdalenu. Kakva je čudesna, drevna magija gorela u
duši ove neverovatne žene, kada je ona stvorila svoje magične carstvo!? Carstvo, u kojem je
pravilo znanje i razumevanje, i koje je bilo okosnica ljubavi. Samo nije to ona vrsta ljubavi, o kojoj
raspomamljeno priča "sveta" crkva, unižujući ovu divnu reč do tačke kada više niko ne žele da je
čuje, i ta prekrasna i čista, istinska i hrabra, jedinstvena i čudesna ljubav, sa čijim se imenom rađaju
moćni i ... ime sa kojim su drevni ratnici hrlili u bitke ... sa imenom novog života koji se rađa ...
imenom koje se menja i koje osvetljava naš svet ... To je ta ljubav koju je nosila Zlatna Marija. Za
sve, ona je nosila svoj čisti svetli život, za svoju hrabrost i za ljubav. Ali, nažalost, to je bilo
nemoguće ... Živela je pre jednog veka. I ja nisam mogla biti, ona koja je nju poznavala.
Neverovatno duboka, svetla tuga iznenada me je preplavila, i gorke suze počele su da teku ...
- Kako si ti, moj prijatelju .. tebe muče tuđe tuge! - uzviknuo je iznenada Sever. - Molim te, smiri
se ...
On je nežno dotakao moju ruku, i postepeno je tuga nestala. Postojala je samo gorčina, kao da sam
izgubila nešto svetlo i skupo ...
- Ne smeš da se opustiš ... tebe čeka rat, Isidora.
- Recite mi, Sever, učenje Katara zovu Učenje Ljubavi Magdalene?
- Ovde nisi sasvim u pravu, Isidora. Učenjem Ljubavi su ga zvali neupućeni. Za one, koji su znali,
ono je nosilo sasvim drugačije značenje. Slušajte zvuk reči, Isidora: ljubav na francuskom zvuči -
Amor, zar ne? A sada podeli reč, odvoji od nje reč "a" ... dobija se a'mor (a'mort) - bez smrti ... To
je pravi smisao učenja Marije Magdalene - Učenje Bezsmrtnih. Kao što sam već rekao - to je
jednostavno, Isidora, ako se pravilno gleda i sluša ... A, za one koji ne mogu da čuju - Neka ostane
Učenje Ljubavi ... to je divno, takođe. Da, i malo istine u ovome i dalje ostaje.
Bila sam potpuno zatečena. Učenje Bezsmrtnih! .. Da'Arija ... Dakle, šta je učenje Radomira i
Magdalene! .. Sever me je iznenadio mnogo puta, ali se nikada nisam osetila toliko šokirana! ..
Učenje Katara me je privuklo svojim moćnim, magičnim moćima, i nisam mogla da oprostim sebi,
što nisam pričala o tome sa Severom ranije.
- Recite mi, Sever, da li je ostalo nešto od zapisa Katara? Mora da je ostalo nešto sačuvano? Čak i
ako ne sami Savršeni, nešto od učenika? Ja imam u vidu svoj sadašnji život i učenje?
- Žao mi je - ne, Isidora. Inkvizicija je uništila sve i svuda. Njeni vazali, po nalogu pape, čak su
poslati i u druge zemlje da unište svaki rukopis, svaki preostali deo brezove kore, koji bi mogla
naći ... Mi smo bili u potrazi za bilo čim, ali ništa se nije moglo spasiti.
- A, sami ljudi? Nije li moglo da ostane nešto iza ljudi koji bi to čuvali kroz vekove?
- Ne znam, Isidora ... mislim čak i ako je neko nešto imao, kakav takav zapis, da se promenio
tokom vremena. Čovek posle svega ima tendenciju da prekraja po svome ... A pogotovo ne znajući.
Dakle, malo je verovatno da je bilo šta sačuvano kao što je bilo. Šteta ... Međutim, mi smo sačuvali
dnevnike Radomira i Magdalene, ali to je bilo pre stvaranja Katara. Mada, mislim, učenje se nije
promenilo.

Dusan Mitrovic

4 hrs ·

MARIJA I RADOMIR
MARIJA MAGDALENA I ISUS ----osmi deo
Iz knjige Svetlane Levašov - Otkrovenje, delovi koji se odnose na Mariju i Isusa..

Hramom Sunca u Monsenjuru su nazivali specijalno izgrađen toranj, koji je u određenim

periodima dana propuštao kroz prozor direktnu sunčevu svetlost, čineći da hram u tom trenutku
izgleda zaista magično. A još je ta kula koncentrisala i intenzivirala energiju, što je za one koji
rade tamo u tom trenutku Katare, olakšavalo napetost i nije zahtevalo previše vremena za
posvećenost.
Ubrzo je došlo do neočekivanog i prilično zabavnog incidenta, nakon čega su Savršeni (a zatim i
ostali Katari) Svetodara počeli da nazivaju "ognjenim". I to je počelo tokom jednog od uobičajenog
zanimanja Svetodara, koji je, zaboravljajući se, potpuno otkrio svoju visoku energetsku suštinu...
Svi Savršeni su bili svedoci toga. I pojava ognjene suštine Svetodara izazvala je pravi šok uopšte
... zasut je hiljadama pitanja, od kojih na mnoge čak ni Svetodar nije imao nikakve odgovore.
Odgovor bi imao verovatno samo Putnik, ali je on bio dalek i nedostižan. Zato je Svetodar to morao
nekako objasniti prijateljima. Da li je uspeo ili ne - nije poznato. Tek od tog dana svi Katari su
počeli da ga zovu Ognjenim Učiteljem.

Postojanje Ognjenog Učitelja, istina, pominje se u nekim savremenim knjigama o Katarima, ali,
nažalost, ne i od nekoga ko je bio prisutan ... Očigledno, Sever je bio u pravu kada je rekao da ljudi
koji ne razumeju nešto, onda to dorade na svoj način .. . Kao što izreka kaže: "Čuo sam zvono, ali
ne znam gde je ..." Na primer, našla sam uspomene "poslednjeg Katara" Deoda Roše, koji kaže,
da je Ognjeni Učitelj bio neki Štajner(!?) ... Opet se, u Svetlost i Čistotu nasilno "ugurava" narod
Izraela ... koji nikada nije bio prisutan među Katarima.

Prošlo je dve godine. Mir i tišina su vladali u umornoj duši Svetodara. Dan je prolazio za danom,
i nosio dalje staru tugu ... Mali Belojar, činilo se, da raste ne danima već u satima, postaje pametniji
i smisleniji, nadmašujući sve svoje starije prijatelje, zbog čega je silno bio zadovoljan deda
Svetodar. Ali u jednom od tih srećnih, mirnih dana, Svetodar je iznenada osetio čudnu zabrinutost
... Njegov dar mu je rekao - u njegov mir stižu problemi ... Ništa se naizgled nije menjalo, ništa se
nije dogodilo. Ali zabrinutost Svetodara je rasla, trujući prijatne trenutke potpunog odmora.

Ponekad je Svetodar šetao sa malim Belojarem (svetovno ime mu je bilo - Frank) nedaleko od
pećine u kojoj je izgubio skoro celu svoju porodicu. Vreme je bilo divno - dan je bio sunčan i topao
- i noge same nosile su Svetodara da poseti pećinu ... Mali Belojar je, kao i uvek, brao divlje cveće
koje raste blizu, i praunuk i deda su došli do mesto gde će se pokloniti mrtvima. Možda je neko
nekada bacio kletvu na pećinu i njegovu porodicu, inače je nemoguće razumeti kako su izuzetno
nadareni, iznenada iz nekog razloga potpuno izgubili svoje osetljivosti, i to sve u ovoj pećini, i kao
slepi mačići, išli pravo u postavljenu zamku.

Veselo pevajući svoju omiljenu pesma Belojar iznenada stade, kao i uvek što se događalo, kada je
trebalo da uđe u poznatu pećinu. Dečak nije znao šta ga je izazivalo da se ponaša na taj način, ali
čim bi ušao - veselo raspoloženje mu negde ispari, i ostaje mu u srcu samo tuga ...

- Reci mi, deda, zbog čega su oni ovde ubijeni? Ovo mesto je veoma tužno, ja to
"čujem"...Hajdemo odavde ... deda! Meni se ovde ne sviđa ... Uvek mi miriše na tugu.

Mališa je stidljivo slegao ramenima, kao da, ipak, oseća neki problem. Svetodar se tužno nasmešio
i zagrlio dečaka i kada je krenuuo ka ulazu u pećinu, iznenada su se pojavila četiri nepoznata
čoveka.

- Niste dobrodošli sada, nepozvani. To je porodično mesto, i ovde je zabranjen ulazak strancima.
Idite s mirom. - rekao je tiho Svetodar.

On je odmah gorko zažalio što je poveo sa sobom Beloijara. Mališa je sa strahom držao svog dedu,
očigledno je osećao nešto loše.

- Pa, ovo jeste pravo mesto! .. - Drsko se smejao jedan od stranaca. - Nismo došli ništa da tražimo
...
Počeli su da opkoljavaju nenaoružani par, očigledno još ne pokušavajući da im se približe.

- Pa, Đavolji sledbeniče, pokaži nam svoju moć! - hrabrio je "svete ratnike". - Šta? ne pomaže ti
tvoj rogati gospodar?

Stranci su namerno sebe ljutili, pokušavajući da ne pokazuju strah, pošto su o neverovatnim

moćima Ognjenog Učitelja očigledno dovoljno čuli.

Levom rukom je Svetodar lagano gurnuo dete iza sebe, a desnom je blokirao ulaz u pećinu.
- Upozorio sam vas ... ostalo je na vama - oštro je rekao. - Odlazite, i ništa loše vam se neće
dogoditi.

Četiri izazivača su čudno zakokodakala. Jedan od njih, visoki, izvukao je uzan nož, naglo
zamahnuo, i krenuo na Svetodara ... I onda, Belojar uplašeno vrisnu, otrgnuo se iz ruke svog dede,
pođe na čoveka sa nožem, i poče da ga udara kamenom po kolenima. Neznanac je zaurlao od
bolova, i kao muvu, odbacio dečaka od sebe. Ali problem je bio što su pridošlice i dalje stajale na
ulazu u pećinu ... I stranac je bacio Belojara prema ulazu ... Tanko završtavši, dečak se prevrnuo
preko glave, i kao svetla lopta poleteo u ambis .. . Trajalo je to je samo nekoliko kratkih sekundi i
Svetodar nije imao vremena ...

Zaslepljen bolom, on je posegnuo da udari tog čoveka - on nije pustio nikakav zvuk, poleteo je
kroz vazduh nekoliko koraka i udarivši glavom o kameni zid, skliznuo na kameni pod. Njegovi
drugovi, videvši takav tužni kraj svog vođe, uleteli su u pećinu. Zatim je Svetodar napravio još
jednu grešku ... Želeći jedino da vidi da li je Belojar živ, približio se previše blizu ivice, i samo za
trenutak okrenuo glavu od ubica. Odmah je jedan od njih, kao munja skočio iza njega, i udario ga
u leđa oštrim udarcem ... Telo Svetodara poletelo je u provaliju iza malog Belojara ... Sve je bilo
gotovo. Nije bilo više šta da se vidi. Podli "ljudi", gurajući jedan drugog, brzo su utekli iz pećine
...

Nešto kasnije, na litici na ulazu pojavila se plava mala glava. Dete se pažljivo popelo na ivicu, i
videvši da nikoga nema unutra, zaplakalo gorko ... Čini se, da su divlji strah i prezir, a možda i
modrice, rezultirali vodopadom suza ... On je gorko plakao i dugo, ljuteći se na sebe i osećajući da
ako bi deda to mogao da čuje ... da bi to moglo da ga vrati i spase ...

- Rekao sam - Ova pećina je zlo .. Ja sam rekao ... Rekao sam ti! - suzdržano plačući, pričao je
mališa - Zašto me nisi slušao! I šta sad da radim? .. Gde ja sada da idem? ..

Suze su tekle u groznom blatnjavom potoku, cepajući malo srce ... Belojar nije znao da li je živ
njegov voljeni deda ... Nije znao da li će se vratiti loši ljudi? Njemu je to divljaštvo bilo strašno. I
nije bilo nikoga da ga uteši ... nikoga da ga zaštiti ...

Svetodar je ležao nepomično na dnu dubokog rascepa. Njegove široko otvorene, jasne plave oči,
ne vide ništa, gledaju u nebo. Otišao je daleko, daleko, gde ga čekaju ... Magdalena i voljeni otac
sa dobrim Radanom ... i sestra Vesta ... i njegov blaga, nežna Margareta sa kćerkom Marijom ... i
nepoznata unuka Tara ... i sve u svemu, oni su ubijeni braneći svoj dom i ljubljeni svet od neljudi
koji sebe nazivaju ljudima ...
Ali ovde na zemlji, u usamljenoj praznoj pećini, na okruglom kamenu, sedeo je pogrbljen čovek
... On je izgledao još sasvim mali. I veoma uplašen. Gorko, plače histerično, on besno tuče
pesnicama, ljutitim suzama se zaklinje detetova duša da će doći dan, kada će on odrasti, a onda će
on popraviti "pogrešan" svet odraslih ... da bude veseo i dobar! Ovaj mali čovek je bio
Belojar...veliki potomak Radomira i Magdalene. Mališa, izgubio se u svetu velikih ljudi, plačući
čovek ...

MARIJA I RADOMIR
MARIJA MAGDALENA I ISUS ----deveti deo
Iz knjige Svetlane Levašov - Otkrovenje, delovi koji se odnose na Mariju i Isusa..

Sve što sam čula od Severa ponovo je preplavilo moje srce tugom ... Opet i opet sam se zapitala -
Nije li to nenadoknadiv gubitak .. Zar stvarno ne postoji način da se oslobodi svet zla i pakosti!?.
Sva ova strašna mašina globalnog klanja tera krv u vene, i ne ostavlja nadu za spasenje. Ali u isto
vreme, snažan tok životodavne moći tekla je mojom ranjenom dušom, u svaku ćeliju, i svaki dah
tera u borbu protiv izdajnika, kukavica i baraba! .. Oni koji su ubijali čiste i hrabre, ne oklevaju,
na bilo koji način žele da unište svakoga ko bi mogao biti opasnost po njih ...
- Recite mi više, Sever! Recite mi, molim vas, o Kataru ... Kako su živeli bez njihove zvezde
vodilje, bez Magdalene?
Ali, Sever je odjednom nekako postao uznemiren i napeto mi je odgovorio:
- Oprosti mi, Isidora, ali mislim da ću ti reći sve ovo kasnije ... ja ne mogu da ostanem ovde duže.
Molim te, drži se, prijatelju moj. Šta god da se desi -

Pokušavam da budem jaka ...

I nežno se rastavši, umesto njega je ušao "udarač" ... Na pragu je opet stajao Karaffa.
- Pa, Isidora, da li si odlučila nešto? - umesto pozdrava, Karafa je sam počeo - Nadam se da ćeš se
ove nedelje urazumiti i da neću morati da pribegnem najekstremnijim merama. Kažem ti iskreno
- ne želim da povredim tvoju prelepu ćerku, ali u suprotnom?. Ja bih bio srećan ako bi Ana
nastavila da studira i naučila nešto novo. Još uvek je suviše toplo-naivna u svojim delima i
kategorična u svojim zključcima, ali u njoj živi veliki potencijal. Može se samo zamisliti šta bi
mogla, ako joj se dozvoli da se pravilno usmeri! .. Kako gledaš na to, Isidora? Posle svega ovoga,
samo mi treba tvoj pristanak. A onda opet, vi ćete biti dobro.
- Osim što su mrtvi moj suprug i otac, zar ne, Vaša Svetosti? - ogorčeno sam pitala.
- Pa, to je bila neočekivana komplikacija (..!). Ali ipak, i dalje ostaje Ana, ne zaboravi!
- A zašto neko mora da mi "ostane" Vaša Svetosti .. Ja sam imala divnu porodicu, koju sam volela,
i ona je za mene sve na ovom svetu?! Ali ti si je uništio ... samo zbog "nepredviđenih
komplikacija", kako ste sami rekli! .. Da li to stvarni ljudi zaista nemaju nikakav značaj za vas!

Karaffa je mirno sedeo i tiho rekao:

- Ljudi mene interesuju toliko koliko su poslušni našoj svetoj Crkvi. Ili neki posebni i neobični
umovi. Ali oni se nalaze, nažalost, veoma retko. Uobičajena gomila me ne zanima uopšte! Ta
gomila malomislećeg mesa,nije dobra ni za šta više, osim da izvršava volju drugih i naloge drugih
ljudi, jer njihov mozak ne može da razume ni najprimitivniji istinu.

Čak i znajući Karaffu, osećala sam da mi u glavi tutnji od uzbuđenja ... Kako je moguće živeti,
misleći tako nešto?!.

- Pa, nadareni .. njih se bojite, Vaša Svetosti, zar ne? U suprotnom ih ne bi tako brutalno ubijali.
Recite mi, ako ih uvek na kraju spaljujete, onda zašto ih tako neljudski mučite pre nego što ih
odvete na vatru? Zar nije dovoljno za vas zverstva, koje činite, spaljujući žive te nesrećnike? ..

- Oni moraju da se pokaju i priznaju, Isidora! Inače, njihova duša nije čista, uprkos činjenici što
ću ih predati plamenu svete vatre. Moraju se odreći đavola u njima - potrebno je da se otarase svog
prljavog Dara! U suprotnom, njihove duše došle na Zemlju iz mraka, ponovo će uroniti u isti mrak
... I neće moći da ispune svoju obavezu - da prisajedine svoje pale duše Gospodu Bogu. Da li
razumeš ovo, Isidora?

Ne, ja nisam razumela ... jer je to bio pravi delirijum izuzetno ludog čoveka! .. Nedokučiv mozak
Karaffe je misterija za mene ... i shvatiti tu misteriju, mislim, niko nije mogao. Ponekad, sveti
Papa, činilo mi se, da je najpametnija i najobrazovanija osoba, koja zna mnogo više nego bilo koji
drugi dobro načitan i obrazovan čovek. Kao što sam ranije rekla, on je bio divan sagovornik, sijao
je svojim upornim i oštrim umom, kojim je potčinjavao svoje okruženje da padne ispred njega. Ali
ponekad ... ono što "izgovori" ne liči ni na šta normalno ili prijateljsko. Gde se nalazi u takvim
trenucima njegov redak um? ..

- Izvinite, Vaša Svetosti, pričate sa mnom! Zašto se pretvarate?!. O kakvom "Gospodu" govorimo?
I kojem Gospodu želite da prisajedinite duše ovih "grešnika"? U svakom slučaju, ne kažete uopšte,
u kakvog Gospoda vi uopšte verujete? Osim, naravno, ako verujete uopšte ...

Suprotno mojim očekivanjima - nije eksplodirao u besu ... već se samo nasmejao i glasom
nastavnika rekao:
- Vidiš, Isidora, čoveku nije nužan Bog, da bi verovao - gledao je moje zbunjeno lice, Karaffa se
smejao srdačno. - Zar nije smešno da čujete to od mene Isidora .. Ali istina je - to je istina, ali
shvatam da iz usta pape zvuči više nego čudno. Ali ponavljam - pravom čoveku ne treba Bog
...njemu je dovoljan drugi čovek. Uzmimo, na primer, Hrista ... On je bio samo veoma nadaren, ali
i dalje čovek! I on je mogao da hoda po vodi, da oživi polumrtve, pokazao je neke od "trikova",
pa smo ga - proglasili sinom Božjim (i zatim - gotovo Bogom), i sve je bilo upravo onako kao i
uvek - gomila, posle njegove smrti, srećno ide za svojim Spasiteljem... čak i bez razumevanja, što
je on to stvarno okajao za njih ... Kao što sam rekao ranije, ljudi nisu u stanju da upravljaju i
ispravno je njima upravljati, Isidora. Tek tada se u potpunosti mogu držati pod kontrolom.

- Ali nikada nećete biti u stanju da kontrolišete čitave narode .. Za to je potrebna armija, Svetosti!
A čak i pod pretpostavkom, da ste narode nekako podredili sebi, sigurna sam, opet bi bilo hrabrih
ljudi koji bi poveli za sobom ostale da povrate svoju slobodu.

- Potpuno si u pravu, madona - Karaffa klimnu glavom. - Narodi se ne pokoravaju dobrovoljno -

oni moraju biti pokoreni! Ali ja nisam ratnik, i ne volim da se borim. To stvara velike i nepotrebne
neprijatnosti ... Zato, kako bi se pokorili mirno, ja koristim vrlo jednostavan i pouzdan način - ja
uništavam njihovu istoriju ... Čovek bez istorije je ranjiv ... izgubi pamćenje predaka, ako nema
prošlost. Tada je, zbunjen i nesiguran, on postaje "čisto platno" na kojem mogu da napišem bilo
koju istoriju .. I verujte mi, draga Isidora, ljudi se tome raduju ... jer, ponavljam, ne mogu da žive
bez prošlosti (čak i ako oni sami ne žele to da priznaju). A kada ne postoji, oni uzimaju bilo koju,
da ne bi "visili" u neizvesnosti, što je za njih mnogo gore, nego bilo koja strana, izmišljena
"istorija".

- A da li stvarno mislite da niko ne vidi šta se stvarno dešava .. Uostalom, u svetu ima toliko
pametnih, talentovanih ljudi?! - sa indignacijom sam uzviknula.

- Pa, kako ne vide? Izabrani - vide, pa čak i pokušavaju da to pokažu drugima. Ali mi ih s vremena
na vreme "sustignemo" ... I opet sve dolazi na svoje mesto.

- Kao što ste "sustigli" onda porodicu Hrista sa Magdalenom? Ili danas - nadarene .. Kakvom se
to "bogu" se molite, Vaša Svetosti? Kakvom monstrumu, kome su potrebne sve ove žrtve!?

- Ako govorimo iskreno, ja se ne molim bogovima Isidora ... Živim razumom. A Bog treba samo
bespomoćnim i siromašnim duhom.
Ljudi ga koriste da ga mole - za pomoć, za prednosti ... da ... za sve moguće! Samo da oni sami ne
bi morali da se bore .. To su ljudi, Isidora! I oni kažu da mi vladamo! A ostalo je već pitanje
vremena. Zato vas molim da mi pomognete da dođem do tog dana, kada ću dobiti punu vlast u
ovom neznatnom svetu! .. Tada ćete videti, da se nisam šalio, i da mi se zemlja u potpunosti
pokorava! Ja ću napraviti od nje svoje carstvo ... O, samo mi treba vremena! .. A ti mi ga daj,
Isidora. Vi jednostavno do sada niste znali.

Ja sam u šoku gledala Karaffa, shvatajući da je on na delu mnogo opasniji nego što sam ranije
zamišljala. I znala sam da, on nema pravo da nastavi da postoji. Karaffa je papa koji ne veruju u
Boga svog !!! Bilo je gore nego što sam mogla da zamislim! .. Na kraju krajeva, mogu pokušati
nekako da razumem, kada čovek čini zlo zbog svojih ideala. To se ne može oprostiti, ali nekako
sam mogla da razumem ... Ali Karaffa je i o tome lagao! .. Lagao je o svemu....

- Da li znate nešto o Kataru, Vaša Svetosti .. - nisam se obuzdala, pitala sam ga - Prilično sam
sigurna da ste pročitali puno o tome. Bila je to divna vera, zar ne? Mnogo više istinita nego što
lažno hvali sebe vaša crkva! .. Bila je prava, a ne kao što je vaša današnja brbljiva ...

Mislim, (kao što sam to i činila često!) ja sam ga namerno ljutila, nesvesna posledica. Karaffa nije
imao namere da nas pusti ili da mu bude žao. Prema tome, ja sam sebi dozvolila ovu poslednju
bezopasnu zabavu ... Ali, kako se ispostavilo, nije se uvredio Karaffa ... On me je strpljivo slušao,
nesvestan mojih ispada. Onda je ustao i rekao tiho:
- Ukoliko ste zainteresovani za istoriju ovih jeretika - idite u biblioteku. Nadam se da se još uvek
sećate gde je? - Klimnula sam glavom - Naći ćete tamo mnogo zanimljivog ... Vidimo se, madonna.

Na samim vratima je stao.

- Usput ... Danas, možete razgovarati sa Anom. Večeras vam je na raspolaganju. - I, okrenuvši se
na peti, napustio je sobu.

Moje srce poskočilo naglo. Patim bez moje slatke devojčice! .. Tako želim da je zagrlim! .. Ali ne
valja se radovati previše brzo. Znala sam Karaffa. Znala sam da je najmanja promena u njegovom
raspoloženju, mogla poništiti sve vrlo jednostavno. Posle, u mislima se sabravši, pokušala sam da
se ne nadam previše "svetlom" obećanju Pape, i odmah sam odlučila da iskoristim dozvolu da
posetim bar jednom papsku biblioteku ...
Malo nakon toga zalutala sam u poznatim hodnicima, ali sam prilično brzo pronašla prava vrata
pritiskom na malu i elegantnu polugu, ušla u tu ogromnu, zapušenu do plafona sa knjigama i
rukopisanim svicima, sobu. Znala sam da Karaffa pažljivo proučava svaku, pa i ne mnogo značajnu
knjigu, svaki rukopis, koji je u ovom neverovatnom trezoru knjiga ...
Nisam se nadalada ću brzo u tom haosu naći materijal koji me interesuje, oslonila sam se na moj
omiljeni način "slepog gledanja" (to su jednom nazvali skeniranje) i odmah videla u desnom uglu,
gde je bila čitava gomila rukopisa ... debele i izvezene zlatnim koncem, kao da me pozivaju da
gledam na njih, da uronim u divan i meni nepoznat, mistični svet Katara, o kome nisam znala skoro
ništa ...
Moju pažnju je skrenula, gruba knjiga, izbledela i sama među mnogim knjigama i debelim
pozlaćenim spisima ... Gledajući naslovnu stranu, bila sam iznenađena da vidim nepoznato mi
pismo, ali koje se može pročitati pomoću poznatih jezika. To me je još više zanimalo. Pažljivo
sam uzela malu knjigu u ruke i razgledala, sela sam na slobodne knjige i počela "igru" ... Reči su
bile postavljenae neobično, ali su one bile iznenađujući tople, kao da je knjiga zaista sa mnom
razgovarala ... Čula sam mekan, nežan, vrlo umoran ženski glas, koji je pokušavao da mi ispriča
svoju priču ... ako sam dobro razumela, to je bio njen dnevnik.

- Moje ime je Esklarmond od Pereil ... ja - dete Svetlosti, "ćerka" Magdalene ... Ja - Katar. Verujem
u dobrotu i znanje. Kao moja majka, moj muž i moji prijatelji - tužno je zvučala priča neznanke. -
Danas, ja živim moj poslednji dan na ovom svetu ... Ja ne mogu da verujem .. Sluge Satane su nam
dale dve nedelje!. Sutra, u zoru, naše vreme ističe ...

Uzbuđenje mi je steglo grlo ... To je upravo ono što sam tražila - pravu priču svedoka !!! Onog ko
je iskusio užas i bol razaranja ... Ko je sam iskusio smrt rodbine i prijatelja. Ko je bio pravi Katar!
..
Opet, kao i u svemu drugom - Katolička crkva je besramno lagala. I to, kao što sam sada shvatila,
nije to radio samo Karaffa... Bacao je blato na druge, mrzeo zbog njihove vere, sveštenstvo (skoro
svo, po naređenju tadašnjeg pape) je u tajnosti od svih prikupljalo informacije o toj veri - najkraće
rukopise i najčitanije knjige ... Sve, što je (ubijanjem) bilo lako pronaći, koliko je to moguće
proučiti, i, ako je moguće, iskoristiti. Svim ostalima je besramno rečeno da je sva ta "jeres" spaljena
do poslednjeg lista, pošto u sebi nosi opasno učenje Đavola ...
Ovde je prava evidencija Katara !!! Zajedno sa ostalim "jeretičkim" bogatstvom ih besramno kriju
u jazbini "svetog oca" Pape, dok im je on nemilosrdno uništavao kuće, dok oni pišu. Moja mržnja
prema Papi porasla je i dobijala snagu svakim danom, iako se činilo, nije mogla biti jača ... Upravo
sada, dok vidim sve besramne laži i hladno, lukavo nasilje, moje srce i um bili su besni! .. Nisam
mogla spokojno da razmišljam. Iako tada, (čini se da je to bilo davno!), kada sam dospeka u ruke
kardinala Karaffa, obećala sam sebi da ni za šta na svetu ne podlegnem osećanjima ... da bih
preživela. Istina, nisam tada znala koliko će grozna i nemilosrdna biti moja sudbina ... Dakle, sada,
uprkos konfuziji i besu, ja nasilno pokušavam da se nekako vratim dnevniku i tužnoj priči ...

Glas koji sebe naziva Esklarmond je veoma tih, nežan i beskrajno tužan! Ali u isto vreme se oseća
da je neverovatno odlučan. Nisam je poznavala, tu ženu (ili devojku), ali nešto mi je bilo veoma
poznato u njenoj odlučnosti, krhkosti i propasti. I shvatila sam - to me je podsetilo na moju ćerku
... moju dragu, hrabru Anu ..!
I odjednom sam ludo želela da je vidim! Tu snažnu, tužnu neznanku. Pokušala sam da podesim tu
realnost ... Ta realnost je isprva nestala, ustupajući mesto do tada neviđenim slikama koje su došle
do mene iz svoje daleke prošlosti ... pravo ispred mene, u ogromnoj, slabo osvetljenom staroj sali
na širokom drvenom krevetu je ležala, još uvek veoma mlada, iscrpljena trudna žena. Skoro
devojka. Shvatila sam - ovo je Esklarmond. Na visokim kamenim zidovima dvorane stiskali su se
neki ljudi. Oni su bili veoma mršavi.Tiho su se došaptavali nešto, kao da su se plašili da će glasni
zvukovi oterati srećan kraj. Drugi su nervozno hodali od ugla do ugla, jasno zabrinuti za još
nerođeno dete, i za veoma mladu ženu na porođaju ...
Na čelu kreveta stajali su veliki čovek i žena. Očigledno, roditelji ili bliski srodnici Esklarmond...
Žena je bila oko četrdeset i pet godina stara, izgledala je vrlo mršavo i bledo, ali se držala nezavisno
i ponosno. Čovek je pokazivao svoje stanje otvorenije - on je bio uplašen, zbunjen i nervozan.
Beskrajno brišući znoj sa svog lica (iako je prostorija bila vlažna i hladna!), on nije krio nežnim
sklapanjem šaka, kao da okruženje nema nikakvog značaja za njega.
Pored kreveta, na kamenom podu, klečao je dugokosi mladić, svu pažnju bukvalno prikivajući za
mladu trudnicu. Ništa okolo ne videći i ne skidajući pogled sa nje, on joj je stalno nešto šapnutao,
očajnički pokušavajući da se smiri.
Zainteresovala sam se u pokušaju da vidim buduću majku, kada sam odjednom po celom telu
osetila strašan bol! .. I ja sam celim svojim bićem osetila kako teško pati Esklarmond! .. Očigledno,
njeno dete, koje je trebalo da se rodi, donosilo joj je čudnu bol na koju se još nije pripremila.

Izbezumljeno uhvativši ruke mladog čoveka, Esklarmond je tiho šapnula:

- Obećaj mi ... Molim te, obećaj mi ... uspećeš da ga sačuvaš ... Šta god da se desi ... obećaj mi ...

