LIVENJE

Definicija: Pod livenjem se podrazumeva punjenje prostora određenog oblika tečnim metalom, tako
da po završetku procesa očvršćavanja (kristalizacije) metal zadržava oblik tog prostora.
Očvrsnuti metal se naziva odlivak, a prostor koji se puni tečnim metalom i u kome dolazi do
očvršćavanja - kalup.

Popunjavanje šupljine rastopljenim metalom (levo) i ručna stega izrađena livenjem i rezanjem desno)
U zavisnosti od vrste kalupa (peščani, metalni školjkasti, itd) kao i od načina ulivanja tečnog metala u
kalup (gravitacijom, odozgo, odozdo, centrifugalno, pod pritiskom, itd.) razlikuje se više vrsta livenja
, npr.:
− livenje u peščane kalupe,
− kokilno livenje,
− gravitaciono livenje,
− sifonsko livenje,
− mešovito (odozdo pa odozgo) livenje,
− centrifugalno livenje i
− livenje pod pritiskom.

Otvoren i zatvoren kalup

Livenjem je moguće dobiti odlivke različitih oblika, mase - od nekoliko grama do 300 t, dužine od
nekoliko centimetara do 20 m, sa debljinom zida od 0,5-500 mm, kao što su blokovi cilindara, klipovi,
tela i segmenti reduktora, zupčanici, postolja mašina, postolja valjačkih stanova, lopatice turbina, itd.

Odlivci različite geometrije

1. POJAM LIVKOSTI

Odlivci različitih metalnih materijala dobijeni livenjem treba da zadovolje mnogobrojne zahteve -
sastav i struktura treba da budu takvi da odlivak poseduje tražene fizičke, mehaničke i hemijske
osobine. Stoga, legure koje se koriste za livenje treba da se odlikuju svojstvom livkosti. Livkost je
kompleksno svojstvo materijala koje pokazuje njegovu pogodnost za dobijanje kvalitetnog odlivka. O
livkosti metala i legura sudi se na osnovu njihove tečljivosti, skupljanja pri očvršćavanju, sklonosti ka
likvaciji, sklonosti ka apsorpciji gasova, temperaturi topljenja, sklonosti ka pojavi unutrašnjih napona
i sklonosti ka obrazovanju prslina.
Pod pojmom tečljivost se podrazumeva sposobnost rastopljenog metala da dobro popuni kalup i da u
potpunosti odslika njegove unutrašnje površine. Tečljivost zavisi od fizičkih osobina metala/legure,
hemijskog sastava, temperature topljenja, fizičkih osobina i stanja kalupa. Tako npr., povećan sadržaj
ugljenika, silicijuma i fosfora u gvožđima, kao i povišenje temperature livenja (temperatura livenja je
obično 60- 100°C viša od temperature topljenja) utiču na povećanje tečljivosti. Ako se u liv (rastop)
doda izvesna količina površinski aktivnih elemenata, kao što su Bi, Te i dr., smanjuje se površinski
napon rastopa što, takođe, utiče na povećanje tečljivosti.
Likvacija je hemijska i strukturna nehomogenost legure u različitim delovima odlivka, a može da
bude dendritna i zonalna. Dendritna likvacija je posledica specifičnog očvršćavanja legure i
nedostatka vremena za difuziju u cilju izjednačavanja hemijskog sastava u zrnu pri očvršćavanju.
Ovaj tip likvacije je utoliko izrazitiji ukoliko je veća brzina očvršćavanja liva u kalupu. Zonalna
likvacija se javlja kada u procesu očvršćavanja dolazi do raslojavanja legure još u tečnoj fazi, zbog
različitih gustina komponenti.

2. LIVENJE U PEŠČANIM KALUPIMA

Livenje u peščanim kalupima (livenje u pesku) je jedan od najviše korišćenih postupaka za dobijanje
odlivaka - 70-75% svih odlivaka koji se koriste u mašinskoj industriji su dobijeni ovim načinom
livenja. Osnovna karakteristika livenja u pesku je što mogu da se proizvode odlivci veoma složenih
oblika, različitih masa (od nekoliko grama do višetonskih), mogu da se liju gvožđa, čelici, legure
obojenih metala. Livenje u peščanim kalupima se odvija uz jednokratnu upotrebu kalupa, koji se posle
kristalizacije (očvršćavanja) odlivka razara. Proces livenja u pesku podrazumeva izvođenje određenih
operacija, Sl. 1, kao što su:
1. Izrada modela;
2. Priprema osnovnih sirovina;
3. Topljenje pripremljenih sirovina;
4. Priprema materijala za izradu kalupa i jezgara;
5. Izrada kalupa i jezgara;
6. Izlivanje metala u pripremljene kalupe;
7. Istresanje odlivaka;
8. Čišćenje i dorada odlivaka;
9. Kontrola kvaliteta odlivaka.

Sl. 1. Šema tehnološkog procesa livenja u peščane kalupe

 Model i jezgro u peščanom kalupu

2.1. Izrada modela i jezgara

Model služi za obrazovanje unutrašnje šupljine u kalupu i ima istu spoljašnju konfiguraciju kao i
odlivak, koji treba da se dobije livenjem. Model je prototip, kopija odlivka, ali se od njega razlikuje po
tome što je nešto većih dimenzija - zbog skupljanja metala i konačne mašinske obrade odlivka.
Izrađuje se iz jednog ili više delova, što pre svega zavisi od složenosti njegovog konačnog oblika, kao
i pogodnosti njegovog vađenja iz kalupa pri izradi šupljine u kalupu. Ako je model izrađen iz više de-
lova, onda se ti delovi međusobno spajaju po razdelnim površinama. Gomja polovina modela uvek
sadrži ispuste a donja odgovarajuće otvore, tako da je spajanje modela dovoljno čvrsto. Unutrašnja
kontura odlivka se dobija pomoću jezgara koja se posebno pripremaju. Radne površine modela i
jezgara treba da budu glatke i čiste, da bi se pri izradi kalupa dobili jasni i oštri obrisi modela.
Za izradu modela mogu da se koriste drvo, metal, plastične mase, gips, cement, beton. Izbor materijala
za izradu modela zavisi od vrste livenja i složenosti dela koji se lije. U pojedinačnoj i maloserijskoj
proizvodnji mode] se obično pravi od drveta, dok je u masovnoj proizvodnji ekonomičnije koristiti
model od metala zbog njegove veće čvrstoće i dimenzione stabilnosti.

