Scan i obrada:

BD&BALKANBOOKS

Naziv originala:
Alan Brennert
MOLOKA’I

Text copyright © 2003 by Alan Brennert

Published by arrangement with St. Martins Press
All rights reserved.
Translation Copyright © 2019 za srpsko izdanje Vulkan izdavaštvo

ISBN 978-86-10-02757-0

Ova knjiga štampana je na prirodnom recikliranom papiru od drveća koje raste u

održivim šumama. Proces proizvodnje u potpunosti je u skladu sa svim važećim
propisima Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja Republike Srbije.

1
2
 POSVEĆENO LJUDIMA KALAUPE
i
EDGARU I ŠARLOTI VITMER
mojoj ’ohana-i1

1
Ohana u havajskoj kulturi predstavlja porodicu u najširem smislu reci, a ne samo osobe koje su u krvnom srodstvu.
(Prim. lekt.)

3
Plavetni rajski svod

4
 asnije, kada su joj samo uspomene ostale, vraćala im se i uživala u njima: starom
Honoluluu kakav je nekad bio i kakav nikad više neće biti. Posetiocima je sigurno
izgledao kao rajska bašta prepuna hibrida iz mašte: palata u firentinskom stilu u senci
banjana i tamarinda; drveni izlozi što uspevaju na prašnjavim ulicama, delići američkog
Starog zapada; visoki novoengleski crkveni tornjevi što blešte iznad palmi i drveća
kokosa. Posetiocu je sve to sigurno bilo egzotično i istovremeno poznato; petogodišnjoj
Rejčel je to bilo igralište i predstavljalo je dom.
Neke sitnice izdvajale su se u sećanju, nije znala zašto: težina i oblik petoparca
hapa’umi-ja u džepu; ukus hladne tahićanske limunade u vrelom danu; palmino lišće koje
šuška poput skakavaca visoko iznad glave, dok se ona sa braćom igra u pirinčanim
poljima i baricama Vaikikija. Sećala se kako je plivala, brinući majku, po širokim
kanalima parka Kapiolani; još je mogla da oseti mahovinasto dno i klizavo stenje pod
stopalima. Secala se kako se sa sestrom tramvajem vozila po King stritu – ugurale bi se
među putnike koji su nosili sve, od lignji, preko svinja i piletine, do kineske odeće – mazgi
i konja koji su se obilno olakšavali dok su vukli tramvaj za sobom. Rejčel je začuđeno
gledala te velike gomile, duže od njene ruke, i kikotala se kada bi ih točkovi tramvaja
pregazili.
Ali najviše od svega, najjasnije od svega, sećala se jednog dana parobroda – zato što
je to bio dan kada joj se otac vratio kući.

„Danas je dan parobroda?“

„Nije.“ Majka je pružila Rejčel sveže ispečen taro. „Evo. Guli.“
Rejčel je spretno ogulila meku ružičastu kožu, pazeći da ne ošteti plod, čežnjivo
gledajući majku. „Da li je sutra dan parobroda?“
Doroti Kalama, krutog lica u najvećem broju slučajeva, razdraženo ju je pogledala.
„Otkud znam? Zar ti izgledam kao da stojim na osmatračnici na Koko hedu?“ Kamenim

5
tučkom je pretvarala komad oguljenog taroa u glatku i tvrdu pastu, sležući ramenima.
„Proći će možda još jedna nedelja pre nego što se vrati.“
„O ne, mama.“ Dobili su pismo od tate tačno pre pet sedmica, poslao ga je iz Samoe
i obavestio ih da će za mesec dana krenuti kući; Rejčel je pouzdano znala da prelazak ne
traje duže od sedam dana. „Tri hiljade šest stotina osamdeset kilometara od Samoe do
Honolulua“, ponosno je izjavila.
Majka ju je skeptično pogledala. „Ti znaš koliko je jedan kilometar?“
Rejčel je kratko razmislila, ozbiljnog i okruglog bucmastog lica, a onda raširila ruke
koliko god je mogla. Doroti se nasmejala, ali pre nego što je odgovorila začula se
eksplozija dečačkog nestašluka negde napolju.
„Mrzim te! Beži!“
„Ti beži!“
Rejčelina braća, Bendžamin i Džejms – ili Kimo za sve osim mame, koja je odobravala
samo hrišćanska imena – gurali su se, penjući se stepenicama i ulazeći u kuću. Slabo
opremljena nameštajem, drvena kuća je skoro cela bila jedna prostorija: dnevni boravak
i trpezarija s jedne strane, šporet, sudopera i ormarići sa druge; uski hodnik je vodio do
tri majušne spavaće sobe. Udarajući jedan drugog pesnicama, dečaci su se klizali
po velikoj prostirci istkanoj od palminog lišća, Kimove noge su nakratko bile savijene,
poput jaca u polupokretu.
„Ti si običan siledžija!“, Ben je optužio Kima.
„A ti si plačljiva bebica!“, Kimo je uzvratio Benu.
Doroti je napunila šake vlažnim korama taroa i bacila ih na sinove. Sledećeg trenutka
dečaci su pljuckali vlažne tračice ljubičastog taroa, dok je Doroti podbočena stajala pred
njima, smeđih očiju punih pravedničkog gneva.
„Šta s vama nije u redu! Tučete se na sabat! Idite da se umijete i obucite se za crkvu,
inače se nećete dobro provesti!“
„Kimo je prvi počeo!“
„Boga nije briga ko je prvi počeo! Njega samo zanima ko pravi džumbus na njegov
dan!“
„Ali, mama...“
Doroti je uzela još jednu šaku punu kora i kao nekom kahuna magijom decaci su
nestali u pravcu svoje sobe bez ijedne ružne reči.
„Završila sam, mama.“ Rejčel je pružila oguljeni taro majci, koja ju je s odobravanjem
pogledala. „E pa“, rekla je Doroti, blago je pogledavši dobro si uradila.« Isekla je taro na
manje komade, istukla ih u pastu, a onda odala pravu količinu vode. „Hoćeš li malo da
mesiš?“ pitala je Rejčel, čije su male šake rado zaronile u glatku pastu i počele da mese –
uz malu majčinu pomoć – sve dok, nekim čudom, to više nije bio taro već ukusni poi.
„Mama ove cipele su mi tesne!“ Rejčelina sestra Sara, dve godine starija, utrupkala je
u sobu u beloj platnenoj haljini i crnim čarapama, glumeći hramanje i pokazujući crne

6
kožne cipele s kopčama. „Ne osećam prste.“ Videla je Rejčeline poi-jem umazane peste i
refleksno napravila kiselo lice. „To izgleda grudvasto.“
Doroti ju je namršteno pogledala. „Tvoja glava je grudvasta. Rejčel je to bas dobro
uradila, zar ne?“ Protrljala je Rejčelinu dugu crnu kosi Rejčel se osmehnula i pogledala
Saru pogledom koji je govorio: Eto ti! Doroti se okrenula prema Sari. „Ne možeš da nosiš
sandale u crkvu. Pretpostavljam da ce prsti prosto morati da ti otpadnu. I idi po šešir!“
Odjednom više ne hramajući. Sara je otrčala, ne propustivši priliku da se usput
izbekelji prema sestri, koja je žustro lizala poi sa prstiju.
Do Crkve Kaumakapili trebalo je prošetati nekih osam stotina metara, što je bio put
koji se činio još dužim zbog potrebe za cipelama, ali Doroti ipak nije propustila priliku
da podseti svoju decu – nikad je nije propuštala – na to koliko su srećna što imaju priliku
da se mole u tako lepoj novoj crkvi, otvorenoj tek pre tri godine. Dva drvena tornja –
„Težnja za Bogom“, nazvao ih je kralj kad su izgrađeni – uzdizala su se poput ogromnih
kopalja pored svojih najbližih komšija. Tornjevi su se ogledali u vodama obližnjeg potoka
Nuanu, a vernicima se činilo da ne samo što pokazuju prema raju već prkosno i prema
paklu, kao da izazivaju Satanu u njegovom rođenom kraljevstvu.
Dok se Doroti pridruživala skupu u pevanju himne „Rock of Ages“, njena deca su
posedala, svako u svoj razred, u subotnju školu. U najnižem odeljenju, Rejčel je crtala
prizore iz Biblije voštanim bojama, nakon čega je vrlo pažljivo slušala vaspitača,
gospodina Makridija, veterana Američkog građanskog rata, koji je imao sedu kosu i
hramao na desnu nogu zbog sačme koja mu je u njoj ostala.
„’A u četvrtu stražu noći’“, gospodin Makridi deklamovao je iz Jevanđelja po Mateju,
„’otide k njima Isus idući po moru. I videvši Ga učenici po moru gde ide...’“2
Ugledao je Rejčelinu ruku koja je mahala po vazduhu. „Da? Rejčel?“
Vrlo mudro, Rejčel je pitala: „Kom moru?“
Učitelj je zatreptao. „Šta?“
„Po kom moru je išao?“
„A... Pa...“ Čitao je stranicu zbunjeno. „Ne piše.“
„Da li je to bio Tihi okean?“
„Ne, mislim da nije.“
„Atlantski?“
„Nije bitno, dete moje. Bitno je da je hodao po moru, a ne koje je to more bilo.“
„O!“ Rejčel se razočarala. „Samo sam se pitala.“
Gospodin Makridi je nastavio, pričao im je kako je Isus nagovorio Petra da s njim
hoda po vodi; kako je onda on otišao u novu zemlju; i kada su ljudi koji su bili tamo
saznali za njega, obišli su čitavu tu zemlju i doveli mu sve one koji su bili bolesni; I molili
su ga da samo dodirnu njegove haljine: i svi koji su ih dotakli ozdravili su.

2
Jevanđelje po Mateju, 14:25 (Prim. lekt.)

7
 „’I izišavši odande Isus otide u krajeve tirske i sidonske. I gle, žena Hananejka izađe
iz onih...’“3
Rejčelina ruka se ponovo našla u vazduhu.
Vaspitač uzdahnu. „Da, Rejčel“, izgovori umorno.
„Gde je Tir? I... Sidon?“
Gospodin Makridi je skinuo naočare za čitanje s nosa.
„To su bili gradovi. Negde u Svetoj zemlji. I pre nego što pitaš, ’Hanan’ je staro ime
Palestine, ili bar nekih njenih delova. Je li to dovoljno dobro za tebe, dete moje?“
Rejčel je potvrdno klimnula. Vaspitač je vratio naočare na nos i nastavio da
hronološki prepričava Isusova putovanja. „’I otišavši Isus odande, dođe k moru
galilejskom...“4
Gospodin Makridi je zastao, provirio preko naočara u Rejčel i rekao: „Sklon sam da
zaključim, ako nekog zanima, da je ovo isto ono more po kom je Gospod nešto ranije
hodao.“

Posle crkve je dolazio omiljeni Rejčelin deo dana, kada bi mama svratila u Lavinu pekaru,
na Aveniji Nuanu, da kupi svež mlečni hleb, ispečen tog jutra. Lavina poslastičarnica-
pekara bila je katedrala šećera, sveto mesto slatkiša i škrobnih poslastica: mramornih
kolača, kolača sa semenkama, biskvita, kolača dženi lind, krekera i suvih kolača. Ponekad
bi vlasnica, Fani Lav, dočekivala mušterije; nekad bi to bio njen najstariji sin, Džejms, koji
bi uz namigivanje i osmeh tutnuo Rejčel poneki kolač ili komad orasnice, glasno govoreći:
„Vi ste naš današnji dvadeset osmi kupac – evo vaše nagrade!“
Ponekad bi mama kupila jučerašnji hleb umesto svežeg ili bi, kao ovog puta,
pokušavala da izmoli neke ostatke od novogodišnje torte za koji peni manje. Čak i u tako
malom uzrastu, Rejčel je razumela da novac za njenu porodicu često predstavlja problem
i, mada je retko kad želela nešto skupo, znala je da se mama veoma trudi da joj potraje
novac koji joj tata ostavi; posebno sada, osam meseci otkako su ga poslednji put videli.
Te noći, kao i svake druge, mama je stajala pored Rejčelinog kreveta, pazeći da se
Rejčel pomoli, a ova je uvek dodavala i poneku svoju molitvu: da Bog pomogne tati da se
sigurno vrati kući preko mora, i to uskoro.

Luka Honolulu bila je šuma brodskih jarbola, okružena koralnim grebenima, u uskom
kanalu što se probijao kroz grebene i izbijao na otvoreno more. Za razliku od slikovitog
Vaikikija na istoku – svetlog peskovitog polumeseca u zavetrini veličanstvenog Leahija,
ili „Dajmond heda“, kako su ga haole-i, beli došljaci, prekrstili – ova luka je predstavljala
sasvim prozaičnu kolekciju stočnih magacina, trgovačkih firmi, salona i pokojeg bordela.
Svakog dana bilo je skoro stotinu brodova usidrenih ovde: barki, škuna, brigantina,

3
Jevanđelje po Mateju, 14:25, 14:26 (Prim. lekt.)
4
Jevanđelje po Mateju, 15:21, 15:22 (Prim. lekt.)

8
kruzera i, sve više i više, parobroda – njihovi zdepasti metalni dimnjaci množili su se
među drvenim jarbolima kao prethodnica novog veka. Pa ipak, dolasci parobroda su još
bili dovoljno uzbudljivi da bi se, kad god bi se na horizontu pojavio neki, u izlozima širom
grada pojavljivao znak ZATVORENO, a muškarci, žene i deca bi u gomilama hrlili u luku
da dočekaju brod koji je pristizao.
Rejčel je, sedeći na majčinim ramenima, virila preko mase, užurbane i uzbuđene zbog
parobroda Maripoza, koji je plovio prema luci. Jedan lučki pilotski brodić izašao je u
susret parobrodu i proveo ga kroz kanal; a onda je, kada se brod približio obali, Havajski
kraljevski orkestar, koji je spremno čekao na molu, zasvirao državnu himnu „Hawai’i
Pono’ī“, koju je komponovao lično kralj Kalakaua.
Dok se Maripoza lagano primicala svom sidrištu kao planina crnog uglja, Rejčel je
primetila jednog mornara koji je bacao debeli palamar sa palube na dok. Bio je to
dežmekast Havajac u ranim tridesetim, mišićavih ruku osunčanih blistavim suncem
donjih geografskih širina. „Tata!“, povikala je, ali tata je bio previše zauzet privezivanjem
broda da bi je čuo. Tek kad su se svi putnici iskrcali i kada su počeli da istovaraju teret iz
tovarnog dela broda, Rejčel je konačno videla oca kako korača prilazom, noseći
transportnu vreću u jednoj ruci i veliki otrcani kofer u drugoj.
Henri Kalama, širokog osmeha na prijatnom licu, podigao je kofer kao da se sprema
da ga baci. „Ej, lutko! Hvataj!“
Rejčel se zakikotala. Henri je dotrčao do njih, a Doroti ga je prekorno pogledala;
„Ništarijo jedna, gde si se smucao poslednjih osam meseci?“ Poljubila ga je žestoko,
poljupcem koji je bio sušta suprotnost izgovorenim rečima.
„Tata! Rejčel je skakutala oko njega i Henri ju je konačno uzeo u naručje. „Ehej, vidi
ko je tu. Moja bebica!“ Poljubio ju je u obraz, a Rejčel je obgrlila njegov široki vrat.
„Nedostajala si mi, curice moja“, izgovorio je ovo tonom koji je Doroti skoro poterao suze
na oči. A onda je pogledao suprugu, i dodao namerno prenaglašeno: „O! I ti isto tako.“
„Da, da, i ti nama, bitango.“ Ali nije se pobunila kad ju je Henri ponovo poljubio, u
jednoj ruci još držeći Rejčel, koja je zbog tog napravila fuj-bljak grimasu. Doroti je podigla
muževljevu transportnu vreću jednom rukom, drugom ga obgrlila oko struka i sve troje
su krenuli da se probijaju kroz gužvu, dok je lanac iznad njih zveketao, napinjući se pod
teretom ogromnog sanduka koji je podizao.
„Ostale keiki-je si prodala?“ pitao je Henri, primetivši odsustvo starije dece.
„U školi su. I Rejčel bi trebalo da bude, ali...“
„Gde si bio ovog puta, tata?“
„Ma svugde. Jedan brod je išao za Japan i Kinu, a ovaj je pristao u Australiji, Novom
Zelandu, Samoi...“
„Dobili smo tvoje pismo iz Samoe!“
U vrlo kratkom roku Doroti je organizovala gozbu u čast Henrijevog povratka.
Dorotin brat Vil je doneo desetak kilograma sveže tunjevine koju je tog jutra uhvatio u

9
svoje mreže; Henrijeva sestra, Florens, napravila je najbolje haupia kolače, pune fila od
kokosa; a Rejčel je pomogla majci i tetki Flo da umotaju listove čaja oko sveže junetine i
svinjetine koju je tata kupio na pijaci Tinker, što je bilo prvo meso koje su videli
u poslednjih nekoliko sedmica.
Prijatelji i porodica okupili su se te noći u domu Kalaminih, smejali se i jeli, pevali i
prepričavali priče. Rejčel je sedela, kao što bi to uglavnom činila na ovakvim
okupljanjima, u krilu svog visokog i krakatog strica Pona – tatinog starijeg brata, Kapona
Kalame, plantažnog radnika iz Vajmanala. „Ej, evo je moja omiljena bratanica!“, rekao bi
podigavši je u naručje. „Jesi li se već udala?“ Rejčel bi ozbiljno odmahnula glavom. „Zašto
nisi?“ uzvratio bi Pono. „Tako lepa devojka kao što si ti? Bićeš stara usedelica ako budeš
još malo čekala!“ Pošto se Rejčel svojski trudila da se ne smeje na njegovo zadirkivanje,
Pono bi pribegao golicanju – i dok se ona uvijala kao puž u njegovom krilu,
nekontrolisano se kikoćući, rekao bi: „Vidiš, ipak je smešno, a?“
Kasnije se Henrijevo potomstvo okupilo da otac podeli poklone koje nikad ne bi
zaboravio da donese kući iz dalekih luka. Bili su to skromni darovi, koji su pristajali
mornarskoj plati, ali tata je imao neuobičajeno dobar ukus i uvek je birao nešto što bi ih
očaralo i obradovalo. Doroti je dobila lepu ogrlicu na koju je bilo nanizano desetak malih
nesavršenih bisera – svaki od njih podigli su sa dna okeana ronioci na dah iz Rarotonga.
Sara je sa oduševljenjem dobila par srebrnih minđuša iz Novog Zelanda, mada srebro od
kojih su bile napravljene verovatno ne bi moglo da napuni nijedan zub. Kimo je dobio
kutiju kineskih slagalica; Ben jednu slikovnicu iz Tokija i još jednu iz Hongkonga.
Rejčel je znala šta je tata doneo njoj, naravno. Ono što joj je uvek donosio; lutku iz
jedne od zemalja koje je posetio. Već je imala jednu sakura-ningyö, „čeri dol“, iz Japana;
par misionarskih lutki iz Kine; i krpenu lutku bebu iz Amerike, koju je tata kupio na
poslednjem putovanju u San Francisko. Šta li će dobiti ovog puta? Rejčel je jedva
podnosila neizvesnost dok je tata vadio poslednju kutiju iz kofera.
„A ovo je za Rejčel“, kazao je, „iz Japana.“
Rejčel se pokunjila. Već je imala jednu japansku lutku! Zar je moguće da je tata to
zaboravio? Ne želeći da pokaže razočaranje, pocepala je poklopac kutije i zaštitni papir u
koji je lutka bila umotana...
Ako je to zaista bila lutka. Rejčel je zbunjeno zurila u sadržaj kutije, ispostavilo se da
je u pitanju... Jedno jaje. Veliko drveno jaje, bez vrata, debelog tela, umotano u šal i sa
nacrtanom zimskom odećom – Hampti Dampti, ali ženskog lica. Hilda Dampti?
Rejčel se iznenadila koliko je bila teška i bila je potpuno opčinjena njenim čudnim
izgledom. „Šta je to?“, pitala je.
Otac ju je blago ukorio: „Nisi još završila s otvaranjem poklona!“ Pokazao je jaje.
„Drži donji deo jednom rukom, a glavu drugom. I onda povuci.“
Rejčel je učinila kako joj je rečeno – a onda poskočila kada se jaje rastvorilo, a drugo
ispalo iz njega! Ovo manje je podsećalo na čoveka sa iscrtanom farmerskom odećom; ali,

10
kada je Rejčel počela da ga razgleda, otac je klimnuo prstom: „Još nije gotovo!“ Rejčel je
razdvojila i drugu lutku i otkrila treću, ovog puta devojku.
Svi su se smejali izrazu na Rejčelinom licu dok je pronalazila sve manje i manje lutke
koje su bivale sve mlađe i mlađe. Sve u svemu: njih sedam – poslednja je bila odojče u
pelenama, od čistog drveta.
„Zovu ih matrjoška“, objasnio je tata. „Lutke u lutkama. Iz Rusije.“
„Ali rekao si da su iz Japana.“
„Kupio sam ih u Japanu. A Japan je odmah pored Rusije. Sviđaju li ti se?“
Rejčel je bila sva ozarena. „Prelepe su, tata.“
Te noći je Rejčel pažljivo birala mesto za svoje lutke na polici od sanduka za kafu, gde
se nalazio i ostatak njene kolekcije. Sa leve strane je bila čeri dol, prelepa kabuki plesačica
u zelenom svilenom kimonu i sa minijaturnom lepezom. Pored nje je bila kineska
misionarska lutka: amah, ili medicinska sestra, žućkaste kože i sa malom žutom bebom
na leđima. I na kraju, krpena lutka iz Amerike, mekana beba ljupkog ovalnog lica, s kojom
je Rejčel ponekad spavala. Setila se tada šta joj je tata rekao, da je Japan „odmah pored“
Rusije, i stavila je matrjošku pored japanske čeri dol, a onda se odmakla da se divi svojoj
kolekciji.
Začula je poznati glas iza leđa. „Baš se slaže, a?“
Rejčel se okrenula. Tata je stajao u dovratku. „Mama kaže da moraš da se pomoliš i
otperjaš u krevet.“
„Sara još nije u krevetu.“
„Leći će posle kupanja.“
„Hoćeš li mi pevati pesmu?“ I ovo je bio njihov ritual. Tata se osmehnuo. „Prvo
molitve.“
Rejčel je zbrzala večernje molitve, a onda žustro skočila u krevet. Tata je zatvorio
vrata spavaće sobe, privukao stolicu i seo. „I, koju želiš da čuješ?“
Rejčel je kratko razmišljala, a onda rekla: „’Viski Džoni’.“
Tata je kriomice pogledao prema zatvorenim vratima, a onda je pogledao Rejčel. „A
šta kažeš na ’Blow the Man Down’?“
„’Viski Džoni’!“, insistirala je Rejčel.
Tata je poraženo uzdahnuo. Nagnuo se sedeći na stolici i namerno tiho počeo da
peva:

„O, viski je čovekov život

Jedan viski za mog Džonija.
O, popiću viski kadgod mi se prohte
Viski, Džoni.
Od lošeg viskija nije mi dobro...“

11
 „Jedan viski za mog Džonija!“, priključila se Rejčel. Zajedno su otpevali još dve strofe,
sve dok Rejčel nije prasnula u smeh, a tata ju je, smejući se kao i ona, potapšao po šaci.
„To je moja raspevana curica“, kazao je kroz osmeh. Poljubio ju je u čelo. „A sad na
spavanje.“
Rejčel je sklopila oči. Sklupčana pod vunenim ćebetom, spavala je čvrsto te noći –
sanjala je da je na škuni i da plovi po moru, prema Orijentu i novoj avanturi.

Blizu njihove kuće nalazila se škola „Fort strit“, velika prizemna zgrada okružena belom
drvenom ogradom, prekrivena lisnatim kišobranima visokih tamarinda, dugačkog trema
i bele drvene kolonade koja bi se savršeno uklopila kad bi se nalazila negde u Južnoj
Virdžiniji. Jutro nakon što se tata vratio kući počelo je kao i obično, učenici su
deklamovali Očenaš, a onda učiteljici horski otpevali: „Dobro jutro i vama“, nakon čega su
otvorili gramatike i ponavljali za gospođicom Volis dok je izgovarala alfabet. Ali
odjednom i niotkuda, na dovratku učionice pojavila se još jedna učiteljica, Havajka sede
kose.
„Gospođice Volis? Samo čas, molim vas?“ Inače prilično mirna, danas je starija žena
izgledala kao da je van sebe i potresena, skoro kao da će zaplakati. „Učenici, imam za vas...
jednu vest. S velikom žalošću moram da vam kažem da je naš kralj“ – glas joj je popustio
dok je to izgovarala – „kralj Kalakaua... umro.“
Spremila se da im to pobliže objasni, a onda je, ne mogavši da nastavi, prosto rekla:
„Pod ovim okolnostima, direktor Skot je obustavio nastavu za danas.“ Dok je žurno
odlazila u sledeću učionicu, posledice njene vesti su se širile poput plimnog talasa kroz
sve razrede osnovne škole.
Učenici su lagano izlazili iz školske zgrade. Kiša je padala poput sivkaste izmaglice, iz
neba koje kao da je tugovalo zajedno sa ljudima koje je Rejčel viđala na ulici. Zapanjeni i
žalosni, skupljali su se u male grupe, iz kojih su se prolamali spontani zajednički jecaji
kakve Rejčel nikad pre nije čula – duboki, tužni jecaji koji kao da su dopirali iz stotinu
srca odjednom. Taj sirovi bol ju je uplašio i potrčala je kući, samo da bi zatekla mamu i
tatu takođe u suzama. Rejčel, za koju je smrt bila samo još jedna reč, pokušala je da ih
uteši, mada nije tačno mogla da shvati zašto: „Sve je u redu, mama. Nemoj da plačeš, tata.“
Doroti je uzela ćerku u naručje plačući i Rejčel je vrlo brzo shvatila da bi i ona trebalo da
plače, pa je to i učinila.
Kralj je u novembru otputovao u prijateljsku posetu Sjedinjenim Državama –
najvažnijem trgovačkom partneru Havaja i domovini većine svojih stalnih žitelja – i
podanici su nedeljama iščekivali njegov povratak vojnim brodom Carlston, iz San
Franciska. Ali jutros, zvanični gradski osmatrač, Dajmond hed Čarli, primetio je da
Carlston plovi prema Honoluluu sa nakrivljenim jedrima i zastavama na polja koplja...
Što je moglo da znači samo jedno. Vesti su telefonom saopštene iz Dajmond heda i

12
proširile su se po gradu poput senke preko sunca; slavljeničke zastave i stegovi podignuti
u čast povratka Kalakaue hitro su spušteni i zamenjeni crnim svečanim barjacima.
Kraljevi posmrtni ostaci ležali su u Iolani palati sledećih petnaest dana, a za to vreme
skoro svi stanovnici Honolulua, kao i mnogi sa susednih ostrva, došli su da mu odaju
poštu. Šest pripadnika porodice Kalama bilo je među hiljadama onih što su u redu ispred
palate stajali satima kako bi mogli da prođu pored vladarevog kovčega.
Kralj je podlegao, sad se to već znalo, pred haole bolešću po imenu Brajtova bolest.
Starijima u svetini ovo je zazvučalo melanholično poznato zbog onog što se dogodilo
Kamehamehi II i njegovoj kraljici, jer su oboje umrli nakon što su dobili boginje na putu
za Englesku. Prva od haole odnosno belačkih bolesti doplovila je do Havaja sa osmesima
i šarmom posade kapetana Kuka: sifilis i gonoreja. I ostale su brzo usledile: kolera, grip,
tuberkuloza, zauške, difterija. Samo jedna epidemija velikih boginja odnela je šest hiljada
života. Havajci, živeći u divnoj izolaciji pet vekova, nisu bili otporni na ove nove zaraze
koje su dolazile zajedno sa trgovinom i kulturom. Pre Kukovog dolaska, urođeničko
stanovništvo Havaja imalo je preko četvrt miliona ljudi, a stotinu godina kasnije
sunovratilo se na manje od šezdeset hiljada.
Ljudi Kalakaue žalili su za mnogo većim gubitkom od kraljeve smrti.
Niko to nije razumeo bolje od Henrija, koji je za svog života već video smrt četiri
kralja. Dok su on i njegova porodica konačno ulazili u palatu, čuli su horove tužbalica,
ritualno lamentiranje koje je odzvanjalo kroz ogromne ukrašene dvorane. Ali u cvećem
ukrašenoj prestonoj sobi vladala je dostojanstvena tišina. Pored kovčega stajalo je
dvadeset smrknutih dvorjana sa kraljevskim palicama u rukama, koje su Rejčel izgledale
poput vitkih palmi sa perjem na mestu listova. Kovčeg, izdubljen od drveta, bio je ukrašen
srebrnom krunom i prekriven zlatnim prekrivačem od perja, jarkim poput sunčevog
svetla. Dok su mu Kalamini prilazili, videli su, iza debelog stakla, poznati brkati profil
Dejvida Kalakaue, glave položene na jastuk; izgledao je kao da spava.
Henriju se oči odjednom napuniše suzama. Razmišljao je o proročanstvu – koje je
pre jednog veka prorekao visoki sveštenik Kaopulupulu, koji je vladaru Oauha rekao da
će se kraljevska loza završiti u Vaikikiju i da će ta zemlja pripasti ljudima što žive sa druge
strane mora. Oahu je brzo porazila armija prispela sa druge strane mora – Maui, a kasnije
i ostrvo Havaje – i Henri se sad pitao gleda li upravo kako se obistinjuje drugi
deo proročanstva i hoće li uskoro nastupiti kraj loze kraljeva.
Dok su prolazili pored kovčega, Henri i Doroti su vrhovima prstiju okrznuli staklo,
sve dok ih tuga onih koji su dolazili za njima nije pogurala dalje, i napolje.
Petnaestog februara te tužne nedelje, kralj je konačno odnesen na večni počinak, uz
prostu anglikansku ceremoniju u prestonoj dvorani, dok je napolju dugačak red građana,
opet uključujući i Kalamine, stajao u krugovima oko palate. Po završetku službe, dugačka
procesija ožalošćenih napustila je Iolani palatu u svečanoj povorci prema Kraljevskom
mauzoleju u dolini Nuanu. U godinama koje su usledile, Rejčel se sećala svega
nekoliko od onih stotina i stotina ljudi u povorci: nosilaca baklje što je

13
predstavljala simbol Kalakauove vladavine, „plamteće podnevne baklje“, sada
ugašene; kraljevog vranog jurišnika, osedlanog naopačke, konj je bio pognuo glavu kao
da potpuno shvata tugu; nosača kraljevskog odra, koje su okruživali jarkim perjem
okićeni standardni nosači u dva reda; i kočija što su nosile njegovu udovicu, kraljicu
Kapiolani, kao i njegovu sestru, Lilijuokalani, sada prvu havajsku kraljicu. Istog trenutka
kada je kraljev kovčeg izašao sa teritorije palate, vazduh su potresle salve sa borbenih
brodova Čarlston i Mohikan iz luke, koji su ispucavali kanonade u znak pozdrava,
zajedno sa baterijom na vrhu Pančboul hila. U istom trenutku crkvena zvona po čitavom
gradu zazvonila su odjednom. Rejčel je šakama prekrila uši; buka je bila skoro
nepodnošljiva, ali nikad je neće zaboraviti, njenu glasnoću i veličanstvenost. A kada je i
poslednji zvaničnik iz povorke napustio tlo palate, procesiji su se pridružili i oni najdraži
pokojnom kralju – njegovi podanici. Stotine običnih Havajaca koji su stajali oko palate
sada su se priključile začelju povorke, a ljudski venac lagano se odmotavao dok se pratnja
kretala prema zelenim brdima iznad Honolulua.
Rejčel je znala da je smrt samo jedan vid odlaska, kao kada je njen otac odlazio na
more; ali pošto se otac uvek vraćao, nije mogla da shvati da kralj to nikad neće učiniti. I
dok je njegov kovčeg nestajao u daljini, podigla je ruku i mahnula mu – kao što je činila
kada se otac ukrcavao na brod i kada je brod isplovljavao na otvoreno more, nestajući
preko ivice sveta.

I taj trenutak је došao, kao i uvek, previše rano. Tata је bio kod kuće svega šest nedelja
pre nego što је trebalo ponovo da isplovi, ovog puta za San Francisko, a posle toga u Južnu
Ameriku. Pošto је provodio tako mnogo vremena daleko od svoje dece, Henri je uvek
davao sve od sebe da zgura šest meseci aktivnosti u skučenih jedan ili dva, vodeći ih u lov
na račiće и potoku Nuanu ili na jahanje na talasima u Vaikiki. Ovo poslednje је trebalo
izvesti u potaji i diskretno jer je mama prihvatala misionarska upozorenja protiv
surfovanja, koje je shvatano kao beskorisna i bezbožna aktivnost; tata bi izvukao decu s
nekim izgovorom, izvadio bi veliku dasku od sekvoje iz skrovišta u Semijevoj kući, a onda
jedno po jedno dete na dasci odveslao do iza prve plaže i učio ih drevnoj umetnosti
„klizanja ро talasima“.
Nekog drugog puta tata bi spakovao sve u klimavi karavan i uputio se krivudavim
putem prema planini Tantalus, koja se uzdizala iznad grada. Put je krivudao kroz
baldahine od povijenog drveća, preko zemljanog puta, lišća mestimično toliko gustog da
se činilo kao da se voze kroz lisnati tunel, a vazduha povremeno slatkastog i zemljanog.
Na vidikovcu, visoko iznad grada, seli bi i pojeli izletničku večeru; Rejčel bi gledala u
zeleno V koje je činila dolina, u kućice za lutke Honolulua iza nje i u dugačku obalu
od Dajmond heda do Kalihi beja. Uzbuđena i zadivljena što sve to može da obuhvati
jednim pogledom, zurila je u tanku liniju što je odvajala plavi okean od plavetnila neba i
shvatila da tamo negde postoje daleke zemlje koje je poznavao njen otac – zemlje sa čeri
dolom i matrjoškama, krpenim lutkama ovalnog lica i malim žućkastim amahs-ama.

14
 Onog dana kad je otišao, čitava porodica je ispratila tatu do luke – Rejčel napred u
maminom krilu, a Ben, Kimo i Sara pozadi u teturavom karavanu. Tata se zaustavio kod
Esplanejda, a deca su nabacila ozbiljan izraz na lice dok su ga pratila do parobroda
Maripoza, svi sasvim odlučni da neće zaplakati.
Ali skoro kao da je neko preuzeo njihove skrivene misli, skrivenu tugu i glasno je
izrazio, začuo se – sa doka ispred njih – užasan bolan jauk. Nije to bio jedan glas, već više
njih zajedno, kao naricanje; i dok su krici zamirali, jedan drugi se odmah oglasio povrh
njih, uzdigao se i pao poput vetra. Bio je to, Henri i Doroti su znali, ne samo jauk već i
reč: auve, Havajski za „avaj“. Auve! Auviiii! (Avaj! Avaj!)
Reči su zvučale identično kao jecaji žalosti i gubitka koje je Rejčel čula na dan kada se
kralj vratio kući. „Mama“, progovorila je bojažljivo, „da li je i kraljica mrtva?“
„Ne, dete, nije“, rekla je Doroti.
Privezan za dok 10, njihao se mali i oronuli međuostrvski parobrod Mokoli. Uzrujana
masa skupila se iza drvene barikade, uzdisala svoje tugovanke i ispraćala one koji su se
ukrcavali – mladi i stari, muškarci i žene, većinom Havajci i Kinezi – koje je policija gurala
na stari stočni brod. S vremena na vreme, poneko od ljudi iza barijere pružio bi ruku da
dodirne nekog ko se ukrcavao na brod: neki čovek je pokušavao da dohvati jednu ženu,
jedno dete je posezalo za svojom majkom, a jedan prijatelj je poslednji put stiskao šaku
svom prijatelju.
„Ma’i páke“, izgovorio je Kimo tiho.
„Šta?“, pitala je Rejčel.
„To su leprozni, ludice“, rekla joj je Sara. „Idu na Molokaj.“
„Šta je to leprozan?“
Neko iz gužve bacio je cvetni venac lei u vodu, ali za razliku od legende nije bilo
verovatno da će se bilo ko od ovih putnika ikad vratiti u Honolulu.
„Bolesni su, bebo. Mnogo su bolesni“, objasnila je mama. Rejčel nije razumela. Ljudi
nisu izgledali bolesno; nisu izgledali mnogo drugačije od bilo koga sa druge strane
barikade.
„Ako su bolesni“, pitala je Rejčel, „zašto se neko ne stara o njima?“
Niko joj nije odgovorio; ta reč, leprozan, visila je i dalje u vlažnom vazduhu, a Doroti
je zarila prste u Rejčelina ramena i okrenula je od Mokolija.
„Hajdemo. Idemo! Svi, idemo!“ Henri i Doroti su odgurali decu sa doka, dalje od
nesrećne povorke koja je marširala u prljavi mali parobrod, dalje od gomile što je žalila
za njima kao da su već pokojni; ali nije im promakla tužna gomila, tužni hor koji ih je
ispraćao poput žalosnog duha, skroz do Maripoze.
Auve! Auvej! Avaj, avaj...

15
 lantaža Vajmanalo, tridesetak kilometara niz vijugavu i vetrovitu obalu Honolulua,
ležala je u potkovičastoj dolini, u podnožju monumentalnog venca Kolau – zupčastih
vrhova i lica poput zabrinutih staraca, sa dubokim vertikalnim brazdama, nastalim s
protokom vremena i vode. Hiljade jutara taroa, kukuruza i šećerne trske širile su se od
podnožja planina, u vlasništvu poluškotskih-poluhavajskih plemića; a usred polja nalazile
su se fabrika za preradu šećera, rančerske zgrade i kampovi za radnike. Radnici su bili
rasno izdeljeni.
U kampovima je bilo vreme večere, a miris pečenog hleba i svinjetine, kupusa i
slatkog krompira, kao i sveže ribe, ispunjavao je vazduh oko velikih zajedničkih peći od
cigala. Podjednako jedak bio je i dim od spaljene šećerne trske, dok su luna-ji – nadzornici
– nadgledali zaostale poslepodnevne lomače, na kojima su tokom žetve spaljivani listovi
oblika mača. Deca su trčkarala i igrala se između žena koje su kuvale i muškaraca bolnih
leđa i ruku što su se vraćali nakon dugog dana provedenog u polju.
Jedan mladi čovek u braon odelu i sa šeširom koračao je u blizini, ali udaljen od
umorne kolone poljskih radnika; kragne, rukava i štrafti na nogavicama sveže ispeglanih
poput nove novčanice. Koračao je žustro, ali ne toliko da se ne osmehne ponekom malom
keiki-ju ili se prijateljski nakloni ženama koje su vadile vruće vekne hleba iz pećnica. Svi
su mu uzvraćali osmesima, manje u znak pozdrava, aloha, a više iz straha.
Zastao je pored jedne od manjih koliba, uredne zelene kuće sa belom drvenarijom,
smeštene povrh uzdignute drvene platforme, nekoliko stopa od tla. Uspeo se uz stepenice
na maleni trem i pokucao na vrata. Prošlo je nekoliko trenutaka pre nego što je neko
odgovorio, a kada su se vrata otvorila, uočio je nisku, zdepastu ženu koja je nervozno
treptala gledajući ga: „Da?“
Čovek je dodirnuo obod šešira u znak pozdrava. „Zdravstveni inspektor Nakamura.
Izvinite što vas uznemiravam za vreme večere, ali mogu li da porazgovaram sa“ – u tom
trenutku je pogledao notes u ruci – „Kaponom Kalamom?“
Margaret Kalama je odmahnula glavom. „Nije ovde.“

16
 „Radi li još?“
„Ne znam“, rekla je. „Ne znam gde je.“
Inspektor Nakamura bacio je pogled unutra. Dečak i devojčica sedeli su za malim
stolom, očiju razrogačenih od straha, još ne dodirnuvši večeru. „Smem li da uđem?“, pitao
je.
„Ako želite“, odvratila je, ali nije joj bilo drago.
Nije imalo šta da se vidi. Mala dnevna soba i jedna spavaća soba, u kojoj su spavali
zajedno odrasli i deca, s prozorom koji je gledao na zadnje dvorište. Dušeci, prekriveni
čaršavima napravljenim od džakova za šećernu trsku, ležali su na podu, a nisu bili ni par
centimetara debeli. Otvorio je orman, video samo odeću, zatvorio ga. Dok se vraćao u
dnevnu sobu, osmehnuo se deci: „Molim vas. Hrana vam se hladi. Hajde, jedite.“ Primetio
je da su bila postavljena četiri tanjira, četiri topla obroka od kupusa, ribe i svežeg hleba.
Izlazeći, pružio je gospođi Kalama vizitkartu i rekao: „Molim vas, recite suprugu da
bih voleo da ga vidim, čim bude imao vremena.“ Dok su se vrata zatvarala za njim, žurno
je sišao niz stepenice trema, pogledavši zajedničko kupatilo – svih pet kabina, po jedna za
svaku porodicu, bilo je prazno – a onda otišao u zadnje dvorište, gde su Kalamini držali
patke, piliće, zečeve i gde su imali malu baštu taroa. Primetio je da su neke od stabljika
taroa, odmah ispod prozora spavaće sobe, izgažene; zapazio je i otiske stopala u mekoj
zemlji. Pratio ih je do dvorišta i niz prašnjavi prolaz koji je presecao trščano polje; posle
pet-šest metara, trag je skrenuo u trsku i nestao između gusto posađenih stabljika.
Bilo je vreme žetve i trska je bila najviša, visoka skoro dva metra. Čovek bi mogao, a
često je to i činio, da se krije u gustoj trsci danima ako bi morao. Nakamura se namrštio.
Bio je siguran da Kalama nije imao vremena da ode naročito daleko, ali traženje po trsci
bi potrajalo i verovatno bi bilo uzaludno. Pokušaj da angažuje pomoć među plantažnim
radnicima bio bi beskoristan: niko mu ne bi pomogao, znao je to, osim možda škotskih
luna-ja.
Stajao je tako i razmišljao o opcijama, slušajući blago šuškanje stabljika trske na
povetarcu i udišući slatko-kiselkasti miris spaljene trske.
A onda se osmehnuo.
Posle kratkog razgovora sa nadzornicima, inspektor se popeo na minijaturnu parnu
lokomotivu kojom se prevozila trska preko plantaža. Sa te pozicije video je čitavo polje
šećerne trske. Sad je video i jednog luna koji je davao nalog svojim ljudima da zapale vatru
u središtu tog polja; video je prve plamene jezike što su počeli da žderu zelene duguljaste
listove; i gledao je kako se debeli stub mrkocrnog dima uzdiže ka nebu.
Za tili čas krug vatre proširio se na dobrih petnaest metara i plamen i dim su počeli
da se šire prema moru. Ubrzo potom Nakamura je čuo kašljanje duboko u trščanom polju
kako ga je gutao dim, a vrlo brzo i glasno šuškanje stabljika koje je neko lomio da bi
pobegao od nadolazećeg plamena.

17
 Nakamura je skočio sa lokomotive i potrčao oko ivice polja – tačno na vreme da
ugleda visokog i mršavog, uplašenog Havajca koji je istrčao iz trske, kašljući i šišteći.
Nakamura ga je zaskočio; čovek je pao, ne pružajući nikakav otpor.
Pono je ležao na tlu, napola zaslepljen, a suze koje su mu tekle iz očiju nisu bile
posledica dima, već pomisli na sve ono što će upravo izgubiti. Obrazi su mu bili izgrebani
od listova trske, ali jarko crvenilo ispod levog oka bilo je rana jedne sasvim druge vrste i
predstavljalo je obeležje – trajno i neizbrisivo – njegove sramote i straha.

Tata je iz Južne Amerike došao na vreme za Božić 1891., a doneo je sa sobom i pregršt
poklona (uključujući i, za Rejčel, argentinsku seljačku lutku iz Buenos Ajresa). Kod tetke
Florens je za Novu godinu bilo slavlje; Rejčel je bila razočarana što je stric Pono nije
zadirkivao i igrao se s njom, već je samo sedeo sam u ćošku, naizgled povučen i veoma
tužan. A onda su u aprilu došle šokantne vesti da je Pono uhapšen kao osumnjičeni da
je oboleo od lepre i da su ga poslali u Prijemnu stanicu u Kalihiju, u zapadnom delu
Honolulua, gde će njegov slučaj biti „procenjen“. Za nekoliko srećnika ovo je moglo da
bude dijagnoza neke sasvim druge, relativno benigne bolesti poput šuge ili guke; ali većina
je bila žigosana kao leprozna, prisilno zadržana u bolnici u Kalihiju, mesecima ili
godinama, i na kraju proterana u Kalaupapu, na udaljeni severni deo Molokaja.
Rejčel je samo shvatila da je stric Pono bolestan i da je u bolnici, ali, kada je pitala da
li može da ga poseti, majka je odsečno rekla: „Ne“, i promenila temu. Henri Kalama je
posetio brata u Kalihiju, ali niko se nije setio, iz razloga koji su Rejčel bili nejasni, mada
su odraslima bili sasvim jasni, da povedu i decu... Iako je to bilo dozvoljeno.
Svi u ’ohana-i, porodici, priskočili su da pomognu Ponovoj ženi i deci, koji ne samo
što su ostali bez muža i oca već i bez prihoda. Margaret i deca su otišli da žive kod Ponove
sestre Florens i njenog muža Elija; Dorotin brat Vil, ribar, pomagao je sa jednim
nedeljnim ulovom; a Doroti i Henri su im pružili malu finansijsku pomoć u okviru svojih
mogućnosti, istovremeno se mireći sa onim što se Ponu dogodilo. Te prve noći, Rejčel i
Sara su čule (kroz zidove, tanke poput kolačića od đumbira, koji su odvajali njihovu sobu
od sobe njihovih roditelja) očev plač za starijim bratom što ga je naučio da pliva i surfuje
– kako plače za njim kao da je već mrtav. I devojčice su plakale, zbog strica Pona i tate,
koji je toliko patio.
Pre nego što su deca izašla iz kuće, nakon što su saznala za ove vesti, mama ih je
odvela u stranu i upozorila ih: „Nikome ne pričajte o ovome, razumete? Ni drugovima,
ni učiteljici, ni gospodinu Makridiju iz crkve, nikome. Nemojte o ovome pričati ni
međusobno, razumete?“ Sva deca su potvrdno klimnula glavom. Mama je dodala: „Inače
me se čuvajte.“ Ponovo su klimnuli i dosledni obećanju, nisu o tome pričali ni među
sobom, mada ne od straha zbog onog što bi mama mogla da im uradi. Ne, u pitanju je bio
strah koji su ugledali u maminim očima što ih je zavetovao na ćutanje. Nikad nisu videli
mamu toliko uplašenu, niti su verovali da je to uopšte moguće; a pošto je to bilo mnogo

18
strašnije od bilo koje bolesti, vrlo rado nisu spominjali sirotog strica Ponu i njegovu
užasnu stvar po imenu ma’i pākē, niti su razmišljali o tome.

Tata je ponovo isplovio u junu, ali zbog brige za Ponom potpisao je kraći ugovor, za
putovanje od pet meseci, umesto osam ili deset. Za Rejčel je život nastavio po starom,
mada je preko leta odnos sa sestrom postao napetiji nego obično, verovatno kao rezultat
onoga što je postalo poznato kao „problem sa supom“.
Igrajući se u zadnjem dvorištu sa drugaricama, Agi i Elsom, dok su mama i Sara bile
van kuće, Rejčel je palo na pamet da bi bilo zabavno igrati se spremanja večere. Veliki
čelični kazan u kom je mama prala odeću delovao je kao odličan lonac; stara metla, kao
fina varjača. Ona i Agi su napunile kazan vodom koju su iz cisterne donosile kofu po kofu,
a onda je Rejčel počela da razmišlja o tome kakvu „supu“ da skuvaju.
Znala je da ne sme uzalud da troši hranu, pa je stoga svaki sastojak maminog pilećeg
paprikaša morao da ima odgovarajući tobožnji ekvivalent. Rejčel je izabrala par svojih
belih čarapa, svaku je smotala u loptu da izgleda bar donekle kao krompir. (Ubacila je i
par tatinih braon čarapa da zameni lokalni slatki krompir.) Šaku punu maminih zelenih
svilenih maramica koje je tata kupio u Hongkongu, što su bile dovoljno ubedljive
da zamene listove kupusa, posebno kad bi bile mokre. Sarin žuti filcani šešir bio je
adekvatna zamena za letnje tikvice, a par narukvica, napravljenih od narandžastog koa
drveta plutao je po površini kao iseckane šargarepe. Agi je izula sandale i ubacila ih u ovu
smešu, gde su uspešno izigravale skuvane pileće nožice.
Elsa je dodala prstohvat baštenske zemlje kao začin.
Poletno su mešale svoju „supu“, kada su se mama i Sara vratile kući iz radnje. Sara je
kriknula kada je ugledala svoj filcani šešir kako se krčka zajedno sa Aginim prljavim
sandalama; mama nije pokazala koliko ceni što njene maramice liče na kupus; a Rejčel je
nagrađena sa dve po turu i poslata na spavanje bez večere. „Trebalo bi da te nateram da
pojedeš tu tvoju supu!“, pretila je mama, ali nije to sprovela. Rejčel je bila zbunjena; mislila
je da je odgovorna, nije koristila pravu hranu, već samo odeću koju će mama na kraju
ionako oprati! Zar niko nije uspeo da shvati koliko dobar posao je odradila?
U odmazdu, sledećeg dana Sara je skinula odeću sa svih Rejčelinih lutaka i izmešala
je: sakura-ningyö je nosila argentinsku seljačku nošnju, kineska amah je izgleda prešla u
kabuki plesačice, a krpena lutka iz Amerike je bila sasvim gola, dok su joj pelene bile
obmotane oko glave kao turban. Beba koju je amah nosila sada je visila kao kićanka na
zavesi.
Ova supa je sasvim proključala, ako može tako da se kaže, nekoliko dana posle
početka škole. Učenici su počeli da kuljaju na školsko dvorište, Rejčel i Agi su već zaždile
niz Fort strit, kikoćući se i pričajući, kada je Sara počela da ih sustiže. Polagano, Rejčel je
postala svesna da se njena sestra igra uskršnjim jajima, koračajući pored njih.
Uskršnja jaja? U septembru?

19
 „Hej“, pozvala je Sara Rejčel, „misliš li da će se ovo razbiti ako padne?“
Nisu to bila jaja. Već dva dela matrjoške. Sara je imala dve lutke u šaci i sasvim
pouzdano ih je držala dok je išla u korak s devojčicama. Rejčel je pokušala da ih zgrabi,
ali Sara je samo odmahnula rukom:
„Hajde da napravimo omlet“, začikavala ju je. „Tobožnji omlet.“ Pustila je da joj jedna
od lutki ispadne, a onda ju je uhvatila taman na vreme. „Opa!“
„Daj mi to!“, viknula je Rejčel, ponovo se bacivši na sestru. Ovog puta Sara nije uspela
da se izmakne na vreme i Rejčel se sudarila s njom; pale su na ulicu, a lutke su iz Sarine
šake poletele u vazduh poput glinenih golubova.
Odmah su počele da se šutiraju, grebu i ujedaju, vrpoljeći se po prašnjavoj ulici kao
pobesnele mačke; učenici su počeli da navijaju, sve dok zvuci tuče nisu dospeli do školske
zgrade i dok jedna mlada učiteljica nije dotrčala da ih razdvoji, uz dosta muke.
„Prestanite! Prestanite smesta!“ Učiteljica je podigla Rejčel sa zemlje, a onda i Saru,
postavivši se između suparnica. „Kako je došlo do ovoga?“ pitala je.
„Uzela je moju matrjošku!“ povikala je Rejčel.
„Upotrebila je moj šešir u supi!“, optužila ju je Sara.
Učiteljica ih je bledo gledala. „Nemam blagog pojma o čemu pričate“, rekla je, „i nije
me briga! Mlade dame, posebno sestre, ne tuku se na ulici kao mačke i psi.“ Učiteljica je
očigledno bila jedino dete. „Je li ijedna od vas dve povređena?“
Odeća im je bila prljava, nosevi krvavi, a frizure u haosu, ali inače su delovale
nepovređeno. „Ako vas ponovo uhvatim kako se tučete, budite sigurne da ćete obe zažaliti
zbog toga! Ali za sada, najgora kazna koju mogu da smislim jeste da vas pošaljem kući i
da same ispričate roditeljima šta se dogodilo.“
Ozbiljno ih gledajući, poslala ih je kući. Sara je uputila sestri poslednji poražavajući
pogled, prešla ulicu i ubrzo nestala iz vidokruga. Rejčel je pokupila svoje lutke i odvukla
se kući, gde ju je Doroti samo jednom pogledala i umalo nije doživela šlog: „Rejčel! Šta je,
šta se dogodilo?“
„Ništa, mama. Potukla sam se.“
Doroti je uzela čist peškir, nakvasila ga, podigla Rejčel u krilo i obrisala ćerkino
musavo lice. „Ko? S kim si se potukla?“
Rejčel je slegnula ramenima. „S nekom wahine u školi.“
„Kako se zove?“
„Nije niko, mama. Nije važno.“
Doroti je samo uzdahnula i obrisala Rejčelin nos. „Ti si jedna prelepa prljavka, znaš
li to? Jedna prelepa...“
Doroti je osetila da joj je nešto mokro palo na stopalo, neočekivano poput kapi kiše
u sunčan dan. Pogledala je i ugledala krv koja se slivala niz zadnji deo Rejčeline noge.

20
 „Ustani“, rekla joj je mama. „Okreni se.“ Doroti je zadigla Rejčelinu suknju. Po
čitavim nogama je imala ogrebotine, a sa zadnje strane leve butine nalazila se fleka
ružičaste kože veličine pola dolara, koja je gadno krvarila iz sredine. „Rejčel! Kako mi nisi
rekla za ovo?“
„Šta da ti kažem, mama?“
Rejčel se okrenula i prvi put ugledala posekotinu. Iznenadila se kada ju je videla, ali
nije osećala bol; kao da je gledala kako neko drugi krvari.
„U redu, ovo će malo boleti.“ Doroti je pažljivo istapkala ranu, očistivši prljavštinu i
sitne kamenčiće. Ali Rejčel se nije ni žacnula. „Jesi li dobro, dušo?“
„Dobro sam, mama. Uopšte me ne boli.“
Doroti je pregledala posekotinu. Nije bila duboka, verovatno neće morati da se zašiva,
ali... Ponovo ju je istapkala, skoro pokušavajući da izazove nekakvu reakciju kod Rejčel,
ali ovoj ni najmanji znak bola nije izmamio grimasu.
„Kažeš mi da uopšte ne osećaš ovo?“, pitala ju je Doroti.
Rejčel je ponosno odmahnula glavom. „A-a.“
Uznemireno, Doroti je prstom dodirnula ružičastu kožu oko rane, lagano noktom
pritisnuvši meso. „A ovo? Osećaš li ovo?“
Osmehujući se, Rejčel je iznova odmahnula glavom.
Doroti je zarila nokat u kožu s jedne strane posekotine, a onda i sa druge. Rejčel
uopšte nije reagovala sve dok mama nije stigla do tačke izvan ružičastog belega. „A! To je
bolelo.“
Dok je Doroti previjala ranu, rekla je sebi da nema zbog čega da brine; možda je samo
pogodila neki nerv, kao kada je Henri nedavno povredio leđa, to je sve. Dala je Rejčel
malo slatkiša; pomisao na to da je kazni što se potukla nije joj čak ni pala na pamet.
Te noći Rejčel je zahvalila bogu što je nekako skrenuo pažnju mami sa kažnjavanja,
ležala je u krevetu i pitala se gde je tata sada i kakve sve zvezde vidi na nebu, sve dok nije
začula sestrin glas, mnogo blaži nego inače. „Rejčel?“
Okrenula se na stranu i pogledala prema drugoj strani sobe, tačkasto osvetljenoj samo
mesečinom što se probijala kroz čipkaste zavese. „Šta je?“
„Nisi se povredila, zar ne?“
„Nisam mnogo. Imam samo malu posekotinu. A ti?“
„A-a.“
Sara nije rekla više ništa, mesec se podizao sve više, soba je zapala u dublji mrak i
ubrzo su obe zaspale. Doroti, međutim, nije provela tako mirnu noć.

Dala je Rejčelinoj posekotini dve nedelje da zaceli, a onda je, jednog jutra pre škole, odvela
ćerku u stranu, dalje od ljubopitljivih očiju braće i sestre, i rekla: „Daj da ponovo vidim
onu posekotinu?“, pokušavajući da prikrije bojazan u svom glasu.

21
 „Bolje je, mama.“ Rejčel je podigla suknju dok je Doroti pregledala mesto gde je bila
rana. Posekotina je zarasla, ali je ružičasti beleg još bio tamo; a sada se naizgled perutao
na dodir. Rejčel nije primetila zabrinutost na majčinom licu; niti je videla malu čiodu
koju je majka nečujno izvukla iz jastučeta i čijim je vrhom sada dodirivala ružičastu tačku
na Rejčelinoj butini.
Rejčel nije osetila ni to. Začuđena, Doroti je nešto jače pritisnula čiodu.
Rejčel je pitala: „Kako izgleda, mama?“
Doroti je lagano ubadala čiodu po čitavom belegu – nedovoljno jako da je probuši,
ali dovoljno da Rejčel oseti ubod. „Ti... Osećaš li ovo, dušo?“
„Šta, mama?“
Očajnički, Doroti je ubola čiodu u ćerkinu nogu. Minijaturna kap krvi se pojavila na
koži, ali Rejčel nije ni trepnula – nije zaplakala – nije čak ni shvatila da je ubodena.
Doroti se zavrtelo u glavi; osetila je da će se onesvestiti. Pokušavala je da ostane mirna
dok je govorila: „Treba mu... Još malo vremena da zaraste.“ Slagala je, stavljajući novi
flaster koji je prekrivao čitav beleg. „Samo drži ovo tu, razumeš? Pazi da ne spadne.“
Rejčel je obećala da će poslušati i za nekoliko minuta je krenula u školu.
Doroti nije bila žena koja je lako puštala suzu, ali sada je sedela u praznoj kući i ridala.
To ne može biti, ne njena Rejčel, ona ne može imati ma’i pākē – zar ne? Je li u pitanju
nešto drugo, bilo šta drugo? Uz tugu koju je osećala bila je tu i panika: da je samo Henri
ovde, neko s kim bi mogla da podeli bol i šok, neko ko bi mogao da joj pomogne da shvati
šta im je dalje činiti. Ali Henri se neće vratiti još mesec dana, a nešto bi trebalo, to je znala,
da se preduzme u međuvremenu.
Ako odvede Rejčel kod haole lekara, i ukoliko je u pitanju guba, doktor će to prijaviti
Odboru za zdravlje. To joj je ostavljalo kahuna-e kao jedini izbor – ali kao hrišćanki
govorili su joj da su kahuna-i šarlatani, neuki ostaci paganske religije. Ona je bila dobra
hrišćanka koja je volela svoju crkvu i želela je da veruje u nju i poštuje njene zabrane.
Ali volela je i Rejčel, a ako bi paganstvo moglo da spase život njene ćerke – spase je
od progonstva...
Bilo je kahuna-a koji su bili hrišćani – onih što su nekako izmirili stare običaje sa
učenjima Hrista Spasitelja – i upravo kod jednog takvog je Doroti i otišla, mršavog,
koščatog starca po imenu Ua. Rekla mu je za Pona i suze su joj potekle dok je pričala. Ua
ju je utešno potapšao po šaci i rekao: „Ne brinite.“ Ustao je i počeo da uzima neke tegle
sa police, tegle pune lišća i praha od biljaka i koječega, čudnih stvari koje Doroti nije
prepoznala.
„Ovo se koristi“, objasnio je, pokazujući joj komadiće biljke duguljastog lišća, žutih
cvetova i uskih semenki, „da se iscele oštećenja na koži. Imao sam dobre rezultate s ovim.“
Ubacio je to u veliku činiju, zajedno sa četiri školjke morskog ježa, kašičicom soli,
papajom i sokom od kukui oraha. A onda je uzeo praznu teglu i ustao. „Izvinite. Treba
mi još jedna stvar.“ Izašao je iz prostorije dozivajući nečije ime; Doroti je videla da se

22
pojavila jedna devojčica, uzela praznu teglu, a onda otrčala. Vratila se nekoliko minuta
kasnije, noseći punu teglu. Kad se Ua vratio i istresao žućkastu tečnost u činiju, po
kiselkastom mirisu je odmah bilo jasno o čemu se radi.
„Mora da bude dečja, znate“, rekao je Ua objašnjavajući joj. „Inače nije dobro.“
Doroti se nesigurno osmehnula, gledajući ga kako mrvi sastojke u žitku smesu, što je ličila
na neki čudni poi.
Umotao je smesu u mrežicu od kokosovih niti i iscedio sok u drugu teglu, koju je sad
pružio Doroti. „Nanesite ovo na beleg tri puta dnevno, sledećih pet dana“, rekao joj je.
„Molite se svake noći dobrom bogu Jehovi da ovom leku doda svoju ljubav i moć i da do
isteka tih dana beleg nestane.“ Doroti je primila teglu i zahvalno mu platila dva dolara –
što je bilo mnogo novca, ali, ako ovo uspe, vredeće deset puta toliko, ma stotinu puta!
Doroti se poslušno molila i nanosila lek na Rejčelin beleg – ujutro, nakon što bi se
Rejčel vratila iz škole i pred spavanje. Rejčel se mrštila zbog smrdljivog bućkuriša i vrlo
brzo je naučila da zadržava dah kada bi došlo vreme da se on nanese; a Sara i dečaci su se
pitali koliko ta posekotina može biti gadna kada je mama još leči, nedeljama nakon što je
nastala, i još tetoši Rejčel kao bebu.
Kad je isteklo pet dana, nekim čudom beleg je nestao i Doroti je zahvalila bogu na
njegovoj dobroti što joj je spasao ćerku. Radosno je pevala u crkvi te nedelje; napetost u
kući, koju je Rejčel osetila, ali nije mogla da razume, smanjila se. Posle crkve, mama je
svratila do Lavine pekare i svima kupila po jedan dženi lind kolač.
Dve sedmice kasnije, beleg se opet pojavio.
Ua je Doroti dao još jedan lek, ovog puta napravljen od žućkastog mlečnog soka
havajskog maka. Dvaput dnevno ga je nanosila, ali ne samo što beleg nije nestao već je,
kad je prošlo nedelju dana, Doroti uočila da se na ivicama ružičaste kože počeo
pojavljivati mali crvenkasti prsten, poput mesnog kratera.
Doroti je zapala u težak očaj; svaki dan joj je prolazio u mahnitoj brizi i
bespomoćnom očaju. Molila se bogu za milost zbog svog deteta, ali samo jednu molitvu
joj je uslišio: pred kraj oktobra Henri je došao kući.
Posle prvobitnog šoka, tuge i neverice, Henri je tačno znao šta im je činiti.
„Treba nam ho’oponopono“ rekao je i Doroti je znala da je u piavu.

Ho’oponopono je značilo „srediti stvari“, ali to je bila više nego samo reč, bio je to proces
– deo porodičnog života na ovim ostrvima vekovima. Havajci su verovali da su fizički
problemi često rezultat poremećenih međusobnih odnosa, a ho’oponopono je bio smišljen
da razotkrije probleme koji su se krili ispod površine. Ponekad je kahuna vodio ovakva
okupljanja, nekad najstariji član porodice, ali zbog diskrecije je odlučeno da Henrijev
otac, Maka, krhak ali bistar čovek od sedamdeset dve godine, bude vođa grupe.
Rejčel, Sara i braća znali su samo da je Rejčel bolesna – mada se Rejčel klela da se ne
oseća bolesno – i da se sve ovo radi da bi joj se pomoglo. Pored najuže Rejčeline porodice,

23
okupili su se i Margaret, Vil, Florens i Eli. Porodica se okupila u krugu, na podu doma
Kalaminih, i deda Maka je otpočeo molitvom:
„Gospode Bože, stvoritelju svega, poslušaj ovu skrušenu molitvu tvoje dece, punu
ljubavi. Duhovi prošlosti, pridružite nam se u potrazi za razlozima koji su doveli do
Rejčeline bolesti i sredite sve.“
Maka je počeo da ispituje Rejčeline braću i sestre osećaju li možda gnev prema sestri.
Kimo i Bendžamin su izgledali zbunjeno ovim pitanjem; ne, rekli su, zašto bi?
„A ti, dete?“, Sara je ustuknula pred mirnim pogledom dede Make. „Upropastila mi
je šešir“, izgovorila je na kraju. „Ona uvek uradi nešto bez veze.“ Usledila je litanija o
Rejčelinim gresima prema Sari. Maka je sve strpljivo saslušao, a onda rekao: „Znaš li šta
znači kala?“
Sara se namrštila. „Oprostiti?“
„Više od toga: otpustiti. A kada oprostiš sestri – kada otpustiš gnev – oprostićeš i
samoj sebi.“
„Ali moj šešir...“
„Da li je ljubav koju osećaš prema tom šeširu važnija od života tvoje sestre? Šta ako je
tvoja ljutnja dovela do njene bolesti? Želiš li i dalje da je se tako ljubomorno držiš?“
Sara je razmislila o tome, a onda odmahnula glavom. „Ne“, odgovorila je. „Ne ako...“
Pogledala je Rejčel. „Ne želim da budeš bolesna, Rejčel.“
„Možeš li kala sestri?“
Očigledno sasvim iskreno rekla je: „Da. Ja kala Rejčel.“
„Rejčel, da li ti kala Sari?“
„Da.“
„Dobro.“ Maka je klimnuo glavom. „Dobro je što je Sara priznala da oseća ljutnju i
da je uspela da je se oslobodi. Ali...“ Deda je postojanim pogledom prešao preko svih.
„Pitam se može li nešto što je tako lako zaboravljeno izazvati tako ozbiljnu bolest. Smatra
li neko od vas da nešto nije rečeno? Nešto što ima veze s Rejčel, što se mora srediti?“
Odrasli su u tišini tražili odgovor na licima jedni drugih, sve dok neko od njih nije
konačno progovorio.
„Ja smatram“, kazao je Henri.
Njegov otac je klimnuo u znak pristanka da mu da reč. „Nastavi.“
Nakon kratkog oklevanja, Henri je rekao: „Pre nego što se Rejčel rodila, sanjao sam
nešto.“ Ovo je sve odjednom zainteresovalo: snovi su obično imali podjednak značaj kao
i java. „Sanjao sam da smo Doroti i ja na vrhu planine. Ležali smo na leđima, gledali u
nebo, milovao sam Dorotin stomak, osećao kako se malo dete rita unutra.“ Osmehnuo
se; Doroti je izgledala iznenađeno i dirnuto. „Bio je to svetao, vedar dan. Nebo iznad nas
je bilo plavo i večno, a ja sam podigao prema njemu i pomislio: Auli. ’Plavi nebeski svod.’
Samo mi se odjednom pojavilo u glavi: Auli.“

24
 Začulo se mrmljanje ostalih odraslih, Rejčel i njena braća i sestra razmenili su
zbunjene poglede. Deda Maka je samo klimnuo. „Inoa pō“ rekao je. Zbunjenoj deci je
pojasnio: „’Noćno ime’ – ime pronađeno u snu. Dolazi sa drugog sveta i, kada se izgovori,
mora se preneti na dete.“
Ponovo se okrenuo prema Henriju. „Znao si to, zar ne? Da mu to ime mora biti dato,
ili će se dete razboleti, možda čak i umreti?“
Rejčel se odjednom uplašila. Hoće li umreti? Je li o tome ovde reč? „Jeste“, rekao je
Henri. „Znao sam to.“
„Ali nikome nisi rekao.“
„Da.“
„Zašto?“
Henri je spustio pogled. „Jer sam znao šta moja žena misli o tome“, odgovorio je,
prepadnuvši Doroti. „Stari običaji, stari jezik... Želela je da sva naša deca imaju hrišćanska
imena, da slave Jehovu.“
Doroti je rekla, braneći se: „Takav je zakon. Kralj je doneo dekret da svako dete mora
imati hrišćansko ime!“
„Zar Kimo nije Kimo uprkos onome što mu piše u krštenici?“ Maka se okrenuo
prema Henriju. „Zato je Rejčel bolesna. Zato što si čuo njeno noćno ime i ignorisao si to.
Da bi ozdravila, mora joj biti dato njeno inoa pō.“

Te noći je nešto pečene svinjetine, pudinga od kokosa, pečene ribe i malo poi-ja bilo
spaljeno u zadnjem dvorištu Kalaminih – žrtveni dar, poklonjen Bogu ih bogovima, dok
se porodica molila. Na gozbi koja je usledila, deda Maka je glasno izgovorio unukino novo
ime prvi put: „Neka Gospod i naši preci budu zadovoljni. Hajde da jedemo, pijemo i
slavimo zdravlje i dugi život ove devojčice, Rejčel Auli Kalama!“
Porodica je tapšala i klicala; a Rejčel uživala u ljubavi i brizi koju je osetila od svih oko
sebe, čak i od Sare. Mada je samo donekle shvatala šta se danas ovde odigralo, znala je da
su svi ovi ljudi došli da joj pomognu i to ju je činilo zadovoljnom. Stalno je ponavljala u
sebi svoje novo ime: Auli. Nije se osećala kao Auli, osećala se kao Rejčel. Ali zašto ne bi
mogla biti oboje? Osmehnula se samoj sebi, počelo je da joj se sviđa kako zvuči i pomislila
je: Sve će biti u redu. Levo stopalo počelo je da je svrbi i pružila je ruku da se počeše, ali je
u srcu znala da će sve biti u redu; da će sve na kraju biti sasvim u redu, sa ovoliko ljudi
oko nje koji je vole i mole se za nju.

25
„Oće naš koji si na nebesima, da se sveti ime tvoje, da dođe carstvo tvoje, da bude volja
tvoja...“
Zajedno sa ostatkom razreda, Rejčel je izgovarala molitvu automatski kao što broji
do deset, ali misli su joj bile negde drugde – uglavnom na raznim uvredama koje je u
poslednje vreme morala da trpi. Bilo je dovoljno loše to što je mama odbijala da skloni
zavoj sa njene butine još dugo nakon što je posekotina zacelila; dovoljno loše što ju je
terala da nosi dugačke kitnjaste haljine; sada je, što je bilo vrhunsko poniženje,
majka primoravala Rejčel da nosi cipele u školu. Pokušala je da kaže mami da to nije
neophodno, da je svrab koji je osetila u levom stopalu nestao – ništa više nije osećala na
tom mestu, baš ništa – ali mama nije htela da je sluša. „Nosićeš cipele ili će ti zadnjica biti
crvena kao to tvoje stopalo!“, upozorila ju je, a Rejčel se nevoljno povinovala. I kao da nije
bilo dovoljno što su joj se stopala kuvala, drugovi kao da su uživali da je zadirkuju
zbog toga – optuživali su je da je uobražena – i čak su je u poslednje vreme zvali gospođica
Cipelica.
„Dobro jutro, dobro jutro, evo ide vedra lica...“
Danas su đaci drugog razreda pevali u znak dobrodošlice ne samo učiteljici, gospođici
Džonson, već i jednom posetiocu – haole-u bezizražajnog lica u poslovnom odelu. Nije
to bila njegova prva poseta odeljenju, niti će biti poslednja.
„Deco“, rekla je gospođica Džonson, „sećate se inspektora Vajkofa iz Odbora za
zdravlje. Molim vas, sedite mirno u svojim klupama i ispružite šake dok gospodin Vajkof
prolazi.“
Kao i obično, čovek je krenuo niz prvi prolaz, gledajući šake ispružene zbog
inspekcije. Ponekad je samo ovlašno kontrolisao, bledosivim pogledom samo letimično
gledajući dete, pre prelaska na sledeće; a ponekad je uzimao detetove šake, zagledao boju
i teksturu kože, okrećući je da pogleda i dlan; i tek bi onda krenuo dalje.
Rejčel je gledala inspektora – lovca na ucenjene glave, neki su šaputali – koji je sagnut
proučavao masnicu na kolenu jednog dečaka. Sada je Rejčel postala svesna svog belega,
skrivenog ispod zavoja i suknje. Kad je gospodin Vajkof dodirnuo dečakovu masnicu
vrhom olovke, izazvavši trzanje kod dečaka, Rejčel se setila crvene tačke na stopalu i kako
je kaiš sandale nije žuljao na tom mestu kao što je to bio slučaj sa drugim stopalom. Do

26
trenutka kad je inspektor stigao do nje, ona je već nervozno udarala stopalom po nozi
klupe; uzimajući joj šaku, podigao je glavu i oštro je pogledao. „Molim te, nemoj to da
radiš“, izgovorio je suvo, a Rejčelina noga se zaledila na mestu. Spustio je pogled na njene
šake. Okrenuo ih je, prvo levu, pa onda i desnu; pažljivo je proučio koren njenih
noktiju; već je u sebi zbog njegovog interesovanja počela da paniči, a on je podigao glavu
i – osmehnuo joj se! „Dugačka linija života“, rekao je tapkajući prstom po njenom dlanu.
„To znači dugačak život, a?“ Rejčel nije znala šta da mu kaže, pa mu je samo uzvratila
osmehom. Pustio joj je šaku, nastavio dalje, a ona je odahnula s olakšanjem. S njom je
ipak sve sasvim u redu, na kraju krajeva!
Inspektor je nastavio bez incidenata sve dok nije došao do Harija Vua, u poslednjem
redu. Na isti način ga je gledao kao što je gledao Rejčel, a onda otišao i korak dalje. Pružio
je ruku, uhvatio Harija za jedno uvo i uštinuo ga. Rejčel se trznula, ali Hari nije. Gospodin
Vajkof je zatražio njegovo ime i adresu – čitav razred je drhtao – i zapisao informacije
u mali notes. Kad je završio pregled odeljenja, zahvalio je svima za saradnju, osmehnuo
se gospođici Džonson i otišao.
Sledećeg dana Hari Vu nije došao u školu; ni dan posle tog; ni do kraja polugodišta.
Posle trećeg dana, Rejčel je pitala drugaricu iz odeljenja gde je Hari, a ova joj je šapatom
odgovorila: „Ima onu bolest što razdvaja.“ Rejčel se setila strica Pona, zavoja na svojoj
butini, a onda dala sve od sebe da o tome više ne razmišlja.

Kada se u oktobru tata opet vratio kući, na iznenađenje sve dece, mama je uspela da ga
prve sledeće nedelje odvuče u crkvu. Istina, prigušio je neizbežno zevanje, ali se brzo
razbudio kada je sveštenik započeo propoved za tu nedelju, po imenu „Lepra i havajski
narod“. Henri i Doroti su pokušali da ne pokažu koliko ih tema zanima: stric Pono je
živeo na Vajmanalu, niko od prisutnih nije ni pomišljao da Kalamini imaju rođaka u
bolnici Kalihi.
Punokrvni Havajac u pedesetim godinama mestimično sede kose i bele brade, otac
Vajamau bio je harizmatičan propovednik koji je otpočeo sa detaljnim opisom početaka
ove bolesti na Havajima: da postoji šansa da je došla iz Kine (otud ma’i pākē, „kineska
bolest“); da su Havajci bili posebno podložni; i da su 1865. stranci u vladi njegovog
veličanstva ubedili Kamehamehu V da će ova pošast doneti smrt havajskoj rasi, osim ako
se nešto ne preduzme. Rezultat je bio „Ukaz kojim se sprečava širenje lepre“, kojim je
dozvoljeno da se hapse svi za koje se sumnja da su oboleli od lepre, kao i da se oduzmu
(prvih osam godina) sva njihova ovozemaljska dobra, kojima je trebalo da se plati njihov
izgon na Kalaupapu.
Ubrzo je bolest dobila i drugo ime: „bolest koja razara porodice“.
„Neki kažu da ma’i pākē utiče na naše ljude neproporcionalno“, rekao je pastor,
„pošto Havajci izuzetno cene porodicu i zajednicu i radije skrivaju leproznog prijatelja ili
rođaka nego da ga vide prognanog. Drugi prosto krive lošu higijenu – previše šaka jede
iz iste drvene činije. Ali tu možda postoji nešto više.“ Prostrelio je svoju pastvu upiljenim

27
pogledom. „Ima onih, zaista, koji kažu da je lepra više nego samo fizička bolest; da je
podjednako i moralno oboljenje.
Neki ljudi od medicine – uključujući i pokojnog lekara molokajskog leprozorijuma,
doktora Džordža Fiča – veruju da je lepra u stvari četvrti stadijum venerične bolesti. Sifilis
s vremenom postaje lepra. Sifilis je bio velika pošast naše nacije u prvim godinama ovog
veka; a sada je ova bolest, koja se rađa iz nečistoće i nemorala, postala još smrtonosnija
zaraza, i to takva da preti da istrebi naš narod!“
Dok se pastorov glas orio od snage, njegovi parohijani neprijatno su se meškoljili na
svojim mestima, ali su gutali svaku reč ništa manje revnosno od Doroti.
„Je li ovo stvarni izvor lepre? Ne loša higijena, ne leprozni dodir ili dah. Porok.
Nemoral.“ Glas mu je grmeo. „Predugo smo okretali leđa grehu i porocima među nama,
opraštali im ćutnjom i neaktivnošću! A sada dolazi njihovo potomstvo – raste kao buđ iz
kulture naše požude i lenjosti – i deco moja, dolazi da nas ubije! Da sa lica zemlje spali
sećanje na nas, kao što lava tera more da proključa; i da vam kažem, ako to
dozvolimo, onda to i zaslužujemo!“
„Hoćete li dozvoliti da se to dogodi? Ili ćete pokazati grešnom da za njega nema mesta
u našem društvu? Još važnije – da li ćete priznati i pokajati se zbog greha u našim srcima
i prognati taj greh, jer zbog njega moramo da proteramo svoje leprozne? Da biste spasli
svoju naciju, hoćete li najpre spasti svoju dušu?“
Pastva je reagovala entuzijastičnim povicima „Da!“ i „Hoću! Hoću“! Dok se Doroti
pridruživala, počela je da oseća krivicu i stid; počela je da shvata šta joj to bog govori,
poruku koju je tako otvoreno izneo i koju je tek sad počela da shvata.
U nedeljama koje su usledile, ona i Henri su se svađali više nego za svih dvanaest
godina koliko su proveli zajedno. Rejčel i Sara, ležeći budne u krevetu, nisu razumele
izgovorene reči na engleskom i havajskom koje su se probijale kroza zid, ali ton je bio
kristalno jasan.
„On je tvoj brat! To je sve što hoću da kažem.“
Henri se izgubio i zbunio zbog gorčine u Dorotinom glasu. „Pa?“
„Pa, ovo nije došlo od mog brata.“
„Kako to možeš znati, dođavola?“ pitao je Henri, iznerviran. „To je bolest, krije se u
telu dugo. Kako možeš znati da je i Vil nema?“
„Zato što je nema!“, prasnula je. „Vil je dobar čovek, moralan čovek!
„A Pono nije?“, izgovorio je Henri u neverici.
„Pono je pseto. Flertuje sa svakom wahine koju ugleda – čak i sa mnom, ženom
sopstvenog brata! Margaret kaže da je spavao sa mnogima.“
„To je između Margaret i Pona“, odvratio je Henri žurno. „I ne znamo pouzdano da
je došlo od Pona! Možda jeste, a možda i nije!
Podozrivo ga je pogledala, hladno i pravo u oči, a Henri je uvređeno spazio gnev u
nekad zaljubljenom pogledu.

28
 „Možda i nije“, izgovorila je ravno.
Zbog načina na koji je to rekla, Henri se osetio još gore. „Šta bi sad to trebalo da
znači?“
„Samo se slažem. Možda je došlo od nekoga drugog. Nastavila je da ga gleda
podozrivo. „Mnogo je gube u tim mestima na koja ti ideš, a? Šangaj. Hongkong. Mnogo
jeftinih pākē kurvi sa prljavim kohe-ima.“
Henri je ostao zapanjen koliko njenom upotrebom reči za ženske intimne delove tela,
toliko i optužbom.
„To nema nikakve veze ni sa čim“, rekao je. „Osam-devet meseci van kuće, možda
sam jednom ili dvaput bio usamljen, to ništa ne znači!
„Videla sam da si dobio pala“, ovde je upotrebila havajsku reč za gonoreju, „ali
nestala je i ja sam pomislila: ’Nije važno. Zaboravi na to.’ Velečasni Vajamau je u pravu,
okrećemo glavu, a ne bi trebalo.“
„Misliš da sam ja leprozan?“ Gnevno je strgnuo košulju sa sebe i bacio je u stranu.
„Poznaješ moje telo – vidiš li nekakve fleke?“ Skinuo je pantalone, jednu po jednu
nogavicu i ostao nag pred njom. „Vidiš li nešto sada?“
„Kao što kažeš“, odgovorila je nimalo impresionirana. „Krije se u telu.“
Pogledali su se, a onda naizgled više ništa nije ostalo da se kaže.
Henri je navukao pantalone, izašao iz spavaće sobe i sklupčao se na prostirci, na podu
dnevne sobe. Ali nije mogao da spava, a posle sat vremena uvukao se nečujno u sobu ćerki
i stao pored Rejčelinog kreveta i gledao je kako spava. Mesečina, kroz čipkaste zavese,
padala je u jarkim tačkicama po licu njegove ćerke, kao da predviđa šta će joj se dogoditi.
Henrijeve oči ispunile su se suzama. Pao je na kolena, kleknuo je pored Rejčel i molio
se, što je inače retko činio. Dragi Isuse, rekao je, molim te, poštedi je, poštedi moju ćerku.
Ako sam grešio, kazni mene, daj meni gubu, ne njoj. To nije fer!
Ali kao i šačicu drugih prilika kad se obraćao bogu, nije umeo da kaže da li ga je iko
čuo. Klečao je pored Rejčel dugo, molio za milost, pokušavajući da preuzme bolest iz
njenog tela u svoje; a kada mu se konačno prispavalo, vratio se u krevet koji je delio sa
Doroti i dodirnuo je po butini, nežnim dodirom koji je uvele značio žao mi je. Ali, ako je
Doroti i osetila, nije to pokazala, a Henri je znao da ovaj problem neće nestati kao što
se to događalo ranije.

Dve nedelje kasnije, primirje između Sare i Rejčel iznenada je prestalo, i to ni zbog čega
naročito; bio je to sukob koji se izrodio iz istinske ljutnje, završivši se samo bolom.
Rejčelini drugovi iz odeljenja nastavili su da je muče zbog cipela. „Ideš u operu?“,
govorili su, izvijajući pomodno šake. Ili „Za tebe je svaki dan nedelja, a, Rejčel?“ A onda
bi se naklonili i prasnuli u smeh. Svakog dana drugo podbadanje, drugačija šala, sve dok
Rejčel nije došla u iskušenje da izuje jednu od prezrenih cipela i baci je na prvu sledeću
osobu koja joj stane na put.

29
 Jednog dana, za vreme odmora, Rejčel je trčala po školskom dvorištu, kada joj je Sara,
prolazeći pored nje, rekla prosto: „Hej! Jedna pertla ti je odvezana, gospođice Cipelice.“
Rejčel je naglo stala i pogledala sestru. „Nemoj i ti tako da me zoveš!“
Odjednom inspirisana, Sara je rekla: „Ako ti cipela paše...“ I glasno se nasmejala
svojoj šali.
„Prestani!“ povikala je Rejčel. „Nemoj me tako zvati!“
„Kako da te ne zovem, gospođice Cipelice?“
Rejčel se, razjarena, naglavce ustremila na sestru i odgurnula je. „Prestani!“
„Hej!“, Sara je skoro izgubila ravnotežu. „Prestani ti!“ Odgurnula je sad ona Rejčel.
Ostali đaci su se okupili oko njih: ovo je delovalo obečavajuće.
„Onda ti prestani mene tako da zoveš!“ upozorila ju je Rejčel, ponovo gurnuvši sestru.
„Zvaću te kako mi se prohte!“ urliknula je Sara i uzvratila joj istom merom.
„Mrzim te proklete cipele! Mrzim i tebe!“ Još jednom se razjareno bacivši, Rejčel je
odgurnula Saru unazad na deblo visokog tamarinda. Sara je urliknula od bola, a onda
ljutito skočila na Rejčel i podjednako grubo je gurnuvši, viknula: „Ostavi me na miru, ti,
prljava gubavko!“
Reči samo što su napustile njena usta, a Sara je znala da je počinila neoprostivu
grešku. Niko nikad tu reč nije izgovorio kod kuće, ali upravo zbog toga Sara je znala da je
baš to ono što nije u redu s Rejčel. I dok je tako stajala i gledala sestru, osetila se kao neko
ko se slučajno posekao nožem, ili još gore, ko je nekog drugog posekao nožem: shvatanje
da je počinila nešto užasno i da to ne može nikako da ispravi.
Rejčel je takođe prvi put čula ovu reč u vezi sa sobom, i sva ćutnja, svi tugaljivi
pogledi, sva napetost i prošaptane molitve odjednom su se našli u toj jednoj užasnoj reči:
gubavko. Suze su joj navrle na oči. „Nisam“, izgovorila je tiho. „Nisam.“
Sada je i Sara počela da plače. Ne mogavši da pogleda sestru u oči, odjurila je – van
školskog dvorišta, niz Fort strit, dalje od Rejčelinih očiju.
Dok su svi u dvorištu zurili u nju, Rejčel je otrčala u najbliže skrovište, poljski WC –
otrčala i ostala tamo, jecajući, sve dok odmor nije prošao. Primorala je sebe da ode u
učionicu i mirno sedne za svoj sto. Sledeća tri sata je sedela zureći pravo pred sebe, u
tablu, dok ju je podilazila jeza od pogleda drugova, koji su je gledali drugačijim očima u
odnosu na maločas, a kada je školski dan završen, istrčala je, izula proklete cipele i
potrčala, u trčanju osetivši olakšanje. Isprva nije otišla kući, već se s onih jedinih pet centi
vozila tramvajem s jednog kraja King strita na drugi, kao da više nikada neće videti ovu
ulicu, ove konje, ova predivna kola; a kada je konačno stigla kući, zatekla je zdravstvenog
inspektora Vajkofa kako je čeka.

Mama je bila s njim, a i Sara. Obe su plakale. Sara je neprestano govorila: „Izvini. Izvini.
Nisam tako mislila“, tražeći oproštaj koji je znala da nikad neće dobiti. I tata je bio tu i,

30
istog trenutka kada je Rejčel utrčala, podigao ju je u naručje i čvrsto je stisnuo, poljubio i
rekao: „U redu je, dušo. Sve će biti u redu.“
Inspektor Vajkof je bio dovoljno pristojan da ništa ne kaže dok su prvo Henri, a onda
i Doroti, grlili svoju malu devojčicu; a kada su završili, Vajkof je pogledao Rejčel i kroz
uzdah izgovorio: „Hajdemo, dete.“
Rejčel se borila da ne zaplače: „Kuda?“
„Da obavimo neke testove. Da vidimo koliko si bolesna. A ako nisi, odmah se vraćaš
ovamo, obećavam ti.“
„Idem ja s njom“, rekao je Henri. Vajkof se spremio da protestuje, ali se predomislio
i samo potvrdno klimnuo.
Mama i Sara su ih ispratile, tata je podigao Rejčel na sedište u kočiji gospodina
Vajkofa, pre nego što je seo pored nje. Komšije su izmilele iz kuća da ih nervozno
posmatraju ćutke. Doroti je poslednji put poljubila ćerku: „Doći ćemo čim budemo
mogli, dogovoreno, dušo?“ Rejčel je klimnula, pokušavajući da bude hrabra, tata ju je
zagrlio u trenutku kad je Vajkof prasnuo uzdama.
Doroti i Sara, i dalje plačući, gledale su kako kočija odlazi; kada je nestala s vidika,
Doroti je prvi put podigla glavu i videla komšije koje su se u gomilama okupile na
pragovima svojih kuća. Skrenule su pogled dok su se brzo povlačile u sigurnost svojih
domova; a Doroti, postiđena, znala je da više nikad ništa neće biti kao što je bilo.
Vožnja do Kalihija, pored luke, naizgled je bila duga, pored močvarnog trouglastog
dela kopna što se protezalo u more zapadno od luke. Gusti šumarak jasena zaklanjao je
Prijemnu stanicu od pogleda, kako turista, tako i stanovnika koji nisu želeli da budu
podsećani na njeno prisustvo. Ali i bez drveća, jedva da bi privlačila pažnju; nije bila
mnogo zlokobnija od običnog uredno uređenog kompleksa spavaonica, koliba, škole,
bolnice i ambulante, okruženog visokom žičanom ogradom.
Gvozdena kapija otvorila se širom da ih primi i Henri se mučio da se ne slomi dok su
kočiju, koja se zaustavljala, brzo okružili radoznali pacijenti. Većina je izgledala
normalno, nekoliko ih je imalo par rumenih fleka po licu i rukama, ali neki... Nekima je
lice bilo posuto gadnim ranama, neke su bile naduvene i čvornovate poput koralnog
morskog dna, dok su ostali bili umotani u zavoje poput mumija.
„Tata, zaplakala je Rejčel, uhvativši se za njegovu košulju, „ne ostavljaj me ovde, ne
teraj me da ostanem!“
„U redu je, dušo, tata je s tobom.“ Podigao ju je, uzeo je u naručje i proneo kroz
okupljene ljude. Rejčel je zarila lice u očeve grudi da odagna monstruozna lica koja su je
okruživala.
Vajkof ih je odveo do ambulante, gde je nagrađen sa deset dolara koje mu je vlada
isplaćivala za svakog osumnjičenog gubavca kog bi predao – i gde je Henri morao da
preda ćerku u ruke nasmešene medicinske sestre. „Ti ideš sada sa mnom, Rejčel, važi?“
izgovorila je sestra utešno. „Tatica će doći kod tebe kad prođeš testove.“

31
 „Tata, nemoj da ideš.“ Nije htela da mu pusti ruku.
„U redu je, dušo. Idi sa ovom damom, važi? Ja ću biti ovde, nikud ne idem.“
Rejčel je nevoljno pustila oca i krenula sa sestrom niz dugački hodnik do male
ordinacije. „Sada bi trebalo da se skineš, Rejčel.“ Rejčel je poslušala i žena joj je pomogla
da obuče belu bolničku spavaćicu, donekle preveliku za šestogodišnjakinju. Rejčel je jedva
primetila da je sestra bacila njenu staru odeću u korpu za otpatke.
Vrata ordinacije su se otvorila i jedan haole lekar je ušao, jedva primetivši Rejčelino
prisustvo, pre nego što je uzeo skalpel i prineo ga rani okruženoj crvenim prstenom na
njenoj butini. Probio je neosetljivo tkivo i pokupio malo tečnosti, koju je stavio na
staklenu pločicu, a onda zgulio nešto kože sa ružičaste fleke na Rejčelinom stopalu.
„Mogu li sada da idem kući?“ pitala je Rejčel sestru ispunjena nadom.
„Sada će te pogledati drugi doktor.“ Rejčel je skoro spala spavaćica dok ju je sestra
gurala iz prostorije; žena ju joj je jače privezala na leđima, a onda povela Rejčel niz drugi
hodnik do prostorije bez prozora, obložene belim pločicama i pod jarkim belim
električnim svetlom. Sestra je odvela Rejčel do male platforme u sredini sobe, gde je pravi
trijumvirat lekara stao pred nju, potpuno izbegavajući kontakt pogledom.
Jedan od tri doktora je klimnuo sestri, koja je odvezala Rejčelinu spavaćicu i pustila
je da padne na pod. Rejčel je stajala naga, dok su je lekari obilazili, pokazujući grubu ranu
na njenoj butini i još jednu u začetku na njenom stopalu. Ubadali su joj telo metalnim
instrumentima, kao da je ne gledaju kao šestogodišnjakinju, već bogatu kulturu bacillus
laprae u formi šestogodišnje devojčice. Rejčel je stajala dvadeset dugih minuta, crveneći
od stida, sve dok konačno doktori nisu bili zadovoljeni, pa su otišli, a sestra je ponovo
navukla Rejčel spavaćicu. „Eto. Nije bilo tako strašno“, izjavila je.
Osmehnula se, otvorila vrata i Rejčel je poput metka poletela niz hodnik.
Čula je kako je sestra doziva, što je Rejčel samo poteralo brže. Suze su joj zamagljivale
pogled; jedva je videla kuda ide, ali nije joj bilo važno. Preturila je jedna kolica, videla
kako se razbijaju staklene flaše padajući na pod, ali nastavila je da trči. Zašavši za ćošak,
niz još jedan hodnik, obišla je dva lekara koji su je zbunjeno gledali, a onda zašla za još
jedan ugao, naletevši pravo na ženu u bolničkoj spavaćici. Kroz suze, Rejčel je
videla ženino lice, rupičasto i zagnojeno, i zavrištala. Pomamno bežeći od žene, sudarila
se sa devojčicom ništa starijom od sebe koja je takođe imala lice poput sveže rane;
Rejčelini vrisci kao da su ispunjavali čitavu zgradu.
A onda ju je sestra iznenada zgrabila i Rejčel je svom snagom počela da se rita,
malenim pesnicama udarajući sestru, kada je začula svoje ime. „Rejčel!“
Tata je dotrčao do nje. Sestra ju je pustila i Henri ju je podigao u naručje. „Tata je
ovde, tata je s tobom“, kazao je, čvrsto je grleći, a Rejčelini krici su se pretvorili u jecaje;
Henriju se srce slomilo što se njeno telo grči i trese od tolikog straha. Pogledao je sestru.
„Šta ste joj dođavola uradili?“
„Ništa! Doktori su je pregledali, to je sve...“

32
 „Hoću da idem kući“, preklinjala je Rejčel, „molim te, tata, vodi me kući...“
„Rejčel“, izgovorio je tiho. „Rejčel, slušaj me, slušaj tatu.“ Uhvatio ju je za ramena,
naterao je da ga pogleda u oči i Rejčel se smirila. „Bolesna si, bebo. Želimo da ozdraviš. A
jedini način da ti bude bolje je da ostaneš ovde.“
„Hoću da idem kući!“
„Znam da hoćeš. I...“ Rekao je samom sebi da je to moguće, da će se možda dogoditi.
„Hoćeš. Kad ti bude bolje. Ali sada moraš da budeš hrabra i ostaneš ovde neko vreme,
razumeš? Tvoja mama i ja dolazićemo svakog dana da te posetimo, obećavam. U redu?“
Rejčel, smirena kao i uvek njegovim prisustvom, lagano je klimnula glavom. Henri se
osmehnuo. „Dobra devojčica! Sad idi sa ovom damom, a tata će te obići sutra,
dogovoreno?“
Zagrlio ju je i Rejčel su odveli u jednu sobu, u delu za izolaciju, gde su joj rekli da će
prespavati. Laknulo joj je što je sama u sobi, bez ijednog monstruma na vidiku. Hitro je
obukla pidžamu i uvukla se u krevet, pokušavajući da pronađe najudobnije mesto na
kvrgavom dušeku. Sestra je otišla i Rejčel je ostala sama – prvi put je bila sasvim sama u
životu. Nije joj se naročito dopalo.
Kasnije joj je druga sestra donela večeru: malo sušene ribe, pirinač sa prelivom i poi,
sa čokoladom za desert. Rejčel je prvo pojela slatko, a onda poi, pirinač, pa zatim ribu; i
dok je sunce zalazilo, utehu je pronašla u snu, transportovana u snovima ne u Kinu, Indiju
ili daleki Cejlon5, već u svoju sobu, u svojoj kući, u vreme koje je postojalo pre svega
ovoga.

Sledećeg jutra, posle doručka, treća sestra se pojavila na dovratku i objavila: „Vreme je za
tvoj prvi tretman.“ Dala je Rejčel jednu pilulu da je popije, a onda su skinule pidžamu,
navukle bolničku spavaćicu i Rejčel je ponovo odvedena niz dugački hodnik do neke
druge prostorije sa belim pločicama. Ali umesto skupa radoznalih lekara unutra se
nalazilo nešto što je ličilo na ogromnu kadu. Voda je bila vruća i lepo je mirisala, što je
sestra rekla da je posledica „mineralnih soli i lekovitog bilja“. Tretman se zvao „Goto
tretman“, kako joj je objasnila, imenovan po japanskom doktoru koji je pokušavao da
pronađe lek za gubu, a Rejčel je dvaput dnevno trebalo da se pola sata kupa u njoj. Prvih
deset minuta je radosno pljuskala oko sebe; a posle toga joj je dosadilo i počela je da se
znoji i dosađuje i koža joj se smežurala.
Posle Goto kupke dali su joj još lekova. To su nazvali „napitkom“, ali je imalo gadan
i gorak ukus, koji je odgovarao poreklu, bila je u pitanju kora nekog japanskog drveta.
Obukla je novu bluzu i suknju i prebačena je iz izolacije u žensku spavaonicu, u čiste
institucionalne prostorije što su imale jak miris medicinskog sapuna i – još nečega.
Nečega što sapun nije uspevao da zamaskira: težak, bolešljiv vonj koji Rejčel nije
prepoznala.

5
Nekadašnje ime Šri Lanke. (Prim. lekt.)

33
 Uznemirila se kad je saznala da će morati da deli sobu sa još jednom devojčicom, ali,
pre nego što je stigla da o tome razmisli, rečeno joj je da ima posetu i jedan čuvar ju je
odveo do dugačke sobe za posete. Sa jedne strane prostorije je stajala klupa, a sa druge sto
i stolice, između je bila žičana pregrada koja se pružala od poda do plafona. Sa druge
strane, na klupi, čekali su je mama i tata! Razdragana, Rejčel je potrčala prema njima i
prstiće progurala kroz rupe u pregradi – samo da bi je odvukao čuvar, koji ih je upozorio:
„Dodirivanje nije dozvoljeno!“ Ove reči su bile poput uboda u srce, kako za roditelje, tako
i za dete. Od sada, svaki put će biti blizu jedni drugima, ali samo će reči moći da
razmenjuju i Rejčel će bolno zafaliti majčini poljupci, kao i utešna toplina tatinih grudi
na koje bi je privio.
Čuvar je stajao napolju dok je tata žurno objašnjavao Rejčel da su testovi, kojima je
prethodnog dana podvrgnuta, pozitivni. „To znači da je bakterija lepre u tebi. Ali
pokušaće da je isteraju sa tim kupkama i pilulama koje ti daju. Uzimaćeš ih posle svakog
obroka, baš kako ti sestre budu govorile, važi?“
Mama je bila prilično tiha, puštala je da tata vodi čitav razgovor; Rejčel je pitala može
li da dobije neku od svojih lutaka da spava s njom, a tata je obećao da će se raspitati. A
onda je mama konačno progovorila, rekavši da je Sara želela da dođe, ali da je lekari nisu
pustili. „Žao joj je, dušo“, kazala je mama, „nije želela to da uradi.“
Rejčel u to baš nije bila sigurna. Samo je pitala: „Koliko ću morati da ostanem ovde?“
„Dva-tri meseca, možda“, odgovorio je tata, ponavljajući ono što su mu doktori rekli.
„Dovoljno dugo da lečenje počne da deluje.“
Do kraja posete, mama je bila tužnija nego što ju je Rejčel ikada videla, na kraju joj
jedva čujno rekavši: „Volim te, dušo.“
„I ja tebe volim, mama“, rekla je Rejčel, nakon čega ju je sestra odvela natrag u
spavaonicu, a Doroti je počela da plače.
Obroci više nisu bili usamljenički događaj; Rejčel je morala da jede u kafeteriji sa
ostalim keiki-jima, a čim je kročila unutra, želela je da pobegne. Za stolovima i u redu za
prijem hrane stajalo je desetak dečaka i devojčica i na većini se, kao ni na Rejčel, nisu
videli znaci bolesti; ali na nekima već jesu i Rejčel se sklanjala od njih kao da su duhovi.
Osmesi su se pojavljivali na izobličenim licima dok su deca pokušavala da ćaskaju s njom,
ali Rejčel bi samo okrenula glavu, uzevši rezance i poi iz kaca sa hranom što su se pušile,
a onda sela usamljeno u ćošak, pitajući se bojažljivo da li će i ona jednog dana izgledati
tako.
Svugde je bilo tako: minijaturna škola u Kalihiju odisala je hororom – dečaci sa ušnim
školjkama koje su visile poput želea, devojčice sa dubokim ranama na koži, poput
sparušenih patuljaka, svetle i sjajne kose. Posle škole je upoznala cimerku Fransin,
havajsku devojčicu kratke kose, koja je pitala Rejčel želi li da se sa njom igra u dvorištu;
ali iako je Fransin imala glatku i neoštećenu kožu, leva ruka je počela da joj se grči poput
jastogovih klešta i Rejčel je okrenula glavu, odmahujući njome. „Ne ide mi se.“

34
 „Hajde“, rekla je Fransin, pruživši ruku da je gurne, „imaju loptu za odbojku,
badminton i...“
Kada ju je Fransin dodirnula iskrivljenom šakom, Rejčel je vrisnula i bacila se na
krevet. Fransin ju je tužno pogledala – videvši, možda, reakciju koju je i sama imala prvog
dana provedenog ovde – i ostavila ju je na miru. Rejčel je ležala na kvrgavom dušeku,
ignorisala je večeru, odbila je da ide na Goto kupku i u suzama se uspavala pre nego što
je svetlost zgasnula sa druge strane prozora.
Kada se probudila, bilo je veče. Još je bila sama u sobi, a bledo svetlo se razlivalo po
sobi iz hodnika. Bila je gladna, usamljena i uplašena. Čeznula je za mamom i tatom;
mnogo ju je bolelo što nije mogla da ih dozove usred noći. Opet je počela da plače, a onda
je skočila kad je začula muški glas. „Ej, ti!“
Podigla je glavu i ugledala čoveka na dovratku. Lice mu je bilo rupičavo od rana, uši
su mu bile izobličene i naslanjao se na štap. Rejčel je ustuknula, pribivši se uz uzglavlje
kreveta.
„Jesi li čula za nespretnu devojčicu koja je prdnula?“ rekao je i koraknuo unutra.
„Zato što je za večeru pojela portugalsku pasulj-čorbu! “
Nasmejao se svojoj neumesnoj šali i Rejčel ga je prepoznala i pored svih rana na licu
i ozareno se osmehnula.
„Striče Pono!“
Skočila je iz kreveta i potrčala prema njemu. „Ej, tu je moja omiljena mala“, rekao je,
čučnuvši da je zagrli. „Moja posebna devojčica.“ Rejčel ga je zagrlila, plačući od radosti i
olakšanja, i ne primetivši da su se i u stričevima očima pojavile suze. Nije bilo važno što
mu je lice imalo rupe, i što su mu uši izgledale čudno; bio je to njen stric, Pono, držao ju
je i više ništa nije bilo važno. I od tog trenutka, sve manje i manje toga će biti važno.

35
 an nakon Rejčelinog hapšenja, Doroti i Henri vratili su se iz posete ćerki i zatekli
jarkožuti znak prikucan na ogradi koja je okruživala njihovu kuću.

OBAVEŠTENJE O KARANTINU
U kući vlada prenosiva bolest,
LEPRA,
i kuća je određena za nadimljavanje.

Sledeće nedelje u crkvi porodicu kao da je okruživao mehur od vazduha i odgurivao

sve one koji su stajali preblizu: dugogodišnji prijatelji i komšije su ih pozdravljali sa
bezbedne udaljenosti, osmehujući se u znak pozdrava, ali uvek zauzeti odlaskom ne neko
drugo mesto. Parohijani pored kojih je Doroti pevala godinama sedeli su dva reda iza nje,
ili tri ispred. Deca su zurila u nju s mešavinom zbunjenosti i straha, a jednom prilikom
je Doroti slučajno čula kako jedna majka šapuće svom dečaku: „Ta porodica je prljava.“
Kao da je njihov dom prljavi rasadnik leproznih bakterija.
Doroti je osetila poniženje, ali je rekla sebi da će ovo s vremenom proći i da za sada
mora samo da guta ljutnju i bol i podseća se Hristovih saveta „da se ne branite od zla,
nego ako te ko udari po desnom tvom obrazu, obrni mu i drugi6.“ I što su je više
izbegavali, to se ona više trudila da razgovara s njima. Što je bio veći strah u njihovim
očima, to je ona glasnije pevala ode da im pokaže koliko duboko veruje, koliko
grozničavo drži Hrista u srcu.
Za božićnu prodaju torti, kada se prikuplja novac za poklone bolesnoj i siromašnoj
deci – uključujući i onu u Kalaupapi – Doroti je ispekla, kao i obično, suvu anđeosku
tortu od marakuje sa šlagom od kokosa. Donela ju je u crkvu i dala gospođi Fudžita,
organizatorici prodaje, koja ju je držala u rukama kao da je neaktivirana bomba... A onda

6
Jevanđelje po Mateju, 5:39. (Prim. lekt.)

36
ju je lagano vratila Doroti. „Izvini“, rekla je. „Ne možemo da primimo ovo.“ Doroti ju je
samo gledala, ne shvatajući, sve dok nije dodala: „Iz... higijenskih razloga.“
Ove reči su zapekle Doroti kao ništa do tada. Trepćući je zaustavila suze i brzo otišla.
Pešačila je deset ulica do kuće, noseći tortu u rukama kao da je nosi na neku zabavu, kao
da ne umire u sebi; tek kad je žurno prošla pored žutog karantin znaka i ušla u kuću,
spustila je tortu i dozvolila sebi da prolije suze.
Nastavila je da voli Hrista i u srcu mu se moli, ali posle toga Doroti je prestala da ide
u crkvu.
Taj Božić za Rejčel nije bio veseo. O, osoblje u Kalihiju pokušalo je da napravi slavlje
za pacijente, a mama i tata su došli i doneli joj novu lutku kao božićni poklon; ali, kad im
je dodeljeno vreme isteklo, Rejčel je počela da plače i tražila je da ostanu još malo, pa su
morali da je izvuku iz sobe za posete. Za večeru, pokušaji strica Pona da je oraspolože
samo su je još više rastužili. Ponovo je te noći zaspala u suzama, a lutka je
ostala zaboravljena na krevetu pored nje. Da nije bila zaokupljena sopstvenom tugom i
nostalgijom, možda bi primetila da nisu sve devojčice tog dana imale posetu i da je njih
još manje dobilo božićni poklon.
Dok mu se svet raspadao poput matrjoške – svaki novi užas se otvarao da otkrije
jedan novi, skriven unutra – Henri je odlučio da više ne može da provodi duge mesece
odvojen od porodice, pa je prihvatio posao lučkog radnika u luci Honolulu. Radio je od
sedam ujutro do pet posle podne, a zahvaljujući blizini luke Kalihi, svake večeri je
posećivao Rejčel, osim kad je morao da ostane još jednu smenu, ili kad je bio potreban
Doroti kod kuće (sve manje i manje, ovih dana). Ponekad bi i Pono dohramao u sobu za
posete sa Rejčel – ma’i pākē mu je izazvao sušenje i grčenje levog stopala – pričao bi viceve
i golicao bratanicu pod pazuhom. U tim trenucima je Henri zavideo bratu što je leprozan
– što sme da dodirne Rejčel, da je nasmeje ili joj obriše suze.
Jedne večeri u januaru, nakon što se Rejčel vratila u sobu, snuždeni Pono je tiho pitao
brata: „Henri. Jesi li video moje keiki-je?“
„Da, naravno, prošlog meseca, kod Elija.“
„Jesu li dobro?“, čežnjivo je pitao Pono. „Nisam ih video veoma dugo.“
Preko godinu dana, shvatio je Henri. Pokušao je da zamisli kako bi to bilo kad on ne
bi video Rejčel više od godinu dana.
„Da“, rekao je Henri. „Dobro su. Florens i Eli dobro se staraju o njima.“
Pono je klimnuo. „Florens je dobra sestra“, izgovorio je, a onda dodao: „A i ti si bio
dobar brat, Henri.“
Henri mu je mučno odgovorio: „I ti si bio dobar brat, Pono. I dobar stric mojoj
Rejčel.“
Ponove oči su odavale istovremeno i krivicu i stid. „Bolji stric nego muž, a?“, rekao
je smrknuto. „Znaš da lepra može da bude osnov za razvod?“
„Margaret se neće razvesti od tebe.“

37
 Pono se nasmejao, ali ne radosno.
„Istog trenutka kad odem na Molokaj, podneće zahtev. Samo gledaj.“
„Ko kaže da ideš na Molokaj?“
Pono je izvadio zgužvani komad papira iz džepa. Pošto nije mogao da ga gurne kroz
žičanu pregradu koja ih je razdvajala, Pono ga je podigao da njegov brat može da pročita.
Bilo je to pismo Odbora za zdravlje u kom su obaveštavali Pona da će 15. januara 1893.
biti prebačen iz Kalihija u Kalaupapu, na ostrvo Molokaj.
Henri je pognuo glavu i počeo da plače.
Rejčel nije bila ništa manje uznemirena ovim rečima. Kada joj je za doručkom
sledećeg dana stric to rekao, takođe je plakala, ali to su bile suze gneva. „Ne! To nije fer!“
Pono je slegnuo ramenima. „Nije fer ni što smo dobili gubu. Tako je kako je.“
„Neću ni ja da ostanem ovde, idem s tobom!“ Odgurnula je poslužavnik sa poi-jem i
jajima; kliznuo je preko stola i pao na pod.
Pono je lagano podigao njen odbačeni doručak, a onda se okrenuo ka Rejčel i blago
izgovorio: „Kako misliš da to uradiš? Ti ćeš ozdraviti, odrasti, udati se – ne šalju zdrave
stare udate dame na Molokaj, zar ne?“
Osmehnuo joj se i obrisao joj suzu ispod oka. „Možeš doduše da mi učiniš jednu
uslugu. Za koga god da se udaš – koliko god da je zgodan – ostani moja posebna devojčica,
važi?“
Rejčel je rekla da hoće, a onda je plačući istrčala iz trpezarije.
Henri je posetio Kalihi, noć pre bratovljevog odlaska za Kalaupapu, ali na Ponovo
navaljivanje ni on ni Doroti nisu izašli na kej tog dana da ga isprate – iz straha da
Henrijevi poslodavci ne vide da je u srodstvu sa leproznim čovekom, jer bi ga inače
otpustili. Događalo se i ranije.
Dan nakon Ponovog odlaska, malo pre pet sati posle podne, svet Henrija Kalame
iznova se raspolutio poput matrjoške.

Na dokovima je uvek vladala velika galama – cijuk čekrka i kranova, hujanje brodskih
sirena, povici i psovke na pola tuceta jezika – tako da, kad je Henri po završetku smene
krenuo kući, nije čuo ništa što je moglo da ga pripremi za ono što je u tom trenutku video:
četiri čamca puna američkih vojnika koji su veslali prema obali, otisnuvši se od Bostona,
usidrenog u luci.
Henri je i ranije viđao američke vojnike, ali nikad u ovolikom broju: tri čete plavaca,
četa marinaca, bolnička jedinica, pa čak i četa muzičara. Vojnici koji su se sada iskrcavali
na pristaništa Bruer i Čarlton bili su pod punom ratnom opremom. Svaki čovek je nosio
pušku i dupli opasač sa municijom, a artiljerijska jedinica je na obalu dovlačila i mitraljeze
i par okretnih topova!
Vojnici su brzo formirali jednorednu kolonu i počeli da marširaju prema dokovima
i u centar Honolulua. Za razliku od većine američkih mornara koje je Henri znao, ovi

38
nisu bili prijateljski nasmešeni, niti je bilo dečačkih pozdrava – marširali su pod konac, s
puškama na ramenima, u paradnoj formaciji.
Jedan mladić koji je tumarao po doku podsetio je Henrija na to da je tog dana bila
parada u znak podrške kraljici Lilijuokalani, koja je tražila novi ustav. Stari ustav su kralju
Kalakaui nametnuli haole-i pobunjenici i oduzeo je monarhiji veliki deo ovlašćenja – a
znatan broj Havajaca je ostao bez prava glasa. „Možda će situacija postati gadna“,
spekulisao je mladić. Da li su Amerikanci pozvani da pomognu da se očuva mir?
Dok je gledao kako vojska odlazi, Henrijeva teskoba je rasla. Za razliku od većine
Havajaca, on je proputovao čitav svet; mogao je da posvedoči o moći koju poseduju velike
pomorske sile. Što je više video od sveta, to je više shvatao koliko su mala i ranjiva ova
njihova ostrva. I bio je i više nego svestan da topovi od šezdeset šest milimetara, sa
američkih brodova u luci, vrlo brzo mogu da sravne čitav centar Honolulua.
Henri je krenuo za trupama niz Fort strit.
Na uglu Forta i Merčanta, jedna četa marinaca se odvojila da čuva američki konzulat,
a ostatak je skrenuo desno u Merčant strit. Za nekoliko minuta su umarširali na Palas
skver. Tu je trebalo da se održi protest, ali trg je sada bio prazan; Amerikanci očigledno
nisu došli da guše pobunu.
Bacivši pogled prema Iolani palati, Henri je video kraljicu Lilijuokalani kako stoji na
balkonu i posmatra trupe u prolazu. S poštovanjem su je pozdravili, zastavnici su spustili
zastave, a muzičari su odsvirali četiri kratka tuša na dobošima. Kraljica je bila krupna
žena, ali, stojeći tako na balkonu, delovala je Herniju prilično krhko.
Uhvatio je sebe kako razmišlja: I zemlja će pripasti ljudima koji žive sa druge strane
mora.
Amerikanci su marširali po slaboj kiši, konačno se utaborivši ispod velikog drveća
jedne skupe kuće. Tu su vojnici ostavili puške i počeli da se ponašaju više kao Amerikanci
koje je poznavao – osmehivali su se, smejali i uvijali cigarete. Jedna haole žena je izašla iz
kuće i poslužila vojnike limunadom i bananama, kao da su na pikniku. A u dvorištu
obližnjeg „Havajskog hotela“, Havajski kraljevski orkestar je otpočeo noćni koncert
ponedeljkom i Henri je začuo utešnu melodiju „Pua Alani“ pod blagom bljuzgavicom.
Henri je samom sebi rekao da je smešan; sigurno su Amerikanci došli zbog nekakvih
manevara. Uhvatio je tramvaj koji je išao na zapad prema King stritu, prema Kalihiju, i u
glavi su mu ostale samo misli o Rejčel.
Sledećeg dana šokantne vesti su se proširile po celom gradu: kraljica je svrgnuta.

Odmah nakon što je Lilijuokalani pozvala na proglašenje novog ustava, mala grupa belih
biznismena je formirala Komitet za bezbednost – sopstveni. Plašeći se da bi sve moćnija
kraljica mogla da zapreti njihovom vlasništvu i poslovnim interesima, posvetili su se
njenom svrgavanju. Vrlo lako bi ih svladala kraljičina Kraljevska garda da nije bilo tajnog
dogovora sa američkim ministrom na Havajima, Džonom Stivensom, koji je doveo trupe

39
da „spreče uništenje američkog života i imovine“, mada nigde nije bilo nikakve imovine
u blizini mesta gde su bile smeštene trupe.
Komitet još nije stigao ni da napravi novi razmeštaj u zgradi vlade, a Stivens je već
zvanično priznao Privremenu vladu. Te noći, pod razumnom pretpostavkom da je
Kraljevska garda malobrojnija u odnosu na američke snage, kraljica se nevoljno predala.
U danima nakon državnog udara nije postojala praktično nikakva razlika u načinu
na koji je tekao svakodnevni život. Tramvaji su vozili po istom rasporedu, radnje su imale
isto radno vreme, cena goveđe plećke je ostala ista. Na javnom skupu u Crkvi
Kaumakapili, velečasni Vajamau je rekao da ništa bitno nije izgubljeno i da će na duže
staze Havaji mnogo toga dobiti zbog ovog novog statusa kvo. Henri se usprotivio i rekao
da postoji opasnost da izgube sopstvenu istoriju: jer šta su ali’i-ji, plemstvo, ako ne
havajski živi preci sopstvene prošlosti?
Većina je smatrala da će situacija prosto sama od sebe splasnuti. Henrija je otac
podsetio na jedan drugi državni udar – koji je isplanirao zli britanski konzul, drugačiji od
ovog Stivensa – što je zbacio kralja kada je Maka još bio mali dečak. (Zaduženja na
Havajima kao da su iz stranih diplomata izvlačila najgoru vrstu kolonijalističke
megalomanije.) Kada je reč o prevratu stigla do Engleske, britanska vlada nije časila časa,
već je odmah poništila konzulove postupke i iznova uspostavila havajsku monarhiju.
„Isto će se dogoditi i ovog puta“, uveravao je Henrija. Tvrdio je da jedna tako velika i
slobodoljubiva zemlja, kao što su to Sjedinjene Države, sigurno neće dozvoliti da ovo
flagrantno kršenje pravde dugo traje.