Čovek nije odgovorio, nežno joj je milovao tanke ruke, nikako ne nalazeći reči utehe.

- Treba da se rodi danas! ! On mora .. - Odjednom je očajnički plakala. - On ne može umreti sa

mnom .. Šta da radimo? Pa, reci mi, šta da radimo? !!

Lice joj je bilo neverovatno usko, ispijeno i bledo. Ali ni mršavost ni strašna iscrpljenost nije mogla
pokvariti rafiniranu lepotu ovog neverovatno nežnog i svetlog lica! Na njoj su sada žive samo oči
... čiste i velike, kao dva sivo-plava proleća, one su sijale beskrajnu nežnost i ljubav, ne dižući
pogled sa mladog čoveka ... I u dubini ovih divnih očiju vrebao je divlji, crni očaj ...
Šta je to bilo?! .. Ko su svi ti ljudi koji su došli do mene iz neke daleke prošlosti? Da li su to
Katari?! I da li je meni zbog njih potonulo srce, videvši kod njih neizbežan, strašan problem? ..

Majka mlade Esklarmond (sigurno je to bila ona) je očigledno uzbuđena do krajnjih granica, ali
je, koliko je mogla, pokušavala da to ne pokaže već potpuno iscrpljenoj ćerci, koja je ponekad čak
i "odlazila" od njih u neki svoj zaborav, ne osećajući ništa i ne reagujući ...

I samo je ležao sada anđeo, koji je napustio svoje umorno telo ... na jastucima, rasejani zlatno plavi
talasi blistave, duge, mokre kose, svilenkaste ... devojka, zaista, bila je vrlo neobična. Ona je sijala
čudnom, duhovnom, vrlo dubokom lepotom.

Do Esklarmond su prišle dve mršave, oštre, ali lepe žene. Približivši se krevetu, one su pokušale
da pažljivo ubede mladića da napusti prostoriju. Ali on nije odgovorio, samo je odmahnuo glavom
i vratio se ponovo mladoj ženi. Osvetljenje u sobi je bilo škrto - nekoliko dimljivih baklji visilo je
na zidovima sa obe strane, bacajući duge, njišuće senke. Soba je ipak bila svakako jako lepa ... U
njoj su ponosno visile sa zidova divne vezene tapiserije ... I visoki prozori su prošarani veselim
raznobojnim vitražom. Nešto će se veoma loše desiti sa domaćinima, soba koja je izgledala toliko
bogata sada je tako pusta i neudobna ...
Nisam mogla da razumem zašto me je ova čudna priča potpuno očarala!.? I šta je bilo najvažnije:
sama manifestacija? Neko od prisutnih tamo? Ili još nerođen mali čovek? .. Ne mogu da se odvojim
od vizije, čeznula sam da brzo saznam kako će se završiti ova čudna, svakako ne baš srećna, priča!
Odjednom, u papskoj biblioteci se zgusnuo vazduh - iznenada se pojavio Sever.
- O .. Osetio sam nešto i odlučio da se vratim tebi. Ali ja ne mislim da treba da gledaš ovo ... Ne
treba ti da čitaš ovu tužnu priču, Isidora. To će ti doneti samo još više bola.

- Znaš je .. Onda mi reci ko su ti ljudi, Sever? I zašto me toliko boli srce za njima? - pitala sam,
iznenađena njegovim savetom.

- To su Katari, Isidora ... Vaši omiljeni Katari ... noć pre spaljivanja - rekao je tužno Sever. - Mesto
koje ste videli - njihova je poslednja i najdragocenija za njih tvrđava, koja se održala duže od bilo
koje druge. To je Montsenjur, Isidora ... Hram Sunca. Kuća Magdalene i njenog potomstva ... jedan
od njih treba da se rodi.

-? ..

- Nemojte biti iznenađeni. Otac deteta je potomak Belojarov, i, naravno, Radomira. Njegovo ime
je Svetozar. Ili - svetlost zore, ako tako više volite. To je (kao i uvek do sada) veoma tužna i okrutna
priča ... Ja ne savetujem da je gledate, moj prijatelju.

Sever je bio koncentrisan i duboko tužan. I znala sam da mu vizija koju sam gledala tada, nije
donosila zadovoljstvo. Ali, uprkos svemu, on je, kao i uvek, bio strpljiv, topao i miran.

- Kada se to desilo, Sever? Da li želite da kažete da gledamo pravi kraj Katara?

Sever je zurio u mene, kao da žali .... Kao da ne želi da me povredi još više ... Ali ja sam istrajala
i sačekala odgovor, ne dajući mu priliku da oćuti.

- Nažalost, to je istina, Isidora. Iako bih voleo da vam odgovorim nešto radosnije ... Ono što sada
vidimo, to se desilo u 1244, u martu mesecu. Noću, kada je palo poslednje utočište Katara ...
Montsenjur. Držali su se već duže vreme, deset dugih meseci, smrzavajući se i gladujući,
zabrinjavajući vojsku Svetog pape i Njegovog Veličanstva, kralja Francuske. Bilo je samo stotinu
ovih vitezova-ratnika i četristo preostalih ljudi, među kojima su bili žene i deca, a od njih više od
dve stotine Savršenih. A napadača je bilo nekoliko hiljada profesionalnih vojnika, pravih ubica,
koji su dobili naređenje da unište neposlušne "jeretike" ... da nemilosrdno ubijaju nevine i
nenaoružane ... u ime Hrista. i u ime "svete" crkve.

MARIJA I RADOMIR
MARIJA MAGDALENA I ISUS ----deseti deo
Iz knjige Svetlane Levašov - Otkrovenje, delovi koji se odnose na Mariju i Isusa..

Gnevno mi lupa srce. Trudim se da ne podlegnem očaju i produžila sam da ispitujem Severa, mada
se još uvek nisam savladala, još uvek sam bila prisiljena da gledam bol i divljaštvo koje je donelo
strahote ... - Ko je bila Esklarmond? Da li znate nešto o tome, Sever?
- Ona je bila treća i najmlađa, ćerka poslednjih gospodara Montsenjura, Rajmonda i Korba de
Pereilei - tužno rekao je Sever. - Videla si ih u svojoj viziji. Sama Esklarmond je bila vesela,
privržena i voljena devojka. Ona je bila eksplozivna i pokretljiva, kao fontana. Njeno ime znači -
Svetlost sveta. Ali prijatelji su je od milja zvali "iskra", mislim, zbog njenog jakog i blistavog
karaktera. Samo je ne treba mešati sa drugom Esklarmondom - bila je u Kataru još jedna Velika
Esklarmond, Dame de Fua.
Velikom su je prozvali sami ljudi, zbog čvrstine i nepokolebljive vere, ljubavi i brige za druge, za
zaštitu vere i Katara. Ali, to je druga, iako veoma lepa, ali (opet!) veoma tužna priča. Esklarmond,
koju si "videla", u veoma mladom dobu je postala supruga Svetozara. I sada mu je rodila dete, čiji
je otac, na osnovu dogovora sa njom i sa svim Savršenima, bio dužan još tu noć da spreči udarac
na tvrđavu, kako bi je spasio. Što znači - da vidi svoju bebu samo nekoliko kratkih minuta... Ali,
kao što si već videla - dete se nije rodilo. Esklarmond je izgubila svest, i zbog toga se još više
uspaničio. Za dve nedelje, koje su, prema opštim procenama, bile sasvim dovoljne za rođenje
njegovog sina, su završile, a dete se iz nekog razloga nije rodilo ... Nalazeći se u savršenoj pomami,
izmoždena pokušajima, pošto se Esklarmond još nije porodila, oni su još uvek bili u stanju da
sačuvaju svoje dete od strašne smrti u plamenu vatre. Šta je on uradio, nerođeni maleni, da bi to
doživeo?!. Svetozar, koliko je mogao, pokušavao je da je smiri, ali ona nije slušala, uronila je u
očajanje i beznađe.
Opet sam videla istu sobu. Oko kreveta Esklarmond je bilo desetak ljudi. Stajali su u krugu, svi
obučeni isto u u tamno, sa raširenim rukama prema ženi na porođaju nežno ulivajući u nju zlatni
sjaj. Potok je postajao sve deblji, kao da su ljudi oko nje u nju izlivali vitalnu životnu snagu ...
- To su Katari, zar ne? - tiho sam upitala.
- Da, Isidoraa, to su Savršeni. Oni su joj pomogli da ustane, pomogli njenom detetu da se rodi.
Odjednom je Esklarmond divlje zavrištala ... i u istom trenutku, jednovremeno, čuo se vrisak bebe!
Na njenom mršavom licu pojavila se svetla radost. Ljudi su se smejali i plakali, kao da im se
odjednom desilo dugo očekivano čudo! Iako, verovatno, to je i bilo čudo? .. Na svet je stigao,
potomak Marije Magdalene, njihove voljene i poštovane zvezde vodilje! .. Svetli potomak
Radomira! Činilo se, da su, ispunivši prostoriju ljudi, potpuno zaboravili da u zoru idu na lomaču.
Njihova radost je bila iskrena i gorda! Po redu pozdravljajući novorođenče, oni su srećno
nasmejani, izlazili iz sobe, dok oko Esklarmond nisu ostali samo roditelji i njen muž, njeni
najomiljeniji ljudi na svetu.
Srećnih, zamagljenih očiju, mlada majka je pogledala dečaka, nije bila u stanju da izgovori ni reč.
Znala je da su ovi trenuci veoma kratki, jer mora da zaštiti novorođenog sina, njegov otac je morao
odmah da ga preuzme i pokuša da pobegnu iz tvrđave pre jutra. Pre nego što njegova jadna majka
izgori na lomači zajedno sa ostalima ....
- Hvala .. Hvala tebi na našem sinu! - ne krijući na umornom licu suze, prošaputa Svetozar. -
Radost moja bistrooka ... pođi sa mnom! Svi ćemo pomoći! Ne smem da te izgubim! Tvoj sin ne
zna, kako dobru i divnu majku ima! Pođi sa nama, Esklarmond! ..
On je molio, znajući šta će dobiti kao odgovor. On jednostavno nije mogao da je ostavi da umre...
Montsenjur je padao, ali im je trebalo dve nedelje, navodno da se pripreme za smrt. A zapravo su
očekivali rođenje potomka Magdalene i Radomira. I izračunali su da će posle njegovog rođenja
Esklarmond imati dovoljno vremena da ojača. Ali, očigledno, pravilnije je reći: "Mi verujemo, ali
sudbina je kakva jeste" ... tako je sama oštro odredila ... ne dozvoljavajući novorođenčetu da se
rodi sinoć. Esklarmond nije imala snage da pođe zajedno sa njima. I sada ona će da završi kratak,
ali veoma bogat život u strašnoj vatri "jeretika" ... On je tako želeo da spasi svoju voljenu, svetlu
devojčicu! ..
Meni je presušilo grlo - koliko mi je ova priča bila poznata .. Oni su su znali da će plamen vatre
odneti njihovu ćerku. Baš kao i ja, ja ću verovatno morati da gledam smrt moje voljene Ane ...
U kamenoj sali ponovo su se pojavili Savršeni - došlo je vreme pozdrava. Esklarmond je vrisnula
i pokušala da ustane iz kreveta. Noge su je izdale, nije želela da ih zadrži... Svetozar ju je uhvatio
... ne dozvoljavajući da padne i čvrsto stisnuto u poslednji zagrljaj.
- Vidiš, ljubavi moja, ne mogu da idem sa tobom .. - šapnula je tiho Esklarmond. - Ti idi! Obećaj
da ćete se spasiti. Obećaj mi, molim te! Ja ću te voleti i tamo ... I sina.
Esklarmond se rasplakala ... Htela je da izgleda hrabra i jaka! .. Ali krhko i nežno žensko srce je
popustilo ... Ona nije želela da oni ostanu! .. Ona nije ni stigla ni da upozna svog malog Vidomira!
Sve je bilo mnogo teže nego što je naivno pretpostavljala. To je bol koji nije predvidela. Bilo je
tako nehumano bolno !!! Konačno, poslednji put je poljubila svog malog sina, i onda ga pustila u
nepoznato ... Otišli su da žive. A ona je ostala da umre ... Svet je bio hladan i nepravedan. I nije
joj ostavljao mesto za ljubav ...
Ogrnuvši se u toplim ćebadima, četvorica jakih muškaraca je otišlo u noć. To su bili njeni prijatelji
Savršeni: Hugo, Amel, Puatevan i Svetozar (koji se ne pominju ni u jednom od originalnih
rukopisa, već se jednostavno kaže, da je ime četvrtog Savršenog ostalo nepoznato).... Esklarmond
je bila previše slomljena da pođe sa njima...Takva je bila njena sudbina, i morala je da je dočeka
uzdignute glave...
Spust, po kome su išla četri Savršena, bio je veoma opasan. Kamenje je bilo klizavo i skoro
vertikalno. I oni su se spuštali na konopcima vezanim oko struka, tako da u slučaju nezgode, svima
ostanu slobodane ruke. Svetozar je bio nezaštićen, jer je držao uz sebe vezano svoje dete, koje je
bilo napojeno makovim odvarom (da ne bi vrištalo) na širokim grudima svoga oca i spavalo. Da li
će saznati ikada ovaj mali momak, kakva je bila njegova prva noć u ovom okrutnom svetu? ..
Mislim, da će saznati.
Živeo je dug i složen život ovaj mali dečak, sin Esklarmonde i Svetozara, čija ga je majka, koja ga
je videla samo na trenutak, prozvala Vidomirom, znajući da će njen sin videti budućnost. Da će
postati divnim Vedunom ...
- Osporavan od crkve, kao ostali potomci Marije Magdalene i Radomira, završio je svoj život na
lomači. Ali, za razliku od mnogih, koji su otišli ranije, u momentu svoje smrti, on je imao tačno
sedamdeset godina i dva dana, i njega su na zemlji zvali Žak de Molej (Jacques de Molay) ...
poslednji Veliki Majstor Ordena Templara. I poslednja glava svetlog hrama Radomira i
Magdalene. Hrama Ljubavi i Znanja, kojeg nikada nije bila u stanju da uništi rimska crkva, jer je
uvek bilo ljudi, koji su ih čuvali u svojim srcima.
- (Templari su umrli oklevetani i mučeni od slugu kralja i krvoločne katoličke crkve, ali najveći
apsurd je činjenica da su oni umrli uzalud, jer su u vreme izvršenja kazne već bili pomilovani od
strane pape Klementa .. A taj je dokument nekako "izgubljen".! i niko ga nije video do 2002.
godine, kada je "slučajno" iznenada otkriven u vatikanskim arhivama pod brojem 217, umesto
"pravog" broja 218 ... a ime ovog dokumenta je - Pergament Šinona (Parchement of Chinon),
rukopis iz grada, u kojem je proveo poslednje godine svog zatočeništva i mučenja, Žak de Molej).
Bila sam šokirana, kao i uvek posle svake priče Severa ... Da li je mali tek rođen dečak čuveni Žak
de Molej?!. Koliko različitih legendi sam čula o tom misterioznom čoveku! .. Koliko je čuda
povezano sa njegovim životom!
(Na žalost, do današnjih dana nisu stigle čudesne divne legende o ovom čoveku ... Njega, kao i
Radomira, prikazali su slabim, kukavičkim i bezkarakternim majstorima "...)
- Možete li mi reći nešto o tome detaljnije, Sever? Da li je on bio toliko silan prorok i čudotvorac,
kako mi je rekao jednom moj otac? ..
Nasmešivši se zbog mog nestrpljenja, Sever klimnu glavom.
- Da, ja ću ti reći nešto o tome, Isidora ... Ja sam ga poznavao dugi niz godina. I mnogo vremena
razgovorao sa njim. Voleo sam tog čoveka ... i veoma sam nostalgičan za njim.
Pitala sam ga zašto mu nije pomogao u vreme izvršenja kazne? U tome nije bil smisla, jer sam
znala unapred odgovor.
- Vi - šta !! Viste razgovarali sa njim?!. Molim vas, da mi kažete o tome, Sever?!. - uzviknula sam.
Bila sam kao dete ... ali to nije bitno. Sever je znao koliko je važna za mene ta priča, i strpljivo mi
je pomogao.
- Ali ja bih da prvo saznam šta se desilo sa njegovom majkom i Katarom. Znam da su ubijeni, ali
ja bih volela da to vidim svojim očima ... Pomozite mi, molim vas, Sever.
Opet, realnost je iščezla, vraćajući me u Montsenjur, gde su živeli svoje poslednje sate divni hrabri
ljudi - učenici i sledbenici Marije Magdalene ...
Esklarmond je ležala mirno na krevetu. Njene oči su bile zatvorene, ona je izgledala kao da spava,
iscrpljena gubitkom ... Ali ja sam osećala - to je bila njena jedina zaštita. Samo je htela da bude
sama sa svojom tugom ... Njeno srce je beskrajno stradalo. Telo je odbijalo da je sluša ... Pre samo
nekoliko trenutaka, njene ruke držale su novorođenog malog sina, grlile svog muža ... ... Oni su
otišli u nepoznato. I niko nije mogao sa sigurnošću reći da li će oni moći da pobegnu od mržnje
"lovaca", koji su preplavili podnožje Montsenjura. ... Dvorac je bio poslednje uporište Katara,
posle njega ništa nije ostalo. Oni su doživeli potpuni poraz ... iscrpljeni od gladi i hladnoće, oni su
bili bespomoćni protiv kamene "kiše" katapulta, koja je od jutra do noći padala na Montsenjur.
- Recite mi, Sever zašto se Savršeni nisu zaštitili? Na kraju krajeva, koliko ja znam, niko bolje od
njih nije vladao "kretanjem" (mislim na telekinezu), "disanjem" i mnogim drugim veštinama. Zašto
su odustali?!
- Ovo ima više svojih razloga, Isidora. U prvom napadu krstaša Katari još uvek nisu odustali. Ali
nakon potpunog razaranja gradova Albe, Beziere, Minerve i Lavure, u kojima je ubijeno na hiljade
mirnih ljudi, crkva je osmislila plan koji prosto nije mogao da ne deluje. Pre napada, oni su saopštili
Savršenima, da ako se predaju, oni neće dirnuti ni jednog čoveka. I, naravno, Katar je odustao ...
Od toga dana počeli su da spaljuju po celoj Oksitaniji Savršene. Ljudi koji su posvetili čitav život
znanju, svetlosti i dobroti, spaljivani su kao otpad, pretvarajući lepu Oksitaniju u sprženu pustinju.
Vidi Isidora ... Vidi, ako želiš da vidiš istinu ...
Mene je oborio nesvagidašnji užas! .. Ono što mi je pokazao Sever, ne uklapa se u okvire
normalnog ljudskog razuma! .. To je bio pakao, ako je ikada stvarno postojao negde ...
Hiljade obučenih u sjajne oklope vitezova ubica masakriralo je hladnokrvno uplašene ljude - žene,
starce, decu ... Svi oni su pali od teških udaraca vernih slugu "praštajuće" katoličke crkve ...
Mladići koji su pokušali da se odupru, odmah su padali mrtvi, izbodeni dugim viteškim mačevima.
Svuda se čuo srcu razdirujući plač ... zaglušujući zvon mačeva. Vazduh je bio pun dima koji je
smrdeo na ljudsku krv i smrt. Vitezovi su nemilosrdno ubijali sve: bilo to novorođenče, za koje je,
moleći za milost, plakala njegova jadna majka ... ili je to bio nemoćni starac ... Sve su ih
nemilosrdno ubijali... u ime Hristovo !!! To je bilo svetogrđe. To je toliko divlje da prosto diže
kosu na glavi. Tresla sam se sva, ne shvatajući šta se dešava. Zaista sam želela da verujem da je
sve ovo samo san! Ovo u stvarnosti ne može biti! Ali, nažalost, to je bila stvarnost ...
Kako su mogli da objasne ove počinjene zločine? !! Kako je mogla rimska crkva da oprosti (???)
počiniocima tako strašnih zločina?!.
Čak i pre početka krstaškog pohoda, 1199.godine, Papa Inoćentije treći «milostivi», je rekao:
"Svako ko ispoveda veru u Boga, a ne poklapa sa crkvenom dogmom, mora biti spaljen bez
najmanjeg žaljenja." Krstaški rat u Kataru je nazvan "za stvaranje mira i vere!" (Negotium Pacis
et Fidei) ...
Na oltaru zgodan mladi vitez pokušao je da razbije lobanju jednog starijeg čoveka ... Čovek nije
umirao, a njegova lobanja nije popuštala. Mladi vitez je mirno i metodično nastavio da udara, dok
se čovek nije poslednji put konačno oglasio i u trajnom grču ućutao - njegova lobanja, nije izdržala,
prepolovila se ...
Obuzeta užasom jedna mlada majka je držala u rukama dete - nakon sekunde od njenih ruku ostale
su dve jednake polovine ... mala kovrdžava devojčica je plakala od straha, nudeći vitezu svoju
lutku - njenu najdragoceniju stvar ... glava lutke je pala lako, a iza nje se valjala po podu i glava
devojčice....
Ne mogu da podnesem više, plakala sam gorko, pala sam na kolena ... Da li su to ljudi!. Kako je
moguće nazvati takvo zlo ljudima?!.
(Spaljenoje 7.000 žitelja Beziera u crkvi Marije Magdalene 22. jula. Na imendan Zlatne Marije ...
Spalili su ih zajedno sa 222 Savršena. Sve u svemu, u gradu Bezier ubijeno je više od 20 000 ljudi,
što je u to vreme bilo svo stanovništvo grada. .. Po Bezieru je poznata čuvena fraza papskog legata,
kada su ga zbunjeni krstaši pitali kako da razlikuju hrišćane od nevernika. Legat je, bez griže
savesti rekao:? "Secite sve, Bog će ih razlikovati" ...)
Nisam želela da gledam dalje! .. U meni nije bilo više snage... Ali Sever je nemilosrdno nastavio
da pokazuje neke od gradova, sa njihovim crkvama ... Ovi gradovi su bili potpuno prazni, osim
hiljada leševa, bačenih direktno na ulice, i prolivene reke ljudske krvi, u kojima su se vukovi
utapali slaveći ... Užas i bol su mi zakovali ruke, ne dajući mi da dišem.
Šta su morali da osećaju "ljudi" koji su davali takve naloge ??? Pretpostavljam da ne osećaju ništa,
jer crna je njihova ružna bezobzirna duša. (Kralj Francuske, Filip Avgust i papa Inoćentije treći
mirno su posmatrali paljenje "nevernika", mislim, Katara ... U prevodu sa engleskog ime Pape
Inoćentije je nevin, bezopasan ... Zar to nije ironično? ..) Odjednom sam videla lep dvorac, zidove
koji su oštećeni katapultima, ali je dvorac ostao u velikoj meri netaknut. Celo dvorište je prepuno
leševa, utopljenih u bazene svoje i tuđe krvi. Svi su imali presečene vratove...
- To je Lavur (Lavaur), Isidora ... Vrlo lep i bogat grad. Njegovi zidovi su bili najbolje zaštićeni.
Ali poludeo od neuspešnih pokušaja krstaški lider Simon de Montfor pozvao je u pomoć svu rulju,
koju je mogao naći, i ... 15 000 se pojavilo na zov "vojnika Hrista", i napali su tvrđavu ... Nisu
mogli da izdrže nalete, Lavur je pao. Svi stanovnici, uključujući 400 (!!!) Savršenih, 42 trubadura
i 80 vitezova branitelja brutalno je palo od ruku "svetih" dželata. Ovde, u dvorištu, vidiš samo
vitezove koji su branili grad, i one koji su držali u rukama oružje. Osttale su zaklali, jednostavno
su ih ostavili da trunu na ulicama ... u podrumu grada nađeno je 500 sakrivenih ubijenih žena i
dece - oni su brutalno ubijeni tamo ... U dvorištu dvorca, neki ljudi su doveli okovanu lepu, dobro
obučenu mladu ženu. Okolo nje pijani kikot i smeh. Ženu su uhvatili za ramena i bacili je u bunar.
Iz dubine se odmah čuo prigušen jauk i zapomaganje. On je trajao dok ga krstaši, po naređenju
vođe, nisu dobro ispunili kamenjem ...
- Tu je bila jedna dama ... Žiralda, vladalac zamka i grada ... Bez izuzetka, svima je bila veoma
draga. Bila je nežna i ljubazna ... i nosila je u srcu svoje prvo nerođene dete. - žestoko je završio
Sever.
Onda je pogledao u mene, i očigledno je znao odmah - snage u meni jednostavno nije bilo više ...
Užas je odmah završio.
Sever mi je sa simpatijama prišao i video da sam još loše, i nežno mi stavio ruku na glavu. On je
milovao moju dugu kosu, tiho šapćući reči ohrabrenja. I polako je počeo da dolazi u mene život,
da se oporavljam od strašnih, nehumanih potresa ... U umornoj glavi uporno kruži roj
neizgovorenih pitanja. Ali sva ta pitanja sada izgledaju nevažna. Zatim, čekala sam šta će Sever
reći.
- Žao mi je zbog bola, Isidora, ali sam hteo da ti pokažem istinu ... da razumeš ... Da ne smatraš da
je Katar lako izgubljen ...
- I dalje ne razumem, Sever! Kao što nisam mogla da razumem vašu istinu ... Zašto se nisu borili
za život Savršeni!? Zašto nisu iskoristili ono što su znali? Na kraju krajeva, skoro svaki od njih
mogao je da istrebi celu vojsku! .. Pa, zašto su odustali?
- Možda je to, ono o čemu sam tako često razgovarao sa tobom, prijatelju moj ... Oni prosto nisu
bili spremni.
- Nisu bili spremni za šta? - po navici, eksplodirala sam. - Nespremni da spasu svoje živote?
Nespremni da spasu druge ljude!? Ali sve je to tako pogrešno .. Ovo je pogrešno! !!!
- Oni nisu bili ratnici, kako ih ti vidiš, Isidora. - Sever je to rekao tiho. - Oni nisu ubijli, verujući
da će svet biti drugačiji. Verujući da mogu da uče ljude da se promene ... Da ih nauče razumevanju
i ljubavi, da ih nauče dobrom. Oni su se nadali da će dati ljudima znanje ... ne svima, a nažalost,
to je bilo neophodno. Ti si u pravu da su Katari bili jaki. Da, oni su bili Savršeni i Magovi koji
poseduju ogromnu moć. Ali oni nisu hteli da se bore silom, radije su se borili snagom reči. To ih
je i uništilo, Isidora. Zato sam ti rekao, prijatelju moj, da oni nisu bili spremni. A ako želiš da
budemo vrlo precizni, ovaj svet nije bio spreman za njih. Zemlja, koja je poštovala silu. Ali Katari
su nosili ljubav, svetlo i znanje. A oni su došli prerano. Ljudi nisu bili spremni za njih ...
- Pa, šta je sa stotinama hiljada koji širom Evrope nose veru Katara? Njih su privukli svetlost i
znanje? Njih je, u stvari, bilo veoma mnogo!
- U pravu si, Isidora ... Bilo ih je mnogo. Ali šta je sa njima? Kao što sam ti rekao ranije, znanje
može biti vrlo opasno ukoliko dođe prerano. Ljudi moraju biti spremni da ga prihvate. Ne odupiru
se , i ne ubijaju. Inače im, ovo znanje ne pomaže. Ili još gore - stigavši u nečije prljave ruke, ono
će uništiti Zemlju. Žao mi je ako si uznemirena ...
- Pa ipak, ne slažem se sa vama, Sever ... Vreme, o kome vi govorite, nikada se neće vratiti na
Zemlju. Ljudi nikada neće misliti jednako. To je normalno. Pogledajte prirodu - svako stablo, svaki
cvet drugačiji je jedan od drugog ... A vi želite da ljudi budu isti .. Previše zla, previše nasilja je
pokazao čovek!. A oni koji imaju tamnu dušu, ne žele da rade i znaju, kada mogu prosto da ubiju,
ili možda samo da slažu da bi sproveli u delo ono što im je potrebno. Za svetlost i znanje se treba
boriti! I pobediti. To bi trebalo da je jasno svakom normalnom čoveku. Zemlja može biti divna,
Sever. Moramo samo da im pokažemo, kako ona može postati čista i lepa ...
Sever je ćutao, gledao me je. I ja, ponovo sam mislila o Esklarmond... Kako je ta devojka, još uvek
skoro dete, mogla da podnese takvu duboku tugu? .. Njena hrabrost je poražavajuća, izaziva
poštovanje i ponos. Ona je bila dostojna roda Magdalene.
I opet, moje srce je patilo za divnim ljudima čiji su životi prekinuti u toj crkvi, lažno oćekujući
"oprost"! I onda odjednom sam se setila reči Karafe "Bog će oprostiti sve, što se dešava u njegovo
ime"! .. Krv je stigla od takvog Boga ... i htela sam da pobegnem, samo da čujem i ne gledam šta
se dešava u "slavu" tog čudovišta! ..
Pred mojim očima je opet bila mlada, iscrpljena Esklarmond ... nesretna majka, izgubila je svoje
prvo i poslednje dete ... I niko nije stvarno mogao da objasni, za šta je to bilo korisno ... Za šta su
dobri i nevini, poginuli ... Odjednom, u salu je utrčao zadihan, mršavi dečak. Očigledno je ušao
pravo sa ulice, iz njegovog širokog osmeha izlazila je para..
- Madam, madam! Oni su se spasili !!! Dobra Esklarmond, na planini je vatra! ..Esklarmond je
skočila,ali njeno telo je bilo slabije nego što je jadnica mogla i da zamisli ... Ona je pala pravo u
naručje svoga oca. Raimond de Pereil uhvatio je laku kao pero, ćerku u naručje i istrčao napolje ...
I tamo, okupili su se na vrhu Montsenjur, svi stanovnici zamka. I sve oči su bile uprte u samo
jednom pravcu - ka snežnom vrhu planine Bidorti (Bidorta) gorela je velika vatra .. što je značilo
-! Četiri preostala begunca dostigla su željenu tačku !!! Njen hrabri muž i novorođeni sin su spaseni
iz kandži inkvizicije i mogu sretno da nastave svoje živote.
Sada je sve bilo u redu. Sve je bilo dobro. Znala je, da su bezbedni, njeni najmiliji su živi. I ona je
stvarno bila srećna - sudbina se na nju nije sažalila, ... pustila ju je tiho u smrt.
U zoru su se svi Savršeni i Katari okupili u hramu Sunca, da poslednji put uživaju u njegovoj
toplini pre odlaska u večnost. Ljudi su bili iscrpljeni, smrznuti i gladni, ali svi su bili nasmejani ...
Najvažnije je urađeno - potomak Zlatne Marije i Radomira je živ, a postojala je nada da će jednog
dana neko od njegovih dalekih praunuka obnoviti ovaj monstriozno nepravedan svet, i niko neće
morati više da strada. Iz uskog prozora, došao je prvi zrak sunca! .. On se spojio sa drugim, trećim
... I u samom centru kule raširio se zahvativši zlatni stub. On se sve više i više širio, pokrivajući
sve u zamku, dok sve prostorije nisu bile okupane zlatnim sjajem. Bilo je to zbogom ... Montsenjur
im je rekao zbogom, ljubazno ih sprovodeći u drugi život ...
U međuvremenu, na dnu, u podnožju planine, dizala se ogromna i zastrašujuća vatra.
Više od dve stotine Savršenih počelo je sporo i svečano da ide niz klizavu i veoma strmu kamenu
stazu. Jutro je bilo vetrovito i hladno. Sunce je izašlo iza oblaka na kratko... da konačno pomiluje
svoju voljenu decu. Njihov Katar će umreti ... I opet su se preko neba navukli olovni oblaci. Oni
su bili sivi i neprijateljski. I strani. ... Na planini Montsenjur još uvek je stajao poslednji sneg.
Ispod je hladni mali čovek promuklo vikao na krstaše, naredio da se više drveća stavi u vatru.
Plamen iz nekog razloga nije planuo, ali je mali čovek želeo da se napravi plamen do samih nebesa!
.. On ga je zaslužio, on je čekao ovog dugih deset meseci, a sada je došao taj trenutak! Juče je
želeo još da se vrati kući. Ali bes i mržnja prema Kataru je pobedila, i sada je hteo samo jednu
stvar - da vidi kako će konačno završiti i poslednji Katari. To su poslednja deca đavola! .. I tek
tada, kada od njih ostane samo gomila vrelog pepela, on će mirno otići kući. Ovaj mali čovek je
bio gospodar grada Karkasona. Njegovo ime je Hjug de Arsi (Hugues des Arcis). Delao je u ime
Njegovog Veličanstva, kralja Francuske, Filipa Avgusta.
Katari su se spustili već znatno niže. Sada su se kretali u dve sumorne kolone. Krstaši su ćutali,
smrknuto gledajući povorku mršavih, izgladnelih ljudi, čija su lica sijala nekakvim nezemaljskim
nerazumljivim zadovoljstvom. Ovo ih je uplašilo. I to, po njihovom mišljenju, nije bilo normalno.
Ovi ljudi će umreti. Bilo je nečeg uznemirujućeg i čudnog u njihovom ponašanju, od čega su krstaši
hteli da odu daleko, ali to nije bilo dozvoljeno.
Prva u ovoj pogrebnoj povorkci je bila Esklarmond. Njena duga kosa lepršala je na vetru,
zaklanjajući njenu vitku figuru svilenom haljinu ... Haljina je na jadnoj devojci visila, bila je
neverovatno široka. Ali Esklarmond je držala visoko svoju glavu i ... nasmešila se. Kao da je bila
ispunjena srećom, bez straha od nehumane smrti. Mislima je lutala daleko, iza visokih pod snegom
planina, gde su njeni najmiliji ljudi, gde su njen suprug - i njen mali sin ... Znala je - Svetozar će
nadgledati Montsenjur - on će videti plamen koji će nemilosrdno proždrati njeno telo, i ona je htela
da izgleda neustrašiva i jaka ... Želela je da bude dostojna majka ... bila je mirna. Stigli su na mesto
gde je besnela ogromna vatra. Taj plamen u sredini, očigledno je čekao da privhvati živo meso,
koje će brzo izgoreti, uprkos vetru.
Esklarmond se okliznula, ali ju je majka zgrabila, ne dozvoljavajući joj da padne. One su bile
veoma tužan par, majka i kćer ... mršave i smrznute, hodale su uspravno, sa ponosom su digle
svoje glave, uprkos hladnoći, bez obzira na umor, uprkos strahu .. Onesu htele da budu hrabre i da
se ne predaju, jer su ih gledali muž i otac ...
MARIJA I RADOMIR
MARIJA MAGDALENA I ISUS ----jedenaesti deo
Iz knjige Svetlane Levašov - Otkrovenje, delovi koji se odnose na Mariju i Isusa..

