3.

ПАРТИЈСКЕ КОАЛИЦИЈЕ

У Краљевини Југославији је формирано 7 партијских савеза (изборних

коалиција и страначких блокова) различитих политичких циљева (замена
централистичког државног уређења федерализмом, претварања монархије у
републику, измена устава, мада неке од њих нису имале никакав кохерентан
политички програм).
Први такви савез настао је 1922. године и звао се Хрватски блок. Њега
су чиниле националне хрватске странке ( Хрватска републиканска сељачка
странка, Хрватска заједница, Хрватска странка права- франковци, и Хрватски
раднички савез). Заједничка нит ове коалиције је била борба против
централиситчко-унитарситичког уређења државе и захтев за ревизију
Видовданског устава за кога се говорило да је нелегалан акт, донет на
нелегитиман начин (просотм већином од 227 гласа, а не 2/3 већином), да је
наметнут, и да је представљао израз великосрпских хегемониситчких тежњи.
1
Формално савез је конституисан августа 1921. избором Средишњег
одбора на челу са Стјепаном Радићем. Међутим, међу члановима блока је
постојало несагласје око начина остваривања хрватских националних тежњи, с
обзиром на то да су праваши као екстремна стурја коалиције били против
споразумевања са Београдом, представици Хрватске заједнице се залагали за
преговоре, а Радићева странка лавирала између ове две групације. 2 Радић је
потом искључио праваше из коалције због противљења споразумевања, а 1923.
је због неслагања са Хрватском заједницом која је одбијала да прихвати
републиканизам, изашао сам на изборе, што је означило крај ове коалиције.
Хрватски блок је за време свог посотјања покушао да алармира европску
и светску јавност у прилог решавања хрватског питња. Тако је 14. 1. 1922.
усвојио Меморандум о хрватском питању намењен светској јавности и светској
конференцији у Ђенови, у коме се најексплицитније до тада истицао принцип
хрватског државног права. (Политичка независност Хрватске се никада није
прекидала и она је имала посебну териоторију, парламент, владу;
протествовоало се против уједињенња које је изведено једнострано без
пристанка хватског сабора и народа, а најжеће се осуђивао Видовдански устав и
југословенски унитаризам који је претио уништењу хватског наорда; тражила се
помоћ у остваривању једне иситнске суверене Хрватске и признају хрватску
државност у заједничким границима међународне заједнице Срба, Хрвата и
Словенаца)
Федералиситчки блок је створен 1923. године непосредно после избора,
а чинили су га Хрватска републиканска сељачка странка, Словенска људкса
странка и ЈМО. Циљ ове коалиције је био постизање савеза са радикалима како