Sl. 2. Detalj zupčanika (a) crtež detalja (b) tehnolpški crtež modela (c) i detalj odlivka (d)
Model se pravi na osnovu tehnološkog crteža elementa koji treba da se odlije, Sl.2. Na tehnološkom
crtežu pored izgleda odlivka treba da budu naznačene razdelne površine modela, položaj modela pri
kalupovanju, položaj odlivka pri izlivanju tečnog metala u kalup, zakošenja, dodaci za skupljanje i za
mašinsku obradu.
Podeljeni model i oslonci jezgra

Jednostavan i složen model

Modeli od različitih materijala

2.2. Kalupna i jezgrena mešavina
Za izradu kalupne i jezgrene mešavine koristi se livnički pesak, prirodni i veštački, koji se sastoji od
kvarcnog peska, gline, vezivnih sredstava i različitih pomoćnih materijala. Kvalitet svakog odlivka
direktno zavisi od kvaliteta kalupne mešavine - mnogobrojna ispitivanja su pokazala da je čak 50%
grešaka, koje se javljaju na odlivcima, posledica kalupne mešavine lošeg kvaliteta. Za pripremanje
mešavine za kalupe i jezgra koriste se mnogobrojni uređaji kao što su transporteri, sušare, sita za
sejanje, drobilice i mlinovi, magnetni separatori, uređaji za regeneraciju mešavine, mešalice i uređaji
za rastresanje mešavine.
Pri izradi kalupa i jezgara koristi se livnički alat koji je raznovrstan, a deli se na osnovni i pomoćni.
Osnovni alat čine modeli, modelne ploče, kutije za jezgra, alat potreban za izradu kalupa i jezgara.
Pod pomoćnim alatom podrazumevaju se kalupnici, ploče, alat za sušenje, presovanje, itd.

Livnički alat

2.2.1. Osobine kalupne i jezgrene mešavine

Kalupna i jezgrena mešavina, zbog specifičnih radnih uslova, treba da ima određene osobine, kao što
su:
Vatrostalnost - svojstvo smeše da pri dužem dejstvu visokih temperatura ne dolazi do promena koje
bi negativno uticale na kvalitet površine odlivka. Ovo svojstvo uglavnom zavisi od sastava i
veličine zrna kvarcnog peska kao i od prisustva primesa - što je zrno krupnije i što je manje
prisutnih primesa utoliko je vatrostalnost veća. Nedovoljna vatrostalnost izaziva na gotovim
odlivcima grešku poznatu kao prigaranje.
Plastičnost - svojstvo smeše da se bez osipanja može da oblikuje prema modelu i da zadrži njegov
oblik. Ovo svojstvo omogućava dobijanje kvalitetnog otiska, odnosno jasnih i oštrih kontura i
direktno zavisi od sastava mešavine.
Gasna propustljivost - svojstvo mešavine da propušta gasove i vazduh pri izlivanju tečnog metala u
kalupnu šupljinu.
Čvrstoća - sposobnost mešavine da se pod dejstvom spoljašnjeg opterećenja, pri transportu ili pod
statičkim i dinamičkim dejstvom tečnog metala, ne razara.
Termohemijska stabilnost - svojstvo mešavine da ne stupa u hemijsku reakciju sa rastopljenim
metalom. Ovo svojstvo zavisi od minerološkog sastava peska.
Dugotrajnost - svojstvo mešavine da zadrži sva svojstva pri ponovnoj upotrebi.
2.2.2. Sirovine za kalupnu i jezgrenu mešavinu
Pesak je osnovna komponenta kalupnih i
jezgrenih mešavina. Osnovni sastojak peska za
kalupovanje je kvarc (SiO2) koji je izrazito
vatrostalan (Ttop.>1700°C). Zrnca kvarca su
sfernog ili uglastog oblika čija je granulacija
0,06-2mm, s tim što se za jezgrenu mešavinu
koriste krupnije čestice.
Pesak za kalupovanje sadrži 90-98% čistoga
kvarca, dok ostatak čine različite primese, koje
pored ostaloga utiču i na njegovu obojenost. Sve
primese imaju nižu temperaturu topJjenja od
kvarca, što znači da smanjuju njegovu
vatrostalnost. Osnovni pokazatelji peska za
kalupovanje su - sastav zrna, sadržaj gline i primesa, gasna propustljivost i vatrostalnost. Kvarcnom
pesku se, u cilju povećanja vatrostaJnosti, dodaju specijalni vatrostalni materijali kao što su cirkonski
pesak (sadrži 95-99% ZrSi04 sa Ttop.= 2000°C) ili magnezit. Takođe, svaki pesak za kalupovanje treba
da sadrži optimalnu količinu vlage. Klasifikacija i ocena livačkog peska data je kod nas standardom
JUS B.B5.011, a metode ispitivanja u cilju određivanja pojedinih svojstava JUS B.B8.0U.
Glina se upotrebljava kao vezivno sredstvo za kalupne i jezgrene mešavine. Ona stvara opnu oko
svakog zrna peska i na taj način omogućava vezivanje pojedinih zrna ali istovremeno obezbeđuje i
neophodnu čvrstoću i plastičnost (mogućnost oblikovanja). Glina, po veličini čestica sa dimenzijama
do 0,001mm, koja pri mešanju sa vodom prelazi u želatinozno stanje je visokog kvaliteta. Pošto glina
smanjuje gasnu propustljivost, neophodno je voditi računa o količini koja se stavlja u mešavinu: treba
da se obezbedi potrebno dejstvo veznih karakteristika uz minimalni dodatak gline. Sadržaj gline u
kalupnim mešavinama se kreće od 2-50%. Minerološki sastav gline koja se koristi može da bude
različit - najviše se koriste gline kaolinitnog, bentonitnog i polimernog tipa.
Ostala vezivna sredstva. Jezgra, koja se upotrebljavaju za izradu unutrašnjih kon'tura odlivaka a prave
se od jezgrene mešavine, takođe treba da se odlikuju određenim svojstvima kao i kalupna mešavina.
Međutim, neophodna svojstva ne mogu da se postignu glinom kao vezivnim sredstvom. Jezgro
uglavnom ima složeniju konfiguraciju u odnosu na kalup i pri ulivanju tečnog metala mora da ima
visoke fizičko-mehaničke osobine. Iz tog razloga se pri pripremi jezgrene mešavine upotrebJjavaju
specijaJna vezivna sredstva - najčešće sintetičke smole kao što su formaJdehid, furan,
fenolformaldehid, karbamid.
Pomoćni materijali koji se dodaju kalupnoj i jezgrenoj mešavini su raznovrsni a imaju ulogu da
sprečavaju prigaranje peska za površinu odlivka, da smanjuju slepljivanje rastopa sa kalupom i
jezgrima, da povećaju čvrstoću, tečljivost, toplotnu provodljivost smese, itd. Kao pomoćni materijali
koriste se ugljena prašina, prašina drvenog uglja, grafit, talk.