Dusan Mitrovic
12 mins

MARIJA I RADOMIR
MARIJA MAGDALENA I ISUS ----jedenaesti deo
Iz knjige Svetlane Levašov - Otkrovenje, delovi koji se odnose na Mariju i Isusa..

"Nećemo tolerisati nikoga u našim redovima koji napadaju ideje Hrišćanstva ... u stvari, naš pokret
- hrišćana ... " Adolf Hitler. Govor u Passau, 27. oktobra 1928. godine"
... Raimond de Pareil je ostao živ. On nije otišao na lomaču sa ostalima. On je ostao da pomogne
preostalima, koje nije imao ko da zaštiti. Bio je gospodar dvorca, koji poštuje reč i bio je odgovoran
za sve te ljude. Raimond de Pereil je imao pravo da samo umre. Ali, da bi živeo, morao je da se
odrekne svega u šta je toliko godina iskreno verovao. To je užasna lomača. To je bilo lažno. Ali,
Katar nije lagao ... Nikada, ni pod kojim uslovima, po svaku cenu, bez obzira koliko visoka bi se
ispostavila da jeste. Dakle, i za njega život završava sada, sa svima ... . Njegova duša je umrla. A
to, šta će ostati iza nje kasnije - njega neće ni biti više. To će biti samo živo telo, ali njegovo srce
je otišlo sa njegovom porodicom - njegovom hrabrom devojčicom i voljenom vernom ženom.
Pred Katarima je ostao mali čovek, Hjug de Arsi. Nestrpljivo, očigledno želeći da brzo završi, on
je u promuklim, ispucalim glasom započeo pitanjima ...
- Kako se zoveš?
- Esklarmond od Pereil. - bio je odgovor.
- Hjug de Arsi, delujem u ime kralja Francuske. Vi ste optuženi za jeres Katara. Znate da, prema
našoj objavi, koju ste primili pre 15 dana, kako biste bili oslobođeni, i spasili život, morate da se
odrekne svoje vere i iskreno zakunete na vernost Rimokatoličkoj crkvi. Trebalo bi da kažete:
"odričem se svoje vere i prihvatam katoličku religiju!".
- Verujem u moju religiju i nikada se nje neću odreći ... - čvrsto je stigao odgovor.
- Bacite ga u vatru! - kriknuo je čovek.
I, to je sve. Njegov krhak i kratak život došao je do svog strašnog kraja. Dvoje ljudi ga je zgrabilo
i bacilo na drveni toranj, na kome je čekao sumorni, bez emocija "izvršilac" , državši debeli
konopac. Lomača je već bila spremna ... Esklarmond se teško povredio prilikom pada, ali onda se
nasmešio gorko u sebi - uskoro će biti mnogo više boli ...
- Kako se zoveš? - Nastavio je da ispitujee Arsi.
- Korba De Pereil ...
Nakon kratkog trenutka njegova jadna majka je grubo bačena pored njega.
Tako, jedan po jedan, Katari su bili "ispitivani", a osuđeni su svi ... a svi su mogli da spasu svoje
živote. Trebalo je samo da izgovore "malu laž" i negiraju ono u šta su verovali. Ali cenu nije pristao
da plati nijedan ...
Vatra lomače je pucala i šištala - Mokro drvo ne može da gori punom snagom. Ali vetar je sve jače
ponekad nosio jezik ognja do nekih od zatvorenika. Odeća na nesrećnima se sijala, pretvarajući ih
u ljudske baklje ... odjekivali su prodorni krici - očigledno, nije mogao svako da izdrži toliku bol.
Esklarmond je drhtala od hladnoće i straha ... bez obzira koliko je bila hrabra - pogled na to kako
gore njeni prijatelji je izazvao pravi šok ... Ona je bila potpuno iscrpljena i nesrećna. Htela je da
pozove nekoga u pomoć ... Ali ona je znala - da neće niko doći. Pred očima je imala malog
Vidomira. Ona ga nikada neće videti kako raste ... nikada neće znati da li je njegov život sretan.
Ona je bila majka, i samo je jednom, na trenutak zagrlila svoje dete ... I nikada neće roditi
Svetozaru drugu decu jer joj je život došao do kraja, u ovoj vatri ...odlazi jedan za drugim.
Esklarmond je udahnula duboko, ignorišući hladnoću. Kakva šteta što nije bilo sunca! .. Ona bi
volela da uživa u toplim zracima njegove svetlosti! .. Ali, taj dan je nebo bilo tmurno, sivo i teško.
Ono se sa njima opraštalo ... Nekako obuzdavajući gorke suze, Esklarmond je podigla glavu
visoko. Ona neće pokazati koliko joj je stvarno loše bilo! .. Nikako !!! Ona će nekako izdržati. Nije
predugo čekala ...
Majka joj se nalazila u blizini.... Njen otac je bio kao kameni kip, gledajući ih obe, ali je njegovo
lice bilo smrznuto bez krvi ... Činilo se, da je život izašao iz njega, otišao tamo gde će vrlo brzo i
one otići. Redom su se čuli strašni krici - to je slomio njenu majku ...
- Korba! Korba, oprosti mi !!! - otac je zaplakao.
Odjednom Esklarmond je osetila blagi, nežni dodir ... Znala je - to je bila njeno Svetlo Zore.
Svetozar ... On je stigao iz daljine, da kaže poslednje "zbogom" ... da kaže da je on sa njom, da
zna kako će biti strašno i bolno ... Molio je da bude jaka ...
Divlji oštar bol joj je presekao telo - to je to! Stiglo je !!! Goreći, ričući plamen dodirnuo joj je
lice. Usplamtela joj je kosa ... Trenutak kasnije telo joj je bilo potpuno zapaljeno ... Divna, svetla
devojka, gotovo dete, prihvatila je svoju smrt u tišini. Za to vreme, ona je i dalje čula svog oca
kako viče divlje, i zove njeno ime. Onda je sve nestalo ... Njena čista duša ostala je u dobrom i
ispravnom svetu. Bez predaje. Kao što je želela.
Odjednom, čula je pevanje ... To je prisutno na izvršenju kazne, sveštenstvo počelo da peva kako
bi zaglušilo krike gorećih "osuđenika". Glasovima promuklim od hladnoće, oni su pevali psalme
praštanja i dobrote gospoda ...

Konačno, na zidove Montsenjura spustilo se veče. Strašna vatra je gorela. Tokom dana povećani
vetar i sada je besneo, raznosivši po dolini crne oblake dima i isparenja, sa slatkim ukusom i
mirisom spaljenog ljudskog mesa ...
Kod pogrebne lomače, stajao je u blizini, čudan čovek ... s vremena na vreme uzikivao je nečije
ime, onda se iznenada zgrabio za glavu i započeo glasno, srceparajuće da jeca. Okolna publika se
razišla, poštujući bol drugih. Čovek je i dalje tumarao, kao da ništa ne vidi i ne primećuje ... Bio
je sed, pogrbljen i umoran. Iznenadni udari vetra razvejavali su njegovu dugu sedu kosu ... Za
trenutak, čovek se okrenuo i - Oh, bogovi .. On je i dalje bio veoma mlad !!! Izmoždeno, tanko
lice disalo je bolno ... širom otvorenih sivih očiju, iznenađen, nije izgledao kao da shvata gde je i
zašto. Odjednom je čovek divlje zaplakao ... i krenuo pravo u vatru! .. Odnosno, u ono što je ostalo
od nje ... ljudi pored njega su pokušavali da ga zgrabe za ruku, ali nisu imali vremena. Čovek je
pao na još tinjajući crveni žar...
Na kraju, neko ga je povukao dalje od vatre, a okružujući su onda videli da je on držao nešto čvrsto
stisnuto u svojoj mršavoj, smrznutoj pesnici ... To je bila svetla lenta za kosu, koju nose na
venčanju mlade oksitanske neveste ... što je značilo - da je svega još pre nekih par sati, on bio još
uvek srećan mladoženja ... Vetar je raznosio njegovu sivu dugu kosu, igrajući se tiho sa
ugljenisanim nitima ... Ali, čovek nije osećao ništa i ništa nije čuo. Tražio je svoju voljenu, sa
kojom je šetao sa rukom u ruci, na putu zvezdanih staza Katara, očekujući novu zvezdanu
budućnost ... Bio je veoma srećan.
U krugu oko zagasle lopmače, ljudi sa užasavajući izrazom lica, u žalosti su pretresali po njoj i
tražili posmrtne ostatke svojih najmilijih ... Ne osećajući prodoran vetar i hladnoću, oni su
izbacivali iz još uvek tinjajućeg pepela kosti svojih sinova, kćeri, braće i sestara, muževa i žena. ..
i čak samo prijatelja ... s vremena na vreme neko je plačući podigao zagaravljen u požaru prsten
polusagorenu cipelu ... ... pa čak i glavu lutke, koja, valjajući se niz stranu, nije imala vremena da
potpuno izgori ...

Taj mali čovek, Hjug de Arsi, bio je veoma zadovoljan. Sve je konačno završeno - Katarski jeretici
su bili mrtvi. Sada bezbedno može da ide kući. Zapovedio je zaleđenom stražaru vitezu da dovede
njegovog konja, Arsi se okrenuo vojnicima koji su sedeli kraj vatre i dao im završne instrukcije.
Njegovo raspoloženje je bilo veselo i vedro - produžena nekoliko meseci, misija je konačno
završena "srećno" ... Njegova dužnost je ispunjena. On je iskreno mogao biti ponosan na sebe.
Nakon trena u daljini se čuo zveket kopita konja - uputio se u Karkason, krenuo je ubrzano kući,
gde ga je čekao velikodušan topli obrok i topli kamin da zagreje svoje smrznuto, umorno od puta
telo.
U planini Montsenjur se čuo glasni i gorki krik orla - on je ispraćao na poslednje putovanje svoje
prave prijatelje i gospodare ... Orlovi su plakali vrlo glasno ... U selu Montsenjur ljudi su sa
strahom zatvorali vrata. Jecanje orlova je odjekivalo preko cele doline. Oni oplakuju strašan kraj...
čudesne imperije - carstva svetlosti i ljubavi, dobra i znanja - kome je došao kraj ...

Negde duboko u Oksitanijskim planinama i dalje je bilo odbeglih Katara. Sakrili su se u pećinama
Lombriv i Ornolak, i nikako nisu mogli da odluče šta će da urade sledeće ... Izgubivši poslednje
Savršene, osećali su se kao deca, ne imavši više podršku. Oni su bili lovina. Bili su trofeji za koje
se davala velika nagrada. Pa ipak, Katari nisu odustali ... Nakon preseljenja u pećine, oni su se u
njima osećali kao kod kuće. Znali su gde je svaka staza, svaka pukotina, tako da ih je loviti tamo
bilo gotovo nemoguće. Oni koji služe kralju i crkvi tražili su osvetu, nadajući se obećanoj nagradi.
Oni su ulazili u pećine, ne znajući tačno gde treba da traže. Ti su se izgubili i umrli ... A neki su
izgubili razum i nisu bili u stanju da pronađu put nazad u otvoren i poznat sunčani svet ... posebno
su pretraživali pećinu progonitelji Sakani - oni su vršili potragu u šest odvojenih poteza. Pravu
dubinu ovih pećina nije znao niko. Bilo je legendi da je jedan od tih poteza vodio pravo do
podzemnog grada Bogova, u koji se nije usudio da ode nijedan čovek ...

Posle nekog vremena, Papa je pobesneo. Katari nisu hteli da nestanu .. Ova mala grupa umornih i
opskurnih ljudi nije odustajala .. Uprkos gubitku, uprkos teškoćama, bez obzira na sve -! Oni su i
dalje živi. I Papa ih se bojao ... Nije ih razumeo. Šta je motivisalo te čudne, ponosne, zabranjene
ljude?!. Zašto oni nisu odustali, videvši da nisu imali nikakve šanse za bekstvo? .. Papa je hteo da
oni nestanu. Da na zemlji ne postoji nijedan prokleti Katar! .. Ne mogavši da smisli ništa bolje, on
je naredio da se pošalju horde pasa u pećine ...
Sada je sve izgledalo jednostavno i lako - krstaši nisu morali da smišljaju kako da uhvate
"nevernike". Otišli su u pećine "naoružani" sa desetinama obučenih pasa, koji su ih vodili u samo
srce skrovišta Katara. Sve je sada bilo lakše. Trebalo je samo malo da se sačeka. U poređenju sa
opsadom Montsenjura, ovo je bila sitna stvar ...
Pećine su krile Katare, primajući ih u mračni, mokar zagrljaj ... Život begunaca je postao težak i
usamljen. Izgledalo je kao preživljavanje ... Iako su želeli da pomognu beguncima, mnogi su im i
otkazali. U malim gradovima Oksitanije, kao što je kneževina De Fua (de Foix), Kastellum de
Verdunum (Castellum de Verdunum) i drugim, pod maskom lokalnih stanovnika i dalje su živeli
Katari. Tek sada oni nisu delovali otvoreno, pokušavali su da budu oprezniji, jer zbog Papinih
špijuna nisu mogli da se skrase, špijuna koji su želeli da istrebe svuda ovu oksitansku "jeres" ...

"Budite marljivi u istrebljenju jeresi na bilo koji način! Bog će vas inspirisati! "- Zvučao je poziv
pape krstašima. I glasnici crkve zaista su to poslušali ...

- Recite mi, Sever, od onih koji su otišli u pećinu, da li je neko doživeo dan, kada je to bilo moguće,
bez straha, da izađe na površinu? Da li je neko uspeo da spasi život?

- Žao mi je - ne, Isidora. Monsenjurski Katari nisu preživeli ... Mada, kao što sam rekao, bilo je i
drugih Katara, koji su postojali u Oksitaniji još prilično dugo. Vek kasnije je uništen poslednji
Katar. Ali njihov život je bio potpuno drugačiji, mnogo tajanstveniji i opasniji. Prestravljeni
inkvizicijom ljudi su ih izdavali, želeći da sačuvaju svoje živote. Dakle, neki od preostalih Katara
preselili su se u pećine. Neki su se držali šume. Ali to je bilo kasnije, i oni su mnogo bolje bili
pripremljeni za takav život. Ti rođaci i prijatelji poginulih u Montsenjuru, nisu mogli da žive dugo
sa bolom ... duboko žaleći za mrtvima, umorni od mržnje i progona, oni su konačno odlučili da im
se pridruže u tom drugom, boljem i čistom životu . Bilo je tu oko pet stotina ljudi, među kojima i
nekoliko dece i staraca. A ipak, je bilo četri Savršena, koji su došli u pomoć iz susednog grada.
U noći njihovog dobrovoljnog "odlaska" iz nepravednog i zlog materijalnog sveta, svi Katari su
izašli napolje da udišu poslednji put divan prolećni vazduh i još jednom pogledaju poznati sjaj
udaljenih zvezda ... gde će uskoro odleteti katarske izmučene duše. Noć je bila nežna, mirna i
topla. zemlja je mirisala akacijom, cvetale su trešnje i majčina dušica ... ljudi su udisali opojni
miris, doživljavajući najveću istinsku radost kao bebe! .. Skoro tri duga meseca nisu videli jasno
noćno nebo, nisu udisali ovaj vazduh. Uprkos svemu, to je bila njihova zemlja! .. Njihova najmilija
i ljubljena Oksitanija. Sada je bila ispunjena hordama đavola, od kojih nije bilo izlaza.
Bez ijedne reči, Katari su krenuli prema Montsenjuru. Hteli su da budu poslednji put u svojoj kući.
Na svetlu Hrama Sunca. Čudna, duga povorka mršavih ljudi, iznenađujuće se lako uspela u
Katarski dvorac. Kao da im je sama priroda pomogla! .. Ili su to možda bile duše onih sa kojima
će se vrlo brzo sastati? U podnožju Montsenjura je bila mala grupa vojske krstaša. Očigledno, oci
su se i dalje plašili da bi ludi Katari mogli da se vrate. I stražarili su ... Kolona tihih duhova prolazila
je stražare - Niko se nije ni pomerio ...

- Koristili su "nevidljivost", istinsko znanje? - Pitala sam iznenađeno. - A da li su bili u stanju da

to urade svi Katari ? ..

- Ne, Isidora. Zaboravila si da oni nisu bili Savršeni - rekao je Sever i tiho krenuo dalje. - Nakon
dolaska na vrh, ljudi su stali. U mesečini ruševina Montsenjur je izgledao zlokobno i čudno. Kao
da je svaki kamen, natopljen krvlju i bolom žrtava Katara, pozivao na osvetu pridošle ... i iako je
bila mrtva tišina, ljudi su mislili da i dalje čuju krike smrti svojih rođaka i prijatelja, koji su izgoreli
u plamenu u zastrašujućem "čišćenju" papske lomače . Montsenjurski zidovi iznad njih su pretili
... kao ranjena životinja, ostavljena da umre sama ... Stene zamka još uvek su se sećale Svetodara
i Magdalene, dečjeg smeha i zlatne kose Veste, Belojarovog smeha ... Zamak se sećao divnih
godina Katara, ispunjenih radošću i ljubavlju. Sećao se dobrih i svetlih ljudi koji su došli da ovde
budu pod njegovom zaštitom.
Sada, toga više nije bilo. Zidovi su bili goli i čudni, kao da su uletele duše spaljenih Katara i velika,
dobra duša ... Montsenjura... Katari su pogledali poznate zvezde - izgledale su tako velike i blizu
.. I znali su - vrlo brzo, ove zvezde će postati njihov novi dom. I gledale su zvezde svoju izgubljenu
decu, slatko nasmejane, spremne da preuzme njihove usamljene duše. Sledećeg jutra svi Katari su
se okupili u velikoj, niskoj pećini, koja se nalazila direktno naspram njihove voljene - "katedrale"
... Tamo bi ih nekada davno učila znanju Zlatna Marija ... Tamo su se skupljali novi Savršeni ...
Tu je rođen, odrastao i ojačao Svetli i Dobri Katar. I sada, kada su se vratili ovde samo kao "delovi"
tog divnog sveta, želeli su da se vrate bliže prošlom, čiji je povratak bio nemoguć ... Svakome od
prisutnih Savršeni su tiho darovali Očišćenje (consolementum), lagano stavljajući svoje ruke na
njihov umorne , spuštene glave.
U tišini su ljudi, jedan po jedan išli direktno na kameni pod, prekrštajući svoje tanke ruke preko
grudi, i tiho zatvarali oči, kao da idu na spavanje ... majke su grlile decu, nespremne da se odvoje
od njih. Kao u magnovenju, u jednom trenutku, cela velika sala je bila kao miran grob u kome je
zauvek zaspalo pet stotina dobrih ljudi ... Katara. Verni sledbenici Svetlosti i Radomira i
Magdalene. Njihove duše su skupa odletele tamo gde su ih čekala ponosna, smela "braća". Gde je
svet bio nežan i ljubazan. Gde ne moraju da se plaše nekog zla, krvoločnog klanja ili jednostavnog
bacanja u "čišćenje" papske lomače.
Kroz srce mi je prošao oštar bol ... Vruće suze su tekle niz obraze, ali ih nisam ni primetila. Svetli,
lepi i ljubazni ljudi su umrli ... sami, po sopstvenoj želji. Došli su, da se ne daju ubicama. Da bi to
uradili na način na koji su to želeli.
- Zašto su to uradili, Ssever? Zašto se nisu borili? .
.
- Borili - Isidora? Njihova borba je bila potpuno izgubljena. Oni su jednostavno izabrali kako da
odu.

- Ali su izvršili samoubistvo .. Zar ih ne čeka kazna karme!?

- Ne, Isidora ... Oni su prosto "ušli", izašli iz fizičkog tela njegovih duša. I to je najprirodniji proces.
Oni nisu koristili nasilje. Oni su jednostavno "nestali".

Sa dubokom tugom sam posmatrala ovu užasnu grobnicu, u hladnoj, potpunoj tišini u kojoj je
povremeno zazvonila padajuća kap krvi. To je priroda počinjala da polako stvara trajni pokrov - u
slavu mrtvih ... Dakle, tokom godina, malo po malo, svako telo se postepeno transformisalo u
kamenu grobnicu, ne dozvoljavajući nikome da se ruga pokojniku ...

- Da li je ikada neko našao tu grobnicu u crkvi? - Tiho sam upitala

- Da, Isidora. Sluge đavola, uz pomoć pasa, pronašle su pećinu. Ali čak ni oni se nisu usudili da
dodirnu tako toplo prihvaćena tela u zagrljaju prirode. Oni se nisu usudili da ih "pročiste" "svetim
ognjem" vatre.... Od tada, ovo mesto se zove - Pećina Mrtvih. Tu su i mnogo kasnije, u godinama
koje su dolazile umirali Katari i Vitezovi Hrama, i njihovi sledbenici proganjani od crkve. Čak i
sada, još uvek možeš videti stare natpise, ostavljene tamo rukama dolazećih nekih ljudi ... Mnoštvo
imena zajedno se prepliće sa misterioznim znakovima Savršenih ... Tamo je slavni dom Fua, vođen
ponosnim Trenkavelijem ... Tamo su tuga i beznađe, u kontaktu sa očajničkom nadom ... i još ...
Priroda vekovima stvara svoj kameni "spomenik" od događaja i ljudi, nežno šireći veliku duboku
ljubav... Na ulazu u Pećinu Mrtvih je statua mudre sove, koja vekovima štiti mir mrtvih. ..

- Recite mi, Sever, Katari su verovali u Hrista, zar ne? -

Sever je bio iskreno iznenađen.

- Ne, Isidora, to nije istina. Katari nisu "verovali" u Hrista, obraćali su mu se, razgovarali sa njim.
On je bio njihov učitelj. Ali on nije Bog. Vi slepo verujete samo u Boga. Kako još uvek ne shvatate,
kako neophodna može biti čoveku slepa vera? To je crkva ponovo iskrivila značenje učenja drugih
... Katari su verovali u znanje. Iskrenost i pomaganje drugima manje srećnim ljudima. Oni su
verovali u dobrotu i ljubav. Ali nikada nisu verovali u jednog čoveka. Voleli su i poštovali
Radomira. I oni su obožavali Zlatnu Mariju. Ali nikada jednog boga ili boginju. Oni su bili za njih
simbol Uma i Časti, Znanja i Ljubavi. Ali ipak su svi oni bili ljudi, istina, u potpunosti sa
drugačijim darovima.

Vidi, Isidora, kako glupi crkvenjaci predstavljaju nejasno čak i svoju teoriju ... Oni su tvrdili da
Katari nisu verovali u Hrista - čoveka. Da su Katari navodno verovali u njegovu Božansku suštinu,
koja nije bila materijalna. Istovremeno, crkva govori, da je Katar priznao Mariju Magdalenu
supruga Hrista, i prihvatio njenu decu. Zatim, na koji način nematerijalna bića mogu roditi dete?
.. Ne uzimajući u obzir, naravno, besmislicu o "bezgrešnom, beztelesnom" začeću Marije? ..
Ne, Isidora, ništa nije ostalo istinitog od učenja Katara, nažalost ... Sve što ljudi znaju, je potpuno
iskrivljeno "svetom" crkvom, koja nastavlja to učenje da prikazuje glupim i bezvrednim. Ali Katari
su učili tome, čemu su ih učili njihovi preci. Čemu učimo mi. Ali, ljudi crkve su to smatrali
najopasnijim. Oni nisu mogli da dozvole da ljudi znaju istinu. Crkva je morala da uništi čak i
najmanje sećanje na Katare, inače kako bi mogli da objasne šta se desilo sa njima? .. Posle
brutalnog i neselektivno uništavanja jednog naroda, kako da objasni svojim vernicima, zašto i ko
je učinio takav strašan zločin? Zato nije ostalo ništa od učenja Katara ... A vekova kasnije, mislim
da će biti još i gore.

- A šta je sa Jovanom? Pročitala sam negde, da su navodno Katari "verovali" u Jovana? Čak, kao
u sveca, čuvali njegove rukopise ... Da li je nešto od ovoga istina?

- Samo da su oni stvarno, duboko poštovali Jovana, uprkos činjenici da ga oni nisu nikada ni sreli.
- Sever se nasmešio. - Pa, čak i nakon smrti Radomira i Magdalene, u Kataru je ostalo pravo
"otkrovenje" Hrista, kao i dnevnici Jovana, što je u stvari ono što je pokušala da pronađe i uništi
Rimska crkva. Sluge Pape su pokušavale da shvate, gde su prokleti Katari sakrili to opasno blago?!.
Jer, bilo je sve ovo otkriveno - i istorija katoličke crkve bi doživela potpuni poraz. Ali bez obzira
na to koliko se crkva trudila, sreća im se nikada nije nasmešila... ništa i nisu mogli naći, sem
nekoliko rukopisa očevidaca.
Zato je jedina mogućnost za Crkvu bila da nekako sačuva obraz u slučaju Katara i bilo je potrebno
izokrenuti njihovu veru i učenje toliko, da niko na svetu ne može da razlikuje dobro od zla ... Kao
što su oni lako uradili sa životom Radomira i Magdalene. Crkva čak tvrdi da su Katari obožavali
Jovana čak i više od samog Isusa Radomira. Samo se ovde podrazumeva pod Jovanom "njihov"
Jovan, sa svojim lažnim hrišćanskim jevanđeljem i drugim falsifikovanim rukopisima ... Pravog
Jovana su Katari, poštovali, ali on, kao što znaš, nije imao nikakve veze sa crkvenim Jovanom -
"Krstiteljem ".

- Znaš, Sever, imam utisak da je crkva iskrivila i uništila celu svetsku istoriju. Zašto je to bilo
potrebno?

- U cilju da se ne dozvoli čoveku da misli, Isidora. Da bi ljudi bili pitomi i bedni robovi, kojima
bi, prema sopstvenom nahođenju "opraštali" ili kažnjavali "sveci". Jer, ako bi čovek čovek znao
istinu o svojoj prošlosti, on bi bio ponosan na sebe i svoje pretke i nikada mu ne bi trebao rabski
sveštenik. Bez istine, slobodni i jaki ljudi postaju "sluge Božje", i više ne pokušavaju da se sete ko
su oni zaista. I, iskreno, njima nije ostavljena svetla nada za promenu.

Sever je bio veoma tih i tužan. Očigledno, gledajući ljudsku slabost i ljudsku surovost toliko
vekova, i videvši kako umiru najsilniji, njegovo srce je bilo ispunjeno gorčinom i nevericom u
skoru pobedu znanja i svetlosti ... A meni je došlo da mu glasno kažem da ja još uvek verujem da
će se ljudi uskoro probuditi ! .. Uprkos besu i boli, uprkos izdaji i slabosti, ja verujem, da Zemlja
na kraju, neće mirno gledati ono što se dešava sa njenom decom. I da će se probuditi ... Ali znala
sam da ne mogu da ga ubedim, jer ću i sama uskoro umreti, boreći se za to isto buđenje.
Ali nije mi žao ... Moj život je bio samo trunka u ogromnom moru patnje. I ja sam morala da se
borim do kraja, bez obzira koliko to strašno bilo. Pošto je čak i kap vode koja stalno pada, u stanju
da produbi i najjači kamen. Tako i zlo: ako bi ga ljudi rušili čak i po zrno, jednog dana bi propalo,
čak i ako bi izgubili svoje živote. Oni bi se vratili ponovo u svoju zemlju i videli bi - to su joj oni
sami pomogli da preživi .. Da su pomogli da postane Svetla i Istinita!. Znam da će Sever reći da
čovek ne može da živi za budućnost ... I znala sam - to je istina. Ali to je moje razumevanje, i
jedno od mnogih mojih rešenja. Budući da su se ljudi navikli da misle i deluju "kao i svi ostali" ne
znači i da će živeti spokojno.

- Žao mi je što si prošla kroz toliko bola, moj prijatelju. - prekinuo je moje misli glasno Sever. -
Ali mislim da će ti pomoći da lakše ispuniš svoju sudbinu. Da ći ti pomoći da stojiš uspravno ...

Nisam želela da mislim o tome ... Za moju tužnu sudbinu bilo je vremena na pretek. Dakle, da bi
nastavili, opet sam počela da postavljam pitanja.

- Recite mi, Sever zašto sam kod Magdalene i Radomira i mnogih Volhova, videla znak
kraljevskog "Ljiljana"? Da li to znači da su oni bili Franci? Možete li da mi objasnite?

