Jedan Dan Na Kraju sveta-FINAL PDF

Dragan Brujić
JEDAN DAN NA KRAJU SVETA

Biblioteka
Manuskript
Dragan Brujić
JEDAN DAN NA KRAJU SVETA
Urednik
Milan Orlić
Knjigu preporučuje
Milena Ilišević
Izdavač
Jadranska 17, 26000 Pančevo

tel/faks: 013/370-313
e-mail: office@malinemo.rs
www.malinemo.rs
Lektura i korektura
Prelom i prepress
Štampa
Tiraž
200
ISBN 978-86-7972-103-7
Dragan Brujić
JEDAN DAN
NA KRAJU SVETA
Pančevo, 2017.
Jedan dan na kraju sveta

Čudna stvar je žeđ. Piješ, a ne napijaš se. Žeđ oka. I žeđ
srca.
A onda, kad pred očima više nema ničega, pokušavaš da
se setiš šta si video. I zbog čega si uzdrhtao.
I gle, ne vidiš je više kao ljudsko biće, ni kao san, nego
kao krajolik i kao čitav svet. Pa onda ne kažeš: kosa joj je
divna i miriše na travu, nego: kosa joj se poput penušavih
brzaka sliva niz vrat. Isto tako, ne kažeš: tršava je i vijori
zamamno na vetru, nego: ponegde se sliva u strme tokove, a
zatim vijuga snagom kovitlaca.
U tom izmaštanom krajoliku osmeh ćeš raspoznati još
izdaleka i činiće ti se da je nalik na svetlo... I to ne obično,
žuto i samotno, nego ono koje se u sumrak probija iz tame,
noseći sa sobom dobre vesti. Ako se baš zagledaš, videćeš dve
užarene vatrene iglice − vrškove strela − koje poigravaju na
mestima gde su oči, i već će biti kasno.
A onda, kad sve prođe, čuješ je kao melodiju koju želiš, a
ne možeš rukama dotaći.
U nemoćnoj ljutnji tada sebi kažeš: bez nje nemam gde
da krenem, bez nje ne znam odakle sam pošao, bez nje ne-
mam ime ni lik.

5
S VELIKE VISINE
S velike visine Grad je podsećao na živo biće. Sve ono

što se moglo videti na sačuvanim fotografijama – pojedi-
načne zgrade, česme na uglovima, parkovi – bilo je ne-
prepoznatljivo i utopljeno u neodređenu mešavinu boja i
oblika, nalik na drhtavu organsku masu, gusto prošaranu
mrežom nerava i kapilara. Pojedina područja su bila izde-
ljena na manje segmente, a ovi na još manje, slično saću,
sve do sasvim malih, izdvojenih, uredno složenih i ujedna-
čenih površi.
Od svih slika kojima bi se mogao predstaviti taj trepe-
ravi prizor jedna mi beše naročito privlačna i najduže mi se
zadržala u svesti – obrisi Grada su me podsetili na siluetu
leptira sa raširenim krilima.
Jedno krilo mu je bilo poleglo na severozapad i pružalo
se obalom reke, uzvodno, sve do zarđalog železničkog mos-
ta, posle kojeg reka pravi meandar i nestaje u šumi. Tu, na
mestu gde poslednji usamljeni krovovi iščezavaju u gustišu,
započinje područje podivljalih vrbaka i guste šikare koja
okružuje bare; kolorit se menja, a uređen, organski izgled
naselja povlači se pred haotičnim silama prirode. Predeo
postaje taman i nepregledan. Doduše, u istom pravcu, mo-
gli su se u daljini ponovo nazreti tragovi ljudskog delova-
nja – travnate čistine i prave linije puteva – ali je bilo jasno
da oni ne pripadaju gradskom tkivu. To je nekadašnji voj-
ni kompleks, čija se ograda u prvi mah nije mogla videti
od rastinja, a od osmatračnica, baraka i poligona ostale su
samo polusrušene betonske kocke.
7
Dragan Brujić
Drugo krilo, malo iskrivljeno u odnosu na očekivanu

osu, bilo je okrenuto na jug, i takođe je pratilo liniju obale,
blago zakrivljenu, gotovo do samog ušća Dunavca u Dunav.
Na tom mestu je bila podignuta brana s prevodnicom, oko
čijih su zidova, u ustajaloj vodi, plutala ostrva đubreta, naj-
lonskih kesa i plastičnih boca. No još pre toga, u priobalju,
krilo je već bilo oštećeno – obod mu je postao krzav, a oblik
narušen prodorom crnih, muljevitih kanala. Duž obale su
se mogli videti napušteni koloseci i izukrštane čelične šine,
nalik na nasumični trag oštrih sečiva. Grad se na ovoj stra-
ni dodirivao sa ostacima oronule industrijske luke, koja ga
je godinama i decenijama proždirala. Između dizalica i us-
pravljenih rampi, izranjajući iz krša zarđale gvožđurije, još
uvek su se uzdizali žuti kranovi, gotovo netaknuti, kao da
su zaustavljeni u pokretu.
Dalje prema jugoistoku, na lučki deo se nadovezivao
niz monotonih struktura nekadašnje fabričke zone, sa
mnoštvom valjkastih postrojenja nepoznate namene, čiji se
kraj nazirao u sivoj pustari, daleko na horizontu. No, kao
i vojna baza, to područje se nalazilo izvan Grada. I izvan
obrisa moje leptirolike slike.
Krila su bila znatno šira uz reku – pored koje se naselje
trapezasto širilo – nego u unutrašnjosti, gde su se sužavala
i postajala prozračnija. Između njih, u samom središtu, po-
čivalo je bezglavo telo leptira, tamnije od okoline, i ogledalo
se u zelenoj rečnoj vodi. To je bilo staro gradsko jezgro, na-
čičkano šiljcima, tornjevima i zvonicima. Ponegde se u boji
ili teksturi tog gustog, središnjeg dela Grada mogla zapaziti
veća ili manja nepravilnost, greška... Međutim, ono što je
s visine izgledalo kao poremećaj u tkanju bile su zapravo
pukotine kroz koje je izbijalo neobuzdano zelenilo.
Grad je lagano klizio ispod nas.
8
Ploveći krovovi, svih mogućih nijansi, počev od jarko-

crvene pa sve do tamnozelene i sive, najrazličitijih oblika i
veličina – stepenasti, kosi, zašiljeni – bacali su izlomljene
senke na ulice i dvorišta. Bio je to neverovatan prizor. Za-
nosili su se čas na jednu čas na drugu stranu i promicali u
tišini, noseći sa sobom zupce, lukove i kosine, kao i sun-
cem obasjane ispuste krovnih prozora. Kao deo tog plesa,
u istom ritmu, nizali su se slikoviti detalji – ukrasni tornje-
vi, oluci, vetrokazi, kavezi golubarnika, crepovi prekriveni
mahovinom. Promakao bi i pokoji solarni panel, zagubljen
u šumi gromobrana, tanjirastih antena i nakrivljenih, na-
garavljenih dimnjaka. Od bandera su u raznim pravcima
vodili spletovi žica koje su labavo visile iznad ulica.
Ispod krovova, u polusenci između kuća, nazirala se
još složenija slika, čiji su detalji nadilazili moć oka. Promi-
cao je čitav jedan tajni, haotični svet, sastavljen od naniza-
nih dvorišta i isparcelisanih bašta. Oko njih su se, u grozdo-
vima, tiskale nadstrešnice, mansarde, terase sa stepeništem,
balkoni i prozori. Iz tog prepleta, ka uličnoj strani, izviri-
vali su istureni kalkani, kule i elegantne arkade. Sve se to
zajedno kretalo brže nego što sam mogao da pratim, i tek
sam povremeno uspevao da se zadržim na kakvom deta-
lju – poput zarđalog bicikla, urušene šupe ili bunara – koji
bi iznenada iskrsnuo kao posledica igre svetla i oblika. A
onda bi nestao. Naišla bi nova senka, novo dvorište i nov
neistražen prostor.
Ulice su se od centra zrakasto širile ka periferiji, i
uglavnom su odavale utisak uređenosti. Taj red me je opi-
jao i ispunjavao nadom. Međutim, srce Grada nije sledilo
isti obrazac. Neretko su nizovi zbijenih kuća bili izlomljeni
i međusobno zakošeni pod neobičnim i nelogičnim uglovi-
ma. Ponegde su ulice naglo zaokretale ili se prekidale na sa-
svim neočekivanim mestima, završavajući se ćorsokacima.
9
Dragan Brujić
Prisetio sam se da je neobična organizacija gradskog

jezgra zadala prilične muke mojim prethodnicima, neka-
dašnjim izučavaocima prošlosti Grada. Nagnuti nad pla-
novima, nikako nisu mogli da dokuče zašto se u ovom slu-
čaju odstupilo od precizno utvrđenih pravila za izgradnju
naselja, kojih se drevna Monarhija, koristeći se Hipoda-
movim načelima, kruto držala. Postavljali su razne teorije,
počev od najprostijeg objašnjenja da su projektanti radili
u žurbi ili da su bili nevešti, pa sve do fantastične pretpos-
tavke da je raspored ulica bio diktiran rasporedom tajnih
prolaza ispod naselja. Zapravo, rešenje je bilo jednostavno
i nalazilo im se ispred nosa. Ono je bilo ucrtano u starim
vojnim kartama, ali ga niko nije uočio sve do kraja dva-
desetog veka, kažu dokumenti, kada su prilikom kopanja
vodovoda otkriveni temelji potpuno zaboravljenog utvr-
đenja. Ubrzo, čim su geometri ponovo iscrtali pozicije zi-
dina, sve je postalo jasno.
Priča o tome vodi do najudaljenije epohe do koje sam
u svojoj potrazi, lutajući po knjigama, uspeo da stignem.
Po mirovnom ugovoru sa beglerbegom Ali-pašom, sklop-
ljenom početkom XVIII veka, vlast se obavezala da će uk-
loniti sva utvrđenja u pograničnom pojasu. Tako je bilo i
učinjeno, te je gradska tvrđava porušena. Zidovi, kule i fo-
rovi su nestali, a materijal je iskorišćen za izgradnju civilnih
zgrada, pošto je hitro trebalo obnoviti ratom opustošeno
naselje. Međutim, palisade, nasipi i šančevi, koji su sledili
zvezdasti oblik utvrđenja, nisu bili uklonjeni. Zbog toga su,
prilikom obnove Grada, novoformirane ulice silom prilika
sledile obrise forova i srušenih zidova. Takođe, iz istog raz-
loga su stari nizovi kuća, koji su nekada direktno izbijali na
tvrđavu, pretvoreni u slepe ulice. Nakon što su nasipi i šan-
čevi nestali i nekadašnje utvrđenje palo u zaborav, zgrade
10
su još generacijama bile građene kao da oni postoje. Grad

je neobično nalikovao na palimpsest.
„Kao i svaki čovek pojedinačno“, pomislih. „Izvitope-
rene naslage prošlosti. Ostaci vremena koji se talože kao
mulj.“
O izgledu Grada sam često razmišljao, mada nijednu
od čudesnih ulica nisam imao prilike da vidim svojim oči-
ma. Zapravo, bio sam ubeđen da se to nikada neće desiti i
da sam, kao i svi ostali, osuđen na život u večitoj, plošnoj
sadašnjosti – u kojoj sati i dani imaju podjednaku vrednost,
gde meseci igraju ulogu godina, a godine više ne postoje. A
sad, evo ih ispod mene. Plešu. Vijugaju i granaju se. Vrte se
ukrug. A krug postaje sve veći.
Novi zaokret me je naglo prekinuo u razmišljanju.
Gledano ka severu i istoku, prema periferiji, što se više
udaljavaju od rečne obale, boje i oblici postaju znatno jed-
nostavniji. Sasvim očekivano, krila se postepeno razređu-
ju – pošto je praznog prostora isto koliko i građevina – a
nešto kasnije i sužavaju, duboko zadirući u ravnicu. Stara i
kitnjasta zdanja i njihovi nemirni krovovi ustupili su mesto
novijim zgradama, znatno svedenijih, reklo bi se – dosad-
nih kontura. Ulice su se izdužile i postale šire. Pojavile su
se i višespratnice – monotone kutije bez ikakvih stilskih
obeležja – danas oronuli svedoci industrijskog doba; kao da
niču iz zemlje, usamljene ili u grupama, uzdizale su se iz-
nad okolnih kuća i remetile ustaljeni ritam kosina. Najviše
ih je bilo po obodu Grada, gde su se gradila nova, prostrana
naselja.
No, malo šta mi je tu bilo privlačno. Pogledom sam u
brzini hvatao zaprljane kvadrate belog ili sivog betona, kao
da su površine bez ikakve dubine. Te mrlje su tek povre-
meno bile ukrašene odbleskom stakla ili metala, nalik na
nervozan udarac suvog slikarskog kista.
11
Dragan Brujić
Sasvim u daljini, na ivici sveta, mogli su se nazre-

ti osunčani nizovi još većih zdanja, koja su, kako se tvrdi,
neretko bila prostranija i nastanjenija od čitavih sela. Ovi
bleštavo beli, stepenasti divovi, poređani na granici dva
beskraja – onog nebeskog i onog ravničarskog – podsetili
su me na skupine jedara koja su se iz matične luke otisnula
u nepoznato. I tu su ostala.
Tako Grad izgleda iz vazduha. Fosil. Kontura leptira
utisnuta u tlo. Tih i nepomičan.
„Sad ćemo se uputiti ka Baklji“, reče Modena, povla-
čeći upravljač.
Upravo smo bili preleteli iznad poslednjeg reda kuća i
našli se iznad čistine. Ispod naših nogu su se naizmenično
smenjivala žuta, siva i zelena polja, uokvirena poluisuše-
nim kanalima, nasipima i kolskim putevima, zaraslim u
korov.
„Vidi! Tamo! Vidi! Levo! Brdašce. Sećaš se? To je brdo...
kako ono beše... tumulus, o kojem sam ti pričala! Njega sam
otkrila iz vazduha... sa zemlje se uopšte ne vidi...“
Ali pre nego što sam uspeo bilo šta da uočim, ravnica
je s te strane propala naniže, a nebo kao da mi se zavrtelo
oko glave.
Tokom zaokreta koji smo napravili, ceo horizont, u
vidu tamnozelene trake, projurio mi je ispred očiju, po-
tiskujući mi želudac naviše. Učinilo mi se da je levo krilo
zaseklo paperjast oblak iznad nas, iako sam znao da je bio
kilometrima daleko, dok je desno zamalo okrznulo najbli-
žu krošnju, mada je i ona bila na bezbednoj udaljenosti.
Još pre nego što sam stigao da se uspaničim, jedrilica se
smirila, pa sam mogao, preko Modeninog ramena, videti
kako su se nebo i zemlja vratili na svoja prvobitna mesta.
12
„Izvini, zaboravila sam da ti je prvi put“, dobacila mi

je kroz osmeh.
Potezi su joj bili odmereni i precizni, sa znatnom do-
zom rutine koja još uvek nije prešla u dosadu i otaljavanje.
Volela je da leti. To joj se videlo u očima i u osmehu.
„Vidi kako je blesavo!“, reče, pokazujući prstom ispred
nas. „Kao pritke u bašti... samo bez džinovskog paradajza!“
Nisam odmah uspeo da povežem sliku koju mi je opi-
sala sa onim što mi je promicalo pred očima, ali mi je pos-
tala jasna kad sam ugledao nepregledno polje prekriveno
desetinama crnih stubova. Na zemlji, između njih, vijugala
je i granala se nezamislivo složena mreža cevi, rezervoara i
ventilskih čvorišta. Svaki taj kočić je zapravo bio dimnjak,
a otprilike negde u središtu čitavog kompleksa isticala se
grupa od njih pet, koji su bili dva ili tri puta viši od ostalih.
„Tvoje knjige kažu da je sve ovo nekad kuljalo“, prise-
ćala se Modena. „Jedan dimnjak je izbacivao dim naran-
džaste boje, drugi zelene, treći crvene... Verovatno su zalas-
ci sunca bili predivni uz sve te nijanse... Kao na Tarnerovim
slikama... Znaš, ono... posle eksplozije Krakataua.“
„Ako se sunce uopšte videlo!“, odgovorio sam više za
sebe. „Krakatau... to si lepo povezala... imaš odličnu me-
moriju...“
Iznenadila me je spomenuvši Tarnera. Nije nemoguće
da smo nas dvoje jedine dve osobe na svetu koje znaju o
kome je reč.
Modena je bila previše mlada da bi se sećala kako je
izgledalo ovo mesto dok je bilo živo. I ja sam bio previše
mlad da bih se toga sećao. Ali ona je bila previše mlada čak
i da pamti reči onih koji su se sećali.
Kako smo se približavali fabrici, blago nagnuti na des-
nu stranu, tako je jedan od pet centralnih dimnjaka – onaj
13
Dragan Brujić
najviši i najudaljeniji – postajao sve upadljiviji. Dok su se na

ostalima postepeno uobličavali komplikovani detalji, poput
izuvijanih vodova, ispusta i ventila, zbog čega su sve ma-
nje ličili na kvrgave stubove a sve više na nekakve bizarne
duvačke instrumente, nastale ukrštanjem pumpe za bicikl
i klarineta, ovaj gorostas, obasjan suncem, nastavio je da
raste i da blešti u svojoj jednostavnosti. Shvatio sam da liči
na svetionik.
„Fantastično“, promrmljao sam, ne uspevši da sakri-
jem uzbuđenje zbog susreta sa nečim toliko velikim. „Ne
mogu da poverujem da su ljudi koji su bili u stanju da na-
prave ovakvo čudo tako lako ispustili konce iz svojih ruku“,
dobacio sam Modeni, koja je slegla ramenima.
Ali pravi utisak o dimenzijama dimnjaka dobio sam
tek kad smo u tišini, samo uz šištanje vazduha, proleteli po-
kraj otvora na vrhu, usput bacajući senku na lavirint cevi
u podnožju. Imao sam utisak da smo sićušni poput vinske
mušice... I podjednako krhki. A zatim, dok sam potiskivao
nelagodu zbog tog osećaja, uspeo sam da razaznam na telu
dimnjaka i nešto nalik na stepenice, sa odmorištima, što mi
je omogućilo da ga još preciznije smestim u odgovarajuću
razmeru. Od nje mi se zavrtelo u glavi.
Bila je to Baklja. Jedan od neizostavnih simbola Gra-
da. Po priči, moćni plamen koji je nekada davno buktao na
vrhu ovog čudovišta mogao je u toku noći da obasja čitavo
naselje kao da je podne.
„Pogledaj“, najednom uzviknu Modena.
Ali ovog puta u njenom glasu nije bilo zaraznog odu-
ševljenja. U daljini iznad puste ravnice naziralo se nešto
ogromno, zlokobno i nedefinisano.
Zapravo, u prvi mah, nenaviknuto oko ne bi moglo da
uoči ništa što se izdvaja iz okruženja, ponajmanje pretnju i
14
opasnost. Nebo je i dalje bilo plavo i prozračno, a paperjasti

oblaci su bezbrižno klizili po njemu, rasipajući se u dubini.
Bilo mi je potrebno nekoliko trenutaka da shvatim
kako se u jednom delu horizonta vazduh čudno mreška,
što bih – da nisam znao o čemu se radi – najradije pripi-
sao vrelini. Odmah potom, nisko pri zemlji, zapazio sam
jedva primetne promene u boji – tamnoplave i ljubičaste
iskričave odsjaje, koji su se pojavljivali i nestajali gotovo
istovremeno, kao mehuri u ključaloj vodi. Sve češće su se
mogle nazreti i tanane svetleće niti u istim bojama, iz kabi-
ne gledano ne deblje od vlasi kose, koje kao da su izbijale iz
tla; poigravajući poput plamičaka, niti su se istezale, savijale
i spajale u drhtave lukove, a zatim propinjale i iščezavale,
da bi na njihovo mesto došle nove. U par navrata bi poneki
od tih iskričavih odblesaka poskočio uvis, kao munja, i za-
parao plavetni horizont. Sve je to još uvek izgledalo veoma
daleko i bezopasno, ali znali smo da je pitanje časa kada će
se pretvoriti u pretnju.
Nekoliko trenutka u kabini je vladala tišina.
„Napravićemo još jedan okret, pa ćemo se vratiti“, na-
pokon reče Modena. „Već smo dugo gore. Ne odustaješ od
šetnje, zar ne?“
Klimnuo sam glavom, nesvestan da ona to ne može vi-
deti. Pogled mi je još uvek bio prikovan za horizont.
Uostalom, nije ni sačekala moj odgovor. Prema pla-
nu, ponovo je okrenula jedrilicu, ovog puta udesno, na šta
sam, kao i obično, bio sasvim nespreman, pa smo se zaputili
uzvodno, tik iznad površine muljevite reke, dok su pokraj
nas promicali stubovi dalekovoda bez žica.
„Već sam ranije videla Front, nije mi ovo prvi put“, ko-
mentarisala je, više za sebe. Kao da je htela da samu sebe
ubedi u to da se nije uplašila i da sve stvari drži pod kon-
trolom.
15
Dragan Brujić
„Ne može čovek da ostane ravnodušan... ne viđa se

tako nešto svaki dan... je l’ tako?”, tražila je potvrdu.
„Da“, uzvratih.
Više nisam posmatrao zgrade, kao prilikom ranijih
preleta iznad centra, nego našu senku koja je lagano klizi-
la po vodi, povremeno se lomeći u sudaru sa potopljenim
čamcima i nasukanim splavovima kraj šetališta na levoj
obali. Okamenjeno drveće na suprotnoj strani, koje je izvi-
rivalo iz vode, nalikovalo je na crne kvrgave šake, izvijene
u bolnom grču. Reka je bila potpuno nepomična i mrtva,
poput ustajale bare. Na njenoj površini, uz povremene
odbleske sunca, mogao se u zelenkastim prelivima videti
odraz neba. Bilo je teško zamisliti da su nekada po ovim
vodama krstarili tromi tegljači, vukući šlepere, i da su tre-
nutni zlokobni mir jednom u prošlosti remetili bučni put-
nički brodići koji su pristizali sa svih strana, ponekad i iz
velike daljine – iz oblasti oko srednjeg Dunava na severu ili
Gvozdenih vrata na istoku – a još je teže bilo poverovati u
to da se nešto dalje, uzvodno, u istom tom poletnom dobu,
na obali nalazilo kupalište.
Sleteli smo na travnatu čistinu udaljenu tri kilometra
severozapadno od centra. Tu su se nalazili hangari, neko-
liko baraka sa razbijenim prozorima i agregat, kao i više
cilindričnih rezervoara za naftu. Između nas i reke prosti-
rala se neprohodna šuma, dok su dimnjaci ostali na sasvim
drugom kraju Grada.
„Trebalo bi da tata dođe otprilike za tri sata“, rekla je
Modena. „Toliko vremena imaš.“
„Mislim da će biti dovoljno“, oslušnuo sam ručni sat.
Na tren mi se učinilo da je stao, pa sam ga kucnuo prstom.
„Sad kad sam video kako izgleda Grad iz vazduha ve-
rujem da neću zalutati. Sve sam upio... kao suva krpa... A
16
pošto sam video i Front, siguran sam da neću ni odugovla-

čiti“, nasmejah se na silu.
Osvrnuo sam se okolo po poljani sprženoj od jare. Za-
čudo, iz vazduha je izgledala kao da je zelena i da zgrade
spokojno dremaju na suncu. U stvarnosti, sve je bilo tru-
lo i zarđalo, ponekad i sasvim raspadnuto, izuzev najbliže
barake, naslonjene na oronuli polukružni hangar, koju su
Modena i njeni letači koristili poslednjih nekoliko dana. Je-
dino su se na njoj uočavali tragovi ljudskog prisustva, poput
peškira ili kombinezona koji su nehajno visili preko ograde
trema. Pa ipak, videlo se da ni tu niko ne boravi, te je zapra-
vo i ona bila prilično zapuštena. Zato je Modenina jedrilica,
njen ponos, blistala u neprirodnoj belini, kao neko strano,
nezemaljsko telo.
„Sigurno nećeš sa mnom?“, pitao sam je.
„Da, baš tako – neću!“, zavrtela je glavom, praveći se
ljuta. „Sve znaš. Pravilo je da neko mora da ostane pored
Zlatokrile“, pogladila je bok jedrilice. „A i ne volim prljav-
štinu. Ti ćeš se sav naprašiti. I smrdećeš na izgorelu praši-
nu“, nasmejala se. A zatim se zavukla u kabinu i počela da
čeprka iza prednjeg sedišta.
„Treba ti ovo, ovo i ovo“, dodala mi je u ruke čuturicu,
signalnu raketu i mapu u plastičnoj foliji i ja sam ih poslušno
ubacio u ruksak. „Kompas ti možda ne treba, imaš gomilu
orijentira po Gradu“, ali mi ćušnu i njega.
Iz džepa kombinezona je izvadila britvu na rasklapa-
nje i stavila mi je u šaku. „Momci su već pretražili, ali šta
znaš... nisu ni oni svemogući... možda ćeš naleteti na ne-
kakve konzerve...“
Mapu sam joj ipak vratio, rekavši da sve imam iscr-
tano u glavi, i da bi bilo dobro da bude kod nje ako kojim
17
Dragan Brujić
slučajem ispalim raketu, da zna u kom delu Grada treba da

me traži.
„Hej!“, pozvala me je dok sam se lagano udaljavao.
„Hoćeš li naći svoju kuću?“
Slegnuo sam ramenima. „Valjda. Ali to ne znači da
treba da odete bez mene“, opet sam pokušao da se naša-
lim. Mahnuo sam joj i zaputio se u pravcu najbližih kro-
vova. Dosetih se kako je jedan stari pisac, i ne sanjajući
kakva će sudbina zadesiti naselje, Grad opisao kao „mesto
nakraj sveta“.
18
OVO JE LEPO
„Ovo je lepo“, reče devojka. „A šta je to?“