2.2.3. Priprema kalupne i jezgrene mešavine

Kalupna i jezgrena mešavina obično se pripremaju od svežeg materijala i već upotrebljene (povratne)
smeše. Njihova svojstva ne zavise samo od osobina novog i povratnog livničkog peska, već i od
načina pripreme, odnosno vrste i količine vezivnih sredstava i pomoćnih materijala. Mešavina dobrog
kvaliteta treba da je homogena, ujednačenog sastava, dobrih fizičko-mehaničkih osobina što se sve
proverava na licu mesta, u toku pripreme.
 Tokom pripreme sveže mešavine izvode se
procesi sušenja peska, drobljenje, sejanje u
cilju razdvajanja granulata, mešanje, dok se
povratna smeša samo osvežava. Udeo
pojedinih komponenti u kalupnoj i jezgrenoj
mešavini zavisi od vrste materijala koji treba
da se lije.

Sl.3. Faze izrade kalupa u ramovima

Sl.4. Izrada kalupa pomoću šablona sa vertikalnom osom rotacije

Sl.5. Faze izrade jezgra u razdvojivom jezgreniku

2.3. Izrada kalupa i jezgara
Kalupi i jezgra se izrađuju ručno ili mašinski. Kalupi mogu da se izrade u podu livnice, od gline,
pomoću šablona, od jezgara, u ramovima i specijalnim postupcima, dok se jezgra izrađuju punjenjem
i nabijanjem jezgrene mešavine u jezgrenike (jezgrene kutije). Operacije koje se izvode pri izradi
kalupa su: 1-punjenje i nabijanje kalupa; 2-izrada ulivnog sistema i ventilacionih otvora; 3-vađenje
modela; 4-dorada kalupa i 5-zatvaranje kalupa i otežavanje. Na SI. 3 prikazan je redosled operacija pri
izradi kalupa u ramovima, na Sl. 4 izrada kalupa pomoću šablona, a na Sl. 5 izrada jezgara.

Izgled kalupa

2.4. Priprema osnovnih sirovina

Za dobijanje odlivaka od bilo kog metala ili legure potrebno je imati odgovarajuću sirovinu čiji
kvalitet inače direktno utiče na sastav i kvalitet odlivka.
2.4.1. Sirovine za livenje čelika i gvožđa
Kao sirovine za dobijanje odlivaka od čelika ili gvožđa (čelični liv, sivi liv) koriste se: sirovo gvožđe,
staro gvožđe, povratni materijal iz livnice, fero legure i dodaci kao što su livnički koks, topitelji i ruda
gvožđa. Smeša navedenih sirovina u određenom odnosu naziva se šarža, a udeo metalne komponente
- metalni uložak.
Sirovo gvožđe, koje može da bude belo, sivo ili melirano, je najvažniji sastavni deo šarže za dobijanje
odlivaka od čelika i gvožđa. Staro gvožđe, kao sirovinu za livenje, predstavljaju stari, već upotrebljeni
odlivci, dok povratni materijal iz livnice čine ulivni sistem, hranitelji, odlivci lošeg kvaliteta. S
obzirom da stari i povratni materijal čine proizvodi različitog hemijskog sastava, u livnici se vrši
grubo razvrstavanje liva prema nameni, odnosno prema hemijskom sastavu ako je poznat.
Kao topitelj se najčešće upotrebljava krečnjak koji se dodaje u cilju obrazovanja troske. Trosku čine
nepoželjne nemetalne materije koje se izdvajaju iz tečnog metala i kao specifično lakše uvek su na
površini. Topitelj ima i katalitičku ulogu zato što potpomaže brže topljenje metala. Količina krečnjaka
se proračunava za svaki metalni uložak, a zavisi od čistoće sirovina koje se pretapaju i količine
sumpora koja se nalazi u koksu. Pored krečnjaka, kao topitelj se upotrebljava i kalcijumfluorid, CaF2,
čijim dodavanjem (obično do 1/3 krečnjaka) troska postaje veoma tečljiva. Na ovaj način se smanjuje
i gubitak železa kroz trosku.
Sastav šarže zavisi od karaktera odlivka koji treba da se dobije, kao i od asortimana sirovina u livnici.
Znajući kapacitet peći za topljenje određuje se masa metalnog uloška, masa koksa kao i potrebna
količina topitelja. Pri određivanju količine pojedinog sastavnog dela šarže, moraju se uzeti u obzir i
gubici koji se neminovno javljaju, pre svega, usled oksidacije. Tako npr. sagorevanje silicijuma
dostiže i 10%, mangana 25-50%, dok priraštaj sumpora iz koksa može da bude i do 50%.
2.4.2. Topljenje sirovina
Topljenje pripremljenih sirovima u livnicama se vrši u pećima različitih konstrukcija i veličina, pri
čemu izbor peći zavisi od vrste metala koji se lije, raspoloživog goriva i dnevne proizvodnje livnice.
U livnicama sivog liva za topljenje se koriste peći sa loncem, jamske i kupolne peći, plamene peći i
električne peći, dok se u livnicama čelika koriste Simens-Martenova peć, konvertori i električna peć,
Sl. 6