- Za početak, Isidora, to je nepravilno razumevanje samog znaka - rekao je Sever. - To nije bio
ljiljan, kada su ga doneli u Frankiju Merovinzi.

-?!.

- Zar ne znaš da je to što su doneli u tadašnj Evropu znak "Trilistnik" .. - iskreno je bio iznenađen
Sever.

- Ne, nikada nisam čula za to. I opet si me iznenadio!

- Trilistnik je nekada davno, bio borbeni znak Slaveno-Arijevaca, Isidora. To je magična biljka
koja čudesno pomaže u borbi - to je davalo vojnicima neverovatnu moć, ona leči rane i olakšava
put ulaženja u drugi život. Ova divna biljka je rasla daleko na severu, i nju su mogli da uzgoje
samo Volhovi i Veduni. Ona je uvek bila davana vojnicima, koji su odlazili da brane svoju
domovinu. Odlaskom u borbu svaki ratnik je izgovario poznatu mantru: "Za Čast! Za Savesti! Za
Veru "! Radili su pri tome i magične pokrete - dodirivali su sa dva prsta levo i desno rame, i na
kraju - sredinu čela. To je ono što zaista označava Trilistnik. I tako su ga doneli sa sobom
Merovinzi. Pa, onda, nakon pogibije dinastije Merovinga, novi kraljevi su ga prisvojili, kao i sve
ostalo, proglašavajući ga za simbol kraljevske kuće Francuske. Ritual pokreta (ili krštenje) je
"pozajmila" hrišćanska crkva, dodajući četvrti, donji deo ... đavola. Nažalost, istorija se ponavlja,
Isidora ...

Da, istorija se ponavlja i istina ... postaje gorča i tužnija. Je li išta istina od svega što znamo? ..
Odjednom sam osetila kao da je na mene motrilo stotine nepoznatih ljudi. Shvatila sam - to su bili
ti koji su Znali ... Oni koji su poginuli braneći istinu ... Izgledalo je da mi zaveštaju da pronosim
istinu do neznajućih. Ali nisam mogla. Ja sam odlazila ... Baš kao što su otišli oni sami.

Odjednom su se vrata otvorila - u sobu je ušla kao uragan nasmejana, vesela Ana. Moje srce je
poskočilo, a onda palo u provaliju ... Nisam mogala da verujem da vidim moju milu devojčicu! ..
A ona se, kao da se ništa ne događa, široko nasmejala, kao da je ona bila velika, kao da ne visi nad
našim životima nevolja.
- Mama, draga moja, našla sam te! Oh, Sever! .. Ti si došao da nam pomogneš? .. Reci mi da nam
pomažeš, zar ne? - Gledajući ga u oči, samouvereno je upitala Ana.
Sever se samo nežno i veoma tužno nasmejao
MARIJA I RADOMIR
MARIJA MAGDALENA I ISUS ----dvanaesti deo
Iz knjige Svetlane Levašov - Otkrovenje, delovi koji se odnose na Mariju i Isusa..

Dusan Mitrovic
January 25 at 8:40pm

MARIJA I RADOMIR
MARIJA MAGDALENA I ISUS ----dvanaesti deo
Iz knjige Svetlane Levašov - Otkrovenje, delovi koji se odnose na Mariju i Isusa..

Ana se zagledala pravo u Severa, iako nije bio u stanju da nas spasi ... ali malo po malo on je počeo
da bledi, zbog tužnog izraza na licu, ona je shvatila: koliko god on to želeo, pomoći neće biti.

- Hoćete da nam pomognete, zar ne? Pa, recite mi da ste spremni da pomognete, Sever? ..

Ana je naizmenično pažljivo zavirivala u naše oči, kao da želi da se uveri da smo je dobro razumeli.
U svojoj čistoj i iskrenoj duši nije bila sposobna da shvati da je neko mogao, a nije hteo da nas
spasi od užasne smrti ...

- Žao mi je, Ana ... ja ne mogu da vam pomognem - rekao je tužno Sever.

- Ali zašto !! Zar vam nije žao što ćemo poginuti? .. Zašto Sever ?! ..
- Zato što ne znam kako da vam pomognem ... ja ne znam kako da pobedim Karafu. Ja nemam
pravo "oružje" da bi ga se otarasio.

Još uvek ne želeći da veruje, Ana je zapitkivala.

- I ko onda zna kako ga pobediti? Neko mora da zna! On nije najjači! Postoji i dedica Isten mnogo
jači od njega! Zar to nije istina Sever?

Bilo je zabavno čuti kako je nazvala tog čoveka dedicom ... Ana ih je doživljavala kao svoju pravu
i dobru porodicu. Porodica u kojoj se svi međusobno raduju ... i gde svako vrednuje tuđi život. Ali,
nažalost, takva porodica, oni nisu bili ... Kod Volhova je bila drugačija porodica, i imali su svoj
izolovani život. A Ana to ipak ne razume.

- Zna Gospod, draga. Samo on može da vam pomogne.

- Ali ako je to tako, kako onda da do sada nije pomogao!? Mama je već bila tamo, zar ne? Zašto
on ne pomogne?

- Oprosti mi, Ana, ne mogu da vam odgovorim. Ne znam ...

Ovde već nije mogla da nastavi da ćuti!

- Ali vi ste mi već objasnili, Sever! Šta se promenilo od tada? .
.
- Verovatno, ja, moj prijatelju. Mislim da je to promenilo nešto u meni. Idi k Volhui, Isidora. On
je- jedina nada. Idi dok ne bude prekasno.

Nisam mogla da mu odgovorim. A šta da kažem? .. Da ja ne verujem u pomoć Belog Volha? Da

ne verujem da će napraviti izuzetak zbog nas? I u stvari, to je istina! I zato što nisam htela da idem
njemu na poklon. Možda se ponašam kao da sam sebična, možda, ali nisam mogla to da uradim.
Nisam više želela da tražim pomoć od oca, koji je izdao svog voljenog sina ... ja ga ne razumem i
nisam se slagala sa njim. Na kraju krajeva, on nije mogao da spasi Radomira. Ali ja nisam želela
... ja bih dala sve na svetu za priliku da spasim svoju dragu, hrabru devojku. Ali, nažalost, nije bilo
moguće ... čak i imajući najveće znanje, Volhovi i dalje nisu imali pravo da oćvrsnu svoja srca u
takvoj meri da zaborave jednostavne ljude! Da unište u sebi saosećanje. Oni su se pretvorili u
hladne, bez srca "bibliotekare", pobožno čuvajući svoju biblioteku. Ali pitanje je, znaju li oni, u
stvari, ako nisu zaboravili u svom ponosnom ćutanju, za koga je biblioteka nekada bila namenjena?
.. Da li se sećaju da su naši veliki preci ostavili svoje znanje, kako bi ono pomoglo jednog dana
njihovim unucima da spasu našu prekrasnu Zemlju ..? Ko je dao pravo Belom Volhu da sam odluči
kada je stigao čas, da konačno širom otvori vrata? Iz nekog razloga oduvek sam mislila da ti koje
su naši preci zvali bogovima neće dozvoliti da umru najbolji sinovi i kćeri, samo zato što nije još
uvek stigao "pravi" trenutak! Jer ako crni poseku sve prosvetljene, više neće imati ko da razume
čak i najbolju biblioteku ...

Ana me je pažljivo posmatrala, možda je čula moje tužne misli, a oči su joj dobile odraslo, ozbiljno
razumevanje.
- Mi ne idemo njemu, mama. Mi ćemo pokušati same - nežno nasmejana, rekla je moja hrabra
devojka. - Nama je ostalo još malo vremena, zar ne?
Sever je iznenađeno pogledao Anu, i video njenu odlučnost, nije rekao ni reč.
I Ana je sa divljenjem gledala oko sebe, tek sada primetivši bogatstvo koje je okruživalo to divno
skrovište Karafe.
- Oh, šta je to?!. Da li je ovo biblioteka Pape? .. Da li možeš često da dođeš ovde, mama?

- Ne, draga moja. Samo nekoliko puta. Želela sam da naučim o divnim ljudima i Papa mi je nekako
dozvolio to.

- Misliš na Katare? - Ana je pitala tiho. - Oni su znali mnogo, zar ne? Ipak nisu bili u stanju da
prežive. Zemlja je uvek bila veoma okrutna ... Zašto je to tako, mama?

- To nije zemlja okrutna, moje sunce. To su - ljudi. A kako ti znaš za Katare? Nikada te nisam
učila o njima, zar ne?

Na Aninim bledim obrazima pojavila se smušenost ...

- O, oprosti mi, molim te! Samo sam "čula" ono što ste govorili, i bilo je veoma interesantno! Onda
sam slušala. Žao mi je, jer nije bilo ničeg ličnog, pa sam odlučila da vam ne smetam ...

- Pa, naravno! Ali zašto ti je trebala takva bol?

- Hoću da budem jaka, moja majko! Želim da se ne plašim od Pape, kao što se nisu plašili svojih
ubica Katari. Želim da te ne bude stid od mene! - Ponosno podignuvši glavu, rekla je Ana.

Svaki dan sam bila sve više i više iznenađena snagom duha moje mlade ćerke! .. Gde je ona našla
toliko hrabrosti, da se suprotstavi Karafi? .. Šta je motivisalo njeno ponosno, toplo srce?

- Da li želite da vidite još nešto više? - Nežno je pitao Sever. - Možda bi bilo bolje da napustim
vas dve na neko vreme?

- Oh, molim te, Sever, moraš nam reći nešto više o Magdaleni .. A recite mi kako je ubijen
Radomir!? - Oduševljeno je pitala Ana. A onda se, okrenula prema meni: - Ne smeta ti, mama ..?

Naravno, nije mi smetalo! .. Naprotiv, bila sam spremna da uradim bilo šta samo da je odvratim
od razmišljanja o našoj bliskoj budućnosti.
- Molim vas, recite nam, Sever! To će nam pomoći da se izborimo i daće nam snage. Recite mi šta
znate, moj prijatelju ...

Sever klimnu glavom, i opet smo bili u tuđim, čudnim životima ... Na neki način davno napuštenoj
i proživljenoj prošlosti.
Zapahnuo nas je miris južne tihe prolećne večeri. Negde u daljini i dalje su se videli bledi zraci
zalazečeg sunca, umorno od dana sunce se spustilo, da odmori do sutra, kada će se ponovo vratiti
u svakodnevno kružno putešestvije. U brzo sve tamnije nebo je rasplamsalo sjaj neobično
ogromnih zvezda. Svet oko nas želeo je da spava ... Samo ponekad negde iznenada čuo se
usamljeni krik ptica. I ponekad je sanjiv odzvanjajući lavež lokalnih pasa remetio tišinu, time
pokazujući svoje bdenje. Ali, ostatak noći je izgledao zamrznuto, blago i smireno ...
I u ograđenom vrtu na visokom glinenom zidu je sedelo dvoje. To su bili Isus Radomir i njegova
supruga Marija Magdalena ... Oni su tu proveli svoju poslednju noć.... pre njegovog raspeća ....
Naslonivši se na svog muža, držeći umornu glavu na njegovim grudima, Marija je bila tiha. Htela
je tako mnogo da mu kaže .. Da mu kaže toliko važnog! Dok je još bilo vremena! Ali nije mogla
da nađe reči. Sve reči su već bile izgovorene. I sve su izgledale besmisleno.... bez obzira koliko je
pokušavala da ubedi Radomira da napusti ovu tuđu zemlju, on se nije složio. I bilo je tako neljudski
bolno .. Svet se činio mirnim i zaštićenim, ali ona je znala - da neće biti tako kada Radomir ode ...
Bez njega, sve će biti prazno i hladno ...

Ona ga je zamolila da razmisli ... ona je ražila da se vrati u svoju zemlju daleko na severu, ili barem
u Dolinu kraljeva da počnu ispočetka. Znala je da ih - u Dolini Magova čekaju divni ljudi. Svi oni
su bili nadareni. Tamo su mogli da izgrade nov svetli svet, kako ih je uveravao Volh Jovan. Ali
Radomir nije želeo... On se nije složio. On je bio spreman da se žrtvuje, da bi progledali slepi ...
Upravo je to bio zadatak, koji je stavio na njegova snažna ramena Otac. Beli Volh ... i Radomir
nije želeo da odstupi ... Hteo je da dobije razumevanje ... Jevreja. Čak i po cenu sopstvenog života.

Nijedan od devet prijatelja, vernih vitezova njegovog duhovnog hrama, nije ga podržavao. Niti je
ijedan bio voljan da ga da u ruke krvnika. Nisu hteli da ga izgube. Voleli su ga previše ...
Ali onda je došao dan kada su, podčinjavajući se gvozdenoj volju Radomira, njegovi prijatelji i
njegova supruga (protiv svoje volje) obećali, da se neće mešati u ono što se dešava ... Neće
pokušavati da ga spasu, bez obzira šta se dešavalo. Radomir se vatreno nadao, da će, videvši jasnu
mogućnost svoje smrti, ljudi konačno shvativši, videti svetlost i želeti da ga spasu, uprkos
razlikama u njihovoj veri i uprkos nedostatku razumevanja.
Ali Magdalena je znala - to se neće desiti. Znala je da će ova noć biti njihova poslednja.

Srce joj se cepalo na delove, čuja je njegovo disanje, osećajući toplinu njegovih ruku, gledajući
njegovo lice koje nije poremećeno bilo kakvom sumnjom. Bio je siguran da je bio u pravu. I ona
nije mogla ništa, bez obzira koliko ga je ona volela, bez obzira koliko je žestoko pokušavala da ga
ubedi da oni za koje je hteo da umre, nisu dostojni toga.

- Obećaj mi, svete moj, ako me oni ubiju, da ćeš otići kući - odjednom je vrlo uporno zahtevao
Radomir. - Tamo ćeš biti bezbedna. Tamo ćeš moći da učiš. Vitezovi Hrama će poći sa tobom, oni
su mi se zakleli. Povešćeš sa sobom Vestu, i vi ćete biti zajedno. I ja ću doći k vama, ti to znaš. Da
li to znaš?

Zatim se Magdalena konačno slomila ... Ona nije mogla da izdrži više ... Da, ona je bila moćan
Mag. Ali u ovom strašnom trenutku ona je bila samo krhka, žena koja voli, koja gubi najdražu
osobu na svetu ...
Njena verna, čista duša nije razumela kako Zemlja može dati na milost i nemilost svog
najtalentovanijeg sina? .. Da li ova žrtva ima barem neki smisao? Mislila je da - nema nikakvog
smisla. Magdalena nije bila u stanju da razume tu apsurdnu, divlju žrtvu! .. Ni umom, ni srcem,
ona nije prihvatala slepo povinovanje sudbini, praznu nadu za neko moguće " prosvetljenje "! Ovi
ljudi (Jevreji) su živeli u izolaciji i bili čvrsto zatvoreni za ostatak sveta. Nisu bili zabrinuti za
sudbinu "stranca". I Marija je znala sigurno - oni neće pomoći. Kao što je znala - Radomir umire
uzalud i besmisleno. I niko neće moći da ga vrati. Čak i ako on želi....

- Kako me ne razumeš? - Odjednom je čuvši njene tužne misli, pitao Radomir. - Ako ne pokušam
da ih probudim, oni će uništiti budućnost. Sećaš se, otac nam je to rekao? Moram im pomoći!
Barem smo dužni da pokušamo.
- Reci mi, ti znaš da ih ne razumeš, zar ne? - Nežno milujući njegovu ruku, šapnula je tiho
Magdalena. - Baš kao što oni ne razumeju tebe. Kako možeš pomoći ljudima, ako ih sam ne
razumeš?!. Oni misle drugim runama ... Da li uopšte misle runama? To je drugi narod Radomire!
Mi ne znamo njihova srca i um. Bez obzira koliko pokušavao - neće te čuti! Oni ne trebaju tvoju
veru, kao što im nisi potreban ni ti sam. Pogledaj oko sebe, dušo - to je tuđi dom! Tvoja zemlja
tebe zove! Odlazi, Radomira!

Ali on nije hteo da prihvati poraz. On je želeo da dokaže sebi i drugima da je učinio sve što je bilo
u njegovim ovozemaljskim silama. I bez obzira koliko pokušavala - Radomira ona nije mogla da
spasi. I, nažalost, ona je to znala ...

Noć je već došla na sredinu ... Stari vrt, utonuo je u svetu mirisa i snova, komfornoj tišini, uživajući
u svežini i hladnoći. Oko Radomira i Magdalene sve je bezbrižno spavalo, ne predviđajući ništa
opasno i loše. Samo se Magdaleni nekako činilo da se blizu nje, iza nje, neko smeje radosno, neko
nemilosrdan i ravnodušan ... ... nemilosrdna kob... smrknuto je gledala krhku, nežnu, ženu, koju
nije uspela da slomi ... nikakva nesreća, nikakav bol.

I Magdalena, da bi se zaštitila od svega ovoga, borila se svim silama držeći se svojih dobrih starih
uspomena, jer je znala, da ti dani mogu da održe njen upaljeni mozak od nepovratnog
"zatamnjenja"... U svojim mislima je uporno i dalje živela tako drage godine provedene sa
Radomirom ... godine, koje su naizgled bile tako davno .. Ili možda još samo večeras?.. To nije od
velikog značenja, jer sutra će nestati. I ceo svetli život onda će postati samo sećanje .... Kako je
mogla da se pomiri sa tim? Kako će moći to da gleda, kada ode u smrt za nju jedini čovek na svetu?
!!

- Želim da ti pokažem nešto, Marija - Radomir je šapnuo.

I gurnuvši svoju ruku ispod pazuha, izvukao ... čudo!

Njegovi dugi tanki prsti sijali su smaragdnom pulsirajućom svetlošću! .. Svetlo je bivalo sve jačie,
bilo je živo, ispunivši tamno noćno prostranstvo ...
Radomir je otvorio svoju ruku - na njoj je odmarao divni zeleni kristal ...

- Šta je to ??? - šapnula je tiho Magdalena.

- Ključ Bogova - mirno je odgovorio Radomir. - Vidi, ja ću ti pokazati ...

(O Ključevima Bogova pričam sa dozvolom Magova, sa kojima sam imala sreću da se dva puta
sastanem u junu i avgustu 2009. u Dolini kraljeva. Pre toga, o Ključevima Bogova nije govorio
otvoreno niko nigde, nikad).

Kristal je bio materijalan. A u isto vreme zaista magičan. On je bio isklesan iz veoma lepog
kamena, iznenađujuće transparentan smaragd. Ali Magdalena je osećala - to je nešto mnogo
komplikovanije nego samo dragulj, čak i najčistiji. On je bio u obliku dijamanta i duguljast,
veličine dlana Radomira. Svaki komad kristala je u potpunosti bio prekriven nepoznatim runama,
očigledno drevnijim od onih koje je znali Magdalena ...

- Šta on "govori" moja radosti .. I zašto ne znam ove rune? One su malo drugačije od onih koje su
nas učili Volhovi. I odkud on kod tebe?!
- Njega su doneli na Zemlju jednom davno naši mudri preci, naši bogovi, da stvore hram večnog
znanja - zamišljeno gledjućia u kristal počeo je Radomir. - Da pomognu da se stekne Svetlost i
Istina dostojna Dece Zemlje. On je stvorio kastu Volhova, Veduna, Darina i ostalih prosvetljenih.
I iz njega su crpli svoje znanje i razumevanje, i pomoću njega su jednom sazidali Meteore. Kasnije,
zauvek, bogovi su ostavili u tom Hramu ljude spremne da ga sačuvaju i zaštite, kako bi oni zaštitili
samu Zemlju. I ključ Hrama su dali mudracima, da slučajno ne padne u ruke "tamnomisećim", da
ne nestane Zemlja od zlih ruku. Dakle, čuva se vekovima kod Volhova, a oni ga predaju s vremena
na vreme dostojnima, kojineće izdati veru, ostavljenu od strane naših Bogova..

------

- Da li je to Sveti Gral, Sever? - Nisam mogla da odolim, pitala sam.

- Ne, Isidora. Gral nikada nije bio tamo, gde je bio ovaj neverovatni Umni Kristal. Samo su ljudi
"pripisali" svoje želje Radomiru ... kao i sve drugo, "stranci". Radomir je, ceo svoj život bio Čuvar
Ključa Bogova. Ali ljudi, naravno, to nisu mogli znati, da se ne opuste. U početku su tražili navodni
"u vlasništvu" Radomira Pehar. A ponekad je nazivao Svetim Gralom svoju decu ili samu
Magdalenu. I sve se to desilo samo zato što su "pravi vernici" voleli da imaju neki dokaz istinitosti
onoga u šta oni veruju u ... nešto opipljivo, nešto "sveto" što bi mogli da dotaknu ... (što se,
nažalost, dešava čak i sada, za mnoge stotine godina kasnije). Nažalost, ljudima su uvek potrebne
mošti, Isidora, a ako ne postoje, neko ih jednostavno izmisli. Radomir i nikada nije imao takav
pehar ni na samoj "tajnoj večeri" ... na kojoj je navodno pio iz njega. Pehar sa "tajne večere" je bio
kod proroka Jošue, a ne kod Radomira.

MARIJA MAGDALENA I ISUS ----trinaesti deo

Iz knjige Svetlane Levašov - Otkrovenje, delovi koji se odnose na Mariju i Isusa..
Dusan Mitrovic added 2 new photos.
January 30 at 10:50am

MARIJA I RADOMIR
MARIJA MAGDALENA I ISUS ----trinaesti deo
Iz knjige Svetlane Levašov - Otkrovenje, delovi koji se odnose na Mariju i Isusa..

- Da li je to Sveti Gral, Sever? - Nisam mogla da odolim, pitala sam.

- Ne, Isidora. Gral nikada nije bio tamo, gde je bio ovaj neverovatni Umni Kristal. Samo su ljudi
"pripisali" svoje želje Radomiru ... kao i sve drugo, "stranci". Radomir je, ceo svoj život bio Čuvar
Ključa Bogova. Ali ljudi, naravno, to nisu mogli znati, da se ne opuste. U početku su tražili navodni
"u vlasništvu" Radomira Pehar. A ponekad je nazivao Svetim Gralom svoju decu ili samu
Magdalenu. I sve se to desilo samo zato što su "pravi vernici" voleli da imaju neki dokaz istinitosti
onoga u šta oni veruju u ... nešto opipljivo, nešto "sveto" što bi mogli da dotaknu ... (što se,
nažalost, dešava čak i sada, za mnoge stotine godina kasnije). Nažalost, ljudima su uvek potrebne
mošti, Isidora, a ako ne postoje, neko ih jednostavno izmisli. Radomir i nikada nije imao takav
pehar ni na samoj "tajnoj večeri" ... na kojoj je navodno pio iz njega. Pehar sa "tajne večere" je bio
kod proroka Jošue, a ne kod Radomira.
A Josif iz Arimateje je zaista jednom sakupio nekoliko kapi krvi proroka. Ali čuvena "Gralska
Čaša" je zaista samo veoma jednostavna glinena čaša, iz kakvih su obično pili u to vreme svi
Jevreji, a koju posle nije bilo tako lako naći. Zlatni ili srebrni pehar, potpuno okovan klincima sa
dragim kamenjem (kako to vole da predstave njihovi sveštenici) nikada u stvarnosti nije postojao
ni u danima judejskog proroka Jošue, pa čak ni u vremenima Radomira. Ali, to je još jedna, jako
zanimljiva priča..
Nemate puno vremena, Isidora. I mislim da želiš da znaš nešto potpuno drugo, što je blisko tebi u
srcu, i što vam može pomoći da pronađete malo više snage da izdržite. Pa, ova gužva "mračnih
sila" je splet dva potpuna stranca i njihovih života (Radomir i Jošua), u svakom slučaju, i neće se
skoro rasplesti. Kao što sam rekao, jednostavno nećeš imati vremena za to, moj prijatelju. Oprosti
...

Samo sam klimnula glavom prema njemu, pokušavajući da ne pokažem koliko me je sva ova
istinita priča zanimala! I koliko sam želela da znam, čak i ako ću umreti, svu neverovatnu količinu
laži, obrušenu crkvom na zemlju... Ali, ostavila sam na Severu da odluči šta želi da mi kaže. To je
bila njegova slobodna volja - da govori ili da ne govori ovo ili ono. Bila sam mu toliko neverovatno
zahvalna za njegovo dragoceno vreme, i njegove iskrene želje da ulepša moje tužne preostale dane.
Mi smo se vratili u tamnu noć i vrtu, "slušajući" poslednje sate Radomira i Magdalene ...

- Gde je Veliki hram, Radomir? - Pitala je iznenadno Magdalena.

- U predivnoj dalekoj zemlji ... Na samom "vrhu" sveta ... (ima u vidu Severni pol, bivšu zemlju
Hiperboreju - Da'Ariju) - tiho, kao da se izgubio u beskonačno dalekoj prošlosti Radomir je
šapnuo. - Tamo postoji sveta Gora Rukotvorena, koju ne može uništiti ni priroda ni vreme, ni ljudi.
Ta planina - je večna ... To je Hram Večnog Znanja. Hram naših starih bogova, Marija ...
Jednom sasvim davno, blistao je na vrhu svete gore Ključ - ovaj zeleni kristal, koji je davao Zemlji
zaštitu, otkrivajući duše, i činio ih dostojnim. Tek tada su otišli naši bogovi. I od tada je Zemlja
bila u mraku, koji tada još uvek nije bio u stanju da uništi čoveka. Previše još uvek postoji zavisti
i zlobe. I lenjosti, previše ...
- LJudi treba da vide svetlost, Marija. - posle pauze, rekao je Radomir. - I ti ćeš im pomoći! - On
nije primetio njen gest protesta, i mirno nastavio. - Učićeš ih znanju i razumevanju. I daćeš im
pravu veru. Ti ćeš postati njihova zvezda vodilja, koja će biti sa mnom bez obzira na sve. Obećaj
mi! .. Nemam ni u koga poverenja, da ispuni ono što sam ja bio dužan. Obećaj mi, mi svetla moja.

Radomir je nežno stavio na njeno lice svoje ruke, gledajući pažljivo u njene plave oči i iznenada
se nasmejao... Kolika je beskrajna svetla ljubav u ovom čudesnom poznatom pogledu! .. I koliko
je bilo u njemu najdublje boli ... Znao je, kako je bila uplašena i usamljena. Znao je koliko je želela
da ga spasi! I pored svega toga, Radomir se nije mogao uzdržati od osmeha - čak i u takvom
strašnom trenutku za nju, Magdalena je nekako postala iznenađujuće svetla, pa čak i lepša .. Kao
da joj čist život daje izvor sa čistom vodom ..
.
On je nastavio što mirnije moguće.
- Vidi, ja ću ti pokazati kako da otvoriš ovaj drevni ključ ...

Na otvorenom dlanu Radomira zasijao je smaragdni plamen ... Svaka najmanja runa u početku je
otkrivala ceo sloj nepoznatih prostora, proširujući i otvarajući milione slika, glatko smenjujući
jedna drugu. Sjajna transparentna "struktura" je rasla i kružila, otkrivajući sve višlje i višlje nivoe
znanja, nikada viđenih današnjim čovekom. Ono je bilo divno i beskrajno! .. I Magdalena, zbog
nemogućnosti da odvoji pogled od ovog čarobnog prizora, pala je u dubine nepoznatog! .. Ona je
skupljala u sebe mudrost vekova, osećajući, kako joj moćan talas, puni svaku ćeliju, i kako teče
kroz nju čudna Drevna Magija! Znanje predaka ju je preplavilo, ono je bilo zaista ogromno - od
najmanjih insekata se život prenosio na život univerzuma, prelivajući milione godina života drugih
planeta, i opet, moćna lavina vratila ju je na Zemlju ...
Širom otvorenih očiju, Magdalena je poimala čudesna znanja Drevnog sveta ... Njeno lako telo,
slobodno od zemaljskih "okova", kao zrno peska okupano u okeanu dalekih zvezda, uživalo je u
tišini i raskoši univerzalnog mira ...
Odjednom, pred njom se pokazao fenomenalni Zvezdani Most. Istezao se, izgledalo je u
beskonačnost, on je blistao i beskrajno iskrio skupljenim velikim i malim zvezdama, prostirući joj
pod noge srebrni put. Daleko, u samom središtu istog puta, uvijen u zlatni sjaj, Magdalenu je čekao
Čovek ... On je bio veoma visok i izgledao veoma snažno. Približivši se, Magdalena je videla, da
nije sve u njemu bilo toliko "ljudsko" ... najupečatljivije su bile njegove oči - ogromne i iskričave,
kao isklesane iz dragog kamena, one su blistale na hladnom licu, kao najlepši dijamanti. Ali baš i
kao dijamant, bile su neosetljive i otuđene ... Muževne crte lica neznanca iznenađuju oštrinom i
nepokretnošću, kao da Magdalena stoji ispred statue ... Vrlo duga, gusta kosa blistala je i srebrno
svetlucala kao da je neko slučajno razbacao zvezde ... "Čovek" je, istina, bio veoma neobičan ...
Ali čak i sa ovom "ledenom" hladnoćom, Magdalena je osećala, kako joj od stranca dolazi čudesni,
obavijajući joj dušu mir i topla, iskrena dobrodošlica. Jedno je znala sigurno - uvek su dobre stvari
bile iste.

"Čovek" u znak pozdrava podiže ruku prema njoj i reče blago:

- Stani, Zvezdo... Tvoj put se još ne završava. Ne možeš da ideš Kući. Vrati se na Midgard, Marija
... i sačuvaj Ključ Bogova. Da sačuva tebe večnu.

A onda, moćna figura stranca iznenada je počla da polako oscilira, i postaje kristalno prozračna,
kao da nestaje.
- Ko si ti? .. Molim te reci mi ko si ti?!. - Molećivo je plakala Magdalena.

- Putnik ... još ćemo se sretati. Putuj, Zvezdo ...

Odjednom čudesan kristal je naglo utihnuo ... Čudo se prekinulo iznenada kao što je počelo. Okolo
je postalo hladno i prazno ... kao da je stalno bila zima.
- Šta je to bilo, Radomir?!. To je mnogo više, nego što su nas učili ..- Ne skidajući oči sa zelenog
"kamena"!, šokirano je pitala Magdalena.

- Jednostavno sam ga malo otvorio. Tako da si mogla da vidiš. Ali ovo je samo zrno peska od
onoga što može. Zbog toga, ti si dužna da ga zadržiš, bez obzira na sve što bi bilo sa mnom. Po
svaku cenu ... uključujući tvoj život, pa čak i živote i Veste i Svetodara. - usmerivši u nju svoje
prodorne plave oči, Radomir je uporno čekao odgovor. Magdalena je polako klimnula glavom.

- I on je to rekao ... Putnik ...

Radomir je samo klimnuo glavom, očigledno shvativši o kome je ona govorila ...
- Milenijuma, ljudi pokušavaju da pronađu Ključ Bogova. Samo niko ne zna kako on stvarno
izgleda. I smisao njegov ne znaju - mnogo je mekše nastavio Radomir. - O njemu kruže
najneverovatnije legende, neke od njih - su veoma lepe, druge - gotovo lude.