Rejčel nije prestao da nedostaje stric Pono, ali našla je i druge prijatelje u Kalihiju,
posebno Fransin, čiji je vilenjački izgled otkrivao srce pravog đavolka. Kada je Rejčel
nekako prestala da zazire od cimerkine savijene ruke, njih dve su postale najbolje
prijateljice i partneri u zločinu, odnosno jednom lakomislenom begu. Jedne večeri, usred
leta, dok je vazduh bio podjednako težak od komaraca i vlage, Rejčel i Fransin su se iskrale
pored noćnog čuvara, popele se uz skoro dva metra visoku ogradu iza bolnice i otišle na
osvežavajuće kupanje u zaliv Kalihi. Skoro odmah su otkrili da su nestale (nije bilo teško
ispratiti zvuke prskanja i kikotanja) i na nedelju dana su zatvorene u sobu. Ali ovo ih nije
obeshrabrilo u pokušajima da odu na nove ekskurzije preko ograde, kao što su bili
povremeni odlasci u kupovinu sladoleda; i počele su da prikupljaju znatan broj crnih
tačaka u svojim bolničkim dosijeima.
Jednog posebno sparnog dana u julu, dok su se Rejčel i ostali keiki-ji hladili bacajući
šake pune pijaće vode jedni na druge, grupa starijih zatočenika slušala je potresnu
novinsku priču sa ostrva Kauai – gde su gubavac po imenu Kolau i njegova porodica
uspešno izbegli hvatanje, sakrivši se u gusto pošumljenoj dolini Kalalau. Kada ih je
zamenik šerifa, Luis Stole, konačno uhvatio, Kolau mu je rekao da će otići na Molokaj
samo ako njegova supruga i deca mogu da idu s njim. Stole je to glatko odbio,
uprkos činjenici da je postojao davni običaj da se zdravim supružnicima (mada ne i deci)

40
dozvoljava odlazak na Molokaj u svojstvu kōkuas-a – pomagača. Porodica je opet pobegla
u zabačeni i zarasli deo doline. Kad ih je policija sustigla, Kolau je puškom usmrtio Stolca,
ranio još dva policajca i slučajno izazvao smrt četvrtog.
Kad je čovek koji je čitao novine završio, usledila je duga tišina. A onda je jedan stariji
čovek progovorio, rekavši: „Zašto se ja toga nisam setio?“, i svi su zajedno prasnuli u
grohotan smeh.
Goto tretman je pomagao da se zaleče rane pacijentima, ali Rejčel nije pokazivala
značajan napredak; rana na butini je još bila tamo, kao i ona na stopalu, ali bar se nisu
pogoršale. U novembru, posle godinu dana u Kalihiju, došlo je vreme da se njeno stanje
iznova proceni. Rejčel su ponovo rekli da skine odeću i navuče spavaćicu, a onda su je
odveli u sobu za ispitivanje s belim pločicama, ovog puta pred samo jednog lekara, koji je
obavio i prvobitni pregled. „Molim vas, skinite pacijentkinji spavaćicu.“ Dok je ona
padala pored njenih stopala, Rejčel je pokušala da mu uperi zloban pogled, ali on je nije
ni pogledao – samo je krenuo po njenom telu kao što bi mesar proveravao komad mesa.
Sestra je zabeležila njegova zapažanja dok je doktor ravnodušno govorio: „Ženska osoba,
Havajka, uzrast – sedam, je li tako? – obrve netaknute, nema znakova alopecije. Lice
neizmenjeno. Otvori usta, molim te.“ Gurnuo joj je kašiku i pogledao unutra. „Blago
zadebljanje nepca koje se širi do mekog nepca. Nema znakova tuberkularno-leproznih
naslaga. Ispruži šake!“
Pogledao joj je šake, na kojima još nije bilo fleka. „Šake, prsti, naizgled nisu podlegle.“
Pogledao joj je stopala, ubadajući joj u levo stopalo oštru iglu. „Mali komad zaperutane i
suve kože na levom stopalu, s anestezijom.“ Krenuo je nagore prema tački na butini.
„Crveno zadebljanje u vidu prstena s unutrašnje strane leve butine, zadebljala koža,
anestezija prisutna. Genitalni razvoj“, u tom trenutku joj je gurnuo šaku u rukavici
među butine, „naizgled normalan.“ Opipao joj je prepone, a Rejčel se trznula.
„To boli!“
„Koža u preponama pokazuje znake osetljivosti“, primetio je, inače ignorišući njen
bol; Rejčel se pomerila unatrag.
„Prestani!“ viknula je.
„Molim te, ne pomeraj se“, odgovorio je lekar ljubazno, ponovo krenuvši rukom
prema njenim preponama. Ljutito, Rejčel je posegnula za njegovim preponama – uhvatila
ga je i stisnula, kao što je to on učinio njoj.
Doktor je toliko glasno viknuo da ga je Rejčel odmah pustila i odskočila od njega. On
se presavio u očiglednom bolu, a sestra je, odlučivši samoinicijativno da je pregled
završen, prebacila spavaćicu preko Rejčel i žurno je izvela iz prostorije.
Odveli su je nazad u spavaonicu i nikad više ništa nije čula o ovom incidentu, ali nešto
manje od mesec dana kasnije, njeni roditelji su primili kratko pismo sledeće sadržine:

41
 ODBOR ZA ZDRAVLJE

10. novembar 1893.

Poštovani gospodine i gospođo Kalama,

Obaveštavamo vas da je na redovnom sastanku Odbora za zdravlje, održanom 7.
novembra. 1893, posle pune procene dosijea vaše ćerke odlučeno da joj dalji
tretman više ne može doprineti poboljšanju i izglasano je da se prebaci u
Leprozorijum na Molokaju.
Biće prebačena parnim brodom Mokoli, koji polazi u 17 časova,
30. novembra 1893.
Naredbom predsednika Izvršnog odbora za zdravlje,
Vilijam O. Smit

Henri i Doroti zajedno su otišli do upravnika Kalihija; ali iako se on preko volje složio
da odloži Rejčelin prebačaj do posle Božića, hladno je insistirao da će neizostavno biti
prebačena na Molokaj. Da li je bila istina ili ne da su tretmani neefikasni, ili će Rejčel
samo kazniti zbog problematičnog ponašanja, nisu mogli da kažu; bilo je sigurno samo
to da će njihova devojčica krenuti na svoj put u otvoreni grob, poznat kao Kalaupapa.
Kod kuće su se te večeri svađali kao nikad dotad. „Ima samo sedam godina“, rekla je
Doroti „Ja ću da idem s njom; da joj budem kōkua.“
„Ti imaš još troje dece o kojoj treba da se brineš“, rekao je Henri. „Idem ja.“
„A ko će da radi, da stavlja hranu na sto?“, pitala je Doroti. „Ben, Kimo i Sara pomreće
od gladi jer im tata ide na Molokaj?“
Na kraju, surova istina je bila da nijedno od njih dvoje ne može da ide, čak i kada bi
im vlada to dozvolila, a što je, kako im je Kolau rekao, sve ređe činila. Jedina uteha – veća
od utehe koju je imala većina porodica – bila je činjenica da je Pono već bio na Molokaju.
Dok mu se srce slamalo, Henri je pisao bratu i pitao ga da li će se starati o Rejčel.
Henri je jedva spavao čitave te sedmice. Koračao je noću po kući, gledao Rejčeline
lutke, njene igračke – znajući da ćerku više nikada neće videti ovde, u ovoj kući. Neutešno
je plakao, žalio za devojčičom koja je još bila živa, želeći da se i na njegovoj koži pojave
užasne rane kako bi mogao da krene s njom na Molokaj. Voleo je svu svoju decu, ali sada
je morao da prizna da je Rejčel voleo najviše i da mu je to strašno cepalo srce.
Sledećeg dana otišli su da je vide, Rejčel i njeni roditelji su bili odvojeni kao i uvek
žičanom pregradom, sa stražarom u blizini, a Henri joj je saopštio istinu.
„Tako mi je žao, dušo“, rekao je. „Odbor za zdravlje kaže da moraš da ideš na
Kalaupapu.“
Rejčel ga je samo gledala, ne razumevajući ga sasvim.

42
 „Da li i ti... ideš sa mnom?“, pitala je.
Henri je poželeo da umre tog trenutka. „Ne, dušo, ne mogu.“
Rejčeline oči su se bojažljivo prebacile na mamu. „Mama? Hoćeš li ti ići sa mnom?“
Pokušavajući da suzbije suze i ne mogavši da govori, Doroti je samo odmahnula
glavom.
„Rekli ste da ću ostati ovde dok se ne izlečim, i da ću onda ići kući!“, optužujuće je
izgovorila Rejčel, a njen otac je potonuo na klupi, osećajući čitavu težinu sopstvene laži.
„Znam, dušo“, kazao je blago. „Izvini.“
Doroti je nekako došla do glasa. „Tvoj stric Pono je tamo, Rejčel. Živećeš s njim, on
će se brinuti za tebe.“
„A mi ćemo doći da te posetimo, čim budemo mogli.“ Administrativni radnik je
uverio Henrija da su posete, ako ne čak i poželjne, a ono dozvoljene u tom naselju.
Rejčel je zahvatio novi strah kad je počela da shvata da možda više nikada neće videti
dvoje ljudi koje voli najviše na svetu. „Neću da idem!“ uplakano je viknula. „Mama, tata,
ne terajte me da idem!“
Rejčel je skočila sa stolice i bacila se na žičanu pregradu, prstima očajnički hvatajući
žičanu mrežu. Doroti je pohrlila prema njenim prstima, sklopivši šaku preko ćerkinih
prstiju; Rejčel je prislonila lice na pregradu, a majka ju je ljubila najbolje što je mogla.
Čuvar je potrčao da ih odvoji, samo da bi mu se na put isprečila robusna prilika Henrija
Kalame i zaustavila ga ledenim gnevom u očima. „Pusti ih“, upozorio ga je Henri i, nakon
kratke stanke, čuvar se udaljio i napustio prostoriju.
Henri i Doroti su dodirivali ćerku jedino kako su mogli, kroz žičanu barijeru. Plakali
su s njom i govorili joj da je vole; da će je zauvek voleti; i da će jednog dana, možda, neko
pronaći lek za ma’i pākē i da će se ona ponovo vratiti kući. Rejčel je lice bilo priljubljeno
uz pregradu i Henri je uspeo da progura vrh jednog od svojih debelih prstiju, da je pomazi
po obrazu. „Doći ćemo da te posetimo čim budemo mogli“, obećao je. „I doneću ti novu
lutku, dogovoreno?“
Rejčel je šmrknula i nekako progovorila: „Mogu li da ponesem svoje lutke u
Kalaupapu?“
Henri je klimnuo potvrdno. Posle nekoliko minuta čuvar je odškrinuo vrata i rekao
im da mu je žao, ali da im je vreme isteklo, da ima još porodica koje čekaju na sobu za
posete. Rejčel je vraćena u spavaonicu, gde je jecajući pala u postelju. Fransin ju je tešila,
govoreći joj da će sve biti u redu, da je njen stric Pono čeka i osim toga: „Verovatno ću i
ja ići u Kalaupapu, vrlo brzo. Čekaj me tamo, važi?“ Rejčel se osmehnula i
klimnula glavom, i samo joj je pomisao na Pona i Fransin na Molokaju omogućila da
prespava, sasvim nemirno, čitavu noć.

U decembru, nakon temeljne istrage o zbacivanju monarhije, američki predsednik

Grover Klivland zaključio je da je greška što su američke trupe poslate na havajsko tlo.

43
„Vojna okupacija Honolulua od strane Sjedinjenih Država bila je potpuno neopravdana“,
rekao je predsednik. „Privremena vlada duguje svoje postojanje oružanoj invaziji
Sjedinjenih Država.“
Ali, iako je Klivland pokušao da izblefira zaverenike da predaju vlast i vrate kraljicu
na tron, sve je to bio samo blef. Jedan naoružani bataljon, uz podršku topova sa ratnog
broda Boston, vrlo lako je mogao da porazi snage Privremene vlade i ponovo uspostavi
monarhiju; ali takav bataljon se nikada nije pojavio. Mada su Sjedinjene Države odbile
aneksiju Havaja pod takvim okolnostima, Privremena vlada uskoro je
ambiciozno proglasila „Republiku Havaje“ – sa rečju republika u imenu samo zato što bi
jednog dana Amerika mogla da prihvati svog odbačenog molitelja.
I tako, dok se pripremao da izgubi ćerku koju obožava i žalio za brakom, kom su
bolno nedostajale ljubav i bliskost, Henri Kalama je žalio i za gubitkom sopstvene zemlje,
svog kraljevstva, koje je sada bilo samo kraljevstvo u srcu.

Dva dana posle Božića, Rejčel i nekih tridesetak drugih pacijenata prebačeni su kolima
od Kalihija do luke Honolulu. Nekoliko ih je imalo šezdesetak godina; niko nije bio mlađi
od Rejčel. Neki su sav svoj ovozemaljski imetak držali u otrcanim putničkim torbama,
dok su ostali imali mnogo više stvari u tovarnom delu broda. Henri se postarao da drveni
kovčeg sa Rejčelinim lutkama sigurno bude ukrcan na Mokoli: sam je to uradio. A onda
je sačekao na keju da Doroti, Ben, Kimo i Sara stignu, i nije mu bilo važno što kolege
radnici zure u njega, pitajući se šta radi oko tog broda za leprozne, prljavog parobroda
koji prevozi prljave gubavce na Molokaj?
Kako je luka počela da se vidi u daljini, Rejčel je pokušala da se ohrabri. Gutala je
strah, i kada su kola stala, duboko je udahnula i istupila na kej za drugim pacijentima još
dok je masa sa druge strane drvene barikade počela da ispušta užasne i poznate jauke koje
je Rejčel čula godinama ranije.
Ali u tom kolektivnom jauku, Rejčel je čula neke prepoznatljive glasove, a onda ih je
i ugledala, sa druge strane barijere, mamu, tatu i braću i sestru; i videvši ih, Rejčelina
rešenost je popustila i suze su potekle. Policija je u gomili gurala pacijente dalje,
zabranjujući kontakt sa prijateljima i rođacima. Prvi izgnanici već su poterani uz rampu
na brod. Rejčel, okružena sa svih strana odraslima, jedva je uspevala da vidi porodicu i
odjednom je osetila neizmeran strah; mora da ih vidi poslednji put! Počela je da se
gura između ljudi, boreći se da im priđe bliže. „Pustite me da prođem! Pustite me da
prođem!“, vrištala je, jedva mogavši da pogleda preko barikade od sopstvenih suza; gurala
se i laktala sve dok se nije probila kroz bedeme leproznog mesa i ugledala ih, mamu, tatu,
Bena, Kimu i Saru, naslonjene na drvenu ogradu. Kada su je ugledali, hitro su ispružili
ruke, stali da je pozivaju po imenu, tela sasvim priljubljenih uz barijeru. Gomila je
nastavila da se kreće iza Rejčel i odgurnula ju je napred kao mehur sapunice na plimnom
talasu; pružila je ruke, vrhovima prstiju tek okrznuvši mamin dlan u prolazu, dok ju je
ljudski talas odnosio dalje. Rejčel je taj dodir čuvala u sebi u godinama što su dolazile,

44
sećajući se toplote kože, načina na koji su se majčini veliki prsti skoro sklopili oko
Rejčelinih i očajnička ljubav na njenom licu što joj je bila ukradena.

45
Kameni list

46
 okoli se zatresao dok se zarivao u tri metra visok talas, zapenušana voda se prelivala
preko njegovog pramca i gutala kormilarevu kabinu. Na trenutak, mesec i zvezde
su se pojavili samo kao jarko prelamanje svetla u eksploziji pene; a onda, skoro odmah
nakon što se nebo raščistilo, mali parobrod poleteo je na sledećem talasu koji se kotrljao
pod njim kao lava istisnuta iz pukotine u zemlji.
Unutar brodske kabine, posada i putnici koji su platili prevoz bili su zaštićeni od
hladnoće, vetrovitog pljuska Kajvi kanala, ali isto se ne bi moglo reći za tridesetak
muškaraca, žena i dece, zgurenih u drvenom oboru na krmi, ne previše daleko od slične
ograde koja je čuvala oko dvadesetak grla stoke. Jedan čovek, kome je pozlilo kao i svima,
povraćao je kroz drvene prečke obora. Udari vazduha, preplašeno mukanje stoke i
izmučeni jauci brodskog trupa samo su doprinosili sveopštem haosu.
Rejčel je jedva primećivala sve to, i to ne samo zato što je bila izolovana pritiskom tela
sa svih strana. Nije obraćala previše pažnje ni na to što se paluba pod njom ritala poput
pobesnele mule, ni na smrad izmeta i mokraće koji su izgnanici morali da ispuštaju pod
sebe na mestu na kom su se nalazili. Prosto je otupela, um joj je upio sav strah koji je
mogao, poput sunđera potopljenog u vodu: posle nekog vremena, strah je postajao stalni
hladni pratilac, puki činilac postojanja.
Nije znala kuda ide ni gde je bila; deset sati mogla je da vidi samo zvezdano parče
noćnog neba u obliku luka. Kada je zadremala, sanjala je da se jedva drži za komad
plutajućeg debla, koje pluta sve dalje i dalje od njene porodice; a onda se probudila i
realnost, na jeziv način, ništa bolja od noćne more. Primorala je sebe da ostane budna sve
dok zvezde nisu obrisane poput slova sa table, a jarki mesec postao samo bledunjava senka
samog sebe.
Prvo svetlo je palo na nešto mirnije more, i sada, kroz svetlu jutarnju izmaglicu,
izgnanici su ugledali tlo sa leve strane. Molokaj. To ime nije izgovarano s lakoćom na
ovim ostrvima. Ponekad je zvano „Molokaj moćnih molitelja“, znano vekovima kao dom
moćnih čarobnjaka što su molitvom mogli da oteraju čoveka u smrt i koji su preko mora
mogli da bace ogromne vatrene kugle, ognjene planete destrukcije, na svoje
bespomoćne žrtve. I dan-danas je ostrvo predstavljalo predmet strave i fascinacije; ali iz
nekih sasvim drugih razloga.

47
 Stoka je počela da se smiruje, buka motora je sad bila glasnija od hujanja vetra.
Nekoliko putnika, željnih nežnih obala Mauija, oprezno je ispuzalo iz kabine i stalo
upitno da gleda u prizor pred sobom.
Poluostrvo Kalaupapa bilo je skoro potpuno ravno, trouglastog rta, više u obliku lista,
ispljunuto u more od strane vulkana koji je sada stajao kao istrošeni krater usred tog
trougla. Petnaest kvadratnih kilometara zemlje – suva ravnica, bez drveća, istačkana
smeđim zimzelenim travkama.
A iza ovog kamenog lista nalazile su se zidine zatvora.
Sklupčani izgnanici podigli su glave, upijajući pogledom visoki pali koji se
nezamislivo visoko uzdizao iznad poluostrva: skoro potpuno vertikalna litica, zelena i
gusto pošumljena, pela se preko šest stotina metara u nebo. Vodopadi su se prosipali
poput suza niz njeno lice. Bilo je teško zamisliti i nekog u punoj snazi kako se penje uz
nju, a kamoli nekog ko je bio bolestan i slab. Visoke morske litice pružale su se u visinu
sa obe strane poluostrva i proširivale zidine zatvora na skoro čitavu dužinu severnog dela
Molokaja, i tako gasile skoro svaku nadu u beg. Izgnanici su kolektivno uzdahnuli kad su
uplovili u senku pali-ja, koji je stajao kao sudija pred njima, moćan i konačan. Auve! Avaj!
Svud oko Rejčel ljudi su počeli da ustaju, a njihovo naricanje je odjekivalo u njenim
ušima. I pored straha, Rejčel je osetila blagu radoznalost. Podigla se na noge i povukla
jednog čoveka za nogavicu. „Mogu li i ja da vidim?“
Čovek je prostenjao i podigao je. Odjednom podignuta na njegova ramena, Rejčel je
uzdahnula kad je podigla pogled.
Videla je sve ono što su videli i ostali, ali ne baš sasvim na isti način.
Rejčel je videla bujni zeleni pali kako se vije u nebo – veći od svega što je ikada videla,
lepši od svega što je ikada mogla da zamisli. Osetila je nešto od onog što je osetila povrh
planine Tantalus, ali ovo je bilo nešto više, nešto što se sunovratilo u nju i probilo joj
ljusku otupelosti i straha. Mnogo kasnije će naučiti reč za taj osećaj: grandioznost. Bilo je
neke grandioznosti u pali-ju, koji ju je ispunio strahopoštovanjem i koji ju je dirnuo, i
prvi put u mnogo dana osetila je nešto drugo osim straha i usamljenosti.
Nekoliko stotina metara od obale Mokoli je utrnuo motore i nastavio da jaše na
talasima, na kraju bacivši sidro i otpočevši mukotrpni posao iskrcavanja putnika i stoke.
Stoka je prosto bačena u uskovitlane talase i od nje se očekivalo da pliva do obale, gde su
je okupljali paniolos-i – urođenički kauboji. Tri krave su ipak odlučile da se vrate na Oahu
i potpuno im se izgubio trag.
Ljudski tovar sa parobroda dovezen je do obale u čamcima sa po četiri ili pet putnika
odjednom. Rejčel je bila u trećem čamcu; u daljini je videla grupice belih, zelenih i crvenih
zgrada raštrkanih po kamenitom poluostrvu, poput jarkih korala na kamenitom
morskom dnu. Ali, kako se obala približavala, tako su se približavala i lica onih koji su ih
čekali na obali: jedan čovek kom je lice skoro sasvim bilo prekriveno tumorima, nalik na
mesečevu površinu; jedna žena čija je duboko izbrazdana koža imala grubi sjaj lakirane

48
drvene lutke. Uz svaku osobu normalnog izgleda Rejčel je videla dve druge čija su lica bila
ispucala i čvrsta poput ljuske kukui oraha.
Pa ipak, nije bila uplašena kao što je to bila onog prvog dana u bolnici Kalihi. Svi u
masi, uprkos užasnim oštećenjima tkiva, široko su se osmehivali – čak i oni čija su usta
bila deformisana u nešto što Rejčel nikad ne bi mogla da zamisli kao osmeh – poneka šaka
bez prstiju radosno je mahala putnicima na čamcima. Ta uništena radosna lica nekako su
umanjivala Rejčelin strah, a posebno kad je ugledala jedno koje joj je bilo poznato.
„Striče Pono! Striče Pono!“ Rejčel je radosno mahala, a jedna misao ju je oblila, topla
i utešna kao omiljeno ćebe: ovde ipak nije sama.
Uskoro su talasi počeli da udaraju čamac o pristanišni dok; jedan mornar sa Mokolija
podigao je Rejčel na rđave merdevine, uz koje se brzo uspela. Čim je kratkim nogama
dodirnula tlo, Rejčel je potrčala u stričevo naručje. Pono ju je podigao i povikao: „Ehej,
vidi, to je moja omiljena bratanica! Baš lepo što se srećemo ovde!“ Rejčel je obema rukama
čvrsto zagrlila strica oko vrata i zaplakala od sreće.
Pono joj je obrisao suze, i kad se malo okrenuo, videla je da stoji sa još nekim: jednom
ženom koja je bila visoka kao i sam Pono, u pedesetim, duge prosede kose, s jedinim
vidljivim znakom leproze u vidu zgrčene leve šake.
„Rejčel, ovo je moja prijateljica, Haleola. Ona je kahuna lapa’au – iscelitelj. Razboliš
se, a ona učini da ti bude bolje.“
Rejčel je odmah osetila nekakav spokoj, pribranost kod te žene, nešto sasvim
drugačije u odnosu na mamu, koja je bila mnogo plahovitijeg temperamenta. Haleola se
ljubazno osmehnula i rekla: „Aloha, Rejčel. Tvoj stric mi je pričao o tebi.“
Rejčel nikad pre nije videla kahuna-a. „Ti ozdravljaš bolesne ljude?“
„Pokušavam.“
„Možeš li da učiniš da meni i stricu Ponu bude bolje? Da bismo mogli da odemo
kući?“
Haleola je tužno kazala: „Ne, ne mogu. Žao mi je.“
Ambroz Hačison – pacijent polu-Havajac koji je radio kao glavni nadzornik, drugi
čovek posle glavnog luna-ija, R. V. Majera, koji je živeo „povrh“ Molokaja – došetao je s
otvorenom knjigom u šaci:
„Pono, šta je to sa tobom? Privlačiš samo najlepše wahine.“ Namignuo je Haleoli, a
onda se osmehnuo Rejčel, olovke spremne za pisanje. „A kako je vaše ime, gospođice?“
„Rejčel Kalama“, odgovorio je Pono umesto nje.
„Rejčel Auli Kalama“, ispravila ga je.
„A! Da. Auli“, rekao je Pono, a onda promrmljao sebi u bradu: „Koliko god ti to
dobrog donelo.“
„A imaš koliko godina... Dvadeset osam? Dvadeset devet?“
Ovo je izmamilo smeh i prekorni odgovor: „Sedam!“

49
 „Moja bratanica“, izgovorio je Pono ponosno. „Došla je da živi sa stricem!“
Rejčel je slučajno opazila prvi istovar – kutije, sanduke, torbe – koji su iznosili na
obalu i dečje uspaničeno uzviknula: „Moje lutke! Trebaju mi moje lutke!“
„Uzećemo ih, Auli“, rekla je Haleola, a to što ju je pozvala po imenu je donekle
obradovalo Rejčel. Ambroz se izvinio što mora da dočeka ostale pridošlice, a deset minuta
kasnije Rejčelin drveni kovčeg podignut je iz čamca i spušten na tlo. Zbog Ponovog
hramanja i Haleoline skupljene šake, potrajalo je dok su ga odneli do Haleolinih starih
kola; ali vrlo brzo je Rejčel sedela šćućurena pored strica i uživala u poznatoj toplini i
mirisu, dok je Haleola, za uzdama, sprovodila kola kroz uske ulice Kalaupape. Grad je
izgledao kao i bilo koje malo selo na ostrvu: jedna prodavnica robe široke potrošnje,
mesara, nekoliko crkava, pa čak i jedna Hrišćansko udruženje mladih. Drvene kuće su sve
odreda bile lepo okrečene, mnoge oivičene malim baštama taroa i drugog povrća. Ali, kad
je Haleola skrenula na širi put, onaj koji je naizgled vodio od naselja, Rejčel je
nervozno pitala strica: „Zašto odlazimo?“
„O, ovo je Kalaupapa. Ja živim u Kalavaou.“
„Kada je vlada počela da šalje ljude ovamo“, objasnila joj je Haleola, „naselje je bilo
sa druge strane poluostrva. Nekad su mislili da je hladno vreme dobro za ljude sa gubom,
a od Kalavaoa na Molokaju ne možeš pronaći hladnije mesto! Osim što ispada da hladno
vreme nije dobro po nas, u stvari – od njega se još više razbolimo... Tako da ćemo se,
kada nam vlada otkupi svu preostalu zemlju ovde, svi preseliti u Kalaupapu.“
Rejčel je laknulo. „Koliko dugo ste ovde?“
„Dugo. Od 1870. godine. Moj muž, Kio, bio je gubavac, a ja sam došla da se brinem
o njemu. Do vremena kad je umro, i ja sam se razbolela.“
„Ovde je lepše nego što u Kalihiju kažu da će biti“, iznenađeno je primetila Rejčel.
„O, nije uvek bilo tako lepo! Kad smo Kio i ja došli, parobrod nas je iskrcao u
Kalaupapi, pa smo do Kalavaoa morali da pešačimo pet kilometara po kiši. Trideset
bolesnih, izgladnelih, umornih ljudi, a morali smo da pešačimo! Kio je rekao: ’Kako
uviđavno od njih što su primetili da nam treba vežba!“ Nasmejala se setno. „Kio je bio
baš zabavan čovek.“
Pono je prošaputao: „Za razliku od mene“, a Rejčel se nasmejala.
„Kad smo stigli u Kalavao, rekli su nam da za nas nema mesta – morali smo da
podignemo sopstvene kuće od trave. I sve dok nisu stigle prve zalihe poi-ja i mesa, jeli
smo divlje banane, grašak, pa čak i korenje paprati.“
Uspaničena, Rejčel je pitala: „Hoću li i ja morati da jedem korenje?“
Haleola se nasmejala i uverila je da neće.
Nije ispričala Rejčel kako je protekao ostatak tog prvog dana: kako su u Kalavaou
prošli pored čoveka što je na glavi nosio maramu i gurao kolica puna nekakvih krpa. Ali
nešto u načinu na koji su se krpe drmusale dok su kolica poskakivala nateralo je Haleolu
da zastane i osvrne se. Na pragu minijaturne kolibe, čovek je preturio kolica i istresao

50
tovar: ne krpe, već čoveka u dronjcima koji je stenjao dok se kotrljao kroz vrata! Kad
je Haleola pritrčala, želeći da zna šta se događa, čovek s maramom je samo slegnuo
ramenima i rekao: „To je kraj života.“ Ovde su najbolesniji ljudi bili odbacivani i
ostavljeni da umru – bez ičijeg nadzora i u prljavštini. Ležeći u sopstvenoj nečisti, bez
ćebadi, hrane i vode, u prostoriji bez prozora, zagušljivoj od smrada njihovih rana.
Ne, Rejčel neće ništa saznati o tome.
„Imaš li ti keiki-je?“ devojčica je zainteresovano pitala.
Haleola je klimnula potvrdno. „Tri dečaka. Lika, Kanu i Lona. Svi su odrasli i imaju
svoju decu.“
„Mogu li da se igram s njihovim keiki-jima?“
„Oni nisu ovde, Rejčel. Kod kuće su, na Mauiju. Nisam videla moje dečake dvadeset
tri godine.“
Rejčel je jedva mogla da shvati protok vremena, a kamoli sve ovo ostalo. „Nisi?“
„Dolazak na Kalaupapu je veoma skup, Auli. Treba da se plati parobrodska karta, a
posetioci moraju da donesu svoju hranu da im potraje dve sedmice. To je mnogo više
nego što siromašne porodice sebi mogu da priušte.“
„Ali zar ti ne nedostaju tvoji dečaci?“, pitala je Rejčel.
„Da“, blago je odvratila Haleola. „Veoma mi nedostaju.“
Kalavao je bio primetno stariji od bratskog sela na zapadnoj obali, ali iako su drvene
kolibe delovale trošno, njihovi stanovnici – od kojih su mnogi bili izobličeni – sedeli su
ispred, igrali karte ili radili u baštama kao što su to ljudi radili i u ruralnim naseobinama
na Havajima. Ponova kuća je bila koliba plantažnog tipa s jednom prostorijom, još manja
od one u kojoj je njegova porodica živela u Vajmanalu. Rejčel je umirala od gladi posle
dugog putovanja, pa je Haleola skuvala večeru usred dana i pogostili su se ribom sa roštilja
i pečenim kokosom. Stric Pono se šalio i pevao (nečuveno falš) i prvi put posle ko zna
koliko dana Rejčel se osećala sigurnom i relativno srećnom. Ali, dok se strah koji ju je
držao budnu povlačio, iscrpljenost ju je savladavala i, pre nego što je došlo šest
sati, Haleola joj je rekla da je možda došlo vreme za postelju.
Kad je Rejčel počela da pretura po svom kovčegu za posteljinom, opipala je nešto
neočekivano. Izvukla je lutku koju nikad pre nije videla: rukom izrađenu devojčicu
okruglog lica i duge crne kose, u tamnozelenoj haljini sa dugom kapa suknjom. Oko vrata
je imala tananu lei ogrlicu sa minijaturnim školjkama, a spreda je imala ispisanu poruku:
Volim te, tata.
Rejčel je bila oduševljena, ali, dok je gledala novu lutku, rastužila se što je sad njen
dom jedno od onih dalekih mesta preko mora. Ušuškala je malenu wahine pod ćebe sa
sobom, zagrlivši je poput nekog sećanja, i istog trena zaspala.
Haleola je primetila nežnost u Ponovim očima dok je bolje pokrivao bratanicu.
„Veoma je slatka, tvoja Rejčel.“

51
 Pono je klimnuo. Haleola je primetila čežnju koju je ovo dete probudilo u njemu:
„Jesi li se ti čuo sa njima? Svojim keiki-jima?“
Odmahnuo je glavom. „Ne skoro. Majka im ne piše baš najbolje, to znaš.“ Uvele je
bila „njihova majka“, nikad „Margaret“, nakon razvoda. Kao da je izgovaranje njenog
imena bila privilegija koju više nije zasluživao.
Složili su se da bi najbolje bilo da svako spava u svom domu, pa je, posle poljupca za
laku noć, Haleola krenula u kratku šetnju do svoje kolibe. Ovde nije bilo zalaska sunca, u
dugačkoj senci pali; u tri sata posle podne sunce je nestajalo iza vrha zapadne litice i
ostavljalo ono malo toplote koju je pozajmljivalo Kalavaou. Osvetljeno uljanim lampama
i bakljama, selo je delovalo još udaljenije i napuštenije nego preko dana; pali je bio
skoro nevidljiv u pomrčini, poput dubokog zdenca pomrčine sa svih strana. Dok je
koračala, Haleola je čula kako veče dolazi u Kalavao: dok je topli vazduh nailazio na toplo
tlo, vetar se uzdizao uz pali, zbog čega su podne daske škripale, prozori se tresli i terali
konzerve da klepeću, a prazne flaše da zveckaju. Da nije slušala ove zvuke svake večeri u
poslednje dvadeset tri godine, Haleola bi pomislila da ih ne izaziva vetar već
prolazak huaka’i-pó-a po goleti – avetinjske procesije mrtvih poglavica i ratnika koji su
marširali po ovom mrtvačkom terenu prema mestu na obali gde im duše preskaču u drugi
svet.
Noć je donosila i druge zvuke u Kalavao: bučan smeh muškaraca i žena koji su
konzumirali ilegalnu brlju, a iza zatvorenih vrata zvuke apetita i žeđi, želje i konzumacije.
Zvuke ljudi koje tela izdaju, ali ih bar u ovom jednom neće izdati.
Kad je stigla do svoje kuće, Haleola je zastala i pogledala staru uljanu lampu koja je
gorela u Ponovoj kolibi. Pomislila je na Rejčel, na večeru što joj je spremila i zajednički
smeh, i osetila se kao da se vratila u dane kada su joj sinovi bili mali, a mlada porodica
pripremala ribu ulovljenu na obalama Mauija. Bio je to osećaj koji nije ni sanjala da će
ponovo iskusiti. Osmeh ove male devojčice doneo joj je nešto staro i nešto novo,
nešto izgubljeno i nemoguće. Gledala je tako sve dok uljana lampa u Ponovoj kući nije
ugašena i dok nije uhvatila sebe kako se raduje sutrašnjici.

Haleola je ustala u zoru da otpočne jutarnje posete prijateljima i komšijama kojima je bila
potrebna. Gospođa Poaku bila je previše ukočena od neuritisa da bi radila u bašti, pa joj
je Haleola izvadila nekoliko taroa i slatkog krompira, a onda joj utrljala melem od lista
guajave u bolne zglobove. Astma Harijet Ču znatno se popravila otkako je uzela lekovitu
biljku koje na Molokaju stvarno ima u izobilju. Hose Domingez je imao
visoku temperaturu; Haleola mu je dala malo semenki tamarinda da mu
spusti temperaturu i nasekla malo awa korena da mu pomogne da zaspi, ali, nažalost, nije
gajila previše nade u oporavak. Nekoliko pacijenata je umrlo od same lepre – većina,
oslabljena bolešću, bila je lak plen za druge bolesti poput dizenterije ili upale pluća.
Haleola je ovakve zadatke obavljala i pre nego što je Odbor za zdravlje odlučio da zaposli
– trinaest godina nakon uspostavljanja naseobine – redovnog lekara. Ali onda, kao i

52
sada, ona čije je ime značilo „kuća života“, često je bila potpuno bespomoćna u ovoj kući
smrti.
Kasnije, dok su Pono i Rejčel i ona sedeli na stepenicama Ponove kuće i uživali u
doručku od jaja i poi-ja, Haleola je podigla glavu i ugledala Ambroza Hačisona kako
prilazi kući – zajedno s njim i jednu od časnih sestara katoličkih Milosrdnih sestara.
Haleola je dovoljno dugo poznavala Ambroza i prepoznala je na njegovom licu da
mu je neprijatno. Sestra je bila mlada, tanane crte lica bile su joj uokvirene crno-belim
velom; izrazom lica, kako se činilo Haleoli, svim silama je pokušavala da bude pozitivna,
ali nešto baš i nije uspevala u tome.
„Dobro jutro, Haleola. Pono.“ Ambroz se osmehnuo Rejčel, ali Haleola je odmah
prepoznala uznemirenost iza osmeha. „Jesi li... dobro spavala, Rejčel?“
Rejčel je klimnula potvrdno, previše zauzeta jedenjem poi-ja da bi bilo kako drugačije
reagovala.
„Pono, Haleola, ovo je časna sestra Meri Ketrin, iz reda Svetog Franje. Sestro, ovo su
Kapono Kalama, njegova bratanica Rejčel i Haleola Nua.“
Časna sestra se osmehnula naizgled iskreno srdačno. „Aloha, Rejčel. Dobro došla na
Molokaj.“
Rejčel, i dalje žvaćući, promrmljala je zdravo kroz zalogaj. Sestra Ketrin se nasmejala
kao devojčica. Nije joj moglo biti više od dvadeset dve godine.
„Pono, žao mi je zbog ovog, ali...“ uzdahnuo je Ambroz. „Bojim se da ćemo morati
da povedemo Rejčel sa nama.“
Pono ovo nije baš dobro razumeo. „Kako to mislite? Kuda?“
„U Biskupski dom. Moraće tamo da ostane, Pono; ne može da živi s tobom.“
Pono je poskočio kao oparen, netremice fiksirajući Ambroza. „Malo sutra! Ona je
moja bratanica!“
Rejčel je spustila hranu i uznemireno počela da sluša povišene glasove.
Ambroz je rekao: „Sestre više vole da sve devojke mlađe od šesnaest godina budu pod
njihovim nadzorom, u Biskupskom domu.“
„Zbog sopstvene zaštite“, dodala je sestra Ketrin, ali ovo je samo raspalilo Pona još
više: „Brat me je zamolio da pazim na nju!“ viknuo je, a sestra se trgnula, zaćutavši istog
trenutka.
Sad je Rejčel počela da plače i Haleola je čučnula da je zagrli. Pono je zurio u
Ambroza. „Jesi li srećan? Možda bi mogao da joj se prikradeš s leđa i kažeš ’bu’? Da,
pogledaj je, nije dovoljno preplašena!“
„Prokletstvo, Pono, ja ne...“
„Ambroze, sigurno je u pitanju nekakva greška.“ Ton Haleolinog glasa je bio miran i
pomirljiv. „Zašto ne bismo otišli da porazgovaramo sa časnom majkom Merijen?“

53
 Sigurno nije tvrdoglavija, Haleola je rekla u sebi setivši se nekih ranijih vremena na
ostrvu, od onog starog konja Damjana.

Kalavao iz 1879. nije se mnogo promenio u odnosu na selo u koje su Haleola i njen
suprug, Kio, došli pre devet godina. Život je i dalje bio težak. Havajska vlada je svakom
stanovniku davala dovoljno za ishranu, ali isporuke hrane iz Honolulua zavisile su od
vremena i često su ih odlagale oluje ili visoka plima. Ovozemaljski imetak prosečnog
pacijenta sastojao se uglavnom od ćebeta, po jednog lonca i tiganja, jednog noža, kašike
i uljne lampe. I mada su sada stajale četiri crkve na poluostrvu, i dalje je bilo mnogo
izgnanika čiji je jedini kredo bio „Na ovom mestu nema zakona“ – zaboravili su svaki
oblik civilizovanog ponašanja zato što je civilizacija zaboravila njih. Zašto bi se plašili
odmazde za krađu i silovanja, kada ne postoji gora kazna od one na koju su već osuđeni?
A tu je bio i „šašavi kokošinjac“.
Trošna trščana kuća na obodu gradića bila je i svačiji i ničiji dom – mesto za ples,
opijanje i gubljenje samog sebe u trenutku, jer u Kalavaou, trenuci su bili jedino na šta je
čovek mogao da se osloni. Vatra je divljala ispred kuće dok su žene oko nje plesale hula
ples: ne pristojan što se igrao pred kraljevima i kraljicama, već divlje pomaman ples koji
je krasilo divlje zibanje bokova.
U tim davnim danima, Haleola bi sve to ponekad gledala iz daljine, zaklonjena iza
drveta pandanusa. Nije imala želju da se pridruži, da pije pivo iz drvenih posuda, ili da
trpi grube šake pijanih muškaraca na svom telu. Došla je zbog hula plesa, i zbog molitve,
koje su pre svih događaja izgovarane unutar kuće, iza improvizovanog oltara:

Napraviću venac, Lako, za tebe!

Usliši našu molitvu, jer je za život;
Naša molitva tebi jeste za život.

Koliko Havajaca ovih dana uopšte zna za boginju zaštitnicu hula i njena dva lica,
nežnu Laku i zlu Kapu? Pa ipak, u egzilu, ovi ljudi su igrali Laki, okretali su joj svoja
oštećena lica, dok su dvoprsti muzičari magično izvlačili ritmove iz ručno pravljenih
bubnjeva. Toliko glasni su bili ti ritmovi da Haleola uopšte nije čula zvuke kopita sve dok
joj se nisu skoro sasvim približili. Jedan crni konj je progalopirao pored nje i Haleoli se
srce spustilo u pete kada je videla da jahač snažno povlači uzde i zaustavlja konja.
Otac Žozef Damjan de Vester, tridesetdevetogodišnjak, zapanjujuće snažan, hitro je
sjahao zgrabivši štap koji je bio privezan za sedlo. Ugegao se u gužvu ispred šašavog
kokošinjca, vitlajući štapom kao mačem i rasterujući okupljene mangupe.
„Pau ija! Završavajte s tim!“ Dežmekast čovek, širokog lica, s ravnom mitrom na glavi
štapom je snažno udario čoveka koji je blokirao ulaz, a onda uleteo unutra. „Idite kući!“,
naredio je na ispravnom ali skoro nerazumljivom havajskom. Štapom je vitlao okolo,

54
prevrćući krčage s pivom. „Jeste li vi ljudi ili životinje? Bog ne sudi zverima jer one ne
znaju šta čine, ali božji sud će sustići tebe, i tebe, i tebe!“ Većina nevaljalaca je pobegla, a
nekoliko nesrećnijih osetilo je ujed Damjanovog štapa po leđima ili zadnjici. Sveštenik je
prišao Lakinom oltaru, spustio štap na oltar prekriven maile lozom i smrskao ga u
komade.
Haleolu je zbunio ovaj čovek – videla ga je ranije istog dana kako seče grede pored
skela za novu spavaonicu za siročiće Kalavaoa. Ovaj „Kamijano“, kako su ga zvali, gradio
je kuće za bolesne, previjao im rane i tešio one na umoru. Šta ga drži ovde na Molokaju,
iz godine u godinu, zdravog belca koji se stara za leprozne? I zašto ga pogađa to što ljudi
na svom putu prema grobu piju pivo i plešu hula ples?
Haleola se zgađeno okrenula i pridružila nezadovoljnim nevaljalcima, u povratku u
Kalavao.
Kio se upravo budio kad je došla kući i pri jutarnjem svetlu videla je promene koje su
mu vreme i bolest doneli, i odmah se rastužila. Njegovo telo, nekada snažno i gipko, sada
je bilo krhko i slabo; njegovo lice, uvek više nežno nego lepo, sada je bilo uništeno od ma’i
pākē-a, a usta nisu bila ništa više od posekotine na pojedenom mesu lica, sa kog mu je
bolest skinula nekada vragolast osmeh. Kio je nekada bio pravi nasmejani
vragolan, zavodnik. Njenim roditeljima nije se dopao, smatrali su da zaslužuje boljeg, ali
ona je znala da nigde neće naći boljeg supruga od Kioija. Pošto je mladi vragolan postao
uspešni trgovac i posvećeni otac, uživala je da podseća roditelje kako je bila u pravu.
I pored svega, Kio je i dalje umeo da se smeje glasom. „Pa, sigurno je bila divlja noć
u šašavom kokošinjcu“, rekao je zabavljen. „Jesi li igrala hula ples?“
„O, da. Bila sam bestidna. Muškarci nisu mogli da skinu pogled s mene, tako sam se
uvijala i bila sam prelepa.“
Nasmejala se, ali Kio nije. Samo je kazao: „Jesi. Ti si prelepa“, i zbog ljubavi u
njegovom glasu umalo nije zaplakala.
Za doručkom, hranila je supruga šakama, hvatajući poi sa dva prsta. Uništene ivice
njegovih usta skupljale su se oko njenih prstiju, a jezik je lizao pastu.
Ali između zalogaja je bio neuobičajeno ćutljiv, i kada je završio, rekao je prilično
ravno: „Prošle noći čuo sam bubnjeve noćnih šetača.“
Haleola se nasmejala da bi rasterala strah probuđen u njoj: „Čuo si bubnjeve iz
šašavog kokošinjca, blesavi starče.“
Ali Kio je samo odmahnuo glavom.
„Video sam njihove baklje u daljini. Čuo sam njihove bubnjeve“, uporan je bio.
Dodao je tiho: „Čujem ih svake noći, poslednjih nedelju dana.“
Podigao je patrljak od svoje ruke do njenog obraza. „Volim te, ženo moja. Žao mi je
što nisam dovoljno jak da se oduprem ovoj bolesti. Žao mi je što sam te doveo ovamo.“
Uhvatila ga je za šake. „Prestani. Ja sam kahuna i kažem da si dobro.“

55
 Kio se nasmejao, ali čitave večeri je imao temperaturu, naizmenično se znojio i tresao
od hladnoće. Pošto seme tamarinda nije uspelo da mu spusti temperaturu, Haleola je
pokušala sa sokom od drveta hibiskusa; ali Kiova koža je i dalje gorela.
U očaju je potražila novog lekara, doktora Emersona, koji je došao s njom do kuće,
ali je odbio da u nju uđe, već je ostao na vratima i iz daljine pregledao Kioa. Dao joj je
nešto što se zvalo salicilna kiselina, ali ni to mu nije pomoglo.
Kio je bio polusvestan i ona ga je držala, govorila mu koliko ga voli, kada se na vratima
pojavila jedna figura – pokucala je, po haole običaju, na dovratak.
Iznenadila se kada je ugledala sveštenika Kamijana.
„Smem li da uđem?“, pitao je na havajskom.
„Moj suprug je jako bolestan.“
„Znam“, potvrdio je Damjan. „Da li bi želeo... da se pričesti?“
„Mi nismo hrišćani.“
„Nikad nije kasno pristupiti bogu. Mogu odmah da ga krstim, pre...“
„Ne, hvala vam“, hladno je odvratila Haleola.
Sveštenik je kročio unutra. Glasom je odavao sve veću odvažnost. „Zbog svog
supruga, razmislite. Želite li da mu uskratite radosti raja?“
Haleola ga je ignorisala. Damjanov glas je postao još oštriji. „Želite li da ga osudite na
večni pakao?“, pitao je. „Trenutak u paklu u sebi krije hiljadu muka. Da li to želite za
supruga – večnu patnju? Jer nemojte se zanositi“, ovde je potpuno zagrmeo glasom, „da
je upravo to ono što ga čeka ako umre kao grešnik!“
Nešto ledeno i gnevno otrglo se kontroli u Haleoli.
„Moj suprug je dobar čovek!“, povikala je podjednako gromovito kao i Damjan.
„Pošten, brižan, pristojan čovek! Podario mi je tri prelepa sina – bdeo je nad nama – nikad
nije dozvolio da budemo gladni i bez krova nad glavom! A sad vi kažete da je ’grešnik’,
da će goreti na nekom užasnom mestu doveka, usuđujete se da mi to kažete?
Ako je to vaš bog, oče Kamijano, vaš Jehova, koji je spreman da osudi brižnog i
nežnog čoveka na pakao zbog greha što nije verovao u njega – onda ću rado sa mojim
Kiom u pakao, kao što sam s njim došla u ovaj, i zajedno ćemo pljunuti na vašeg boga i
njegov raj!“
Zdušno je pljunula pod njegova stopala i prvi put u svom svešteničkom životu
Damjan je ostao bez reči.
„Odlazite iz našeg doma! Ostavite mog supruga da umre na miru!“
Damjan ju je gledao netremice i iskreno, samo jednom je klimnuo glavom, a onda
učinio ono što mu je rekla.
Kio je umro za sat vremena.
Haleola je pripremila njegovo telo za sahranu na tradicionalan način, umotavši ga u
slojeve kapa tkanine, a onda iskopala grob iza njihove kuće. Spustila je u raku pečeni

56
svinjski but, koji je Kio toliko voleo, kao i nekoliko komada odeće; a onda je stala da
priziva pretke: „Haku, Ano, ’eja mai kou mamo, Kiohi.“ (Haku, Ano, ovo je vaš potomak,
Kioi.) Nežno je spustila umotano Kiovo telo u raku, glave okrenute ka istoku, i rekla:
„Kio, ovde se rastajemo. Idi; ali ako želiš da se vratiš, ovde ti je hrana, ovde je i odeća.
Vrati se i znaj da si uvek dobrodošao u moje srce.“
Zatrpala je raku, spalila mali komad sandalovine i izgovorila poslednju molitvu:
„Aloha wale, e Kio, kāua, auwē.“ (Beskrajna ljubav, o, Kioi, među nama, avaj.)
Te noći nije mogla da spava i izašla je da udahne vazduh slatkast od mirisa voća
pandanusa koje je raslo blizu pali-ja. Na ivici litice pogledala je dole u zapenušane talase
koji su se razbijali o oštre stene, kao što je uvek bio slučaj u Kalavaou: nikad to nije bio
nežni susret tla i mora, već uvek bučni tresak, kao u nemirnom snu.
Začula je korake iza leđa i sekundu kasnije čula kako neko govori prostim havajskim:
„Moje saučešće. Zbog vašeg supruga.“
Okrenula se. Damjanov glas više nije preteće grmeo, već je bio blag i potčinjen.
„Sigurno je bio dobar čovek kad je bio toliko voljen.“
Gromoglasni sveštenik je nestao, a umesto njega stajao je graditelj sirotišta. „Morate
da razumete“, rekao je. „Hrišćanstvo je jevanđeljska religija. Naša je dužnost da širimo
njenu slavu. Ako bih dozvolio da neko umre bez pokajanja, to bi bilo kao da sam video
čoveka zatočenog u zapaljenoj kući i nisam uložio nikakav napor da ga spasem.“
Haleola je odmahnula glavom. „Vaša religija zagovara samo nesreću i bedu. Naša ima
vremena za igru i radosti. Kako je to napredak?“
Na svoje iznenađenje, Damjan se nasmejao – veoma toplim, ljudskim smehom. „Pa,
nisu u mojoj religiji samo beda i greh“, kazao je, „vi o njoj znate samo iz moje priče o vatri
i sumporu i shvatam zašto tako mislite.“
Ne želeći da joj se svidi ovaj čovek, Haleola je oštro rekla: „Došli ste ovamo da nam
pokažete koliko grešimo. Tretirate nas kao decu.“
Ponovo se nasmejao.
„Ali vi jeste moja deca!“, izgovorio je radosno. „Da sam ostao da služim u svom
rodnom Tremelu, tamošnja pastva bi takođe bila moja deca.“ Osmehnuo se. „Zašto
mislite da nas zovu oče?“
Haleola je uzdahnula. Skoro da joj se više dopadao onaj pompezni, pravdoljubivi
Kamijano – s njim je bar mogla da pobedi u ovoj raspravi. Pažljivo ga je pogledala u lice,
tražeći neke znake kojima bi mogla da odgonetne kakav je čovek u pitanju. „Došla sam
ovamo da budem kōkua suprugu; nisam mogla da učinim ništa drugo. Ali zašto ste vi
došli?“
„Isto kao i ti. Da budem kōkua.“
„I da spasete naše sirote izgubljene duše?“
Slegnuo je ramenima. „Ja sam praktičan čovek, Haleola. Istina je, želim da spasem
duše. Ali jadna je to crkva koja brine samo o tome šta se događa duši nakon što napusti

57
ovaj život. Ako mogu da pružim nekakvu utehu, nekakvo olakšanje u životu za one koji
svakog časa mogu da ga izgube, kako da se oduprem želji da pomognem?“
„Zar se ne plašite?“ pitala je, „da ćete i sami postati leprozni?“
Damjan je zastao, a onda odgovorio tiho: „Ponekad mislim da to već jesam.“ Dodao
je: „Ali ako Bog odabere da delim teret lepre sa svojom decom, onda ću to s radošću
prihvatiti. Šta god da Bog uradi, dobro je urađeno.“
Posle nekoliko trenutaka, Damjan se s poštovanjem naklonio i otišao. Gledala je za
njim, a onda se ponovo okrenula ka moru. Daleko dole na obali videla je treperenje baklji,
čula udaljene zvuke bubnjeva koje je doneo vetar. To je verovatno bila lomača kod
šašavog kokošinjca, hula bubnjevi što se oglašavaju; ali Haleola je ipak verovala da su to
noćni šetači, koji su došli da odvedu Kija u pō, svet iza ovog sveta. „Vrati se“, rekla mu je
lagano u vetar, „ako ti je do toga.“ Ali nije to učinio.

Četrnaest godina kasnije, jedan vitki čovek, podjednako vragolastog osmeha, došao je u
Kalaupapu, štap zabadajući u tvrdo tlo dok je šepao uz stenoviti nasip. Stigavši do vrha,
ispravio se, osvrnuo i zabio vrh štapa u zemlju kao da postavlja zastavu, pa je objavio:
„Prisvajam ovu zemlju u svoje ime i ovim proglašavam sebe privremenim vladarom!“
Svi na nasipu – uključujući i Ambroza Hačisona — nasmejali su se. Čovek je
Ambrozu saopštio svoje ime, Kapono Kalama: „Ali možete me zvati predsednik Pono.“
Ambroz se nasmejao. „Imate li gde da odsednete, gospodine predsedniče?“
Pono je rekao: „Molim, pa mislio sam da ću prosto zauzeti vašu kuću.“
Haleola se nasmejala sad kad se toga setila. I dalje je zurila u Pona, misleći na sličnosti
sa Kiom i razlike među njima, kada su Ambrozova kola došla do Biskupskog doma.
Samostan Svete Elizabete, skromna prizemna bela zgrada sa zelenim kapcima, bio je dom
franjevačkom sestrinstvu. Iza zgrade nalazile su se četiri lepe, belo okrečene kolibe, među
kojima su dve služile kao spavaonica za leprozne devojke – od kojih je većina, odevena
u identične haljine boje vina, igrala nožnu varijantu bejzbola na travnjaku. Brzo su
okružile kola, radosne što će upoznati novopridošlu devojčicu. Sestra Ketrin je predložila
da se Rejčel igra s njima dok Pono i Haleola porazgovaraju sa majkom Merijen. Dok je
Rejčel šutirala loptu tamo-amo sa ostalim devojčicama, pod budnim Ketrininim okom,
jedna časna sestra – starija i primetno manje prijateljski raspoložena – odvela je Pona i
Haleolu do samostana. Nisu mogli da uđu, naravno, ali sestra im je pokazala stolice na
travnjaku i sto, gde im se ubrzo pridružila časna majka Merijen Koup – sitna, lepuškasta
žena iskrenog osmeha. Okrenula se časnoj sestri koja ih je dovela. „Sestro Viktor, da li
biste doneli malo čaja i meda za naše goste?“
Sestra Viktor, to je svima bilo očigledno, uopšte nije bila zadovoljna zbog ovog
zahteva; zlovoljno se naklonila časnoj majci, a onda nestala, gunđajući, u unutrašnjosti
samostana.

58
 Majka Merijen nije gubila vreme i odmah je prešla na stvar. „Pošto ste ovde manje
od godinu dana, gospodine Kalama, možda niste svesni da je nama u Svetoj Elizabeti
poveren zadatak da čuvamo sve leprozne devojčice do sedamnaeste godine, a brat Daton
se stara o dečacima.
„Gospođo Nua, koliko znam, vi ste u naselju skoro od samog početka. Sigurno ste
videli šta se događa deci u Kalavaou – prinuđena su na ropstvo, prostituciju, zlostavljana
su i nad njima se vrši nasilje...“
„Kalavao je drugačije mesto nego što je to bilo pre dvadeset godina“, primetila je
Haleola.
„Nije dovoljno drugačije, bojim se. Muškarci i žene i dalje peku i piju velike količine
alkohola. Užasna hula se i dalje igra, a promiskuitet nije, avaj, izašao iz mode.“
Baš tada se sestra Viktor vratila sa poslužavnikom i tri šolje, teglicom meda i
čajnikom. Napola je spustila, a napola bacila poslužavnik na sto, ozbiljno zaljuljavši
čajnik.
„Čaj“, odsečno je rekla sestra Viktor, a onda se okrenula i ponovo se izgubila u
samostanu.
Majka Merijen se neznatno trgnula. „Izvinite zbog sestre Viktor. Nije baš sva svoja
nekih...“ Žalosno uzdahnuvši, dodala je: „Evo biće dve godine.“
Svima je sipala čaj – njihove šolje su bile drugačije od njene, bez sumnje samo za
leprozne – a onda podigla list papira koji je donela sa sobom. „Možda će vam ovo pomoći,
gospodine Kalama, čitate li engleski?“
Pono je kruto klimnuo glavom i uzeo papir. Povrh stranice nalazila su se Pravila i
propisi Biskupskog doma; prvi pasus je glasio:

„Biskupski dom“ je ustanovljen za devojke svih uzrasta i nezaštićene žene, udate

ili ne, koje su, obolevši od lepre, zanemoćale i nemaju rođake u naseobini koji bi
mogli propisno da se o njima staraju.

Kaluđerica mu je pokazala treći pasus, da mu pomogne.

Obavezno je da devojčice mlađe od šesnaest godina koje dođu u naseobinu budu

primljene u dom, osim ako imaju roditelje, bliske srodnike, ili staratelje u
naseobini koji su kompetentni i koji će se propisno starati o njima.

„Aha!“, rekao je Pono, uhvativši priliku da pokaže svoj dokument. „Onda, sve je
savršeno jasno! Moj brat Henri zamolio me je da se staram o njoj. Želeo je da ona živi sa
mnom. Evo ovde, vidite šta piše?“
Časna majka je pogledala Henrijevo pismo. „Da, vidim.“

59
 „Meni se čini“, rekla je Haleola, „da ovo pismo čini Pona Rejčelinim starateljem.“
„Da“, priznala je majka, „to jasno jeste namera njenog oca. Međutim, kao što vidite,
pravila jasno zahtevaju ’srodnike ili staratelje... koji su kompetentni i koji će se propisno
brinuti o njima’.“
Pono se istog trena narogušio zbog ove izjave. „Smatrate da se neću starati za
bratanicu? Da sam previše bolestan?“
„Gospodine Kalama, sigurna sam da volite Rejčel. Ali, koliko god je voleli i želeli da
je zaštitite, možete li svakog trenutka tokom dana da je držite na oku? Možete li da
garantujete da nikakav zli čovek neće nasrnuti na nju dok se bude igrala pored pali-ja?
Ovde bi bila zaštićena od svega toga. Odvajanjem od svakodnevnog kontakta sa
nemoralom i paganstvom spašavamo i njeno telo i dušu.“
I eto je: Kamijanova omiljena reč. Misli na mene, shvatila je Haleola. Ne samo na to
ko sam već...
„Pod nemoralom“, rekla je, „mislite li na Pona i mene?“
Majka Merijen izgledala je iskreno razočarano. „Izvinite“, kazala je. „Ali činjenica
jeste da ste vi, gospodine Kalama, oženjen čovek. I trenutno živite u nečasnoj zajednici sa
ženom koja nije vaša supruga. To nije, potpuno iskreno govoreći, ona vrsta moralnog
uticaja koji bih nazvala propisnim i kompetentnim za Rejčelino odrastanje. I loše bih
obavljala svoju dužnost ako bih dozvolila da Rejčel živi pod takvim uticajem.“
„Moja žena se razvela od mene!“ prasnuo je Pono. „Ja tu nisam imao nikakvo pravo
glasa!“
„Crkva“, podsetila ga je, „ne priznaje razvod.“
Haleola je progovorila, pažljivo birajući reči:
„Da li se pitate, sestro, zašto toliko mnogo njih u Kalavaou živi... u ’nečasnoj
zajednici’? Nije to teško shvatiti. Žena oseti muškarca u sebi i oseti se živom. Akt u koji
se zajedno upuštaju je onaj iz kog se rađa sav život, i zbog tog trenutka mogu da se osete
da žive, a ne da umiru.“ Pogledala je časnu sestru pravo u oči. „Da li i to želite da nam
oduzmete, sestro? Kao i sve ostalo što ste nam oduzeli?“
Majci Merijen su se zarumeneli obrazi od stida, ali nije izgubila pribranost.
„Bog vam nije oduzet“, odgovorila je ravno. „Zaboravljajući zadovoljstva ovog sveta,
obezbeđujete sebi radosti sledećeg.“
Glas joj nije bio oštar; bio je čak blag na neki način. Pono, osetivši tvrdoglavost časne
sestre, reče: „Mogu li bar da posetim bratanicu povremeno?“
„Naravno. Možete da je posetite kad god želite.“
Osmehnula se i ustala, očigledno završivši razgovor. Dok je Haleola odlazila sa
Ponom, već je odlučila da mu pomogne da napiše pismo Odboru za zdravlje i ospori
samostanu pravo na njegovu bratanicu – u isto vreme se pitajući kako će za ime sveta to
da objasne Rejčel.

60
 „Da li ti je bilo lepo dok si se igrala sa drugim devojčicama?“ pitala ju je Haleola kad
su se vratile u prednje dvorište. Rejčel je presrećno klimnula. „Pa, dobro onda. Zato što
ćeš neko vreme ostati ovde s njima.“
„Ali ne želim to“, izgovorila je Rejčel kao iz topa. „Hoću da se vratim s tobom i
stricem Ponom.“
„O, viđaćeš ti nas, još kako“, rekla je Haleola, nadajući se da to nije laž, „ali...“
Pono je dodao: „Samo na neko vreme“, ali Rejčel se setila kako je i u Kalihiju trebalo
da bude samo neko vreme. „Niko me ne želi!“, izgovorila je ljutito.
Haleola ju je uhvatila za ruke. „Mi te želimo, mala Auli. Zaista! Ali žele te i sestre.
Misle da ćeš biti srećnija ovde u ovim lepim kućama, sa ostalim devojčicama s kojima ćeš
moći da se igraš.“ Krajičkom oka, Haleola je videla onu mlađu sestru, Ketrin, kako ih
posmatra, pogledom koji je odavao iskreni bol.
„Doći ćemo sutra da te vidimo“, obećala je Haleola. I ona i Pono su zagrlili Rejčel,
poljubili je u obraz i krenuli.
Ali trenutak neumitnog rastanka uspaničio je Rejčel i ona je vrišteći potrčala ka
njima. Uhvatila je Pona za nogu i očajnički se obesila o nju: „Ne! Molim vas! Biću dobra,
nemojte ići!“ Dok joj se srce cepalo, Haleola se sagnula i zagrlila uplašenu devojčicu.
„Ššššš, šššš“, tešila ju je, a Pono ju je milovao po licu. „Vratićemo se, Auli. Kunem se,
kunem ti se grobom svog muža.“ Držala ju je u zagrljaju dok su joj suze tekle, a Rejčelin
strah se lagano povlačio... A onda ju je nevoljno predala sestri Ketrin, koja ju je nežno
uhvatila za ruku i odvela. Rejčel se još jednom okrenula da poslednji put vidi strica,
gledala je kako on i Haleola ulaze u Ambrozova kola, sa okeanom u pozadini i kišnim
oblacima koji su se poput dima skupljali iznad vode – i dok su kola klepetala prašnjavim
putem, Rejčel je čvrsto odlučila da će sigurno prezreti boravak na ovom mestu.

61
 estri Meri Ketrin Vorhis bilo je vrlo loše. Provela je dobar deo sata u ambulanti,
previjajući rane leproznim devojkama i ženama, otvoreno pokazujući samo
saosećanje i dobru volju. Debelim pamučnim loptama je čistila crve s mrtvog mesa poput
mrava, odsecala kožu kao da iseca materijal po nekom kroju. Osmehivala se uništenim
licima, izgovarala molitve sa posvećenima ili uplašenima i ćaskala – „pričala priče“ – sa
svima njima i nekako uspevala da zadrži bljuvotinu da joj se ne popne previše visoko u
grlo. Kao da prizor crva koji su napali telo živog čoveka nije bio dovoljan, prepoznatljivo
grozan smrad njihovih rana – samrtni zadah, koji su ispuštali, miliona leproznih bakterija
– izazivao joj je mučninu, a jednjak se protiv njene volje neprekidno grčio. Tek u
tim trenucima bi sebi dozvolila trenutak predaha. Prešla bi čitavu prostoriju po zavoj koji
joj nije bio nužan, zahvalno gutajući dah svežeg vazduha s otvorenog prozora, a onda se
vratila da radi pre nego što bi bilo ko primetio koliko je zaista slaba i uplašena.
Sa svakim novim pacijentom bila je sigurna da će je snaga izdati i da će morati da
izlije sadržaj stomaka – kao što se to dogodilo, na njeno poniženje, na parobrodu iz
Honolulua, dve sedmice ranije. Ako je i postojalo nešto što je bilo nepristojnije od časne
sestre koja povraća, nije želela na to da misli.
U životu i iskustvu Rut Amelije Vorhis, iz Itake, u Njujorku, nije postojalo ništa što
je moglo da je pripremi na ono što je zatekla na Molokaju. Otac joj je bio vlasnik pekare,
a porodica je uživala u relativno ugodnom i dosadnom životu – sve do dana kada je
Harold Vinčel Vorhis pucao sebi u glavu iz pištolja, iz nepoznatih razloga. Napustio je
porodicu u relativno dobroj finansijskoj situaciji, ali ju je razorio. Rutina majka nikad nije
prestala da krivi sebe, iako nije znala zašto; bratovljev gnev se obrušio na sve osim na
pravi razlog i zauvek ga udaljio od njih; a sestra Poli, dve godine starija, zatrudnela je sa
oženjenim čovekom i poslali su je kod rođaka u Olbani, gde je dete dato na usvajanje.
Rut se borila sa sopstvenom tugom kako je znala i umela, a parohijski sveštenik joj je
ukazivao na melem i utehu u Bogu; za godinu dana je postala iskušenica. Nakon
rukopoloženja, služila je dve godine u sestrinstvu u Sirakjuzu, pre nego što se dobrovoljno
javila za treći kontingent franjevačkog reda sestara koji je trebalo da pođe na Havaje.

62
 Pre nego što je došla na Molokaj, mislila je da zna ponešto o bolu i patnjama.
Nije znala ništa.
Završila je sa previjanjem rana jedne mlade žene, a onda se žustro oprala
karbolinskom kiselinom. Šake su joj bile skoro isto tako crvene i nadražene kao u
leproznog bolesnika. Duboko je udahnula vazduh sa prozora iznad lavaboa i osetila se za
mrvicu bolje. Podsetila je sebe da se i Sveti Franja takođe plašio lepre; ali je ipak, ili baš iz
straha, poljubio lice jednog gubavca.
Naterala je sebe da se osmehne i okrenula se sledećem pacijentu, devojčici od nekih
petnaest godina koja je ispružila zavijenu ruku. „Zdravo“, stidljivo je rekla devojčica.
„Zdravo. Ja sam sestra Ketrin. Oprosti mi, ali još nisam naučila kako se ko zove.“
Devojčicino lice je još bilo čisto; teško je bilo zamisliti da s njom nešto nije u redu.
„Ja sam Noelani.“
„Lepo ime za lepu devojčicu. Hoćemo li da promenimo taj zavoj, Noelani?“ Počela je
da ga odmotava, a tkanina je počela da se skuplja na podu, pored njenih stopala.
Ali kad je poslednji umotaj tkanine spao, otkrio je ne razjedenu ranu već prsten
mrtvog mesa, crnog kao ugalj, koji je okruživao zjapeću rupu na koži... I otkrivao sirovi,
žiličavi mišić.
Ketrin je užasnuto vrisnula.
Nije znala šta je gore, prizor rane ili shvatanje da se upravo razotkrila kao prevarant.
Sestra Leopoldina odmah se našla pored nje.
„O, sestro“, kazala je, spuštajući šaku na Ketrininu ruku: „Izvini, zar ti niko nije
rekao? To je gangrena, sirotica se posekla, a nije znala – ne mogu to da osete, znaš, inficira
se, pa im doktor Oliver lično previja rane. Izvini, trebalo je da ti neko kaže!“
Ketrin je osetila kako joj se bljuvotina penje u ždrelo i uplašila se da ovog puta neće
uspeti da je zadrži. „Izvini... Mogu li...“
Leopoldina je kratko klimnula glavom i Ketrin je izjurila. Otrčala je sa zadnje strane
kolibe, pala na kolena...
Ali ništa se nije dogodilo. Mučnina se povukla; udisala je svež okeanski povetarac i
malo došla sebi.
„Sestro Ketrin?“
Podigla je glavu. Sestra Viktor, od svih koji su mogli da naiđu, gledala ju je,
namrštenošću samo pojačavajući i inače sumoran izraz na licu. „Izgledaš užasno“,
izgovorila je suvo.
„Hvala ti“, uzdahnula je Ketrin. „Ne znam kako mi je to promaklo.“
Razneživši se donekle, sestra Viktor je sela pored nje. „Teško je, zar ne?“, kazala je
netipično nežno. „Ponekad čak i više nego što čovek može da podnese.“
Opuštena što čuje odjeke sopstvenih strahova i sumnji, Ketrin ju je pitala: „Kako se
ti nosiš s tim?“

63
 Sestra Viktor je napućila usne i setno se osmehnula.
„Ovako“, rekla je. „Kao što ti to činiš sada.“
Ketrin je nesigurno ustala. „Koliko dugo si ovde, sestro?“
„Dve godine. Nek su mi nebesa u pomoći, osećam se kao da sam dvadeset.“
Leopoldina se sada pojavila iza ćoška ambulante. „Kako se osećaš, sestro? Mogu li
nešto da ti donesem?“
„Ne, dobro sam. Izvini, sestro, nije trebalo tako da odem.“
Leopoldina se osmehnula uobičajeno veselo i srdačno. „Koješta, nemaš zbog čega da
se izvinjavaš. Zašto ne odeš u samostan i ne prilegneš malo?“
„Ne, dobro mi je. Odmah ću ući, samo mi dajte još koji trenutak.“ Osmehnula se
tobož uverljivo i gledala kako Leopoldina ponovo nestaje iza ćoška zgrade.
Tihim glasom, sestra Viktor je rekla: „Mislim da bi se tako osmehivala čak i kada bi
sedela u kazanu vrele vode, dok je grickaju kanibali.“
Ketrin se nasmejala i protiv svoje volje. „To je grozno.“
„Vidiš, sestro? To je sve što treba da radimo. Da naučimo da se osmehujemo u kazanu
kanibala i život će biti mnogo lakši.“ Potapšala je Ketrin po ramenu, a zatim otišla svojim
putem.
Ketrin je duboko uzdahnula slan vazduh, a onda se vratila užasima u ljupkoj maloj
beloj kolibi. Nekako je pregurala do kraja smene, a iznenadila se kada ju je na kraju
Leopoldina odvukla u stranu. „Sestro, hoću nešto da ti pokažem.“
„Znam kako ovde može biti nekome ko je nedavno stigao“, rekla je Leopoldina dok
su prelazile travnjak do kolibe koja je služila kao trpezarija za devojke. Unutra su tri mlade
devojke sedele za skupocenim Vestermejerovim klavirom i svirale jednostavne melodije
po dirkama. „Gospodin Stivenson nam je kupio ovo“, objasnila je Leopoldina i zaista,
Ketrin je već čula za posetu Molokaju od pre pet godina, kada im je došao čuveni engleski
pisac, Robert Luis Stivenson. Neumorno se igrao sa devojkama, pričao priče stanarima –
očaravajući sve otvorenošću, humorom i jednostavnim poštovanjem ukazanim
leproznima, koje je tretirao kao ljude što je želeo da upozna, a ne kao uzroke straha,
sažaljenja ili gađenja.
Dok je Leopoldina tražila nešto po fiokama komode, Ketrin je gledala kako one tri
devojke nekako stvaraju muziku šakama na kojima su prsti lagano nestajali, a kosti se
lagano povlačile u njihova tela. Ali kikotale su se dok su kuckale falš verzije melodija
„Chopsticks“ i „Frère Jacques“, a Ketrin je uživala u njihovoj upornosti i radovanju.
„A, evo ga“, rekla je Leopoldina. Pružila je Ketrin list papira. „Ovo nam je napisao
gospodin Stivenson kad je bio ovde.“ Na papiru je bilo osam ispisanih redova:

Videti beskrajnu tugu ovoga naselja,

Iskrivljene udove, lica bez obličja,

64
 Nevine paćenike, što se u inat kazni smeju,
Naivni bi poželeli i svog Boga da izdaju.

On vidi, i ustukne; ali ako ponovo pogleda,

Gle, lepota se iz grudi bola iznova rađa!
On šalje časne sestre na ove bolne obale,
To čak i obična budala ćutke poštuje.

„Kad smo prvi put ovo videle“, kazala je Leopoldina, „rekla sam majci: ’Pa, ovo je
prelepo! Lepo je, zar ne?’
Ali majci kao da je bilo neprijatno; delovala je čak i postiđeno. ’Da, naravno da jeste’,
odgovorila je. ’Ali...’
’Ali šta?’, rekla sam ja. ’Zar nije laskavo?’
’Gospodin Stivenson je drag čovek’, konačno je kazala majka, ’ali mi ne bi trebalo da
se osećamo polaskanima.’ Naterala me je da pogledam na travnjak i leprozne devojčice
koje su trčale na hromim nogama i igrale kriket ubogaljenim rukama.
’Eno lepote’, rekla je, ’u onome najružnijem od svega.’“

Devojačke spavaonice, s tugom je saznala Rejčel, nisu bile sumorne zatvorske ćelije, već
čiste, vesele prostorije koje su pružale zaštitu – ili što bi majka Merijen rekla, utočište –
za nekih osamdesetak devojaka i žena. Zidovi su bili okrečeni u belo, a na njima su visile
slike u različitim ramovima, kreveti su bili uredno pokriveni šarenim prekrivačima; kod
uzglavlja svakog kreveta nalazio se po jedan privatni oltar sa dopisnicama, pismima,
fotografijama, lutkama. Rejčel je odmah dospela u centar pažnje novih cimerki.
„Zdravo, ja sam Emili, ko si ti?“
„Ti si Rejčel, je li tako? Šutiraš prilično dobro.“
„To je moj krevet, ne možeš tu.“
„Hoćeš li da se klikeramo?“
„Kakve igračke imaš?“
Rejčel je tvrdoglavo odbijala sve pozive na igru, ili bilo šta što bi poljuljalo njenu
jednostranu odluku da zamrzi ovo mesto. Sestra Ketrin je Rejčel dala uniformu boje vina
i dodelila joj krevet; Rejčel je odbila da obuče uniformu i krajnje mrsko je prihvatila
krevet, kada je kućepazitelj, gospodin Kijodži, došao sa njenim kovčegom i potražio
mesto na koje će ga staviti.
Emili, polu-Kineskinja, polu-Havajka, dugih crnih lokni što su joj padale niz leđa,
veselo je skakutala po Rejčelinom krevetu. „I, odakle si ti?“
Rejčel je nevoljno priznala da je iz Honolulua.
„O, devojka iz grada! Ja sam iz Kapae. Na Kauaiju.“

65
 Samo dve devojčice nisu prišle Rejčel jer su obe bile prikovane za krevet i spavale su
u drugom delu prostorije, ali radoznalost je pobedila ljutnju u njoj. „Jesu li one dve jako
bolesne?“, pitala je Rejčel Emili.
Emili ih je tužno pogledala. „Da. Ono je Džozefina. I Vajolet.“ Dodala je tiho: „Neće
biti ovde još dugo.“
Rejčel nije bila sasvim sigurna šta je htela time da kaže i nije se dalje raspitivala iz
straha da će joj Emili reći.
Jedna od sestara ušla je u prostoriju i saopštila da je vreme za nastavu; sve devojčice
su uglas negodovale dok su se ređale u kolonu za polazak.
Nastava je trajala samo tri sata, svakoga dana. Udžbenici su bili stari i imali su sa
unutrašnje strane korica udaren crveni pečat baciti; bojice nisu bile ni naročito brojne ni
naročito šarolike kao one koje su dobijali u školi „Fort strit“, a učionica nije imala čak ni
globus! Posle škole je usledio ručak, a nakon ručka je trebalo obaviti dužnosti – šivenje,
pranje sudova, ribanje podova. Sve ovo nije doprinelo da se Rejčel dopadne Biskupski
dom. Posle zadataka, devojčice su mogle da se igraju, ali, pošto se spremala oluja, morale
su da uđu u spavaonicu. Rejčel je ovo vreme iskoristila da se raspakuje. Njene cimerke,
sve nadahnute kolekcionarke lutaka, okupile su se da se dive njenim. Rejčel je s
oklevanjem prihvatala njihove komplimente i dozvoljavala im da pogledaju njenu kabuki
plesačicu i misionarsku lutku, kao i matrjošku.
Do vremena kada su devojčice večerale, oluja je postala zastrašujuća: vetar je urlao
oko njihove spavaonice, čupao žbunje i kidao grane, koje bi onda toliko glasno udarale
po kolibi da je Rejčel samo poskakivala i vriskala.
„U redu je“, jedna od devojčica ju je umirivala, „to su samo đavolji vetrovi.“
„’Đavolji vetrovi’?“, ponovila je Rejčel, široko razrogačenih očiju.
„Ma samo ih zovu tako jer su gadni“, rekla je Emili. „Došli su skroz iz doline
Pelekunu.“
„Prošle godine, jedan đavolji vetar je počupao krov sa trema!“, neko je razdragano
dodao. Zidovi kolibe su cvileli pod snažnim naletima vetra. Neprekidno hujanje i
uznemirujući zvuk grana koje se lome poput kostiju užasavali su Rejčel.
A da bi sve bilo još gore, nakon što su se svetla pogasila, njene cimerke su odlučile da
je nastupio savršen trenutak da se pričaju priče o duhovima.
„U Kamalou postoji jedno hala drvo“, devojčica po imenu Hejzel je prigodno
otegnuto ovo izgovorila, „i nekada davno, dva keiki-ja, dečak i devojčica, igrali su se pod
njim i pričali o tome kako će se venčati kada porastu. Zato što su se mnogo voleli, znate?
Ali onda je devojčicina porodica morala da se preseli – jer im je farma taroa bila
poplavljena i propala je – u Oahu, gde je tata mogao da nađe posao. Pa, rekla je to svom
momku i on je bio tužan. Ona odlazi iz Molokaja, a on plače iz noći u noć, misleći kako
je nikada više neće videti... Ali kasno jedne noći, dok su svi spavali, uzima sestrinu vijaču
i odlazi do onog starog drveta, vezuje jedan kraj oko vrata, a drugi za granu... i...“

66
 Naglo je trgnula uspravljenu pesnicu, zbog čega je Rejčel poskočila, nakon čega je
Hejzel otvorila šaku i počela da je lagano klati levo-desno, oponašajući ljuljanje tela.
„Posle toga, kad god bi se deca igrala ispod tog drveta... Počela bi da dave jedna drugu.
Uhvatila bi se, ovako“, sklopila je šake oko sopstvenog grla, „i pala bi na zemlju, kao da ih
neko davi!
Čim bi ih sklonili od drveta – prestala bi da se gušaju. Sve bi bilo dobro, kao da se
ništa nije dogodilo. Uskoro niko više nije išao ispod hala drveta jer su znali za duha koji
guši, je li? Međutim...
Mnogo godina kasnije, jedna žena dolazi u Kamalo. Kaže da je odrasla tu; kaže da
traži dečaka kog je nekada davno znala. Nikad se nije udala. Neko joj kaže: ’Dečak kog
tražiš je ispod hala drveta, na obodu grada.’ Ljudi koji su joj to rekli, idu za njom, da budu
sigurni da je dobro, da je odvuku ako počne da se guši. Ali ona seda ispod drveta, naslanja
se na deblo, sklapa oči. Nema davljenja, nema gušenja. Ljudi vide kako se osmehuje i čuju
je kako kaže: ’O. O, kako si mi nedostajao! Ništa se ne događa sledećih deset minuta. Ona
zatim otvara oči, ustaje i odlazi.
Niko se više nije gušio pod tim drvetom, nikada više. Nedelju dana kasnije, neko je
pročitao priču u novinama iz Honolulua o usamljenoj starici koja se vratila kući posle
kratkog puta... Pozajmila je vijaču od devojčice iz komšiluka... I sledećeg dana su je našli
kako visi u kuhinji, ovakvog lica.“
Hejzel je napravila grimasu i iscerila se, a polovina devojčica, uključujući i Rejčel,
vrisnula je – iako se druga polovina kikotala zbog prigodne priče koju su čule. Ali pre
nego što je neko stigao da otpočne novu priču, sestra Albina se ušunjala i okončala
pripovedanje za to veče.
Rejčel nije mogla da spava od straha da će joj se duh uvući pod pokrivač i ugušiti je.
I ranije je slušala strašne priče, ali pre je mogla da pozove tatu ili mamu i tata bi došao da
je teši, ili bi mama upala i rekla joj: Kakve su to gluposti! Spavaj ili ću ti pokazati nešto
stvarno strašno! Kako god, Rejčel bi odmah bilo bolje.
Ali tata nije bio ovde, a ni mama, i Rejčel je s tolikom silinom pogodilo njihovo
odsustvo da je počela plakati. Jecala je glave zarivene u jastuk pokušavajući da priguši
plač, ali dok je tako ležala napola grcajući, napola se gušeći, čula je šapat:
„Rejčel?“ Rejčel se okrenula i ugledala Emili pored svog kreveta. „Jesi li dobro?“
Rejčel je obrisala nos, a onda klimnula. „Valjda sam se uplašila.“
„Bila je to samo priča. Znaš, za zabavu.“
„Da.“ Rejčel ju je pogledala, a onda je pitala: „Koliko dugo si u Kalaupapi?“
„Godinu i po.“
„Tvoji mama i tata dolaze li da te posete?“
Na Rejčelino iznenađenje, Emili se nasmejala. „Koga briga? Mene ne“, rekla je
ravnodušno. „Tata me je tukao i za najmanju sitnicu. Jednom mi je slomio nos, evo ovde,
vidiš?“ Pokazala je, a onda veselo nastavila: „Otišla sam u Kalihi, pazili su na mene, niko

67
me nije tukao. Došla sam ovamo, dobro se hranimo, sestre se staraju o nama, rane koje
imam nisu ni upola tako gadne kao one koje mi je tata ostavljao. Najsrećniji dan u životu
je bio kada sam dobila lepru.“ Sestrinski je potapšala Rejčel po ramenu. „Vidiš, nije ovde
tako loše.“
Kad se Emili vratila u svoj krevet, Rejčel je pružila ruku i uzela svoju najnoviju lutku.
Zagrlila ju je čvrsto, osetivši grubu kapa suknju na koži kao tatino neobrijano lice kad bi
je poljubio.

Sutradan je bilo vedro i sunčano, kada su Haleola i Pono stigli u posetu. Rejčel je bila
presrećna što ih vidi, i više nego malo iznenađena. Kao i Haleola: napola je očekivala da
će joj majka Merijen zabraniti ulazak u Biskupski dom, ali je otkrila da je sestre ljubazno
pozdravljaju. Možda nisu znale da je Haleola prava promiskuitetna sirena i kahuna do
koske!
Pono je odvukao Rejčel da igra kriket na travnjaku sa ostalim devojčicama, ali prvi
put je zamahnuo malo jače i poslao loptu kroz vazduh van samostanskog imanja.
Devojčice su počele da navijaju dok je nestajala iz vidika, a sestra Leopoldina je krenula
da trči za njom. Haleoli je ovo bila dosadna i donekle besmislena igra, čak i za haole-e, ali
je poslušno ćuškala loptu kroz žičane obručeve. Rejčelin tim je mogao da pobedi da nije
bilo Pona, koji, izazvavši buru klicanja i smeha iz prvog pokušaja, nije mogao više da
odoli: ovog puta je lopta udarila u zid samostana, zamalo promašivši prozor i sestru
Leopoldinu. Haleola mu je otela bat. „Cilj ove igre“ prasnula je šapnuvši na havajskom,
„nije ubijanje zlosrećne časne sestre.“
Poslepodne je prošlo prilično prijatno, mada je Rejčel opet plakala kada su stric i
njegova prijateljica morali da krenu. Kad su se vratili u Kalavao, Haleola je pomogla Ponu
da sastavi pismo Odboru za zdravlje, sa zahtevom da se Rejčel dozvoli da živi s njim, kao
i pismo Henriju Kalami u kojem mu preporučuje da se i sam obrati Odboru za zdravlje.
Iako će pisma otići tek sledećim parobrodom, mogu da prođu nedelje pre nego što se bilo
kakav odgovor vrati iz Honolulua. U međuvremenu su ona i Pono pokušavali da posećuju
Rejčel što su češće mogli, ali uvek pod budnim okom neke od sestara.
Onog dana kada je parobrod otišao sa pismima, Pono se požalio na neku težinu u
udovima, koja je uobičajena za mnoge obolele od lepre; Haleola je napravila čaj od
lekovitog bilja da ga malo okrepi i složili su se da ona tog dana sama ode u Biskupski dom.
Tamo je zatekla Rejčel i desetak drugih devojčica kako se spremaju da odu na plažu – na
jedan od mnogih izleta koje su sestre organizovale radi razbijanja dosade koja je vladala
na Kalaupapi. Predvodila ih je sestra Ketrin, koja je videla koliko se Haleola zbog toga
pokunjila i pozvala je da im se pridruži: „Dobro bi mi došao još jedan par očiju na ovoj
grupi.“ Sestra Viktor je trebalo da joj pomogne, ali je dospela u jedno od onih svojih
„raspoloženja“, kako ih je majka zvala, i tvrdoglavo je odbijala da izađe iz sobe.
Ketrin ih je odvela do obale, blizu Papaloe, peskovitog parčeta plaže koje se graničilo
sa mnogim grobljima ovog naselja. Neke devojčice nosile su flanelske kupaće kostime sa

68
suknjicama i kratkim nogavicama; a većina se samo svukla u donji veš. Plesale su oko
talasa, pravile peščane zamkove na plaži, ili potrbuške klizile po talasima. Čak je i Rejčel
uživala; Ketrin je očigledno shvatila da su jedini trenuci kad je ona bila iole spokojna bili
oni koje je provodila u društvu Haleole ili Pona. Rejčel je trijumfalno uspela da zajaše
veliki talas, mašući Haleoli, samo da bi je on brzo zbacio u zapenušanu vodu – ali vrlo
brzo je ponovo izbila na površinu, s mokrim peskom po kosi.
Ketrin je takođe volela okean; a i devojčica po imenu Rut bi najviše volela kada bi
mogla da im se pridruži. Ova odežda sigurno nije teža od tih kupaćih kostima! Ali to
naravno nije dolazilo u obzir i morala je da se zadovolji gledanjem – svakako je bila znatno
pokretljivija van vode nego u njoj.
Na pamet joj je pala zastrašujuća misao: šta ako jedna od devojčica zapadne u
nevolju? Ako je uhvati grč, ili je povuče struja? Ona će morati da uđe za njom. A šta ako
ne bude mogla da je spase zbog ove široke odežde? Odjednom više nije s ushićenjem
gledala kako se devojčice igraju; poželela je da sve odmah izađu ovog trena!
Haleola je uočila paniku u njenim očima i rekla: „Ne brini. Keiki-ji ovde nauče da
plivaju pre nego što prohodaju.“
Ketrin je zbunjeno zatreptala. „Jesam li toliko providna?“
„Poput vode“, odvratila je Haleola, a njen osmeh je izazvao osmeh i na Ketrininom
licu.
„Pa“, uzdahnula je Ketrin, „ovo je bar sigurnije od kriketa.“ Ovo je Haleolu nasmejalo
do suza.
„Koliko sam shvatila, poznajete oca Damjana“, rekla je Ketrin, a Haleola je potvrdno
klimnula. „Kakav je?“
Haleola je razmišljala kratko o tome, a onda odgovorila: „Veoma... tvrdoglav.“ Ketrin
se nasmejala na ovo. „Istina je, on prvi to priznaje. Rekao je: ’O, tvrdoglav sam kao
Belgijanac’, dok se prepirao sa Odborom za zdravlje, ili sa svojim pretpostavljenim u crkvi
– pokušavajući da nabavi još drvene građe za kuće, ili više taroa i lekova.“ Haleola je
zaćutala. „Kamijano je učinio mnogo dobrog za ove ljude ovde“, izgovorila je
konačno. „Niko to ne može da ospori. Bio je dobar čovek, brižan čovek.
„Ali znate, takav je bio i moj suprug Kio. Kao i stotine drugih muškaraca koji su ovde
živeli i umrli. Pa ipak, ponekad se čini da svet mnogo više potrese smrt jednog belog
sveštenika nego stotine, hiljade Havajaca. Svi znaju Damjanovo ime ovde, ali da li će se
neko setiti ovih devojčica, osim vas i mene?“
Ketrin je gledala kako desetogodišnja Lusi pretrčava pored njih u more, dok joj voda
podiže vrećaste nogavice i otkriva butine izrešetane ranama. Rejčel je poklopio još jedan
talas, ali je brzo iznova izbila na površinu, sa bradom od peska na donjoj strani lica.
„Kad bi samo more moglo... Da sve to spere“, pomislila je Ketrin naglas.
Rejčel je otrčala nazad u talas, veslajući prema prvim izlomljenim talasima.
„I učini to“, rekla je Haleola. „Na neko vreme.“

69
 Posle pola sata, zasitivši se vode, Rejčel se vratila na obalu, gde je s Haleolom zajedno
počela da pravi peščani zamak. Tražeći pravi komad zemlje za građenje, Rejčeline oči se
razrogačiše prema nečemu što je ugledala.
„Šta je ono?“, povikala je, trčeći dalje. Kad ju je Haleola sustigla, Rejčel je već pažljivo
gledala čudnu kolekciju kamenja koju je pronašla: neki su bili dugački i pljosnati, neki
debeli i zdepasti, nijedan nije bio viši od petnaest centimetara, a stajali su poslagani u
neku vrstu dijamantske šare. Čak je i Rejčel videla da oblici nisu bili prirodni, da su ih
ljudi isklesali da bi stvorili minijaturne cigle, ploče i stubove.
„A“, rekla je Haleola, „to je heiau. Svetilište.“ Rejčel je i dalje izgledala zbunjeno.
„Nešto sveto, poput oltara u crkvi. Ljudi su se ovde molili.“
„Zašto pored okeana?“
„Ribari su ovde to napravili da bi odali poštu bogovima okeana. Kula je bio najveći,
bio je gospodar svega u moru.“
Rejčel se namrštila. „Mama kaže da postoji samo jedan bog.“
Haleola je sela pored ruševina minijaturnog svetilišta i osmehnula se. „Pa, možda
sada ima samo jedan. Ali ne tako davno, ljudi su se ovde molili mnogim bogovima.
Postojao je bog mora; bog planina; bog magle, i kiše, i vetra. Bilo je čak i bogova za nešto
što ne možeš da vidiš: bog isceljenja, bog sna.“
„Zašto ih je tako mnogo?“
„Pa, svaki je odgovoran za nešto drugo. Na primer, Lamaomao je bila boginja vetra i
kiše. Ako je ribar isplovljavao u oblačan dan, mogao je da joj se pomoli da bi bezbedno
izbegao oluju. Ukoliko je morao da nahrani porodicu, pomolio bi se Hinahele ili Kuli da
tog dana ubaci mnogo ribe u njegovu mrežu.
„Postoji priča o Kuli“, rekla je Haleola, „tamo gde je moj dom, na Mauiju. Kažu da
poneki bog s vremena na vreme uzme ljudski lik i živi s nama na zemlji. Jedan od njih je
Kula, koji je pre mnogo vremena živeo na Istočnom Mauiju, gde je bio nadzornik
ribnjaka.“
Rejčel je rekla: „Viđala sam ribnjake na Vaikikiju!“
„A, lepo. Znači da si stručnjak. Pa, Kula je bio najbolji uzgajivač na ostrvima. Njegov
ribnjak je uvek bio pun ribe; njegovo selo nikad nije gladovalo.
Ali neki ljudi ne mogu da podnesu da neko ima ono što oni nemaju, a jedan od njih
bio je poglavica po imenu Kekona – koji je živeo baš ovde na Molokaju. Taj poglavica je
bio čovek velike moći, a njegovo telo je moglo da poprimi razne oblike. Jedan od njih je
bio oblik jegulje – dugačke sto metara!“
Rejčeline oči su se razrogačile. „Stvarno?“
„Bilo ga je strašno gledati“, rekla je Haleola. „Ogromno crno telo prošarano belim –
usta velika kao tvoja glava, sa zubima velikim poput testere! Plivao je preko kanala između
Molokaja i Mauija, telom klateći s jedne na drugu stranu toliko snažno da je slao talase
koji su se razbijali o obalu – plaveći plaže, prevrćući kanue, daveći muškarce, žene, decu!

70
 Konačno je stigao do Kuluovog ribnjaka, krcatog ribom. Gigantska jegulja se uvukla
kroz uski kanal u ribnjak, otvorila velika usta i halapljivo pojela sve što joj se našlo na
putu. Za manje od pola sata pojela je svu ribu iz ribnjaka!
Kekon je bio veoma zadovoljan zlom koje je naneo i sve je bilo jako ukusno, ali onda
je pokušao da izađe iz ribnjaka... Pa, možeš li da zamisliš šta se dogodilo?“ Rejčel je
odmahnula glavom. „Toliko je pojeo da više nije mogao da se provuče kroz kanal i vrati
se u okean!
Pokušao je da se sakrije u veliku rupu, ali Kulu je zakačio veliku udicu sa pečenim
kokosom – toliko ukusnim da je znao da halapljiva jegulja neće moći da mu odoli.
Kekonine čeljusti su se sklopile oko kokosovog mesa i udica je napravila krvavu rupu u
njegovoj usni. Bespomoćno se batrgao, pokušavajući da otkači udicu... Ali udica je bila
zavezana za dva jaka konopca i jegulja je konačno izvučena na obalu. Pre nego što je stigao
da promeni oblik, Kula ga je udario kamenom u glavu i smrskao mu vilicu!“
Rejčel je potpuno zapanjena, pitala: „Je li ga ubio?“
„Jeste. Kulini ljudi su istranžirali jegulju i pojeli je; jedino što je ostalo bile su
smrskane kosti njegove vilice. Kula je pretvorio vilicu u kamen i dan-danas možeš kod
obale da vidiš velika usta sa čeljustima koje zjape večno gladne.
I to je, mala Auli, razlog što je Kula bog svih riba u moru i što mu se ljudi mole.“
Rejčel je zaista bila impresionirana i nakon što su završile peščani zamak, vratila se u
okean, ali ne da klizi po talasima. Sad je ležala ničice na površini vode, nošena strujama,
plutajući poput izmaglice povrh šume od korala; kad god bi videla senku ili neku
pukotinu u koralu, gurnula bi u to komad plutajućeg drveta kao lovac na dah koji zabada
koplje u plen. Prilikom prvog, drugog i trećeg uboda, nije osetila nikakav otpor; ali
kod četvrtog, nešto sivo i brzo izletelo je iz rupe, voda se zakomešala i zubi su blesnuli, a
Rejčel je poletela ka obali brže nego što je ikada plivala, gonjena podjednako strahom i
uzbuđenjem, užasom i ushićenjem.

Vratila se u Biskupski dom i pronašla kovertu sa tri pisma, pravo sa poslednjeg parobroda.

Draga Rejčel,
Mama kaže da bi trebalo da ti pišem i kažem ti koliko mi je žao zbog onoga što
sam uradila i da zaista nisam to želela. Mnogo sam plakala onog dana kada si
otišla. Svi me u školi gledaju i niko neće da jede sa mnom. Beki Tornberi mi se
rugala, pa sam je udarila i počela je da vrišti jer sam je dodirnula i onda su nas
poslali kući. Grozno mi je sad ovde, sledeće godine ćemo možda ići u drugu školu.
Pa, to je sve, nadam si da si dobro.
Tvoja sestra,
Sara

71
 Druga dva su bila ispisana maminim čitkim misionarskim pismom:

Najdraža Rejčel,
Mami mnogo nedostaješ i stalno misli na tebe. Džejmsu i Benu takođe nedostaješ,
mnogo te pozdravljaju. Znam da se stric Pono dobro stara o tebi, pa se ne brinem.
Ne zaboravi da se pomoliš pre spavanja i svu svoju ljubav i veru poveriš dragom
gospodu Jekovi, on će se za sve pobrinuti.
Voli te, mama

Mea aloha, Rejčel,

Jesi li pronašla lutku u sanduku? Nadam se da ti se sviđa, kada je pogledaš, seti se
svoje porodice ovde u Honoluluu. Kako ti se sviđa da živiš sa stricem Ponom,
kladim se da se neprestano smeješ kad si s njim.
Tata sledeće nedelje mora da isplovi parobrodom, ali obećavam ti da ću ti
pisati iz svakog mesta koje posetim. Kada se vratim, mama i ja ćemo parobrodom
doći u Kalaupapu da vidimo našu bebicu. Mnogo mi nedostaješ, curice moja. Kada
mi mnogo budeš nedostajala, zapevaću onu pesmu koju toliko voliš, a kada ja tebi
budem nedostajao, i ti je zapevaj, važi?
Tata

A onda, na dnu lista, nalazio se brzo ispisan post skriptum tatinim štampanim
slovima:

Nemoj da pevaš tu pesmu nikome osim Ponu, važi, dušo?

Rejčel je pročitala pisma, a onda ih pročitala još jednom. Na pola trećeg čitanja, začula
je tanušni glas kako joj se obraća: „Dobila si pisma?“
Podigla je glavu. Većina devojčica je bila napolju u igri; pitanje joj je postavila jedna
od dve devojčice prikovane za krevet, a ona druga, Džozefina, spavala je dubokim snom.
Rejčel je otišla do devojčice i prvi put pogledala njeno lice izbliza: nos i usne bili su
joj otečeni i bili su dvostruko veći, a koža izbrazdana otvorenim crvenim ranama. Setila
se devojčice koju je videla onog prvog dana u Kalihiju, onu zbog koje je zavrištala i
pobegla; ali ova je nije ispunjavala strahom, samo tugom: „Zdravo. Ja sam Rejčel.“
„Ja sam Vajolet.“ Osmehnula se, a onda stidljivo pitala: „Mogu li da ih pročitam? Ja
ne dobijam pisma.“
Rejčel joj ih je pružila. Vajolet je pročitala Dorotino prvo pismo, a onda, kada je
pogledom dospela do dna lista, krenula je iz početka i tek onda prešla na Henrijevo.

72
Osmehnula se čežnjivo, a kad je iznova pročitala oba pisma dvaput, pogledala je Rejčel i
pitala: „Koja je to pesma?“
Rejčel je oklevala, setivši se očeve opomene, ali je pomislila da joj neće zameriti zbog
ovog jednog izuzetka. Tihim glasom je otpevala pesmu „Viski Džoni“, a Vajoletine oči su
se raširile od radosti; tapšala je i smejala se toliko da joj je Rejčel otpevala još tri sledeće
strofe.
Rejčel joj je još neko vreme pravila društvo, sve dok ostale devojčice nisu počele da
ulaze u kolibu, kad je došlo vreme da se obavljaju dužnosti. Odlučila je da sutra ujutro
provede malo vremena sa Vajolet, ali kada se tog poslepodneva vratila iz škole, videla je
da je Vajoletin krevet prazan i da na dušeku nema posteljine. Kako su dani prolazili bez
Vajolet, Rejčel je shvatila ono što nije mogla da shvati na kraljevoj sahrani – gubitak koji
je bio gori od gubitka porodice, gubitak što je bio poput otvorene i neizlečive rane.

73
 a doručkom, posle jutarnje mise, sestra Viktor je sela za sto sa Ketrin u samostanskoj
trpezariji i izvinila se što ju je „napustila“ kad je bio dan za odlazak na plažu. Uz
dvopek i čaj, priznala joj je da je povremeno „loše raspoložena“ i da je to ponekad toliko
obuzme da ne može da pogleda nijedno ljudsko biće: „Znam kako to Leopoldina zove.
Ona kaže da se ’durim’ – kao da sam neko jogunasto detence! Ali kunem ti se, prosto ne
mogu da ustanem iz kreveta. Nervi su mi toliko slabi, osećam da bi mi i najmanji
stimulans prosto poremetio ravnotežu.“
Napolju je opet bila oluja, prozori su se tresli pod svakim naletom vetra; Ketrin je
šakama obuhvatila šolju čaja, uživajući u njegovoj toploti. Samo su ona i Viktor otezali sa
doručkom; ostale sestre su već započele da izvršavaju dnevne obaveze. Sestra Meri Viktor
Makardl otpila je gutljaj čaja. Spustila je pogled; nije bilo one njene uobičajene
smrknutosti, samo umora. „Nekad u Sirakjuzu, devet godina sam radila sa časnom
majkom, u bolnici ’Sveti Džozef’“, izgovorila je tiho. „Kašičicom sam hranila decu
oslabelu od šarlaha i tifusa i nikad nisam zažalila zbog toga. Asistirala sam lekarima pri
operacijama, amputacijama i nikad mi zbog toga nije bilo muka.
Majka mi je jednom prilikom rekla da sam najbolja sestra u bolnici“, kazala je, a u
glasu joj je bilo više bola nego ponosa. „Mnogo puta me je pohvalila.
Dragi bože“, izgovorila je najponiznije što je mogla, „kako mrzim Havaje! Da sam
ostala u Sirakjuzu, uživala bih u plodovima dobro provedenog života – kolege bi me
poštovale, a ne prezirale.“
„Sestro“, rekla je Ketrin, „mi te ne...“
„Prezirete me. Čak i ja samu sebe prezirem.“ Od prvog trenutka kad je stigla na
Molokaj, zahvatio ju je neki očaj koji je retko kad popuštao stisak. U „Svetom Džozefu“
nije manjkalo smrti i izobličenih tela, pa isprva nije mogla da shvati zašto ju je ova bolnica
za zarazne bolesti toliko pogađala. Ali u „Svetom Džozefu“, kakve god da je užase videla
preko dana, mogla je samo da izađe iz zgrade i pobegne od njih. Izvan zidina bolnice
nalazio se jedan sasvim drugi svet: klepetanje tramvaja, utešna gomila ljudi.
Ali ovde, u Kalaupapi, lepra je bila na sve strane: leprozne rane koje treba očistiti i
previti, leprozna deca koju treba podučiti i nahraniti. Lepra je bila utkana u njihov

74
svakodnevni život, poput crne niti koja se ne može preseći. Čak i ispucale litice pali-ja kao
da su je gledale odozgo ispucalim i lavovskim leproznim licem.
„Toliko se pogoršalo da više nisam mogla te jadnike da dodirujem, a kamoli da im
previjam rane. Zar nije čudno što se toliko plašim – ja, koja nisam zazirala ni od tuberana
ni od tifusara?“ Slabo se osmehnula, „Majka je videla šta mi se događa i zadužila me je za
održavanje reda umesto toga. Ali, kada mi traži da poslužim čaj gubavcima, a ja poželim
da pobegnem, razljutim se i ozlovoljim, ja...“
„Sestro, svi se mi plašimo toga. Sećaš li se kako si me zatekla nedavno? Na kolenima,
ispred ambulante?“
Viktor je klimnula. „Da. Ali posle si ponovo ušla.“
„Zbog onog što si mi rekla.“
Viktor je odmahnula glavom. „Ne. Nisam u pitanju ja.“ Spustila je ramena pod
iznenadnom težinom; pogled kao da je uperila u sebe, očiju prikovanih za nešto što Ketrin
nije mogla da vidi.
„Zar nije čudno“, izgovorila je ne obraćajući se u stvari Ketrin, „kako neko ko se
toliko plaši da zapati fatalnu bolest... toliko iskreno priželjkuje smrt u isto vreme?“
I evo ga, kao što je i sama to opisala: pad u mračno raspoloženje, kao kada plivač
lagano propada u katran. Prekrstila se, ali to je bio samo refleks, nije joj donelo nikakvu
utehu.
„Sestro...“, zaustila je Ketrin, ali Viktor je iznenada odgurnula šolju čaja – i ustala.
„Izvini“, rekla je, ne mogavši više da gleda Ketrin u oči. „Ne bi trebalo da te
opterećujem ovim. Oprosti mi, sestro.“ Okrenula se da pođe.
„Sestro, čekaj!“, Ketrin je ustala, ali njena sagovornica je već skoro izašla iz prostorije.
Noć je već pala na nju i sada je žurno bežala u svoj privatni mrak.
Ketrin je ponovo sela i počela da sluša dobovanje kiše po krovu, pitajući se u kom se
trenutku racionalni strah od zaraze pretvara u neracionalno zaziranje, i da li će ga uopšte
biti svesna.
Previjala je rane sledećih sat i po vremena, ispoljavajući još i više lažne radosti nego
inače. Kad je završila, ribala je šake sve dok je nisu zabolele.
Pomažući Leopoldini da spremi spavaonice za vreme nastave, ušla je u kolibu
najmlađih devojčica i zatekla tamo dve koje su ostale. Džozefina je bila u krevetu i spavala
je, kao i obično; nisu očekivali da poživi do proleća. Ali bezvoljno na svom krevetu,
potpuno obučena, sedela je inače veoma energična Rejčel Kalama.
„Rejčel, zašto ti nisi u školi?“
Rejčel je samo slegnula ramenima.
„Ne osećaš se dobro?“, pitala ju je Ketrin.
Rejčel je samo iznova slegnula ramenima. „Valjda.“

75
 Ketrin je sela pored nje. Rejčelino lice, inače tako živo, delovalo je malaksalo, a pogled
joj je bio zamućen. Ketrin je pružila ruku da joj opipa čelo...
I zastala – samo na trenutak, ali dovoljno dugo da je prepadne i uznemiri. Primorala
je sebe da prisloni dlan na Rejčelino čelo. Nije osetila groznicu, osim sopstvene koju je
osećala u obrazima.
„Rejčel, šta nije u redu?“
Pitanje je ostalo u vazduhu na trenutak, pre nego što je Rejčel prosto upitala: „Da li
je Vajolet umrla?“
Vajolet, pomislila je sestra, na trenutak ne mogavši da se seti čije je to ime; ali onda
se setila. Devojčica pored prozora. Morali su da je pokopaju prethodnog dana, otac
Vendelin i časna majka Merijen kao jedini ožalošćeni.
Ketrin je klimnula potvrdno. „Da. Žao mi je, jeste.“
Rejčel je to čula, razmislila, a onda pitala: „Šta se događa s onim ko umre?“
„Pa, ide se raj. Kod Isusa.“ Pošto Rejčel nije odgovorila, Ketrin je ispunila nespokojnu
tišinu. „Nemoj da se osećaš loše zbog Vajolet, Rejčel. Ona je sad srećna. Bog ju je pozvao
u raj.“
Rejčel je pitala: „Zašto?“
Ketrin je trepnula. „Zašto šta?“
„Zašto ju je bog pozvao u raj?“
Ovo pitanje je iznenadilo Ketrin. „Samo bog to zna, Rejčel. Ali sigurna sam da je imao
dobar razlog.“
Rejčel je bila uporna: „Zašto ne možemo da znamo zašto?“
Ketrin se ubrzao puls.
„Pa, mi... Znaćemo, jednog dana“, kazala je. „Kada i nas bog pozove u raj.“
„Zašto ne možemo da znamo sada?“
Ketrin je udahnula. „Zato što ne možemo.“
„Mislim da je bog zao“, ljutito je rekla Rejčel, „jer neće da nam kaže.“
Ketrin se trgnula. „Nije. On...“
„Ubio je Vajolet!“ povikala je Rejčel. „Mrzim ga!“
Kao da je samo posmatrač, Ketrin je videla sebe kako šamara Rejčel po licu – snažno.
„Ne govori to!“, povikala je, a čak je i Rejčel osetila paniku u njenom glasu. „Da nikad
više to nisi izgovorila!“
Suze su navrle na Rejčeline oči, ali bol koji je osećala u sebi je bio mnogo jači od
pečenja na obrazu. Otrčala je. Van spavaonice, na kišu, bez osvrtanja.
Užas onoga što je uradila pogodio je Ketrin; ali i ona je osećala gnev, oluja u njoj je
divljala kao i ona napolju. Glas kajanja rekao joj je da potrči za Rejčel, ali jedan drugi je
kazao: Nema opraštanja, dobila je šta je tražila, a onda je ponovo začula Rejčel kako pita:
Zašto? Zašto ne možemo... Zavežite, naredila je glasovima, prestanite! Istrčala je iz kolibe

76
na kišni vetar, odora joj se podizala dok je trčala preko blatnjavog travnjaka
prema samostanu. Utrčala je u Svetu Elizabetu ne pozdravivši sestru Albinu, i odjurila u
minijaturnu bogomolju koja je predstavljala njihovu kapelu. Ušavši, usporila je korak
prilazeći oltaru i pala na kolena. Prekrstila se i otpočela molitvu.
Hvali, dušo moja, Gospoda. Hvaliću Gospoda za života svog, pevaću Bogu svom dok
me je god...7
U glavi kao da je izvikivala ovu molitvu, pokušavajući da istisne sve osim psalma koji
je prizvala iz sećanja.
Blago onome, kome je pomoćnik Bog Jakovljev, kome je nadanje u Gospodu, Bogu
njegovom. Koji je stvorio nebo i zemlju, more i sve što je u njima...8
Blebetanje zbrkanih glasova je oslabilo i utišalo se. Duboko je udahnula, pronalazeći
utehu u rečima.
Gospod dreši svezane, Gospod otvara oči slepcima, podiže oborene, Gospod ljubi
pravednike. Gospod čuva došljake, pomaže siroti i udovici...9
Ljutnja i sumnja su ponovo izbile na površinu kao lava, osećanja su bila neprimerena
ovom mestu, ovom činu. Skočila je na noge i izletela iz kapele, prepavši sestru koja se
spremala da uđe i povukla se u sigurnost sobe. Tamo je opet pala na kolena, preplela prste,
izmučeno oponašajući molitvu. Kad god bi osetila da se ljutnja budi u njoj, zastala bi,
napravila pauzu od nekoliko minuta da se sabere, a onda opet počela; ali, iako je ljutnja
lagano splašnjavala, shvatila je da se kroz te reči pokajanja i molitve probija uznemirujući
strah. Strah od same sebe i onoga za šta je sposobna, zbog onog što je uradila toj devojčici;
i straha da je sestra Viktor možda bila u pravu, da je zaraza možda svuda oko njih.

Rejčel je istrčala na pljusak, samo želeći da se što je moguće više udalji od sestre Ketrin.
Vetar joj je lepio kosu oko vrata dok je trčala između zgrada; osvrnuvši se, laknulo joj je
što sestra nije krenula za njom. Pronašla je utočište iza devojačke trpezarije, ispod male
nadstrešnice i ispod vodopada od kiše koja se slivala sa krova. Privukla je kolena do brade
i pustila nekoliko suza. Prezirala je ovo mesto – prezirala je kišu, hladnoću i
vetar. Prezirala je to što mama i tata nisu ovde i što stric Pono jeste, a ona ne može da živi
s njim. Zato što ljudi ovde umiru, a ona sad zna šta to znači.
Sedela je i plakala, grmljavina je tutnjala u daljini, a posle nekog vremena čula je kako
je neko doziva po imenu. Podigla je glavu. Jedna od sestara je stajala s druge strane kišne
zavese. „Dete, šta radiš tu napolju?! Zar nemaš pameti?“ Zgrabila je grubo Rejčel za šaku,
brkajući njene suze sa kišom i odvela je u spavaonicu, gde je naterala Rejčel da peškirom
obiše kosu i presvuče se u suvu odeću. Usnula devojčica, Džozefina, još je u snu provodila
svoj život i Rejčel je odjednom poželela da ode u školu.

7
Psalam 146:1, 146:2. (Prim. lekt.)
8
Psalam 146:5, 146:6. (Prim. lekt.)
9
Psalam 146:7, 146:8, 146:9 (Prim. lekt.)

77
 Dok je slušala predavanje iz aritmetike, koje je već savladala u Kalihiju, gledala je kroz
prozor i zamišljala obrise Oahua iza oblaka skupljenih na horizontu, pitajući se da li su
Sara, Ben i Kimo sada u školi. Dala bi sve, sve svoje dane do kraja života, samo da čuje
Saru kako je zove „gospođica Cipelica“.
Kiša je popustila. Kad je došlo poslepodne, a od Haleole i Pona ni traga ni glasa, sestra
Leopoldina je rekla da je glavni put verovatno poplavljen ili previše blatnjav za putovanje.
Ali Rejčel nije bila baš sigurna u to. Stric Pono nije bio u Kalaupapi čitave nedelje, i kad
god bi se Rejčel raspitivala za njega, Haleola bi samo rekla da je umoran. Rejčel se već
navikla na to da odrasli, kad nešto prećutkuju, to je kao da se među njihovim
vidljivim rečima nalazi neki nevidljivi entitet, a Rejčel je već naučila da ga prepoznaje i po
obliku i po veličini.
„Ako je stric Pono bolestan, zašto ne mogu ja njega da posetim?“, navaljivala je Rejčel,
ali Leopoldina je samo odmahivala glavom i Rejčel je poslepodne morala da provede
unutra, igrajući se lutkama. Za vreme večere kiša je konačno potpuno stala. Dok je Rejčel
izlazila iz trpezarije, bila je okupirana mislima o Ponu; tek kad je naletela na nju, shvatila
je da se našla oči u oči sa sestrom Ketrin.
„Rejčel?“ Krivica na licu časne sestre bila je očigledna čak i detetu. „Mogu li da
porazgovaram s tobom na trenutak?“
Rejčel joj je zlovoljno odmahnula glavom i prošla pored nje. Sestra je delovala još više
povređeno, ali Rejčel je shvatila da je to skoro uopšte ne dotiče. Šta god da sestra Ketrin
oseća, ona bar može odavde da ode kad god joj se prohte!

Haleola je postavila teglu ispod najnovije rupe u Ponovoj tavanici, nešto manje od jedne
stope od kreveta na kom je ležao. Dežurni lekar, doktor Oliver, sedeo je na šamlici pored
Ponovog kreveta i opipavao pacijentove prepone. „Kad ste prvi put primetili da su
mokrenja bolna?“
„Prošle godine“, rekao mu je Pono. „Sredinom juna.“
„Dala sam mu neke lekovite biljke“, kazala je Haleola, „i povuklo se na neko vreme.“
„Kad je opet počelo, gospodine Kalama?“
„Zbližavamo se lagano, doco, možete me zvati Pono.“
Oliver se osmehnuo. „Kad je počelo, Pono?“
„Otprilike pre nedelju dna. A izlazi mi u ovoj čudnoj boji. Ružičastoj, donekle
zamućenoj.“
Lekar je iznova klimnuo, pregledajući Ponov stomak. Haleola je nervozno
posmatrala. Kada je Oliver stigao u Kalaupapu, čula je glasine o njegovoj trezvenosti, ili
bolje rečeno nedostatku nje, ali za dve godine nijednom ga nije videla da je taknuo piće,
a sada je svakako delovalo da je potpuno trezan.