Sl.6. Vrste električnih peći: (a) elektrolučna; (b) indukciona

Metalurškom obradom rastopa obezbeđuju se visoke mehaničke i eksploatacione osobine odlivka.
Istopljeni materijal u peći se dopunski obrađuje uvođenjem modifikatora (za poboljšanje strukture
legure), vrši se degazacija, rafinacija (odstranjivanje nemetalnih uključaka) i legiranje.
Modificiranje je dodavanje malih količina materija tečnom metalu koji su poznati pod imenom
modifikatori i koji menjaju uslove kristalizacije, usitnjavaju strukturu legura i povećavaju njene
mehaničke osobine bez promene sastava legure. Kod sivog liva se kao modifikator koristi
ferosilicijum (FeSi i to 0,1-0,3% od mase tečnog metala), B i Bi kod kovnih gvožđa, a Mg, Ca, It ili Ce
kod nodulamog liva.
Pod legiranjem se podrazumeva promena hemijskog sastava dodavanjem različitih materija u procesu
topljenja. Ovim postupkom, zbog promene hemijskog sastava, dolazi do promene i strukture
materijala i njegovih osobina. Legiranjem se može dobiti veća tvrdoća, koroziona otpornost,
vatrostalnost, otpornost na habanje materijala, itd.
U okviru rafinacije i degazacije vrši se prečišćavanje legure od rastvorenih gasova, intermetalnih
uključaka kao i drugih štetnih primesa. Za rafinaciju se koriste prahovi troske različitog sastava,
vakumiranje rastopa inertnim i nekim aktivnim gasovima. Rafinaciji se uglavnom podvrgavaju legure
obojenih metala na bazi Cu, Mg, Al i Zn jer imaju veliku sklonost ka apsorpciji gasova.
2.4.3. Popunjavanjc kalupa tečnim metalom
U zavisnosti od primenjenog načina livenja (u peščanim kalupima, pod pritiskom), vrste proizvodnje
(serijska, masovna,) i karaktera odlivka (masa, oblik, legura), razlivanje tečnog metala u kalupe se
odvija na različite načine - kašikom ili naginjanjem lonca uz upotrebu različitih alata i pomoćnih
sredstava, Sl.7. Ravnomernost popunjavanja kalupa, temperatura metala i brzina popunjavanja utiču
na obrazovanje konačne strukture metala odlivka, pojavu šupljina i uključaka šljake, veličinu
skupljanja i sklonost ka pojavi prslina, kao i na tačnost odlivka i hrapavost njegove površine. Povišena
temperatura tečnog metala pogoduje dobrom popunjavanju i složenih kalupa, dobrom "hranjenju"
odlivka, ali se istovremeno poboljšavaju uslovi za međusobnu reakciju metala i kalupa uz pojavu
prigaranja na površini odlivka.

Sl. 7. Razlivanje tečnog metala kašikom (a) i naginjanjem lonca (b)

Kalup se popunjava tečnim metalom kroz niz kanala povezanih u jednu celinu koji se nazivaju ulivni
sistem, Sl. 8. Po konstrukciji i rasporedu u kalupu ulivni sistem može da bude postavljen na različite
načine, Sl. 9, pa punjenje može da bude odozgo, odozdo, ili kombinovano. Tačno izračunat i odmeren
ulivni sistem mora da obezbedi najpovoljnije uslove za sprovođenje rastopa u šupljinu kalupa i da
osigura nepromenjenu brzinu priticanja metala u kalup za određeno vreme.
Brzina ulivanja metala u kalup utiče na toplotni gubitak metala. Pri brzom popunjavanju smanjuje se
toplotni gubitak čime se ostvaruje ravnomemo hlađenje i očvršćavanje, odnosno dobijanje odlivka sa
ravnomernom strukturom i osobinama. Ulivanjem, struja tečnog metala vrši dinamičko opterećenje na
zidove kalupa, čija veličina zavisi od brzine ulivanja i pritiska metala. U toj fazi livenja zidovi kalupa
i njegov donji deo mogu da budu razoreni usled čega dolazi do promene oblika i dimenzija kalupa.
Kao posledica razaranja kalupa dobija se odlivak netačnih dimenzija i oblika.

Sl. 8. Ulivni sistem za odlivke od sivoga liva

 Sl. 9. Načini popunjavanja kalupa tečnim metalom
Tečni metal se uliva u kalup pošto je prethodno zagrejan na 60-100°C iznad temperature topljenja.
Temperatura livenja se određuje prema temperaturi osnovnog metala, koja može da bude umanjena za
određen broj stepeni u zavisnosti od vrste i količine legirajućih elemenata.
2.4.4. Očvršćavanje i hlađenje odlivka
Tečni metal, koji je uliven u kalupnu šupljinu, zauzima njenu konfiguraciju i počinje da se hladi.
Nakon dostizanja likvidus temperature započinje prelaz tečnog metala u čvrsto stanje. Brzina
očvršćavanja određena je brzinom odvođenja toplote i karakterom porasta udela čvrste faze tokom
vremena. Očvršćavanje odlivka je posledica kristalizacije legure, tj. stvaranja i rasta kristala. U tom
periodu obrazuje se primarna struktura legure, javlja se sklonost ka hemijskoj nehomogenosti,
skupljanje, obrazuje se površinski sloj odlivka. Posle potpunog hlađenja odlivak treba da ima zadatu
gustinu i homogenost, minimalne unutrašnje napone, glatku i čistu površinu.

