Никола Боало

_______________________________

Nicolas Boileau,1636-1711.

Теријска мисао о уметности развија се у француској с

ослонцем на италијанске и француске ренесансне трактате,
преводе класичних писаца (Аристотел, Квинтилијан) и
коментаре уз преводе. И расправе које се у томе времену воде
крећу се у кругу истих питања: однос према природи, функција
уметности, идеја и опонашање, стил, итд. Боалоу претходе
теоретичари и реформатори као што су Франсоа Малерб
(песник, реформатор) и Жан Шаплен (убеђени аристотеловац).
Боало уводи у своју песничку теорију Хорација и идеје из списа
Псеудо Лонгина О узвишеном, који је превео и коментарисао. Главни извор класицистичке
теорије су античке поетике и реторике, нарочито Аристотел и Хорације. Класицистичка
поетика слична је ренесансној у Италији после открића Аристотела. Може се схватити као
критика барокне уметности.

Боало, угледајући се на Хорација, у песничкој форми (француски

александринац) износи основна начела класицистичке теорије у спису Песничка
уметност (L'Art Poétique, 1674.г.), само четири године након коначног издања Тезауровог
Ариастотеловог дурбина. Његова теорија није толико изворна, колико је успешан спој,
организација расутих, колајућих теорија. Основна начела изложио је прегледно, уобличене
у систем. Узима се као парадигма класицистичке уметничке теорије. У спису се, међутим,
не излажу само поетичка начела класицизма која он у већини понавља, већ и његове
пристрасне и емоционалне оцене различитих писаца од древне прошлости до половине
XVII века, а у тим оценама није се у свему слагао са својим претходницима. Спев је
написао у времену када још није био афирмисан, нити имао ауторитет који је касније
стекао, па су критике како је он „строги законодавац“ или „жандар Парнаса“, заправо
романтичарска критика нормативности класицистичке поетике, а не самог Боалоа.

Уравнотежен однос маште с једне, и разума, рада и вештине с друге, јесте

суштинско начело класицистичке поетике. Основ стварања је занос: „луди жар“ и „тајни
уплив неба“ („Залуд на парнасу неки дрски песник / Мисли да достигне узвишеност стиха:
/ Ако не осећа тајни уплив неба“; I,1-3) Улога разума је у обуздавању разуздане маште,
грешки против осећаја мере („Ко за меру не зна, никад писац не би“; I,63), и грађењу дела
по рационално изведеним правилима. Боало је као стилски идеал поставио јасност и
језичку чистоту, адекватност израза предмету (идеја декорума), сажетост и узвишеност. То
је у пракси на стилском плану водило избегавању метафора и симбола јер су нејасни, а
наглашену употребу метонимија, или перифраза. Томе се додаје захтев да писац треба да
осећа оно о чему пише, не сме бити „празнине реторике“(„Треба да плачете да бих и ја
плако“; III, 142).

Класицистички однос према стварности био је између метафизике и емпиризма.

Идеја у класицистичкој поетици нема метафизичко порекло као што је то било код
манириста, већ је она настајала у уметнику као последица посматрања. Дакле, идеја не
живи a priori у човеку, већ настаје a posteriori из посматрања природе, као резултат
искуства. Са друге стране, када се поставља питање како приказивати природу
оплемењену идејом насталој у уметнику посматрањем онда се класицистичка теорија
обраћа старим, грчким и нарочито римским писцима. Људске особине су непроменљиве,
човек је увек исти и не мења се, онако како су те непроменљиве особине приказивали
стари писци јесте узор, образац који треба следити. Тако Боало идеју о подражавање
природе прочишћене духом повезује са угледањем на старе, античке писце. Треба
подражавати пророду, али онако како су је подражавали писци антике. Девиза о
подражавање антике готово да је у потпуности потиснула девизу о подражавање природе.

За настанак успелог уметничког дела важна су правила чији је основ у класичној

старини. Посебно правила из класичне теорије Аристотела и Хорација, али и примера
узорних дела, односно савременика који су идеал класичне старине остварили у своме
делу. Појам правила треба повезати са улогом разума у стварању. Концепт оригиналности
у класицистичком миметизму је другачији од данашњег: оригиналним делом се сматрала и
нова обрада какве познате теме.

Сврха уметности је истина и лепота. По Боалоу корисно служи лепом, уметност је

корисна када је права уметност, када узбуђује својом истином и лепотом. У Хорацијевској
формули dulce et utile, морал је елеменат који посредно произилази из уметничког
стварања.