78
 Haole lekar je ustao. „Pa, Pono, izgleda da imaš infekciju bubrega. Koliko god bilo
neprijatno, ali potrebno je da piješ što više vode.“ Uzeo je malu flašu iz lekarske torbe.
„Salicilna kiselina, za temperaturu. I neophodno je da stalno ležiš.“
„Baš ću se naodmarati“, rekao je Pono, bledo se osmehujući, „ako budem ustajao da
pišam svakih pola sata.“
„A, pa dobro, mi u evropskoj medicini imamo odličan izum za to“, rekao je Oliver,
podigavši jednu od tegli s poda. „Zovemo ga nokšir.“
Pono se nasmejao dok je prihvatao teglu. Haleola se postarala da popije jednu od
lekarevih tableta uz čašu vode, dok je Oliver dezinfikovao šake s malo karbolinske kiseline
koju je uzeo iz lekarske torbe; a onda je izašla na trem sa doktorom i pitala ga: „Kakva je
to ’infekcija’?“
Oliver je na ramena nabacio mantil, a veseli ton glasa mu je odjednom postao mračan.
„Nisam siguran. Ali viđao sam ovo i ranije kod leproznih bolesnika – slabost,
temperatura, krv u mokraći, bol u preponama – bolest slabi imunitet tela, što ga čini
podložnim za ostale infekcije.“
Haleola je klimnula. Ideja da je bolest posledica minijaturnih, skoro nevidljivih bića
koja kolaju kroz krv delovala bi smešno da joj doktor Moric nije jednom prilikom
mikroskopom pokazao uzročnike lepre, ružičaste, cevaste „bakterije“, koje je otkrio
norveški naučnik Gerhard Hansen. Postojala su, kako je Moric verovao, tri oblika ove
bolesti: jedna bakterija koja napada prvenstveno kožu i veoma brzo i nezadrživo se širi po
telu; jedna što napada nerve, sporije napreduje i s manje deformiteta; i neki granični
slučajevi, koji su mešavina ova dva. Haleola je imala nervni oblik; Pono, na nesreću, onaj
prvi.
Doktor Oliver je rekao: „Viđao sam da se ovakvi oblici bubrežnih infekcija spontano
povuku – same se iščiste.“
„A ako se ne iščiste?“
Namrštio se. „Potpuno otkazivanje bubrega takođe nije neuobičajeno. Postarajte se
da se odmara i da pije mnogo vode.“
„Hvala vam što ste došli“, rekla je, „po ovako groznom vremenu. Hoćete li moći da
se vratite u Kalaupapu?“
„Neću, sačekaću da prođe kiša. Ionako imam posla preko glave u bolnici.“
„Kako je Napahili?“ Doktor Oliver i njegova supruga Hopi su imali sina, Ričarda
Napahilija Olivera. Očekivala je da spomen na njega ozari Oliverovo smrknuto lice, ali
izgleda da ga je samo još više smračio.
„Dobro je, pretpostavljam. Nadam se.“ Zurio je u sivilo pljuska i tiho izgovorio:
„Molim se bogu da sam ispravno odlučio što sam ga doveo ovamo.“ Haleola nije bila
sigurna šta je lekara dovelo na Molokaj, ali čula je glasine da je bio u velikom dugu zbog
propale plantaže na Velikom ostrvu, a posao doktora u naselju plaćao se 250 dolara
mesečno.

79
 „Dajemo sve od sebe da ga izolujemo od svake moguće zaraze“, rekao je Oliver
zabrinuto, „ali još mnogo toga ne znamo o ovoj bolesti. Da li se prenosi dodirom?
Dahom? Seksualnim kontaktom? Ko može da kaže da su vazduh ili zemlja pod našim
nogama možda izvor zaraze?“
Oliver je uspeo da se reši kajanja i teskobe i napeto se osmehnuo. „Pa, znate gde
možete da me nađete. Pozovite me bude li ikakvih promena.“ Dodirnuo je šešir u znak
pozdrava i potrčao po blatnjavim ulicama prema bolnici u Kalavaou.
Ne verujući samoj sebi da će se pred Ponom pojaviti u normalnom raspoloženju,
Haleola je ostala napolju da sluša dobovanje kiše po krovovima ostarelih zgrada u blizini.
Kada bude došlo vreme da se presele u Kalaupapu, nedostajaće joj Kalavao. Postojala je
neka veličanstvenost u ovoj krševitoj obali, u ogromnim talasima koji se zapenušani i beli
razbijaju o crne stene, prskaju penu što u vazduhu eksplodira kao vatromet. Čak je i sam
pali često u pokretu, ogromno stenje se pomera zbog kiše, a vetar mu menja lični opis. U
Kalavaou je samo dvoje potpuno nepromenljivo: dva mala ostrva, Okala i Mokopu, koja
stoje u blizini obale. Mokopu je dugačko i grbavo; Okala je šiljato, poput vrha koplja
zabodenog u okean. Oba su prekrivena zelenim plaštom od palmi. Pre mnogo vekova,
radi zabave, Havajci bi upleli to lišće paprati i skakali na njima sa vrha ostrva, a lišće bi
usporavalo njihov pad u vodu dok su lebdeli poput ptica. Niko nije živeo na ovim
ostrvima; nisu ulivala poverenje kao ona susedna, Maui i Oahu, ali su vekovima izdržavala
oluje i more i predstavljala su utešnu vezu sa vremenima kada su muškarci leteli kao ptice,
sa vremenima pre nego što je došla lepra.
Ušla je i zatekla Pona kako spava. Haleola mu je navukla ćebe do brade i spustila šaku
na čelo: još je imao temperaturu. U snu je dozivao Margaretino ime. Haleola ga je
poljubila u obrvu, sela pored kreveta i iznova pročitala pismo što je juče stiglo, koje mu
još nije pokazala.

Molokaj

POŠTOVANI R. V. MAJER,
KALAE, MOLOKAJ

Gospodin Kapono Kalama

Naselje leproznih, Kalavao, Molokaj

1. februar, 1894.

Poštovani gospodine Kalama,

80
 Odbor za zdravlje prosledio mi je vaše pismo 29. decembra 1893, kao njihovom
zastupniku na Molokaju i kao nadzorniku Naselja leproznih.
Pored toga, primio sam i pismo od gospodina Hernija Kalame o istom pitanju.
Iako potpuno razumem i cenim vaša osećanja prema bratanici Rejčel, potpuno
verujem proceni časne majke Merijen povodom svega što ima veze sa blagostanjem
maloletnika u naselju. Ona želi samo najbolje za tu sirotu decu pogođenu bolešću,
i možete biti spokojni u saznanju da zdravlje vaše bratanice i njena sigurnost
imaju najviši prioritet kod Odbora za zdravlje i njegovih zastupnika. Ono što vam
možda nedostaje zbog nemogućnosti svakodnevnog kontakta sa vašom bratanicom
biće stostruko nagrađeno očuvanjem njenog fizičkog i moralnog blagostanja.
Poslaću svoje mišljenje i vašem bratu u Honolulu.
Iskreno Vaš,
R. V. Majer

Te večeri, nakon što ju je Rejčel odbila, Ketrin se opet povukla u svoju sobu i prepustila
mučeničkom pokajanju. Po stoti put je zatražila oprost što je udarila Rejčel, ali njene
molitve su i dalje bile pune teskobe i nesigurnosti. Kada je, nakon pola sata, začula kucanje
na vratima, s radošću ih je otvorila.
Sestra Viktor je stajala u hodniku, ruku zarivenih duboko pod odoru. „Čujem da ti je
danas loš dan.“
Ketrin se prepala. „Zašto to kažeš?“
„O, uobičajeno samostansko govorkanje. Ako se neko zaželi malo mira u privatnosti
sopstvene sobe, svi odmah počnu da pričaju.“
„Pričaju?“ Ketrin se prestravila kada je shvatila da je ostale sestre možda ogovaraju,
ali Viktor se samo osmehnula. „Ne sekiraj se, navići ćeš se. Idemo u šetnju.“
Dok su izlazile, Ketrin je umišljala da svi pored kojih prolaze zure u njih i misle da su
samo lude buntovnice. Skoro da nije ni primetila da je njena prijateljica vodi van
samostanskog imanja, prema plaži.
„Volim da šetam pored okeana“, rekla je Viktor, očigledno u boljem raspoloženju.
Svetlost mladog meseca probijala se kroz olujne oblake. „A posebno posle kiše.“
„Šta pričaju za mene?“ pitala je Ketrin.
„Je li to važno?“
„Jeste!“
„Misle da si razdražljiva. Viđena si kako istrčavaš iz kapele.“
„Razdražljiva ili nestabilna?“
„Ja sam nestabilna. Ti si samo razdražljiva.“ Sestra Viktor sela je u zavetrinu visoke
peščane dine koja je blokirala pogled na samostan – kao i pogled prema njima sa druge
strane. Ketrin je sela pored nje.

81
 Sestra Viktor je posegnula u džep odore i na Ketrinino iznenađenje izvadila malu
flašu dugačkog frulastog vrata – i dve čaše za vodu! Pružila je jednu čašu zbunjenoj Ketrin,
koja ju je pitala: „Šta je to?“
„Gospodin Kijodži je zove ume sake“, odvratila je sestra Viktor, gurnuvši čašu u pesak
i otvorivši flašu. „Vino od šljiva. Rođaci su mu ga poslali iz Japana.“
Dok je sestra Viktor točila, Ketrin se pobunila: „Sestro, naši zaveti...“
„Zavetovale smo se na čednost, siromaštvo i poslušnost. Koji od tih zaveta isključuje
gutljaj vina?“ Dodala je samouvereno: „Otac Vendelin ima sanduke pune zinfandela, koje
su mu poslali iz Kalifornije, i uveravam te da nije sve namenjeno bogosluženju.“
Posle kratke pauze, Ketrin je rekla: „Pa... Samo gutljaj.“ Viktor je sipala malo zlatne
tečnosti u čašu. Ketrin je otpila gutljaj i shvatila da je ukusno i slatko, skoro kao voćni sok.
„Pa ovo je baš lako i osvežavajuće, zar ne?“ Otpila je još jedan gutljaj. „I uopšte nema
ukus na alkohol.“
„Ovaj“, izgovorila je sestra Viktor, napunivši Ketrininu čašu, a onda napunivši i
svoju. „Pa. Šta se danas dogodilo?“
Ketrin je pocrvenela. „Ja sam... Izgubila sam živce zbog jedne od devojčica. To je sve.“
Nije objasnila ništa više, a sestra Viktor je ništa više nije pitala. Ketrin je ponovo okusila
vino. „Znaš, ovo je baš dobro“, kazala je.
Pogledala je prema talasima što su se razbijali u blizini obale, zapenušanih vrhova
obasjanih mesečinom. Pomislila je na Rejčel i ostale devojčice koje su plivale ovde i osetila
ugodnu toplinu u stomaku zbog ovog sećanja.
Posle par trenutaka je rekla: „Sestro?“
Sestra Viktor je bila usred gutljaja. „Mm?“
„Zašto mislite...“ Ketrin je oklevala, otpila je još jedan gutljaj vina, a onda pitala:
„Zašto bog deci daje lepru?“
Sestra Viktor je kratko razmislila, a onda odgovorila: „Zašto je poslao muke na Jova?“
„Da iskuša njegovu veru, naravno. Ali ovo su deca! Zašto ona moraju da budu na
iskušenju? Čak i kada bi mogla...“ Odjednom se osetila ohrabrenom. „Kakav to bog daje
tako groznu smrt – grozan život – deci, samo da bi testirao njihovu veru u njega?“
Obrazi su joj se upalili; u stvari, sva se oznojila.
Sestra Viktor joj je dopunila čašu i rekla tiho: „Popij još malo vina, sestro.“
Ali Ketrin je odjednom postalo nepodnošljivo toplo. Popila je još jedan gutljaj
hladnog pića, ali to joj nije pomoglo. Ništa ne bi ni moglo, pomislila je, osim...
Ketrin je ustala.
Osetila je vrtoglavicu; svet se zaljuljao kao da stoji povrh okretnog stola načinjenog
od noći. Iznenadivši i samu sebe, zbacila je veo i osetila hladan noćni vazduh na glavi.
Sestra Viktor je zatreptala kao ptica. „Sestro? Šta...“

82
 Ketrin je počela da skida odoru, tešku haljinu i dugačku suknju koje su joj se skupile
oko članaka, i odjednom je stajala na plaži prekrivena samo donjim vešom, a sestra Viktor
ju je s nevericom gledala: „Eto ti ga sad – šta to radiš? Oblači...“
Ketrin je potrčala plažom, osetila je vlažan i hladan pesak pod stopalima, a voda joj
je pljuskala oko članaka. Jedan talas ju je udario, hladan i jak poput prekora, ali ona je
nastavila da trči i posle nekoliko trenutaka hladnoća ju je sasvim obgrlila. Bila je do grudi
u okeanu, u ovom trenu, i pored ushićenja osetila je i kamenje koje joj je izmicalo pod
stopalima; odjednom je plutala, lebdeći u prostoru. Nasmejala se kad ju je talas poklopio
i pokvasio joj kratku smeđu kosu, a oči ispekao solju. Radosno se opružila povrh jastuka
od talasa, ispruživši ruke sa obe strane i puštajući da je udobni talas odnese gde god mu
je volja. Divna pročišćujuća voda ju je prekrila, pokvasivši je kroz pamučni donji veš i
naduvavši ga pod vodom kao pipke neke meduze. Delovalo je upravo onako divno kako
joj se činilo dok je gledala sa obale.
Mahnula je sestri Viktor, pozivajući je da joj se pridruži, ali starija žena je ostala čvrsto
na suvoj zemlji.
„Sestro Ketrin!“ Zazvučala je nešto uspaničenije. „Molim te, vrati se!“ Ketrin ju je
ignorisala. Zurila je u nebo i osmehivala se. Haleola je bila u pravu: bar na trenutak, okean
je spirao sve.
Pola sata je sestri Viktor trebalo da izmami Ketrin iz vode, a za to vreme je bacila flašu
s vinom daleko u okean. Kada se Ketrin konačno isteturala iz vode – prijatno iscrpljena i
još prilično omamljena – Viktor ju je naterala da se obuče u odoru i stavi veo. Ušunjale
su se u Svetu Elizabetu na zadnja vrata i samo je nekoliko kapljica vode odavalo kuda su
ušle. Voda će ispariti, ali ako ih neko vidi...
Ketrin je počela da se kikoče.
Sestra Viktor je prekrila usta prijateljici i gurnula je niz hodnik prema njenoj sobi.
Kada je legla, Ketrin se obeznanila. Viktor ju je razodenula, ušuškala i s olakšanjem nekog
ko je vratio duha nazad u bocu tiho zatvorila vrata za sobom.
Ketrin je dobro spavala, ali se loše probudila.
Otvorila je oči ubrzo nakon zore jer se sunce probijalo kroz zavese na prozorima.
Uspravila se u sedeći položaj. Glava ju je bolela kao da su je koristili kao kuglu za kriket.
O bože, pomislila je u trenutku kad se zamagljeno sećanje na prethodnu noč probilo
do njene svesti. Sada je zapanjeno shvatila da je jedino što je manje uljudno od časne
sestre koja povraća pijana časna sestra.
U jednom trenutku joj se činilo da bi vrlo lako mogla biti obe te sestre, ali nekako je
uspela da suzbije mučninu. Trebalo joj je pola sata da se dovede u red i deset minuta je
zakasnila na misu. U kapeli je sestra Viktor oprezno izbegavala njen pogled; u trenutku
kad je Ketrin kleknula, tiho je gospodu ponudila pokajničku molitvu. Ali koliko god da
se stidela pijanstva, nije mogla da se pokaje što se okupala u olceanu.

83
 Kasnije je, za doručkom, mnogo pribranija Ketrin primetila da na licu sestre
Leopoldine izostaju uobičajeni osmeh i dobro raspoloženje. „Nešto nije u redu, sestro?“,
pitala ju je Ketrin dok je sebi sipala šolju kafe.
Leopoldina je smrknuto klimnula glavom. „Jedna od devojčica je sinoć pobegla.“
„Vilma? Hejzel?“
„Ne. Jedna od mlađih. Znaš Rejčel Kalamu?“
Ketrin je osetila kako joj krv nestaje iz lica i bez reči objašnjenja ostavila je doručak i
istrčala iz trpezarije da povraća.

84
 orala je da vidi strica Pona. Nešto nije bilo u redu, a niko ništa nije hteo da joj kaže,
tako da je morala sama da ode i proveri, to je sve. I ako je sve u redu, pa, sestre će
doći po nju i biće kažnjena – ali će ipak videti strica Pona. Ima samo pet kilometara od
Kalavaoa do Kalaupape; neće joj trebati više od sat vremena pešice. Pa, pešačila je i dalje
kada je sa braćom išla na Vaikiki u igru!
Istina, kaluđerice su provirivale u sobu, dosadno redovno svakih sat vremena, ali to
joj je omogućavalo sat vremena prednosti, pod pretpostavkom da uopšte i primete njeno
odsustvo pre zore. Rejčel je čekala do ponoći – kada je sestra Albina proturila glavu u
sobu, proverila da li je sve u redu i povukla se – a onda je iskočila iz kreveta, obukla se
najbrže i najtiše što je mogla. Pogurala je lutke pod pokrivač; izbočina koju su napravile
ne bi prošla ozbiljniju inspekciju, ali bolje i to nego ništa. Otvorila je najbliži prozor,
pazeći da ne probudi cimerke, i popela se na prozorsku dasku. Prebacila je noge, provukla
se i dočekala na tlo.
Bila je napolju.
Bilo je uzbudljivo kao da je slepi putnik na brodu za Hongkong. Tiho je zatvorila
prozor za sobom, uzbuđena zbog sopstvene odvažnosti.
Ali, kad se okrenula od prozora, prepala ju je duboka tama u kojoj se tog trena zatekla.
Nebo je bilo oblačno, pusto – kao da je neka kugla od zemlje spuštena na poluostrvo –
zemlja, more i nebo pretvoreni u jednu veliku crnu masu. Nije čak mogla da kaže ni na
koju stranu je okrenuta!
Savladala je u sebi napad panike, setivši se da prozor gleda zadnji samostanski
travnjak. I dok su joj se oči privikavale na tamu, počela je da razaznaje nekoliko treperavih
svetala – uljnih lampi koje su sijale u obližnjim kućama. Koristeći ih kao bledunjave
zvezde vodilje, potrčala je preko travnjaka – bio je natopljen i blatnjav, što su brzo postale
i njene sandale – i izbila na ono što su sestre zvale „Damjanovim putem“, na put do
Kalavaoa.
Ponovo je bila uzbuđena; tama, isprekidana povremenim svetlima sa obe strane, sada
je postala prijatelj i saučesnik. Posle nekoliko minuta, osvrnula se i videla samo bledi
odsjaj samostana – i hvala bogu, ni traga ni glasa od sestre Albine koja je možda prati.

85
 Ali put je bio još blatnjaviji od travnjaka i što je dalje išla, to su joj stopala sve dublje
propadala. Blato joj se nakupljalo u sandalama, pod stopalima, otežavajući joj obuću dok
je pokušavala da napravi sledeći korak; posle pet minuta je odlučila da će bolje
napredovati bosonoga, pa je izula sandale i ponela ih u rukama.
Uskoro su svetla Kalaupape ostala iza nje. Sa obe strane puta videla je blede obrise
prevrnutog kamenja i šiljatog žbunja lantane, ali to je bilo sve. Nikad se nije plašila mraka,
ali opet, nikad pre nije videla ovakav mrak. Činilo joj se da jedino na svetu što zaista može
da vidi jeste mokra, klizava zemlja pod njenim stopalima.
A bila je hladna – hladna koliko ledeno blato može biti hladno pre smrzavanja. Sad
je shvatala kako kolski točak može da ostane beznadežno zakopan u ovome i pitala se da
li je sestra Leopoldina bila u pravu – možda zbog ovog Haleola i Pono nisu došli. Možda
bi trebalo odmah da se okrene, sakrije blatnjavu odeću i ponovo se uvuče u krevet; uz
malo sreće niko nikad neće saznati da je otišla.
Okrenula se pošavši nazad, ali sad je iza njenih leđa stajala samo crna praznina; čak i
najkraći deo puta koji je upravo prešla bio je progutan tamom.
Rekla je samoj sebi da će je neko sigurno videti ako se sada vrati, ili će u najmanju
ruku pronaći njenu prljavu odeću. Bila bi kažnjena, a ništa time ne bi dobila. Ukoliko
nastavi da ide, na kraju će stići u Kalavao i bar nekoliko sati provesti sa stricem.
Na licu je osetila pečenje od šake sestre Ketrin, a onda se okrenula i nastavila dalje
putem.
Nakon deset minuta, blato je postalo duboko do kolena. Stopala su počela da joj trnu,
a i vetar se pojačavao, šibajući je poput oštrice kroz tanku haljinu. Imala je „guščiju kožu“
– naježila se – i to ne na dobar način, koji se dešava zbog priča o duhovima. Svaki korak
je iziskivao sve više i više snage; već se umarala, a nije prešla naročito veliku
razdaljinu. Ubrzala je ritam...
Okliznula se, zateturala unapred i pala licem na put.
Nije se povredila, ali je zato zahvatila puna usta blata. Imalo je odvratan ukus, gori
nego što je smrdelo. Ležala je kašljući i pljujući, a onda je lagano ustala. Čitavo telo joj je
bilo obloženo blatom; prekrivalo ju je kao hladna, smrdljiva odeća.
Iznova je sela u blato i počela da plače. Želela je da se vrati kući. Želela je da je tata
podigne iz blata, želela je da mama viče na nju što je isprljala odeću. Želela je strica Pona!
Ovo nije bilo fer. Zašto časne sestre nisu dozvolile da živi s njim, zašto uopšte mora ovo
da radi?
Kada se dobro isplakala, ustala je i nastavila dalje posrćući.
Osećala se kao olujni oblak, toliko napunjen kišom da bi mogla svakog trena da
pukne. Nije imala pojma koliko je vremena prošlo: svaki deo puta je izgledao potpuno
isto kao i prethodni. U jednom užasnom trenu pitala se ide li možda ukrug; može li to
uopšte da zna?
A onda je konačno ispred sebe ugledala nešto što nisu bile stene, blato i drač.

86
 Sa leve strane se nalazio puteljak, koji se odvajao od glavnog druma i presecao
lantanu. Rejčel je potrčala prema njoj, skoro se ponovo u žurbi okliznuvši; zastala je na
početku puteljka, podignuvši pogled...
Prema pomrčini. Sve što je od puteljka mogla da vidi bilo je sledećih metar, metar i
po. Pokušala je da razmišlja: kada su otišli od strica Pona, sećala se, kola su prvo malo išla
po manjim putevima, pre nego što su skrenula na glavni put za Kalaupapu. Ako je ovo
bio taj mali put... Možda će je odvesti pravo do kuće strica Pona!
Stajala je tako pokušavajući da odluči kuda da krene. Vetar ju je šibao i iznova je
počela kiša.
Tata, gde si sad? Ti bi znao kojim putem da krenem!
Opet je osetila kapi kiše na vratu... Potom je skrenula na uski puteljak.
Posle nekoliko minuta je shvatila da se staza lagano penje, a kiša se toliko pojačala da
je morala da potraži skrovište pod okolnim žbunovima lantane. Žbunje jeste pružalo
nekakav zaklon, ali je i neopisivo smrdelo; lišće je bilo trnovito i oštro, a kada se kiša
smirila posle nekih deset-petnaest minuta, presrećno je krenula dalje stazom.
Što se više pela, to joj je dah bio sve kraći. Sad je počela da primećuje i sitnije kamenje
uz stazu: jednu polomljenu drvenu posudu; praznu čauru od puške; jednu maramu što se
uhvatila za granu žbuna i koja je lepršala poput zastave na vetru. Radosno je zurila u
maramu – još nekoliko minuta i biće sigurna i utopljena u kući strica Pona, znala je to!
Nastavila je dalje. A onda, sasvim iznenada, stala.
Još je bilo mračno kao u ustima, jedva je videla i stopu ispred sebe... Ali zbog osećaja
koji nije uključivao vid, morala je da stane.
Nije bila sama. Stojeći tako i slepo zureći u tamu, čula je nepogrešivi zvuk da je tamo
neko, nešto, što udiše isti vazduh kao i ona.
Preplašeno se okrenula, piljeći u mrak u potrazi za... čim? Nije znala, a nešto ju je
sprečavalo da iz sebe ispusti zvuk.
Udasi koje je čula bili su duboki i isprekidani, i bivali su sve glasniji. Ili bliži.
Nije se pomerala, ali je čula šuškanje lantana, a onda i mljackanje mekog blata pod
nečijim stopalima.
Gledala je u tamu pred sobom... I ugledala, nisko pri zemlji, par sjajnih sitnih očiju
koje sijaju u mraku.
Rejčel je vrisnula.
Oči su skočile unapred, pravo iz tame.
Odskočila je u stranu, dok je jedna divlja svinja, metar visoka, krenula prema njoj,
crna i užasna. Divlje je frktala, njuškom je za mrvicu promašivši u trku.
Rejčel je nastavila da trči uz stazu, stopalima jedva pronalazeći oslonac na klizavom
tlu, srce u grudima joj tuklo kao ludo dok je zamišljala kako joj svinja škljoca čeljustima
za petama.

87
 Istina je bila da je životinja odustala od potere mnogo pre nego što je Rejčel prestala
da trči. Kad je konačno shvatila da je svinja ne goni, zastala je na momenat da povrati dah
– a onda za svaki slučaj nastavila da trči.
Prepala se, samo minut kasnije, kada je staza odjednom naglo nestajala: naglo se
strmoglavljivala iznad nekakve stenovite litice. Stigla je do vrha.
Ali vrha čega?
Oprezno se popela uz poslednjih nekoliko stopa uspona i stala na ivicu onoga što je
slučajno pronašla. Osećala je blagu vrtoglavicu, kao kad je bila na Tantalusu; provirila je
preko ivice, ali je videla uglavnom samo tminu.
Uglavnom, ali ne i samo tminu. Dole i udesno, ne dalje od tridesetak metara, videla
je svetlo.
Svetlo koje je gorelo u kući. A pored kuće konja, koji je bio privezan za stub, a pored
konja...
Rejčel je jedva obuzdavala sopstveno ushićenje. Pojurila je preko ivice i stala da
doziva, doziva za pomoć.
Za trenutak joj je ona i zatrebala: nesmotreno se spotakla za koren nekog drveta i
počela da se naglavce kotrlja niz padinu. Nešto oštio joj je poseklo levu nogu u padu, a
debelo deblo vilivili drveta grubo je prekinulo njen spust i izbilo joj vazduh iz pluća.
Ležala je potpuno opruženo na drvetu, krv joj je šikljala iz noge, bila je previše ošamućena
da bi se uspravila i počela je da plače, koliko zbog poniženja, toliko i zbog bola.
Posle jednog minuta, začula je šuškanje lišća koje se oglašavalo pod nečijim stopalima
– opet ona svinja? Laknulo joj je kad je ugledala figuru čoveka što se nagnuo nad nju,
zamućen naspram isprepletane pomrčine od grana drveća i noćnog neba. A onda je
progovorio, oštro hrapavim glasom, koji je zvučao kao kada neko cepa papir: „Šta je ovo,
dođavola?“ Rejčel se nije uplašila, čula je slične glasove u Kalihiju; leprozni
tumori ponekad rastu u bolesnikovom grlu i daju glasu hrapavu notu.
Nagnuo se napred da je bolje vidi. Bio je to star čovek, stariji od Haleole, ćelave glave,
smeđe poput kokosa, i lica prekrivenog tumorima. „ Ej“, rekao je, „šta to imamo ovde?“
Pogledao ju je namrgođeno i osmehnuo se. „Kako je tako lepa devojčica, kao što si ti, pala
s neba pravo na vilivili drvo?“
Prišao joj je još bliže. Rejčel se trznula i ustuknula.
„U redu je“, izgovorio je čovek nežno koliko mu je to grubi glas dozvoljavao, „Neću
te povrediti.“ Ugledao je njenu povređenu nogu, pružio ruku i nežno je dodirnuo. „Gadna
posekotina“, rekao je. „Srediću to, dogovoreno?“
Podvukao je šaku pod njena leđa. Rejčel je ispustila bolni jauk dok ju je podizao u
naručje. Nije delovao naročito snažno, a ruke su mu se tresle dok ju je podizao; Rejčel se
uplašila da će je ispustiti, ali je uspeo da je odnese do male travnate kuće, osvetljene
iznutra treperavom svetlošću parafinske lampe. Unutra nije bilo mnogo nameštaja, samo
dušek, stolica i sto.

88
 Zaduvan od napora, čovek se kratko odmorio, jezivo kašljući. Kada se malo povratio,
skinuli su zajedno njenu odeću, sve osim donjeg veša; umotao ju je u suvi peškir; a onda
joj rekao da skine i donji veš. Polegao ju je na dušek i kazao: „Daj da pogledamo tu nogu.“
Pažljivo je pregledao posekotinu ispod kolena, a onda pokvasio krpu vodom iz
krčaga. „Ovo će malo boleti.“ I jeste. Rejčel se trznula dok je čistio prljavštinu i krv iz
posekotine, a onda ju je uvio čistom krpom.
Konačno skupivši snagu da progovori, Rejčel tiho prozbori: „Hvala vam.“
„Sutra ćeš mi zahvaliti“, odvratio je čovek, što je bio komentar koji nije razumela.
„Imaš li ime?“
Rejčel je oklevala, a onda mu j e rekla svoje ime.
„Ja sam Moko“, kazao je on. „Naspavaj se malo. Sutra ćemo razgovarati, važi?“
Pokrio ju je istrošenim prljavim ćebetom i ona je odjednom shvatila koliko je dobar
osećaj leći, biti na toplom i suvom. Sklopila je oči i brzo zaspala.

Kada se probudila, lampa je bila ugašena i bledunjavo svetlo se probijalo kroz prozor.
Oluja je prošla i bila je sama. Njena odeća, prebačena preko podnožja dušeka, bila je
oprana i osušena na suncu. Obukla ju je i, nedugo potom, njen spasilac je ušao u kuću,
noseći puno naručje papaje.
„Jesi li gladna?“ U trenutku kad je to izgovorio, Rejčel je shvatila da umire od gladi.
Pojela je čitave tri papaje i sprala ih velikom čašom mleka. Zahvalila mu je na doručku, a
onda pitala: „Poznaješ li mog strica Pona?“
Starac je kratko razmislio. „Pono... Pono... On živi u Kauhakou?
Rekla mu je da njen stric živi u Kalavaou, i na trenutak, Moko kao da se iznenadio.
Protrljao je zamišljeno bradu i konačno rekao: „Pono... Naravno da ga poznajem. Ne živi
daleko odavde.“
Rejčel se obradovala. „Možeš li da me odvedeš kod njega?“
„Bolje prvo da vidimo možeš li da koračaš, važi?“ Uz njegovu pomoć, ustala je i, mada
joj je noga bila povređena i iako ju je bolela, mogla je da korača po sobi bez problema.
„Dobro je“, kazao je. „Hajdemo napolje.“ Izašla je za njim kroz vrata u prohladno
jutro.
Rejčel je zinula od iznenađenja.
Stajali su nekih petnaestak metara ispod gornje ivice ogromnog kratera, koji je imao
oblik kao jaje, šest stotina metara u dužinu i četiri stotine metara u širinu. Nije to bila
ogoljena, kamenita rupa, već bujni zeleni svet, pun boja i života. Padine i podnožje kratera
bili su gusto pošumljeni: vilivili drveće koje je cvetalo jarkocrvenim cvećem u obliku
tigrove kandže; olneja što je prekrivala tlo paperjastim iglicama; kineska smokva i drveće
brazilskog bibera, čiji su poslednji plodovi trulili na tlu. Skoro čitava unutrašnja površina
kratera bila je prekrivena nekom vrstom vegetacije. Šačica kuća se držala za gornje padine,
svaka okružena terasama taroa, slatkog krompira, šećera, pasulja, svega što je moglo da

89
raste. Većina kuća je imala konja; a nekoliko, poput Mokove, čak i kravu koja je pasla u
polju.
Prigušenim glasom, Rejčel je pitala; „Šta je to?“
„Kauhako. Nekad je bio vulkan. Nekada davno.“
Prestrašeno, Rejčel je pitala: „Hoće li eksplodirati?“
Moko se nasmejao smehom koji se pretvorio u kašalj. „Ne, ne, više neće. Vidi, ovde
smo zaklonjeni od vetrova, a usevi bujaju. Mnogo posla, doduše.“
Nagnuo se nad nju da je pogleda u oči. „E sad, sećaš li se šta sam ti juče rekao? Kako
ćeš mi danas zahvaliti?“ Rejčel nesigurno klimnu glavom. „Pa, možeš da mi pomogneš
tako što ćeš doneti vodu od bunara do moje kuće. Možeš li to?“
„Ali hoću da vidim mog strica Pona“, odvratila je Rejčel.
„I hoćeš. Ali prvo mi ovo učini.“ Pošto nije odgovorila, pokazao je u centar podnožja
kratera, gde se jutarnje sunce ogledalo u površini malog jezera. „Vidiš ono jezero tamo
dole? Kažu da nema dno i da ide pravo do centra zemlje. Pre hiljadu godina, ljudi koji su
živeli ovde sahranjivali su svoje mrtve u njemu. Tako je ovaj deo ostrva dobio ime.
Makanalua – to znači ’darovani grob’.“ Dodao je: „A to jezero je mesto gde stavljaju
male devojčice što ne rade ono što im se kaže.“
Rejčel je uzdahnula. Pokušala je da zamisli kako pada skroz do jezera – što je bilo
mnogo strašnije od njenog pada niz krater! Prestravljena, poslušno je krenula za Mokom
do izvora, koji je bio prilično daleko. Nakon što bi izvukao kofu s vodom, Rejčel bi je
poslušno odvukla do kuće, gde bi je usula u rezervoar pre nego što bi se vratila po novu
kofu.
Nakon deset odnetih kofa vode, umorila se i ožednela, a Moko joj je dozvolio da
popije nešto vode i odlučio da im je dosta. „Mogu li sada da vidim strica Pona?“ pitala je,
ali starac je odvratio: „Moramo prvo da jedemo, zar ne?“, i poveo je do baštice, gde je
pokazao Rejčel kako da izvadi taro hvatajući stabljike ispod srcolikih listova i čupajući
ružičaste lukovice iz zemlje. „Znaš li kako se pravi poi?“ pitao ju je. Rejčel je klimnula
potvrdno, srećna što će moći da ga jede. „Gledala sam moju mamu!“ Sledećih nekoliko
sati su proveli čisteći taro, kuvajući ga u loncu na vatri iza kuće, a onda ga sekući i sitneći
ga. Bio je to naporan posao i Rejčel su počele da se grče šake od tolikog gnječenja.
Ali poi je imao izvanredan ukus, a kada ju je Moko pitao da li je ikada muzla kravu,
Rejčel je veoma obradovala ova ideja. Neko vreme je bilo zabavno, ali na kraju su je opet
bolele šake. Ponovo je pitala za strica Pona, ali sunce je već odavno bilo zašlo iza zapadne
ivice Kauhakoa i senke su lagano gutale krater. „Ići ćemo sutra“, obećao je Moko, i dok je
zelene padine oko njih gutala tama, Rejčel je bivala sve iscrpljenija, zbunjenija i uplašenija.

Prednji desni točak starih kola se iznova zaglavio u blatu i, po peti put tog jutra, Ketrin i
Leopoldina su izašle, zavrnule rukave i ramenima pogurale kola dok se točak nije
oslobodio. Leđa su ih bolela, a odore su im bile prljave od blata, ali Ketrin je sebi rekla da

90
ništa bolje nije ni zaslužila. Priznala je da se neoprostivo ponašala prema Rejčel i, nakon
jetkog prekora, majka je poslala nju i Leopoldinu u potragu za devojčicom. Čitavo jutro
je bilo ovako: prešle bi oko osamsto metara Damjanovim putem, kola bi se zaglavila u
blatu i morale bi da izađu i poguraju ih. U retkim prilikama dok su se zaista kretale,
gledale su kraj puta, tražeći bilo kakve znake da je Rejčel bila tu. U jednom trenutku
morale su da stanu nekoliko metara istočno od male staze koja je vodila prema krateru
Kauhako; a onda, posle oslobađanja točkova, ponovo su nastavile.
Stigle su do Kalavaoa u podne i otišle pravo u Ponovu kuću; ali pre nego što je
Leopoldina pokucala, Ketrin je iznutra čula nešto što je ličilo na uzdah.
Uhvatila je Leopoldinu za ruku i klimnula glavom prema prozoru. Prišle su mu i
Ketrin je hitro zavirila unutra.
Pono je ležao u krevetu, rukama grleći Haleolu, koja je ležala povrh njega; oboje su
bili goli ko od majke rođeni. Ketrin je sasvim porumenela, ali pre nego što je uspela da je
spreči, Leopoldina je prišla da pogleda – oči su joj se istog trena razrogačile do veličine
srebrnjaka.
Ponova boja nije bila lepa, a uzdasi mu nisu bili sasvim strastveni. „Izvini“, rekao je
između udaha, „samo... samo...“
Haleola je izgledala zabrinuto. „Pono, jesi li siguran...“
„Želim“, rekao je, dok mu se u glasu osećao očaj.
Ketrin je odvukla Leopoldinu od prozora, nazad do kola.
„Pa“, izgovorila je Leopoldina.
„Nisam videla Rejčel unutra“, kazala je Ketrin, „tako da ne vidim razlog da ih
prekidamo, a ti?“
„Ne, ne“, složila se Leopoldina.
„Možda nam brat Daton može pomoći.“
Požurile su do Boldvin doma za dečake, koji će uskoro ostati prazan zbog novog što
je u izgradnji; oko neokrečenih začetaka novih zgrada nalazilo se desetak mladica
eukaliptusa koje je posadio brat Daton. Visoki i bradati brat laik – došao je na Molokaj
da okaje grehe o kojima nikad nije govorio, mada se šuškalo da uključuju alkohol i propali
brak – vrlo brzo je organizovao potragu od praga do praga. Jedan krupniji
stanovnik, očigledno se plašeći da će otkriti brlju koju je pravio, nije dozvolio da mu uđu
u dom; Daton ga je samo fiksirao pogledom. „Kopao sam grobove za stotine ljudi u
građanskom ratu“, rekao je čoveku, „i najverovatnije ću iskopati i tvoj. U ratu sam
povremeno morao ponešto i da zbrzam i verujem da neke od tih starih kostiju kerovi još
razvlače okolo. Ne bih voleo da ponovo budem tako nemaran, ali nikad se ne zna, šta ti
kažeš?“ Čovek je protrljao zglobove i odstupio da propusti Datona.
Ali u Kalavaou od Rejčel nije bilo ni traga na glasa i Ketrin je konačno morala da
pošalje te uznemirujuće vesti Haleoli. Pono je bio previše slab da bi bio od pomoći, ali
Haleola se pridružila dvema sestrama, koje su proširile potragu na obalu. Ketrin je otišla

91
do litice i gledala u oštre zube stenja od lave što su štrčali kao rese u moru. Svaki put bi se
pomolila da ne ugleda Rejčelino sićušno telo nabijeno na stenje od lave ili kako pluta
po pobesnelim talasima. Nije je videla, ali do večeri su je potpuno progutali krivica i strah
– strah da Rejčel negde leži povređena, ili umire, možda je već mrtva, a krivac je isključivo
ona. Leopoldina se vratila u Svetu Elizabetu da obavesti majku Merijen, ali Ketrin je ostala
u Kalavaou, prespavavši u Boldvin domu, gde se grozničavo molila za Rejčelin siguran
povratak, nakon čega se uspavala u suzama.

Moko je napravio lep doručak ispekavši nekoliko jaja iz kokošinjca i poslužio ih je sa

zrelim papajama. Nisu više imali mleka, pa je zamolio Rejčel da opet pomuze kravu; kad
je završila, pitala je da li bi mogli da odu do strica Pona. Moko je rekao uskoro, uskoro,
ali uskoro nikako nije dolazilo i ona je provela jutro na kolenima, berući i čisteći slatki
krompir, taro i šargarepe iz bašte.
Do tog trenutka Rejčel je bila ljuta, a kad joj je Moko saopštio da će prati veš, ona je
odbila i prasnula: „Hoću da vidim strica Pona!“
„Nakon što operemo veš, važi?“
„Ne!“, viknula je. „Hoću da ga vidim!“
Starčeva kvrgava ruka je poletela i udarila je po licu. Ovo nije bio šamar poput šamara
sestre Ketrin, već udarac od kog se zanela i pala.
Ležala je tako, dok joj je krv curila iz rascepljene usne, zureći prestravljeno u svog
napadača. „Zaboravila si šta sam rekao?“, dreknuo je na nju. „Za jezero, za ono što rade
malim devojčičama koje ne rade ono što im se kaže?“
Zgrabio ju je za kragnu i, s više snage nego što joj se činilo, podigao je metar od tla.
Grubo ju je protresao i okrenuo u pravcu svetlucavog jezera. „Hoćeš da te bacim dole?
Da li bi volela to?“
Rejčel je vrištala i plakala, preklinjući ga da to ne učini.
„Šta misliš, koliko bi ti trebalo da padneš? Dugo, kladim se. Hajde da vidimo, a?“
Zaljuljao ju je kao da se sprema da je baci kao kamen u okean. „Ne! Ne!“, kreštala je.
„Molim vas!“
Ali umesto da je baci prema dnu kratera, samo ju je bacio u stranu – pala je pravo u
zasad taroa.
Sva se naježila dok se nadvijao nad njom. „Spremna si za veš?“, pitao ju je.
Ćutke je klimnula.
Sledećih sat vremena je provela potapajući Mokovu prljavu odeću u korito sa
sapunjavom vodom, zatim ispirajući je, cedeći i polažući na sunce. Kad je završila,
proverio je kako je obavila posao i uz blistav osmeh izjavio: „Vrlo dobro! Dobro
obavljeno! Gladna?“ Ponovo radostan, dao joj je još poi-ja i pustio je da popije dve čaše
mleka, a posle ručka došlo je vreme da se okopava i plevi bašta.

92
 Ali napor koji je uložio da podigne i teroriše Rejčel imao je uticaja na Moka; delovao
je slabo i iznureno. I dok je sedeo u senci svoje kuće i gledao kako Rejčel radi u bašti,
zadremao je.
Rejčel ga je gledala, srce joj je luđački tuklo u grudima dok je razmatrala ovu
iznenadnu priliku. Podigla je pogled prema stenovitoj kruni na ivici kratera, svega nekih
tridesetak metara iznad sebe, a onda Moka, koji je dremao nepuna tri metra daleko.
Bacila je korov iz šake i potrčala.
Pucketanje i šuškanje lišća i loze po kojoj se gazi probudilo je Moka, koji je video
svoju bezobraznu sluškinju kako trči uz padinu kratera i povikao: „Hej, prokleta bila!“
Skočio je na noge i dao se u trk za njom.
Rejčel se pela uza strminu, a Moko je jurio na svega desetak metara iza nje. Okliznula
se, pala i, za ono nekoliko sekundi koliko joj je trebalo da se uspravi, razdaljina među
njima se smanjila. Uspaničeno, Rejčel je postala još veća šeprtlja, padala je i klizila niza
strminu nekoliko metara sve dok nije prestala da klizi uhvativši se za koren jednog drveta.
Moko ju je skoro sasvim stigao, psujući i vatreno je fiksirajući pogledom. Rejčel se
očajnički osvrtala tražeći nekakvo oružje.
Bacila se prema jednoj truloj grani dok joj je Moko govorio da je malo govno i kidisao
na nju.
Rejčel se okrenula i svom snagom bacila granu prema starčevom vratu.
Koža je pukla; krv je šiknula. Moko je zakrkljao i uhvatio se za vrat. Štap nije ušao
previše duboko, ali ga je očigledno gadno povredio.
Dobro je, pomislila je, verući se što je brže mogla uz padinu. Nije se osvrnula sve dok
nije stigla do vrha: Moko je bio na kolenima, stenjao je i držao okrvavljeni vrat.
Rejčeline šake su pronašle ivicu kratera. Izvukla se preko ivice, a onda otkotrljala po
spoljašnjoj padini.
Brzo je ustala i potrčala kroz trnovitu i smrdljivu lantanu, konačno pronašavši trag
kojim se popela pre dva dana. Osvrnula se da vidi da li je neko prati, ali iza sebe je videla
samo sunce. Staza više nije bila blatnjava i prešla ju je za upola manje vremena koliko joj
je trebalo dok je trajala oluja.
Kad je stigla do glavnog puta, nije imala pojma u kom pravcu da krene, a nije joj bilo
ni važno. Zastala je samo na tren da povrati dah, a onda potrčala putem.
Kada je postalo sasvim jasno da je Moko ne prati, Rejčel je usporila do koraka. Bila je
žedna, umorna i sve ju je bolelo, ali nije stala.
Posle sat vremena kako joj se činilo, mada je verovatno proteklo samo pola tog
vremena, Rejčel se prepala kad je začula neki zvuk iza leđa. Okrenula se, spremna da
iznova pobegne.
Nije to bio Moko, već neki čovek na konju, koji je lagano kaskao putem. Kad je video
Rejčel, oči su mu se raširile i zaustavio je konja.

93
 Rejčel je ustuknula jedan korak, nesigurna kako to da protumači. Čovek je bio
gubavac, ne toliko star kao Moko, i osmehnuo joj se zagonetno.
„Aloha“, izgovorio je veselo.
Rejčel ga je samo nemo gledala.
„Jesi li se izgubila?“, pitao je jahač.
Rejčel s oklevanjem klimnu.
„Gde pokušavaš da stigneš?“
Rejčel mu je rekla: „Kalavao.“ Dodala je: „Tražim svog strica Pona.“
„Kalavao je u mom pravcu. Hoćeš da jašeš?“
Nesigurna u to da li sme da mu veruje, Rejčel je odmahnula glavom. „Ne, hvala.“
Okrenula se i opet krenula putem, ovog puta sigurna da ide u pravom smeru. Jahač
kao da se zabavljao, poterao je konja da krene. „Pa, mogu li ja sa tobom? Ako je to u
redu?“
Rejčel je slegnula ramenima. „Ako hoćete.“
„Kako si stigla dovde, uopšte?“
„Pešačila sam.“
„Odakle? Od Kalaupape?“
Klimnula je potvrdno. Tiho je zviznuo. „To je bogami dobra šetnja“, izgovorio je s
poštovanjem. „A još dug put je pred tobom. Sigurna si da nećeš sa mnom?“
Posle pet minuta Rejčel je konačno popustila i dozvolila čoveku, koji se zvao Noi, da
je podigne i posedne na sedlo ispred sebe. Uvatila se za sedlo i počeli su da galopiraju
putem – kao pravi kauboji!
Do podneva su stigli u Kalavao, gde su predstavljeni bratu Datonu. Daton je pozvao
sestru Ketrin, koja ju je sad tražila nešto dalje niz obalu i koja se zaista veoma obradovala
kada je ugledala dete. „Rejčel!“, povikala je, trčeći skoro nedolično da je susretne. Rejčel
je pala u Ketrinino naručje i počela da plače od iscrpljenosti i olakšanja, ne
zaboravljajući sasvim ljutnju koju je prema njoj osećala. Ketrin ju je držala, milovala
po kosi i zahvaljivala bogu što ju je vratio zdravu i čitavu.
Brat Daton je nagradio Noija obilnim obrokom u Boldvin domu. Ketrin je zamenila
krpu na Rejčelinoj nozi čistim zavojem, a onda je odvela u Ponovu kuću.
Kada je Rejčel ugledala strica, znala je da je, uprkos svemu što je prošla, bila u pravu
što je krenula za Kalavao. Iako se njegovo ispijeno lice ozarilo kad ju je ugledao, prvi put
se nije našalio kad ju je video; kao da nije uspevao da smisli nijednu šalu.
Haleola i Ketrin posmatrale su s dovratka kako Pono pokušava da zagolica Rejčel
kako je nekada to umeo. „Kao da želi da bude Pono“, rekla je Haleola, „ali je zaboravio
kako.“
„Nije zaboravio. Samo više nema snage.“ Ketrin je dodala nežno: „Teško je to, kad
voliš nekog, a ne možeš to da mu pokažeš.“

94
 Nežnost i ženstvenost u sestrinom glasu iznenadile su i dirnule Haleolu. Rejčel je
ležala ruku prebačenih preko Pona sve dok, iznuren njenom pažnjom, nije zadremao.
Rejčel je želela da ostane, da nastavi da ga drži kako joj se ne bi izmigoljio, ali Haleola ju
je nežno uzela u naručje i iznela. Osetivši se mnogo starijom nego što bi to želela, Rejčel
ju je pitala: „Da li će stric Pono umreti?“
„Da, Auli, mislim da hoće.“
„Smem li da ostanem?“
Ketrin je po posebnom zadatku otputovala u Kalaupapu da isto to pitanje postavi
majci, koja se složila da ostane – na nekoliko dana, bar. U tih nekoliko dana, Rejčel se nije
odvajala od Pona; i usred treće noći u Kalavaou, dok je spavala na paleti između Pona i
Haleole, Rejčel je probudio poznati smeh. Pono je sedeo u krevetu, budan i potpuno
svestan – smejao se starim kikotavim smehom kog se Rejčel sećala sa svih onih porodičnih
gozbi. Haleola se probudila i zapanjeno gledala kako je Pono pružio ruke i uzeo Rejčel u
naručje. „Ej, evo moje omiljene bratanice!“ rekao je jasnim, snažnim glasom, golicajući je
poletom koji je nekada krasio Pona u najboljim danima. „Moja posebna devojčica!“
Držao ju je i golicao skoro čitavih pet minuta, neprekidno se smejući dugo nakon što ju
je konačno pustio i naslonio na uzglavlje kreveta, lagano sklopivši oči. Činilo se čak da se
smeje i u snu. Nikad im nije ispričao čemu se smejao, ali mora da je bilo veoma smešno.

Brat Daton je Ponov grob smestio na malo groblje pored Crkve Siloama. Pastor te crkve,
velečasni Vajvajola, održao je službu. Sestre Ketrin i Leopoldina su bile tamo zajedno sa
Rejčel i Ambrozom Hačisonom, koji je održao kratki govor u čast „predsednika“ Pona.
Rejčel je bila hrabra za vreme sahrane, ali posle, kad je ostala nasamo sa Haleolom,
zaplakala je, žaleći ne samo za Ponom već i za svima koje je tako iznenada izgubila.
Haleola ju je zagrlila i rekla: „Još imaš mene, Auli. Mogu li ja da ti budem hanai tetka –
tvoja usvojena tetkica?“ Strogo govoreći, samo su krvni rođaci mogli biti hanai detetu, ali
Rejčel joj je sa zahvalnošću potvrdno klimnula glavom. Iako je bila ušuškana u
Haleolin utešni zagrljaj, plašila se da će joj i to biti oduzeto.
Rejčel je izgovorila s mnogo nade: „Sestra Ketrin kaže da, kada ljudi umru, odu u raj.“
Haleola je razmislila o tome. „Raj sestre Ketrin nije i moj raj“, kazala je Haleola Rejčel,
„ali nešto je istina i za nju i za mene. U stara vremena, govorilo se da se svet koji dolazi
posle sastoji iz dva kraljevstva: jednog u kom vladaju večni san i mrak, i drugog u kom se
mrtvi ponovo sjedinjuju sa duhovima prošlosti – svojim ’aumākua. Na tom mestu ima
šuma i potoka, a novopridošli uživaju u tamošnjem životu kao što to čine ovde –
plešu, igraju igre, čuvaju porodicu. Ako je to raj, onda da, neki od nas idu tamo.“
Razočarano, Rejčel je pitala: „To znači da moraš prvo da umreš da bi opet video svoju
porodicu?“
„Ne“, kazala je Haleola, „ne uvek. Naši nas ’aumākua često čuvaju ovde na zemlji.
Neki na sebe uzimaju telo ajkule pa, ako se potomak davi u moru, ajkula može da mu

95
ponudi peraje da ga izvuče na obalu. Drugi duhovi postanu sove, ribe, gušteri, šta god im
omogućava da paze na porodicu.
Postoji jedna stara molitva: ’Aumākua noći, pazi na svoje potomstvo, umotaj ga u
pojas od svetla.“
Rejčel se nasmejala posle ovoga; na trenutak bar, duša kao da joj je bila lakša. I dok je
pali sakrivao poslepodnevno sunce, sa sobom je odnosio ostatke Rejčelinog vremena u
Kalavaou. Ušla je u kola i sela pored Ketrin, mahnula svojoj novoj tetki i do zalaska sunca
bila u Biskupskom domu. Emili i ostale devojčice već su čule glasine o Rejčelinim
putovanjima i do kasno su ostale budne i slušale kako im Rejčel prepričava priču iznova
i iznova, posebno onaj deo o divljoj svinji. Rejčel je preskočila vreme provedeno
s Mokom, ali te noći joj se sve vratilo, sasvim spontano. Sanjala je da se vratila u Kauhako,
kako pere Mokovu odeću i, osetivši njegov dlan na obrazu, plačući se probudila iz te more.
Dok je plakala, čula je kako neko iznenada izgovara: „Hu“, ali kad se osvrnula, videla je
da u sobi niko drugi nije budan. Ponovo je čula istu reč i shvatila da dolazi spolja. Prišla
je prozoru i provirila u tamu... I ugledala sovu, koja je sedela na grani neke mladice.
U jednom trenu mesečina je blesnula u njenim velikim okruglim očima – a onda je sova
brzo i nečujno poletela, a Rejčel je gledala njen bezvučni let sve dok joj nije nestala iz
vidokruga. Rejčel se osmehnula, nekako se više ne plašeći, i vratila se u krevet: okružena
tamom, a ipak umotana u svetlost.

96
 ostalo je bolno jasno da su „raspoloženja“ sestre Viktor imala skoro gravitacionu
snagu i privlačile Ketrin, čije su misli sve češće tonule u tamnu plimu Viktorine
depresije i nestabilnosti. Ova je imala izmučenu dušu i Ketrin nije mogla da je napusti –
ali, sledeći put kada je tražila društvo za piće, Ketrin ju je odbila, pokušavši da je nagovori
da joj se pridruži u molitvi umesto toga. U toj prilici, kao i nekoliko drugih, zajedno su
klečale u kapeli, u samostalnoj ili zajedničkoj molitvi; ali koliko je Ketrin mogla da vidi,
bez očiglednog efekta.
Ketrinina prva ispovest posle noćnog plivanja nakratko je zapanjila oca Vendelina,
nakon čega se tiho zakikotao. „A, sestro“, rekao je, „slatkog vina čovek treba da se čuva.“
Preporučio joj je zinfandel: „Malo je oštrije.“ Otac Vendelin takođe se brinuo za sestru
Viktor, kao i Ketrin, ali koliko god da je puta ponudio pomoć izmučenoj sestri, bio je
odbijen. A postojala je i granica do koje Ketrin može da ide pre nego što padne preko
ivice.
Ono što je Ketrin trenutno više brinulo bio je problem s kojim se suočavala majka
Merijen: da li će Haleoli, koja nije bila krvni rođak i koja je predstavljala oličenje paganske
prošlosti Havaja, biti dozvoljeno da nastavlja da posećuje Rejčel u Biskupskom domu.
Majku je veoma uznemiravalo to što će takva žena imati uticaja na devojčicu pod njenim
starateljstvom, ali Ketrin je znala koliko je Haleoli stalo do Rejčel i tvrdila je da će
njeno povremeno prisustvo sprečiti devojčicu da opet pobegne. „I ako ćemo proterati sve
ostatke paganizma iz doma“, nastavila je, ohrabrena, „onda pretpostavljam da ove godine
nećemo kititi božićnu jelku.“
„Božićnu jelku“, odgovorila je majka ravno, „nemoj da pričaš paganske besmislice.“
Bila je nepopustljiva: Haleoli Nui nije bilo dozvoljeno da uđe na samostansko tlo.
Ketrin nije mogla da se suprotstavi majci i Haleoli je posle toga zabranjen pristup
Biskupskom domu.
Ali časna majka ništa nije rekla o sastajanju Rejčel i Haleole van samostana, pa bi se
posle toga, nekim čudnim slučajem, kada god bi Ketrin vodila grupu devojčica na plažu,
ili na pali, ili do barica koje su ostajale posle plime, Haleola nekako zaticala upravo tamo.
Za vreme jednog takvog izleta – do strašne pećine blizu obale – Rejčel je ispričala
drugaricama priču o džinovskoj jegulji, Kekoni i njegovoj borbi sa hrabrim Kulom. Vrlo

97
brzo je postala najbolji pripovedač za vreme mračnih olujnih noći. Za Rejčel, Haleoline
priče o boginji Pele i polubogu Mauiju govorile su o jednom sasvim drugom svetu –
velikom, uzbudljivom, živopisnom svetu koji je bio i veoma daleko i svud oko njih.
Svetle pagode Japana, Veliki koralni greben, Kina i San Francisko, sve je
izgledalo nemoguće daleko u ovom trenu – bilo je kapu, zabranjeno. Ali ovi
divovi havajske prošlosti, koji su mogli da prekorače planinu i kanapom uhvate sunce,
živeli su u tim kapu zemljama u Rejčelinoj mašti.
Džozefina, devojčica koja je po čitav dan spavala, prevarila je sva očekivanja, potpuno
se oporavila i počela je da se klikera i igra sa ostalim devojčicama do proleća; dok je druga
devojčica, Meri, koja je bila oličenje zdravlja, odjednom dobila upalu plućne maramice i
za nedelju dana umrla. Govorkalo se da njen duh pohodi dispanzer i deset dana su
najmlađe devojčice protrčavale pored te zgrade sve naježene i došaptavajući se. A onda
su se, pričajući o Meri još neko vreme, devojčice zasitile govorkanja o njoj, kao i od nje
same.
Zajedno sa letom došla je i Rejčelina stara poznanica iz Kalihija, Fransin, koja je
prošvercovala slatkiše i žvake, čega nikako nije bilo u radnji u Kalaupapi. S letom su došli
i brojniji i duži izleti na plažu, ali i lenjost što je izgleda hvatala sve kada su u pitanju bili
kućni poslovi, čak i same sestre. Jednog takvog lenjog dana, majka Merijen je lično
predvodila ekspediciju do jedne od raskošnih malih dolina pod pali-jem, gde su se
devojčice hladile pod vodopadom, brale plodove hlebnog drveta, od kog je samostanski
kuvar spremio fin poi.
Nedugo zatim Rejčel je primila poštanski paket čak iz Buenos Ajresa, u kom se
nalazila bledolika lutka u jarkožutom flamenko kostimu. Propratno pismo od tate je bilo
kratko, ali dobrodošlo; uvek bi joj ispisao reči neke nove pesme koju bi čuo, ili bi joj
opisao luku koju je upravo posetio i nijedan mesec nije prošao bez makar jedne
razglednice iz nekog egzotičnog mesta na planeti.
Ali pisma od mame bivala su sve ređa. Isprva je Rejčel dobijala od kuće ponešto skoro
svake nedelje i istog dana bi sela da odgovori pismom:

Draga mama,
Danas smo išli na plažu i plivali smo, videla sam mnogo riba i najveću kornjaču
na svetu. Progutala sam mnogo vode i bilo mi je muka. Sestra Ketrin kaže da je u
redu povraćati ako baš moraš. Šta ti misliš?

Ali postepeno, mamina pisma su od jednog sedmično spala na jedno u dve nedelje,
do jednog mesečno, a onda... Tek s vremena na vreme. Kada su prošla dva meseca bez
pisma od mame, Rejčel joj je poslala kratku poruku u kojoj joj je spomenula odlazak sa
devojčicama do pećine na obali; ali nikakav odgovor nije stigao sledećim parobrodom,
kao ni narednim. Rejčel je opet pisala, ovog puta malo tužnije.

98
 Nedelju dana kasnije, Rejčelino uredno spakovano pismo se vratilo sa crvenim
pečatom: PRESELJENI, BEZ ADRESE ZA PROSLEĐIVANJE.
Rejčel je sigurno čitavih deset minuta zurila u njega. Ubedila je sebe da je u pitanju
greška i pripremila je novu kovertu, veoma pažljivo je ispisala adresu, a onda opet poslala
pismo.
Nedelju dana kasnije ono se vratilo kao bumerang sa mrljom od mastila koja je stajala
preko Rejčeline stare adrese u Honoluluu.
Je li moguće? Da li se to njena porodica odselila iz njihove male kuće što je bila dva
ćoška dalje od Kvin Ema strita? Čekala je pismo od mame koje bi joj sve objasnilo, u kom
bi joj napisala novu adresu i ispričala joj sve o novom domu.
Ali ono nikad nije stiglo. Rejčel je nekako živela bez njega osećajući sve veću teskobu,
nemir i bojazan. Iz nedelje u nedelju jedino su tatina pisma dolazila; ali, iako se nekada
radovala kada vidi šarene marke iz Argentine, Novog Zelanda ili Hongkonga, sada je
očajnički želela da ugleda samo marku Honolulua i jedan od poznatih smeđih portreta
kralja Kalakaue, ili ljubičasti lik kraljice Lilijuokalani (sada žigosan rečima
PRIVREMENA VLADA).
Ali takve marke viđala je samo na pismima koja su dobijale druge devojčice, i kada je
još jedan dan parobroda prošao bez ičega za Rejčel – primetila je, na Hejzelinom krevetu,
kovertu sa povratnom adresom sa Oahua – Rejčel je sačekala da je niko ne vidi i ukrala
ga. Pročitala ga je dvaput, pretvarajući se da je napisano njoj, a onda ga sakrila ispod svog
dušeka.
Ali brzo su je uhvatili i poslali je u krevet bez večere. Uskoro je počela da krade i druge
stvari: jednu od Emilinih lutaka, porodičnu fotografiju sa noćnog stočića jedne od
devojčica. Svaki put bi krađa bila otkrivena, a počinilac očigledan; Rejčel je redovno
osećala pečenje na zglobovima šake od lenjira sestre Albine.
Ona i Fransin su nastavile po starom, izostajale su iz škole zbog plivanja u Papaloi,
kao što su se nekada davno odmarale u Kalihi beju. Posle tri ili četiri kazne lenjirom,
Fransin se okanula daljih nestašluka, ali Rejčel nije.
Sestra Ketrin je bila zbunjena njenim ponašanjem. „Rejčel, šta te je to spopalo?“ pitala
je, ali Rejčel bi samo slegnula ramenima i rekla: „Ništa“, ili bi ljutito odvratila da se to nje
ne tiče i da je ostavi na miru!
Zabrinuta, Ketrin je pisala Rejčelinoj majci, da je pita ima li od kuće nekih loših vesti
koje su mogle da uznemire Rejčel. Pismo je otišlo parobrodom što je plovio utorkom, a
Ketrin se iznenadila kada se sledeće nedelje odmah vratilo, pečatirano crvenim slovima
poput leproznih rana: PRESELJENI, BEZ ADRESE ZA PROSLEĐIVANJE.
Reči su pogodile Ketrin skoro potpuno isto kao što su pogodile Rejčel.
Dok je Rejčel bila u školi, zavirila je u Ponovu staru kutiju od cigara u kojoj je Rejčel
držala pisma od kuće. Provera je nažalost potvrdila Ketrinine sumnje.

99
 Sledećeg dana, dok su obavljani kućni zadaci, Ketrin je odvukla Rejčel u stranu i
povela je, na Rejčelino veliko iznenađenje, do zadnjih vrata samostana Sveta Elizabeta.
Rejčel je oklevala na pragu. „Ovaj... Ne bi trebalo da ulazim.“
„Znam“, rekla je Ketrin, otvarajući joj vrata.
Pošto je odvela Rejčel u svoju spartanski opremljenu sobu, Ketrin joj se poverila:
„Prilično sam sigurna da će me majka kazniti zbog ovog.“ Osmehnule su se jedna drugoj
zbog ovog kapu razmetanja. Ketrin je sela na krevet i mahnula Rejčel da joj se pridruži.
„Ponekad je dobro, zar ne“, rekla je Ketrin, „biti kažnjen? Kad misliš da si nešto loše
uradio. Možda čak i kada ne znaš šta si to loše uradio?“
Rejčel ju je samo bledo gledala. Ketrin je posegnula u džep odore i izvadila kovertu
koju je poslala Doroti Kalami, što sad nije ličila ni na šta zbog onih reči, i pustila je da kao
list padne na krevet.
Rejčel je videla o čemu se radi. Suze su je zaslepele. Spustila je ramena i telo je počelo
da joj se trese od tuge. Ketrin ju je zagrlila i čvrsto privila uza sebe, a drhtavica gubitka i
srama je od Rejčelinog tela prelazila na Ketrinino i postajala Ketrinin gubitak, Ketrinin
sram. Milovala je Rejčel po kosi govoreći joj da je sve u redu, govoreći joj da nije ona
kriva. Rejčel je zarila lice u sestrinu odoru i udisala miris oprane vune, osećala
kucanje zajedničkog srca i poželela da je više nikad ne pusti.

Jednog tmurnog, vetrovitog jutra u oktobru, Rejčel se, rasejano gledajući kroz školski
prozor, prepala i razočarala kad je začula kako neko glasno izgovara njeno ime. Bez i
najmanje ideje o čemu se priča, uspravila se na stolici, nadajući se da će stavom
nadoknaditi neznanje. Sestra Leopoldina stajala je u dovratku. „Rejčel, do kraja dana si
slobodna“, objavila je učiteljica. „Molim te, pođi sa sestrom i slušaj je kao što bi slušala
mene.“ Zbunjena, Rejčel je izašla sa Leopoldinom iz učionice. Je li kažnjena? Zbog čega?
Ništa u poslednje vreme nije ukrala – pa, ništa značajno, samo olovku, od...
O ne, setila se. Pre nedelju dana, kada ju je majka prekorila zbog izostanaka, Rejčel je
ukrala olovku, lepu crvenu, sa stola časne majke dok je ova bila okrenuta leđima. Je li
majka otkrila da je nema? Je li sve vreme znala?
„Lep je dan za šetnju, zar ne misliš?“, pitala ju je Leopoldina, vodeći Rejčel van
samostanskog imanja. Prošle su pored protestantske crkve i radnje u Kalaupapi, idući
prema keju, gde se okupila mala grupa ljudi da dočeka čamce sa parobroda Lehue i Rejčel
je tog trenutka shvatila šta se događa. Ponovo je šalju negde! Da je kazne, kao nekad u
Kalihiju. Ali gde? Nije fer, ovde već ima drugarice i jednu tetku – ne može da ode!
Odjednom je pomislila na svoje lutke i spremila se da potrči ka Biskupskom domu da ih
uzme – ne mogu to da joj zabrane, zar ne? – kada je ugledala zdepastu priliku koja je išla
prema njoj, širokog osmeha na potamnelom licu; svi strahovi su se raspršili u istom trenu
poput soli u vodi.

100
 „Tata!“, povikala je koliko je grlo nosi i radosno potrčala niz kej, što je Leopoldinu
veoma obradovalo.
„Ej, curice moja. Hvataj!“ Odglumio je da joj baca torbu, ona se nasmejala, a onda su
pali jedno drugom u zagrljaj i ona je osetila utehu u njegovom krupnom telu, prvi put u
dve godine. Ako je ovo i bilo u suprotnosti sa pravilima naseobine, Ambroz Hačison, koji
je nedaleko stajao, bio je verovatno previše zauzet obavezama da bi prigovorio.
Smejali su se i plakali držeći jedno drugo i konačno je Henri uspeo da progovori.
„Toliko si mi nedostajala, curice moja mala“, izgovorio je nežno.
„I ti si meni nedostajao, tata. Sačuvala sam sva tvoja pisma.“ Osvrnula se i pogledala
prema čamcu koji se ljuljuškao pored pristaništa. „Gde je mama? Je li još na brodu?“
Henrijev osmeh je donekle splasnuo. „Mama nije mogla da stigne, dušo. Ali mnogo
te pozdravlja.“
Rejčelino razočaranje nije bilo toliko koliko se obradovala što vidi tatu. Leopoldina
je prišla da se predstavi i odvede ga do prostorija za posetioce, gde se on zadržao samo
toliko da ostavi torbu.
Dok su koračali, Leopoldina im je objasnila neka pravila koja su važila u naselju.
Rejčel nije bilo dozvoljeno da ulazi u kolibu za posetioce, ali mogla je da razgovara sa
ocem kroz ogradu koja ju je okruživala; sve ostale posete će se događati na tlu samostana
pod nadzorom sestara. U Biskupskom domu, Leopoldina je dogovorila da im posluže
ručak, a onda je ostavila Henrija i Rejčel na travnjaku da jedu pirinač i poi iz
odvojenih tikava, i da razgovaraju.
„Tata, kad si se vratio iz Južne Amerike?“
„Pre dve nedelje. Jesi li dobila lutku?“
„Prelepa je, tata! Sve devojčice su želele da se igraju njom.“
„Jesi li im dala?“
„Aha.“
„Dobra devojčica.“ Pogledao je uredne kućice i uredno podšišan travnjak i pitao:
„Sviđa li ti se ovde, dušo? Postupaju li dobro prema tebi?“
Henri se šokirao kad je Rejčel odjednom rekla: „Ne. Mrzim što sam ovde! Povedi me
sa sobom!“ Briznula je u plač i očajnički ga zagrlila.
Henri ju je držao i govorio kako ništa više ne bi voleo nego da je povede, ali... nije
mogao. Jecajući, Rejčel mu je ispričala za pismo koje je napisala mami što se vratilo. Henri
je delovao povređeno i postiđeno.
„O, dušo, nisam hteo da ti kažem dok malo ne porasteš“, izgovorio je blago. Morao
je priznati da je po povratku u Honolulu odseo u Domu za mornare u Kalihiju, a ne kod
Doroti – koja je, kako je rekao, odvela Bena, Kima i Saru da žive sa Dorotinom sestrom
na Oahuu.
„Nije mogla da podnese sramotu“, objasnio joj je Henri. „Kako su je ljudi gledali –
kako su se ponašali prema njenim keiki-jima. Ona te voli, dušo, ali voli i tvoju sestru i

101
braću – na drugom mestu, kako je mislila, gde niko ne zna za Kalaupapu, možda će im
biti bolje.“
Rejčel ništa nije rekla. Čula je da se ovo događalo i drugim devojčicama, i ovde i na
Kalihiju, ali... kada se dogodi vama, drugačije je. Kao da ju je neko ubo u srce.
Upravo tada je nahrupila gomila devojčica iz školske zgrade i označila kraj nastave.
Rejčel je odgurnula bol koji je osećala i pozvala: „Fransin! Emili! Ovo je moj tata!“
Emili je rekla: „Lažeš.“
Henri se nasmejao. „Ne laže.“
„Došli ste čak iz Honolulua?“ Emili je delovala skeptično. Henri je klimnuo potvrdno.
Fransin je rekla zamišljeno: „Sigurno je lepo.“
Posle nekoliko minuta, devojčice su krenule prema trpezariji, a sestra Ketrin je prišla
i predstavila se. „Imate predivnu ćerku“, rekla je Henriju, osmehnuvši se, „mada donekle
snalažljiviju nego što bismo to voleli.“
Henri se zakikotao. „Povukla je na mamu.“
„Veoma mi je žao zbog vašeg brata“, rekla je Ketrin ozbiljno. „Ako biste želeli da mu
odate poštu, majka mi je dozvolila da vas i Rejčel odvedem do Kalavaoa.“
Henri joj je zahvalio i kazao da bi to baš voleo.
„Možemo li da obiđemo i tetku Haleolu?“ pitala je Rejčel.
Henri ju je bledo pogledao. „Koga?“
„Prijateljicu... vašeg brata“, izgovorila je Ketrin obazrivo. Henriju je bio potreban
sekund, ali onda se nasmejao i rekao: „Pono je bio veoma druželjubiv čovek.“
Ketrin je preterala kola preko poluostrva do Kalavaoa, gde je Rejčel vrlo brzo počela
da trči glavnim drumom, sa Henrijem koji ju je pratio, do Haleoline kuće. „Tetkice,
tetkice!“ povikala je Rejčel kada je otvorila vrata. „Ovo je moj tata, došao je da me poseti!“
Haleola se malo iznenadila što se našla oči u oči sa bratom svog ljubavnika; a pošto
Henriju nije bilo dozvoljeno da prihvati dobrodošlicu u Haleolin dom, sve četvoro su
otpešačili do Crkve Siloama i malog groblja pored nje. Kod Ponovog groba – grubog
drvenog krsta s njegovim imenom, datumom rođenja i datumom smrti – Henri je
kleknuo i otvoreno plakao za rođenim bratom.
Haleola je bila zadovoljna što je videla da je Henri dobar otac, što ju je Rejčel bila i
navela da pomisli. Čitavo poslepodne proveli su šetajući po obali, dok je Ketrin tobož
nadzirala ovu posetu, jer nije želela da se nameće; u jednom trenutku je pomogla Rejčel
da pronađe staklene kugle koje su koristili japanski pomorci i koje su često završavale na
obali, što je Henriju i Haleoli ostavilo nekoliko trenutaka nasamo.
„Vaš brat je o vama uvek govorio s ljubavlju“, rekla mu je. „I gledao je Rejčel kao da
je njegova krv.“
Henri je pogledao Rejčel, dok je iz vode vadio staklenu kuglu, svu prekrivenu algama.
Bacio je gomilu algi i trijumfalno podigao kuglu; izgledala je kao kliker iz zemlje džinova.

102
 „Dao bih sve što imam da mogu da ostanem“, izgovorio je Henri blago.
„Nije više isto kao što je bilo u stara vremena, kada su kōkas bile dobrodošle. Danas
su sve otežali.“
„Oduzimaju nam zemlju, kao i naše porodice“, kazao je Henri. „Šta je sledeće? Sunce?
Zvezde?“
Haleola nije imala odgovor na to. „I ja je volim“, rekla je prosto i Henri se osmehnuo
kad je to čuo.
Do sredine poslepodneva, dugačke senke pali-ja donele su rano povečerje u Kalavao
i sestra Ketrin je sa žaljenjem rekla da moraju da krenu nazad za Kalaupapu. Rejčel je
zagrlila Haleolu. Henri joj je samo rekao: „He mai iá ka ’ohana“ – dobro došla u porodicu.
Te noći, pošto nije smeo da uđe u prostorije u kojima su bile devojčice, Henri je stajao
pored prozora najbližeg Rejčelinom krevetu i pevao joj „Fire Down Below“, jednu od
nežnijih pomorskih pesama; a onda joj poslao poljubac i vratio se u kuću za posetioce.
Sledećeg dana igrao je kriket sa devojčicama i smejao se kada su mu ispričale za
bratovljevu spretnost u igri. Rejčel je shvatila da želi da se ova nedelja nikad ne završi –
da joj otac zauvek ostane – ali znala je da ne može. Ako je postojalo nešto što je naučila u
Kalaupapi, bilo je to da svemu dođe kraj.

Sestri Ketrin odmah se svideo Henri Kalama: sviđala joj se njegova toplina, njegov humor,
nežnost s kojom se ophodio prema Rejčel. Bila je zadovoljna što je imala priliku da ih
odvede u Kalavao, ali za vreme tog puta počela je da oseća nešto neočekivano i nepoželjno.
Gledajući Hernija sa njegovom ćerkom, osetila je nekakvu tugu jer je shvatila da nikad
neće imati svoje dete. Mislila je da se pomirila sa ovom činjenicom pre nego što se
zavetovala, ali ipak je osetila to – mrvicu zavisti i kajanja, koju nije mogla da porekne i
koju nije mogla da ignoriše.
Nije nameravala da im se nameće tokom vremena koje su imali jedno za drugo, i
postarala se da tako bude. Usredsredila se samo na svoje zadatke – čišćenje, previjanje
rana i pranje prljavih zavoja u kipućoj vodi. Bila je usred pranja, što je bio prilično težak
posao, kada se sestra Viktor pojavila u vešeraju. Unela je korito puno krvavih, sapunjavih
zavoja i rekla: „Ovo zaista izgleda odvratno.“
Ketrin je podigla šaku punu krvavih krpa i osmehnula se tobož veselo: „O ne, baš je
lepo. Hoćeš li mi se pridružiti?“
Sestra Viktor je prebledela. „Moram da radim nešto podjednako loše – Leopoldina
me je nagovorila da pođem s njom u pratnji na jedno od tih prokletih izleta na plažu.
Molim te kaži da ćeš ti ići, jer ako ja budem pošla, sigurno ću poludeti.“
„U pratnju? To nikako ne liči na tebe, sestro.“
’’Trenutak slabosti“, rekla je Viktor. „Ne planiram da od toga napravim karijeru.“
„O kojim devojčicama se radi?“
„Moli, Berti, Emili, Noelani, Prisili...“

103
 „Ne i Rejčel?“ Kada je Viktor odmahnula glavom, Ketrin je pitala: „U koje vreme?“
Ketrin je još uživala u tim izletima do Papaloe, a čak je i sestra Viktor izgledala kao
da uživa: ćaskala je dok je Ketrin jednim okom budno pazila na Bertu, Moli i Noelani. Tri
devojčice su gazile kroz vodu i čekale novi talas da se bace u njega; ali odabrale su mesto
preblizu obali i umesto da ih talas podigne, obrušio se na njih. Nestale su u peni, a
drugarice su im se smejale.
„Čujem da će Daton dobiti nekoliko braće Svetog srca iz Belgije da mu pomognu oko
Boldvin doma“, pričala je Viktor. „Biskup Gulstan putuje u Luven da zatraži...“
Ketrin je prestala da je sluša. Moli i Noelani su se pojavile na površini, ali Berta je još
bila pod vodom. Svakog časa će se pojaviti, Ketrin je rekla samoj sebi.
Ali nije. Ketrinine oči su gledale gore-dole po talasima, tražile Bertinu crnu
kovrdžavu kosu iznad belih talasa, ali ništa nije videla.
Ketrin je ustala.
„Šta je?“, sad je ustala i sestra Viktor.
„Berta“, rekla je Ketrin, potrčavši prema okeanu, odjednom i viknuvši: „Berta! Berta!“
Sad su i devojčice u vodi počele da traže drugaricu.
Ketrin je primetila nešto bledo ispod talasa koji se kretao prema obali.
„Tamo!“, povikala je Ketrin, upirući prstom. Emili i Noelani su odmah počele da
plivaju ka tom mestu. Ketrin je zbacila veo, zaronila u okean i zaplivala prema bledoj
figuri u vodi. Natopljena odora vukla ju je nadole baš kao što se i plašila, ali plivala je
snažno i brzo koliko god je mogla. Emili i Noelani stigle su prve do Berte i izvukle joj
glavu – koja je očigledno krvarila na mestu gde ju je udarila o stenu – izvan vode u koju
je bila zaronjena. Berta ni na koji način nije reagovala; držale su je na površini dok Ketrin
nije došla i obavila rukom devojčicu oko tela. Uz Emilinu pomoć, Ketrin je počela da vuče
Bertu prema obali, ali devojčicin donji veš se naduo od vode i ovaj dodatni teret ih je
usporavao; Ketrin joj je iscepala donji veš i počela da vuče nagu, onesvešćenu devojčicu
kroz takse, na plažu.
Položila je devojčicu na leđa i sestra Viktor je dotrčala. Devojčica je bila u
poodmaklom stadijumu leproze, čitavo telo joj je bilo prekriveno gnojnim ranama, a
nekoliko čistih delova kože sad je bilo potpuno belo. Ketrin nije imala iskustva sa žrtvama
davljenja, a ono malo čega se sećala iz škole za medicinske sestre činilo se neupotrebljivim.
„Zar ne bi trebalo da joj... istrljamo telo solju...“
Viktor je odrično odmahnula glavom i odgurnula Ketrin u stranu. Okrenula je Bertu
na stomak, a onda je zajahala. Devojčicina leđa bila su kao masa gnojnog tkiva i sestra
Viktor, videvši ovo, oklevala je kratko, ali samo na tren. Postavivši šake na Bertina leđa,
počela je da gura koliko god je mogla, ali ništa se nije događalo. Iznova je pokušala, još
jače, i Ketrin se učinilo da je čula kako joj pucaju kosti. Iz trećeg pokušaja, voda
je odjednom izletela iz Bertinih usta i sestra Viktor je revnosno nastavila da gura i gura,
ispumpavajući vodu iz devojčicinih pluća koliko god je mogla.

104
 Kod poslednjeg guranja, Berta je počela da kašlje i opet diše. Sestra Viktor ju je
ponovo okrenula i počela pomamno da masira gnojnu kožu leve ruke. „Uzmi drugu
ruku“, naredila je Ketrin, „neka joj poteče krv!“ Trljale su Bertine ruke i noge sve dok
plavičasti ton njene kože nije počeo da nestaje, a doktor Oliver se – kog je pozvala
uspaničena Emili – pojavio.
Oliver je pregledao povredu na devojčicinoj glavi; poslušao joj je srce; otvorio jedno
oko i pogledao u njega. „Moguć potres mozga, ali disanje normalno. Biće joj potrebno
nekoliko kopči, ali to je najgore, čini mi se. Dobar posao, sestre.“ Ketrin je osetila
ogromno olakšanje dok je Oliver podizao devojčicu u naručje. „Odmah ću je staviti u
toplu kupku. Krenite sa mnom do ambulante, gde ćemo i vas očistiti.“
Dve sestre su tek tada postale svesne da su im šake lepljive od telesnih tečnosti – gnoja
i krvi iz Bertinih rana. Ketrin je sa svojih ruku podigla pogled na lice svoje koleginice.
Sestra Viktor je klečala na pesku, zureći u krv i žućkasti iscedak koji joj je prekrivao šake,
ali ne sa užasom, već iznenađenjem – kao da se probudila iz nekog sna i zatekla se sva
uprljana.
Ketrin je ustala. Sestra Viktor je učinila isto, ali sporije. „Spasla si je“, rekla je Ketrin
blago.
Viktor je ćutala; samo je gledala zastakljenog pogleda u svoje šake.
Ketrin je ponovila: „Spasla si je, sestro.“
Viktor je klimnula, kao da prosto potvrđuje tu činjenicu.
Leopoldina, koja je išla ukorak za doktorom Oliverom, preuzela je odgovornost za
devojčice dok su se Ketrin i Viktor pele uz plažu i ulazile u grad, idući ka bolnici. Skinute
su im odore i oprali su ih karbolinskom kiselinom, a onda ponovo sapunom.
Sestra Viktor je trljala šake dok nisu prokrvarile.
U bolničkim spavaćicama zastale su da vide kako je Berta, koja je bila potpuno svesna
i slabašno im, ali iskreno, zahvalila. Njihove odore su odnete na pranje u ključaloj vodi;
po povratku u samostan okupale su se u naizgled podjednako vreloj vodi, a onda se
presvukle u čistu odeću.
Ketrin i Viktor je dočekalo pobedničko klicanje od strane dece i sestara. Majka ih je
pohvalila zbog brzog razmišljanja i hrabrosti. „Sestra Viktor je prava heroina“, rekla im
je Ketrin, ali Viktor kao da je nije čula, iznova se povukavši u sebe.
Za večerom, Viktor je pojela malo slatkog krompira i komad keksa, a onda se izvinila
i povukla u svoju sobu. Ketrin je razmišljala o tome da krene s njom, ali je odlučila da joj
dozvoli da bude malo sama; tek nakon večere je otišla u sobu svoje drugarice, koju je
zatekla samu u mraku kako neprekidno trlja šake.
Ketrin je kleknula i uzela Viktorine šake u svoje.
„Sve je u redu, sestro“, rekla je, umirujući joj šake. „Ja se stalno tako zaprljam kad im
previjam rane. Posle toga se opereš i to je to.“
Viktor je poslušno klimnula. Šake su joj se trzale dok ih je Ketrin držala.

105
 „Bila si veoma hrabra“, kazala joj je Ketrin. „Nisi oklevala. Časna majka je ponosna
na tebe – kao nekad, u Svetom Džozefu.“
Sestra Viktor je podigla pogled čuvši ovo, a na licu joj se pojavio tračak osmeha.
„Da“, izgovorila je s prigušenim zadovoljstvom u glasu. „Bila je ponosna... Zar ne?“
Ketrin je klimnula i pustila joj šake.
Osmeh sestre Viktor nije više bio samo trag osmeha – živnuo je. Čitavo lice kao da
joj je oživelo, ozarilo se.
Rekla je: „Treba samo da se dobro naspavam.“
Ketrin se spremila da ode, pa je zastala na vratima samo da kaže: „Bila si veoma hrabra
danas, sestro.“
Sestra Viktor se osmehnula. Bio je to ponosan, ozaren osmeh. Ketrin ga nikada neće
zaboraviti.
Otišla je u svoju sobu, izgovorila molitve pred spavanje i, dok ju je umor savladavao,
zahvalno je legla u krevet.
U tri ujutro, Ketrin je probudio vrisak.
Isprva joj se učinilo da je to neka životinja zaklana u seoskoj klanici. Ali, kada se
uspravila, čula je sasvim ljudsku reakciju – vrisak, i istog trena znala iz čijeg srca je
potekao.
Istrčala je i pojurila kroz hodnik prema sobi sestre Viktor. Vrisak je bio dugačak i
neprekinut, menjajući se samo po visini i tonu – u prvom momentu prestravljen, u
sledećem žalostan. Ketrin je širom otvorila vrata i u tami videla sestru Viktor kako sedi u
krevetu, pribijena uza zid, kao da gleda u nekog demonskog uljeza, dok joj se telo trese
kao u plesu Svetog Vida.
Ketrin je dotrčala do nje, zagrlila je, pokušavajući da umiri konvulzije. „Sve je u redu,
sestro, sve je u redu!“ Ali konvulzije su bile toliko snažne da ju je Ketrin bukvalno ispustila
i, onako odbačena, pala na pod.
Sad su dotrčale i ostale sestre, Albina i Krešenča i Leopoldina, nahrupile su zajedno
na vrata, nemo i zbunjeno gledajući. A onda, dok je Ketrin ustajala, pojavila se i majka –
sve sestre su se sklonile u stranu da je propuste.
Majka Merijen je slušala očajničke krike svoje stare redovnice i prvi put su njene
sestre videle nešto drugo osim spokoja ili blage nervoze na majčinom licu. Videle su lice
prekriveno iskrenim bolom. Majka Merijen je otišla do sestre Viktor, sela na ivicu kreveta,
gledajući je s neizrecivom tugom zbog muka koje je videla u očima stare prijateljice.
Majka se nagnula unapred, zagrlila je rukama i konvulzije sestre Viktor istog
trena prestadoše. Vrisci su se pretvorili u jecaje. Majka ju je čvrsto grlila i plakala s njom;
plakala za ženom kakva je ova nekada bila i za ženom kakva je bila danas, nakratko ali
hrabro.

106
More je bilo posebno žestoko ovog poslepodneva, a čamci sa Lehue bili su puni vode dok
su prebacivali putnike sa doka u Kalaupapi. Henri je stiskao Rejčel uz sebe onoliko snažno
i nežno koliko je ona sama noću grlila lutke. Preko njenog ramena video je kako se
poslednji čamac ljuljuška pored pristaništa. Gledao je kako sestra Leopoldina i sestra
Ketrin drže između sebe sestru Viktor i pomažu prijateljici da siđe niz stepenice, gde je
jedan mornar čekao da joj pomogne.
Kad je stupila niz prvi stepenik, sestra Viktor je odjednom stala i okrenula se. „Ne.
Čekajte“, rekla je i izgubila ravnotežu, a Ketrin ju je prihvatila. Viktor se uspravila,
povratila balans položivši ruku na Ketrinino rame... A onda se nagnula i poljubila Ketrin
u obraz.
„Bog te blagoslovio, sestro“, rekla je. S nagoveštajem nekadašnjeg osmeha, dodala je:
„Seti me se kad budeš u kanibalovom kazanu.“
Ketrin ju je poljubila u obraz i poželela joj božju pomoć na putu, a mornari su je
nežno spustili u čamac.
Rejčel je plakala, sigurna da će umreti bude li morala da pusti oca. „Tata, ne ostavljaj
me“, preklinjala je. „Trebaš mi stalno!“
Ove reči su ga podjednako dirnule i rastužile. Henrijeve oči napunile su se suzama.
Poljubio je ćerku i kazao joj: „Volim te, devojčice moja. Bez obzira na to gde sam, bez
obzira na to koliko daleko, nikad neću prestati da te volim.“
Henri je poslednji put zagrlio Rejčel – a onda ju je predao Haleoli, koja ju je
podjednako čvrsto i nežno držala kao i on, milujući Rejčelinu kosu zgrčenom šakom. Dok
je silazio niz stepenice, doviknuo je: „Vratiću se!“, a onda se čamac na kom su bili Henri
i sestra Viktor otisnuo i počeo nestabilni put do Lehue. Henri je mahao Rejčel sve dok
nije stigao do parobroda. Nije prestao sve dok brod nije podigao sidro i okrenuo se. Dok je
gledala kako se Lehua penje strmim okeanom i približava horizontu, Rejčel je
istovremeno osetila i tugu, gubitak i ljutnju – kao i neko prećutno obećanje da će jednog
dana, nekako, krenuti za ocem prema tom horizontu, na drugu stranu, gde se nalazio
skriveni svet.

107
Kapu

108
 aleola je osećala u sebi leproznu bakteriju kako se neumorno meškolji posle dugog
sna. Navikla je da je naziva „bubom“, ponekad joj se obraćajući kao nekom starom
poznaniku kog nije baš volela. Zdravo, bubo, rekla bi; tu si znači, a? Nemoj se previše
opuštati, izvini što ne možeš duže da ostaneš, aloha.
Ali buba je naravno ostajala koliko joj je bilo volja, nedeljama ili mesecima; za to
vreme su joj zglobovi oticali, a nervni završeci bi joj se upalili i boleli je. Ponekad, kao
danas, ležala bi u krevetu čitavog jutra ne mogavši da se pokrene, štedeći energiju za
poslove koji su je čekali posle podne. Podne je bilo blizu, sudeći po svetlu, a Haleola je
obećala da će se sastati sa Rejčel na plaži. Pridigla se na lakat, trzajući se od bola, a onda
duboko udahnula i uspravila se sasvim. Još je bila donekle dezorijentisana u okruženju:
njena nova kuća, dvaput veća od stare u Kalavaou, još je mirisala na svežu građu i farbu.
Nije prošla skoro ni godina dana otkako su poslednji žitelji Kalavaoa – svi osim brata
Datona i njegovih momaka – konačno pobegli na toplije obale Kalaupape; a sa svojih
šezdeset i sedam godina Haleola je morala da prizna da joj hladnoća i vlaga uopšte nisu
nedostajali.
Ja sad ustajem, bubo. Ne pokušavaj da me sprečiš. Ustala je iz kreveta, buba se ritala i
stiskala je iznutra, ali uspela je. Pojela je malo poi-ja i skuvala vodu za čaj. Umotala je malo
havajske soli – boje ružičastog korala – u listove čaja, a onda ponela to i čajnik sa sobom,
napuštajući malu kolibu u blizini Damjanovog puta.
Obaveza, ne želja, naterala ju je da se zaustavi kod doma Džordža Vakine, koji nije
bio dobro društvo čak ni za najboljih dana. Sačekao ju je na vratima uz uobičajeno mrk
pogled. „Bilo je vreme da se pojaviš“, gunđao je dok je puštao Haleolu da uđe. „Sve me
nesnosno boli.“
„Dobro jutro i tebi, Džordže.“
„Poslepodne je“, ispravio ju je Vakina.
Ovih dana se većina žitelja konsultovala sa seoskim lekarom, doktorom Gudhjuom,
umesto sa kahuna-om; i Haleola bi volela da je i Džordž jedan od njih. Ali on nije verovao

109
haole-i lekarima. „Donela sam nešto za tvoju reumu“, rekla je i pošla da zagreje umotanu
so na Vakininom šporetu. Kada se ona malo ohladila, sipala je so u vreću od brašna i
pritisnula je na Džordžove zglobove.
„Aaa“, uzdahnuo je, „dobro je.“ Osmeh mu se brzo pretvorio u mrštenje. „Dobro bi
mi došla u onom prokletom zatvoru.“ Uhapšenom prošle godine zbog brlje, Vakini, dok
je bio u zatvoru u Kalaupapi, vratio se reumatoidni artritis – ali upravnik S. V. Renolds,
koji je zamenio pokojnog R. V. Majera, nije mu dozvolio nikakvu medicinsku pomoć.
Negde u isto vreme, jedan drugi zatvorenik, Filip Migel, dobio je visoku temperaturu, ali
je i njemu zabranjena pomoć lekara, međutim, on je umro. Odbor za zdravlje istražio je
slučaj i otpustio Renoldsa zbog nemara – zajedno sa verovatno potpuno nevinim
doktorom Oliverom, koji je bezuspešno pokušao da bolesnika prebaci u Bej vju dom.
„Donela sam ti i malo lekovitog čaja“, rekla je Haleola, sipajući ga iz čajnika, „zbog
opšte slabosti.“
Vakina je malo gucnuo i prebledeo. „Ovo ima ukus kao govno.“
„Šta misliš od čega je napravljen?“, odgovorila je Haleola šaljivo.
Vakina ju je sumnjičavo gledao, nesiguran u to da li je ozbiljna; a onda prasnuo u
nekarakterističan grohot.
„Samo da nije pseće, a?“, rekao je kroz smeh i popio čaj bez daljih primedaba.

Koračajući kroz centar grada, Haleola je prošla pored upravnikove kancelarije, male kuće
opasane belom daščanom ogradom, kakve su haole-i izgleda voleli, a koje su Haleoli
izgledale kao niz ajkulinih zuba koji izbijaju iz zemlje. Novi upravnik, Dž. D. Makvej,
privezivao je svog konja spreda; bio je to opušten haole koji je nosio oklembešene brkove
i kaubojski šešir, a manje za godinu dana, koliko je proveo u Kalaupapi, dokazao se kao
pošten i pristojan luna. Neprekidno je prikupljao sredstva da izgradi rekreacioni objekat
koji je R. V. Majer odbacio kao nepotreban i frivolan, smatrajući da su žitelji došli ovde
da umru, a ne da žive. Makvej je dodirnuo šešir i poželeo joj dobro jutro. Haleola je
klimnula i uzvratila pozdravom; prilično joj se sviđao Makvej.
Ali prezirala je ono što se vijorilo na barjaku iznad njega. Na vrhu visoke motke
lepršala je zastava sa zvezdama i prugama i praskala na vetru kao pucnji iz pištolja. Njene
boje izdizale su se više od bilo čega drugog u Kalaupapi, a zvezde istiskivale one na
noćnom nebu i podsećale Haleolu i sve Havajce u naselju na sve ono što su izgubili.
Godine 1898, dok je bio u ratu sa Španijom na Pacifiku, Kongres Sjedinjenih Država
je odlučio da su Havaji strateška tačka i doneo rezoluciju da anektira ostrva, što je
predsednik Makinli sproveo u delo. Havaji su postali tek druga suverena nacija koja se
pridružila Sjedinjenim Državama. Ali za razliku od Republike Teksas, gde je održan javni
referendum, trideset jednu hiljadu rođenih Havajaca niko nije pitao žele li ili ne da
predaju svoju zemlju. Dvadeset devet hiljada njih potpisalo je peticiju u znak
protesta, peticija je predata Kongresu, ali on ju je vrlo ljubazno ignorisao.

110
 Kada je u septembru grupa američkih komesara došla u inspekciju u Kalaupapu,
pripadnice Milosrdnih sestara sašile su minijaturne američke zastave za pacijente koji su
želeli da ih nose. Nekoliko njih je to želelo, ali Haleola nije bila jedina koja je izgazila
prezreni simbol u blatu.
Ako je i postojalo nešto u čemu su haole-i bili dobri, onda je to bilo trošenje novca
jer je, kada je naselje preuzeto od strane američkog Ministarstva zdravlja, Kalaupapa
postala korisnik federalnih sredstava. Prve godine novog veka donele su izgradnju doma
za starije muškarce koji ne mogu da se staraju za sebe, i još jedan za žene; poboljšane
prostorije za posetioce; Makvejeve brojne rekreacione objekte; i veliki broj različitih firmi
koje su vodili pacijenti, uključujući i pekaru, konfekciju i riblju pijacu.
Haleola, kao jedna od njih, dala bi i poslednji komad drvene građe samo da ponovo
vidi zastavu svog kraljevstva kako se vijori sa tog barjaka.
Za nekoliko minuta je stigla do plaže Papaloa, koja više nije bila ekskluzivno čuvana
samo za devojčice iz Biskupskog doma. Neke od njih su bile tu, naravno, ali sada je na
njoj bilo i odraslih ljudi iz sela – plivali su, pecali i surfovali. Jedan surfer je stajao
uspravno i postojano na gruboj surferskoj dasci, povrh brzog talasa.
Haleola se nije iznenadila kada je videla da je u pitanju Rejčel.
Njena hanai bratanica jurila je prema obali nekoliko sledećih sekundi, a onda, kako
je talas usporio, graciozno stupila sa daske u talas. U jednom neprekinutom pokretu tela,
okrenula je tri metra dugačku dasku, legla na nju i krenula da vesla prema sledećem nizu
talasa.
Haleola ju je s ponosom gledala. Sedamnaestogodišnja Rejčel još je bila gipka i jaka;
da nije bilo nekoliko malih rana na nogama, niko ne bi pomislio da ima lepru. Bila je viša
od svojih roditelja, ali telo joj je na neki način ličilo na očevo: ramena šira nego kod većine
devojaka, muškobanjasta građa s malim grudima i uskim kukovima. Lice joj više nije
bilo bucmasto, ali nije bilo ni tanano; čak i sa ovolike daljine, Haleola je videla široki
osmeh na Rejčelinom širokom licu kad se sledeći talas podvukao pod njenu dasku i kada
se uspravila na njoj, a daska počela da klizi po površini mora kao glatki kamen bačen
preko jezera.
Haleola je primetila da neki surferi čuče na svojim daskama, široko raširenih ruku,
neprekidno tražeći ravnotežu; ostali su stajali pravo kao statue, ruku pored tela, dok su
dostojanstveno surfovali neopterećeni ravnotežom i gravitacijom. Rejčel se nalazila negde
između ove dve kategorije: postojana ali graciozna, kolena povijenih i kukova koji se
uvijaju dok je prebacivala težinu, menjajući pravac kretanja daske. Možda ne
dostojanstveno, ali svakako graciozno i samouvereno.
Haleola je oprezno sišla niz peščane dine (što je bio ne baš mali podvig s obzirom na
pečenje nerava) da se pridruži sestri Ketrin, koja je stajala i nadgledala svoje stado. Od
svih Rejčelinih vršnjakinja koje su bile tu kad je došla u Biskupski dom, Noelani, Hejzel,

111
Berta i Džozefina su umrle; samo su Emili i Fransin preživele da sada plivaju zajedno sa
Rejčel.
„Je li to Nahoina daska?“, pitala je Haleola, pogled prebacivši sa Rejčel na mladog
momka obolelog od lepre što je dokono sedeo na obali.
Sestra Ketrin, lica donekle propalog od godina na tropskom suncu, klimnula je
potvrdno. „Veoma je darežljiv; najmanje sat vremena je tamo. I zaista se brinem“, dodala
je namrštivši se, „da će očekivati neku vrstu... kompenzacije... za to što koristi njegovu
dasku.“
„A vama časnim sestrama samo je seks na pameti“, uzdahnula je Haleola. „Taj
problem bi vrlo lako mogao da se reši, kada bi Rejčel bilo dozvoljeno da ima sopstvenu
dasku.“
Ketrin se nasmejala i rekla: „Tebi ću prepustiti taj razgovor s majkom.“
Za nekoliko minuta Rejčel je izašla iz vode noseći dasku pod miškom. Haleola i Ketrin
su gledale kako je Rejčel vraća Nahoi i zahvaljuje mu; i mada je mladić izgledao kao da je
donekle očaran Rejčel, samo se iskreno osmehnuo, uzeo dasku i krenuo prema vodi.
Haleola je rekla: „To je bilo za dlaku, a? Jesi li videla taj divlji, začaran pogled u
njegovim očima?“
Ketrin ju je samo ošinula pogledom, ali ovo je postala već zajednička šala.
Rejčel je dotrčala do njih. „Tetkice!“ Zagrlila je Haleolu. Ketrin je rekla: „Idemo nazad
za deset minuta, dogovoreno?“ Rejčel je klimnula potvrdno i, dok je sestra krenula niz
plažu da okupi mlađe devojke, Rejčel i Haleola su sele na pesak.
„Danas sam jahala na talasu koji je stigao iz Indijskog okeana“, rekla je Rejčel. Haleola
se osmehnula. Mnogo godina ranije Rejčel je pročitala kako okeanski talas može da krene
kao talasić posle nekog zemljotresa u Kini, a onda da se prekotrlja preko čitavog Pacifika,
skupljajući snagu i momenat, dok ne stigne do havajskih koralnih grebena, koji ga
uspore i poteraju na površinu. Tako da je, svaki put kad bi jahala na talasima, odlučila da
surfuje na deliću Kine, Japana ili Samoe. To je zabetoniralo Rejčelinu ljubav prema
surfovanju i predstavljalo nekakav dodir sa tim dalekim ostrvima koje je i dalje čeznula
da vidi.
„O, dobila sam vesti od tate! U Australiji je.“ Oklevala je, a onda dodala: „Kaže da se
Sara udaje.“ Zvučala je zamišljeno, ali je to brzo zabašurila vragolastim osmehom: „Šta
misliš, da li će me pozvati da joj budem deveruša?“
Rejčelin osmeh je slabo zamaskirao bol što je osećala zbog načina na koji su majka,
braća i sestra nestali iz njenog života, a i ona iz njihovih. U Kalaupapi su imali reč za to:
ho’okai, odbaciti, biti odbačen. Henri Kalama, za vreme poslednje posete naselju, priznao
je Rejčel da veoma retko viđa Bena, Kima i Saru; Doroti je raskinula njihov brak i nije
ohrabrivala Henrija da ih posećuje. Koliko god da je ova rana bila bolna za Rejčel, bilo joj
je još gore zbog tate: jedno dete u izgnanstvu, a on sam prognan od strane ostale dece.

112
Nije ni čudo što se uvek vraćao moru – jedinom mestu, kako je smatrala, gde se osećao
kao kod kuće.
Ubrzo se sestra Ketrin iznova pojavila, a za njom i nepravilan red mokrih, iscrpljenih
devojčica. „Rejčel, vreme je da pođemo.“
„Dozvoli mi samo da kažem mahalo Nahoi.“ Potrčala je niz plažu.
Ketrin je odmahnula glavom. „Već si mu zahvalila.“
„Pa, hoću da to uradim ponovo!“
„Jednom je dovoljno“, rekla je Ketrin. „Hajdemo.“
Rejčel ju je samo pogledala, poljubila Haleolu u obraz i krenula ukorak sa Ketrin, ne
skrivajući koliko je ozlojeđena.
Haleola je krenula nazad istim putem kojim je i došla, penjući se preko niske dine –
kada je nekako izgubila tlo pod nogama, okliznula se i prućila se u pesak.
Osećajući se kao budala, brzo se pridigla. Na sreću, Rejčel je nije videla, kao ni bilo
ko drugi.
Baš duhovito, bubo, rekla je svojoj leproznoj bakteriji. Ali ne pokušavaj ništa slično.
Ogrćući se sopstvenim dostojanstvom kao donekle dronjavim šalom, lagano se udaljila
sa plaže, dajući sve od sebe da ignoriše proteste svoga tela.

Tog poslepodneva, doktor Vilijam Gudhju, veseli Kanađanin sa naočarima, koji je

zamenio doktora Olivera kao stacioniranog lekara, obavio je jednu od čestih poseta
Biskupskom domu. Pregledao je devojčice tražeći posekotine ili oderotine koje bi mogle
da se zagade i postanu gangrenozne – često su ovakve posekotine prolazile neprimećene
zbog umrtvljene kože – i pomagao im kako god je mogao. Ovo je uključivalo i
intravenozne injekcije ulja čaulmogre, koje se cedilo iz jednog istočnoindijskog drveta i u
Aziji koristilo vekovima za lečenje gube. Mnoge devojčice su zazirale od potkožnih
injekcija, ali ne i Rejčel. Ona je odlučila da će jednog dana, uprkos verovatnoći, ozdraviti
i napustiti Molokaj – vratiti se u Honolulu, sresti se sa porodicom i videti svet. Svake
godine nekoliko pacijenata bilo je pušteno sa Kalaupape; većini je bila postavljena
pogrešna dijagnoza i uopšte nisu bili oboleli od lepre, ali kod nekih je bolest jednostavno
„izgorela“, što se ponekad događalo i što niko nije uspeo da objasni. Rejčel je, međutim,
bila odlučna da se postara da se to dogodi. Zato je pristala da joj se smećkastožuto ulje
ubrizga pravo u krvotok. Posledice su bile mučnina, probavne smetnje, gubitak apetita –
sve poznati propratni efekti koji nisu umanjeni pronalaskom oralne forme čaulmogre. To
nije bio ni najmanje prijatan tretman, ali bez protivljenja mu se podvrgla. A da bi
joj imuni sistem ostao jak, slušala je savet doktora Gudhjua i uzdržavala se od
konzumacije alkohola, provodila mnogo vremena na svežem vazduhu i vežbala, hranila
se ispravno i sa malo soli.
Ali Biskupski dom je trenutno zahvatila nekakva epidemija koju čak ni doktor
Gudhju nije mogao da izleči, epidemija što je povremeno zahvatala sve biskupove

113
devojke. Bio je to početak nemira i buntovništva koje su časne sestre zvale „prolećna
groznica“ – kao da se proširivala polenom – za koju su i same znale da je u stvari prirodna
čežnja devojaka za većom slobodom u vođenju svakodnevnog života. Najnoviji talas
podstakla su stroga sestrinska pravila o udvaranju. Devojkama i momcima bila su
dozvoljena samo viđanja na samostanskom tlu pod nadzorom, a nisu smela da traju duže
od sat vremena. Posle nevinog udvaranja, ako bi par odlučio da se uzme, to je mogao
samo uz sestrinski blagoslov.
Ali pre te prve kontrolisane posete, potencijalni mladoženja morao je da bude
odobren. Šesnaestogodišnja devojka Luiza želela je da vidi mladića po imenu Teo, ali
majka Merijen ga je smatrala smutljivcem – brat Daton ga je ukorio nekoliko puta zbog
bezobrazluka i izostanaka – i nije mu dozvolila da se udvara Luizi.
Te noći ostale devojke – Rejčel, Emili, Fransin, Luiza i Filipinka po imenu Sesilija,
kao i nedavno pridošla Hina sa Istočnog Molokaja – žalile su se jedna drugoj posle
povečerja.
„Tretiraju nas kao da smo mali keiki-ji“, žalila se Luiza, na tmurno odobravanje
prisutnih.
„Ne“, ispravila ju je Emili, „tretiraju nas kao zatvorenike!“
„Mi i jesmo zatvorenici“, rekla je Sesilija.
Rejčel im je ispričala kako je samo htela da zahvali Nahoi i kako je u tome sprečena;
devojke su zaječale uglas.
Odlično imitirajući sestru Leopoldinu, Fransin je rekla: „’Pa, devojke, toliko toga
možete ovde da radite, ako čeznete za društvom, tu je crkva, tu su pogrebna društva...’“
Hučanje i negodovanje poklopili su Fransinino dalje imitiranje.
„O, da“, dodala je Rejčel, „pogrebno društvo! Pravo mesto da se upoznaju muškarci
– ako vam ne smeta što su malo hladni i buđavi!“
„Znate, devojke’“, izbuljila se Fransin, „’kada se odreknete nevinosti, otvarate vrata
paklu!’“
„Koji sigurno nije gori od Kalaupape“, primetila je Emili i sve su ponovo prasnule u
smeh.
Hina, koja je ćutke sve ovo slušala, odjednom je pitala: „Hej, ko hoće da ide na žurku
u petak uveče?“
„Ne, samo još jedno crkveno druženje“, zaječala je Luiza.
„Ne, ne, ne“, rekla je Hina. „Moja prijateljica je organizuje. U Kaunakakai.“
Usledila je duga i zbunjena tišina.
„Kaunakakai?“, ponovila je Rejčel. „Ali to je gornji deo.“
„Da, pa?“
„Ne možemo da idemo tamo“, pobunila se Luiza.

114
 Hina je prasnula nestrpljivo: „Hej! Probudite se! Sve je to isto ostrvo! Kaunakakai je
samo petnaestak kilometara odavde.“ Zakolutala je očima. „Pogledajte. Prosto je. Odmah
posle zalaska sunca odemo na pali, moj prijatelj Luka će nas sačekati na vrhu s kolima,
odemo na žurku i vratimo se do zore! Ako budemo imale sreće, sestre neće ni znati da
smo bile odsutne.“
Bila je to odvažna, drska ideja. Sve one su povremeno maštale o begu, ali nijedna
nikad nije predložila da se pobegne privremeno.
Emili, odjednom manje ratoborna, reče: „To je ludost. Kako ćemo se popeti uz pali?“
Uzbuđeno, Rejčel reče: „Jednom sam se popela do četvrtine sa sestrama! Nije tako
teško.“
„Nemoj mi reći da imaju tamo čuvare?“, pitala je Luiza. „Sa puškama i psima.“
Fransin je odmahnula glavom. „Nema više pasa. Makvej ih se rešio.“
„A šta ako na žurki saznaju da imamo lepru?“ pitala je Sesilija.
Hina je slegnula ramenima. „Nikom to nije važno.“
„Ne znam za to“, kazala je Luiza, oklevajući.
„O, zaboravila sam“, rekla je Hina ozlojeđeno, „mi smo zatvorenice.“
Sve su zanemele. Emili je kratko razmišljala, a onda nedvosmisleno izgovorila: „Malo
sutra.“

Do kasnog poslepodneva u petak, čim je bilo dovoljno mračno, Hina je povela pola tuceta
zaverenika sa samostanskog zemljišta niz vijugavu plažu od crnog peska koja se nalazila
između Kalaupape i pali-ja. U podnožju litice, jedan gusti šumarak pandanusa skrio je
devojčice od pogleda dok su se kretale uskom stazicom. Rejčel, prva iza Hine, koja je
vodila, sasvim je iskrivila vrat da bi sagledala čitavu visinu pali-ja: odozdo je izgledao
opasno strmo i beskrajno vertikalno. Ali podsetila je sebe da poštari ovuda silaze svake
nedelje i da se čak i stoka spušta ovom stazom. Koliko strmo može biti?
Svaka devojčica je na sebi imala tamnocrvenu uniformu i presvlaku u naprtnjačama
prebačenim preko leđa: bele haljine sa ružičastim ili plavim ešarpama koje su devojke iz
Biskupskog doma morale da nose samo u posebnim prilikama. Pa, pomislila je Rejčel,
ovo se svakako svrstava u jednu od njih! Šalile su se i smejale dok su išle uzbrdo i cik-cak
uz pali, a raspoloženje je bilo veselo samo prvih sat ili nešto. Ali onda je
neprekidno kretanje tamo-amo postalo zamorno, a sama staza, pomalo se kruneći pri
svakom koraku, slala je sitan šljunak na devojke koje su bile pozadi. Kreštavi galebovi
ispuštali su svoje poklone na njihove glave. Smeha je bilo sve manje i manje.
Povremeno je staza bila prekrivena vegetacijom; ponekad je bila opasno isturena u
odnosu na pali. Rejčel je pogrešila što je pogledala dole, osetila je snažnu vrtoglavicu kad
je shvatila da bukvalno visi preko pedesetak metara u vazduhu – a jedino što je drži da se
ne sunovrati bila je nepouzdana zemljana stazica, široka svega par stopa na nekim
mestima.

115
 Divlje koze su stajale na još užim ispustima iznad njih, i dok su koze skakutale tamo-
amo, kopitima su odvajale još zemlje i sitnog kamenja na devojke. Ubrzo se staza suzila
još više i sad je bila ukrašena samo povremenim izbledelim kostima neke krave čiji je
spust ovuda bio neuspešan. Gledajući ove leševe, oko kojih su se rojile muve, Rejčel je
odjednom ugledala sopstveno telo kako leži smrskano u podnožju pali-ja.
Kako su se popele u oblake koji su lebdeli tristotinak metara iznad Kalaupape,
vidljivost je spala na nulu i kapi kiše su počele da doprinose njihovom jadu. Staza je
postala blatnjava i klizava i Emili je izgubila ravnotežu; Rejčel ju je zgrabila za zglob i
spasla je da se ne pridruži stoci.
Emili se nesigurno pridigla, zahvalno klimnuvši Rejčel: „Hvala.“ A onda je rekla Hini:
„Na istom ostrvu, a?“
Hina je samo slegnula ramenima.
Bila su to možda najduža dva sata u Rejčelinom životu i, izuzev putovanja na
Kauhako, najprljavija – dok su se popele, lice i odeća su im bili potpuno prekriveni
blatom. Ali su bar stigle do vrha i popele se na čvrstu stenu koja je pružala pogled na
poluostrvo. I dok su gledale dole, videle su bele i zelene kolibe Biskupskog doma,
smanjene na veličinu klikera i sve u istom trenu pomislile: one nisu bile tamo. Moć koju
su sestre imale nad njima je iščezla, ostala je za njima poput oblaka kroz koje su
prošle. Mogle su da odu kuda žele, da urade sve što im se prohte.
A želele su da odu na zabavu.
Katancem zaključana kapija bila je brzo preskočena. Popele su se preko nje i prošle
kroz drveće, izbivši na zelenu dolinu na kojoj se nalazila stoka, a onda su začule glas.
„S-stoj!“
Okrenule su se, neiznenađene, i ugledale mladog dvadesetogodišnjeg čuvara, kog je
zbunila kolona mladih devojaka blatnjavih lica. U desnoj ruci je držao sačmaru, ali
uperenu u zemlju; pomisao da je uperi u njih izgleda da mu nije pala na pamet.
Hina se osmehnula. „Aloha“, izgovorila je veselo. Ostale devojke su se pridružile
njenom pozdravu.
Čuvar ih je samo gledao. Povremeno su se devojke iz Biskupskog doma pele na pali
zbog sporta, ali ne ovako kasno i sigurno ne bez pratnje časnih sestara. „Šta... šta tražite
ovde?“, promucao je.
„Ma samo idemo na druženje“, odvratila je Hina nehajno. Okrenula se prema
ostalima i rekla: „Bolje da se presvučemo.“
Kao po naredbi, devojke iz Biskupskog doma ispustiše ruksake na travu i počeše da
svlače purpurne uniforme.
Bluze i suknje padale su na gomilu. Nijedna od devojaka nije imala donji veš i mladić
se zatekao kako pilji u šest besramno nagih žena.
„Nema brige“, rekla je Hina, otvarajući ruksak, „vraćamo se do zore.“

116
 Emili je pružila svima čuturu vode da bi se malo umile. „Devojka mora da izgleda
dobro ako ide u život“, namignula je Emili čuvaru. Svima je trebalo nešto više vremena
da povade čistu odeću iz ruksaka.
Čuvar je pocrveneo, ali nije se okrenuo. Devojke su navukle čiste suknje, podesile
vezice i obule čiste sandale.
„Hina“, pitala je Rejčel dok je trpala prljavu uniformu u ranac, „presvlačimo se
ponovo kad budemo krenule dole?“
„Naravno, naravno. Ne možemo dole u ovome.“ Hina je podigla suknju i pitala
čuvara: „Hoćeš li biti tu kad se budemo vraćale?“
Isprva ništa nije rekao, a onda je lagano potvrdno klimnuo.
„Vidimo se onda kasnije, a?“ Hina je pokazala devojkama da je prate, poslavši čuvaru
poljubac u odlasku; on je gledao, zbunjeno, dok su devojke kretale stazom prema Kalaeu.
Dok su išle dalje stazom koja je skretala, Rejčel se osvrnula i videla da ih čuvar i dalje
gleda. Mahnula mu je. Posle par trenutaka on joj je odmahnuo.
Potrčale su smejući se preko pašnjaka sa drvećem guajave, konačno stigavši do
državnog puta, gde ih je Hinin prijatelj Luka (obavešten tajnim telefonskim pozivom)
čekao s klimavim i starim zaprežnim kolima. I krenule su, kola su poskakivala po putu
koji je bio gori od bilo kog puta koji je Rejčel ikada videla u Oahuu. Gledala je kako
krajolik prolazi pored njih, zelena brda i duboke doline, beskrajne hektare obradivog
zemljišta. Većina svega toga, kako im je Hina rekla, nekada je pripadala
poglavici Kapuavi, koji je postao Kamehameha V; sada je sve bilo u vlasništvu
jedne američke šećerane. „Jednog dana haole-i će posedovati sve osim naših noseva“,
proročki je rekla Hina.
U prostranstvu ovako otvorenog prostora, čak je i vazduh imao drugačiji ukus. Imao
je ukus slobode.
Na obodu Kaunakakaija kuće su počele da se pojavljuju kraj puta, od trošnih straćara,
do belih koliba na gredama. Čak su i najgore od njih kraljevski ležale usred hektara taroa,
ananasa ili kafe. Kola su usporila kako bi propustila jednog jahača, kom se put ukrštao s
njihovim, da prođe; zgodni jahač se osmehnuo i dodirnuo šešir prema kolima punim
lepuškastih, nasmejanih devojaka. A onda je nalet vetra nabacio Rejčel kosu na lice, a s
tim vetrom došlo je – još nešto.
Bio je to glasno raspevan glas – prelep glas. Muški glas, ne nizak i dubok, već visok i
ljubak, koji je pevao na nekom nepoznatom jeziku:

„E lucevan le stelle
ed olezzava la terra...“10

10
„I blistave zvezde i mirisna zemlja...“ – stihovi arije iz Pučinijeve opere Toska. (Prim. prev).