Sl.10. Šema procesa očvršćavanja odlivka

Pri očvršćavanju toplota se predaje kalupu kroz niz zona, kao što su rastop, sloj očvrslog metala i
granična površina metal-kalup, Sl. 10, pri čemu u razmeni toplote učestvuju dve sredine - odlivak koji
se hladi i kalup koji se zagreva
.
Sl.11. Struktura odlivka umirenog čelika
1- zona krupnih ravnoosnih zrna
2- zona stubičastih kristalnih zrna
3- spoljašnja zona sa sitnijim zrnima
4- usahlina
Uslovi proticanja kristalizacije određuju strukturu odlivka. U opštem slučaju, zhog različite brzine
rasta kristalnih zrna u različitim oblastima mikrostruktura odlivka se sastoji od tri strukturne zone:
spoljašnje sa sitnijim zrnima, intermedijatne sa stubičastim kristalima i centralne sa ravnoosnim
krupnim zrnima, Sl. 11. Po završenom očvršćavanju (solidus temperatura), preporučuje se da se
odlivci od čelika hlade u kalupu do temperature 500-700°C, dok je za odlivke od gvožda ta
temperatura nešto niža, 400-500°C. Složeni odlivci, skloni obrazovanju prslina hlade se u kalupu do
200-300°C Odlivci od bronze se vade iz kalupa po dostizanju 300-500°C, dok se odlivci od legura AJ
i Mg hlade u kalupu do 200-300°C, odnosno 100 - 150°C.
2.4.5. Vađenje i čišćenje odlivaka
Po dostizanju pogodne temperature pri hlađenju,
odlivci se istresaju iz kalupa u cilju oslobađanja
od kalupne i jezgrene mešavine. Istresanje
odlivaka može da se izvodi ručno ili mehanički
pomoću vibratora ili vibracionih rešetki. Posle
istresanja, odlivci se hlade do sobne temperature,
a zatim se pristupa čišćenju, tj. daljoj doradi. Vrši
se odbijanje ili odsecanje ulivnog sistema, a samo
čišćenje odlivka se vrši ručno sekačem, čekićem,
pneumatskim alatom, čeličnom četkom ili
mehanički u bubnju, Sl. 12, mlazom peska,
mlazom metalnih zrna, mlazom vode ili mlazom
vode i peska. Završne operacije u izradi odlivaka
su eventualne popravke odlivaka i termička
obrada.
Odlivci u livenom stanju imaju krupnozrnastu strukturu,
veliku tvrdoću, malu čvrstoću i niska svojstva plastičnosti,
kao i značajne unutrašnje napone. Struktura i svojstva
odlivaka mogu bitno da se poboljšaju termičkom obradom -
žarenjem, normalizacijom kaljenjem i otpuštanjem. Izbor
određene vrste termičke obrade zavisi od vrste legure,
konfiguracije odlivka i tehničkih uslova.

Sl. 12. Čišćenje odlivaka u bubnju

2.4.6. Završna kontrola odlivaka

Odlivci, koji su prošli kontrolu u različitim stadijumima tehnološkog procesa livenja, podvrgavaju se
završnoj kontroli - proverava se hemijski sastav legure, struktura, geometrija odtivka i njegove
dimenzije mehaničke osobine, proverava se prisustvo spoljašnjih i unutrašjih grešaka.
Geometrija odlivka se proverava na specijalnim stolovima pomoću različitih mernih instrumenata,
masa i dimenzije se proveravaju odgovarajućim merenjima. Mehaničke osobine se određuju
ispitivanjem uzoraka koji se ili posebno liju ili se u izvesnim slučajevima isecaju iz samog odlivka.
Hermetičnost odlivka, kada se to traži, se kontroliše primenom hidro- ili pneumatskih proba pri
pritiscima koji su znatno veći od radnih. Spoljašnje i površinske greške se otkrivaju različitim
metodama - vidljive greške se određuju vizuelnom kontrolom, dok se one koje se ne vide otkrivaju
metodom penetracije, magnetnom ili luminescentnom metodom.
Unutrašnje greške, kao što su uključci šljake, poroznost, prsline, usahline, se otkrivaju takođe
metodama bez razaranja - radiografijom i ultrazvukom. Odlivci koji nemaju zadovoljavajući kvalitet
površina se dorađuju, ako je to moguće (veoma često zavarivanjem), a oni čiji je nivo grešaka (bilo
spoljašnjih, bilo unutrašnjih) veći od dozvoljenih se ponovo vraćaju u proces proizvodnje odlivaka.
Najčešće vrste grešaka livenja su prikazane na Sl. 13.
 Sl. 13. Najčešće vrste grešaka kod odlivaka posle očvršćavanja a) metalne izrasline; b) šupljine;
c) prekid kontinuiteta mase; d) greške na površini odlivaka; e) nepotpun odlivak; f) netačne mere ili
oblik; g) uključci i nepravilna struktura

Greške kod odlivaka posle očvršćavanja

3. SPECIJALNI POSTUPCI LIVENJA

3.1 Livenje u kokile

Kokila predstavlja metalni kalup u kome se ulivanje i popunjavanje šupljine tečnim metalom vrši pod
dejstvom sopstvene mase. Kokile se najčešće izrađuju od sivog liva (SL18-SL30), niskougljeničnih
čelika i legiranih gvožđa, dok se najodgovorniji delovi složenih kokila izrađuju od vatrootpornih
čelika.