1 Зачетак ове коалције десио се 21. маја 1921. када су хрватски посланици из три странке које сучиниле овај
савез изашле у јавност са заједничком изјавом у којој се оспоравало право крњој Устав. скупштини да донесе Устав и за
подручје Хрватске. Сматрало се да београдска влада жели да наметне Устав силом хрватском народу. Потписници
прогласа тражили су одбрану хрватске националне индивидуалности и њених културних, социјалних и економских
тековина.
2 Тако су представници блока водили преговоре са представницима радикалне струје Стојана Протића о
условима за ревизију Устава, а Љубом Давидовићем око уласка у Скупштину и владу. Ти преговори су пропали али је
Радић искључио праваше из коалиције због протвиљења споразуму са Београдим. Радићевци су у предвечерје имали
несугласице и са Хрватском заједницом који су одбили да прихвате републиканизам као облик владавине. Радићева
странка је после тога изашла на изборе самостално што је означило крај ове коалције.
би отпочели разговори за решвања државног уређења, а то је подразумевало
ревиизију Видовданског устава на основу споразума представника Срба, Хрвата,
Словенаца и муслимана, као и настанак федералне државе уређене на
историјским границима појединих југословнских области. Савез је био лабав,
без заједничког програма и чвршћег организационог повезивиња. Ове странке су
са радикалима априла 1923. сачиниле ткз. Марков протокол (назван по
радикалском полиитчару Марку Ђуричићу који је у Загребу преговорао са
Стјепаном Радићем) Радић је пристао да недоласком његових посланика на
скупштинска заседања обезбеди рад Пашићеве мањинске владе, док су радикали
пристали да одложе верификацију радићевских посланичких мандата, престанк
прогона његових присталица, омогућавања слободног рада и агитације
Радићеваца у срезовима где имају већину. Иначе, хрватски републиканци често
су прибегавали опстуркцији, свом омиљеном методу политичке борбе. 3 Његов
уступак Хрватима Пашић је учинио тиме што је одложио спорвођење Закона о
административној подели земље на области. Овај споразум није решио ниједно
важно питањае или захтев хрватских политичара већ је само одложио целовито
договорање хрватске и српске политичке елите. Савез је био кратког века јер су
јула 1923., након непопустљивости радикала у погледу измене Видовданског
устава, хрватски републиканци издали проглас о проглашавању независне
хрватске сељачке републике.
Опозициони блок су формирале Хрватска републиканска сељачка
странка, СЉС, и ЈМО 1924, године а њима се придружила и Давидовићева
Демократска странка. Тада су посланици Радићеве странке ушли у Скупштину
желећи да савезом са деморкатама односно опозициојом сруше радикалску
владу. Са друге стране Народна радилана странка је 1925. ступила у коалицију
са Самосталном демократском странком Светозара Прибићевића формирајући
Национални блок-ПП (Пашић-Прибићевић) што ће довести и до формирања
владе. Претечу Националног блока је представљало потписивање странчког
споразума 27. марта 1924. који је имао 7 тачака. Суштина споразума истакнута је
већ у првој тачки: потреба чувања и спровођења Устава на бази народног
јединства и потпуне једнакости Срба, Хрвата и Словенаца. Споразум је
остављао могућност да се савезу прикључе и друге странке које прихватају овај
полиитчки програм. Такође се превиђао да ће влада доследно спроовдити Закон
о областима, док ће се у Војводини организовати општински избори. Споразум
је подразумевао и доношење низа законаиз области привреде, а прецизирала се и
јасна подела министарских ресора (самосталци су добили просвету, правду,
саобраћај трговину и индустрију). У случају избора предвиђало се да две
стреанке наступе спроазумно. Након потписивања страначког споразума и
формирања коалициооне владе уследило је и званично формирање Националног
блока, чији се програм ослањао на текст споразума и на прво место је истицао
коначно преуређење и консолидацију државе на основи идеје народног и
државног јединства.
Блок је као политичка организација био састављен од скупштинских
клубова две странке, а на челу коалиције налазило се председништво које је