Спев има четири певања.У првом и последњем износе се општи ставови, други
и трећи део посвећени су теорији књижевних родова и врста.

Библиографија: С. Витановић: Поетика Николе Боалоа и француски класицизам (садржи превод

Боалоовог спева „Песничка уметност“), Београд 1971; Ј. Попов, Класицистичка теорија романа,
Београд 2001; Ј.Чоловић, „Класицизам“ у књизи Епохе и правци у књижевности, Београд 1965. г.

Из
Песничке уметности

Прво певање

[Прво певање: први део певања расправља о настанку уметничког дела: занос, мера и знање
(вештина). Остатак првог певања посвећен је примерености (decorum); мери у свему (стиху,
обради теме, односу према природи).]

Залуд1 на парнасу неки дрски песник

Мисли да достигне узвишеност стиха:
Ако не осећа тајни уплив неба,
Ако га судбина песником не створи,
Скученошћу духа он је увек спутан,
Фебус га не чује, а Пегаз му бежи.2
О ви што горећи тим опасним пламом
Трновитим путем песништва хитате,
Не трошите снаге на стихове залуд,
Ни склоност ка рими не сматрајте даром:
Страхујте од варке празног задовољства,
1
Текст Песничке уметности Боалоа преузет је из књиге Слободана Витановића, Поетика Николе Боалоа и
француски клоасицизам, Београд 1971, у преводу аутора књиге, стр. 253-282.
2
Спев се отвара указивањем на основни услов уметничког стварања: „тајни уплив неба“ – таленат, дар, који
се не може стећи вежбом, учењем, радом.
 Испитајте добро и свој дух и снаге.3
Природа изврсним талентима плодна,
Уме да на писце склоности раздели:
Један да представи плам љубави може,
Други да жаоком зачини епиграм;
Малреб4 да прослави подвиге јунака,
Ракан5 да опева Филис и пастире.
Али дух се често ташт и самољубив,
У свом дару вара, не познаје себе.
Тако некад онај кога са Фареом6
У крчми видеше где зид стихом шара.
Пева неприкладно и неуким гласом
Победничко бекство јеврејскога рода,
И преко пустиње Мојсија пратећи
С Фараоном хита мору да се дави.
Ма о чем` писали смешном ил` свечаном,
Нек вам се разум с римом увек сложи:
Узалуд се они међусобно мрзе;
Рима је робиња, покорит` се мора.
Ако је с почетка он са трудом тражи,
Да је срећно нађе дух се брзо свикне;
Њу под влашћу својом разум лако сломи,
Без икакве штете, богатство јој носи.
Али се побуни кад се занемари
И да би је стиг`о, смисао је јури.
Заволите разум: нек` списима вашим
Он једини увек сјај и вредност даје.
Многи вазда лудим жаром понесени,
Насупрот разуму своје мисли траже:
Ниским би сматрали, у песмама грдним,
Када би им мисли к`о у других биле.
Одбацимо крајност: Италији нека

3
Парафраза стихова из Хорацијеве епистуле у којима упозорава песнике да предмет бирају према својој
снази (Ad Pisones, 38-39, passim): „ Бирајте грађу за дело, ви писци, да снагама вашим увек је равна.“

4
Франсоа Малерб, лирски песник, реформатор и теоретичар, утицао на класицистичку теорију.
5
Песник који је по Боалоу умео дати својим песмама много чвршћу форму него сви други њему савремени
песници.
6
Песник барокног стилског израза. За њега су кружиле легенде (нетачне) да је незналица и пијанац. Овде
Боало алудира управо на његове кафанске склоности, и на његов библијски еп. Та два – винска поезија и
библијска тема не иду заједно.
 Свег тог лажног сјаја наметљива лудост.7
Свим нек разум влада, ал што њему води
Клизава је стаза, њом је тешко ићи;
С ње ко мало скрене, утопи се одмах.
Једним само путем разум често иде.
Неки песник каткад, предметом опседнут,
Док га не исцрпе, не пушта га никад.
Ако дворац види фасаду му слика
А затим ме шета дуж многох тераса;
Тамо улаз стоји; овде ходник влада;
Ту се стубом златним ходник завршава. (...)
Клоните се таквог бесплодног обиља,
И растеретите своје дело трица.
Свака реч сувишна отужна је, смета;
Презасићен дух је одбацује одмах.
Ко за меру не зна, никад писац не би.
Страх од зла нас често у још горе води.
Стих што беше лабав, стегнете сувише;
Избегав опширност, постанем нејасан;
Неко кићен није, ал` му муза нага;
Други да не пузи, у облаке лети.
Желите ли љубав публике ви стећи?
Нека вам стил онда разноврстан буде.
Једноличан начин и вечито исти
Залуд очи сени, мора да успава.
Мало воле писце, за чаму створене,
Што све истим гласом, к`о псалме да поје.
Благо оном писцу што зна лако прећи
С озбиљног на нежно, са смешног на строго.
Дело му, и небу и публици драго,
Често код Барбена8 окружују купци. (...)
Постоје духови чије мутне мисли
Непрозирни вео вечито покрива;
Њега светлост ума пробити не може.
Научите дакле да мислите прво.
Колико ће бистра мисао нам бити,