„Pa... recimo... pesma...“
„Čemu to služi?“
„Služi da se čita nekome koga voliš ili nekome kome se
dopada da sluša pesme“, odgovori Učitelj Lepog.
„Znači, služi da ti to sad meni čitaš, pošto se volimo i
pošto se meni dopada.“
„Ako je tako, onda je odgovor – da“, reče.
Kako je samo lako izgovorila reč ’voleti’, pomislio je.
Kao da priča o nečem sasvim običnom, na primer o češlja-
nju, hodanju ili disanju.
A možda je u pravu. Možda baš tako treba. Jednostav-
no. Kao utoljavanje žeđi. Priđeš potoku, sagneš se, zahvatiš
vodu šakom i ispiješ. Potom hladnim rukama umiješ lice. I
ideš dalje.
Zapravo, pitao se, da li je to što se nalazi u njenoj glavi
isti osećaj koji on ima na umu kad čuje reč ’voleti’.
Bez obzira na to što je kao letač i Gazdina ćerka ne-
prekidno bila okružena ljudima, Modena se na neki način
osećala veoma usamljeno. Društvo nije imala. Barem ne
onakvo kakvo je priželjkivala. Mlađe devojčice su joj bile
nezanimljive, a starije devojke su već bile uveliko zaokup-
ljene decom. Užasavala ju je pomisao da će to biti i njena,
ne tako daleka sudbina. Baš kao i kod ljudi iz prošlosti, pri-
roda je odlučivala kakva će biti uloga žena. Pribojavala se
19
Dragan Brujić
da će se brže nego što sanja raskrupneti, posiveti u licu i,

poput svih odraslih, ostati bez zuba.
„Ne želim da slušam o tome kako se kuva čorba od
crnog boba i ne želim da znam čime se premazuju dečje
desni!“, bila je ljutita. „Još ne! Želim boje! Želim tajne!“
Često mu je pričala o ljudima i ženama iz svog nepo-
srednog okruženja, pratiocima i prijateljima njenog oca,
koje je kao dete smatrala rođacima. Tupih i praznih pogle-
da, uglavnom su joj bili beskrajno dosadni, večito umorni i
zagledani u sopstvenu namrgođenost. Dok je bila mala, či-
nilo joj se, nisu bili takvi. Sada je prema većini gajila izvesnu
netrpeljivost koju je neprestano morala da skriva.
„Ne mogu više da smislim njihove priče koje se večito
vrte ukrug, niti njihove besmislene šale, koje pričaju iz na-
vike i koje više nikoga ne zabavljaju“, žalila mu se. „Tu nema
ništa. Oni ne vide ništa. Obični trupci! Kao da nisu živi i
preživljavaju samo iz čiste navike.“
Povremeno je imala utisak da joj svaki trenutak pro-
veden s tim ljudima otkida komad od života, kao da iz nje
nemilice isisavaju snagu. Sve više ih se i pribojavala jer su
ponekad, bez ikakvog razloga, širili lažne i ružne priče o
Gazdi. Govorila je da su pakosni i zli.
„U odnosu na njih, moj je otac, kako bi ti rekao, pravi,
starinski plemić“, tvrdila je. „On ima uzvišenu viziju, a oni
ne. Po njima, mi bismo bili najsrećniji da živimo kao zveri
i da bespoštedno kidišemo jedni na druge! Kažu da je to
prirodno!“
Ni o mladićima koji su joj bili bliski po godinama nije
imala bolje mišljenje.
„Prosti su i glupi! Svet im se završava kod nosa“, ljutito
je objašnjavala. „I ništa ih ne zanima, osim da napune sto-
20
mak, da budu grlati, besni i bučni! Idiotske šale, arlaukanje,

dahtanje – ako to nije dosada, ja onda ne znam šta je.“
Većina njenih vršnjaka, prisećao se Učitelj, stasala je
pre nego što je on počeo da vodi školu i voleo je da misli
kako bi oni bili drugačiji samo da je imao priliku da ih po-
dučava. Njegov prethodnik, pegavi starac crnih zuba i retke
bele kose, kroz čiju je školu i sam prošao, nije nudio ništa
osim malo računanja i najosnovnije pismenosti za najmla-
đe đake. Pamtio ga je po kreštavom uzviku: „Ja sam advo-
kat, ja sam prokleti advokat, a ne učitelj!“ Tako je odgova-
rao na svaku Gazdinu primedbu da je nedopustivo površan
i mrzovoljan, a to je isto govorio i pred decom kada bi mu
dozlogrdilo da ih podučava.
Modena je takođe bila ubeđena da se osim prostote
više ništa ne može očekivati od ljudi, sve dok ne odraste
novi i pitomiji podmladak. Ona je imala sreću – ili je to pak
bila njegova sreća – da je Gazda poželeo da mu ćerka stek-
ne malo više nesvakidašnjeg, kako je govorio, „starinskog“
znanja, pa ju je dodelio njemu – koji je u to vreme, mršav
i bolešljiv, bio Čuvar starina i tek povremeno učiteljski po-
moćnik. „Vrati mi je lepšu i pametniju!“, naredio mu je.
Zbog svega toga je njihov odnos od prvog trenutka
bio poseban. Modena je bila starija od ostalih đaka, a on
znatno mlađi od tadašnjeg učitelja, pa između njih nije
zjapio nepremostiv generacijski jaz. Takođe, on je po prvi
put dobio priliku da svoje znanje nekome prenese, i tome
se u potpunosti predavao, a ona je dobila ličnog učitelja
koga nije morala ni sa kim da deli, tako da se veoma brzo
među njima se razvila posebna vrsta naklonosti. Tek dve
godine kasnije, kada je stari advokat umro, Učitelj Lepog
je preuzeo vođenje škole, zajedno sa malobrojnom genera-
cijom šestogodišnjaka i desetogodišnjaka. No, ta okolnost
21
Dragan Brujić
nije uticala na njihovu bliskost pošto je Modena, najstarija

od dece, i nadalje odvojeno pohađala nastavu.
Modenino poveravanje je bilo deo te priče, gde je on
– njen učitelj, prijatelj, slušač i pripovedač – predstavljao
uvek otvoreno oko i naćuljeno uho, spreman da je u sva-
kom trenutku sasluša.
Na sličan način – ispočetka pažljivo, a onda sve otvo-
renije – postepeno je i on njoj počeo da otkriva svoja raz-
mišljanja. Opisivao joj je detalje svog usamljeničkog, goto-
vo monaškog načina života – samotnog u najdoslovnijem
smislu – praćenog nerazumevanjem, a često i prezirom.
Veći deo seljana je na njega oduvek gledao kao na besko-
risnog parazita koji ni na koji način ne doprinosi zajednici.
Štaviše, ljudi su bili ubeđeni da zloupotrebljava Gazdinu
naklonost i učiteljski poziv koristi kao opravdanje da bi iz-
begao obaveze.
U stvarnosti, nije bežao od posla – kao i svi drugi, pre-
ma svojoj snazi, učestvovao je u podizanju naselja, monti-
rao je barake i plastenike, plevio baštu, donosio vodu – ali
nikada nauštrb onoga što je smatrao svojim životnim po-
zivom. Čim bi završio sa najnužnijim obavezama, povlačio
se u osamu, slobodno vreme provodeći u čitanju i pisanju.
Iz nekog razloga mnogi su smatrali da ga ima napretek. Još
gore, bili su ubeđeni da, u odnosu na uloženi trud, dobija
previše. I to se nije ticalo samo hrane – posedovao je šator,
mada nije imao porodicu, a prilikom seljenja je za prenos
svojih nepotrebnih starudija od Gazde dobijao tovarne
mazge.
Smetalo mu je što se njegov poziv, bez obzira na broj
učenika, naziva lenstvovanjem. Smatrao je da nije pošteno
da on, uza sve mukotrpno stečeno znanje, godinama ne-
govano, obavlja iste one mučne i naporne poslove koje bi
mnogo uspešnije odradio bilo ko drugi, pa je tim svojim
22
stavom, više puta izrečenim pred Gazdom, još više ljutio

nezadovoljnike.
Naravno, bio je svestan da bi njegov povlašćeni status,
koji je upadao u oči, bio sasvim neodrživ da nije uživao
postojanu Gazdinu zaštitu. Bio je ubeđen da Gazda zna za-
što to čini i da će taj stav postepeno prihvatiti i ostali.
„To što se dešava s nama je prava trka s vremenom“,
opisivao je svoj položaj Modeni. „Ko će nadjačati? Koja je
sila jača? Pamćenje ili zaborav? Ja mislim da više pisme-
ne dece znači i veće šanse da se u narednim godinama ili
decenijama... ko će ga znati... svi skupa nekako uzdignemo
na mesto koje nam pripada kao ljudima i kao bićima koja
predstavljaju vrhunac evolucije“, govorio je. „Ne možemo
svi biti podjednako uspešni u svakom poslu. To je besmis-
leno. Razlikujemo se po snazi i po pameti, a dešava se da
naši nedostaci ponekad više smetaju i dovode druge ljude
u opasnost nego što pomažu. Zbog toga podela posla i jeste
jedna od najvažnijih odlika civilizacije. Ona nas razlikuje
od zveri. Pritom, sebe, sa svojim skromnim moćima, sma-
tram čuvarem vatre“.
Prećutkivao je bojazan da će i on sam, kad jednog dana
Gazda ne bude više bio među živima, biti prognan iz zajed-
nice i osuđen na usamljeničku smrt. Naravno, izreći to glas-
no pred Modenom, mislio je, može biti samo opterećenje.
Njena mladost treba da bude pošteđena mračnih predvi-
đanja. Pa ipak, kad bi razgovarali o snovima, na bezbednoj
udaljenosti od svakodnevice, ponekad bi joj dopuštao da se
upozna sa strahom koji je osećao:
„Često me iz sna trgne jedna slika“, pričao joj je. „Za-
mišljam kako kilometrima iza naše kolone, duž staze kojom
smo prošli, ostaju razbacane knjige, hartije koje raznosi ve-
tar, tanjiri, uramljene slike, dragocenosti dopola zatrpane u
pesak... sve one stare stvari koje čuvam u mašti i, neznatnim
23
Dragan Brujić
delom, u stvarnosti“, bio je ozbiljan. „Jer, bojim se, doći će

dan kada će postati sasvim nepotrebne.“
Negde iza svih tih razgovora počeli su da se razumeju.
Često bez i jedne jedine izgovorene reči. On je bio njena
senka, a ona njegovo ogledalo.
U ogledalu je sada video iskru svetla.
„Da li je u redu da Učitelj Lepog dopušta svojim đaci-
ma da čitaju njegove pesme?“, pitala ga je, držeći u rukama
list hartije.
„Pa, ne baš...“, nasmeja se on. „Odnosno, to je moguće
samo pod uslovom da se zadovolji nekoliko neophodnih
uslova... Na primer, ako mu đak taj papir krišom izvuče iz
sveske pa ga tako postavi pred svršen čin... u tom slučaju je
pitanje suvišno. Zatim, ako u blizini nema drugih đaka, koji
bi se rado priključili urnebesnoj zabavi, što je sad slučaj, i
treće, ako razlika u godinama između učitelja i đaka nije
veća od petnaest godina.“
„Dvadeset“, ispravi ga ona.
„Da, dvadeset. A sad to vrati“, reče joj.
„A šta još pišeš?“, pitala je, nastavljajući da čeprka po
njegovim hartijama na stolu. „Šta je ovo?“, pokaza na sivu
fasciklu punu papira koja je stajala na vrhu gomile.
„Pokušavam da dokučim da li je u prošlosti bilo mo-
guće predvideti sve ono što kasnije dogodilo. Da li se sve
desilo preko noći ili su ljudi bili slepi i gluvi. Možda čemo
tako saznati šta nas čeka. To je tek skica... ovlaš nabacani
podaci... koji će jednog dana biti naša istorija... sve ono što
smo do sada preživeli i što sada preživljavamo... samo što
još uvek nije za pokazivanje...“
Ali dok joj je još objašnjavao, devojka uze prvi list i
poče da čita:
24
Na bezbrojne načine su ljudi opisivali svoju propast. A

zapravo su se u sebi nadali da do nje neće nikad doći.
Te su priče bile namenjene savremenicima, koji su ih
morali dobro razumeti, a služile su kao bič – za zastrašiva-
nje, i kao opomena – za popravljanje. Tako je bilo od pamti-
veka, pa sve do skorašnjih, istorijskih vremena.
Mnogo puta se pokazalo da je ljudska mašta prilično
ograničena i da se sve vizije i pretpostavke, ma koliko bile
neobične, manje ili više zasnivaju na fragmentima koji su iz-
vučeni iz pređašnjeg iskustva. To nije čudno, pošto se život u
mnogo većoj meri odvija u skučenim odajama svesti nego iz-
van nje, gde se najčešće svodi na izbegavanje životnih nevolja
ili na beskonačni sled dosadnih rutina. Čim odatle, iz toplog
doma poznatih i prihvaćenih slika, kroči napolje, čovek se od-
mah susreće sa nerazumevanjem, koje često prati strašno i
nepremostivo ćutanje.
Tako se desilo da propast, kada je naišla, nije nalikovala
ni na šta što su ljudi predviđali. Da jeste, neko je pametno
zaključio, onda bi se možda mogla i izbeći.
„I ovo je lepo“, reče devojka, podižući pogled. „Mada,
nije mnogo lepo... Zapravo je lepo na jedan drugačiji način
nego što je lepa pesma...“
„Nikad nisam razmišljao na taj način, da li je lepo ili
nije...“, češkao se po bradi.
„A ovo, da li je dovršeno?“, prekide ga, pošto je dogra-
bila debeli, tvrdo ukoričeni rukopis, sa krupno ispisanim
naslovom. Provrtela je knjigu kroz ruke, pogledala je sa svih
strana, a potom, pošto je prstom ispratila crveni trag konca,
spustila na krilo i rasklopila. Pred njom se nalazilo dvesto-
tinjak gusto iskucanih listova tankog pelira, sa mnoštvom
zalepljenih fotografija i smeđih isečaka iz novina. Na neko-
liko mesta videli su se umetnuti crteži, savijeni na preklop.
25
Dragan Brujić
„Oho!“, ciknula je. „Pa ovo je novo!“

„Da“, klimnu glavom Učitelj. „Vidiš šta piše: GRAD.
U doslovnom smislu, to je opis jednog nestalog vremena...
mog Grada, odakle potičem...“, reče. „A zapravo, to je po-
kušaj da celokupnoj prošlosti... civilizaciji... priđem sa dru-
ge strane... od dole.... ako me razumeš... Možda ću na tom
nivou otkriti nešto što ne postoji u drugim izvorima. Uos-
talom, pisanje je najbolji način da se nešto nauči...“
„Tvoj Grad? Zašto tvoj, a ne, na primer, Gazdin Grad?“
„Pa samo o mom Gradu postoje detaljni podaci...
Sve drugo su samo krpice... brojevi bez značenja... prazna
imena...“
„Ali ti već imaš knjige koje govore o njemu, zar ne?“,
začudila se devojka. „Pokazao si mi ih. Imaš i svoje rukopi-
se. Čuvaš sveske, a čuvaš i stare, prave knjige. Da li to znači
da prepisuješ? Zašto bi uopšte neko pisao o nečemu što je
već napisano?“
„Stvari su tu malo drugačije...“, nije se dao omesti.
„Koristim tuđe tekstove... ponešto prepišem... ali najviše
od samog sebe... Uostalom, ni sve te tuđe knjige – jedna je
stara barem dvesta, druga sto pedeset, a treća sto godina
– nisu nikakva potvrda istine... i one su nečije lično viđe-
nje... a lično viđenje se menja s vremenom... Nešto što je
važilo u jednom trenutku ne mora da važi u dugom. Tako
nekako stvari stoje i s mojim rukopisima. Oni su neka vr-
sta dnevnika. Ne mora da znači da će mi se ono što sam
zapisao juče dopasti i sutra. Zapravo, ako bolje razmisliš,
shvatićeš da je moje pisanje razgovor... sa svima onima
koji žele da razgovaraju... sa Gradom... sa prošlošću... sa
umrlim piscima... sa ljudima sa slika... sa samim sobom...
a evo sad i sa tobom...“
„Znam, znam“, prekide ga u pola reči. „Pričao si mi i
o tome... sećam se... Priče malih, običnih ljudi, životi, sud-
26
bine... sve ono što se ne može pronaći u velikim, debelim

knjižurinama...“
Izvukla je jednu požutelu fotografiju iz knjige. Na njoj
se video nasmejan sredovečan par kako sedi za stolom pu-
nim jela i pića i nazdravlja. Muškarac je bio svetloput, a
žena je imala dugu, talasastu crnu kosu.
„Da li i sa njima pričaš?“, pogledala ga je značajno.
„Koliko umem“, nasmeja se Učitelj.
„Setila sam se. To su tvoji roditelji. Pokazao si mi već
jednom ovu sliku. A zašto muškarac nosi ovu smešnu špi-
castu kapu?“
„Slave doček Nove godine... To je nešto kao naša pros-
lava Proleća... završetak jednog i početak drugog ciklusa...
opuštanje... nada...“
„I šta ti oni kažu?“
„Pa... razne stvari“, uzdahnu Učitelj.
Pročeprkao je po papirima i odatle izvadio drugu fo-
tografiju:
„Kažu, na primer, da su živeli u ovoj zelenoj kući, na
prvom spratu“, kucnuo je prstom po slici. „Bilo im je lepo.
Voleli su se.“ Izvadio je novu fotografiju kao ilustraciju i sta-
vio je na sto: „Napunili su stan raznim stvarima, slikama i
nameštajem, a onda, kada su osetili da im je došlo vreme,
odlučili su se za...“, zastao je, „produženje vrste“.
Pokaza joj još jednu crno-belu sliku, na kojoj se videla
beba u kolicima, sa pletenom kapom natučenom do očiju:
„To namršteno dete sam ja“, dodao je.
„I šta se desilo s njima?“, bila je znatiželjna.
„Ne znam. Nestali su. Iščezli su zajedno sa Gradom.
Zato ih i proganjam da razgovaramo. Čitam im pisma. Tra-
27
Dragan Brujić
gam između redova. Nadam se će mi jednom reći šta ih je

zadesilo.“
„Čudno je što je preostalo tako malo fotografija... pri-
čao si da su ljudi voleli da se slikaju...“
„Tako je. Obožavali su. I izgleda da su u tome s vre-
menom postali neumereni. U jednom trenutku više ništa
drugo nisu ni radili, osim što su slikali jedni druge i sami
sebe. Naivno su verovali da će na taj način zaustaviti hod
vremena. Međutim, ove slike koje vidiš, one su proizvod
zastarele tehnologije i baš su zato ostale sačuvane. Ljudi su
pred kraj zlatnog doba svoje fotografije čuvali u posebnim
aparatima – strašno puno fotografija, nezamisliv broj – ali
ništa od toga više ne postoji. Čak i kad te naprave pronađe-
mo, ne možemo ih uključiti, niti prodreti u njihovu sadrži-
nu... postale su najobičniji otpad. Na neki način sam srećan
što moji roditelji nisu slepo sledili tehnološki napredak...
zato i mogu da razgovaram sa njima...“
„A jednom si mi rekao da se u toku pisanja osećaš kao
nekakav bog! Dok prebiraš po knjigama, pismima i doku-
mentima, svestan si da ih spasavaš od zaborava i vraćaš u
život... daješ im razlog postojanja... U tim prilikama, rekao
si, susrećeš se s ljudima kao da su živi... s njihovom usam-
ljenošću... i onda se družite... To je dosta maštovito... sviđa
mi se...“
„Sećam se i ja!“, nasmejao se Učitelj. „Tada si imala
drugačiji komentar – rekla si mi da sam uvrnut!“
„Jeste. To sam rekla. Ali nisam to mislila na uvredljiv
način...“, branila se Modena.
„A na šta si mislila?“
„Hm. Mislim... ništa. Ništa nisam mislila. Samo mi se
svidelo... To znači uvrnuto... sviđanje... Bilo je nekako lepo...
nežno...“
28
Nekako nežno, ponovi on u sebi. To je tražila. I u tome

je uživala.
Posmatrao ju je dok je s pažnjom odlagala knjigu. Ima-
la je lepe i dugačke prste. Tanki zglobovi na njenim ruka-
ma izvijali su se na izuzetno ljubak način. Kao da su nakon
svakog pomeranja pravili još jedan, jedva primetan pokret,
koji je zapravo imao funkciju da bude ukras.
Često je o tome razmišljao.
Dok je u rukama držala alat i dok je podvrnutih ru-
kava, u kombinezonu umazanom uljem, odvrtala, zavrta-
la i treskala neposlušne delove svoje letilice, ljupkosti nije
bilo, isto kao ni tokom pešačenja u grupi, dok su natovareni
rančevima obilazili pusta polja i ruševine. Tada bi se pre-
tvarala u brzu, vitku i žilavu oprugu. Postajala je borbena
i svadljiva, a umela je i da opsuje. Naravno, naučio je kako
da i u takvim uslovima, posmatrajući je krišom, ulovi jedva
primetne detalje koji su mu prijali oku.
Ali zato kad u blizini nije bilo ljudi, i kad je bila opu-
štena, činilo mu se kao da se od zategnute opruge začas pre-
tvarala u nešto fluidno i toplo. Glas joj je postajao usporen.
Oči okruglije. Kosa lepršavija. Tada su se njeni pokreti –
beše mu prva asocijacija – preobražavali u svečani ples.
„Ne može iza toga stajati namera“, mislio je.
Bio je ubeđen da je njena transformacija posledica dej-
stva njihovog malog, usamljeničkog ostrva. Laskao je sebi
da je to njegov uticaj. Tim pre što nikada nije delovala izve-
štačeno, poput nekih drugih žena sa kojima je bio, nego kao
da njena toplina izvire odnekud iz dubine.
„Biće vremena za čitanje“, reče. Nežno je izvukao fas-
ciklu iz njenih ruku.
„Za sve ovo“, pokaza glavom na hrpu hartije ispred
sebe, „možemo da zahvalimo Gazdi. Sve je to njegovo.
29
Dragan Brujić
Knjige, slike, dokumenti... sve ono što čuvam i što smo

usput pronašli... On ne dozvoljava da se išta baci! I to je
razumljivo. Nema toga previše... nekoliko sanduka... dva
tovarna magarca... moja pleća. Da nema tvog oca, ovi po-
žuteli papiri bi već odavno bili prah. On dobro razume da
nikakvo stablo ne može da izraste ako nema koren.“
„Ipak nešto može da raste bez korena“, opet ga, nestrp-
ljivo, prekide Modena. „Može pečurka!“, reče pobedonos-
no, a Učitelj se nasmeja.
„Da, može“, klimnuo je glavom. „Ti sve znaš.“
30
SUNCE JE BILO VISOKO

Sunce je bilo visoko, a senka sasvim kratka i oštra. Niz
vrat mi se slivao znoj i lepio košulju uz leđa.
Svuda okolo je vladala tišina.
Nije bilo ni ptica ni insekata.
Sve je bilo tiho, usijano i mrtvo. Jedini zvuk je poticao
od mene. Dahtao sam i pljuckao lepljivu prašinu, brisao
znoj i povlačio noge kroz sprženu travu. Samo bi blag nalet
mlakog vetra povremeno proizveo jedva čujno ali zlokobno
šuštanje osušenog lišća.
Nakon nekoliko minuta, koji su se odužili kao sati, us-
peo sam da se dokopam prvih kuća – stigao sam do vrha
gradskog ’krila’ na severozapadu. Odmah potom zakoračio
sam u nešto što bi se moglo nazvati ulicom. I tu me je čekalo
prvo iznenađenje, ma koliko da sam na sve bio pripremljen.
Iz visine, Grad mi je izgledao kao da spava. Lako sam
mogao zamisliti da je do juče, ili čak do pre samo nekoliko
sati, bio živ i bučan. Dok smo leteli iznad kuća, povremeno
sam pokušavao da zavirim kroz nasumično odabrane pro-
zore, polusvesno očekujući da ugledam ljude u njihovim
svakodnevnim poslovima, kako ručaju, presvlače se, peva-
ju ili spavaju. Gledano iz vazduha, ulice su izgledale skoro
normalno, kao isečak iz knjiga ili prizor sa razglednica. Vi-
đao sam takve slike koje prikazuju sparnu letnju svakodne-
vicu. Treperave senke dudova, parkirani automobili, ulične
klupe, kiosci za štampu, ugažene staze koje vijugaju preko
travnjaka, pa čak i đubre razbacano po trotoarima – zapra-
31
Dragan Brujić
vo sve ono što se moglo videti tokom preleta – stajalo je

nepomično, zaustavljeno u jednom neuhvatljivom trenutku
prolaznosti. Kao da će već narednog časa, na kakav tajni
znak, uz žamor i buku, sa svih strana, iz ulaza i sokaka, kroz
kapije i ispod streha, početi da izviruju užurbane ljudske
prilike, ne bi li nastavile sa životom tačno od onog mesta
gde su prethodno stale.
Međutim, na zemlji, sve je izgledalo drugačije. Prve
kuće, niske i neugledne, odavale su utisak višegodišnjeg
ili čak vekovnog odsustva života. Prozori su bili truli, bez
stakala, zagušeni korenjem i lišćem i pokriveni neprozir-
nim slojevima paučine. Dvorišne ograde su bile razvaljene,
sa naherenim kapijama, sa kojih su, uz zlokobnu škripu,
tužno visili zarđali cvetni ukrasi. Iz pojedinih građevina
su kroz prozore i vrata, kao i kroz naprsline na zidovima,
izbijale čvornovate grane ili čak čitava stabla crnog, izmu-
čenog drveća.
Razigrani tamnocrveni i smeđi krovovi, koji su iz dalji-
ne izgledali neoštećeni, bili su većinom urušeni ili, već pre-
ma prilici, nakrenuti na jednu ili na drugu stranu, kao da će
se svakog časa, pritisnuti sopstvenom težinom, stropoštati
uz tresak. Oni očuvaniji su bili oslonjeni samo na najjače
grede, pa su tako, ulegnuti, podsećali na praznu kožu ovlaš
prevučenu preko golih rebara.
Pomoćne zgrade, u kojima sam prepoznao šupe, am-
bare i garaže, bile su obrasle u šipražje, sa ispucalim zido-
vima koji su poprimili boju zemlje. Kroz pukotine i rupe
na malteru, kao kroz žive rane, krunile su se smeđe cigle
ili su preteći štrčali šiljci natrulih dasaka. Trošnije od kuća,
ove su zgrade odavno izgubile svoj prvobitni oblik, tako da
su više nalikovale na slučajni hir prirode nego na proizvod
ljudskih ruku.
32
Isto je bilo i sa automobilima. Gledano iz vazduha, de-

lovalo je kao da su uredno parkirani duž puta i spremni za
vožnju, a zapravo su nepojamno dugo predstavljali samo
najobičnije gomile zarđalog lima. Raspadali su se na naj-
manji dodir, čim bi sa njih bila oduvana skrama od prašine,
rđe i potklobučene boje. Delovi koji su bili manje otporni
na promene, poput obloga u vratima ili sedišta, više nisu
postojali ni u tragovima, a kroz otvore na karoseriji izbijala
je sivozelena trava.
Što sam dublje zalazio u naselje, sve snažnije sam ose-
ćao odsustvo života. Uz umor i vrućinu, to je dodatno uti-
calo na moje raspoloženje.
Nakon siromašnog i retko naseljenog predgrađa, koje
verovatno ni u najboljim danima nije izgledalo mnogo
lepo, usledio je deo Grada sa pravilnim ulicama i većim,
porodičnim kućama.
Pa ipak, i ovde, sumorni niz izbledelih fasada, razbi-
jenih prozorskih okana i izvaljenih vrata pružao se unedo-
gled, sve do udaljenih crkvenih zvonika. Na sve strane su
zjapili prazni izlozi, kao nekakva krezuba usta sa zamrznu-
tim, nečujnim krikom. Pokraj zgrada ili u dvorištima za-
raslim u korov videli su se ruševni ostaci radionica i bezi-
menih zanatskih radnji. Ponekad, na osnovu detalja kao što
su odbačeni ašovi i motike, zarđale motorne testere ili nas-
lagane automobilske gume mogao sam pretpostaviti čemu
su služile. Na svakom uglu se mogla razaznati prodavnica
ili kafana, čiji su nekada šareni, a sada izbledeli reklamni
panoi još uvek pozivali prolaznike da ih posete.
„Kao zapušteno groblje“, pomislih. „Levo i desno na-
krivljeni spomenici, sa ispranim, jedva čitkim natpisima,
zarasli u travu i mahovinu. Tamo niže oronula kapela. Pra-
vo ispred zarđalo raspeće.“
33
Dragan Brujić
„Srećom, poznajem staze, a umem i da pročitam stare