Kokila i izgled odlivaka iz kokile

Livenje u metalne kokile primenjuje se u uslovima masovne i krupnoserijske proizvodnje različith, ali
po konfiguraciji ne mnogo složenih, odlivaka sa debljinom zida 3 -100 mm i mase do 5 t. Kokilno
mogu da se liju čelici, gvožđa i legure obojenih metala, mada se najviše ovaj vid livenja koristi za
legure aluminijuma.
Kokile su kalupi koji mogu da se upotrebljavaju veliki broj puta, (do 3000 puta za dobijanje manjih
odlivaka, a do 50 pri proizvodnji masivnih odlivaka) i praktično su dugovečni ako se koriste za
dobijanje odlivaka lakotopljivih legura. Pri livenju aluminijuma i njegovih legura temperatura livenja
nije viša od 850°C pa se jedna kokila može da upotrebi 50 000 i više puta.
Najvažnija karakteristika kokilnog livenja je velika brzina hladenja a samim tim i kristalizacije
rastopa, što je uslovljeno velikim koeficijentom toplotne provodljivosti materijala kalupa. Zato
odlivci dobijeni ovim postupkom livenja imaju sitnozrnastu strukturu a takode i dobre mehaničke
osobine. Brzina hlađenja u izvesnom stepenu može da se reguliše nanošenjem specijalnih premaza na
radnu površinu kokile, čime se utiče na promenu prenosa toplote kroz zidove kalupa. U cilju
smanjenja termičkih napona u materijalu kokile, koji se javljaju pri ulivanju tečnog metala (liva), a
samim tim i produžetka veka trajanja kokile, s jedne strane, kao i u cilju smanjenja stepena zahlađenja
liva , s druge strane, kokile se uvek pre upotrebe predgrevaju, najčešće na 200-300°C što zavisi od
vrste liva, mase i složenosti odlivka, itd.

Livenje u permanentnom metalnom kalupu - kokili

 Primer livenja klipa motora u permanentnom metalnom kalupu
Zbog zaštite površina kokile od dejstva rastopljenog metala, regulisanja brzine hlađenja odlivka i
poboljšanja stepena popunjenosti kalupa, površine kokile se pre ulivanja rastopa zaštićuje premazom
specijalnog sastava. Premaz se obično sastoji od nekoliko komponenti od kojih svaka ima određenu
ulogu, a najčešće se kao komponente koriste voda, tečno staklo, kvarc, grafit, talk, mazut, laneno i
mašinsko ulje.

Sl. 14. Kokile različitih konstrukcija

Konstrukcija kokile je uslovljena konstrukcijom odlivka. Osnovni elementi konstrukcije kokile su
matrica (deo samog kalupa), jezgra ukoliko odlivak ima unutrašnju konfiguraciju i mehanizam za
podizanje. Konfiguracija odlivka treba da bude takva da je omogućeno neometano vađenje iz
kokilnog kalupa. Spoljašnje površine odlivka, koje su obrazovane kalupom i unutrašnje, koje su
obrazovane metalnim jezgrom treba da imaju livačke kosine (nagibe) u pravcu vađenja odlivka iz
kalupa, odnosno jezgra iz odlivka. Na Sl.14 su prikazane kokile različitih konstrukcija. Za livenje
veoma jednostavnih odlivaka obično se prave kokile samo iz jednog dela, dok se u svim ostalim
slučajevima prave iz više delova.
Pri konstrukciji višedelnih kokila treba imati u vidu da su one potpuno nepropustljive za gasove. Iz tog
razioga je neophodno takvo konstrukciono rešenje kokile i način ulivanja rastopa da tečni metal može
potpuno da ispuni kalup i da pri tome istisne sav vazduh.
Jezgra, kojima se dobija unutrašnja konfiguracija odlivka, se u najvećem broju slučajeva prave od
metala. Međutim, kada je unutrašnja konfiguracija odlivka veoma složena jezgra se prave od peska jer
ne bi bilo moguće vađenje metalnog jezgra.
Konstrukcija kokile treba da bude što jednostavnija. Po pravihi, debljina zida kokile je u funkciji
debljine odlivka
d2 = 13 + 0,6d1
gde je d2 - debljina zida kokile a dj - debljina zida odlivka u mm. Livenje u kokile, u poređenju sa
livenjem u peščane kalupe, ima određene prednosti:
− povećana proizvodnost procesa, najmanje 3-4 puta;
− izostaju operacije stalnog pravljenja kalupa i jezgara;
− smanjuje se utrošak rada u završnim operacijama izrade površina odlivaka;
− smanjuje se procentualni udeo odlivaka lošeg kvaliteta;
− povećana je dimenziona tačnost odlivaka;
− poboljšane su mehaničke osobine;
− skraćuje se vreme izrade odlivaka;
Ovaj način livenja ima i svojih nedostataka:
− odsustvo gasne propustljivosti;
− brzo zahlađivanje tečnog metala pri ulivanju u kokile, čime se smanjuje tečljivost pa je moguće
loše razlivanje i popunjavanje kalupa;
− cena proizvoda, naročito ako su u pitanju složene konfiguracije;
− obrazovanje površinski odbeljenog sloja kod odlivaka sivog liva, sem ukoliko se to posebno ne
zahteva ( kao kod livenja odbeljivanjem);
− često, neophodne dopunske operacije termičke obrade (žarenje, itd.);