7
Критика барокног италијанског песништва. Класицистичка теорија се артикулуше као реакција на барокни
стил, али не као чиста опрека. Разум се овде јавља као кочница, регулатор или надзиратељ барокне
разуздане маште.
8
Најзначајнији књижар и штампар у Паризу у XVII веку.
 Толико ће јасан за њом израз доћи.9
Што се добро схвати, јасно се и каже,
А за израз онда речи лако дођу.
Нек вам језик буде, у делима вашим,
И жар кад вас свлада, светиња највећа.
За мене вам залуд стих пријатно звучи,
Кад је реч нетачна, ил` погрешан обрт;
Мој дух не прихвата помпезну туђицу,
Ни надутог стиха охолу погрешку.
Језик ко не цени, залуд надахнуће,
Ма о чем` писао, увек је лош писац.
Радите на миру, ма шта да вас гони,
И не дичите се великом хитрином:
Тако журно перо, што журећи јури,
Пре лудост бележи него вишак духа.
Више волим поток што по меком песку
Кроз цветну ливаду полагано тече,
Од бујице плавне што се брзим током
С камењем котрља по земљишту блатном.
Журите полако, и не губећ храброст
По двадесет пута поправљајте дело:
Глачајте га стално, опет га глачајте;
Додајте понекад, и бришите често.10
Узалуд у делу, у ком` грешке вреве,
Духовитост кадкад ту и тамо блесне.
Све у њему треба да буде на месту;
Да почетак и крај иду са средином;
Да фином вештином сложени делови
Из разних комада целину изграде;11
Да се у причању предмет не напушта,
Тражећи далеко неке звучне речи.
Да ли страхујете од критике јавне?
Строг критичар себи будите ви сами.
9
Језички израз се образује према предмету. Као и у реторици, прво је потребно пронаћи предмет о коме ће
се говорити (inventio), а после тога оденути га у језичко рухо (elocutio). У зависности од тога о чему се
говори, бирају се и језичка средства. Овакав концепт стила присутан је код Аристотела и Хорација.
Супротно схватање је о стилу као саморепрезентацији говорника, тј. да личност одређује стил, а не предмет.
10
Указивање на значај рада. Класицизам инсистира у стварању књижевног дела на равнотежи с једне стране
песничког талента и надахнућа („жара“) и, с друге стране разума, знања и рада.
11
Понавља Платонов (Фајдор, 264ц), Аристотелов (Поетика,VII поглавље) и Хорацијев (Ad Pisones, 1-5)
захтев за органичношћу књижевног дела.
 Самозадовољству незнање је склоно. (...)

Друго певање

[Друго певање у целини је посвећено мањим књижевним жанровима: еклога, идила,

елегија, ода, епиграм, мадригал, рондо, сатира и водвиљ. То су савремене књижевне
врсте.]

…Између тих мана пут је тешко наћи.

Нек` вас Вергилије и Теокрит воде:
Нежна дела њина, Дар Грација самих,
Читајте упорно, и дању и ноћу.12
Само ће вам они открити вештину
Да се без простоте једноставно пева. (...)

Трећe певање

[Трећe певање говори о трагедији, епу и комедији (ослања се на Аристотела: приказивање онога
што је вероватно; катарза; драмски заплет).]