natpise“, hrabrio sam se. „Ćirilične i latinične.“
Hodajući, u mislima sam se prepuštao sličnoj igri. Za-
mislio bih scenu, postavio kulise i u sebi izgovarao tekst koji
pripada određenim ulogama. Tako bi se desilo da zgrade
ožive i da se slike pokrenu. Često mi je padalo na pamet
da je to zapravo način na koji poruka odaslana iz prošlosti
nadživljava pojedinca. Tako jednostavan, a tako delotvoran
mehanizam. Skoro pa se može nazvati besmrtnošću. Ideja
koja nas nadilazi. Ideja koja nas vodi. A odatle nije daleko
ni ono: ideja koje se prisećamo.
Zavodljiva je to pomisao. I teško je osloboditi je se.
Možda zato što misao poprima svakovrsne oblike, u zavis-
nosti od posude u koju je ulijemo – i tad je možemo izu-
čavati i diviti joj se – a istovremeno nagoveštava da može
postojati i bez suda, slobodna i neukrotiva poput vodenih
struja u okeanu.
No, ta prednost se začas može pretvoriti u slabost,
razmišljao sam. Ako je misao – ili, u krajnjem slučaju, bilo
koji naš proizvod – zaista u stanju da postane nezavisna od
svojih tvoraca, a budući da je sposobna da pronađe svaku,
pa i najmanju pukotinu kroz koju zatim teži da iscuri, nije
li upravo to razlog sveukupne propasti? Zar se nije poka-
zalo da je pritisak te nezavisne, oslobođene sile, koja je u
nekom trenutku prestala da nas se tiče, postao prevelik, i da
naše krhke telesne posude, ma koliko bile ojačavane i po-
pravljane, više nisu mogle da se odupru? Ostavši bez suda,
vodotokovi su se spajali u potoke, potoci u reke, a reke su
se u izlivale u more. Zatim je nastupila katastofa. Okean je
postepeno ispario. Ili ga je upila isušena zemlja.
„Da li vredi sakupljati komade polomljenih krčaga“,
zapitao sam se.
34
Sumnja je uvek bila prisutna. Isto kao i nada. Na tren

sam se prisetio izrezbarenih krhotina sa tumulusa koje mi
je Modena donela pre neki dan i za koje sam verovao da
pripadaju praistoriji – i bilo mi je znatno lakše. Trag.
„Ne može baš sve biti izgubljeno“, pomislio sam tada.
Međutim, slika pustoši oko mene i, još više, podseća-
nje na horizont po kojem poigravaju drhtave iglice nikako
mi nisu dopuštali da se smirim.
Stari tekstovi su govorili da je Grad nekada bio bo-
gat i napredan, i da je privlačio mnoštvo doseljenika, kako
iz okoline tako i iz planina ili udaljenih oblasti kraj mora.
Bila je to šarena ljudska gomila, koja se volela, psovala, po-
štovala, mrzela i ubijala.
„Tri vere, šesnaest jezika“, kazivala je jedna stara paro-
la ili možda narodna izreka, nisam bio siguran. Vekovima
na granici dva velika carstva, jednog koje se širilo iz centra
Evrope, i drugog koje je nadiralo iz Azije, Grad je istovre-
meno predstavljao sponu i razdelnicu između svetova. Po-
lovinom XIX veka upravo se ovde nalazila krajnja železnič-
ka stanica, na kojoj je silazio poslednji, dremežljivi putnik.
U tom trenutku predstavljala je završetak mreže koja je za-
počinjala na drugom kraju kontinenta, na obalama Atlan-
tika. Dalje odavde se nije moglo. Na jugu, odmah iza šuma
i močvara s druge strane reke, prostiralo se nepoznato i ne-
kartografisano područje – svet kojeg su se obični Evropljani
bojali i koji su prezirali.
U vremenima mira ovde je cvetala trgovina, pošto su
jedino sjaj talira i zveket krajcara posedovali moć da se ne-
smetano probiju kroz mrak. U vremenima rata u Gradu su
se, pod barjacima, okupljale vojske, namerene da slede već
uhodane puteve trgovaca. Gledano u istorijskim razmera-
ma, tada bi se nakratko sve izmešalo – život, smrt, ljubav
i mržnja – da bi se potom, čim bi prošla bura, manje-više
35
Dragan Brujić
vratilo na staro. Isti sled događaja se ponavljao u ciklusima,

iz generacije u generaciju.
No, ne beše sve veliko i sudbonosno. Stare novine ka-
zuju da je bilo balova i vatrometa, prazničnih vašara i pijač-
nih dana. Pucalo se iz prangija i vitlalo korbačem. Narodni
tribuni su žučno, za govornicom, pozivali narod u borbu za
očuvanje jezika i pisma, studenti su propovedali o slobodi
štampe, dok su revolucionari, u zanosu, najavljivali carstvo
budućeg veka.
Imena, pojmovi, putokazi, koji više ništa ne znače.
Možda nedovoljno osetljiv za velike teme, običan svet
se radije hvalio nadaleko poznatim pivom zlatne pene,
koje je počelo da se proizvodi još dok su se dimili topovi
vojske što je Grad preotela od „nevernika“. Nešto kasnije,
s podjednakim ponosom pričalo se o proizvodnji aviona
– zdepastih žutih dvokrilaca – pošto se u periodu između
dva svetska rata razvila i ta delatnost, a još kasnije, u sre-
dištu pažnje našao se novi razlog za ponos: moćni fabrički
dimnjaci koji su bili u stanju da u trenu oboje čitavo nebo.
Katkad su hvale postajale neumerene, i to, po pravilu, čim
bi govornik osetio da slavu njegove varoši neko dovodi u
pitanje. Grad je bio živ, voljen i opevavan...
I tako dalje, i tako dalje...
Danas to zvuči smešno... posle toliko godina... Zapra-
vo, danas sve zvuči smešno... i tužno, u isti mah... zablude,
jednako kao i predviđanja.
36
NIJE PROŠLO
Nije prošlo ni sat vremena otkako su završili popod-

nevni čas a ona se ponovo našla u njegovom šatoru.
Nije mu smetala – naprotiv – ali to nije bilo uobičaje-
no.
Pitao se da li je zbog nečeg ljuta, jer je ponekad, kad
joj nešto nije bilo po volji, dolazila da se tu, podalje od poz-
natih lica, opusti i oraspoloži. A možda joj je, pade mu na
pamet, bilo samo strašno dosadno.
„Imaš posla?“, pitala je Modena. Međutim, pošto nije
bila ubeđena da njegovo odmahivanje glavom znači ono što
je želela da čuje, ponovila je pitanje: „Da li ti smetam?“
„Ne“, odgovori Učitelj Lepog. „Nemam više ništa...
časovi su gotovi... raspremam... slažem, preslažem i nano-
vo slažem... sve do sutra, kad ću opet slagati i preslagati...
naravno, ako me u međuvremenu ne upregnu negde drug-
de...“
Bio je završio sa učenicima, dvanaestoro njih, koliko
ih je bilo na broju, uključujući i Modenu, najstariju od svih.
Prijalo mu je njeno prisustvo. Za razliku od njega, koji
je svoje stanje opisivao ili kao samotnu tugu ili kao bez-
razložni, neprolazni umor – pri čemu je dobro pazio da ne
bude viđen u tom sumornom raspoloženju – ona je bila
mlada i puna snage.
Često bi se zagledao u njene oči, pokušavajući da za-
misli šta se nalazi tamo unutra i na koji način to „unutra“
vidi svet oko sebe. Takođe, pitao se i kako izgleda njegova
37
Dragan Brujić
slika, da li su mu obrazi upali i da li mu je koža posivela. Po-

nekad bi se jednostavno prepustio uživanju, posmatrajući
skladne linije njenog lica ili pokrete usana dok čita.
„Lepa, ljupka devojčica“, govorio je ne tako davno.
„Njena bela koža liči na kap mleka u smeđem i sivom svetu
raspadanja. To je boja svežine.“
Svi njegovi pređašnji pokušaji da uspostavi normalnu
vezu sa nekom ženom završili su se neuspehom. Pored toga
što nije ni imao mnogo izbora, teško da je, tako žgoljav i ne
previše okretan, zaokupljen neshvatljivim i dosadnim stva-
rima, za bilo koju prosečnu devojku predstavljao poželjnu
priliku. To je nerado sebi priznavao, ali one su tražile jakog
i sposobnog muškaraca – neku vrstu Gazdine replike – a
ne setnog i bolešljivog dosadnjakovića. Mogao je da bude
zanimljiv za kratko vreme, pa čak i da posluži kao zabava
ili zamena za nešto bolje, ali ništa više od toga. Po pravilu
je bivao odbačen ili, u boljim slučajevima, postepeno od-
gurnut u zaborav. I svaki put bi u njemu nakon neuspeha
preostajao novi talog razočarenja. Na kraju je u potpunosti
digao ruke, pomirio se s tim da će ostati sam, i s godinama
naučio da kontroliše i potiskuje nagone.
Modena, međutim, upinjao se da uveri sebe, nije bila
žena. Nije bila čak ni ljudsko biće. Mogao je da joj se divi
na isti način kao što bi se divio pejzažu ili iznenadnoj poja-
vi duge. I od tog stava nije želeo da odstupi iako je sve češće
primećivao kako ima dopadljiv vrat ili struk. Predviđao je
da će veoma brzo, možda već za nekoliko meseci, izrasti u
pravu lepoticu. Pritom, neprestano je sebe podsećao da je
Gazdina ćerka, te da je po nepisanim merilima zajednice
znatno stariji od nje, zbog čega je bilo sasvim razumno da
sva maštanja obuzda. Bilo je to lakše zamisliti nego spro-
vesti u delo.
38
Voleo je da je posmatra – kad bi ga, na primer, put na-

neo blizu Gazdinih prostorija – i koristio je svaku priliku
da je krišom osmotri iz prikrajka. Trudio se, naravno, da u
tome ne pretera, i to ne samo zato što bi mogao biti razot-
kriven i osramoćen nego i zato što nije imao nameru da je
podmuklo uhodi. Zanimalo ga je samo da vidi kako izgleda
kad nije na času i kada ne zna da je iko gleda. I svidelo mu
se to što je video.
Kada se bavila sklapanjem i rasklapanjem jedrilice,
kada je sadila paradajz, plevila travu ili zalivala povrtnjak
– što behu skoro svakodnevna zanimanja – ili kada je izvr-
šavala zadatke koje je dobijala od oca, sve je to obavljala na
način zrelih ljudi, ozbiljno i posvećeno. Čak joj je i izraz lica
postajao takav, što mu je bilo naročito simpatično.
Više puta je video koliko ume da bude oprezna, na-
ročito kad se nađe na nepoznatom terenu, bilo da je reč o
novom gradivu koje je trebalo da savlada ili o neispitanoj
dolini koju je trebalo da istraži. Nema srljanja. Nema ne-
promišljenog poteza. Nema suvišnog koraka. I zato, za raz-
liku od većine, nikada nije upadala u nevolje.
S druge strane, na časovima i kad su ostajali sami, u
polumraku šatora, umela je da postavlja pitanja koja su li-
čila na dečja. Bila su jednostavna i neposredna, uz mnoš-
tvo potpitanja. To ga je od srca nasmejavalo i razoružavalo.
Godilo mu je to što se nalazio u situaciji da sve potanko
objašnjava, u meri koja mu se činila najboljom i na način
za koji je mislio da je najsvrsishodniji, što je ona radosno
prihvatala. Otvoreno je priznavala koliko je ogromno nje-
no neznanje i pokazivala je veliku želju da taj nedostatak
nadoknadi – i po tome se razlikovala od svojih vršnjaka.
Voleo je da razmišlja o njoj kao o „čistoj duši“, pri čemu
je bio svestan da je idealizuje. Neko bi verovatno smatrao i
da je naivna. Ali ne – bio je ubeđen – nije u pitanju obič-
39
Dragan Brujić
na naivnost. To je bila igra. Istraživanje. Možda i poseban

oblik opreznosti. Jer ako treba od nečeg ustuknuti, iza čega
se čovek bolje može sakriti nego iza paravana naivnosti?
Na kraju, zar nije i on koristio sličnu veštinu? Naivnost
bi u njegovom slučaju bila tragikomična, ali ludost je do-
brodošla. Čim bi osetio da postaje previše ranjiv i da gubi
tlo po nogama, odmah bi, zaronivši u hartije, podigao oko
sebe kulise poluizmaštanog, nedosežnog Grada.
Pribojavao se trenutka kad će je preplaviti strasti. Nije
to daleko. Biologija radi svoje. Čim bude prvi put osetila
nagoveštaje prave, telesne žudnje – nije imao iluzija – pres-
taće da bude samo njegova. Ali sve dotle, rešio je, iskoristiće
sve moguće blagodati koje donosi njihovo izolovano šator-
sko skrovište.
Modenina današnja poseta, razmišljao je, još uvek
pripada onom prvom, detinjem, bezbrižnom periodu. Još
uvek nije imao razlog za brigu.
„Mislio sam da kasnije malo prekucavam rukopis... o
tvom ocu... i zajednici...“, objasnio joj je svoje namere za
večeras. „Da iskoristim priliku dok je još dan. A možeš i da
mi pomogneš ako želiš.“
„Hoću“, klimnu ona glavom. „Ali zar to nije već za-
vršeno? Pre mesec dana si rekao da je skoro gotovo i da ti
ostaje samo doterivanje...“
„Kamo sreće“, reče. „Znam šta sam rekao. Nisam baš
ponosan na sebe“, objašnjavao je. „Bio bih verovatno brži,
ali znaš moje muke...“, nasmejao se kiselo.
Pogladio je rukom staru crnu pisaću mašinu, odloženu
na sanduk, na kojoj je blistao zlatni reljefni natpis: Seidel
& Naumann. Niko nije umeo da kaže da li je pronađena
negde usput ili potiče iz Gazdine kolekcije, ali stari ljudi su
odlučno tvrdili da ni u doba njihovog detinjstva takve na-
40
prave više nisu bile u upotrebi. Uprkos neprestanim nava-

ljivanjima, uporno je odbijao da je baci, kao i mnoge druge
starudije, pa je prilikom selidbi mašinu nosio u posebnom
rancu, zajedno sa rukopisima, da bi mu stalno bila na oku.
Otkrio je i kako, uz pomoć čađi, može da napravi mastilo
za traku.
Međutim, zbog pretnji da će ga udaljiti izvan sela, jer je
ljudima smetala buka koju pravi – podsećala ih je na sikta-
nje – koristio je mašinu sve ređe, i to između popodnevnih
časova i večeri, mada je najviše voleo da kuca noću, kad bi
zavladao mir. U par navarata je telom sprečio da mu besni
seljani ne pokidaju tipke. Nakon toga je mašinu redovno
zaključavao u sanduk, bez obzira na Gazdino obećanje da
se slični izgredi neće ponoviti. Upravo zbog toga je i osmis-
lio poseban način brzopisa, koji je usavršio u tolikoj meri
da je mogao da piše onim tempom kojim su mu navirale
misli, a pisaću mašinu je koristio samo u izuzetnim prilika-
ma, kada je verovao da iza sebe ostavlja vredan trag.
„Na stranu tehnički problemi, previše se to razvlači...“,
pravdao se Modeni. „Naprosto, ne znam... tri najstarija čo-
veka u naselju, u čija sećanja sam se dosta uzdao, umrla su
tokom zime... druge ljude mrzi da razgovaraju... izbegava-
ju me... a oni koji žele da pričaju nemaju šta da kažu, tako
da nisam siguran kad će biti gotovo... i da li će uopšte ikad
biti gotovo... pomalo gubim volju... zapravo, ne“, ispravio se,
„neprestano gubim volju.“
Pogledala ga je upitno i malo se namrštila.
„Moj otac kaže da je gubljenje volje nedopustiv luk-
suz... A sećam se da si i ti jednom prilikom rekao nešto slič-
no, da je gubitak volje zabava dokonih ili tako nekako. Čak
si mi pretio prstom.“
Nasmejao se.
41
Dragan Brujić
„Jako dobra memorija... jako dobra“, klimnuo je gla-

vom. „Tačno, ali to nisu moje reči. To su reči iz jednog dru-
gog vremena... izgovorene u sasvim drugačijim okolnosti-
ma...“, a onda odustade.
„Znaš, kad sam završio prvu verziju rukopisa, onu
koju zoveš Crvena knjiga, uza sve pohvale koje sam dobio
od Gazde, mislio sam da će sastavljanje priče o našoj zajed-
nici... našem preživljavanju... ići nekako brže i lakše... dok
još postoje ljudi koji se sećaju prošlosti... bio sam čak i po-
letan...“, zastade. „A sad opet... opet sam se vratio na Grad...
na temu koja zanima samo mene i nikog više... sam u svom
vrtlogu... neprestano... tu ne zavisim ni od koga... i nanovo
prežvakavam ono što sam već sto puta prežvakao... pa ni to
mi ne polazi za rukom...“
„Ti si vešt. Verujem da će ti ponovo krenuti.“
„Ne“, odmahnuo je glavom, „nije o tome reč. Problem
je što prošlost ne zanima nikoga osim tvog oca koji je, me-
đutim, neprestano zauzet. Ljudi odmahuju rukom. Pod-
smevaju se. Za njih je sve to besmisleno gubljenje vremena.
Pri tome ne vidim na koji bi ga način potrošili pametno”,
zamislio se.
„Ništa se tako efikasno ne urušava kao duh. Trenu-
tak nepažnje, malo prepuštanje i nema ga više. A ja sam se
nadao da će moji tekstovi biti čitani javno... na slavljima...
pored vatre... kao podsetnik ko smo i šta smo i, još više, ko
smo i šta smo nekad bili... Ali ne, oni kažu: pusti te priče, ne
treba nam buđ i memla, reci ti nama šta nas čeka u buduć-
nosti... Kao da to dvoje nije suštinski povezano.“
„Sve razumem“, klimnu Modena. „Mene zanima“, do-
dala je.
„Znam. Tebe zanima“, ponovio je. „Ali jedino tebe.“
Šetala je po prostoriji, provlačila se između stolica,
zastajkivala ispred polica i naginjala se iznad razmotanih
42
svežnjeva hartije i odškrinutih sanduka sa knjigama. Povre-

meno bi iz neuredne gomile izvukla kakvu svesku bez kori-
ca ili iskrzani časopis, pa bi ih nakon kratkog prelistavanja
vratila na mesto.
„Ne znam za druge, ali meni se mnogo dopada sve ovo
što radiš“, priznala mu je jednom prilikom. „Nekako je tiho
i mekano“, objasnila je, na šta se on glasno nasmejao.
Činilo joj da sve to sa čime je upoznaje povrh uobi-
čajenog gradiva – priče o prošlim vekovima, učeni ljudi i
njihovi spisi, mudraci, zaboravljeni slikari – kao da je doš-
lo odnekud iz drugog sveta. „Da li je sve to bio san ili je
stvarno postojalo?“, pitala ga je. Sviđalo joj se što nema ni-
kakve veze sa neprestanim lutanjem, nije se ticalo potrage
za hranom, nije bilo užasnih bolesti koje ostavljaju ožiljke i
strepnje koja hladi srca. Rekla mu je da u njegovim pričama
čak ni smrt ne izgleda mnogo strašna – mada ume da bude
ružna i groteskna – nego predstavlja smisleni deo življenja,
odnosno nešto što stvara priliku za buduća pokolenja. Zbog
svega toga počela je da ga zove Učitelj Lepog a ne samo Uči-
telj, što je on prihvatio kao neku vrstu počasne titule.
Objašnjavao joj je da istorija i umetnost i jesu neka
vrsta sna.
„Stari su govorili da umetnost i služi da podnesemo
stvarnost“, tumačio joj je. „Tako je bilo oduvek. I tako će
biti nadalje.“ A ona je klimala glavom i najčešće vrlo do-
bro pamtila njegove reči. Zbog snova je i dolazila kod njega.
Tako beše i ovaj put.
„Primetila sam danas na času da nisi bio baš u najbo-
ljem raspoloženju“, prekide ga u razmišljanju. „To mi nije
bilo drago.“
„Ima takvih dana i takvih sati“, odgovorio je Učitelj,
„kad se zapitaš čemu svi napori... ali onda dođu neki drugi
43
Dragan Brujić
dani i neki drugi sati... sa novim i drugačijim pitanjima...

Sad je bolje.“
„Ja sam poželela da ti odmah bude puno bolje. A znaš
kakve su moje moći. I onda mi se to i ostvarilo...“
„Modena“, prekinuo ju je, misleći da ga zadirkuje.
„Sada mi je zaista dobro. Lepo mi je. Dobro sam raspolo-
žen. Vidiš da sam čak i nasmejan.“
„Nisam još završila“, ljutnu se ona. „Ovo sad nije čas i
tvoja reč ne mora da bude poslednja.“
„Dobro, dobro“, odmahnuo je rukom. „Reci mi šta se
tačno desilo? Kako se ostvarilo to... to što se ostvarilo?“
Modena zaklopi jedan sanduk i sede na njega, prekr-
stivši noge. Namerno je odugovlačila s odgovorom, sve dok
i on nije seo na stolicu naspram nje. A zatim ga je značajno
pogledala.
„Imam i ja jedno pitanje“, reče.
„Da?“, klimnuo je glavom.
„Da li bi voleo da se stvarno prošetaš Gradom... tvojim
Gradom? Onako... odistinski?“, upitala ga je, češkajući se
kažiprstom po bradi.
„Šta ti to znači?“, nasmeja se Učitelj. „Šta znači odis-
tinski? Kakve ima veze šta bih ja želeo? Moguće je moguće,
a nemoguće je nemoguće. Moguć je šporet, a nemoguć je
drveni šporet. Nisi došla samo zato što ti je dosadno? Je
l’ tako?“, upitao je, dignuvši obrvu.
„Znala sam!“, pljesnu se ona po kolenu. „Previše si pa-
metan“, reče, teatralno ustajući. „Došla sam da ti saopštim
lepe vesti. Čim sam ih čula! Lepe i neverovatne. Čudesne“,
treptala je. „Vesti kakve čovek dobija možda jednom u ži-
votu... i nikad više... nisam ovo izmislila... tako sam čula!“
„Reci“, nestrpljivo reče Učitelj.
44
„Daj mi jednu od onih tvojih karata... onu na kojoj si

ucrtao naša lutanja...“
Zajedno se nagnuše nad sto. Modena je prstom za-
okružila jedno područje na karti i značajno pogledala u
Učitelja: „Ovde! Otac je rekao da ćemo se na proleće, ot-
prilike za šest meseci, spustiti do Dunava...“, objašnjavala
je razdragano, a on se uozbiljio. Nije se usuđivao da pravi
pretpostavke, ali ga nešto žacnu u grudima.
„Pogledaj, to nije bilo gde“, nastavila je Modena, „nego
baš pored ove crvene tačke...“, pokazivala je prstom, „ne-
daleko od mesta gde se ova mala glista... rečica kraj koje
piše Dunavac... uliva u Dunav...“, zastala je. „Nisam odmah
shvatila, ali kad rekoše: brana, železnički most, dimnjaci,
dva tornja, potez jugoistočno od Velike peščare... meni se
sve to učinilo jako poznato... odmah sam pomislila na tebe!“
Ćutao je. Bio je zapanjen.
„Da. U tom pravcu nas nanosi put“, gledala ga je široko
otvorivši oči. „Frontovi nas potiskuju na jug. Tu ima vode...
tako su javili izviđači... tekuće, hladne vode, bez Crne smole
i Kristala. Može se piti a da ne pocepa želudac... Vazduh
je takođe dobar... nema isparenja. Opazili su divlje svinje i
patke. Kažu da može da se hoda po zemlji... ne propadaju
noge, nema Ždrela... Nisam baš sve razumela... krišom sam
prisluškivala... mislim da su i po letu ptica zaključili da je to
dobar pravac... i naše buduće mesto za život...“
Želeo je još dosta toga da je pita: koliko će boraviti na
tom području? koliko će biti udaljeni od Grada? da li će svi
biti na jednom mestu ili će se raštrkati po familijama? Ali je
shvatio da devojka sigurno ne zna odgovore na ta pitanja.
Možda ih ne zna niko, pomislio je.
„Nisi srećan?“, začudila se Modena. „Mislila sam da
ćeš se obradovati.“
45
Dragan Brujić
„Zato što ne skakućem?“, nasmejao se. „Ne. Srećan

sam“, vrteo je glavom još uvek u neverici. „Veoma sam sre-
ćan. Ne mogu ti to opisati... Bubnji mi u slepoočnicama...
nemam dah... ali ja sam Učitelj... moram da budem stalo-
žen...“, zastao je, ali ipak dade oduška svojoj sreći:
„Ti si, izgleda, rođena da budeš veza između svetova...
sveta snova i sveta stvarnosti... da budeš Glasnik... a to se
nekad, na grčkom jeziku, zvalo: Anđeo.“
„Anđeo...“, zakikota se ona. Odmah se dosetila: „Pos-
toji i jedna grozna Anđela... nju znaš, ona sa ustima... ali da
ne budem sad prosta... Ti misliš na lepo, bespolno, svetlos-
no biće sa slika... sa krilima...“
„Eto i to se uklapa“, potvrdio je Učitelj. „Imaš jedrilicu.
Ti si letač!“ A onda se uozbiljio i dodao: „Znaš... u pravu su
oni što su rekli da ovakve vesti čovek čuje samo jednom u
životu... iz priča znam da su mnogi umrli a da nikada nisu
dobili priliku da se vrate tamo odakle su potekli... čak ni
blizu... Moguće je da moj trud... sve ove godine... polako
dobijaju smisao...“
„Da li sve to što si rekao znači da ću, kao dobar glasnik,
dobiti i višu ocenu iz istorije, gramatike i geografije?“, upita-
la ga je Modena sa smeškom.
„To znači da ću ti skinuti zvezdu s neba“, reče on.
46
BILO MI JE ZAMORNO