3.2 Centrifugalno livenje

Centrifugalno livenje primenjuje se uglavnom
za dobijanje odlivaka koji imaju cilindričan
oblik, kao što su vodovodne i kanalizacione
cevi, prstenasti oblici, doboši, itd. Ovim
postupkom moguće je liti siva gvožđa, bronze i
druge legure, a masa odlivaka može da bude od
nekoliko kilograma do 3t.
Pri livenju, tečni metal se uliva u kalup koji
rotira brzinom od 1500 o/min. Pod dejstvom
centrifugalne sile kalup se popunjava rastopom,
čijim očvršćavanjem se dobija odlivak.
Zahvaljujući dejstvu centrifugalne sile iz
rastopa se odstranjuju različiti nemetalni
uključci (šljaka), gasni mehurovi - pošto su
manje gustine, oni se izdvajaju u unutrašnjem površinskom sloju, a odatle se uklanjaju mašinskom
obradom odlivka.
 Sl. 15. Šema centrifugalnog načina livenja: (a) na uređaju sa horizontalnom osom rotacije; (b) na
uređaju sa vertikalnom osom rotacije; (c) način centrifugiranja
Kalup može da rotira oko vertikalne, horizontalne i nagnute ose, Sl. 15. Horizontalna ili malo nagnuta
osa rotacije kalupa primenjuje se uglavnom u slučaju jednostavnijih odlivaka (prstena, cevi,), dok se
vertikalna osa rotacije kalupa koristi pri izradi fazonskih odlivaka.
Postupak centrifugalnog livenja može da se odvija na dva načina. Jedan način je da se centrifugalna
sila koristi za obrazovanje odlivaka koji dobijaju formu cilindra. Osa odlivka se poklapa sa osom
rotacije kalupa, pa se na taj način dobijaju odlivci cilindričnog oblika sa otvorom zadatog prečnika.
Drugi postupak, poznat i pod imenom centrifugiranje, Sl. 15c, se ređe primenjuje. Centrifugalna siia
se koristi samo za popunjavanje kalupa tečnim metalom i kristalizaciju metala. Sam odlivak se
formira kalupom koji je najčešće napravljen od kalupne ili keramičke mešavine. Ovim postupkom se
dobijaju različiti fazonski odlivci.
Centrifugalna sila, u postupku centrifugalnog načina livenja utiče i na kristalizaciju metala kao i na
dobijanje odlivka velike gustine, što je naročito važno kod legura sklonih poroznosti ili pojavi prslina
usled skupljanja kao što su legure obojenih i lakih metala. Centrifugalna sila koja deluje na rastopljeni
metal u kalupu se određuje prema relaciji
P = mrω2
gde je m - masa rastopa, r - radijus cilindričnog tela odlivka, ω - ugaona brzina , n - frekvencija
rotacije.
Važan parametar, koji i određuje tehnološki režim centrifugalnog livenja je frekvencija rotacije
kalupa koja zavisi od veličine odlivka, tipa legure i položaja ose rotacije. Takođe, kod debelozidih
odlivaka frekvencija rotacije se menja tokom samog procesa livenja i to tako da se povećava.
U upotrebi su najčešće dve vrste kalupa za centrifugalno livenje, metalni neobloženi i peščano-glineni
koji je obložen različitim vrstama obloga. Za metalne neobložene kalupe je karakteristično da brzo
odvode toplotu, usled čega po očvršćavanju odlivak ima sitnozrnastu strukturu. Pri livenju legura
obojenih i lakih metala jedan kalup može da se upotrebi i do nekoliko hiljada puta, dok taj broj pri
livenju čelika i gvožđa iznosi svega nekoliko stotina puta. U cilju povećanja radnog veka, kalupi se
hlade vodom ili vazduhom. Kalupi mogu da budu jednoslojni, dvoslojni i troslojni.
Priprema kalupa za livenje sastoji se iz nekoliko operacija, kao što su:
− čišćenje unutrašnjih površina od prethodnog livenja;
− predgrevanje kalupa najčešće na 150-200°C;
− nanošenje vatrostalnog premaza. Premaz može da sadrži dodatak legirajućih elemenata kao i
modifikatore koji služe za regulisanje sastava i strukture u površinskim slojevima odlivka.
Centrifugalno livenje ima i svojih nedostataka koji se odnose na:
− mogućnost pojave likvacije visokolegiranih legura;
− dobijanje trakaste strukture po poprečnom preseku odlivka;
− povećanu oksidaciju metala zbog dužeg kontakta tečnog metala sa vazduhom
− mogućnost pojave odbeljenog sloja (izdvajanje ugljenika u vidu Fe3C) kod sivih gvožda.

3.3 Livenje pod pritiskom

Livenje pod pritiskom je proces dobijanja odlivaka u metalnim kalupima, pri korne se ulivanje metala
u kalup i formiranje odlivka odvija pod pritiskom. Odlivak se obrazuje u kalupu (komori) za
presovanje koji je izrađen od visokokvalitetnog čelika sa malom hrapavosti i velikom tačnosti radnih
površina. Unutrašnja konfiguracija odlivka se dobija pomoću metalnih jezgara, koja se iz odlivka
najčešće izvlače u momentu otvaranja kalupa i vadenja odlivka iz njega.
Livenjem pod pritiskom je moguće dobiti odlivke u uređajima za livenje pod pritiskom sa toplom i
hladnom kompresionom komorom. Kod uređaja sa hladnom komorom za presovanje, komora za
presovanje može da bude postavljena horizontalno, Sl. 16 , ili vertikalno. Klip pod pritiskom od
40-100 MPa potiskuje metal u šupljinu kalupa koji se sastoji iz dva dela od kojih je jedan pokretan a
drugi nepokretan. Pre zalivanja kalup se zagreva do 120-320°C. Posle kristalizacije i vađenja odlivka,
radna površina kalupa se obduvava vazduhom i premazuje specijalnim premazima da bi se sprečilo
privarivanje metala za površine kalupa. Vazduh i gasovi se odstranjuju kroz kanale.
 Sl. 16. Livenje pod pritiskom u uređaju sa horizontalnom hladnom kompresionom komorom. 1 -
matrica; 2 - jezgro
Kod uređaja sa toplom kompresionom komorom, Sl. 17, sama kompresiona komora je smeštena u
tiglu, sa rastopljenim metalom, koji se zagreva. Kada se klip (3) nalazi u gornjem položaju, rastopljen
metal kroz otvor (4) ulazi u kompresionu komoru. Kretanjem klipa nadole, tečni metal pod pritiskom
od 10-30 MPa popunjava kalup (5). Posle očvršćavanja, klip se vraća u prvobitan gornji položaj,
ostatak rastopa se sliva u komoru, a odlivak se vadi (6). Masa odlivaka, koji se dobijaju livenjem pod
pritiskom, se kreće od nekoliko grama do 25 kg. Pri livenju pod pritiskom, temperatura tečnog metala
treba da je za 10-20°C viša od likvidus temperature. Minimalna debljina zida odlivka, koja može da se
dobije ovim postupkom, sa visokim kvalitetom površina, je 0,8 mm. Zbog složenosti samog postupka
livenja i u cilju produžetka radnog veka kalupa za presovanje, najekonomičnije je ovim postupkom liti
legure sa niskom temperaturom topljenja (kao što su legure na bazi Cu, Mg, A1 i Zn), koje toplotno ne
utiču na zidove kalupa i krivljenje njegovih radnih površina. Ovaj postupak livenja je ekonomski
isplativ samo u masovnoj proizvodnji, kada se jednim kalupom za presovanje može da dobije na
desetine hiljada složenih odlivaka sa visokom tačnosti dimenzija i malom hrapavosti površina bez
naknadne mehaničke obrade. Poslednjih godina se ovaj postupak primenjuje i za livenje teže topljivih
materijala, npr., čelika.