117
 Ne, ne sasvim nepoznatom. Rejčel je čula nešto slično na dokovima, u jednoj prilici,
od jednog mornara, ili lučkog radnika, čoveka iz...
Italije! Tako je!
Kola su počela ponovo da se kreću, ali je Rejčel povikala: „Čekaj!“, i iskočila iz kola.
Ko za ime sveta peva tako lepo na italijanskom, ovde, usred divljine Molokaja.

„O! dolci baci, o languide carezze...“11

Zurila je u tminu tražeći vlasnika tog predivnog glasa, ali nikog nije videla. Sad je
primetila da pevača prati klavir, podjednako nevidljiv. Ali tu je bilo još nešto, neka
osobenost zvuka koju Rejčel nije uspela sasvim da raspozna.
Emili je iskočila iz kola da se pridruži Rejčel. „Ko to tamo peva?“
„Ne znam, ali zvuči kao da dolazi odande.“ Krenula je prema maloj kući od dasaka,
nekih dvadesetak metara od puta.
„Rejčel, hajdemo, vrati se!“, dozvala ju je Hina. Na njeno očajanje i ostale dvojke, iz
radoznalosti, takođe su izašle i krenule za Rejčel niz puteljak do kuće. „A, dođavola!“
opsovala je Hina i krenula za njima.
Jedan haole muškarac sedeo je u ljuljašci na lānai-ju – tremu – sklopljenih očiju i
blistavog osmeha na licu. I dalje nije bilo ni traga od pevača, ali, kako se Rejčel
približavala, primetila je neki neobičan uređaj na trščanom stolu pored čoveka. Izgledao
je kao neka lepa kutija za cipele, napravljena od tamnog drveta, sa nekom polugom sa
strane. Povrh kutije nalazio se nekakav mehanički uređaj, unutar kog se okretao uvučeni
cilindar. Ali ono što je bilo najčudnije, iz kutije se uzdizao nekakav ogromni metalni levak
– crn, sa zlatnim ukrasima, dvaput veći od same kutije – koji je veoma podsećao na
trubaste cvetove ladoleža.
Uplašivši se, Rejčel je shvatila da glas i muzika dolaze iz tog ogromnog metalnog
cveta!
Dok su Rejčel i ostale devojke prilazile, čovek na tremu je otvorio oči, prijateljski im
se osmehnuo, mahnuo im da priđu bliže dok se pesma nastavljala.

„E muoio disperato!
E non ho amato...“12

Glas se uzdizao do nezamislivih visina, odjednom lepršav i snažan, završavajući

kitnjasto:

11
„O! slatki poljupci, o nežno milovanje...“ – stihovi arije iz Pučinijeve opere Toska. (Prim. prev).
12
„I umirem očajan! A nikad voleo nisam ...“ – stihovi arije iz Pučinijeve opere Toska. (Prim. prev).

118
 „... Mai tanto la vita!“13

Cilindar je prestao da se vrti i haole – prijatnog izgleda, ćelav, ali kratke bele brade –
okrenuo se da pozdravi posetioce. „Aloha.“
„Aloha“, odvratila je Rejčel. A onda je, upitnog pogleda uperenog u aparat, pitala:
„Šta je to?“
„Gramofon“, odgovorio je s blagim irskim akcentom. „Nikad nisi videla tako nešto?“
„Ja jesam“, rekla je Hina, dosađujući se. „Viktrola?“
„Kolambija, u stvari. Rog je prelep, zar ne?“
„Kako je taj glas dospeo u kutiju?“, pitala je Fransin.
„A, pa“, rekao je čovek, zadovoljan što je dobio priliku da se malo hvali, „nije on u
kutiji, već na ovom cilindru. To se zove ploča. Različiti zvuci naprave različita udubljenja
na cilindru, vidite, a ova igla“, pokazao je na nešto što je ličilo na pravu iglu – „pretvara
to nazad u zvuk.“
Fransin ga je sumnjičavo gledala.
„Ko je pevao?“, pitala je Rejčel.
„A, to je bio Karuzo! Najveći tenor na svetu.“
Rejčel je gledala voštani cilindar na gramofonu, „Je li ova... ’ploča’... napravljena u
Italiji?“
Čovek je klimnuo potvrdno. „U Milanu, mislim.“ Namotao je gramofon i u trenutku
je isti glas, potpuno iste modulacije, opet počeo da pluta u roga.
Rejčel je uživala. Evo je na Havajima, sluša glas koji je prvi put uzburkao vazduh u
Milanu, u Italiji, na drugom kraju sveta. Deo tog dalekog mesta bio je urezan u taj cilindar
koji se okretao pred njom, da bi iznova bio prizvan bilo gde, bilo kada. I to ne samo
prizvan već su ti zarezi i ponovo oživljeni, po nečijoj želji. Kad taj čovek, Karuzo, bude
umro, ploča će i dalje živeti, a zvuk njegovog glasa nastaviće da uzburkava vazduh jos
dugo.
„Možeš misliti, gramofon!“, viknula je Hina. „Čeka nas zabava!“
Hina je počela da gura devojke nazad prema kolima, dok ih je ispraćao Karuzov canto
di addio14.
Centar Kaunakakaija predstavljao je jednu ulicu ne dužu od tri bloka zgrada; više je
izgledao kao kamp za sezonske radnike, a ne kao grad. Sve radnje u njemu – uključujući
i najveću, prodavnicu robe široke potrošnje „Čanga Tanga“ – bile su zatvorene, osim
salona koji je bio u vlasništvu, kako je Hina rekla, Ota, sina Rudolfa Majera. To mesto je
bile vidljivo otvoreno, ali Luka se provezao pored njega i, idući dalje niz ulicu, stigao do

13
„Nikada nisam živeo!“ – stihovi arije iz Pučinijeve opere Toska. (Prim. prev).
14
Italijanski: Canto di addio – oproštajna pesma. (Prim. prev).

119
jedne male kolibe. Spolja i unutra je bilo ljudi koji su se smejali, razgovarali, pili. Gitarska
muzika je izlazila kroz otvorena vrata.
Srećne što su se popele, zadovoljne sopstvenom odvažnošću i prepredenošću, devojke
iz Biskupskog doma izmešale su se sa ostalim gostima. Uskoro je Emili neko pozvao na
ples, a Hina se smejala sa nekim starim poznanicima. Rejčel je dobila svoje prvo pivo u
životu; otpila je gutljaj, malo je pobledela, a onda se osmehnula. Luiza kao da nije delila
Rejčelinu gadljivost jer je progutala tri šlica očas posla, jedan za drugim. Sesilija je odmah
nestala s nekim momkom.
Samo se uobičajeno društvena Fransin držala po strani od društva. Rejčel je primetila
da sakriva iskrivljenu levu šaku; koja skoro da nije imala prste, držala ju je neprekidno u
džepu suknje. Rejčel joj se pridružila i zajedno su slušale gitaristu koji je pevao i svirao
havajske melodije. Iznenadila se kad je videla da ne okida žice prstima već nekom
metalnom šipkom; rezultat je bio muzika kakvu Rejčel nikada nije čula, a akordi
su zvučali skoro kao da su od kristala. Neko je pružio posudu sa poi-jem da kruži po
prostoriji i Rejčel se spremila da navali, ali se uzdržala, shvativši da predstavlja rizik za
ostale goste. Prosledila je posudu; minut kasnije se uznemirila kad je videla pripitu Luizu
kako sa dva prsta zahvata poi iz činije, jede ga, a onda uzima još. Rejčel je pokušala da
Luizi privuče pažnju, ali bezuspešno – um joj je izgleda bio negde između Molokaja i
meseca.
Jedan visoki i zgodni mladić je prišao i pozvao Rejčel na ples. Znala je kako – časne
sestre su je naučile – ali nikada u životu nije plesala sa momkom i osetila je kako joj se
obrazi rumene od stida dok ju je ono vodio do improvizovanog plesnog podijuma.
Uzeo je Rejčel za levu šaku i drugom rukom ju je obgrlio oko struka. „Ja sam Tom
Akamu“, rekao je.
„Rejčel Kalama.“ Koža ju je peckala na mestu gde ju je dodirivao; bilo joj je teško da
ga gleda a da se ne zarumeni svaki put.
„Nisam te viđao ovde ranije“, kazao je. „Jesi li odavde?“
Odmahnula je glavom. „Iz Honolulua. U... poseti sam.“ To je donekle bilo istina.
„Prilično si visoka za wahine. Sviđa mi se to. Nema mnogo devojka koje da skoro
mogu da pogledam pravo u oči, znaš?“
Plesali su i pričali o svemu i svačemu – kako je Tom rođen u dolini Halava, a sada
radi za Molokaj ranč – a Rejčel je pričala o svojoj porodici kao da ju je upravo napustila
zbog turističkog putovanja i da će je ponovo videti za nedelju dana, kao da se poslednjih
devet godina u Kalaupapi nije ni dogodilo. Sviđalo joj se ovo pretvaranje; sviđao joj se
utešni osećaj uobičajenosti koji je doživljavala u naručju ovog momka. Veoma nežno ju
je privukao sebi, ne ostavljajući slobodan prostor između njih. Mnogo lakše nego što je
mislila, naslonila se glavom na njegovo rame, sviđalo joj se kako mu se grudi podižu i
spuštaju dok plešu uz pitome zvuke pesme „Hali’alaulani“.

120
 „Ja sam tvoja nova ljubav za ljubljenje
Moj cvete, moj lei-ju, moja ljubav prema tebi
beskrajna Je...“

Tom se nagnuo ka njoj, dahom je milujući po obrazu. Rejčel je izvila glavu i usnama
okrznula njegove usne. Ono što je počelo samo kao kratki dodir, odjednom se pretvorilo
u užurbane pokrete. Rejčelino čitavo telo se streslo od ove iznenadne, neočekivane
intimnosti: čovek kog je jedva poznavala ljubio ju je, želeo ju je i, na veliko zadovoljstvo,
shvatila je da i ona njega želi. Nije razmišljala ni o svojoj prošlosti, ni o budućnosti;
na trenutak je bila savršeno normalna, devojka kao bilo koja druga, u naručju momka što
je želi.
Ali u uobičajenosti svoje strasti otkrila je glas u sebi koji ju je podsetio zašto joj je to
toliko uzbudljivo.
Ti, prljava gubavko.
Odvojila se od njega, refleksno. Tom ju je zbunjeno pogledao. „Nešto nije u redu?“
pitao ju je.
Koraknuo je prema njoj, a ona je ustuknula.
„Ja... izvini“, rekla je. „Ja... ne mogu.“
Nije mogla da podnese bol i razočaranje koje je videla u njegovim očima. Okrenula
se i otrčala, daleko od slatke muzike i još slađeg iskušenja – pored Fransin, koja je svega
bila svesna.
Rejčel je izletela kao strela iz kuće, na lekovitu noć. Protrčala je kroz ulazno dvorište
na prašnjavi drum, gde su se nalazila Lukina kola, a konj preživao. Suze su joj zamaglile
vid kao kiša onog davnog dana u Biskupskom domu; posle nekoliko blokova, ugledala je
stražnje zidove zgrada na Glavnoj ulici i zašla za ćošak.
Prošla je pored bučnog smeha i glasne muzike u salonu, usporivši tek kad je prošla
pored njega. Zastala je ispred zatvorene prodavnice „Čanga Tanga“ i zatekla se kako gleda
kroz njen izlog. Većina onoga što je videla bila joj je poznata, ali ono nepoznato joj je
privuklo pažnju: tamnocrveni znak koji je prikazivao ženu kraljevskog držanja, u haljini
boje slonovače, s paperjastom lepezom što reklamira nešto što se zove koka-kola
(Ukusno, Osvežavajuće, U automatima za sokove, 5 centi). Jednu flašu čija je žuta etiketa
oglašavala sažeto i misteriozno da je u pitanju Bajerov aspirin. Rukom ispisan znak koji
je govorio: Primamo porudžbine za novi „Džiletov sigurni žilet“. Pregršt časopisa stajalo
je u izlogu, naslovne strane su im bledele na suncu: jedan je prikazivao mladi par koji se
vozio u sjajnim novim kolima bez konja niz seoski put, što je Rejčel pružilo prvi pogled na
„automobil“. Drugi časopis pao je na pod, a zadnja stranica, naopako gledano od izloga,
preklinjala je Rejčel da Ponese kodak sa sobom – „rasklopivi“ foto-aparat koji je bio sasvim
mali u poređenju sa glomaznim aparatima na tronošcima kakve je viđala u Honoluluu
kao dete.

121
 Osećala se kao da gleda u budućnost, osim što se budućnost već događala.
„Rejčel. Jesi li dobro?“
Rejčel se okrenula i zatekla Fransin pored sebe.
„Da“, slagala je Rejčel, „naravno.“
Neko vreme su ćutale, dok su gledale ono što se nalazilo u izlogu prodavnice, a onda
je Fransin rekla: „Ovo možda i nije bila baš tako dobra ideja.“
Rejčel je uzela Fransininu zgrčenu šaku u svoju, sklopila prste oko nje i klimnula.

Zabava je izgledala kao da će trajati čitavu noć, ali Hina je počela da okuplja devojke oko
jedan posle ponoći. I pored toga je postojala šansa da će zakasniti. Vožnja kolima do
Kalaea potrajaće dva sata, spust niz pali još dva; imaće sreće ako se vrate pre zore.
Sesiliju su morali bukvalno da odlepe, poput palačinke sa tiganja, iz ruku zgodnog
nagog muškarca iza kuće; a Luiza, koja se odavno bila onesvestila, bar je bila mlitava dok
su je Rejčel i Emili ubacivale u kola, ali se na pola puta preko ostrva probudila i počela da
povraća preko ivice.
Kad je Luka zaustavio kola na obodu Kalaea i Majerovog imanja, devojke su izašle i
nakratko stajale ćutke, sa istom mišlju što im je prolazila kroz glavu. Emili je bila ona koja
ju je uobličila u reči:
„Zašto se mi uopšte vraćamo?“
Rejčel je srce luđački tuklo, ali da li od uzbuđenja ili straha, nije bila sigurna.
„Da“, izgovorila je zamišljeno Sesilija, „dobro pitanje.“
Hina je rekla da u Istočnom Molokaju ima delova koji su toliko udaljeni da bi čovek
tamo mogao da živi godinama da ga niko ne pronađe.
„Isto je i na Nihau ili Kauaiju“, rekla je Sesilija. „Mogle bismo tamo da se krijemo
zauvek, niko nas ne bi pronašao!“
Rejčel je udisala vazduh sladak od slobode i avanture. Želela je da nastavi da ga udiše,
želela ga je više od bilo čega na svetu. Ali sada se nelagodnost koju je osetila u
Kaunakakaiju uobličila u nešto što nije mogla da prepozna.
„Nisi slobodan“, uhvatila je sebe kako govori, „ako se kriješ.“
Hina se podsmehnula. „Ko kaže?“
Rejčel je odgovorila: „Neću da provedem život bežeći i krijući se kao neki
kriminalac.“
Hina se kratko nasmejala. „Već smo kriminalci.“
Rejčel je odgovorila sa žestinom koja je i nju samu iznenadila.
„Ne, nismo!“, prasnula je. „Ne mogu da nas uhapse. Mogu da nas pošalju ovamo,
naprave od nas zatvorenike. Ali ne mogu od nas da naprave kriminalce!“
„Želim da napustim Kalaupapu kao i bilo ko drugi“, rekla im je. „Ali, kad se to desi,
biće to zato što sam ozdravila – otpuštena! To je jedini način da ikad budem slobodna.“

122
 Pre nego što je stigla da se predomisli, okrenula se i počela da korača prema putu za
Kalae.
Fransin je krenula ukorak s njom. Jedna za drugom, devojke su je pratile.
Čuvar je i dalje bio na vrhu – kao da je samo njih čekao, zapravo – a one su se ponovo
skinule i presvukle u tamnocrvene uniforme, mašući mu u znak pozdrava, dok su kretale
ka stazi. Mahnuo im je i doviknuo: „Vratite se kad god budete htele!“
Silaženje niz pali bilo je stotinu puta gore od penjanja uz njega. Tamna boja staze pod
njihovim nogama utapala se sa bojom neba i tla u podnožju – svaki put kad bi Rejčel
napravila korak, osećala se kao da pravi korak u prazan prostor. Fransin se jednom
zateturala, a Luizu je čitavim putem trebalo pridržavati, ali konačno su ugledale crni srp
plaže Avahua na mesečini; zanekoliko minuta su se vratile na čvrsto tlo. Požurile su do
Biskupskog doma, ušunjale se preko zadnjeg travnjaka i na prstima prišle spavaonici.
I kad su zašle za ćošak, odjednom su se našle oči u oči sa majkom Merijen – starijom,
ali ništa manje zastrašujućom – sa lampom u rukama i podjednako iznenađenom što ih
vidi, u prljavim uniformama, u pet ujutro.
Luiza je opet povratila.
Hina je pokušala nešto da kaže, bilo šta. „Mmm... Samo smo... samo...“
Zaćutala je, nemajući ni najblažu ideju šta da kaže i šta su „samo“ radile. Majka je
zurila u njih, očigledno zapanjena što ih vidi, ali osećajući i olakšanje... A nakon duge
ćutnje, ispustila je umoran uzdah.
„Ne želim da znam“, rekla je, na iznenađenje svih devojaka. „Zaista ne želim.“
Osmotrila je njihova musava lica i prljave uniforme. „Za ime sveta, idite da se operete.
Operite odeću u potoku, niko to neće umesto vas da uradi. I nećemo o ovome više
govoriti. Je li to jasno?“
Devojke su klimnule. Luizi još nije bilo sasvim dobro. „Dete“, kazala je majka, „ako
ti se povraća, samo napred. Žbunje ti je tamo.“
Luiza je krenula prema žbunju i učinila kako joj je rečeno. Ostale devojke su zahvalno
potrčale prema spavaonici, ali dok je Rejčel prolazila pored majke, ova ju je pozvala:
„Rejčel?“
Rejčel je stala. Nervozno ju je pogledala. Ali majka je samo pitala: „Zašto si se vratila?“
Rejčel je oklevala... A onda se vragolasto osmehnula. Slegnula je ramenima
nonšalantno.
„Samo smo otišle na žurku.“
Okrenula se i potrčala, a majka je samo stajala, ostavši bez reči.

123
 ema ničeg tužnijeg, mislila je Ketrin, od dečjeg groba. U poseti vrhu, pre nekoliko
godina, prisustvovala je službi u Crkvi Presvete Bogorodice, na južnoj obali ostrva.
Izgradio ju je pre trideset godina otac Darnjan i bila je to ljupka bela crkvica sa crvenim
tornjem i krovom, ušuškana u zavetrini zelenih planina – što je bila scena podjednako
mirna i spokojna kao i vode drevnog ribnjaka preko puta. Bilo je to jedno od najmirnijih
i najlepših mesta koje je Ketrin ikada videla i posle službe je provela preko sat vremena –
razmišljajući, moleći se i sanjareći – na travnatoj prostirci koja je okruživala crkvu i
zasenčeni šumarak što se graničio s imanjem. Šetala je između nadgrobnih spomenika
raštrkanih poput runa između šumarka i crkve, dok joj se tuga urezivala u sećanje kao što
su imena bivala urezivana u obične drvene spomenike: Voljeni sin, Džejms K. Hua, 2.
mart 1892 – 12. avgust 1894. Pokušala je da zamisli šta se dogodilo u tom kratkom
vremenskom periodu. Da li je izgovorio prve reći, je li umeo da kaže kako mu se zovu
majka i otac pre nego što im je oduzet? Vilijam Makana, 1. januar 1882 – 4. januar 1882.
Kristin Mililani, 4. avgust 1893 – 4. avgust 1893. Od ovih se srce cepalo: da li ih je
majka ikada držala u naručju? Jesu li im se oči ikada otvorile da vide roditelje koji su ih
doneli na svet? Nikad to neće saznati i nikad neće prestati da se pita.
Ovde, u katoličkom delu kalaupapanskog groblja, nije morala da se pita. Ketrin je
poznavala skoro svaku mladu dušu položenu u ovo tlo. Lusil Vong, 12. novembar 1888 –
19. januar 1899. Marijana Kalakini, 14. februar 1891 – 16. februar 1891. Hejzel Naa, 2.
maj 1880 – 12. oktobar 1898. Noelani Kapaka, 5. jun 1882 – 22. jul 1899. Džozefina
Konsuela Markos, 18. mart 1887 – 7. septembar 1901. Znala je njihove glasove, šta ih je
zasmejavalo; previše živo je videla ožiljke koje im je bolest ostavila u okrutnom maršu
kroz tela. Jednom nedeljno dolazila je ovamo da se seti onih koji bi drugačije bili
zaboravljeni, i da razmišlja o pitanju koje je postavila sestri Viktor pre deset godina. Zašto
je bog deci davao lepru? I dalje nije imala odgovor na njega, ali osmehnula bi se kad bi se
setila sestre Viktor, koja živi mirno i spokojno, penzionisana u Sirakjuzu.
Ketrin je izgovorila molitvu za svoje uspavane devojčice, prekrstila se i otišla sa
groblja zbog događaja koji uopšte nije bio tragičan, ali je svejedno bio tužan, bar za nju.

124
 Inače bi trpezarija bila zatvorena ovako kasno ujutro, ali danas je vrvela od života i
razgovora. Sestra Leopoldina je sekla i služila komade čokoladne torte dok su se devojke
Biskupskog doma opraštale od jedne od svojih vršnjakinja: Rejčel Kalame.
Nedelju dana pre toga, Rejčelina usvojena tetka nije se pojavila na planiranom
sastanku na plaži i zabrinuta Rejčel je insistirala da je obiđe. Zatekli su Haleolu u krevetu,
toliko upaljenih nerava da je bila paralizovana čitava dva dana. Posle nedelju dana u
ambulanti, stanje joj se znatno popravilo, ali očigledno više nije bila sposobna da živi
sama. Doktor Gudhju je predložio, na Haleolin užas, da ode u Bej vju dom za starije i
bespomoćne žene; ali pre nego što je Haleola uspela da vikne: „Ne!“, Rejčel je rekla da će
se ona starati za svoju tetku. Ostala su samo dva meseca do njenog osamnaestog
rođendana, kada bi mogla da ode iz Biskupskog doma; a majka, možda sumnjajući da bi
Rejčel to svakako učinila i bez njene dozvole, dala joj je dozvolu za rani odlazak.
Devojke na oproštajnoj zabavi bile su toliko uzrujane da bi neko sa strane pomislio
da se Rejčel seli u Australiju, a ne samo oko osamsto metara dalje. Zagrlile su je i plakale
s njom, a Ketrin se pitala koliko njih će za godinu dana još biti tu. Pored povremenih
„prolećnih groznica“, mnoge devojke su ostajale u domu do udaje, a neke su čak ostajale
i čitavog života... Koliko god se na kraju ispostavilo da je trajao.
Ketrin je čekala da pozdravljanje malo umine, a onda je prišla Rejčel i našalila se:
„Obećaj mi da ćeš pisati!“
Rejčel se nasmejala. „Naravno. Čak ću ti i dostaviti pismo.“ Zagrlila je Ketrin, kojoj
je bilo teže da govori nego što se nadala i bila je dirnuta kad je videla da se Rejčel svim
silama muči da ne zaplače.
„Hvala ti što si odvela mene i tatu u Kalavao“, rekla je Rejčel, „i na milion drugih
stvari.“
Emili je lupila kašičicom po tanjiriću za tortu, tražeći tišinu: „U redu, završavajte s
tom tortom i slušajte!
„Neki su pokušavali da smisle kako da Rejčel požele sreću, tamo u velikom belom
svetu“, zakolutala je očima, „tri ulice niže.“ Svi su se tome nasmejali, čak i časne sestre. „I
zato, Rejčel – hoćeš li da pođeš s nama?“
Zbunjena Rejčel je izvedena iz trpezarije, na prednji travnjak i zamoljena je da ostane
okrenuta leđima sve dok joj ne kažu da može da pogleda. Ketrin se osmehnula videvši
zabunu i nestrpljenje na Rejčelinom licu, a kada je Emili izgovorila: „Dobro, sad možeš
da se okreneš“, Rejčel se okrenula.
Fransin, Emili, Luiza i Sesilija stajale su pored – odnosno ispod – tri metra dugačke
daske, grubo izrađene, ali ništa manje lepe zbog toga.
Rejčel je zinula od iznenađenja i radosti. Zagrlila je svaku od devojaka ponaosob, pre
nego što je sebi dozvolila da dodirne glatku dasku. „Predivna je! Izgleda kao da je
Nahoina!“

125
 „Zato što i jeste Nahoina“, nasmejala se Emili. „Nismo imali vremena da je
napravimo, pa nam ju je Nahoa prodao. Ionako je hteo da napravi novu.“
„Ali odakle vam novac?“
Emili je slegnula ramenima. „Odasvud.“ Nije objasnila i Ketrin se ponadala da se
Rejčel neće dalje raspitivati, ili primetiti hitri Emilin pogled koji je uputila časnim
sestrama.
Rejčel je bila previše zaljubljena u svoju novu dasku da bi postavljala dalja pitanja,
mada joj je jedno palo na pamet. Šta će biti ako je majka vidi? Okrenula se da im predloži
da bi mogle diskretno da sklone dasku pre nego što časna majka sazna za nju... Ali je u
tom času, na ulaznim stepenicama Samostana Svete Elizabete, ugledala krhku figuru
majke Merijen, sa donekle zbunjenim, ako ne i sasvim odobravajućim osmehom na licu.
I više nego bilo bi išta drugo moglo, taj osmeh je Rejčel rekao da je konačno prepuštena
sama sebi.
Kasnije je saznala koliko je teško strpati proteklih sedamnaest godina u stari drveni
putni kovčeg. Kada je napunila deset godina, uhvatila ju je snažna želja za čitanjem, a
pošto je mogla da je utaži samo Biblijom i religioznim zbirkama priča iz Biskupskog
doma, Rejčel je zamolila oca da joj umesto lutaka počne slati knjige. Mesec dana kasnije
stigla je prva knjiga u njenoj kolekciji: ilustrovana verzija Vernovog Puta oko sveta za 80
dana. Sledeća decenija donela je Alisu u Zemlji čuda, Avanture Toma Sojera, Ostrvo s
blagom, Dvadeset hiljada milja pod morem, Hrabrog kapetana, Zov divljine. Samo jednu
knjigu su joj sestre konfiskovale: Okretaj zavrtnja Hernija Džejmsa, za koju su se bojale
da će biti previše strašna za nju. Očigledno nikad nisu čule nijednu dobru strašnu priču
iz Biskupskog doma. Tako da je poteški kovčeg samostanski pomoćnik zajedno sa
Rejčel odneo do Haleoline male kolibe na Damjanovom putu. Nije imala tako lep krevet
kao u Biskupskom domu, samo puku paletu sa slamom, ali to nije bilo mnogo važno;
imala je Haleolu, koja je bila beskrajno srećna što je Rejčel s njom, iako je tvrdila da može
da se stara sama o sebi.
U Biskupskom domu sve Rejčeline potrebe – hranu, smeštaj, odeću podmirivale su
časne sestre. Ovo je tehnički važilo i za boravak van samostana: teritorijalna vlada je
obezbeđivala svakom stanovniku Kalaupape nedeljnu zalihu taroa, govedine, ponekad
riže ili ribe, kao i „markica za hranu“ koje su bile dobre za odeću i ostale potrepštine. Ali
ishrana je bila ograničena, a džeparac za odevanje nedovoljan. Stanovnici su mogli
da nadopunjuju ishranu pecanjem, lovom, uzgojem povrća ili kupovinom drugih stvari
u prodavnici u Kalaupapi. Neki pacijenti dolazili su na Molokai sa adekvatnim budžetom;
mnogi nisu. Ako im je bio potreban, ili su želeli više novca, mogli su da rade – u
ambulanti, spavaonicama ili drugim administrativnim objektima u naselju – i da za to
dobiju skromnu platu od vlade. Čak je i u Kalaupapi postojala razlika između
bogati siromašnih: haole-i pacijenti su uglavnom imali više novca, a vlada im je čak
obezbeđivala i bolju hranu, opravdavajući ih činjenicom da se od onih što nisu Havajci
ne može očekivati da opstanu na „domaćoj ishrani“.

126
 Rejčel je svakog meseca dobijala malu sumu novca od tate, a i Haleola je imala malu
ušteđevinu. Rejčel je mogla da uživa u nekim malim luksuzima, pored osnovne vladine
pomoći. U danima koji su usledili nakon odlaska iz Biskupskog doma, neočekivano je
počela da uživa u sledećem: ranom ustajanju zbog kupovine svežeg hleba u Galaspovoj
pekari (kao što je mama to nekad radila u Lavinoj), ili pijenju vrelog čaja u kafiću
Vila Notlija. Najviše ju je uzbuđivala sloboda da čini šta joj je volja, sloboda koju nije
iskusila još od detinjstva provedenog u Honoluluu.
Ali sloboda je umela da bude i zastrašujuća, kako je jednog dana otkrila to na plaži,
kada ju je partner u surfovanju, Nahoa, iznenada poljubio i mada je jedan deo nje želeo
da mu uzvrati, drugi deo nje ju je naterao da se povuče.
„Tako si lepa, Rejčel“, rekao je Nahoa toliko nežno i ljupko da je Rejčel osetila krivicu
što se povukla.
Sva usplahirena, uspela je da progovori samo „mahalo“ za ovaj kompliment, poljubi
ga u obraz i potrči nazad u talas. Izgleda da joj je uspelo – Nahoa je prilično pristojno
prihvatio ovaj blagi otpor – ali koliko će ga još zadržavati, koliko još ona želi da ga
zadržava, nije umela da kaže. Iznenadna dozvola da s njim vodi ljubav ako to želi bila je
previše za nju i prilično zastrašujuća. Sestra Ketrin, Albina, i Leopoldina više nisu bile
tu da čuvaju Rejčelinu čast... i gotovo da su počele da joj nedostaju zbog toga!

Najnovija terapija doktora Gudhjua, i najpopularnija, bila je kupka u eukaliptusu. Slična

starom tretmanu doktora Gota, koja je sada napuštena, bila je prijatno potapanje u vrelu
vodu u koju su bila sipana eukaliptusova ulja. Kupke nisu lečile lepru, ali jesu ublažavale
mnoge neprijatnosti koje je izazivala; a eukaliptusov miris sprečavao je komarce da
prenose druge bolesti. Jednog dana, dok je pomagala Haleoli, koja je tvrdoglavo nastavila
da obilazi svoje pacijente, Rejčel je rekla Džordžu Vakini da bi eukaliptusove kupke mogle
da mu pomognu sa nekim od njegovih bolova i probadanja. Skočio je na nju.
„Ha! Poslednji put kad sam bio kod haole lekara, primio sam vakcinu – kako se ne
bih razboleo od malih ili velikih boginja! Umesto toga dobio sam lepru! Misliš li da je to
slučajno?“
„Zar nije?“, pitala je naivno Rejčel.
„Malo sutra je slučajno! Haole-i žele našu zemlju, od samog početka. Daju nam
injekcije, dobijamo lepru i umiremo, a oni nam oduzimaju zemlju! Velika slučajnost, a?“
Frknuo je prezrivo. „Za mene nema haole doktora!“
Rejčel je morala da prizna da se malo trgnula zbog potkožne igle, sledećeg puta kada
joj je doktor Gudhju davao nedeljnu dozu ulja čaulmogre. Ali ovog puta doktor Gudhju
iznenadio ju je rekavši: „Rejčel, sad je već očigledno da ti čaulmogra nije donela bogzna
kakve rezultate. Voleo bih da isprobaš nešto drugo.“
„Mislite li na solol terapiju?“

127
 Gudhju se zakikotao. „Poznaješ struku skoro podjednako dobro kao i ja, zar ne? Ne,
ovo je sasvim novi pristup – samo moj, kakav-takav. Želim da tretiram leprozu kao
hirurško oboljenje.“
„Hirurško?“ izgovorila je Rejčel nervozno. Mogla je samo da zamisli šta bi gospodin
Vakina rekao na to!
„Da. Vidiš, lepra je prilično lokalizovana bolest; nije prisutna u krvi obolelog, samo
u tkivu. Verujem da bi odsecanje tumora na mestima gde rastu moglo sprečiti rast novih
tumora, čak i potpuno eliminisati bolest iz tela, na kraju.
„E sad, moram da priznam, neke od mojih kolega se prilično bučno suprotstavljaju
ovome. Ali ne mogu da ne pomislim da mi se suprotstavljaju samo iz straha da sam možda
u pravu – straha od operisanja na inficiranim pacijentima.“
„A vi se ne plašite?“
Gudhju je slegnuo ramenima. „Nije da se ne plašim, ali pretpostavljam da lepra nije
ni blizu toliko zarazna koliko se uopšteno smatra. Otac Damjan ju je dobio, ali on je
prihvatao pacijente u svoj dom i ponekad čak jeo iz iste posude kao i njegova pastva. Pa
ipak, pogledajte franjevačke časne sestre: za petnaest godina, nijedna jedina časna sestra
nije obolela od ove bolesti. Zašto? Zato što sprovode mere predostrožnosti.“
Rejčel se namrštila. „Ako nije zarazna, šta mi svi onda ovde radimo?“
„Zarazna jeste, do izvesne mere. A vaš narod je mnogo podložniji iz istih razloga iz
kojih ste podložniji malim i velikim boginjama. Prosto niste dovoljno otporni na nju, kao
ni na ostale zaraze koje smo vam doneli.
„Neki od vas su otporniji od ostalih i mislim da si ti jedna od njih, Rejčel. Mislim da
mogu da ti pomognem. Voleo bih da pokušam.“
Iako donekle preplašena idejom da neko seče njeno telo, Rejčel je pristala na
operaciju.
Njen strah ni najmanje nije uminuo kada ju je, na dan operacije, Gudhju umotao u
gumene zavoje, toliko snažno da je imala problem da diše – ili je možda to bila samo njena
teskoba. „Čemu ovo služi?“, nekako je prozborila.
„Da smanji krvarenje. Da ti uspori krvotok.“
„Pa, bogami, uspeva“, izgovorila je bez daha.
„Samo duboko udahni i pokušaj da se opustiš.“ Počeo je da joj opisuje postupak. „U
ovoj prvoj operaciji pokušaću da uklonim samo ovu ranu na levoj nozi. Uradiću ono što
se zove radikalna disekcija leproznog tkiva, a onda mesto natopiti cink-hloridom...“
Rejčel je oprezno izgovorila: „Možete li sada da me uspavate?
Gudhju ju je poslušao i dao joj anestetik. Rejčel je duboko udahnula i svet je nestao.
Kada se probudila, nekoliko sati kasnije, doktor je sedeo pored nje i uveravao je da je
sve prošlo bez i najmanjeg problema. Tumor je sasvim odstranjen, a na tom mestu Rejčel
je imala zavoj koji će nositi nekoliko sedmica.

128
 Rejčel je pogledala u zavoj i pomislila: zbogom, rano. Zbogom, lepro. Jednog dana ću
te proterati kao što si ti proterala mene.
Naslonila se u krevetu i osmehnula, osećajući uzbuđenje zbog budućnosti; osećajući
nadu.

Oporavak od operacije zahtevao je kratak period uzdržavanja od surfovanja, ali mogla je

da učestvuje u većini drugih aktivnosti – uključujući i nedeljni ritual dan parobroda. Kad
već nije mogla da bude u okeanu, bar je mogla da priđe blizu i dočeka najnoviji brod na
turi za Molokaj, parobrod Lajklajk.
Pomoćnik načelnika, Dž. K. Vajamau, dočekivao je svaki parobrod kao što je sada
već penzionisani Ambroz Hačison to radio – zapisivao imena i godine rođenja,
raspoređivao smeštaj. Dok su putnici s poslednjeg čamca izlazili na obalu, Rejčel je
primetila visoku, vitku i veoma zgodnu mladu ženu, nešto malo stariju od Rejčel, kako se
penje uz stepenice na betonski lukobran. Koža joj je bila med-smeđa, a crte lica prefinjene;
crnu kosu je nosila nagomilanu pod slamnatim šeširom ukrašenim cvetovima plumerije;
krojena bluza, šareni šal i duga crna suknja, kaiš koji je obavijao tanani struk. Pa, izgleda
kao jedna od Gibsonovih devojaka, pomislila je Rejčel, prisetivši se pomodne dame čiju
je sliku viđala po časopisima. Novopridošla se osmehivala širokim osmehom čoveku koji
joj je pomogao da se popne, a onda je samouverenim korakom, kom nije trebala
nikakva pomoć, prišla gospodinu Vajamauu, koji je danas izgleda posebno uživao u svom
poslu dok ju je pitao kako se zove.
„Lejlani Napana“, odgovorila je, kao da uživa u njegovom divljenju, koje je jedva
skrivao.
„Koliko vam je godina?“
„Hajde da kažemo negde između petnaest i pedeset.“
Vajamau se nasmejao. „Ne pitam vas to ja. Već gospodin Ruzvelt.“
„Pa, ako mu je toliko stalo da zna, neka Tedi dođe sam da me to pita“, rekla je Lejlani
namignuvši mu.
Vajamau je uzdahnuo. „Adresa?“
„Ovde, čini mi se.“
„Izvinite. Stara adresa?“
„Honolulu.“
„Imate li prijatelje ili rođake s kojima možete da ostanete na Kalaupapi?“, pitao je
Vajamau.
„Bojim se da nemam.“
„U tom slučaju bi trebalo da porazgovarate sa sestrama iz Biskupskog doma. One
obezbeđuju smeštaj mnogim samim ženama u naselju.“
Lejlani se namrštila. „Ovaj, ne znam baš. Više bih volela da živim sama.

129
 „Ako mi ne dokažete da vam je preko osamnaest“, rekao je Vajamau i sam se
vragolasto osmehnuvši, „pravila nalažu da odete na razgovor sa sestrama.“
Razmislila je o tome, a onda prozborila: „Pa, nikad ne škodi da se razgovara“, i
krenula prema Biskupskom domu, dok ju je posmatrao svaki muškarac u krugu od sto
metara.
Kasnije istog dana Rejčel se iznenadila kad je videla da se ista ta žena useljava u jednu
praznu kolibu. Jedan momak iz Boldvin doma, začudo, uneo joj je kofere; nagradila ga je
sa deset centi, a onda skinula šešir i igle, pustivši dugu crnu kosu da joj se skotrlja preko
leđa.
Rejčel je pomislila kako je to čudno. Uglavnom je postojao veliki pritisak na
novopridošle usamljene muškarce i žene da žive u nekom od velikog broja domova; ako
nisu to želeli, ili su morali da dele kuće sa cimerima ili da plate podizanje sopstvenog
doma, kao što je to učinila Haleola. Ali evo, ova žena, ova Lejlani Napana, useljava se u
kuću sasvim sama!
Toliko je piljila u mladu ženu da ju je isterala na njen lānai, gde se osmehnula i
pozdravila Rejčel. „Zdravo.“
Postiđena, Rejčel je sramežljivo uzvratila pozdravom.
Žena je sišla niz stepenice trema i pružila ruku; delovala je toliko dostojanstveno i
svetski da se Rejčel osećala kao seljančica pored nje. Ali osmeh joj je bio topao i otvoren.
„Ja sam Lejlani.“
„Znam“, kazala je Rejčel.
„Stvarno?“
„Bila sam na doku kad si došla. Ja sam Rejčel.“ Provirila je u udobnu kolibu i rekla:
„Ja, ovaj, izgleda da stvarno imaš preko osamnaest jer ti majka Merijen ne bi dozvolila da
odeš.“
„O, hajde da kažemo... Negde između...“
„Osamnaest i osamdeset?“, osmehnula se Rejčel i Lejlani se nasmejala zvonkim i
toplim smehom. „Postajem predvidljiva. Izvini.“ Da dokaže kako u stvari nije sujetna
kakvom se predstavlja, dodala je: „Dvadeset dve mi je.“ Bila je visoka kao i Rejčel, ali dok
je Rejčelino lice bilo okruglo, Lejlanino je bilo dugačko i usko, a crte mnogo prefinjenije.
„Imaš prelepu kosu“, rekla je Rejčel, uz mrvicu zavisti.
„O, hvala ti. Ali dugo se suši, pa mislim da je skratim – negde dovde.“ Postavila je dva
duga tanka prsta negde do polovine grudi. „I tvoja je lepa. jesi li ikada razmišljala da je
upleteš?“
„Ne znam kako.“
„O, ja ću ti pokazati!“, Rejčel je uvučena unutra, gde je Lejlani – nakon što je
ispraznila jednu torbu sa vrtoglavom količinom češljeva, šnala i četaka – počela vešto da
plete Rejčelinu kosu dok je Rejčel posmatrala šta radi u malom ručnom ogledalu. „Koliko
si ti dugo ovde?“, Lejlani je pitala. „U Kalaupapi?“

130
 „Deset godina. A godinu dana pre toga u bolnici Kalihi.“
„Ja sam bila u Kalihiju dve godine, s prekidima.“ Kada je Rejčel pokazala licem koliko
je to zbunjuje, Lejlani je objasnila: „Pokušala sam da ne dozvolim da se utamničenje
umeša u moj društveni život.“
Rejčel se nasmejala i ispitala je o tome kakav je Honolulu ovih dana; nakon što je
Rejčelina kosa uvijena i upletena u niz dugačkih pletenica, obe su odlučile da je bolje
izgledala pre, a onda je Lejlani provela još sat vremena rasplićući ono što je upravo
napravila. Rejčel je saznala da je Lejlani odrasla u jednom gradiću na severnoj obali
Oahua, ali se preselila u Honolulu kad joj je bilo sedamnaest. Kad ju je Rejčel pitala kako
je zarađivala za život, Lejlani je spomenula nešto o muškim „sponzorima“, a uznemirena
Rejčel odlučila je da se o tome ne raspituje dalje.
„I kako su te uhvatili?“ pitala je umesto toga. Lejlani se u pogledu odjednom videlo
koliko je ovo pitanje boli.
„Jedan od mojih... sponzora... postao je ljubomoran“, izgovorila je tiho, „i tražio je od
mene da se samo s njim viđam. Kada sam odbila, rekao je vlastima da imam ma’i páké.“
„To je grozno“, rekla je Rejčel, shvativši, još dok je govorila, koliko su ove reči
zazvučale nepristojno.
„Imam očajan ukus za muškarce“, priznala je Lani. „Ali kako da sebe nateraš da hoćeš
vanilu ili jagodu, kad u stvari ne možeš da probaš ništa drugo osim čokolade?“
Rejčel joj je pomogla da raspakuje ostale torbe i ostala je zapanjena količinom haljina
koje je Lejlani posedovala – najmanje dvadeset, sve od svetlih i cvetnih mu’umu’us-a do
poslednjih modnih krikova iz Francuske, koje je navodno sve napravila sama. Ponudila
se da uradi to i za Rejčel. „Uživam u tome. Volim kad počnem ni od čega, samo sa
komadom tkanine i napravim nešto lepo i izazovno.“
Za mesec dana je Rejčel napravila šareni kaput od materijala poručenog iz Honolulua.
Pošto su i Rejčel i Lejlani imale podjednako vitku, dečačku figuru, shvatile su da mogu da
razmenjuju odeću.
Lejlani ju je upoznala sa još sijaset drugih stvari. Dok je izlet na plažu nekada značio
jedno – surfovanje – sada su ona i Lejlani sedele na plaži, odmeravale surfere i konture
njihovih mokrih kupaćih kostima. „Onaj tamo“, pokazala bi Lejlani, „ima ogroman ule.“
„O, to je Nahoa. Malo je slab na mene.“
„Veoma je zgodan.“
Rejčel je slegnula ramenima. „Valjda.“
„Je l’ te pozvao da izađete?“
„Nemam vremena“, odvratila je Rejčel ne odgovarajući zapravo. „Moram da staram
o tetki.“
Lejlani ju je gledala, a onda rekla: „Još uvek si...“ Nije morala da završi rečenicu; Rejčel
je pocrvenela i tako se odala.
„Ponekad se pitam“, priznala je Rejčel posle par trenutaka, „da li predugo čekam.“

131
 „A šta u stvari čekaš?“
Rejčel je razmišljala o tome.
„Hoću nekog ko će me gledati kao što je tata gledao moju mamu“, konačno je
izgovorila. „Onako kako su se nekada voleli, to je ono što hoću.“
Lani je rekla: „Onda to vredi čekati, zar ne?“, i ova tema se više nikad nije pojavila.
Lejlani je zato imala veliku ponudu među neženjama Kalaupape, koji su znatno
premašivali broj žena. I mada je provodila veoma mnogo večeri sa Rejčel, Lani je mnoge
druge provodila plešući sa zgodnim mladim muškarcima na nedeljnim druženjima.
Uživala je i u drugoj vrsti plesa, u hula plesu, što je Rejčel otkrila prvi put kad je pozvala
Lani na večeru.
Haleola je zadivljeno gledala kako Lani uzima gomilu kamenčića iz zadnjeg dvorišta,
uzima ih u šaku i vešto njima počinje da zvecka, izvodeći tradicionalni havajski „ples s
kamenčićima“. Haleola je bila impresionirana što neko Lejlanijinog uzrasta uopšte zna
hula ples; zabrana misionara oterala ju je u ilegalu na mnogo godina. Lejlani ju je naučila,
kako je rekla, u jednoj takvoj tajnoj školi, koju je vodila njena tetka. Haleola je lagano
klimnula, kao da se nešto u čitavoj toj priči ne slaže. „Zaista treba da budeš ponosna na
svoj ples“, kazala je, a Lejlani se poklonila srećno prihvatajući ovaj kompliment.
Tog vikenda Lejlani je uspela da odvuče mrzovoljnu Rejčel na zabavu u domu
mladića kog je tek upoznala, ali tek nakon što je Haleola insistirala: „Hoću li se raspasti u
hiljadu sitnih komadića dok si odsutna? Idi!“ Rejčel je otišla, mada nerado. Mladićeva
kuća, na obodu grada, bila je donekle propala koliba delimično ispunjena parovima što
su plesali i ljubili se, a delimično muškarcima koji su se dobrano opijali domaćim pivom.
I na zabavi u Kaunakakaiju ljudi su pili, ali ovo je bilo drugačije. Činilo se da ovi ljudi ne
piju da slave već da zaborave. Na njihovim licima mogao se videti nekakav sumorni očaj;
Rejčel je to izazivalo nervozu, koja se pojačala kad je, posle prvog plesa, Lejlani odvukao
neki mladić građen poput protivpožarnog uličnog priključka. Kada je jedan drugi,
podjednako lep momak zamolio Rejčel za ples, prihvatila je i pokušala da se preda
toplim zvucima ukulelea.
Usred plesa začula je iznenadan i prodoran krik – koji je, kako se činilo, dolazio
spolja.
Upitala je svog plesnog partnera: „Jesi li čuo to?“
Nije, a Rejčel je primetila – jedva čujan zbog muzike i razgovora – još jedan ženski
krik.
Rejčel je istrčala napolje, pravo u zadnje dvorište. Tamo je Lejlanin zdepasti udvarač
divljački udarao Lejlan po licu – krv je liptala iz njenog nosa dok je klečala na zemlji, kao
u nekoj pomamnoj molitvi. Svaki put kada bi se potrudila da ustane, on bi je pesnicom
udario u lice i psovao je. U mraku, krv koja joj je flekala haljinu izgledala je crno, poput
mrlja od mastila nekog nemarnog penkala.

132
 Rejčel je dotrčala i zgrabila čoveka s leđa, zarivajući mu nokte u obraze. „Ostavi je na
miru!“
S lakoćom ju je zbacio sa sebe, na kamenito tlo. Rejčel je viknula kad joj je kamen
pokidao zavoj na nozi i oderao još osetljivo tkivo na mestu hirurškog reza.
Zdepasti čovek se ponovo usredsredio na Lejlani, koja je uspela da uzme punu šaku
šljunka, koju mu je iznenađujuće snažno bacila pravo u lice.
Viknuo je, prstima čisteći zemlju i kamenčiće, pokušavajući da očisti oči. Lejlani je
ustala na nesigurne noge.
Rejčel je kleknula, ignorišući bol u nozi i tražeći pogodno oruđe. Podigla je jedan teški
kamen, i baš kad je Lejlanin napadač iznova progledao, Rejčel ga je udarila pravo u glavu;
začuo se glasan i uznemirujući zvuk pucanja kostiju i noge su ga izdale.
Začudo, i dalje je bio svestan. Dok je pokušavao da ustane, Rejčel je dotrčala do
Lejlani. „Možeš li da koračaš?“
Lejlanino lepo lice je bilo u masnicama i krvavo. „Prokletstvo, mogu i da trčim“, rekla
je glasom hrapavim od bola.
Potrčale su kroz prostranu livadu i pretrčale potok Vaihanu, stalno se osvrćući, i
konačno stigle do sigurnosti Haleoline kuće. Čim ih je ugledala, Rejčelina tetka je skočila.
„Neki kučkin sin ju je pretukao kao psa“, objasnila je Rejčel bez daha. Lejlanina kolena su
klecnula, ali Rejčel ju je prihvatila. „Donesi je do mog kreveta“, rekla je Haleola i zajedno
su je nekako odvukle do Haleoline sobe i spustile je na slamnati krevet.
Haleola je pregledala masnice na Lejlaninom licu, a onda je, primetivši krvavu mrlju
što se probijala kroz Lejlaninu haljinu, rekla: „Moraću da joj skinem ovo.“ Lejlani je bila
prestravljena, ali Haleola joj je već zadigla iscepanu haljinu.
Lejlani je imala gadnu posekotinu duž grudnog koša, koja je obilno krvarila, i modre
masnice koje su se slagale sa leproznim ranama na nogama, ali Rejčel ništa od svega toga
nije videla; sve što je mogla da vidi bilo je ono što je visilo među Lejlaninim nogama.
Šapćući uspaničeno, Rejčel je rekla: „Pa ti imaš ule!“
Lani se trznula, napola zbog bola, a napola zbog sramote.
„Da“, uzdahnula je, „bojim se da imam.“
Rejčel je bila toliko zbunjena da je izgubila moć govora. A onda je primetila da
Haleola, koja je čistom krpom pritiskala posekotinu na Lejlaninom telu, ni najmanje nije
bila iznenađena.
„Ti si znala?“, optužila ju je Rejčel.
Haleola je slegnula ramenima. „Uloga māhūs-au očuvanju hula plesa je dobro
poznata.“
„Zašto mi nisi rekla!?“
Haleola je odgovorila: „Nije bilo na meni da kažem.“

133
 Rejčelino lice se zajapurilo od ljutnje, i osećaja izdaje. „Ti si laž“, optužila je Lejlani,
„velika, debela laž!“
Lejlani kao da je doživela jači bol od onog kad ju je onaj muškarac napao. „Ne“,
izgovorila je blago, „ta stvar dole je laž.“
Blagi bože, pomislila je Rejčel; toliko sam naivna i glupa, kad nisam shvatila? Osetila
je gnev i stid. „Velika šala“, izgovorila je hladno. „Velika šala na moj račun!“
„Rejčel...“ Ali Rejčel je več ljutito izlazila iz spavaće sobe i kuće. Lani je pokušala da
ustane, ali Haleola ju je gurnula natrag. „Nemoj.“
„Mrzi me“, kazala je snuždeno Lejlani.
„Možeš li da je kriviš?“
Lejlani je samoj sebi rekla da nije mogla.

Rejčel je besciljno lutala kroz tihe ulice Kalaupape, od kojih su mnoge imale imena po
prolazima u Honoluluu – Beretanija, Kapiolani, Školska ulica, a sve kao da su joj se
smejale poput Lejlani, nijedna nije bila ono što zapravo jeste. Nije mogla da veruje koliko
je lakoverna. Da li je zaista živela toliko zatvorenim životom da nije uspevala da sagleda
istinu? Odrasla si u samostanu, glupačo, da li uopšte postoji nešto zatvorenije? Pa ipak,
svi ti muškarci koji su odmeravali Lejlani – i oni su bili prevareni. Ne, čekaj, spavali su sa
njom – njim – znači da su znali. Možda ih prosto nije bilo briga. Bila je šokirana tom
spoznajom i šokirana što je uopšte šokirana! Glupa, naivna, mala samostanska devojčica!
Ali čovek koji ju je napao takođe je bio prevaren i bilo mu je važno. Možda je Rejčel
mogla sebi da oprosti ovaj previd.
Završila je na plaži Papaloa, gledala je kako se podiže plima, a kada je briga za
Lejlanine povrede konačno nadvladala ljutnju, vratila se kući, gde je Haleola zaprašivala
Lejlanine posekotine izmrvljenim lekovitim biljem.
Rejčel je nakratko stajala u dovratku, a onda je pitala tetku: „Je li joj dobro?“
Dragi bože, pomislila je Rejčel, zašto i dalje o njemu razmišljam kao da je ona?
Haleola je potvrdno klimnula. Lejlani se zahvalno osmehnula. „Tvoja tetka je
talentovana isceliteljka.“
Rejčel je koraknula unutra. „Pretpostavljam da te zato Biskupski dom nije prihvatio.“
„Brat Daton i Boldvin dom takođe nisu bili oduševljeni što me vide“, priznala je
Lejlani, osmehujući se bolno. „Siroti čovek je ostao bez reči.“ Pozvali su gospodina
Makveja, a on je smatrao da bi najbolje bilo da imam svoje odaje.“
Haleola je previla poslednje posekotine i Lejlani je obazrivo ponovo na sebe navukla
haljinu. Zahvalila je Haleoli, ponudila se da plati, ali Haleola za to nije htela ni da čuje.
Posle neugodne pauze, Lejlani je rekla: „Pa... Bolje da pođem kući.“
Rejčel je rekla: „Otpratiću te.“ Lejlani je delovala iznenađeno. „U slučaju da se tvoj
prijatelj vrati.“

134
 „Ako se vrati, pozovi pozornike“, upozorila ju je Haleola.
Rejčel je obećala da hoće, ali ulice kojima su ona i Lejlani išle bile su skoro potpuno
puste, bez ijednog znaka ljutitog udvarača Lejlani. Možda su ga ubile, ali sumnjala je u to.
Izgledao je previše opako da bi tako lako umro.
Koračale su u tišini, sve dok Rejčel nije izgovorila: „Nikad pre nisam čula za to.
Māhū.“
„Hoćeš da kažeš da postoji nešto što se ne uči u katoličkoj školi?“, osmehnula se
Lejlani. „Kažu da su u stara vremena na Havajima māhū-i bili prihvaćeni kao deo
svakodnevice – kao treći pol.“
Rejčel je napravila još korak ili dva, a onda bojažljivo pitala: „Kako ti... Mislim, dva...
muškarca, kako vi...“
Nije završila. Lejlani joj je rekla, ali je Rejčel i dalje delovala zbunjeno.
„To ne zvuči previše čisto“, primetila je.
Lejlani se nasmejala.
„Nismo dovoljno srećne da imamo kohe, kao ti. Pa onda se snalazimo s onim što
imamo.“ Lani je zastala, a onda tiho dodala: „Otkako znam za sebe, znala sam da je trebalo
da budem devojka. Igrala sam se sa lutkama sa mojom sestrom i očajnički želela da nosim
ljupke mu’umu’us koje je nosila ona. Nekoliko godina posle toga, potukla sam se s jednim
dečakom iz komšiluka, rvali smo se na tlu – i, bože, moj ule se odjednom uspravio i
primetili su ga!“ Nasmejala se. „Bio je potpuno sluđen! Na kraju smo, hm, postali najbolji
prijatelji.
Svake noći svog života, od moje šesnaeste godine, molim se Bogu i molim ga da
napravi od mene wahine.“ Slegnula je ramenima. „Umesto toga, učinio me je gubavkom.“
Kad su se približile kući, Lejlani je rekla: „Izvini, Rejčel. Trebalo je da ti kažem. Ali
bilo je tako... lepo... biti prihvaćen kao žena od jedne žene.“
Dok su tako kratko stajale ispred Lejlanine kolibe, Rejčel je rekla: „Možda bi trebalo
malo da ostanem. Misliš li da će se vratiti po tebe?“
„Takav tip čoveka je često previše ponosan da bi priznao da ga je prevarila osoba
poput mene. Ne bih se brinula.“
Rejčel je klimnula. „Onda, hoćeš... Da idemo sutra na plažu?“
Lejlani je delovala zadovoljno. „Da. Naravno.“
Rejčel se okrenula i krenula putem kojim su došle; a onda se odjednom okrenula, i
krenula unatrag dok je govorila: „Ako se taj kučkin sin bude vratio, pokazaćemo mu da
se neće tako lako izvući što je tukao wahine!“ Lejlani se osmehnula dok je Rejčel kretala
kući.

U novembru je Emili proslavila osamnaesti rođendan iseljenjem iz Biskupskog doma i

vrlo rado je prihvatila Lejlaninu ponudu da živi s njom. Šest meseci kasnije, kada je i

135
Fransin napustila utočište samostana, Lejlani i Emili su odlučile da je kuća zaista dovoljno
velika za sve tri. I dok su one i Rejčel uživale u prvim plodovima svoje zrelosti, naselje je
takođe ostarelo, na jedan drugačiji način.

136
 onji su kloparali putem ka sve bučnijem navijanju okupljene svetine. Bila su tu tri
ponija, crni, smeđi i trobojni, sa podjednako različitim jahačima. Na vranom je jahao
portugalski momak od petnaest godina, samo sa šupljinama na mestu gde mu je nekad
bio nos; smeđu kobilu jahao je dvadesetogodišnji Havajac, s jarkocrvenom maramom oko
vrata koja je sakrivala otvor od traheotomije kroz koji je disao, a na trobojnom konju
sedela je veoma odlučna wahine kojoj su uzde bile obmotane oko patrljka leve šake, dok
je zdravom desnom držala bič. Wahine je bila Fransin i bila je na čelu. U publici, Rejčel,
Emili, Hina i Lejlani navijale su koliko ih je grlo nosilo, dok je Haleola, tiha ali ne
manje uzbuđena, gledala sve to sa svojim „devojkama“.
Fransinin konj je skrenuo u sledecoj krivini, ali crni poni ju je sustizao. „Hajde!
Hajde!“, vikala je Hina. „Možeš ti to!“, dobacivala je Rejčel. Ali, kako su poniji skrenuli za
ćošak, vranac ju je pretekao za centimetar, a smeđa kobila se opasno približila Fransin –
koja uopšte, mora se reći, nije delovala uzbuđeno. Dok su stigli do sledećeg zavoja i
otpočeli drugi krug, smeđa kobila je trčala rame uz rame sa Fransin, a crni poni je za pola
dužine pobegao napred.
Fransin je odjednom zamahnula bičem, on je prasnuo pored glave njenog konja i
Fransin je znala da će to iz životinje izvući novu snagu i povećati joj brzinu. Za manje od
deset sekundi Fransin je nadoknadila polovinu dužine između sebe i vodećeg konja.
Rejčel i njene prijateljice su uzviknule od radosti. Dok su poniji ulazili u poslednju
ravninu, Fransin i portugalski jahač su bili skoro rame uz rame, samo ih je stopa delila, a
havajski momak zaostao je za dužinu i po. Masa je bila na nogama i navijala. Kad su jahači
skrenuli u poslednji zavoj, Fransin, koja je bila potpuno sigurna u to da će pobediti,
stisnula je čvornovatim kolenima sapi svog konja i izbila na čelo, za vrh nosa – što je bila
i prednost s kojom je završila trku.
„Opet je uspela!“, uzbuđeno je vikala Rejčel.
„Prokletstvo“, smejala se Emili, „kladila sam se na Portugalca!“
Rejčel je samo zinula. „Šta si uradila?“

137
 „Hej, šest zaredom, mislila sam da je vreme! Ničiji srećni niz ne traje toliko dugo!“
Lejlani se nasmejala. „Ti izdajnička mala kučko“, rekla je veselo.
Emili je slegnula ramenima.
Pobednica Fransin jahala je svog trobojca do pobedničkog postolja, gde je pokupila
svoju vreću sa deset dolara: što je bio veliki novac u Kalaupapi. Haleola se osmehivala,
radosna zbog mesta na kom je bila i onoga što je videla: konjsku trku, jednu od mnogih
koje će biti održane ove nedelje. A sa unutrašnje strane trkačke staze nalazio se zbunjujući
teren u obliku dijamanta za bejzbol, gde su se utakmice održavale još češće nego trke. Bio
je tu i atletski klub, dva limena orkestra, streljački klub, pevačko društvo – sušte
suprotnosti tmurnim pogrebnim društvima koje je osnovao Damjan. Kalaupapa je
evoluirala od „darovanog groba“, gde su pogođeni mogli samo da čekaju smrt, do mesta
gde su ljudi živeli i umirali.
Naselje se i izgledom promenilo; Kamijano bi ga jedva prepoznao, ali bi sigurno sve
odobrio. Odrasle biljke su prekrivale veći deo poluostrva i pružale zaštitu od vetra, koji je
stalno duvao, kao i senke za domove što su se nekada pržili na suncu. Bilo je novih staja;
jedna nova bolnica; novo pristanište koje je zamenilo oronuli stari dok; desetak novih
koliba za pacijente; parna perionica; tribine; i najpopularnije od svega – fabrika u kojoj se
svež poi mogao popariti bez potrebe da se čekaju često užegle isporuke taroa iz
Flonolulua.
Manje prijatan prizor predstavljala su lica Fialeolinih devojaka. Emilinih obrva
odavno više nije bilo, oči su joj prekrivali kapci odebljali od leproznog tkiva; Lejlanino
nekad prelepo lice se nadulo i oteklo; a Hinina kosa je sakrivala dugačke i otekle ušne
školjke. Samo je Haleolina slatka Auli bila relativno nedirnuta, što je bio rezultat pola
tuceta operacija koje je doktor Gudhju obavio da ukloni rane. Imala je blede ožiljke na
mestima gde su uklanjani tumori – kao i ostali žitelji, pošto je hirurški pristup leprozi
doktora Gudhjua davao rezultate i bio prilično popularan. Zadovoljavajući kozmetički
rezultati ne samo što su podizali duh pacijenata već je i odsecanje tumora naizgled
usporavalo i razvoj bolesti.
Nakon trke, Fransin je sve častila kafom i kolačima iz pekare; prošlo je dosta vremena
otkako su sve bile zajedno. Emili i Fransin su imale momke u čijim kućama su provodile
podjednaku količinu vremena kao i u Lejlaninoj kući (koja je svoju privatnost darovala u
dobre svrhe). Hina je živela sa jednim momkom u Hilu; samo je Rejčel još bila sama i
koristila je to vreme da popravi svoje zdravstveno stanje. „Kad ćeš zaboga da pronađeš
momka?“ pitala bi je Emili, na šta bi Rejčel prasnula: „Kad ćeš ti da zameniš ta tvoja velika
usta koja sad imaš?“
Posle toga su sve otišle do pristaništa, gde je Džejms Maki, drugi parobrod koji je ove
nedelje pristao u Kalaupapu, stajao usidren blizu obale. Pristanište u Kalaupapi nikad nije
bilo ovako posećeno, ljudi i zalihe su neprekidno pristizali da opsluže dva velika
građevinska projekta. Prvi, više miliona dolara vredna Federalna istraživačka stanica za
lepru, što je trebalo da pronađe lek, podizana je u Kalavaou. Drugi je bio novi

138
svetionik, koji su podizali na vrhu poluostrva. Privremeni je tamo stajao najmanje godinu
dana, ali ovaj novi nije trebalo da bude puka kućica za čuvara sa visokim jarbolom, na
čijem vrhu će sijati crveni fenjer; nova građevina biće mnogo trajnija i daleko
grandioznija. Parobrodi Maki, Lajklajk i Ivalani redovno su na pristaništu istovarali tone
cementa, gvožđa i drvne građe, koja je odvlačena kilometar i po uz obalu, na leđima ljudi
i mula. Temelj svetionika već je bio naliven, osmougaona struktura, deset metara u
prečniku i skoro dva metra debela, sa svake strane.
Mesecima su žitelji posmatrali kako građevina niče, kako se njene gvozdene kosti
podižu sve više i više u vazduh, dok ljudi na skelama lagano tom skeletu daju kožu i oblik.
Tegljač svetionika Kukui uskoro se pridružio ostalim parobrodima na turi za Molokaj – i
prvi put otkako je Odbor za zdravlje primorao prvobitne stanovnike poluostrva na
progonstvo, ljudi Kalaupape, sasvim zadovoljni, konačno su spoznali kakav je osećaj
imati prave komšije.

Emilino zadirkivanje zbog Rejčeline nevinosti ostavilo je mnogo veći utisak nego što je
Rejčel bila spremna da prizna. Imala je dvadeset dve godine, i dok je posmatrala
prijateljice srećno smeštene sa ljubavnicima, brinula se da će se šaljiva opaska strica Pona
obistiniti i da će zaista ostati usedelica. Šta ako se, dok bude čekala da naiđe pravi čovek,
njena leproza pogorša i ona postane ružna i deformisana? Da li će je bilo koji čovek onda
hteti?
Zabrinuta i uplašena da će umreti ne spoznavši ljubav, odlučila je. Surfujući po
mesečini sa Nahoom, dok su im daske klizile po svetlucavom vrhu istog talasa, Rejčel je
sačekala da nastupi pauza između dva niza. Dok su zajedno ležali na plaži, Rejčel se
okrenula prema Nahoi, uhvatila ga za lice i poljubila. Isprva iznenađen, Nahoa joj je
spremno uzvratio nežnošću; dok se Rejčel pribijala uz njega, osetila je kako postaje čvrst,
a njegov ule je pritiska u stomak. U sledećem trenu su skinuli kupaće kostime i Nahoin
gladni penis pronašao je put u nju; uzdahnula je od šoka i njegovog uzbudljivog prodora
u najtajnije mesto njenog tela. Ubadao je nespretno, iako to nije bilo neuzbudljivo, ali vrlo
brzo je osetila njegov orgazam u sebi, nakon čega se izvukao, ostavivši je praznom i
nezadovoljenom. Ponovo su vodili ljubav i ovog puta se ona približila vrhuncu, koji ipak
nije dostigla; nakon toga je Nahoa izgleda izgubio interesovanje.
Opet su pokušali nekoliko dana kasnije, ali rezultat je bio sličan i ubrzo su odustali,
vrativši se, uz olakšanje, na uobičajene uloge partnera u surfovanju.
Lejlani je uveravala Rejčel da njeno iskustvo nije netipično i nagovarala ju je da ne
prestaje da se nada. Ali jedino pozitivno što je Rejčel mogla da izvuče iz čitavog iskustva
bilo je to što je sledećeg puta kad ju je Emili podbola što nema momka prosto rekla: „Imala
sam ga, hvala“, i naslađivala se u Emilinoj zapanjenoj ćutnji.

„Jao!“

139
 „Izvini.“ Gudhjuov skalpel upravo je zasekao list Rejčeline leve noge. „Ali bol je dobar
znak. Znači da ti je tkivo zdravo – nema novih nervnih oštećenja.“ Okrenuo se Rejčelinom
stopalu, s kog je nedavno isekao leprozno tkivo.
„Četiri godine, šest operacija i tumori nisu ponovo izrasli“, primetio je dok je skidao
uzorak kože sa Rejčeline pete. „Izvrsno si napredovala, Rejčel.“
Rejčel je blistala od ponosa. Bila je savršeno svesna da je Odbor za zdravlje upravo
„otpustio“ jednog pacijenta koji je, kao i Rejčel, bio među onima kojima su tumori
hirurški uklanjani. Posle šest kožnih uzoraka koji nisu pokazali tragove prisustva
Hansenove bakterije, njegova leproza zvanično je proglašena kao „bakteriološki
neaktivna“.
„Ako i ova bude negativna“, izgovorila je s mnogo nade, „to će biti druga u nizu, zar
ne? Samo još četiri?'
„Bolje da ne skačemo pred rudu. Ovo bi moglo da potraje još devet-deset meseci“,
upozorio ju je Gudhju. „Ali mislim da imamo mnogo razloga da budemo optimistični.
Budi strpljiva.“
Od ovih reči joj se duša vinula u visine. Deset meseci! Za manje od godinu dana
možda će biti izlečena – otpuštena – slobodna!
Sledećeg dana Maki joj je doneo paket od tate, poslat iz San Franciska; mogućnost da
jednog dana ode na mesto koje su lokalni stanovnici zvali „kopno“ više nije delovala tako
nemoguća. U paketu se nalazila knjiga koju je Rejčel tražila, Morski vuk. Njen pisac, Džek
London, pre godinu dana je posetio Kalaupapu; Rejčel se dopao Zov divljine i skupila je
hrabrost da mu to i kaže. Delovao je iznenađeno što ima poklonika na takvom mestu, ali
bio je prijateljski nastrojen i zahvalan. Ubrzo nakon toga objavio je iskrenu i saosećajnu
priču o svom boravku u Kalaupapi.
Tata je i dalje bio na moru po deset meseci godišnje, ali iz njegovih pisama je bilo
jasno da se sa pedeset pet godina života malo umorio od rada i putovanja:

Kada bi Bog mogao da mi ispuni jednu želju, ona bi bila da dođem na Molokaj i
ostatak života proživim sa svojom devojčicom, ali, pošto se to neće dogoditi, mogu
da nastavim da plovim oko Zemljine kugle kao i uvek, misleći na tebe svakog dana
i želeći da sam s tobom, ili ti sa mnom.

Do tog momenta, sećanje na Rejčelinu ružnu avanturu sa pokojnim i nevoljenim

Mokom bilo je u dalekoj prošlosti i mogla je da se vrati u Kauhako bez straha da će
probuditi stare strahove. Haleola je uživala u povremenim izletima do tog mesta, a
zajedno su na leđima smeđeg pastuva, kog je Rejčel nedavno kupila, jahale Damjanovim
putem do uske staze koju je Rejčel otkrila petnaest godina ranije.
Na vrhu bi sedele i posmatrale smaragdni ovalni krater, koji su ljudi napustili, ali je i
dalje bio nastanjen: nedaleko je jedan pegavi jelen kopkao nešto po niskom rastinju; iznad

140
njih je jato ptica lebdelo po čistom nebu; a duboko dole jelen je pio slankastu vodu jezera,
sa dna kratera. „Zaista je prelepo ovde“, priznala je Rejčel.
„Ovaj krater, znaš“, rekla je Haleola, „prvi je koji je Pele iskopala na Molokaju.“
„Ja, ovaj, mislila sam da Pele živi u vulkanu na Velikom ostrvu.“
„To je bilo ranije. Vidiš, Pele je bila potomak dva boga. Majka joj je bila Haumeja, a
po jednoj legendi Pele i njena braća i sestre su se rodili iz mozga, to jest, iskočili su iz
majčine glave, a ne međunožja. Živeli su daleko preko okeana u zemlji koju danas
poznajemo kao Tahiti.
„E sad, Pele, kao još neko koga poznajem, oduvek je sanjarila o dalekim mestima.
Zato je i krenula u kanuu sa dva brata, koji su kontrolisali plime i struje; posle nekog
vremena pronašli su naša ostrva, naše Havaje. Pošto je njen osnovni element vatra, Pele
je tražila ostrvo na kom će moći da iskopa duboki vulkanski dom za sebe.
„Ali njena starija sestra, Namakaokahai – boginja mora, koja je uživala da muči Pele
– krenula je za njom na Havaje. Na prvom ostrvu gde je Pele pokušala da iskopa krater za
svoju vatru – Nihau – njena sestra je poslala podzemne vode u rupu, ugasivši Peleine
plamenove, pa je Pele morala da se preseli na Kauai. Tamo je iskopala još dublje rupe, ali
njena sestra ih je opet poplavila, potpuno izbrisavši ono što je moglo da bude Pelein dom.
„Na Oahuu je kopala kod Koko heda i drugih mesta, ali zla sestra joj je i to uništila.
Pele je došla ovamo, na Molokaj, i ovde vidiš rezultate toga. Konačno, na Mauiju, Pele i
njena sestra su se upustile u strašnu borbu. Pele je ispaljivala potoke usijane lave u more,
dok je njena sestra razbijala trideset metara visoke talase o obalu, pokušavajući da sruši
krater koji je Pele napravila – to je ono što danas poznajemo kao Haleakalu. Posle
višednevnog rata, Peleina sestra je konačno ugasila plamen unutar Haleakale i razorni
talas je izlomio kosti od lave u Peleinom telu. Namakaohakai je likovala jer je verovala da
je ubila sestru.
„Međutim, kosti su predstavljale samo deo Peleinog tela, i dok je njena sestra verovala
da je pobedila, Pele otputovala do Velikog ostrva, zašla duboko u kopno – daleko od
domašaja mora – i iskopala toliko duboku rupu da sestra nije mogla da je potopi. Morska
boginja je podivljala zbog ovog poraza i vratila se na Tahiti. Pele i njena porodica otad
žive u Kilauei.“
Rejčel je tiho zviznula. „Valjda sam ja onda srećna što je mene moja sestra samo
poslala u koloniju leproznih“, rekla je uz osmeh, a onda skupila hrabrost postavi pitanje
što je dugo vremena želela. „Tetkice? Veruješ li... još u stare bogove? Jesu li oni za tebe i
dalje stvarni?“
Haleola kao da se iznenadila, čak i zabavila ovim pitanjem. „Auli, rekla je, „da li je
mogućnost da se kći ’rodi iz mozga’ manje verovatna od Device koja je rodila Božjeg
Sina?“
„Nije to ono što sam pitala.“

141
 „Znam.“ Haleola je ustala, donekle nesigurno, i uzdahnula. „Volela bi da sam se
rodila pedeset godina ranije“, rekla je. „Pre nego što su kapu-i odbačeni. Kada je sve bilo
sigurnije. Čitavog života živim u dva sveta – u svetu u koji me je majka naučila da verujem
i u svetu kojim sam okružena. Kao isceliteljka sam naučila da bolest dolazi iz duše, zbog
postupaka neke osobe i stanja njenog uma. Pa ipak sam rođenim očima videla
sićušna stvorenja koja nam žive u krvi, ’mikrobe’ zbog kojih se navodno razbolevamo. U
šta verujem? Možda u oba.“
Osvrnula se oko sebe ka bujnim zelenim padinama kratera koji vrvi od života; ka
okeanu koji udara u obale od lave kao da Namakaokahai još uzaludno udara u sestrine
kosti; i ka visokim liticama pali-ja. Osmehnula se.
„Reći ću ti u šta verujem“, kazala je. „Verujem u áina-i – zemlju i more i vazduh oko
nas. Kada su naši preci prvi put ugledali razjareni talas ili ljutu vatru koja izbija iz vulkana,
shvatili su da postoji snaga koja koju ne umeju da objasne. Znali su da imaju mana-i –
moć. I zaista je imaju. Možeš li da vidiš lepotu oko nas, Auli, i da posumnjaš da u ovom
krateru postoji mana, kao i u zemlji, moru i vazduhu koji ga okružuju?“
„Ne“, potvrdila je Rejčel.
„Nijedna zemlja nije lepša“, rekla je Haleola, „te tako i moćnija. To je ono u šta
verujem, Auli. Verujem u Havaje. Verujem u zemlju.“

Sestra Ketrin sela je u ispovedničku stolicu i izgovorila drhtavim glasom. „Blagoslovi me,
oče, grešila sam. Poslednji put sam se ispovedila u petak.“
Otac Maksim Andre jasno je osetio nemir u sestrinom glasu i sačekao da čuje razlog
za to.
„Preispitivala sam božju volju. Osetila sam ljutnju prema njemu. Sumnjala sam u
njegovu mudrost. I još je tako.“
„Sestro, šta je izazvalo toliku sumnju?“, pitao ju je.
„Ne znam odakle da počnem.“ A nije poznavala oca Maksima ni upola tako dobro
kao oca Vendelina, koji je otišao sa Kalaupape nakon nekih nesuglasica sa nadležnima u
Honoluluu. „Moj otac... počinio je samoubistvo... kada mi je bilo sedamnaest.“
„Žao mi je.“
„Nije delovao depresivno ni uznemireno“, nastavila je Ketrin. „Nije imao finansijske
probleme, niti je imao ljubavnu aferu. Jednog dana je prosto uzeo pištolj i pucao u sebe.
Ostavio je poruku da mu je žao, ali ništa osim toga.
„Majka je krivila sebe. Kada čovek koga voliš sve te godine ima toliko problema da
poželi da se ubije, zar je moguće da to ne vidiš? Zar ne bi trebalo da predvidiš? A to je
samo prvi korak ka sumnji – možda sam ja kriva. Možda sam ga izneverila kao supruga.
Šta sam uradila? Šta nisam uradila?

142
 „Pa, otad, mama nije više mogla da spava. Pola noći bi provela budna; čula sam kako
škripe podne daske dok je koračala po kući. Njen lekar, doktor Almont, propisao joj je
laudanum za spavanje.“
„Laudanum. To je tinktura opijuma, zar ne?“
„Da. I pomoglo joj je. Svi smo znali da će postati zavisna od njega, ali... Alternativa je
delovala nekako gora. A sad me je telefonom nazvao brat da mi kaže“, glas joj je zapeo u
grlu, „da je majka sinoć uzela fatalnu dozu laudanuma i da je umrla u snu.“
„Ketrin. Dragi bože“, izgovorio je Maksim blago. „Tako mi je žao.“ Dodao je s nadom;
„Je li u pitanju slučajnost?“
Ketrin je odmahnula glavom, mada on to nije mogao da vidi. „Nije. Sasvim namerno.
Ostavila je poruku.“ Dodala je tiho: „Nema šanse da se na vreme vratim u Itaku i stignem
na sahranu. Neću uspeti da stignem na majčinu sahranu.“
Počela je da plače.
„Sestro“, rekao je otac Maksim, „nemaš šta da mi ispovediš. Doživela si užasan šok,
naravno da ćeš osetiti izvesne sumnje, izvesne...“
„Slušajte, oče, molim vas slušajte.“ Obrisala je suze i pokušala da sabere misli. „Kada
se moj otac ubio, naš sveštenik je zauzeo... milosrdan stav... rekavši da moj otac nije bio
sav svoj. Te noći je pio, a otac Bernds je uzeo to u obzir i zaključio da samoubistvo mog
oca nije bilo smrtni greh; i da će stoga dobiti crkveni pogreb.
„Ne znam da li je otac Bernds bio u pravu. Ne znam kakvu vrstu obračuna je moj otac
imao s bogom. Ali...“
Maksim je rekao; „Tvoja majka je bila pod uticajem opijata. To nije bila racionalna
odluka...“
„Bila je sasvim racionalna! Planirala ju je nedeljama, gomilala je toliko leka da joj
bude dovoljno. Posvršavala je sve pravne obaveze, da umanji teret koji ostavlja deci. I
ostavila je dugačku poruku u kojoj nam se izvinjava, govoreći da se prosto umorila od
života u krivici i tuzi, i da samo želi da bol prestane.
„Ali sada se i ja plašim, oče... toliko se plašim... da ni blizu nije gotovo, da njen bol
upravo počinje.“
Neutešno je počela da plače, a otac Maksim je izašao iz svog dela ispovedaonice i
prešao u Ketrinin; čučnuo je pored nje, uhvatio je za drhtavu ruku. „Nije bila pri sebi kad
je učinila ovo“, uporno je govorio.
„A šta je s mojim ocem? Da li i on nije bio pri sebi?“
Sveštenik je oklevao. Ketrin je pitala: „Je li smrtni greh voleti nekog kao što je moja
majka volela? Osećati toliku krivicu za njegovu smrt da ne može da izdrži nijedan dan
više? Je li to greh koji se kažnjava prokletstvom?
„Recite mi, oče, da li je moja majka u raju. Kažite mi da je sa mojim tatom i da im je
Bog oboma oprostio.“

143
 Otac Maksim gledao ju je bespomoćno. Ponovo je zaplakala, i on ju je bez reči – jer
ih nije imao – uzeo u naručje i zagrlio; ne nudeći božju utehu, već samo svoju, čistu
ljudsku utehu.

Jednog olujnog zimskog dana u januaru, Haleola je osetila kišu u kostima dok je slušala
njeno utešno dobovanje po krovu, i tog trenutka primila prvi jasan predznak. Dok je
sedela i šila, njena kuća – čvrsto zatvorena zbog hladnoće i vlage – odjednom se ispunila
poznatim mirisom: slatkastog ružičastog cveća srebrnaste sabljolike biljke, koju je jednom
prilikom videla na stazi Haelau. Ova biljka nije rasla na Molokaju – čak se i na Mauiju
mogla naći samo na obroncima Haleakale i u Zapadnim planinama Mauija, a cvetala je
samo u leto. Ali njen miris je ispunio prostoriju kao da sedi na terasastim padinama iznad
Lahajna!
„Auli?“ Rejčel je podigla pogled sa Morskog vuka i pogledala Haleolu. „Osećaš li taj
miris?“
Rejčel je nabrala nos. „Miris čega?“
„Ma... ničega. Zaboravi.“ Haleola, još udišući taj miris, upitala se da li je ovo samo
varljivo sećanje. Odlučila je da uživa u njemu, ako je to uopšte bilo to, koliko god da traje...
otprilike pet minuta, nakon kojih je iščezao kao da je stazom sišla u dolinu, ostavljajući
srebrnastu biljku na visokim obroncima iza sebe.
Ali Maui joj se vraćao i na druge načine. Te noći je sanjala da pluta po površini mora,
pluta sa strujom i zuri dole u jarke žute, bele i ružičaste korale što prolaze ispod nje. Čak
i u snu je prepoznala gde se nalazi: na Olovaluu, tik ispod Lahajne, omiljenom mestu za
plivanje iz mladosti. Bila je ushićena što se vratila, zadovoljna što joj je sve što vidi
poznato poput starog prijatelja: veliki plavi žbun razgranatog korala, jata prugastih žutih
riba koje lepršaju okolo poput leptira; ružičasti koral što izgleda kao da je iščupan iz neke
lobanje što nije ljudska; paučaste male krabe koje trčkaraju kroz pukotine u planini
svetlozelenog školjkastog korala. Osmehnula se i zaplutala prema nabubreloj masi belog
korala, još jednog prijatelja iz starih dana...
A onda je jedna od belih koralnih glava otvorila oči i pogledala je.
Njene crne dužice su se raširile u tami, oči su je pratile dok je prolazila i Haleola se
uspaničila; čvrsto je zaklopila oči, kao da zatvarajući svoje može da zatvori i te koje je
gledaju.
Kada ih je ponovo otvorila, više nije bila u vodi već na plaži sa Kiom, decom i
njihovim starim psom, onim što su ga pronašli kao štene slomljene vilice. Haleola ga je
zalečila i nadenuli su mu ime Papa Kui, „vilica“.
Sedeli su na pesku na Kanapaliju, dok se prase peklo u jami. Kio ju je zamolio da
donese malo prasetine iz jame, ali ona se nečega plašila. Vatra je pržila praseću kožu i
zacrnjivala je, ali koliko god ju je Kio molio da ode u jamu, ona nije želela.
Papa Kui je počeo da urliče.

144
 Haleola se probudila.
Znala je šta je bilo ovo što je upravo iskusila: „otkriće noći“. Oči koje se otvaraju,
jama, pas koji zavija – sve su to bili predznaci smrti.
U snu se plašila; ovde u hladnoj tihoj noći obuzeo ju je veliki spokoj. Sve je bilo onako
kako treba; bio joj je podaren pogled u budućnost koji će joj dopustiti da učini sve što
može u sadašnjosti.
Bilo je četiri izjutra, ali Haleola je odmah ustala, ne želeći da izgubi ni trenutka. Uz
svetlost sveća, pisala je pisma sinovima i pečatirala ih pre nego što se Rejčel uzvrpoljila u
sedam. Uporno dobovanje kiše po krovu postalo je nestalno, a onda je sasvim prestalo,
mada je mokri vetar još šuškao kroz palmino lišće. Haleola je napolju pekla jaja na rešetki
kamene peći kad je Rejčel izašla i zevnula. „Tetkice, mogla sam ja to.“
„Ti si spavala.“ Haleola joj je pružila drvenu posudu i osmehnula se. „Želela sam da
kuvam danas. Imam malo poi-ja.“
Posle doručka prepala je Rejčel rekavši joj da bi baš volela da se popne uz pali.
„Šta!? Tako s tim tvojim stopalom?“
„Ne skroz do gore, samo donekle. Veruješ li mi da za sve ove godine nisam ni kročila
na tu stazu?“
„Ništa nisi propustila, veruj mi.“
„Želim to. I učiniću to.“ Haleola je bila nepokolebljiva, a zabrinuta Rejčel bila je
primorana da pristane.
Kod pali-ja su se probile kroz gusto šipražje i izbile na stazu, koja je proširena pre
nekoliko godina, nakon što je poštanska mula izgubila tlo pod nogama i strovalila se dole,
skoro povukavši sa sobom i poštara. Rejčel je jednom rukom čvrsto držala tetku za ruku
dok su se pele izuvijanom stazom, prvo u jednu stranu, pa u drugu, a onda iznova. Haleou
je mučilo bolesno stopalo i dvaput se okliznula, ali Rejčel je uvek bila blizu da je pridrži;
konačno se bez previše muka popela nekih petnaestak metara uz liticu. Odatle je staza
bila mnogo nepouzdanija i Haleola je Rejčel dala znak da stane.
„Ovo će biti dovoljno“, rekla je, pokušavajući da povrati dah.
„Drago mi je“, uzdahnula je Rejčel i dalje je držeći.
Haleola je ugledala čitavo poluostrvo kako se proteže pod njom: videla je i istočnu i
zapadnu obalu odjednom, zelenu kuglu Kauhakoa u sredini. Zapenušani talasi su se
razbijali o krševitu obalu, a njeni stari prijatelji, Okala i Mokapu čuvali su stražu nad
Kalavaom. Svetionik sa skelama sa tog mesta je izgledao kao dečji peščani zamak; dalje
niz obalu, Istraživačka stanica za lepru bližila se završetku izgradnje. A Kalaupapa, sa
svojim belim kolibama, izgledala je varljivo normalno, kao bilo koje drugo selo
na ostrvima. Haleola se zadovoljno osmehnula.
„Želela sam da ga vidim, bar jednom“, rekla je, „a da ne vidim pali. Bez zidova. Kao
da sam slobodna.“

145
 Haleola je delovala neuobičajeno srećno tokom ostatka dana; posle večere je šila i
pevala pesmu koju Rejčel nikad nije čula, pesmu što je slavila mesto na njenom voljenom
Mauiju, a onda je otpočela drugu. Rejčel, koja je čitala, veoma lagano je postala svesna šta
njena tetka peva na havajskom.

„Užareni plamen u meni

Čin ljubavi
Obuzima mi telo
Koje me je sinoć bolelo.
Nas dvoje
Osetili smo moć
Spokoj posle strasti
Vodili smo ljubav u mom telu...“

Rejčeline oči se raširiše, a obrazi zarumeneše. „Tetkice!“

Haleola se okrenula prema njoj. „Da, Auli?“
Rejčel je tog trenutka ostala bez reči – a onda se zakikotala od stida. „Nikad nisi pevala
tu pesmu.“
„Nisam tebi“, rekla je Haleola osmehujući se. Rejčel se ponovo nasmejala, otišla do
Haleole i zagrlila je.
„Kome si je pevala? Kiju ili Ponu?“
„Obojici. Obojicu sam volela, pa sam je pevala obojici.“ Zaćutala je, a onda slegnula
ramenima i izvinila se. „Nikad nisam naučila pesmu za ćerku“, kazala je, „zato što je nikad
nisam imala.“
Zdravom rukom je dodirnula Rejčel po obrazu. „Ti si mi bila poklon od zemlje“,
izgovorila je nežno. „Odvukla me je od mojih sinova, ali mi je podarila ćerku.“
Rejčel je prihvatila Haieolino krhko telo u naručje i rekla: „Volim te, makuahine“ što
je bila reč koja je istovremeno značila i tetka i majka; a Haleola je uživala u toplini Aulinog
dodira jer je znala da bi to mogao biti poslednji put.
Te noći je dobro spavala, kao i sledeće, i više nije sanjala uznemirujuće snove; ali treće
noći probudio ju je poznati zvuk. Oči su joj se otvorile i videla je, pri jarkom odsjaju
mesečine, sovu na grani eukaliptusovog drveta ispred njenog prozora. Sova je ponovo
zahučala i onda je začula iz daljine zvuke bubnjeva i pesme. Iznenađeno je trepnula, a
sova je nestala. Pesma je postajala sve glasnija, poznate reči i poznati glasovi, a onda
se okrenula od prozora i videla Kija u podnožju kreveta. Čin ljubavi obuzima mi telo,
pevao joj je, koje me je sinoć bolelo. Nas dvoje, osetili smo moć... Osmehnuo joj se i pozvao
je pogledom.
Pošla je sa njim.

146
 etrin je tugovala za dušom svoje majke i ljutila se na boga kog je trebalo da voli. Posle
ispovesti, ona i otac Maksim su zajedno klečali i molili se kod oltara u Crkvi Svetog
Franje, a Ketrin se usredsredila na sveštenikov glas i melodični akcenat, dozvoljavajući da
joj u misli ulaze samo njegove reči i ništa više. Ali po povratku u samostan, kleknuvši
u njihovu kapelu, nije imala takvo utočište; molba u prošaptanim molitvama postala je
zasićena ljutnjom, poniznost pred bogom prerasla je u prezir. Gledala je kako se vosak
sliva niz jednu sveću, kako joj se plamen uvija kao na mukama i tek tad shvatila veličinu
svoje ljutnje, koja je bila daleko gora od one što ju je osetila onog davnog dana kada je
udarila Rejčel. Bio je to dubok, crn i bezdan gnev, i dok je zaranjala u dubine koje kao da
su je obuzimale, želela je da se ritne, da preturi oltar i razbije grobnicu, hitne svete relikvije
na pod i gleda kako sveće pale finu belu tkaninu. Želela je da sve to uništi kao što je bog
uništio sve što joj je bilo drago. Nije znala šta je gore, svetogrđe zbog pomisli ili mračno
ushićenje zbog kog je i počela tako da razmišlja. U naletu iznenadnog pokajanja, skočila
je na noge i istrčala iz kapele strahujući od onog što bi mogla da uradi.
Potražila je skrovište u svojoj sobi, potražila je zaborav u snu, ali ovog puta se ljuta
tmina nije podigla s prvim svetlom. Sasvim nekarakteristično, ostala je u krevetu čitavog
sledećeg dana, izlazeći iz prostorije samo da se isprazni ili da pije iz česme u kupatilu.
Kada bi neka od sestara jedva čujno pokucala i raspitala se za zdravlje, odglumila bi bolest
iako je sumnjala da bilo ko u nju veruje. Pa ipak, niko nije remetio njenu
privatnost otvarajući vrata bez reze, na čemu im je bila zahvalna; nije verovala samoj sebi
da će obuzdati gnev i znala je da je niko ne bi sasvim razumeo. Više od bilo čega drugog,
poželela je da je sestra Viktor još ovde; a onda je uz neveseli osmeh shvatila da je na neki
način još prisutna.
Mnogo je spavala, ali se nije naročito sećala snova, izuzev osećaja tuge i trzavih
pokreta u snu, kao i dugih perioda tišine koji su nekako bili glasni i zastrašujući. Do kraja
drugog dana, pokušala je ponovo da se moli: Oče naš, koji si na nebesima, ali reči su je
samo naterale u plač, a ne obožavanje, a ono što je počelo kao posvećenost, brzo se
pretvorilo u sukob. Zašto, pitala je boga. Zašto nas činiš tako grešnima, a onda nas
proklinješ kad omanemo? Zašto nas kažnjavaš što smo ljudska bića?

147
 U jutro trećeg dana osame, probudilo ju je uporno kucanje i Leopoldinin uspaničeni
glas: „Sestro? Sestro, čuješ li me?“
Na Ketrinino iznenađenje, kvaka se okrenula i vrata su se otvorila. Leopoldina je
oklevala na vratima.
„Izvini“, rekla je Leopoldina Ketrin. „Ali imam poruku za tebe. Od Rejčel Kalame.“
Ketrin se uspravila, odjednom sasvim pribrana.
Leopoldina je rekla: „Tetka joj je sinoć umrla“, Ketrin je ustala iz kreveta pre nego što
je stigla da o tome razmisli.

Rejčel se probudila u sedam ujutro, videla da je Haleola još u krevetu i odmah znala da
nešto nije u redu: retko kad bi Haleola spavala duže od nje. Isprva je Rejčel pomislila da
se razbolela, da joj se „buba“ vratila, ali kada ju je pozvala, a niko se nije ni pomerio, Rejčel
je znala. Potrčala je do tetkinog kreveta i ugledala nekada naduveno lice kako je nekako
čudno čisto, tekućine su se povukle iz obolelog tkiva: podrugljivi poklon
smrti leproznom, iluzija života i zdravlja koji odavno više ne postoje.
Doktor Holman, pomoćni lekar, zaključio je nakon kratkog pregleda, da je Haleola
doživela srčani udar u snu. „Nežna smrt“, tešio je Rejčel, koja je samo mehanički klimala,
previše šokirana da bi plakala. Pitao ju je kakvu vrstu sahrane bi želela, ali Rejčel ga je
samo bledo gledala. „Ne znam.“
„Je li vaša tetka bila katolik? Protestant?“
Rejčel je tiho odgovorila: „Verovala je u zemlju“, a doktor Holman, ne znajući o čemu
priča, rekao joj je da će organizovati da se telo prenese u jedno od pogrebnih društava u
naselju.
„Sačekaću ih ovde“, kazala je.
„Jeste li sigurni da to želite?“
„Da, jesam. Hvala vam. Da li biste mogli da telefonirate u samostan i kažete sestri
Ketrin šta se dogodilo?“
Rekao je da će to učiniti, a onda nevoljno otišao. Rejčel je privukla stolicu do
Haleolinog kreveta i gledala ženu koja joj je bila tetka i majka poslednjih petnaest godina;
tek sada je počela da shvata koliki je to gubitak. Haleola je bila Ponova ljubavnica, a Pono
je predstavljao sve što je bilo dobro u Rejčelinom detinjstvu. Kad god bi Rejčel pogledala
svoju tetku, videla bi utešno lice porodice, ’ohana-e. Uskoro više neće videti to lice i jedna
od poslednjih veza sa najsrećnijim trenucima u životu će nestati. Suze su joj ispunile oči.
Dodirnula je tetku po ruci i iznenadila se koliko uznemirujući nedostatak toplote može
biti. Nagnula se nad njeno lice, koje je bilo kao usnulo, a Rejčeline suze tekle su niz
Haleolino lice kao da i ona plače, i poljubila ju je poslednji put. Dok je sedela tako i
pazila je, Rejčel je shvatila koliko joj duguje i šta je još trebalo da učini za nju.

148
 Kada su ljudi iz pogrebnog društva došli, zahvalila im je što su došli i rekla im da će,
iako će joj dobro doći njihova pomoć u nabavci kovčega, „sama pripremiti tetkino telo za
sahranu.“
„Hoćete da kažete da – želite sami da odaberete odeću u kojoj ćete je sahraniti?“
„Ne, mislim da ću sama pripremiti telo za sahranu. Na tradicionalan način.“
Oni su je samo gledali s nevericom.
„A šta je sa rakom?“, pitao je jedan od njih.
„Šta je s njom?“
„Na kom groblju želite je sahranite?“, pitao je drugi, ogorčeno.
„Već sam odabrala mesto“, bilo je sve što je Rejčel rekla, a kada su se složili da joj
donesu kovčeg, brzo ih je ispratila iz kuće.
Pošto je konačno ostala sama, duboko je udahnula i ponadala se da je dorasla zadatku
koji je pred sebe postavila. Prišla je tetkinom krevetu i svukla pokrivač. Haleoline ruke i
noge su bile uznemirujuće plave; nastupila je mrtvačka ukočenost, ali na sreću, telo je bilo
u ispruženom položaju i nimalo nije bilo savijeno. Jednom je gledala kako Haleola to
radi, ali to je bilo davno; nadala se da će joj tetka oprostiti ako nešto zaboravi.
U prodavnici u Kalaupapi kupila je nekoliko metara kapa tkanine u dve različite
debljine. „Imate li bilo kakve trake od kapa-e?“ pitala je. „Ili, ovaj, hau konopac?“
Prodavač je odmahnuo glavom. „Samo onaj od konoplje.“
„Dobro, uzeću dvanaest metara toga.“
Tkaninu i konopac prebačene preko ramena odnela je kući, sve ostavila, a onda se
uputila ka kući koju su delile Lejlani, Emili i Fransin, koje su odmah ponudile pomoć.
„Trebaće nam ašovi“, rekla im je Rejčel i Emili je krenula da ih pozajmi, dok su Lejlani i
Fransin krenule da šire loše vesti.
Rejčel se vratila kući i na trenutak zastala u dovratku, ophrvana tugom i gubitkom i
ne tako malim strahom; a onda je otpočela. Odmotala je najtanju kapa-u i podvukla je
pod Haleoline noge; krutost tela joj je olakšala posao iako se tome nije nadala, ali
prebledela je kada je videla da je donja strana tetkinog tela prekrivena purpurnom šarom
zbog krvi koja se tamo slila za nekoliko sati posle smrti. Kada je Rejčel dodirnula neko od
ovih mesta, pritisak prsta je rasterao krv, od čega je koža pobelela. Ruke su joj drhtale dok
je umotavala Haleoline noge u jednu tkaninu, telo u drugu, a glavu u treću, sve dok čitavo
telo, od glave do pete, nije bilo umotano u tanki sloj kapa-e.
Uzela je deblji materijal i ponovila čitav proces, prekrivši čitavo telo, a onda ponovivši
sve još jednom. Odmotavši konopac, obavila je Haleoline članke, presekla ga nožem i
vezala čvor. Okupana znojem, Rejčel je brisala i suze i znoj iz očiju, a onda isekla još
nekoliko komada konopca. Postarala se da svaki komad kapa-e bude sigurno zavezan, sve
dok Haleolino kruto telo nije bilo sasvim uvezano.
Kovčeg je stigao za sat vremena; Rejčel i Lejlani stavile su Haleolino telo u njega, a
zajedno sa Fransin i Emili odnele su ga do Haleolinih rasklimatanih kola. U tom trenutku

149
stigla je sestra Ketrin, koja je očekivala da će morati da teši rastuženu Rejčel – a zatekla ju
je kako se muči s kovčegom i ubacuje ašove u kola, kao da je istovremeno i ožalošćeni i
pogrebnik, i ucveljena žena i grobarka.
„Sigurno nisi ozbiljna“, rekla je Ketrin zbunjeno.
Rejčel joj je objasnila svoje razloge i uverila je: „Ne brini. Ne moraš da uradiš ništa,
samo da se pojaviš.“
Ketrin je kratko o tome razmislila, a onda uzela jedan od ašova i popela se u kola.
„Sestro“, upozorila ju je Rejčel, „svesna si da ovo neće biti hrišćanska služba?“
„U ovom trenutku“, priznala je Ketrin, „nisam sigurna ni da mi je važno.“
Sve su se popele u kola dok je Rejčel uzimala uzde. Umesto da skrene levo prema putu
za plažu, gde je niz grobalja pravio venac oko obale, Rejčel je skrenula desno. Ketrin je
pretpostavila da će Haleola biti položena na večni počinak na groblju koje je rezervisano
za Havajce i budističke obrede, ali, čim je Rejčel skrenula na Damjanov put, sestra je znala
kuda su se uputile.
Kad su stigle do istočne obale, Rejčel ih je dovezla do jedne napuštene kolibe čije ih
je očajno stanje sve rasplakalo. Privezala je kola, napojila konje iz starog rezervoara, a
onda počela da deli ašove kao da joj je to posao. Ketrin je svoj prihvatila stidljivo, ali nije
nameravala da odbije povereni zadatak. Pre nedelju dana možda bi se obeshrabrila, ali u
ovom trenutku nije nešto naročito bila opterećena detaljima.
Krenule su za Rejčel do zadnjeg dvorišta, koje su zagušile pili trava i lantana; Rejčel
je sekla zaraslu travu ašovom, sve dok nije ugledala mali drveni znak u zadnjem delu
imanja. Rejčel je raskrčila Kiov grob, dok su ostale raščišćavale mesto pored njega. Dok
su završile, sve su bile okupane znojem – a nisu prevrnule ni parčence zemlje.
Dok je zarivala ašov u poroznu zemlju, Ketrinim umom je opet počela da kola smrt,
koja zuri u crno sunce što kao da je privlači sve jače i bliže. Opirala se užasnoj gravitaciji
koncentrišući se na obavezu prema Haleoli, ali čak je i to budilo misli koje bi bilo bolje da
izbegava: evo je, kako kopa paganski grob za ženu što je bila neka vrsta sveštenika jedne
paganske religije, pa ipak ne okleva; zapravo se naslađuje. Da li je ovo nešto što radi prava
Hristova nevesta?
Na pola posla, zbunjeni brat Daton se pojavio kod porušene kamene ograde kojom
je imanje bilo ograđeno. Video je znojavi devojački kvartet i jednu kaljavu časnu sestru
kako kopaju raku, dva metra duboku i jedan metar široku. Donekle strepeći, pozvao je:
„Sestro?“
Ketrin se žacnula u sebi, ali je veselo odgovorila: „Gospodine Datone, zdravo“, ne
prekidajući rad.
„A, ovaj, šta ste to smislile?“, pitao je nervozno.
„Zar nije očigledno?“, pitala je Ketrin. „Kopamo put do Kine.“
Devojke su se nasmejale. Brat Daton se bledo osmehnuo. Budući da nije bio budala,
kazao je: „Ovo teško da je sveto tlo, sestro.“

150
 Sestra Ketrin je prestala da kopa, uspravila se i pogledala ga. Reči su potekle iz njenih
usta bez ikakve prethodne konsultacije sa mozgom.
„Meni se čini, gospodine Datone, da je na neki način čitavo ovo poluostrvo
osvećeno.“
Razmislio je o tome, a onda je posle nekoliko trenutaka potvrdno klimnuo.
„Prihvatam vaše objašnjenje, sestro.“ Pozdravio ih je podignuvši prste jedne šake, a
onda je otišao.
Kad je grob konačno bio iskopan, skinule su odeću sa sebe – samo je Ketrin ostala u
donjem vešu – i sprale prljavštinu i znoj u okeanu. Ali Ketrin je shvatila da more nije
naročito pročišćujuće u odnosu na onu daleku noć sa sestrom Viktor, jer nije uspelo da
pročisti njenu sumnju i ljutnju.
Ubrzo su ožalošćeni počeli da pristižu na konjima i kolima. Bilo ih je manje nego što
bi Rejčel to volela, ali to nije bio odraz poštovanja koje je Haleola uživala, već prolaznosti
života u Kalaupapi. Haleola je nadživela većinu prijatelja i pacijenata. Oni su se, čemu se
Rejčel nadala, već okupili sa druge strane života da dočekaju isceliteljku koja ih je
negovala u bolesti, ublažavala bolove i donosila njihove bebe na svet.
Ali Ambroz Hačison je došao, i pitomiji i učtiviji Džordž Vakina, kao i desetak ostalih
koji su se sada okupili sa Rejčel sa ove strane života. Rejčel, stojeći pored Haleolinog
sanduka, osetila je malu tremu, ali je u umu jasno videla reči koje je trebalo da izgovori,
kao lekcije na školskoj tabli.
„Lawa, Pualani, ’eia mai kou kaikamahine, Haleola“, tužno je zapevala. (Lava,
Pualani, evo tvoje ćerke, Haleole!)
Ambroz, katolik, bio je zapanjen, ali ostali su prepoznali drevne reći i prihvatili poziv
precima: Lava, Pualani, evo tvoje ćerke, Haleole!
„Kio, evo tvoje voljene žene, Haleole. Pono, evo tvoje ljubavnice. Tuga je u našem
domu bez naše prijateljice!“
Ritualni odgovor je odjekivao u sve većoj tami. Tuga je u našem domu bez naše
prijateljice!
Rejčel, Lejlani, Fransin i Emili podigle su sanduk, svaka na svom ćošku i pažljivo ga
spustile u raku, glave okrenute ka istoku. Rejčel je onda stala u podnožje groba i rekla
jasno i glasno: „Haleola, ’eia no ’oe ke hele nei!“ (Haleola, sada odlaziš!)
Reći su grmele u njenim grudima, ispunjavale je ponosom i svečanim dostojanstvom.
„Aloha wale, e Haleola, kaua, auwā!!“ (Beskrajna ljubav, o, Haleola, među nama, avaj!)
Jesi li tu, tetkice? Pitala se. Jesi li uzela telo ajkule u moru, ili ptice u drveću? Je li ovo
oproštaj kakav si želela?
Ašovom ubacujući meku zemlju u raku, Ketrin je bila i dirnuta i uznemirena što ju je
ovaj paganski obred toliko dirnuo. Nakon što je grob prekriven zemljom, ožalošćeni su
zagrlili Rejčel i podelili s njom ljubav i sećanje na Haleolu. Ketrin je zurila u svežu
zemljanu humku i pokušala je da se pomoli, ali nijedna molitva joj se nije javila u glavi.

151
Umesto toga, osetila je gnev, gnev što je morala da stoji pored ovog groba, a ne
jednog drugog, koji je bio mnogo dalje. Gnev je ponovo zahvatio njene grudi i vrele suze
su joj potekle iz očiju. Ne! Ne! Ne sme da dozvoli da je neko vidi ovakvu. Okrenula je
glavu, ali je znala da ne može da suzbije gnev pukim pogledom; u panici se udaljila od
groba i ožalošćenog skupa. Udarci talasa o obalu dozivali su je i obećavali da će svojim
gnevom ugušiti gnev u njenom srcu, privlačili su je.
Kada se poslednji ožalošćeni vratio u Kalaupapu, Rejčel je ostala kod groba da se
nasamo i nemo oprosti. Tek kada se vratila do kola, primetila je da su sve njene prijateljice
ostale tu, izuzev jedne.
„Gde je sestra Ketrin?“
Niko izgleda nije znao.
Zašto bi sestra otišla bez ijedne reći? I kuda bi mogla da ode? Nešto je Rejčel reklo da
nešto nije kako treba. „Čekajte me ovde“, rekla je ostalima. „Možda je otišla kod oca
Datona.“
Rejčel je otišla do Boldvin doma, ali sestra nije bila tamo. Prešla je put i otišla u Crkvu
Svete Filomene, ali Ketrin nije bila ni u kapeli, niti je odavala poštu kod groba oca
Damjana. Niti je bilo traga od nje niže niz put, gde je nastajala Federalna istraživačka
stanica za lepru.
Pitala je jednog dečaka, koji je pecao na obali, da li je video časnu sestru u poslednjih
pola sata.
Video ju je i pokazao niz plažu.
Rejčel mu je zahvalila i ubrzala korak, a svaki novi talas je oglašavao njenu teskobu i
strah, strah koji nije uspela da imenuje.
A onda ju je, uz osećaj koji se ne bi mogao opisati kao olakšanje, ugledala.
Ketrin je stajala na ivici niske litice, oko tri metra visoke – litice s koje se videla lava,
koja je slabo podsećala na ljudsku šaku, crnih prstiju uperenih u nemirno more. Vetar je
terao talase na stenje, odakle je voda skakala poput gejzira visoko u vazduh. Sa svakim
naletom vetra, sestrina odora lepršala je i nadimala se poput duha za Sve svete i Rejčelina
prva misao je bila da izgleda kao duša spremna da skoči u pō, sledeći svet.
Rejčelin strah je dobio ime i ona je povikala: „Sestro!“, nadglasavajući riku talasa.
U daljini, sestra se osvrnula, ugledala Rejčel, i radosno se osmehnula.
Rejčel je krenula prema njoj.
Sestra Ketrin se tužno okrenula, a onda kročila preko ivice u pobesnelo more.
Rejčel je vrisnula i potrčala toliko brzo da nije uspevala da normalno diše. Na ivici
litice, videla je sestru kako se ljuljuška u zapenušanom moru, između šiljatih, krutih stena,
poput zuba zle Namakaokahai.
Rejčel je znala ovo mesto, znala je da je voda dovoljno duboka i da bar od pada niko
ne strada. Skočila je za prijateljicom i zaronila u visoke zimske talase.

152
 Kada je potonula, borila se protiv varljive struje i isplivala na površinu. Natopljena
odeča usporavala joj je izronjavanje, ali glava joj je konačno izbila na površinu – samo da
bi je odmah iznova prekrio sledeći talas. Jedva je uspevala da udahne dovoljno.
Očima koje su je pekle od soli, videla je Ketrin, manje od tri metra daleko, ali, za
razliku od Rejčel, sestra nije ulagala nikakav napor da se odupre šamarajućim talasima.
Rejčel je zaplivala ka njoj, ali talasi su je vraćali unatrag, tako da se vraćala za dve stope sa
svakom koju je uspela da prepliva. Bespomoćno je gledala kako Ketrin pada na ogromnu
stenu od lave i nestaje s vidika u eksploziji pene.
Rejčel je udahnula koliko god je mogla i zaronila pod vodu. Ispod uzburkane površine
bilo je malo mirnije, ali struje su i dalje bile veoma opasne.
Ispred sebe je ugledala sestrinu nogu koja je pod čudnim uglom virila iz vode i oblak
krvi koji se kovitlao oko nje. Rejčel je skupila svu snagu koju je imala, prešla polovinu
razdaljine, nakratko izronila da ponovo udahne, a onda opet zaronila.
Sestrina noga plutala je u crvenoj izmaglici ispred nje.
Kada je pomislila da je dovoljno blizu, Rejčel je izronila i doplivala do Ketrin.
Sestra je bila napola svesna i Rejčel ju je zgrabila u trenutku kada ih je zahvatio sledeći
talas i obe ih bacio na stenu. Rejčel se izvila da primi najveći udar; to joj je izbilo dah iz
grudi, ali je nekako uspela da zadrži Ketrin. Skupivši snagu u kratkoj pauzi između talasa,
Rejčel je zaplivala prema obali koristeći jednu ruku, dok je drugom snažno držala
Ketrin. Talasi su ih udarali, i mada ju je sve bolelo i krvarila je, Rejčel je uspela da stigne
do vrha jednog od manjih prstiju od lave koji je štrčao u more. Sačekala je da se voda
povuče, a onda povukla Ketrin na mali rt. Kada ju je smestila, koliko god nesigurno, i
sama se izvukla na suvo.
Rejčel je isprekidano disala dok su talasi nemoćno tukli o stenje oko njih. Stenje od
lave je izgrebalo Ketrinino lice i trglo je iz obamrlosti i ona je prvi put pogledala gde se
nalazi.
„O, bože“, prošaputala je.
Rejčel ju je uzela u naručje. „Kako si?“
Sa svakim udisajem, sestra Ketrin bi osetila oštro probadanje sa strane. „Mislim... da
sam slomila nekoliko rebara.“
„I noga ti je gadno slomljena. Daj da vidim.“ Podigla je Ketrininu natopljenu suknju
i videla da joj je desna noga otečena, krvava i da leži pod neprirodnim uglom u odnosu
na kuk. Rejčel se trgla kad je to videla.
Sad je i Ketrin, prvi put, ugledala Rejčeline povrede: izudarane ruke i noge; niz
krvavih posekotina i otečeno i izudarano stopalo.
„O, ne“, izgovorila je kroz suze. „Rejčel, izvini. Tako mi je žao!“
Rejčel ju je držala dok je ova plakala, milujući joj mokru kosu, kao što je nekada
Ketrin milovala kosu mlade Rejčel.

153
 Za nekoliko minuta čule su klopot kola negde iza leđa i Rejčel je glasno zatražila
pomoć. I uspela je jer se nekoliko trenutaka kasnije na ivici litice pojavila Emili, potpuno
bledog i šokiranog lica.
„Isuse Hriste! Šta se dogodilo!“
Pre nego što je Ketrin stigla da odgovori, Rejčel je rekla: „Okliznula sam se i upala u
vodu! Sestra je skočila za mnom. Noga joj je slomljena!“
Lejlani, podjednako prestravljena, pojavila se pored Emili. „Čekajte, ostanite tamo.
Mi ćemo vas izneti!“
Dok su Emili i ostale devojke silazile niz liticu, Ketrin je zaustila da kaže nešto, ali ju
je Rejčel u tome sprečila s izrazom na licu koji je govorio: Nemoj. U Ketrininom pogledu
očitovale su se zahvalnost i krivica. Rejčel je neizdrživo bolela noga. Duboko je udahnula
i uzdahnula.
„Ako vam neće smetati da kažem“, sestro , izgovorila je umorno, „ovo je bio pakleno
loš dan.“

Doktor Gudhju potvrdio je da je Ketrin slomila dva rebra, od kojih je jedno bilo opasno
blizu da probije plućno krilo; i da joj je desna noga polomljena na četiri mesta, uključujući
i posebno gadan prelom cevanice, čiji su se krajevi nekoliko puta nabili jedan u drugi.
Namestio joj je kosti i stavio joj gips do kuka, ali, pošto je morao da ukloni komad
smrskane kosti, rekao joj je da postoji velika šansa da će joj desna noga ostati kraća od
leve. Ketrin mu je kazala da je srećna što je živa. Što je, začudo, bila.
Rejčel je polomila samo metatarzalnu kost stopala, ali posekotine, oderotine i
kontuzije moraju pažljivo da se očiste od komada stene i korala, a onda da se dezinfikuju
karbolinskom kiselinom. Gudhju je insistirao da ostane u ambulanti preko noći, i dok su
te noći ona i Ketrin ležale u krevetima, jedna pored druge, Ketrin joj je sve ispričala: o
očevoj smrti, majčinom samoubistvu, ljutnji prema bogu koja je dovela do onog mračnog
čina. „Iskreno ne znam kako se to dogodilo. Jednog trenutka sam pomislila da skočim, a
sledećeg sam to i učinila.“ Oklevala je. „Znaš li o čemu sam razmišljala kad sam skočila?“
Rejčel je odmahnula glavom.
„Mislila sam: ’Dolazim, mama. Dolazim, tata. Gde god da ste, vaša Ruti dolazi da vam
se pridruži.’“ Oči su joj se ponovo ispunile suzama. Okrenula je glavu nakratko i jedini
zvuk na odeljenju je bilo sestrino plakanje.
A onda je Rejčel rekla: „Mama mi je govorila da bog vidi sve – zna sve – čak i ono što
nam je u srcima.“
„Da“, složila se Ketrin, „posebno tamo.“
„Tako da je znao, zar ne, kakav bol je obitavao u srcu tvoje majke kad je uzela taj lek?“
Nije sačekala odgovor. „Zašto onda ne veruješ da bog dovoljno zna i da je neće okriviti za
ono što je učinila?“

154
 Ketrin je razmislila o tome. „Pa, da li zna ili ne... čak je i pokušaj ubistva greh, pa je
možda i moje spasenje neizvesno kao i spasenje mojih roditelja. Trebalo bi da osećam
stid, ali... nekako me to sve teši.“
Rejčel se osmehnula. „Nisi razočarana što sam te spasla?“
„O, gospode, ne! Ne mogu dovoljno da ti zahvalim, Rejčel. Samo mi je žao što sam te
dovela u opasnost. Izvukla si me iz ambisa... I to užasno mokrog kad smo već kod toga“,
dodala je kroz smeh.
Posle nekoliko trenutaka Rejčel je rekla uz slabo prikrivenu radost: „Tvoje pravo ime
je Ruti?“
Sad se Ketrin osmehnula. „Rut. Samo me je moj otac zvao Ruti.“
„Zašto onda nisi sestra Rut?“
„Ne ide to tako. Crkva nam daje verska imena. Sveštenici zapravo biraju svoja imena,
ali časne sestre prihvate ono što im se ponudi.“
Zaćutale su, a Rejčeline misli odlutale su do početka ovog dana, do Haleole koja je
nepomično ležala u krevetu i do prazne kuće što je sutra čeka.
Sad je Rejčel blago rekla: „Nedostaje mi moja makuahine.“ Ketrin je opet čula glas
male devojčice koju je upoznala pre petnaest godina. Gips na nozi sprečio ju je da se pruži
do Rejčel, ali je ispružila povređenu desnu šaku, a Rejčel se pružila preko svoje polovine i
preplela prste s njenima.
„Meni nedostaje i moja i tvoja“, rekla je Ketrin, a ostale su tako, držeći se za ruke, sve
dok san nije ophrvao njihova povređena tela i izmučene duše.