Bilo mi je zamorno i dosadno da hodam dugačkom i
širokom Severnom ulicom iako je, prema mapi, to bio naj-
kraći put do centra, te sam povremeno skretao u bočne uli-
čice, tražio prečice i probijao se kroz zapuštene bašte i voć-
njake. Prijao mi je hlad. Mada mi je rečeno da izbegavam
hodanje po travi i goloj zemlji sve dok sam sâm, odnosno da
treba da biram beton, asfalt ili barem utabane staze, proce-
nio sam da nema prave opasnosti i oglušio sam se o taj savet.
Neprekidno sam osećao nelagodu zbog neprirodne,
skoro fizički opipljive tišine, koja me je pratila u stopu.
Zbog toga sam s vremena na vreme šutirao ostatke zarđalih
oluka, namerno lomio granje koje mi se našlo na putu ili,
uzimajući zalet, obarao natrule ograde i pravio mnogo veću
buku nego što je bilo potrebno.
Onda bih zastao, osećajući se kao dete koje je upra-
vo počinilo nekakav nestašluk, i oslušnuo da li će me iko
pojuriti ili grditi zbog toga. Istovremeno me je obuzimao
i teskoban osećaj da sam tuđin, daleko od svog sveta, koji
se potpuno nezvan našao na nečijem zemljištu. Ali i jedno
i drugo postepeno je nadvladao umor, kao i želja da se što
pre dočepam cilja.
Kad sam napokon zašao u bogatiji deo Grada, u kome
su niske, neugledne kuće bile zamenjene jednospratnicama,
sumorna slika sveopšte propasti kao da je bila ublažena.
Prizemni delovi, bez ijednog stakla na prozorima i iz-
lozima, bili su sasvim propali, jednako kao i na kućama do
tada, ali su zato gornji spratovi izgledali skoro netaknuti.
47
Dragan Brujić
Tek poneko razbijeno okno, odvaljena žaluzina ili oštećeni

natpis iznad vrata svedočili su o tome da kvarove već po-
odavno niko nije popravljao. Kao da su na neki način bli-
zina ili udaljenost od tla određivali šta će u većoj ili manjoj
meri biti izloženo propadanju.
Zato je pogled od gore, iz vazduha, tako lep, pade mi
na pamet.
Imao sam osećaj da sam upravo dobio jedno malo,
ohrabrujuće obećanje.
Mada sam znao da čovek, kada je sam, ne treba da pre-
duzima slične poduhvate, nisam mogao da odolim pa sam
nekoliko puta pokušao da se uspentram uz neke od klima-
vih stepenica i bacim pogled na gornje spratove. Birao sam
zgrade koje su mi delovale očuvanije od drugih i osluškivao
škripu patosa.
Međutim, to što sam uspeo da otkrijem uverilo me je
da je sve samo privid. Gde god sam uspeo da zavirim, u bilo
koju prostoriju, iza svakih vrata, video sam isto: trulež, pr-
ljavštinu, buđ. Ponegde bih otkrio nekim čudom sačuvane
komade nameštaja, stonu lampu, iscepani otoman ili obo-
reni astal – sve prekriveno lišćem i komadima maltera – ali
su se i oni raspadali na najmanji dodir ruke ili čak samo na
udar vazduha.
Posle pet ili šest pokušaja sa jednakim rezultatom, više
nisam ni pokušavao da istražujem. Tim pre što sam shvatio
da se nepotrebno izlažem opasnosti – mogao sam da pro-
padnem kroz pod ili stepenište, a postojala je i mogućnost
da mi se tavanica obruši na glavu. Najmanje od svega tre-
balo mi je da se povredim, bez nade da će pomoć stići brzo.
No, ova pretraga me je neosetno dovela do centra, a tu
sam – u okruženju koje mi je bilo poznato sa mapa i foto-
grafija – polako počeo da razaznajem stara gradska zdanja.
48
Prvo sam prepoznao nekadašnju Farkaševu apoteku,

koju sam uočio na ćošku desno zahvaljujući neobičnoj lu-
kovičastoj kuli na vrhu zgrade.
Na fotografijama je uvek izgledala impresivno, mada je
bilo i većih i lepših zgrada od nje. Istovremeno je podsećala
i na hram i na nekakvu naučnu ustanovu iz prošlosti, a pri-
tom je odisala mirom i delovala krajnje intimno.
Imao sam tu sliku u glavi, jasniju nego ruševina pred
kojom stojim: raskošna vrata i vitki izlozi od drveta, po je-
dan sa svake strane od ulaza, bili su izdeljeni na četvrtasta
polja, a kroz njih su se mogle nazreti gipsane biste, verovat-
no sa likovima Hipokrata i Eskulapa, uvijene u nabore dra-
perije, kao i nekoliko delimično obnaženih ženskih torza.
Oko figura su, skoro nasumično, a opet u nekom ljupkom
poretku, bile raspoređene staklene bočice sa etiketama ispi-
sanim na gotici. U drugom izlogu se nalazilo nekoliko apo-
tekarskih pomagala – jedna vaga, tuce epruveta, menzura i
par avana – iza kojih su se nizali uredni redovi elegantnih
porcelanskih posuda sa latinskim natpisima. Bila je to neka
vrsta pozornice, sa koje se poručivalo:
„Znanje. Veština. Tradicija. Mudrost“.
Bilo je jasno da je onaj ko se brinuo o izgledu apote-
ke mnogo polagao na to da ona u svakom trenutku izgleda
postojano i otmeno. Sudeći po fotografijama, to mu je i po-
lazilo za rukom. Ljudi pokraj ulaza, moda, brkovi, frizu-
re, izgled bicikala i vozila, sve se to na slikama menjalo, ali
apoteka ne. Kao da je postojala izvan sveta i trajala mimo
svih svetskih lomova, neosetljiva na smenu generacija ili na
trenutne hirove političkih sistema, koje je, sve odreda, us-
pela da nadživi.
Danas je malo šta sa tih izbledelih fotografija ostalo
prepoznatljivo. Prozori i vrata su bili izbijeni a izlozi zatr-
pani gomilom smeća. Unutrašnjost je do članaka bila ispu-
49
Dragan Brujić
njena krhotinama od stakla i hrpama natrule hartije, suvog

lišća i okrunjenog maltera. Iza poluraspadnutog drevnog
pulta, koji je dosezao do polovine grudi, nalazile su se vitri-
ne i tamnosmeđe police u neredu, sa otvorima na mestima
gde su se nekada nalazile fioke. Na izbledelom natpisu iz-
nad ulaznih vrata delimično se mogao pročitati naziv HI-
GIA, ispisan masnim, četvrtastim slovima po ukusu ranog
dvadesetog veka.
Tužan svršetak jednog velikog, naučnog, tehnološkog
sna. Još jedan ćorsokak.
Na ovom mestu je besmrtna Asklepijeva ćerka, pošto
je nadživela eone ljudskog vremena, dočekala kraj.
50
MOŽEŠ LI DA PROČITAŠ

„Možeš li da pročitaš znakove?“, upitala je Modena po-
dižući glavu. Jedan odbegli pramen joj je skliznuo sa čela i
upao u usta. Ona ga ispljunu.
Učitelj ne reče ništa. Samo se nasmejao i uzdahnuo,
ponovo joj okrenuvši leđa.
Dok je preturao po sanduku s knjigama, ona je iznova
i iznova ređala komadiće posuđa koje mu je pre nekoliko
minuta, iz zamotuljka napravljenog od košulje, istresla na
sto. Prvo ih je slagala u krug, pa bi to pokvarila, da bi onda
oprobala drugi način, postrojivši ih u kolone, prema veli-
čini. Zatim bi i to razrušila, pošto joj se iz nekog razloga
činilo da je pređašnji poredak ipak bio bolji.
Izgledalo je kao da se dosađuje, ali je zapravo bila kraj-
nje usredsređena na to što radi. Uzbuđenje je još uvek ti-
njalo u njenim grudima. Pomislila je da može pronaći dva
komada koji potiču od istog predmeta i da ih može upariti.
Ponekad bi zastala, zagledala se u kakav veći i lepši prime-
rak, te bi sa njega oduvala prašinu i noktom skinula skorelo
blato. Onda bi ga okrenula prema svetlu i posmatrala puko-
tine i pore, tražeći ostatke crvenkaste boje.
Skoro svaki komad je na sebi imao urezane prilično
jednostavne šare, kružne ili u obliku pravih i izlomljenih
linija, i to je bila najupadljivija razlika u odnosu na običnu
suvu ilovaču. Neki od znakova su podsećali na udice, a neki
na deformisana slova, neprirodno izdužena, među kojima
je gotovo sa sigurnošću mogla prepoznati oblike kao što su
51
Dragan Brujić
F, L, M ili X. Takođe, bilo je mnogo zareza koji su ličili na

trag ptičje nožice ili na rešetku.
Keramika je poticala sa usamljenog brdašca nadomak
opustelog naselja, koje je primetila tokom poslednjeg pre-
leta. Pažnju joj je privukao njegov pravilan oblik i odmah
se setila jednog ranijeg razgovora sa Učiteljem, koji joj je
rekao da je, prema starom arheološkom vodiču iz XX veka,
čitava oblast oko Grada prepuna tajanstvenih zemljanih
uzvišenja i da bi voleo da ih vidi. Ponekad su predstavljala
grobnice, ponekad skloništa, a ona najveća nisu bila ništa
drugo nego mesta gde su se nekada, u nepojamnoj starini,
uzdizala čitava naselja izgrađena od blata i trske. I, što je
zanimljivo, da li zbog nedostatka novca ili usled nemara,
skoro nijedno nije bilo valjano istraženo, čak ni u najsreć-
nijim vremenima ovog podneblja.
„Verujem da su to prave riznice pod zemljom“, govo-
rio je. „Kao najstariji sačuvani tragovi civilizovanog života,
koji potiču s početka istorije, mislim da u sebi kriju i tajnu
njenog kraja...“
Njoj se ta misao duboko urezala u pamćenje, ali ne
zbog „civilizacije“ i „kraja istorije“, niti zbog „začetaka spe-
cijalizovanih ljudskih zanimanja“, o čemu je Učitelj voleo da
priča, nego zbog reči „riznica“, koju je shvatila na svoj na-
čin, onako kako joj je prijalo, u smislu skrovite podzemne
odaje, tajnovite i raskošne.
Na jednoj od slika koje joj je tada pokazao Učitelj Le-
pog – a koje se dobro sećala jer nije nikad videla ništa slično
– bila je nacrtana keramička figurina nalik na ljudski torzo
sa čudnom, pticolikom glavom bez usta. Kip je istovreme-
no bio grub i nežan, podjednako savršen i nedovršen, i u toj
svojoj nezgrapnosti neodoljiv, otprilike kao što je to slučaj
sa dečjim rukotvorinama.
52
Malo pretnjama, a malo i molbama, uspela je da ube-

di kolegu Ibrahima da slete baš tu umesto na dogovoreno
sletište kilometar dalje, gde je trebalo da po njih dođe tran-
sportni balon. I to nije bio kraj njenog čudnog ponašnja.
Odmah pošto su se prizemljili, žurno je, kao da joj od
toga zavisi život, otrčala do brda. Nekoliko puta je obišla
oko njega, a zatim se uspentrala na vrh. Odatle je pažljivo
osmotrila stranice uzvišenja i neravnine, ciljajući mesto gde
bi mogla okušati sreću. I dobro je izabrala.
Za svega nekoliko minuta, bez ikakvog alata, koristeći
se samo rukama i nogama, uspela je da iskopa na deseti-
ne prepečenih crepova i nekoliko zemljanih drški. Brzo je
shvatila da je čitavo brdo prekriveno hrpom sličnog krša,
koji je tek ovlaš bio zaogrnut tankim slojem zemlje. Iz tog
izobilja izdvajala je samo one komade koji su bili obojeni ili
obeleženi urezima, a svaki novi pronalazak oglašavala je ve-
selom vriskom. Sve vreme se nadala da će možda nabasati i
na figuru sličnu onoj koju je pamtila sa slike. Povremeno je
mahala mrzovoljnom Ibrahimu, koji je čučao kraj jedrilice,
i pozivala ga da joj se pridruži.
„Umetnost mladog čovečanstva“, prisećala se Učitelje-
vih reči. „Prvi, nesigurni koraci. Neprepoznati ili ocenjiva-
ni kao bezvredni, oni su oduvek bili najugroženiji od svih
postojećih tragova prošlosti. Stotinama godina ljudi su pre-
oravali slična brda jer su se nalazila na obradivoj zemlji“,
objašnjavao joj je. „Posle svakog prolaska pluga ili traktora
preostale bi sve sitnije krhotine. I tako vekovima. Voleo bih
da ih vidim. Pre nego što sve postane prah. I pre nego što ja
postanem prah.“
Takođe, rekao joj je da je ljudska prošlost prepuna slič-
nih primera. Namerni zaborav.
„Bilo bi drugačije da je u pitanju metal ili zlato... u tom
slučaju bi se svi dali na besomučno prekopavanje njiva, ali
53
Dragan Brujić
radilo se o bezvrednim komadima gline. I gle čuda, od sveg

tog željenog zlata danas nije ostalo ništa, a glina... glina je
opstala...“
No, jedno je bilo proučavati drevne priče i crteže, a sa-
svim drugo te predmete videti i dodirnuti. Zato se i odva-
žila da na svoju ruku poseti moguće nalazište; zbog toga
se, bez obzira na negodovanje svog pratioca, četvoronoške
bacila na osušenu zemlju, razgrćući je rukama; napokon,
iz istog razloga je po povratku u selo svu brigu oko letilice
prepustila Ibrahimu, dok je ona sama, trčeći koliko je noge
nose, pojurila pravo u Učiteljev šator, čvrsto stiskajući za-
motuljak sa zvečećim komadima stvrdnutog blata.
Osećala se kao da je, na izvestan način, pronašla most
koji povezuje dušu i telo.
Želela je da nalaze koje je lično sakupila izruči Učitelju
u krilo i da se potom zajedno raduju. Nameravala je da tom
nežnom knjiškom čoveku, koji kao da je zalutao iz drugog
sveta, pokaže stvarne predmete, iste onakve kakvi su se mo-
gli videti u nekoj od njegovih knjiga. Rešila je da ga uveri
kako od tog dana pa nadalje više nikad neće razgovarati
samo o slikama iz mašte ili se baviti prepričavanjem tuđih
sećanja na nestalu prošlost. Umesto toga, verovala je, moći
će da se bave novom stvarnošću – onom koja se na najdos-
lovniji način mogla opipati.
Gajila je nadu da će joj Gazda dozvoliti da se jedrili-
com vrati nazad, do zakopane riznice na srećnom brdu, gde
je verovatno ležalo još stotinu ili čak hiljadu sličnih artefa-
kata, tek ovlaš ukopanih u zemlju.
Njena želja je bila naivna isto koliko i plemenita.
Više uzastopnih nesreća poslednjih dana – jedan lo-
vac je stradao, a od jednog izviđača nije bilo ni traga ni gla-
54
sa – osujetili su prvobitne planove o formiranju naselja u

neposrednoj blizini Grada. Pokazalo se da okolina nije bila
bezbedna kao što se verovalo, a to je potvrdilo još nekoliko
nezgoda koje su se, srećom, završile bez žrtava. Zbog svega
toga je letačko vreme postalo dragoceno i nije bilo predvi-
đeno da se potroši na jednu tako bezvrednu stvar kao što
je izlet sa Učiteljem. Tim pre što je malo ko izvan njihovog
skrivenog ostrva u polumraku šatora shvatao šta je vodi i
šta je istinski razlog njene sreće.
Ipak, postigla je jedno – njeno i Učiteljevo ushićenje je
bilo stvarno. I bilo je zajedničko. Sve vreme, od momenta
kada je ispred njega rasprostrla dragoceni sadržaj, Modena
je poskakivala, smejala se i neprestano brbljala. Čas je opisi-
vala mesto i okolnosti pod kojima je došla do otkrića, prise-
ćajući se Ibrahimovog izraza lica, a čas je tumačila namenu
nekog od jedva prepoznatljivih ulomaka. Usput je objašnja-
vala kako је po njenom mišljenju izgledao postupak izrade
neke posude i pokušavala da opiše njen prvobitni oblik,
dok je bila neoštećena. Pritom je izvodila pokrete kao da
okreće grnčarski točak, odnosno pije i jede iz nevidljivih
činija ili ih pak koristi za kuvanje.
Učitelj je njenu predstavu posmatrao uglavnom ćutke,
ali sa osmehom. Malokad je školski šator bio veseliji.
„Pogledaj ovo... Au, prekrasno je! Ne, vidi ovo... Na šta
ti liči ovaj komad?“
Od spolja se mogla čuti samo Modena, a on se zadovo-
ljavao time da je neosetno, ponekom primedbom ili dopu-
nom, usmeri tako da se još više razmahne, a zatim se pre-
puštao da ga nosi melodija njenog glasa. Tek je povremeno
prekidao njene raspevane opise, prepune detalja, i to samo
zato da bi zatražio kakvo dodatno razjašnjenje.
55
Dragan Brujić
Bilo mu je zabavno sve: i kako je ubedila Ibrahima

da odustanu od plana, i kako je shvatila da će zemlju bolje
raskopati šutiranjem nego prstima, i kako je izbegla oca i
moguću grdnju. Posebno ga je zasmejavalo Modenino sa-
mouvereno tumačenje ukrasnih šara, jer je znak „udice“
protumačila kao da je reč o posudi za ribu, dok je simbol
„riblje kosti“ prevela kao mesto za odlaganje kostiju.
Modeni, naravno, nije moglo promaći da je Učitelj
Lepog mnogo više posmatra i osluškuje nego što je zainte-
resovan za konkretnu priču, ali to joj nije smetalo. Čitavu
predstavu je i izvodila zbog njega. Bez obzira koliko se tru-
dio da bude odmeren i da sačuva izraz dostojanstva, jedno
nije mogao sakriti – radovao se srcem. Osmeh mu je sijao iz
očiju, i njoj je zbog toga bilo milo. Vedar i razdragan, kružio
je oko stola, u nekoj vrsti otmenog plesa, prateći je u stopu
ali ostajući uvek na istom odstojanju.
Napokon, kada su se po stoti put uverili da se u njiho-
vom posedu nalazi neprocenjiva dragocenost i da su možda
jedina ljudska bića na čitavom svetu sa takvim imetkom,
Učitelj je prokomentarisao:
„Sad kad znamo šta posedujemo treba da shvatimo
čemu se radujemo i šta zapravo proslavljamo.“
„To znamo!“, reče ona. „Proslavljamo život!“
„Ne, ne... odnosno da... jasno je čemu se radujemo...
Mislio sam na to da sad treba objasniti šta to naše oči vide...
razumeš? Sve do sada... iskopavanje koje si preduzela, moje
višegodišnje izučavanje tekstova – nazovimo to tako – sve
su to uvodne faze naše... naše male nauke... E sad“, zastao je,
„sad to treba nekako da zaokružimo i da pružimo objašnje-
nje... i to jedno sveobuhvatno objašnjenje, koje će zadovolji-
ti i druge znatiželjnike, a ne samo nas dvoje...“
Zatim, pre nego što je Modena bilo šta rekla, zagnjurio
se u sanduk sa knjigama i odatle više nije provirivao.
56
A ona je bila nestrpljiva.

„Ima li pomaka? Da li ćemo uskoro saznati šta vidimo
na stolu“, pitala ga je. „Mogao bi da potražiš i one crteže
koje si mi jednom pokazao!“, dobacila mu je.
„Tražim, tražim!“, odmahnuo je rukom.
Ali nije uopšte žurio. Žurba je bila poslednja stvar koja
mu je bila na pameti. I to ne zato što nije uspevao da pro-
nađe željeni naslov. Našao ga je odmah, čak previše brzo i
lako. I odmah ga je vratio nazad, na dno hrpe. Više od svega
želeo je da uspori vreme. Da ga natera da teče polako. Ili da
sasvim stane. Možda i da se malo vrati unatrag.
Igra, tako je to nazivao. Osećaj drugačiji od svega što je
ikad upoznao. Pomalo strast, pomalo osluškivanje. Nekar-
tografisano područje svesti, nezagađeno rečima i smislom,
namerno prepušteno šturim, maglovitim objašnjenjima
koja ništa ne objašnjavaju.
Pre godinu i po dana ili možda ranije – nije bio siguran
tačno u kom trenutku – prvi put je postao svestan da se u
njenoj blizini oseća drugačije. Bio je snažniji. Ispunjeniji.
Nekako potpuniji. Činilo mu se čak i da je dobio na visini i
da su mu se ramena raširila. I taj osećaj, jednom kada ga je
postao svestan, više nikada nije mogao proći nezapaženo.
Samo je s vremenom rastao, proširivši se na sve nedoreče-
nosti i praznine u osećanjima koje je godinama potiskivao.
Ništa od toga nije bilo tako očigledno dok se Modena
nalazila kraj njega – dok su se preko dana, uz osmeh i kli-
moglav, susretali u selu, ili dok su, u predvečerje, boravili
u školi. Ali čim bi ostao sam, gotovo istog časa bi osetio
kako mu nedostaje. Onda bi dugo zurio u garavo platno
iznad glave, vrpoljio se i uzdisao, sve dok ga ne proguta
san. I tako svaku noć.
57
Dragan Brujić
Pao mu je na pamet Platonov mit o polovinama ljud-

skih duša koje se ceo život traže, ali je odustao od dalje
razrade u tom pravcu... Bio je ubeđen da njihov odnos ne
može – i ne sme – da preraste ni u šta ozbiljnije od druženja
odnosno igre, i trudio se da ne pothranjuje slične pomisli.
Ali uzalud.
Često bi ga pogledala kroz oči Šaseirove Estere koja se
kupa ili bi mu se osmehnula preko ramena, klateći se na
Fragonarovoj Ljuljašci, da bi odmah potom iščezla. Nije
bilo dovoljno zaklopiti stranice sa izbledelim reprodukci-
jama – nagoveštaj njenog lika se mogao nazreti i na čistini
požutelog lista papira, u titravom svetlu lampe ili u nabori-
ma i mrljama na stranicama šatora.
U takvim situacijama, uhvaćen u zamku, neodlučno
se prepuštao maštanju, pa bi se tešio mislima da ipak nije
previše star. Gazda se prema njemu odnosio kao prema
sinu, ili možda čak unuku, a bilo je i ljudi koji su ga još
uvek, u neobaveznom razgovoru, oslovljavali rečima ’deč-
ko’ ili ’mladiću’. Na kraju, računao je, to što bi po godina-
ma mogao da joj bude otac ne mora da bude presudno. U
ovom svetu, gde su uzroci i posledice izmešani i gde vreme
protiče u suludim ubrzanjima i podjednako neshvatljivim
zastojima, godine su krajnje neprecizna mera. Međutim,
kad bi primetio da je odlutao predaleko, silovito bi sve te
pomisli gurao od sebe.
„Duša ne stari“, govorio je sebi, „i to je njeno proklet-
stvo. “
Sve češće je hvatao sebe kako u nervoznom grču gleda
na sat, iščekujući da li će se pojaviti na času u dogovore-
no vreme. Strahovao je da će ona to njegovo nestrpljenje
jednom primetiti, isto kao što se pribojavao da će je nekim
previše otkrivenim stavom prepasti i zauvek odbiti, te se
trudio da ostane na razumnoj distanci.
58
Nije sumnjao da ona takođe gaji veoma topla osećanja

prema njemu – nije to ni sakrivala – ali nije bio siguran šta
to tačno znači. Možda sve, a možda – ništa.
No, posle nekog vremena prestao je da se o tome pita.
Više mu nije bilo važno značenje. Želeo je samo da traje. A
to i jeste bio smisao igre.
„Pogledaj“, vratio se k stolu, donoseći u rukama otvo-
renu knjigu.
„Starčevo, Kereš, Vinča... Nisam bio potpuno siguran,
ali evo, reč je o vinčanskoj kulturi... veoma se lako mogu
prepoznati ukrasi...“
„Da li je to značajno?“, upita Modena.
„Pa da. Trenutak kada se iz varvarstva prešlo u civili-
zaciju. Ovim putem se zemljoradnja sa Bliskog istoka širi-
la u Evropu, preko Male Azije i Grčke, pa sve do Dunava“,
otvorio je mesto u knjizi gde se nalazila mapa i rukom joj
pokazao zamišljeni put. Modena nije baš mnogo razume-
vala o kakvim se mestima radi, ali je ipak zainteresovano
gledala u knjigu.
„Tu su nekoliko hiljada godina cvetala poljoprivredna
naselja... skoro pa pravi mali gradovi... ogroman broj...“,
tapkao je prstom po mapi. „A možda su bila i povezana u
nekakve veće zajednice... možda čak i u neku vrstu države...
to nećemo nikada saznati...“
„Nećemo saznati?“, upita. „Zato što ne umemo da pro-
čitamo šare?“
„Tako nekako... ali ne samo zato“, potvrdio je Učitelj.
„Zapravo, nije ni sigurno da je reč o pismu. Tvoja tumače-
nja od maločas, ma koliko nas zasmejavala, verovatno nisu
daleko od istine. Zarezi su možda ukrasi. Ili služe da obe-
leže imovinu, kao što sam to ja uradio na kaišu svog ranca
kad sam urezao inicijale.“
59
Dragan Brujić
„Kažeš nije sigurno“, rastužila se. „Ali kad se kaže da

nešto nije sigurno, to ne znači isto kao kad se kaže da nije
sto posto, je l’ tako?“
„Tako je“, promuca ovaj.
„Znači, možda je ipak na ovim krhotinama nešto zapi-
sano?“, reče Modena i uze jedan trouglasti komad na kome
se još uvek mogao prepoznati trag odlomljene drške.
„Može da znači“, potvrdno klimnu Učitelj.
„To je lepo. Da sam živela tada, umesto što nagađam,
mogla bih sasvim lako da pročitam opis pravljenja ćupa“,
reče, prevukavši prstom preko isprepletanih zareza. A onda,
vrhovima prstiju, sa obe ruke uze jedan veliki, crvenkasti
komad. „Kao i još mnogo toga... odakle je majstor uzeo gli-
nu, koliko je sati potrošio na njeno oblikovanje, na koji je
način ispekao... a možda bi mi bilo poznato i ime onoga ko
je ćup napravio ili osobe kojoj je bio namenjen...“
Igrati se. Biti kao dete, neprestano mu se vrzmalo po
glavi. Ili skoro kao dete.
„Da“, reče Učitelj. „Ali danas je to nemoguće... i bojim
se da će tako ostati zauvek...“
„A šta ako je ovo ipak pesma?“, pozvala ga je očima da
pogleda gustu, zakošenu šaru, sastavljenu od izlomljenih
znakova koji su neobično podsećali na njegov brzopis. Da
bi bolje video, okrenula je pločicu ka svetlu. „Nije mnogo
važno da li je reč o čupavim, praistorijskim ljudima, ogrnu-
tim u krzno... Jednom si mi rekao da su i stari Grci, mada
su znali za pergament, takođe ponekad pisali na komadima
ćupova“, pogledala ga je u oči. „Zar nije isto tako moguće
da je neko, mnogo pre Grka, jednog dana odlučio da ureže
pesmu... I tako je sačuva za potomstvo?“
„Teško da ćemo to ikad saznati...“, odgovorio joj je, za-
gledavši se u komad gline. „Čak i da ovi crteži jesu neka
60
vrsta slova, nema načina da shvatimo kako su naši preci

koristili znakove i izgovarali glasove... nije poznat čak ni
jezik kojim su se služili... sve je to dosta komplikovano... ni
najveći naučnici nisu...“
„Ja ću smatrati da je ovo pesma“, reče odlučno Mode-
na. „Tako mi se sviđa. A pošto ne možemo ništa saznati,
onda je moje mišljenje podjednako ispravno kao i tvoje.“
„Mogu to da prihvatim“, reče Učitelj pomirljivo. „Nije
loše da imamo u zbirci najstariju zapisanu pesmu na svetu.“
„Najstariju?“, trže se Modena. „Šta si rekao, koliko su
ovi komadi stari? Pet, šest, deset hiljada godina?“
„Tako nekako... neolit... mlađe kameno doba“, potvrdi
on, sklapajući knjigu.
Na to ona zviznu i brzo spusti komad ćupa nazad na
sto.
„Uh! Tolike hiljade godina... kao da me je nešto opeklo
po prstima...“, reče. „A do maločas sam jurcala s ovim kr-
hotinama kroz selo i igrala se s njima kao da je reč o obič-
nim, rečnim oblucima.“
„Da, hoće to“, nasmeja se Učitelj Lepog.
Poželeo je da je uhvati za ruku i da pogleda zamišljenu
opekotinu – što bi bio sastavni deo igre – ali je tu pomisao
odmah odbacio. Tu granicu nije nikako prelazio. Ponekad
se dešavalo da ona njega i dodirne, najčešće u prolazu ili
kad je nešto molila ili zahtevala – a bilo je trenutaka kad mu
se činilo da to radi namerno i da zatim posmatra njegovu
reakciju – ali on nju skoro nikada. Jednom ili dvaput kad
se to desilo, i kad ju je svojom voljom taknuo po ruci, to je
potrajalo trenutak duže nego što je trebalo i dobro je pazio
da se ništa slično ne ponovi. Jer igra je tada prestajala da
bude igra i pretvarala se u nemir.
61
Dragan Brujić
„Nije te opekla glina...“, objašnjavao joj je nešto što je

već znala. „Vrućina je došla odavde“, pokaza u pravcu njene
glave. „Meni se to dešava često... Neki put osetim i pritisak
u grudima, onako, kao kad se uzbudiš... Ali nemoj misliti
da je to kod svih ljudi jednako. Budi sigurna da bi neko dru-
gi sve ove rukotvorine kojima se toliko divimo odgurnuo sa
stola i istresao na đubrište, bez trunke razmišljanja...“
„Kako je moguće da su ovi komadi opstali do danas?“,
prekide ga ona. „Izgledaju očuvanije nego mnogi predmeti
koji potiču iz vremena kada je moj otac bio dete... Kažu da
ono što se nekada raspadalo vekovima sada nestane za sve-
ga godinu ili dve... čim se nađe unutar Fronta...“
„Čudno je to“, reče Učitelj. „I ja sam razmišljao.“ Uzeo
je jedno parče ćupa sa stola i zagledao se u šaru koja je pod-
sećala na slovo X. „Pogledaj, ovaj komad se jedva razlikuje
od zemlje. A znaš li zašto? Zato što i jeste zemlja. Čini mi se
da zato i propada sporije. Ne smem da tvrdim da je to neka
pravilnost, ali...“
„Ali voliš da budeš oprezan“, dopuni ga devojka. „Kao i
ja. Samo što sam ja laparalo, a ti si ćutljiv“, dodade.
„Možda je i obrnuto“, nasmeja se Učitelj Lepog. „Mo-
žda sam laparalo – ja!“
Bilo mu je žao što vreme tako brzo prolazi. Pitao se da
li je moguće ostati u carstvu vedrine. Jer već sada je osetio
kako ga obuzima tuga pošto će lepi trenuci nestati.
Na sreću, imao je utehu.
Napolju, sa svim svojim tajnama, Grad ga je čekao.
Tri nedelje su u njegovoj blizini. Ranijih dana se deša-
valo da tokom celog popodneva i predvečerja nijednom ne
pogleda u njegovom pravcu. Umesto toga, bacao bi se na
knjige, ponovo iščitavajući sve ono što je već znao napamet.
Usput je precrtavao mape i preko tako uvećanog crteža,
62
prateći poznate lokacije, ređao razglednice, isečke iz novi-

na i stare fotografije. Uz malo mašte, uspevao je da u glavi
reprodukuje detaljan plan Grada. Želeo je da se što bolje
pripremi za susret.
Međutim, iz dana u dan se ništa nije dešavalo. Grad je
bio istovremeno blizu i daleko. Moguće je da mu se neće
primaknuti bliže. Obletali su kao mušice oko napuštenog
naselja i još uvek nisu smeli preći crni muljeviti kanal koji je
predstavljao granicu između bezbednog i opasnog podru-
čja. Postepeno je počeo da očajava.
„Nigde ti nećeš pobeći“, govorio je sebi. „Uzalud skre-
ćeš pogled. Uzalud strepiš. Uzalud se nadaš.“
Sada, isprativši Modenu koja se zaputila natrag u svoj
šator, nije mogao da odvoji pogled od Grada. Nazirao ga je
u daljini, nedaleko od tamnocrvenog sunčevog diska, kao
jedva primetnu neravninu na ravnoj liniji horizonta. Opet
će zaroniti u knjige.
„Možda sutra“, razmišljao je Učitelj. „Ili prekosutra. Ili
za tri dana. Ne mnogo daleko... i ne prekasno...“
Zaključak je bio jasan, samo se nikako nije usuđivao
da ga prevali preko usta. Vrata su bila odškrinuta, trebalo
je ući.
63
Dragan Brujić
PREPOZNAVANJE

