Barok

Barok je epoha posle humanizma i rensesanse. Okvirno se uzima da se javlja

u drugoj polovini 16. veka i traje do 17. veka(1570-1670), u Italiji. Barok
označava sve što je preterano i grubo. Đanbatista Marino. Gomilaju se
izražajna sredstva i preterano upotrebljavaju stilske figure. Često je
prisustvo tautologija :
Hasanaginica: “Bježe muči, ništa ne govori”
Osman: “Večne, bez svrhe” (Večne i bez kraja)
Pojava baroka je dovela do književne evolucije. Barok se vraća religiji. Za
razliku od renesansnog, barokni čovek je svestan svoje smrtnosti i
prolaznosti života te se ponovo javlja duhovnost. Razlog tome leži u
Katoličkoj reformaciji koja ponovo uspostavlja temelje Katoličke crkve.
Pogled na svet je pesimistički. Barok neguje gotovo sve književne vrste i
žanrove. Česte su besede.
Barokni manirizam je nastojanje da se pojedinosti prenaglašavaju. U
Francuskoj se to naziva precioznost, u Španiji koceptualizam/ gongorizam,
u Engleskoj jufjuizam, a u Italiji marinizam po Đanbatisti Marinu. U Španiji
se barok naziva “zlatnim dobom”, a najvažniji predstavnici su Luis de
Gonore, Kevedo, Kalderon, Lope de Vega, Miguel de Servantes.
*Delo “Osman” Ivana Gundulića – 20 pevanja (nedostaju mu 15. i 16.
pevanje) i njih je dopunio Ivan Mažuranić.
U srpskoj književnosti barok se vezuje za 18. vek. Ističu se pisci:
1. Zaharije Orfelin (“Plač Serbiji”, “Život Petra Velikog”,
“Slavenoserbski magazin”)
2. Jovan Rajić (“Boj zmaja s orlovi”, “Istorija raznih slovenskih
narodov”)
3. Gavril Stefanović Venclović (zbirka beseda i legendi “Crni bivo u
srcu”
U vreme baroka u Srbiju dolaze učeni Rusi Maksim Suvorov i Emanuil
Kozačinski i otvaraju Slavijansku(1726) i Latinsku(1733) školu.
 Pohvala knjizi

Venclović u svojoj besedi “Pohvala knjizi” ističe vrednost knjige i

prolaznost materijalnog, te posrnuće čoveka ka materijalnom bogatstvu.
Ljudi često nalaze izgovor za nečitanje, te rade štogod drugo, a čitanje i
pisanje navode kao kaluđerski posao. Blago što se više množi pakosti
čoveku, a onaj sa puno knjiga je srećniji i širokog uma. Kao što svaki lopov
beži od utvrđenja sa bojnom municijom, tako aveti, zli dusi i negativna
energija beže od kuće pune knjiga. Ako ponekad i učinimo nešto nevaljalo,
čitanjem knjiga se prosvećujemo, opuštamo i ustručavamo činite iste stvari.

Komparacija između bojeve municije i knjiga:

1. “Кано где стоји царева бојна муниција ако и нико не обрће
шњоме, опет велику имаду о себи слободу и тврдо обстојање
који унутра бораве, нити која харамија, злотвор ли и хрсус, сми
близу доћи да прокопа бедна. Тако и где се год у ком дому находе
многе књиге, измиче, и бежи одонуд свако ђаволско дејство и
мачтање, свака привидна хавет клони се, не сме насртати на
кућане и врло с добрим разговором се сви живу мирно и поштено
борављећи. “

Značaj knjige:
1. “Благо што се више множи то више пакости сконаториоцу, а
књиге духовне, стичући их, голему хвајду доносе у њих
привирџији.”
2. “Ако и на путу у ком заборавку дрзнемо штогод неваљало
учинити, вративши се дома гледнемо на књиге, таки се осудимо
и у себи се стресемо те се устручамо више затратати у онакве
злокобице.”
 Гаврил Стефановић Венцловић

Гаврил Стефановић Венцловић рођен је, према једној претпоставци,

1680. године у Срему. Отац му се звао Стефан, па отуда и презиме
Стефановић. Реч стефанос на грчком језику значи венац, па је зато
познат и као Венцловић. У сваком случају, детињство и прва младост
Венцловићева протекли су у време Леополдовог рата с Турцима, и
најпресуднији догађај у том раздобљу његовог живота морала је бити
Велика сеоба Срба, која га је захватила 1690. године. Велики број
избеглица сакупио се у Сент-Андреји, где је са угледним главарима и
варошанима боравио једно време и Арсеније III Чарнојевић, вођа
сеобе… Тако се, понесен сеобом, у Сент-Андреји нашао и Гаврил
Стефановић. Када је Гаврил 1717. године завршио школу, живео је као
путујући црквени беседник по српским насељима у горњем
Подунављу, у градовима Сент Андреји, Ђуру, Коморану и Острогону.
Био је врло образован цовек па је његова делатност, сходно времену у
коме је зивео и позиву коме се посветио, обухватала велики број
послова: преводилац, иконописац, беседник, песник, прозни писац,
енциклопедист, драмски писац, записивач народних пословица и
изрека. За Гаврила Стефановића Венцловића се слабо зна. Још мање се
зна да је он у српску азбуку увео слова ћ, ђ и џ, и радио на поправци
правописа добрих стотину година пре Вука, па је тако био претеча
и Доситеја Обрадовића и Вука Караџића. По схватањима је
рационалист; слави књигу, знање, енциклопедизам; критикује
незнање, сујеверје и рђаве навике земљака. Компоновањем, језиком и
стилом Венцловић започиње барокне тенденције у књижевности на
српском језику. Води рачуна о стилском богаству и о остваривању
стилско-беседничких ефеката: алитерације, понављања, анафоре,
паралелизми, поређења, метафоре, парадокс, оксиморон, хипербола...
Писао је на народном језику. Има доста беседа међу којима се истиче
„Похвала књизи“, а позната је његова збирка беседа и легенди „Црни
биво у срцу“. Гаврил Стефановић Венцловић је почетком 18. века
последњи писао српскословенским језиком. Умро је 1749. године.