3 Њен лидер Радић, одбијао је пуних седам година да дође у Београд и подели исотиријску одговорност за
конституисање и деловање заједничке државе
требало да утврђује програм рада и контролише деловање коалиције. У
председништву су радикали имали 3, а самосталци 2 представника.
У парламентарном раду основни циљ Националног блока је био
дефинитивно споровођење Видовданског устава кога су самосталци смтрали
најбољим гарантовм остваривања југословенског националног јединства
односно унитаризма. Такође, требало је усвојити законске мере које би
осигурале опоравак државне администрације и ожитворење самоуправе а
општине и области, економско јачање државе и развитак просветне делатности
која је требало да представља главни ослонац идје националног унитаризма.
Прибићевић је сматрао да је овај савез најбољи гарант очувања државе
засноване на централиситчко-унитариситчким концепцијама. Била је то сарадња
српске грађанске елите против пречанског грађанског слоја против хрватске
политичке елите. Међутим, убрзо након конституисања блока је дошло до првих
конфротација у оквиру блока и то прво на нижим нивоима, а у вези са
кадровским и персоналним питањима с обзиром на то да су обе странке
настојале да имају што више својих људи на важним местима у државној управи
и администрацији. Приближавање радикала самосталцима стварао им је велике
тешкоће због тога што су почели да долазе у сукоб са целокупном опозицијом тј.
са Словенцима, Хрватима и делом Демократске странке. До распада блока је
дошло након стварања радикалско-радићевске владе у лето 1925. године.
Блок народног споразума и сељачке демократије настао је након избора
из 1925. године од странака Опозиционог блока (ДС, ЈМО,СЉС,ХРСС) које су
иступиле са компромисном платформом. ХРСС је одступила од федеративног
уређења и прихватила гледишта грађанске опозиције о изградњи самоуправа.
Споразум је предвиђао реформу државног уређења законским деморкатским
путем, без унутрашњих потреса и слабљњења међународног положаја земље.
Требало је изградити парлаемнтарну монархију енглеског типа која би се
темељила на народној суверености, увести широке самоуправе (од општине до
скупштине), ограничити моћ владара и ојачати улогу парламента. Програм је
јасно одбцивао везу са сељачком интернационалом, чији је ХРСС била члан,
залагала се за одржавање приватне својине и извођење потребних друштвених
реформи. Блок народног споразума је институционализован стварањем
централног вођства и заједничких органа који су чинили председник, извршни
одбор и пленарна седница свих посланика Блока. Споразум је искључивао сваку
сарадњу са радикалима.
Сељачко-демократкса коалиција био је блок ХСС Стјепана Радића и
СДС Светозара Прибићевића дојучерашњих и вишегодишњих љутих
политичких супарника који је настао новембра 1927. године из прагматичних
разлога. Био је то јединствени грађански фронт из Хрватске, хрватске и српске
буржазије усмерен против хегемоније Београда, „варварског режима“ и
србијанске буржоазије. Прибићевић је тада одустао од централиситчких
принципа уређења југлсовнеске државе, а Радић омекшао погледе залагањима за
аутономију. Програм колације је истицао потребу реформе државн управе,
деморкатизације земље, уклањња из државног апарата корумприаних и
странчаких личности, стварање аутономије од општина до области. На челу
савеза налазили су се Радић и Прибићевић који су равноправно управљали
коалицијом, док су две странке задржале своје посебне посланичке клубове.
Формиран је и посебан пословни одбор кога су чинили по 4 представника обе
странке. Прибићевић је постао одлучан поборник очувања коалиције, видећи у
овом блоку једину солуцију за своју странку, јер није желео поновну сарадњу са
српским политичким стрнакама. Он је везао своју полиитчку судбину за ту
странку и коалицију. Веровао је да ће ако чврсто веже ХСС за себе предупредити
радикализам и екстремизам хрватске опозиционе политике односно осигурати
Србе у пречанским крајевима.
Удружена опозиција је била најзначајнија и најмасовнија коалиција
странака у међуратном перидоу створена у предвечерје петомајских изобра
1935. године. Био је то изборни савез полиитчких странака хрватске и српске
грађанске опозције чији је основни циљ био демократизација полиитчког
живора до кога се могло стићи укидањем репресивних закона које током личне
владавине инсталирао краљ Александар, као и решавање најделикатније
државног питања, болика ржавног уређења земље договорм између српских и
хрватских политичких странака. До тих циљева се могло доћи само стварањем
једног широког фронта грађанских странака које би обориле дотадашњу владу.
Удружену опозицију су сачињавали: Хрватска сељачка странка, Самостална
демократска странка, Југословенска деморкатска странка, Главни одбор
Радикалне странке и Савез земљорадника. Вођа Удружене опозиције био је
Владко Мачек. Српска грађанска елита није била довољно моћна да сам победи
владајућу српску групацију, а ХСС4 и Мачек су сматрали да ће стварањем
широке коалиције лакше оборити режим у Београду и брже наћи договор са
новом владом око решавања хрватског питања. Владко Мачек је у писму
српским опозционим странкама изјавио да ће се хрватско питање решити у
оквиру односно у границима Југославије, што је за њих била довољна
гаранција5. Ово је био провизорни или ад хок блок који није имао конзистентан
програм. Удружена опозицјија представљала је логичну и очекивану коалцију
опозицоних странка опредељених за успсотављање деморкатског система и
решавање питања државног преуређњења кроз договор са хрватским странкама.
Блок народног споразума оформљен је на састанку у Фархашићу
октобра 1937. године од странака Сељачко демократске колације (ХСС Мачека и
СДС) и београдске Удружене опозиције (Југословенске демократске странке,
Главног одбора Радикалне странке и Савеза земљорадника). Овом блоку
приступила је и Југословенска национална странка која је у међувремену од
режимске постала опозициона. Београдска удружена опозиција је пристала да се
изменом Устава Југославија устроји као федеративна држава, а ХСС да призна
монархију и династију Карађорђевић.
Савез је иступио са захтевом за грађанску деморкатију, смену владе и
формирање концентрационе владе свих полиитчких странака која би донела
привремени основни закон који би заменио устав. Споразум је предвиђао да
Југославија буде уставна, парламентарна и наследна монархија на челу са
краљем Петром 2 Карађођевићем и доношење Устава већином гласова Срба,

4 Странка је представљала најорганизованију сељачку странку у Европи у том периоду, са беспрекорниом

страначком дисциплином.
5 Мачек и ХСС фактични нису признавали југословенску државу, моанрхију и династију Карађорђевић.
Хрвата и Словенаца у Уставорној скупштини. Остварење жеља ХСС и хрватске
политичке елите за стварањем хрватске државе у њеним повијесним границама,
а само формално под југлосвнеским кровом реализовало се 1939. године
споразумом са председником југословенске владе Драгишом Цветковићем

Према: Драги Маликовић, Александар Растовић, Урош Шуваковић – Парламентарне

странке у Краљевини СХС-Југославији, књига 1, Настанак, равој и партијски системи,
Косовска Митровица-Београд, 2007.