Prepoznavanje lepe, starinske apoteke, zgrade čije sam
fotografije vrlo dobro pamtio, poslužilo mi je kao sidro.
Više se nisam nalazio na nepoznatom terenu. Očas posla
mi se u svesti obnovila detaljna mapa gradskog centra sa
najvažnijim ulicama, a od mesta na kome sam stajao počela
je da se širi mreža dobro poznatih puteva. Umesto zbunje-
nosti i umora koji je pretio da me ophrva počeo sam da
osećam sigurnost. Nisam se više osećao kao uljez koji se,
zadihan i prašnjav, obreo u sumornom okruženju opuste-
log Grada. Sada sam tačno znao kuda treba da idem i šta
treba da gledam.
Zaputio sam se dijagonalno od apoteke, u pravcu isto-
ka, gde sam očekivao da ću naići na crkvenu portu. Prema
fotografijama, trebalo je da bude omeđena masivnom ogra-
dom od kovanog gvožđa. Ali koliko god je tražio, ograde
više nije bilo. Naprotiv, izbio sam na omanju travnatu čisti-
nu okruženu šibljem i tremovima sa nakrivljenim nadstreš-
nicama, u čijem se središtu, u senci izuvijanih stabala, nala-
zilo nekoliko nabacanih kamenih blokova, zaraslih u korov.
Bilo je očigledno da se nisam najbolje snašao. I to je
bila korisna opomena da se ne uzdam previše u svoj osećaj.
Shvatio sam da sam promašio crkveno dvorište, pa se
desilo da sam hramu, umesto sa prednje, otvorene strane,
prišao s boka, gde se nalazio mali, zapušteni park sa osta-
cima srušene česme. Pogled su mi prečile okolne krošnje i
zgrade. I zaista, nakon nekoliko koraka, čim sam izmakao
od gustiša i zaobišao red kuća, preda mnom su, u blistavom
64
sjaju uglačanog kamena, istupila dva elegantna šestosprat-

na zvonika, sa šiljatim tornjevima na vrhu. Bio sam ih za-
pazio još na početku, dok sam ulazio u naselje, i dugo su mi
služili kao orijentir, sve dok ih krovovi i višespratnice nisu
zaklonili od pogleda.
Zahvaljujući skicama i fotografijama, poznavao sam
svaki pojedinačni stub i pilaster, kao i svaku girlandu, nabor
ili kosinu oba tornja. Decenijama, pa i vekovima, oni su bili
simbol Grada. Pa ipak, kada se sve to pojavilo uživo iznad
mene, u otvorenom prostoru, uz savršene prelive svetla i
komplikovanu igru senki, pa još u kontrastu sa prethodnim
slikama pustoši i raspadanja, bio sam zatečen. Reprodukci-
je nisu mogle da dočaraju pravu prirodu i lepotu građevine.
„Dovršetak, godina 1811“, prisetio sam se. „Poglavlje
VII. Barok je u ove krajeve došao sa zakašnjenjem od skoro
sto godina. I nikako nije pristajao da umre.“
Znao sam da je najveća gradska crkva, posvećena Us-
penju Presvete Bogorodice, i u davnini bila poznata upravo
po svojim zvonicima – i to mnogo više nego po nekim dru-
gim, ne manje značajnim obeležjima, kao što je, na primer,
za svoje vreme prilično originalan živopis davno zaborav-
ljenog i neshvaćenog slikara koji se u jednoj knjizi naziva
Nastasijević, a u drugoj Anastasijević. Takođe, tvrdilo se da
je pročelje sa dva identična zvonika izuzetak u crkvenom
graditeljstvu Istoka – što nije bilo tačno, ali je ta pomisao
prijala maloj izolovanoj sredini koja je inače slabo marila za
novotarije i eksperiment.
U prošlosti su zvonicima pridavana najrazličitija zna-
čenja, pa se govorilo o „dva plućna krila naciona sa dve
obale reke“ ili o „susretu dve Evrope“, pa čak i „mostu izme-
đu dva sveta“ i „dva Rima“, ali sve je to – davno zaključiše
mudre glave – spadalo u domen mašte.
65
Dragan Brujić
S druge strane, u starini su se povremeno mogle čuti i

zamerke da hram „nije dovoljno dobro prilagođen liturgij-
skoj praksi“ odnosno da „previše liči na tuđinske crkve“, te
da je „ruglo, podsmeh i latinska podmetačina“. Po pravilu,
takve primedbe su bile najglasnije u najmutnijim vremeni-
ma. Pojavile su se čak i ideje da se vitičasti tornjevi zvonika
uklone i da se građevina prezida „u skladu sa tradicijom
otaca“, a da se Nastasijevićeve podjednako „nepodobne“
freske ogule ili prekreče i zamene novim, koje bi više pod-
sećale na epohu „zlatnog srednjovekovlja“. Srećom, za takve
poduhvate, ako i nije manjkalo odlučnosti i ludila, nije bilo
dovoljno novca.
Bilo kako, hram je sve nadživeo. I to ne samo ljudske
i prirodne stihije, nego i same ljude. Naročito me je obra-
dovalo to što, osim razbijenih prozora sa bočne strane i ne-
koliko upadljivijh naprslina na stubovima zvonika, nisam
zapazio veća oštećenja. Spoljašnji zidovi su bili očuvani, a i
krov je, činilo se, ostao netaknut. Crkva je izgledala tačno
onako kako sam je zapamtio sa skica i fotografija.
Pade mi na pamet da smo, kao vrsta, ipak sposobni da
u nekom vidu nadživimo sopstvenu propast.
Pogled mi je najduže ostao prikovan za pozlaće-
ne krstove na vrhu zvonika. Videti nešto tako blistavo u
svetu raspadanja i truleži bilo je gotovo nadrealno. Propi-
njao sam se i krivio vrat da bih imao bolji ugao. Bilo mi
je zanimljivo što na momente, zavisno od toga kako pada
sunčeva svetlost, krstovi izgledaju kao da su odvojeni od
ostatka zdanja i lebde u vazduhu. Uhvaćene u odblesku
podnevnog sunca, video sam ih kao užarene otvore, ureza-
ne u nebo iznad tornjeva. Mogao sam sasvim lako zamisliti
kako se oba zvonika, sa svim svojim stubovima i kitnjastim
ukrasima, kao dva gusta mlaza izlivaju iz krstolikih prore-
66
za, odakle je istekla i čitava crkva, sve do temelja. Pri tome

su gornji delovi ostali vreli i žitki – te otuda njihova vitkost
i izduženi oblik – dok se zadebljano podnožje već odavno
ohladilo i skamenilo.
A zatim mi pažnju privukoše lopte ispod krstova; pri-
setio sam se da one simbolizuju zemaljsku kuglu odnos-
no kosmos, što je svedočilo o dobu kada se verovalo da
je moguće potčiniti svet. Sada su dočaravali jednu drugu
stvarnost; sugerisali su da je svet, onakav kakav je zamiš-
ljen u ljudskim glavama, bio možda i previše potlačen i da
se umesto dominacije nad njim trebalo baviti izgubljenim
jedinstvom. Nešto niže, na proširenju ispod tornjeva, nala-
zilo se još jedno porazno svedočanstvo – ovog puta o vre-
menu. Tu su se na oba zvonika nalazila dva časovnika bez
kazaljki, koji su poput crnih, slepih zenica, zurili u daljinu.
Po prvi put sam pomislio kako je na ovom mestu ne-
prijatna tišina napokon našla svoje pravo mesto – najavlji-
vala je večnost.
Međutim, kada sam se skroz približio crkvi i zagledao
se u detalje, shvatio sam da ni nju nije mimoišla sudbina
ostalih gradskih zdanja. Hod vremena je ipak bio postojan
i neumoljiv. Prikaz Deizisa1, koji je nekad krasio nišu iznad
ulaza, bio je izbledeo do neprepoznavanja, a od masivnih
drvenih vrata opstali su jedino zarđali metalni okovi i ne-
koliko trulih dasaka, crnih kao da ih je olizao plamen.
Čim sam zakoračio u unutrašnjost, doživeo sam još
veće razočaranje – imao sam osećaj kao da sam sišao u grob
ili, još gore, u utrobu leša.
Mada mi je rečeno da ću svuda zaticati ruševine, ipak
sam se potajno nadao nečem drugačijem. Bilo je zagušlji-
1
Deizis je ikonografski motiv koji prikazuje Hrista pored koga stoje Bogorodi-
ca i Sveti Jovan Krstitelj kao zastupnici ljudskog roda; reč je o sažetoj predstavi
Poslednjeg suda.
67
Dragan Brujić
vo i mračno, a kroz prozore i ulazna vrata teško su se pro-

bijali zraci sunca, sekući pod tupim uglom oblake prašine
i tminu.
Odmah sam primetio da nedostaje ikonostas, koji je
nekada davno dominirao prostorom. Na slikama je pri-
kazan kao raskošna pregrada od patosa do svoda, sa tro-
ja vrata. Njegova namena, kažu knjige, nije bila da sakrije
oltar nego, naprotiv, da posetiocima uz pomoć predstava
na ikonama ponudi pogled u nešto što se ne može videti
očima. Danas je na njegovom mestu, iza nekoliko oborenih
greda, zjapilo tamno grotlo apside, do koje nisu mogli do-
preti sunčevi zraci.
Zidovi su se nalazili u jako lošem stanju, kao da je
zgrada decenijama ili vekovima prokišnjavala. Prostorom
su preovladavale tamnosive, crne ili smeđe nijanse. Figure
na izbledelim freskama jedva da su se razlikovale od trago-
va vlage i plesni; usled klobučenja i ljuspanja, slike su bile
dodatno izobličene i katkad su skoro u potpunosti popri-
male formu nasumičnih nanosa boje. Tek sam tu i tamo
mogao da razaznam usamljena anđeoska krila ili svetitelj-
ske oreole bez glava.
Više po sećanju nego po onome što sam mogao vide-
ti, na levom zidu sam prepoznao kompoziciju Blagovesti,
dok sam na desnoj strani naslutio obrise magareta na kome
Hrist ujahuje u Jerusalim.
Svod iznad glave, koji je trebalo da podražava dubinu
nebeskog plavetnila i koji je simbolički predstavljao čitav
univerzum, poodavno je ostao bez boje, a njegov veći deo
našao se na podu u vidu bezobličnog šuta. Čučnuo sam i
uzeo jedan komad na kome se još uvek razaznavala barok-
na zvezda, nalik na maslačak.
68
„Ovo je građeno da traje večno“, dosetih se. „Šta smo

zapravo gradili? Nojevu barku? Sarkofag? “, razmišljao sam,
dok su mi pod nogama krckali komadi raznobojnog stakla,
pomešani sa ljuspama maltera i kreča.
Tišina mi najednom više nije delovala uzvišeno. Bila je
besmislena i neosetljiva, poput dobovanja kiše ili šuštanja
lišća pred naletom vetra.
Počeo sam da govorim naglas, hrapavo, kao neko ko je
previše vremena proveo ćuteći, a glas mi se, zagušen, gubio
u prostoru:
„Rečeno je, ako duše svoje preobrazimo, i čitava će se
priroda preobraziti s nama... jer na isti način, našom kriv-
njom, ona i propade... A onda, kada ugledamo da je sve
oko nas uronjeno u nadvremenu svetlost, kao da je čitav
svet postao gora Tavorska, uskliknućemo, poput Petra:
Gospode! Dobro nam je ovde biti...“, povisio sam ton i
zauzeo stav ljutitog propovednika. „Ustanite i ne bojte se!
Ovo je Sin moj ljubljeni, u njemu je sva milina!“, viknuo
sam u pravcu mraka.
A onda se nasmejah sam sebi.
Kovitlaci tame. Treperavi zraci sunca. Moja senka na
tlu. Sve je bilo mrtvo, lišeno i najmanjeg pokreta i šuma.
Jedino su mi ispred lica lelujale čestice prašine koje je malo-
čas pokrenula vazdušna struja udisaja. Reči su zamukle od-
mah pošto su bile izgovorene. Nije se čuo čak ni odjek, koji
je bio prigušen debelim naslagama paučine i prljavštine.
Gledao sam još neko vreme komad maltera u ruci: zlat-
nu zvezdu i njene nežne, paperjaste prelive – na svodu ih je
nekad bilo naslikano više stotina – i primetio da nedostaju
vrhovi na dva vijugava kraka. Nakratko sam razmišljao da
li da je stavim u ruksak, ali sam je ipak odbacio. Bila je to
zapravo bezvredna stvar.
69
Dragan Brujić
Nisam bio zadovoljan.

Ne znam šta sam tačno očekivao da ću zateći na ovom
mestu – možda uzbuđenje zbog lepote prizora ili neku vr-
stu spokoja – ali, umesto toga, poseta hramu kao da mi je
u grudima otvorila zjapeću prazninu koja je iz sekunde u
sekundu samo rasla.
Bog je večan, govorili su stari. Bili su ubeđeni da će
sve propasti, pa su to čak i priželjkivali, ali On neće nikada.
Bog je Savršenstvo, smatrali su. I Lepota. I Pravda. I Seća-
nje. I Ljubav.
„A ljubav je jaka kao smrt“, kazivalo je predanje.
Sve zajedno, činilo se, bila je to solidna tačka oslonca.
Kao rukohvat na mostu koji visi iznad ambisa. Most se lju-
lja i škripi, ti posmatraš prazninu ispod sopstvenih nogu – i
pomalo ti se od nje vrti u glavi – ali čvrst stisak ruke smiruje
drhtavicu i hrabri te da napraviš sledeći korak. Dovoljno da
čovek sve najlepše što ima u sebi podeli sa svetom – i otuda
onolike prekrasne katedrale, ikone, uzvišene himne i mu-
zika – ali dovoljno i da se iz čoveka iscedi i najcrnji talog,
naročito ako mu se učini da se drži za vazduh.
Crkva, baš kao i Grad, poručuje jedno: kad nestanu
reči i zamukne muzika, preostaje jedino tišina. Čini mi se
da poslednje i konačno božje ime, jedno od onih neizgovo-
renih, može biti i najvažnije, a to je – Nedostajanje.
Bio sam tako poletan kad sam naišao na zvonike!
Osetio sam skoro detinju radost dok sam rukom prela-
zio preko tople, blago hrapave površine stubova u njihovom
podnožju.
A sad sam želeo jedino da se uklonim odavde i da što
pre pobegnem dalje od crnih misli čiji sam nailazak slutio.
Međutim, na izlasku iz hrama, sasvim slučajno, po-
gled mi pade na odsjaj u gomili otpada u ćošku, pokraj
ulaznih vrata.
70
Pažljivo sam posegnuo rukom. Bilo je tu svačega –

šljunka, grančica, lišća, komadića stakla, kao i nekoliko
uglačanih mesinganih pločica. Znao sam čemu služe. Ne-
kada davno, dok su još postojale klupe duž bočnih zidova
crkve, te pločice su bile pričvršćene za naslone i označavale
su kome od darodavaca pripada određeno sedište. Jedni su
taj običaj osuđivali, smatrajući da je nehrišćanski i da naru-
šava svetost mesta, drugi su tvrdili da je u pitanju lepa tra-
dicija kojom se ukazuje poštovanje zaslužnima. Ali svi su
se slagali u jednom – da je posedovanje pločice sa imenom
bilo stvar prestiža.
Odmah su mi pale na pamet stare crno-bele fotografije
iz moje kolekcije, koje su prikazivale sveštenstvo okruženo
članovima Crkvene opštine – uglednim trgovcima, indus-
trijalcima, lekarima, advokatima, imućnim paorima – oz-
biljnom i dostojanstvenom gospodom sa šiljatim brkovima,
polucilindrima i krutim kragnama, čiji su pogledi zračili
snagom i ponosom. To je bila epoha najvećeg uspona Gra-
da, kada niko nije ni slutio da će jednog dana njegove ulice
ostati prazne, izložene nemilosrdnoj vrelini sunca.
Slike koje datiraju iz kasnijih vremena se znatno razli-
kuju i po formi i po sadržaju. Sve manje liče na nameštene,
grupne portrete iz fotografskog ateljea, a sve više na us-
putne zapise o sledu promena koje su silovito, u talasima,
zapljuskivale Grad i ovaj hram. Prepoznaju se na njima i
učmalost, i razočaranje, i ravnodušnost, ali i blesak nove
nade; ogledaju se uspesi i neuspesi modernizacije, usponi i
padovi svemoćnih ideologija.
Ponešto od toga je više utisak nego istinsko dešavanje.
Na starijim fotografijama iz tog drugog razdoblja, u jakom
kontrastu svetla i senki, kao nekakva preteča današnje ru-
ševine, naslućuje se prazna i zapuštena crkva, uronjena u
oblak tamjana, a u njoj tek nekoliko bezimenih starica u
71
Dragan Brujić
crnini. Ljudi u porti izgledaju kao da su uhvaćeni na prepad

i kao da nisu želeli da se slikaju; sveštenici su u žurbi a cr-
kvenjaci skrivaju pogled. Prizori deluju zamućeno i krhko,
kao da će već sledećeg trena iščeznuti. Oseća se nesigur-
nost, prekid kontinuiteta i poraz. Na sceni su slepi procesi
istorijske nužnosti od koje se ne može uzmaći.
Međutim, samo jednu ili dve generacije kasnije, slike
postaju življe i, na prvi pogled, zrače optimizmom. Hram
je opet prepun naroda, ikone šljašte, litije kruže oko zdanja
i dvorište je ispunjeno barjacima. Skoro da se može čuti ža-
mor mase koji nadjačava pojce. Pojavljuje se i novo pokole-
nje ponositih darodavaca: puni su sebe i ne uznemirava ih
sumnja. Običnog sveta tu nema – sirotinju, po običaju, niko
ne slika. Zadrigli moćnici se šepure u društvu sveštenika, a
državni činovnici paradiraju u sjajnim odelima. Nepoko-
lebljiva volja je nadjačala procese i bacila u zapećak pitanje
istine, a negde usput je izgubljen i osećaj za meru. Osmesi
su preširoki, ogoljeno proračunati i nepristojni, isto kao i
odeća – što znači da ove fotografije nisu bile namenjene za
potomstvo nego za trenutno razmetanje. Pošto su izrađe-
ne u koloru, sve izgleda mnogo drečavije nego što je bilo u
stvarnosti. Sasvim je moguće da površnost i sebičluk, koje
relativno lako uočavam na licima, u to vreme nije ni bilo
moguće odvojiti od iskrenog ali praznoglavog zanosa.
Verujem da bi neko veštiji i učeniji od mene na osnovu
ovih nekoliko detalja mogao sklopiti tačniju sliku prošlosti.
Meni to ne polazi za rukom. Razaznajem samo putokaze
koji možda ne vode nikuda. Možda su sve ovo bile kraj-
nosti ili ljudske karikature na koje sam slučajno nabasao, i
možda su se promene odvijale drugačije, sa mnogo više ni-
jansi, kako u ranijim vremenima tako i kasnije – meni nisu
poznati razlozi zbog kojih su neke fotografije sačuvane a
72
neke nisu – ali sam prilično siguran da su u jednom trenut-

ku imena većine ovih uglednih ljudi bila upisana na pločice.
Neobično je što su od svih mogućih stvari sačuvane
baš one, pomislih. Dakle, ne predmeti koji su bili namenje-
ni onostranom... ili večnom... nego oznake za sedišta, da se
ne bi slučajno desilo da na njih zasedne neko drugi umesto
vlasnika mesta...
Uzalud sam se trudio da pročitam šta piše na pločica-
ma. Većinom su bile oguljene ili polomljene, a skoro ni na
jednoj nije preostala pozlata. Pretpostavio sam da je, ko zna
kada i pod kakvim okolnostima – možda još u vreme dok
su izrezbarene drvene klupe ukrašavale unutrašnjost hra-
ma – sve valjane primerke neko izdvojio i odneo sa sobom.
Ove otpatke nije smatrao vrednim.
Pa ipak, na jednom polomljenom komadu, gravura je
bila donekle vidljiva, te sam uspeo da razaznam nekoliko
slova sa elegantnim stopicama: .R..IĆ.
To bi moglo biti i moje prezime, nasmejah se u sebi.
Verovatno ne, ali – na Modenin način – prijalo mi je
da tako mislim.
Taj mali neočekivani događaj me je na trenutak otrg-
nuo od mračnih misli i ispunio nekakvim neodređenim za-
dovoljstvom. U tom raspoloženju sam krenuo dalje, prema
glavnom gradskom trgu.
73
Dragan Brujić
MODENA JE ODLUČILA
Modena je odlučila da se udesi za čas. Veliki dan. Tre-

balo je, kao dokaz svog napretka, da pročita svoj prvi sa-
mostalni, dugo najavljivani sastav.
Naravno, znala je da zasad osim Učitelja Lepog neće
biti druge publike. Tek će kasnije, ukoliko ispuni njegova
očekivanja i ukoliko se njen rad dopadne ocu – zajedno su
razradili plan – dobiti šansu da se obrati čitavom selu i da
svoj rukopis pročita javno.
Bez obzira na skromne razmere čitavog poduhvata,
činilo joj se da ova prilika može sasvim dobro poslužiti za
izvođenje jednog eksperimenta o čijoj je mogućnosti već
dugo razmišljala.
Kada je čula da su tog jutra, severno od dimnjaka, pro-
našli još jednu žrtvu Grotla, odranu i sa dopola izjedenim
nogama – a u pitanju je bio Jona, više nego iskusni pedese-
togodišnji lovac – definitivno je prelomila. Još jednom je
odloženo spuštanje do Grada. Četvrti put za tri meseca.
Ne dešava se previše lepih i nesvakidašnjih stvari, go-
vorila je sebi, da bi ih čovek dočekivao u prašnjavim coku-
lama. Setila se priča kako su se nekada, za posebne prilike
– bilo da je reč o fotografisanju, ispitu ili večernjem izlasku
– ljudi doterivali. Bio je to iskorak iz svakodnevice, odnos-
no „trenutak za pamćenje“, kako je govorio Učitelj Lepog, i
moralo je da bude svečano.
Ideju je dobila kad je među sanducima sa opremom
pronašla kofer sa davno zaboravljenim stvarima. Poslednji
put ih je držala u rukama jako davno, još dok se kao dete
74
igrala sa majčinim suknjama i maramama. Potom je sve to

iz raznoraznih razloga nestalo iz njenog vidokruga i palo u
zaborav. I sad, odjednom, kao čudom, ta stara vrata su se
nakon mnogo godina ponovo otvorila.
I svidelo joj se.
Izuzev par tanušnih bluza i nekoliko krutih košulja sa
ružnim tragovima presavijanja, tkanine su bile uglavnom
dobro očuvane. To ju je obradovalo, jer se radilo o osetlji-
vim materijalima, neotpornim na promene klime i protok
vremena, i potpuno drugačijim od neuništivih letačkih
kombinezona; tim pre što su pronađene haljine bile daleko
starije od nje. Doduše, postojala je i mogućnost koja joj
nije bila mnogo draga, da su sve te prnje pronađene usput,
u magacinu nekog napuštenog pozorišta, i da se to desilo
samo jednu ili jednu i po deceniju ranije, odnosno da veći-
na sačuvane odeće nije nikada pripadala njenoj majci.
Doneti odluku bilo je jednostavno, ali sprovesti je u
delo, to jest izabrati adekvatnu odeću, predstavljalo je pra-
vu muku.
Za kratko vreme se presvukla više puta nego za ceo ži-
vot, činilo joj se. Od nekih haljina je odustala i pre nego što
bi ih navukla, zaključivši da bi se u njima osećala neprijatno
ili prekomerno izloženo.
Zašto li je otac ovo čuvao, često se pitala, odbacujući
komade koji joj ne odgovaraju. Zašto je ovo iko čuvao? Ali
je i dalje tragala.
To beše sasvim novo iskustvo.
Po celoj kolibi – čiji je ulaz prethodno zašnirala – oko
ogromnog drvenog kofera, po stolu i stolicama, po krevetu
i na sanducima bila je razbacana odeća, u svim zamislivim
bojama. Nekom sa strane bi se moglo učiniti da je u pitanju
posledica eksplozije. U središtu sveg tog haosa, raščupana i
75
Dragan Brujić
bosonoga, Modena je znatiželjno prebirala po krpama. Us-

put je pevušila, a često i duvala i frktala. Povremeno bi je
privukao neki komad, pa bi ga proučila, prislonila na sebe i
ogledala se u staklu. Ali je retko kad bila zadovoljna.
„Sve ću pobacati... razdeliti ženama... one toliko vole
krpice“, gunđala je.
Dok bi odglavljivala zakočeni rajsferšlus ili, sa zaglav-
ljenom nogom, skakutala po sobi, za mnoge komade odeće
je zaključila kako zapravo i nisu namenjeni za oblačenje,
nego za to da privuku pažnju što većeg broja posmatrača.
Ipak, nije odustala, te se na kraju odlučila za nešto što
je umela da obuče i u čemu se osećala prijatno – laganu
letnju haljinu posutu sićušnim plavim, belim i crvenim
cvetovima. Bila je široka, strukirana i delovala je mekano.
Doduše, ni njom nije bila sasvim zadovoljna. Čim bi ko-
raknula, oko nje bi se sve zalepršalo, mimo želje i potpuno
nezavisno od ostalih pokreta. Zbog toga je, nenaviknuta na
takvu slobodu, odlučila da je ukroti i da povrh svega obuče
izlizanu jaknu od platna koje je Učitelj Lepog nazivao de-
nim ili džins, nije bila baš sigurna.
Sa obućom je imala više sreće, pošto njena majka, po
svoj prilici, nije volela potpetice – a pričalo se i da je bila
izuzetno visoka žena – te je odabrala jedne prijatne san-
dale, sa crvenim ukrasom u obliku cveta na tankom kaišu
oko prstiju.
Imala je nameru da nešto uradi i sa kosom – dame na
slikama su bile sposobne da učine čuda od svojih frizura –
pa je pokušala da je podigne i zakači šnalama, ali je brzo
shvatila da to baš i neće izgledati onako kako je zamislila.
Na kraju je digla ruke od daljih pokušaja, pa je pustila kosu
da joj slobodno pada i samo je malo razbarušila prstima.
Izgledala je pomalo divlje, a haljina je taj utisak samo do-
punavala.
76
Tako udešena, sa fasciklom pod miškom, zaputila se ka