Kad joj je skinut gips, osam nedelja kasnije, desna noga sestre Ketrin, kako je doktor
Gudhju strahovao, bila zaista kraća od leve; imaće poteškoća sa hodanjem do kraja života.
To joj ne smeta. Bio je to mali invaliditet u poređenju sa poteškoćama s kojima se borila
većina žitelja Kalaupape, a ako ništa drugo, pomagalo joj je da bolje shvati njihov bol; više
se nije osećala toliko daleko od njih, jer je na svoj način počela da shvata tiraniju
oslabljenog tela.
„Možda će te“, rekao je otac Maksim, „utešiti da tvoje telo sad odražava oštećenje koje
si osećala u duši.“ Pomislila je da je možda i u pravu.
Rejčeline povrede su brže zarasle i čak je i bol od povratka u praznu kuću s vremenom
uminuo, mada nijedan dan nije prošao da nije osećala tetkino odsustvo. Činjenica da je
njen treći uzorak tkiva negativan podigao joj je duh, kao i vesti koje joj je doneo Gudhju
da je Odbor za zdravlje tražio od zakonodavnih organa da prihvate uredbu po kojoj se
zakonski priznaje uslovni otpust za pacijente čija je leproza postala neaktivna. Rejčeline
nade su odjednom dobile i zakonsku težinu.
A onda se, jednog četvrtka uveče u martu, dogodilo nešto zaista posebno za ljude u
Kalaupapi.

155
 Te noći bukvalno čitava populacija naselja – hiljadu žitelja iz Kalaupape i Kalavaoa –
okupila se pod zvezdama iz razloga koji nikome nije bio znan. Kada su stigli do tribina
koje su gledale na teren za bejzbol u obliku dijamanta, videli su dva posetioca koja su
postavljala nešto što je ličilo na belo platno, u blizini prve baze. Rejčel je sela u drugi red
i imala je neku predstavu o čemu se radi: platno, čudan mehanički uređaj u daljini
podsetili su je na magični svetlosni šou kakav je kao dete gledala u Honoluluu. Je li to u
pitanju?
Kad su se tribine napunile, upravnik Makvej je smirio okupljene ljude i prepustio
program gizdavom haole-u u četrdesetim, koji je stao ispred platna.
„Dobro veće. Aloha.“ Osmehnuo se potpuno nesvestan osakaćene, nakazne publike
koja ga je tako zainteresovano gledala. „Ime mi je R. K. Bonin. Odbor za zdravlje zamolio
me je da uvedem nešto novo u Kalaupapi – nešto što većina vas nikada nije videla, a što
će uskoro postati uobičajeno.
„Ja sam fotograf, iz porodice fotografa. Moj otac je ovekovečio tragičnu
Džonstaunsku poplavu, a moj brat, Elajas, snimio je stereografskom fotografijom,
prirodne lepote Američkog zapada. Ali moj rad se donekle razlikuje od njihovog: ja
slikam pokretne slike.“ Osmehnuo se zbog praznih pogleda ljudi iz publike. „Neki od vas,
oni što su nedavno došli, možda znaju na šta mislim kad to kažem. Što se ostalih tiče –
pa, zašto vam prosto ne bih pokazao?“
Uključio je aparat i dva velika metalna točka počela su da se okreću, podsetivši Rejčel
na gramofonski cilindar. Mašina je zujala i kliktala kao da nešto sama sa sobom ćereta, a
onda se piramida svetla pojavila iz objektiva na prednjoj strani.
Lampa je bacila reči na platno, dok su bela slova na crnoj podlozi ispisivala Edisonov
kinetoskop, nakon čega su izbledela, a druga slova su se pojavila: Početak nebodera.
I ovaj naslov je nestao, a zamenila ga je fotografija – u nijansama crne, bele i sive boje
– grada od čelika i betona, asfaltnih puteva, zgrada sa prozorima, visokih poput pali-ja.
Ali, začudo, ova fotografija se pomerala.
Rejčel je gledala kako krupni građevinci zamahuju pijucima i lopatama na gradilištu
i zemlju koja vrca oko njih – a onda i kola koja vuku dva konja kako izbijaju iz sivog
oblaka dima!
Publika, koja je uzdisala i zbunjeno komentarisala ono što vidi, jedva je imala
vremena da ovo prihvati, kada je ova scena izbledela, a druga se pojavila: Utovar konja za
Klondajk, br. 9.
Odjednom su se prebacili na krcatu luku, gde su lučki radnici sprovodili kolonu konja
na ogromni parobrod, parobrod Vilamet – moćni brod koji je na sledećem snimku
isplovio iz luke sa sidrišta prema otvorenom moru, dok ga je ispraćala svetina.
Uzdasi publike nestali su kad je otpočeo razdragani smeh i zdušni aplauz.
Sada su bili na vozu koji je jurcao kroz Jukon, a pruga pod njima je proletala poput
zamućenih žbica bicikla u pokretu. Usledio je momenat tame, dok ih je gutao dugačak

156
tunel, a kada su ponovo izbili na svetlo, shvatili su da gledaju sa vrtoglave visine i pruge
koja je bila postavljena na visoke skele iznad širokog kanjona. Zapanjeni povici, poneki
čak i sa mrvicom straha, začuli su se iz publike dok je voz naizgled plutao na visini od
tridesetak metara iznad snegom prekrivenog tla.
U sledećih nekoliko minuta publika je videla čitav svet. Videli su San Francisko pre i
posle zemljotresa 1906 – pozlaćene ruševine vila duž Nob Hila, preturene straćare u
Kineskoj četvrti. Videli su noćnu panoramu Menhetna, njegove konstelacije od
električnih svetala, bleštave nadstrešnice Brodveja. Videli su divotu Panameričke izložbe
1901, i atentat koji se tamo dogodio, kao i sanduk predsednika Makinlija.
A onda, uz promenu ritma sa promenom trake, uzbuđena publika je počela da se
smeje filmu po imenu The Whole Dam Family and the Dam Dog, koji je postavio pitanje
„Poznajete li ovu porodicu“, a onda ukratko prikazao šmrcavog gospodina Dž. B. Dama,
njegovu brbljivu ženu, ćerku U. B. Dam i nikotinskog zavisnika, sina Džimija Dama.
Rejčel nikad ne bi pomislila da neko ko kija i puši cigarete može da bude tako zabavan, ali
bila je oduševljena kao i svi ostali. Navijali su na ovo kao i na ostale kratke skečeve; a na
kraju predstave masa je gospodinu Boninu dugo i s oduševljenjem tapšala. Zato što je
uradio nešto, doneo nešto što većina nikad nije ni sanjala da će videti. Te večeri, nekim
čudom, svet je došao u Kalaupapu; ali te sive senke koje se pokreću po ekranu samo su
podstakle, a ne utažile, Rejčelinu žeđ da sve to sama vidi uživo.

157
 rvog septembra 1909, nešto pre sumraka, Molokajski svetionik sa lampom na uljna
isparenja prvi put je upaljen – usijani zrak zasjao je iz prostorije poput svetlosti
minijaturne zvezde. Sedamdesetak metara niže, u podnožju, nezvanična delegacija žitelja
Kalaupape isprva se u nemom poštovanju okupila izvan ograđenog kvadrata zemljišta, ali
je odjednom počela da kliče, zajedno sa Rejčel. Zrak je klizio po krovovima, delimično je
osvetljavao kamenito tlo poluostrva, nakratko osvetlivši delić skoro nevidljivog pali-ja,
pre nego što se ponovo okrenuo ka pučini – pun krug na svakih dvadeset sekundi. I u tom
odmerenom, postojanom luku od svetlosti Rejčel je osetila neku čudnu i neočekivanu
sigurnost.
Za nekoliko nedelja doći će tri čuvara sa porodicama, sve rođeni Havajci, koji će živeti
u kućama podignutim na visokom bregu Kahiju pointa. Provijant će im dostavljati u
duplo zapakovanim kontejnerima, odvojenim od isporuka za naselje; u teoriji, jedino što
će deliti sa leprozorijumom biće voda. Interakcija sa žiteljima Kalaupape bila je striktno
kapu.
Ali čuvari su razumevali alohu na način na koji Odbor za svetionike Sjedinjenih
Država to nikad ne bi mogao, i mada su i porodice čuvara živele tamo, Kalaupapa je mogla
da bude usamljeno mesto. Stanovnici su to znali i, kao dobre komšije, dopešačili su ili
dojahali da ih pozdrave, ispričaju poneku priču i iskuse spektakularan pogled sa Pointa.
Sa tog mesta mogla se videti Federalna istraživačka stanica za lepru u Kalavaou, koja je
trebalo da bude otvorena za nekoliko meseci. (Doktor Holman, koji će uskoro raditi
tamo, tražio je dobrovoljce iz Kalaupape za tretmane i proučavanje u stanici.)
Vrlo brzo su čuvari i pacijenti počeli da dele i rekreativne aktivnosti. Jedna od njih,
uprkos zvaničnoj zabrani kockanja, bio je povremeni ponoćni poker ili kocka; druga,
mnogo strože sankcionisana aktivnost, bila je bejzbol.
Omiljeni američki hobi bio je omiljen i u Kalaupapi, jer su se čuvari rado priključili
žiteljima na bejzbol terenu, smeštenom unutar trkačke staze. Žitelji su se okupili na
tribinama da gledaju, kao i one oblačne nedelje kada je Rejčel boravila na tribinama: treća
izmena, tri od četiri baze pune, glavni hvatač Džejms Kijanu s palicom. Rejčel je jedva

158
primetila kako lopta, koju je bacač bacio sa četiri od propisanih pet prstiju,
izmiče Kijanuovom prvom zamahu. Rejčelina pažnja bila je usmerena na čoveka na trećoj
bazi, mladog pomoćnog hvatača Džejka Puehua: širokog osmeha na licu i sa obodom
kape koji mu je krio svetle i pronicljive oči. Kao i mnogi drugi igrači i on je nosio samo
potkošulju sa službenim pantalonama čuvara svetionika, koja je otkrivala lepo izvajane
ruke i široka preplanula ramena; znoj kao da je formirao mapu na pamučnoj
potkošulji, čiji je sadržaj Rejčel vrlo rado želela da istraži.
Prvi put je videla Puehua onog dana kada je stigao u Kalaupapu (sam, za razliku od
ostalih čuvara koji su dovukli žene i decu), blistavi osmeh joj je privlačio pažnju kao da je
planeta koju privlači sunce. Prvi instinkt joj je bio da pobegne odatle, uplašila se osećaja
što je taj osmeh izazivao u njoj. Puehu je čuvar, ne pacijent, baš kao onaj momak u
Kaunakakaiju. On je kapu, zaboravi ga! Ali, dok je razmišljala o osmehu tog mladića, sve
ustezanje koje je osećala prema Tomu Akamuu delovalo je tako daleko. Da li zato što se
Fransin upravo udala i Emili sad živi sa momkom? Ili prosto nikad nije srela čoveka koji
bi je uznemirio kao što je to učinio Džejk Puehu?
Osim toga – skoro je izlečena, zar ne? Još samo jedan negativan uzorak i biće
slobodna da se uda ili vodi ljubav s kim god želi. Neće više biti kapu.
Drugi zamah čuvara Kijanua lepo je pogodio loptu, koja je poput komete odletela sa
polja i pala na zemlju, odskočivši nekoliko puta. Kijanu je krenuo prema prvoj bazi, trkač
na trećoj je krenuo ka kući, a onaj na drugoj je potrčao ka trećoj. Spoljni čuvar je zgrabio
loptu, bacio je Puehuu, koji je dodirnuo čoveka što je trčao ka trećoj i bacio je prema prvoj
bazi. Ali Rejčel su samo zanimali mišići na Puehuovoj ruci koji su se stisnuli kad je uhvatio
loptu i okret ramena kad ju je bacio.
Sledećeg dana, na plaži sa Lejlani, Rejčel je odjednom pitala: „Kako nateraš muškarca
da te primeti?“
Lani je bila donekle zbunjena. „Ko je srećković?“
Rejčel se postidela. „Džejk Puehu.“
Lejlani je izvila obrvu gledajući je. „Čuvar? Puna si iznenađenja, zar ne?“ Rejčel je
pocrvenela. Lani je pitala: „Sigurna si?“
„Nisam.“
„Bravo za tebe! Nesigurne ljubavne afere su uglavnom najzabavnije. Pa, kao prvo:
primetiće te, bio bi slep da te ne primeti. Pravo pitanje je: kakav je čovek? Ako je kao
većina, misli svojim ule-om i možda će pokušati da te zavede iz čistog refleksa. Ukoliko
je malo više džentlmen, ili je stidljiv, moraćeš da mu daš nekakav znak kojim ćeš mu reći
da ti neće smetati da ti priđe. Osmeh je uglavnom dovoljan. Ništa jeftino, molim te, ne
jedan od onih...“ ilustrovala je svoje reči jednim od onih postraničnih, izazovnih osmeha,
„... već ovako.“ Osmehnula se stidljivo, a onda skrenula pogled.
Rejčel ju je gledala zadivljeno.

159
 „Možeš da upotrebiš i nekakav rekvizit“, dodala je Lejlani, „da upotrebim teatarski
izraz. Nekakvu knjigu, časopis, dasku za surfovanje, bilo šta što bi moglo da ti pomogne
da probiješ led.“
„A šta onda?“
„Pričaš. Flertuješ.“
„Ne znam kako da flertujem“, rekla je Rejčel uspaničeno.
„Kontakt pogledom je najvažniji. Gledaj ga kao da je jedini na svetu. Osmehuj se, da
mu staviš do znanja da uživaš da pričaš s njim. Ako kaže nešto smešno, smej se i dodirni
ga vrhovima prstiju po ruci, ovako. Ne, čekaj, to je protiv pravila, zar ne? Pa, sedi mu što
bliže možeš i pusti njega da prekrši pravila.“ Pogledala je Rejčel u oči i rekla:
„Prestravljena si, zar ne?“
Da“, odvratila je Rejčel prestravljena.
„Strah je dobar. U pravoj meri sprečava nas da napravimo budale od sebe. Ali u
pogrešnoj meri – sprečava nas da živimo. Strah je koristan saradnik, ali nikad dobar
gospodar.“
Kod kuće je Rejčel uvežbavala osmeh pred ogledalom dva puna časa pre nego što se
odlučila za rekvizit – knjigu koju je čitala, novi roman Džeka Londona, Martin Idn. Rano
sledećeg jutra navukla je šarenu haljinu koju joj je Lejlani napravila, a onda peške otišla
do Kahiju pointa. I ranije je bila tamo, naravno, tako da je znala da se smena šefa čuvara
završava u šest i da Džejk počinje odmah posle njega. Sela je na jednu stenu od lave, blizu
svetionika, odmah do kvadratnog dvorišta i pravila se da čita. Kao po komandi, Džejk je
izašao iz kolibe i krenuo prema Rejčel. Vreme koje je odabrala je bilo savršeno: kada je
bio na nekoliko koraka od nje, okrenula je stranicu koju nije čitala i kao slučajno podigla
pogled prema njemu. Bio je samo silueta naspram jarkog sunca sa istoka; ugledao ju je;
ona je krenula da se osmehuje, stidljivim malim osmehom koji će mu osvojiti srce.
Umesto toga je samo kinula.
Izletelo joj je i pre nego što je stigla da podigne prst do nosa. Ne! Ne!
„Gesundheit“, rekao je i prošao pored nje.
Zbog prokletog sunca je kinula! To nije fer! Neutešno je gledala kako Džejk nestaje u
tornju svetionika. Sve je propalo. Njegov prvi pogled, prvi utisak koji je stekao o njoj,
zauvek će biti pogled u njene nozdrve. Nikad više neće biti devojka njegovih snova, samo
„kijačica“. Smrtno prestrašena, želela je da pobegne, ali se zabrinula da bi iznenadni beg
mogao da deluje čudno i još više je osramoti (ako je to uopšte moguće). Odlučila je da
radi ono što se već pretvarala da radi – da čita knjigu. Prelistavaće je nekoliko minuta, a
onda otići, zaboraviti na ovaj šašavi događaj i otići na surfovanje.
Ali, dok su ti minuti prolazili, sasvim je zaronila u roman i zaboravila da ode – sve
dok je, posle pola sata, neko nije pitao: „Dobra knjiga?“
Iznervirana što je prekidaju, podigla je glavu i videla Džejka Puehua sa druge strane
ograde kako joj se osmehuje.

160
 O, gospode bože, pomislila je; šta mi je rekao? Da li on to priča sa mnom?
„Molim?“ rekla je piskutavim glasom.
„Rekoh, da li je knjiga dobra?“ Taj osmeh je mogao da zagreje čitavu zemlju svojom
toplinom. „Čitao sam Džeka Londona, ali tu još nisam.“
Rejčel je nekako uspela da formira razumljivu misao i rečenicu. „Dobra... dobra je“,
izgovorila je, nasilno prestavši da piskavo govori. „Mada mi se više sviđa kad piše o
Aljasci.“
„Lepo je to štivo“, složio se. „I ko ti je omiljen – Bak ili Beli Očnjak?“
Rejčel je razmislila. „Bak, čini mi se. Beli Očnjak nije poznavao nikakav drugi život
osim divljine, ali siroti Bak je imao siguran, udoban život na farmi, a kada su ga oteli i
odveli na Klondajk, morao je da se bori za svoj život.“
„Da“, rekao je Džejk tiho, „shvatam.“
„Upoznala sam ga. Džeka Londona. Kad je bio u Kalaupapi.“
„Jesi? I kakav je?“
„Prijateljski nastrojen. Išao je na konjske trke, pričao priče ljudima. Potpisao mi je
jednu od knjiga.“ Podigla je Martina Idna. „Hoćeš li da pročitaš ovu kad završim?“
Oklevao je. „Ja... Ne znam da li je to dozvoljeno.“
„O! Tako je.“
„A onda opet“, rekao je Džejk cereći se, „osvojio sam nekoliko dolara na kocki, a ni
to nije dozvoljeno. Javi mi kad završiš, važi?“
Rejčel se ozarila. „Dobro.“
„Pa, imam posla, a ti moraš da završiš knjigu.“ Dodirnuo je kapu u znak pozdrava i
okrenuo se.
„Zovem se Rejčel“, bubnula je prema njegovim leđima. Okrenuo se i pogledao je kao
da se iznenadio.
„Džejk Puehu“, rekao je. „Drago mi je što smo se upoznali, Rejčel.“ Klimnuo je
glavom i osmehnuo joj se, a onda krenuo prema tornju. Kasnije Rejčel nije mogla da se
seti kako se vratila u Kalaupapu i do Lejlanine kuće. Možda je levitirala do tamo, a
Džejkov osmeh ju je držao u vazduhu i na vazdušnim strujama; ali verovatno je trčala.

Čitala je na stenama Pointa sigurno nekoliko puta nedeljno i razgovori sa Džejkom su se

nastavili. Ponekad su razmenili svega nekoliko reči dok je ulazio u toranj; ponekad bi
izašao i pojeo ručak na stenama pored nje, dok bi razgovarali o knjigama, bejzbolu i
vremenu. Jednom je dojahala na konju i Džejk je bio oduševljen, milovao je pastuva po
grivi i davao mu šećer koji bi inače završio u njegovoj kafi, dok joj je pričao o poniju kog
je imao kao dečak, na Velikom ostrvu. Porodica mu je uzgajala taro, ali on nije voleo
da obrađuje zemlju, sve je ostavio braći i otišao da radi na dokovima Kone kao lučki

161
radnik, a onda se prijavio za službu u svetionicima. Bio je u službi u jednom drugom
svetioniku, Navilivili, na Kauaiju. Bilo mu je dvadeset šest.
Ponekad je Rejčel samo sedela na stenama i gledala ga na platformi, sa spoljne strane
prostorije s lampom, kako čisti so i ptičji izmet sa prozora. Dužnosti su mu bile uobičajene
za pomoćnika čuvara: poliranje freznel lampi, brisanje prašine sa aparata, čišćenje lampe
i punjenje kerozinom, skraćivanje ili menjanje fitilja. „Glancanje mesinga je Kijanuov
resor“, rekao joj je s vidnim olakšanjem.
Na kraju je skupio hrabrost da unajmi konja i zajedno s njom ode na jahanje po
poluostrvu, ili do jedne od usečenih uskih dolina ispod pali-ja. Jednog drugog dana, na
inače praznom igralištu, učio ju je kako se igra bejzbol. Sa svakom posetom, njegov osmeh
bivao je sve topliji, a osme lagodniji. Videla je u njegovom pogledu da je počela da mu se
dopada. Jednog dana čak ju je i dodirnuo: dok su preskakali potok, Rejčel se okliznula na
mokru stenu i skoro bi upala da je Džejk nije brzo uhvatio za ruku. Pustio ju je kad je
povratila ravnotežu, ali čak i pored bola na oderanom zglobu, Rejčel je koža peckala na
mestu gde ju je dodirnuo.
Kad se vratila kući i počela da trlja zglob zbog bola primetila je da se pojavila neka
ružičasta tačka, na koži iznad zgloba. Rekla je sebi da je u pitanju samo ogrebotina,
oderotina, od skorog pada. Krenula je da dirne mesto kažiprstom, tek da bude sigurna...
ali, pre nego sto je noktom dodirnula kožu, ustuknula je i umesto toga otišla do hladnjače
da uzme malo leda za otekli nožni zglob.
U novembru je glavni čuvar Kijanu otišao na put u Honolulu, pa je Džejk preuzeo i
njegove dužnosti, kao i njegovu smenu između zalaska sunca i ponoći. Jedne večeri, kad
je palo veče, Rejčel se iznenadila i obradovala kada ju je Džejk pitao da li bi volela da vidi
kako svetionik izgleda iznutra. „Da, veoma bih volela“, odgovorila je bez oklevanja, i dok
je prelazila prag tornja, osećala se kao da ulazi u svet koji kao da je sasvim drugačiji i
udaljen od Kalaupape. Pokazao joj je mehaničku sobu, koja je imala sasvim odgovarajući
naziv zato što je izgledala kao neki satni mehanizam: ogromni metalni zupčanici sa
tegovima i čekrcima terali su svetlo da se okreće. Poveo ju je još više, uz kružno stepenište
sa metalnim stepenicima, koji su zvonko odzvanjali sa svakim korakom pravo u sobu sa
reflektorom. Rejčel je uzdahnula kad je ugledala reflektor prvi put – izgledao je kao
ogromni dragulj, šiljat poput plamena sveće, sa hiljadu blistavih površina. Bio je poput
kristalne suze što se glatko okreće u buretu tečne žive. Džejk joj je pokazao reflektor u
samom srcu dragulja i fitilj koji će uskoro upaliti. Objasnio joj je kako se svetlost lampe
koja radi na uljni gas prelama i pojačava do jačine od 620.000 sveća i kako se njen sjaj
može videti preko trideset kilometara na moru.
„Prelepo je“, rekla je Rejčel, misleći na to kako je svetlost slična ovoj navodila očeve
brodove, možda mu je čak i život spasla. A onda je, ka o joj se pažnja prebacila na drugi
zapanjujući prizor, primetila plavetnilo neba koje se videlo kroz prozor u čitavom
rasponu od 360 stepeni. Džejk ju je izveo napolje, na platformu koja je okruživala
svetionik. Veter joj je mrsio kosu dok je prilazila ogradi i prihvatala se obema rukama.

162
Sedamdesetak metara ispod, Kalaupapa se pružala desno, a Kalavao levo; između njih se
nalazila zelenilom prekrivena peščana kupa Kauhakoa. Oduševljeno je krenula po
platformi na stranu okrenutu prema moru. Pri sve većoj tami, jedva je nazirala liniju koja
razdvaja more i nebo, ravan sivog okeana, istačkanu belom penom i poznati profil Oahua
u daljini. Udahnula je slani vazduh i blago ponovila: „Prelepo je.“
„Kao i ti“, izgovorio je podjednako blago. Stajao je toliko blizu da su dlake na njenim
rukama osetila statički elektricitet, poput nekog nagoveštaja u vazduhu između njih.
Podigla je glavu i dočekala ga; on ju je obgrlio oko struka. Osetila je njegov dah na
usnama, na obrazima. Čekala je da usnama okrzne njene usne.
Ali to se nije dogodilo.
Pogledala je u njegove oči i videla želju, strast. Ali je videla još nešto. Videla je strah.
Stajao je, naizgled paralizovan, a želja u pogledu sukobljavala se sa strahom. A onda,
kao čovek koji za dlaku nije stao na otrovnu zmiju, oprezno se odmakao.
Olakšanje u njegovom pogledu nateralo je suze na Rejčeline oči.
„Ja... izvini“, promucao je. „Samo sam...“
Zaćutao je, ne znajući šta da kaže. Rejčel ga je gledala, nadajući se da će ga njene oči
ponovo privući, da će ovaj trenutak nedoumice proći.
Ali nije. Nežno, skoro brižnim tonom, rekao je: „Ti si veoma lepa devojka, Rejčel“,
ali ovo ju je zabolelo gore nego da joj je rekao da je ružna veštica.
Bez reči ju je poveo niz uvijeno stepenište, ali, pre nego što je bilo šta stigao da joj
kaže, Rejčel je istrčala kroz vrata i prešla prag koji joj je pre svega nekoliko minuta
obećavao tako mnogo. Skočila je na pastuva i odjahala što je brže mogla.
Galopirala je neravnom istočnom obalom, dalje od Kalaupape i poniženja, konačno
se zaustavivši na jednom izolovanom mestu u blizini Kalavaoa. Sedeći sama pored mora,
plakala je, lila gnevne suze; ljuta manje na Džejka, a više na sebe. Koliko je glupa bila što
je mislila da bi čista osoba mogla da je voli – da rizikuje smrt, raspadanje i progon zbog
ljubavi! Osetila je kako u njoj buja samoprezir i noktom je počela da kida ružičastu mrlju
na nozi. Zabadala ga je i kidala mrlju dok nije prokrvarila, ali nije osećala bol; kao da je u
pitanju tuđe meso, nečije tuđe telo. Podigla je pogled prema pali-ju, u stazu kojom se
popela pre mnogo godina, i proklela samu sebe što je tako glupa. Mogla je da ostane gore,
da putuje, voli, uda se, živi! Ali vratila se, prokleta bila. Pomislila je na sve čega se odrekla
u tom trenutku, mesta koja nije mogla ni da zamisli i koja nikad neće spoznati i počela je
da plače.
Noć je poklopila njenu tugu. Odjahavši u Kalavao da napoji konja, primetila je veliku
gužvu na putu prema Crkvi Svete Filomene.
Bilo je žena koliko i muškaraca, što je značilo da su došli čak iz Kalaupape; ali zbog
čega? Rejčel je privezala konja i pridružila se gužvi ispred ograde sa znakom upozorenja:
ISTRAŽIVAČKA STANICA ZA LEPRU SJEDINJENIH AMERIČKIH DRŽAVA – ZABRANJEN PRILAZ!
Iako je bilo previše mračno, čak i pri svetlosti uljnih lampi, da se vide zgrade ove

163
stanice, mesto je očigledno bilo sasvim živo i puno ljudi. Radnici su kačili lampe na
stubove širom stanice i razapinjali žicu od stuba do stuba. Bile su to iste lampe, Rejčel je
shvatila, kao one što su osvetljavale ulice Honolulua s početka 1890.
„Jesu li to električna svetla?“, pitala je jednog starijeg čoveka pored sebe.
On je klimnuo potvrdno. „Prva na Molokaju!“, ponosno je izjavio.
Rejčel je zapanjeno gledala sa ostatkom gomile. Vazduh je bio naelektrisan od
iščekivanja, ali kada je trenutak zaista došao, sve je prepao. Negde je neki električar prosto
uključio prekidač i desetak sijalica je zablistalo zajedno sa onima u zgradi – i to sjajnije
nego hiljadu uljnih lampi, noć se pretvorila u dan.
Sad je Rejčel mogla da vidi da su zgrade stanice, pre koji trenutak skrivene u tami,
bile okrečene u umirujuće žutu boju, prozori i vrata u belo, a povrh svega se nalazio zeleni
krov od šindre. Videla je i zelenilo travnjaka koji je prekrivao dvorište, kao i cvetove – što
su se noću pretvarali iz žute boje u crvenu – hau drveća kojim je dvorište bilo ukrašeno.
Bakarne ploče na lānai-jima, tremovima, bleštale su poput penija. Lampe su
bacale svetlost i na pali iza stanice, kao i na mali vodopad što se slivao malom pukotinom.
Čak je i okean bio osvetljen; tamo gde su se samo osvetljeni vrhovi talasa mogli videti,
sada je Rejčel raspoznavala i podnožja talasa koji se razbijaju o obalu.
Okupljena gomila je podjednako gromoglasno klicala.
Sve to, kako je rekao starac, od jednog trideset konja jakog benzinskog motora i
generatora. A rashladna jedinica stanice mogla je da napravi hiljade kilograma leda
svakoga dana! Rejčel je poput njega bila potpuno očarana ovim inženjerskim čudom i,
kao i većina prisutnih te noći, pitala se kakva sve još čuda naučnici mogu da naprave kada
se zaista potrude. Činilo sa de ne postoji ništa što ne mogu da postignu.
Ostala je tamo neko vreme, misleći i pitajući se, pre nego što je krenula kući u
Kalaupapu. Legla je u krevet, ali nije mogla da spava, bleskanje jednog drugog svetla – na
svakih dvadeset sekundi – ulivalo se kroz otvorene prozore. Čak i nakon što je zatvorila
šalone, svetlo se probijalo kroz ivice, rugalo joj se snagom i podsećalo je na ono što bi
bolje bilo zaboraviti. Iza svetla nalazio se daleki horizont koji je uspela da nazre sa visine
– usamljena linija, poput rešetke u samici, koja ne mora da se ukrsti sa ostalim rešetkama
da bi je držala zatočenom. I tada je odlučila da neće ostati ovde gde mogu da joj se rugaju
– neće ostati ovde.

Doktor Gudhju uzeo je uzorak kože sa ružičaste tačke na Rejčelinoj nozi i

mikroskopskom analizom potvrdio ono što je već znala: bakteriološki je opet bila aktivna.
„Lepra može da miruje dugo vremena, a onda da se ponovo opet eazbukta, rekao joj je
tužno. „Ali to ne znači da neće iznova zapasti u remisiju.“ Kada se ova tačka pretvori u
tumor, uveravao ju je, ukloniće je.
„Nemojte se truditi“, kazala je Rejčel i odmah otišla kod doktora Holmana i obavestila
ga da želi da bude dobrovoljni pacijent u Federalnoj istražnoj stanici za lepru.

164
 Pitao ju je zašto, a ona je odgovorila: „Zato što mi se smučilo da budem gubavka.“
Upozorio ju je da niko ne može da garantuje da će rad u stanici na kraju rezultovati lekom
za lepru, a kamoli za nju. Odvratila je da shvata i da je spremna da preuzme taj rizik.
Rekao joj je da će morati da napusti Kalaupapu – moraće da se preseli i živi u stanici u
Kalavaou. „Dobro“, odgovorila je.
Trebalo je da se obave pregledi, potpišu neki dokumenti; proći će nedelje pre nego
što stanica bude spremna za otvaranje. Rejčel je predala kuću, Haleolinu kuću, i dozvolila
naselju da je dodeli novom stanaru; većinu svoje imovine predala je Lejlani na čuvanje; a
konja je ostavila kod Fransin i njenog supruga Luisa. Ponela je sa sobom samo odeću,
nalivpero i papir, kao i nekoliko knjiga. Dva dana pre Božića, kada je stanica i zvanično
otvorena, Rejčel je bila među prvim pacijentima koji su primljeni zbog lečenja i
istraživanja.
Kada su joj pokazali stanicu prvi put, bila je još više impresionirana nego kao puki
posmatrač sa spoljne strane ograde. Uredno i uređeno imanje bilo je podeljeno na tri dela
– bolnicu, upravni i stambeni deo – okruženo ne jednom već dvema drvenim ogradama,
visokim preko metar i dvadeset, sa razmakom od tri metra, što je stvaralo „sigurnu zonu“
za stanicu i osoblje. Bile su tu bolnička zgrada, laboratorija, operaciona sala, upravne
kancelarije, štale, skladište, rashladna jedinica, električna podstanica zgrade za zaposlene,
vešeraj i (diskretno preskočena u prvoj Rejčelinoj turi) mrtvačnica. Bilo je oko trideset
zaposlenih: lekari i administrativni radnici, po jedna medicinska sestra, apotekar i
inženjer, i ostali.
Bolnica je bila čista i svetla, tavanice na visini od tri i po metra sa tremovima koji su
išli oko prizemlja i prvog sprata. Sobe pacijenata su bile udobne iako klasične, sa
prozorima otvorenim zbog svežeg morskog povetarca, navodno terapeutskog. I kao i sve
zgrade u stanici, i ova je imala uveden vodovod.
Premda je Rejčel bila jedna od devet pacijenata primljenih tog dana, administrativni
radnici očekivali su još mnogo više njih u predstojećim mesecima. Devetoro njih
okupljeno je na glavnom odeljenju bolnice koje se presijavalo od sjajnih metalnih
instrumenata i plahta toliko belih da se nije moglo gledati u njih; jedini tračak topline
predstavljala je mala novogodišnja jelka u ćošku, ukrašena šljokicama. Dočekalo ih je
osoblje, doktor Donald Kari, direktor stanice, zgodan čovek vojničkog držanja, gospodin
Frenk Gibson, apotekar i upravnik, gospodin prijatne spoljašnjosti s brkovima; i naravno,
doktor Hari Holman, jedino poznato lice među njima. Svi su nosili čiste bele mantile.
„Svojevremeno sam se borio protiv mnogih boljki“, rekao im je doktor Kari, „od kuge u
San Francisku, do žute groznice u Nju Orleansu. Kao i ove bolesti, i lepra izmiče
našem shvatanju. Ali time što ste se dobrovoljno javili u ovu stanicu pomažete nam kao
oruđe i znanje neophodno da jednog dana, uz božju pomoć, iskorenimo ovu pošast.“
Pacijenti su ga nagradili aplauzom i smestili se u svoje sobe, razgovarajući
međusobno o uobičajenim temama. Bilo je tu muškaraca i žena, mlađih i starijih, nekih
sa malo znakova bolesti, a drugih potpuno naduvenih i crvenih lica. Ali svi su bili

165
oduševljeni zbog mogućnosti da se njihovo prokletstvo pretvori u lek i što su dobili nek
višu svrhu u životu. Te večeri Rejčel je poslagala svoje knjige u urednu gomilu na noćnom
stočiću i sva uzbuđena i puna nade legla u krevet.
Sledećeg dana, dan uoči Božića, Rejčel i ostali su doručkovali u bolničkoj trpezariji
pre nego što su prebačeni u ordinacije za preglede. Tamo su im lekari sa hirurškim
maskama, u mantilima i s rukavicama, postavljali pitanja o počecima i trajanju leproze,
ispunjavali medicinske kartone redovima zabeležaka. Nakon što su je svukli, Rejčel su
pregledali veoma temeljno i bezosećajno kao nekad u Kalihiju – svaki pedalj nje je
ubadan, ispipavan i svugde su joj uzimali uzorke, koje su onda stavljali na staklene pločice
i obeležavali. Jedini deo koji još nije bio narušen bilo je stidno područje; ali lekar je i to
ispravio, tražeći od nje da raširi noge. „Jeste li ikada imali sifilis ili gonoreju?“ pitao ju je,
a Rejčel je odmahnula glavom. Malo ogledalo ugurano je u njenu vaginu, doktor je
kopkao po njoj kao da je u pećini; čitavo Rejčelino telo zapalilo se od stida. Utešila je sebe
dragim uspomenama na doktora u Kalihiju, čije je testise stisnula poput limunova.
Gurajući je u nove dubine patnji, jedan pomoćnik je zatim otvorio zastore na
prozorima, puštajući jarko sunčevo svetlo da obasja Rejčelino golo telo, i foto-aparatom
dokumentovao svaki leprozni simptom na njenom telu.
Kasnije je uporedila iskustvo sa ostalim pacijentima, od kojih su svi bili uvređeni
ovakvim pregledom kao i ona. „Kao prokleti Kalihi“, jedan od njih je to lepo rekao.
Božić je osvanuo sledećeg jutra, ali nije bilo ničeg posebnog u njemu što bi ga
razlikovalo od bilo kog drugog. Bila je tu novogodišnja jelka, da, ali ispod nje nije bilo
poklona, kao kod časnih sestara. Ovde su naravno svi bili odrasli, a ne deca kojoj treba
darovati igračke; ali nije se osećao čak ni božićni duh, pošto pomoćnici na dužnosti
naizgled uopšte za to nisu marili. Jedini znak da je u toku praznik pojavio se za večerom:
božićna šunka, krompiri, sos od jabuke i sveže ispečen hleb. Ali i pored toga, ovo je bila
jedna od tužnijih božićnih večera, sve dok se negde na pola obroka, spolja nije začulo:

„Čuj! anđeli glasnici pevaju

Slava novorođenom kralju…“

U kuhinji su svi iznenađeno poskočili i istrčali u trpezariju, pa na dvorište ispred

bolnice. Kada su stigli do prve od dve ograde koja je okruživala stanicu, ugledali su – tik
kod druge, spoljne ograde – hor sastavljen od dečaka iz Boldvin doma i poznatih lica iz
Kalaupape, prijatelja i komšija, koji su došli sa druge strane poluostrva, Fransin i Luis
među njima. Kao i svi ostali dobrovoljni pacijenti, i Rejčel je bila oduševljena; radosno je
slušala pevače, čiji su glasovi bili donekle u falšu, ali zbog toga ništa manje ljupki.
Doktori Kari i Holman su se pojavili iz svojih kuća baš kad se pevanje završilo.
Pacijenti i posetioci počeli su da dozivaju jedni druge, smeju se, mašu i razmenjuju

166
čestitke. Jedan od pacijenata pitao je Holmana: „Možemo li da ih pozovemo na malu
božićnu večeru?“
Lekar je odmahnuo glavom. „Bojim se da ne možete.“
„Zašto?“, pitala je Rejčel.
Kari je grubo odgovorio: „Kao što vam je rečeno kad ste pristali da dođete ovamo,
moramo da držimo stanicu u striktnom karantinu. Nema kontakta sa drugim leproznim
pacijentima.“
„Zašto mi onda ne izađemo i odnesemo im večeru?“, predložila je Rejčel.
„Ni to nije dozvoljeno“, rekao je Kari donekle nestrpljivo. „Ako ćemo propisno da
istražimo tok vaše bolesti, moramo da vas držimo u izolaciji, jer rezultati inače neće biti
pouzdani.“
Poraženi izrazi na licima pacijenata naterali su Gibsona da nežno doda nekoliko reči:
„Zašto nam ne biste otpevali još jednu božićnu pesmu?“
Posle kratkog dogovora među njima, pevači su zapevali „Silent Night“. Njihovi
prijatelji s druge strane dvostruke ograde slušali su ih sa suzama u očima; a kada je pesma
bila gotova, završila se i poseta. Fransin je Rejčel poslala poljubac, poželela im srećan
Božić i pridružila se ostalim razočaranim pevačima u povratku u Kalaupapu, dok je devet
muškaraca i žena ostalo da stoji pored dvostruke ograde i samo proslavi ovaj neveseli
Božić.

Povremeno, u sledećih nekoliko nedelja, Rejčel bi videla poneku eksperimentalnu

životinju – zeca, psa ili zamorče – kako je prenose iz jedne laboratorijske zgrade u drugu
i skoro da je počela da im zavidi. Životinjama su ubrizgavane zaražene tečnosti, a onda
su posmatrane da se vidi jesu li zapatile lepru. (Nisu.) Ljudski zamorci morali su da prođu
mnogo goru proceduru. Krv im je vađena iz vena; uzorci kože su im uzimani sa svih
delova tela; moderna medicinska nauka se svim silama obrušila na njih. Jedan stariji
čovek, čija su ubogaljena stopala morala da prođu fluoroskopiju, nasmrt se prestravio od
metalne grdosije rendgena; kada su pokušali da ga umire pokazavši mu razvijene ploče
snimaka šake drugog pacijenta, prozvao je to veštičarenjem i rekao da neće da ima
nikakve veze s tim. Onima koji nisu verovali u veštičarenje, instrumenti haole
medicine delovali su preteće, u najmanju ruku.
Ublažujuće eukaliptusove kupke doktora Gudhjua isprobavane su i ovde, ali osnovni
tretman lečenja bilo je ulje čaulmogre, ubrizgano pod kožu i mišiće, malo-pomalo; ideja,
kako je Rejčel rečeno, bila je da ulje istera leprozne bacile iz inficiranog tkiva, deo po deo,
injekciju po injekciju. Tretman je bio bolan i trajao je mesecima, a pošto su injekcije
metodično davane po obrascu, koža na Rejčelinoj nozi je počela da liči na šahovsku tablu.
Lica nekih pacijenata, primetila je Rejčel, izgledala su kao da su zaspali na presi za vafle.
Nijedan od pacijenata nije mogao da kaže da mu eksperimenti nisu pomogli. Ono što
im je smetalo bio je način na koji su eksperimenti sprovođeni: uz hladnu, kliničku

167
ravnodušnost. Maske, rukavice i karbolinska kiselina bili su propisani za osoblje, i mada
je ovo bilo razborito, izolovani pacijenti samo su se osećali još izolovanijima. Kao da
dvostruke ograde i striktni karantin nisu bili dovoljan podsetnik da su prognani. Samo
šačica osoblja pokušala je da ostvari lični kontakt sa pacijentima. Uskoro je dobrovoljcima
postalo jasno da nisu pacijenti već subjekti; odvojeni od prijatelja i zajednice u Kalaupapi,
osećali su se kao odbačeni među odbačenima. U naselju su mogli da plivaju, pecaju, love,
posećuju prijatelje, vode ljubav, uživaju u životu najbolje što umeju. Ovde nisu mogli da
odu dalje od ograde koja je odvajala bolničko tlo od upravnih zgrada; mogli su samo da
sede, spavaju, jedu, i iz dana u dan, i iz noći u noć, budu podsećani na svoju bolest i sasvim
izvesnu smrt.
Jedan po jedan subjekt umarao se od dosade, samoće i dehumanizacije u stanici.
Jedan po jedan je odlazio, vraćao se svom životu i svom dostojanstvu, u Kalaupapi.
Rejčel je poslednja otišla, poslednja koja je odustala od sna o izlečenju i normalnom
životu; a podsticaj je bio, bukvalno, znak sa nebesa. Jedne prohladne aprilske večeri
pridružila se bolničkom osoblju na lānai-ju prvog sprata, u praćenju blistavog traga
Halejeve komete, koja se upravo pojavila iznad dalekog horizonta, poput svetlosnog
metka ispaljenog iz morskih dubina. Visila je u vazduhu, a jarki rep pružao se za njom,
nepomičan, a ipak nekako prožet pokretom – poput mutne fotografije ili nečeg
previše brzog da bi se snimilo na film. U nedeljama koje su usledile, izvila bi se preko pali-
ja, poput jedne od onih čarobnih vatrenih lopti koje izleću iz crnog srca Molokaja, a sada
prosto jezde po horizontu. Rejčel se divila zajedno sa osobljem blistavosti i lepoti. „Dobro
pogledajte“, savetovao je gospodin Gibson, „niko od nas ovo više neće videti za života.“
Kada ga je Rejčel pogledala zbunjeno, objasnio joj je da, iako kometa kruži oko Sunca
kao i planete, dugačka orbita odnosi je daleko od Zemlje i neće biti dovoljno blizu još
sledećih sedamdeset šest godina. Do trenutka kad se bude vratila, svi će odavno biti već
mrtvi.
Ova misao ju je otreznila: očima je potražila svetli metak i njegov gorući rep. Bio je
beskrajan, večan; dok su ona i oni oko nje kratkotrajni. Na trenutak je videla svoj život iz
perspektive komete: jedan treptaj i gotovo.
Te noći je sanjala ono što bi Haleola nazvala otkrićem noći. Sanjala je da ona i Džejk
Puehu posmatraju Halejevu kometu sa vrha svetionika, stoje blizu jedno drugom i gledaju
je kako lebdi iznad horizonta. Džejk ju je obgrlio oko struka; ona ga je izazovno pogledala;
a ovog puta nije se okrenuo, već ju je poljubio, na ushićenje njenog srca. A onda je
vodio ljubav s njom, Rejčel ga je osetila u sebi – i nekako sa svakim zarivanjem njegovog
tela u njeno jedna od rana je nestajala kao magijom. Dok je i poslednja od njih zaceljivala
i nestajala, Rejčel je svršavala, probudivši se potpuno vlažna. Osetila je sram, ne zbog sna,
već zbog onog što joj je saopštio o njenoj strasti za Džejkom. Nije bila prosto uzbuđena
njegovom snagom i zdravljem, želela ih je za sebe; kao da će ljubav ovog čistog muškarca
i nju očistiti i poništiti ovo što je.
Dosta, pomislila je. Dosta.

168
 Sledećeg jutra je otišla – spakovala je knjige u kofer, odjavila se i otišla kući. Mada je
predala svoju kuću u Kalaupapi, znala je da uvek može da se useli kod Lejlani. Dok je
odlazila iz svetlih sterilnih soba stanice, osetila je momentalno olakšanje; a dok se kolima,
pozajmljenim od brata Datona, vozila u Kalaupapu, osetila je kako je preplavljuje radost.
Prijatelji su je dozivali; talasi su je dozivali; njen konj, kada ju je video, radosno joj
je njuškao vrat. Ovo je bio život, a ako je nešto kapu, drugo nije; mora prestati da žali za
onima što jesu i počne da uživa u onima koji nisu.

169
 Curice moja,
Tvoje poslednje pismo baš mi je prijalo, čitajući ga, osećao sam se kao da si pored
mene. Žao mi je zbog tvoje prijateljice Emili. Znam koliko si je volela. Teško je kad
se izgubi neka stvar, a najteže je kad se gube ljudi. Ali ona je sada s Bogom.
Pre nekoliko meseci počelo je da me boli u zglobovima, počelo je sa palcem na
stopalu, ali je prošlo, pa ti to nisam ni spominjao. A onda me je zabolelo u kolenima
i laktovima, koža mi je pocrvenela i upalila se i bila bolna na dodir, pa sam se silno
obradovao, pomislio sam – možda sam dobio lepru! Možda će me poslati na
Kalaupapu da budem sa svojom malom devojčicom! Tako da sam se odmah javio
kod lekara u Kalihiju i ostao preko noći dok su obavljali neke testove, ali sledećeg
jutra doktor Vejson mi je došao sa širokim osmehom na licu i rekao mi, stvarno
glasno – pomalo je nagluv – dobre vesti, gospodine Kalama, nemate lepru, imate
samo giht! A ja sam briznuo u plač tog trenutka – mislio je da sam pupule – lud!
Toliko žarko sam želeo da budem leprozan i da ponovo mogu da zagrlim moju
malu devojčicu!
Tako da mi sada daju lekove, a giht je sve bolje, iako nije nestao. Ponekad me
zglobovi i kolena toliko bole da ne mogu da koračam. Nema više plovidbe za tatu
– živim u Domu za mornare i povremeno radim na dokovima kada me ruke i noge
ne bole. Kada mi lekovi pomognu, možda ću moći da se vratim u Kalaupapu. U
međuvremenu, piši mi, važi? Volim te, devojčice,
Tata

Tata nije bio usamljen u svojim medicinskim problemima. Emilino zdravlje se

pogoršavalo tokom 1911. i kako joj je lice bivalo sve više deformisano, to se njenom
momku sve više gadila, pa ju je ostavio zbog lepše devojke, koja je bila u ranijem
stadijumu ma’i pākē-a. Rejčel se taj momak nikad nije naročito sviđao, ali joj je ipak bilo
žao što je njeno mišljenje tako jasno potvrđeno. Emili je tvrdoglavo odbijala da se

170
pregleda u ambulanti. „Umiranje je sasvim bez veze i bez tuđeg kreveta.“ Ali, pošto
je jedva uspevala da vodi brigu o sebi, Rejčel se privremeno preselila kod nje. Kuvala joj
je, previjala rane, izvodila je da sedi na suncu ili na filmove koji su sada redovno puštani
u naselju. Emili nikad nje bila toliko bolesna da se ne bi smejala komediji kao što je Happy
Jack, ili da bi se uplašila zbog Edisonovog strašnog Frankenštajna. Posebno su joj se
dopadali filmovi s Bajografovom devojkom i Devojkom zlaćane kose, gde su prelepe
mlade žene s bezimenim licima živele glamuroznim i avanturističkim životom. Često je
spominjala odvažni izlet biskupskih devojaka u gornje delove. „Sećaš li se kako sam se
okliznula i skoro se spljoskala?“ Uhvatila je Rejčel za ruku, odjednom prilično snažno: „Ti
si me spasla, Rejčel. Bila si najbolja prijateljica koju sam ikada imala.“ Nekoliko nedelja
kasnije dobila je ono što su lekari nazvali „groznicom otekle glave“, što je bila upala
limfnih čvorova, nakon čega je ubrzo i umrla. Položena je na večni počinak na katoličkom
groblju, službu je držao otac Maksim, a prisustvovali su sestra Ketrin, Rejčel, Lejlani i
Fransin. Emili je živela sedamnaest godina u naselju – što je relativno dug vek po
standardima Kalaupape, ali Rejčel je ipak plakala zbog svih godina koje je još mogla da
poživi.
Kada se, posle šest nedelja, Rejčel vratila u kolibu koju je delila sa Lejlani, njena
cimerka kao da je bila malo nervozna što se ova vratila. Pola dana Lani je nervozno
trčkarala po kući i neprekidno brbljala ni o čemu posebno. I mada su se prilično često
viđale dok se Rejčel starala o Emili, tek sada je, kad su stalno bile zajedno i blizu jedna
drugoj, Rejčel primetila da se Lani nekako... promenila. Ugojila se, to je Rejčel primetila,
ali... da li joj je glas uvek bio ovako visok? Nešto je bilo drugačije, a Rejčeline sumnje su
potvrđene za večerom, kada je Lejlani spustila viljušku, nagnula se napred i bez daha
izgovorila: „Rejčel, imam nešto da ti pokažem. Nešto predivno!“
Ustala je cereći se dok je razmišljala o predivnoj tajni koju se spremila da otkrije.
„Čekaj tu“, naredila joj je, „dok ti ne kažem da uđeš.“ Žurno je otišla u sobu i zatvorila
vrata. Rejčel je čula jedva čujno kresanje šibice dok je palila kerozinsku lampu; a onda
nakon jednog minuta začula je i Lejlanin prigušeni glas: „Sad možeš da uđeš!“
Rejčel je prišla vratima i otvorila ih.
Lejlani je stajala pored kreveta, tela kao od bronze pri svetlosti lampe. Na prvi pogled,
jedino što je Rejčel primetila bilo je da je potpuno razodevena, ali u tome nije bilo ničeg
čudnog; Lani je bila prilično opuštena u pogledu svoje nagosti.
Ali na drugi pogled, Rejčel nije mogla da poveruje u ono što vidi. Lejlanino telo imalo
je prepoznatljive znake bolesti, koža joj je bila prošarana ranama – ali ono se dramatično
izmenilo i na jedan drugi način.
Lejlani je imala grudi.
Ne muške grudne mišiće. Ne mišićave konture muških grudi. Već grudi! Zašiljene i
čvrste, obe veličine i oblika velike papaje, koje zrelo vise sa njenih prsa. Rejčel je ostala
zatečena. Što je više gledala, to se Lejlani više smejala, a neobične izbočine su se tresle dok
je to činila.

171
 „Zar nisu prelepe?“, kikotala se Lejlani.
Rejčel je rekla: „Gde si ih, za ime sveta, nabavila?“
„Vidi!“ Pritrčala je Lani, a Rejčel je instinktivno malo ustuknula, kao da su je iznenada
obasjala svetla dolazeće lokomotive. Lani je podbila šaku pod levu dojku i isturila je Rejčel
da je vidi. „Areola!“ prošaptala je zapanjeno. Istina: svaka bradavica je imala ružičasti
oreol, izrazito ženski oreol.
„Znam da zvuči nemoguće“, rekla je Lani, „ali pre nekoliko nedelja primetila sam da
su mi grudi malo otečene. Pomislila sam, pa dobro, to je bolest, to lepra čini, je li? Ali otok
je bivao sve veći i veći, okrugliji i okrugliji, sve dok...“ Isturila je grudi napred i podigla
ruke, kao da kaže: Juhu!
„I glas ti se promenio“, rekla je Rejčel, pokušavajući da svemu ovome da neki smisao.
„Da, prešla sam iz tenora u sopran! Ali, Rejčel, to nije sve! Dok su mi grudi bivale sve
veće, ovo“ – Lejlani je pokazala prema dole – „smanjivalo se.“ Rejčel je pogledala dole i
videla da njena prijateljica još ima ule, ali da su se testisi smanjili do veličine klikera.
„E sad, zbog toga bih se zabrinula“, kazala je Rejčel.
„Zašto? Bože sačuvaj!“
„Ali da li još može da se... Ovaj...“
Lejlani je pogledala dole u svoj mlohavi ule i priznala da ne može. „Baš me briga! Više
sam nego srećna što umesto toga imam odskačuće poprsje.“ Divila se svojim novim
oblinama u ogledalu, ali Rejčel ih je gledala malo zabrinutija:
„Jesi li... posetila doktora Gudhjua zbog toga?“
„Nisam. Zašto bih?“
Rejčel je odvratila razdražljivo: „Zato što ti je iznikao par sisica! Kad bi meni iznenada
izrastao ule, možeš se kladiti da bih otrčala do ambulante pre nego što bih stigla da se
ispiškim!“
Ali Lejlani se samo smejala, radosno hvatajući Rejčel za ruke. „Rejčel, zar ne shvataš
šta se dogodilo? Zar ne vidiš? Bog je konačno uslišio moje molitve! Učinio je od mene
ženu!“ Ponovo se nasmejala, radosnim smehom. „Idem u crkvu svake nedelje i
zahvaljujem Bogu na darovima i dobroti i preklinjem ga da mi oprosti što sam ikada
sumnjala u njega!“
Ali Rejčel je dovoljno sumnjala za obe. „Lani, šta ako to nije bog, kao što kažeš, već
bolest? Šta ako to nisu grudi, već tumori?“ Lejlani je napućila usne, dureći se. „Ne može
da škodi ako te pregleda doktor Gudhju.“
„Ne! On će pokušati da me izleći!“
Rejčel je uzdahnula. „Lani... Kada su haole-i lekari ikad izlečili bilo koga od bilo čega?“
Koliko god se trudila, Lejlani nije mogla da se usprotivi, pa je nevoljno krenula sa
Rejčel prema ambulanti zelenog krova i široke verande. Doktor Gudhju je bio u
operacionoj sali i Rejčel i Lani su morali da ga čekaju; dok su čekale, jedan Japanac je ušao

172
držeći hladnu kompresu na ustima i seo preko puta njih. Bar je Rejčel mislila da je
Japanac; bilo je teško reći. Posekotina na čelu mu je krvarila, krv mu se slivala u desno
otečeno oko, obrazi su mu izgledali kao da ih je strugao šmirglom, a usna mu je
bila rascepljena poput prezrelog ploda guajave.
Kad je primetio da ga gledaju, Rejčel je hitro pitala: „Jeste li dobro?“
„Relativno“, odvratio je čovek na savršenom neakcentovanom engleskom: verovatno
je bio Nisei, druga generacija Japanaca.
„Šta vam se dogodilo, zaboga?“ pitala je Lani.
Čovek je samo neznatno slegnuo ramenima. „Nekako sam uvučen u tuču.“
„Više izgleda kao da se tuča uvukla u vas“, rekla je Rejčel. Osmehnuo se, ali mu se
usna izgleda usprotivila ovom pokretu; žacnuo se i jače pritisnuo pakovanje leda na usta.
„Nadam se da ste bar pobedili“, dodala je.
Uzdahnuo je. „Samo u najfigurativnijem mogućem smislu.“
„Smem li da vas pitam nešto?“, rekla je Lani. I pre nego što je mladić stigao da
odgovori, upitala je: „Činim li vam se zdravom?“
Rejčel je zakolutala očima. Zbunjen, Nisei ju je pogledao. „Zdravo koliko i bilo ko
drugi na ovom mestu“, odgovorio je.
Lejlani se okrenula prema Rejčel: „Vidiš? Vidiš?“ Okrenula se prema mladiću,
ponosno isprsila grudi i pitala: „Sviđaju li vam se moje grudi?“
Obrazi su mu se zarumeneli, Nisei je delovao previše zbunjeno da bi odgovorio. Na
sreću, sestra je baš tada ušla da ga uvede u ordinaciju; nervozno se osmehnuo Lejlani,
klimnuo Rejčel i utekao.
„Nadam se da si zadovoljna“, kazala je Rejčel. „Nasmrt si prepala tog čoveka.“
Kada je doktor Gudhju počeo da pregleda Lejlani, bio je, u najmanju ruku, zamišljen.
„Pa“, izgovorio je dok je svlačila haljinu, „šta to imamo ovde?“ Nastavio je da pregleda
nove dodatke na Laninoj konstrukciji, klinički odmeravajući rukom čas jednu, čas drugu
dojku; opipavao je tkivo; virio preko naočara dok je pregledao areole. Pogledao joj je
grlo, opipao grkljan, naterao je da otpeva notnu skalu: „Do, re, mi, fa, sol, la, si, do.“ Rekao
joj je da ima divan glas, a onda pažnju usmerio na donji deo, mršteći se dok je pregledao
smanjene testise. Kada je završio, odmakao se jedan korak, kao da razmišlja o
sveukupnom problemu, na kraju smrknuto klimnuvši.
„Pa“, konačno je izgovorio, „ovo je prilično neverovatno. Čitao sam o ovakvim
pojavama u studijama slučaja, ali do sada nikad nisam video.“
„Jesu li to tumori, doktore?“, pitala je Rejčel zastrašena.
„O, ne“, veselo je odgovorio Gudhju. „To su grudi.“
Lejlani je trijumfalno gledala u Rejčel.
Rejčel je rekla: „Ali kako je to moguće?“

173
 „Pa, to i jeste ono što je neverovatno. Leprozni bacili, vidiš, preferiraju hladnije delove
tela. Grkljan, na primer, jeste hladniji organ, u odnosu na ostale, i kada ga napadne
agresivnija kolonija M. Leprae, to može da izazove promene u glasu, koje se sad primećuju
kod tvoje prijateljice.
„I testisi su hladniji, takođe, a u ovom slučaju su bili prilično inficirani i, žao mi je što
to moram da kažem, uništeni.“ Lejlani je objasnio: „Tvoje telo potresa hormonalni
disbalans; ono proizvodi više estrogena nego testosterona. Rezultat je ginekomastija –
uvećanje grudi – i ginekotilija, razvoj ženskih bradavica. Shvataš?“
„Da.“ Lejlani je sva sijala. „Ja sam žena.“
„Pa“ rekao je Gudhju nehajno, „recimo da si više žena nego što sam to ja. E sad, bojim
se da ne možemo da popravimo štetu koja je naneta tvojim testisima; nikad više nećeš,
žalim što to kažem, moći da... funkcionišeš kao muškarac. Ali mogu hirurški da ti
uklonim grudi.
Lejlani ga je ošinula pogledom. „Da se niste usudili!“
Neiznenađen, Gudhju je klimnuo. „Prilično su“, priznao je, „lepo oblikovane.“
Suze su počele da se gomilaju u Lejlaninim očima. „Bila sam u pravu“, rekla je blago.
„Bog je uslišio moje molitve.“
„Lani“, rekla je Rejčel, „lepra ti je učinila ovo.“
„Znam ja to.“ Neuznemireno će Lani. Pogled joj je blistao, osmeh joj je bio skoro
blažen. „Sve sad ima smisla. Molila sam se bogu da napravi od mene ženu i on mi je dao
lepru – kako bi ona od mene napravila ženu! Zar ne kažu da su čudni putevi gospodnji?“
Sklopila je oči i počela da deklamuje: „Slavite Ga, i blagosiljajte ime Njegovo. Jer je dobar
Gospod; milost je Njegova uvek, i istina Njegova od kolena na koleno.“15
Teško je bilo kontrirati njenoj logici i, zaista, koja bi bila svrha? Doktor Gudhju ih je
uverio da ovo ne predstavlja opasnost za Lejlanino zdravlje, pa Rejčel nije videla razlog
da pobija prijateljičinu novopronašlu pobožnost. Čak se složila da s njom ide na službu
svake nedelje – u Crkvu Isusa Hrista svetaca poslednjih dana, koju je odabrala
prvenstveno zbog plesanja – i Rejčel je morala da prizna da nikad nije videla Lani
toliko srećnu. Za sve ostalo vreme koje je provela u Kalaupapi, Lani nijednom nije
propustila službu, uvek je glasno i radosno pevala zajedno sa horom. A kada je jedne
nedelje pastor rekao okupljenim vernicima: „Čuda su svuda oko nas, treba samo da
pogledamo“, Lejlani se osmehnula onako za sebe, znajući bolje od njega da je to istina.

Nedugo zatim, Rejčel se jednog dana vraćala sa surfovanja na Papaloi, kada je, približivši
se terenu za bejzbol, čula zvuke utakmice. Nije to bio ozbiljan meč s mnogo gledalaca, već
prijateljska utakmica između dva gradska rivala. Tribine su bile prazne i Rejčel je,
nemajući ništa pametnije, sela u prvi red. Laknulo joj je kad je videla da Džejk Puehu nije
među igračima, ali joj je bar jedan od njih delovao poznato: mladi Nisei iz ambulante
15
Psalam 100:4, 100:5. (Prim. lekt.)

174
sedeo je u rupi i čekao svoj red na palici. Povrede su mu lepo zacelile i Rejčel je odsutno
primetila da je prilično lep, sada kada nema otekline. Pa ipak, za nekog ko je uključen u
nešto što bi trebalo da bude relaksirajuća aktivnost, delovao je neuobičajeno ozbiljno: nije
se osmehivao, spustio je pogled, skoro kao da se duri.
Kada je na njega došao red, zamahnuo je i promašio prvo bacanje, ali sasvim solidno
je zahvatio drugo. Dok je lopta letela preko polja, potrčao je i zauzeo prvu bazu. Sledeći
udarač je udario, ali je izbačen na putu do prve baze, ali Nisei je bezbedno stigao do druge.
A onda je krupni i zdepasti Havajac udario loptu po liniji i sve je postalo otvoreno.
Nekako se dovukao do prve, Nisei je stigao do treće – i nepromišljeno pokušao da ukrade
poslednju bazu. Loptu je unutrašnji hvatač brzo bacio do hvatača, koji je nagazio kućnu
bazu u istom trenutku kad je Nisei doklizao do nje.
Usledila je žučna rasprava o tome da li je stigao ili nije. Sudija je proglasio aut; Nisei
se nije složio. Odbijajući da napusti teren, psovao je sudiju, a onda ga grubo odgurnuo.
Krupni hvatač odgurnuo je Nisei-ja.
Ovo bi, pomislila je Rejčel, bio odličan trenutak da zajapuren pobegne s terena.
Umesto toga, zaleteo se u hvatača i oborio ga na zemlju; sudija se bacio na Nisei-ja; i izbilo
je nešto što je ličilo na opštu tuču. Rejčel je iznenadilo ovo iznenadno nasilje inače
povučenog momka; ali onda je podsetila samu sebe zbog čega je nedavno došao u
ambulantu.
Manje usijane glave izašle su na teren i razdvojile učesnike. Sudija je krvario iz glave,
a hvataču, s gadnom posekotinom na nozi, pomogli su da dođe do klupe. Utakmica je
prekinuta i igrači su se razišli. Rejčel je gledala Nisei-ja, sa svežim modricama, kako
usamljen odlazi sa terena. Razmišljala je o tome da ode i pita ga kako je, ali se uzdržala;
zbog sopstvene ratobornosti je, na kraju krajeva, i otpočela čitava razmirica i nešto u
načinu na koji se držao podalje od saigrača govorilo je da mu ne treba ničije saosećanje.
Otišla je, ali je uprkos svemu neprekidno razmišljala o njemu.
Nekoliko nedelja kasnije, dok je sedela na dasci za surfovanje na plaži Papaloa i čekala
sledeći niz talasa, primetila je jednog plivača koji je plivao u njenom pravcu. To je ponovo
bio Nisei. Bio je dobar plivač, izvodio je snažne zamahe i bio dovoljno iskusan da zna kada
da zaroni pod veće talase kad bi mu prišli. Rejčel je prvo mislila da pliva u susret talasima
da bi na stomaku klizio po njima... Ali onda je prošao pored nje i nastavio da pliva dalje.
Rejčel je bila dovoljno radoznala i propustila je sledeći niz talasa. Ljuljuškajući se na
talasima, gledala je kako mladić pliva sve dalje od mesta gde talasi počinju da se stvaraju...
I jedna uznemirujuća misao je pogodi.
Legla je na stomak na dasku i krenula da vesla za njim.
Nije odmakao previše daleko; neće joj mnogo trebati da ga sustigne. Nadala se da će
se svakog časa okrenuti, ali on je nastavio da pliva. Rejčel je veslala kao luda da ga stigne.
„Hej!“ dozvala ga je, svega nekoliko stopa iza njega. „Moraš da se paziš, ovde je jedna
gadna struja.“

175
 Nisei joj je preko ramena dobacio; „Hvala“, ali nije usporio zamahe.
Rejčel je sad veslala pored njega; nije joj bilo lako da drži tempo. „Ne, stvarno, opasno
je. Umoriš se, uhvati te grč i očas posla si pod vodom.“
Ovog puta nije odgovorio, samo je nastavio da pliva. Iako su mu zamasi i dalje bili
snažni, disanje mu je bilo otežano. Okrenula se i ugledala bele, crvene i zelene zgrade
Kalaupape, koje su bivale sve manje i manje.
„Hej!“, ponovo ga je pozvala. „Hajde! Znam šta radiš, ali to je ludo.“
Nije odgovorio. Rejčel je rekla: „Oahu je trideset pet kilometara odavde! To je mnogo
dalje nego što se čini.“
Prvi put Nisei je prestao da pliva – okrenuo se prema njoj i pogledao ju je.
„Odlazi!“, rekao joj je, a umor se već video na njegovom licu. „Za tvoje dobro!“
Okrenuo se i opet počeo da pliva.
Rejčel je nastavila da vesla.
Plivao je u pravcu sever-severozapad još nekih deset minuta, pali se smanjio na
veličinu peščanog spruda, a talasi su bivali sve veći pod naletima vetra. Rejčel ga je
tvrdoglavo pratila.
„Sećaš li se kako je bilo putovati brodom dovde?“, rekla je, nadajući se da će ga tako
naterati da se vrati. „Onako lepa i mirna plovidba – koliko puta si stvarno povratio? Misliš
da ćeš preplivati Kajvi kanal kao da plivaš preko nečije kade?“
„Pokušaću!“, uzvratio je oštro, ali Rejčel je po glasu osetila da je sve iscrpljeniji.
„A ako se i ne udaviš, neka gladna ajkula će ti odgristi nogu – tačno tu, ispod kolena!“
„Neka je! To ionako nije bitno!“
Usporavao je i sada ga je, veslajući pomamno, Rejčel prestigla – postavila je dasku
pravo ispred njega i naterala ga da stane. Sela je, objahala dasku i povikala: „Hej! Ti si
gubavac! Pomiri se s tim!“
Njene reći ošamarile su ga poput talasa. Plutao je tako, na momenat potpuno
izgubljen, a Rejčel mu se blaže obratila: „Možeš da plivaš do Kine“, rekla je tužno, „ali to
ništa neće promeniti.“
Je li to bila rezigniranost u njegovom pogledu ili samo umor? Dugo je plutao po vodi,
okrenut od Rejčel, preko zapenušanih talasa, do udaljenih obala Oahua na horizontu.
Kada je iznova pogledao Rejčel, ona se iznenadila što vidi kako mu se suze skupljaju u
uglovima očiju.
„Dobro“, rekao je, glasa otežalog od emocija. „Dobro.“
Okrenuo se i počeo da pliva prema Molokaju.
Kada se umorio od plivanja, Rejčel ga je ubedila da joj se pridruži. Zajedno su veslali
dasku – Nisei je sedeo napred, Rejčel iza njega, a noge su im se dodirivale pod vodom –
jahali su talase prema obali i veslali između njih. Rejčel je uhvatila sebe kako gleda njegova

176
široka ramena, oštri greben njegovih lopatica i način na koji su mu se mišići napinjali dok
se naginjao da zavesla.
„Dobro se snalaziš u vodi“, rekla je, što nije bio mali kompliment za nju.
Osetio je to i zahvalio joj. „Kao i ti.“
„Surfuješ?“
„Baš i ne. Samo malo na stomaku na Vaikikiju.“
„Dečak iz Honolulua, a?“
Klimnuo je potvrdno.
Zvao se Čarls Kendži Utagava, drugi sin – bukvalno, kenji – poljskog radnika koji je
emigrirao na Havaje 1885, na parobrodu Siti of Tokio. Kao radnik pod ugovorom, Haru
Utagava je zarađivao čitavih devet dolara mesečno i, kao većina Issei-ja, nije gubio vreme,
već je napustio rad na plantažama zbog bolje plaćenog posla. Na kraju je otvorio
sopstvenu radnju u jednom od japanskih delova grada, ili „kampova“, u Honoluluu.
I uspeo je, dovoljno da Kendži nastavi obrazovanje i stigne dalje od većine dece
imigranata. „Mada, u japanskim porodicama“, objasnio je, „odgovornost prvorođenih
sinova je da finansijski pomognu edukaciju svih kasnije rođenih sinova.“
Rejčel mu nije videla lice čitavih pet minuta, već je samo slušala njegov glas, koji je
bio prijatan bariton. Uglađeni govor i tihi ton bili su u suprotnosti sa nasiljem za koje je
očigledno bio sposoban. „To znači da ti je brat pomogao da isplatiš školovanje?“
„Da. Džataro je bio šegrt kod jednog Japanca, graditelja brodova. Uz njegov posao i
očevu radnju mogli su da me pošalju na Sent Luis koledž u Honoluluu.“
„Ti si katolik?“
Prvi put čula je vedrinu u njegovom glasu. Zakikotao se. „U stvari, moja porodica su
šintoisti i budisti. Ali da bi popravili moje šanse da me prime u Sent Luis, moj otac se
preobratio. Srušio je naš mali budistički hram i okačio devicu Mariju. Na prvoj ispovesti
pitao je sveštenika: ’Šta da ispovedim?’ ’Ispovedite svoje grehe’, rekao mu je sveštenik. ’Ne
mora to da bude nešto što ste uradili, može da bude i nešto što ste pomislili.’ Pa, moj otac
je očajnički želeo da ga zadovolji, pa je kratko razmislio i rekao: ’Ubio sam čoveka u
Japanu. Osećam se veoma loše zbog toga.’“
Kendži se toplo nasmejao. „Izmislio je ovu priču o čoveku koji je nasrnuo na moju
majku i izazvao mog oca na dvoboj ceremonijalnim mačevima. Opčinio je sveštenika.
Posle toga smo mog oca zvali Sveti Samuraj.“
Rejčel je bila razočarana kad je primetila da im se plaža Papaloa toliko približila; želela
je da ga još sluša, želela je da vidi kako izgleda dok joj priča.“
„Pa“, rekao je Kendži dok su prelazili plićak. „Ovo je izgleda moja stanica.“
Da li se to razočaranje čulo u njegovom glasu? Sišli su sa daske i izašli na obalu. Oboje
su bili malo nestabilni i žedni; Rejčel je pronašla flašu vode koju je delimično zakopala u
pesak i pružila je Kendžiju. On je popio gutljaj, zatim još jedan, a onda ju je vratio i

177
zahvalio joj. Ona je otpila gutljaj – da li je samo umislila ili je stvarno osetila ukus njegovih
usana na grliću?
Stajali su tako na plaži i gledali jedno drugo kao da se prvi put vide. Bio je veoma
zgodan, čak i mokre i umršene kose od soli; lice mu je i dalje bilo napeto, neznatno
opuštenije s dozom skromnosti. U stvari, izgledao je kao da mu je prosto neprijatno.
„Moram da se izvinim“, rekao je lagano, „zbog problema koje sam ti izazvao.“
„Zaboravi. I sama sam razmišljala o tome kako bi bilo na talasu odjahati do Mauija
ili Lanaija.“
Klimnuo je potvrdno, s nagoveštajem osmeha na usnama... blago se naklonio i...
okrenuo se da ode.
Rejčel je shvatila da joj je žao što odlazi.

Čekao ju je na plaži kada je sledećeg dana izašla iz vode. Na njegovom licu počivao je
pravi neiznuđeni osmeh dok ju je gledao kako iznosi dasku iz vode, a Rejčel je uhvatila
sebe kako mu osmehom uzvraća. Nosio je farmerke i široku pamučnu košulju, nije imao
cipele i izgledao je podjednako opušteno i prijateljski. Teško je bilo poverovati da je to isti
onaj čovek od juče koji je odlučio da ili otpliva do Honolulua ili se izgubi u ledenom
zagrljaju okeana.
Kupili su krofne i kafu kod Vila Notlija i odšetali obalom do zaliva Avahua, gde su
njihova stopala na crnom pesku ostavila jedini trag i gde su razgovarali satima. Kao i ona,
i on je bio dete starog Honolulua. Oboje su znali da limunada sa Tahitija više ima ukus
na limetu nego limun; znali su kako Aj Leong psuje na kineskom zbog keiki-ja koji mu
kradu slatkiše iz radnje. Što je bilo još važnije, oboje su voleli da čitaju. Rejčel se
postidela kada je saznala da je Kendži pročitao knjige pisaca za koje nikad nije ni čula:
Lafkadija Herna, Augusta Strindberga, G. K. Čestertona, Hermana Hesea. Ali su zato
oboje uživali u pričama Konana Dojla, posebno u Baskervilskom psu; oboma je Teodor
Drajzer bio smrtno dosadan; oboje su voleli O. Henrija, Džeka Londona i H. Dž. Velsa.
Kendži je studirao ekonomiju na Sent Luis koledžu, a mesec dana nakon što je
diplomirao, ponuđen mu je brokerski posao na berzi u Honoluluu, u „Halsted i
kompaniju“. „Možda nisam bio najbriljantniji student na fakultetu, ali bio sam vredan i
bio sam spreman da dam sve od sebe na novom poslu. Sanjao sam o tome da kupim
porodici novu kuću, možda čak i da jednog dana počnem da radim na kopnu.“
Pogledao je u hladnu kafu. „Lovac na učene došao je po mene prvog dana na poslu.
Došao je direktno u kancelarije ’Halstedove’ kancelarije u Fort stritu, pred mog šefa, i
rekao: ’Čarlse Utagava, morate poći sa mnom do bolnice u Kalihiju zbog sumnje da ste
leprozni.’ Sve je prosto... stalo oko mene. Osetio sam kako se moj život, moja budućnost,
završava u tom trenutku. Čak i da testovi budu negativni, znao sam da nikad neću ponovo
dobiti posao.“
„Mnogo si izgubio“, shvatila je Rejčel. „Nije ni čudo što si tako ljut.“

178
 „To i zaslužujem“, rekao je, na njeno iznenađenje. Glas mu je bio dubok. „Osramotio
sam porodicu, pretke. Kada Japanac dobije lepru, to osramoti čitav rod zauvek. To je
upisano u Jakubu, komšijsku arhivu za istorije porodica – crni beleg koji se nikad ne može
izbrisati. Porodica sa leprom se izbegava, niko ne želi da sklapa brak sa njihovim
članovima.“
Okrenuo je glavu od nje i pogledao u more. „I sav taj novac koji su otac i brat uložili
u moje obrazovanje, sve je nepovratno izgubljeno. Nadao sam se da ću im se odužiti i
postati uspešan broker. Sad to nikada neću moći.“
Ne razmišljajući o tome, Rejčel ga je uhvatila za ruku i ćutke su nastavili da sede,
deleći mnogo više od tišine.
Sutradan su zajedno otišli na jahanje i opšti utisak je bio sasvim drugačiji od onog
koji je doživela sa Džejkom Puehuom. Sa Džejkom je bila žitelj koji pokazuje okolinu
gostu – jer to je on to zaista i bio, bez obzira na to koliko bi dugo ostao. Ali ona i Kendži
upijali su isti krajolik očima onih kojima ovaj zeleni trougao, ovih petnaest kvadratnih
kilometara obale, stenja i pali-ja, predstavlja čitav svet koji će ikada videti. Znali su da u
okviru ovih granica – neumoljive geometrije njihovog zatvora – moraju da stvore sebi
nekakav život. A počeli su da shvataju da će to biti život koji će deliti.
Kendži se razlikovao od svih muškaraca koje je Rejčel zaista volela u svom životu:
oca, koji je bio opušten i predusretljiv; strica Pona, koji je bio hvalisav i zabavan. Kendži
jeste imao smisla za humor, opor doduše, ali činjenica da se razlikovao od svih muškaraca
koje je ikada upoznala samo ga je činila poželjnijim. Čekala je da vidi napade gneva
kojima je svedočila na terenu za bejzbol, ali oni se nikad nisu ponovili; možda je ljutnja
sagorela, kao što se to i sa leprom ponekad dogodi, onog dana na moru. Ili je, kao lepra,
samo trenutno uspavana?
Prvi put kada je vodila ljubav sa Kendžijem, ljubio ju je na mestima gde je niko nikada
nije dodirnuo (sigurno ne Nahoa). Ako je Rejčel u nekom trenutku i počela da okleva ili
se usteže, on je sačekao da bude spremna da nastavi. A kada je Kendži ušao u nju, i to je
bilo drugačije – predajući mu telo, osetila je intimnost podjednako zastrašujuću i prelepu.
Niko nije bio srećniji zbog Rejčel kao Lejlani, koja je često doručkovala zajedno sa
novim parom i samo povremeno zaboravljala da sakrije predivne grudi pred Rejčelinim
momkom. Jednom ili dvaput Rejčel je pomislila da će Kendži bukvalno umreti od stida
na njene oči, ali ne samo da je ostao uzdržan već mu je Lejlani s vremenom i prirasla za
srce. A pošto mu Rejčel nikada nije otkrila njen pravi pol, Kendži je slušao
Lejlanino mišljenje o muškarcima, ženama i ljubavi i zaista se oduševljavao: „Ta devojka
zaista razume muškarce“, a Rejčel bi se složila s tim da je Lejlani neuobičajeno pronicljiva.
Ali u februaru, Lani se navodno prehladila; za nekoliko dana postalo je jasno da je
dobila upalu pluća. Doktor Gudhju primio ju je u ambulantu i smestio je u izolaciju. Lečio
ju je salolom, kininom i aspirinom, zbog temperature koja je brzo dostigla trideset devet
i po stepeni. Ista bolest koja je Lejlani dala njeno žensko telo sada je narušavala otpornost

179
na viruse i stanje joj se rapidno pogoršavalo. A za nekog ko je toliko voleo kontakt kao
Lani, izolacija je predstavljala najgori mogući završetak.
Rejčel je bilo dozvoljeno da je posećuje samo u veoma kratkim intervalima i samo sa
maskom i rukavicama, koje bi bile spaljene posle toga – koliko zbog Rejčeline bolesti,
toliko i zbog Lejlanine. Držala je prijateljicu za ruku, pozivala sestru kada bi Lani uhvatio
nekontrolisani kašalj, čak bi joj držala nokšir kad bi joj to zatrebalo. Još žaleći za Emili,
Rejčel je strahovala zbog onog što će doneti sutra, ali Lejlani je tvrdila da se pomirila.
„Vrlo rado bih živela sto godina kao gubavka“, rekla je, „za jedan dan kao žena.“
Razmislila je o tome, a onda se bledo osmehnula. „I verujem da jesam.“ Prilikom sledeće
posete, ispravila bi se: „Predomislila sam se. Volela bih dva dana.“ Do sledeće posete nije
došlo.
Sahranjena je jednog vedrog hladnog jutra po mormonskom groblju, a pastor je
mislio da pokojna vernica nije ništa drugo do veoma posvećena mlada žena. Rejčel je
stajala pored groba sa Kendžijem, srećna što je s njom da podeli njenu tugu; ali svesna da
niko zapravo ne može da podeli tugu s nekim, da gospođica Lejlani nikom ne može da
nedostaje onako kako nedostaje Rejčel. Pre nego što je sanduk zatvoren, poslednji put je
pogledala prijateljicu. U smrti, primetni znaci leproze su nestali i Lanino lice je bilo čisto
i lepo izvajano kao onog dana kada se iskrcala sa parobroda Lajklajk. Obučena u omiljenu
cvetnu haljinu, izgledala je, pomislila je Rejčel, kao uspavana lepotica koja čeka prinčev
poljubac. Pošto je bila, zaista jeste, najlepša žena koju je Rejčel ikada videla.

180
 enri Kalama stajao je na pokretnoj palubi parobroda Klodin, koji se neprekidno
ljuljuškao na pobesnelim vodama Kajvi kanala. Zapenušana voda preplavila je
pramac kada se brod prednjim krajem zario u talas, a voda krenula uz nakrivljeni trup da
nakvasi Henrijeve cipele. Njegova kolena, već upaljena od gihta, trzala su se sa
svakim grčenjem broda; šake, krute od artritisa, grčevito su stezale ogradu poput klešta.
Oštar vetar hladio ga je kroz mokru odeću, slana voda mu je prskala u oči, a rika motora
udružila se s vetrom da ga zagluši.
Godinama nije bio ovako srećan.
Godinama nije bio na moru i nije shvatao koliko mu nedostaje. Nedostajala su mu
njegova raspoloženja, jednog trenutka je bilo mirno, sledećeg olujno, i uzbuđujuća
nestalnost svega toga. Nešto od svega toga je video u Doroti, koja je bila tako plahovita i
nepredvidiva, i voleo ju je zbog toga; a kada ju je izgubio, more mu je bilo i melem i gorki
podsetnik. Onda je izgubio i more, i život mu je u poslednje dve godine postao kopneno
stabilan, a tlo dosadno i čvrsto pod nogama.
Ali sad se osetio ponovo živim. Nije se moglo reći da nije osećao užasan bol u
zglobovima, lekar bi mu očitao bukvicu zbog ovog putovanja – ali nije postojala šansa da
ga propusti, koliko god ga to koštalo bolovima i probadanjima.
Zemlja je počela da se približava na horizontu: zeleni visoki pali, koji se uzdizao nad
nizinom. Prošlo je dosta vremena otkako je Henri putovao na ovo mesto i iznenadio se
kada je video kako raskošno izgleda ovo poluostrvo, koliko je drveće poraslo: eukaliptusi,
algarobe i perocije su se gurali međusobno na prostoru nekada ravnom poput tepsije, i
podjednako vrelom. Srce mu je poskočilo kad se parobrod primakao obali, gde se
mnoštvo ljudi okupilo na pristaništu. Rejčel nije bila tamo, koliko je mogao da vidi, ali
jeste primetio jednu visoku priliku odevenu u crno, lica uokvirenog u belo kaluđersko
platno, i osmehnuo se.
Klodin se ukotvila i spustila čamce i Henri se vrlo brzo već peo uz stepenice pristaništa
u Kalaupapi. Odozgo mu je jedna ženska ruka nudila pomoć: bila je to šaka poput

181
njegove, šaka izborana i kvrgava od teškog rada, i dok ju je prihvatao, podigao je pogled i
ugledao nasmejane oči sestre Meri Ketrin Vorhis.
„Dobro nam došao, Henri“, rekla je, ne želeći da ga oslovi sa „gospodine Kalama“,
posle svih ovih godina. „Aloha.“
„Aloha, sestro!“ Jednom rukom je podigao dve poteške transportne vreće, napunjene
dvonedeljnim provijantom i čistom posteljinom, dok se peo uz poslednji stepenik.
Stisnuo je srdačno šaku časne sestre. „Drago mi je što vas vidim. “
Pogledom kojim je preleteo preko gužve odao je zbunjenost. Ketrin je objasnila.
„Rejčel me je zamolila da dođem i odvedem vas u deo za posetioce. Tamo će nas čekati.“
„A, dobro, dobro.“ Henri je pogledao uspavani gradić, donekle osvežen dolaskom
parobroda, i osmehnuo se kao da je putnik koji se vratio kući posle dugog odsustva.
„Kalaupapa“, izgovorio je s radošću koju većina ljudi sa ostrva ne bi razumela.
Krenuo je za njom sa lukobrana na dobro utabanu stazu koja je vodila sa ivice vode i
prvi put primetio hramanje u sestrinom koraku i kako joj jedna noga zapinje o tlo dok je
kukom prebacuje. „Sestro, šta se dogodilo s tvojom nogom?“
„O, samo sam napravila pogrešan korak, nedavno.“ Odmah je promenila temu.
„Rejčel je htela da vas dočeka danas...“
„Znam, sigurno je jako zauzeta. Sećam se kada smo se Doroti i ja venčavali – toliko
trčkaranja okolo tog dana da sam mislio da ću umreti.“
„Moj brat Džek skoro da je i umro, bar kako kaže. Pre nego što je ceremonija
otpočela, stajao je pred ogledalom, skraćivao dlake u nosu – kunem se da je ovo istina“,
zakikotala se, „i bio toliko nervozan da je posekao nozdrvu makazicama, i to gadno. Bio
je toliko prestravljen da se plašio da izađe iz kupatila.“ Ketrin se sad smejala grohotom,
kao i Henri, „ali, na sreću, porodični lekar je bio među zvanicama i zašio ga je
ketgutom, pa nije nasmrt iskrvario na sopstvenom venčanju.“
„Videla si to?“
„Sve bih dala da jesam! Ali u to vreme sam već bila ovde na Havajima.“
„Ideš li ikada da ga vidiš?“
Ketrin je čežnjivo rekla: „Ne. Pišemo pisma – pričamo telefonom, ponekad – ali
nisam videla ni njega ni sestru... Već dvadeset jednu godinu.“
Henri je klimnuo, previše dobro shvatajući koliko su zdravi patili od „bolesti
odvojenosti“.
Koračali su ćutke neko vreme, a onda je Henri izgovorio tobož nehajno: „Taj Kendži
zvuči kao da je fin momak.“
Ketrin je osetila nervozu u njegovom glasu i klimnula potvrdno. „Jeste. On je veoma
fin mlad čovek.“ Henriju je bilo vidno lakše zbog njene potvrde, ali, pre nego što je bilo
šta stigao da kaže, Ketrin je stala i objavila: „Stigli smo. Deo za posetioce.“

182
 Stajali su ispred jednospratne zgrade u stilu plantažnih vila, sa brojnim lānai-jima na
svakom nivou. Ispred se nalazilo lepo održavano dvorište sa travnjakom i cvetnim lejama,
okruženo ne jednom, već dvema ogradama u stilu korala za konje.
„Veliko je“, rekao je Henri, impresioniran. Pogledao je ostale zgrade, od kojih je
većina na sebi imala tek prvi sloj kreča. „Ovde se sve znatno promenilo.“
„Da“, odvratila je donekle blago Ketrin, „jeste.“
Otpratila je Henrija unutra i uvela ga u prostoriju koja je izgledala kao spavaonica sa
šest kreveta; u drugom kraju kuće, rekla mu je, bilo je još šest kreveta za žene.
Henri je brzo shvatio da je jedini korisnik muške spavaonice. „Valjda mogu da
izaberem koji hoću, a?“, nasmejao se, bacivši vreću na najbliži krevet. „Kada ću moći da
vidim Rejčel?“
Ketrin ga je pogledala i odjednom se osetila neprijatno. „Kao što rekoh, sve se...
promenilo. Pravila protiv... zbližavanja... mnogo su stroža ovih dana.“
Zbunjen, Henri je išao za sestrom iz spavaonice, niz dugački hodnik i u ono što je
Ketrin nazvala „prijemna prostorija“ – prijatna dnevna soba sa stolicama, stolovima i
prozorima sa zavesama kroz koje se probijala sunčeva svetlost. Toliko je bila udobna,
toliko prijatna da je Henriju trebalo nekoliko trenutaka da odmeri njen najistaknutiji deo.
Deleći prostoriju na dva dela – od zida do zida, i skoro do same tavanice od poda –
stajala je ogromna staklena pregrada.
A sa druge strane prozirne pregrade stajala je Rejčel.
Njen otac je gledao potpuno zbunjen. Ketrin je bila očajna. „Žao mi je, Henri. Meni
je ovo besmisleno; ako neko može da dobije lepru samo direktnim kontaktom, ja bih je
odavno dobila.“
„Zašto onda?“
„Avaj, ne pišem ja ova pravila. Birokrate iz Honolulua i Vašingtona ih pišu, a one se
još jako plaše lepre. A još se više plaše da će ih optužiti za to da će dovesti u opasnost
javno zdravlje. „Ako želiš“, dodala je snebivljivo, „možete da izađete i sednete sa
suprotnih strana unutrašnje ograde, ukoliko vam je to malo... više normalno.“
Posramljena, tiho se povukla da ostavi oca i ćerku nasamo, ako ne sasvim same i zajedno.
„Zdravo, tata“, kazala je Rejčel, glasa donekle prigušenog staklom. Henri je lagano
prišao i dodirnuo panel vrhovima prstiju. Rejčel je učinila isto, prste im je razdvajalo
približno šest milimetara – samo svetlost se probijala kroz pregradu, ne i toplina.
„Bar se u Kalihiju“, rekla je Rejčel, čitajući izraz na njegovom licu, „moglo nešto
osetiti kroz onu žičanu ogradu.“
„Prokletnici!“ Henrijevo iznenađenje je zamenio gnev. „Dođem čak ovamo na
Molokaj na ćerkino venčanje, koje ću da gledam kroz prokleti prozor?“
„Ne, nećeš. Sestra Ketrin je razgovarala sa gospodinom Makvejom, učiniće ustupak
zbog venčanja.“ Pogledala ga je, onako osedelog, izbrazdanog lica, i blago rekla: „Mnogo
si mi nedostajao, tata.“

183
 „I ti si meni, zlato.“ Henri ju je pogledao – nju, a ne stakleni zid – prvi put. „Bože moj,
zlato... Tako si lepa. Prelepa žena!“
Rejčel je osetila kako crveni. „Hvala ti, tata.“
Seli su, privukli stolice kako bi ih samo nekoliko stopa – i staklo – razdvajali. Pričali
su o njegovom putovanju parobrodom neko vreme, a onda ga je Rejčel pitala: „Viđaš li
uopšte Bena i Kima i Saru?“
Henri kao da je bio zbunjen ovim pitanjem. „O, naravno. Sad su već svi odrasli, stalno
me zovu. Mama više nije tako velika prepreka.“
„Kako su?“, pitala je.
„Pa... Kimo je prodavač. U Makinernijevoj prodavnici cipela.“
Rejčel je uzviknula: „Mrzeo je cipele još više od Sare!“
Henri se nasmejao. „Da, pa, više ih ne mrzi! Proda pet, šest, sedam pari dnevno i ima
lepu proviziju. Znaš Kima, nagovorio bi i ribu da izađe iz vode!“
„Je li oženjen? Jesam li već postala tetka?
„Da, naravno. Dva dečaka.‘
„A Ben?“
„O, Ben izgrađuje ribarske čamce u Kakaku. Kaže da je to najbliže moru što želi da
bude – gradi ih, a neko drugi plovi na njima. Rekao sam mu da je po meni to sasvim u
redu. Još nije oženjen.“
„A Sara? Ona ima keiki-je, zar ne?“
„Da, naravno.“ Rejčel ga je pogledala s očekivanjem i on joj je pojasnio. „Tu su
najstariji Čarli, Mirijam i Gertruda, svi je zovu Gerti.“
„A kako je mama?“ Rejčel je odjednom osetila neku težinu na srcu.
„Ovaj... ne znam“, priznao je Henri. „Ne viđam je.“
Rejčel je odlučila da dalje ne pita.
„Tata“, rekla je, „da li bi želeo da upoznaš Kendžija sada?“
Lice mu se ozarilo i rekao je da bi to voleo.
Napolju je razmak između posetilaca i pacijenata bio veći, ali drvena ograda je bila
nekako mnogo uljudnija barijera. Napolju su bar pacijenti i posetioci udisali isti vazduh.
Rejčel se pridružila Kendžiju sa svoje strane unutrašnje ograde. Kendži je Henriju
izgledao kao pristojan i zgodan mladić, mada malo ozbiljniji nego što je očekivao; ali u
trenutku kada ga je Rejčel uhvatila za ruku, Henri je video blago rumenilo na njenim
obrazima, sreću u njenim očima, a radost u Kendžijevim.
„Drago mi je što vas konačno upoznajem, gospodine Kalama“, rekao je Kendži. Voleo
bih da mogu da vam stisnem ruku.
„I ja.“ Svi su posedali na baštenske stolice, i da nije bilo ograde među njima, vrlo lako
je to mogao da bude sastanak bilo kog nervoznog oca i budućeg zeta.
„Kako ste putovali?“ pitao je Kendži.

184
 Henri je slegnuo ramenima. „Uobičajeno.“
Usledio je trenutak nespokojne tišine koju je Rejčel popunila rečima. „Tata, jesam li
ti rekla da ćemo se venčati u Crkvi Kanana?“
„Onoj maloj crkvi blizu pristaništa?“
„Da. Sećaš li se Fransin? Ona će mi biti kuma.“
Henri se osmehnuo i klimnuo potvrdno. Posle još par trenutaka ćutnje, dok su otac i
zet jedan drugog odmeravali; Kendži se nakašljao i rekao: „Da, ima samo jedan detalj za
koji se još nismo odlučili, a to je gde ćemo da odemo na medeni mesec.“
Toliko suvo je to izgovorio da je Rejčel trebalo malo vremena da shvati da je u pitanju
šala; Henri je shvatio momenat kasnije i prasnuo u smeh.
„Možda da probate u Kalaupapi, a?“, predložio je Henri uz osmeh.
Rejčel se pridružila šali. „Ili možda, ne znam, u Kalaupapi?“
„A onda opet“, rekao je Kendži, ozbiljnog lica, „čuo sam da je Kalau-papa baš lepa u
ovo doba godine.“
Svi su se smejali uz podjednaku količinu radosti i tuge, a posle toga je razgovor postao
mnogo opušteniji. Kendži je pričao o svojoj porodici na Oahuu i ispostavilo se da je Henri
čak i bio u prodavnici Harua Utagave više nego jednom. Henri im je saopštio najnovije
vesti iz Honolulua, u principu, najviše im je pričao o ponosu i uzbuđenju koje je izazvao
Djuk Kahanamoku, rođen u Honoluluu i trenutno svetski poznat Havajac. Dečaka sa
plaže u Vaikikiju bez naročitih životnih ambicija, Djuka, nagovorili su da se prijavi na
prvo plivačko takmičenje u leto 1911; na iznenađenje sudija, bez imalo napora je oborio
svetski rekord na 100 metara slobodnim stilom. Sledeće godine je to ponovio na
Olimpijskim igrama u Stokholmu i osvojio zlatnu medalju. Visok sto osamdeset
centimetara, sa osamdeset šest kilograma, bio je izvajan kao bog i razbijao je vodu
ogromnim šakama, a stopalima je sekao skoro kao propeler. Rejčel je još više uzbudio
Djukov uspeh u surfovanju. Bila je oduševljena kad je čula da je taj sport
doživeo renesansu na Vaikikiju i više nije predstavljao „bezbožnu“ aktivnost
koju misionari proklinju. Havaji su počeli da uspostavljaju svoju istoriju, a u Djuku
Kahanamoku – zgodnom, skromnom mladiću, čiji se uspeh nije mogao poreći – Havajci
su pronašli svoje izgubljeno plemstvo, koje im ovog puta niko ne može oduzeti.
Henri, Rejčel i Kendži pričali su do same večeri, preskočivši večeru, koju nisu mogli
da podele, uživajući u međusobnom društvu, nakon čega je Henri na kraju spokojan
otišao na počinak. Idući ka kući sa Rejčel, Kendži je rekao: „Tvoj otac te očigledno veoma
voli kad je došao čak ovamo.“
„Siguran sam da bi to učinio i tvoj.“
Kendži je odmahnuo glavom. „Za njega i moju majku to bi bila velika sramota, ako
bi došao. I samo da ih pozovem, doveo bih ih u neprijatnu situaciju.“
„To znači da više nikada nećeš videti porodicu samo da bi joj sačuvao obraz?“

185
 „Ne razumeš ti kako je to za Issei-je“, izgovorio je oštro. Rejčel nije navaljivala. Uzela
ga je za ruku, stisnula je i nastavili su da koračaju. Sutra u ovo vreme biće venčani. I
uprkos svim razlikama koje su među njima postojale, to je i dalje bila misao koja je ju je
držala više od bilo čega drugog.

Henri je, zajedno sa Rejčelinom kumom Fransin, nervozno čekao u prednjem delu Crkve
Kanana, u minijaturnoj protestantskoj kapeli limenog krova, podignutoj još u
Damjanovo vreme. Bio je nervozan ne samo zbog uobičajenih razloga koji muče sve očeve
već i zato što mu je bilo teško da gleda Fransinino unakaženo lice – koje nije bilo moguće
ne gledati, pošto je neprestano brbljala s njim. Energičnu malu džokejku koju je nekad
poznavao oterala je i zamenila, kao nekom magijom, ova ubogaljena starica od trideset
jedne godine. Prsti na obe šake su joj bili preobličeni u mesnate patrljke, a cvetni buket
joj je oko struka bio privezan kanapom. Nekada divne oči sad su delovale pospano, onako
prekrivene vrećastim kapcima; obrazi su joj bili crveni i na njima je bilo oteklih izraslina;
a nos i usta, spojeni zbog bolesti, imali su osmeh izdubljene bundeve. Ali ona se ipak
osmehivala.
„Gospodine Kalama! Pogledajte“, povikala je, okrenuvši se. „Tako je lepa!“
Rejčel je koračala stazom prema crkvi, noseći na sebi jednu od dugačkih belih haljina
koje su čuvane za posebne prilike u Biskupskom domu, u rukama buket cveća plumerije,
a na licu joj je titrao nervozni osmeh.
„O“, rekla je Fransin, kroz zamišljen uzdah, „zar ne? Zar nije prelepa?“
Henri je pogledao Fransin i rekao sebi da njegova kći nikada ovako neće izgledati –
da njeno blistavo nasmejano lice nikad neće biti ovako oštećeno, ni prsti ukradeni sa
njenih šaka – i dok je Rejčel prilazila, pokušavao da misli samo na jedan srećni događaj
koji upravo treba da se dogodi.
„Curice moja“, izgovorio je nežno, „tako lepo izgledaš.“
„Hvala ti, tata.“
Stajali su udaljeni jedno od drugog samo jednu stopu, više ih nije delilo staklo, niti
ograda, i Henri je žarko želeo da pruži ruku i zagrli je. Ali znao je pravila i znao je da je
ovo jedina prilika koju je dobio. Savio je ruku i pružio je ka njoj: „Moja devojčica je
spremna?“
Ona je klimnula glavom i provukla ruku kroz njegovu, oboje srećni što se dodiruju,
kako-tako.
Fransin je krenula niz prolaz do mesta gde je Kendži, u tamnom odelu koje je nosio
onog prvog i poslednjeg dana u „Hoisted i kompaniju“, čekao. Kada je kuma stala na svoje
mesto, ponosni Henri Kalama je odveo Rejčel do oltara. Koračajući kao u snu, Rejčel je
videla zadovoljno, nasmejano lice sestre Ketrin, a pored nje i ostarelog Ambroza
Hačisona. Videla je Kendžija kako stoji onako zgodan kod oltara i, mada je želela da mu
se preda, podjednako je želela da ostane sa tatom ovako, zauvek; ali to nije bilo moguće,

186
čak ni u svetu bez lepre. Kada je pastor Kai na kraju proglasio par mužem i ženom, Rejčel
je prvo poljubila Kendžija, a onda se spontano okrenula ka ocu i dugo ga i nežno, grlila.
Niko ih nije prijavio.
Posle ceremonije, svatovi su se osvežili u delu za posetioce, gde su Henri i sestra
Ketrin bili s jedne strane drvene ograde, a Rejčel, Fransin, Ambroz i ostali pacijenti sa
druge. Svadbena torta, koju je napravio kuvar franjevac, već je bila podeljena na obe
strane; punč i kafa bili su pripremljeni na sličan način. Smeh i razgovor čuli su se do
duboko u noć. Mada jedno s drugim nisu mnogo pričali, i Rejčel i Henrija je sve ovo
podsetilo na nekadašnja porodična okupljanja Kalaminih, koja su sada postojala samo u
dalekom domenu prošlosti.
Henri je ostao u Kalaupapi do kraja nedelje, a kada je Klodin uplovila sledećeg utorka,
bilo mu je teže nego ikad da se na nju ukrca. Plašio je da mu zdravlje više nikada neće
dozvoliti da ponovi ovo putovanje i da je ovo poslednja prilika koju ima da vidi ćerku i,
kao i obično, čekao je na pristaništu sve dok prema brodu nije krenula i poslednja tura s
putnicima. Rejčel i Kendži su došli da ga isprate; a pogled na njih dvoje zajedno, s rukom
u ruci, lica ozarenih i srećnih, onako kako se Henri sećao prvih godina svog braka,
olakšavao mu je trenutak rastanka.
„Vodi računa o mojoj maloj devojčici“, rekao je zetu. „Neću se brinuti.“ Dirnut ovim
rečima, Kendži je klimnuo glavom.
„Volim te, tata“, izgovorila je Rejčel sa suzama u očima. „Piši mi. Svaki dan ako želiš.“
„Da, hoću. Da.“ Ne mareći za to da li ga neko vidi, koraknuo je i zagrlio je; Rejčel je
pritisnula svoje lice na njegove grudi, kao što je činila kad je bila mala, udišući poznati
miris tatinog džempera. „Devojčice moja“, rekao je Henri blago. „Moja devojčice.“
Poljubio ju je u obraz, rekao joj da je voli više od bilo koga na svetu, a onda ju je pustio i
sišao stepenicama na čamac. Dok su veslači okretali čamac prema Klodin, Henri je mahao
Rejčel, kao i uvek, i nije prestao da joj maše sve dok se parobrod nije okrenuo i otisnuo.
Bio je u pravu: bila je to njegova poslednja poseta Kalaupapi.

Kendži se uselio zajedno sa Rejčel u kuću koju je ona nasledila od Lejlani i život im je
krenuo ustaljenim tokom. Kendži je bio odličan kuvar i pristojan ribar. Posle podne bi
isplovio malenim čamcem i mrežom lovio tune ili mahi-mahi-je; ponekad su ribu jeli
sirovu, mariniranu u pasti od semenki kukui-ja na havajski način. A kada je kupio kuvalo
za pirinač u prodavnici, Kendži je mogao da brzo spremi velike gomile ozaku-a – pirinča
kuvanog sa svežim račićima ili osušenim sardinama.
Rejčel je uživala u bračnom životu, ali Kendži – mada strastven u krevetu i inače
prijatan za zajednički život – imao je naviku da sanjari i često je delovao kao da je
nemiran. Konačno jedne večeri, dok su sedeli na tremu i gledali sumrak, Kendži je
odjednom izgovorio: „Moram nešto da uradim.“
„Šta?“, pitala je Rejčel.

187
 „Ne, hoću reći – moram nešto da uradim, još sam mlad, zdrav – ne mogu samo da
sedim ovde na lānai-ju do kraja života.“
„U redu“, rekla je Rejčel i sačekala da joj kaže šta ima.
„Juče“, nastavio je Kendži, „počeo sam da pričam sa upravnikom prodavnice u
Kalaupapi. Spomenuo sam svoju diplomu i kakvo je to gubljenje vremena bilo, a na moje
iznenađenje, on je rekao: ’Pa, zaboga, dođi da radiš za mene. Možeš da nam vodiš knjige
– da naučiš kako se poručuje roba.’ Rekao je da ne može mnogo da me plaća – verovala
ili ne, Odbor za zdravlje plaća mu manje od sedamdeset dolara mesečno – ali je
kazao: ’Mogu da počnem sa dvadeset dolara mesečno.’
„Znam da to ne zvuči kao mnogo, ali bar ću svoje veštine upotrebiti u dobre svrhe. I
možda ću moći da pošaljem nešto novca porodici. Da pokušam da im nadomestim
troškove mog obrazovanja. Šta misliš o tome?“
Pokušao je da zvuči nehajno, ali Rejčel je shvatila koliko bi mu to značilo.
„Mislim da je to odlična ideja“, rekla je.
Videvši kako se Kendžijev duh uzdiže zbog nečega na šta može da se usredsredi,
Rejčel je takođe počela da čezne za nečim drugim osim za surfovanjem i čitanjem, kako
je inače ispunjavala svoje vreme... nečim što bi takođe moglo da donese koji dolar za
Kendžijevu porodicu. Ali šta? Isprva nije imala pojma. A onda je jednog jutra, dok je
jahala metar i po visok talas prema obali, Rejčel pogledala poznatu gomilu zelenih i
belih zgrada u daljini i odgovor joj je tog trenutka bio jasan.
Sutradan je Rejčel otišla da radi u Biskupskom domu kao pomoćna čistačica – čistila
je spavaonice, prala čaršave i ćebad, ribala podove i brisala prozore. Sve one poslove koje
je kao stanar ovde obavljala pre mnogo godina, utešne u svojoj prepoznatljivosti. Uživala
je da bude i starija sestra, na neki način, novim generacijama biskupskih devojaka,
pomagala je novopridošlim devojčicama koje su bile uplašene, usamljene i ljute kao što je
to bila i Rejčel. Pridošlicama poput desetogodišnje Mirti, koja nije htela da ustane iz
kreveta prvog dana boravka. Rejčel je sela pored nje i Mirti joj je priznala: „U Kalihiju su
rekli da svi koji odu u Kalaupapu umru.“ Rejčel joj je stisnula šaku i rekla: „Ja sam već
skoro dvadeset godina ovde. Da li ti zgledam mrtvo?“
Ukrstila je oči i pala na krevet. Mirti se zakikotala, a onda nasmejala i uskoro je bila
u dvorištu i šutirala loptu sa ostalim devojčicama.
Ali ovih dana je bilo sve manje biskupskih devojaka, čak se i populacija Kalaupape
smanjila na približno osamsto duša. Koliko god da je karantin bio loše planiran i strogo
sprovođen svih ovih godina, broj žrtava lepre na ostrvima je bespogovorno bio u
opadanju. Vlada je ovo shvatila kao potvrdu da je politika segregacije uspešna.
Sestra Ketrin je bila presrećna sto je Rejčel tu i ponekad bi zajedno sedele na
travnjaku, jele odvojene obroke i gledale u more. U jednoj takvoj prilici, Ketrin je
pogledala prijateljicu i rekla: „Rejčel?“
„M-hm?“

188
 „Kako je to?“, pitala je donekle stidljivo. „Biti udata?“
„Da se smrzneš“, odgovorila je Rejčel bez razmišljanja. „Usred noći spavaš i
odjednom, bum, ledene noge ti se zalepe za tvoje da se ugreju.“ Rekla je brrrr! i protrljala
nadlaktice.
Ketrin se smejala. „Ne, ozbiljna sam, kako je?“
Rejčel se iznenadila iskrenom radoznalošću na sestrinom licu.
„Pa... lepo je“, kazala je. „Lepo je, čak i kad sam kod kuće sama, spremam Kendžijeve
stvari po kući... osećam njegovo prisustvo čak i kad nije tu.“
Ketrin je klimnula onako za sebe. „Volela bih kada bih češće osećala božje prisustvo“,
izgovorila je tiho.
Rejčelin odgovor je prekinulo nešto što je zazvučalo kao automobilski motor – ali
pošto je bilo svega nekoliko ispravnih automobila u naselju, kad su se hitro okrenule, nisu
videle ni jedan jedini u blizini.
Kašljanje motora se čulo sve glasnije i Rejčel je odjednom shvatila da zvuk dopire
negde iznad njih. Pogledala je gore.
Sa zelenih visina pali-ja, sletao je avion – prvi koji su i jedna i druga videle. Imao je
dvostruka i kruta drvena krila, nakrivljena dok se avion odvajao od litica, sa spletom žica
razapetih između duplih krila poput paukove mreže. Rejčel i Ketrin su ustale i blenule
dok je avion ponirao ka njima. Videle su kako mu se propeler, u poluprozirnom krugu,
okreće oko nosa; čule su stakato njegovih motora; a kada je dospeo na svega tridesetak
metara iznad njihovih glava, videle su i pilota, sa kapom i naočarima, kako im veselo
maše.
Potpuno očarane, uzvratile su mu pozdrav.
Avion se ponovo okrenuo, klizeći poput jastreba iznad Kalaupape. Žitelji su stajali
kao ukopani i zurili u čudu i oduševljenju u avion, koji je mahao krilima gore-dole, kao
da kaže „zdravo“.
„Mislim da ih zovu ’vazdušne akrobate‘“, rekla je Ketrin. „Je li moguće da je to onaj
tip što je nedavno bio u Honoluluu? Tom Gan?“
U uzbudljivoj predstavi, pilot, ko god bio, dodao je gas i uperio avion u visinu i
okrenuo ga, a letelica je nakratko stajala naopako dok je nije ponovo ispravio. Ljudi na
ulici su navijali. Rejčel je tapšala.
„Bravo!“, vikala je. „Bravo!“
Avion u punoj brzini već je prošao Kalaupapu i zujao je iznad doline Pelekunu.
Uskoro je preleteo pali i nestao s vidika. Pilot je sigurno znao da ne može da sleti u naselje
i možda je samo želeo da vidi ozloglašenu leproznu koloniju izbliza.
Rejčel je pomislila na to koliko je avion brzo preleteo poluostrvo i divila se koliko
čovek ovih dana može brzo da putuje, koliko su sada blizu i najdalje zemlje. Rado bi dala
godinu dana života za jednu vožnju u toj neverovatnoj letećoj mašini.