Sl. 17. Livenje pod pritiskom u uređaju sa toplom kompresionom komorom

Postojanost kalupa se održava postavljanjem vatrootpornih umetaka od legura na bazi Mo. Ulogu
jezgra u takvim kalupima za presovanje imaju specijalni umeci koji se u kalup za presovanje fiksiraju
specijalnim gnezdima. Posle kristalizacije odlivka jezgro ostaje u odlivku. Visokotemperaturnim
žarenjem odlivka, jezgro se topi i otiče u prostor koji po konfiguraciji odgovara umetku (jezgru).
Postupak livenja pod pritiskom ima niz karakterističnih osobenosti. Proces može da se prikaže u tri
etape. U prvoj etapi rastopljen metal velikom brzinom (do 50 m/s) za kratko vreme (0,01-0,6s)
popunjava šupljinu kalupa za presovanje. Rastop se intenzivno meša sa vazduhom i parama premaza
koji se nalaze u kalupu. U takvim uslovima samo deo vazduha, para i gasova može da se udalji iz
kalupa, a ostatak se meša sa rastopom obrazujući smešu metal - vazduh.
U drugoj etapi livenja, u momentu završetka popunjavanja kalupa za presovanje, javlja se
kratkovremeno i snažan hidrostatički udar, koji pokazuje i negativan i pozitivan uticaj na formiranje
odlivka. Pozitivno dejstvo hidroudara sastoji se u tome da metal dolazi u blizak kontakt sa površinom
kalupa i oštro ocrtava njegovu konfiguraciju. Na taj način se dobija tačna i glatka površina odlivka, s
tim što površinski sloj (0,2 mm) ima veliku gustinu i sitnozrnastu strukturu.
Treća etapa livenja završava se kristalizacijom odlivka velikom brzinom, što kao posledicu može da
ima i pojavu grešaka skupljanja, pre svega pora.
Nedostatak livenja pod pritiskom je visoka cena uređaja za livenje i samog kalupa, ograničenost u
dimenzijama i masi odlivka i prisustvo vazdušnih pora kod masivnih delova odlivka.

3.4 Livenje odbeljivanjem

Valjci, kao masivni elementi valjačkih stanova, se po pravilu dobijaju livenjem a obično se izrađuju
od različitih vrsta gvožđa ili nelegiranih i legiranih čelika. Da bi zadovoljili svoju upotrebnu funkciju
valjci u površinskom sloju treba da se odlikuju visokom tvrdoćom, otpornošću na habanje i
postojanošću osobina na povišenim temperaturama, dok u isto vreme unutrašnja oblast treba da bude
žilava, sa dobrom čvrstoćom i dinamičkim karakteristikama. Ovakva kombinacija osobina kod
valjaka može da se postigne ako se primeni postupak livenja sa odbeljivanjem površinskog sloja
gvožđa. Pošto su gvožđa veoma osetljiva na brzinu hlađenja, njihova struktura i mehaničke osobine
mogu da se menjaju od površine ka unutrašnjosti ako se u površinskom sloju obezbedi povećana
brzina hlađenja dok se istovremeno unutrašnji slojevi hlade malom brzinom.

SI. 18. Šematski prikaz livenja odbeljivanjem 1 - kokila, 2, 5 - peščani kalup, 3 - levak, 4 - ulivni kanal
Različite brzine hlađenja po poprečnom preseku valjka postižu se primenom dve vrste kalupa pri
livenju, od kojih kalup od peska obezbeđuje malu brzinu hlađenja, a metalni kalup povećanu brzinu
hlađenja, kao što je šematski prikazano na Sl. 18. Zbog povećane brzine hladenja, u površinskom sloju
valjka pri očvršćavanju, ugljenik se izdvaja u vidu cementita, dok se u unutrašnjim zonama, zbog male
brzine hlađenja, ugljenik izdvaja u vidu grafita. Stoga se po poprečnom preseku valjka posle
očvrščavanja mogu da uoče tri strukturne zone; po obodu struktura belog gvožđa (perlit i cementit),
zatim prelazni sloj meliranog gvožđa (perlit, cementit i grafit) i u sredini sivo gvožđe bez uključaka
strukturno slobodnog cementita. Opšte karakteristike čvrstoće i žilavosti valjka s jedne strane,
odnosno tvrdoće i otpornosti na habanje s druge strane, su u funkciji debljine odbeljenog sloja i
prelazne zone, zbog čega je neophodno kontrolisati parametre livenja da bi se postigao optimalan
odnos. Debljina odbeljenog sloja, zavisno od toga da li se valjci koriste za toplo ili hladno valjanje,
iznosi 10 - 40 mm.