Učitelju Lepog.
U prvi mah joj je bilo neprijatno što svi koje je srela
usput, kako muškarci tako i žene, netremice zure u nju.
Nikad je nisu videli u sličnom izdanju, a većina je o njoj
još uvek razmišljala kao o ljubopitljivoj musavoj devojčici
ili pak – naročito mlađa dečurlija – kao o muškarači obu-
čenoj u letački kombinezon, večito u društvu natmurenih
Gazdinih ljudi.
Ali kako je odmicala kroz naselje, sa svakim narednim
korakom taj oblik pažnje koju je izazivala sve manje joj je
smetao. Čak joj je postalo smešno.
Gledala je znatiželjnike direktno u oči, sve dok ovi ne
bi skrenuli pogled. Bila je rešena da jasno pokaže odluč-
nost i stavi ljudima do znanja kako ne namerava da sakriva
svoju prirodu.
„Šarena sam, pa šta“, mislila je.
Takođe, primetila je da svaki svoj korak počinje da
doživljava drugačije nego pre. Nešto što je ranije bilo do-
sadno trupkanje kroz prašinu postajalo je presudan i sud-
bonosan pokret kroz prostor, uz zvučno pomeranje tka-
nine kroz vazduh. A nešto što je predstavljalo najobičnije
zastajkivanje pretvaralo se u demonstraciju lepote u uspo-
renom vremenu.
„Kao da sam zastava“, pade joj na pamet.
Poneta ovim dostojanstvenim osećajem, hodala je uz-
dignute glave. Nije dolazilo u obzir ni da pokuša da popravi
gumu na gaćama koja je uporno žuljala.
Učitelj Lepog je reagovao upravo kao što je očekivala.
Kad se pojavila na ulazu u školski šator, ustao je, za-
ustivši nešto da kaže, ali bez uspeha, pa je opet seo, samo
zato da bi zatim ponovo ustao, i tek joj je onda pokazao na
77
Dragan Brujić
sanduk gde je trebalo da se smesti. Potom je hitro skočio i

rukavom obrisao prašinu sa njega.
Koliko je mogla da primeti – i zbog toga joj je bilo dra-
go – Učiteljev pogled je bio nešto drugačiji od pogleda ljudi
napolju. Jer dok su seljani piljili u nju vrlo upadljivo i skoro
nepristojno, usput se domunđavajući, njegov pogled nije
izazivao neprijatnost. Kao i obično, bio je usredsređen na
njeno lice i oči, i tek je povremeno skretao pogled u stranu,
čas prema cvetu na sandali a čas u pravcu nekog pobunje-
nog nabora na haljini koji je vitlao oko nje. Činilo joj se kao
da Učitelj istovremeno i želi i ne želi da je posmatra.
Nekoliko puta je pokušao nešto da kaže ali je odusta-
jao, pa je nakon svakog takvog pokušaja prilično izvešta-
čeno nastavljao da se bavi slaganjem papira i nameštanjem
rasklimane stolice, praveći se da je sve kao i obično.
Morala je da prizna da je sve to silno zabavlja.
Ranije nije bila sigurna na koji način utiče na okolinu, i
sve je ostajalo samo u domenu slutnje i nesigurnih pretpos-
tavki. A sada je na nedvosmislen način otkrila jednu svoju
neočekivanu i pomalo zastrašujuću moć.
Pa ipak, gledajući Učitelja tako beznadežno smušenog,
Modena se načas pokajala što je uopšte izvela eksperiment
sa oblačenjem. Bilo je i ranije sličnih situacija – čak nebro-
jeno puta – kada ga je zbunjivala i ostavljala bez reči. Ali
tada je sve bilo nekako drugačije, naivnije i prostodušnije.
Sada se na njegovom licu mogao razaznati grč, a u njego-
vom pogledu je prepoznala strah. Pomislila je kako je na-
rušila pravila njihove zajedničke igre i kako je svog dobrog,
mekog Učitelja priterala uza zid, ne ostavivši mu dovoljno
prostora za uzmak.
Čekala je da joj se opet obrati i ponudi je da sedne. Ali
on ju je ignorisao.
78
Nelagodnost koju je osetila bila je toliko opipljiva da je

pomislila kako je može zagristi zubima. Primetila je kako
joj raste vrućina u ušima. Obrazi su joj goreli. Bilo ju je sra-
mota. To joj se nije ni najmanje dopadalo. Ipak je ovo tre-
balo da bude jedan šaren i razdragan trenutak, a ne agonija.
„Sad i nikad više“, pomislila je. Ako ništa ne bude re-
kao, tako će i biti, rešila je.
Tišina je potrajala nekoliko dugih, usporenih trenuta-
ka, uz navalu hladnoće i vreline naizmenično.
Napokon, nakon što je sredio sto, Učitelj Lepog se us-
pravio i ponovo preleteo pogledom preko nje. Oči, usta,
kosu, ruke, obuću – sve je odmerio, hladnokrvno kao da je
reč o slici. Bez traga malopređašnje zbunjenosti, sa krajnje
ozbiljnim izrazom lica, reče:
„Ovo ti neće uspeti... neće uticati na ocenu...“
I odmah prasnu u smeh.
Modena ga je gledala zbunjeno.
„Upotrebila si verovatno najstariji trik na svetu“, reče
joj. „I to savršeno. Pravo nogom u glavu. I ne zameram ti.
Divim se. Prelepo je!“
Modena je nekoliko trenutaka ćutala, stežući usne, a
onda i ona prasnu u smeh, pokrivši usta rukom.
Tog trenutka napetost je nestala, oboje se glasno na-
smejaše, a njoj se učinilo da se nikada drugačije i nije pojav-
ljivala pred Učiteljem nego u šarenoj, cvetnoj haljini.
„Stvarno izgledaš lepo“, reče joj on, a u glasu mu se
osećalo olakšanje, kao da je upravo zbacio teret s pleća ili
razrešio kakvu zamršenu zagonetku. A upravo se to, na
neki način, i dogodilo – reči su ponovo našle svoj put, a igra
je iznova otpočinjala, samo komplikovanija i podignuta na
novi nivo.
79
Dragan Brujić
„Izašla sam na neku vrstu ispita, zar ne?“, pravdala mu

se dok je sedala. „Mislim, tako se to nekad zvalo... i ja to
shvatam ozbiljno“, reče mu.
„Jasno“, klimnuo je glavom. „Počnimo!“
„Modena čita“, reče ona glasno, zvaničnim tonom, kao
da sama sebe najavljuje nepostojećoj publici.
Ništa se od starih predviđanja nije ostvarilo. Odnosno,
ostvarila su se gotovo sva. Ali ne na onaj način na koji je,
prema zamislima učenih ljudi, trebalo da se ostvare.
Sve se odvijalo potpuno neočekivano i ispočetka možda
neprimetno, pa su oni retki srećnici koji su preživeli – baš po-
put zbunjenih fizičara iz prošlosti, koji nisu bili sigurni u šta
tačno gledaju – za svaki proces i za svaku pojavu s kojom su
se susreli morali da smišljaju novo ime.
Nema u tom opisu neke naročite sistematičnosti.
Prvo, ostalo je premalo svedočanstava, a još manje ži-
vih svedoka koji su bili u stanju da detaljno opišu šta se sve
dešavalo. Ukoliko nisu bile šture, njihove su priče bile previše
zbrkane i međusobno isključive. Veoma često ticale su se lo-
kalnih zbivanja i potpuno su previđale sve ono što se dešavalo
izvan, u velikom svetu. Ponekad su se svedočenja jedva mo-
gla razlikovati od mašte.
Drugo, naše su mogućnosti, kao nikada do sada, pos-
tale krajnje ograničene. Mi smo u stanju da koristimo samo
delić tehnoloških moći koje su nam nekad bile dostupne.
Umemo da letimo, i to tako što se u jedrilicama otiskujemo
od balona, umemo da koristimo radio-stanice, umemo čak
da pravimo jednosmernu struju i primitivne baterije, ali, si-
lom prilika, ne uspevamo da proizvedemo dovoljno hrane
da bismo izbegli glad niti umemo da pokrenemo stare maši-
ne. Vrlo često za tako nešto naprosto nema vremena. Napra-
ve koje nazivamo računari, a koje su nekada predstavljale
80
temelj naše civilizacije, danas su samo prazne, beskorisne

kutije, čiji će sadržaj, nevidljiv za oko i uho, možda zauvek
ostati tajna.
Treće, ima nas malo. I neprestano se seljakamo. Poput
nekadašnjih nomada, obilazimo ruševine i skupljamo sve što
nam može poslužiti za život. U takvim uslovima, gde je sve
privremeno i nesigurno, nema puno mogućnosti za ozbiljnije
promišljanje o tome šta nas je snašlo, na koji način i zašto.
81
Dragan Brujić
TRG ZAPRAVO NIJE BIO TRG

Trg zapravo nije bio trg, nego park. Ali ta njegova neo-
bična sudbina nije bila posledica delovanja prirode, već je
određena još davno, mnogo pre konačne propasti Grada.
Park je nastao iz ideoloških razloga.
Odmah s početka razdoblja „komunizma“ – što beše
jedan od pokušaja da se uspostavi zemaljski raj – sloj on-
dašnjih vlastodržaca je zaključio da po svaku cenu mora
ukloniti simbole pređašnjeg, kako se tvrdilo, „nenarodnog
režima“. Oko trga su bile načičkane brojne ustanove koje
su neugodno podsećale na prošlost: Gradska kuća, Glav-
na komanda, Konjička milicija, Opštinski sud, Prva držav-
na banka... To je trebalo nekako zamaskirati. Takođe, trg
je oduvek važio kao idealno mesto za okupljanje naroda,
bez obzira da li je reč o pijačnim danima, političkim sku-
povima, štrajkovima ili verskim praznicima – svakodnevni
život se odvijao u okruženju bučnih kafanskih bašta, pod
suncobranima, pokraj tendi i ispred dućana sa kolonijal-
nom robom. Takvo šarenilo i spontana okupljanja su, po
verovanju vlastodržaca, bili stvar prošlosti. Pre svega zato
što narod, pošto je napokon bila uspostavljena njegova,
„narodna“ vlast, više nije imao razlog zbog koga bi izlazio
na ulicu ili, ne daj bože, bunio se protiv samog sebe.
Po priči, stvar je ubrzalo i to što se na centralnom delu
trga uzdizao monumentalni jahaći spomenik u bronzi, koji
je u herojskoj pozi prikazivao kralja Osloboditelja. Kralje-
vi su, po novom učenju, takođe bili „nenarodni“. Kao da
82
njegovo prisustvo nije bilo dovoljno blasfemično, odatle se

pružao sasvim lep pogled na još dve omrznute ustanove
starog sistema – rimokatoličku crkvu na jednoj, odnosno
zvonike pravoslavnog hrama na drugoj strani.
Jednom uredbom je sve to bilo preuređeno. I to, koli-
ko je poznato, bez glasa protivljenja. Spomenik je bio uklo-
njen, isečen na komade i pretopljen, a plato je jednog jutra
osvanuo prekriven sveže zasađenim mladicama. Za nekoli-
ko decenija, na mestu gradskog trga izrastao je raskošan i
lepo negovan park.
Ta vremena su ostala daleko u prošlosti. Sada je to bila
prava, neobuzdana džungla. Od pitomog šetališta, omilje-
nog okupljališta mladeži i romantičnog mesta za zaljublji-
vanje, kako se sve naziva u sačuvanim zapisima, nije ostalo
skoro ništa. Nekadašnji uredni drvoredi, između kojih su
vijugale pešačke staze, pretvorili su se u neprohodni bilj-
ni lavirint, sastavljen od najraznovrsnijih vrsta u različitim
fazama životnog ciklusa, pravi kovitlac lišća i žbunja, sači-
njen od preraslih stabala, pogurenih pod težinom krošnji,
između kojih su bujali prepleti puzavica i izuvijanih grana.
Bilo je to carstvo trave, korova i svakovrsnog podivljalog
rastinja, koje se već mnogo godina, prepušteno samo sebi,
borilo za svaki pedalj životnog prostora.
Da nije bilo fotografija, pređašnji izgled ovog mesta
se ne bi mogao ni naslutiti, mada su se tu i tamo nazirale
metalne konstrukcije klupa, kao i ostaci mermernih pos-
tamenata – biste su bile uklonjene ko zna kad – sve pot-
puno obraslo bršljanom. Na isti način su bile zarobljene
i svetiljke, koje su poslužile puzavicama da se izdignu iz
hlada moćnog drveća i domognu se visine. Nije više bilo
ni popločanih staza, pošto ih je zdrobila silina džinovskog
korenja koje je krivudalo i preoravalo tlo, svojim grbama
podsećajući na leđa morske nemani, a ostaci su bili zatrpani
83
Dragan Brujić
nanosima živog i osušenog lišća. Sve je izgledalo potpuno

divlje i preteće, kao da nikada u prošlosti nije došlo u dodir
sa ljudskim bićima.
Uspeo sam da prepoznam jedan jedini detalj koji je
donekle zadržao stari, prepoznatljiv oblik. Bila je to lepa
kamena balustrada nekadašnje kružne terase, koja je u dav-
nini služila kao pozornica za muzičke priredbe. Često sam
je viđao na starim razglednicama. Jednim delom kao da je
uspela da se otrgne iz okova trave i mahovine, pa je provi-
rila iz zeleniša, blistajući belinom kamena, poput ruševina
kakvog drevnog paganskog svetilišta.
Zanimljivo, pomislih, kako sve ove promene oko nas
nimalo ne utiču na biljni svet. Ne samo u Gradu, svuda je
tako. Ljudi stradaju, isto kao i životinje... što su veće, otpor-
nost im se smanjuje. Ali biljni svet buja. Kao da je u nekom
tajnom savezništvu sa silama koje nas progone. Skoro da
se čovek zapita da li se zbog njih i dešava ovo sveukupno
preobraženje sveta...
„One se valjda jedine nisu nikom zamerile“, dosetih se.
Nisam ni pokušao da se probijem kroz park, nego
sam čitav kompleks zaobišao sa desne strane, preskačući
srušena debla i izuvijano korenje koje je izbijalo iz asfal-
ta. Namerio sam se na zgradu Skupštine. Za prolaz kroz
žbunje mi je bilo potrebno dugačko sečivo, tako da sam
pratio pravce gde je bilo manje rastinja. Ali opet se nisam
dobro snašao. Umesto sa prednje strane, kao što sam pla-
nirao, prišao sam sa one strane gde se nalazilo mesto za
parkiranje automobila, koje se zahvaljujući olupinama još
uvek raspoznavalo, mada je dobrim delom bilo prekriveno
korenjem i puzavicama.
Nisam mnogo žalio što iz daljine nisam mogao videti
zdanje. Bilo mi je to malo važno, pošto nije reč ni o kak-
84
vom reprezentativnom primerku graditeljstva. Zapravo –

takvo mi beše predubeđenje – radilo se o prilično ružnoj
pravouganoj zgradurini od stakla i metala, koja je trebalo
da na simboličan način predstavi kako je nova vlast – ona
koja je za sebe tvrdila da je „narodna“ – zamišljala samu
sebe. A to je značilo – kao dobro organizovanu, efikasnu
i bezličnu strukturu, bez suvišnih detalja, potpuno neza-
visnu od želja, ukusa i slabosti pojedinca. Neko je taj stil
nazivao „modernizam“, a neko „brutalizam“. Po preovla-
đujućem ukusu iz druge polovine dvadesetog veka, kada
je bila dovršena, skupštinska zgrada nije imala nikakve
ukrase, što je u idejnom smislu značilo da je bio napravljen
odlučan ideološki i estetski rez u odnosu na prošlost. Nije
nevažno ni to što se nalazila naspram starog skupštinskog
zdanja, Gradske kuće – svoje prethodnice sa druge stra-
ne trga odnosno parka – tako da je izgledalo kao da joj
još uvek, posle toliko godina, s visine poručuje: „Pogledaj
samo koliko sam te nadmašila!“
Odavno mi je bilo jasno da zgrada odudara od svega
onog čemu sam se divio. U njoj nisam prepoznavao onu
iskonsku želju za trajanjem, usredsređenu na oblik i detalje,
kao u starijim građevinama. Ona nije kopirala i usavršavala
oblike preuzete iz prirode, nego im je prkosila i lomila ih.
Pa ipak, više puta sam razmišljao kako bi bilo zgodno vi-
deti je sopstvenim očima. Vodila me je ideja da nešto tako
neprivlačno – ako je već bilo prihvaćeno kao ideal – negde
u sebi nužno krije lepotu, odnosno da je tajnu „poružnjava-
nja“ – onakvu kakva je vidljiva u knjigama – moguće rastu-
mačiti samo u slučaju neposrednog, ličnog iskustva.
O tome sam razmišljao nebrojeno puta, ne shvatajući
tačno u kom se trenutku ljudski rod odrekao jednostavne,
svima shvatljive, iskonske potrage za lepim.
85
Dragan Brujić
U prvi mah sam se prilično razočarao. Dok je na pos-

tojećim fotografijama u knjigama, slikanim u boji iz ptičje i
žablje perspektive, u okruženju zastava koje se vijore, zgra-
da na neki način uspevala da postigne utisak snage i mo-
numentalnosti – mada ne i lepote – sada, na prvi pogled,
delovala je jadno. Staklenih površina, na kojima se nekada
mogao videti odblesak neba, kao i odraz stilskih ukrasa sa
okolnih, starinskih zdanja, gotovo da više nije bilo. Umesto
njih, otvarao se monotoni niz istovetnih prostorija – po-
nekad još dodatno usitnjen gipsanim pregradama – koje
su bez zaštite neprovidnih stakala bile potpuno izložene
pogledu. Sve sobe su bile prazne, očišćene od nameštaja, i
čitava prednja strana zgrade je pomalo podsećala na praz-
no pčelinje saće.
Koliko sam mogao videti, sve je na tim gornjim spra-
tovima, požutelim od rđe koja se slivala niz metalnu kons-
trukciju, delovalo krhko i nepostojano, kao da je zamišlje-
no da potraje svega nekoliko godina. Zidovi su se ljuspali i
pucali, a iz pojedinih pregrada su beživotno visili metalni
ramovi, plastične cevi i žice, koje su podsećale na istrgnute
žile. Pitanje je dana kad će se sve obrušiti i to će onda biti
veličanstven događaj, praćen oblacima prašine.
Naravno, slabost je bila samo privid, pošto se u unu-
trašnjosti zgrade krila moćna armatura. To se najbolje mo-
glo videti u prizemlju, gde su u ogromnoj dvorani, izgra-
đenoj od crvenog i sivog mermera – nekadašnjoj šalterskoj
sali – počivali debeli noseći stubovi. Utisak je da je čitava
zgrada oslonjena jedino na njih. Bio je to upečatljiv dokaz
graditeljske veštine, mada u prošlosti, u vreme dok se zgra-
da koristila, taj prizor nije bio vidljiv; zidovi od reflektu-
jućeg stakla, unutrašnje pregrade, sistem stepeništa, liftovi,
prisustvo ljudi, sve je to prikrivalo osnovnu činjenicu –
zgrada gotovo da je lebdela u vazduhu.
86
Lepotu, međutim, nisam pronašao. Staklo je sada leža-

lo rasuto po tlu ili se zajedno s lišćem nakupljalo u gomile
koje su se formirale po uglovima, pomični delovi enterijera
su nestali, isto kao i pregrade, tako da je čitavo prizemlje
bilo otvoreno sa svih strana. Usled neprestanog strujanja
vazduha osećala se izvesna svežina – možda po prvi put od
kada sam zakoračio u Grad.
„Jedno vreme su bili ubeđeni da su najpametniji i da
se, nakon njih, nema više šta reći... i prilično im je dobro
išlo“, pade mi na pamet.
Sve je to delovalo snažno, ali ne i dovoljno lepo za moj
ukus. Da bi bilo lepo, bila je neophodna neprestana briga,
rad skrivenih postrojenja i bezbroj nevidljivih ruku. To se
savršeno uklapalo u moje davnašnje uverenje da ona prava,
neprolazna lepota – pod uslovom da tako nešto postoji –
mora biti u stanju da opstane i bez nadzora ljudi; na primer
Angkor Vat, koji sam kao i većinu čuvenih zdanja poznavao
jedino sa slika. U tu vrstu građevina sam sada, nakon po-
sete, mogao da ubrojim i Uspensku crkvu i – zašto da ne?
– Farkaševu apoteku, ali ne i skupštinsku zgradu. Naravno,
najvažnije od svega je da lepotu uopšte ima ko da vidi.
Širokim mermernim stepeništem popeo sam se na prvi
sprat, gde su se, pokraj nekoliko manjih prostorija nepoz-
nate namene, nalazile Velika i Mala skupštinska dvorana,
kao i Svečana matičarska sala. Njih sam takođe prepoznao
sa fotografija.
Za razliku od neugledne spoljašnjosti, ovi unutrašnji
prostori, ukrašeni skupocenim mermernim oblogama i
dobro očuvanim mozaicima sa apstraktnim motivima, de-
lovali su znatno solidnije i lepše, pošto su uglačani zidovi
očuvali prvobitan izgled. Ali su zato sa svih strana, iz otvo-
renih razvodnih kutija i polomljenih ormarića na zidovima,
iz ventilacionih otvora i s tavanice, kao i iz skrivenih rupa
87
Dragan Brujić
u podu – veoma slično korenju i puzavicama u gradskom

parku – virili spletovi raznobojnih žica ili snopovi debelih
kablova, dok su po patosu vijugale bele i crne rebraste cevi.
Nisam smeo da se upuštam u dalje razgledanje. Jedan
pogled na kazaljke bio je dovoljan da shvatim kako je deo
vremena nestao. Tako je barem pokazivao ručni časovnik.
I inače, činilo mi se, vreme je u Gradu teklo nekako čud-
novato, neravnomerno i skokovito. Na početku puta ili dok
sam obilazio hram, izgledalo je kao da je zaustavljeno, po-
put nekakve imitacije večnosti, a potom, bez objašnjenja,
iznenada bi počelo divlje da poskakuje. Pritom nisam mis-
lio samo na subjektivan, psihološki doživljaj, već na nešto
osnovnije, što nisam umeo da objasnim, a tiče se otkucaja
srca i disanja.
Od zgrade koja je nekad bila simbol nove, moderne
vlasti, žurnim korakom zaputio sam se ka njenoj prethod-
nici, staroj Gradskoj kući, zaobilazeći park sa druge strane.
Usput sam razmišljao kako sve počinje da liči na ne-
kakvo simbolično silaženje u Had, pri čemu se sa svakim
narednim otkrićem spuštam sprat niže.
Iz daljine, Grad je izgledao kao usnulo živo biće, nalik
na leptira. Tek sa zemlje video sam da je beživotan, pust, i to
je sa svakim korakom postajalo sve očiglednije. Kuće, cre-
povi, prozori, oguljeni zidovi – ništa to nije govorilo samo
od sebe. U crkvi sam dočekao da vidim da je propast pot-
puna i da nema nade da će je išta nadživeti, a na trgu mi se
razotkrilo da svetu možda nismo ni potrebni.
Da li smo obična greška? Da li je naša upornost uza-
ludna?
Možda nije sve izgubljeno. Sudeći po retkim tragovi-
ma, čini se da je nekakav oblik vlasti, ili nekakav njen os-
tatak, preživeo sveukupni raspad društva – nigde nije bilo
humki niti ostataka tela, kuće su bile ispražnjene a vredne
88
stvari uklonjene. Tako je bilo i na drugim mestima koje

smo posetili. Šta god da se desilo, žitelji nisu bili u potpu-
nosti iznenađeni. Negde su se povukli. Nije isključeno da
su u glavama poneli i ideju da svoja nekadašnja obitavališta
jednog dana poprave.
Utešno je misliti na taj način.
Međutim, čak i da sam u pravu, ostaje pitanje da li je
to ikako moguće. Postoje ljudi koji veruju da u celokupnoj
našoj sudbini postoji elemenat koji nadilazi ljudsku moć
rasuđivanja, a koji se prilično maglovito opisuje kao tajna
zla. Ta sila je u prošlosti, nasuprot svim dobrim željama,
uporno onemogućavala napredak, a sada se nekako mate-
rijalizovala i proganja nas. Bili smo ubeđeni da smo jači od
nje i da je dovoljno samo da se pravimo da ne postoji pa će
nekako nestati, ali prevarili smo se. Nismo račinali na to da
će nestati samo onda kad nestanu i ljudi.
Šta onda preostaje? Koji je sledeći stepenik, pitao sam
se. Možda nešto malo, lično i svakodnevno i zbog toga ot-
porno kao podivljali bršljan – nešto poput pločice s prezi-
menom koju sam pronašao u hramu ili ureza na praistorij-
skim krhotinama... možda ću to videti ili osetiti u roditelj-
skom domu, prepustih se mašti. Možda ću otkriti trag svesti
koji je nekako nadživeo katastrofu i koji će se, kroz neki
predmet ili događaj, kao reka ponornica probiti između
naslaga suve zemlje i izbiti na površinu. Napokon, možda
treba da priznam da za manje od toga nisam ni došao. Ne-
uporedivo više od svih propalih ikonostasa i raspadnutih
fasada, zanima me čudo – i ono jedino može da opravda
moj trud...
89
Dragan Brujić
KOMPLIKOVANA I NE PREVIŠE JASNA
Komplikovana i ne previše jasna zbivanja, koja čine gra-

nicu između slavne i mnogoljudne prošlosti, s jedne strane,
i haotične i nesigurne sadašnjosti, s druge, naprosto zove-
mo Događaj.
Opisujući ga, stari ljudi su spominjali ratove, glad i epi-
demije ili, ponekad sasvim nejasno, goruća neba, crna mora
katrana i otrovne reke, nakon čega je izumrlo gotovo sve živo,
a oni rečitiji pripovedali su o vazduhu koji prži meso i kiši
koja spira boje i otapa metal ili pak o prašini koja podseća na
uznemireni roj insekata i seče poput brijača. Malo šta je od
toga ostalo zapisano.
Na osnovu zbrkanih svedočanstava obično izdvajamo
nekoliko glavnih faza unutar Događaja.
Jedna je Krvarenje, koje se može opisati kao niz vre-
menski bliskih i verovatno međusobno povezanih katastro-
fa – kriza, ratova i seoba – čiji nam tačan broj i redosled, kao
i uzroci, ostaju nedovoljno jasni.
Druga faza je Čišćenje, koje se najčešće opisuje kao bur-
na reakcija prirode, a neki je nazivaju i Strašno hodanje,
prema odgovarajućim stihovima iz Postanja, poistovećujući
ljude sa Adamom i Evom koji se ispred Božjeg gneva skrivaju
u žbunju.
Treća faza se naziva Smirivanje, i to je faza u kojoj se
danas nalazimo. Neki dodaju još dve faze, Ratovanje i Sporu
smrt, ali se ne slažu baš svi sa tim izdvajanjem, već ih sme-
štaju u fazu Krvarenja.
90
Zbog svega toga postoje mišljenja da je Događaj trajao