Нема такве змије ни ругоба грозних,

Које, приказане, допадљиве нису;13
Танане кичице пријатна вештина
Најружније ствари у лепе претвара.
Тако, да се свиди, трагедија плачна,
Речи даде болу рањеног Едипа,
Страх каза Орестов, када мајку уби,
И да нам олакша, измами нам сузе.
Ви што у тетар заљубљени страсно,
Ту тражите славу стиховима сјајним,

12
Антички писци су узор. Парафразира Хорација, Ad Pisones, 268: „ ви узоре грчке
не пуштајте из руку и читајте дању и ноћу.“ Став „ без простоте једноставно“ означава Аристотелов идеал
елегантног, урбаног стила између простог и узвишеног. Види Реторику, књ. III, 2, 1. Исто Поетика, пог.
XXII и даље: „Оно што чини врлину песничке дикције јесте њена јасноћа али без простоте. Додуше, дикција
је најјаснија кад узима обичне речи, али је неотмена.“

13
Подражавање пружа задовољство. Види Аристотел, Поетика, гл. IV .
 Имате ли жељу да створите дела
Којима цео Париз долази да тапше
И која ће, лепша што их више знамо,
За двадесет лета још тражена бити?
Нека узбуђење у речима вашим
Срце свагда тражи, греје и потреса.
Ако нас жестина дивног осећања
Не испуни често неком слатком стравом,
Ил` нам самилошћу душу не очара,
Представљате залуд ваш учени комад:
Мудровања хладна загрејати неће
Гледаоца вашег без воље да тапше
И који празнине реторике14 ваше
Истински заморен, спава или куди.
Лепотом тронути то је права тајна:
Измислите средства да ми пажњу вежу. (...)
Нек се место радње зна и не премешта.
Преко Пиринеја, један песник просто
Читаве године у дан један сведе.
Ту је често јунак, у невештом делу,
На почетку дете, а на крају старац.
Ал` ми које разум правилима учи,
Захтевамо да се радња вешто води,
Да на једном месту, за дан, јединствена,15
Држи све до краја испуњен театар.
Не нудите ништа што разум не прима:
Истинито каткад није вероватно.16
Бесмислено чудо мене не привлачи:
Када не верује, дух остаје хладан.
Што се видет не сме, нека се исприча:
Када се и види, ствар се боље схвати;
Али има ствари које мудри песник
Само уху нуди, а од вида склања. (...)
Ако измислите неку нову личност,
14
Вештина није довољна већ су потребна и осећања. Овај став ближи је Псеудо Лонгину него Аристотелу
(упореди ставове о односу реторских средстава и задахнућа у XVI i XVII писму Псeудо Лонгиновог списа О
узвишеном).
15
Чувено јединство места, радње и времена које потиче од Кастелветра.
16
Разум је виши регулатор стваралаштва, он одређује границе фикције и одлучује о томе шта је истина, а шта
веротатно (слично истини). Боало се залаже за Аристотелово начело могућег и вероватног. У тријади: истина
– слично истини – измишљено, он заступа средњи члан.
 У свему са собом нек` сагласна буде,
И каква је била остане до краја.
Несвесно понекад, писац препун себе
По свом лику ствара све своје јунаке;
Све гаскоњски звучи код писца Гаскоњца;
Калпернед и Јуба истим гласом зборе
Живот нуди већу разлику и мудрост;
Сваком осећању друкчији тон лежи:
Поноситост гнева охолу реч тражи;
Бол се изражава мање гордом речи. 17(...)
Нек почетак буде прост и неусиљен.
Немојте од прве, Пегаза узјахав,
Узвикнути громко читаоцу своме:
„Певам о највећем победнику света“.
Шта ће песник дати после таквог крика?
Гора се затресе, само миш се роди.18
Много више волим оног мудрог писца
Који ми без таквих мудрих обећања
Каже лако, благо, једноставно, складно:
„Певам о борбама и смерном човеку
Кога море баци до Аизоније
Да први на поља Лавиније ступи!“19
Муза му не баца одмах све у ватру,
Да би много дала, обећава мало. (...)
Фигурама многим улепшајте дело,
Нек` читаво буде као ведра слика:20
Може неко бити свечан и допадљив,
Ал` досадну тешку узвишеност мрзим.
Волим Ариоста и смех његов више
Него хладне и суморне писце
Што у својој чами сматрали би срамом
Кад би им грације разведриле чело.
Да се свиди, ваљда, природом наведен,
Хомер је Венери одузео појас.
Његово је дело ризница лепоте:
Све што је такао, постало је злато;
17
Идеја декорума.