189
 Ali sestra Ketrin je u njoj videla nešto drugo. „Kako neko može da sumnja u prisustvo
boga“, rekla je čudeći se, „pred prizorom ljudi kojima je darovao krila?“

Godina 1915. naselju je donela izgradnju prvog doma kulture, sa plesnim podijumom i
salom za amaterske predstave i filmove. To je ubrzo postalo težište društvenog života
Kalaupape, čak i za kōkua-e (reč je sada isključivo korišćena za medicinsko i
administrativno osoblje). Nije da su pacijenti i kōkua-i smeli da se mešaju u domu: za obe
grupe su postojali posebni ulazi, a plesni podijum za kōkua-e bio je ograđen saksijama.
Tu su Rejčel i Kendži naučili najnovije plesove, fokstrot i tango. U bioskopu su se smejali
novom liku Male Skitnice, uzdisali gledajući „Golema“, i divili se glumici koja je jednom
bila poznata kao Devojka zlaćane kose – a sada kao „najljupkija Amerikanka“, Meri
Pikford – u Pepeljuzi.
Dok se vraćala kući iz bioskopa, gde je gledala Skitnicu, Fransin je nehotice stala – jer
nije imala osećaja u stopalu – na rđavi ekser, koji joj je probio cipelu. Dok je shvatila da
je povređena, stopalo joj je zahvatila gadna gangrena. Doktor Gudhju je bio prinuđen da
joj amputira nogu, ali infekcija je već zahvatila čitavo telo i Fransin je vrlo brzo dospela u
komu. Rejčel i Kendži su se pridružili Fransininom mužu, Luisu, u bolnici, ali u rano jutro
30. juna 1915, Fransin je umrla u snu. Luis je bio skrhan, a i Rejčel se osećala skoro
potpuno isto.
Fransin je bila poslednja od devojaka iz Biskupskog doma s kojima je odrasla, i Rejčel
je odjednom osetila neopisivu tugu. Emili, Fransin, Lejlani, Džozefina, Hejzel, Hina,
Luiza, Sesilija, Berta, Meri, Noelani, Vajolet— Sve su otišle osim Rejčel, koja je ostala
sasvim sama. Kalaupapa kao da je grmela od odsustva njihovih glasova, a njihovo
odsustvo je postalo stalno prisustvo. Prvi put za sve ove godine na Molokaju Rejčel je pala
u depresiju. Držala se podalje od Biskupskog doma i hodnika sećanja što su u njoj izazivali
samo bol, a sestri Ketrin je javila da je bolesna; od bolesti koja je uskoro postala stvarna.
Počela je da oseća umor, bolove, mučninu i počela je da povraća. Kendži, bojeći se upale
pluća, odmah ju je odveo u ambulantu, gde je nervozno čekao u čekaonici dok je Rejčel,
u bolničkoj spavaćici, pregledao doktor Gudhju.
Izmerio joj je temperaturu – bila je neznatno povišena – i slušao dok mu je Rejčel
ređala simptome, uključujući i „mali bol sa strane“ – prešla je rukom gore-dole po desnoj
strani stomaka – „kao nategnut mišić“.
„Jesi li imala neku nezgodu na surfovanju?“
Odmahnula je glavom. „Nisam u poslednje vreme surfovala.“
„Zato što si bila depresivna?“
Rejčel je klimnula. „Otkako nema Fransin.“ Suze su joj navrle na oči. „Zašto su sve
one mrtve“, izgovorila je blago, „a ja nisam?“
Gudhju je seo pored nje. „Bolest uzima različite oblike kod različitih ljudi, Rejčel. Što
je osoba otpornija, blaži su simptomi i bolest sporije napreduje. Pogledaj starog Ambroza,

190
on je ima već pedeset godina i njega još nećemo da otpišemo. I ti bi vrlo lako mogla da
živiš podjednako dugo.“
„A šta ako to ne želim?“
Gudhju je ignorisao ovo što je rekla i kazao: „Hajde da te pregledamo. Rekao joj je da
skine spavaćicu; pregled je bio brz ali temeljan. Kada je završio, kazao joj je da se obuče,
a onda je pitao: „Da li si ovog meseca imala redovan menstrualni ciklus?“
Odjednom je shvatila da nije.
„Mokriš li češće nego inače ovih dana?“
„Da.“
„To je zbog uvećanja materice koja ti pritiska bešiku. Isto tako, tvoje vaginalno tkivo
ima plavičastu nijansu, pošto dobija više tečnosti... Da li ti je neprijatno što ovo govorim?“
Rejčel je osećala kao da je utrnula, da je utrnula više nego bilo koji umrtvljen deo
njenog tela. „Jeste li sigurni?“
„U ovom stadijumu ne postoje laboratorijski testovi koje bismo mogli da obavimo,
ali poznajem znake veoma dobro – moja žena je baš rodila dečaka. Rekao bih da si devet
nedelja trudna.“
Bez ijedne reči ili misli o prisutnom doktoru, Rejčel je skinula bolničku spavaćicu i
smakla svoju haljinu sa čiviluka na koji ju je okačila.
„Nije to više kao što je bilo, Rejčel“, nežno je rekao Gudhju. „Ostaju na Kalaupapi
godinu dana, da vidimo pokazuju li bilo kakve znake bolesti. Uz odgovarajuće dozvole
možete da ga posećujete...“
Rejčel je ukoračila u haljinu, obula sandale i rekla: „Hvala vam“, i izašla u čekaonicu.
Kendži je podigao glavu i odmah znao da nešto nije u redu. „Rejčel? Šta nije u redu?“
Blago je izgovorila: „Trudna sam“, i plačući istrčala iz bolnice.
Kod kuće ju je Kendži držao u naručju i tešio je. Rođenje deteta je srećan događaj bilo
gde osim na Kalaupapi i za sve roditelje sem onih koji su pogođeni leprom. Bebe se
zapravo nikada ne rađaju sa ovom bolešću, već je dobijaju posle produženog, intimnog
kontakta sa zaraženom osobom. Poslednjih trideset godina politika u Kalaupapi je bila da
se novorođenčad smesta oduzima od roditelja, osim ako dete nije odmah pogođeno
leprom.
Sad je Rejčel morala da se zapita gde je radost nošenja deteta koje nikad neće videti
kako odrasta. Bebe što se neće sećati smeha svoje majke, kao što se Rejčel sećala maminog.
Koja je svrha donošenja života na ovaj svet, ako taj život ne može da bude deo njenog?
Rejčel je obgrlila Kendžija i pitala: „Želiš li ga?“
„Mislim da nemam nikakvog drugog izbora.“
Rejčel je oklevala, a onda tiho rekla: „Uvek ima načina.“ Pošto je ćutao, objasnila mu
je: „U stara vremena žene su jele lišće noni-ja triput dnevno. Ili primale infuzije ʼawa...“

191
 Kendži ju je samo gledao. Rejčel je slegnula ramenima. „Haleola je mislila da treba da
znam.“
„Da li je... to ono što želiš da uradiš?“
„Ne znam“, odvratila je. „Ne znam.“
Još čvršće ju je zagrlio.
„Onda sačekaj dok ne saznaš“, rekao joj je. „Jednom umalo nisam uradio nešto
ishitreno. Drago mi je što nisam; to bi bila užasna greška.“
U sedmicama koje su usledile, Rejčel se pitala svakog trena u budnom stanju da li je
fer doneti na svet dete koje će istog trena postati siroče. Želela je da oseti bilo kakav i
najmanji tračak sreće ili uzbuđenja što je trudna, i čeznula je da o tome porazgovara sa
drugom ženom, ali sve njene najbliže prijateljice su umrle, a sestra Ketrin naravno nije
dolazila u obzir. Konačno jedne noći, u očaju, sklopila je oči i zatražila pomoć od svojih
’aumākua-a, Pona ili Haleole, ili već nekog porodičnog boga koji pluta u blizini; ali, pošto
se ni sove ni ajkule nisu pojavile da je savetuju, potražila je pribežište u snu.
Otvorila je oči u snu i na sopstveno iznenađenje otkrila da više nije Rejčel Kalama
Utagava. Nije više zapravo bila ni čovek. Telo joj nije bilo načinjeno od krvi i kostiju, već
od zemlje i kamena: bila je kolos, uzdizala se hiljade metara iznad tla. Temelj joj je bila
kičma, plodna zemlja meso, a lice joj je bilo u resama od zelenila: živi pali koji oseća svaki
potočić što mu se sliva niz obraze, oseća klepet ptičjih krila u udovima od drveća
i grebuckanje miševa i guštera u niskom rastinju. Osećala je snagu svojih stena i krhkost
najtananije vlati svoje trave. Odmah je znala ko je: Haumeja, Peleina majka, o kojoj joj je
Haleola pričala, „Haumeja je hiljadostruki oblik života“, od koje potiču svi ljudi na
Havajima.
Čim je sve ovo shvatila, zahvatila ju je drugačija promena: jedan deo joj se odlomio s
glave, zemlja i stenje su se preobrazili u vodu i so, i dete mora se rodilo iz njenog mozga
– Peleina sestra, Namakaokahai. Na trenutak, Rejčel je bila istovremeno i Haumeja i njen
potomak, kao što su žena i njeno dete u nekom trenutku jedno; a onda je samo ostala
dete, kao vodena struja koja se sliva u suvo korito okeana i ispunjava ga sobom. Bila je
Namakaokahai, boginja mora, ljuta od trenutka kada se rodila, koja rešeta površinu svojih
voda gnevnim talasima. Osetila se moćnom, kapricioznom, divljom. Osetila je kako joj
telo dodiruje sve kontinente na zemlji odjednom, osetila je gravitaciju meseca na svojim
plimama, osetila mreškanje talasa po ogromnim površinama...
Probudila se.
I sasvim budna, osetila ponovo mreškanje talasa, ali ovog puta u sebi. U gluvoj tami,
Rejčel je dodirnula stomak. Osetila je kao da je nekakav kamen ispušten duboko u nju i
da sad talasi tog potresa zrače ka spolja, kroz krv, kosti i organe, do površine kože.
Ja sam ja i nisam ja, shvatila je. Ovo nije san.
Tek nekoliko dana kasnije osetila je kako se beba rita prvi put – bio je to neopisiv
osećaj, i to sasvim nezavisan od nje. Bio je to prvi voljni pokret, prva potvrda nezavisnog

192
postojanja ovog novog života što raste u njoj. Kao da je bašta, a njeno tkivo ilovača iz koje
izbijaju novi izdanci: samo sredina, kultura u kojoj nešto novo može da procveta.
Prepričala je Kendžiju san i rekla mu da veruje da joj ga je Haleola poslala. Rekla mu
je da je bila Haumeja, ali da je, što je važnije, bila i Namakaokahai, toliko različita od
Haumeje koliko je to moguće zamisliti. Toliko različita, možda, koliko će ovo dete u njoj
biti različito od same Rejčel.
Depresija je nestala pred naletom karakteristične odlučnosti. „Možda nikad neću
napustiti Kalaupapu“, rekla je Kendžiju, „ali deo mene će, tako mi boga, otići odavde.“
Njen suprug se složio. Nekada je imao žarku želju da ostavi trag na ovom svetu. „To
je“, priznao je, „jedini način da to učinim.“

„Jeste li smislili neka imena?“ Ketrin i Rejčel su sedele na plaži Papaloa i gledale kako jaki
jesenji vetrovi raščešljavaju more.
„Ako bude dečak“, rekla je Rejčel. „Henri, Vilijam, Džejms i Čarls junior. Ako bude
devojčica, Meri, Emili, Ana, Dženi i“, uz nagoveštaj osmeha izgovorila je: „Rut.“
Sestra je bila iznenađena i ganuta. „Stvarno?“
„Pa, zajedno ćemo odlučiti...“
„O, naravno. Shvatam.“
Rejčel je vratila pogled na visoke talase u daljini. „Ti talasi“, rekla je čežnjivo, „sigurno
su visoki bar metar i po.“
Ketrin se nasmejala. „Prestani da mučiš sebe. U tom stanju bi bila samo dobra bova,
ali to je sve.“
Rejčel je uzdahnula i potapšala se po stomaku, čija je veličina bila poput ogromne
školjke. „Tata mi je jednom poslao krpenu lutku iz Australije – kengura sa malim
kengurom u torbi. Tako se sad osećam.“
Ketrin je oklevala. „Rejčel? Da li bi ti smetalo ako bih...“
Rejčel je klimnula odrično i Ketrin je nežno stavila šaku na njen stomak. Nije bila
sigurna šta će osetiti, ali odjednom je osetila slabo pulsiranje pod prstima i uzviknula:
„Osećam kako mu kuca srce!“
Život – u Kalaupapi! Bilo je to dovoljno da Ketrin zaboravi, samo na trenutak, sve
živote koji su ovde izgubljeni. Trenutak koji će zauvek pamtiti.
Rejčel je vodenjak pukao kasno jednog januarskog jutra, ali nije pozvala doktora
Gudhjua. Kontrakcije su počele sredinom poslepodneva i, umesto da pođe u ambulantu,
kao što je obećala Gudhjuu, Kendži je otišao po babicu s kojom su se potajno dogovorili
da je pozovu u slučaju da Rejčel počnu trudovi kad zađe sunce. Rođenjem deteta kod
kuće, noću, imaće vremena do neumitne predaje vlastima ujutro, što će im omogućiti
dragocenih nekoliko sati nasamo sa bebom. I ostali pacijenti su tako postupili i nijedno
dete nikada, koliko je Rejčel znala, nikada nije dobilo lepru posle samo nekoliko sati
kontakta sa roditeljima.

193
 Babica se zvala Dolores i tvrdila je da je na svet donela stotine beba pre nego što je
prognana na Molokaj. Ali morali su da budu obazrivi. Rejčel nije smela preglasno da viče,
pa je pokušala da proguta bol od kontrakcija gutajući vazduh, i da ga nekako pretvori,
nekakvom alhemijom uma, u radost.
Alhemija je, kako je uskoro otkrila, bila samo mit.
Do dva ujutro razmak između kontrakcija spao je na tri minuta, a trajale su po minut
i po, a Rejčel je grizla peškir da ne bi vrištala. Ovo je bilo daleko gore od injekcija ulja
čaulmogre; rađanje deteta iz mozga, poput Haumeje, delovalo je daleko poželjnije.
Dolores je pripremila čaj od kore hibiskusa da joj umanji bol i Rejčel ga je popila uprkos
groznom ukusu.
Međutim, Rejčel je s radošću shvatila da je bol sasvim uminuo kad se potpuno
otvorila i konačno je mogla da uživa u neopisivom osećaju koji je imala dok je gledala
bebinu glavu među svojim nogama. Dolores je pritisnula Rejčelin stomak i rekla joj da
gura. Sa svakim napinjanjem pojavljivalo se još malo bebine ružičaste glave, kao sunce
koje se pojavljuje posle pomračenja; a onda je odjednom beba izletela iz nje pravo
u Doloresine ruke.
„Ej, wahine je!“, objavila je Dolores. Brzo je presekla pupčanu vrpcu nožem, vezala je
koncem i predala tek rođenu bebu majci.
Rejčel ju je držala kao što je držala svoju prvu lutku koju je dobila od roditelja: nežno
i čudeći se kako nešto tako lepo može biti njeno. Kendži je netremice gledao u svetloplave
oči svoje ćerke, čije su konture lica imale prilično veliku sličnost s njegovim. Nežno je
tapšao ćerkino lice mekim peškirom, skidajući malo plodove vode, osmehujući se.
„Znaš, meni izgleda kao Rut“, rekao je, znajući da je to Rejčel omiljeno od svih
ženskih imena.
Dolores je okupala malu Rut toplom vodom dok je Rejčel izbacivala placentu; kada
je bila zadovoljna da je sve u redu, babica je primila isplatu i iskrala se u mračno jutro.
Kendži je milovao kažiprstom ćerku po mekom i gipkom obrazu. Mirisala je sveže,
poput zemlje posle kiše. Tepao joj je moja slatka akachan, moja bebica. Još neko vreme,
on i Rejčel će moći da je drže, osećaju njenu mekoću i puštaju je da sluša kucanje njihovih
srca. Mogli su da je ljube i miluju, i hvataju njene sićušne šake u svoje. Mogli su da vide
kako ih Rut gleda i da znaju da su oni prvo što je videla u životu; i da se nadaju da će jedan
deo nje to možda zapamtiti. A kada se – što će doći previše brzo – sunčeva svetlost probije
kroz proreze na kapcima, držaće svoju Rut u naručju poslednji put, poljubiće je i reći da
su je voleli, zamotaće je u ćebad i izneti je i odneti u ambulantu, gde će je predati; dati joj
slobodu.

Roditelji koji su predavali svoju decu mogli su da ih daju na usvajanje, ili da budu hānai
– data rođacima da ih odgajaju – ili da ih daju na usvajanje preko Doma Kapiolani u
Honoluluu. Kendžijeva porodica odbila je da je primi – sramota je bila prevelika. Rejčel

194
je pitala tatu da li bi je neko od njene braće i sestara možda hāna-i, tata joj je pisao i
ponudio se da sam odgaji Rut, ali nikad nije spomenuo da li su mu Ben, Kimo i Sara
ikada odgovorili. Rejčel je bila ganuta očevom ponudom, ali je znala da bi bilo previše
kada bi to tražila od bolesnog čoveka sa skoro šezdeset godina; a ne bi bilo fer ni prema
Rut. S oklevanjem, ona i Kendži odlučili su da je usvajanje u najboljem interesu njihove
ćerke – iako je to značilo da je sasvim sigurno nikada više neće videti nakon odlaska sa
Kalaupape.
Čim je predata vlastima u naselju, Rut Doroti Utagava prebačena je u porodilište u
Kalaupapi. U toj maloj zgodnoj zgradi u blizini pali-ja, dodeljena joj je kolevka –
porodilište je moglo da primi dvadeset četvoro dece u isto vreme – i o njima su se starali
glavna sestra porodilišta, Lilijan Kijamalu, i jedan japanski par koji je tamo radio
amaterski. Šačica krava pasla je u obližnjem koralu i obezbeđivala mleko za nedonoščad,
koja ga nikad neće piti iz majčinih grudi.
Rejčel i Kendži prijavili su se kod upravnika za dozvolu da posećuju ćerku, što im je
bilo dozvoljeno dvaput sedmično. Svake srede i nedelje otišli bi u sobu za posete, gde bi
Rut stavili u kolevku s jedne strane staklenog prozora. Mogli bi da je vide, da joj pričaju i
pevaju – da rade sve osim da je dodiruju. S vremenom su primetili kako joj oči menjaju
boju od svetloplave do smeđe i kako joj koža tamni. Bili su presrećni kada bi se smešila ili
kad bi ispuštala grlene zvuke kao da se smeje; a kada bi se grčila i plakala, Rejčel bi poželela
daje ljuljuška i drži u naručju. Umesto nje, gospođica Kijamalu bi dolazila da je neguje i
teši, a Rejčel, sa suzama u očima, morala bi da izađe iz prostorije.
Godinu dana je bolno dugo vreme ako smete samo da posmatrate, a nikad ne uzmete
dete; da je vidite kako se smeje, a ne osetite njen dah na licu; da gledate njene sićušne šake
kako hvataju vazduh. Ali Rejčel nikad nije poželela da dodirne svoju bebu da ne bi
rizikovala da se na njenoj čistoj koži pojave ružičasti belezi, što bi sigurno bila posledica
jednogodišnjeg kontakta sa majkom.
Bilo je sigurno još desetak drugih beba o kojima su se brinuli u porodilištu i Rejčel i
Kendži su upoznali neke od roditelja koji su zajedno s njima ulazili u sobu za posete.
Jedan par, gospodin i gospođa Pjua, često je dolazio da obiđe svog šestomesečnog sina,
bucmastog dečaka po imenu Čester. Parovi su razmenili komplimente o keiki-jima i
zajednički se žalili na frustraciju i patnju. A onda je, u periodu od nekoliko nedelja,
Čester počeo da gubi svoje bebeće salo i to, po Rejčelinom mišljenju, rapidnom brzinom.
U isto vreme kao da je počeo više da plače i toliko je počeo da kija i kašlje da su ga prebacili
u drugo, izolovano odeljenje porodilišta. Nedugo potom, Rejčel i Kendži su saznali da je
Čester imao veliki kašalj i da su i ostale bebe u opasnosti da ga dobiju. A onda su jednog
sumornog dana Rejčel i Kendži došli u porodilište, gde je gospođa Pjua histerično urlala
na osoblje, dok je njen suprug plakao, pokušavajući da je smiri. „Ubili ste ga!“, vrištala je,
delimično od gneva, a delimično od bola. „Bio je bolestan, niste nam dozvolili da se
staramo o njemu, a onda ste ga pustili da umre!“ Nasrnula je na glavnu sestru, koja je
delovala utučeno, ali gospodin Pjua ju je zadržao. I kako je tugom shrvana žena pala mužu

195
u naručje, Rejčel je teskobno pogledala svoju ćerku sa druge strane stakla i pomolila se da
doživi svoju slobodu.

Jedanaest meseci i tri nedelje od onog dana kada su predali svoju ćerku, Rejčel i Kendži
su stajali na pristaništu u Kalaupapi i gledali kako gospođica Kijamalu predaje mali
zavežljaj sestri Ketrin, koja je s njim krenula za Honolulu, u Dom Kapiolani. Ketrin je
pažljivo primila malu Rut i privila je čvrsto uz sebe, štiteći je od oštrog vetra koji je duvao
tog dana. Rejčel je zaista tešilo to što je Ketrin prisutna; ne bi volela da bilo ko drugi
to obavi, niti bi ikome drugome mogla više da veruje.
Ketrin je pogledala svoju minijaturnu imenjakinju – u smeđe oči koje su je gledale i
nevini osmeh na njenom licu – i osetila nešto što nikada nije osetila, navalu radosti i
ponosa koji nije verovala da će ikada osetiti. Pružila je Ruti mali prst da se njime igra, a
onda podigla glavu da vidi poslednji čamac sa Klodin koji se približavao pristaništu. Patila
je zbog ljubavi i razočaranja na Rejčelinom i Kendžijevom licu i, pre nego što je čamac
stigao, potrčala je prema njima dok je još imala vremena.
Dok je Rejčel gledala u oči svoje ćerke, opirala se strašnom porivu da je otme – da
pobegne s njom na neko daleko mesto gde joj je niko nikada ne bi uzeo. Ali znala je da se
to mesto, jedino mesto na koje bi je Rejčel odnela, zvalo smrt i nikada ne bi dozvolila da
njena ćerka ode tamo pre vremena.
„Zbogom, akachan“, rekao je nežno Kendži dok su ga poslednji put gledale Rutine
oči. „Tata te voli. Uvek će te voleti i zauvek će biti tvoj tata.“
Rejčel je gledala ćerku i mislila: Idi. Idi i budi slobodna. Idi na sva ona mesta na koja
sam ja sanjala da idem, ali nikad nisam uspela; ili ostani kod kuće, nije važno, samo dok
imaš izbora. Idi!
Tada je čamac stigao i Ketrin je obećala Rejčel da će čuvati njihovu Ruti. Na stepeništu
je mornar nakratko primio detence u ruke dok je Ketrin silazila niz stepenike na čamac.
Onda je ponovo preuzela svoj dragoceni tovar dok se čamac odvajao od doka.
I dok se kretao prema parobrodu u daljini, Rejčel je znala kako se njena majka osećala
nekih dvadeset godina ranije; znala je da će se gubitak i čežnja zauvek nastaniti u njenom
srcu; i znala je da je ovo najgora, najnepodnošljivija kapu od svih.

196
Ohana

197
 vih dana budila se rano, ustajala je pre zore da izvede pse – Hokua i Secu, brata i
sestru mešanaca terijera – na jutarnje obaveze. Kad je Rejčel mučio neuritis,
prošetala bi pse samo oko bloka, zastajući pored svakog žbunića da Hoku piški (njegova
sestra, dostojanstvenija, samo je njuškala). Kada se Rejčel osećala bolje, kao što je to
bilo danas, odvodila ih je na plažu, gde su se psi vijali s talasima dok se razdanjivalo nad
Papaloom.
Izula je sandale i sela na pesak, držeći oko na psima i jedno na surferu koji je veslao
prema mestu gde su se lomili talasi. Daska mu je bila duža od većine, dobrih četiri i po
metra, a i uža; ali pravo iznenađenje se dogodilo kada je stao na nju. Plutala je više na vodi
od dasaka od sekvoje koje je Rejčel jahala, i bila je brža, klizila je po talasima kao da je
ispaljena iz pištolja. Njom se bolje i upravljalo – surfer bi se nagnuo udesno i daska
je odmah reagovala, klizeći gore-dole po površini talasa – a kada je mladić izašao iz vode,
Rejčel je odlučila da je bolje pogleda.
„Lepa daska“, rekla mu je, dok su ih Hoku i Secu obilazili, bacajući obazrive poglede
prema strancu.
„Hvala.“ Nije imao više od osamnaest godina, sklonio je mokru kosu sa očiju i
pogledao je upitno. „Surfuješ?“
„Ne više“, rekla je Rejčel zamišljeno. „Smem li da je pogledam?“
Pružio joj je dasku, trgnuvši se malo kad je video njenu desnu šaku, zgrčenu u nešto
što je ličilo na upitnik. Još je bio mlad i neoštećen, ali Rejčel mu nije na tome zavidela;
zavidela mu je zbog daske!
Nije pokušala da je podigne već samo da je okrene, vrha zabijenog u pesak: „Tako je
laka!“
„Da, pošto je šuplja.“
„Šuplja! Lažeš!“
„Moj prijatelj iz Honolulua, Tom Blejk, napravio mi ju je. Dobiće patent, napraviće
ih još mnogo.“

198
 „Ti si nov ovde?“
Klimnuo je. „Nedelju dana sam na Molokaju.“
Rejčel se iznenadila kad je ugledala malo peraje na kraju daske. „Nikad ni ovo nisam
videla.“
„Pomaže ti da skreneš. A i stabilnije je. Hoćeš da probaš?“
Rejčel ništa drugo nije želela, ali je tugaljivo odmahnula glavom. „Ne mogu“, rekla je.
Podigla je boso stopalo i pokazala mu kako su joj se prsti zgrčili i uvukli u telo. „Potpuno
uništava ravnotežu.“
Mladi čovek se žacnuo.
Rejčel mu je vratila dasku. „Mahalo.“
„Nema na čemu“, odgovorio je. Rejčel je povela Hokua i Secu sa sobom, pa se vratila
u grad, otrežnjena gađenjem u surferovim očima. Većinu vremena je bila jedva svesna
svojih oštećenja; lepra, kao i godine, toliko se nevidljivo prikradala da ju je jedva
primećivala. Njen slučaj je bio granični, ili mešani, ali je više naginjao ka neutralnom
obliku: koža joj je većim delom i dalje bila bez čireva, a bacil je napadao njene nerve
u podlakticama i listovima. Oduzela joj je prste jedne ruke i skoro sve prste na nogama,
ali to je bila mala žrtva u poređenju sa izobličenjima i kratkoćom života koje je većina
ovde doživljavala. Naučila je da kako-tako piše levom rukom, a što se surfovanja tiče, pa,
rekla je sebi da je i to mala žrtva.
Stigavši kući, ostavila je pse da se igraju napolju i ušla u kuću. Mala kazaljka na satu
rekla joj je da je pola sedam; sela je na ivicu kreveta i zaljubljeno pogledala usnulog
supruga. Kendži je takođe imao mešanu varijantu lepre, ali ona je kod njega više naginjala
ka „lepromatozi“, odnosno ispoljavala se na koži. Odavno je ostao bez obrva i imao je
mnoštvo tumora na koži, koji su se ovih dana uklanjali praškastim plavim ugljen-
dioksidom, ili „snegorn“. Mnogo ozbiljnija su bila oštećenja koja se nisu videla: pre
godinu dana, mišići kojima se kontrolišu kapci desnog oka su mu se paralizovali i shvatio
je da više ne može da zatvori to oko. Ne bude li to lečio, koštaće ga jednog oka, ali doktor
Makartur je sve zaustavio na vreme i sredio mu odlazak u Kalihi na korektivnu operaciju.
Jedino što su hirurzi u stvari mogli bilo je da kapak fiksiraju u jednom položaju – oko bi
bilo dovoljno otvoreno za kakav-takav vid, a ipak dovoljno zatvoreno da mu trunje ne
oštećuje rožnjaču.
Tako da je Kendži ležao napola otvorenog oka: jedno oko mu je škiljilo prema
tavanici, a drugo je gledalo ravno u san. Rejčel nije znala kako može da zaspi, ali Kendži
ju je uveravao da je imao dosta vremena da nauči dok oko uopšte nije htelo da mu se
zatvori.
Lagano, otvorio je drugo oko.
„Jutro“, zevnuo je, ono jedno oko mu je izgledalo kao da je trajno pospano.
„Jutro.“ Rejčel je upalila uljnu lampu, pošto u privatnim domovima u Kalaupapi još
nije bilo struje. Kendži je pogledao malu budilicu. „Trebalo bi da ustanem.“

199
 Rejčel se uvukla u krevet i privila se uz njega. „Zašto?“
Osmehnuo se. „Ne znam; zbog posla?“
„Nemoj da se brineš što ćeš zakasniti. U poverenju? Spavam sa menadžerom.“
„A“, iscerio se Kendži, „znači tako“, usnama je potražio njene usne, ona je prebacila
ruku preko njega, manjkavosti puti nisu bile od značaja u tom trenutku i tela su bila
sasvim odgovarajuća za tu priliku. A želja je bila jaka kao i uvek.
Počela je kiša kad je Kendži kasno otvorio prodavnicu u Kalaupapi, čiji je menadžer
bio ovih poslednjih nekoliko godina. I dalje je plaćen manje nego što bi bio plaćen onaj
ko nije pacijent – peni za svaki dolar koji je trebalo da dobije. Ali zarada mu je pomagala
da otplati svoje „uzaludno“ obrazovanje, kako je insistirao da ga zove, iako mu od
porodice u Honoluluu nikad nije stigla ni jedna jedina reč zahvalnosti. Kada je otišao u
Kalihi na operaciju oka i prvi put za petnaest godina se vratio na Oahu, niko nije došao u
bolnicu čak ni da ga poseti. Posle toga je prestao da šalje novac kući. „Ovo je dom“, rekao
je prosto i nikad više nije promenio mišljenje.
Najveći broj dana Rejčel je radila kao Kendžijev pomoćnik u prodavnici, ali četvrtak
je bio njen dan za Biskupski dom, trenutno samo kao honorarno zaposlenje na koje se
vratila zbog lojalnosti prema sestri Ketrin. Trčala je po kiši prema Samostanu Svete
Elizabete, koji je još proganjalo odsustvo majke Merijen, umrle u avgustu 1918 – samo
dve nedelje pre nego što je Rejčel primila vest da je Henri Kalama preminuo u Domu
za mornare u Honoluluu.
Unutra je bilo očigledno da Biskupski dom ne stari dostojanstveno. Tokom zime,
jedan nalet vetra je oštetio krov, koji je sada prokišnjavao kao rešeto: kroz novije rupe je
kapalo u plitke porcelanske činije, dok su one starije curile u kofe. Podne daske su propale
i predstavljale opasnost, a promaja je vukla oko ivica prozora. Spavaonice su bile skoro
nove kada je Rejčel bila devojčica, a sada su bile u očajnom stanju i neadekvatne, jer je
nedostatak sredstava sprečavao sve ambicioznije radove od pukog krečenja. Čitavo
naselje, ruku na srce, osećalo je teret godina, još i pre penzionisanja upravnika Makveja i
doktora Gudhjua, pre tri godine.
Dok je Rejčel ulazila, Ketrin je podigla pogled sa kreveta s kog je skidala posteljinu.
„Mislim da“, izgovorila je uz uobičajeni osećaj krivice, „imamo više vodopada ovde nego
što ih ima na pali-ju.“
Rejčel je pogledala tavanicu i rekla: „Zašto samo ne popločamo pod i pretvorimo ovo
u kupatilo?“
„Nema novca za pločice“, našalila se Ketrin.
Ali, iako je Ketrinin duh bio nepoljuljan, pedeset šest godina, koliko je Molokaj
iznudio od nje, bilo je očigledno: kose više sede nego smeđe, izbrazdanih obrva i kvrgavih
šaka, predstavljala je opipljivu iscrpljenost koja je bila posledica teškog fizičkog rada i
smrti dece.

200
 Držeći krpu za podove zdravom rukom, Rejčel je trljala već mokar pod, dok je Ketrin
sakupljala čaršave. Završile su baš kada je struja novih biskupskih devojaka pokuljala iz
škole – bučna kao što su to bile i Rejčel i njene drugarice. Trinaestogodišnja Alis bila je
glavni razredni buntovnik. Po dolasku u Biskupski dom tvrdoglavo je odbijala da obuče
purpurnu uniformu. „Fuj, gadna je“, izjavila je i nikakva prisila nije je mogla naterati da
popusti. Ketrin je smatrala da bi bolje bilo da sačeka da Alis preraste svoju odeću; nije
znala da se Rejčel već tajno dogovorila sa Alis da joj kupi novu, kad joj bude zatrebala, iz
Sirsovog kataloga. imaće trinaest – već od preksutra...
Rejčel je odbacila ovu misao i pomogla Ketrin sa posteljinom. Do kasno posle podne,
oluja je uglavnom sasvim jenjala, ali gramzivi vodopadi, koji su se slivali niz pali, još su
gutali kišu – neki puneći bare toliko bistre da je Rejčel mogla da vidi svaki kamičak na
dnu. Diveći im se sa lānai-ja, Rejčel se iznenadila kad je videla Ketrin, koja je malopre bila
tako vesela i šalila se, sada zgurenu u daljem ćošku trema kako zuri u list papira.
„Sestro? Šta nije u redu?“
Ketrin je podigla pogled. Bolna izmaglica joj je prekrivala oči. „Moja sestra... Poli je
umrla“, rekla je.
„O, Ketrin. Žao mi je što to čujem. “
Ketrin kao da je bilo neprijatno. „Hvala ti, ali... iskreno, Poli i ja nikad nismo bile
bliske. Umela je da bude sebična i tvrdoglava – kao i ja, pretpostavljam – i uvek smo se
sukobljavale i oko najmanje sitnice.“
„Nisi ti to patentirala“, primetila je Rejčel.
Ketrin je bacila pogled prema kaskadama vode koja se slivala niz pali. „Nekada smo
se igrale u vodopadima poput ovog. U Enfild parku.“ Osmehnula se na sećanje koje Rejčel
nije mogla da vidi i rekla je tiho: „Uvek sam mislila da ću se jednog dana vratiti, da
posetim nju i Džeka, ali... sad je prekasno.“
„Za tvoju sestru, možda“, rekla je Rejčel. „Ali šta je sa tvojim bratom?“
„Vidiš i sama koliko posla ima ovde. Kako bih mogla da odem?“
Rejčel je odmahnula glavom, zamišljeno. „Ketrin, zar ne misliš da zaslužuješ odmor
svakih trideset i nešto godina?“
Ali sestra nije prihvatila ovu njenu šalu. „Gubimo vreme“, rekla je sažeto. Ubacila je
pismo u džep odežde. „Hajde da se vratimo na posao, hoćemo li?“
Rejčel se okanula ove teme. Do sada je naučila da, kada Ketrin podigne nos zbog
nečega, nema više lakog povratka na staro.
Na kraju dana, krenula je prema Kendžijevoj prodavnici. Bližio se kraj radnog
vremena i, kao i obično, nekoliko kupaca je stajalo pored kase i ćaskalo. Kendži je strpljivo
slušao iza pulta dok su muškarci raspravljali o avijaciji, a posebno o prvom neprekidnom
letu sa kopna na Havaje – koji su uspešno izveli vojni piloti prošle godine, ali ih je dva
meseca kasnije zasenila smrt desetorice letača koji su se trkali u vazdušnoj trci
iz Ouklanda do Honolulua.

201
 Brbljivi stari Abelardo je bio mišljenja da komercijalni letovi između Havaja i kopna
nikad neće biti izvodljivi. „Vojska to sebi može da priušti, ali ko će da plati tol’ke novce
da sedi u maloj limenoj konzervi, kada na Matsonovim brodovima dobija čitavu kabinu
upola te cene?“
„Abe, sereš.“ Gasov tanušni glas je bio donekle u suprotnosti sa njegovom zdepastom
pojavom. „Oni veliki dirižabli leteće od San Franciska do Havaja do trideset pete-šeste.“
„Obojica serete“, rekao je Volter, dvadesetdvogodišnji muškarac sa naočarima.
„Dobio sam primerak Modem mekaniksa u kom su prikazali podvodni tunel koji će da
naprave između Njujorka i Francuske. Napraviće jedan takav i ovde, položiće ga odmah
pored telefonskog kabla.“ Ovo je dočekala bura negodovanja skoro svih prisutnih.
„Mislim da će to biti baloni“, rekla je Rejčel. „Imamo toliko toplog vazduha ovde da
im nikad neće nestati goriva.“ Ovo je izazvalo novu buru smeha, ali nije, kao što se nadala,
okončalo diskusiju; samo su nastavili da raspravljaju o tome ko je veći hvalisavac. Rejčel
bi ih odavno izbacila, ali Kendži, daleko strpljiviji i popustljiviji, dozvolio je da razgovor
sam od sebe jenja pre nego što je objavio: „Dobro, momci, to je sve za danas.“
„Kendži, zaboravio sam, moram da kupim puter.“
„Abe, pet sati si ovde i tek sad si se setio zbog čega si došao?“
„Ma zbog ovih magaraca sam zaboravio koliko je sati.“
„Ne trebamo ti mi za to!“, zadirkivao ga je Gas.
„Ma idi dođavola!“
„Da, odleteću dirižablom!“
Prijatelji su izašli neprekidno se smejući, Abelardo se zadržao samo koliko da iskoristi
deo kupona za hranu za pola kilograma putera, nakon čega je Kendži konačno mogao da
stavi znak zatvoreno na ulazna vrata. Rejčel ga je pitala: „Čitavog dana su ovde, ili samo
odaju takav utisak?“
„Samo nekoliko sati. Evelin Jamada je bila pre toga, pokazivala je fotografije svoje
nove unuke iz Hila. I Mak i Ihu, naravno, da se svađaju zbog politike.“ Otvorio je kasu i
izbrojao današnje račune, koji su se sastojali uglavnom od kupona za hranu. „Bio je otac
Piter, kupio je cigarete pretvarajući se da su za nekog drugog; bio je govorljiv, ali s onim
njegovim izlomljenim engleskim ne bih umeo da ti kažem o čemu smo pričali.“
„Kako zbog svih njih ne pupule – poludiš?“
Slegnuo je ramenima, zatvarajući kasu. „Šta mogu? U Honoluluu bi otišli u salon i
popili nekoliko piva: a ovde, kuda drugde da odu?“
„Ja bih im rekla kuda da odu.“ Rejčel je uključila električno svetlo koje je uvedeno u
prodavnicu, ali ne i u njihov dom. „Ali ti, ti si dobar čovek.“
Kendži je zaključao vrata za njima. „Ne, ja sam samo pupule.“ Obgrlio ju je oko struka
i krenuli su u kratku šetnju do svoje kolibe u Kaijulani stritu.

202
 ***

Parobrod Havaji pristao je sledećeg jutra i Kendži je rano ustao da preuzme nedeljnu
isporuku za prodavnicu. Rejčel je bila plaćeni radnik već mnogo godina, koliko je Kendži
bio menadžer, i shvatala je svoje obaveze prilično ozbiljno. Čak i pored zgrčene šake i
neuritisa insistirala da podiže sanduke konzervirane hrane i pet kila teške vreće pirinča,
brašna i cerealija na klimava stara kolica, koja je Kendži onda gurao do prodavnice.
Dok Kendži nije bio tu, Rejčel je popisivala ostatak isporuke. U blizini, jedan činovnik
iz kancelarije upravnika – knjiški tip, sredovečni birokrata po imenu Didrikson – nazirao
je istovar ostalih potrepština za naselje. Kao i uvek, Didrikson je naizgled uživao u prilici
da se razmeće okolo, drsko naređujući radnicima koji su prebacivali zalihe ili do skladišta
ili do Odeljenja za izdavanje.
Nakon što je prebrojala sve sanduke konzerviranog povrća, dinti mur goveđi gulaš i
ostalu trajnu robu, Rejčel je pogledala u Didriksonov tovarni list i nije odolela da ga malo
zadirkuje. „Zašto se zamarate brojanjem svega? Već znate šta ima. Isto kao i prošle
nedelje. Isto kao i svake nedelje.“
Didrikson kao da se malo narogušio zbog ovog pitanja. „A šta tu nije u redu?“, rekao
je. „Postoje mesta na svetu gde bi ljudi bili prokleto zahvalni da znaju da će sledeće nedelje
na stolu biti hrane, šta god da se desi.“
„Nije u redu“, rekla je Rejčel, i to ne prvi put, „to što se porcije hrane pacijentima nisu
promenile poslednjih dvadeset godina. Tri kilograma govedine i deset kilograma poi-ja
nedeljno, po osobi. Bože sačuvaj da nam pošalju malo povrća. Ja volim govedinu i poi kao
i svako drugi, ali svake nedelje? Pedeset dve nedelje godišnje, dvadeset godina?“
„Za to služe kuponi za hranu. Ako neko ne želi govedinu i poi, može da kupi pirinač
ili konzerviranu ribu, ili šta god mu volja iz vaše prodavnice.“
„Kada bismo mi to imali na zalihama. Hoću da kažem, zašto neko u Odboru za
zdravlje ne razmišlja o tome šta stanovnicima ovde treba 1928, a ne šta im je trebalo 1908?
Kladim se da vi, kōkua-ji, ne jedete ono što ste jeli pre dvadeset godina!“
Didrikson ju je nakratko gledao, kao da obrađuje neku stranu i generalno neželjenu
misao – a onda se, na njeno iznenađenje, na njegovom namrštenom licu pojavio osmeh.
„Ne. Pretpostavljam da ne.“ Nekim čudno samouverenim glasom je dodao: „Vidi.
Ako želiš malo raznovrsnosti... možda bismo mogli da uradimo nešto povodom toga.“
Prepadnuta ovom iznenadnom fleksibilnošću, Rejčel je pitala: „Kako to misliš?“
„Ako se malo bolje sprijateljimo“, predložio je Didrikson, „mogao bih da ti dam nešto
od zaliha za kōkua-se.“
Rejčel je bila toliko iznenađena da ništa nije odgovorila. Kendži se baš tada vratio iz
prodavnice, a Didrikson se hitro vratio svom popisu. „Nešto nije u redu?“, pitao je
Kendži.

203
 „Ne“, odvratila je Rejčel, i pocrvenela od srama, „ništa.“ Natovarila je još zaliha na
ručna kolica i obazrivo pazila na to da ne uspostavlja kontakt pogledom sa Didriksonom.
U prodavnici, nakon što su ona i Kendži poređali zalihe na police, Rejčel je sela da
otvori jedan paket – poslat isključivo za nju – koji je došao poslednjim parobrodom.
Unutar kartonske kutije, zatrpana gomilom novinskog papira kao njena stara matrjoška,
nalazila se mala kutija sa setom češljeva i četki za kosu koje je proizvodio „Piralin“, nova
vrsta opalescentne plastike što se presijavala kao biser.
„Veoma su lepi, zar ne?“, rekao je Kendži.
Rejčel se osmehnula. „Jesu.“
„Dobar izbor“, kazao je.
Rejčel je klimnula.
Te noći položila je češljeve i četke na papirne maramice, u kutiju za poklone.
Dodirnula je glatku bisernu površinu češljeva, prstima prešla preko krutih čekinja četke,
a onda pažljivo umotala maramice oko njih i zatvorila kutiju. Umotala je kutiju u beli
papir, vezala ružičastu mašnu i dugo stala da se divi svom ručnom radu. A onda je otvorila
donju fioku komode, spustila poklon u nju, zatvorila fioku i otišla u krevet.
Probudila se usred noći, pogledala na sat i videla da je prošla ponoć. Dok je
razmišljala o toj noći od pre trinaest godina, Rejčel je shvatila da plače. Pokušala je da
prestane, ili bar da priguši jecaje da je Kendži ne bi čuo, ali on se skoro odmah probudio,
uzeo je u naručje i preuzeo dobar deo njenog bola na sebe.
„Pitam se tako, ponekad“, rekla je posle minuta, „kako sada izgleda. Koliko je visoka?
Koliko joj je dugačka kosa? Da li je plete, ili je nosi puštenu i slobodnu? Dala bih sve za
jednu fotografiju. Samo jednu fotografiju.“
Kendži ju je držao kao i tokom mnogo drugih noći poput ove, kratko razmislio i
rekao: „Tačno je metar i po visoka, ali i dalje raste. Kosa joj je do ramena, ali ponekad je
pozadi uhvati šnalom. Obožavaće ove češljeve koje si joj kupila. Živi u maloj kući u blizini
Pančboula sa braćom i sestrama i roditeljima koji je mnogo vole. I srećna je.“
Rejčel se pribila uz njega i odlučila da mu veruje.

Nedelju dana kasnije, Kendži je ostao kod kuće zbog prehlade, dok je Rejčel brinula o
prodavnici, dajući sve od sebe da ignoriše tekuću svađu između Meka i Ihua o
postignućima Herberta Huvera i Alfa Landona. Usred ove uzavrele rasprave, otvorila su
se ulazna vrata, na koja je ušao Didrikson, koji je odmah primetio ova dva čoveka i mudro
odlučio da ih izbegne tako što je odmah ušao među police da gleda robu.
Rejčel je u sebi nekako obuzdala osećaj teskobe zbog činovnikovog prisustva i iskreno
se razočarala kada je Ihu odjednom izgubio živce, nazvao Meka fašističkom svinjom i
izleteo, iznenada okončavši ovaj razgovor.
Dok je Mek plaćao za boks česterfildsa, Rejčel je pokušala da ga zadrži. „Znači, ti si
Huverov čovek?“, rekla je, ali Mek je samo prasnuo: „Ja sam fašista, ako pitaš neke!“, i

204
odleteo s boksom, ostavivši Rejčel samu u prodavnici sa Didriksonom, koji je, kako je
primetila, nosio u ruci malu papirnu kesu.
Kokua je prišao Rejčel i osmehnuo se. „Video sam ti supruga u ambulanti“, izgovorio
je nehajno. „Valjda onda ti danas držiš stražu, a?“
„Da. Mogu li da ti pomognem?“
„U stvari, možda ja mogu da pomognem tebi.“ Gurnuo je ruku u kesu i izvukao kutiju
uvozne belgijske čokolade, konzervu mesa od krabe koja je navodno stigla čak iz Mejna i
komad nečega što se zvalo edamer. „Tražila si malo raznovrsnosti u svojoj ishrani, zar
ne?“
Rejčel nije znala šta joj se više gadi, podmukli osmeh na njegovom licu ili njegovo
mišljenje da bi mogao tako jeftino da je dobije.
„Bojim se da me nisi razumeo“, izrekla je suvo. „Govorila sam o ishrani zajednice kao
celine.“ Počela je da se okreće od njega. „Ali hvala svejedno.“
Neočekivano, Didrikson je obišao pult i stao ispred nje. Dok je to činio, iz torbe je
izvadio neku čudnu, četvrtastu flašu, na kojoj je pisalo glenlivet. „Možda si na... tečnoj
dijeti?“ Otvorio je flašu i Rejčel je osetila jak miris alkohola iz nje. „Singl-malt skoč viski.
Najbolji na svetu. Košta ko Svetog Petra kajgana da se prošvercuje u ovu našu suvu,
prosvetljenu zemlju.“
„Molim te, idi“, rekla je Rejčel ravno.
Spustio je flašu.
„Sigurno imam nešto što ti treba?“
Odjednom se bacio unapred, pribivši Rejčel uza zid i pritisnuvši se uz nju. Užasnula
se kad je osetila njegovu erekciju na svojoj karlici, a onda i njegova usta na svojim ustima
i jezik koji pokušava da joj se probije kroz usne.
Rejčel je spustila šake na njegove grudi i odgurnula ga svom snagom, koja je još bila
znatna. Činovnik je udario o pult, a Rejčel je istrčala iz prodavnice koliko su joj to
ubogaljene noge dozvoljavale.
Potrčala je Beretanijom, dok su se ljudi okretali za njom. Do upravnikove kancelarije
trebalo je preći četiri raskrsnice, i dok je stigla do tamo, srce joj je tako snažno tuklo da je
mislila da će pući. Potrčala je uz stepenice trema i bez razmišljanja krenula na najbliža
vrata – ona obeležena NE ULAZI OVDE – KAPU! Otvorila ih je i uletela u kancelarije, gde je
njeno prisustvo izazvalo momentalnu paniku kod osoblja.
„Šta to radiš, dođavola!“, jedan čovek je viknuo na nju. „To je ulaz za kōkua-!“
„Došla sam kod upravnika Kuka...“, počela je Rejčel.
Nije je pustio da završi: „Onda možeš da uđeš na ulaz za bolesne kao i svaki drugi
pacijent! Ne možeš samo...“
„Jedan čovek je pokušao da me napadne! Kōkua.“

205
 Naizgled ga je više povredilo to što je upotrebila „čist“ ulaz nego optužba koju je
iznela, ali je konačno odvedena u čekaonicu za pacijente, pre nego što su je uveli u
kancelariju upravnika R. L. Kuka. Rejčel je sela na drvenu klupu pored zida; niska ograda
okruživala je upravnikov sto poput mesinganog oreola. Rejčel mu je ispričala za
Didriksona, o njegovom predlogu na dan parobroda, o njegovom današnjem napadnom
ponašanju. Kuk je to trezveno slušao, i do trenutka kad je završila, Didrikson se vratio na
posao i Kuk ga je pozvao u kancelariju. Didrikson nije poricao da je bio u prodavnici u
Kalaupapi, ali je zapanjeno poricao da ju je napao. Priznao je da joj je doneo nešto hrane,
ali je tvrdio da je gospođa Utagava pogrešno procenila njegovo saosećanje koje je
podstaklo darežljivost.
Rejčel ga je nazvala prokletim lažovom.
Kuk nije znao ko govori istinu, ali na kraju, čovek koji drži metalnu ogradu između
sebe i pacijenata prosto nije mogao da poveruje u to da bi zdrav muškarac rizikovao da
poljubi leproznu ženu, a kamoli da ima seksualne odnose s njom. Rekao je da je ovaj
incident za žaljenje i „bez sumnje posledica zlosrećnog nesporazuma“.
Rejčel je izletela. Na „vrata za bolesne“.
Kada je čuo za ono što se dogodilo, Kendži je morao da se drži podalje od Didriksona
da ga ne bi nokautirao. Rejčel ga je ubedila da to ništa neće rešiti i da se problem verovatno
neće ponoviti. Ipak, Kendži više nikad nije ostavio svoju ženu samu u prodavnici – čak ni
kad bi bio bolestan i imao temperaturu preko četrdeset.
Šest meseci kasnije Didrikson je uhvaćen en flagrante u zadnjem delu Odeljenja za
izdavanje, sa jednom šesnaestogodišnjom devojkom iz Biskupskog doma. Odmah je
otpušten i poslat da se popne uz pali, a upravnik je naučio nešto o granicama ljudskog
straha kada je on suprotstavljen požudi. Međutim, Rejčel nikada nije dobila izvinjenje.

Negde u to vreme pričalo se po Honoluluu da će se Kalaupapa zatvoriti i da će svi njeni

stanovnici biti prebačeni u novu ustanovu koja se gradi na Oahuu. Nauka je lagano
shvatala da bolest koju danas nazivamo lepra nije ista kao biblijska pošast istog imena, ali
biblijsku stigmu je bilo teško prevazići. Na kraju će ona i sprečiti izgradnju ovakvog
objekta na Oahuu – i dok su birokrate raspravljale o budućnosti Kalaupape, dozvolili su
da njena sadašnjost naglo propadne.
U oštroj suprotnosti u odnosu na starog, novi činovnik zadužen za nabavku za naselje
bio je veoma profesionalan u ophođenju sa Rejčel dok su zajedno radili na pristaništu.
On je uglavnom gledao svoja posla uz osmeh i klimanje glavom, ali ponekad je i ćaskao,
kao jednog dana parobroda u septembru, kada je klimnuo prema jednom haole-u
posetiocu koji se peo iz čamca na vesla na pristanište. „Velika zverka“, izjavio je, „iz
Honolulua.“
Rejčel je primetila da čovek na sebi ima belu košulju, tamne pantalone i kožne cipele
s kopčom i sišao je sa pristaništa noseći u ruci malu akten-tašnu. Delovao je skromno,

206
izgledao je kao da mu je negde oko četrdeset, imao je naočare i sve ređu kosu; lice i držanje
su mu bili kao u računovođe, ili nekog direktora banke.
„Ko je on?“, pitala je Rejčel, ali novi činovnik nije znao ništa više, osim da je „velika
zverka“. I stvarno, neko iz upravnikove kancelarije došao je da ga dočeka na pristaništu.
Kukov izaslanik pokušao je da uzme tašnu od pridošlice, ali skromni čovek nije hteo da
čuje za to i zajedno su krenuli prema delu za goste.
Sledećeg jutra, na putu prema prodavnici poi-ja, Rejčel je videla čoveka ponovo, ovog
puta kako korača ispred nje Boldvin stritom. Usporio je, zureći u volovsku zapregu koja
je tovarila đubre iz nečije kuće... i iz kaprica, Rejčel mu je prišla i rekla: „Izvinite?“
Čovek se okrenuo i pogledao je. „Čujem da ste važna osoba“, izjavila je.
Nasmejao se na to. „Zašto to mislite?“
„Pa kao prvo, ne bi vas pustili da lutate okolo sami da niste.“
„A! Istina, pretpostavljam. Pa, ne bih se previše kladio na to koliko sam važan, ali
jesam u Senatu. Zovem se Džad – Lorens Makali Džad.“ Krenuo je da pruži ruku, a onda
ju je povukao, bez sumnje se setivši da se to protivi pravilima naselja.
Kao i svi na Havajima, Rejčel je znala Džadovo ime. „Aaa – misionarski dečko“, rekla
je uz osmeh.
„Da, moj deda. A vi ste...“
„Rejčel Auli Kalama Utagava.“
Ponovo se nasmejao. „Opa, svaka čast! Pravo ime za Ligu naroda. Smem li vas zvati
Rejčel?“
„Naravno.“
„Rejčel, mogu li nešto da vas pitam?“ Palcem je pokazao u volovsku zapregu koja se
odvukla do sledeće kuće. „Gledao sam ovog našeg četvoronožnog prijatelja. Zar nemate
kamion za to?“
Rejčel se nasmejala. „Upravo ga gledate. Zovemo ga model P, zbog pipi kauō-a“, što
je na havajskom „tegleća marva“, volovi. „Bar ne mora da tegli to previše daleko.“
„Kuda odnosi đubre, znate li?“
„Naravno. Teško se može promašiti. Hoćete da vidite?“
„Da, voleo bih, hvala.“
Dok su koračali zajedno Boldvin stritom, Rejčel je rekla: „Krenuli ste u ranu
kampanju, senatore?“
„U stvari, ove godine se ne kandidujem. Zar je to jedino vreme kada ste navikli da
viđate političare? Vreme izbora?“
„Bez uvrede, senatore, ali... kandidati dolaze ovamo i obećavaju kule i gradove, a onda
budu izabrani i od njih ni traga ni glasa, ništa se ne promeni.“ Uzgred je dodala: „Znate li
da se najosnovnije isporuke hrane ovde nisu promenile dvadeset godina?“

207
 Nije mogao da veruje u to, a Rejčel mu je potom ispričala isto ono što je rekla i
Didriksonu. Ali Džad je delovao iskreno zainteresovano; kad je završila, pogledao je kuće
pored kojih su prolazili, i primetio poražen:
„Prošlo je nekoliko godina od moje poslednje posete. Mnoge od ovih zgrada prilično
su oronule.“
„Da, polovini treba novi krov. Drugoj polovini novi podovi. Takva je situacija u pola
grada.“ Zainteresovala se. „Bili ste kod nas i ranije?“
Klimnuo je potvrdno. „Interesovao sam se za Kalaupapu još dok sam bio dečak. Bio
sam jednog dana pored vode, vozio sam bicikl i video sam kako gomilu ljudi utovaraju
na stari stočni brod. Muškarce, žene, decu kao što sam to bio ja.“ U glasu mu se još osećala
ona dečačka zbunjenost. „Nisam to razumeo. Pitao sam nekog šta se to događa, ko su ti
ljudi i odgovorili su mi: ’Idu na Molokaj. Tamo će da ostanu. Tamo će da umru.’“
A onda je prosto zaćutao. „Izvinite. Nije trebalo to da kažem.“
Rejčel je odjednom stala i rekla: „Stigli smo.“
Džad je podigao glavu.
Ulica kojom su išli je bila ćorsokak. Nedaleko odatle – neprijatno blizu – nalazilo se
đubrište na travnatoj ravnici izvan grada. Muve su zujale pored istrulele hrane i smrdljive
kanalizacije. Stare automobilske gume, odbačeni nameštaj, rđavi ostaci zaprežnih kola i
kočija – sve su to bili ružni ostaci četrdesetogodišnjeg življenja u Kalaupapi. Vetar se
promenio i Džad i Rejčel su dobro onjušili smrdljivu gomilu.
Džad je delovao zgroženo. „Ali ovo je užasno! Nije zdravo da ovo bude ovako blizu!“
„Koliko daleko možete da izbacite đubre ako koristite ostarelu volovsku zapregu?“
Iskoristivši ono što joj se učinilo kao retka prilika, rekla je: „Imamo tekuću vodu, ali
nemamo odvod, pa se otpad izbacuje na tlo iza kuća. Nemamo toalete u kućama, osim u
spavaonicama, i nemamo struje u domovima. Još živimo i devetnaestom veku, senatore.“
„Ali vlada izdvaja značajna sredstva za Kalaupapu svake godine! Kuda za, ime sveta,
taj novac odlazi?“
Rejčel je ostavila da to pitanje ostane da visi u smrdljivom vazduhu. Džad je zurio u
gomilu otpada još koji trenutak, a onda se okrenuo ka Rejčel. „Hvala ti“, kazao je, „što si
mi pokazala ovo. Uskoro se bliži kraj mog mandata, ali za ovo vreme koje mi je ostalo,
pokušaću da uradim nešto o ovome što si mi danas rekla.“
Kad su krenuli nazad prema gradu, pitao ju je: „Koliko dugo si ovde, Rejčel?“
„Od svoje osme godine. Trideset četiri godine.“
„Onda smo približno istih godina. Ti si iz Honolulua?“ Rejčel je klimnula potvrdno.
„Jesi li ikada bila u ’Elitnoj sladoledžinici’?“
„Pa naravno. Stalno sam išla tamo.“
„Možda smo zajedno čekali u redu za čokoladni sladoled. Ili smo prošli jedno pored
drugog igrajući se na plaži.“

208
 „Mogla sam lako biti jedna od onih ljudi“, rekla je suvo, „koje si video kako se
ukrcavaju na onaj brod.“
Ništa nije rekao na to, skrivajući svoje namere sve dok nisu došli do raskrsnice ulica
Beretanija i Makinli, gde je stao. „Pa“, rekao je, „idem do upravnika Kuka, i neću
propustiti da spomenem tu gnojnu ranu izvan grada. Hvala ti, Rejčel. Zadovoljstvo je bilo
pričati s tobom.“
A onda je zaista ispružio ruku da se rukuju. Rejčel ju je pogledala i odmahnula
glavom. „Oboje bismo imali gadnih problema. Ali hvala ti.“ Spustio je ruku, ponovo se
osmehnuo i krenuo prema upravnikovoj kancelariji.
„Srećno, misionarski dečko“, dobacila mu je. Nasmejao se na to, a onda ušao u
zgradu.
Naravno da se ništa nije dogodilo. Meseci su prolazili; krov Biskupskog doma je i
dalje prokišnjavao, a podne daske su škripale; vazduh je ostao zagađen na obodu grada.
U novembru je izbio požar u Makvej domu; svi su se spasli nepovređeni, ali su stanovnici
Kalaupape samo bespomoćno gledali kako zgradu guta spektakularni plamen. Očas posla
je sve izgorelo do zemlje – naselje nije imalo protivpožarnu opremu da ugasi bilo šta
veće od rođendanske torte. Rejčel je posmatrala kako oblak žari pada na tlo kao posle
vatrometa i samo je sreća, i to što nije duvao vetar, sprečila da se ne zapali i doktorov
dom, koji je bio odmah pored ovog. Sva se stresla od pomisli šta bi se dogodilo, jedne
noći, ako bi se požar zaista i proširio na sledeću zgradu – i sledeću, i sledeću? Kada bi se
zapalila čitava Kalaupapa, a onda i travnate površine oko nje, kuda bi otišli, kuda bi
pobegli? I da li je ikoga za to briga?

U leto 1929, sestra Ketrin se ukrcala na parobrod Havaji do Honolulua prvi put otkako
je odnela Rejčelinu ćerku u Dom Kapiolani; a onda na mnogo veći parobrod, Prezident
Džekson, koji je išao za Njujork kroz Panamski kanal. Putovanje je bilo prijatno, možda i
previše. Posle decenija na spartanskoj ishrani, obroci u trpezariji broda bili su preobilni,
čak i dekadentni; a prinudni odmor ni najmanje nije bio opuštajući, Ketrin je osećala
krivicu kada bi se setila svog posla koji bi mogla da obavi u Kalaupapi.
Menhetn joj je izgledao čudno posle toliko godina na Havajima, ali Ketrin se nije
zadržala u gradu; na stanici Pen ukrcala se u Blek dajmond ekspres, koji je vrlo brzo
klepetao kroz okolinu Nju Džerzija i pensilvanijske površinske kopove. Bio je to jedan od
nekoliko glavnih vozova koji su vozili do Itake, u državi Njujork, čiji je brdoviti kraj
aktivno obeshrabrivao polaganje pruge – brda su joj glečeri isklesali pre ko zna koliko
milenijuma, a onda su se otopili i stvorili duboka bistra jezera.
Poznati niz gradova proleteo je pored nje: Tovanda, Atens, Sajer, Ovego, Vilzivil.
Brda i doline su imali utešne konture nekadašnjeg detinjstva. Ketrin je ugledala uvalu
jezera Kajuga i setila se velikih parobroda koji su dolazili iz Iri kanala, velikih starih

209
brodova, poput Frontenaka, koji bi se ukotvio na doku Renik, gde bi se Rut i njen brat
ušunjali na palubu i pretvarali se da plove niz Misisipi.
Kočnice su zaškripale i zaiskrile dok je Blek dajmond usporavao ulazeći u stanicu, gde
ju je Džek čekao. Poslednji put kad ga je videla bio je mršavi četrnaestogodišnjak, potpuno
skrhan bolom zbog očeve smrti. Ali ovaj pedesetogodišnji muškarac koji je stajao na
platformi i osmehivao joj se bio je stasit, krupan i radostan. „Sestrice!“, povikao je. (Nikad
je nije zvao „sestrice“, sve dok se nije zavetovala.) Potrčao je prema njoj brže nego što je
ona to mogla zbog svoje bolesne noge, a onda ju je zgrabio i zagrlio medveđim zagrljajem
i skoro joj isterao vazduh iz pluća. „Rut“, rekao je, iznenađujuće nežno, shvativši koliko
je snažno stiska. „O, Rut.“
„Nedostajao si mi“, kazala je Ketrin i počela da plače.
Izašli su sa stanice i počeli da se voze Stejt stritom u Džekovom velikom plimutu, a
Ketrin je bilo čudno jer se setila kako su ove ulice bile krcate konjima i kočijama kada je
odlazila. Neka poznata imena su je pozdravila: Rotšildova robna kuća je i dalje bila tu,
doduše veća, kao što su to bili i Hotel „Itaka“ i Bruksova apoteka. Bila je zadovoljna što je
Itaka još bila Itaka. Vrlo brzo je Džek skrenuo u Ist Kort strit, i tu je stajala ona: kuća u
kojoj se rodila Ketrin. Skromna jednospratna kuća u italijanskom stilu, ispred koje se
nalazio trem čiji su potpornji bili obični kvadratni stubovi umesto dorskih, kakvi su
ukrašavali kitnjastije komšijske. Harold Vorhis je kritikovao rokoko domove koji su nicali
po čitavom gradu, sa kupolama i ukrašenim lučnim prozorima. „Naš dom“, rekao je ženi,
„neće izgledati kao da je doplovio sa Trga Svetog Marka.“
Popeli su se stepenicama trema, gde je mlada Rut provela mnoge srećne sate igrajući
se i čitajući – i gde se nešto malo starija Rut družila s jedinim mladićem koji joj se ikada
dopao, Džonom van Splinterom. Sedeli bi na tremu, u toplim letnjim noćima, razgovarali
i smejali se; i jednom, ali samo jednom, poljubili se.
Ušli su u kuću i pomeo ih je tornado pozdrava i dece koja su trčkarala okolo.
„Zdravo, tata!“
„Tatice, tatice!“
„Je li to ona?“
„Pa ona je časna sestra!“
„Šššššš!“
Fotografije dece koje je Ketrin videla možda su bili jedini trenuci kada nisu bila u
pokretu. Džekova snažna plava žena, Izabel, tapšala je, pokušavajući da dovede u red ovaj
veseli haos: „Smirite se, smirite se“, i Ketrin je predstavljena svojim bratanicama i
bratancima: Beki, Lejsi, Gaj, Hal, Beverli. Bila je radosna što ih vidi i nemo posramljena
što se to nije dogodilo i ranije.
Strahovala je od povratka u ovu kuću, očekivala je da bude iskušenje za njena sećanja,
za duhove prošlosti; ali smeh i povici ove dece kao da su ugušili sve šapćuće aveti.
Džekovo i Izabelino prisustvo ovde – prijatan način na koji su ispunili ovaj prostor – nije

210
dozvolilo Ketrin da pretura po prošlosti. Posle goveđeg ribića i deserta u vidu dželoa i
šlaga, porodica se okupila oko velikog radija marke madžestik da se smeje novom
programu po imenu Ejmos i Endi, a onda su iscrpljenu Ketrin odveli u njenu
sobu: bukvalno u sobu u kojoj je odrasla i gde je živela šesnaestogodišnja Beverli.
Dok je Ketrin tako ležala u mraku, osetila je utešnu udobnost prostorije oko sebe –
poznata udaljenost od zida do zida, od tavanice iznad nje, i intimnost prostora koja je u
njoj izazvala neočekivano zadovoljstvo. Ulična svetla su bila električna, ne gasna, ali su
bacala iste senke na zidu kao kad je bila devojčica; a zrikavci u dvorištu zrikali su kao i
uvek. Vazduh koji je udahnula, uglavnom ustajao i mirisan, vrlo lako je mogao da bude
potpuno isti kao onaj što je udisala svoje poslednje noći koju je provela ovde, pre trideset
šest godina. Osetila je toplinu i sigurnost, bila je zaštićena.
U dve nedelje koje su usledile, Ketrin se neumorno igrala s decom i odlazila na mise
u svoju staru crkvu u Džiniva stritu. Parobrodi se više nisu ukotvljavali na doku Renik,
ali jezero Kajuga je i dalje bilo lepo mesto za izlete; posle toga je porodica otišla na plivanje
kod vodopada Enfild. Dok su deca skidala odeću, bila su iskreno iznenađena kad je i
Ketrin skinula odoru i otkrila pozajmljeni kupaći kostim. „Ko poslednji“, viknula
je, „magarac!“ Skočila je u vodu, razbivši površinu. „Izgleda da ovde imamo gomilu
magaraca!“ Svi su zajedno skočili, a Ketrin je počela da pijucka i smeje se od količine vode
koju su tog trenutka podigli oko nje.
„Misliš li“, pitala je Beverli s puno nade na putu kući, „da bi mogla da ostaneš u
Njujorku?“
Ketrin je rekla: „Nisam zapravo razmišljala o tome“, nadajući se da će joj bog oprostiti
na ovoj laži.
Kad se vratila kući te večeri, posle još jedne večere, daleko raskošnije od bilo koje koju
je imala na Molokaju, dok se smejala i igrala sa bratanicama i bratancima, Ketrin je
razmišljala o tome koliko bi božjeg posla moglo da se obavi upravo ovde u Itaki, ili u
Sirakjuzu. Bilo je siromašnih ljudi koje je trebalo nahraniti, na kraju krajeva, i duša koje
je trebalo spasti. Provela je trideset šest godina daleko od doma i porodice, žrtvovala je
zreli deo života za ljude na Kalaupapi; da li bi bilo pogrešno ako bi se postarala za stado
koje je bliže kući i da istovremeno podeli sa porodicom ovakve trenutke?
Te noći je ležala u krevetu u svojoj staroj sobi, osećajući sreću i spokoj, duhovi od
kojih je pobegla na Havaje nekako su se smirili, da li zbog proteklog vremena, da li zbog
sreće kojom je zračila Džekova porodica.
Obožavala je što je ovde. Obožavala je svoj dom.
Očajnički je želela da ostane, želela je to više nego što je mislila da je moguće; i upravo
uprkos tome, ili zbog toga, znala je da mora da se vrati.
Nikad nije jasnije razumela boga u čitavom svom životu.

211
 utorak rano ujutro, 17. juna 1931, razarač Gambl ukotvio se u Kalaupapi, napustivši
Honolulu samo dva sata pre toga – što je bio znatan pomak u odnosu na celonoćni i
po stomak pogubni prelazak preko Kajvi kanala iz proteklih decenija. Ako se iko i
razdvojio od svog doručka prilikom tog putovanja, to niko nije primetio.
Čitavo stanovništvo iz naselja pojavilo se da dočeka Gamblove putnike, koji su se iskrcali
na obalu; većina se okupila ispred Kendžijeve prodavnice dok su menadžer i upravnik
gledali sve sa praga. Dok su se zvanice u poseti, uključujući i guvernera Havaja, pele uz
stepenice na pristanište, Kalaupapin orkestar ih je dočekao s prigodnim fanfarama.
Posle pozdrava za dobrodošlicu, iskrcani su brzo povedeni u inspekciju nedavnih
graditeljskih poduhvata u Kalaupapi. Posetioci su videli novi vešeraj sa električnim veš-
mašinama i vrućom i hladnom tekućom vodom. Obišli su novu bolnicu, renovirani i
prošireni Makvej dom i (bez namere da se bilo ko uvredi) Bej vju dom za slepe i
zanemoćale. U Biskupskom domu, kada ju je guverner pitao šta bi učinila da popravi
uslove, sestra Ketrin je pogledala krov koji prokišnjava, zatim i prastare podne daske, a
onda uz osmeh predložila da bi kresanje jedne šibice bilo najefektnije u tom slučaju.
Zvaničnici su zastali pored prodavnice u Kalaupapi, stisnuli se unutra dok je guverner
prišao pultu iza kog su Rejčel i Kendži nestrpljivo stajali.
Rejčel je rekla: „Dobro nam došli, guverneru.“
Guverner – skroman čovek sa naočarima i držanjem računovođe, ili direktora banke
– pogledao ju je glumeći iznerviranost. „Rejčel, da li si mi zaboravila ime?“
Rejčel se osmehnula i ispravila:
„Dobro nam došao, misionarski dečače.“
Guverner Havaja, Lorens Makali Džad, od srca se nasmejao. „To je mnogo bolje.“
Okrenuo se ka njenom suprugu. „Kendži, lepo je ponovo te videti. Kako teku stvari od
moje poslednje posete?“
„Vrlo dobro, gospodine. Novi kalkulator i pisaća mašina su stvarno korisni.“

212
 „A šta je sa novim načinom vođenja knjiga? Da li vam je revizorska kuća olakšala ili
otežala posao?“
„Kao postupak koji je smislila jedna vladina agencija, ovaj novi sistem je mnogo
jednostavniji i efikasniji.“
„Ne brini, siguran sam da će pronaći način da ga učine komplikovanijim i skupljim.
Oboje dolazite na sastanak ovog poslepodneva, zar ne?“
Rejčel je pitala: „Ko će da nam pazi na prodavnicu, guverneru?“
„Možda bih mogao da proglasim praznik“, predložio je Džad, „i zatražim od vas da
zatvorite tokom dana.“
Rejčel je hitro uzela znak ZATVORENO i pružila ga Džadu. „Hoćeš li da staviš ovo u
izlog kad budeš izlazio?“, rekla je, a guverner je kroz smeh uradio ono što je od njega
zatražila.
Za većinu stanovnika Kalaupape ovo je već bio praznik i okupili su se u zajedničkoj
sali zbog, kako se ispostavilo, vrtoglavog broja govora: političara, šerifa, oficira, izostao je
samo vođa palube. Čak je i predsednik prezrenog Odbora za zdravlje došao da nevoljno i
svečano preda kontrolu nad Kalaupapom novo oformljenom Odboru za bolnice za
leprozne i smeštaj. Nakon što je zvanična istraga zaključila da je Kalaupapa „daleko ispod
kvaliteta ostalih institucija koje pripadaju datoj teritoriji“, guverner je ukinuo nadleštvo
Odboru za zdravlje – ne samo zato što je otkriveno da je za šest godina, između 1923. i
1928, Odbor odobrio gubitke od 136.000 dolara, koji su naselju dodeljeni od strane vlade.
Novac koji je mogao da donese tako mnogo, prosto je nestao pošto je Odboru za zdravlje
nedostajala preduzimljivost, vizija ili volja da ga upotrebi.
„Na današnji dan“, Džad se obratio publici, „prvi put otkako je ovo naselje osnovano
1866, vlada nastupa ujedinjena u nameri da poboljša uslove u Kalihiju i Kalaupapi.
„Vaš problem je jedan od meni najvažnijih problema s kojima se suočavam kao
guverner. Bilo je teško naterati ljude da shvate kakve su vaše potrebe. Ali sada smo
spremni da prestanemo da duvamo u prazno i da učinimo nešto konkretno za vašu
dobrobit.“
Pobrojao je buduća poboljšanja koja će vrlo brzo uslediti: novi vodovod, kanalizaciju,
protivpožarne hidrante, benzinsku pumpu i, konačno, pravi đubretarski kamion (stari vo
će konačno biti penzionisan). Izjava da će uskoro otpočeti radovi na aerodromu u
Kalaupapi izazvala je klicanje mase. Kada je Džad publici rekao da će takođe biti
opremljeni snimačem govornih slika, klicali su još glasnije.
Ali najveće oduševljenje nastupilo je tek posle toga, kada su stanovnici Kalaupape
krenuli za guvernerom do nove strujne podstanice, gde je Džad uključio prekidač koji je
osvetlio svaki dom i zgradu u naselju.
Guverner je krajičkom oka opazio zadovoljnu i ponosnu Rejčel, namignuo joj i rekao
jedva čujno zbog klicanja gomile: „Dobro došla u dvadeseti vek.“

213
 ***

Sutradan je Rejčel pozajmila jedan stari automobil – model T iz 1922. sumnjivog kvaliteta
– i krenula Damjanovim putem. Sasvim pristojno je upravljala njime i pored svoje
zgrčene desne šake; jedino što ju je brinulo bila je njena nesposobnost da oseća kvačilo
pod levim stopalom, koje je iziskivalo neprekidan nadzor zbog mogućnosti da pokida
brzine.
Poznati ostaci Kalavaoa uskoro su se pojavili na vidiku: raštrkane gomile pili trave,
hrpe dasaka koje su nekada bile kuće. Jedna svinja je sedela na zadnjim nogama na
srušenim ostacima stare prodavnice, očima nervozno prateći glasnu mašineriju koja je
prolazila. Rejčel se srce steglo kao i uvek kada bi došla do ostataka Haleolinog doma,
crvotočinom izjedenih stubova i greda koje su trulile na suncu. Posle šest meseci, Haleolin
grob bio je ponovo ugušen korovom i Rejčel je motikom morala da ga raskrči; učinila je
isto i za Kija. U mirnoći umirućeg Kalavaoa, koju je remetilo samo postojano razbijanje
talasa, odala je poštu tetki i isto to učinila za svog strica Pona.
Ali, dok se vozila putem prema Crkvi Siloama, zatvorenoj pre četiri godine, primetila
je da neko sedi nasred ulice, ispred nje. Na sklopivoj stolici, na pola puta između Crkve
Svete Filomene i Boldvinovog doma za dečake, jedan krupni čovek sedeo je okrenut
prema crkvi, držao četkicu u ruci i malao po štafelaju. Iz radoznalosti, Rejčel se provezla
pored Siloaminog groblja i prešla još tridesetak metara do Svete Filomene; dalje odatle,
nalazilo se porušeno imanje Istraživačke stanice za lepru, čije napuštanje u Rejčel nije
izazivalo zadovoljstvo, već samo tugu.
Na zvuk motora automobila, slikar je podigao glavu, iznenađen. Bio je Havajac, od
nekih osamnaest ili devetnaest godina, nosa koji je već počeo da propada dok mu je lepra
erodirala nosnu hrskavicu; ali osmeh koji joj je uputio kad ju je ugledao bio je blistav i
čitav.
„Aloha“, izgovorio je radosno dok je Rejčel parkirala na pristojnoj udaljenosti od
Damjanove crkve.
„Aloha.“ Prišla mu je, ali štafelaj mu je bio toliko nagnut da nije mogla da prepozna
šta se na njemu nalazi. „Srećom pa te nisam pregazila“, rekla je uz osmeh. „Sediš tako
nasred ulice, a vidi kakav je saobraćaj.“
Zakikotao se. „Da, možda će me pregaziti neka divlja svinja.“ Mahnuo je prema
pospanoj svinji koja se sunčala pored jednog drveta pandanusa.
Klimnula je prema platnu. „Smem li da pogledam?“
„Naravno. Ali još nije gotovo.“ Okrenuo je štafelaj kako bi mogla da pogleda napola
završenu sliku. Konture Svete Filomene bile su tek neznatno iscrtane, morskozeleni krov
plutao je iznad dopola završenih belih zidova. Iza nje, pali se uzdizao u zelenim živim
potezima, krunisan belom izmaglicom. Rejčel je bila impresionirana. „Prelepa je“, rekla
je, „čak i ovako nezavršena.“

214
 Zapazila je da slikar gleda u nju intenzivno koliko i ona gleda njegov rad. Primetio je
koliko joj je neprijatno i nasmejao se postiđeno.
„Izvinite što vas ovako posmatram, ali ne viđamo tako mnogo wahine ovde, znate?“
Klimnuo je prema Boldvin domu preko puta, gde su kolibe čučale iza niskog zagipsanog
kamenog zida. „Brat Daton je prelistavao naše časopise, i ako bi video neku wahine s
ovolicno kože ispod vrata“, pucnuo je prstima, „vadio je makaze i papirna dama je
nestajala u kanti za otpatke!“ Nasmejao se više sa setom nego prezirom. „Posebno je
bio naoštren na onaj Nešenel džiografik – sva ona gola poprsja. Iseckao bi ih na sitne
komadiće, a možete samo misliti koliko je bilo teško ponovo ih sastaviti nakon što bismo
ih izvadili iz kante za đubre!“
I Rejčel se sada nasmejala, mada donekle nervozno. „Ovo bi, ovaj, mogao biti dobar
trenutak da spomenem da sam udata.“
„O, naravno, naravno“, rekao je, odmahnuvši rukom, „ne brinite. Uvek sam mislio,
koja wahine bi poželela da poljubi ovakvo lice, a?“ Ispružio je ruku. „Ja sam Hokea.“
„Rejčel.“ Imao je nežan stisak, kao da ju je paprat okrznula po ruci.
„I kakav je život“, pitala je, „bez brata Datona?“ Posle neprestanog ispaštanja, ali
nesporne službe, naizgled neuništivi Ajra Barns Daton preminuo je mesec dana pred
osamdeset sedmi rođendan. A sa odlaskom sedamdesetšestogodišnjeg Ambroza
Hačisona, poslednji preživeli iz Damjanovog vremena su konačno otišli.
„O, ostala braća ni blizu nisu tako stroga. Puštaju nas da čitamo Nešenel džiografik
bez velikih rupa po njima.“ Uzdahnuo je Hokea. „Nema više uzbuđenja.“
Pogled joj je opet privukla napola završena slika Svete Filomene. „Ovo je zaista
prelepo.“
„A, još nije. Nije ni blizu tako dobra kao ostale koje sam uradio.“
„Imaš ih još? Ove crkve?“
„Da, mnogo. Hoćete li da vidite?“
Rekla je da želi i Hokea je odmah krenuo prema Boldvin domu. „Idem po njih“, rekao
je. „Brat Maternus bi doživeo srčani udar ako bih vas uveo.“
Nekoliko minuta kasnije, vratio se sa gomilom platna pod rukom. „Doneo sam samo
one najbolje.“ Raširio ih je po putu, ne mareći za prašinu.
I pored neuritisa, koji se bunio protiv ovog pokreta, Rejčel se sagnula da pogleda slike.
Sveta Filomena je bila zajednički motiv, ali tu se sličnost završavala – svaka je bila
jedinstvena. Neke su prikazivale crkvu sa istoka, neke sa zapada; pojedine su prikazivale
pozadinu od raskošno zelenog pali-ja, neke od plavetnila okeana. Najveći broj je bio rađen
u akvarelu, nekoliko u ulju i jedna u uglju. Svaka je uhvatila crkvu u drugačijoj atmosferi:
blistava pod vedrim nebom; zapljusnuta olujom, s belim krstom na vratima jedva
vidljivim od kiše; mračno uokvirena grobljem iz prvog plana ili kako radosno poseže ka
nebesima, sa tornjem koji je Rejčel podsetio na visoke tornjeve Crkve Kaumakapili.

215
 Hokea je rekao: „Nikad se ne umorim od gledanja u nju. Ima u njoj neke snage, ali
ima i maluhia-je.“
Spokoja. Rejčel je klimnula. „Imam jednu prijateljicu koja isto to kaže za jednu drugu
Damjanovu crkvu, gore na vrhu. Crkva Presvete Bogorodice.“
„Voleo bih da je naslikam“, rekao je čežnjivo. „Sledeće, međutim...“ Okrenuo se
prema propaloj fasadi Boldvin doma. „Uradiću ovo. Dok još stoji. Neće još mnogo proći
pre nego što nas prebace u Kalaupapu.“
„Misliš?“
„Jedino što nas je držalo ovde bio je starac. Jeftinije je da svi budemo u Kalaupapi.
Čim nam pronađu dobro mesto, možete se kladiti da ćemo otići. Kladite se.“
Hokea je zaćutao, gledajući Boldvin dom, crkvu, okean i dva medaljona u daljini,
Okalu i Mokapu. „Možda je to dobro“, rekao je tiho. „Možda ovo mesto i treba da bude
prazno da bismo ga se bolje sećali. Kako bismo bolje čuli glasove mrtvih.“ Slegnuo je
širokim ramenima. „Ali meni će nedostajati.“
Stajao je ćutke, a u tišini, Rejčel je mogla da čuje te glasove; neki su čak dozivali i
njeno ime.

„Sad ne mrdajte.“
Neki zvuk se začuo u Rejčelinom desnom uhu, kao da je tupim nožem neko zagrebao
površinu debele tkanine. Perifernim vidom je videla odsjaj svetla na metalu, a kada je novi
dežurni lekar, doktor Laki, povukao skalpel, koji je Rejčel sada videla, ugledala je na
njemu i komad svoje kože. Izjavio je: „Odlično“, i stavio uzorak na staklenu pločicu. „Još
i drugo uvo – osim ako nemate i treće koje krijete od mene.“ Usledilo je ponovno
grebanje čelika po koži, ali bez ikakvog bola, čak ni osećaja da joj neko pritiska uvo.
„Ne trzate se. To je dobro. Većina pacijenata, čak i ako ništa ne oseća, trzne se kad
vide da im se približava skalpel.“
„Dovoljno često sam radila ovo“, uzdahnula je Rejčel, „sa doktorom Makarturom i
doktorom Gudhjuom,“ Posle penzionisanja ovog drugog, kao da je nastupila neprekidna
rotacija doktora kroz Kalaupapu, ili im je nedostajala Gudhjuova posvećenost naselju, ili
ih je frustrirao stari Odbor za zdravlje, pa su odlazili zgađeni svime.
Laki je pogledao njen karton. „Vidim. Ovo je vaš... četvrti uzorak ove godine? Svi su
negativni.“ Obrisao joj je uvo alkoholom, a onda prešao na desnu šaku. „Još dva posle
ovog, znate, i steći ćete uslov za privremeni otpust.“
Rejčel je zakolutala očima. „Znate li koliko puta sam se nadala, samo da bi mi opet
izmaklo tlo pod nogama? Kunem se da mi se prokleti bacil smeje.“
„Govoreći kao lekar, mogu da vas uverim da se bacilli leprae retko smeju. Ne poseduje
takvu karakteristiku kao što je to humor.“
Rejčel je rekla: „Četrnaest.“
Laki je prebacio uzorak na pločicu. „Molim?“

216
 „Toliko pacijenata je dobilo privremeni otpust prošle godine. Četrnaest od šeststo!
Nikakve šanse.“
„Ako tako mislite, zašto se uopšte zamarate ovim?“
„Radim to samo zato što moj suprug to traži od mene.“ Ovo baš i nije bila istina, ali
danas se ionako osećala prkosno.
„Da, on je sledeći. Imao je dva negativna zaredom, čini mi se.“ Laki je obeležio
poslednju pločicu. „Pa, to je to. Imaću rezultate za dan-dva.“
„Ne žurite“, rekla je Rejčel nehajno, kao da joj nije stalo. Sačekala je dok su Kendžiju
uzimani uzorci; a onda ju je, dok su zajedno išli kući, on pitao: „Šta ćeš da uradiš ako nam
svih šest uzoraka bude negativno?“
„Kupiću kuću u Honoluluu. Sa novcem koji osvojimo na Irskoj lutriji.“
„Ne ozbiljno, šta ako nam se posreći?“
„To se zove privremeni otpust“, podsetila ga je. „Moraćemo da se testiramo svaka dva
meseca i prvi put kad budemo negativni...“
„Znam. Ali čak dva meseca slobode... šta bi uradila?“
Rejčel je popustila: „Valjda bih... Pokušala da pronađem mamu, ako je živa. I Saru i
braću.“ Zatim je dodala tiho: „I volela bih da je vidim. Makar jednom.“
Kendži je znao da ovo „je“ nije značilo mama ili sestra. Uhvatio ju je za ruku.
Sutradan, kada je doktor Laki potvrdio da su oba njihova uzorka negativna, Rejčel je
samo klimnula i kratko mu zahvalila; a kada se Kendži uzbudio zbog šanse koju su imali,
odbacila je to kratkim: „Nemoj da pališ vatru dok ne uloviš zeca“, što baš i nije imalo
smisla, ali ju je svejedno razumeo.
Skoro potpuno isto je rekla kada su im rezultati, dva meseca kasnije, Kendžijev
četvrti, a Rejčelin peti, opet ispali negativni – ali uhvatila je sebe kako potajno sanjari o
Honoluluu i proklinjala bubu što joj to ponovo radi, što joj opet potpiruje nadu.

Sa dugo očekivanim dolaskom struje u domove, Kalaupapljani su prigrlili američke

uređaje za domaćinstvo s odmazdom. Sada dan parobroda nije više bio samo dan kada je
stizala pošta i kada su dostavljane namirnice. Dan parobroda je postao stajanje na obali i
čekanje novog frižidera koji si poručio, uzbuđenje što ćete videti veliku kutiju sa svojim
imenom na njoj, ponos kada je pokažete komšijama. Bio je to dolazak prvog filko radija
i slušanje vojničkih ragbi utakmica na KGU, ili živo emitovanje iz Havajskog kraljevskog
hotela, ili slušanje Lama i Abnera. Bili su to usisivači i foto-aparati, prese za vafle i tosteri
i šejkeri... Svi mali luksuzi i zadovoljstva koji su život u Kalaupapi činili koliko-toliko
normalnim.
(A onda, nakon ukidanja prohibicije na alkohol, guverner Džad je naselju tiho ukinuo
dugogodišnju zabranu na pivo, tako da je dan parobroda takođe počeo da znači i šlic i
pabst i anhajzer i blac.)

217
 Za Rejčel i Kendžija, ovaj dan parobroda je značio prispeće najnovijeg kratkotalasnog
radija, koji je trebalo da omogući kontakt s najudaljenijim delovima zemlje: stanice
XEWW iz Meksiko Sitija, ZRL iz Kejptauna u Južnoj Africi, PLP iz Bandunga na Javi,
XGOY čak iz Čangćinga u Kini – primaće signal čak sa udaljene Ankare u Turskoj!
Na parobrodu Havaji nalazio se i ljudski tovar, a ove nove goste u Kalaupapi dočekao
je lū’au enormnih razmera. Kao i svi oni koji su ikada došli iz Kalihija, i ovi izgnanici su
stizali verujući da je progonstvo na Molokaj isto što i smrtna presuda, samo da bi vrlo
brzo shvatili kako se goste pečenom prasetinom, svežim poi-jem i haupia pudingom, da
ih okružuju muzika i smeh; izgledali bi zbunjeno i kao da im je laknulo.
Jedan od novopridošlih, mladić od dvadesetak godina po imenu Dejvid Kamakau,
vrlo brzo je postao veoma dobar prijatelj s Kendžijem. Obojica su pohađali Sent Luis
koledž, mada sa dvadeset godina vremenske razlike. Dejvid je započeo nekakvu karijeru,
koja je za Kendžija završena pre nego što je i počela, kao kreditni savetnik u Bišop banci.
Prvi put kad su ga Kendži i Rejčel pozvali na večeru, on i Kendži su još dugo posle
razgovarali, mahom o ekonomskim pitanjima i trenutnoj krizi:
„To je normalan cikličan pad“, tvrdio je Dejvid. „Akcije padnu, ali otvaraju
mogućnosti za ulaganje i profit; slabije kompanije se gase.“
Kendži, koji je svetska dešavanja pratio preko nekoliko novina na koje je bio
pretplaćen, nije se slagao. „Još pre nego što je pala berza, bankarski sistem je stajao kao
kula od karata, čudno je što se nije srušio pre ovog...“
„Načuo sam glasine da Ruzvelt planira da nas skine sa protivvrednosti u zlatu...“
„Već smo napustili taj sistem, samo još nije zvanično!“
Rejčel je uspevala da ih prati, mada ne i da doprinese raspravi do sada, ali, kako su
termini kao multilateralizam i hiperinflacija počeli da joj izmiču, lagano je shvatala da
postaje suvišna u razgovoru. Osetivši koliko joj je neprijatno, Kendži je promenio temu;
ali nije samo ekonomija počela da zastrašuje Rejčel. Što su češće viđali Dejvida, to je Rejčel
više shvatala koliko ne zna ništa o: filozofiji Santajane, Špenglerovim teorijama, radovima
Junga i Frojda... Prvi put je shvatala koliko je neadekvatno bilo njeno obrazovanje u
Kalaupapi; istina, bila je strastven čitač, ali postojalo je toliko toga što je čovek mogao da
nauči. Svaki put kad bi Kendži zastao da joj nešto objasni, ona je osećala veći stid. Iskrenu
radost što je njen suprug pronašao nekog s kim je mogao da razgovara na određenom
nivou ubrzo je zamenila ljubomora što ona nije ta osoba.
Bila je pažljiva i skrivala je svoju frustraciju i inferiornost od njega; nije smela da
dozvoli da to pokvari njegovo prijateljstvo sa Dejvidom. A Kendži svakako nije prestao
da joj poklanja pažnju – i dalje su pričali o knjigama koje su pročitali, poeziji Frosta i
Jejtsa, romanima Somerseta Moma. Ali sada je znala koliko joj znanja nedostaje i, kako
se bližio datum ponovnog davanja uzoraka, jedna skrivena, ružna misao počela je da
je muči: šta ako ona i Kendži zaista dobiju privremeni otpust? I šta ako, nakon ponovnog
povratka u svet, Kendži shvati da je ono što ih povezuje u stvari izgnanstvo, a ne ljubav?

218
Da u ovom malom svetu u Kalaupapi imaju više toga zajedničkog nego sa nekim drugim,
a da će vrlo brzo videti koliko malo ih zaista spaja kad jednom izađu?
Probudila bi se usred noći zbog ovih misli, govorila je sebi da možda ne bi trebalo da
se podvrgne poslednjem testu; možda bi tako mogla da ostane ovde, da ga zadrži. Do
trenutka kad bi svanulo, nagovorila bi samu sebe i odlučila: neće se podvrgnuti šestom
testu.
A onda, pri svetlosti ranog jutra, gledala bi Kendžija kako spava, njegovo napola
otvoreno oko bi u njoj probudilo neku duboku emociju; probudio bi se, osmehnuo se
pospano kad bi je video, pomilovao nežno po obrazu želeći joj dobro jutro – i Rejčelini
planovi nestajali bi s ovim rečima i osmehom. Nije to mogla da mu uradi; previše toga je
izgubio. Testiraće se i, ukoliko rezultati budu negativni – ako i sledeća dva Kendžijeva
testa budu negativna – prijaviće se za privremeni otpust. A ukoliko posle toga više ne
bude udata, onda će to podneti kao što je podnela toliko toga lošeg u svom životu.
Ali, o, koliko bi to bilo gore od bilo čega drugog!

Bio je to spor, kišni dan u prodavnici – Mek i Ihu se nisu čak ni pojavili da raspravljaju o
najnovijim Ruzveltovim postignućima ili grehovima – a Kendži je sedeo u pletenoj stolici
i čitao Njujork tajms, kada je doktor Laki ušao, otresajući kapljice vode sa kaputa.
„Baš je udario monsun, a Kendži?“, rekao je.
Kendži je podigao glavu, klimnuo, ali nije se osmehnuo. Nije mu promakla činjenica
da su on i Rejčel pre dva dana dali svoje uzorke. „Volim kišne dane. Mirni su. Kako ste
vi, doktore?“
„Mokro, promrzlo i postiđeno.“ Laki je skinuo kaput, uzdahnuvši. „Verovatno vas
neće iznenaditi ako čujete da je sve donedavno medicinsko odeljenje branilo pristup
dosijeima pojedinačnih pacijenata.“
Kendži je ustao. „Ne, mene ne iznenađuje.“
„Pre nego što je novi odbor preuzeo zaduženje, svaki lekar je u stvari bio samom sebi
sekretar – a većina je, iskreno, bila bolji doktor nego sekretar. Svejedno, rezultat toga su
izgubljeni podaci. Ne uključujući jučerašnji test, ja sam obavio četiri testiranja na vama u
poslednjih godinu dana – svi su negativni – ali sada sam otkrio da je tvoj poslednji
uzorak kod doktora Makartura takođe bio negativan. To znači pet.“
„Četiri plus jedan su pet? Jeste li sigurni?“
Laki se nervozno nasmejao. „I mislio sam da ćeš pitati. Matematika mi očito nije jača
strana. Pa, ukratko, ti i Rejčel ste bili negativni u poslednjih pet testova pre jučerašnjeg.“
„I?“
„I“, rekao je Laki, „bojim se da je Rejčel opet pozitivna.“ Zastao je. „Ti si, sa druge
strane, negativan.“
Kendži je samo zurio u njega.
„Šta?“, rekao je, nesiguran u ono što je čuo.

219
 „Tvoj uzorak je negativan, Kendži. Tvoja lepra je biološki neaktivna. Pogodan si za
privremeni otpust.“
Kendži nije mogao, koliko god se trudio, da formuliše bilo kakav odgovor. Bio je
potpuno nepripremljen za ovo. Konačno je izgovorio: „Privremeni otpust?“ Ove reči kao
da su mu odzvanjale u ušima.
„Sad, shvati“, objasnio je Laki, „moći ćeš da odeš iz Kalaupape, ali svaka dva meseca
moraćeš da se prijaviš zbog testiranja, ili ovde ili u Honoluluu. Ako iznova postaneš
pozitivan u bilo kom trenutku, smatraće se da si aktivan i ponovo ćeš biti primljen u
Kalaupapu.“
Stvarnost svega toga je počela da se sleže. Kendži je pitao: „A šta je sa Rejčel?“
„Ona će se i dalje testirati ovde. A kada joj uzorci šest puta zaredom budu negativni,
biće podobna za privremeni otpust i moći će da ti se pridruži. “
Kendžiju se osušila usta. „A šta ako ne bude?“
Laki nije odgovorio na to.
Kendži je sanjao o ovome, često je pokušavao da zamisli kako će se osećati u ovom
trenutku; ali nije očekivao da će sav pretrnuti.
„Ne mogu da ostavim suprugu“, rekao je.
Laki je raširio ruke. „Nije to nužno permanentno razdvajanje.“
„Ne možete to znati“, rekao je Kendži oštro. „Ona je moja porodica, moja ’ohana. Ja
sam njena ’ohana, jedina koju ima.“
„Možeš se vratiti kad god poželiš, Kendži. Možeš da je vidiš kad god poželiš, koliko
god često i dugo želiš.“
„Povremeni brak, hoćete reći?“
„Sigurno“, kazao je Laki, „imaš porodicu na Oahuu koju bi želeo da vidiš?“
Kendži je glatko rekao: „Rejčel je moja jedina porodica.“
Laki je klimnuo. Možda je ovo čak i očekivao.
„Pa, imamo nekoliko uslovnih pacijenata koji su odlučili da ostanu ovde u
Kalaupapi“, kazao je. „Prijavi se za privremeni otpust, ostani ovde sa ženom, pa ako se
ikada predomisliš...“
„Neću se predomisliti. Ne treba mi status privremenog otpusta. I voleo bih da ovo ne
spominjete Rejčel.“ Iznova je uzeo novine, seo na stolicu i tako doktoru dao znak da je
razgovor o tome završen.
„Da, naravno. Kako god želiš.“ Laki je obukao mokri kaput, kratko klimnuo Kendžiju
u znak pozdrava i izjurio na kišu.
Kendži je usmerio pažnju na Njujork tajms.
U pet sati je zatvorio, otišao kući i video Rejčel, koja se vratila iz jednodnevne posete
Biskupskom domu, kako se navlači s konopcem sa Hokuom i Secu. Pridružio joj se

220
nakratko, a onda joj predložio da uđu. „Imam loše vesti“, rekao joj je dok je ulazio u kuću.
„Doktor Laki je svratio u prodavnicu. Oboje smo na testiranju bili pozitivni.“
Nije uspeo da pročita osećanje na njenom licu. „O“, rekla je. A onda je brzo dodala:
„Rekla sam ti. Prokleta buba nam se samo smeje.“
Na njeno iznenađenje, Kendži je pružio ruke, pomilovao je po obrazu i rekao: „Volim
te.“ Suza se pojavila u njegovom zdravom oku. „Toliko te volim, Rejčel.“
Uhvatio ju je oko vrata, privukao je sebi i pokazao joj koliko.

221
 d samog početka bilo je relativno malo haole-a poslatih u Kalaupapu: prvi, Englez
po imenu Vilijam Vilijamson, stigao je 1867, zapativši lepru dok je radio na
prijemnoj stanici u Honoluluu. Nije se znao broj belaca što su se zarazili a imali su
dovoljno sredstava da kupe sebi brzu kartu sa ostrva pre ili čak nakon što im je infekcija
otkrivena; ali desetak Amerikanaca i drugih stanovnika sa severa Evrope pronašli su svoj
put do Molokaja, a jedan od njih stigao je vrlo brzo posle Nove godine 1941.
Bivši mornar prve klase Gejbrijel Tajler Krosen pristigao je na obalu u čamcu sa još
šest izgužvanih novajlija: četiri Havajca, jednim Portugalcem i jednim postarijim
Kinezom. U svojoj beloj mornarskoj uniformi – bela šapka i džemper, crna marama oko
vrata, bele uštirkane pantalone – bio je kao paun među vrapcima. Dok je čekala svoju
isporuku zaliha, Rejčel nije mogla da ne primeti mornara u beloj pamučnoj odeći, koji je
isprva izgledao kao posetilac što je greškom završio zajedno sa pacijentima u čamcu. Tek
kad je kročio na pristanište, primetila je jarkocrvenu modricu na njegovom vratu koju je
samo delimično skrivala uštirkana bela kragna i shvatila da je, koliko god delovalo
nemoguće, on ipak jedan od njih.
Dok je davao svoje ime službenicima naselja, Rejčel je primetila blago otezanje u
njegovom govoru, ali nije imala pojma iz koje je države poslat: poznavala je kopnene
akcente samo iz filmova, a južnjački iz filma Prohujalo sa vihorom. Dok su pridošlice
pratile službenike u grad, mladi mornar osvrnuo se prvi put oko sebe – gledao je
unakažena lica onih među kojima će živeti do kraja života – i Rejčel je jasno pročitala
poraz i užas na njegovom licu. Nije mogla da mu zameri zbog toga – svi su se tako osećali
na početku. Ali na njemu je moglo da se vidi još nešto, primećivalo se to u načinu na koji
su ramena počela da mu se spuštaju, a ponosno držanje da vene. Setila se da je to videla i
kod Kendžija kada je prvi put došao na Kalaupapu: stid ne samo zbog toga što se zarazio
leprom već i što je izgubio svoj život.
Pristigao je i teretni čamac i Rejčel više nije razmišljala o mornaru, sve dok ona i
Kendži – zajedno sa ostarelim Hokuom, bez sestre Secu, koja je uginula – nisu došli kući
te večeri i saznali da je mornar prve klase smešten sam u kolibu pored njihove. Bilo je

222
neuobičajeno da se samo jednoj osobi dodeli sopstveni dom; ali s obzirom na to da je bio
haole, pretpostavila je da to ne treba da iznenađuje nikog. Administracija naselja je bila
spremna da dozvoli malo lagodniji životni stil takozvanim „belim strancima“.
Krosen, koji više nije bio u uniformi već farmerkama i košulji kratkih rukava, stajao
je na svom lānai-ju, leđima okrenut prema Rejčel i Kendžiju, i gledao niz Kaijulani strit.
Dok su prilazili, Rejčel mu je doviknula: „Aloha.“
Čovek je skočio kao da mu je neko viknuo: „Bu!“ Okrenuo se i, videvši svoje komšije
prvi put, kruto im se osmehnuo i jedva naklonio; a onda se hitro okrenuo i žurno ušao u
kuću.
„Drago mi je da smo se upoznali, takođe“, rekao je Kendži, obraćajući se praznom
prostoru.
„Prvi mu je dan. Sećaš se kako je to.“
„Koliko se sećam“, rekao je Kendži suvo, „bio sam prijateljski raspoložen, društven i
opšte uzev prilično vedar.“
Rejčel ga je ubola prstom u rebra.
„Daj mu nekoliko dana da se smesti“, rekla je.
I mada su na kraju razmenjivali kratke i ljubazne pozdrave sa novim komšijom, to je
otprilike bilo sve. Prilično često je dolazio u prodavnicu, da kupi žvake rigli ili laki strajk,
ali bio je uvek hladno nepristupačan: brzo bi platio ono što je kupio i brzo odlazio, nikad
se ne upuštajući u ćaskanje sa Kendžijem ili njegovim redovnim mušterijama. Samo
jednom je izgovorio jednu jedinu rečenicu: za vreme uzavrele rasprave o
skorašnjim pokušajima vlasti u naselju da ubede pacijente da se dobrovoljno
sterilišu. Neki pacijenti kojima je rečeno da neće dobiti privremeni otpust u Honolulu
ako se ne podvrgnu ovom zahvatu, popustili su pod pritiskom; drugi su to glatko odbili.
Krosen je zapanjeno slušao, a onda je zgrožen rekao: „Samo neka neko pokuša to sa
mnom, uzvratiću mu uslugu. Bez operacije.“ Redovne mušterije su se nasmejale, ali
Krosen se samo okrenuo i izašao iz prodavnice.
Odbijao je pozive na zabave i plesove, nikad se ne približivši zajedničkoj sali, osim što
je ponekad odlazio u bioskop. Kada bi mu zastori u kući bili podignuti, Rejčel i Kendži su
videli kako sabija jednu za drugom flaše pabst blu ribona, nakon čega bi se onesvestio i
ostao da sedi u fotelji kao usamljena kraba ušuškana u pukotinu u steni. Ponekad bi čuli
te flaše kako se razbijaju i videli ćilibarske krhotine koje su ležale u smrdljivim baricama
na podu.
Krosenov jedini očigledni prijatelj bio je jedan drugi američki pacijent, ljubazan
Kalifornijac po imenu Brejdi; jednom prilikom kad je Brejdi bio u prodavnici, Rejčel ga
je kao iz topa pitala da li je ili ne njihov novi komšija pupule.
„O, nije on ćaknut“, rekao joj je Brejdi, „samo je ljut. Pije da zaboravi gde je – ili da
mu ne bude bitno.“
„I ja sam isprva bio ljut“, priznao je Kendži. „Možda, ako bih porazgovarao s njim...“

223
 Brejdi je odmahnuo glavom. „Ja ne bih. Gejb ne mari za ljude sa Orijenta – misli da
je dobio ma’i pākē od kineske kurve u Honoluluu. Bio je raspoređen na američkom brodu
Nevada, a kada je mu je brodski lekar rekao da ima lepru, napio se – napustio je jedinicu
bez dozvole i otišao da prebije tu kurvu na mrtvo ime. Oficiri su ga naterali da šest sati
pod punom opremom maršira po palubi.“
„Ali ja nisam Kinez“, istakao je Kendži.
„Za njega si dovoljno blizu.“
„Iznenađen sam što je uopšte ovde“, rekla je Rejčel. „Zar na kopnu nema smeštaja za
leprozne?“
Brejdi je klimnuo. „U Karvilu, u Luizijani. Ali to je prilično blizu njegove porodice u
Baton Ružu. Nije hteo da se vrati i osramoti ih. Zvuči šašavo, znam, ali tako je kako je.“
Kendži je samo klimnuo.
Sve do godišnje proslave Četvrtog jula Krosen nije izašao iz kuće, i to na nagovor svog
veselog druga Brejdija. Četvrti je bio tradicionalna proslava u Kalaupapi, sećanje na one
minijaturne zastave pobodene u zemlju 1898, koje su već odavno zaboravljene. Hrane je
bilo u izobilju; održavane su trke kanua, jedna bejzbol utakmica, trke konja i ono
najživopisnije, prolazili su pā’u jahači – havajska princeza i šest njenih pomoćnika
na konjima, sa vencima od đumbira oko vrata i u dugačkim haljinama koje su se vukle po
tlu. Krosen nije učestvovao ni u jednoj manifestaciji, ali ih je posmatrao, posebno bejzbol
utakmicu između pacijenata i lekara (doktori su izgubili devet prema četiri). Posle toga je
pušten film u sali, nakon čega su posluženi sladoled, torte i druge poslastice. Prvi put
otkako je mladi mornar prispeo, uživao je – najzad je shvatio da je ovde moguće i uživati
– do kraja večeri čak je i zaplesao sa jednom lepuškastom Portugalkom po imenu Felisija.
Kendži i Rejčel su im se pridružili na podijumu za igru, dok je slepi osamnaestogodišnjak
po imenu Sami Kuahin – muzički genije, uprkos hendikepu – prebirao po ukuleleu i
pevao pesmu koju je sam komponovao.

„Zalazak sunca na Kalaupapi,

Osmehuje se kroz večernju kišu;
Pasati Kalaupape
Pevaju svoj stari refren
Čuje se muzika za udvaranje,
Mesec i zvezde sjakte na nebu;
Tvoj magični šarm i tvoj ples
Ispunjavaju svaku noć ljubavlju...“

Rejčel je okrznula obrazom Kendžijev obraz dok su plesali, dok je krajičkom oka
videla kako Gejb Krosen drži Felisiju u naručju, njiše se u ritmu muzike sa osmehom koji

224
mu je izmenio čitavo lice; i zbog ovakvih trenutaka, Molokaj je izgledao kao mesto ljubavi
i lepote o kojima je Sami tako lepo pevao.

Ta prva nedelja u decembru bila je dremljiva i tiha u Kalaupapi, osim kreštanja petlova u
naselju, kao i na Oahuu. Dok je Kendži spavao, Rejčel je odvela Hokua na plažu Papaloa.
Talasi su bili umereno visoki i dobro formirani, savršeni za surfovanje. Na plaži se nalazila
samo jedna osoba, čovek u tridesetim godinama, lica i nogu izboranih ranama, a
desnog stopala amputiranog kod članka; sedeo je na pesku i posmatrao kotrljanje velikih
talasa. Okrenuo se kad ju je čuo i Rejčel je klimnula surferu u znak pozdrava, surferu kog
je na istom ovom mestu upoznala pre trinaest godina, onog sa šupljom daske za
surfovanje. Oči na njegovom izjedenom licu odavale su istu onu čežnju i frustraciju koju
je on sigurno video u njenim 1928. godine. Utešno mu se osmehnula i nastavila dalje,
igrajući se sa Hokuom pre nego što se vratila u grad.
U pola devet, polovina Kalaupape je još spavala, dok se druga polovina spremala za
crkvu. Dok je Rejčel obilazila oko kamenog venca groblja, severno od grada, začula je
negde ispred sebe – najbliža zgrada je bila Crkva Isusa Hrista svetaca poslednjih dana –
jedva čujnu muziku sa radija, hor anđeoskih glasova, udruženih u pesmi.

„Spremite se; naoružajte hrabrošću;

Naš Bog nas nikad neće napustiti,
I uskoro ćemo imati šta da kažemo,
Sve je dobro! Sve je dobro!“

Glasovi, kako je kasnije saznala, pripadali su Mormonskom tabernakul horu,

snimljenom u Solt Lejk Sitiju, a sada emitovanom na KGMB-u u Honoluluu. Ali još dok
je prolazila pored crkve – njeni parohijani su se okupili s nestrpljenjem za službu u devet
– hor je odjednom ućutkan, utišan naletom statičkog elektriciteta, nakon čega je usledio
uspaničeni glas voditelja.
„Obraća vam se Vebli Edvards iz Honolulua. Sporadični vazdušni napadi potresaju
Oahu. Oboreno je nekoliko neprijateljskih aviona, na njihovim krilima je primećeno
izlazeće sunce!“
Razgovor među parohijanima je potpuno zamro.
„Ovo nije vežba!“, viknuo je voditelj. Rejčel nikad pre nije čula toliko emocija u glasu
koji je dolazio preko radio-talasa. „Ovo je stvarno!“
Pastva, kojoj su se pridružili Rejčel i Hoku, okupila se oko radija u neverici. Crkveni
đakon, možda se plašeći da će biti uvučen u neki dramski program, prebacio je talase na
drugu stanicu iz Honolulua, KGU, ali tamo se moglo čuti sledeće: „Ponavljam, napadnuti
smo! Ne koristite telefone, sklonite se sa ulica! Ostanite pribrani, situacija je pod
kontrolom!“

225
 Ono što je još više uznemiravalo pored reči ne tako mirnog voditelja bili su prigušeni
zvuci eksplozija u pozadini.
„Bože moj“, neko je rekao. „Bože moj.“
Rejčel je požurila kući sa Hokuom, probudila Kendžija i uključila njihov radio tačno
na vreme da čuju: „Da se svi pripadnici vojske i mornarice jave na dužnost!“ Svud po
Kalaupapi čuli su se hrapavi glasovi udaljenih muškaraca koji su pozivali na mirnoću, koji
su govorili da nema mesta panici, ali strah u njihovim glasovima opovrgavao je njihove
poruke. „Sklonite se sa puteva i ostanite tamo!“
„Ne blokirajte saobraćaj!“
„Ostanite kod kuće!“
Dejvid Kamakau potrčao je prema kući, bio je bez daha, i to ne samo od umora. „Isuse
Hriste“, izgovorio je ustrčavši uz stepenice trema i ušavši na njihova otvorena vrata. „Šta
je ovo, dođavola? Da li je to invazija?“
„Ili je to“, rekla je Rejčel, „ili je opet na delu Orson Vels.“ Za nekoliko minuta prijatelji
i komšije – Hokea, Ihu, čak i Gejb Krosen i Felisija – pridružili su im se i počeli zapanjeno
i ćutke da slušaju vesti iz Honolulua.
„Upozorenje svim ljudima širom teritorije Havaja, a posebno na ostrvu Oahu. U
slučaju vazdušnog udara, ostanite u zaklonu. Mnogi od povređenih stradali su od šrapnela
iz protivavionskih oruđa. Ako otpočne vazdušni napad, ne izlazite napolje. Ostanite u
zaklonu. Mogu vas ozbiljno povrediti ili momentalno ubiti šrapneli koji padaju od
protivvazdušnih granata!“
Felisija je pitala: „Ali ko napada? Čiji avioni?“
Krosen je ispljunuo: „Ko drugi? Prokleti Japanci.“
Kendži je netremice gledao radio dok je prebacivao kanale.
„Svako ko poseduje kamion ili motocikl trebalo bi da ga odmah odveze do lokalne
ambulante!“
„Svi pripadnici vojske i mornarice da se jave na dužnost!“
„Vojna obaveštajna agencija Sjedinjenih Država naredila je da se svi civili sklone sa
ulica. Sklonite svoje vozilo sa ulice. Naterajte ga na travnjak ako je potrebno, ali sklonite
ga sa kolovoza! Ne koristite telefone... “
„Svi lekari, medicinske sestre, svi volonteri da se odmah jave u Bolnicu Kvins!“
„Napunite sve kofe i kade vodom, budite spremni za požare. Priključite svoja baštenska
creva. Radio neka vam bude uključen za dalja obaveštenja... “
Bilo je očigledno da su japanski bombarderi napali Perl Harbor, pomorsku vazdušnu
bazu Kaneohe, Hikam Fild i vazdušnu bazu Eva Marin. Pored toga, činilo se da je
bombardovan i sam Honolulu, mada nije bilo dovoljno jasno koliko tih pogodaka je
posledica neprijateljskih bombi, a koliko protivavionskih šrapnela na koje stanice tako
žustro upozoravaju.

226
 Hokea je rekao: „Ovo je ludilo. Otkad smo mi u ratu sa Japanom?“
Lica većine slušalaca bila su bela, ali lice Gejba Krosena bilo je zarumenjeno od gneva.
„To je podmukli napad“, rekao je hladno. „Proklete žute kukavice nisu nam čak ni
objavile rat!“
Niko se nije usudio da to ospori.
U sledećih sat i po slušali su sporadične izveštaje iz Honolulua; između obaveštenja
je puštana crkvena muzika, a u pozadini se mogla čuti tutnjava koja nije bila grmljavina,
kao i pomamno pomeranje nameštaja koji je osoblje radija pomeralo da obezbedi prozore
i vrata.
U 11.15 pre podne, guverner Džozef Pojndekster obratio se preko KGU radija da
objavi vanredno stanje.
Drhtavog glasa, sedamdesetdvogodišnji guverner ponovio je savet da ljudi ostanu
pribrani, da ostanu kod kuće i da ne koriste telefone. Dok je završavao, prekinut je usred
rečenice, a onda je dodao: „Upravo mi je uručena poruka... general Šort naređuje
havajskim radiostanicama da odmah prestanu sa emitovanjem iz straha da će Japanci
iskoristiti emitere kao orijentire.“
Na iznenađenje svih koji su ga slušali, guverner je počeo da plače. „Nestajemo sa
emitovanjem prvi put“, rekao je, zvučeći očigledno kao čovek pod velikim stresom.
„Napadnuti smo, a znak izlazeće sunce se jasno vidi sa donje strane aviona. “
Guverner je sklonjen sa radija tačno u 11.41 i radio je zaćutao.
Ta tišina je bila strašnija od uspaničenih glasova i prigušenih eksplozija. „Pokušajte
policijske kanale“, predložio je Dejvid, ali, dok je Kendži podešavao kratkotalasni
prijemnik, kratke izjave koje su se začule uopšte nisu bile umirujuće:
„Ispitajte Japance na adresi Avenija Sanset 781.“
„Nastavite prema Sent Luis Hajtsu, izgleda da su sleteli padobranci.“
„Uhapsite tog čoveka! Dovedite ga ovamo – u pitanju je uljez.“
Isto tako, vrlo slabo zbog statičkog elektriciteta i daljine, začule su se poruke sa vojnih
kanala, uspaničene i zbunjujuće:
„Neprijateljski transporteri primećeni na pet kilometara od Barber pointa. “
„Padobranci sleću na Nort šor.“
„Neprijateljski čamac samo što nije pristao kod mornaričkog arsenala.“
„Neprijatelj se iskrcava u blizini Nanakulija – prijateljski avioni ga zasipaju vatrom.“
Nijedan od ovih izveštaja nije imao težinu, ali ljudi u Kalaupapi to sada nikako nisu
mogli da znaju. Zasitivši se suprotnih, haotičnih vesti, Rejčel je izjavila: „Prokletstvo!
Idem sama da pogledam“, i na opšte zaprepašćenje istrčala iz kuće.
„Kuda misliš da ideš, za ime sveta?“, pitao ju je Dejvid.

227
 „Kauhako“, dobacila mu je. Svi su odmah shvatili – oni koji nisu uspeli da se stisnu u
Kendžijevog i Rejčelinog pakarda, pronašli su drugi vid prevoza i krenuli za njim
Damjanovim putem.
Ostavljajući automobile u podnožju Kauhako staze, krenuli su za njom duž jedva
vidljive staze koju je sad skoro potpuno prekrilo žbunje lantane. Uprkos raznim
hendikepima, svi su uspeli da se popnu na ivicu kratera i stali su navrh najviše tačke na
poluostrvu – okrenuti prema moru, u pravcu severa.
Rejčel je zapeo dah u grlu.
Samo četrdesetak kilometara daleko, ostrvo Oahu ležalo je na horizontu; ali niko ga
nije video ovakvo. Ogromni oblaci dima uzdizali su se sa vrha ostrva, koji je bio Honolulu,
zaklanjali luku i veći deo grada. Veći deo dima je bio crnji od običnih olujnih oblaka, ali
bilo je i stubova sivog, smeđeg, žutog i belog dima, koji su zaklanjali horizont. Plameni
jezici plesali su po vodi, kao da je i sam okean zapaljen – što se kasnije pokazalo kao tačno
jer se gorivo iz uništenih borbenih brodova prosulo i zapalilo. Nije bilo moguće reći, zbog
oblaka dima koji su okruživali grad, koliko je Honolulu oštećen; mogli su samo da
pretpostave da je u ruševinama, da su ga japanske bombe pretvorile u prah.
Rejčel, Kendži, Dejvid, Hokea i Krosen stajali su i zapanjeno gledali, užasnuto ćutali,
ne mogavši da sklone pogled sa katastrofe ispisane u oblacima. Rejčeline oči su se
napunile suzama dok se pitala da li je njena porodica tamo, mrtva ili živa, iza zlokobnog
dima. A onda se do nje probila još jedna užasavajuća misao: Rut. Da li je njihova ćerka na
Oahuu, čuje li ciku bombi koje padaju na tlo? Da li je neka bomba uništila njen dom? Kao
da joj čita misli, Kendži je pružio ruku i uhvatio je, i zbog čvrstog stiska i suza u njegovim
očima Rejčel je znala da dele isti strah, istu bojazan.
A onda – začudo – prepali su se kad su začuli da je tišinu zaparao, ne plač ili psovka
ili jecaj, već zvuk glasa koji započinje pesmu. Rejčel se okrenula, još više iznenađena kad
je shvatila da je u pitanju Krosen.
Stajao je i gledao u daljinu, očiju zamračenih od tuge i nemoći, dok se nešto što liči
na žalopojku izlivalo iz njega, a glas mu je bio mek kao da je pevao samom sebi.

„Dan je gotov, sunca nema

Sa jezera i sa brda,
Sa nebesa...“

Rejčel je prepoznala melodiju, ako ne i reči; svi su je prepoznali. Sve oči su se okrenule
prema mladom mornaru koji je pevao „Povečerje“.