svega jednu generaciju ili čak kraće, što podupiru svedoci
koji se još uvek sećaju blagostanja koje su doživeli kao deca,
dok drugi opet smatraju da su u pitanju čitavi vekovi, a svoje
viđenje pravdaju stanjem materijalnih ostataka. Postoji čak
verovanje da negde u svetu još uvek ima zajednica koje su u
fazi Krvarenja, isto kao što se smatra da su mnoge današnje
pojave zaostaci iz faze Čišćenja.
Takođe, postoje ljudi koji ne priznaju da postoji
faza Smirivanja, nego tvrde da je to naprosto zgodan naziv
kojim sami sebi saopštavamo da smo preživeli i tešimo se da
će biti bolje.
Napokon, postoje oprečna mišljenja oko redosleda faza
u okviru Događaja, pa tako dok su jedni ubeđeni da je Čiš-
ćenje došlo nakon Krvarenja, drugi smatraju da je upravo
faza Čišćenja i prouzrokovala dešavanja unutar faze Krvare-
nja. Na osnovu svih ovih protivrečnih trvdnji, može se zaklju-
čiti da ove faze nisu nastupile svuda u isto vreme niti su svu-
da podjednako trajale, što još više zamagljuje ukupnu sliku.
Jedan moj divni prijatelj mi je na slikovit način, uz ogra-
du da je reč o mitološkom i pesničkom prikazu, u kratkim
crtama predočio svoje viđenje Događaja:
Postali smo nalik na korov. Širili smo se, uništavajući sve
pred sobom, kao da je pred nama večnost. Pogordili smo se i
stekli uverenje da smo ljubimci sudbine. Od svih živih bića,
mi smo jedini bili sposobni da oblikujemo svet prema našim
željama. Nešto kasnije, već smo smatrali da smo njegovi gos-
podari. Više nismo bili obični paraziti nego samonagrizajući
kancer. Zapretili smo morima. Zapretili smo zvezdama. A
zapretili smo i sami sebi, pošto smo za sve to vreme podjedna-
ko uništavali jedni druge, bez trunke milosti. Svi potoci krvi,
telesnih tečnosti i suza, zajedno sa rekama nafte, hemikalija
91
Dragan Brujić
i teških metala, slivali su se u tlo. Svi šapati, krici i stenjanja,

praćeni kakofoničnim šumom televizijskih i radijskih signala,
odaslati su u prostor.
Napokon smo dozlogrdili svetu. Rešio je da nas počisti. I
ne samo da nas počisti, nego da nam ne dozvoli da ikad više
dignemo glavu.
Za nas je to bila strašna i duga agonija, za njega to je
samo tren.
Završivši čitanje, Modena je smireno zaklopila fas-
ciklu i pružila je Učitelju, puna samopouzdanja. Potom se
naslonila na stolicu – sanduk je uzeo on – i veštim pokre-
tom zategnula haljinu na butinama, na način kao da je to
do sada uradila hiljadu puta. Uz duboki uzdah, upitno je
pogledala ka njemu.
„Nije loše“, reče ovaj, nakon kratke stanke. „Mnogo
bolje nego prošli put.“
Ovom prilikom nije obukla jaknu. Odbacila je i džem-
per, kao i maramu. Dopustila je da joj sevnu razgolićena
ramena. Digla je kosu. Osećala se sigurnije i slobodnije.
Nekoliko klipana usput, na putu do škole, pokušalo je
da je zadirkuje na tupav i bezazlen način, što je rešila ka-
menicama, ali to je bilo sve. Ljudi su je zagledali mnogo
ređe nego ranije. Nakon svega par nedelja, Modena u halji-
ni prestala je da bude čudo u očima seljana – ako se izuzme
Gazda, koji je pogledom i gestovima, više nego rečima, ne-
godovao zbog ćerkine nagle transformacije.
Navikao se čak i Učitelj Lepog. Lagano je okretao listo-
ve njenog rada i povremeno nešto podvlačio i zapisivao na
marginama, svaki čas podižući pogled ka njoj.
Napolju je polako padalo veče. Nebo se zacrvenelo,
vazduh je postao svežiji, a blagi povetarac talasao je zidove
šatora.
92
Bilo je jasno da se bliži trenutak koga se Učitelj Lepog

pribojavao. Više nije imala ništa novo da nauči i njen budu-
ći napredak više nije zavisio od njega. Skoro da joj više nije
bilo potrebno vođstvo. Samostalno je čitala knjige koje bi
pozajmila od Učitelja i bila je u stanju da polemiše s njim o
većini tema kojih bi se dotakli, a i sama je ponešto zapisiva-
la i, pokazalo se, vešto baratala rečima. U nekom drugom
svetu to bi se moglo nazvati krajem školovanja. I bilo mu je
žao zbog toga.
„Presuda glasi ovako“, napokon reče, pošto se malo
zakašljao. „Uzela si predgovor iz mog rukopisa, izbacila
prva tri pasusa, ostatak istumbala i dopisala nekoliko svo-
jih, originalnih rečenica...“, zastade. „To nije baš u redu s
jednog... kreativnog aspekta, ali deluje prilično... hm...
funkcionalno. Ali zato je ostatak tvoj. Potpuno tvoj. Ozbi-
ljan trud... ozbiljan... Doduše, na momente prepoznajem
neke svoje izraze... i to možda u nešto većem obimu nego
što bi bilo poželjno. Pripisaću to korišćenju pisaće mašine,
pošto je poznato da način pisanja, u najdoslovnijem smis-
lu, utiče na stil...“
A onda se dosetio: „Neka ostane kod tebe još neko vre-
me. Koristi je. Tebi komšiluk sigurno neće gunđati kao što
to radi meni...“
Ona potvrdno klimnu glavom.
„I da“, vratio se na tekst. „Imam jednu važnu zamer-
ku, a to je ovde, pri kraju... potpuno nepotrebno prelaziš
u prvo lice množine. Uz malo više pažnje, sve se to moglo
reći drugačije... Takođe, poslednje pasuse... mislim da njih
treba da izbaciš. To je bio naš privatni razgovor i on nekako
odudara od ostatka... Neka se sve završi sa onim delom gde
spominješ ’ukupnu sliku’...“
Zadovoljno je mljacnuo ustima i sve naslagane papire
ispred sebe sklonio u stranu. Zatim odnekud uze jedan list
93
Dragan Brujić
krute hartije sa krupnim, ručno ispisanim naslovom „DI-

PLOMA“. Tako se to radilo na slikama. Odžvrljao je svoj
potpis i pružio joj papir.
„Čestitam“, reče. „Prva diploma izdata u okolini Grada.
Obnova stare Gimnazije. Istorijski događaj!“
Onda je, u sklopu igre koju su igrali, ustao i kurtoazno
joj se naklonio. Za sve to vreme Modena je držala ruku pre-
ko usta i smejala se. Napokon, kada se smirila, reče:
„Uh, nije lako... nije lako napisati tekst skoro ni iz
čega“, pravdala se. „Ali znaš šta sam zamislila? Naravno,
volela bih mi pomogneš.“
„Da?“, upitno ju je pogledao.
„Tvoji spisi opisuju prošlost i neprestano joj se vraćaju,
mereći je čas s jedne, čas s druge strane...“, nastavila je raz-
dragano. „Ti si hroničar... istorik... A ja bih želela da moja
buduća knjiga govori o budućnosti... ovo što sam sad napi-
sala je samo kopija tvojih radova!”
„Zar?“, pogledao je u nju. „Koliko sam mogao da vi-
dim, uživala si pišući o prošlosti.“
„Tako je, ali samo zato da sebi objasnim neke stvari i
podsetim se da se unazad nipošto ne smemo vraćati!“
„Lepo“, klimnu glavom Učitelj. „Lepa zamisao. Potpu-
no te podržavam. Kad bih umeo da zavirim u budućnost,
postupio bih isto tako!“
„Nije potrebno viriti!“, pobunila se Modena. „Do-
voljno je pogledati sadašnjost! Budućnost će ionako doći
sama!“
I opet se nađoše na ostrvu.
Razgovarali su o lenjosti i starim, nedovršenim ruko-
pisima, pa i o onim budućim, još nenapisanim, kao da su
potpuno sami na svetu. Sve ono što je mučilo ostatak zajed-
nice – glad, neizvesnost, strah – ostalo je napolju.
94
To što je njegova škola imala samo desetak žgoljavih

učenika i što nije služila ničemu, osim što je održavala
nekakav bedan plamičak prisećanja na civilizaciju, nije
imalo posebnu važnost. Trenutno, u njihovom svetu, oni
nisu sedeli u buđavom, od gareži pocrnelom šatoru, zgu-
rani između rasklimatanih sanduka i montažnih polica,
nego u luksuznom kabinetu sa bogatom bibliotekom do
koje se stiže dugačkim hodnikom sa uglačanim podom, i
ispijali su čaj. Nisu se zamarali mogućnošću da već sutra
možda neće biti hartije koja je za većinu bila sasvim ne-
potrebna sirovina – pošto su rezerve bile na izmaku, a već
odavno nisu nabasali ni na jedan novi izvor – niti ih je
uznemiravala činjenica da će publika koja će se intereso-
vati za njihova buduća dela, gotovo izvesno, biti izuzetno
malobrojna.
„To bi bila izvrsna dopuna mom radu“, podržao je njen
predlog da se zajednički bace na pisanje.
„Zar ne bi?“, pogledala ga je upitno.
„Svakako. Onaj jedan čitalac bi se sigurno trgao iz dre-
meža“, potvrdno klimnu glavom. „S druge strane, bojim se
da bi za njega to bilo previše. Mozak bi mu se raspao, pošto
na toj strani, ka budućnosti, ne vidi ništa. Zbog toga bih
radije glavni deo posla prepustio tebi.“
„Čitalac? Samo jedan? Misliš na sebe?“, navodno se ču-
dila Modena, kojoj se igra očigledno svidela.
„Ne znam za druge.“
„Ali uvek postoje barem dva čitaoca“, nasmešila mu
se. „Moj otac! On je drugi!“, dodade, a na obrazima joj se
pojaviše dve rupice. „On je najbolja publika koju mogu da
očekujem. Ima dvesta godina i broji se kao dve stotine obič-
nih ljudi.“
95
Dragan Brujić
Oči su joj se zaokruglile. Nasmejala se i odbegli pra-

menovi kose zaploviše u prostoru oko njenog lica. Bio je
suton, a ona je i dalje sjajila.
Kao proleće koje je noćas sanjao, pomislio je Učitelj. I
to je možda njen najveći doprinos njegovom raspoloženju.
Naterala ga je ili, još bolje, naučila ga je da se igra.
A san kojeg se prisećao beše raskošan i zbunjujuć.
Obreo se u neobičnom krajoliku, između dimnjaka
koji su ličili na klarinete pobodene u zemlju. Svud okolo,
unedogled, prostirala su se travnata polja prekrivena žutim
cvetovima maslačka i crvenim glavicama bulki.
Hodajući uz vetar probijao se kroz travnato more, pri
čemu su mu nogavice, sve do kolena, poprimale boju cvet-
nog praha, koji se rasipao sa svakim narednim korakom.
Tako je njegovo sivo i smeđe odelo postepeno dobilo boju.
Staza ga je vodila pravo ka drvoredu bagremova, iz či-
jih su nabreklih krošnji ispadale trešnje – to mitsko voće
koje nikada nije video uživo.
Na neki način je znao da čitavo nebo ima poznat ženski
lik i osećao je kako ga posmatra odozgo. Kad bi pogledao
naviše, nije video ništa, samo obično plavo nebo i grudve
raspršenih oblaka. Međutim, dok je zurio u zemlju ili neo-
bavezno šarao pogledom po okolišu, u uglovima vidnog
polja zapažao je maglovite detalje bledog, vazdušastog lika.
Znao je o kome radi. Osećao je da se našao usred proleća. I
to kad mu vreme nije.
Ali to nije bilo sve. Dovršetak sna, barem ono čega se
sećao i što ga je probudilo, nije bio tako prijatan. Još je bio
opijen mirisima i bojama kad ga je prostrelila misao da tre-
ba da zastane i da se osvrne. I kad je to učinio, skamenio se
96
u mestu. Gde god je bio prošao – pa i tamo gde je slučajno

iskoračio sa pravca – video se širok trag tamnosive osušene
trave. Započinjao je odmah ispod njegovih nogu, odakle se,
uz blago vijuganje, gubio u daljini. Takođe, na drveću ispod
čijih krošnji ga je vodio put, lišće je postalo smeđe i žuto.
Shvatio je da ne sme da ide dalje. Bio je izvor uništenja.
Nosilac zaraze. Brže-bolje pohitao je nazad, ka Gradu, čije
je tornjeve video u daljini. Osećao je da je to njegov dom.
Bez obzira na sve, nebo je bilo plavo i bezbrižno i takvo je
moralo ostati.
„Ja sam vesnik jeseni“, pomislio je grabeći prema pocr-
nelim krovovima. „Tamo gore, među vazdušnim strujama,
ne postoje godišnja doba.“
Nije to bilo prvi put da Modenu sretne u snovima. Sa-
njao ju je i ranije, često u situacijama koje su bile neupore-
divo jasnije i konkretnije od ove. Nekoliko puta ju je i držao
u rukama, dodirivao po obrazu, pa i – nerado je sebi priz-
navao – više od toga. Na to nije mogao da utiče.
Ali je zato mogao da utiče na svoje misli dok je bio bu-
dan. Tada ju je zamišljao mnogo opreznije, privlačio sebi
i onda je opet odbacivao. Nebrojene je noći probdeo uz
takve misli.
Sada, pitao se, kada je pred njim počela da se pojavljuje
u nesvakidašnjem, prolećnom obličju, i to u realnosti, a ne
u snovima, šta može da očekuje?
Njegov odnos prema Modeni je mogao biti zamaski-
ran igrom, ali samo jedan zamah njene haljine i jedan talas
mirisa koji ga prati – činilo mu se – biće dovoljni da ga po-
mere iz mesta ako se ne bude pridržavao za svoju čvrstu,
zagaravljenu podlogu. To što je njegov oslonac bio beži-
votan, napravljen od nagužvane požutele hartije, samo je
otežavalo stvar.
97
Dragan Brujić
Bilo je vreme da se vrate iz sveta snova i maštanja na-

zad u šator.
Sunčev disk se više nije video na horizontu, a kroz kosi
prorez na platnu se već nazirala tmina nadolazeće noći.
„S ovim možeš pred oca“, reče joj. „Biće ponosan na
ono što si postigla.“
Tužnim glasom je objasnio: „Nema još mnogo toga što
ti mogu pokazati. Tvoji dani se kreću sve brže i brže. Za
šest meseci se prešla čitave godine. Za godinu dana – ve-
kove. Ostalo je nekoliko sitnica... malo doterivanja... Ništa
što i sama ne bi umela... Od matematike sam ti još davno,
na početku našeg... druženja“, birao je reči, „preneo onoli-
ko koliko sam umeo... Sve što znam o jeziku i književnosti,
takođe... Obradili smo istoriju, filozofiju i umetnost... Sve
ostalo, a tiče se mog ličnog ukusa, htela ti to ili ne, biće pri-
sutno i ubuduće... Hoću da kažem, i nadalje ću ti, s velikim
zadovoljstvom, zvocati. Još uvek je moje znanje nešto veće
od sanduka s knjigama.“
„Sigurno je tako“, počeša se Modena po uzdignutoj
obrvi. „Svesna sam da te nikad neću dostići.“
Ali je odmah, ne pristajući na ozbiljnost, dodala: „Ma
koliko se trudila, ne mogu da kucam onako brzo kao ti, niti
mogu da savladam tvoje brzopotezno pisanje... sve one ku-
kice i kvačice deluju mi isto...“
„Dosta sad“, prekinuo ju je.
Osećao se previše lepo. I to je bilo nepodnošljivo.
„Pada noć. Beži kući“, ustao je i raskrilio ulaz u šator.
„Ja ću još malo gledati... znaš već gde. Sutra ćemo nastaviti
sa slavljem. Nekako ćemo uključiti i tvog oca. Predložiću
mu da te oslobodi drugih obaveza i da te postavi za učitelj-
sku pomoćnicu. Ali neću mu reći da više nemam čemu da
te naučim... školovanje ne može da ima kraj... to je plan.“
98
Nakon toga je odlepršala u veče, dok ju je on pratio

pogledom. Osvrnula se nekoliko puta, mahnula mu i po-
tom zamakla u prolaz između najbližih koliba. Za sobom je
ostavila mirisni trag.
***
Noć se slomila kao staklo i rasula u komadićima po
podu. Njene ostatke drobili su žurni koraci i hladnoća koja
se podvukla pod ćebe. Činilo mu se da nije prošao ni trep-
taj od kada je zaspao, a već je bio otkriven, probuđen i, uz
drmusanje i povike, uspravljen da sedne.
„Još je rano, devojko“, mrmljao je... „Prerano...“
Trljajući oči, bunovan, opazio je da je selo još uvek bilo
uronjeno u tihi, plavetni mrak. Tek su se tu i tamo mogle
videti upaljene lampe. Pokrete u mraku pratili su lavež pasa
i zvuci uobičajenog jutarnjeg komešanja.
Modena se pojavila u sasvim drugom izdanju nego si-
noć. Izgledala je kao nekada, pre nego što je otkrila svoju
žensku prirodu. Obučena u umašćeni letački kombinezon
i pohabanu kožnu jaknu, u glomaznim, dva broja većim
čizmama, nestrpljivo je šetala po šatoru i borila se da kosu
veže u rep. Istovremeno mu je nešto pričala, tiha i smrk-
nuta, ali skoro ništa od toga nije uspevalo da se probije
do njega. Lagano je navlačio košulju i posmatrao devojku
kako maše rukama.
„Ako me nisi dobro čuo, ponoviću!“, unela mu se u
lice. Polako, sričući slovo po slovo, izgovorila je: „L-e-t-e-
t-i. Razumeš? Sutra. Ti i ja. Jedrilica. Iznad oblaka.“
A on je i dalje tupo gledao.
„Leteti... proslaviti...“, ponavljao je. Još uvek nije uspe-
vao da se otrgne od opijenosti koja ga je tako nežno pronela
kroz noć. Modenu je to samo još više živciralo.
99
Dragan Brujić
„Žao mi je što sam te probudila, ali važno je... Ja sam

tvoj glasnik. Tako si mi jednom rekao. Sećaš se?“, nervozno
je klimala glavom. „Ja ti donosim isključivo dobre vesti... čak
i onda kada zvuče loše... A jutrošnja vest je da ćemo leteti...“
„Kako ćemo leteti?“, polako mu se bistrilo. „Ja nisam
letač... ne dopuštaju mi ni da se udaljim iz sela... Pričaš mi
s kraja!“
Nije joj bilo teško da mu ponovi. I da to što je ponovlje-
no ponovi još jednom. Postepeno, jedna po jedna reč koju
je izgovorila zauzimala je mesto u njegovoj svesti. Grad.
Dimnjaci. Reka. Letenje. Uobličavala se priča. I odjednom
mu je postalo jasno zašto nije imala strpljenja i zašto je ose-
tila potrebu da dojuri k njemu.
„Duša ne stari“, dosetio se. „Duša se rađa stara ili
mlada.“
Ali ono što je čuo sasvim ga je sneveselilo.
Na tren se zapitao da li se poigrava s njim ili mu govori
istinu. Koliko je ozbiljna? I šta je uopšte istina?
Nije se šalila.
Jedan par izviđača je kasno sinoć pristigao sa uznemi-
rujućim vestima. Zbog toga su u toku noći svi letači i vođe
familija pozvani na hitan sastanak. Da bi se izbegla panika,
sve je držano u tajnosti.
Prema planu, objasnila je Modena, najkasnije za tri
dana trebalo je da otpočne nova selidba, pošto je iz pravca
jugoistoka, izuzetnom brzinom, nadolazio preteći Front.
„Pakujemo se“, reče mu. „Balon je već podignut. Od-
lazimo.“
Učitelj je nemo klimao glavom.
Šta je tu dobra vest, pitao se. Selidba. Odlazak iz oko-
line Grada. U pitanju je potvrda nečega o čemu se već ne-
deljama šuškalo po selu. Jedni su govorili da se približava
100
izuzetno snažan talas Sagorevanja, razorniji od svih dosa-

dašnjih, a drugi su tvrdili da je reč o Plavotrenju, pojavi o
kojoj niko nije želeo ni da razmišlja. No, čak i da nije bilo
nikakvih izveštaja, mnogobrojni znaci su već nekoliko dana
ukazivali na ono što se nazivalo Vrelo utišavanje – nestalo
je insekata i ptica, vazduh je postao gust, a temperatura se
popela na teško izdržljivih četrdeset stepeni. To je bio jasan
predznak da se približava Front.
Bilo je jasno šta sve to znači. Trebalo je krenuti dalje
u pravcu postojećeg Prolaza i pronaći novo mesto za život.
Ovog puta nisu sastavili ni pola godine na istom
mestu. Seljani će morati da napuste već zasejane njive i
da razvale plastenike, a zatim i da pokolju suvišnu živinu.
A sve je to zajedno značilo da će na put, ka zimi i ledu,
krenuti u najgorem trenutku, na izmaku leta, pre nego što
je sazrela letina.
Ništa od toga se nije dešavalo prvi put, razmišljao je
Učitelj. Opet isti redosled gladi, očaja i izbavljenja. Nekako
će preživeti, verovao je. Uvek su do sada preživljavali.
Ono što mu je delovalo tragičnije od bilo kakve nedaće
i zbog čega ni od koga nije mogao očekivati razumevanje
jeste to što će se udaljiti od Grada – mesta na horizontu
u koje je čeznutljivo gledao – i što će taj rastanak, vrlo ve-
rovatno, ovog puta biti konačan. Da stvar bude gora, već
mesecima se predmet njegovih želja nalazio tu, nadohvat
ruke, a ostao je nedostupan.
„Uostalom“, stegao je vilicu, „kao i toliko drugih stvari.
Kao mnogo puta sanjan i nikada dovršen san.“
Još uvek se prisećao nekadašnjeg oduševljenja iz ne
tako davne prošlosti, u danima kada su se nastanili kraj
Dunavca, i kada je imao osećaj da se napokon, posle dugog
lutanja, vratio kući.
101
Dragan Brujić
Pred očima su mu poigravale u svesti rekonstruisane

ulice, kao i Modenini izrezbareni praistorijski kamenčići,
za koje je mislio da predstavljaju samo uvod u buduće ra-
zotkrivanje velike tajne. Sve je to sada kopnelo, jer nije doži-
veo ništa od onog čemu se nadao. Mesecima su se do Grada
spuštali samo lovci i sakupljači, i odande dovlačili građu i
nešto konzervi. Po njihovom mišljenju, teren je za običan
svet još uvek bio previše opasan.
U jednom razgovoru priznao je Modeni: „Zamišljam
ga kako je pust. I kako je sam. Crn kao gar. Skoro da mogu
da vidim tornjeve i zvonike u daljini, uronjene u jutarnu
izmaglicu.... a oni su zapravo daleki... nedohvatni... Ali ne
za sve podjednako“, negodovao je. „Izviđači su ga posetili...
letači ga neprestano nadleću... ti si ga preletela barem se-
dam puta... on je dalek samo za mene...“
Bio je tužan: „Razmišljao sam kako bi bilo bolje da je
ostao negde daleko na jugu, zaboravljen poput svih ostalih
ruševina, jer onda ne bih ni razmišljao o mogućnosti da ga
vidim i dotaknem... ovako, čini mi se, nemam kud...“
Nekoliko puta je od Gazde tražio dozvolu da se sam
zaputi u Grad. Ubeđivao ga je da mu ne treba pratnja pošto
je sve bilo mirno i pošto nisu postojale naznake da će se
u dogledno vreme pomeriti Frontovi. Ali je svaki put bio
odbijen.
Nije se zbog toga mnogo ljutio. Verovao je da Gazda,
kao i obično, ima viziju, te da će i njegov slučaj, potpuno
jedinstven, doći na red. Pretpostavljao je da je samo pi-
tanje dana ili časa kada će pod Gazdinim vođstvom biti
organizovana prava, velika ekspedicija, koja će detaljno
istražiti Grad, kao što su uradili u Nitri i kao što je bilo u
Čongradu. U njoj bi, kao i toliko puta ranije, našao svoje
102
mesto kao tragač za starudijama. A srce bi mu bilo puno.