(O Ključu Bogova, istina, kruže različite legende. Na kojim sve jezicima su vekovima pokušavali
da pišu o njemu najveći mudraci! .. arapskom, jevrejskom, hindu, pa čak i latinskom ... Samo niko
iz nekog razloga, nije shvatio, da od ovog kamena neće postati poseban, bez obzira koliko neko to
želeo... na ponuđenim fotografijama su pokazani: Iranski pseudo Mani, i Veliki Mogul, i katolički
"talisman" Bogova, i "tablice" Hermesa, pa čak i čuveni indijski Pećinski Apolon iz Tijane, koje
je, prema Indijcima, jednom posetio Isus Hristos.
- Prosto su došle, po svemu sudeći, kao rodno pamćenje, a i ljudi pamte da je nekada bilo nešto
neizrecivo veliko, bogovima podareno. A šta je to - ne mogu da shvate ... Pa tako dolaze vekovima
"istraživači" ne znajuči čega i kruže krugovima. A neko im kaže, "idi tuda - ne znam gde, donesi
to - ne znam šta" ... samo znaju da je sila skrivena u njemu veliko znanje bez presedana. Umne sa
znanjem su gonili, i "tamni" su uvek pokušavali da ga nađu, kako bi vladali ostalima ... Mislim da
je ovo najmisterioznija i najželjenija relikvija koja je ikada postojala na Zemlji. Sada će sve od
tebe zavisiti, svetlosti moja. Ako ja odem, nikada ga ne smeš izgubiti! Obećaj mi to, Marija ...

Magdalena ponovo klimnu glavom. Shvatila je - to je bila žrtva koju je od nje tražio Radomir. I
ona mu je obećala ... Obećavala da će čuvati Ključ Bogova po cenu sopstvenog života ... i živote
dece, ako je potrebno.

Radomir je lagano stavio zeleno čudo u njenu ruku - kristal je bio živ i topao ...
Noć je prolazila prebrzo. Na istoku je već svitalo ... Magdalena duboko udahnu. Znala je, da će
uskoro Radomir stići u ruke ljubomornih i lažljivih sudija ... svom svojom dušom su ga bezobzirno
mrzeli, kako su oni zvali, "stranog poslanika" ...
Smestivši svoje ruke između jakih ruku Radomira Magdalena je ćutala. Samo je htela da se oseti
njegovu toplinu ... onoliko koliko je to bilo moguće ... Izgledalo je kao da život kap po kap ističe
iz njenog slomljenog srca pretvarajući ga u hladni kamen. Ona nije mogla da diše bez njega ...
Njega, njenog ljubljenog čoveka! .. On je bio njena polovina, deo njenog bića, bez koga bi život
bio nemoguć. Nije znala kako bi postojala bez njega? .. Nije znala kako da bude tako jaka? .. Ali
Radomir je verovao u nju, verovao je. On joj je ostavio dug, koji nije dozvoljavao da ga se odrekne.
I ona je iskreno želela da živi ...
Uprkos svoj nadljudskoj smirenosti, nadalje Magdalena ništa nije pamtila .

* * *
Bili su tu strani ljudi, obuzeti nerazumljivom zlobom...
Bio je bol i užas, gledajući stradanje Radomira... Postojala je mala nada, koja je nestala u trenutku
...
I bio je krst ... nehumaan i užasan instrument smrti. Ona je bila na kolenima odmah ispod krsta i
gledala Radomira u oči do poslednjeg trenutka ... do tada, kada je čista i jaka duša ostavila svoje
već nepotrebno preminulo telo..
Na žalosno lice Magdalene pala je topla kap krvi, i spojivši se sa suzom, valjala na zemlju. Onda
je pala druga ... Tako je ona ostala, zamrznuta u dubokoj tuzi ... oplakivajući svoju bol krvavim
suzama ... Odjednom, divlji, zastrašujuće zverski, krik je zatresao okolinu... krik je bio prodoran i
dugotrajan. Od njega je stajala duša, ledeno stežući srce. To je vrisnula Magdalena ...
Zemlja joj je odgovorila, jezom svoga starog moćnog tela.
Posle je nastupio mrak ...
LJudi su bežali u strahu, slepi, ne znajući gde ih vode neposlušne noge. Tako slepi, naletali su
jedni druge, idući u različitim pravcima, a zatim se saplitali i padali, ne obraćajući pažnju na ostale
... Svuda su odjekivali krici. Plač i krici su odzvanjali Šumovitom Gorom i ljudi gledajući izvršenje
kazne, kao da im je tek sada dozvoljeno da vide - da vide istinu o svojim delima ...
Magdalena je ustala. Opet je divlji, užasni vrisak prošao umornom Zemljom. Utonuvši u rici
groma, krik je kružio poput zle munje, plašeći okolne zamrzle duše ... Oslobodivši Drevnu Magiju,
Magdalena je pozvala u pomoć stare bogove ... Pozivala Velike Pretke.
Vetar je šibao u mraku njenu divnu zlatnu kosu, dok je mršavo telo okruživao oreol svetlosti.
Strašne krvave suze, i dalje klizeći niz blede obraze, napravile su je potpuno neprepoznatljivom ...
nešto nalik moćnoj Sveštenici ...
Magdalena ja pozivala... stavivši ruke iza glave, ona je ponovo i ponovo pozivala svoje Bogove.
Zvala je Očeve, koji su upravo izgubili divnog sina ... Ona nije mogla odustati tek tako lako ... Ona
je htela da vrati Radomira po bilo koju cenu. Čak i ako nije suđeno da bude sa njim. Ona je želela,
da on živi ... bez obzira na sve.
Ali bogovi nisu odgovorili ... Magdalena nije mogle da veruje!
Nije želela da on umre. Nije želela da ga izgubi ...
Bol je bila zaslepljujuća ... Ona je bila prosto brutalna.
Prišli su joj prijatelji - Vitezovi Hrama... Nisu na silu odvojili Magdalenu od mrtvog tela, oni uz
dužno poštovanje čekali. Žalost je bila tako duboka i beznadežna da je dodirivala čak i najsurovije
...
Onda je došla obamrlost.
Ona nije osećala kako su je odveli na stranu. Nije videla ko je umio poslednji put Radomira ...
Znala je samo jedno - on je morao da vaskrse .. I ona je morala da mu pomogne ...
Ali noć je prošla, i ništa se nije promenilo. Njegova suština je želela da priča sa njom, ali ona
stajala umrtvljena, ništa ne čujući, beskrajno zovući očeve ... Ona još nije odustala.
Konačno, kada je zora zasvetlela, iznenada se pojavio svetlo zlatni sjaj - kao da svetli hiljdu sunca
u njemu u isto vreme! A u tom sjaju je bila visoka, iznad normale, ljudska figura ... Magdalena je
znala odmah - došao je onaj, koga je ona tako žestoko i uporno zvala celu noć ...

- Ustani Radosni .. - rekao je dubok glas. - Ovo nije tvoj svet. Odživeo si život u njemu. Ja ću ti
pokazati tvoj novi put. Ustani, Radomire! ..

- Blagodarim tebi, oče ... - šapnula je tiho, stojići pored njega Magdalena. - Blagodarim, što si me
uslišio!

Starac je dugo zagledao u stojeću ispred njega slabu ženu. Zatim, iznenada se svetlo nasmejao i
rekao vrlo tiho:
- Teško tebi, žalosnoj .. Uplašenoj ... Žao mi je, draga, ja ću uzeti Radomira!. Nije njegova sudbina
da bude ovde više. Njegova sudbina je sada druga. Ti si sama to poželela ...

Magdalena je samo klimnula glavom, pokazavši da je razumela. Ona nije mogla da govori, ostala
je skoro bez snage. Morala je nekako da preživi ove poslednje, najteže trenutke za nju ... a onda
će biti dovoljno vremena da žali za izgubljenim. Glavna stvar je, da je on, živ. A sve ostalo nije
toliko važno.

Čuo se iznenađen uzvik - Radomir je gledao oko sebe, ne znajući šta se dešava. Nije još znao da
je imao drugačiju sudbinu, ne na Zemlji ... i nije razumeo, zašto je još uvek živ, ali se tačno sećao,
da su dželati uradili svoj posao vrhunski ...

- Zbogom, dušo ... - šapnuo je tiho Magdaleni. - Zbogom, moja draga. Ja ću ispuniti tvoju volju.
Ti samo živi ... A ja ću uvek biti sa tobom.

Ponovo je planula zlatna svetlost, ali on se sada nekako nalazio napolju. Nakon toga, Radomir je
polako prošao kroz vrata ...
Sve okolo je bilo tako poznato .. Čak se i osećao potpuno živ, Radomir je nekako znao - to još nije
bio njegov svet ... i samo je jedno u ovom starom svetu i dalje ostalo njegovo - to je bila njegova
supruga. .. Njegova omiljena Magdalena ....

- Ja ću ti se vratiti ... ja ću se obavezno vratiti tebi... - tiho je šapnuo Radomir.

Iznad njegove glave, kao veliki "kišobran" visio je Vajtman ...

Kupajući se u zlatnom svetlu, Radomir je polako ali sigurno pošao za blistajućim starcem. Pre
odlaska, on se iznenada okrenuo, da je poslednji put vidi ... da ponese sa sobom divnu sliku.
Magdalena je osetila vrtoglavicu i toplinu. Činilo se, da je u ovom poslednjem pogledu Radomir
poslao svu nakupljenu dugogodišnju ljubav! .. Poslao da bi takvog pamtila.
Ona je zatvori oči, želeći da živi ... Želeći da izgleda smireno. A kada ih je otvorila - sve je bilo
gotovo ...
Radomir je otišao ... Zemlja ga je izgubila, jer ga nije bila dostojna. On je otišao u svoj novi,
nepoznat život, ostavljajući Mariji dug i decu ... Ostavljajući njenu dušu ranjenu i usamljenu.
Duboko dišući, Magdalena je stajala. Za tugu ona jednostavno nema vremena. Znala je, Vitezovi
Hrama će uskoro poći za Radomirom, da predaju svoja mrtva tela Svetoj vatri.

Pred vama su dve gotovo identične slike, čiji je autor - veliki italijanski umetnik Rafael Sančo
(Raphael Sanzio/Santi) ... Čini se da je neko namerno "presavio" drugu sliku u nizu, kako bi
odrezao vrh sa "opasnim objektom" - velikim "letećim tanjirirom" ... Što je u stvarnosti bila
apsolutna istina. Rafael je bio veoma neobičan čovek, koji je često radio suprotno Svetoj Crkvi.
Kao što je opisao u svojim spisima poznati Vassari - on je bio"ateista sa velikim obrazovanjem"
... Prva slika (levo) je nacrtana u poslednjoj godini života umetnika (1520), i bila je nazvana
"Odlazak". Izazvala je buru negodovanja od strane Svete Crkve, zbog veličanstvenog rada je
kažnjen. Zatim, umetnik je naslikao drugu sliku, i isekao joj vrh (glavni deo slike), koja je prikazala
Hrista u skladu sa strogim kanonima slikarstva tog vremena. On je nazvao drugu sliku,
"Peobraženje» (Transfiguration) ... Nažalost, umetnik je umro i nije završio do kraja drugu sliku -
nju su završili njegovi najbolji studenti, (na zahtev nastavnika) i predstavili je Vatikanu. Papa je
bio oduševljen sa proizvodom i nazvao ga "jednim od najboljih" slika Rafaela ...

MARIJA I RADOMIR
MARIJA MAGDALENA I ISUS ----četrnaesti deo
Iz knjige Svetlane Levašov - Otkrovenje, delovi koji se odnose na Mariju i Isusa..
Dusan Mitrovic
7 mins

MARIJA I RADOMIR
MARIJA MAGDALENA I ISUS ----četrnaesti deo
Iz knjige Svetlane Levašov - Otkrovenje, delovi koji se odnose na Mariju i Isusa..

Prvi je, naravno, kao i uvek, bio Jovan ... Lice mu je bilo mirno i radosno. Ali u dubokim sivim
očima Magdalena je videla iskreno saučešće. - Velika zahvalnost tebi, Marija ... Znam koliko je
bilo teško da ga pustiš. Oprosti nam sve, draga ...
- Ne ... Ne znaš, Oče ... I niko to ne zna ... - gušeći se u suzama, šapnula je tiho Magdalena. - Ali,
hvala tebi na saučešću ... Reci, Majci Mariji, da je on otišao ... Da je živ ... ja ću joj doći, čim se
bol smanji. Reci svima, da je on živ ... - nije mogla da izdrži Magdalena. Ona više nije imala snage.
Pavši na zemlju, ona je glasno, kao dete zaplakala ...

Pogledala sam Anu - ona je stajala prestravljena. A po sivom mladom lice u rečicama su tekle
suze.
- Kako su mogli dozvoliti da se ovo dogodi?! Zašto ga nisu ubedili? To je tako pogrešno, mama ..
- ogorčeno gledajući u Severa Ana je uzviknula.
Ona je još uvek detinje na sve beskompromisno zahtevala odgovore. Iako, da budem iskrena,
mislila sam da su bili dužni da spreče smrt Radomira ... njegovi prijatelji ... Vitezovi Hrama... i
Magdalena. Ali kako možemo da sudimo izdaleka, možda je to tada bilo pravilno? .. Ja sam samo
ljudski veoma volela da ga vidim! Baš kao što možemo da vidimo živu Magdalenu ...
Valjda zato, nikada nisam volela da zaronim u prošlost. S obzirom da prošlost ne može da se menja
(barem ja nisam mogla to da radim), a niko ni ne bi trebao biti upozoren o predstojećim
problemima ili opasnostima. Prošlost - to je samo prošlost, kada se sve dobro ili loše odavno desilo,
a meni je samo ostalo da proživim dobar ili loš život. A onda sam opet videla Magdalenu, sada je
sedela na obali spokojnog južnog mora. Mali svetleći talasi nežno su umivali njene bose noge, tiho
šapćući o prošlosti ... Magdalena je pažljivo pogledala u veliki zeleni kamen, koji joj je mirno
ležao na dlanu, i o nečemu veoma ozbiljno razmišljala. Iza nje, tiho joj je prišao čovek. Okrenuvši
se oštro, Magdalena se odmah nasmejala:
- Kada ćeš prestati da me plašiš Radanuška? I ti si isto tužan! Ti si mi obećao! .. Šta je tužno, da li
je on živ? ..

- Ne verujem, sestro! - Blago žalostno nasmejan, rekao je Radan.

- Ne verujem, da ćeš se pomiriti sa tim, Marija! Morali smo da ga spasimo, uprkos njegovoj želji!
Kasnije, on bi shvatio koliko je grešio! .. Ne mogu sebi oprostiti! - iz srca je plakao Radan.

Očigledno, bol zbog gubitka brata se čvrsto smestila u njegovo srce, otrovano prethodnih dana sa
nepopravljivom tugom.
- Prestani, Radanuška, ne produbljuj ranu ... - šapnula je tiho Magdalena. - Evo, pogledaj bolje, šta
mi je ostavio tvoj brat ... Šta nas je obavezao da čuvamo, kažnjeni Radomir.

Otvorivši šaku, Marija pokaza Ključ Bogova ...Radan je polako počeo opet, veličanstveno da se
otvara, da se igra maštom, kao malo dete, posmatrao je zapanjen, ne mogavši da odvoji oči od
lepote, ne mogavši da izgovori ni reč.
- Radomir nas je obavezao da ga zaštitimo i po cenu života ... Čak i po cenu života naše dece. Ovo
je Ključ naših Bogova, Radanuška. Trezor Razuma... on nema ravnog na Zemlji. Da, mislim, i
daleko van Zemlje ...Otići ćemo svi u dolinu Magova. Tamo ćemo učiti ... Novi svet ćemo graditi
Radanuška. Svetao i Dobar Svet ... - posle pauza, je dodala - Misliš li da možemo?

- Ne znam, sestro. Nismo probali. - odmahnuo je glavom Radan.

Sede pored Magdalene zaboravljajući na trenutak svoju tugu, oduševljeno je posmatrao svetlucavo
i čudesno divno blago.... I oni su zbijeni zajedno, sedeli sami na plaži, fascinirani blistavim
smaragdnim morem ... I divnim svetlim na ruci Marije Magdalene Ključem Bogova - koji je
ostavio Radomir, čudesnim kristalom "razuma" ...

Prošlo je nekoliko dugih meseci, koji su Vitezovima Hrama i Magdaleni doneli još jedan težak
gubitak - iznenada i nasilno je ubijen Volh Jovan, koji je za njih bio nezamenjiv prijatelj, učitelj,
veran i moćan oslonac ... Vitezovi Hrama iskreno su i duboko žalili. Ako je smrt Radomira ostavila
njihova srca ranjenima i izmučenima, to je gubitkom Jovana svet postao neverovatno hladan i stran
... Prijateljima nije bilo dozvoljeno ni da pohrane (kao što je bio običaj - spaljivanjem) telo
Jovanovo. Jevreji su ga jednostavno ukopali u zemlju, što je dovelo do užasa sve Vitezove Hrama.
A Magdalena je uspela da barem otkupi njegovu odrubljenu glavu, koju, nikako nisu želeli da daju
Jevreji, jer su smatrali da je suviše opasna (!) - Smatrali su Jovana velikim Magom i Čarobnjakom
... Tužne zbog velikog gubitka, Magdalenu i njenu ćerkicu Vestu čuvalo je šest Templara, i
konačno su odlučili da krenu na dug i težak put - u divnu zemlju Oksitaniju, jedino poznatu još
samo Magdaleni ...

Sledeće - bio je brod ... Bio je to dug, težak put ... Uprkos dubokoj tuzi, Magdalena, tokom
beskrajno-dugog putovanja sa vitezovima je uvek bila prijateljski raspoložena, smirena i sabrana.
Templare je privlačila sebi, svojim svetlom, osmehom, voleli su mir, koji su imali pored nje ... A
ona im je rado davala svoje srce, znajući kako je okrutna bol gorela njihove umorne duše, i kako
su snažno kažnjeni Radomirovom i Jovanovom nesrećom ... Kada su konačno stigli do željene
Doline Magova, svi su bez izuzetka, sanjali samo jednu stvar - da se odmore od bede i bola, koliko
je to moguće. Previše je dragog bilo izgubljeno... suviše velika je bila cena.

Sama Magdalena, napustivši Dolinu Magova, bila je desetogodišnja devojka, i sada je ponovo
"upoznavala" ponosnu i voljenu Oksitaniju, u kojoj joj se sve - svaki cvet, svaki kamen, svako
drvo, činilo rodom! .. Željna prošlosti, pohlepno je disala "dobru magiju" oksitanskog vazduha i
nije mogla da veruje da je ona konačno došla kući ... to je bio njen Dom. Njena rodna zemlja. Njen
budući Svetli Svet, kojeg je obećala da će ga izgraditi, Radomiru. I donela je svoju tugu, kao
izgubljeno dete, koje traži od majke zaštitu, saosećanje i mir ...
Magdalena je znala - da bi ispunila zavet Radomira, morala je da sačuva samopouzdanje, sabranost
i snagu. Ali do sada je živela povučeno u najdubljoj tuzi, i bila je usamljena ... Bez Radomira njen
život je postao prazan, beskoristan i gorak ... Sada je on živeo negde daleko, u čudnom i divnom
svetu, koji nije mogla da dodirne njena duša ... I niko, nažalost, nije mogao ništa da pomogne ...

Ovde sam je opet videla ... na visokoj, obrasloj divljim cvećem litici, dotičući kolenima grudi,
sedela je sama Magdalena ... Ona je, kao što je postalo uobičajeno, pratila zalazak sunca - još jedan
običan dan bez ... Radomira... Ona je znala - ovakvih dana će biti i dalje, veoma, veoma mnogo.I
znala je da će morati da se navikne na to. Uprkos svoj gorčini i praznini, Magdaleni je dobro
poznato - čeka je dug, težak život, i proživeće ga... bez Radomira. On je živeo svuda - u svakoj
njenoj ćeliji, u njenim snovima i na javi, u svakom predmetu, koji je makar jednom dotakao. Činilo
se da ja sva okolina bila zasićena prisustvom Radomira ... Pa čak i ako je želela, od toga nije bilo
spasa.
Veče je bilo mirno, mirno i toplo. Priroda je oživljavala nakon toplog dana, besnela je burnim
mirisom cvetova, livada i borovih iglica ... Magdalena je slušali monotone zvuke uobičajenog
šumskog sveta - ona je bila zadivljena takvom jednostavnovšću i takvim mirom .. Iscrpljenim od
letnjie vrućine, u susednom rastinju čulo se glasno zujanje pčela !. Čak i one, vredne, radije su
pobegle od vrelih zraka sunca, a sada se rado kreću u okrepljujućoj svežini večeri. Osećajući
dobrotu ljudi, mali ptica bez straha slete na toplo rame Magdalene i u znak zahvalnosti zatrepta
srebrnim krilima..
Ali Magdalena to nije primećivala. Ona je još jednom otišla u poznati svet snova, u kojem je još
uvek živeo Radomir ... I ona ga se opet setila ... Njegove neverovatne dobrote ... Njegove bujne
strasti za životom ... Njegovog blagog svetlog osmeha i prodornog pogleda njegovih plavih očiju..
I njegovog tvrdog verovanja u ispravnost izabranog puta. Setila se divnog, snažnog čoveka, koji
je, iako još dete, već podčinio sebi mase! .. Sećala se njegove dobrote i odanosti ... toplote njegovog
velikog srca ... Sve ovo je sada živelo samo u njenom umu, koji nije dozvoljavao da ta sećanja odu
u zaborav. Bilo je sve živo i ... bolelo je. Ponekad se činilo, da će i ona prestati da diše ... Ali dani
su prolazili. I život se nastavio. Ona ja bila dužna da ispuni dug koji joj je Radomir ostavio.

Sin Svetodar, bio je u dalekoj Španiji sa Radanom. Magdalena je znala - da će njemu biti teško ...
On je još bio premlad da se pomiri sa takvim gubitkom. Ali, ipak je takođe znao, da čak i pri
najdubljoj tuzi, nikada ne pokaže svoju slabost strancima. On je bio sin Radomira ... I to ga je
obavezalo da bude snažan.
Prošlo je nekoliko meseci. I tako, malo po malo, kao što je slučaj i kod najstrašnijeg gubitka,
Magdalena je počela da oživljava. Očigledno, došlo je pravo vreme da se vrati živima ... izabrala
je mali Montsenjur, koji je bio najmagičnije mesto u Dolini sa zamkom (kao da se nalazi na
"prelazu" ka drugim svetovima). Magdalena i njena ćerka uskoro su počele da se polako kreću.
Počele su da žive u svom novom, nepoznatom još, domu ... I na kraju, u sećanje na insistiranje
Radomira, Magdalena je postepeno počela da se okuplja prve učenike ...
Verovatno je to bio jedan od najlakših zadataka, jer je svaki čovek na ovom divnom komadu zemlje
bio više ili manje nadaren. I skoro svi su žudeli znanju. Dakle, vrlo brzo Magdalena je imala već
nekoliko stotina vrlo marljivih učenika. Onda se brojka pretvorila u hiljadu ... I vrlo brzo cela
Dolina Magova je bila prekrivena njenim učenjem. I ona je, koliko je to bilo moguće, bežala od
svojih gorkih misli, i bila je neverovatno zadovoljna, kako je stiglo znanje u Oksitaniju! Znala je
- Radomir bi se tome obradovao ... i skupljala je još više posetilaca.

- Oprostite mi, Sever, ali kako su se Volhovi saglasili sa tim?!. Na kraju krajeva, oni su tako
brižljivo čuvali svo svoje znanje? Kako su to dopustili? Magdalena je učila sve, nije birala
posvećene?

- Volhovi se nikada nisu slagali sa tim, Isidora ... Magdalena i Radomir su protiv njihove volje
otkrivali znanja ljudima. I dalje ne znam, ko je od njih bio stvarno bio u pravu ...

- Ali, videli ste, kako su željno slušali ova znanja u Oksitaniji! I ostatak Evrope, takođe! - uzviknula
sam iznenađeno.

- Da ... Ali sam video i drugo - kako su oni jednostavno uništeni ... A to znači - da oni nisu bili
spremni za to.

- Ali kada će, po vašem mišljenju, ljudi biti "spremni" ..? - bila sam ogorčena. - Ili se to neće desiti
nikad?!.

- To će se desiti,... mislim. Ali samo kada ljudi konačno shvate da su u stanju da zaštite to isto
znanje ... - onda se Sever iznenada detinjasto osmehnu. - Magdalena i Radomir živeli su budućnost,
zar ne vidiš ... Oni su sanjali o Jednom Svetu ... predivnom svetu u kome će biti jedna zajednički
vera, jedan vladar, jedan jezik ... I uprkos svemu, oni su učili ... suprotstavljali se Volhovima ... ne
poštujući Očeve ... I sa svim tim, znali su dobro - da čak i njihovi daleki unuci sigurno neće videti
taj predivan "jedan" svetu. Oni su se prosto borili ... za svetlo. Za znanje. Za Zemlju. Takav je bio
njihov život ... i oni su ga živeli, bez izdaje.

Ja sam se opet našla u prošlosti, u kojoj je još uvek živela ova neverovatna i jedinstvena istorija ...
Postojao je samo jedan tužan oblak koji je bacao senku na raspoloženje Magdalene - Vesta je
duboko patila zbog gubitka Radomira, i nikakva "radost" nije mogla da se izvuče iz nje. Znajući,
na kraju, o tome šta se dogodilo, potpuno je zatvorila svoje malo srce od spoljašnjeg sveta i
proživljavala svoju tugu sama, ne dozvoljavajući čak i svojoj voljenoj majci, Magdaleni, da joj se
približi. Tako je po cele dane bila nemirna, ne znajući šta da radi sa tom strašnom nesrećom. Pored
toga, nije bio dobro ni njegov brat Radan, sa kojim je Vesta delila i radost i tugu. Ona je još uvek
bila suviše mala da bi bila u stanju da savlada takvu tešku tugu, koja je pala na njena krhka pleća.
Ona je divlje patila za svojim voljenim, najboljim tatom na svetu, i nikako nije mogla da shvati,
odaklu su se pojavili ti okrutni ljudi koji su ga mrzeli i ubili? ..
Nije se čuo više njen veseli smeh, nije bilo njenog divnog hoda ... Nije bilo više ničega, što bi bilo
vezano sa toplim i uvek radosnim zajedništvom. I Vesta je duboko, patila kao odrasla ... Njoj su
ostala samo sećanja. I želela je da ga vrati živog .. Još uvek je bila premala da bi se zadovoljila
samo sa uspomenama! .. Da, ona je jako dobro zapamtila, kako je, prigrljena njegovim snažnim
rukama, slušala bez daha neverovatne priče, hvatala svaku reč, bojeći se da neku važnu ne propusti!
... I sada njeno ranjeno srce traži sve to nazad! Tata joj je bio idol ... A sada tog sveta nema više.
Zli ljudi su ga odveli, ostavljajući samo duboku ranu, koja sama nije mogla da se izleči.
Svi oko Veste, odrasli prijatelji pokušavali su najbolje što mogu, da rasteraju njeno utučeno stanje,
ali malena, nikome nije želela da otvori svoje tužno srce. Jedina osoba, koja joj je verovatno mogla
pomoći, bio je Radan. Ali on je bio daleko, sa Svetodarom. Međutim, sa Vestom je bio jedan čovek
koji se potrudio da zameni njenog ujaka Radana. A zvali su tog čoveka Vitez Simon - veseli Vitez
sa jarkom crvenom kosom. Prijatelji su mu taj nadimak dali zbog neobične boje njegove kose, a
Simon se nikada zbog toga nije uvredio. On je bio smešljiv i veseo, uvek spreman da pomogne,
on je, zaista, imao to zadovoljstvo da nadomesti odsustvo Radana. I prijatelji su ga zaista iskreno
voleli. On je bio "oslobođen" od tuge, koje je u životu Hrama u tom trenutku bilo veoma, veoma
mnogo ...
Crveni Vitez je strpljivo dolazio Vesti, svakodnevno je vodio na uzbudljivo duge šetnje, i
postepeno postajao njen poverljivi prijatelj. Pa čak su i u malom Montsenjuru uskoro navikla na
njega. On je postao poznat i dobrodošao gost, koji je svima bio drag, cenili su njegovu
nenametljivu, blagu prirodu i uvek dobro raspoloženje. I samo se Magdalena ponašala sa Simonom
oprezno, ali ni ona nije mogla da objasni zašto ... Ona se, više nego bilo ko drugi, radovala, videći
Vestu srećnom, ali u isto vreme, nije mogla da se oslobodi osećaja nepoznate opasnosti, koja dolazi
od Viteza Simona. Znala je da je trebalo da oseća samo zahvalnost, ali osećaj brige nije prolazio.
Magdalena se iskreno trudila da ne obraća pažnju na svoja osećanja i jednostavno uživa u
Vestinom raspoloženju, sa velikom nadom, da će vremenom bol popustiti devojčicu, baš kao što
je počela da jenjava kod nje... I ostaće onda u izmučenom srcu, jedino svetla duboka tuga za
pokojnim, dobrim ocem ... i ostaće uspomene ... čiste i gorke, kao što bude ponekad gorak najčistiji
i najsvetliji život ...
Dusan Mitrovic
26 mins ·

MARIJA I RADOMIR
MARIJA MAGDALENA I ISUS ----petnaesti deo
Iz knjige Svetlane Levašov - Otkrovenje, delovi koji se odnose na Mariju i Isusa..

"U fašističkoj državi religija se smatra kao jedna od najdubljih manifestacija duha, tako da se ne
samo poštuje, nego uživa zaštitu i protekciju" Benito Musolini "Doktrina fašizma", 1932.

... Svetodar je često pisao pisma svojoj majci, a jedan od Vitezova Hranma, koji ga je čuvao
zajedno sa Radanom u dalekoj Španiji, odnosio je te poruke u Dolinu Magova, a odatle je odmah
donosio najnovije vesti. Tako su živeli, ne viđajući jedni druge, i samo se nadajući, da će doći taj
sretan dan kada će biti zajedno makar na trenutak ... Ali, nažalost, tada još nisu znali da taj
najsrećniji dan nikada za njih nikada neće doći ...
Sve te godine nakon gubitka Radomira, Magdalena je nosila u svom srcu vekovni san - da se u
nekom trenutku uputi u daleku Severnu zemlju, kako bi videla zemlju svojih predaka i da se
pokoloni tamo domu Radomira ... Pokloni tlu, gde je izrastao njoj najdraži čovek. I želela je da
odnese tamo Ključ Bogova. I znala je da će to biti pravilno ...
Ali život ide kao i obično, prebrzo, a Magdalena nije imala vremena da ostvari svoje planove. I
osam godina nakon smrti Radomira, javio se problem... oštar osećaj se javio, Magdalena je patila,
a nije bila u stanju da razume razlog. Čak i kao najjača Veduna, ona nije mogla da vidi svoju
sudbinu, kako bi ona htela. Njena sudbina je bila skrivena od nje, jer je morala da živi svoj život
potpuno, bez obzira na to koliko je to bilo teško ili okrutno...
- Kako je to, majko, svim Vedunima i Vedunama sakrivena sudbina? Zašto .. - protestovala je Ana.

- Mislim da je to tako, jer nismo pokušavali da promenimo ono, što bi trebalo da bude, mila - ne
previše sigurno sam odgovorila. - Koliko se sećam, od rane mladosti sam prezirala ovu nepravdu!
Zašto je bio neophodan, nama Vedajućim, takav test? Zašto nismo mogli od njega pobeći, ako smo
umeli? .. Ali odgovor je, da se, verovatno, nikome to ne dešava. Ovo je naš život, i moramo da ga
živimo onako kako ga je neko nacrtao za nas. Ali možemo jednostavno sebe da usrećimo, da
"odozgo" vidimo svoju sudbinu! Ali takva mogućnost, nažalost, ni meni (pa čak ni Magdaleni!)
nije data.