„Sve je dobro, mirno spavaj,

Bog je tu...“

228
 U daljini je gorela voda, dok su crni prsti dima bespomoćno grabili ka nebu.

U 16.25 tog poslepodneva, komercijalne radio-stanice nakratko su se vratile u etar da

objave da je ratno stanje proglašeno na teritoriji Havaja; samozvani vojni guverner bio je
general-major Volter K. Sort. Skoro svi su očekivali neumitnu invaziju, ili bar dalje
bombardovanje, a odbrambene mere su odmah stupile na snagu. Noćna zamračenja,
policijski čas, izdavanje legitimacija i gas-maski za sve na teritoriji; sve te akcije bile
su razborite i neophodne. Manje pozdravljena bila je odluka da se suspenduje civilni
zakon – američki pravosudni sistem zamenio je vojni zakon, a civilne sudije vojni
upravitelji – i izborni.
Te prve noći ljudi su večerali u mraku i zabranjeno im je bilo da upale i sveće kako bi
videli svoje viljuške. U Kalaupapi je ovo bilo veoma opasno, jer udaren palac na stopalu
ili neprimećena posekotina mogla je da dovede do gangrene. Oni žitelji koji posedovali
baterijske lampe i malo plavog celofana bar su mogli da vide prst pred nosom, jer je
osvetljenje u plavom spektru bilo dozvoljeno. Kada je postalo jasno da će zamračenja
potrajati, žitelji i osoblje su obložili unutrašnju stranu svojih prozora tar-papirom ili ih u
crno ofarbali sa spoljne strane. Kantankerus Abelardo bio je postavljen za „nadzornika
zamračenja“, uglavnom jer niko drugi nije želeo to zaduženje, a bio je oduševljen kada bi
nekom od stanara kroz ključaonicu izbijala makar i najmanja svetlost i određivao je
visoke kazne. Prvi put u Kalaupapi zvuk aviona koji preleće više nije bio razlog za slavlje.
Pa ipak, rat je naselju doneo i neočekivanu radost. Poslednjih godina, broj dece u
Kalaupapi je postojano opadao jer su u Odboru za zdravlje i smeštaj odlučili da većinu
leprozne dece zadrže u Kalihiju, bliže prijateljima i porodici. Ali sada, bojeći se daljih
napada na Honolulu, Odbor je odlučio da će deca biti sigurnija na Kalaupapi. U martu
1942, dvanaest devojčica i dečaka je potajno krenulo u četiri izjutra za Molokaj, na
parobrodu Havaji.
Kada su deca stigla, postala su predmet pažnje i ljubavi kakvu nisu ni sanjala da će
doživeti. Žitelji Kalaupape, oduševljeni što ponovo slušaju smeh keiki-ja, nesebično su ih
razmazili, kupujući im slatkiše i sladolede, poklone i igračke. Priređivali su im
rođendanske žurke i lū’aus, i izlete na plažu; deca su pecala, istraživala pomorske pećine,
igrala softbol i odbojku, učila da jašu konje.
Rejčel je sve više pomagala sestri Ketrin – sa sedamdeset godina, najstarija časna
sestra u samostanu tvrdoglavo je odbijala da se penzioniše dok je pomagala da se obuči
nova generacija franjevačkih kaluđerica u Biskupskom domu. S obzirom na svoja
ograničenja, Rejčel nije baš mogla da obavlja sve fizičke poslove, ali joj nije nedostajalo
energije i snage da igra kriket sa devojčičama, na travnjaku samostana, ili da im naglas
čita knjige L. Frenka Bauma i Džeka Londona. Za vreme jednog takvog čitanja, koje se
održavalo na plaži, za decu iz Biskupskog doma i Makvej doma, jedan desetogodišnji
dečak je pitao Rejčel pun nade: „Imate li stripove?“
Rejčel je trepnula. „Stripovi? Šta je to?“

229
 „To su kao karikature iz nedeljnih novina“, objasnio je drugi dečak, „osim što su u
časopisu.“
„Mogu da vam pokažem“, rekao je Fredi, otrčavši do Makvej doma i vrativši se
nekoliko minuta kasnije sa impresivnom kolekcijom stripova pod miškom, koju je predao
Rejčel. Svaki naslov je obećavao avanturu i uzbuđenje: Vizkomiks, Trilingkomiks, Smeš
komiks, Morfan komiks, Amejzing misteri faniz, Krekdžek faniz, Slem-beng komiks, Vau
komiks, Sensej-šen komiks, Pep i Prajz i Džekpot i Topnoč. Sjajne korice bile su
ispunjene čudnovatom menažerijom likova: čovek-ptica sa krilima koji sleće s
neba, mišićavi snagator koji podiže automobile, čovek od vatre, čovek od
gume, spektralne figure obavijene zelenom, svamiji sa turbanima i magičnim štapićima.
U drečavim kostimima, borili su se protiv iscerenih gargojla, zlih doktora, smrtonosnih
pećinara, Kosača, raspomamljenih mumija, vatrenih raketa, nacističkih tenkova i
japanskih ziroa.
„A“, rekla je Rejčel, „shvatam. Heroji i magija. Znam neke takve priče.“ Pitala je decu:
„Jeste li ikada čuli za heroja po imenu Maui?“
Jedan dečak se pobunio: „Maui je ostrvo, a ne heroj!“
„O? Po kome misliš ostrvo dobilo ime?“
„Maui je bio prava osoba?“ jedna devojčica je pitala.
„Bio je više od osobe. Bio je sin boginje Hine i običnog čoveka, pa je bio polučovek, a
pola nešto više od čoveka.“
„Kao Sabmariner“, primetio je Fredi mudro.
„Mauija su zvali Vragolan jer je koristio domišljatost kao i manu, moć. I zato što je
bio malo nestašan. Kao na primer kada je brata pretvorio u psa.“
„Moj brat je već pas“, rekla je jedna devojčica i svi su se nasmejali.
„Po legendi, kada je svet još bio nov, nebo i oblaci su počivali na vrhu zemlje. Toliko
snažno su je pritiskali da, kada su biljke počele da rastu, listovi su im bili ravni.“
Jedan dečak je smrknuto klimnuo. „To ima smisla.“
„Kada je drveće počelo da raste, odguralo je nebo malo dalje – dovoljno da se ljudska
rasa uspravi. Ali nebo je i dalje bilo mnogo niže nego što je sada. Jedno od Mauijevih
prvih velikih dela je bilo podizanje neba. Uhvatio se za oblake i počeo da gura, odgurao
je nebo na visinu na kojoj je sada.
U isto to vreme, noći su bile duže od dana; sunce se jako brzo kretalo preko neba.
Jedva je bilo vremena da se osuši kapa tkanina – morali su da je unose unutra i ponovo
iznose sledećeg dana. Pa je Maui napravio konopce od zelenog lana i njima privezao
sunce, nateravši ga da se sporije kreće preko neba.“
Jedna devojčica izgledala je skeptično. „Zašto konopci nisu izgoreli?“
„Što je biljka zelenija, to teže gori.“ Devojčica je izgleda bila umirena ovom mudrom
primenom nauke.

230
 „Da li se Maui ikada borio protiv nekog kao što je Hitler?“, pitao je Fredi, nestrpljiv
da se stigne do akcije. „Ili Crvene Lobanje?“
„O, imao je on mnogo velikih bitaka“, uverila ga je Rejčel. „Na primer, borio se sa
Pijapeom, šišmišem sa osam očiju.“ Ovo im je brzo privuklo pažnju. „Maui je pecao na
obalama Oahua, kada je podigao pogled i ugledao svoju ženu Kumulamu u šapama
užasnog stvorenja – ogromnog šišmiša sa osam strašnih očiju, koji je ženu držao u kao
žilet oštrim zubima i nosio je gore. Maui je zaronio u more za njim, ali stvorenje je
bilo prebrzo i Maui je morao da se vrati, uplakan, dok je osmooki šišmiš odneo
Kumulamu na jedno daleko ostrvo.
Slomljenog srca, Maui je otišao kod mudrog starog kahuna-e, koji mu je rekao da
skupi tri grane, debelu lozu i perje mnogo ptica. Maui ga je poslušao i od grana kahuna
mu je napravio šupalj skelet ogromne ptice, a onda ga prekrio perjem. Loza je bila
prikačena za ptičja krila i, kada se Maui popeo u njih i povukao lozu, krila su zalepršala –
i uz Mauijevu veliku snagu ptica je poletela.
„Maui je upravljao letećom mašinom – prvom na čitavom svetu! – do šišmiševog
ostrva. Bilo je to predivno ostrvo, ali Pijapea je bio njegov vladar – njegov diktator, kao
Hirohito...“ Keiki-ji su počeli da negoduju i sikću. „... A kada je Maui sleteo, zarobili su ga
šišmiševi ljudi. Zatvorili su ga u kavez i odveli ga vladaru, koji je bio presrećan što je
uhvatio tako moćnog ratnika.
Maui je čekao sve dok se šišmišu nije prispavalo, gledao je kako se jedno, a onda i
drugo oko, zatim i sledeće, zatvara. Kada se osmo oko zatvorilo, Maui se nečujno
oslobodio iz kaveza i, uzevši ogromno sečivo, odsekao je šišmiševu glavu jednim
potezom!“ Rejčel je zamahnula rukom u širokom luku i oponašala fijukanje mačem.
Slušaoci su navijali, ali najbolje je tek sledilo.
„Sad već ljut zbog onoga što se dogodilo njegovoj ženi, Maui je izbio šišmiševih osam
očiju i naterao njegove ljude da od njih naprave ’awa-u – neku vrstu domaćeg džina koji
se uglavnom pravi od korena kave. A znate li kako se ’awa nekad pravila?“ Svi su
odmahnuli glavom. „Ljudi su žvakali koren kave, a onda bi ga pljunuli i procedili. Tako
da su Pijapeini ljudi žvakali njegove oči i pljunuli ih, a onda je Maui popio ’awa-u
napravljenu od šišmiševih osam očiju!“
Ovo je pozdravio hor povika, uzdaha: Opa i Jupi, kako dečaka, tako i devojčica.
„A onda je“, Rejčel je trijumfalno završila, „Maui odleteo nazad na Oahu zajedno sa
svojom ženom.“ Okrenula se prema dečaku koji je posumnjao u vragolana heroja. „I to je
razlog što su ostrvo Maui nazvali po njemu.“
Usledila je tišina posle toga.
„Ispričaj nam ponovo o očima“, rekao je neko i učinila je to.

Ako je svima raspoloženje ovih dana u Kalaupapi bilo dobro, Gejbrijelu Krosenu nije.
Vest o hrabrosti njegovih saboraca sa broda Nevada – koji su izbegli neprijateljsku vatru

231
dok su se mučili da pobegnu iz luke – bacila ga je u duboku depresiju. Rat je divljao,
prijatelji su umirali, postajali heroji, a njemu je bilo uskraćeno mesto pored njih. Njegova
smrt, kada dođe, neće biti ni nalik bojnom polju: biće bolestan, anoniman kraj bez
ikakvih istaknutih trenutaka za pamćenje ili junaštvo.
Mada je alkohol na teritoriji vojska zabranila, Krosen nije imao problema da ga
pronađe u dovoljnoj količini i pokuša da umrtvi ponovo probuđeni bol, i gnev. Rejčel i
Kendži iznova su slušali razbijanje stakla iz komšiluka ili kao jedne letnje noći kada im je
san prekinula grlena psovka, nakon koje se začuo nekakav tiši vodenast zvuk i ženski plač.
Kendži je odmah otišao do policije i za nekoliko minuta su pozornici udarali u
Krosenova vrata: „Otvaraj!“, krupni pozornik je naređivao, dok su Kendži i Rejčel stajali
nekoliko stopa iza njegovih leđa. Pošto niko nije odgovorio, urliknuo je: „Lepa vrata. Biće
odlična za potpalu ako ih odmah ne otvoriš!“
Konačno su se vrata otvorila i iza njih je stajao raščupan, očigledno pijani Krosen.
„Šta je!“ prasnuo je, ali revolt u glasu nije došao do izražaja pošto je preplitao jezikom.
Pozornik se progurao pored njega i ušao, zatekavši gomilu praznih flaša od viskija i
snuždenu Felisiju umotanu u peškir, otečenog levog oka i s krvavom posekotinom iznad
njega. „Šta se dogodilo, gospođice? Jeste li dobro?“
Felisija mu je klimnula i rekla im, ne previše uverljivo, da je pala i udarila glavu. „Malo
sam nespretna, zar ne?“ Nasmejala se, ali odglumljeno raspoloženje se Rejčel zgadilo.
I pored molbi Rejčel i policije, Felisija nije želela da promeni svoju priču. Krosen je
izgledao samozadovoljno, sve do trenutka kada je pozornik izjavio da će prijaviti haole-a
zbog posedovanja alkohola, pijanstva i „remećenja mira tokom noći“. Krosena su zgrabili
nimalo nežno i izgurali iz kuće; on je samo bledo gledao u Kendžija i Rejčel, a onda su ga
strpali u automobil i odvezli do kalaupapanskog zatvora, gde ga je šerif strpao u malu
ćeliju u kojoj je sramno prenoćio.
Posle toga je malo pažljivije pio, ali pijančenje nije prestalo, niti povremeni Felisijini
krici – brzo utišani i kasnije poricani. Rejčel i Kendži su svaki put pozvali policiju, ali
Felisija je nastavila da štiti ljubavnika; iako je više nego jednom bilo pronađeno dovoljno
dokaza o pijanstvu da bi se Krosen zatvorio. Posle nekoliko takvih incidenata, vojni
upravitelj iz Kaunakakaija osudio je Krosena na nedelju dana zatvora, što ga je
otreznilo na skoro čitavih mesec dana; posle toga je ponovo upao u kolotečinu i sve se
nastavilo po starom.
Više nego jednom Rejčel je potražila Felisiju i molila je da napusti Krosena. Ali ma’i
pākē je rascvetavao devojčin sistem i njene ljupke crte lica pretvorile su se u nesrećne
latice; plašila se da je niko drugi neče hteti. „Kada udara tebe, u stvari kažnjava bolest koju
prezire“, rekla joj je Rejčel. „Neće te držati pored sebe još dugo.“
„On mene voli.“ Felisija kao da se zakačila za ove reči. „Kaže da mu je žao i da me
voli.“
„Neće to prestati, Felisija, sve dok ga ne ostaviš.“

232
 „On mene voli“, ponovila je i otišla od Rejčel.
Konačno su se jedne tople januarske večeri Rejčel i Kendži probudili kada su začuli
psovku.
„Glupa portugalska kučko!“
Sledeće što se čulo bilo je kidanje mesa. I kao čovek koji kreće u rat, Kendži je mirno
ustao iz kreveta, navukao pantalone i papuče. „To je to“, rekao je, a nešto u njegovom
glasu je naježilo Rejčel.
„Pozvaću policiju“, rekla je.
„Da, to je pomagalo da sada.“ Kendži je zakopčao pantalone; odmahnuo je glavom.
„Ljudi ko što je Krosen“, izgovorio je hladno, „razumeju samo jedno.“
Rejčel je ustala iz kreveta. „Kendži, molim te, ne čini to.“
„Šta onda da uradim? Samo da ležim ovde i slušam je kako jeca? Da se molim bogu
da je ne ubije jednog dana? Da li da samo sedimo i slušamo ga kako je ubija?“
Dok je tako nesigurno ćutala, začuli su udarac Krosenove šake i bolni Felisijin jauk,
a onda je Kendži izašao iz kuće, sišao niz svoj trem, popeo se uz Krosenov, sa Rejčel koja
ga je pratila u stopu. Nije kucao, samo je gurnuo vrata i uleteo.
Preko Kendžijevog ramena, Rejčel je videla Felisiju na podu, lica zaronjenog u lokvu
sopstvene krvi. Krosen je stajao iznad nje i šutirao je u bok. Telo joj se grčilo, napola se
okrećući od siline njegovih udaraca. „Ustaj!“, urlao je na nju. „Ust...“
Kendži se kretao brže nego što ga je Rejčel ikada videla – stigao je do Krosena u tri
koraka. Levom rukom zgrabio je košulju haole-a, cimnuo ga i zario pesnicu u iznenađeno
Krosenovo lice. Rejčel je začula kako puca polomljena kost i videla kako krv prska iz
Krosenovog nosa. Krosen se zateturao na zid; Rejčel je pritrčala Felisiji i podigla je na
noge.
Krosen je brzo povratio ravnotežu i stao da zuri u Kendžija ledenim pogledom. „Vi
Japančuge se dobro šunjate.“
„A ti si dobar kad treba tući žene.“
Krosen se bacio na njega, čitavim telom – mlađi i manje hendikepiran od Kendžija –
kao da je kamion. Kendži je izgubio dah, osetio je kako mu rebro puca jer je osetio pečenje
sa strane dok je padao na sto. Krosen se istog trena našao na njemu i počeo da ga udara
pesnicama u glavu; Kendži je samo podigao ruke u neuspešnom pokušaju da blokira
udarce. Kroz krv i znoj je video Krosenovo lice, izobličeno gnevom, ekstatično od mržnje.
Ubiće me, pomislio je Kendži, skoro van sebe. Nije sumnjao u to.
A onda je Rejčel zgrabila Krosena s leđa, prste zdrave šake zabila je haole-u u levo
oko, koje mu je iskočilo poput bobice. Mokrim prstima uhvatila je čvrstu kost očne
duplje.
Krosen je vrisnuo i ritnuo se. Pljoštimice je šakom udario Rejčel i ona je pala kao
kamen. Dok je padala, videla je kako Felisija trči pored nje da izađe iz kuće. Molim te,
dovedi pomoć, bilo je sve što je mogla da pomisli dok je pokušavala da ostane svesna.

233
 Kad je video da je njegova žena pala, Kendži je zaboravio na bol; ustao je i zabio
Krosenu u vilicu snažan desni direkt. Krv je liptala iz Krosenove leve očne duplje, ali se i
dalje lavovski borio, dok je zabijao pesnicu u Kendžijevo izubijano lice puno modrica.
Rejčel je podigla pogled i videla Kendžija, ni dve stope od nje, kako pada glave
okrenute u jednu stranu i čelom udara u dovratak.
Nikad neće zaboraviti taj zvuk.
Nikad neće zaboraviti krv koja je u potocima tekla iz rane.
Nikad neće zaboraviti.
Dovukla se do supruga u trenutku kad su pozornici preskakali po dva stepenika trema
i utrčavali. Jedan pozornik grubo je zgrabio Krosena, ali Rejčel je videla samo jedno, samo
do toga joj je bilo stalo, do lica koje ju je gledalo, a koje je sada držala u svom krilu. Kendži
je bio u nesvesti, ali ona mu je ipak šaputala iznova i iznova: „Volim te, volim te, ostani sa
mnom...“ Milovala ga je po obrazu i preklinjala ga da ostane s njom, govorila mu koliko
joj treba; ali do trenutka kada je doktor Fenel konačno stigao, Kendži više nije disao.
Operisano oko njenog muža ju je gledalo, otvoreno u smrti kao što je bilo za života, dok
su Rejčeline suze padale na njegovo lice i mešale se s njegovom krvlju; bilo je to poslednje
što će njih dvoje ikada podeliti.

234
 arkocrvena tori kapija – Kendži se šalio da su mu te kapije uvek izgledale kao drečavi
spomenici slovu π – dočekala je ožalošćene kroz svoj ceremonijalni luk u minijaturni
hram koji je činila samo jedna prostorija. Podignuta 1910, kao zajednička dvorana za
pripadnike japanske populacije, zgrada je brzo dobila i svoju religioznu ulogu, kao mesto
gde su se održavala venčanja i bogosluženja za kalaupapanske budiste. Brojni posetioci su
se okupili potpuno zakrčivši malenu unutrašnjost. U gradu nije postojala nijedna osoba
koja nije poznavala i volela upravnika kalaupapanske prodavnice, osim onog jednog; i
mnogi su došli da mu odaju poštu.
Rejčel je svakog ožalošćenog primila srdačno, ali teret nekoliko poslednjih dana bio
je očigledan na njoj. Međutim, i pored stiske u svetilištu, bilo joj je drago što se odlučila
za budističko bdenje. Kendžijevo telo – polegnuto u otvoreni sanduk oivičen belim
ljiljanima – ležalo je u rezervnoj spavaćoj sobi u kojoj je nekada boravila Lejlani, a
mrzovoljni Hoku, koji je ležao pored sanduka, držao je poslednju stražu svom
gospodaru. Rejčel je ulazila s vremena na vreme da ponudi hranu ili piće, da
dodirne muževljevo lice ili da mu kaže poneku reč. Prisustvo tela njenog supruga u domu
koji su delili nekako je činilo lakšim prihvatanje njegove smrti, koliko je i priprema
Haleolinog tela to olakšala pre mnogo godina.
Ali njena tuga je i dalje bila ogromna, a ljutnja toliko žestoka i sveža da ju je plašila.
Da je imala pištolj, odavno bi umarširala u kalaupapanski zatvor i ubila Krosena bez
oklevanja ili žaljenja. Bila je spremna da izgubi Kendžija zbog lepre, ali ne i na ovaj način.
Ne uz ljutnju i mržnju – mržnju koja ju je zauzvrat trovala, jer ju je zahvatio žestok gnev,
koji nije ni sanjala da može da oseti.
Sada je Kendži ležao u hramu – iza oltara sa svećama i njegovim kaimyo-om, smrtnim
imenom, ispisanim japanskim ideogramima – dok su ožalošćeni nudili mirišljave štapiće,
sveštenik pevao sutru nad njegovim telom, a posetioci stajali i iskreno ga oplakivali uz
prigodne reči. Dejvid Kamakau govorio je o tome kako je pronašao i izgubio brata u
Kalaupapi; Mek, Ihu i Abelardo smatrali su njegovu prodavnicu većim domom od
sopstvenih kuća; ostale mušterije prosto su spominjale koliko je Kendži nesebično

235
poklanjao svoje vreme, koliko se trudio i poručivao određene stvari za njih, omiljenu
hranu ili male predmete koji su im očigledno mnogo značili. Jedna mlada žena je ispričala
kako je kao dete vratila krpenu lutku kupljenu u prodavnici koju je ižvakao i iscepao njen
pas. Kendži je video da se ona nije mogla popraviti, pa joj je poručio novu, a onda
joj ispričao kako Japanci veruju da lutke imaju dušu, i kada ih je nemoguće više voleti, da
ih treba propisno sahraniti kako bi njihove duše mogle da se odmore. Stavio ju je u staru
kutiju od cipela, glave okrenute ka severu, kako i treba; upalio par mirišljavih štapića;
otpevao kratku sutru; a onda su je on i devojčica sahranili ispod drveta pandanusa.
Rejčel ovu priču nikad pre nije čula; Kendži, tipično, nije joj je ispričao. A kada je
došao red na nju da govori, Rejčel je ustala i prosto rekla: „Moj suprug je mislio da je
odustao od svoje karijere kad je stigao u Kalaupapu. Ali, dok vas sve danas slušam, vidim
koliko je pogrešio. Imao je on karijeru, i to veoma vrednu. I časnu.“
Prišla je sanduku i dodirnula prstima Kendžijeve ledene usne, a onda prošla kroz
izmaglicu od suza i vratila se na svoje mesto, pored sestre Ketrin, gde ju je snaga konačno
izdala i gde su joj klecnula kolena. Ketrin ju je uhvatila i čvrsto je do kraja ceremonije
držala za ruku; uskoro je povorka krenula prema japansko-havajskom groblju, na vetrom
šibanoj obali.
Dok je Kendžijev sanduk spuštan u raku, užasan svršetak je preplavio Rejčel kao talas
bolom čija je snaga prevazilazila bilo koji bol izazvan leprom. Želela je da skoči u otvoreni
grob, da zemlja koja guta Kendžija proguta i nju; ionako se već osećala mrtvom. Šta joj
još može biti oduzeto? Želela je da bude zatrpana i ušuškana u zemlju – da više ne diše,
da više ne voli, da je više ne boli.
Zahvalila je svima koji su došli, prihvatila njihove izjave saučešća, ali srce joj je plakalo
za Kendžijem dok su joj misli bile samo sa njim. Kada su se ožalošćeni vratili u svoje
automobile da se u koloni vrate u grad, Rejčel je ostala da gleda kako i poslednja lopata
tapše po sveže napravljenoj humci. A kada se konačno i ona okrenula i pošla, nije se
uputila prema gradu, već prema plaži Papaloa.
Tamo je sedela i razmišljala o neprekidnom kretanju vode: talasima što se razbijaju o
pesak, a onda se povlače uz uzdah, naizmenično riču i šapuću neku vrstu sutre koja ju je
tešila. Duboko u svojoj žalosti, okean joj je govorio, tešio je i podsećao na dogovor koji su
sklopili pre toliko godina, dogovor koji joj je tata objasnio kao maloj devojčici kada je
prvi put kretala na okean. More, rekao joj je, uvek je glavno, ljudi su tek pozvani gosti;
oni koji to ne poštuju nikad se ne vrate. Rejčel je jahala na talasima – da li je živela ili
umirala – zavisilo je od mora. Prihvatila je njegov primat, prepuštala mu se uvek iznova
– zašto onda ne i sada?
Počela je da ustaje...
Ali, pre nego što je ustala, čula je kako joj se neko obraća: „Zdravo, smem li da ti se
pridružim?“, i iznervirano se okrenula i ugledala sestru Ketrin kako seda na pesak. Koliko
li je dugo stajala tako i gledala je?“

236
 „U stvari, rekla je Rejčel, „volela bih da sada ostanem sama, ako ti ne smeta.“
Nekarakteristično, ali Ketrin nije poslušala.
„Ah! Prekasno“, izgovorila je kroz uzdah. „Kada se ove moje stare kosti spuste, bojim
se da će im trebati neko vreme da se ponovo podignu.“ Smestila se na pesku, osmehujući
se ljubazno osmehom koji je bio rezervisan za prilike kad je posebno tvrdoglava. Rejčel se
namrštila.
„U tom slučaju bi možda mogla odmah da počneš da ustaješ“, predložila je,
podjednako tvrdoglavo.
„Ma imam vremena napretek. Zar ti nemaš?“ Ketrin je pogledala prema talasu, dok
je plima podlokavala plažu kao da ih doziva. „Okean je najprimamljiviji, zar ne misliš,
kada je najopasniji?“
Rejčel je uzdahnula. „Ketrin, šta tražiš ovde?“
Slegnula je ramenima. „Ne znam. Uzvraćam uslugu?“ Ostarela sestra kratko ju je
gledala, a onda nežno upitala: „I, kako se osećaš?“
„Odlično sam. Zašto pitaš?“
Ketrin je klimnula, razumevši ogorčenost. „Nakon što mi je otac umro, jedna
prijateljica pokušala je da me uteši, a ja sam pogrešila kad sam joj rekla: ’Nemaš ti pojma
kroz šta prolazim sada.’ Mnogo se uvredila što sam joj to rekla – jedna njena prijateljica,
neko s kim je radila, poginula je u pucnjavi. ’Smrt je smrt’, kazala je.“
„To može da kaže samo neko“, odvratila je Rejčel, „ko nikad nije izgubio nekog koga
voli.“
„I u tome ima istine. Sve devojčice koje sam gledala kako umiru, za sve ove godine –
neke sam jedva poznavala, ali to me i dalje proganja. Njihove smrti mene kao da umanjuju
– možda ne koliko smrt moga oca, ali me zaista umanjuju.
„Ne pretvaram se da znam kako je to, Rejčel, izgubiti muža. Ali poznavala sam
Kendžija i tugujem za njim, kao i zbog tebe, iako ne mogu da zamislim kako se osećaš.“
Rejčel je na trenutak okrenula glavu, a onda čula sebe kako govori: „Želim da ga
ubijem.“
„Krosena?“
Rejčel je klimnula. „Učinila bih to u sekundi kad bih mogla. Da li te to iznenađuje?“
„Ne. Tuga i ljutnja me ne iznenađuju.“ Ketrin je napravila pauzu. „Rejčel, sećaš li se
onog dana kada smo videle onog dvokrilca? Sećaš li se šta sam rekla?“
Rejčel se nasmejala neveselo. „Ne sećam se čak ni šta sam ja rekla.“
„’Kako neko može da sumnja u prisustvo boga pred prizorom ljudi kojima je darovao
krila?’ Sećam se toga tako živo jer sam imala vremena da razmišljam o svojoj grešci.“
Osmehnula se. „Bog nije čoveku dao krila; dao mu je mozak i dao mu je duh da sebi načini
krila. Baš kao što nam je dao sposobnost da se smejemo kada nas boli, ili da se borimo
dalje kada nam je do odustajanja.

237
 „Počela sam da verujem da je način na koji biramo da živimo sa bolom, ili
nepravdom, ili smrću... prava mera onog božanskog u nama. Neki, kao što je to Krosen,
odlučuju da čine zlo sebi i drugima. Drugi, poput Kendžija, žive sa svojim bolom i
pomažu drugima da ga podnesu.
„Nekad sam se pitala zašto bog deci daje lepru? Sad verujem da bog nikome ne daje
lepru. Daje nam, ako odlučimo da ga upotrebimo, duh da živimo sa leprom i sa
neumitnom smrću. Jer smo upravo u sopstvenoj smrtnosti najuzvišeniji.“
Zapenušani talasi povlačili su se sa plaže dok su suze navirale na Rejčeline oči.
„Ne želim da budem jaka“, izgovorila je blago. „Želim da budem slaba i da budem sa
Kendžijem.“
„Ako si slaba, nećeš biti s njim.“
„Je li? Ko će onda biti s njim? Ti? Tvoji roditelji?“ Zbog ovih reći, izrečenih ovako bez
razmišljanja, odmah je zažalila.
Ketrin se nije uznemirila. „Moguće“, priznala je, dodajući uz znalački osmeh: „Želiš
li zaista da rizikuješ čistilište u kom te ja korim za vek vekova? Zamišljaš li tako dobar
provod?“
Rejčel se nasmejala – žalosno, ali se nasmejala.
„Kad to tako kažeš“, rekla je, „ni u kom slučaju.“
Ketrin se nasmejala; ustala je. „Lepo rečeno. Ni u kom slučaju.“
Dok je vozila Rejčel kući svojim klimavim automobilom, pitala je: „Hoćeš li nastaviti
da radiš u prodavnici? Sigurna sam da bi dobila upravničko mesto, ako bi pitala.“
„Ne, ne želim da budem tamo bez Kendžija. Možda bih mogla da radim više sati u
Biskupskom domu?“
„Vrlo rado ćemo te primiti.“
Kad su stigle do Kaijulani strita, Ketrin se ponudila da ostane, ali Rejčel je odmahnula
glavom. „Biću dobro.“ Ketrin ju je zagrlila, obećala da će doći sutra, a onda se odvezla.
Rejčel je koračala stazicom prema praznoj kući, pokušavajući da ne gleda praznu kuću,
Krosenovu kuću pored svoje.
Hoku, koji je dremuckao na tremu, zalajao je u znak pozdrava i skočio na nju, šapama
kaljajući crnu haljinu; nikad nije bila srećnija što ga vidi. „Hej, keiki“, kazala mu je češući
ga po sivoj glavi, „jesi li gladan?“ Ušao je za njom, a ona mu je otvorila konzervu pseće
hrane, ali za nekoliko trenutaka je zažalila što je pustila Ketrin da ode. Gde god bi
pogledala, videla bi podsetnik na Kendžija: napola otvorene naočare za čitanje na
stočiću, računovodstvena knjiga iz prodavnice u koju je pisao one noći; lula koju bi
ponekad zapalio, prevrnuta, a u vazduhu blagi miris duvana. U ovim malim stvarima
osećala je njegovo odsustvo, ne prisustvo i odjednom ju je sve preplavilo, nije mogla da
izdrži. Sela je na kauč, a bolni vakuum u njenim grudima izvlačio joj je dah iz pluća. Zarila
je lice u šake i počela da rida, praznina u njoj je bivala sve veća, ne manja; osećala je da će
porasti tolika da će je ugušiti, kao što bi to učinilo more. A kada je počela da žali što se

238
nije predala okeanu, osetila je poznato golicanje na licu i, podignuvši glavu, ugledala
Hokua, koji je prvo počeo da joj liže obraz, a onda i šaku. Bila je sigurna da u njegovim
smeđim očima može da se vidi tuga – kao kada je Sacu uginula, a on ležao pored vrata
nedeljama, čekajući sestru da se vrati kući – zagrlila ga je oko vrata i zahvalno stisnula.
Nisu dugo bili sami. Za pola sata Dejvid i njegova devojka Helen došli su kod nje i
pozvali je na večeru; ona ih je ljubazno odbila i odlučila da je ona pripremi za njih, kako
bi se izgubila u poznatoj rutini kuvanja. Hokea se vrlo brzo pojavio posle njih, a Rejčel je
i njega dočekala s dobrodošlicom; uskoro je večerala okružena prijateljima, zahvalna na
njihovoj brizi i njihovoj aloha-i. Ali u njoj je i dalje obitavala bezdana rupa i počela je da
strahuje da će ona zauvek biti tu.
Te noći je zaspala tek posle mnogo muke, sa Hokuom preko nogu, koji ju je grejao
kao ćebe.
U dva ujutro se iznenada probudila zbog mesečine koja joj je obasjala spavaću sobu
poput reflektora. Ustala je, prišla je prozoru, pogledala u susednu kuću, podignutih
zastora koji su otkrivali prazne sobe što su je odjednom ispunile strašnim gnevom.
Impulsivno je navukla na sebe kućnu haljinu, izjurila iz kuće i popela se do Krosenove.
Gurnula je nezaključana vrata. Dnevna soba je smrdela na ustajalo pivo i cigarete;
razbijeno staklo bilo je svuda po podu. Među krhotinama su se nalazile mrkocrvene lokve
od Felisijinih povreda, ali, kad se Rejčel okrenula, ugledala je ono čega se najviše bojala,
tamnocrvene krvave mrlje na dovratku. Krv njenog supruga. Krv njegovog života, njenog
života, osušenu i uzaludnu. Osetila je kako joj se grči vilica, odjednom je odjurila do svoje
kolibe, odvrnula česmu u dvorištu i odvukla baštensko crevo do Krosenove kuće, tačno u
trenutku kad je voda pokuljala iz creva. Uperila je snažan mlaz vode prema vratima,
dovratku i podu, spirajući Kendžijevu krv; voda se bojila crveno dok se slivala kroz
pukotine na podu i lānai-ju; a kada je ta ružna mrlja bila oprana sa dovratka, okrenula je
mlaz prema dnevnoj sobi i sprala Felisijinu krv, krhotine, uklanjajući sve tragove mržnje
i ludila iz ove kuće. Kad je voda konačno potekla prozirna i čista, a rane na drvetu nestale,
spokojno je zatvorila ulazna vrata, odvukla crevo nazad u svoje dvorište, zavrnula slavinu
i vratila se u krevet; gde je čvrsto prespavala, ako ne mirno, ostatak noći.

Po vojnom zakonu, pravda na Havajima je bila brza, ako ne uvek i precizna. Za zločine
čija kazna nije bila duža od pet godina zatvora sudio je jedan sudija vojnog suda, koji je
često donosio presudu za pet minuta – ta presuda je uglavnom bila „kriv“. Za ozbiljnije
zločine zasedalo je vojno veće i članovi jednog takvog veća su stigli u Kalaupapu nekoliko
dana nakon Krosenovog hapšenja i zatvaranja. Major Balard, sudija vojnog suda i tužitelj
koji je vodio slučaj, ispitao je Rejčel brzo i temeljno; saosećao je sa Rejčelinim bolom i
držao je u toku sa sudskim procesom. Krosen je optužen, pored ostalog, za dva napada sa
namerom da se izazovu povrede, zbog Felisije i Rejčel, i jedna optužba za ubistvo iz
nehata, zbog Kendžijeve smrti. Rejčel se odmah zabrinula: pretpostavila je da će Krosen
biti optužen za ubistvo. Nije joj se svidelo kako je počelo.

239
 Procedura na suđenju pred vojnim većem bila je ista kao na specijalnom vojnom sudu
i po tim pravilima, Rejčel kao svedok nije mogla da čuje ni uvodnu reč ni svedočenja
ostalih svedoka, bar ne dok se njeno svedočenje ne završi. Mogla je samo da gleda dok su
petorica članova veća – pukovnik, major i tri potpukovnika – ulazili u majušnu
sudnicu Kalaupape, zajedno sa majorom Balardom i Krosenovim advokatom odbrane.
Čekala je ispred zatvorenih vrata dok je Balard davao uvodnu reč, a kada su se vrata
sudnice otvorila, jedan vojni policajac uveo je pozornika koji je uhapsio Krosena. Njegovo
svedočenje bilo je kratko. Felisija je bila sledeća i ostala je unutra skoro sat vremena. Rejčel
je bila sigurna da zna o čemu svedoči – o Krosenovim brojnim nasrtajima na nju,
polomljenim rebrima i povređenom bubregu, što se dogodilo prilikom poslednjeg
napada, kad joj je doktor Sloun rekao da će dalje povrede izazvati nekontrolisano
unutrašnje krvarenje i rezultovati smrću. Rejčel je nerviralo što ne može da bude u sudnici
i gleda sudbinu čoveka koji joj je ubio supruga, ali uskoro je došao red na nju da uđe.
Skrušeni Krosen sedeo je na klupi za optužene sa svojim braniocem, s belim povezom
preko jednog oka, dok je drugim izbegavao Rejčelin pogled koji mu je uputila idući ka
klupi za svedoke. Ako se nadala da će ga videti nervoznog i uplašenog, razočarala se:
delovao je spokojno, čak samouvereno. I dok se Rejčel osvrtala po prostoriji ispunjenoj
vojničkim i mornaričkim uniformama, stomak joj se okretao u shvatanju da je Krosen,
iako optužen, i dalje među prijateljima. Koliko su oni, pitala se, bili spremni da osude
jednog od svojih?
Odbacila je strahove dok je major Balard lagano vodio njeno svedočenje. Setila se
mnogih prilika kada su ona i Kendži pozivali policiju zbog Krosenovog ponašanja, a onda
i kako su ih prošlog utorka probudili Krosenovo psovanje i Felisijini krici, zbog čega su i
otišli na susedna vrata.
„A kada je vaš suprug intervenisao u optuženikovom napadu na gospođicu
Ernandez“, pitao je Balard, „šta ste čuli da je optuženi izgovorio?“
„Rekao je: ’Vi Japančuge se dobro šunjate.’“
„Da li ste i ranije od njega čuli neke rasne epitete?“
„Da. Mnogo puta.“
„Znači da ste i pre ove noći sumnjali da optuženi gaji neprijateljska osećanja prema
vašem suprugu?“
Krosenov branilac se pobunio. „Pukovniče, trenutno smo u ratu sa carskim Japanom.
Teško bismo sad našli nekog ko nije koristio ovakve epitete.“
„Prihvata se“, rekao je pukovnik, koji je predstavljao predsednika veća. Rejčel je bila
šokirana i nemo ogorčena. Prihvata se? Netrpeljivost ovog čoveka i mržnja se prihvataju?
Pokušavala je da ne pokaže koliko je ljuta dok su nastavili njeno dalje svedočenje; zatim
joj je Balard zahvalio, zadržao pravo da nastavi ispitivanje i predao reč odbrani.
Krosenov branilac je počeo: „Vi svedočite, gospođo Utagava, da ste vi i vaš suprug
ušli u dom optuženog bez dozvole?“

240
 „Reagovali smo“, ravno je izgovorila Rejčel, „na ženske krike.“
„Zar niste mogli da pozovete policiju?“
„Pokušavali smo i to.“
„To znači, kada zakonska sredstva nisu urodila plodom, ušli ste u njegov dom na
nezakonit način i vaš suprug je isprovocirao gospodina Krosena tako što ste ga fizički
napali?“
„Izgledalo je da je gospodin Krosen već bio isprovociran kad smo mi stigli.“
„Molim vas, odgovorite sa da ili ne, gospođo Utagava. Da li je vaš suprug inicirao
konflikt sa optuženim?“
Pušeći se od gneva, Rejčel je odgovorila: „Da.“
„A onda ste i vi napali gospodina Krosena, zar ne – namerno mu isteravši oko?“
„Naravno da jesam! Pokušavao je da ubije mog supruga.“
Branilac je prigovorio na ovu spekulaciju o nameri njegovog klijenta i pukovnik je
prihvatio prigovor. „Molim vas, ograničite se na ono što znate, gospođo Utagava“,
usmerio je Rejčel.
„Namerno ste iskopali optuženikovo oko, želeći da mu nanesete ozbiljne povrede, zar
ne?“
„Dabome da jesam.“
„A kada je vaš suprug pao i udario glavom o dovratak – zar to nije bio samo nesrećni
slučaj?“
„Nije zapeo i udario se“, rekla je Rejčel, podignuvši glas. „Gospodin Krosen ga je
udario i tada je pao.“
„Ali optuženi to nikako nije mogao da predvidi, zar ne? Gospodin Utagava je slučajno
udario u vrata?“
Rejčel je prasnula: „Slučajno dok ga je optuženi prebijao nasmrt!“ Ovo je izazvalo još
jedno, strože pukovnikovo upozorenje.
Oba unakrsna ispitivanja bila su dugačka i zamorna, i kad je Rejčel napustila klupu
za svedoke, shvatila je kuda ovo vodi. Kendži je bio predstavljen kao kriminalac, a ne
čovek koji ga je ubio. Bila je strašno ljuta, ali šta je drugo mogla i da očekuje?
Na Balardov zahtev, Rejčel je dozvoljeno da ostane do kraja procesa, uz uslov da ne
može ponovo biti pozvana zbog pobijanja svedočenja koje je bilo narušeno njenim
primedbama. Balard je smatrao da im ionako više neće trebati – ili prosto nije mario?
Odbrana je pod dokaze podvela nekoliko pismenih izjava Krosenovih nadređenih sa
Nevade, od kojih su svi svedočili da uopšteno ima čist službeni dosije i pozvali su jednog
jedinog svedoka: samog Krosena. Pukovnik mu je rekao da nije u obavezi da svedoči, ali
Krosen je klimnuo potvrdno i rekao: „Da, gospodine, znam. Ali želim.“
Tih i pokunjen u klupi za svedoke, Krosen je priznao da je pio te noći. „Popio sam
previše, priznajem. I nešto što mi je Felisija rekla iznerviralo me je. Nije to bilo u redu i

241
nisam ponosan na ono što sam joj uradio; ali to zapravo nisam bio ja, već piće. Ne
podnosim piće baš najbolje. Ako je to zločin, onda sam kriv.“
Rejčel se pušila zbog njegove ljubaznosti i trezvenosti.
Njegov branilac je rekao: „A kada je gospodin Utagava upao u vašu kuću i udario
vas...“
„Ja sam se branio.“
„A kada vas je gospođa Utagava napala?“
„Pobesneo sam.“
„Gospodine Krosene, da li ste nameravali da ubijete gospodina Utagavu?“
Krosen je saosećajno klimnuo glavom. „Ne, gospodine, nisam. Upao je u moj dom,
udario me – ja sam mu uzvratio. Jedan moj udarac poslao je gospodina Utagavu na
dovratak, ali ja to nisam video – njegova žena me je oslepila, nisam uopšte mogao da
vidim šta radim.“
„Znači, niste to planirali?“
„Ne, gospodine; bio je to nesrećni slučaj. Žalim zbog toga što se dogodilo, ali nisam
nameravao da ubijem gospodina Utagavu.“
Kad je došao njegov red za unakrsno ispitivanje, major Balard je pitao: „Gospodine
Krosene, mrzite li Kineze?“
Krosenov branilac je odmah uložio prigovor, ali Balard je naglasio da se ovo pitanje
ne odnosi na Japance, što je bio prethodno odbijen prigovor, već drugu azijsku rasu s
kojom Amerika nije u ratu. Pukovnik je odbio prigovor i naložio Krosenu da odgovori na
pitanje.
„Ne, gospodine“, odgovorio je Krosen. „Ne mrzim nikoga.“
„Zašto ste onda napali kinesku prostitutku u Honoluluu, 7. juna 1940?“
Krosen je pocrveneo. „To je bila privatna stvar. I ponavljam, previše sam popio.“
„Napad nije bio rasno motivisan?“
„Nije.“
„Samo volite da bijete žene.“
Krosenov branilac je skoro zaplakao: „Prigovor.“
Pukovnik je uzdahnuo i prihvatio ga.
„Vi ste izgleda neki gnevan čovek, gospodine Krosene“, primetio je Balard.
Krosen je odmahnuo glavom. „To nije istina.“
„Niste ljuti zbog ovog što vam se dogodilo?“
„Nisam“, rekao je Krosen.
„Zar niste jednom prilikom rekli gospodinu Brejdiju da ste – citiram – mogli biti na
palubi Nevade umesto u ovoj prokletoj septičkoj jami od naselja – kraj citata?“

242
 Krosen ga je dugo gledao, a kada je konačno progovorio, njegov glas je izgubio
ljubaznost; prvi put su se u njemu osetile gorčina i melanholija.
„Da, gospodine“, izgovorio je tiho. „Trebalo je da umrem na Nevadi kada su je
Japančuge bombardovale. To bi bilo milosrdno.“
U trenutku je Rejčel ugledala mladog mornara koji je sedeo s njom na Kauhakou i na
tren joj je bilo teško da ga mrzi. Ali samo na tren.
„Nemam više pitanja“, rekao je Balard.
U završnoj reči, Krosenov branilac je tvrdio da je znatna količina alkohola koju je
njegov klijent popio poremetila moć procene i da je Kendžijeva provokacija izazvala
„iznenadnu i nekontrolisanu reakciju“ koja je dovela do „užasne nesreće u kojoj je
prekinut život gospodina Utagave“. Ponovo je istakao pohvalni vojni dosije vojnika
Krosena, ne spomenuvši napad na kinesku prostitutku.
Balard je izneo jasne i jezgrovite dokaze protiv Krosena, ali Rejčel je samo napola
slušala; čitava priča o Krosenovom vojnom dosijeu ubedila ju je da će ovo biti poturanje
pod tepih, da se Vojska Sjedinjenih Država neće obrušiti na jednog od svojih, a kamoli na
onog koji je imao tako lošu sreću da se zarazi bolešću divljaka i bude poslat na ovo mesto.
Rad suda je prekinut i pet članova veća povuklo se da donese presudu, a Rejčel se
nije iznenadila kad su se već posle sat vremena razmišljanja vratili.
Predsednik veća pitao je majora Balarda: „Imate li ikakve dokaze o prethodnim
osudama?“
Balard je podneo sudu dosije o napadu na kinesku prostitutku: Krosenu nije suđeno
i nije osuđen za taj napad, već je samo dobio disciplinsku opomenu. A onda se, na
Rejčelino iznenađenje, veće opet povuklo i zatvorilo sudnicu.
Dok su izlazili, Balard joj se kratko nasmešio.
Ubrzo nakon toga, sudnica je ponovo otvorena i objavljeno je da su „svi članovi veća
jednoglasni u odluci“, Gejbrijel Tajler Krosen je proglašen krivim po tački optužnice o
nezakonitom posedovanju alkohola; po tački optužnice o remećenju mira, po dve tačke
o napadu sa namerom da se nanesu povrede; i po tački ubistva iz nehata.
Rejčel je srce poskočilo od radosti kad je čula proglas, a još više kad je pukovnik
nastavio da određuje kazne: šest meseci zbog posedovanja alkohola i remećenja mira,
deset godina zbog napada na Felisiju, pet godina zbog napada na Rejčel i dvadeset godina
zbog smrti Kendžija Utagave.
Krosen je sedeo kao ptica koju su upucali u letu.
Bilo je to ukupno trideset pet godina robije za Krosena – ali gde? Nijedan zatvor u
Oahuu ne bi hteo, ne bi ni mogao, da ga primi; tako da je Gejbrijel Krosen osuđen da
odsluži kaznu u Kalaupapi. Rejčel bi više volela da je osuđen na težak prinudni rad, ali
poniženje koje je videla na Krosenovom licu kad mu je veće pročitalo presudu – sad je
bio i leprozan i zločinac – pružilo joj je slatko, iako malo, zadovoljstvo.

243
 Na nesreću, zatvor u Kalaupapi nije bio napravljen za dugoročni smeštaj, i na
Rejčelino razočaranje, odlučeno je da osuđenik služi kaznu u jednoj od soba Bej vju doma,
što je već samo po sebi, predstavljalo prinudno zatočenje. Rejčel je bila očajna. Ispalo je
kao da se ništa nije dogodilo – kao da je ovaj čovek ubio njenog muža, i za kaznu samo
dobio drugu sobu – i to sa pogledom na okean!
Ali, kada se vratila u svoj prazan dom, shvatila je jednu prostu činjenicu: Kendži je
mrtav i nikakva pravda, bez obzira na kaznu, neće ga vratiti.
Na kraju je Rejčel prosto izbegavala raskrsnicu Puani strita i Damjanovog puta, gde
se Bej vju dom šepurio na strmini okrenutoj prema obali. A pored toga što je patila zbog
prisustva prezrenog neprijatelja, Krosena, unutrašnji neprijatelj pokrenuo je iznenadni
napad.

Ratno vreme u Kalaupapi nije se mnogo promenilo u odnosu na mirnodopsko

bivstvovanje. Mnogi stanovnici već su uzgajali povrće za sopstvenu upotrebu, a sada su
ovi minijaturni komadi zemlje ponosno proglašeni „pobedničkim baštama“. Uzgoj
pernatih životinja i svinja porastao je da zameni povremene nestašice mesa u Honoluluu.
Sveže mleko je bilo samo sećanje – samo u prahu je bilo dostupno – a benzin je bio
ograničen ovde, kao što je to bio i na čitavim havajskim ostrvima. Jedini stvarni
problem bio je ukidanje parobrodske službe: sampani su sad prenosili zalihe i poštu do
Kalaupape, ali nemirno more je često primoravalo male kineske skifove da se, umesto
tamo, ukotvljavaju u Kaunakakaiju. Odatle je tovar spuštan stazom sa pali-ja i stizao je sa
nekoliko dana zakašnjenja. Pošti i novinama trebalo je mnogo više vremena da stignu do
stanovnika naselja, što ih je izolovalo više nego što je to bio slučaj mnogo godina.
Do kraja 1943, dok je okolni svet bio potresan ratom, Rejčelino telo je počelo još više
da propada zbog novoprobuđenog ma’i pākē-a. – Haleola bi rekla „osnažene“. Posle dosta
godina koliko se gostio samo njenim nervima, bacillus leprae počeo je da joj izjeda i
ostatak tela. Koža, koja joj je bila skoro potpuno čista, izuzev nekoliko rascvetalih rana,
sada je bila prekrivena ružnim ružičastim modricama. Doktor Sloun joj je objasnio da
bacil napada zidove najmanjih krvnih sudova u njenoj koži i, dok se tkivo raspada, krv se
zgrušava u purpurne modrice. A pošto krv loše cirkuliše, čirevi ne mogu da zacele. „Ja
sam mislila da buba voli da jede samo moje nerve“, rekla je Rejčel.
„Bojim se da su joj se apetiti promenili. Možda je vašu otpornost umanjio stres, ili je
to smer kojom bi bolest svejedno krenula, ali... jasno je da postaje stvarno lepromatozna
po prirodi. Žao mi je što to kažem, ali dešava se.“
U sledećih dvanaest meseci, Rejčelino telo je počelo da liči, sve više i više, na tela
prijatelja i porodice koje je izgubila. Koža joj se olabavila, izgubivši veći deo kolagena;
folikule kose su u međuvremenu uništene, pa su joj i obrve otpale. Lejlani bi u sličnoj
situaciji samo iscrtala sebi novi par olovkom, pa je Rejčel činila isto, jednog dana sebi
crtajući obrve Kerol Lombard, a drugog Odri Hepbern. Kada je došao red na

244
trepavice, naručila je veštačke iz kozmetičke prodavnice u Honoluluu, ali nikad
nije skupila petlju da ih stavi.
Bacil se, ugnezdivši se u hladnijim delovima tela, smestio u hladnijim tkivima nosnih
šupljina, koje su joj otekle kao kod gadne prehlade – prehlade koja nikada ne prestaje.
Rejčel je bilo sve teže i bolnije da diše kroz nos, ali, kada je disala kroz usta, povećani
protok vazduha hladio joj je grlo, pa se buba naselila i tamo. Glas joj je postao hronično
hrapav; a čirevi na krajnicima morali su da budu uklonjeni.
Sahranila je Hokua u proleće 1945, kao što je učinila sa mnogo drugih duša koje je
volela, iako su joj se čirevi proširili sa ruku i nogu na grudi i lice. Sestra Ketrin je insistirala
da lično previja Rejčeline rane. Obe žene viđale su stotine slučajeva kao što je ovaj, ali
sada se to događalo Rejčel i na neki način je Ketrin to palo mnogo teže nego njenoj
pacijentkinji. Rejčel je bila prelepa mala devojčica koja je odrasla i nikad nije prestala da
bude lepa: u ovoj bašti prepunoj patnji bila je redak cvet koji je cvetao i bujao. Ketrin je
sate provodila čisteći Rejčeline rane, stavljala čiste zavoje i ćaskala je s njom kao što je to
činila sa toliko mnogo drugih tokom godina – a kad bi se vratila u svoju sobu, počela bi
da plače, što nije činila još od najranijih dana u Kalaupapi.
Rejčel su boleli zglobovi i polineuritis kao da joj je upalio nove nerve, ali je prihvatila
sve nove parametre sopstvene bolesti bez ikakve primedbe. Nije bila usamljena: Hokeine
šake, njegove artritične šake, lagano su se okretale ka unutra, i to do te mere da je jedva
uspevao da podigne četkicu; Dejvid se borio protiv onoga što su lekari nazivali
„leproznom groznicom“ i njegovu kožu su takođe zahvatali čirevi. Rejčel je osećala
kako joj otpornost prema bacilu lagano slabi, kao što talasi troše vulkansku stenu, i to joj
je izgledalo kao prirodan proces: iz erozije stene, na kraju krajeva, rađa se pesak na plaži.
Bez Kendžija joj je bilo teško da prikupi snagu koja joj je trebala u borbi protiv bolesti;
sve teže joj je bilo da shvati želi li da živi ili umre.
Dok se rat na Pacifiku konačno završavao sudaranjem atoma, rat u Rejčel ništa nije
bivao slabiji. Zglobovi su joj otekli od nakupljene vode i toliko su je boleli da je jedva
koračala. Ketrin ju je vratila, posle svih ovih godina, nazad u Biskupski dom, da se stara
o njoj; ali Rejčelino telo je potpuno eksplodiralo od napada lepromatoze da je bilo
neophodno da je prebace u bolnicu, gde je doktor Sloun mogao adekvatnije da se stara za
nju.
Uspomene su izdržale i tešile je dok je prolazila kroz groznicu i trpela bolove: mislila
je na mamu i tatu, njihovu malu kuću blizu Kvin Ema strita, srećne godine pre nego što
joj ih je inspektor Vajkof sve oteo. Stric Pono je ponovo oživeo u grčevitim snovima,
ponekad kao on sam, ponekad kao sova što priča nepristojne viceve. Haleola je bdela
pored njenog kreveta u trenucima pred zoru, uveravala je da će sve biti u redu, da je voli
i da će je uvek voleti. Noću, dok se Rejčel mučila da diše, udisala je vazduh koji je imao
Kendžijev ukus, miris njegove kože, dah koji su delili kada bi se ljubili.
A ponekad – kao u jutro 1. aprila 1946 – sanjala bi opet da je Namakaokahai i da joj
se talasi kotrljaju preko kvrgavih korala, raspršuju mesečinu i podižu se sve više i više,

245
dok prelaze preko grebena. Bila je kolos od vode i kretnji koji se survava prema crnom
polumesecu zaliva Avahua, duše na povijenim vrhovima talasa, jaše ga jedino kako može;
osetila je manu, moć svojih talasa, osetila grmljavinu u okeanskim dubinama...
Probudila se, ali je nastavila da oseća: riku u kostima, vibraciju koja ne potiče iz nje,
već mimo nje. Bilo je petnaest do sedam i, mada je odeljenje delovalo prilično mirno, neki
unutrašnji osećaj jeze naterao je Rejčel da ustane na bolne noge iz kreveta i priđe
najbližem prozoru.
Zinula je kad je to ugledala. Na pučini, talas najmanje sedam metara visok kotrljao se
prema obali – zid od vode koji se podiže sa okeanskog dna, neočekivan kao lava koja se
izliva iz mrtvog grotla, a ogromna krčeća masa odjekuje u njoj.
Tutnjava se pretvorila u eksploziju kad se talas razbio o kalaupapansku obalu,
potpuno je progutavši; čak je i visoki toranj svetionika skoro potpuno progutan. Rejčel se
uplašila da će talas stići čak do Kalaupape, ali stao je ispred nje.
Začuli su se prestravljeni povici iz grada; u bolnici, pacijenti i lekari nahrupili su na
prozore.
Svetla na odeljenju su trepnula.
Rejčel je zapanjeno gledala kako se ogromni talas povlači unazad... guli okean preko
grebena, a ribe ostaju da se koprcaju bespomoćno na izloženom morskom dnu... odvlači
prema pučini ogromne šake pune iščupanog drveća i izlomljenih stabala.
Samo nekoliko trenutaka kasnije, stigao je sledeći talas.
Niz od šest ogromnih talasa je došao i otišao pulsirajućim ritmom, uništivši sve što je
ostalo od građevina koje su nesrećno bile smeštene na obali. Do tada, ulice Kalaupape su
bile ispunjene ljudima koji su trčali prema uzvisinama – bolesni su vikali „cunami!“ dok
im je priroda priređivala još jedan trik, poslednju božju šalu na njihov račun. Bio je to,
na kraju krajeva, prvi april.
Kada su se vode konačno smirile, Rejčel se iznenadila kada je videla da svetionik i
dalje stoji, ali da je malo šta drugo opstalo na obali: nije bilo drveća, a naravno ni kuća.
Ogromne stene, odlomljene sa dna, ležale su raštrkane po plaži na kojoj više nije bilo
peska.
U naselju više nije bilo tekuće vode, cevi koje su vodile od rezervoara bile su
smrskane; nije bilo ni struje. Upravne zgrade bile su okrenute na svojim temeljima, kao
da ih je neko okrenuo poput flaše. Nadgrobni spomenici na grobljima su bili rasuti kao
da je neko bacao kockice za igru. Ali jedini domovi koji su bili uništeni bile su kuće na
obali, čiji su vlasnici uglavnom bili pacijenti koji su živeli u gradu. Niko nije poginuo, niti
je povređen. Uskoro je postalo jasno da je Molokaj bio neverovatno srećan, uprkos velikoj
šteti ostrvskom Ist Endu; na Mauiu, selo Hana je bilo skoro potpuno zbrisano, a Hilo na
Velikom ostrvu ostalo je većim delom pod vodom. Sveukupno, sto pedeset devetoro ljudi
poginulo je širom Havaja od cunamija.

246
 Rejčel nije mogla ništa drugo osim da gleda sa svog prozora dok su ekipe raščišćavale
ono što je ostalo na obali. Odgegavši se nazad do kreveta, osetila se bespomoćnom i
pomirila se s mišlju da je njeno vreme na zemlji došlo do kraja; čak se i obradovala. Znala
je da je bila srećnija od većine, srećnija od Emili, Lejlani ili Vajolet; odrasla je, ostarila,
zaljubila se i bila voljena. I to ne samo od strane Kendžija – znala je koliko je
blagoslovena što je imala ’ohana-u, koja ju je primila, Pona i Haleolu, i Ketrin i Fransin i
mnoge druge. Svoju kalaupapansku porodicu. Ležala je noću u krevetu i slušala zvuke
bubnjeva i šetača, zadovoljna što će umreti.
Otprilike mesec dana posle cunamija, dok je doktor Sloun smrknuto pregledao
Rejčel, kazao joj je: „Rejčel, hteo bih da ti dam jedan novi lek, s kojim su imali uspeha u
Karvilu. Zove se promin – jedan od novijih sulfonamidskih lekova, antibiotik.“
Rejčel je uspela da proizvede slab podrugljiv zvuk. „Probali su penicilin, pa nije
uspelo.“
„Da, ali ovi sulfonamidski derivati su prilično efikasni kod tuberkuloze, koja je veoma
slična Hansenovom bacilu.“ Sve više i više lekara je ovu bolest zvalo „Hansenovom
bolešću“, što je bila posledica uredničke politike novina koje su vodili pacijenti, Karvil
stara, što su tvrdile da biblijska konotacija reči „leproza“ i „leprozni“ nekorektno
stigmatizuje Hansenove pacijente.
„Ali u pitanju je eksperimentalni lek“, rekao je Sloun, „i koliko god malo toksičan, do
neke mere je ipak toksičan.“
„Dobro“, rekla je Rejčel, zatvarajući oči. „Možda će me brže dokrajčiti.“
Tog poslepodneva primila je prvu dozu jednodnevnih intravenoznih injekcija
promina: šest puta nedeljno, dve nedelje od tri. Za sve to vreme nije bilo nikakvih
primetnih promena u njenom stanju, osim slabe alergijske reakcije, koja se povukla posle
nedelju dana.
A onda je, u trećem mesecu injekcija promina, Rejčel je primetila da je na otvorenoj
rani na ruci počela da joj se pravi krasta.
U sledećih nekoliko nedelja, na Rejčelino iznenađenje, čirevi su počeli da se zatvaraju,
jedan po jedan – ružičaste modrice su počele da joj iščezavaju, voda da nestaje i koža da
se čisti.
Posle tri meseca tretmana prominom, doktor Sloun ga je zamenio drugim lekom, po
imenu dijason... i za mesec dana njeno oteklo, naduvano lice, počelo je da dobija svoj stari
oblik, svoju ostarelu lepotu.
Bilo je to čudo. Haole medicina koja je zaista radila! Bez groma iz vedrog neba, bez
objava sa nebesa; Bog je progovarao ne sa visina, već iz epruvete.
Posle šest meseci tretmana sulfonamidskim lekovima, pedeset pet od sedamdeset dva
pacijenta u Kalaupapi pokazalo je znatan napredak; samo osmoro izgleda nije imalo
koristi od njega. Dejvid Kamakau je doživeo da mu se temperatura spusti i da mu čirevi
nestanu. Grčenje Hokeinih šaka i erozija nosne hrskavice je stala: sulfoni nisu mogli da

247
pomognu u regeneraciji tkiva, ali su sprečili njegovu dalju deformaciju. Začudo, pošast
koja je pogađala čovečanstvo generacijama kao da je savladana – bukvalno preko noći!
„Lek ne ubija bacil“, objasnio je Rejčel, „već ga dovoljno oslabi da ga tvoj imuni sistem
uništi.“ Hansenovi bacili nisu bili potpuno zbrisani, ali Sloun i njegove kolege bili su
oprezno optimistični da im se broj znatno smanjio.
Sestra Ketrin je zapanjeno i radosno posmatrala kako se nada budi u Kalaupapi, prvi
put za njene pedeset dve godine u naselju, i kako moral raste. Pacijenti koji nisu mogli da
dišu bez traheotomije na grkljanu vrlo brzo su mogli da dišu bez pomoći. Slabljenje vida
je stalo; skoro slepi sad će moći da gledaju u budućnost, koliko god ona mutna bila. A
pošto su okrutna krivljenja njihovih tela zaustavljana, pacijenti su razmišljali o
korektivnim operacijama, bez straha od neumitnih posledica. Sad su mogli da počnu da
žive život meren u decenijama, a ne samo u godinama i mesecima.
Ketrin je istinski bila srećna što je doživela da vidi ovaj dan. Neće ih biti još mnogo
za nju, kako je sumnjala, ali trijumf ovog trenutka će joj osvetliti put ka nebesima – ili
kuda sam već krenula, mislila je ironično. Mogla je čak da predvidi i trenutak, koji sigurno
nije bio daleko, kada ove obale više neće predstavljati izgnanstvo; kada više niko neće biti
doveden ovamo protiv svoje volje. Otišla je u malu franjevačku kapelu, kleknula pred
oltar i kroz radosne suze je zahvalila bogu na ovoj milosti – na duhu koji je podario čoveku
da napravi krila, a sada i ovaj čudesni lek, na mnogim životima koje će lek spasti – i najpre,
morala je da prizna, na Rejčelinom životu.

Rejčel, davno otpuštena iz bolnice, opet je živela sama. Stajala je na aerodromu tog dana,
u junu 1947, kada je mali dvomotorac sa novim upravnikom naselja dodirnuo pistu.
Komitet za doček, sastavljen od osoblja i pacijenata, okupio se oko aviona dok su
upravnik i njegova supruga izlazili iz njega, a Rejčel je bila jedna od prvih koja ih je
dočekala.
„Baš ne možeš da se držiš podalje, misionarski dečko?“, rekla je, a Lorens Džad se od
srca nasmejao i odvratio: „Očigledno ne mogu.“ Kao i ona, sad mu je već bilo preko
šezdeset godina; očigledno i iskreno mu je bilo drago što je vidi. „Izgledaš prelepo, Rejčel“,
rekao je, pružajući ruku, koju je ona ovog puta prihvatila.
Bila je to sasvim drugačija Kalaupapa od one koju se Džad vratio da vidi na kraju
karijere u državnoj službi. Doktor Sloun je bio u pravu za promin i dijason: bacilli leprae
su umirali kao što su nekada njene žrtve umirale, u hiljadama. Sulfonamidski lekovi nisu
stvarno lečili Hansenovu bolest, ali su toliko dramatično smanjivali broj bacila u
pacijentovom sistemu da je u najvećem broju slučajeva bolest zaustavljana za
nekoliko meseci, a pacijenti proglašavani nezaraznim. Prvi talas testiranih pacijenata sada
je imao negativne uzorke, jedan za drugim; mogućnost otpusta više nije delovala tako
daleko.

248
 U svetlu sve veće sigurnosti medicinske javnosti u to da je Hansenova bolest manje
zarazna od tuberkuloze, upravnik Džad je odmah odlučio da unese promene u to kako se
vodila Kalaupapa. Počeo je prvo od svoje kancelarije, izbacivši smešnu ogradu između
upravnika i pacijenata. Srušio je visoku žičanu ogradu oko prostorija za posetioce, kao i
žičanu ogradu koja je razdvajala pacijente i posetioce u kolibi. Sve nepotrebne
barijere između stanovnika i osoblja su srušene – čak je i čuvar na vrhu pali-ja uklonjen.
Džad je bio odlučan da omogući pacijentima da se osećaju više kao pacijenti nego kao
zatvorenici. I radio je to brzo, što je poverio i Rejčel: „Pre nego što me uhvate za uvo i
izbace odavde.“
„Znači li to, ako nije tako lako zakačiti lepru, što su svi mislili“, pitala ga je Rejčel, „da
smo svi ovamo poslati ni zbog čega? Bez opravdanog razloga?“
Džad je uzdahnuo i razmislio o tome. „Ne znam, Rejčel“, rekao je na kraju. „Havajci
nisu bili imuni na ovu bolest. Da li je nešto trebalo učiniti da se ona zaustavi? Jeste. Da li
je izolacija od vaših porodica i prijatelja bila jedini odgovor? Ne verujem. Je li to sve bilo
uzalud? Nije... Ali cena koju ste ti i ostali platili bila je previsoka.“
U decembru, doktor Sloun je obavestio Rejčel da je njen šesti i poslednji uzorak
negativan i da je sada podobna za uslovni otpust. Rejčel je čula ove reči, ali nije baš mogla
da ih shvati. „Otpust?“, rekla je, kao da je opijena.
„Šest negativnih u nizu, Rejčel. Moraćeš na redovne preglede, naravno, ali, kada ti
zahtev bude odobren, moći ćeš da odeš iz Kalaupape kad god to budeš želela.“
Bio je to trenutak o kom je maštala od sedme godine, a sad kad je stigao, nije znala
šta da radi.
Imala je šezdeset jednu godinu. Mladost joj je prošla i svi njeni prijatelji su ovde u
Kalaupapi. Kakvo obećanje je spoljašnji svet čuvao za nju? Za razliku od nekih pacijenata,
nije bila toliko izobličena da bi živela u drugom kraju, ali njena desna ruka bila je
primetno obogaljena; od čega će uopšte živeti?
Ketrin joj je predložila: „Idi bar u posetu. Na nedelju dana ili dve. Zar ne želiš da vidiš
braću i sestru?“
Pošto je to postalo moguće, Rejčel nije bila sigurna. „Zašto da idem da ih tražim?
Nisam se čula s njima pedeset godina!“
„Oni su još tvoja porodica.“
„Ti si moja porodica. Ti i svi odavde.“
„Imaš ti i drugu porodicu“, podsetila ju je Ketrin. „Šta je sa njom?“
To je Rejčel donekle usporilo. „Ja... Nemam pojma gde se ona nalazi.“
„Postoje načini da se ljudi pronađu.“
Rejčel je rekla: „A šta ako ne želi da bude pronađena?“
Ketrin na to nije imala odgovor.
Napustivši Biskupski dom, Rejčel se odvezla Damjanovim putem do puta za Kauhako
i parkirala automobil. Čak i sa zgrčenim prstima na stopalima, lako je stigla do vrha – bilo

249
je neverovatno koliko je energije sada imala! Pogledala je prema kamenom listu
poluostrva u daleku izmaglicu, južni kraj Oahua je provirivao ispod oblaka, poput poteza
Hokeove četkice. Iza je počivao svet koji joj je otac godinama u delićima donosio – zemlje
sakura-ningyö-a, matrjoške i kineske misionarske lutke, zemlje koje više nisu bile kapu.
A tamo negde je i jedna mala devojčica, sada odrasla žena, koja nikada nije upoznala
majku što ju je rodila.
Želela je da je Kendži sa njom. Želela je da može s njim zajedno da ode. Ali znala je
šta bi on uradio.
Ispunila je zahtev za otpust. Imala je nešto novca koji je za dvadeset godina uštedela
sa Kendžijem radeći u prodavnici, pored male vladine penzije dobijene za sve te godine
službovanja. Pored nekoliko dolara koje joj je tata ostavio, biće solventna neko vreme, čak
i ako ne pronađe odmah neki posao. Rečeno joj je da može da zadrži kuću u Kalaupapi,
u slučaju da mora da se vrati.
Dejvid i Helen su joj priredili „oproštajnu otpusnu žurku“ i Rejčel je bila dirnuta
brojem ljudi koji su došli. Pored hrane, smeha i muzike, slavili su ne samo Rejčelin
neumitni odlazak već i potencijalno svoj. Dejvid i Helen su bili jedan uzorak daleko od
slobode.
Dan pred Rejčelin let za Oahu, ostala je samo jedna osoba s kojom je morala, da se
oprosti.
Koračala je Damjanovim putem prema Puani stritu – do Bej vju doma, podignutog
na niskoj kosini iznad mora. Unutar njegovih blago institucionalnih hodnika prolazila je
pored muškaraca – ostarelih, oslepelih, ubogaljenih – za koje su sulfonamidski lekovi
stigli prekasno. Koračala je hodnicima očaja i samoće, gledajući u sobe sa obe strane, sve
dok nije pronašla onu koju je tražila i stala.
Ušla je u sobu Gejbrijela Krosena, a kada se on okrenuo i ugledao njeno lice,
prebledeo je sasvim – bio je skoro beo kao povez preko iskopanog oka.
Posle nekog vremena je rekla: „Odlazim.“
Gledao ju je potpuno zbunjen.
„Uzeo si mi jedan dobar deo života“, kazala mu je, „ali ne sve. Idem da potražim ono
što mi je ostalo. Odlazim.“
Osmehnula se hladno. „Ali ti nikad nećeš , dodala je zadovoljno.“
Videla je kako se zenica Krosenovog preostalog oka širi, kap pod iznenadnom
svetlošću.
„Čak i ako te sulfonamidski lek izleći“, rekla je Rejčel, „ili će te strpati u zatvor na
Oahuu, ili će te ostaviti ovde, u Kalaupapi... do kraja života.“
Krosenu kao da je malo pozlilo.
„Sve ovo vreme“, izgovorila je blago, „ni reči kajanja od tebe. Ni izvinjenja. ’Kaješ se’,
rekao si. Kaješ se zbog ’nesreće’. Pa, sad možeš da se kaješ zbog činjenice da bi, da nisi
ubio Kendžija... možda jednog dana otišao odavde.“

250
 Nije sačekala odgovor. Okrenula se, izašla iz sobe i nikad se nije okrenula.
Sutradan, upravnik Džad bio je na aerodromu da joj oko vrata stavi lei i poljubi je za
oproštaj.
Sva u suzama, sestra Ketrin ju je zagrlila. „Volim te, Rejčel“, rekla je. „S božjom
pomoći.“
Rejčel ju je poljubila u obraz. „I ja tebe volim, Ketrin. Hvala ti što si bila deo mog
života.“ Pre nego što je zaplakala, Rejčel je podigla kofer i popela se kratkim stepeništem
u avion.
Sela je na jedno od šest sedišta, privezala pojas po nalogu pilota i prepala se kada je
cesna otpočela svoje rulanje niz kratku pistu. A kada je avion poskočio u vazduh, Rejčelin
stomak se okrenuo dok je tlo propadalo pod njima. Otvorenih očiju zurila je kroz prozor,
avion je u luku preletao naselje i peo se uz zeleno lice pali-ja, nekada zabranjeno, a sada
lako preskočeno; pali je ostao pod njima, nestao kao pod pticom u letu, dok ga je ostavljala
za sobom.

Devet dana kasnije, telo bivšeg mornara prve klase Gejbrijela Krosena pronađeno je kako
pluta u vodama zaliva Avahua. Neki žitelji su smatrali da je u pitanju samoubistvo; drugi
su mislili da se prosto previše napio. Položen je u grob na protestantskom groblju pored
obale, a mala američka zastava je obeležavala njegov grob. Jedini ožalošćeni su bili
sveštenik Crkve Kanana Hou i jedan član kalaupapanskog benda, koji je
ravnodušno svirao „Povečerje.“

251
 etenje je, kako je Rejčel shvatila, na neki čudesan način krivilo prostor i vreme. Sa te
visine, uskovitlani talasi Kajvi kanala bili su svedeni na mirne talase, a poludnevno
putovanje parobrodom bilo je čudesno sabijeno u pukih trideset minuta. Delimično ju je
i transformisalo: nije više bila šezdesetjednogodišnja žena, ponovo je bila
devojčica, gledala je kroz prozor dečjim očima i čudila se na dečji način. Pedeset godina
je udaljena linija horizonta bila neumoljiva prepreka – neprobojni bedem od neba. A sada
je za svega nekoliko minuta sve to probijeno i to sasvim lako – ne samo ovaj let kroz
vazduh već i njeno iznenadno izlečenje (kao da je u pitanju pravo izlečenje, a ne samo
remisija, na šta su je lekari odmah upozorili). Da li se sve u spoljašnjem svetu ovako brzo
kreće? Jesu li se priroda i ritam vremena promenili za pola veka, koliko je kao muva bila
zatočena u ćilibaru Kalaupape?
Avion je napravio krug na prilazu Oahuu, leteći u luku, prvo joj je otvorio pogled
samo na klin, zatim i na četvrtinu tla u prozoru – kao sekundara koja juriša preko
časovnika, otkrivajući sve više iz trenutka u trenutak. Zelena kruna Dajmond heda
dočekala ju je kao stari prijatelj, ali bio je to prijatelj koji se brzo izgubio među strancima.
Grad Honolulu, nekad samo gomila razbacanih zgrada koje su patuljastim činila
ogromna stabla kokosa, uzdigao se iznad krošnji i proširio u svim pravcima – čak i prema
makai-ju, morskoj obali. Rejčel se činilo da su bujnoj bašti njenog detinjstva potkresani
listovi, zelenilo je sad samo delimično okruživalo blokove betona i asfalta. Močvare i bare
Vaikikija kao da su isušene. Postojao je novi kanal na mestu gde su nekada tri potoka
napajala zasade crvenog pirinča i taro polja na pospanom putu ka moru. Hoteli su
ukrašavali poznati polumesec plaže Vaikiki, uključujući i gigantsku, divovsku šokantno
ružičastu palatu u obliku slova H. Niz zgrada se pružao od Kalihija na zapad, do Koko
heda na istok, počevši da prodire i u doline Manoa i Nuanu; zgrade su ružile obode
planine kao leprozni izraštaji. Čak je i linija obale bila unapređena – novo pristanište za
jahte krasilo je luku visokim jarbolima skupih brodova.
A onda su sleteli i, dok je Rejčel izlazila iz aviona i prelazila pistu, nije mogla da veruje
da je tlo po kom korača tlo na kom je rođena. Ispred terminala za letove sa ostrva
udahnula je podjednako i izduvnih gasova koliko i mirisa lei-ja od plumerije, koji su se
nudili turistima pored ivičnjaka. Rejčel je zadivljeno gledala čitavu gomilu putokaza što

252
su upućivali i informisali; taksiji i autobusi prolazili su svake sekunde. A onda je ugledala
autobus sa natpisom VAIKIKI na čeličnom čelu, a kada je stao, kročila je kroz sikćuća
metalna vrata i ukrcala se.
Ubacila je obavezni novčić u kutiju za karte i sela sasvim napred, iza vozača. Zurila je
fascinirano kroz prozor dok je autobus odlazio sa aerodroma i probijao se prema znaku
na kom je pisalo NIMIC HAJVEJ IST, a onda na auto-put, veći od bilo kog puta po kom je
Rejčel ikada putovala i u gust saobraćaj brži nego što ga je ikad zamišljala. Konačno,
autobus je vijugao kroz Kalihi, došavši na sedamstotinak metara od stare prijemne stanice
i Rejčel se iznenadila kad je shvatila da joj srce neznatno lupa brže u trenutku kad su
prolazili pored puta koji je nekada vodio do tamo.
Preko prolaza, jedan dečak je piljio u Rejčelinu zgrčenu desnu šaku, koju je ona hitro
prekrila drugom šakom, ignorišući njegov upitni pogled i šapat majci, koja ga je ućutkala.
Kad je videla znak koji je objavljivao da se skreće za Vaikiki à, izašla je na sledećoj
stanici; ali, nakon što je prešla tri ili četiri stambena bloka, uzalud tražeći nešto što je
podsećalo na plažu, shvatila je da je sigurno previše rano izašla iz autobusa. Sledeće što je
stiglo bila je čudna zver: imala je telo autobusa, ali je išla kao tramvaj po šinama, povezana
sa električnim vodovima koji su se pružali iznad. Ukrcala se, ali je toliko bila
fascinirana „tramvaj-busom“ da je dosta prošlo pre nego što je primetila da je krenula
prema mauka-iju, prema planinama, a ne makai-ju. Povukla je sajlu za kočenje, kao što
je videla da drugi putnici rade i iz ovog se iskrcala.
Ovog puta je zatražila pomoć od prolaznika i uhvatila autobus na benzin koji je išao
na istok, ulicom nazvanom po kralju Kalakaui. Posle pet minuta povukla je sajlu dok se
autobus približavao raskrsnici Avenije Kalakaua i Bulevara Kapiolani. Sišla je kod nečega
što se zvalo „Kau kau ćošak“ gde je znak saopštavao da se nalazi na RASKRSNICI PACIFIKA
i pokazivao prema NJUJORKU À SS SIDNEJU I RIJU DE ŽANEIRU, pored ostalih dalekih mesta.
I zaista, taksiji, automobili i autobusu kao da su kretali na ova odredišta, točkovima
prelazeći preko neupotrebljavanih srna koje sui dalje bile urezane u put.
S koferom u levoj ruci, išla je ovom ulicom dok je ispraćala kralja, u pogrebnoj
povorci koje se još sećala i primećivala je koliko je malo toga kraljevskog bilo u vezi sa
Avenijom Kalakaua. Ali bila je široka, prijatna, ukrašena visokim kokosovim palmama.
Prolazila je pored hotela, suvenirnica, barova i noćnih klubova, putničkih agencija,
restorana sa slamnatim krovovima, uličnih prodavača koji su prodavali leis-e, čak i
pored jedne kuglane. Ritam je bio vrtoglav u poređenju sa uspavanim Vaikikijem njene
mladosti, ali Rejčel je ipak uživala u prizoru turista i majstora što su završili s poslom,
automobilima koji su jurili pored nje, razgovoru i radnjama na svakom ćošku. Dovoljno
dugo je dremala u Kalaupapi. S olakšanjem je shvatila da je Honolulu mnogo privlačniji
na tlu nego sto je izgledao iz vazduha. Razlika između starog Honolulua i novog,
shvatiće, bila je razlika između prelepe žene koja je prosto ono što jeste i prelepe žene što
na sebe privlači pažnju: malo tašta možda, ali ne može da se kaže da nije atraktivna.

253
 Usporila je kad je stigla do jednog velikog imanja, zavučenog iza visoke barijere od
kokosovih palmi. Bio je to ogroman hotel koji je videla iz vazduha, ali kao i veći deo
Vaikikija, delovao je mnogo elegantnije i primamljivije iz blizine. Sa ulice je izgledao kao
mavarski zamak od ružičastog maltera, španske arhitekture i boja koje su istovremeno
izgledale i neusklađeno i usklađeno, kao da se koralni greben Vaikikija odjednom utkao u
ovu ružičastu palatu. Želeći da je malo bolje pogleda, Rejčel je krenula kolskim prilazom
i stigla do bujno uređenog travnjaka hotela „Rojal havajan“ Šuškanje palmi nije se
razlikovalo od onih na pirinčanim poljima i ribnjacima starog Vaikikija. Nadstrešnice od
bambusa zaklanjale su stotine prozora koji su gledali na goste što su išli prema restoranu
„Kokonat grouv“ ili radnjama i prizorima na Aveniji Kalakaua. Lepi automobili i taksiji
su se kretali kružnim prilazom do glavnog ulaza, gde se nalazio ružičasti trem; vratar je
pomagao putnicima da izađu iz automobila i prođu kroz kolonadu do hotelskog foajea.
Rejčel je došetala skoro do samog trema, upijajući pogledom ovu prelepu strukturu,
mnogo veću od bilo čega u Kalaupapi. I ne shvatajući a joj je prišao, Rejčel je prepao vratar
koji ju je pitao blago, ali donekle snishodljivo: „Gospođo? Mogu li da vam pomognem?“
I osmeh mu je bio donekle snishodljiv i Rejčelin odgovor je bio čisti refleks.
„Ovaj, da“, rekla je. „Možete da uzmete moju torbu.“
Ispružila je kofer i iznenađeni vratar primio ga je uz blago klimanje glavom. „Da,
naravno. Reći ću nosaču da vam ga odnese u vašu sobu.“ Pokazao je prema foajeu.
„Recepcija je tamo.“
Ne odajući svoju nesigurnost, Rejčel se osmehnula, zahvalila, okrenula se i graciozno
ušla u hotel. Nije se usudila da uradi ništa drugo!
Glavni foaje bio je ukusno popločan španskim pločicama, pletenim stolicama i
biljkama u saksijama; niz lučnih prolaza odjekivao je kroz kolonadu. Rejčel je prišla
recepciji i ozbiljnog lica izjavila: „Volela bih sobu, molim vas.“ Jedan pragmatičan glasić
u njoj ju je naterao da doda: „Koliko su?“
Službenik za pultom joj je ljubazno odgovorio: „Jednokrevetnih imamo ih u rasponu
cena od šesnaest dolara do dvadeset šest dolara za noć, pun pansion.“
Rejčel je pokušala da ne izgleda zapanjeno. Jedan da uđeš, dva da izađeš. „Uzeću sobu
za dvadeset šest dolara“, rekla je, osmehujući se, „jesu li napravljene od
četrnaestokaratnog zlata? Sa dijamantskim kvakama?“
Službenik se nasmejao. „Da, svakako. Ali naše sobe za šesnaest dolara su takođe
veoma udobne.“
Pa, zašto da ne? Morala je negde da odsedne dok ne nađe stan. Zašto da ne proslavi
slobodu uz malo luksuza, kad je već ovde, a ne u Kalaupapi?
„Da“, rekla je, „to će biti u redu.“
Nosač ju je odveo do lifta – njenog prvog! – do petog sprata, gde su je uveli u malu i
prijatnu sobu, okrečenu u morskozelenu, sa dva kreveta, vazom svežeg cveća na komodi
od bambusa i pravim pogledom na zasenčene staze među palmama. Nosač je spustio

254
kofer na sanduk za prtljag, kod podnožja jednog kreveta, otvorio prozore i pokazao joj
pogled. Sada se Rejčel malo uznemirila: znala je da bi trebalo da mu da bakšiš, ali koliko?
Oprezno mu je dala četvrt dolara, ali, kada se namrštio, shvatila je da to nije dovoljno;
dala mu je još jedan i to ga je izgleda zadovoljilo. Dodirnuo je kapu u znak pozdrava i
poželeo joj dobar dan.
Rejčel je sela na udobnu pletenu fotelju pored prozora i podigla lice prema prijatnom
povetarcu. Osvrnula se oko sebe i zakikotala se. Hotel „Rojal havajan“, gospode bože!
Kada bi njeni prijatelji iz Kalaupape sad mogli da je vide. Kada bi mama mogla da je vidi!
„Šesnaest dolara za hotelsku sobu? Mogla sam i da bacim novac na ulicu ili da njime
obrišem zadnjice konja koji vuku tramvaje!“
Setivši se mame, uzela je telefonski imenik, ali pod slovom K nije pronašla Doroti
Kalamu, a nije pronašla ni Bena, ni Kima, kao ni Saru Kalama. Rejčel nije ni očekivala da
će pronaći Saru; tata je rekao da se udala, ali joj nije rekao muževljevo prezime. Možda se
ni Ben ni Kimo više ne prezivaju Kalama. Nije bilo neuobičajeno da Havajci uzmu sasvim
drugačije prezime od očevog, a to je bilo još verovatnije ako je neko u porodici imao ma’i
pākē. Uzdahnula je i vratila telefonski imenik u fioku; znala je da neće biti tako lako.
Odjednom osetivši umor, Rejčel se ispružila na jedan od udobnih kreveta i probudila
se u šest sati. Prespavala je čitavo poslepodne. Probudivši se pri sve slabijem svetlu koje
je pozlaćivalo zidove, Rejčel je na trenutak poverovala da je soba zaista optočena
četrnaestokaratnim zlatom.
Osvežila se i sišla do glavne trpezarije, malo se izgubivši na putu do tamo. Kad je
konačno ušla u Monarh rum, zinula je videvši visoku tavanicu koju su pridržavali
ogromni stubovi, blistave lustere i svetlucavu srebrninu na čistobelim stolnjacima. Nikad
u životu nije jela u restoranu, a bila je sigurna da je ovo jedan od najboljih. Kada ju je šef
sale pitao ima li rezervaciju, priznala je da je nema; ali on ju je samo pitao za broj sobe i
poveo je do jednog malog stola.
Meni koji joj je dao predstavljao je ulaz u jedan sasvim drugi svet: pitala se šta je za
ime sveta „konzome rojal“, ili „boršc a la rus“, ili „navarin of spring lamb o primers“. Na
sreću, bilo je i drugih opcija na engleskom i havajskom – previše, u stvari. Misleći da će
svaka stavka biti kao mali uzorak, kao u lū’au-u, nehotice je poručila dva jela – file
opakapaka i prasetinu na ražnju – i tri vrste povrća.
Kad je porudžbina stigla, sve je pojela kao da je to nameravala od samog početka i
bila je presrećna što u meniju ne stoje cene, pa joj misli o trošku nisu pokvarile ono što je
bez imalo sumnje bio najbolji obrok koji je u životu pojela.
Slušala je kako orkestar izvodi gomilu pesama, a onda je izašla u šetnju po plaži.
Konačno bez dugačke senke pali-ja, videla je zalazak sunca prvi put u pedeset godina,
zlaćani odsjaj na horizontu; bio je predivan kako ga se i sećala. Poželela je da je Kendži
poživeo da ovo vidi i da njih dvoje zajedno uživaju u ovom novom svetu. Pogledala je u
daljinu u Kajvi kanal, prema ostrvu koje je istovremeno bilo i dom i zatvor, veći deo
njenog života, a Kendži je tamo ostao.

255
 „Ti bi znao da ne treba da poručiš dva jela“, rekla je uz osmeh i poslala mu poljubac
pre nego što se vratila u sobu.

Znala je da neće moći da priušti sebi da ostane u hotelu, bilo kom hotelu, na duže vreme,
pa je prvi u nizu zadataka bio da pronađe stan. Posle doručka je kupila po primerak Star-
buletina i Advertajzera; pretraga oglasa iznedrila je pola tuceta mogućnosti, pa je sela na
autobus da ih pogleda. Prvi je bio preskup, drugi previše ruiniran, ali treći, sa
nameštenom sobom u Beretanija stritu, bio je čist i koštao je četrdeset dolara mesečno.
Kada joj je stanodavac tražio podatke i prethodnu adresu, bez razmišljanja je napisala
Kaijulani strit u Kalaupapi i čovekova ljubaznost je odjednom nestala. Pogledao joj je
zgrčenu desnu šaku, a onda mu se u pogledu pojavio strah; oteo joj je obrazac iz ruke i
pocepao ga. „Neće ovo moći“, rekao je, „ne možemo da vam izdamo sobu!“
Zapanjena, Rejčel je rekla; „Upravo ste mi pokazali sobu.“
„Iznajmljena je. Pogrešio sam. Idite!“
Uskoro je shvatila da je ovaj gazda bio mnogo ljubazniji od ostalih. Sledeći, žena koja
je iznajmljivala jednosoban stan u King stritu, nije se čak ni izvinio. „Šta vi tražite ovde?
Vi prljavci ne pripadate ovom gradu čistih ljudi!“
Rejčel je pokušala da joj kaže: „Izlečena sam, više ne predstavljam opasnost ni za kog“,
ali žena nije poverovala nijednu reč i odmahivala je rukom. „Gubi se odavde, gubi se iz
moje kuće! Pozvaću policiju, poslaće te nazad na Molokaj!“
Rejčel se isteturala na ulicu, umorno se uputivši prema autobuskoj stanici i sledećoj
bledoj prilici.
Nije više nameravala da iskreno saopštava prethodno boravište, ali bez ikakvih
podataka skoro istog trena bi bila isterana napolje. Neke gazde same su pogodile odakle
je došla, zbog njene savijene šake. Jedna žena je prohisterisala, vrištala je na Rejčel da beži
napolje, dete joj je u kući; a jedan stariji čovek joj je pretio da će je prijaviti kao odbeglu
gubavku.
Rejčel je rekla: „Nisam pobegla, puštena sam“, koraknula je prema njemu, raširivši
ruke i pokušavši da uspostavi ljudski kontakt sa njim.
U panici starac je zgrabio kristalnu pepeljaru i bacio je na nju. Okrznula ju je po glavi
i pala je kao pokošeni jelen; i dok je ležala na prljavom čovekovom tepihu, urlao je: „Gubi
se! Prljava gubavko! Gubi se!“, trčeći prema telefonu.
Dok joj je krv curila niz lice, Rejčel je pobegla iz stana. Nije se zaustavila dok nije bila
najmanje tri bloka zgrada daleko. Pritisnula je maramicu uz slepoočnicu i u odrazu u
izlogu videla je da je u pitanju samo manja posekotina, ništa ozbiljno. Ali dovoljna da
zbog toga zaplače.
Konačno, pred kraj dana, pronašla je stambenu zgradu čijeg gazdu nije zanimala
njena prethodna adresa sve dok plaća tri mesečne kirije unapred. Bio je to turoban,

256
jednosoban namešten stan u Saut king stritu, sa sklopivim krevetom i masnjikavom
malom čajnom kujnom, za previsokih sedamdeset dolara mesečno.
Iskoristila je priliku i odmah potpisala najam, srećna što ga je uopste našla.
Prošlu noć provela je u „Rojal havajanu“, ali nije više mogla da uživa u toj fantaziji.
Sad je znala kako sloboda stvarno izgleda. Ustala je rano da se useli u novi dom, takav
kakav je bio. Komšije su joj bile od trgovačkih putnika i mornara, do majki sa decom bez
muževa i žena koje su možda bile i prostitutke. Ali svi su joj se osmehivali i prijateljski je
dočekali, a jedno siroto keiki joj se pojavilo na pragu sa gomilom kolača koje je ispekla
njegova majka. Rejčel ga je naterala da i sam pojede malo, što je on – samo da bi joj
udovoljio, naravno – učinio.
Kupila je pribor za održavanje čistoće i namirnice u supermarket „Pigli vigli“, koji je
bio pravo otkrovenje za nju: toliko različitih vrsta hrane, toliko različitih proizvođača!
Rejčel je lutala kroz redove polica potpuno sluđena i zbunjena od raznovrsnosti. Da li da
kupi konzervu tunjevine „koral tuna“ ili komadiće tunjevine „mid-pasifik tun flejks“?
„Star-kist ili „čiken of d si“? Koja je bolja kafa: „šilings“, „čejs end sanborn“, „čok ful
o nats“ ili „maksvel haus“? Cerealije za doručak mogle su se naći u čitavom nizu šarenih
kutija, zagonetnih imena: „kiks“, „pep“, „čirioz , „post tostiz , „rajs krispiz“. Da li večeras
želi da se počasti „istern grejn-fed“ svinjetinom ili „kalifornija stuing“ piletinom? A šta će
sa „juta jiiling leg o lamb jagnjetinom“? Čime će prati veš – da li da uzme „oksidol“ ili
„kloroks“ ili „rinso“? Šta je, za ime sveta „nukoa sendvič spred“? I da li reči „boston bat“
na pakovanju mesa znače ono što joj se čini da znače? Zašto bi iko, za ime boga, pio nešto
što se zove rasol?
Kupila je sveži ananas i papaju, mlevenu šunku i teglu velikih zelenih maslinki, sveže
mleveno meso i debele jagnjeće kotlete. Morala je prestati da kupuje; sve je izgledalo tako
dobro! Odnela je kući i naramak deterdženata i sapuna, gde je sastrugala naslage masnoće
sa prozora i oribala užeglu masnoću sa prastarog šporeta. I dok je brisala i prašila i ribala,
njen novi dom je počeo da izgleda... pa, ne toliko loše.
Te noći je čvrsto spavala, a sledećeg jutra je odlučila da vidi što više od Honolulua.
Dobila je i više nego što se nadala. Na ulicama je vladala neuobičajeno vesela atmosfera,
sve koje je videla su nosili aloha košulje ili haljine jarkih boja; žene su nosile mirisne
cvetove plumerije u kosi, muškarci su nosili crvene leis-e od karanfila, na šeširima ili oko
vrata. Svugde se osećala slavska atmosfera, stotine pešaka je krenulo na makai iz
nekog razloga, a Rejčel je zajedno sa tom gužvom pošla ka luci. „Šta se događa?“, pitala je
jednog čoveka, koji ju je pogledao kao da je pala s Marsa i rekao: „Danas je Dan Lurlina“,
a onda se udaljio i ostavio Rejčel i dalje u neznanju. Bez obzira na to, bilo je uzbudljivo
biti okružen tolikom količinom ljudi. Ponovo biti u pravom gradu, u masi lica koja ne
poznajete, bilo je čudno i uzbudljivo. Radosno je išla sa ljudima prema tom
misterioznom, nebitnom odredištu.
Odjednom se iznad nje začula strašna buka, Rejčel je podigla glavu i ugledala
eskadrilu vojnih aviona koji su nisko preletali grad u pravcu mora. Za njima se vukao

257
mali dvokrilac sa zastavom na kojoj je pisalo ALOHA LURLIN. Ko je, dođavola, Lurlin i kako
je zaslužila ovakav doček?
U luci se Rejčel zapanjila kad je videla još veću gužvu na Doku 11, gde je svirao
Havajski kraljevski orkestar. Muzika se skoro nije ni čula od zvižduka i sirena flotile
tegljača, jedrilica i jahti, svi su proizvodili veliku buku dok su im se zastave vijorile na
vetru. Rejčel je konačno shvatila šta čekaju kada je najveći brod koji je u životu videla
uplovio u luku – avioni su ga obletali i pozdravljali, brodovi su kružili oko njega i
oglašavali se. Brod je bio dugačak kao čitav stambeni blok, od površine vode do
vrha dimnjaka bio je visok kao petospratna zgrada! Nasmejala se kad je videla, kao i
mnogi drugi, da parobrod na pramcu ima neverovatno veliki lei.
Masa je klicala dok je parobrod Lurlin, admiralski brod „Metson lajna“, stizao do
kraja svog putovanja iz San Franciska, gde je služio kao vojni brod za vreme rata. Sa mesta
na kom je stajala nije mogla da vidi sve što se događalo – jedna kahuna ga je blagosiljala,
guverner je pozdravljao kapetana broda – ali nije bilo bitno. Sam brod je privlačio njenu
pažnju, zaplenio joj je maštu – pomorski grad pravo iz romana Žila Verna, jedno od
njegovih „plovećih ostrva“ poput Nautilusa. Teško je bilo zamisliti da nešto tako veliko
može da plovi; bila je impresionirana kao kada je na dokovima čekala s mamom da uplovi
tatin brod.
U sledećih nekoliko dana Rejčel je saznala koliko toga se promenilo, a koliko toga
nije, u ovom novom Honoluluu. Park Kapiolani više nije bio ispresecan kanalima, ali je i
dalje bio prelep, a u blizini su otvoreni akvarijum i zoološki vrt. Lavina pekara odavno se
preselila sa Avenije Nuanu u industrijski Ivilei, ali kompanijska dostavna vozila –
ukrašena Lavinim logom i rečima blu RIBON BRED – krstarila su gradom, a Rejčel je
bila srećna što ih vidi. Crkva Kaumakapili izgorela je do temelja u velikom „kužnom
požaru“ 1900, kada su gradske vlasti, u pokušaju da spale zgrade zaražene kugom,
omaškom zbrisale veći deo kineske četvrti, kao i Kaumakapili. Jedna druga crkva, istog
imena, podignuta je u centru, u Palami.
Nije više bilo ni Devojačkog doma Kapiolani, kapije su mu zatvorene 1938, a
preostala siročad smeštena je u hraniteljske porodice ili kod rođaka. Rejčel se nadala da
će ondašnje sestre moći da joj pomognu da pronađe ćerku, ali sada, jedino što joj padalo
na pamet, bilo je da ode u zgradu Odbora za zdravlje u Kapuavi. „O, ne“, rekla joj je
Kineskinja za prijemnim pultom, „imamo samo podatke o rođenju, smrti i venčanju.
Nemamo dokumente za usvajanje.“
Rejčel je razmislila kratko, a onda pitala: „Da li su roditelji koji su je usvojili možda
podneli zahtev za novu krštenicu? Možda bih tako mogla da pronađem njihova imena?“
Ali službenica je sa žaljenjem odmahnula glavom. „Žao mi je. Pre tri godine
promenili su zakon – svi podaci o usvajanju sada su zapečaćeni. Morali biste da odete u
porodični sud i da zamolite sudiju da vam otpečate podatke.“ Uputila ju je prema zgradi
suda. Rejčel joj je zahvalila, krenula, pa se vratila. „Da li ste rekli da imate venčane listove
ovde?“

258
 Službenica je klimnula. „Dozvole za venčanje i izvode od 1910. naovamo. Pre toga
smo sve to držali u knjizi, ali sada otkucamo i pošaljemo dokument.“
„Mogu li da dobijem kopiju sestrine dozvole? Kako bih saznala kako se sada preziva?“
Žena ju je tužno pogledala. „Ćerka, sestra... bogami, izgubili ste dosta ljudi?“
„Da. Dosta.“
„Znate li gde se udala?“
„Ne, žao mi je.“
„U redu, nema problema.“ Žena je posegnula rukom ispod pulta, izvadila obrazac i
gurnula ga ka njoj. „Ispunite ovo, napišite ime, prezime, adresu, platite jedan dolar za
taksu i poslaćemo vam kopiju izvoda.“ Dala joj je olovku i gledala kako Rejčel metodično
ispunjava formular štampanim slovima levom rukom. Službeničin pogled je kliznuo na
Rejčelinu drugu šaku, a kada ju je ugledala, neznatno je izvila obrvu. Kada je
Rejčel završila, žena je pregledala formular. „Rejčel Kalama Utagava“, rekla je, a onda
dodala: „Izašli ste na privremeni otpust, gospođo Utagava?“
Rejčel je klimnula, pripremivši se. „Jesam.“
Ali žena se samo osmehnula. „Neka ste“, rekla je. „Imate li adresu klinike u Vajnjard
stritu, gde odlazite na kontrole?“ Zapisala je adresu i pružila je Rejčel. „Poslaćemo vam
sestrin izvod, ako ga imamo.“
„Hvala vam.“
„Srećno, gospođo Utagava.“
Rejčel je onda otišla do zgrade Okružnog suda Sjedinjenih Država, gde su joj tražili
da svoj zahtev o otvaranju dosijea o Rutinom usvajanju preda napismeno. Zvaničnost
svega toga, uzdržano granitno lice te institucije nateralo ju je da stane i razmisli. Želi li
ona zaista sve ovo? Šta ako Rut ne želi da upozna svoju biološku majku? Hiljade pitanja
počelo je da navire i hiljadu razloga da to ne učini. Ali bilo je stotine, možda i
hiljade pacijenata u Kalaupapi koji su umrli ne dobivši priliku da ponovo vide svoju decu.
Rejčel je sada imala šansu za koju bi oni ubili; sme li tek tako da je odbaci?
Predala je pismeni zahtev službeniku i rekli su joj da će biti zakazan datum saslušanja
povodom tog zahteva, nakon čega je istrčala pre nego što je imala šansu da se predomisli.

Najzad, Rejčel se zatekla ispred jednospratne stambene zgrade, dve raskrsnice od Kvin
Ema strita, koja je stajala na mestu gde je njen rodni dom nekad bio. Nije bilo ni traga ni
glasa od kuće u kojoj je provela najsrećnije godine; filipinska i japanska deca igrala su se
podjednako radosno oko nje, ali nije bilo nikakvog traga o maloj Rejčel Kalama, njenoj
porodici, ili životu koji je nekada vodila. Rastužila se kad je shvatila da dom koji je toliko
volela sada postoji samo u sećanju, dalekom i nestvarnom poput kraljevstva u kom je
rođena.
Trideset godina je prošlo otkako joj je tata rekao da Kimo prodaje cipele kod
Makinernija, ali nadala se da će neko tamo znati gde se on nalazi. Na uglu Forta i Kinga,

259
Makinernijeva prodavnica cipela izgledala je Rejčel kao luksuzna prodavnica, sa
poliranim zidovima od mahagonija, peskiranim prozorima i skupim kineskim tepihom
na podu. Luksuzne tapacirane fotelje u kojima su mušterije sedele i isprobavale cipele bile
su lepše od bilo kojih koje je Rejčel ikada videla, čak i u nečijem domu! Ali, kada je pitala
da li Džejms Kimo Kalama još radi tu, niko u prodavmci nije prepoznao to ime; jedan
stariji gospodin otišao je toliko daleko da je rekao da se ne seća kako je neko ko se tako
zove ikada radio tu.
Još manje tragova je imala za traženje Bena. Tata je rekao da je on graditelj brodova
u Kakakou, ali šetnja po dokovima nije iznedrila nijednog graditelja koji je ikada
zapošljavao šegrta Bendžamina Kalamu.
Šireći potragu na pripadnike šire porodice, prečešljavala je telefonski imenik tražeći
maminog brata Vila ili njegovog sina Dejvida. Nije pronašla nijednog, ali je naletela na
nekoliko poznatih imena: Kiolani, Elajdža i Florens, u Ulevele stritu 1901. Puls joj se
ubrzao zbog ovog otkrića: Tetka Florens – tatina sestra – i teča Eli! Adresa je bila drugačija
od one koje se sečala, ali to su morali biti oni, morali su biti. Uzbuđeno je potražila Ulevele
strit i uskoro je stajala na pragu uredne male drvene kuće sa imenom Kiolani na
poštanskom sandučetu. Van sebe od uzbuđenja, Rejčel je pozvonila i sačekala, unutra,
nečije stope su se čule kako polako prilaze vratima. Otvorila ih je žena u osamdesetim
godinama, bele kose, koja je predstavljala oštar kontrast u odnosu na smeđu potamnelu
kozu. Rejčel je uzdahnula. Bila je to ona, bila je to tetka Flo, koja je pravila najlepsi
haupia puding što je u životu okusila. Osmehujući se, rekla je: „Da?
„Tetka Florens?“ Žena ju je pogledala bledo. „Tetka Florens, to sam ja – Rejčel.
Henrijeva ćerka.“
Osmeh je nestao sa Florensinog lica, a zamenilo ga je mrštenje. „To nije smešno.
Rejčel je umrla, i to davno.“
Rejčel se nasmejala. „Ne, nisam. Pogledaj me, tetka, to sam ja Rejčel, vratila sam se sa
Kalaupape!“
Čuvši tu reč, stara žena se trgnula.
„Rejčel?“, rekla je. Glas joj je bio blag, ali pogled se još više smračio. „O bože, dušo. O
bože.“
„Pustili su me, tetka. Izlečena sam!“ Osetila je kako joj se suze slivaju niz obraze. „Ne
mogu da verujem da sam te našla! Tako sam srećna što te vidim!“
Florens je pogledala s jedne na drugu stranu ulice, a onda ponovo Rejčel. Uhvatila je
Rejčel za zgrčenu šaku, sa izrazom velikog nemira na licu. „Zašto si došla ovamo?“, pitala
ju je Florens i Rejčel je opazila veliki strah u tetkinim očima.
„Ti si moja ’ohana“, izgovorila je Rejčel kao da je to nešto najočiglednije na svetu – i
Florens se ponovo trgnula jer je to bila istina.
„Dušo moja“, izgovorila je blago, „znaš da smo primili Ponovu porodicu kada je Pono
poslat u Kalihi, znaš to?“

260
 „Znam“, rekla je Rejčel.
„Odbor za zdravlje stalno je slao ljude da proveravaju Margaret i keiki-je. Odvodili su
ih u Kalihi da ih testiraju na ma’i pākē. Onda su počeli da testiraju mene i Elija i našu
keiki. Rekli su našim komšijama: ’Ovi ljudi imaju rođake sa leprom.’ Niko više nije hteo
ni da nam priđe. Ljudi su nam razbijali prozore i govorili: ’Idite na Molokaj, gde i
pripadate!’
„Neko iz Odbora za zdravlje otišao je na Elijev posao i rekao njegovom šefu da su
Elijev šurak i njegova bratanica leprozni. Izgubio je posao, tek tako.“ Sečanje je još bilo
toliko živo da se žacnula. „Niko od nas nikada nije imao pozitivan rezultat na testu.
Nijednom! Ali koga briga. Eli je našao novi posao, a onda neko kaže nekome za tebe i
Pona, i opet ništa od posla. Uskoro nismo više mogli da izdržavamo Margaret i njenu
keiki. Otišli su negde gde ih niko ne poznaje. Nikad se nisu vratili u Honolulu. Margaret
je umrla.“
Florens je pružila ruku i nežno dodirnula Rejčel po obrazu. „Godine su prošle dok
svi nisu zaboravili na ma’i pākē. Niko ovde ne zna. Niko.“ Osvrnula se kao da ljudi kojih
se boje i sada gledaju, gledaju i osuđuju. „Idi, dušo“, rekla je nežno, tužno. „Izvini. Molim
te, idi.“
Lagano ali sigurno zatvorila je vrata pred bratanicom.
Da je jednom mišlju Rejčel mogla da okonča svoj život, učinila bi to. Pošto nije imala
pravo na takvu milost, otišla je od tetkine kuće sa još većom težinom na plećima nego kad
je stigla.
Nekako je uspela da pronađe autobusku stanicu i odvuče se kući, ako se to uopšte
moglo tako nazvati, uvukla se u krevet, gde je zaspala uplakana, kao što je to učinila one
noći, ukrcana na Mokoli, sa porodicom koja je ostala na obalama Oahua.
Sledećih nekoliko nedelja nije više pokušavala da kontaktira sa porodicom, već se
usredsredila na neprijatan ali neophodan zadatak da pronađe posao. Ali poteškoće su bile
slične onima sa kojima se susretala kada je tražila stan. Ako je navela da je radila u
prodavnici u Kalaupapi i Biskupskom domu, proglašavala je sebe pacijentom koji boluje
od Hansenove bolesti i poslodavci su bez razlike zapošljavali nekog drugog. A ako ništa
nije navodila, činilo se kao da nema prethodno radno iskustvo, tako da ni to
nije pomagalo. Prijavljivala se za poslove prodavačice, konobarice, hotelske sobarice,
kuvarice, krojačice i čistačice; ali pokušavala je da pronađe mesto na zatrpanom
posleratnom tržištu rada i nije uspela da dobije nijedan posao.
Njena soba nije bila ni blizu kolibi u Kalaupapi, ali posle nekoliko nedelja teškog rada
i par novih zavesa, postala je pristojna; čak i udobna. I imala je nešto što kuća na Molokaju
nije: svet sa druge strane vrata. Veoma blizu je mogla da pronađe bioskope, koncerte,
muzeje, knjižare... Rejčel je već pronašla dve knjige Džeka Londona koje nije imala, za
svega četvrt dolara po primerku! Počela je da upoznaje komšiluk i lokalne

261
prodavce, počevši da polaže temelje svog novog života; iako ovo nije bio Honolulu u kom
je odrasla, bio je to jedini Honolulu koji je imala.
Dva različita ali ipak slična pisma stigla su sa nekoliko dana razmaka. Jedno je stiglo
od Okružnog suda Sjedinjenih Država, porodičnog sektora, u kom je obaveštavaju da je
zakazan datum za saslušanje o dokumentima o usvojenju njene ćerke i da bi trebalo da se
pojavi u devet ujutro, 9. juna 1948.
Druga koverta takođe je imala vladinu adresu i ova je bila od Oblasnog odeljenja za
javno zdravlje. Otvorila ju je i rastvorila bledu foto-kopiju venčanog lista.
Kako je tako jednostavan dokument – u standardnoj formi, artefakt haole birokratije
– mogao u Rejčel izazvati takav užas i poštovanje koje je upravo osećala? Nije sumnjala
da je ovo venčani list njene sestre; odmah su joj upala u oči imena njenih roditelja. Na
dokumentu je pisalo ko je izdao dozvolu, kao i ko su bili svedoci ceremonije venčanja,
uključujući i Doroti L. Kalamu.
Skoro i pre nego što je bila svesna da to radi, Rejčel je levom rukom podigla telefonsku
slušalicu, a zgrčenom desnom, u kojoj je držala olovku, okrenula je centralu. Zatražila je
telefonski broj Džona i Sare Kahea na ostrvu Maui; a kada je operater odgovorio: „Imam
Saru Kaheu u Vaini stritu u Lahajni“, Rejčel je pomislila da će joj srce iskočiti iz grudi.

262
 93
MESTO VENČANJA
TERITORIJA HAVAJA
___________

Grad i okrug Maui IZVOD IZ MATIČNE KNJIGE

Opština ili selo Lahajna VENČANIH
ili grad........................................

MUŠKARAC ŽENA

Ime i prezime mladoženje Džon L. Kahea junior Ime i prezime mladoženje Sara L. Kalama
Mesto Lahajna, Havaji Mesto Lahajna, Havaji
Starost posle poslednjeg rođendana 30 Starost posle poslednjeg rođendana 26
Nacionalnost Amerikanac Nacionalnost Amerikanka
Neženja, udovac, razveden...................... Neženja, udovac, razveden......................
Mesto rođenja Okrug Maui Mesto rođenja Honolulu Maui
Stanovnik Havaja 30 godina Stanovnik Havaja 26 godina

OTAC OTAC

Ime i prezime Džon L. Kahea senior Ime i prezime Henri V. Kalama

Poreklo havajsko Poreklo havajsko
Mesto rođenja oca Honolulu Havaji Mesto rođenja oca Hilo, Havaji

MAJKA MAJKA

Ime i prezime Betel I. Hohu Ime i prezime Doroti L. Pua

Poreklo havajsko Poreklo havajsko
Mesto rođenja oca Hilo, Havaji Mesto rođenja oca Kaneohe, Havaji

263
 Držala je slušalicu bradom i ramenom, a zdravom rukom zapisala broj – LAH 7939
– i zamolila operatera da joj da i adresu, zapisala je Vejn strit 633, Lahajna.
Prekinula je vezu i toliko dugo zurila u adresu i telefonski broj da su skoro izgubili
značenje, postali samo niz nasumičnih slova i brojeva, koji ništa ne predstavljaju. Da li da
okrene broj? A šta ako to nije njena Sara? Podjednako loše – šta ako jeste? Njih dve skoro
uopšte nisu bile bliske. Možda Sara, kao i tetka Florens, ne želi da bude pronađena?
Do kraja dana ni o čemu drugom nije razmišljala, a kada je teret postao pretežak,
počastila se novim filmom Boba Houpa, Sorrowful Jones, koji se davao u Havajskom
pozorištu. Zaboravila je na sve smejući se sat i po, a onda je obišla prodavnice u Aveniji
Kalakaua, pre nego što je otišla kući; dok se sledećeg jutra probudila, znala je šta joj je
činiti.
Ako pozove sestru telefonom, Sari će biti lako da prekine vezu; što će sasvim uništiti
Rejčel ukoliko se dogodi. Možda ako je Sara vidi, vidi koliko je truda uložila da je pronađe,
možda je neće tako lako odbiti. Možda će čak i pozvati Rejčel na kratak razgovor, da
pretresu uspomene. To je bilo sve što je želela u stvari – malo dodira sa prošlošću i
porodicom. A ukoliko je Sara odbije, kao što je to učinila tetka Florens, bar će videti
sestru, koliko god kratko.
A šta ako nekim ludim slučajem Sara Kahea iz telefonskog imenika nije njena sestra?
Odlučivši se za praktičniji pristup, Rejčel je duboko udahnula, podigla slušalicu i pažljivo
okrenula LAH 7-9-3-9. Zazvonilo je dvaput, a onda se jedna žena javila.
„Halo?“
Rejčel je spustila slušalicu kao da ju je udarila struja. U njenom umu više nije bilo
sumnje: upravo je čula sestrin glas. I znala je da se nikad neće zadovoljiti samo time što je
čula taj glas; morala je da je vidi, bez obzira na to želi li Sara to ili ne.