18
Хорације, Ad Pisones, 139: „ Тресу се горе, да смешан потомак дође на свет: миш“.
19
Слободна парафраза Хорацијевих стихова о почетку епа; Ad Pisones, 136-150.
20
Ut pictura poesis.
 Под његовом руком све нову драж стиче;
Увек радост пружа, а досаду никад.
Нека срећна ватра његов говор креће:
Од приче далеко не одлута никад.
Мада он у песми не робује реду,
Предмет сам у себи склад и развој има;
Без удешавања, све настаје лако;
Сваки стих, реч свака, право циљу лете.
Волите му дела, ал` искрена срца:
Умети то лепо, значи корист стећи.
Сваки изврстан спев, пун склада и реда,
Не спада у дела што настају намах;
Труд и време тражи, и то тешко дело
Никад није ђаку почетничка вежба.
Ал` често међ` нама један невешт песник,
Ком случајно каткад надахнуће дође,
Дух свој химерични испунив таштином,
Поносито трубу узима херојску:
Муза му сва пуста, у расутој песми,
Уздиже се само трзајем и скоком;
А њен жар, без смисла и без знања сваког,21
Сваки час се гаси, јер је хране лишен.
Залуд му публика, презревши га брзо,
Хоће да докаже како мало вреди;
Тапшући свом дару, он сам себи пева,
Кад већ други неће, силне славопојке:
Вергилије, к`о он, не уме да ствара,
А Хомер уопште фикцију не схвата.
Кад савременици то неће да приме,
На суд будућности позива се одмах.
Ал` док то не буде, док коначно разум
Не поврати свету сва му славна дела,
На гомили она, у складишту мрачном,
Воде тужну борбу с црвима и прахом.
Нек` се она тихо међусобно боре;
А ми без лутања, продужимо даље. (...)

Четврто певање
21
Поновно указивање, које се варирано провлачи кроз текст, о потреби склада заноса и разума у стварању
уметничког дела.
[Четврто певање посвећено је општим темама - индивидуална склоност према писању, критика и
критичари; однос према правилима; функција поезије (задовољство и поука).]

Степени су разни у многој вештини:

Може неко часно другог реда бити;
Ал` тешка вештина песништва и прозе
Не издваја никад осредње од лошег.
Ко год каже хладан: каже грозан писац.(...)
Али хладан писац досађује само.
Волим Бержерака чак бурлескну смелост,
Више но Монтена, чији труд нас леди.
Нек` вас не понесу све ласкаве хвале,
Што вам каткад деле присталице таште,
У салону неком, где сви вичу: дивно!
Неки спис се памти само по чувењу,
А одштампан после, изашав на светлост,
Не издржи поглед проницљивог ока.
Многи писац има врло тужну судбу:
Некад славни Гомбо у књижари лежи.
Слушајте све људе, саветнике сталне.
Кадкад и будала нешто важно назре.
Па ипак, ма какву написали песму,
Не морате одмах свакоме то рећи.
Немојте к`о онај луди стихотворац,
Онај громки читач својих празних дела,
Који с песмом свугде пријатеље здрави,
С њом чак пролазнике на улици гони.
Ни свети храм није, ког анђели штују,
Довољна безбедност од његове музе.
Већ сам вам рекао, волите критику,
Кад разлога има, исправљајте мирно.
Ал` не предајте се кад вас глупак куди.
Често из таштине, вешто, ал` без знања,
Неко читав комад неправедно грди,
Најлепших стихова дивну смелост куди.
Залуд побијају мишљења му глупа;
Његовоме духу погрешан суд годи;
Немоћан му разум, продорности лишен,
Мисли да све води својим слабим видом.
Чувајте се њега; ако га слушате,
 Често ћете бежећ` баш на спруд наићи.
Нађите корисног, строгог критичара,
Кога разум води, знање обасјава,
Који спретно пером одмах нађе место,
Чију осећамо, ал` кријемо слабост.
Он ће одагнати ваше смешне сумње,
Лишити зазора ваш дух бојажљиви.
Само он ће рећи каквим надахнућем
Снажан дух понекад, у замаху срећном,
Правилима стешњен, може да их изда,
И у уметности границу да пређе.
Но тешко је наћи саветника таквог:
Неко сјајно пише, али глупо суди;
Неко је постао својим делом славан,
А од Вергилија Лукан му је већи.
Писци, на мој наук обратите пажњу.
Желите ли успех богатству свог духа?
Нека ваша муза, у мудрости плодна,
Свугде споји с лепим корисно и чесно.22
Празне се забаве уман човек клони,
Он од разоноде неку корист тражи.(...)
Нек не буду песме ваш једини занос,
Негујте још радост пријатељства верног:
Не вреди драг бити у књигама само;
Отменост, ћаскање, све то треба знати.
Стварајте за славу, нек` зарада ниска
Никад циљ не буде изврсноме писцу.
Знам да дух узвишен сасвим часно може
Да узме од дела заслужену добит;
Али ја не трпим кад чувени писци,
Засићени славом, похлепни за новцем,
Књижарима дају свога Аполона,
Те од уметности плаћен занат праве. (...)

22
Dulce et utile.