- Još, Magdalenu su sve više i više uznemiravale neobične glasine koje su se proširile ... - nastavio
je Sever. - Među učenicima odjednom su počeli da se pojavljuju čudni "Katari", tiho pozivajući
druge "bezkrvnom" i "dobrom" učenju. Što je značilo - prizivati život bez borbe i otpora. Bilo je
to čudno, i sigurno nije odražavalo učenje Marije Magdalene i Radomira. Osećala je ovaj trik,
osetila je opasnost, ali da se sastane sa makar jednim od "novih" Katara, nekako joj se nije dalo ...
u duši Magdalene rasla je napetost ... Neko je zaista želeo da Katari budu bespomoćni .. posejao
je u njihova smela srca sumnju. Ali kome je to bilo potrebno? Crkvi? .. Znala je i sećala se, koliko
bi brzo ubili čak i najjače i najmoćnije, da se samo na trenutak odreknu borbe, oslanjajući se na
druželjubivost drugih ljudi! .. Svet je još uvek bio suviše nesavršen ... I svako bi trebalo da bude u
stanju da se bori za svoj dom, za svoja uverenja, za svoju decu, pa čak i za ljubav. Zato je Katare
Magdalena od početka učila da budu ratnici, i to je bilo potpuno u skladu sa njenim učenjima. Na
kraju krajeva, nije stvorila gomilu smirenih i bespomoćnih "jaganjaca", naprotiv - Magdalena je
sazdala moćne Ratne Magove, koji su određeni da znaju i da sačuvaju zemlju i one koji tu žive.
Zato su stvarno, Katari, Vitezovi Hrama bili hrabri i jaki ljudi, ponosno noseći Veliko Znanje
Besmrtnih.

Videvši gest protesta, Sever se nasmešio.

- - Nemojte se iznenaditi, prijatelji, kao što znate, sve na Zemlji je zakonomerno - svi prepisuju
vremenom istinitu istoriju, i dalje je preoblikuju najsvetliji ljudi ... Tako je bilo, i mislim da će
uvek biti ... iz tog razloga, kao i kod Radomira, od ratobornih i ponosnih prvih (i pravih!) Katara
je danas, nažalost, ostalo samo bespomoćno Učenje Ljubavi, izgrađeno na samoodricanju.

- - Ali oni su znali, i istina, nisu se odupirali, Sever! Oni nisu imali pravo na ubistvo! Čitala sam o
tome u dnevniku Esklarmond! .. A i ti si mi pričao o tome.

- Ne, moj prijatelju, Esklarmond je već bila od "novih" Katara. Objasniću ću ti ... Žao mi je, nisam
vam otkrio pravi uzrok pogibelji ovog divnog naroda. Ali ja nikada to nisam nikome ni otkrio.
Opet - očigledno, na to utiče "istina" starih Meteora ... Ona je i mene duboko potresla.
Da, Isidora, Magdalena je učila veru o Dobrom, učila je o Ljubavi i Svetlu. Ali, čak je učila i o
borbi za Dobro i Svetlo! Kao i Radomir, učila je hrabrosti. Na kraju krajeva, tome su nakon
Radomirove smrti, stremili vitezovi u celoj Evropi u to vreme, jer su tome osećali hrabro srce
Radomira. Ne zaboravi, Isidora, jer čak i od samog početka svog života, kao veoma mlad, Radomir
je pozivao na borbu? On je pozivao na borbu za budućnost, za decu, za Život? Iz tog razloga, prvi
Vitezovi Hrama, podčinjavali su se volji Magdalene, tokom godina su regrutovali lojalnu i
pouzdanu pomoć - oksitanske-viteze-ratnike, a oni su, zauzvrat, pomogli da nauče seljane
jednostavnoj umetnosti ratovanja u slučaju posebne potrebe, ili iznenadnih nadolazećih problema.
- Red Templara je brzo rastao, uzimajući u svoju porodicu spremne i vredne. Ubrzo, skoro svi
muškarci iz oksitanskih aristokratskih porodica su pripadali Hramu Radomira. Otišli su u daleke
zemlje, a po nalogu porodice vraćali se, da popune bratstvo Hrama. Uprkos svojim poslovima i
zauzetosti, prvih šest Vitezova Hrama, koji su došli sa Magdalenom, ostali su najomiljeniji i
najverniji njeni učenici. Ili zato što su znali Radomira, ili iz prostog razloga što su već dugi niz
godina zajedno živeli, kao da su srasli zajedno u jednu prijateljsku moćnu silu, zapravo, oni su bili
najbliži Magdaleninom srcu. Ona je delila sa njima Znanja, koja nije davala nikome drugom. Oni
su bili Ratnici Radomira ... I oni su nekada bili prvi Savršen Magovi Doline ...
- Savršeni su bili odlični borci i najjači magovi, Isidora, što ih je napravilo mnogo jačim nego sve
ostale žive (osim nekoliko Volhova, naravno). Marija im je poveravala živote svoje dece, verujući
im. Jednog dana, osećajući da nešto nije u redu, kako bi se izbegli bilo kakvi problemi, odlučila je
da im oda tajnu Ključa Bogova ... To je, kako se kasnije ispostavilo, bila okrutna i fatalna greška
koja je uništila jedan vek kasnije Veliko Carstvo Znanja i Svetla ... čistu i divnu Imperiju Katara
...
- Strašna izdaja (uz pomoć Crkve), jednog od njenih bliskih prijatelja, nakon brutalne smrti
Magdalene, postepeno je transformisala Katar, pretvarajući ozbiljne i ponosne ratnike u
nezaštićene i bespomoćne ... Napravivši Imperiju Sunca i Svetla lako dostupnom i ranjivom. A
crkva, kako je to obično bivalo u to vreme, tiho i mirno je nastavila svoj crni posao, šaljući u
Oksitaniju desetine "novih" Katara, koji su "poverljivo" šapatom ostalima govorili, kako je lep
život bez ubistava, kako je čista bez prolivanja krvi njihova svetla duša. I Katari su slušali lepe
zvučne reči, potpuno zaboravljajući šta su nekada učili od Zlatne Marije ...
- Uostalom, za miran, druželjubiv narod, kakav je bio oksitantski, mnogo je lepše učenje bez
krvoprolića. Zbog toga, posle nekog vremena, izgleda da je to mučilo Magdalenu. Ali njima,iz
nekog razloga, nikome od njih ni za trenutak nije palo na pamet da se pitaju; zašto je to počelo da
se otvoreno uči tek nakon brutalne smrti Zlatne Marije? .. Dakle, tokom godina pretvorilo se učenje
Radomira i Magdalene u bespomoćno Veliko Znanje, koje da bi se sačuvalo i zaštitilo, nije imalo
nikoga ... i "novi" Katari su predali sebe, svoju decu, svoje žene, na milost i nemilost ognju i crkvi
... i deca Magdalene su gorela u hiljadama, ne pružajući otpor, ne psujući svoje dželate. Goreli,
sanjajući o visokom i zvezdanom svetu, gde će sresti svoju Mariju ...

- - Kako se to dogodilo, Sever .. Recite mi, ako imam pravo na to ...?!

- Zavrtevši glavom tužno, Sever je nastavio.

- - Oh, to je bilo neverovatno glupo i uvredljivo, Isidora, tako glupo, da ponekad ne mogu u to da
verujem ...
- Sećaš se da sam ti rekao da je jedan dan posvetila Marija Magdalena najbližim Vitezovima Hrama
tajnu Ključa Bogova?

- Klimnula glavom sam.

- Ali tada još uvek, nažalost, niko nije znao od Vitezova Hrama, da je jedan od njih bio štićenik
"tamnih" ... istina na to niko nije ni sumnjao.

- Ali kako je to moguće, Sever?!. - iskreno ogorčeno sam pitala. - Stvarno može čovek da ne oseća,
da neko radi loše?

- Ne možeš da se boriš sa onim što ne vidiš ili ne razumeš, zar ne, Isidora? - Ne obraćajući pažnju
na moje ogorčenje, mirno je nastavio Sever. - Eto, tako i on - nije video i nije osećao, ko je uveo
u njegov mozak "tamne", izabravši njega kao svoju bespomoćnu "žrtvu". I onda, kada je došlo
vreme "tamnih", "uhvaćeni" je jasno radio, uprkos osećanjim ili verovanjima uhvaćenog čoveka.

- Ali oni su bili toliko jaki, Vitezovi Hrama! Kako neko može njima da uvede nešto ?! .
.
- Vidiš Isidora, biti jak i pametan ne mora uvek biti dovoljno. Ponekad "tamni" nađu nešto što u
žrtvi jednostavno ne postoji. I ona, ta žrtva, časno živi do tog vremena, dok se u njemu ne nagomila
blato, i dok čovek ne postane poslušna marioneta u rukama "pametnih tamnih." A čak i kada se to
desi, jadna "žrtva" nema o tome ni najmanjeg razumevanja ... To je užasan kraj, Isidora. I ja takve
neprijatelje ne bih želeo ...

- Znači, taj vitez nije znao, kako je strašno zlo koje je učinio drugima?

Sever odmahnu glavom.

- Ne, moj prijatelju, on nije znao do poslednjeg svog minuta. Umro je u verovanju da je živeo
dobro i vodio dobar život. I nikada nije bio u stanju da razume zašto su se njegovi prijatelji okrenuli
od njega, a njega izbacili iz Oksitanije. Bez obzira na to koliko su pokušavali da mu to objasne ...
Da li želiš da čuješ kako se desila ta izdaja, prijatelju?

- Samo sam klimnula glavom. I Sever je strpljivo nastavio svoju neverovatnu priču ...

- Kada je crkva od tog istog Viteza saznala, da je Marija Magdalena i čuvar Kristala Razuma ,
"sveti oci" su imali ogromnu želju da se domognu ove neverovatne sile. I, naravno, želja da ubiju
Zlatnu Mariju se umnožila hiljadama puta. Savršeno su smislili plan "Sveti Oci", na dan kada je
trebalo da bude ubijena Magdalena, izdajniku Vitezu je na ruke bilo predato pismo uručeno od
glasnika crkve, koje je navodno napisala sama Magdalena. U ovom "pismu" Magdalena je
"zamolila" prve Vitezove Hrama (svoje najbliže prijatelje) da nikada ne koriste oružje (čak i pri
zaštiti!), kao ni bilo koju drugu poznatu njima moć koja će uzeti od nekog drugog život. U
suprotnom, - izjavila je u pismu - ako budu neposlušni, Vitezovi Hrama će izgubiti Ključ Bogova
... jer će ga biti nedostojni....
To je bilo apsurdno !!! To je bila lažna poruka! Ali Magdalene nije bilo među njima ... I niko nije
mogao da je pita o tome.

- Ali su mogli posle njene smrti da razgovaraju sa njom, Sever? - bila sam iznenađena. - Na kraju
krajeva, koliko je meni poznato, mnogi magovi mogu da komuniciraju sa mrtvima?

- Ne mnogo njih, Isidora ... Mnogi mogu da vide duh nakon smrti, ali ne i mnogo njih definitivno
može da ih čuje. Samo jedan od prijatelja Marije Magdalene mogao je slobodno da komunicira sa
njom. Ali je on bio taj koji je i umro samo nekoliko dana posle njene smrti. Ona je dolazila do
njega svojom suštinom, nadajući se da će je on videti i razumeti ... ona mu je prinosila mač,
pokušavajući da mu pokaže da se moraju boriti.
Vreme menja Savršene čak iz jedne u drugu stranu. Sada ih je bilo mnogo više, i koji su ostali
(novi su dolazili) nikada nisu čuli za Ključ Bogova, "pismo Magdalene", doduše, bilo im je
saopšteno, propuštajući ga iz jednog kroz drugo uvo.
Neki od novih Savršenih, koji su želeli da žive spokojno, verovali su Marijinom "pismu". Oni koji
su bili srcem i dušom posvećeni njoj i Radomiru, nisu mogli da poveruju u takvu divlju laž ... Ali
oni su se bojali da, ne naprave grešku u odluci, i da Ključ Bogova, o kome su znali vrlo malo,
može samo nestati. Ozbiljnost poverenog im duga pritiskala je njihove umove i srca, stvarajući u
njima neko vreme nestabilnu neizvesnost i sumnje ... Ali su mogli posle njene smrti da razgovaraju.
Vitezovi Hrama su teška srca, iskreno pokušali da nekako iskoriste ovu čudnu "poruku". Pogotovo
zato što je to bila navodno poslednja poruka, poslednja molba njihove Zlatne Marije. I bez obzira
koliko to čudno izgledalo, morali su da je poštuju. Iako su to bili njoj veoma bliski Templari ...
Kako su se nekada podčinili poslednjem zahtevu Radomira. Ključ Bogova sada ostaje sa njima. I
oni su odgovorni za njegovu sigurnost svojim životima ... Ali, to je za njih, prve Vitezove Hrama,
i činilo sve težim - oni su previše dobro znali i sećali se - Radomir je bio ratnik, kao što je bila
ratnik i Marija. I ništa na svetu ne može da ih okrene od svoje prvobitne vere. Ništa nije moglo da
učini da zaborave zapovesti Katara.

- Mislim da je bolje da ti ponovo pokažem Isidora - zamišljeno je rekao Sever.

U sredini male kamene sobe stajao je ogroman, okrugao, vrlo stari kameni sto. Zauzimao je gotovo
ceo prostor. U spoljašnjem krugu stola je bio vidljiv čest dodir ljudskih ruku. Očigledno, mnogo
sudbina je rešeno za ovim stolom, mnogo ljudskih misli je on "čuo" za vreme svog dugog života
... oko stola sedelo je sedam ljudi. Oni su bili stari prijatelji Radomira i Magdalene, prvi Vitezovi
Templari. Sedmi među njima je bio Radan ... Čuvši preko kurira, kako okrutno i nehumano su
umrle Magdalena i njena mlada nećaka - Vesta, Radan nije mogao da izdrži. Ostavio je Svetodara
(koji je hteo da idu zajedno) na poverenje svojim španskim prijateljima, on je požurio u
Montsenjur, goneći po putu nekoliko konja, ali da sahrani Mariju je već bilo prekasno. Prijatelji
su njoj i Vesti pripremili pogrebnu lomaču, i slobodna duša Zlatne Marije i njene voljene ćerke
odletele su tamo gde je sada njihov novi dom ...

(2009. godine, nalazivši se u Oksitaniji, saznao sam da suština Magdalene još uvek nije nestala sa
naše Midgard-Zemlje. Uz sve te stotine godina, ona je čuvala nešto veoma dragoceno i drago nam
- čuvala je za ljude Ključ Bogova... i bez obzira koliko su pokušavali na sve načine "tragaoci" da
ga nađu, Magdalena se sećala Radomirove želje - ona ga je čuvala svojim životom, čak i nakon
toga, nakon što je izašla iz njega.)

Vitezovi su smrknuto ćutali. I šta se moglo reći, kako bi izbacili svoju tugu? Njihova Zlatna Marija
je nestala ... Bili su spremni da umru za nju, platili bi svojim životom. Ali ona je umrla ... I ništa
se ne može promeniti, ništa bolje uraditi. To je bilo 1094 godine po hronologiji života nepoznatog
jevrejskog proroka ... koji je, voljom Svete Crkve, napravljen velikim-stradajućim "Sinom
Božijim" ... Magdaleni je u trenutku smrti bilo tek dvadeset devet godina ...

Na kraju, okupljenima, Radan je rekao:

- Recite nam, Simon, kako se to dogodilo da ste bili samo dva puta u istom danu kod Magdalene?
I da ti je dala svoju poruku? Ali ona nikada nije pisala pisma. Osim meni i Svetodaru. Ti znaš to
vrlo dobro - Magdalena je uvek radije nama govorila. I nikada nije odlučivala o važnom sama!
Ona nas je poštovala i volela i nikad ne bi pristala na to.

Jedan od Vitezova je bio veoma nervozan i nezadovoljan. Na moje veliko zaprepašćenje,

ispostavilo se da je to, uvek veseo i prijatan "drug" Veste - Vitez Simon ... Magdalena je bila u
pravu - on je doneo nevolje ... on ih nije bio svestan. Simon je pogledao ostale, očigledno ne znajući
kako da izdrži verbalni napad. Šta da kaže? Da bi to shvatili?

- Pa kako onda objašnjavaš ovo "pismo", Simon? - insistirao je Radan.

- Već sam vam rekao, ne znam! - viknuo je vitez. - Ja sam budala, pokušao sam da te nađem u
najkraćem mogućem roku. A zahvaljujući tome dobio sam nepoverenje! Kolutao je očima,
razmišljjući. U suprotnom ne bi me optužio tako nepravedno!
Ogorčen Sajmon prevrtao je u rukama mali beli papir, napisan urednim velikim runama - navodno
"pismo" Magdalene ... svi ostali su bili očigledno zbunjeni - oni se poznaju toliko dugo da ne
veruju da je izdaja jednog od njih bila zaista moguća ... ali onda, zašto se to desilo?!. Na kraju
krajeva, Marija nikada nije izdvojila nekog od njih da bi raspravljali nešto zaista važno! Oni su
uvek i svuda delovali zajedno. I ta "poruka" postavlja naopako celo učenje Katara, i dramatično
menja značenje onoga što ih je toliko dugo učila Magdalena. Nije li to zaista neshvatljivo ili
svakako, bar, čudno? ..

- Oprosti nam, Simon, ne krivim te. Ali okolnosti su veoma nejasne. - Rekao je jedan od Vitezova
Hrama. - Kako si se našao pored Marije u trenutku kada je napisala ovu nesrećnu poruku? I kako
si se našao u svetoj pećini u vreme kada su ubijeni?!. - I malo mirnije, rekao je: - Da li je nešto
govorila?

- Ne, nije govorila ... samo sam vas zamolio da vam sve pročitam. - smušeno je rekao Simon. - Da
nije umrla, možda bi, ovo bilo čudno? I to je moja krivica, što sam bio blizu? Da ih nisam našao,
možda čak i sada ne bi znali, šta se s njima desilo! ..

Bilo je veoma teško da mu sude bez znanja o istini. Oni su bili Vitezovi Radomira. Najbliži vojni
prijatelji koji su prošli zajedno dug i opasan put ... Ali bez obzira na to koliko su se Templari trudili
da misle pozitivno, bili su uznemireni - neobično se sve poklopilo ...
Bila sam šokirana i nisam želela da verujem da je najlepše svetsko carstvo uništeno tako vrlo lako!
.. Opet, to je bilo drugo vreme. I bilo je teško proceniti koliko su jaki onda bili ljudi. Ali Katari su
ovladali čistim, gordim srcima. Kako su mogli da veruju da bi to odobrila Zlatna Marija? .. Ideja
crkve je bila, istina, đavolski sjajna ... čak se činilo na prvi pogled da su "novi" Katari nosili samo
dobrotu i ljubav. Ali to je bilo samo na prvi pogled ... Na taj isti način, ta "bezkrvna" učenja
potpuno su razoružala Katare, čineći ih bespomoćnim protiv okrutne i krvoločne vojske Pape. Na
kraju krajeva, koliko sam shvatila, crkva nije napadala dok su Katari bili ratnici. Ali nakon smrti
Zlatne Marije i genijalnog plana "svetih" otaca, crkvenjacima je bilo potrebno da samo malo
sačekaju Katare da postanu bespomoćni. A onda - napad ... Kada nema nikog da se odupre. Kada
je Vitezova Hrama tek mala grupica. I kada je poraziti Katare veoma jednostavno. Čak i bez
prljanja u krvi svojih nežnih ruku. Zbog tih misli sam se osećala bolesno ... Sve je bilo suviše lako.
I to je veoma zastrašujuće. Stoga, čak i za trenutak da bi se odvratila od tužnih misli, pitala sam:

- Da li ste videli nekad Ključ Bogova, Sever?

- Ne, moj prijatelju, video sam ga samo kroz Magdalenu, kao što ga sada vidimo. Ali mogu ti reći,
Isidora, on ne može da padne u ruke "tamnih" , bez obzira na to koliko bi ljudskih žrtvi to koštalo.
U suprotnom, neće biti nigde drugde takvog imena - Midgard ... To je najviša sila. A padne li u
ruke tamnih, ništa neće zaustaviti njihov pobedonosni pohod po ostalim Zemljama ... Znam koliko
je to teško razumeti srcem, Isidora. Moramo da mislimo na sve dolazeće ...

- Gde je ključ Bogova? Da li neko zna Sever? - ozbiljno je pitala, do tada ćutljiva Ana.
- Da, Ana, delom - znam. Ali ja ne mogu da vam kažem ništa o tome, nažalost ... U jedno sam
siguran, da će doći dan kada će se ljudi konačno pokazati dostojnim, a Ključ Bogova zablistali na
vrhu Severne zemlje. Samo proći će do tada ne samo još jedna stotina godina ...

- Ali, uskoro ćemo umreti, čega se plašiš Sever? - Ana je pitala strogo. - Recite nam, molim te!

Pogledao ju je sa iznenađenjem i posle malo čekanja, on je polako rekao.

- U pravu si, mila. Mislim da zaslužuješ da to znaš ... Nakon smrti Zlatne Marije, Radan je uzeo
Ključ Bogova i odneo sa sobom u Španiju, da bi ga predao Svetodaru. On je verovao da, čak i tako
mlad, Svetodar će čuvati povereno mu blago. Ako je potrebno, čak i po cenu svog dragocenog
života. Mnogo kasnije, kao odrastao čovek, kada je otišao u potragu za Lutalicom, Svetodar je sa
sobom poneo čudesno blago. A onda, posle dugih šezdeset godina, idući kući, on je odlučio da je
pouzdanije i pravilnije da ostavi Ključ Bogova tamo, u Severnoj Zemlji, kako bi izbegao moguće
probleme rodnoj Oksitaniji. On nije znao kakve novosti ga čekaju kod kuće. I da rizikuje Ključ
Bogova nije hteo.

- Pa, Ključ Bogova se sve ovo vreme nalazi u Severnoj Zemlji? - kako bi potvrdila ono što je čula,
ozbiljno je Ana pitala.

- To ni sam, nažalost, ne znam, mila. Od tada, nisam imao više vesti.

- Recite, zar ne želite da vidite novu budućnost, Sever .. Ne biste želeli da svojim očima vidite
novu Zemlju .. - nisam mogla da odolim.

- Ne mojim, Isidora. Ja sam već svoje odživeo ovde i moram da idem kući. Da, već je i vreme.
Previše tuge sam video ovde, bilo je previše gubitaka. Ali ja ću te čekati, moj prijatelju. Kao što
sam vam rekao, moj daleki svet je i tvoj. Pomoći ću ti da se vratiš kući ...

Bila sam izgubljena, ne znajući šta se dešava ... Ja ne mogu da razumem svoju omiljenu Zemlju ni
ljude koji žive na njoj. Njima je darovano čudesno znanje, a oni su se umesto njega, oni su se borili
za vlast, ubijajući se međusobno, i umirali ... umirali su u hiljadama, nisu imali vremena da žive
svoje dragocene živote ... i oduzimali su živote drugih dobrih ljudi.

- Recite mi, Sever, nisu svi Templari ubijeni, zar ne? U suprotnom, kako se toliko intenzivno
kasnije proširio njihov red?

- Ne, moj prijatelj, neki od njih su morali da ostanu živi, kako bi sačuvali Red Templara Radomira.
Kada su Oksitaniju napali crkvenjaci, otišli su prijateljima u susedne dvorce, noseći sa sobom
glavu Jovana, i blago Templara, kojom će stvoriti pravu vojsku, misliti i delovati nezavisno, bez
obzira na želje kraljeva i papa. Oni su se nadali da će ponovo sazidati svet, koji je Radomir sanjao.
Ali da ga stvore, ovaj put slobodnim, moćnim i jakim.

(O preostali oksitanskim ratnicima-Katarima (Templarima) može se pročitati u knjizi "Deca

Sunca", gde su priloženi izvodi iz originalnih pisama Grofa Miropua (Miropoix), Ratnika
Savršenog, koji je braneći tvrđavu Montsenjur 1244, preživeo smrt montsenjurskih Katara. kao i
izvodi iz evidencija Karkasonske inkvizicije i tajne arhive Vatikana).
- Pa, nakon smrti Zlatne Marije, kako su se Katari podelili? Na "nove" Katare i stare ratnike
Magdalene?

- U pravu si, Isidora. Samo "novi" su, nažalost, ubijeni na užasnoj papskoj lomači ...

- Zašto se nisu vratili Templari? Zašto nisu osvojili Oksitaniju? - plakala sam gorko.

- Zato što nije bilo nikoga osloboditi, Isidora - šapnuo je Sever - otišlih Templara je bilo veoma
malo. Ostatak je poginuo u odbrani "novih" Katara. Ne zaboravi, rekao sam ti - svaki zamak i grad
branilo je stotinu vitezova. Protiv desetina hiljada Papinih Krstaša. To je bilo previše čak i za
najmoćnije ...
Novi "Savršeni" nisu se zaštitili, predajući sebe i druge u istrebljenje. I da su pomogli, verovatno
bi i nadalje cvetala Imperija Svetla, i mogla bi da upoznaš Katare žive ... Savršenih je spaljeno na
stotine (samo u Bezieru je spaljeno 400!) - Oni bi razbili zajedno svaku vojsku! .. Ali to nisu želeli.
I za njih su ginuli Templari. Koji, iako znajući da će izgubiti, nisu mogli da podnesu da gledaju
kako ubijaju starce, žene i decu ... Kako gore najbolji ... gore zbog glupe laži.

- Recite mi, Sever, da li je bila makar jednom u Severnoj Zemlji Zlatna Marija - želeći da promenim
smer razgovora, pitala sam.

Sever je dugo i pažljivo gledao u moje lice kao da prodire u samu dušu. Onda se tužno nasmešio i
rekao tiho:
- Vi ste vrlo dovitljivi, Isidora ... Ali ja ne mogu da ti kažem. Ja samo mogu da odgovorim - da.
Ona je posetila svetu Zemlju svojih predaka ... Zemlju Radomira. Ona je to uspela uz pomoć
Lutalice. Ali više nemam pravo dalje da ti govorim ... Oprosti.

Ovo je bilo neočekivano i čudno. Pričao mi je o događajima koji su, po mom shvatanju, mnogo
ozbiljniji i važniji, Sever je iznenada odbio da kaže takvu "sitnicu"! .. Naravno, još me je više
zainteresovao ....

Odjednom su se vrata sobe otvorila - pojavio se na vratima Karafa. Izgledao je iznenađujuće sveže
i srećno.
- Pa, dobro, dobro ... Madona Isidora ima goste .. Vrlo duhovito. Sa samih Meteora ako se ne
varam? Veliki Sever lično! .. Da li me ne poznajete, Isidora? Mislim da će nam svima ovo biti
veoma korisno!
I prilično glasno se smejući, Karafa mirno sede u stolicu....