Avionska karta od Honolulua do aerodroma Punene na Mauiju koštala je šesnaest dolara,

a Rejčelina torba je bila debela zbog dodatnih pedeset koje je ponela za svaki slučaj.
Havajski avioni DC-3 bili su dosta veći od onih kojima je letela sa Molokaja, a i daleko
bučniji; ali vreme leta se nije moglo porediti, svega sat i po od Honolulua. Iz vazduha,
Maui je izgledao onako kako je nekada izgledao Honolulu: bujan, zelen i retko naseljen.
Skoro kao da su u pitanju bila dva ostrva, povezana uskim zemljouzom – jedan, kao u
Kalaupapi, poklopljen uspavanim vulkanskim grotlom, a drugi oivičen
najveličanstvenijim planinama koje je Rejčel ikada videla. Terasasta polja su prekrivala
većinu ostrva; a delovi grada bili su razbacani duž obale. Avion je skrenuo preko jedne od
njih na putu ka Puneneu, koji je bio nisko na uskom vratu zemljouza. DC-3 je sleteo na
nešto što je ličilo na vojni aerodrom; napušten od strane vojske posle rata, sada je služio
kao civilni aerodrom.
Rejčel nije imala prtljag; očekivala je da se vrati do pet posle podne da uhvati poslednji
let za Honolulu. Kad je tražila autobus, rekli su joj da jedini koji saobraća na Mauiju vozi

264
samo u okviru Vailukua i da će morati da unajmi automobil ili uzme taksi da stigne do
Zapadnog Mauija. Unajmljivanje automobila nije dolazilo u obzir – nije imala vozačku
dozvolu jer u Kalaupapi nije bila potrebna – pa je prišla jednom od nekoliko taksija koji
su čekali na aerodromu. „Hoću da stignem do Lahajne“, rekla je vozaču Filipincu, koji je
zviznuo i rekao: „Bogami dugačak put, jeftinije je da unajmite automobil“ ali je konačno
pristao da odveze Rejčel za vrtoglavu sumu od petnaest dolara do Zapadnog Mauija.
„Doletela sam ovamo za šesnaest“, primetila je buneći se.
Pitao ju je: „Jeste li se ikad vozili Pali roudom?“
„Nisam.“
„Kad ga budemo prošli i ako i dalje budete mislili da je petnaest previše, spustiću na
deset. Slažete se?“
Pristala je i ušla u taksi.
„Nemate prtljag?“, rekao je vozač, zbunjen. Odmahnula je glavom. Slegnuo je
ramenima, kao da kaže: Ne tiče me se, i odvojio se od ivičnjaka.
Uskoro su se kretali putem sa dve trake koji je lenjo krivudao kroz polja oštrih krošnji
ananasa i gustiš od visokih zelenih stabljika trske.
„Vi ste turista?“, pitao je vozač, kog je izgleda radoznalost savladala.
„Nisam“, rekla je Rejčel.
„Jeste li bili nekad ovde?“
Odmahnula je glavom. „Došla sam da vidim sestru.“
Vozač je klimnuo, konačno zadovoljen. „Ima smisla. Maui nema dovoljno turista ni
softbol tim da oformi.“
U blizini fabrike šećera, sa njihove leve strane, stub smeđeg dima uvijao se na blagom
vetru, kao loza maile; Rejčel je udahnula slatko-kiseli miris zapaljene trske kao da se
naslađuje. „Predivno je ovde“, rekla je vozaču.
„Da, lepo je. Moj otac je došao ovamo devedeset devete da radi za šećeranu Vailuku.
Plata nije bila nikakva, ali mu se dopalo ostrvo; napustio je fabriku da radi na dokovima
u Kahuluiju i nakon nekoliko godina je kupio taksi. Koji je sada moj.“ Nasmejao se i
pokazao napolje. „Ni ovo se nikako ne isplati, ali, hej, pogledajte kakva mi je kancelarija.“
Kada su stigli do početka zemljouza i skrenuli desno na Pali roud, Rejčel je shvatila
zašto nije bilo autobusa do Lahajne. Pali roud je bio uski jednotračni put koji je visio nad
provalijom. Sa njihove leve strane nalazio se strmi pad, pogled podjednako zastrašujući i
spektakularan: okean se mreškao oko obale od crne lave. Put kojim su putovali je bio
popločan i širi od staze na pali-ju u Kalaupapi, ali Rejčel je ipak zamišljala kako se kruni
pod njima, kako se taksi survava niz pali i nabija se na bodeže od lave. Bio je podjednako
vijugav kao onaj kojim se pela pre mnogo godina. Rejčel je prestala da broji serpentine
kad je stigla do sto i prvi put u životu osetila je mučninu od takve cikcak vožnje.
„Ovo zovu Amalfi drajvom“, kazao je vozač, „pošto pogled podseća na Amalfi u
Italiji.“

265
 „Zaustavite automobil“, rekla je iznenada Rejčel.
Vozač je nagazio kočnicu. Rejčel je otvorila zadnja vrata sa vozačeve strane i poslala
ručak niz strmi pali, koji se nalazio samo pola stope od nje.
„Opa“, kazao je vozač, gledajući dole, „biće danas hrane za ribe.“
Kad je završila, Rejčel je zatvorila vrata, obrisala usta i izgovorila: „Ne naplaćujete
dovoljno za ovu vožnju.“
Vozač se nasmejao i nastavio dalje.
Vozili su se skoro sat vremena, susrevši samo jedno vozilo, kamion zbog kog je taksi
morao da se vrati nekih tridesetak metara i zaustavi na proširenju da kamion prođe. Rejčel
je još nekoliko puta obezbedila ručak za ribe. A onda su, nakon što je taksi prošao pored
šećerane u Olovaluu, sa obe strane puta počele da se pojavljuju raštrkane kućice.
„Lahajna“, rekao je vozač. „Koja je adresa?“
Za nekoliko minuta su stali ispred male bele kuće u zelenom hladu banjana, sa baštom
koja kao da je gorela od helikonije i anturijuma. Rejčel je lepo počastila vozača – „borbena
plata“, kazala je – i ljubazno ga zamolila da je sačeka neki minut. „Možda će mi trebati
vožnja nazad i pre nego što sam mislila.“ Nije postavljao nikakva pitanja, samo je rekao:
„Naravno.“ Rejčel je sakupila hrabrost i krenula uskom stazom do male kuće. Lagano se
pela stepenicama trema, pokušavajući da produži trenutak koliko god može... a onda je
prišla i pokucala na vrata.
Trideset sekundi kasnije vrata su se otvorila i žena u šezdesetim godinama, noseći
svetlu cvetnu haljinu, pogledala ju je ljubazno i rekla: „Da?“
Rejčel je zurila u Saru, koju je odmah prepoznala i pored patine godina i daljine.
„Saro“, izgovorila je blago.
Jedna reč i Sarino telo se streslo kao pogođeno metkom. Jedna reč i znala je.
Prošaputala je: „Rejčel?“
Pre nego što je Rejčel stigla da odgovori, Sara je zakolutala očima kao da ih je neko
zavrteo, kolena su joj klecnula – i onesvestila se, srušivši se na sopstvenom pragu.
O bože, pomislila je Rejčel, pavši na kolena. Ubila sam je! „Saro! Saro!“ Podigla je
Sarinu glavu zgrčenom šakom, a zdravom ju je pomamno hladila po licu. „Da se nisi
usudila da mi umreš, Saro Kalama!“ povikala je. „O, ovo tako liči na tebe!“
Taksista je izleteo iz automobila i potrčao do Rejčel, ali Sara je uz treptanje otvorila
oči i shvatila da zuri u uspaničeno Rejčelino lice.
U očima joj se video šok, a onda i neverica. Sara je ponovo šapnula: „Rejčel?“
Rejčel odjednom ništa nije mogla da kaže, pa je samo klimnula.
Prigušenim glasom, Sara je izgovorila: „Ti si živa.“
Prasnuvši u iznenadan smeh, Sara je podigla ruke i zagrlila Rejčel oko vrata. „Bože!
Rejčel! Ti si živa!“

266
 Snažno je stisnula Rejčel, a onda je kroz smeh počela i da plače. Sva napetost i sav
strah koji su se u Rejčel nagomilavali otkako je posetila tetku Florens – sve je nestalo u
jednom jedinom trenutku smeha i Rejčel je uzvratila Sari, snažno je grlivši.
„Saro“, rekla je, dok su joj niz obraz tekle suze. „O bože, Saro.“ Čvrsto se držala za
toplotu sestrinog tela, radosno shvativši da možda neće stići na onaj let za Honolulu u pet
sati.
Taksista je isto to shvatio i, uz osmeh i mahanje, vratio se u taksi i otišao. Rejčel i Sara
su se smejale i plakale još minut, možda i dva; a onda se Sara povukla da pogleda Rejčelino
lice.
„Ali kako je ovo moguće?“, pitala je blago.
„Pronašli su lek.“
Sara je rekla: „Ja sam mislila da si mrtva! Kada sam te ugledala, pomislila sam da si
duh!“
„Možda i jesam“, nasmejala se Rejčel. Bilo joj je teže da ustane nego Sari, koja joj je
pružila ruku i iznenadila se kad je shvatila da drži upitnik u vidu Rejčeline desne šake.
Sara ništa nije rekla, ali oči su joj odavale saosećanje koje Rejčel u njima nikada nije videla
kao dete.
„Uđi“, izgovorila je radosno, „uđi.“
U kolibi, kasno jutarnje sunce probijalo se kroz zeleno lišće – banjan s jedne strane,
paperjaste grane datule sa druge – dnevni boravak istačkan je jarkim tufnama sunčeve
svetlosti. Nameštaj je bio jednostavan ratanski, ali sa prelepim stolovima od rezbarenog
drveta i poliranim posudama koje su ukrašavale pod od drveta. „Saro, pa ovo je predivno.
Od čega su napravljeni ovi podovi? Koa-e?“
„Ne, to je tamarind, kao i posude. Moj muž ga je izrezbario.“
„Je li on kod kuće?“
Sara je tužno rekla: „Nije već neko vreme. Umro je pre dve godine.“
„O, žao mi je. I moj muž je umro.“ Puna nade izgovorila je: „Da li je mama...“
Ali Sarin ozbiljan izraz na licu je govorio za sebe. „Pre petnaest godina. Žao mi je.“
Rejčel je napola ovo i očekivala, ali svejedno ju je bolelo.
„Sahranjena je nedaleko odavde“, rekla je Sara. „Možemo kasnije da odemo tamo.“
„Volela bih to.“
„Imam milion pitanja za tebe! Hoćeš li čaja?“
Rejčel je rekla da hoće i Sara je počela da se vrzma po kuhinji dok je Rejčel obilazila
dnevnu sobu. „Koliko si već napolju? Van Kalaupape?“, doviknula joj je Sara.
„Nekoliko nedelja. Imam sobu u Honoluluu.“ Zastala je ispred drvene klupe,
zatrpane velikim i izazovnim jastucima; na naslonu klupe nalazilo se desetak uramljenih
fotografija dece u različitim godištima i jedan zgodan, nasmejani čovek u pedesetim. „Je
li ovo Džon?“

267
 „Da, kako znaš njegovo ime?“
„Tako sam te pronašla. Preko tvog venčanog lista.“ Uzela je jednu od fotografija,
nasmejana. „A ovo su sigurno – nemoj mi reći – Čarli, Mirijam i Gerti?“
Sara je ušla sa poslužavnikom i čajem. „Ko?“
„Tvoja deca. Tata mi je rekao njihova imena – Čarli, Mirijam, Gertruda. Ili sam
pogrešno zapamtila?“
Sara je spustila poslužavnik i čudno pogledala sestru. „Tata ti je rekao“, ponovila je.
„Da, ubrzo posle toga je umro.“
„Zovu se Elenor, Doroti, Džek i... Rejčel.“
Iznenađena i ganuta, Rejčel nije mogla da se ne nasmeši. „Znači li to da si mi konačno
oprostila zbog onog što sam uradila tvom žutom šeširu?“
„Znala sam da ćeš to spomenuti. Ja sam to prebolela.“ Sipala je Rejčel čaj. „A šta je sa
tobom? Da li ti imaš dec...“
Zaćutala je, odjednom svesna šta govori, ali Rejčel je samo klimnula. „Imam ćerku.
Pokušavam da je nađem.“ Pogledala je Saru oduševljeno i iznenađeno. „Još ne mogu da
verujem da sam našla tebe. Otišla sam da pronađem Kima kod Makinernija, gde je nekad
radio, ali nisam imala sreće; ni Bena nisam uspela da ih pronađem u telefonskom
imeniku...“
Rejčel je odjednom primetila da je Sarino lice prebledelo. „Šta?“, rekla je. „Šta nije u
redu?“
Sara je lagano izgovorila: „Ben živi blizu Hane, ali... Kako to misliš, Kimo je radio kod
Makinernija?“
„To je ono što mi je tata rekao.“
Sara je kratko oklevala, a onda tiho kazala: „Kimo nikad nije radio kod Makinernija.
On nikad nigde nije radio.“
„Ali tata mi je tako rekao. ’Kimo prodaje cipele kod Makinernija’, i nasmejao se pošto
je uvek mrzeo da ih nosi, a sad kad je...“
Zaćutala je kada je primetila tužni, smrknuti izraz na sestrinom licu. Sara je kazala:
„Tata... ili ti je rekao ono što je mislio da želiš da čuješ, da te poštedi, ili... možda ni on
nije znao.“
„Šta nije znao?“
Sara je skrenula pogled, izbegavajući Rejčelin pogled i skupljajući snagu. „Znaš da su
se mama i tata razveli“, izgovorila je konačno.
„Da.“
„Ona je krivila tatu i strica Pona za to što si se ti razbolela. Bila je donekle popule zbog
toga.“ Sara je iznova pogledala Rejčel u oči. „Nešto manje od godinu dana otkako si ti
otišla u Kalaupapu... Kimo je počeo da ispoljava iste simptome.“
Rejčel je jauknula. Bezvučnim, začetkom jauka, poput životinje u ropcu.

268
 „Male ružičaste tačke po koži“, rekla je Sara tiho, „neosetljive na bol... isto kao kod
tebe.“ Odmahnula je glavom. „Mama je prvo bila potpuno ravnodušna. Svi smo. Ali, kad
je konačno to prihvatila, mama je u jedno bila sigurna. Rekla nam je: ’Neću da pošaljem
još jedno dete u Molokaj. Ne kao moju malu Rejčel.’
„Tako da je vrlo brzo prodala kuću jednom građevincu i sve nas spakovala za Maui.
Tamo je imala neke rođake i oni su joj rekli da ima mesta u unutrašnjosti, blizu Kule, gde
su ljudi skrivali leprozne i nikad ih niko nije otkrio.“
Sara je otpila gutljaj čaja, a onda se trgnula kao da se opekla. „Mama je ostavila Bena
i mene kod rođaka u Lahajni. Želeli smo da pođemo s njom, ali ona nam nije dala, nije
htela da rizikuje da i mi zapatimo lepru. Pronašla je malu kuću na obodu Kule, daleko od
najbližeg komšije. Bilo je to lepo mesto, kako je rekla, na ivici šumarka guajave; u blizini
je bio i potok. Dobro mesto da se dečak igra.
„Mama je odlazila u Kulu da kupi namirnice i da radi kao krojačica, ali nikad nije
odvela Kima u grad; niko nikad nije saznao da ima sina. I sledećih godinu dana se starala
o njemu“, glas joj je oslabio, a oči se ispunile suzama, „a on je bivao sve bolesniji i bolesniji.
Rane su mu se otvarale po čitavom telu, ona ih je čistila, utrljavala meleme, svakog dana
mu stavljala čiste zavoje. Gledala je kako mu lice otiče, ali svakog dana ga je ljubila
u obraze kad je išao na počinak. Igrala se s njim kad mu je bilo do plača, pričala mu priče
kad je bio preslab da se igra...“
Na trenutak je izgledala kao da ne može da nastavi, pa ju je Rejčel uhvatila za ruku.
„A onda se jaka prehlada pretvorila u upalu pluća“, završila je Sara tužno, „mama ga
je sahranila na obodu šume. Vratila se po mene i Bena i preselili smo se u Lahajnu. Ni
Ben ni ja nikada nismo dobili lepru. Kao ni mama, kad smo već kod toga. Zar nije čudno,
kako je neki članovi porodice dobiju, a neki ne? Zar to nije...“
Prekinula je da govori sva u suzama, s izrazom dubokog kajanja na licu. „Mislili smo
da si mrtva, Rejčel! Pošto je Kimo otišao tako brzo, bili smo sigurni da si i ti. Izvini, Rejčel,
molim te oprosti mi!“
Rejčel je zagrlila sestru i plakala zajedno sa njom. Kada je Rejčel bila sposobna da
govori, uspela je da je pita: „Tata nikad nije saznao?“
„Nikad ga više nismo videli kad smo se preselili na Maui. Možda mu je mama pisala
i rekla mu, ali sumnjam. Pokušala sam da ga pronađem kada sam odrasla; pisala sam svim
parobrodskim kompanijama u Honoluluu, ali nikada nisam dobila odgovor.“
Rejčel je samo sedela, utučena haotičnim emocijama. Tugovala je ne samo zbog Kima
već i zbog tate, koji je bio sasvim sam, osim što je imao ćerku, daleko iza horizonta. Pre
nego što je smislila bilo šta drugo da kaže, Sara je rekla: „Volela bih da ti pokažem nešto“,
i Rejčel, previše otupela da bi mislila, klimnula je u znak pristanka.

Bilo je to malo groblje u crvenoj glini, u najjužnijem delu Kanapalija, nekoliko metara od
najlepše plaže s belim peskom koju je Rejčel ikada videla; odakle se pružao pogled ništa

269
manje spektakularan, i vidik što je obuhvatao dugačku krivinu obale Mauija prema jugu,
oblacima ukrašene vrhove obližnjeg ostrva Lanai i magličastu siluetu Molokaja na severu.
Rejčel je gledala granitni spomenik na majčinom grobu, a Sara je rekla: „Tražila je da
bude sahranjena ovde. Rekla mi je: ’Kada umrem, hoću da vidim Molokaj. Hoću da
gledam moju bebu Rejčel svakoga dana.’“ Sara se osmehnula. „Do poslednjeg dana života,
nikad nije prestala da misli na tebe.“
Rejčel je kleknula kod podnožja groba, ali suze koje je lila nisu bile samo suze tuge i
bola. Posle svih ovih godina ljutnje i usamljenosti, sada je znala istinu. Sada je znala:
majka ju je volela. Nije je zaboravila; nije je odbacila. Volela ju je. Rejčel se nagnula i
položila ruke na toplu zemlju majčinog groba, najbliže što je mogla da joj priđe i zagrli je
i rekla je radosno: „Volim i ja tebe, mama.“ Bol koji je osećala čitavih pedeset
godina potpuno je nestao i ponovo je osećala kakav je život bez njega: sladak, poput
komada torte iz Lavine pekare, ili čaše hladne tahiti limunade u vrelom danu.

270
 ahajna je bila kao neprekinut san, opuštena skitnja kroz krajolik podjednako lep i
poznat. Sa drvenim izlozima, zaklonjenim širokim nadstrešnicama od „okrutnog
sunca“, po kom je grad dobio ime, imao je šarm i toplinu starog Honolulua – Front strit
je vrlo lako mogao da bude i Avenija Nuanu iz 1893, svaki prodavac je pozdravljao Saru
po imenu, kao što su gospodin Tinker i Aj Leong nekad pozdravljali mamu. Sara je postala
pasionirana kupoholičarka i prva stanica je bila Gledisin salon lepote, gde je Sara Rejčel,
uprkos njenom negodovanju, častila skupom frizurom. Posle toga su kratko cunjale po
Emurinoj zlatari, a onda su posetile Sarinu krojačicu, gospođu Nakai, gde su obe isprobale
po pola tuceta haljina – smejale se kao devojčice dok su se presvlačile – a Rejčel je kupila
novu nedeljnu haljinu koju će nositi na sudu.
Posle ručka u Restoranu „Liberti“, prošetale su Front stritom, gde je nekoliko
zatvorenih prodavnica svedočilo o posledicama plimnog talasa od pre dve godine. Rejčel
je pitala Saru da li je Lahajna bila pogođena cunamijem.
„Bilo je mnogo štete, ali hvala nebesima samo jedna žrtva. Plana je najgore pogođena
– dvanaest ljudi je poginulo, Ben je skoro izgubio dom. Mi ovde, u Lahajni, imali smo
sreće. Bog nas je sačuvao.“
Prodavnice na makai strani ulice, nestale su, a pojavio se nizak morski kej, iza kog se
pružala kamenita padina i predivan pogled na Lahajnsko sidrište, uspešnu luku u vreme
kitolova, ali daleko uspavaniju danas. Vetar s Kone se poigravao Rejčelinom tek
podšišanom kosom, kao što je Kendži imao običaj da je uvrće i plete dok ju je nehajno
milovao i Rejčel se setila kako je Haleola zaljubljeno pričala o ovim istočnim vetrovima
Lahajne. Imali su gomilu naziva za njih u zavisnosti od pravca i jačine: nežni ma, razorni
kauaula... ako je blagi povetarac duvao noću, zvali su ga ulua, kada je bilo kapu izlaziti na
plažu iz straha da se ne sretnu noćni šetači.
Sada se Rejčel setila još nečega što joj je Haleola ispričala, nečeg zbog čega je ubrzala
korak dok su se približavale velikom hotelu „Pajonir“, izgrađenom u plantažnom stilu.
„Saro, dođi ovamo! Moram nešto da ti pokažem!“
„Šta da mi pokažeš? Nikad pre nisi bila ovde!“
Rejčel je protrčala pored „Pajonira“, pronašla završetak niskog kamenog bedema koji
je okruživao luku i pogledala niz kamenitu padinu. Jedna stena se presijavala u plavo-

271
crnoj boji, pod talasima; izgledala je kao stolica, sa niskim naslonom što je podržavao
glatku, istrošenu šupljinu. I jedna još manja stenu izgledala je kao neka vrsta podloge za
stopala. „Znaš li šta je ovo?“
Sara je okušala sreću. „Stena?“
„Sveta stena! Legenda kaže da su je u stara vremena, kako bi od neprijatelja zaštitili
mladu devojku po imenu Hauola, bogovi pretvorili u stenu.“
„Zvuči prilično drastično“, rekla je Sara veselo. „Zar nisu mogli samo negde da je
sakriju?“
„Vekovima su kahuna-i dovodili svoje pacijente na ovo mesto, terali ih da sede sa
stopalima u vodi i navodno su pacijenti bili izlečeni od svega što ih je mučilo.“
Onako kako je njena sestra Sara umela da bude zajedljiva, rekla je lukavo: „A, misliš
na lepru?“
Rejčel se namrštila. „Pa nisam rekla da je uvek uspevalo.“
Sara je ozbiljno pogledala sestru. „Znaš da bi te mama, kada bi te čula kako pričaš o
tom paganskom sujeverju, oderala živu, ali dobro.“
Rejčel nije verovala da bi uspela da ubedi svoju vernu sestru u to da ovo nije puka
idolatrija, već istorija; pa je samo slegnula ramenima i okanula se. Zastale su kod
Kavagučijeve riblje pijace, kupile malo svežeg ulua za večeru i više nisu spominjale
kahuna-e i mistično stenje.
Kada nije pazarila ili razgledala okolinu, Rejčel je bila zadovoljna dok je sedela
napolju, pod okriljem Zapadnih planina Mauija, koje su bile toliko blizu da su izgledale
kao da pripadaju Sarinom zadnjem dvorištu. Mada ne toliko visoke kao pali u Kalaupapi,
bile su podjednako lepe: nazubljeni zeleni vrhovi, okićeni oblacima i nadvisuju blage
padine sa trskom. Rejčel je slušala udaljeni pisak lokomotive „Pajonir mila“ i udisala
gorko-slatki miris upaljene trske. Planine su odisale nekom mirnoćom; Rejčel se nikad ne
bi umorila od pogleda na njih. U stare dane, po Haleolinim rečima, Lahajna je bio „grad
zbega“, mesto gde su oni koji su prekršili kapu-e, mogli da potraže utočište. Sada je u
njemu i Rejčel pronašla utočište, zabrane i kapu-i njene bolesti kao da su se otapali,
nestajali pod „okrutnim suncem“ koje je u stvari bilo zaista prijatno.
A onda je spokoj narušio zvuk jedva čujne muzike i glasa koji je označavao Sarin
omiljeni radio-program, Kraljica za jedan dan, a Rejčel je morala da zapuši uši da ne sluša
patetične ispovesti takmičara koji su se nadmetali za novu veš-mašinu ili frižider. Zar ovi
haole-i nemaju stida?
Ostala je na Mauiju deset dana, dovoljno da upozna Sarinu odraslu decu i da se
odveze do Hane i vidi Bena – dvadeset kilograma masivnijeg i podjednako srećnog i
zapanjenog što vidi mlađu sestru kao što je to bila i Sara. Prenoćivši u Hani, Rejčel je
upoznala i Benovu decu i unuke, koji nisu imali lik samo roditelja već i babe i dede:
desetogodišnji osmeh koji je podsećao na Henrijev, namršteno tek prohodalo detence što

272
je izgledalo potpuno isto kao Doroti kad se naljuti. A kad je videla
mrzovoljnu dvogodišnju Beti, Rejčel je malo manje nedostajala mama.
Sledećeg dana, za vreme dugačkog povratka Hana roudom, Sara je prekinula ugodnu
tišinu: „Rejčel? Zašto ne ostaneš?“
„O, neću da istrošim dobrodošlicu. Znaš kako kažu, ulua i posetioci se usmrde za
nedelju dana.“
„Ne“, nasmejala se Sara, „htela sam da kažem, zašto se ne preseliš ovamo, na Maui?
Da se useliš kod mene?“
Rejčel je bila iznenađena – i ganuta. „To je divna ponuda, Saro, hvala ti“, rekla je
zamišljeno.
„Ali i sebična. Meni bi odgovaralo društvo, kao i tebi. Dve sestre udovice zajedno u
kući, svađaju se oko religije, zar to ne zvuči sjajno?“
Obe su se nasmejale.
„Ne znam šta da ti kažem“, rekla je Rejčel. „Sve se odigralo tako brzo. A čeka me i
ovo saslušanje...“
„Da, naravno. Samo da imaš o čemu da razmišljaš.“ Zaćutala je, a onda dodala: „Samo
mi je žao što nisam bila bolja sestra kada si bila mala.“
„Pa, uništila sam tvoj žuti šešir.“
„Hoćeš li prestati da pričaš o tom žutom šeširu?“ Rejčel se nasmejala, ali Sara je
nastavila ozbiljno: „Uvek sam bila ljubomorna na tebe. Želela sam da me tata voli kao što
je voleo tebe.“
„Saro, tata te je voleo! Sve nas je voleo.“
„Znam. Samo, tebe je voleo na jedan drugačiji način... možda zato što ste vas dvoje
bili isti, oboje ste voleli iste stvari... a ja sam bila ljubomorna na to. Izvini.“
Uvukla je slobodnu šaku u Rejčeline zgrčene prste i nežno ih stisnula. „Vrati se u
Honolulu. Pronađi svoju ćerku. Samo da znaš... Ovde ćeš uvek imati dom.“
Rejčel je zadržala suze. „Hvala ti, Saro“, izgovorila je nežno. „Ne mogu da ti kažem
koliko mi to znači.“
Dom. Setila se svog doma u Honoluluu, svih godina i uspomena sravnjenih zajedno
sa stambenom zgradom. Ali sada je imala nove domove, oko kojih mogu da se stvore
nova sećanja: Sarina koliba u Lahajni; Benova kuća u Hani. Njena stara porodica
obnovljena, osim...
Razmišljala je o još jednom domu, onom koji nikada nije videla. Okrenula se prema
Sari i pitala: „Zar Kula nije negde u blizini?“
Sestra ju je pogledala kao da je istog trenutka znala o čemu Rejčel razmišlja. „Oko
dvadeset kilometara u kopno.“
„Znaš put?“
Sara je uzdržano klimnula. „Znam put.“

273
 Skrenule su sa Hana rouda na uski planinski put koji je vijugao kroz gustu šumu i
male gradove u unutrašnjosti: Haiku, Makavao, Vajakoa. Kilometar i po od Kule, Sara je
skrenula na jedan nepopločan put. Drmusava petominutna vožnja dovela ih je do trošne
stare kuće, okružene šipražjem i šumom, u kojoj je obitavao miris zrele guajave. Bila je
malo veća od kolibe – jedna soba, dva prozora – nije imala tekuću vodu, ali je bistri potok
vijugao kroz drveće i pored široke livade, prekrivene pili travom, dovoljno visokom da se
dete u njoj sasvim izgubi.
Sara je napravila stotinu koraka kako joj je mama rekla, vodeći Rejčel do humke pod
travom i korovom. Kleknule su i raščistile grob sve dok se nije ukazala bogata crvena
zemlja, kao i mali drveni krst sa uredno urezanim imenom na poprečnoj gredici: nije
pisalo Džejms Kalama, iznenađujuće, već samo Kimo.
„Mama je ovo napravila?“, rekla je Rejčel, a Sara je klimnula. „Čitala je Knjigu
propovednikovu i naletela na: ’Bolje je ime nego dobro ulje, i dan smrtni nego dan u koji
se ko rodi.’16 Rekla je da je razmišljala o svoj ljubavi koju je Kimo, kao Kimo, primio i
odlučila da je to ime po kom bi bog trebalo da ga poznaje, na taj dan bolji ’nego dan u koji
se ko rodi’.“
Jedna ptica, možda senica, prhnula je negde duboko u šumi. Potočić je brbljao sam
za sebe; vetar je šuškao kroz pili travu. Bilo je to lepo mesto da se jedan dečak igra.

Sudija Okružnog suda Sjedinjenih Država Volter Berč – strog haole čovek u pedesetim –
stavio je naočare i pregledao dokumente pred svojim očima. Rejčel, u svojoj novoj
nedeljnoj haljini, stajala je nervozno pred klupom. Ova sudnica bila je za nekoliko
podeljaka strašnija od one u Kalaupapi. Uprkos letnjoj vrelini, prostorija je bila hladna i
zvanična, a nije je grejao ni sudija, koji je imao permanentno ljutit izraz na licu. Ravnim
glasom pitao je Rejčel: „Dali ste svoju ćerku na usvajanje 1916, gospođo Utagava?“
„Da, gospodine“, rekla je Rejčel. „Mada ne svojevoljno.“
Podigao je pogled. „Imali ste opciju, zar ne, da je hānai vaša porodica na Oahuu?“
„Da, ali tada nismo uspeli da ih pronađemo. A porodica mog supruga nije to želela.“
Sudija je zabrundao čuvši ovo i pogledao još jedan dokument. „Znači, vaša kći sad
ima... trideset dve godine?“ Žvakao je jezik dok je ovo čitao, a onda je pitao, ne podižući
pogled: „Čemu se tačno nadate, nakon što uspostavite kontakt s njom posle toliko
vremena?“
„Ja... ne znam šta da očekujem od toga, časni sude.“
Pogledao ju je donekle preoštro. „Ne očekujete – nadate se. Šta se nadate da ćete
dobiti? Ćerku? Mesto u njenom domu?“
„Ne, ne radim ovo zbog toga.“

16
Knjiga propovednikova, 7:1. (Prim. lekt.)

274
 „Pošto možda pretpostavljate, je li, da će i nju zanimati ko ste vi, kao što to vas
zanima. Usvojena deca su često sasvim zadovoljna brojem i kvalitetom roditelja koje već
imaju.“
Sada je u sudnici postalo zaista toplo i Rejčel je postala bolno svesna znoja koji joj je
curio niz vrat i ispod ruku.
„Samo želim da je vidim“, rekla je Rejčel. „Da vidim ženu koja je postala. Želim da
čujem njenu priču, da znam da je srećna. I ako bih morala da je napustim...“ Venula je od
vrućine i pod ledenim sudijinim pogledom, ali je uspela da završi misao: „Ukoliko budem
morala da je ostavim, želim da to uradim zbog onog što jesmo, ili nismo, jedna drugoj...
a ne zato što ja imam lepru.“
Sudija je pažljivo saslušao i skinuo naočare. „Želite li nešto da dodate?“, pitao je.
„Ne, časni sude.“
Sudija Berč je klimnuo glavom i podigao sudijski čekić.
„Sud će razmotriti vaš zahtev.“ Udario je čekićem i saslušanje je bilo gotovo. Rejčel
se isteturala na jarko sunce bez ikakve ideje o tome kako će sud presuditi ni koliko će to
trajati.
Da bi se zanimala nečim u međuvremenu, ponovo je uložila trud da pronađe posao,
prijavljujući se na razne poslove – bankarskog činovnika, sluškinju, cvećarku, dadilju –
duž čitave autobuske rute, čak do Kahale. Posle mesec dana, konačno je dobila posao kao
kasirka u jednoj suvenirnici na uglu King strita i Avenije Vord. U prodavnici se mogla
naći uobičajena ponuda grickalica i suvenira: makadamija, žele od guajave, ananas, cveće
i pernati leis-i. Posao je bio lagan, i ako je vlasnik i sumnjao da Rejčel ima Hansenovu
bolest, nikad to nije spomenuo niti mu nije bilo bitno. A onda je, na početku Rejčeline
treće nedelje, dok je čoveku koji je kupovao kafu „kona“ davala kusur od četvrt dolara
levom šakom, mušterija primetila njenu drugu šaku. Videla je da se iznenadio i zaledio
zbog onog što je prepoznao. Uzeo je četvrt dolara za ivicu – kao da je postao vreliji od
sunca – i ubacio ga u kantu na izlasku. Bez sumnje će potražiti neko kupatilo i izribati
šake do krvi.
Nekoliko dana posle toga Rejčel je otpuštena bez drugog prodavčevog objašnjenja,
osim: „Žao mi je, ovo neće ići.“ Bar joj je platio jednonedeljnu platu.
Dejvid i Helen dobili su privremeni otpust kao i Rejčel, i došli su u Honolulu; za
večerom, jedne noći, Dejvid se žalio kako stari prijatelji i bivši zaposleni baš i nisu voljni
da mu ponude posao. „Možda ćemo morati da se odselimo iz grada, možda na susedno
ostrvo – negde gde nas niko ne zna i gde nas ljudi ne gledaju kao da smo...“
„Prljavi“, rekla je Rejčel.
„Nečisti“, složila se Helen. Ispričala je kako se vratila na stari posao bankarske
činovnice, gde su joj posle nedelju dana saopštili da su se njene kolege žalile direktoru
ogranka i pretile da će sve dati otkaz „bude li ta gubavka“ nastavila da radi ovde. „Bar smo
u Kalaupapi imali dostojanstvo“, rekla je, „i mogao si pošteno da radiš posao kao bilo ko.“

275
Teritorijalno zakonodavstvo je razmišljalo o tome da promeni zvaničan naziv lepre u
Hansenovu bolest, ali zakonom nisu mogli da iskorene strah i neznanje iz ljudskih srca.
Te nedelje je Rejčel obaveštena da će sudija Berč presuditi o njenom zahtevu sledećeg
ponedeljka. Kada se Rejčel pojavila zakazanog dana, sudija je, prostrelivši je strogim
pogledom, izjavio: „Povodom usvojenja Rut Doroti Utagave, sud rešava da je podnosilac
zahteva podneo valjane razloge da se otpečati sudski dosije u slučaju broj 45601.“ Udario
je čekićem i rasterao malo prašine sa stola. „Sledeći slučaj.“
Iznenađenu Rejčel sudski službenik je odveo do arhive, gde joj je izneo musavu
gomilu dokumenata sa pečatom i brojem što je smrdela na prošlost. „Možete ovo da
pregledate koliko vam je volja“, rekao joj je, dajući joj olovku i papir da zapisuje i Rejčel
je lagano počela da prelistava dosije.
Odozgo se nalazio list sa njenim potpisom, kao i Kendžijevim: formular kojim su
zakonski prepustili „starateljstvo i kontrolu“ nad sopstvenom ćerkom. Bilo ga je teško
gledati. Posle ovog usledile su gomile zdravstvenih kartona iz Doma Kapiolani; i kada je
Rejčel konačno stigla do papira o usvajanju, šake su počele da joj se tresu:

TAIZO I ECUKO VATANABE

S. KUKUI STRIT 216
HONOLULU T. H.

In propria persona

OKRUŽNI SUD SJEDINJENIH DRŽAVA

DESETI DISTRIKT
OKRUGA HONOLULU

Povodom usvajanja Br. 45601

Zahtev
ZAHTEV ZA USVAJANJE
TEIZO I ECUKO VATANABE
Usvojitelji

Po zahtevu za usvajanje, datiranom na 7. jun 1921, gospodin i gospođa Vatanabe iz

Honolulua – bivši plantažni radnik iz Vajmanala, sada građevinac, i njegova supruga –
bili su Japanci koji su živeli na ostrvima osam godina, i imali su tri sina. U zahtevu su bila
pitanja o religioznom opredeljenju Vatanabeovih, ekonomskom statusu i porodičnoj
istoriji bolesti; na sva je odgovoreno neutralno. Pored zahteva bilo je i drugih

276
sudskih dokumenata, molbi i sudskih transkripta, koja je Rejčel pročitala u
celosti, obuzeta kao da čita Džeka Londona ili Konana Dojla. Na kraju je videla:

STOGA, podnosioci molbe mole sud da odobri usvajanje deteta od strane

podnosilaca molbe, i potvrdi da usvojitelji i dete od tog trenutka stupaju u
zakonski odnos roditelj i dete i da imaju sva prava i obaveze koji proističu iz
takvog odnosa; a da će dete biti zavedeno pod imenom RUT DAJ VATANABE.

Rejčelina tuga zbog reči „od tog trenutka stupiti... u zakonski odnos roditelj i dete“
neznatno je umanjena zadovoljstvom što je ime njene ćerke ostalo Rut.
Na kraju se nalazio novi izvod iz matične knjige rođenih, na kom je stajalo da je Rut
Daj Vatanabe rođena u Honoluluu, 8. januara 1916, te je tako pošteđena stigme da je
rođena u Kalaupapi.
Trenutni telefonski imenik nije u sebi sadržao Taiza i Ecuko Vatanabe na Oahuu, kao
ni na drugim ostrvima. Niti je našla Rut Vatanabe, mada se do sada ona sigurno udala.
Službenik joj je pomogao da pretraži spisak glasača, ali ovo je samo potvrdilo loše vesti.
„Ponekad, znate“, rekao joj je službenik, „japanski plantažni radnici, kada ispune uslove
ugovora, uzmu novac koji su zaradili i vrate se u Japan.“ Ova misao izazvala je bol u
njenom srcu; ako su odveli Rut u stranu zemlju, bukvalno nije postojala šansa da ih Rejčel
pronađe sa svojim ograničenim sredstvima.
Autobusom se odvezla do E. Kukui strita 216 i krenula od vrata do vrata, raspitujući
se kod komšija da li neko poznaje japansku porodicu Vatanabe, koja je tu nekada živela
dvadesetih godina. Većina nije; nekoliko ih se setilo imena, ali malo čega drugog.
Međutim, postojao je priličan broj japanskih porodica, koje su još živele u komšiluku i,
setivši se šta joj je Kendži jednom prilikom rekao, Rejčel se raspitala za Jakubu, komšijski
arhiv porodičnih istorija. Iz tog arhiva saznala je da su se Vatanabeovi odselili iz
komšiluka 1923. Ali tu je trag nestajao, bez ikakvih podataka o novoj adresi.
U očajanju, Rejčel je pozvala sestru Ketrin, koja je, kako se bar nadala, možda
poznavala nekog ko je radio u Domu Kapiolani u ono vreme, nekoga ko bi mogao da joj
pomogne. Ketrin je potom pozvala sestru Meri Ogastu, koja se penzionisala posle službe
u Kalaupapi i Domu Kapiolani.
Sestra Ogasta nije znala ništa o Vatanabeovima, ali se sećala da je Ruti bila omiljena
beba sestre Meri Luize, koja se takođe penzionisala i živi u Honoluluu. Iz svega ovoga
izrodilo se pismo, ženskim rukopisom ispisano, adresirano na sestru Luizu i datirano na
12. septembar 1923:

Draga sestro,
Pišemo vam da vas obavestimo da smo sigurno doputovali i udobno se smestili u
novi dom. Horas i Ralf dobili su morsku bolest tokom puta, ali Stenli i Rut su

277
 dobro. Gospodinu Vatanabeu trebalo je nekoliko meseci da pronađe odgovarajući
smeštaj, ali sada smo se smestili na sto hektara zemlje, gde gajimo jagode i tokajsko
grožđe. Ovde je prelepo, veoma smo srećni.
Hvala vam još jednom na ljubavi koju ste pokazali prema našoj Rut. Još priča
o svojoj „sestri Lu“. Treba da znate koliko smo zahvalni što je imamo i na svemu
što ste uradili za nas.
Srdačno vas pozdravljamo,
Ecuko Vatanabe
R. R. #2, P. fah 12
Florin, Kalifornija

Rejčeline nade su potonule kada je pročitala „tokom puta“, ali su ponovo isplivale na
površinu kad je videla povratnu adresu: Kalifornija! Ako je njena ćerka na kontinentu,
Rejčel bar ima kakvu-takvu šansu da je pronađe. Operator za međudržavne pozive
obavestio ju je da je Florin u Okrugu Sakramenta, ali da ne postoji telefonski broj zaveden
pod imena Taizo, Ecuko ili Rut Vatanabe. Rejčel nije gajila iluzije: Rut je do sada mogla
da se preseli u Ajdaho, Njujork ili Timbuktu. Ali, ako su roditelji koji su je usvojili
posedovali farmu, postoji šansa da je ona još tamo – možda samo nemaju telefon.
Nemajući bolju ideju, Rejčel je sela da napiše pismo, za koje će joj trebati čitava dva dana.

13. avgust, 1948.

Poštovani gospodine i gospođo Vatanabe,
Zovem se Rejčel Kalama Utagava. Možda vam je moje ime poznato. Ja sam Rutina
biološka majka.

Poštovani gospodine i gospođo Vatanabe,

Zovem se Rejčel Kalama Utagava. Dala sam Rut na usvajanje.

Poštovani gospodine i gospođo Vatanabe,

Zovem se Rejčel Utagava. Moj suprug i ja smo dali Rut na usvajanje.
Ponovo sam u Honoluluu i želela bih da kontaktiram sa Rut. Nemam želju da
vas vređam. Samo želim da razgovaram s njom.

Poštovani gospodine i gospođo Vatanabe,

Zovem se Rejčel Utagava. Moj pokojni suprug i ja smo dali Rut na usvajanje.
Trenutno živim u Honoluluu i veoma bih volela da kontaktiram s njom. Ne
bih volela da vas uvredim. Samo bih volela da imam priliku da porazgovaram sa
malom devojčicom koju sam

278
 Poštovani gospodine i gospođo Vatanabe,
Zovem se Rejčel Utagava. Moj pokojni suprug i ja smo dali Rut na usvajanje.
Nijedan dan nije prošao a da nisam pomislila na nju. Pitam se kako je. Da li
je udata? Ima li dece?
Sestra Meri Luiza Hjuz rekla mi je koliko ste dobri ljudi i koliko volite Rut.
Srećna sam što znam da ima tako dobre roditelje.
Dala bih sve na svetu da joj čujem glas ili da vidim njeno lice, makar jednom.
To je moja želja, setsubō koja nikad nije utažena.
Nemam nameru da vas vređam. Ja sam njena biološka majka, ali vi ste njeni
roditelji po zakonu i po ljubavi. Nadam se da mi nećete zameriti na ovom zahtevu.
Hvala vam.
Srdačno,
Rejčel Utagava
S. King strit 1726
Honolulu, T. H.
tel. HON 68412

Pročitala ga je najmanje stotinu puta, a onda zalepila marku i stavila pismo unutra.
Stajalo je tako na njenom kuhinjskom stolu još čitav jedan dan, dok nije skupila hrabrost
da zalepi i kovertu, ode do kraja ulice i ubaci je u sanduče.
Rekla je sebi da će se pismo verovatno vratiti neisporučeno, ali je bar pokušala; bar je
odala počast uspomeni na one koji nikada nisu imali priliku da pokušaju.
Napisala je pismo zahvalnosti sestri Ketrin i nedelju dana kasnije primila odgovor –
osetivši kao i obično formaldehid zbog gljivica, kom bi sva pošta bila podvrgnuta pre
slanja iz naselja.

Najdraža Rejčel,
Drago mi je što mogu da budem od pomoći. Nadam se da će pokušaj uroditi
plodom. Čak i da se to ne desi, neka te uteši činjenica da su našu Rut odgojili brižni
roditelji. Nije svako dete na ovom svetu dovoljno srećno da to kaže.
Kalaupapa deluje tako pusto bez tebe i ostalih koji su pušteni. Ali usamljenost
je ono čemu se radujem; svaka prazna kuća predstavlja jedan ponovo stečen život.
Upravnik Džad nastavlja sa svojim reformama. Poslednji naum: dozvoliće
pacijentima da idu u panoramske letove na susedna ostrva, jednim od manjih
aviona koji su stacionirani u Kalaupapi. Možda će se i sresti sa članovima porodice
na aerodromima na Mauiju ili Kauaiju. Ko je mogao i da sanja tako nešto, kada

279
 smo ti i ja prvi put videle onog malog dvokrilca iznad Kalaupape, pre četrdeset
godina?
Što se mene tiče, imala sam gadnu upalu pluća pre nekoliko nedelja, ali doktor
Sloun mi je pomogao da se izvučem. Ipak, kada se tako iznenada približiš svom
prisajedinjenju sa Gospodom, setiš se svega što nisi uradio, svega što nisi nikad
rekao, a trebalo je.
Ne žalim ni za čim, Rejčel, zbog ovog života koji sam odabrala. Jedino što mi
je nedostajalo ti si mi delimično dala. Zahvaljujući tebi, upoznala sam donekle
radost koju majka oseća i ponos zbog dobro odgajenog deteta. Molim se da i ti to
osetiš. Neka te Bog blagoslovi i čuva, Rejčel.
Zauvek tvoja,
Ketrin

U drugoj polovini avgusta, rano ujutro jedne nedelje, Rejčel je zazvonio telefon i
prenuo je iz dremeža. Javila se pospano i donekle pometeno, bez prijateljskog „Halo“, već
s jednim iznerviranim „Da?“
Sa druge strane neko je oklevao i ona je u toj tišini čula šum prekomorskog poziva, a
potom i ženski glas.
„Da li je to – Rejčel Utagava?“
Glas je toliko zvučao kao Rejčelin, da se momentalno izgubila – da li je ovo stvarno
ili samo sanja?
„Halo?“, začuo se glas.
„Da“, brzo je rekla Rejčel, „ja sam.“
Još jedan tren oklevanja, a onda: „Zovem se Rut Vatanabe Harada.“
Rejčel je pokušala da dozove glas do sopstvenog grla, ali nije uspela.
Glas, toliko jezivo isti kao njen, kao da je lebdeo u vazduhu, kao nešto iz radio-drame,
minijaturno ili bledo nestvarno. „Kod nas je tri sata manje nego na Havajima, zar ne?
Sigurno sam vas probudila.“
„Nema... nema problema“, izgovorila je Rejčel konačno. „Izvini, samo... nisam baš
bila... spremna za ovo.“
„Pa, ni ja takođe.“
„Zoveš li iz... Kalifornije?“
„Da. Iz San Hozea. Vaše pismo je stiglo na staru farmu mojih roditelja“, objasnio je
glas, kao da teskobu pokušava da ispuni rečima, „i trenutni stanari su ga poslali nazad.
Ali devojka u lokalnoj pošti išla je sa mnom u školu, pa je...“
„Ja sam ti dala ime Rut“, Rejčel je odjednom rekla – na sopstveno iznenađenje,
izazvavši pauzu sa druge strane linije.
„Jeste li?“, konačno je izgovorila Rut.

280
 Rejčel nije mogla da kaže da li je Rut zazvučala zaintrigirano ili uspaničeno. „Da li si
razgovarala sa svojim... roditeljima pre nego što si me pozvala?“
„Otac je umro pre nekoliko godina. Majka je veoma slaba, nisam želela da je
uznemiravam.“ Mala doza nervoze uvukla joj se u glas. „Svejedno, sa mnom ste želeli da
pričate, zar ne? Mada, zar nije malo kasno za odluku da me upoznate?“
Rejčel je uzdahnula.
„Rut...“ Pored svega što je želela da joj kaže, bila je uzbuđena samo što joj izgovara
ime. „Dala sam te na usvajanje jer sam morala. Primorala me je... vlada.“
Rut je izgleda bila sasvim zbunjena ovim. „Šta?“
„Jesi li ikada čula za – Kalaupapu?“
„Kala... Nisam.“
„To je mesto na Molokaju. Gde je umro otac Damjan.“
Usledila je zapanjena tišina sa druge strane; Rejčel je čula samo statički šum Rutinog
glasa koji je putovao transpacifičkom linijom.
Konačno, snebivljivo i šokirano je izrekla: „Vi imate lepru?“
Rejčel se trgnula.
„Sada to zovu Hansenovom bolešću. A ja sam uslovno puštena.“ Odmah je zažalila
zbog izbora reči; zvučala je kao bivši zatvorenik. „Pronašli su lek. Tretman. Puštena sam,
više ne predstavljam opasnost ni za kog.“
Usledila je još jedna pauza skoro jednako dugačka kao i prošla. „Hansenova bolest?“
„Nije nasledna. Ne prenosi se sa majke na dete, osim ako dete ne ostane sa roditeljima
duže vreme. Zato smo morali da te damo.“
Rejčel se držala za tišinu koja je usledila; a onda napetim glasom, njena kći reče:
„Ovaj... mislim da bi bilo bolje da porazgovaram sa mojom majkom.“
Naravno, to nije ovo što se upravo događa, zar ne, pomislila je Rejčel donekle gorko.
„Da. To je dobra ideja.“
„Sutra ću vas zvati. Ili prekosutra.“
Rejčel se stomak vezao u čvor. Rekla je: „Rut...“
„Izvinite. Ne mogu sad da pričam. Javiću se ponovo, obećavam.“
Veza se prekinula i Rejčel se zapitala da li je ovo najbliži kontakt koji će imati sa
ćerkom – bestelesni glas bez lica i oblika, fantomsko dete koje nikad neće videti ni držati.
Toliko mnogo dana u životu je bilo kad je rekla sebi: Ništa ne može biti gore od ovog.
Dan kad je poslata na Molokaj; dan kada joj je oduzeta Rut; dan kada je Kendži poginuo.
A sad i ovo. Čekanje i preispitivanje, i preslušavanje užasa u glasu njene ćerke. Vi imate
lepru? Molila se da od ovog dana nijedan roditelj nikada ne doživi da čuje ovu reč od svog
deteta.
Pozvala je Saru, koja ju je umirivala i savetovala je da se strpi. Te večeri je videla
Dejvida i Helen, koji su bili sigurni da će je Rut opet pozvati. „Samo joj treba malo

281
vremena da obradi sve informacije“, rekla je Helen. Danima Rejčel nije izlazila iz sobe,
plašeći se da će propustiti Rutin poziv; ali on nije usledio ni u ponedeljak, ni u utorak, a
ni sredu. Ali u četvrtak je već počela da ludi i samu sebe je počastila večerom u restoranu
„Kod Toma“, malom komšijskom restoranu – a onda zažalila, ostavši kod kuće čitav
petak u slučaju da je Rut pokušala da je pozove prethodne večeri. Do subote više nije gajila
nadu, pa se tešila uspomenom na onaj jedan razgovor sa devojkom čije je ime još bilo Rut.
U nedelju ujutro, kao i prethodne nedelje, telefon je zazvonio rano.
Rejčel ga je ščepala pre nego što se prvo zvono prekinulo, iznova je čula siktanje i
pucketanje udaljenog poziva.
„Zdravo. To sam opet ja.“
Rejčel je srce tuklo u grudima kao more koje se čuje u školjci. Sklopila je oči i zahvalila
kojem god bogu, bogu ili ’aumakua-iju koji joj je ovo omogućio.
U isto vreme su rekle: „Izvini...“
U isto vreme su se nasmejale.
„Prvo ti“, rekla je Rut.
„Izvini ako sam te uznemirila. Sigurna sam da je bilo šokantno čuti tako nešto od
mene, a kamoli nešto drugo.“
„Meni je žao što nisam pozvala tako dugo“, izvinila se Rut. „Valjda sam se malo
uspaničila. Prvo sam odmah pomislila na decu; šta bi to moglo da znači za njih.“
Rejčel se silno obradovala što je postala baba. „Koliko dece imaš?“
„Dvoje. Pegi je osam, a Donaldu deset.“
„To je divno“, rekla je Rejčel, dok su joj suze navirale na oči.
„Moj doktor kaže da si u pravu, lepra nije nasledna. Ali da su deca podložnija.“
Rejčel je pitala: „Da li ti je kazao da se ne može dobiti običnim kontaktom?
Dodirivanjem nekoga, ili disanjem istog vazduha?“
Njena ćerka je oklevala. „Jeste. Ali je rekao da su deca mnogo podložnija.“
Rejčel je pažljivo odmerila svoje reči: „Rut, ja želim da vidim tebe. Spremna sam da
to uradim pod tvojim uslovima. Ako me ne želiš u blizini svoje dece, neću im ni prići.“
Nakon nekoliko trenutaka usledilo je: „Koliko... loša je... tvoja leproza?“
„Pitaš me, u stvari, koliko sam izobličena?“
„Nisam to rekla.“
„Moja desna šaka je deformisana. Kao i moja stopala. Osim toga, najvećih problema
imam sa neuritisom.“
„Žao mi je. Nisam nameravala da zvučim tako... netaktično...“
„U redu je. Nema mnogo ljudi koji znaju sve o lepri. Čak je i na Havajima to nešto o
čemu ljudi najradije ne razmišljaju.“

282
 Usledila je duga tišina, a onda Rut reče: „Razmišljala sam o tebi. Ko si? Zašto si...“
Zastala je. „Mislim da je korektno da ti kažem. Volim svoju okāsan, svoju majku. Volela
sam svog oca.“
Rejčel je naizgled ostala bez reči, ali je ipak izgovorila: „Naravno da voliš. Oni su te
odgajili. Lepo su te vaspitali, sudeći po ovome što čujem. Ne pokušavam da zamenim
nikoga koga voliš, Rut.“
„Šta onda želiš od mene?“
„Samo ono što sam napisala u pismu. Da te vidim.“ Glas joj je popustio. „Ti si jedina
beba koju sam rodila, a oduzeli su mi te posle manje od jednog dana. Da ti je neko oduzeo
Pegi ili Donalda čim su rođeni – da ih nisi videla trideset godina – šta bi ti želela?“
Daljina među njima pucketala je u Rejčelinom uvetu, a onda Rut reče: „Ovo je tako
čudno. Kada te slušam, skoro kao da slušam samu sebe.“ U glasu se osećao nagoveštaj
zadovoljstva. „Nikad nisam ličila ni zvučala kao neko iz moje porodice.“
Na trenutak je oklevala, a onda je rekla: „Nismo bogati. Ne mogu priuštiti da dođem u
Honolulu.“
A čuvši to, Rejčel se osmehnula.
„I ne očekujem to od tebe“, rekla je.

Trošila je ušteđevinu alarmantnom brzinom, ali nije mogla da se seti ničega boljeg na šta
je mogla da je potroši. Povratna avionska karta od Honolulua do San Franciska bila je
otrežnjujućih 270 dolara, plus porez, ali je i karta za kabinu na parobrodu otprilike koštala
isto. Na kraju nije mogla da odoli primamljivoj i veličanstvenoj Lurlin – i mogućnosti
da konačno bude jedna od onih koji se ukrcavaju na brod koji se uputio u daleke luke, a
ne jedna od onih što ih ispraćaju. Sada joj je, dok je sa još nekih sedam stotina drugih
putnika stajala na pramcu luksuznog kruzera, stjuard pružao drečavu traku, koje su
putnici onako živopisne i šarolike bacali sa palube za svoje prijatelje i rođake na doku.
Rejčel je svoju bacila strancima, čak im je i mahnula, a onda se nasmejala kada su
joj odmahnuli. Havajski kraljevski orkestar opraštao se s njima uz „Aloha ’Oe“, brodska
sirena je uzvraćala pozdrav dubokim basom – tri dugačka zvuka dok je podizano brodsko
sidro. Lurlin je kliznula iz svog sidrišta i uskoro je krenula ka otvorenom moru, a muzika
je postajala sve tiša kao sve slabiji radio-signal. Dok je Oahu nestajao sa vidika, Rejčel je
osetila veće uzbuđenje od onog koje je osetila kada je odletala sa Kalaupape. San
Francisko! Ime je odzvanjalo zbog sećanja na oca, krpenu lutku koju joj je kupio, nekad
kada je Kalifornija bila mesto u jednoj drugoj zemlji, egzotičnoj zemlji po imenu
Amerika. Dok je poslednje ostrvo havajskog arhipelaga lagano nestajalo, Rejčel je shvatila
da je prešla horizont, baš kao što je to činio i tata. Slani vazduh bio je neopisivo ukusan.
Kupila je najjeftiniju kabinu koju je mogla – minijaturnu sobu sa kaučem koji se
pretvarao u krevet – ali je svejedno najviše vremena, u sledećih pet dana, provodila
napolju, ležeći na palubi i čitajući knjigu, šetajući po palubi i sunčajući se kod bazena.

283
Nije ulazila u vodu iz straha da će otkriti svoja deformisana stopala, ali možda to nikome
ne bi ni zasmetalo; ostali putnici su bili prilično zauzeti sopstvenom rekreacijom.
Posle večere je volela da ode u salon na palubi A, gde je slušala muziku i gledala
parove kako plešu uz sving. Dala bi čitav svoj preostali život za jedan ples sa Kendžijem,
da oseti njegove ruke oko sebe, kako je stiskaju, nakon čega bi otišli u dugu šetnju po
mesečini, bez ičega osim okeana i slobode u svim pravcima. Dok je orkestar svirao
„Autumn Serenade“, Rejčel je sklopila oči i skoro da je uspela da zamisli da je Kendži ovde
i na trenutak je osetila njegove snažne prste prepletene sa njenim zdravim prstima.
Petog dana, Kalifornijska obala se pojavila na horizontu, crveni tornjevi mosta
Golden gejt su se pojavili kao đavolji rogovi na čelu mora. Bila je to najveća građevina
podignuta ljudskom rukom koju je Rejčel ikada videla: užarena ogrlica okačena između
smeđih brda i grad od visokog betona pali-ja. Nije mogla biti više uzbuđena ni da ju je
tornado transportovao pravo u predgrađe Oza.
Volela bi da malo razgleda grad, ali je umesto toga odmah uhvatila voz koji ju je
odneo na jug, prema San Hozeu, koji je bio bliži njenom konceptu kopnenog američkog
grada – moderan i donekle neopisiv. Od stanice u Kejhil stritu uzela je taksi do hotela
„Sinkler“, petospratnog kolosa od cigala koji je zauzimao veći deo čitavog bloka zgrada.
Razmišljala je o tome da uzme sobu u hostelu, ili nekom manje skupom hotelu, kao
u nesrećno nazvanom hotelu „Lečer haus“, ali je odabrala „Sinkler“ jer nije želela da njena
kći pomisli da je siromašna; da je Rejčel imala finansijske motive da kontaktira s njom.
Udobna soba je gledala na park Plaza, preko puta. Donekle u obliku obrnute strele,
park je predstavljao ostrvo kalifornijske sekvoje, datula i hrastova koji su okruživali
viktorijanske tornjeve Gradske kuće. Osvežila se, a onda legla na krevet, primetivši koliko
je sati: nešto posle tri posle podne. Rut će doći za manje od sat vremena i Rejčel je osetila
kako u njoj raste teskoba. Osoba koja joj je najdraža na čitavom svetu je istovremeno i, to
je znala, potpuni stranac; Rejčel je podsetila sebe da je to njena želja, a ne Rutina.
Kao što se uvek događalo kada bi odsela u nekom hotelu i ovog puta je odmah
zadremala, i prepalo ju je kucanje na vratima. Uspravila se u sedeći položaj,
dezorijentisana, i shvatila da su kazaljke sata nameštene tako da pokazuju da je prošlo
četiri. Blagi bože, pomislila je, stigla je, Rut je ovde! „Dolazim!“, viknula je u strahu da će
kucanje prestati i da će njena ćerka nestati poput dima; poravnala je nabore na suknji,
uhvatila kvaku levom šakom, okrenula i povukla.
Jedna visoka, lepa mlada žena, tamne kože i bademastih očiju stajala je na vratima.
Lice joj je bilo okruglo kao i Rejčelino, ali crte su joj bile finije, poput Kendžijevih. Nosila
je žutu haljinu, a kosa joj je padala preko ramena.
„Zdravo“, izgovorila je, nervozno se osmehujući. „Ja sam Rut.“
Nešto je tog trenutka zapevalo u Rejčel i sve što je preživela izbledelo je pred
blistavošću ovog trenutka.

284
 „Rut“, rekla je više kao da potvrđuje njene reči umesto pozdrava. Osetila je da joj suze
naviru na oči i nije pokušala da ih zaustavi. „O, dušo moja, kako si lepa.“ Rut je
pocrvenela, kao što se to dogodilo i njenoj majci kad je čula slične reči.
Rejčel ju je zagrlila, nesposobna da uradi bilo šta drugo. Prvi put u trideset godina
osetila je ćerkinu kožu na svojoj; radosno osetila kucanje njenog srca i svaki njen nervozni
udah.
Ali je isto tako postala svesna napetosti u Rutinom telu i nelagodnosti koju je
verovatno osećala, pa ju je nevoljno pustila. Odmakla se i obrisala oči.
„Izvini“, rekla je uz osmeh. „Ja sam slinava stara žena. Izvedi me napolje i upucaj me.“
Ali ovo nije izazvalo očekivani smeh. Rejčel je shvatila da Rut zuri u njenu desnu šaku
– zglob koji se tako iznenada završavao, zgužvanu kožu preko patrljka od kostiju. Mlada
žena je izgledala šokirano i zbunjeno, odjednom nesigurna na nogama.
„Mogu li... da sednem?“ pitala je. Rejčel se sklonila u stranu da je propusti. Rut se
malo klimatala na visokim potpeticama dok je žurno išla ka krevetu, na koji je sela.
„Mogu li da ti donesem malo vode?“, pitala je Rejčel. Rut je odmahnula glavom.
Sedela je dugo, duboko disala, a onda konačno podigla pogled prema Rejčel. Kada je to
učinila, na licu joj je bilo manje straha, a više iznenađenja.
„Ti... stvarno imaš lepru“, rekla je blago.
Rejčel se zbunila, u najmanju ruku. „Pa, da.“
Čudno, ali Rut je počela da se smeje.
„Znam koliko ovo čudno zvuči“, kazala je, „ali... deo mene ti nije baš verovao.“ Smeh
joj je toliko ličio na Kendžijev da Rejčel uopšte nije zasmetalo šta ga je izazvalo, samo je
uživala da ga sluša.
„Izvini. Nije trebalo da se smejem, ali...“ Trgnuvši se, Rut je objasnila: „Kada su mi
roditelji rekli da sam usvojena, pitala sam ih zašto si me ostavila. Moja majka je samo
rekla: ’Ne osuđuj je, Rut. Nije imala izbora.’ Kasnije sam shvatila da je to sigurno zato što
si... neudata, previše mlada. Ali nisam mogla da se ipak ne zapitam... kako si mogla da me
ostaviš. Zašto me nisi... volela dovoljno... da me zadržiš.“
„O, Rut“, rekla je Rejčel, spustivši se pored nje.
„Molim te, nemoj da se uvrediš ovim“, rekla je Rut, „ali na neki čudan način... skoro
mi je došlo kao olakšanje što sam saznala da imaš lepru. Što znam da si me dala zato što
si to morala, jer zaista nisi imala drugog izbora.“
Rejčel je pokušala da je uveri: „Ništa drugo na svetu me ne bi nateralo da te ostavim.“
Rut je delovala zadovoljno, ali i malo uznemireno što je odmah na početku toliko
toga otkrila. Ustala je, osmehujući se stidljivo. „Zašto ne bismo sišle dole do restorana na
kafu“, predložila je. „Ili možda nešto jače.“
U hotelu se nalazio atrijum sa palmama zbog kojih se Rejčel malo više osećala kao
kod kuće. Ona i Rut sele su za sto ispod velikog suncobrana, gde je Rejčel naručila kafu i
pecivo, a Rut – nije se šalila – votku-tonik. Zalutali zrak kalifornijskog sunca je pao na

285
žutosmeđu Rutinu ruku i Rejčel nije mogla da je ne dodirne, prstima milujući ćerkin
ručni zglob, potvrđujući sebi da je stvarna.
„Roditelji su te onda“, Rejčel je želela da joj pokaže da ne zazire od te reči, „usvojili
kada ti je bilo pet godina?“
Rut je klimnula. „Mama je oduvek želela ćerku, ali nakon što se rodio moj brat Ralf,
saznala je da ne može više da ima dece. Zato su odlučili da usvoje devojčicu.“
„Sećaš li se ičega sa Havaja?“
Rut je odmahnula glavom. „Bojim se da ne. Moja najranija sećanja su na Florin, našu
farmu.“
„Šta je tvoje roditelje dovelo u Kaliforniju?“ Rejčel je bila prilično ponosna na sebe
što ovako spokojno postavlja pitanja, kao da je voditelj radio-kviza.
„Pa, tata je oduvek želeo da ima sopstvenu farmu. A na Havajima, valjda, nije bilo baš
tako mnogo prilika za jednog Issei-ja. Znaš šta je to?“
Rejčel se osmehnula i klimnula. „Moj muž je bio Japanac.“
Skamenjena, Rut je prekrila oči šakom. „Da, naravno da jeste. Nemaš pojma da si
rodila ovakvog idiota, zar ne?“
Rejčel se nasmejala. „Ne, samo si ili previše popila ili nedovoljno.“ Odsekla je komad
peciva viljuškom. „Pričala si o svom ocu?“
I dalje postiđena, Rut je rekla: „Da, pa... Rekli su mi da smo otišli sa Havaja 1923. Tata
je dobio trogodišnji najam na hiljadu hektara u Florinu, koji je pretežno naseljen
japanskim življem. Mnogo gradova je imalo nihonmachi – japanske delove – ali čitav
Florin je bio jedan veliki nihonmachi! Živela sam na našoj farmi do osamnaeste godine,
kad sam upoznala Frenka.“
Otvorila je tašnicu i za par trenutaka raširila lepezu fotografija po stolu. Pokazavši na
jednog mladog i nasmejanog Nisei-ja, rekla je: „Ovo je Frenk.“
„Veoma je zgodan.“
„A ovo su Donald i Pegi.“ Desetogodišnjak s kaubojskim šeširom je zajahao nogare
za sečenje drva i vrteo laso, a osmogodišnja devojčica stidljivo je pozirala u prugastoj
bluzi. Koža im je bila svetlija od Rutine, bila je bliža očevoj. „Kao što vidiš, Donald želi da
bude Roj Rodžers, kad poraste. Pegi želi da odraste, tačka.“
Rejčel je pitala: „Smem li...“ Nakon Rutinog naklona glavom, uzela je fotografije i
pogledala ih sa osmehom na licu. Iako je ovo bilo najbliže što će se približiti svojim
unucima, vredelo je ovog puta samo da im vidi lice... Što sedi ovde kao svaka baba i sluša
ćerku kako priča o svojoj deci. „Prelepi su“, rekla je Rejčel Rut.
„Hvala ti. I ja tako mislim, kada me ne teraju da nešto popijem.“ A onda je Rut
iznenadila Rejčel pitanjem: „Tvoj muž. Kako se zove?“
Rejčel je podigla pogled. „Kendži. Čarls Kendži Utagava.“
„Imaš li njegovu sliku?“

286
 Zadovoljna, Rejčel je izvadila fotografiju iz tašnice i pružila je Rut, koja ju je
zadivljeno gledala. „Mnogo te je voleo, Rut. Zvao te je akachan. Onog dana kada si otišla
sa Molokaja, rekao ti je: ’Tata te voli. Uvek će te voleti i uvek će biti tvoj tata.’“
Glas joj je neznatno popustio dok je ovo izgovarala. Odjednom se uplašila da bi to što
koristi reč „tata“ nekako moglo uvrediti Rut; ali Rut je gledala Kendžija skoro nežno.
„Izgleda... veoma prijatno.“
„I bio je. Veoma ljubazan, divan čovek.“
Rut je podigla pogled. „Znači nije...“
Rejčel je odmahnula glavom i preko volje joj ispričala sve okolnosti Kendžijeve smrti.
Rut se malo iznenadila i rekla blago: „To znači da sam dva oca izgubila u ratu.“
„Kako to misliš?“
„Moj tata je poginuo kod jezera Tul.“ Kada je pogledala zbunjeni izraz na Rejčelinom
licu, dodala je: „Kamp za preseljenje.“
Rejčel je osetila jezu, kao da ju je prožeo zimski vetar u Kalavaou.
„Preseljenje?“, ponovila, tek neznatno shvatajući o čemu je reč.
Rut ju je gledala kao da joj ne veruje. „Ti ne znaš? Gde si ti...“ Zaćutala je, shvativši
previše dobro gde je Rejčel bila. „Ali... imali ste ih i vi, zar ne?“
Ti si matora budala, Rejčel je rekla sebi. Blebetava budala, koja ništa ne zna!
Odmahnula je glavom. „Ne verujem. Bar ne na Havajima.“ Prisetila se brojnih novinskih
reportaža o preseljenjima o kojima je čitala za vreme rata, koji je tada nije naročito
pogađao. „Ovaj... Japanci su bili veoma brojna radna snaga.“
Sad je Rut bila zbunjena. „To ih ovde ni najmanje nije sprečilo! Sve te farme, a nikog
nema da ih obrađuje...“
Plašeći se odgovora, Rejčel je pitala: „I ti si išla?“
Rutine oči su blesnule zbog ovog za nju verovatno izuzetno teškog pitanja.
„Naravno da sam išla!“, Ovo je rekla možda neznatno glasnije nego što je htela. Za
susednim stolom okrenuli su se ljudi i počeli da gledaju. Rut je pocrvenela od stida ili
ljutnje, ili iz oba razloga.
„Svi smo išli“, rekla je, snizivši glas. „Znakovi su se pojavili 2. maja, a svi smo
evakuisani 9. maja.“
Njena ljutnja je i dalje delovala sveže. Rejčel je rekla: „Samo nedelju dana? Dali su
vam samo jednu nedelju?“
Rut je klimnula potvrdno. „Sedam dana da prodamo sve što imamo ili da ostavimo u
skladištu. Imali smo restoran – deset hiljada dolara samo u inventaru. Morali smo to da
prodamo za desetinu vrednosti. Moji roditelji“, glas joj je i dalje drhtao dok je ovo
govorila, „izbačeni su sa farme koju smo dvadeset godina podizali. Vlasništvo je
’prebačeno’ na jednog belca – jednog od lokalnih farmera koji je lobirao za zatvaranje,

287
zato što su im Japanci predstavljali prejaku konkurenciju. Za njega se to baš lepo završilo.“
Teško je uzdahnula. „Tebe u stvari ovo ne zanima, zar ne?“
Rejčel ovo zaista nije zanimalo, ali morala je da sasluša. „Gde su te odveli?“, pitala je.
Rut je progutala malo votka-tonika. „Tanforan trkalište, kod San Franciska,
pretvoreno je u privremeni sabirni centar. Naš stan je bio stari konjski boks, tri sa sedam
metara. Zemljani pod je bio prekriven linoleumom, ali je ipak smrdeo na konjsko
đubrivo, koliko god da smo ga čistili. Dali su nam stare vojne krevete i rekli nam da
napunimo vreće slamom da nam budu dušeci. Morali smo da idemo u zajedničke
nužnike, otvorene, bez boksova – sedeo bi tako i pokušavao da se olakšaš, a neko pored
tebe je pokušavao da učini isto. Konji su imali više privatnosti!
„Bili smo tamo skoro godinu dana pre nego što su nas prebacili u stalni kamp za
preseljenje. U Ouklandu su nas strpali u voz, prekrili prozore, valjda da poštede tamošnje
stanovništvo da vidi toliko mnogo Japanaca na jednom mestu. Dva vojnika u svakom
vagonu, naoružani puškama i bajonetima. Sišli smo na železničkoj stanici u Loun Pajnu,
u Okrugu Injo.
„Prvo čega se sećam bile su planine – istočni obod Sijera Nevade. Planina Vitni
uzdizala se preko tri kilometra od pustinjskog tla. Strpani smo u autobuse i odvezeni do
novog doma. U Manzanar.“
Zurila je u prazan prostor namrštena, kao da ponovo vidi te slike. „Ograde od
bodljikave žice, tornjevi sa stražarima duž oboda. Mitraljeska gnezda okrenuta ka unutra,
ne napolju. Kad smo videli oružje upereno u nas, dok smo ulazili u logor, čak su i Nisei –
koji su sebe smatrali Amerikancima, a ne Japancima – shvatili da mi nismo ’evakuisani’,
već da smo zatvorenici. Kriminalci koji nisu počinili nikakav zločin.
„Sijera Nevade je predstavljala bedem između Manzanara i ostatka Kalifornije“,
prisećala se Rut. „Svakog dana bi čovek gledao u njih i podsećao se kako bi svet trebalo
zaštititi od ovakvih kao što smo mi.“
Rejčel je pitala: „Šta se dogodilo s tvojim ocem?“
Rut je uzdahnula.
„Dogodilo mu se pitanje 28.“ Izgledala je kao da ovo radije ne bi objašnjavala, ali je
svejedno to učinila. „U Tanforanu je vlada podelila upitnik da ustanovi da li je čovek
lojalni Amerikanac koji je možda pogodan za ’uslovni otpust’ – da radi na farmama
Srednjeg zapada ili da se vrati u školu na istoku. Pitanje broj 27 je bilo ’Da li ste voljni da
služite u oružanim snagama Sjedinjenih Država?’ Pitanje broj 28 je bilo: ’Da li ćete se
bezrezervno zakleti na vernost Sjedinjenim Američkim Državama i odreći se bilo kakve
zakletve ili obećanja japanskom caru, ili bilo kojoj drugoj stranoj vladi?’
„E sad, moj otac je bio strani državljanin – zakonski nije mogao da postane
naturalizovani Amerikanac! Ovo pitanje kao da je od njega tražilo da se odrekne
japanskog državljanstva, bez mogućnosti da ikada dobije američko. Tata se uplašio da će

288
postati čovek bez zemlje. A imao je skoro šezdeset godina; nikako nije mogao da ode u
vojsku. Zato je odgovorio ’ne’ na oba pitanja.
„Ali po tumačenju Veća za ratno preseljenje, svako ko odgovori ’ne’ na oba ova
pitanja nije lojalan i predstavlja potencijalnu pretnju. Zato su ti ljudi odvojeni – poslati
su u visokoobezbeđen logor, na jezeru Tul, u Kaliforniji.“
Rut je oborila pogled, kao da joj je sunce previše jako ili da joj je previše toplo, pa ne
može u njega da gleda. „Moj otac je poslat tamo 1943. Uslovi su bili jako loši – prevelika
gužva, loša hrana, bukvalno nije bilo zdravstvene zaštite. Nije bilo antibiotika. Tata je
dobio upalu pluća. Umro je, a nikad nas više nije video.“
Kad je Rut opet podigla glavu, Rejčel je bila sva u suzama.
Nije više mogla da ih zaustavi, emocije koje su se gomilale u njoj konačno su izbile
na površinu: bol, strah, očaj, ljutnja, sve je postalo jedna užasna mešavina. Pokušala je da
se suzdrži, ali je bila ozbiljno oštećena, pocepana tugom, oslobođena od bola.
Rut je instinktivno pružila ruku i uhvatila Rejčel za šaku, desnu šaku, pokušavajući
da joj malo olakša:
„Izvini“, rekla je, „nije trebalo ovo da ti pričam – u redu je, mi smo dobro, stvarno...“
„Nije u redu“, kazala je majka reči skoro nečujne od jecaja. „Nije fer.“
„Nije bilo u redu. Ali je gotovo.“
Rejčel je odmahnula glavom. „Ne. Ne.“ Posegnula je duboko u sebe i pronašla reči:
„Trebalo je da budeš slobodna“, izgovorila je kroz šapat. „Nikad nije trebalo da saznaš
kako je to kada ti oduzmu dom – da budeš odvojena od porodice – da te izbegavaju i boje
te se.“ A onda je rekla toliko tiho da je Rut jedva čula: „To je bilo sve što sam mogla da ti
dam.“
Zaplakala je još jače. Rut joj je prišla bez oklevanja. Sklopila je ruke oko nje, držala ju
je kao što bi držala uplašeno dete, ljuljala ju je kao bebu koju Rejčel nikad nije mogla da
drži u naručju. I umirujućim, utešnim glasom rekla joj da je sve u redu. Da je sve u redu.
Da je sve gotovo, rekla je. Slobodna sam. Ti si slobodna. Sve je u redu, majko. Sve je u
redu.

Rut ju je nazvala majkom, ali nije to želela; ne još. Dok je odvodila uzdrmanu Rejčel nazad
u sobu, u glavi joj se vrtelo od različitih emocija: sažaljenja prema tragičnom životu ove
žene; zadovoljstva što se prepoznaje u Rejčelinom licu, glasu i koži; i krivice što se uopšte
oseća prijatno u Rejčelinom prisustvu i nekako izdaje prave roditelje, one koji su je
podigli. Ne mogavši da pomiri svoju ljubav prema njima sa sve jačom, izdajničkom
privrženošću prema ovoj ženi, Rut je izmislila da mora nekud da ode. Nakon što je uverila
sebe da je Rejčel dobro, izvinila se i počela da se oprašta od nje...
„Čekaj“, prekinula ju je Rejčel, donekle očajna, „samo sekundu. Molim te. Imam...
nešto da ti dam.“
Uzela je kofer iz ormana, podigla ga na krevet i zamolila Rut da ga otvori.

289
 Uz malo strepnje – kao da otvara Pandorinu kutiju koja bi mogla da usisa i nju i njenu
ljubav prema roditeljima – Rut je otvorila kofer.
Šta god da je očekivala da vidi, to nije bilo to. Kofer je bio krcat poklonima – desetine
njih, u raznim oblicima i bojama. Jedan je bio veliki kao kutija lekova, umotan u ružičasti
papir sa jarkocrvenom mašnom, velikom skoro kao i sama kutija; jedan pravougaoni
paket u ljubičastom omotaču, ukrašen žutom trakom, savijenom i prepletenom u nešto
što je ličilo na cvet; jedna velika kutija umotana u svetloplavu foliju koja se presijavala kao
nebo na vreo avgustovski dan. Bilo ih je previše da ih odjednom sve obuhvati pogledom.
Božić nikada nije proslavljan u domu njenih roditelja, ali Rut je shvatila da osećaj sigurno
liči na ovo, kada bi na božićno jutro krišom sišla niz stepenice i oduševljeno stala da
otpakuje blistavu gomilu poklona pod jelkom.
Rejčel je izgleda posebno uživala što može da joj kaže: „Srećan rođendan“, a pošto
Rut nije uspela ništa iole smisleno da joj kaže, dodala je: „Otvori ih, ako želiš.“
Jedan po jedan, Rut ih je otvorila. Kako da to ne učini? Svaki poklon, kako je otkrila,
bio je skroman, ali izabran s besprekornim ukusom: bebeća zvečka koja bi joj držala
pažnju kao bebi; lutka Krpena Ana koju bi sigurno obožavala kad joj je bilo tri; elegantna
modna lutka koju bi šestogodišnja Rut ponosno pokazivala drugaricama; set češljeva i
četaka za trinaestogodišnji toaletni stočić; i mnogo više. Trideset dve godine, trideset dva
poklona.
Rut je otvorila i poslednji – primerak knjige Tales of the South Pacific, Džejmsa A.
Mičenera – i uhvatila ga šakama koje su odjednom počele da drhte.
Svakog rođendana, počev od osmog, kad je saznala da je usvojena, Rut se pitala da li
neko, negde, misli na nju. Sada je dobila dokaz da jeste i nije znala šta da kaže. Rekla je
sebi da neće da plače, ali su joj se oči napunile suzama.
Nije otišla kući. Ostala je sa Rejčel u njenoj sobi i slušala životnu priču koja je, kako
je shvatila, bila mnogo bogatija nego što je bila tužna. Slušala je o svom biološkom ocu,
Kendžiju; svom dedi, Henriju, i babi, Doroti; saznala je za Rejčelinu hānai tetku, Haleolu;
saznala o stricu Ponu, o Ketrin, Sari, Lejlani i svim ostalim članovima Rejčeline drage
’ohana-e. Naučila je šta ’ohana znači i da je ona deo nje. Počela je da shvata da ništa
od svega ovoga nije moglo da zameni ili uzurpira porodicu koju je oduvek znala, već da
obogati ono što već poseduje. Čudeći se i sve manje se plašeći, shvatila je da je nešto
mnogo više nego što je bila pre sat vremena.

Sutradan, nakon dogovora sa Frenkom i objašnjenja Donaldu i Pegi, Rut je dovela Rejčel
kući, u njihovu jednospratnu kuću u Fift stritu, gde je Rejčel upoznala dva bistra, živa
deteta, oduševljena što su dobili i treću babu – i to sa dalekih Havaja, ništa manje. Frenk
Harada je bio ljubazan i opušten, ali najdostojanstvenija je bila Rutina okāsan, Ecuko,
žena velikog šarma koja je Rejčel odmah umirila pitanjima o Havajima i interesovanjem
za to kakva je tamo situacija ovih dana. Podsetila ju je na dane u Vajmanalu i Honoluluu

290
iz prvih nekoliko godina ovog veka i ono što je trebalo da bude čudno popodne pretvorilo
se u nešto divno. Ecuko je rešila stalni problem nomenklature ispitujući Rejčel: „Kako se
na havajskom kaže majka?“, i pošto je Ecuko bila okāsan, Rejčel je bila makuahine. Ovo
se svidelo Rejčel iz više razloga.
Ostala je u Kaliforniji dve nedelje, igrala je go i ostale igre sa unucima; Rut je, gledajući
ih kako se igraju, uočila nekoliko nagoveštaja majke kakvu je mogla da ima, a Rejčel je
shvatila, ne bez bola, kakva je majka mogla da bude. Jednog dana Rut je sve spakovala i
povela ih u San Francisko u razgledanje: porobili su se kroz Lombard strit, prošetali
Embarkaderom, pojeli ribu i pomfrit u Vorfu i vozili se tramvajima, ne mnogo drugačijim
od onih u starom Honoluluu. Dan je bio divan, jedan od najlepših u Rejčelinom dugom
životu.
Vrlo brzo Donald i Pegi pitali su roditelje kada će moći da odu na Havaje, u posetu
novoj baki. Frenk se nasmejao i rekao: „Nekoliko hiljada dolara od danas“, i mada su
Rejčeline nade potonule kad je ovo čula, Rut ih je brzo podgrejala rekavši deci: „Ako mi
ne možemo na Havaje, možda baka Rejčel može ponovo da dođe kod nas.“ Rejčel je
radosno uverila unuke da hoće.
Kad su dve nedelje prošle, Rut je pomogla makuahine-i da se ukrca na Lurlin, dala je
bakšiš nosačima i postarala se da se Rejčel lepo smesti u svojoj majušnoj kabini. Zajedno
su šetale po palubi broda do petnaest minuta pre vremena polaska, u četiri sata, kada se
brodska sirena oglasila sa dva piska – upozoravajući posetioce da se vreme bliži. Rut je
zagrlila Rejčel, poljubila je i rekla: „Hvala ti. Što si mi dala život, zdravlje i slobodu.“
Rejčel je zaplakala i nije je puštala koliko god je mogla. Gledala je kako Rut silazi niz
rampu na dok, mahala joj dok se Lurlin otiskivala od pristaništa i isplovljavala u zaliv, i
nije prestala da je gleda sve dok pristanište nije nestalo sa vidika i dok Golden gejt nije
postao samo crveni odblesak na horizontu.
Dok je putovala nazad, Rejčel je imala mnogo vremena da razmišlja o budućnosti i
kako će ona izgledati; a kada se približila Havajima, shvatila je još nešto što je njen otac
sigurno osetio na mnogim putovanjima. Kako su se u daljini pojavljivale zelene palisade
sa belim peščanim obrubom, Rejčel nije mogla da zamisli da postoji lepše mesto na svetu,
prizor koji je bio gostoljubiviji od ovih veličanstvenih ostrva. I kao i Henri, znala je da će
im se uvek vraćati koliko god daleko da otputuje.
U Honoluluu se javila svom stanodavcu i počela da pakuje stvari koje je tek
raspakovala; i za nedelju dana opet se otisnula na more, ovog puta na palubi parobroda
Hualalai. Ponovo je gledala kako Oahu nestaje u daljini, posmatrala je besne vode Kajvi
kanala sa leve strane broda... i zadovoljno gledala kako i one nestaju s vidika. Zapadna
obala Molokaja mogla je da se vidi, ali nikad nije bila blizu i ubrzo su mu se na
horizontu pridružili visoki borovi Norfoka na Lanaiju, a onda i terasaste padine Zapadnih
planina Mauija.
U luci Lahajna, Sara je radosno zagrlila sestru i pronašla jednog lučkog radnika da
utovari njene stvari u starog forda. Zajedno su iznele torbe i kutije iz automobila na Sarin

291
prilaz, odakle će ih jednu po jednu raspakivati sledećih nekoliko dana. Da proslave,
večerale su te noći u „Midnajt inu“, a onda je, potpuno iscrpljena, Rejčel legla u krevet
pre devet sati, sa knjigama već uredno poslaganim oko nje, u spavaćoj sobi koju su
nekada delile Sarine ćerke, uključujući i Rejčelinu imenjakinju.
Negde posle ponoći se probudila pod nežnim dodirom povetarca koji je pomerao
zavese i odmah je znala da je to ulola. Zajedno sa vetrom, stigao je i slatki cvetni miris koji
nikada pre nije osetila. Refleksno je navukla kućnu haljinu, obula par cipela i izašla iz kuće
– idući u pravcu makai-ja, Dikensen stritom, slatkasti miris bivao je sve jači. Front strit je
bio prazan u ovo doba i stajala je sasvim sama pored parapeta i gledala crnu
vodu istačkanu zvezdama. U luci su se brodovi ljuljuškali na nežnim talasima, koji su
pljuskali po keju u ritmu bubnjeva.
Jedan odvažni, nesmotreni glas pozivao ju je da pređe preko parapeta i siđe niz
stenovitu padinu do ivice vode. Možda je to kapu, ali više nije marila šta je kapu. Izula je
cipele, skinula haljinu i, kao što je to jednom davno učinila u parku Kapiolani, ušla u
vodu. Nije plivala u okeanu mnogo godina, ali osećaj je bio kao da nikad nije napravila
pauzu. Stopala su joj bila skoro potpuno neupotrebljiva, pa se oslanjala samo na ruke, i
na leđima je otplivala nekih pet do sedam metara od obale. Tu je pocupkivala i plutala i
smejala se razdragano dok se voda nežno kotrljala ispod nje, kao blagi podsetnik od
Namakaokahai na to kako je Rejčel nekada radosno jahala talase. Sve joj se vratilo
odjednom, kao plima radosti.
Dok je tako kao list plutala po vodi, pogledala je obalu prema Mala keju i ugledala
neku svetlost, koja kao da je lebdela iznad obale pre izlaska na more. Ribari? Love pomoću
lampi, da li se to još radi? Ili su to noćni šetači, jer je slatki miris možda pripadao retkom
cvetu srebrnih listova, o kom joj je njena makuahine Haleola često pričala. Osmehnula
se: ako Rut ima dve majke, ima ih i Rejčel, i obe su bile sa njom ovde na Mauiju. Udahnula
je duboko, uvlačeći u grudi slatki miris srebrnaste biljke, sa Haleolom u srcu; bestelesna
od radosti, konačno kod svoje kuće.

292
 vomotorna cesna nisko je klizila nad travnatim livadama onoga što je još bilo Majer
ranč u Kali, kada je tlo odjednom propalo, a avion skočio u osamstotinak metara
vazduha – ostavljajući Rutin stomak, u to je bila prilično sigurna, za sobom. Avion je
potom naglo zaokrenuo kao da mu je jedina svrha bila da pogorša njenu
vrtoglavicu; pogled kroz prozor se zaokrenuo za čitavih četrdeset stepeni; osećala
je mučninu i nehotice je stekla ideju o tome kako bi nekom moralo biti kad se nalazi u
kaleidoskopu.
„Mama“, začuo se glas pored nje, „jesi li dobro?“
Rut je pogledala Pegi i rekla: „Možda ću morati da povratim po tebi. Nadam se da je
to u redu.“
Pegi, sada vitka tridesetogodišnjakinja, nasmešila se popustljivo. „Naravno. Bolje na
mene nego na nekog nepoznatog.“
„Tako sam i ja mislila.“
Pegi je odjednom rekla: „O bože, vidi!“
Rut je nevoljno ispratila njen pogled. I pored mučnine bila je impresionirana
prizorom uzdignutim zelenilom pali-a koji se dizao sa poluostrva pod njima – kao
ogromni nadgrobni spomenik, pomislila je, na minijaturnom grobu. Ali spomenik koji
buja, začudo, od života i kretanja: hitre senke oblaka po pali-ju, vodopadi koji se survavaju
niz litice i zeleno lice, strma staza koja se cik-cak spušta u nekom nepokretnom pokretu.
Bilo je prelepo, pomislila je Rut, ali je bilo i prilično neprijatno po njen stomak.
A onda se avion udaljio od litica i poleteo prema malom aerodromu na zapadnoj
obali. Sada se široka ravnica poluostrva pojavila ogromna u prozorima, preteći vetrovi
podigli su stepen uzbuđenja ovom vožnjom na viši nivo, a kada se konačno aviončić
prizemljio na kratku pistu, Rut je odahnula sa olakšanjem.
„Opa“, rekla je Pegi, „kakvo putovanje.“

293
 „Da. Podsticajno“, složila se njena majka. Za nekoliko trenutaka avion se parkirao
pored još jednog lakog aviona. Pilot je otvorio kabinu i četiri putnika – Rut, Pegi i jedan
mladi bračni par belaca u poseti naselju – iskrcala su se na pistu.
Pod otvorenim terminalom piloti su ćaskali jedan s drugim, dok su se mačke lutalice
lizale ili dremuckale na plastičnim sedištima. Hansenov pacijent – jedan od dva prisutna,
kako je Rut shvatila, koji su predvodili ture po naselju – okupio je turiste, dok je Rut i
Pegi prilazio nasmešen gospodin od pedesetak godina u svetloj aloha košulji.
Lice iznad osmeha izazvalo je blagu jezu u Rut: čovekov nos bio je skoro potpuno
pljosnat, jedva da je imao greben; zubati osmeh ga je pretvorio u koščatu lobanju, ili pre
u izdubljenu tikvu za Sve svete.
„Mama“, prošaputala je Pegi.
„Ćuti“, odvratila je Rut odlučno. Ali i pored tona kojim je ovo rekla, bila je
uznemirena: nije želela da bulji, ali plašila se da okrene glavu, jer bi ga i to najverovatnije
uvredilo.
Čovek je veselo rekao: „Rut Harada, je li tako?“
Pružio joj je ruku. Obe šake su mu bile kvrgave i deformisane, još gore nego šake
njene majke, ali Rut je prihvatila ponuđenu šaku bez trzanja, osmehnula se i rekla napola
ozbiljno: „Da, kako znate?“
„A, prepoznao bih Rejčelinu ćerku bilo gde! Ja sam Hokea. Vaša mama i ja
poznajemo se veoma dugo.“
Rukovao se meko i nežno, kao da mu je šaka od paperja.
„Vi ste slikar“, prisetila se Rut. „Veoma je cenila vaš rad.“
Učinilo se da je bio zadovoljan ovim rečima. „Fina dama, vaša mama. Uvek je dolazila
da nas poseti, najmanje jednom godišnje. Nikad nas nije zaboravila. Svima je veoma žao.“
„Hvala vam.“ Hokeova prirodna usplahirenost bila je izraženija od njegovih
deformiteta. Rut je predstavila Pegi, koja je nervozu prikrila osmehom.
Hokea je uhvatio Pegi za ruku. „A, kako lepa devojka! Rejčel je uvek govorila koliko
si lepa, ali da, kad razmisliš, šta bi drugo baba i mogla da kaže? ’Keiki moje ćerke, slatka
je, ali ružna’?“ Pegi se nasmejala na to, a majka joj je na licu videla da se neznatno opustila.
„Vas dve idete sa mnom, odvešću vas u grad.“
Dok su išle za njim prema parkingu, objasnio im je: „Pravila kažu da nikuda ne smete
da idete same“, a onda uz još jedan osmeh, „osim možda na nošu.“
„E to je dobrodošao izuzetak“, nasmejala se Pegi.
„Znate da smo imali čak i zasebne noše ovde? Ne muškarci i žene – pacijenti i oni što
su kōkua. Veliki znaci su bili na sve strane. Ali nema ih više. Nema više ni karantina.“
„Da, čule smo“, rekla je Rut. „Otkad, od prošle godine?“

294
 Klimnuo je potvrdno, pokazujući prema ševiju iz pedeset osme koji je bio jedini na
parkingu. „Niko više ne mora da dođe ovamo, osim ako to ne želi, nikada više. Gotovo je,
svršeno, pau.“ Ispljunuo je ovu reč sa velikim zadovoljstvom.
Rut i Pegi su sele na zadnje sedište dok je Hokea sedao za volan. Rut je bila neznatno
uplašena zbog pomisli na to da će ih on voziti, ali zgrčene šake su bez problema menjale
brzine i bez po muke je skrenuo automobilom na uski put prema gradu.
Dok su Hokea i Pegi ćaskali, Rut je osmatrala okolinu koja je promicala. Bila je na
Mauiju, naravno, da poseti Rejčel, ali nikad u Kalaupapi, i iznenadila se koliko je lepa,
koliko su boje žive: bujni zeleni ogrtač pali-ja, crna obala od lave pod morem u boji
turmalina. Sećala se Manzanara, koji skoro da nije imao boju: čeličnosive barake i
sivosmeđi pustinjski pesak, česte peščane oluje koje su menjale čak i boju neba. Ali pali,
mada ne toliko visok kao planina Vitni, bio je bliže naselju nego što je Vitni
bila Manzanaru i predstavljao je još suroviju barijeru nego što su to bili snežni vrhovi
Sijera Nevade.
Podjednako neprijatna je bila i količina grobalja pored kojih su prolazili na putu do
grada: naizgled beskrajna bašta krstova i spomenika preplavljivala je obalu. Ali ipak joj je
došao kraj i odjednom su se našli u uspavanom malom selu sa udobnim kolibama iz kojih
su štrčale televizijske antene, koje su bile okružene urednim travnjacima i belim
daščanim ogradama. Na svakom prilazu je stajao po jedan automobil, nijedan nije imao
tablicu, a ljudi su plevili bašte. Prošli su pored vatrogasne stanice, prodavnice široke
potrošnje, benzinske pumpe, pa čak i jednog bara. Sve je izgledalo savršeno normalno.
I odjednom je Rut pomislila: Ja sam rođena ovde. Ovo je mesto gde sam rođena!
„Veoma je lepo“, rekla je blago Pegi.
Hokea se složio klimanjem glavom. „Poznajem neke ljude napolju, znaju da kažu:
’Vremena su teška.’ Teško je preživeti, znate? Ovde o tome ne moramo da brinemo. Kao
ni da će nas neko popreko pogledati. Velika većina nas živi ovde čitavog života; ovo je naš
dom.“ Dodao je: „Sad se samo nadamo da ćemo smeti da ostanemo.“
„Kako to mislite?“, pitala je Rut.
„Ja sam u Kalaupapanskom komitetu pacijenata, čujem svašta. Zakon tvrdi da ćemo
moći da ostanemo do kraja života, ali ne možete da mi kažete da država Havaji ne bi volela
da nas sve preseli u bolnicu u Honoluluu. Čim to budu učinili, možete se kladiti da će sve
ovo da prodaju Šeratonu ili Hiltonu za neko veliko odmaralište. Priča se o tome već
godinama. Zemlja je previše vredna.
„Za njih je ovo samo nekretnina, ali za nas je mnogo više. Vlada nas je primorala da
dođemo ovamo, a sada je to jedino mesto koje poznajemo, sada, kada nam je postalo dom,
žele da ga se odreknemo?“ Odmahnuo je glavom. „Nećemo se predati bez borbe. Ne ovog
puta.“

295
 Rut je bila ganuta strašću u njegovom glasu, ali kao da se izvinjava, on reče: „E,
slušajte me! Ne zaustavljam se, a vi ste došle da sahranite mamu. Izvinite, hoćete li da vas
odvedem do nje?“
„Možemo li prvo da vidimo njenu kuću?“
„O, predala ju je kada se preselila na Maui. Pre šest nedelja, kada se vratila u
Kalaupapu, otišla je pravo u bolnicu, bila je jako bolesna. Mnogo pacijenata ovde umire
zbog problema sa bubrezima, znate; lekovi koje uzimamo za lepru ne prijaju bubrezima.“
„Znam.“ Rut se setila poslednjeg razgovora sa majkom; pošto Sare više nije bilo,
Rejčel je poslednje dane želela da provede ovde, okružena svojom kalaupapanskom
’ohana-om. Mada se Rejčel tek vratila iz Kalifornije, Rut se ponudila da se odmah vrati da
bi se ona starala o njoj u San Hozeu, ali Rejčel je bila čvrsta u svojoj odluci. Ovo je bilo
mesto gde je želela da bude sahranjena, pa onda može da bude i mesto na kom će umreti.
„Sve njene stvari su kod mene“, rekao je Hokea. „Osim knjiga, njih je poklonila
ovdašnjoj biblioteci.“
Hokeina kuća je bila veličanstveno zatrpana. Rut i Pegi bile su zapanjene stotinama
platna koja su visila, ležala naslagana i strpana u svaku nišu i ćošak: uljane i vodene boje
i skice Kalaupape i Kalavaoa, zubate obale, crkve oca Damjana, Boldvin doma i
Biskupskog doma. „Sigurno ste naslikali svaki kvadratni centimetar ovog poluostrva,
dvaput“, divila se Rut.
Hokea se zakikotao. „Da, a gomilu sam ko zna koliko puta preslikao jer nisam imao
za novo platno.“
„Izvinite što pitam“, rekla je Pegi, „ali kako slikate kad su vam šake... takve?“
„O, tu nemam problema.“ Posegnuo je za aparatom koji je počivao na stolu, ugurao
desnu šaku kroz metalni obruč za koji je, sad je Rut videla, bila pričvršćena četkica. „Jedan
od naših ljudi, Kenso, napravio je ovo za viljuške i kašike, pa ako nemate šake, možete da
provučete zglob i koristite to da jedete. Napravio mi je jedan za četkice.“
Svukao ga je i poveo ih u dnevnu sobu, gde su velike tri kartonske kutije stajale
uredno poslagane: „Ovo su stvari vaše mame, sve osim knjiga. I njene nedeljne haljine,
želela je da bude sahranjena u njoj.“
Prva kutija je sadržala odeću koju su Rut i Pegi odlučile da daruju Gudvilu, osim jedne
posebne haljine koju je Rut odložila na stranu. U drugoj su bile fotografije i sakupljene
sitnice, koje će Rut zadržati; a u trećoj bila dragocena Rejčelina kolekcija lutaka. Neke od
njih, poput kineske misionarske i sakura-ningyö lutke, bile su toliko stare i oštećene da su
izgledale kao da će se na pogled raspasti. Druge su bile novije: papirna lutka u narodnoj
nošnji iz Meksika; drvena kokeshi, kupljena u Tokiju; punjena koala iz Australije; i ostale
koje je Rejčel, u poslednjih dvadeset godina, kupila na raznim putovanjima. Ove će imati
posebno mesto u Rutinom domu, kao i Peginom i Donaldovom... izuzev jedne.
Rut je pažljivo izvadila jednu staru, ručno pravljenu lutku od tkanine u boji Rutine
kože, okruglog lica i crne kose, sa minijaturnom kapa suknjom. Minijaturni lei od školjki

296
odavno je pokidan, ali još je čioda stajala na mestu gde je nekad bila prikačena mala
poruka.
„Je li to ta?“, pitala je Pegi.
Rut je klimnula. Okrenula je ka Hokeu.
„Sad sam spremna“, rekla je.
U pogrebnom domu, Rut i Pegi su ostavljene same sa Rejčel, obučenom u njenu
nedeljnu haljinu, u sanduku koji je sama izabrala. Rejčelino lice odavalo je protok
vremena, znake duboke tragedije, ali i dobro proživljenog života: smeha i avanture,
podjednako kao i tuge i loše sreće. Čak i sada, u linijama oko usta, Rut je videla tračak
osmeha koji je počivao na licu njene majke. Dodirnula ju je po obrazu i zajedno sa Pegi
sela da još jednom bude sa svojom majkom, poslednji put.
Kad je Rut završila sve pripreme za sahranu, Hokea je poveo nju i Pegi u šetnju po
Kalaupapi, počev od groba majke Merijen, u blizini samostana, gde je šačica franjevačkih
časnih sestara još živela i radila. Na travi nedaleko odatle, Pegi je zadivljeno gledala par
oslikanih stena od lave. Na jednoj je bilo jarkožuto nasmejano lice, dok je njen komšija
upozoravao prolaznike, OSMEHNI SE – NEĆE TI SE POLOMITI LICE! Rut se
refleksno nasmejala, misleći na Manzanar i kako su se deca čak i tamo smejala i igrala,
ljudi su plesali i vodili ljubav, bebe su začinjane.
Usput ih je Hokea upoznavao sa svima na koje su naišli. Rut i Pegi su upoznale Kensa
Sekija, veštog izumitelja koji je napravio obruč za viljušku i kašiku, kao i posebne kuke
kojima su ljudi bez prstiju mogli da zakopčaju košulju i otvore limenke s pićem. Živ i
šarmantan, nosio je preklopne naočare za sunce, koje su večno bile otklopljene kao vizir
delioca ajnca. Proveo ih je kroz svoju radionicu. Svratili su, da popiju sok, u Rejinu
prodavnicu – u stvari, više salon – koji je otvorio i vodio Marijano Rej, što je, kako im je
Hokea rekao, ličnim sredstvima finansirao školovanje gomili bratanica, bratanaca,
rođaka na rodnim Filipinima.
Kad je Hokea ušao kod Reja sa Rut i Pegi, neko je doviknuo: „Ej, Hokea! Šta je, opet
pljačkaš kolevke?“
„Ma odjebi ti tamo.“ Nasmejao se Hokea, a onda objasnio Rut. „Moja poslednja žena
bila je deset godina mlađa od mene i niko mi ovde ne dozvoljava da to zaboravim.“
„Hokea, koliko žena si imao do sada?“
„Samo tri. Prva žena mi je umrla, od druge sam se razveo, ali smo još prijatelji, a treća
me je napustila zbog starijeg muškarca.“ Ponovo se nasmejao. „Živa istina.“
Rut se osmehnula. Ljubav, brak, razvod, neverstvo... život je isti ovde kao i bilo gde
drugde, zar ne? Shvatila je koliko je grešila; pali nije bio spomenik, a Kalaupapa nije bila
grob. Bila je to zajednica kao i svaka druga, vezana mnogo dubljim vezama od većine
ostalih, ali ljudi su u smrt odlazili kao i bilo gde drugde: sasvim nevoljno i vukući neuredni
haos svog života za sobom.

297
 Tog poslepodneva, većina preostalih žitelja Kalaupape okupila se oko otvorene rake
na japanskom groblju, na obali. Dan je bio svetao i vedar, a istočni vetrovi oštri, talasi su
zapljuskivali obližnju plažu Papaloa, gde je, Rut je to znala, njena majka provela mnoge
srećne sate jašući na talasima. Dala bi ozbiljan novac da to vidi! Budistički sveštenik
zapevao je sutru, a pred kraj ceremonije, kada je došlo vreme za oproštajne besede, kojih
je bilo dosta, Rut je odlučila da govori poslednja.
„Moja majka Rejčel bila je izvanredna žena“, rekla je okupljenima, glasom koji je
donekle bio piskutav zbog treme, „ali svi ste to znali mnogo pre mene. Ja sam imala
privilegiju da za ovih poslednjih dvadeset godina saznam to. Ja sam srećna, znate: Imala
sam dve majke. Jedna mi je dala život; druga me je odgajila. Ali obe su me volele. Neki
ljudi to ne dožive nijednom.
„Trebalo mi je neko vreme da kažem reči ’Volim te’ mojoj makuahine. Bila je to
drugačija vrsta ljubavi u odnosu na ono što sam osećala prema svojoj okāsan, ali
zasnovana na istom. Volela sam svoje roditelje zbog doma, ljubavi i prošlosti koja nam je
bila zajednička. Volela sam Rejčel zbog ljubavi koju mi je pokazala, prošlosti koju mi je
darovala i domu koji nikad nisam upoznala: ovom mestu. Zbog ljudi do kojih joj je stalo.
Svih vas.
„Postoji samo jedna manjkavost, zaista, u tome kad imate dve majke“, priznala je Rut.
„Osećate dvostruku ljubav... ali zato i dvostruko više tugujete.“
Zastala je da se sabere, pokušavajući da sredi misli i seti se svega čega je trebalo da se
seti. Izvadila je zgužvani papirić iz torbe i pročitala reči koje su bile ispisane na njemu.
Pogledala je u sanduk i isprekidanim havajskim izgovorila:
„Pono, Haleola, ’eia mai kou keika hanauna, Rejčel!“
Neki od ožalošćenih bili su zbunjeni, ali jedan stariji čovek je prepoznao reči i
ponovio poziv precima: „Pono, Haleola“, rekao je, ostarelog tenora, prilično jasnog i
snažnog, „’eia mai kou keiki hanauna, Rejčel!“
Sada je i Pegi progovorila, glasom rezonantnim i ponosnim, poput majke: „Henri,
Doroti, ’eia mai kou kaikamahine, Rejčel!“ Henri, Doroti, evo vaše ćerke, Rejčel!“
Još nekoliko ožalošćenih prihvatilo je pesmu, neki na havajskom, neki na engleskom.
„Kendži-san, ’eia mai kou wahine male, Rejčel“, rekla je Rut. „Kendži, evo tvoje žene,
Rejčel.“ Pogledala je majčino lice, prelepo u večnom počinku, i s mukom izgovorila
sledeće reči: „O, Rejčel, evo ti odlaziš! Aloha wale, e Rachel, kaua, auwē!! Beskrajna ljubav,
O, Rejčel, među nama, avaj!“
Dok su ožalošćeni ponavljali poslednje reči, Rut je prvi put čula rezonantni havajski
uzvik „Auve! Auve!“, koji je izleteo iz svih srca u istom trenutku, što ju je ganulo jer je u
istom trenu odjeknula i tuga u njenom srcu.
Pegi je Rut predala tri predmeta: malu činiju poi-ja; haljinu koju je Rejčel nosila onog
dana u hotelu „Sinkler“; i krpenu lutku u kapa suknji koju je Henri Kalama brižljivo
napravio za svoju malu devojčicu pre sedamdeset šest godina.

298
 Rut je sve to lepo ušuškala u sanduk pored majke.
„Evo hrane, odeće i nečeg što si volela“, rekla je. „Idi; ali ako to želiš, ti se vrati.“
Nagnula se nad majku, nežno joj poljubila izborano čelo i rekla joj ponovo da je voli.
Pegi je učinila isto, poželevši aloha baki Rejčel, pre nego što su joj nagrnule suze.
Sanduk je spušten; za dvadeset minuta zemljani pokrivač ga je prekrio i Rejčel Auli
Kalama Utagava ponovo je zaspala pored svog voljenog Kendžija.
Rut je zahvalila svim gostima što su došli, što je slušala njihova sećanja na Rejčel,
podjednako fascinirana kao kad je slušala njene priče; a onda, kada su ostali samo ona,
Pegi i Hokea, Rut ga je zamolila da nakratko ode i Hokea je poslušno otišao na susedno
mormonsko groblje. Rut i Pegi sele su na zemlju okrenute prema dva groba i Rut je
uhvatila ćerku za ruku. Osim metronomskih talasa, okruživala ih je spokojna tišina,
nečuveni mir. Vazduh je bio vlažan i slatkast. Okean je bio bledozelen,
protkan plavetnilom i zapenušanom belinom. Plavetno nebo bilo je svetlo i vedro. Dugo
su sedele smireno na ovom najmirnijem mestu na svetu i gledale u talase koji su se
dokotrljali iz daljine da se nežno prelome na pustoj obali.

299
 vadeset drugog decembra 1980. poluostrvo Kalaupapa postalo je Nacionalni
istorijski park, a njegovim žiteljima, po Javnom zakonu 96-565, „garantuje se da
smeju da ostanu na Kalaupapi koliko god žele“. Otkako je ovo napisano, tridesetak osoba
sa Hansenovom bolešću živi tamo dostojanstveno i mirno.
Roman je po definiciji izmišljeno delo, ali ovaj roman je smešten u pravo mesto, gde
su pravi ljudi živeli i umirali – ljudi prema kojima sam osećao odgovornost da ispričam
priču koja bi mogla da bude ista kao njihove priče. Preplićući stvarne pacijente i staratelje
sa izmišljenim likovima, pokušavao sam da izbrišem jasnu liniju između činjenica i
fikcije; ali sada mislim da bi trebalo ponovo da ih iscrtam; makar na trenutak, kako bih
odao priznanje ljudima čiji su me životi inspirisali i koji su obogatili ovu knjigu.
Neka imena su nam danas poznata samo iz godišnjih izveštaja upravnika: prodavac
Džordž Kanikau, pekar A. Galaspo, glavna sestra, Lilijan Kijamalu, i njena prethodnica,
gospođa Kaunamano. Neki nam se još obraćaju iz prepiske odavno zakopane u dosijeima
Odbora za zdravlje. U pismu od 1. februara 1866. Dž. D. Kahauliko piše: „Pružena mi je
prilika da vas obavestim kako se snalazimo na Molokaju. Imamo veliku potrebu za
posudama za vodu... Stoga vas mi, pacijenti u Kalavaou, zdušno molimo da nam
obezbedite cisternu za vodu, ne odbijajte nas, već je dajte svojim leproznim podanicima.“
Ostali žitelji su pronašli potomstvo u pričama novinara koji su povremeno posećivali
Kalaupapu, na primer Eni Kekoa, po rečima Šarmejn London, supruge Džeka Londona:
„Polubela telefonska operaterka iz Hila, na Havajima, kći ondašnjeg ministra... Bez belega
i veoma šarmantna – obrazovana i uglađena, sa prelepim smeđim očima i srcolikim
licem.“
Život Ambroza Hadsona je malo bolje dokumentovan. Rođenje 1856. u Honomaeleu,
na Mauiju, a došao je na Kalaupapu 5. januara 1879, gde je, kako kasnije i sam piše,
„ostavljen na kamenitoj obali bez hrane i skloništa. Nijedna kuća nam nije bila
obezbeđena kao izgnanicima.“ Ono što je Haleola videla prvog dana u naselju – bolesnog
čoveka koji je ručnim kolicima doteran do praga „šupe za umiranje“ – bilo je ono što je
Ambroz video svog prvog dana. Veliki deo života posvetio je dobrobiti zajednice u koju
je prognan: bio je glavni mesar, zatim upravnik prodavnice u Kalavaou, a na kraju samo
žitelj ili pomoćnik upravnika u periodu od četrnaest godina. Pomagao je da se poboljšaju

300
uslovi zdravstvene zaštite i ishrane u naselju i davao je sve od sebe da se novopridošlima,
po dolasku u Kalaupapu, obezbedi mesto za život (kako je doktor Artur Moric primetio)
i „vruća kafa i topla hrana“. Proveo je skoro pedeset četiri godine u Kalaupapi.
U stvarnom životu, pesma Samsona Semija Kuahina, „Sunset of Kalaupapa“,
izvedena je u televizijskom šouu Harija Ovensa u novembru 1950, a verovatno je
komponovana nešto ranije te godine. Žrtvovao sam hronološku tačnost jer sam smatrao
da je važnije da uključim ovo jedino muzičko delo koje je komponovao neki žitelj
Kalaupape.
Neki izmišljeni likovi iz knjige zasnovani su na pravim ljudima. Umetnik Hokea, na
primer, bio je inspirisan stanovnikom Edvardom Kejtom, koji je oslikavao crkve (kao i
stenu što posetiocima mami osmehe: OSMEHNITE SE – NEĆE VAM SE POLOMITI LICE!), ali tu
svaka sličnost prestaje. Kao i Rejčel, kada je karantin ukinut, Edvard Kato je sa
entuzijazmom proputovao čitav svet, posetivši skoro svaki kontinent koji mu je bio
zabranjen. A jedna od franjevačkih časnih sestara zaista je doživela nervni slom i bila
prisiljena da napusti Molokaj – ali, pošto sam veliki deo psihologije likova i prošlosti
stvorio od nule, odlučio sam da je nazovem sestra Viktor, umesto da upotrebim ženino
pravo ime.
Knjiga Ernija Pajla, Home Country, govori o njegovoj poseti Kalaupapi 1937-1938.
Mada ne bez grešaka – on ponavlja neosnovane tvrdnje da Hansenova bolest izaziva
„slaboumlje“ – to je bez sumnje poštena, iskrena i saosećajna pripovest dobrog pisca. Vrlo
dirljivo, on se priseća razgovora sa ondašnjim upravnikom prodavnice u Kalaupapi,
Šizuom Haradom, kom je samo šesnaest dana nakon što je diplomirao ekonomiju na
Havajskom univerzitetu otkrivena Hansenova bolest. „Bio je usamljen“, piše Pajl, „pošto
na Kalaupapi nije bilo nikog s kim je mogao da priča onako kako je umeo. Izvinio se zbog
onog što je rekao i objasnio da se nije osećao boljim od ostalih, ali da je postojala razlika
među njima.“ Nakon nekoliko sati živog razgovora, Pajl je morao da ode, a Harada mu je
rekao: „Pružili ste mi najsrećniji dan koji sam doživeo otkako sam došao u
Kalaupapu. Hvala vama. Hvala vam.“ Kasnije sam saznao, u Biskupskoj muzejskoj
biblioteci, iz samizdata beležaka o Pajlovom radu, koje je napisao dežurni lekar u naselju,
doktor Erik A. Fenel: „Harada ne samo što je psihički veoma pronicljiv čovek već je i
čovek čvrstih uverenja i solidarnosti. Nije mu uskraćena karijera; imao ju je i ona i dalje
postoji. Kao da mu teret ove bolesti nije bio dovoljan, sudbina je odlučila da jedan brat
ode u Italiju sa slavnim „Uan puka puka“ bataljonom, koji su sačinjavali vojnici
američkog i japanskog porekla, a da se drugi beznadežno razboli. Tako da je ovaj
jak čovek, sa običnom platom upravnika prodavnice, jedina podrška svojim roditeljima,
sada u sedamdesetim, i velika pomoć snahi udovici i njenih dvoje dece, Hansenova bolest
nije mu otela uglednu karijeru.“
I tako se rodio Čarls Kendži Utagava, svesnim odavanjem počasti Šizuu Haradi.
Rejčel Kalama je potpuno izmišljen lik, ali ono što ona doživljava kao Hansenov
pacijent potpuno je zasnovano na stvarnim iskustvima mnogih takvih pacijenata.

301
Proverio sam brojne audio-snimke i intervjue sa osobama koje su imale saznanja o
prošlim događajima, kao i biografije, svodeći ih na zajedničke imenitelje i iz njih kujući
armaturu Rejčelinog života. Zainteresovanim čitaocima iskreno preporučujem delo The
Separating Sickness: Excerpts from Interviews with Exiled Leprosy Patients at Kalaupapa
Teda Gugelika i Miltona Blumbauma; Quest for Dignity: Personal Victories over
Leprosy/Gansens Disease Međunarodne asocijacije za integraciju, dostojanstvo i
ekonomski napredak (IDEA); Olivia: My Life of Exile in Kalaupapa Olivije Robelo Breita;
Margaret of Molokai, Mel Vajt; Miracle at Carville i No One must Ever Know Beti Martin,
redigovala Evelin Vels. Pored ovoga, izvlačio sam podatke iz članaka objavljenih u
Bikon magazinu, Honolulu magazinu, Kalaupapa historikal sosajeti njuzleteru, Honolulu
star-buletinu, Honolulu advertajzeru, Paradajz ov d Pasifiku, Maui njuzu, Havajan gazeti
i Aloha magazinu.
Podjednako su dragocene bile knjige: Holy Man: Father Damien of Molokai i Shoal
of Time: A History od the Hawaiian Islands Gavan Doz; Pilgrimage and Exile: Mother
Marianne of Molokai sestre Meri Lorens Henli i O. A. Bušnel; News from Molokai: Letters
Between Peter Kaeo & Queen Emma 1873-1876, koje je priredio Alfons L. Korn; Exile in
Paradise: The Isolation of Hawaii’s Leprosy Victms i Development of Kalaupapa
Settlement, 1865 to the Present Linde V. Grini; Kalaupapa National Historical Park and
the Legacy of Father Damien Anveja V. Skinsnesa Loa i Ričarda Višnjevskog; Defamation
and Disease: Leprosy, Myth and Ideology in Nineteenth Century Hawaii Peni Li Moblo;
Yesterday at Kalaupapa Emeta Kahila; Kalaupapa: A Portrait Vejna Levina i Anveja
Skinsnesa Loa; The Path of the Destroyer A. A. St. M. Morica; Under the Cliffs of Molokai
Eme Voren Gibson; The Lands of Father Damien Džejmsa H. Brokera; Leper Priest of
Molka’i: The Father Damien Story Ričarda Stjuarta; A Tree in Bud: The Hawaiian
Kingdom, 1889-1893 M. Dž. Boserona d’Anglada; Unwritten Literature of Hawaii: The
Sacred Songs of the Hula Natanijela B. Emersona; Lawrence M. Judd and Hawaii Lorensa
M. Džada i Hjua V. Lajtla; Hawaiian Mythology Marte Bekvit; Reminiscences of Old
Hawaii Oldrika Tompsona seniora; Hawaii Goes to War Desota Brauna; Hawaiis War
Years: 1941-1945 Gvenfreda Alena – pored desetina, ako ne i stotina, drugih tekstova koje
nemam dovoljno prostora da ovde navedem.
Koristio sam Hawaiian Dictionary Meri Kavene Pukui, koji je sačinila zajedno sa
Samjuelom H. Elbertom i Place Names of Hawaii, koji je sastavila sa Elbertom i Ester T.
Mukini, i ta knjiga predstavlja standard za havajsku transkripciju i pravopis za ovu knjigu,
osim u onih nekoliko prilika kada sam bio u obavezi da upotrebim englesko „s“ za
množinu. Što se tiče terminologije, savršeno sam svestan prezira koji većina ljudi obolelih
od Hansenove bolesti oseća prema reči „lepra“ – prema reči koja ih čini stvarnim i
stigmatizuje – i koristio sam je samo u istorijskom kontekstu, u dijalozima ili nazorima
likova koji su živeli u vreme kada je taj termin, nažalost, bio rasprostranjen. Da
sam postupio drugačije, smatram da bi bilo neprecizno i neiskreno.

302
 Za pomoć, stručnost i za aloha beskrajno sam dužan Peti Belčer i B. Dž. Šortu iz
Biskupske muzejske biblioteke; Džefu Vajtu i Alenu Hufu iz Havajskog državnog arhiva;
Helen Vong Smit iz Havajske medicinske biblioteke, Viktoriji Pula iz Istorijsko društvo
Mauija; i sposobnom i predusretljivom osoblju Javne biblioteke u Honoluluu i
Istorijskom društvu Havaja. Moj urednik, Houp Delon, i moj agent, Moli Fridrih, shvatili
su ovu knjigu kao i ja – kao proizvod ljubavi, i zahvaljujem im što su verovali u nju. Holi
Henderson je nesebično podelila svoj uvid u sudbine usvojene dece i njihovih majki.
Robert Krajs je bio podjednako darežljiv sa savetima i u odbrani mene i mog rada. Za
kritiku i ohrabrenja, moram da zahvalim Karteru Šolcu i Ejmi Adelson, kao i mom prvom
i najboljem čitaocu, mojoj ženi Polet.

303
Alan Brenert rođen je u 1954. godine u Nju Džerziju. Od 1973. godine živi u Južnoj
Kaliforniji, gde je i studirao engleski jezik i književnost, a kasnije završio studije scenarija
na Katedri za film Univerziteta Kalifornije. Autor je romana, kratkih priča, drama i
libreta za mjuzikle, a radio je kao scenarista za velike studije, kao i za mini-serije, pilot
epizode i televizijske filmove. Dobitnik je nekoliko nagrada Emi.

304