MARIJA I RADOMIR
MARIJA MAGDALENA I ISUS ----šesnaesti deo
Iz knjige Svetlane Levašov - Otkrovenje, delovi koji se odnose na Mariju i Isusa..
Karafa je zagledavao Severa, kao da je video neobičnu, čudnu životinju. Lice Pape je iz nekog
razloga sijalo sa sigurnošću, što me je uplašilo više, nego kad je zbog svog užasnog nezadovoljstva
bacao "munje i gromove" ka nama ...
- Pa, Poštovani Sever, ovde sam se sa vama i konačno sreo! Obećao sam jednom, da ćete doći do
mene - a ja ne menjam svoja obećanja, obično.
- Ne laskajte sebi, Karafa. - Sever rje ekao tiho. - Nikada vam ne bih priuštio toliko zadovoljstvo.
I vi to znate. Eto, Madona Isidora me zanima ... Ona je suviše dragocena da bude u vašim rukama.
Ali vi, naravno, ne možete to da shvatite, nažalost ...
- Ljudska vrednost zavisi od toga koliko može biti korisna za Boga ... Pa, Madonna Isidora je, kao
što znate - veštica. I to veoma moćna. Zbog toga, njen odnos prema Gospodu ne ostavlja nadu da
će se promeniti na bolje. I tako je njena "vrednost" za mene i našu svetu Crkvu svedena na nulu,
dragi Sever.
- Zašto je, onda, držiš zaključanu, i redom ubijaš sve njene najmilije, Karafa? - diskretno je pitao
Sever
- Izvinite, dragi Sever, Madona Isidora je potpuno slobodna u svojim aktivnostima i odlukama! -
sarkastično se nasmešio i dodao: - Čim se udostoji da mi da ono, što je pitam, ona je slobodna da
ode gde god želi. Čak i ako je to protiv moje volje.
Soba je "varničila" napetošću... nimalo prijatan za nas razgovor sa Severom nije obećavao ništa
dobro. Ali Karafa je, očigledno, imao neki vlastiti (kao i uvek, nepoznat ostalima) cilj, koga neće
otkriti.
- Reci mi, Sever, ako je Madona Isidora tako vredna, zašto Meteori nisu pokušali da je sačuvaju
skrivenu duboko među svojim "Magičnim" zidovima?
- Jer, kod nas dolaze samo ako žele. ponudili smo je, ali Isidora nije želela da ostane.
Karafa se oštro okrenuo u mom pravcu. Na njgovom licu je bilo vidljivo najveće iznenađenje ...
- ?! Znači, to je istina .. niste želeli da ostanete?
- Rekla sam vam ovo već, ali niste mi verovali, - slegnula sam ramenima.
Papa je bio vidno zapanjen. On nije mogao da shvati kako, sa svim neposrednim opasnostima,
nisam želela zaštitu ?!. A da ne pominjem priliku da sam mogla da istražujem skriveno znanje
Meteora ...
- Recite Sever, koliko danas imate godina? - Okrenuo se ka Severu, pravo, kako kažu, "u čelo",
upitao je Karafa.
- Devet stotina i šezdeset i tri od rođenja vašeg gospoda - mirno je odgovorio Sever. - Mislim da
drugi kalendar ti ne znaš ...
- A izgledate kao da imate trideset ... - ne obazirući se na izazov, papa je rekao tiho. - To je ono
što i ja tražim .. od Madone Isidore!
- I ona, potpuno u pravu, ne daje to, što ti želiš. Prestupnici nemaju pravo da žive dugo, Karafa.
Pogotovo ljudi kao ti ... Ti nećeš zažaliti za ono što si učinio, ako živiš i hiljadu godina, zar ne? I
u tome nema smisla. Tvoj Bog je u tvom srcu, Karafa ... a crna duša, kao tvoja, svetu nije potrebna.
Stoga, bez obzira koliko živiš - ti ćeš do kraja da stvaš crno i zlo.
- Pa, videćemo .. - Rekao zamišljeno Karafa. - Videćemo ... Kada Madona Isidora ne bi bila jaka,
ona bi i dalje jako volela svoju ćerku, zar ne? Pa, majčina ljubav ponekad čini čuda, znaš!
Zatim, ćuteći do tada, Ana je pošla napred i rekla koliko god jeto bilo moguće mirno:
- Dokle ćeš samo o jednom voditi razgovore, Karafa. Radi svoj posao, ili ne govori ono, šta ne
možeš da uradiš! To nije prigodno samom Rimskom Papi ...
- Ana !!!
Krik je iz meni izašao nevoljno ... Pošto sam znala - ako moja ćerka padne u podrum, odatle neće
izaći živa. Sve će biti gotovo ... I za nju ... i za mene.
- Pa, dobro, Isidora odlučite! Ana je sama tražila ovo. Da li želite da budete slobodni i spokojno
podignete vašu prelepu ćerku, ili će njen život sada biti gotov ... u podrumu.
Okrenula sam se ka Severu - on je intenzivno nešto mislio ...
- Reci mi, Karafa, zar se ne plašite? U stvari, posle smrti ponovo ćete živeti ... Znate. Jedina razlika
je da vaš život više neće biti tako prijatan. Ne čini li to da o tome treba da razmislite?
- Oh, dragi Sever, u poređenju sa pokušajem da sada postignem besmrtnost - to je mala stvar. Ja
ću žrtvovati sve! I ja ću na bilo koji način dobiti željeno. Uključujući i prestup ...
Nisam mogla da verujem ... nisam mogla da donesem bilo kakvu odluku. U glavi mi je ostala jedna
jedina misao - to je sve ... nikada neću više videti svoju čudesnu, hrabru devojku! Karafa je izgubio
svoje gvozdeno strpljenje, i dogodiće će se sve odmah ... Nije oklevao zbog budućnosti.
Ana me je pogledala pravo u oči i osmehnula se.... Znala sam - da je pokušavala da me smiri ..
Duša joj je vrištala divlje, a u srcu životinjski strah !. Osetila sam to i nisam mogla da pomognem
... i verovala sam da ne mogu da izdam ni nju ni sebe. Ni mrtva. Ja ne mogu da izdam druge
nadarene, iz dana u dan živeći u užasu, čekajući strašnu smrt! ..
Morala sam da uništim Karafu ... Pre nego on, potpuno uništi Zemlju.
Bili smo samo čestice prašine, moja ćerka i ja, u poređenju sa onima ako bi smo bile ubijene. Duše
nadarenih, otišlih u agoniji, svake noći su me zvale, zahtevajući osvetu ...
Naši životi nisu bili bitni. Ali sa svim tim, nisam mogla dozvoliti da Ana umre tako lako. Nisam
mogla da se pomirim sa njenim ubijanjem ...
- Pokušaj izdržiš, Isidora - pomislila sam u sebi - Počiću kod Gospoda.
I Sever je naglo iščezao ... Očigledno, njegove poslednje reči sam čula samo ja, kao i Karafa,
nekoliko sekundi sam zurila zapanjena na mesto gde je Sever stajao. Ali, kao i obično, trgnuvši se
veoma brzo, rekao je iznenađeno:
- On je šta, samo vas je tako odbacio .. A kakvo je to bilo prijateljstvo sa vama? Ili u Meteorima
ne znaju šta je to?
- Ne, Vaša Svetosti, znaju. I upravo je to nešto što je sada pokušao da dokaže.
Karafa je zastao na trenutak sa dubokim mislima, kao da pokušava da odluči šta da radi sa nama
dalje. I odjednom, naglo se okrenuo i povikao:
- Straža!
U prostoriju su ušla dva velika stražara.
- Odvedite je u podrum!
Stražari su iznenada uhvatili Anu za ruku i odvukli je ka vratima.
Pa, to je sve ... mislila sam.
Ali kraj je još bio daleko. Ana se oštro uspravila i ... dva ogromna stražara, su kao pera odleteli do
vrata, i srušili se na pod.
- Tako, tako, tako ... - zureći u Anu šapnuo je Karafa - ovo je zaista vaša ćerka, Madona. Pa, dobro,
hajde da probamo na drugi način.
I pljeskajući rukama, on je pozvao nove čuvare.
- Odvedite devojku u moj apartman i ne gubite je iz vida! - Karafa je oštro naredio.
Šta je smislio da uradi ovaj put, nisam još shvatila. Morali smo da uradimo nešto, da se borimo ...
ali kako sam mogla da se borim, ne znajući sa čim? Karafa je nešto smislio, i kako bi se izbeglo
izlaganje Ane. Ali šta? .. Nažalost, to je bilo poznato samo izoštrenom mozgu. Ja sam bila ukočena,
nesposobna da dalje odlučujem. Očekivala sam da se, možda, uskoro pojavi Sever...
Ali, Sever se nije pojavio. Došla je noć. Nisam nalazila mira, zamišljajući najgore. Samo jednom
sam se nadala, da je Ana još uvek živa, vrtelo se u mom uzavrelom užasnoom mozgu - Karafa je
mučio nju da slomi mene. Prema tome, nije bilo nikakvog smisla za njega tajno mučiti Anu. Hteo
je da mi zada bol, a to je davalo nadu da ću je videti bar još jednom ...
Nastupilo je jutro. Ne zatvorivši oči celu noć, osećala sam se iscrpljeno ... Napetost me je
izbacivala iz uma, što mi je onemogućavalo da se opustim, ne dozvoljavajući da mislim. Na moje
pozive Ana nije odgovarala - očigledno je Karafa ponovo iskoristio svoju zaštitu. Ali u srcu sam
znala - moja devojka je bila još uvek živa ... Karafa se pojavio u prepodnevnim časovima. Na moje
iznenađenje, on je izgledao napet, kao napeta strela. Njegove zapovednički oči su gledale pažljivo,
kao da će sada odlučiti moju tužnu sudbinu.
- Pođite sa mnom, Madonna! Vi ćete poći da vidite veoma neprijatnu sliku. I to je potpuno vaša
krivica, znate .. ja sam predlagao da razmislite. Nemam više vremena. Žao mi je ...
Karafa je nekako bio razdražen. Nešto je mučilo njegov oštar um, ali to nije bio strah da se ne
dobije željeno. To je bilo nešto drugo, nešto što nisam mogla da shvatim ... Ali on je bio jasno ljut
i nervozan, što mi nije dalo vremena da shvatim. Otišli smo dole u poznati podrum, gde je sve bilo
isto. Tamo su vrištali ljudi ... Takođe i miris smrti ... i to je ledilo krv u venama.
- Pre nego što stignemo, želim da vas ponovo pitam, Isidora, niste li se predomislili? - pogledavši
me svojim crnim očima, šapnuo je Karafa. - Ne bih hteo da mučim Anu. Njen život je dragocen,
zar to nije šteta?
Skupljajući u pesnicu sve što je ostalo od moje hrabrosti, pokušala sam da smirim drhtavi glas, i
da odgovorim. Telo me nije slušalo. Nemoć me je ubijala ... Bila sam prestravljena šta ću videti,
šta se krije iza teških vrata ... Nisam bila sigurna šta mi je pripremio "sveti" Papa.
- Da, Svetosti, naravno, žao mi je Ane ... - prošaptala sam, - Žao mi je, jer je uništen divan život,
koji je već nestao. I koji i dalje odlazi ... ja ne mogu da vas razumem, Karafa. Da, i niko, mislim,
vas ne bi razumeo ... Ali možete mi verovati - za sva svoja dela ćete morati da plati veoma gorko.
- O, moja draga Isidora! To neće biti danas! - Karafa se nasmejao. - A, šta dolazi posle - o tome
ću misliti, kada ono dođe.
I okrenuvši zarđali ključ, Karafa je lagano gurnuo teška vrata ... Mojim očima se otkrila jeziva
slika - u sred malog kamenog prostora, na čudnoj gvozdenoj stolici, sedela je okovana Ana ... srce
je zakucalo ... i zamrzlo. Kako sam mogla dozvoliti da se to desi?!. Ali upaljenji mozak je čvrsto
rekao - može !!! Nemam drugog izbora. Ana me je pogledala u oči, nije se plašila i molila. Ova
devojka je pokazala mnogo više hrabrosti, nego što je u ovom trenutku imam sama.
- Ne predaj se! Samo ne odustaj, mama! - čula sam.
Ana mi je to rekla mislima, pokušavajući da me podrži. Bojala se (znajući koliko je volim) da to
ne mogu da podnesem. Bojala se, da Karafa dobije to, što je tako želeo. A onda će svo iskustvo
biti uzaludno.
- Vaša ćerka je ratoborna kao vi, Madona. Morao sam da angažujem osam dželate da je vežu!
Morali su da popiju makov odvarak, da bi uspeli... Šteta je to, Isidora!
Debeli dželat u kožnom oklopu je pripremao neke čudne instrumente. Očigledno, za mučenje moje
voljene ćerke ... moje slatke i bistre devojka. Srce mi se zaledio ... Činilo se da je ceo svet postao
jedan kontinuirani bol. Ništa više nisam osećala, samo sam prestala da dišem ...
- Probudite se, Madona! Šta je sa vama? Probudite se! ..
Zabrinut Karafa držao je ispred mene mirišljavu so, svremena na vreme stavljajući mi je pod nos,
da ne bih udisala ustajali vazduh podruma. Osećala sam se kao voštana lutka. To je bilo loše -
Karafa je savršeno shvatio da bi to upravo moglo biti ono što on želi, on bi mogao da me slomi. I
da plati za to, naravno, Anna ....
- Da li se nadate da ćete živeti dugo, kao i svi nadareni? - To su glupe želje, Sveti Oče! Ljudi se
rađaju ... I rađaju se nadareni. Nikada nećete moći da ih uništite! Razmislite ponovo, sve dok ne
bude prekasno. Vi u stvari imate sjajn um, zašto ga koristite za ubijanje?
Karafa je zamišljeno dodirivao teški zlatni krst koji je visio na njegovim grudima. Činilo se da je
odlutao u neki nepoznat svet ... Nažalost, nije otišao za dugo ...
- Kao što sam ti rekao ranije, Isidora, u većini slučajeva ljudi su glupi. Pogledajte oko sebe - mnogo
kukavica i neradnika, koji će dati sve samo da se sklone, da se osećaju sigurno i zaštićeno .. Oni
veruju da žive u veri i istini, ceo dan žive u neradu, uživajući u sreći svog mizernog ličnog
mikrokosmosa.!. Oni se kriju iza leđa hrabrih i jakih, koji, deluju potpuno, i uništavaju se sami.
Da bi radili podlosti, um nije potrebna Isidora ... - nasmejala sam se suvo i posle male pauze, dodao
je:
- Ali, nažalost, još uvek postoje drugi ... Oni koji su uvek ispred, čije živote greje svetlo, koji
pokazuje put ostalima ... Oni su - neverovatno opasni! Oni ne misle onako, kako drugi žele. Oni
nose svoje prokleto svetlo, uprkos opasnostima, ne štede svoj život ... Da li si ti jedna od njih,
Isidora. Isto kao tvoja draga ćerka Ana. Jer, ako želimo da budem iskren, ja vas nikada ne bih
pustio, čak i ako mi date ono što tražim ... Vi ćete ostati ovde i biti kraljice ... ako mi se podčinite.
Ili zatvorenice, ako se ne složimo. Ja ne mogu da vam dam slobodu ... Bez obzira na to, što vas
volim.
Gledala sam u njega bez reči, potpuno se utopila u ludilu njegovog razmišljanja. Iako pomalo,
Karafa je, nažalost, bio u pravu ... na zemlji živi previše kukavica i nitkova. Konzumerizam je
procvetao, napustili su sebe radi ličnog zadovoljstva. I to je bilo to što je Karafu održavalo ... To
je bila masa koja nije bila opasna. Ali, Ana, i ja pripadao drugom svetu, a to je opasna kategorija.
- Vaša Svetosti, ako znate da ljude poput mene ne možete da slomite, zašto još uvek pokušavate?
Ana je veoma talentovan. Zašto ne želite da je sačuvate? Ona bi mogla da vam pomogne na mnogo
načina. Zašto bi je ubili?
- Zato što si ti moja jedina nada u postizanju željenog, Isidora. I u ovom slučaju, Ana je moj jedini
adut da. Da li želite da razmislite o Madonna?
Ja sam snažno osetila vrtoglavicu - koliko puta sam namerno zamišljala ovaj trenutak, nekako se
prilagodila tome i preživela .. Koliko puta sam pokušala da se jednostavno "naviknem" na tu misao,
da (kad se to desi) potpuno ne poludim! ! .. Ali koliko god sam pokušavala - realnost je bila mnogo
gora ... Nekako se sabravši, mrtvim ustima, rekla sam reči koje su me progonile ostatak kratkog
života ... i koje posle toga nikad nisam mogla da zaboravim ni tamo, u mom novom svetu ...
- Već sam vam dala odgovor, Vaša Svetosti ... Ana nije vredna miliona drugih dobrih života, vi
ćete je ubiti, da biste živeli dugo ... Je ne mogu da je stavim ispred miliona drugih ... uprkos
činjenici da je ona moja ćerka.
- Ti si luda, Isidor .. - oštro je Karafa rekao, i okrenuvši se egzekutoru, dodao: - počinji!
Iz očiju Ane vrištao je užas. Znala sam kako je to bilo strašno ... Ali, uprkos svemu, moja devojka
nije odustala. I nisam mogla da je izdam, popustivši Karafi.... čovek je prišao stolici za mučenje i
podigao ruke iznad Ane, sa teškim crvenim vrelim štapom. Osetio se miris paljenog mesa. Ana je
vrisnula divlje. Tu se mučitelj uhvatio za srce i polako kliznuo na pod.
- Prestani, Isidora! Ili ću morati da te zakujem na vratima! - vikao je Karafa.
- Ali to nisam ja, Sveti Oče! - mučnio sam se nasmejala.
- Ana je moćan čarobnjak. Da li je moguće da ste pretpostavili da će mirno sedeti dok je mučite?
Bila sam ponosna na svoju hrabru ćerku, iako znajući kako je patila. U Ani je živela hrabrosti
njenog oca, i ona neće dati svoj život lako, jednostavno će pokušala da povede sa njom koliko god
je to moguće ne-ljudi, koji bi povredili druge nadarene.
- Dakle, to je nova Ana? Ali ona ne bi trebalo da ima? .. Mi smo je napoili biljkama koje pokrivaju
izlaz te moći? Kako se to moglo desiti?!
Karafa je bio besan! Nasmejala sam mu se u lice, odmah shvatajući šta se ovde zaista dogodilo.
- Vaša Svetosti, vi ste slušali od drugih o tome kako se "lome" nadareni, zar ne? Ali nisu znali
kako je zaista jaka Ana. To sada znate. Dakle, ne ljutite se uzalud!
Karafa se zaustavio tačno ispred mene i besnim glasom vikao:
- Može li Anina suština da napusti telo? Odgovorite, Madonna!
- Pa, naravno, Vaša Svetosti! Ovo je najjednostavniji dokaz da može.
To je bila laž ... Ali, ako takva laž može da sačuva moju bebu od patnje - bila sam spremna da to
uradim ponovo, hiljadu puta!
Karafa je intenzivno o nečemu meditirao.
- Pa, dobro, Madona Isidora, sve je odlučeno. Anu mučiti je beskorisno. Ona bi ubila sve moje
dželate, a to, žao mi je, ne želim. Ona će ponoviti stvari kao njen deda, a ja nemam vremena za to.
Vi ćete provesti noć sa ćerkom, ali to će biti vaša poslednja noć zajedno, Ana umire ujutru. Ona
će ići na lomaču ... Vama i dalje ostaje jedna noć da promenite svoju odluku, Madonna.
Okrenuvši se oštro, Karafa izađe iz tamnice ...
Odveli su nas iz ćelije za mučenje i doveli nas u neku mračnu, prljavu "ćeliju", koja nije imala
ništa drugo nego slamu prostrtu po podu, na kojoj smo se čvrsto držale jedna za drugu, kao da to
može da pomogne da preživimo ... nade nije bilo. Ostali su samo očaj i beznađe.
Držala sam u naručju svoje blago, svoju jedinstvenu, čudesno nadarenu djevojku i tugovala ... Da
je samo Ana ostala u Meteorima! .. Nikakva sila Karafe ne bi stigla tamo! .. Ali nije ostala ... U
strahu za mene, pošla je, rizikujući svoj život ... umesto mog. Znala sam, da imam tako malo
vremena da pokušam da ubijem Karafu ... Pred mojim očima treptale su obasjane slike našeg
kratkog života provedenog u kući njenog oca i dede, koji su toliko ozbiljno i uporno učili Anu da
bude jaka! .. Gde je mnogo puta ponavljala, kako je lep život, i kako će njen biti sretan ... Ali,
nisam bila u pravu ... život Ane završava sada. Ne dajući joj priliku da oseća istu sreću ...
Sedele smo u uglu na slami, grleći jedna drugu rukama. Milovala sam njenu zamršenu, lepljivu od
krvi, dugu kosu, znajući da je to poslednji put. Oči su joj bile suve, iako joj je srce jecalo. Mislim
da je bol bila suviše jaka da bi krenule suze ... Čvrsto držeći svoju Anu, osećala sam se kako brzo
i nemilosrdno u "nigde" prolazi vreme, uzimajući poslednje sate njenog predivnog hrabrog života.
Noć se bližila kraju. I baš kao noć pre ubistva njenog oca, nekako sam zaspala! Zapanjeno, skočila
sam u užasu i krenula da probudim svoju devojku. Ali Ana nije spavala. Nežno je milovala moje
lice svojim unakaženim tankim rukama. Ana je tiho šapnula:
- Tako si lepa, mama ... toliko te volim .. ja te molim, drži se, ne daj se! Meni je sve ravno ... To
je izbavljenje. Neće biti više bola. Tako mi je tata govorio. Znam da me čeka. A onda ćemo mi
čekati tebe. Drži se, mama! Drži se, draga! ...
Njen glas je bio napukao i tako tužan .. ja bih sebe dala sto puta, samo da ona živi .. Ali, nažalost,
mi ne kontrolišemo svoju sudbinu - njom raspolažu lažljivi i zli ...
- Mama, ti ćeš mi oprostiti, ne mogu ti pomoći da .. ja sam se trudila ... ali nisam uspela, - šapnula
je Ana - Tako mi je žao zbog tebe ..!
Neka zla nevidljiva ruka stisnula mi je grlo - Ne mogu da odgovorim. Moja duša vrišti, ali niko ne
čuje ... Kako mogu ovo da preživim? !! Kako da posmatram, kako život odlazi iz te jedinstvene,
koja mi je ostala - moje divne devojke? Kakvo je zlo načinila Zemlji, da bude tako brutalno
ubijena? Moja svetla, čista beba, čak nije imala vremena da shvati šta je život?
- Mama, vidi - sunce ..!
Ogromne Anine oči su sijale ... shvatila sam - ona je prevazišla strah i bol. Ona je prešla prag,
nakon čega više nema straha. Ona je pokušala da ode sa dostojanstvom. Kako je otišao njen deda,
dok je odlazio ...
- Uništi ga, mama! Sada si prepuštena sama sebi. Možda, može pomoći Sever. Karafa nema pravo
na život. Uništiti ga, mama.
Pojavio se stražar na vratima. Ana ustade, ponosno strese svoju dugu grivu i zagleda se na trenutak
u moje lice svojim zgorućim očima.
- U redu je, mama. Ne plašim se ... Ne plašim se uopšte! Oni su kukavice. Oni nas mrze, zato će
me spaliti. Volim te, mama ... mnogo te volim! ..
Na pragu je stajao Karafa ... O, koliko sam ga mrzela !!! Ako mržnja može da ubije, on odavno ne
bi bio živ! Ali on je živeo ... a ja umirala.
- Pretpostavljam da ste ostali pri svom mišljenju? - pogledao me je u oči i pitao, "sveti" Otac, i
malo razmislivši, dodao je: - Isidora, vaša ćerka ide u vatru! Šta je sa vama, Madona ?! ..
Ja sam ležala na nečijim rukama, ne znajući šta se dešava. Moje jadno srce pretilo je da se potpuno
zaustavi, nije bilo u stanju da izdrži takav bol ... Ana me je žalosno pogledala u oči, pokušavajući
da me podrži ... Ona je mene smirivala !!!
- Gde vam je srce, Madona? - loše krijući gorčinu pitao je Karafa. - Da li ste stvarno tako loša
majka?
- Ostavite je na miru, Karafa, svoju sudbinu odlučujem sama! - ljutito je povikala Ana - nikad neće
ispuniti vaš zahtev, koliko god to vi želeli! Izlazite!
Lice Karafe dobilo je grimasu besnila. Oštro se okrenuvši, on je pištavim glasom rekao:
- Pa, ja nisam dužan da budem bolji od tebe! To ti je - majka, osudila je na smrt svoje dete ...
Užasni ste, Madona ..!
To je bilo upravo ono što sam trenutno osećala! Na kraju krajeva,ako bih spasila Anu, ona mi
nikada ne bi oprostila. Ali, predati je vatri, ja, kao majka, izdajem je. Da li je bilo izlaza iz ovog
začaranog kruga? .. Nije bilo šanse. Ja upravo počinjem da zaista osećam, da su svi koji su se
borili, koji su verovali, u kojima je gorela sjajna istina, bili ubijani na stotine, a nije bilo nikoga da
ih spasi ... setila sam se Magdalene ... Radomira ... Veste ... Koliko su oni otežavali tamnima! .. I
kakvom su mržnjom gorela srca ubica, da bi uništavala Svetle živote.
- Mama! Probudi se mama .. - Anin glas zvučao je uzbuđeno - Jesi li dobro, mama?
Samo sam klimnula glavom, shvativši da treba da se pođe.
Naprava, u koju su me vezali, bila je udobna i meka. Ona, kojom su vozili Anu, je bila od grubih
dasaka i grubo klesanih trupaca. Gruba užad su držala grube daske, njene ruke su se trele o njih, i
videla sam da odskače po dubokoj jami, da trnje probija njenu osakaćenu kožu, i izaziva joj jake
bolove. Ali, Ana se samo nasmejala ... Njen um je dugo bio van realnosti, daleko, gde bol nije
bitna, gde je ona nije mogla osetiti ...
Konačno smo došli do malog trga, gde je moj otac umro ... Sećanje na taj dan još je živeo do pre
nekoliko meseci u mojoj glavi, ne želeći da se nosi sa tim ... I sada se ta sećanja pridružuju Ani!
Nisam mogla da verujem! .. Nisam mogla da shvatim ni umom ni srcem! ..
- Pa, Isidora Totalno ste me razočarali. Vi niste ono što sam mislio. I vi ne zaslužujute da budete
voljeni ...
Činilo se da je neko "isključio" sve moje osećaje, činilo se da mi duša umire ... Ali, neko je hteo
da još živim.
- Oprostite mi, Isidora ... ne mogu da vam pomognem, Gospodar me je odbio, - rekao je tiho mili
glas.
Iza mene je stajao Sever. Samo sam klimnula glavom, ne mogavši ništa da kažem. I poslednja nada
je nestala. Ana je rešila da dostojno umre ... Pogledala sam na nju, želeći da zapamtim svaku crtu
njenog predivnog lica. Okamenjena i gluva, ja upijam svu svetlost, koja je lila zlatnim potokom,
koja je punila okolinu ... Odjednom,svi su ljudi ćutali. I nakon kraćeg trenutka, trg je eksplodirao
burnim krikom:
- Zažalićete !!! Sačuvajte tu mladost! .. Pustite devojku !!! Ubice! ..
U meni se rodila krhka obnovljena nada za spasenje, ali Karafa ju je odmah nemilosrdno odsekao.
Ljutito je zamahnuo rukom, i naredio da se pokrene izvršenje. Ana je stajala kao stub čiste
svetlosti, kao da joj nije pretila užasna stvarnost. Ne skidajući sa mene svetle oči, nasmešila se ...
- Drži se, mama! Ne daj se njemu .. - Ana mi se mislima obraćala - Uvek ću te voleti ... Čak i tamo.
Nemoj me zaboraviti, majko! ..
Srce je tuklo kao železo, vazduha nije bilo ... Reklo bi se, da ću otići sa Anom, nisam mogla da
izdržim takvu bol.
- Žao mi je mama, ali moraćeš da mi pomogneš. Ne mogu da odem sama ... Hoćeš li mi pomoći,
mama?
Odjednom je sve oko nas nestalo negde - bila je samo moja omiljena devojka, koja me je, na moj
užas, zamolila da joj pomognem, da ode ... Šta je to značilo - molila me je da je ubijem. Zemlja
pod nogama je nestala - fizičko telo odbija da se povinuje ... Bojala sam se, da ću umreti, ne
ispunivši ćerkin zahtev! Ana nije mogla da pomogne sama sebi. Ostala sam ja, da je spasim od
muka, od kojih nije bilo drugog spasa ... Egzekutor je otišao do lomače, zapalio suvu slamu ...
Plamen se razvio lako i pobedonosno, brzo se dižući sve više i višlje, preteći da zahvati
bespomoćna telo ...
- Zbogom, mama .. - Ana je povikala. - Zbogom, draga moja!
Pokušala sam da joj pomognem - iz nekog razloga to nije radilo! Proklela sam sebe zbog
kukavičluka, ponovo sam pokušala. Ana me je pogledala, i mislima molila:
- Mama, pomozi mi! Mama !!!
Još jednom, sabrala sam svu preostalu snagu - i u istom trenutku njeno krhko telo je bespomoćno
visilo na konopcima ... Moja divna ćerka, moja svetla devojčica je mrtva. Ubila sam je, otvarajući
joj put do željene večnosti ... To je sve čega se sećam ...
**********
Dani su smenjivali dane ... Bila sam bolesna ... Svest je stalno tonula u zaborav, a zatim se vraćala
na trenutak, pa se gasila na duge sate, da bi me spasila od svog ludila. Časovi spokoja smenjivali
su se naizmenično sa delirijumom ... Svaka poznata slika smenjivala se slikama neznanaca, zbog
čega je moja duša vrištala i uvijala se, tražeći utočište ... Ponekad se činilo da me je konačno pustilo
... Pojavila su se mila lica - oca, Đirolama, Ane. .. Oni su mi se osmehivali, kao da su mi pomagali
da preživim. Ponekad, stajala mi je pred očima slika Karafe. Iz nekog razloga, on je uvek bio
veoma uzbuđen ... Njegove crne oči bi me proždirale, kao da traga za odgovorom.
Konačno, posle nekog vremena, toplota počela da se povlači. Izgleda da je jasnije stanje
nadvladalo delirijum. Najgore je izgleda, bilo iza. Drugi su tako mislili ... Za mene je najgore bilo
buđenje. Setila sam se smrti Ane
- Beskrajna bol odmah šiklja kao vodopad u uvenulu dušu.. Na moje iznenađenje, bol oživljava ..
Čini se da su sva ostala osećanja u mom srcu već duže vreme jednostavno bila mrtva.
Jednog dana, čula sam najpoželjniji za mene na svetu glas:
- Mama .. O, mama, kako sam se bojala za tebe ..!
To je bilo moje drago dete ... Moja Ana!
Na moje veliko iznenađenje, htela sam da vidim Karafu! .. Očigledno, mučeno stradnjem i
patnjom, moje srce je želelo da ojača. Kao i obično, nisam morala da čekam dugo ... Bilo je toplo,
svetlo jutro. Kroz otvoren prozor mirisao je jasmin. Sunce je sijalo nežno i ponosno, kao da hoće
da kaže da je došlo vreme da se vratim u život. Ležala sam još bespomoćna, ali brzo dobijajući na
snazi, što je bilo potrebno mom poslednjem, a sada je jedinom cilju ...Vrata su se otvorila tiho -
tiho je ušao u sobu Karafa ... Ali šta se tako strašno desilo njemu?!. Lice Pape je bilo mršavo, staro
i ispijeno, njegove oči su upale ... Karafa je izgledao kao da je ostareo dvadeset godina !!! Šta se
desilo da tako ga uništi? ..
- Na kraju krajeva, vi ste budni, Madona! Slava Gospodu! Nisam očekivao da vas vidim živu! ..
Moji doktori su vas ojačavali! Svi su rekli da će vaš mozak ostati u tami ... Da se nikada neće
vratiti. Oh, tako mi je drago! Draga Madona! ..
Zapanjen takvim potokom ljubaznosti od strane Karafe, nisam mogla da izgovorim ni reč.
Odjednom, Papa se snažno usplahirio i rekao da će doći kasnije... Šta to znači? Da li je to bio dokaz
da je on istinski zabrinut za moje zdravlje? .. Ili je to samo strah da ću umreti, a njegov san nikada
neće biti realizovan? .. Mislim da je samo on bio u stanju da to razume. I odlučivši da se ne remetim
povodom njega, ja sam ponovo pala u spasonosni san.
Koliko dana se nastavio moj ulazak u "međusvet," ne bih znala ... Da li je to bio dan ili nedelja? ...
A što je to bitno? .. Najvažnije je da mi je pomoglo da preživim gubitak moje ćerke i nisam pukla
. Sve ostalo je nebitno. Sada sam bila potpuno sama, i brinuti o nekome nije bilo razloga . Oni su
svi otišli u bolji svet, ubiti Karafu... potpuno sam mogla da se predam osveti, bez straha od
posledica, jer bi me tek sada mogli tek tako ubiti.
*********
Odjednom je bilo strašno! .. Stela, Isidora, Ana i sve oko mene je nestalo negde !!! Sa osećanjem,
kao da me privlači veliki usisivač, bila sam u mom uobičajenom, fizičkom svetu, gde je čekala
uzbuđena baka ... Skočila sam iz navike i napustila fizičko telo ... to jest - pokušala da iskočim ...
Osjećaj je bio neprijatan ! Kao da se moja nesrećna suština srušila po hladnoj gvozdenoj barijeri
... vrisnula sam od straha, a onda se zagledala u svoju baku.
- Iz nekog razloga ne mogu ući! Nešto mi ne dozvoljava! ..
Ovo je, istina, bilo veoma strašno. Videla sam svoje fizičko telo, koje jednostavno nije htelo da
me primi! .. Znala sam da nisam mrtva, ali iz nekog razloga nisam mogla da se vratim.
- Bako! Pa, pomozi mi !!! - Već ozbiljno uplašena, plakala sam.
Umesto toga, plakala je moja suština - osim bake niko to nije čuo.
Malo po malo "vrata" u fizičkom telu počela su da se otvaraju, i konačno sam glatko skliznula u
to, što na zemlji nazivamo "mene" ...
- Tvoj život će biti veoma dugo. Pa - živi!
Videla sam da je moja baka vrlo zabrinuta, što se dešava veoma retko. I nisam mogla da shvatim
šta je prouzrokovalo njenu uznemirenost. Po podu sam hodala svaki dan, a to nikada nije pravilo
nikakve probleme. Šta će se desiti, šta ju nju toliko zabrinulo? ..
- Znaš li koliko je sati? - pitala je baka.
Ja sam odmahnula glavom. Onda je baka prinela pravo do mog nosa sat, a ja sam se užasnula -
moje putovanje je trajalo punih pet sati !!! Nikada nisam išla toliko dugo! .. Međutim, ja i dalje
nisam razumela zašto je to bilo loše, ali su osećanja u fizičkom telu bila jasna, da sam došla veoma
blizu linije, preko koje, je za mene moglo biti veoma, veoma loše ... telo mi je bilo neobično
hladno, kao da sam ga stavila u lednik. Ono nije htelo da me sluša, nije želelo da se zagreje. Baka
me je stavila u jednu zagrejanu, skoro do ključanja, kadu ( tada još nije bilo centralnog grejanje i
voda se zagrevala na šporetu), koju je, očigledno, pripremila još pre nego što sam došla. Stisnula
sam zube zbog nepoznate unutrašnje hladnoće, nisam mogla da izgovori ni reč. Čudna hladnoća
je postala sve jača, mada, čini se, sve je moralo da bude suprotno. Videvši svoje uzaludne pokušaje
da joj kažem nešto, moja se baka konačno nasmejala toplo:
- U redu, umukni, putnice ... Samo da znaš - kad si sama, nikad ne idi na tako dugo. Na kraju
krajeva, da te nisam podržala, ti bi već bila mrtva ...
Trčali su mi po celom telu ledeni žmarci! Kako to - tako da nisam mogla da hodam koliko želim?!.
Dakle, moje telo je imalo ograničenje. Ali moja baka nije nikada pričala o tome! ..
Držala me je u gorućoj kadi desetak minuta, osušila, obrisala, baka me onda smestila u krevet,
prekrila ćebadima, svima koji su bili u kući. I dalje mi je bilo hladno ...
Vrlo brzo sam dobila temperaturu. Očigledno, bila je veoma visoka. Ja se lično nisam sećala toga,
sve mi je to mnogo kasnije rekla moja verna baka. Groznica i delirijum su trajale dva dana. Moja
majka je mislila da sam veoma jaka. Ali, baka, ona je ćutala ...
Dva dana kasnije, toplota je konačno spala. Vrlo dobro sam se naspavala, i probudila sveža,
potpuno spremna za nove poduhvate ... I onda sam se setila svega što se desilo tokom ovog
neočekivanog "izlaska".
- Bako !!! Bako, draga moja, moram da se vratim !!! - Ne svojim glasom sam povikala.
Bila sam strašno povređena i tužna, što se sve desilo tako glupo! Kako tako, jer Isidora je verovatno
već otišla, i sada više nikada neću čuti njenu priču! Ja .. Ne znam šta se desilo sa njom, sa Karafom!
Kako sam mogla da propustim ovo !!!
- Bako! mila, pomozi, pomoć! Babuška !!!
Glas mi se od uzbuđenja slomio... Ali, ja još nisam ni znala, ali sam osetila, da je i ona osetila
nešto. Tako da može da mi pomogne.
Ali baka nije odgovorila, verovatno je negde u dvorištu. Pokušala sam da ustanem sama, ali se
soba odmah okrenula, a ja zanjihala i pala na pod, ne uspevši da uhvatim krevet. Stvari su bile
loše, osećala sam se veoma slabo i znala sam, da o putovanju nema ni reči. Ali dečja duša je
preovladala, i konačno sam briznula u plač, zaboravljajući svoju "hrabrosti i snagu", kojom stalno
pokušavam da se inspirišem ...
Kada se vratila nakon pola sata, moja baka me je našla svu rastrojenu. Znala je samo da ja nikad
neću plakati. Dakle, ozbiljno me pogledala u oči, sela na ivicu kreveta, i kao i uvek, mirno rekla:
- Pa, šta to imamo, reci mi.
Pokušala sam, koliko je to bilo moguće da joj ispričam priču o Isidori. Ona je pažljivo slušala, bez
prekidanja ili ispravljanja, i kada sam završila, rekla sa simpatijama:
- A sada žališ, što nisi videla kraj?
Klimnula sam glavom.
- Zapamti, moja devočice - sve što se dešava u životu, nikada se ne dešava uzalud. Očigledno, bilo
je potrebno zbog nečega, što si sve ovo videla.
- Ali samo još malo, da li mogu? - iskreno, bila sam iznenađena.
- Ti već odrasla, i ko zna - možda pomogneš ljudima da čuju o Isidori ..?
- Kako mogu da pomognem, ako ne znam šta se sledeće njoj dogodilo? - Bila sam ogorčena.
- Pomoći ću ti, dušo. Samo okrepi se malo, i ja ću ti pomoći - mirno odgovori baka. - Samo moraš
mi obećati da nećeš biti tamo jako dugo!
- Oh, a kako ćeš mi pomoći, ako je Isidora tamo već sve rekla? Možda je već kasno! - bila sam
razočarana.
- Nije kasno, draga. Pomoći ću ti da se vratiš na isto mesto u vreme kada si otišla - smireno je rekla
baka.
U sebi, kao i obično, postavljam pitanja! Nekoliko dana kasnije, ujutro, čim je moja majka otišla
na posao, moja baka me je pogledala lukavo i rekla ozbiljno:
- Pa, je si li spremna, putniče?
Zadržala sam dah! .. Ja stvarno nisam verovala da je čudo moglo da se desi, ali moja baka je bila
moja jedina nada, i ja jednostavno nisam mogla da ne probam ... Odjednom, baka je iz moje sobe
nestala i ja sam se našla na istom mestu i u istom vremenu, kao da sam tek otišla odatle .. Odmah
je požurila Stela sa hranom:
- Oh, pa to ste vi .. Mislila sam da ste otišli! A vi ste ovde !! Kako je lepo! Molimo vas, nastavite
Isidora! ..
Isidora se samo nasmejala i mirno nastavila svoju priču ...
Još uvek nisam bila u stanju da napustim sobu, provodila sam dane u miru i tišini. Karafa se nekako
se više ne pojavljuje, i ja sam odlučila, da dok on jednostavno ne reši, šta dalje da radim. Mene je
to potpuno zadovoljavalo, jer mi je omogućilo da povratim izgubljenu moć, koja mi je bila tako
potrebna da se borim sa njim. U suštini, osećala sam se veoma čudno ... Nije bilo bola. U stvari -
nije bilo ničega. Kao da je neko, mene žaleći, čvrsto zatvorio sva osećanja u neprobojnu mračnu
tamnicu, koju ja nisam mogla da otvorim. T je bilo bolje - tako je bilo lakše ... Pojavila mi se nada
da ustrajem i da se osvetim.
Htela sam da vidim Severa, ali iz nekog razloga nije se pojavio. Propustila sam njegove divne
priče, i sada sam bez njegove tople podrške ... On mi je postao pravi prijatelj, a da imam prijatelje
u ovom trenutku nisam imala gotovo nikakav izbor ... Okruženje je bilo jezivo i hladno, bez trunke
ljudskosti .. . I na kraju, jednog od divnih sunčanih dana, Sever se pojavio. Iz nekog razloga činilo
mi se da je drugačiji, ali nisam mogla da shvatim kako. Čvrst, a istovremeno tužan, dugo me je i
pažljivo zagledao u lice, kao da traži potvrdu da sam živa ... da ću živeti. Dok ..
.
- Veoma mi je drago. Zdravo, Sever!
- Odmori svoju dušu, Isidora. Žao mi je za sav tvoj bol. Nisam mogao da ti pomognem.
- Mislim da sam uspela da preživim, Sever ... Karafa me više ne može uplašiti. On nema više šta
da mi slomi. I zato sam ja jača. Sada ću da se borim sa njim dok ga ne uništim.
- Jesi li sigurna, moj prijatelju? Ti si postala tako mirna i otuđena! - Sever je zurio u mene kao da
pokušava da vidim da li još uvek ima života u mojoj duši.
- Smiri se, Sever ... imam dovoljno snage da živim onoliko dugo koliko živi Karafa. Ali ja ne želim
sada da govorim o tome! Recite mi, prijatelju moj, možete li mi dati još jedan poklon danas -
možete li mi reći o Vidomiru? Ne zaboravite, obećali ste mi?
Ponovo je pogledao u mene, ali videvši iskren zahtev, klimnuo je glavom. Znala sam da je bio
iznenađen mojim umom. Ali, on je i mene samu iznenadio ... kao da sam kamen na kojem je pisao
svoju današnju priču.
- Šta želiš da znaš o tome, Isidora? - Nežno je pitao Sever.
- Sve od dana kada je uspeo da pobegne od lomače ... - ja sam se nasmešila - Od rođenja.
Sever klimnu glavom, a po njegovoj želji "vrata" u prošlost su se ponovo otvorila za mene, čineći
me svedokom, jedinstvene istorije ...

MARIJA MAGDALENA I ISUS ----sedamnaesti deo

Iz knjige Svetlane Levašov - Otkrovenje, delovi koji se odnose na Mariju i Isusa..

Dusan Mitrovic
6 hrs

MARIJA I RADOMIR
MARIJA MAGDALENA I ISUS ----sedamnaesti deo
Iz knjige Svetlane Levašov - Otkrovenje, delovi koji se odnose na Mariju i Isusa..

- Četiri preostala begunca su naložila veliku vatru na planini Bidorte - znak za ostale u Monsenjuru
- oni su se zagrejali malo, i nastavili težak put, koji ih je odveo do prijatelja u miran zamak Usson.
Zamak je skrivean od radoznalih očiju okolnim planinama, i činilo se tada da je najviše pogodan
da sakrije na neko vreme neprocenjive goste.
Bilo je to neverovatno mesto, Isidora. A vlasnici (gospodari) dvorca su bili ljudi jednako
neverovatni kao i sam dvorac. Posebno njegov gospodar, dama Esklarmond (Esclarmonde de
Usson). Da, da! Ne čudite se, moj prijatelju, među Katarima u tim teškim vremenima bilo je pet
dama Esklarmond! Rekli su da to ime donosi sreću njegovom vlasniku. Međutim, iz nekog razloga
činilo se da je suprotno ... ali ime je, istina, veoma lepo. Reći ću ti nešto o Esclarmonde de Usson
... Ona zaslužuje, da se zna o njoj. Istina, to nije ono što crkva kaže o njoj ... - i uhvativši moj
istraživački pogled, Sever je tužno odgovorio: - Da, moj prijatelju ... To je još jedna tužna-lažljiva
priča o neverovatnom čoveku, ženi ratniku, čiji je život bio izuzetno hrabar i svetao, a od kojeg su
"tamni" kasnije stvorili odvratan prikaz ... Kao i Magdalenu, od nje su napravili laku ženu, "ludu
vešticu", koja luta izgubljena po oksitanskim planinama ... čak se našao neki " brat Robert ", koji
potvrđuje pismeno susret inkvizicije u šumi sa golom Esklarmond, okruženom čoporom belih
vukova ... koji su imali ljudska lica ...

(Detalji o čudesnom životu Esklarmond de Usson mogu se naći u knjizi "Deca sunca").

Bila je vanbračno dete Rajmonda Rožea (Raimonde Roger), Grofa de Fua (comte de Foix) i opatice
Ermingardi. Dobila je ime - Esklarmond od Alion (Esclarmonde d'Alion).
U tim danima se smatralo sasvim normalno da bogati gospodar ima što više dece van braka,
onoliko koliko je bio u stanju da izdržava. Razlika između njih je bila samo da li je majka deteta
bogata i plemenita. Ako je bila plemenita žena, otac je usvajao dete bez ikakvih problema. Kao sto
se i dešavalo u istoriji ...
Jednog dana, ako se ne varam, u noćnom lovu na vukove u šumama Arježa, Grof Rejmond se
izgubio, takođe ponesen poterom ... Nakon duge potrage puta do kuće, potpuno iscrpljen, on je
iznenada osetio kao da ga neko tiho zove, i video pravo ispred veoma visok, beli kameni zid ... To
je bio poznati Arježski manastir.
Tražio ja da mu dovedu opatiju, pošto je grof očekivao da će dobiti sklonište za tu noć. Došla je
jedna visoka i šarmantna mlada žena, to je bila opatija manastira - Emergarda ...
Grof Rejmond celog života je bio poznat kao veliki poštovalac ženske lepote. Jedan od njegovih
nadimaka bio je čak - Rejmond Voljeni ( «Raimond the Beloved») ... I, naravno, mila opatija nije
prošla nezapažena kod njega ... Sledećeg jutra opatiji Emergardi ostalo je o njemu prijatno sećanje,
a glava ubijenog velikog vuka, visila je na vratima manastira ...
Pošto je Emargarda, bila plemenite krvi, vrlo brzo je morala da napusti manastir i ode u svoju
rodnu zemlju u Telho, da bi tamo čekala dolazak sledeće generacije. Pa ipak, nekoliko meseci
kasnije rodila je blizance - šarmantnu devojku i momka. Slaba Emergarda, nikada nije videla svoju
decu, umrla je tokom porođaja. Po saznanju o deci, grof Rejmond, naravno, nije dugo čekao, uzeo
je novorođenčad potpuno pod svoje staranje. On im je zajedno dodelio unajmljene medicinske
sestre u jednom od svojih brojnih zamkova. Na žalost, tačno godinu dana kasnije, pri opsadi zamka
Miropua (Miropoix), teško ranjen grof Rejmond, je umro.
Deca su rasla veoma silno, mudra i lepa, što je izazivalo zadovoljstavo nekih rođaka i zavist od
strane druge, iz velike porodice Fua-Miropua-Pereilei, rođene dece, koja su zaista želela da se
otarase previše lepih i previše pametnih nelegitimnih rođaka. Stoga, da bi uklonili decu iz vidnog
polja, dečak je poslat da studira u manastir (da bi kasnije dobio odgovarajuću poziciju u društvu),
a devojka je smeštena na imanju Belpeš (Belpech), pod nadzor vernog vazala grofa Rejmonda, već
ostarelog Rajaksa (Raiax) ...
Tako zvuči zvanična verzija života Esklarmond de Usson, koju podržava Sveta Crkva ... i lokalni
notari na zahtev zainteresovanih, ukoliko ih ima ...
Stvarni život ove neobične devojke, a onda - neverovatne žene, bio je (kao što već znate!) malo
drugačiji ... Samo to, nažalost, danas, ne piše u "zvaničnim" pismima i dokumentima ... I sve je to,
jenom davno napisano, uništeno od strane službenika crkve, jer su se plašili da će ljudi verovati
starim legendama i da će tražiti istinu o neverovatnoj ženi ratniku, dok sećanje na nju i dalje čvrsto
živi među njenim oksitanskim rođacima ...

Legenda se zove - živi Hram Drevnih Bogova ...

Prijatelja - Avatara Drevnih.

Ali, za crkvu, ona je otelotvorenje Antihrista, plavookog đavola, ili jednostavno - Veštica ... Za
nju je obećala crkva veliku nagradu, kako je ne bi više videli živu ...
Ali Katari, posebno "stari", divili su se hrabrosti, ponosni na njenu neverovatnu hrabrost, i voleli
su je mnogo, njeno čisto srce, koje je svakome darivalo svetlost i spokoj ...

- Odakle vam takvi detalji, Sever? Vi govorite tako detaljno, kao da ste je znali? - Nne izdržavši,
pitala sam.

- Samo nekoliko ljudi je znalo istinu njenog rođenja, Isidora. Među nekoliko njih bio sam i ja,
stigavši u trenutku njenog rođenja, radovao se njenom životu ... Bila je Mag Ratnik... ne naučena,
a rođena sa tim retkim darom. Nazvao sam je Rada (radosna, davajuća Ra). Tada niko nije znao
koliko će nepredvidljiva i teška biti njena sudbina.
Od samog početka svog života devojčica je bila inteligentna i uporna. Još uvek veoma mala,
Esklarmond je bila u stanju da komunicira sa davno-mrtvim ratnicima. Mogla je bez diranja, da
pomera teške predmete, govori mislima ... Ona je bila veoma talentovana, i vrlo iskreno ponosna
na to. Posećivao sam je s vremena na vreme, da usmerim njeno učenje u pravom smeru. I svaki
put sam bio iskreno iznenađen kako brzo i dobro radi mozak male Esklarmond! .. Uvek je dostizala
neko novo, nepoznato znanje. Htela je da zna sve i sada, bez obzira koliko je to teško za nju! ..
Stari Volh Rajaks, postavljen da se stara o devojci skoro od njenog rođenja, nije imao vremena da
odgovori na večno pitanje "zašto?". Čak i sa svom pažnjom, ona je uvek bila ispred njega ...
Godine su prolazile ... Esklarmond je sazrela. Od zabavne kovrdžave devojčice ona se pretvorila
u prelepu devojku, snagom i mudrošću je iznenađiivala čak i najstarije. Ona je postala neustrašivi
ratnik, "divlji lovac", kako su je zvali stranci ... Sunčev ratnik, kako su je zvali njeni ...
To je bilo vreme strašnih ljudskih požara, iscrpljujućih opsada, i dugog, krvavog rata sa "slugama
Božijim". I Esklarmond se revnosno borila za svoju Oksitaniju. Očajnički, svim silama, oružjem
koje je bilo u njenom posedu. Grof Miropua, veoma drag njoj, iskreno se plašio za svoju nemirnu
rođaku, i pokušao je da smiri militantnost Esklarmond. Ali, slušajući njegove reči, Esklarmond je
postala samo još jači i žešći borac za svoje Katare ... Ona se borila i magijom i jednostavnim
oružjem. Mašući mačem (koji je dobila od svog ujaka, grofa Miropua), ona je vodila noćima
ratnike, od kojih je svaki bio spreman da da za nju život. Prilično dobro ja poznavala svoju
omiljenu planinu, organizovala je noćne akcije, dramatično smanjujući veličinu crkvene vojske
koja je okruživala Montsenjur. Tokom dana, Esklarmond je magijom obrušivala na njih cele stene,
palila šatore i preplašivala konje. Ona se borila ... a za njom je otpočeo lov ... Krstaši su se plašili
nje, njenih divnih, plavih očiju.

Veduna je, bez straha napadala na njih sa najneverovatnijih i najneočekivanijih strana, uništava ih
kao jata gavrana u naletu, koji su se bez prava okomili na Oksitaniju ... Esklarmond se borila.
Ali, ona je bila jedna ... Svi branioci Montsenjura bili su u opkoljenom zamku. Ali Esklarmond
nisu puštali tamo. Stric, glava branilaca zamka, naredio joj da se bori van, očigledno pokušavajući
da zaštiti devojku od njihove zajedničke gorke tragične sudbine.

Kao savršen, grof Miropua, isto kao i njegova ratoborna nećaka, znao je različite nauke, alhemiju,
i, naravno, priče slavjano-Arijevaca o vojnim veštinama. I pre nego što je počela borba, oslikao je
lica svojih ratnika zaštitnim znakovima Arijevskih ratnika, koje užasnuti Krstaši nisu razumeli.
Kada su krstaši videli čudnim znakovima oslikane vitezove na zidovima Montsenjura, i ukrašeno
sa istim znakovima, lepo lice dugokose žene, koja ih napada sa leđa, počeli su da paniče. Kao što
je poznato, krstaši su videli sebe kao neustrašive ratnike, koji se ne boje ni "Boga ni đavola." Ali
čim se pojavi nešto misteriozno i neshvatljivo, sva njihova hrabrost negde iznenada nestane bez
traga ... A oni su se plašili normalnih ljudi, da po mogućustvu izbegnu nerazumljivo.

(O "znakovima", simbolima vitezova vojnika savršenih Katara, Grofa Miropua, mogu se naći
službene evidencije u Karkasonskoj Inkviziciji).

Ne ograničavajući se samo na vojne akcije, Esklarmond je dostavljala noću u Montsenjur hranu.

To je bilo još opasnije nego bitka. Komandant Karkasona, Arsis, pod pretnjom smrti, naredio je
svojim vojnicima da prate svaku stazu, koja bi mogla da posluži kao prolaz ka dvorcu. Ali
Esklarmond, koja je znala tajne podzemne tunele, dolazila je u njega pravo iz "unutrašnjih" (kako
su ih zvali) podzemnih prostorija dvorca. I, naravno, tome su se stvarno nadali! Ovo je pomagalo
gladnim, iscrpljenim ljudima da povrate malo snage ... da mogu da stoje. I ona je bila srećna, samo
videvši ta svetla lica. Ne razmišljajući o sebi, bez razmišljanja o strahu. Ona je bila zaista stari
Savršeni, mlada Esklarmond, jedna od onih koji se i dalje bore ...

U želji da nekako zaštiti svoju ljubimicu, a savršenu neposlušnu sestričinu, ujak je odlučio da
preduzme ozbiljne mere - našao je jednog divnog čoveka, koga je za kratko vreme napravio mužem
Esklarmond. Njegovo ime je Bernard De Usson, on je imao trideset i osam godina, i bio je stariji
od Esklarmond za čitavih dvadeset godina. Uprkos ovoj razlici u godinama, Esklarmond je iskreno
volela svog muža, koji je bio veran i dobar Katar, i koji je svaki put pomogao svojoj braći u veri
da prežive strašne dane. Do tada, 1243. godine, Montsenjur - sunčani hram Katara - ipak se održao.
Ali Esklarmond je znala - to neće dugo trajati. Znala je godinu pada Montsenjura.
Madam de Usson je ojačala zamak, pripremajući se da primi izbeglice iz Montsenjura, ako neko
preživi. Esklarmondin muž, Bernard, potpisao je sporazum sa španskom plaćenikom Karbariom,
prebacio u njegovu kasu 150 melgorskih livri, što je u to vreme bilo dosta novca. Ovaj iznos je
plaćen najamniku za njegovu pomoć u oslobađanju Montsenjura, koja, nažalost, nikada u
Montsenjur nije stigla. Frustriran izdajom Španca, de Usson još nije očajavao. Shvatajući opasnost
za Montsenjur, odlučili su da ponude pomoć Svetozaru i Esklarmond, i da čuvaju novorođeno dete,
potomka Radomira i Magdalena, koje će se uskoro pojaviti na ovom opasnom belom svetu. Zamak
usson je bio najbezbedniji od svih preostalih, a bio je veoma blizu Montsenjura. Zbog toga je bio
veoma pogodan za utočište iscrpljenih od gladi i nesanice stalnih begunaca. Pomoć su zahvalno
prihvatili. Dogovoreno je bilo da sa planine Bidorti, Svetozara da znak njegovoj Esklarmond da
su oni svi dobro i da je njen sin živ ...
Noć je bila maglovita i bljuzgava. Vlažan vazduh je natapao njihovu odeću ... utrnuli begunci
drhtali su od hladnoće, ali su morali da pobegnu daleko koliko je to bilo moguće. Mali Vidomir je
hrkao mirno u rukama nepoznate tete, ne znajući da njegova majka vrlo brzo odlazi u smrt ... A
madam Esklarmond je prvo prihvatila na grudi novorođeno dete, svakim minutom sve više i više
srastala sa srcem njegovog malog sveta, znajući da ne bi mogla da se odvoji od njega ... bar ni za
neko vreme ... dok mladić ne izraste u junošu Vidomira ...

Ona još nije znala, koliko će čvrsto i trajno će biri vezani njihovi životi ..
Noć je bila sve hladnija....Ali Esklarmond, znajući u okrugu svaku šupljinu, samouvereno je dovela
begunce u svoj gostoljubivi zamak Usson, gde je čekao njen suprug Bernard. Novorođeni Vidomir,
ceo težak put se nije budio. Očigledno, dobijena esencija maka pre izlaska, delovala je odlično, i
malo dete je bezspokojno odspavalo svoj prvi zemaljski san, bez brige o svetu. Esklarmond se
kretala nežno, pokušavajući da ga ne uznemiri. I njena duša je drhtala, znajući da u rukama drži
deo Magdalene i Radomira ...

Odjednom, čulo se krckanje grana - put su blokirali stranci. Esklarmond ih je prebrojala - bilo ih
je sedam ... arogantnih i surovih. Naoružanih do zuba krstaša. Znala je odmah- oni nisu preživeli,
a begunci su bili izuzetno umorni i jedva držali oružje. Čvrsto držeći rukama na grudima bebu i
zatvarajući oči, Esklarmond pružila ruku ka strancima ...

- Veštica, bežimo! Veštica !!! - zavikao je jedan od napadača.

Ali bilo je prekasno da pobegnu ... pali su na zemlju, i mirno utihnuli. Da li je Esklarmond ubila
napadače, ili ih samo ošamutila, ostalo je nepoznato. Ali, oduzeli su joj mnogo snage. Pala je na
zemlju, nasmešila se, kao da stavlja do znanja da je ona u redu.

- Moramo da idemo, mila ... - šapnuo je Svetozar. - Ako je ovo bila zaseda, onda su nas čuli.
Moramo da idemo, lejdi Esklarmond.

Ona se podiže iznenađeno čim je čula svoje ime koje je zvučalo gorko. Koliko teško mora biti
Svetozaru, znajući da je i dalje njegova Esklarmond živa! ..

- Zovi me Rada - ona tiho šapnu - To je moje pravo ime.

Svetozar klimnu glavom zahvalno. On je, međutim, pokušavao da joj se ne obraća direktno, nije
bilo potrebno da izgovara njeno ime naglas. Očigledno, bol što je izgubio suprugu prekrio je
stvarnost, i izgovaranjem njenog imena, obraćajući se drugoj, to je za njega bilo bolno.
Esklarmond je to razumela. Odnekuda je počela da joj se pojavljuje snaga. Da li joj to pomaže
Magdalena?.. Esklarmond je često osećala tu čudesnu ženu, kako joj ona pomože ... naučila je
kako da preživi

- Kako o tome, niko nije čuo Sever?! Kako ljudi o tome ne znaju ništa?!. - u srcu sam plakala.Sever
se samo nasmešio tužno
Kako ne znaju? Znaju ... Samo ne mnogo njih, ko je stvarno ona. Ponavljaš isto pitanje, moj
prijatelju. To je prosto - Zemlja ... i zakoni na njoj ostaju uvek isti ...
Na kraju, stigli su do željenog zamka, i ljudi su seli ... izmoždeni do krajnjih granica, troje od njih
je sa zahvalnošću zaspalo tamo gde su sedeli. Samo je Svetozar gledao u prazan prostor, verovatno
želeći da govori sa svojom Esklarmond, dok je bilo vremena ... On nije mogao da oprosti sebi zbog
toga što je otišao, zbog činjenice da ona umire sama ... On je pokušao da joj da bar deo njegove
preostale snage.

Vlasnik dvorca pokušao je da ne naruši Svetozara, poštujući bol i beznađe njegove situacije.
Pomogao bi najbolje što bi umeo, ali to nije bilo u njegovoj moći ...
Konačno, došlo je strašno jutro ... Okupljeni u sali, ljudi su ćutali. Svako je imao nekog ko je bio
u Monsenjuru ... Čak i rastanak sa njima je bio moguć samo iz daljine ...
Esklarmond je gledala nekud daleko, pokušavajući da misli na one koji joj nisu dozvolili da deli
njihovu zlu sudbinu, ne dozvoljavajući joj da ostane sa njima ... svog omiljenog ujaka ... tetku
Korbu, rođake i sestre ... njene prijatelje. Ona je mnogo puta odlazila kod njih, dočekujući je sa
ljubaznim rečima! .. I sada će svi umreti ... Bez nje ...
Odjednom, naglo ustavši, Esklarmond je oštro prošla kroz vrata. Niko je nije zaustavljao. Niko
nije ni pokušao ... Kod svakog od njih je bio prisutni u tom trenutku u duši njegovog lični bol ...
Esklarmond to nije mogla da gleda ... Htela je da se bori! Ona nije bila u stanju da samo stoji tamo,
gledajući prijatelje ako idu u smrt! Pobegla, gušeći se vlažnim, hladnim vazduhom, ne osećajući
umorne noge. Njena odana ratnička duša je plakala, izbacujući bol ... Ona će se osvetiti !!! To će
potrajati onoliko koliko mora!I ona je trčala ... trčala ...

Nakon nekog vremena, na visokoj planini, neposredno pre Monsenjura, u nivou vatre je stajala
žena ratnik ....Izašavši za trenutak sunce, osvetlilo je njenu gustu plavu kosu, ocrtavajući njenu
figuru blistavim oreolom ... Žena je stajala nepomično, kao da očekuje nešto. I onda su povikali
od bola ljudi ... U isto vreme čulo se pevanje ... Monasi su pevali! .. U istom trenutku iz udaljenih
krajeva opsedajuća vojska je začula urlik ... Da, da! Urlik! .. To ih je osvetila Esklarmond ... Nije
imala pravo da umre (odgovorna je za Vidomirov život), ona nije mogla tek tako da prihvati
gubitak. Ona je istrebila krstaše magijom ... Njena stvarna moć, data joj je od dobrih starih bogova
...

Krstaši nikad nisam znali, na koji misteriozni način, više od hiljadu njihovih vojnika, je u strašnoj
agoniji tog dana "otišlo na pokoj" ..

Esklarmond, smrznuta od žalosti, gledala je užasne ljudske baklje, obećavajući u svom srcu da će
osvetiti svakoga ... Ona se neće smiriti dok makar ijedan od počinilaca bude još uvek živ ...
A u isto vreme, u zamku Usson, okružen strancima, Vidomir se probudio ... To je bio početak po
volji sudbine njegovog ne lakog i dugog života ... neko uvek zabrinut za njega, neko ga je čuvao
... kao da ni sudbina nije mogla da razume, šta je tako uporno morao da preživi ...
Sever utihnu, izgubio se negde vrlo daleko... Šta je video u svojim sećanjima? Šta je tako duboko
mučilo njegovu dušu? .. Izgubljen u mislima, čekali smo u tišini, dok nije duboko udahnuo, Sever
se konačno vratio u svoje uobičajeno meko "prisustvo". Svet oko nas je bio sumoran i hladan ... A
svetlo lice Isidore, je prolazilo kroz bol strašnih gubitaka, zagrevalo nas kao toplo čisto sunce ...

- Recite mi, Sever - ne izdržavši, pitala je sa nadom Isidora - da li su gospoda Usson živi, da li su
mogli da se spasu iz kandži "svete" inkvizicije barem nanekoliko godina?

- Gospodin Usson nije uspeo ... Bio je spaljen zbog pomaganja Katarima na centralnom trgu grada
Perpinjan, nekoliko godina nakon pada Montsenjura ... On nije bio u stanju da vidi bolje od
Esklarmond ... a ona je ostala živa još nekoliko godina. Ona je živa, i sada ...

– - Živa ... ??? Ali koliko godina ona živi?! Ona je - šta, kao Sever? - nije mogla da podnese takav
šok Stela.
– Bili smo tada još deca, ali čak i deca, da čuju to, je užasno strašno ...

- To nema potrebe da te plaši! - Sever se nasmešio. - Nije tako loše kao što izgleda na prvi pogled.
U to vreme su mnogi bili upućeni u budućnosti. Njih su zvali "Uspavani Kraljevi", a mnogi od njih
se nisu probudili do sada.

(Nikada nisam videla Uspavanog Kralja ili Kraljicu, ali u svakom slučaju, sa jednim od njih sam
uspela ne tako davno da komuniciram mislima, kada je moj muž, Nikolaj Levašov, obnovljao
njegovo telo posle mnogo godina "zimskog sna.
Sedamnaest ovih divnih ljudi znam sada. Neki od njih su prešli granicu vremena, a neki su došli
sa celom porodicom, uključujući i decu ... I kroz nekoliko desetina hiljada godina, oni su, neko ih
je pronašao slučajno, bačeni u kantu za smeće, kao otpadni materijala, međutim, nisu svi uspeli da
se srećno održe do trenutka, kada su Znajući mogli da ih probude ... Lludi su surovi i nemilosrdni
... i Zemlja je i dalje nemilosrdna. Ko želi da čuje kako su neki ljudi spavali nekoliko desetina
hiljada godina, samo da bi se probudili jednog dana da pomognu drugima? .. Ko želi da zna da je
to moguće? I kakav neverovatan novac bi danas platiti bogati, kako bi spavali nekoliko hiljada
godina? ..)

Esklarmond je bila jedna od tih neverovatnih "uspavanih". Nju će pronaći, oni kojima je potrebna
... U potrazi za nečim sasvim drugačijim, na nju je sasvim slučajno naišla crkva. Proglašavajući
pećinu Misabel i grad Lurd "svetim". I do sada crkva pokušava da shvati šta je tačno to što su
uspeli da nađu.

- Recite mi, Sever, kako možemo da uradimo nešto da pomognemo ovim ljudima? - žalosno je
pitala Isidora.

- Ne, Isidora. To je njihov izbor ...

Ovo su poslednji redovi koje je napisala Svetlana, 7. novembra 2010. godine, nekoliko dana pre
njegovog ubistva