Međutim, s najavljenom seobom ova mogućnost je sasvim
otpala, a nada da će prošetati ulicama Grada postala je
krhkija nego ikada.
Osetio se prevarenim.
„Šta je tu dobra vest?“, pitao je Modenu.
Više nego na sudbinu, koju nije mogao izbeći, ljutio se
na sebe. Trebalo je da bude odvažniji, i samim tim nepos-
lušniji, kao što su to bili lovci ili izviđači, koji su zarad viših
ciljeva ponekad rizikovali život. Samo da je umeo bolje da
gleda, shvatio bi šta je značila sva ona užurbanost koju je
u poslednje vreme primećivao kod vođa familija; da je bio
pažljiviji, opazio bi kako su neki od njih već započeli s pa-
kovanjem i demontiranjem staništa.
Imao je priliku. Trebalo je zgrabiti je i stisnuti je uz
sebe. Na neki način, bio bi zadovoljan. Ispunjen. Ili mrtav.
Pojela bi ga zemlja. Sagoreo bi u vazduhu. Našli bi ga posu-
vraćenog kao rukavicu. Ili bi se vratio u slavi. Sve je dobro,
samo ne zamah uprazno. Ne, on se predavao igri.
Snuždio se.
Neka se vrate oni sinoćni sati, razmišljao je. Neka mi
Modena ponovo čita... neka priča i neka se smeje...
„Ako ne mogu da pobegnem tamo“, reče naglas, „onda
više ne mogu da pobegnem nigde...“
„Opet me ne slušaš“, pogladila ga je po obrazu, a on se
trže. Gledala ga je u oči.
„Letećemo. Ti ćeš leteti... i ja s tobom... Le-te-će-mo“,
naglasila je slog po slog.
Želeći da ga uteši, objasnila mu je da još ništa nije de-
finitivno odlučeno. U pitanju je samo opreznost. Ljudi su
iz iskustva znali da će možda biti potrebno da budu brži
103
Dragan Brujić
nego obično, ali se isto tako može desiti da od selidbe ne

bude ništa. Sve je zavisilo od tempa kojim se bude menjala
okolina. Ono što jeste nepobitna činjenica – objašnjavala
je šireći oči – to je da su zidovi Prolaza već izvesno vreme
nestabilni i da zbog toga, bez obzira na udaljenost Frontova,
niko ne sme da se opusti.
„Na ovom mestu nastupamo nas dvoje. Ja ću po prvi
put biti učiteljica, a ti ćeš postati učenik... letač... Malo
ćemo, za promenu, obrnuti uloge...“
Današnji i sutrašnji letovi bi trebalo da konačno razre-
še dilemu, objasnila mu je Modena. Letači bi sve precizno
izmapirali, izmerili daljinu Frontova, i onda bi dalje postu-
pili onako kako se mora.
Svesna šta Grad znači Učitelju Lepog, a samim tim i
njoj, Modena je uspela da isposluje da se u jednoj od jedri-
lica zajedno s njom nađe i on. Ubedila je Gazdu da je do-
voljno iskusna kao pilot, te da bez ikakvih problema može
i sama upravljati letilicom, a da Učiteljevo poznavanje to-
pografije Grada i njegove okoline, mada isključivo knjiško,
može biti korisno za tumačenje promena koje su zahvatile
gradsko područje.
Objašnjenje nije bilo previše uverljivo i protivilo se
svim postojećim pravilima, ali je Modena obećala ocu da će
se zadržati u unutrašnjem krugu, odnosno da neće jedriti
po rubovima Fronta niti će se izlagati opasnosti da nehotice
izlete izvan granice postojećeg Prolaza.
Uostalom – rekla je prelomnu stvar – letenje je mnogo
bezbednije, čak i kada je reč o njihovim krhkim jedrilica-
ma, nego što je to hodanje po nepoznatom i neistraženom
terenu, za koji se nikada nije moglo precizno utvrditi u
kojoj se meri oporavio nakon poslednjeg prolaska Fronta.
Na zemlji čovek u svakom trenutku može nabasati na Vre-
104
linje, Uvrtače ili Katran i zauvek nestati. Nasuprot svim tim

podmuklim klopkama, vazduh je bio slobodan i prozračan.
Učitelj Lepog je čvrsto rešen, napomenula je ocu, da ne pro-
pusti šansu i ona će ga u tome podržati.
„Shvati to kao nagradu“, reče polušapatom. „Ako već
razmišljaš o sudbini, shvati to što se dešava kao nagradu, a
ne kao kaznu ili izvinjenje... molim te.“
Dok mu je potanko objašnjavala sve detalje plana za
sutrašnji dan, opet je imala onaj odlučan, zreo izraz lica,
mnogo ozbiljniji no što priliči njenim godinama, koji mu se
toliko dopadao, kao da do pre svega nekoliko sati nije bila
zavodljivi devojčurak koji ga zadirkuje.
Modena je zamislila da iz daljine osmotre promene
na horizontu, ucrtaju ih, i da potom nekoliko puta nadlete
Grad i okolinu. A zatim, kad im se pridruže i ostale grupe,
da se prošetaju ulicama. Za sve to, po njenoj proceni, bilo je
dovoljno vremena.
Nežno ga je prekorevala: „Jasno mi je. Tužan si. Ali seti
se šta si mi oduvek govorio – ne smeš dozvoliti da te to ose-
ćanje sasvim potopi.“
Osetila je da mu se raspoloženje postepeno vraća i re-
šila je da to iskoristi.
„Nemoguće je da nisi bio svestan da ćemo jednog dana
napustiti i ovo mesto. Osuđeni smo da pre ili kasnije po-
dvijemo rep i uteknemo... to je naša sudbina... ma koliko
se trudili da se skrasimo... Naravno, sve je ovo moglo biti
obavljeno drugačije i bez žurbe, ali da li si na to ikako mo-
gao da utičeš? Ti, ja ili bilo ko drugi?“
„Prepusti se“, nežno ga je uhvatila za ramena. „Samo
malo. Samo mrvu. Uživaćeš. Uživaćemo. Videćeš. Ne zabo-
ravi da sam ja ipak glasnik dobrih vesti... Zašto bi u to sad
sumnjao?“
105
Dragan Brujić
Ako je ikada nastupio trenutak kad je između njih

dvoje iščezao poslednji trag odnosa učitelja i učenice, to se
desilo upravo sada. Sve ono što je smatrao svojom pred-
nošću – iščezlo je. Oklop godina se rasuo, brižno negovan
privid zrelosti se stropoštao na pod, i dok je ona narastala
i postajala sve veća, u njemu je snažilo osećanje da svoju
unutrašnju golotinju više ne može sakriti. Bio je spreman
da joj se prepusti bez pogovora.
A onda se trže.
„Grad... čuo sam da je nestvarno lep“, promucao je. „I
savršeno očuvan... mnogo bolje nego sva ona tužna, nago-
rela đubrišta na koja smo nailazili ranije... kao da spava... i
to je, rekoše mi, pravo pravcato čudo...“
„To mogu da ti potvrdim“, ponosno će Modena.
Njene ruke su još uvek bile na istom mestu, sa obe
strane njegovog vrata, tople kao vekne hleba. Miris njene
kose mešao se s mirisom mašinskog ulja koje je isparava-
lo iz kombinezona.
„Plovila sam iznad. I sve sam videla. Reku, krovove,
zvonike... sve ono što si opisao... Jeste čudo. Ali moraš ra-
zumeti da ti otac nije mogao dozvoliti da se zaputiš na tako
opasan put, koji bi potrajao barem nekoliko dana, i to još
sasvim sam. A ni ja ti ne bih dozvolila. Više vrediš živ i po-
malo tužan nego spržen negde na poljani...“
„Jasno mi je“, klimnu on. „Zato si i spomenula izvinje-
nje“, sa zakašnjenjem je shvatio ko je imao presudan uticaj
na Gazdinu odluku da ga ne pusti u Grad.
„Da, mogao sam i sam zaključiti... ima u svemu tome
i tvoje zasluge. Sve mi je jasno. Ali mi nije jasno kako si us-
pela da posle svega, kad je vremena zaista ponestalo, ube-
diš oca da promeni mišljenje...“
„Meni on ništa ne odbija“, reče.
106
GRADSKA KUĆA

Strogo klasicističko zdanje poznato pod nazivom
Gradska kuća, koje se nalazilo na severoistočnom obodu
nekadašnjeg gradskog trga – prisećao sam se opisa iz jed-
nog požutelog bedekera – u toku devetnaestog veka je pred-
stavljalo mozak Grada.
Opis je bio živ i slikovit. Izolovani od spoljašnjeg sve-
ta, u kancelarijama žutih zidova, ispod visokih tavanica,
sedeli su mrzovoljni činovnici, ispisivali svoje debele delo-
vodnike i lizali vrhove mastiljavih olovaka. Okolo se čulo
šuštanje papira i lupanje pečata. Od pogleda spolja bili su
zaštićeni belim, naboranim zavesama i drvenim žaluzi-
nama. Negde unutar tog zdanja, u prizemlju, postojalo je
mnogo sličnih prostorija sa bubnjarama u ćošku, gde su se,
među policama sa ukoričenim spisima, umnožavali, čuva-
li i izdavali dokumenti i obavljali najrazličitiji nedokučivi
administrativni poslovi.
Tamni i uski hodnici, koji su služili i kao čekaonice,
bili su uvek prepuni naroda. No, još u prijemnom holu, pre
nego što bi se posetilac obreo u svetu usporenih notara i
dosadom ophrvanih klijenata, morao bi da prođe pored
šaltera sa malim polukružnim prozorima. Oni su u najve-
ćem broju slučajeva predstavljali oči kroz koje je vlast po-
smatrala svoje podanike, što znači da ih je videla kao boja-
žljive, pogurene nesrećnike, preplašene gomilama papira i
procedurama koje ne razumeju. Ogromna većina građana
nije mogla prodreti u polumračnu unutrašnjost Gradske
kuće dalje od tog mesta.
107
Dragan Brujić
Gornji delovi građevine bili su rezervisani za kancela-

rije najvažnijih gradskih funkcionera, za vladu i gradona-
čelnika. A zadnji deo, koji se pod pravim uglom odvajao od
ostatka zgrade i savijao u dvorište, sakrivao je skupštinsku
salu. Tu su, sasvim daleko od ulične zbrke i žamora, posla-
nici raspravljali o najvažnijim varoškim pitanjima, među-
sobno se prepirali i ponekad razračunavali šakama.
Zgrada je bila projektovana tako da se vidi sa svakog
mesta na trgu, gde god bi se čovek našao, što je danas one-
mogućavao podivljali park.
Četiri monumentalna dorska stuba dominirala su na
isturenom pročelju. Bila su postavljena na nisko stepenište i
delimično su sakrivala ulaz u zdanje. Trouglasti zabat iznad
njih bio je ukrašen časovnikom i reljefnim prikazom dva
anđela koji duvaju u trube.
Dugačak niz prozora sa leve i desne strane pročelja
ponavljao se na svakom od tri sprata. Zahvaljujući odme-
renim prozorskim ukrasima, taj prizor nije bio jednoličan.
Cela fasada, sva u tamnozelenim i belim tonovima, odisala
je osećajem za meru i plemenitom strogošću. Nije to bilo
slučajno. Кlasicističke linije nisu predstavljale samo po-
modni ukras tada vladajućeg umetničkog pravca. Pošto je
trg u određenim danima služio i kao pijaca, na njemu se
– između šarenih tezgi, zaprežnih kola i najraznovrsnije
robe – okupljalo mnoštvo sveta iz Grada i okolnih sela.
Izgled zgrade je trebalo da pošalje poruku da se iza njenih
zidova nalazi moćan mehanizam koji nadilazi pojedinca.
Poluge i zupčanici te institucije su, prema ubeđenju tvora-
ca, poticali iz drevnih antičkih vremena, a zamišljena je da
traje večno. Vlast kao da je poručivala: „Pogledajte kako
smo samo stabilni i postojani, istovremeno mudri kao Grci
i snažni kao Rimljani. Mi smo njihovi naslednici i shvatite
nas ozbiljno.“
108
Pa ipak, vlast Monarhije nije trajala večno. Zajedno sa

mnogim drugim državama, urušila se nakon velikog po-
tresa koji se naziva Veliki ili Prvi svetski rat. No, Gradska
kuća je preživela i nastavila da služi istoj nameni za koju
je projektovana, jedino su se menjale zastave na jarbolima
ispred ulaza.
Na njenu potonju sudbinu znatno više od političkih
promena uticali su ubrzani rast i dramatično širenje Gra-
da. Veoma brzo, pokazalo se, staro zdanje više nije moglo
da zadovolji potrebe narasle administracije. Napokon, kad
je bila izgrađena nova zgrada Skupštine, Gradskoj kući je
dodeljena znatno mirnija i dostojanstvenija uloga, te su u
njene prostorije useljeni muzej i biblioteka.
Spolja gledano, njeni skladni oblici su bili savršeno
očuvani, samo što na prozorima više nije bilo stakla, a dr-
venarija je, većim delom propala i razglavljena, visila sa
prozorskih okana. Prozori u prizemlju desnog krila, gde se
nalazila biblioteka, bili su zatvoreni iznutra, to jest zazida-
ni belim pregradama. Na osnovu toga sam zaključio da je
staklo na njima, dok je još postojalo, imalo samo dekora-
tivnu funkciju.
Stubovi su bili dovoljno masivni da odole svakom na-
srtaju prirodnih nedaća, isto kao i zidovi. Čak je i zelena
boja fasade većim delom bila očuvana, mada su se na ne-
koliko mesta odlomili poveći komadi maltera. Dva anđela
trubača iznad ulaza, međutim, ostala su bez truba, a jedan
i bez glave.
Zakoračio sam unutra.
Sa desne strane mračnog hola nalazio se ulaz u muzej.
Kao i masivna vrata na ulazu u zgradu, tako je i pre-
dvorje muzejskog dela bilo prilično dobro očuvano, izuzev
što su u uzdužnim otvorima na pregradnim vratima ne-
109
Dragan Brujić
dostajala bojena stakla koja su nekad ukrašavala svako od

krila. Bio sam radoznao šta ću zateći iza njih. Jer upravo je
to moglo biti mesto iz mojih snova – čarobna pećina gde
su sakriveni dragoceni ostaci prošlosti – ali sam ipak bio
prilično oprezan u svojim očekivanjima.
Pokazalo se – s pravom.
Unutrašnjost muzeja se ni po čemu nije razlikovala od
unutrašnjosti bilo koje zgrade u koju sam prethodno ušao.
Sve je bilo prljavo, zapušteno i prekriveno đubretom i su-
vim lišćem.
Prostorije su bile poređane vagonski – iz jedne sobe
se prelazilo u drugu, a sve zajedno činile su pravougaonik.
Posetilac koji bi išao redom na kraju obilaska bi se ponovo
našao u prvoj sobi, odakle je i krenuo. Nije bilo ni traga od
eksponata; ko zna kad su uklonjeni i odneti u nepozna-
tom pravcu. Na pojedinim mestima videle su se odložene
metalne garnišne i kitnjasti ramovi bez slika, razlabavlje-
ni i prekriveni paučinom, kao i tamne natrule draperije,
zgužvane i nabacane u gomile po ćoškovima. U središtu
pojedinih prostorija nalazile su se vitrine, izvrnute i grubo
nagurane jedna do druge, ili su bez nekog reda bile nasla-
gane stolice, ali većina odaja bila je potpuno prazna.
„Neko je sve temeljno počistio“, pomislih. „Ko zna,
možda je blago negde sakriveno... u nekakvom podrumu...
daleko od očiju... “
Upravo u tom trenutku pažnju mi je privukao neobi-
čan predmet položen u uglu jedne od soba, delimično pre-
kriven prljavštinom i trulim krpama. Bio je potpuno crn i
prilično velik. Nisam odmah razaznao šta je, ali sam pret-
postavio da nije u pitanju običan otpad.
Kad sam razgrnuo površinski sloj smeća, isprva sam
pomislio da je to neki predmet od drveta, potpuno uglje-
110
nisan, ali onda sam pod rukom napipao metal, gusto na-
čičkan klinovima sa oblim glavicama i na nekoliko mesta
ojačan gvozdenim prstenovima. Odmaknuh se da objekat
osmotrim iz daljine.
Bio je to džinovski ključ starinskog oblika, koji bi, kad
bi se uspravio, nadmašio moju visinu. Reč je o „majsteršti-
ku“, proizvodu kojim je kalfa dokazivao da zavređuje maj-
storsko pismo. Što je bilo najzanimljivije, upravo sam ovaj
ključ video u jednoj nevelikoj brošuri o Gradu, gde je bio
predstavljen karikaturalnim prikazom bez mnogo veze sa
realnošću.
Zašto nije odnet sa ostalim stvarima, nije mi bilo jasno.
Možda je bio pretežak za nošenje, možda nije bilo dovoljno
vremena ili se nikom nije dopao. Možda je naprosto bio za-
boravljen. Mogućnosti je bilo previše.
Još par tenutaka sam posmatrao gorastasa, razmišlja-
jući da li da ga uspravim, ali sam odustao od te ideje. Od-
lučio sam da ga prepustim miru u kom sam ga zatekao. U
ovom delu zgrade se više nije imalo šta videti, te se zaputih
u suprotno krilo.
Na drugoj strani prijemnog hola, nasuprot muzeju, na-
lazila se gradska biblioteka. Nisam bio siguran šta me oče-
kuje iza njenih vrata. Ako su crkva i muzej bili u tako lošem
stanju, razmišljao sam, šta mogu da zateknem na mestu gde
su se čuvale knjige? Trošne i zapaljive, one su i inače pred-
stavljale najosetljiviji i najzahtevniji deo svakog inventara,
te bi obično prve stradale prilikom kakve nevolje i prve bile
odbacivane kad je trebalo olakšati teret. Knjige su zahtevale
red i mir. I zato su, između ostalog, danas tako retke.
Međutim, kad sam pokušao da zakoračim u bibliote-
ku, doživeo sam iznenađenje. Prvi put otkako sam se našao
u Gradu naleteo sam na zaključana vrata. Cimao sam ih,
111
Dragan Brujić
gurao ramenom, drmao i vukao kvaku, misleći da je brava

zarđala ili da su šarke zaglavljene, ali se nijedno krilo nije
pomerilo ni za pedalj.
Napokon, odlučih da upotrebim silu.
Uzeo sam zalet i nogom udario ispod brave. Sledećeg
trenutka, uz tresak i prašinu, oba krila su izletela iz zida,
zajedno sa dovratkom. Na tren me je bilo malo sramota –
osećao sam se kao razbojnik – ali sam se onda glasno na-
smejao. Ko mi može zameriti, zapitah se.
Našao sam se u mraku, uspevajući da nazrem tek ne-
jasne oblike ispred sebe, koliko mi je to omogućavalo mut-
no osvetljenje koje je dopiralo iz polumračnog hola. Svi
prozori su bili zatvoreni neprozirnim panelima, koji su sa
ulične strane izgledali kao beli pregradni zidovi, tako da od
spolja nije mogao dopreti ni tračak svetlosti. To je verovat-
no bilo izvedeno da bi se unutar biblioteke održala stabilna
vlažnost i temperatura. Čitao sam o tome.
Veoma brzo odlučih se na novi nasilni postupak. Pri-
šao sam najbližem prozoru, koji se nalazio s desne strane, i
napipao ivicu drvenog panela. Zatim se okačih o nju svom
težinom, usput se nogom odgurujući od zida. Uz prasak i
novi oblak prašine, u prostor su silovito prodrli zraci sunca.
„Svitanje“, projuri mi kroz glavu.
A tada ugledah neverovatan prizor. Biblioteku. Ne-
taknutu.
Blago. Sva blaga sveta.
Koliko mi je pogled dopuštao da zavirim u dubinu
prostora, osvetljenog tek jednim prozorom, primetio sam
da je i tu vladao nered – pult na ulazu je bio sklonjen u
stranu, a pojedine police su bile prazne – kao da je neko
planirao da i biblioteku prenese na sigurno, ali se to iz ne-
kog razloga izjalovilo. Knjige su bile tu.
112
Shvatio sam da je raspored prostorija koje su se nizale

nakon prijemnog dela, počev od sobe levo, bio identičan
onom u muzejskom krilu zgrade. Takođe se prolazilo iz
odaje u odaju, tako da se put na kraju opet završavao kod
ulaza, jedino što je svaka prostorija dvema policama bila
izdeljena po sredini. Sa mesta na kome sam stajao mogao
sam videti uredno poređane hrbate knjiga, razvrstane po
bojama i veličini ili veselo razbacane u nekom nasumič-
nom sledu.
Tuklo mi je u grudima. Pade mi na pamet da bi se ve-
rovatno tako osećao arheolog koji bi pronašao zaboravljenu
egipatsku grobnicu.
Na prvoj polici, ispred koje se nekada nalazio pult i
koja je stajala iza bibliotekarevih leđa, bila su poređana
velika, kapitalna dela koja se nisu smela iznositi iz zgra-
de. Bile su to raskošne enciklopedije, debeli rečnici, ve-
like monografije, kolekcionarska i numerisana izdanja.
Mogao sam pročitati samo najkrupnije naslove: Larousse,
Voynich, Tito, Gaudi, JLZ, Times, Philip’s, Dore... Preko
mnogih mi je pogled samo preleteo, žureći da se ponovo
vrati na početak reda.
Poželeo sam da preskočim sto, dođem do police i do-
dirnem je, pa ipak, nešto kao da me je sprečavalo da pri-
đem bliže. Noge su mi bile zakovane za mesto gde sam prvi
put stao.
„Čudo, preveliko čudo“, vrzmalo mi se po glavi.
Do sada smo uglavnom pronalazili jako malo knjiga,
za mog života tek nekoliko desetina, i to najčešće u vrlo
rđavom stanju. U trenutku propasti, knjige su već bile stvar
prošlosti, a razlupani kompjuterski ekrani i šuplje metalne
kutije nisu mogli ništa da pričaju. A sada najednom ovo!
Pitao sam se kako će reagovati u selu kad saznaju za
otkriće.
113
Dragan Brujić
Čitava prošlost, sve izgubljeno znanje, nauka i beletris-

tika, zabava i filozofija, sortirano po oblastima i po abeced-
nom redu – sve se to ovde nalazi i čeka da bude preuzeto.
Ako išta može da se nazove ponovnim rođenjem, po-
neše me misli, onda je to ovaj trenutak... ovo je Niniva, Mari
i Hatušaš... ovo je kamen iz Rozete i Behistunski natpis, ovo
su svici iz Khirbet Kumrana, bubnjalo mi je u glavi. Nema
veze što vreme ističe... nije bitno što se približava Front, raz-
mišljao sam, sada kad znamo gde se nalazi blago... pokupi-
ćemo šta možemo... ono najvažnije... a po ostatak ćemo se
vratiti kada opet bude bezbedno, pravio sam planove.
Neprestano, nakon svakog talasa ushićenja, vraćalo mi
se pitanje:
Kako je ovo moguće?
Sve je bilo toliko uzbudljivo da sam se s mukom suzdr-
žavao i odlagao trenutak kada ću zakoračiti dublje u pros-
toriju. Želeo sam da to bude na neki način svečano, nesva-
kidašnje, različito od dosadašnjeg bauljanja po ruševinama.
U tom razmišljanju, pažnju mi je privukao najbliži komad
nameštaja, crni prašnjavi pult naslonjen na zid. Na njemu
su se nalazile dve dugačke drvene kutije, sa uredno poređa-
nim karticama, prekrivenim slojem paučine. Pretpostavio
sam da je to registar knjiga koje se nalaze na čitanju.
„Pozajmljene da se nikad ne vrate“, pomislih tužno.
Poželeo sam da saznam koji je naslov poslednji izdat,
te posegnuh rukom ka prvoj, zakošenoj kartici. Međutim,
kad sam pokušao da je izvučem, ona mi se raspade u ruci
kao nagoreli list hartije.
Bio je to loš predznak.
Najednom začuh čudan zvuk iz prostorije levo: tihu,
jedva čujnu mešavinu škriputanja i krckanja. Načas sam
114
pomislio da je još neko prisutan u prostoriji, što me je pre-

plašilo, ali onda shvatih – ja sam vinovnik tog čuda. Raz-
bio sam zaključana vrata i razvalio prozor. Prvi put nakon
ko zna koliko vremena ovim je odajama strujao vazduh.
Opet se nasmejah sebi. Spoljni svet se probio unutra, a to
se mora čuti.
Prišao sam drugom prozoru i na isti način odvalio pa-
nele. Prostorija je postala još svetlija.
„Neka bude svetlost“, rekoh.
Ubrzo se opet začuo sličan zvuk kao malopre, ali je
ovog puta dopirao sa druge strane, iz pravca sobe u koju se
ulazilo kroz prolaz desno, odmah pokraj prozora. Vazdušne
struje su tražile put. Pa je usledio još jedan, iz prethodnog
pravca, ali glasniji nego maločas. Istovremeno, učinilo mi
se da su se knjige na polici ispred mene pomerile u stranu,
kao da su se neznatno slegle.
„Ovo je čudno“, pomislih.
Već narednog trenutka, odnekud iz dubine prostora,
začulo se nešto što je ličilo na obrušavanje. Pade mi na pa-
met da se jedna od polica pod udarom promaje nakrivila i
da su se knjige rasule po podu, ali to nije bio taj zvuk.
Jedan trenutak sam stajao u mestu, a onda se trgoh.
Prešao sam u sobu levo, koja je bila nešto slabije osvetljena,
s namerom da vidim o čemu se radi, kad slučajno laktom
zakačih najbližu policu i ova se zatrese. Istog trenutka, pred
mojim očima, sve knjige na njoj kao da su se prelomile na-
pola. Nakratko su zadržale taj iščašeni oblik, a zatim, po
redovima od gore naniže, najednom se rasuše u prah. Sve je
bilo praćeno istim zvukom koji se čuo maločas.
Skamenio sam se.
Povukao sam prstom po knjigama na susednoj polici
i desilo se isto; u jednom trenutku na hrbatima se mogao
115
Dragan Brujić
videti dubok kanal koji je ostao iza mog prsta, a zatim se

knjige raspadoše.
Već sledećeg trena, jurcao sam iz prostorije u prostori-
ju, zalazeći u sve veću tamu, nasumično prstima ubadajući
knjige i drmajući police. Aristotel, Aristofan, Andrić... tap!
– nema... Bergson, Berkli, Bernštajn... tap! – ništa... Crnjan-
ski, Cvajg, Ciceron... tap! – ne postoje... Platon, Pekić, Prust
... tap! – prah... Čitav red Kiš, Kami, Kafka ... tap! – ništa...
Čitav red Tomas Man... tap! – nema ga...
Knjige su se obrušavale kao što se obrušava oštro zase-
čena peskovita obala pre survavanja u reku.
Sve se raspadalo i stropoštavalo, zasipajući me oblaci-
ma prašine. Suv, sitan prah, nalik na pepeo, upadao mi je
u usta i u nos, zavlačio se ispod kragne i u nabore košulje,
prekrivao mi kosu. Pritom, dok sam bezglavo jurcao, činilo
mi se kao da urlam iz sveg glasa, a bio sam siguran da iz
mene ne izlazi ni jedan jedini zvuk.
Napokon, nakon što sam u rušilačkom pohodu obišao
ceo krug, unezveren i zadihan, vratio sam se u prostoriju
sa pultom, odakle sam i krenuo. Ona više nije bila prozrač-
na kao petnaestak minuta ranije. Ispunjavalo ju je zamuće-
no i prljavo svetlo, koje je polako slabilo. Redovi polica su
nakon svega nekoliko metara iščezavali u ništavilu. Prosto-
rija je bila zagušena uskovitlanim oblacima prašine, koji su
dopirali iz oba prolaza, sa leve i desne strane pulta, polako
se sležući.
„Pade, pade Vavilon“, prođe mi kroz glavu, „i postade
stanište demonima i tamnica svakome duhu... “
116
NEMAM REČI

„Nemam reči da opišem koliko ste glupi“, besneo je
Gazda.
Desnicom je pridržavao dlan leve ruke i povremeno
ga stiskao palcem. Kad god bi se iznervirao, osećao je kako
mu kroz ruku prolaze trnci. Prisećao se da to ima nekak-
ve veze sa krvotokom, ali nije želeo da zna više od toga.
Nije hteo ni sebe niti ikog drugog iz okruženja da uznemiri
mogućnošću da je bolestan. Većina ljudi je u njemu videla
svojevrstan simbol snage i istrajnosti, a on nije imao name-
ru da ih ubeđuje u suprotno. I to ne zato što je verovao u
nekakvu svoju posebnost – ponekad mu se naprosto činilo
da je samo imao više sreće od drugih – nego zato što je tako
bilo lakše upravljati.
Hodao je ukrug, povremeno prilazio Modeni ili išao
od jedne do druge jedrilice, i vikao:
„Da li sam ja rekao: letite? Jesam! Da li sam rekao:
uživajte? Jesam! Da li sam rekao: ne srljajte, čekajte nas, pa
ćemo svi skupa, prema pravilima, poći u obilazak? Jesam!
Da li sam zabranio da se udaljavate od sletišta? Jesam! Da li
sam bio zloban i naporan? Nisam!“
Modena je pokunjeno gledala u zemlju, a Eros je sta-
jao podalje, s prekrštenim rukama, leđima naslonjen na
bok letilice.
„Oče...“
„Ne!“, prekide je Gazda. „Pljujem na svaki razlog. Od
razloga me boli glava. Ne želim čuti razlog. A znaš zašto?
117
Dragan Brujić
Zato što je svaki razlog glup!“, zastao je, obrisavši znoj sa

čela. A onda, u podjednako oštrom tonu nastavi:
„Zar ti ne znaš da ne mogu da se smirim dokle god
si u vazduhu? Zar ti ne shvataš da ceo treperim sve dok
se ne vratiš na zemlju? Pa ipak... šta? Ja te puštam! Uvek
te puštam! A to je zato što verujem da si zrela i pametna.
Govorim sebi: neće ona ništa preko kolena. A zauzvrat tra-
žim samo jedno... da me slušaš!“, podviknu. „Da me uvek
bespogovorno slušaš! I to ne zato što sam pametniji, nego
zato što sam stariji... i to mnogo stariji... i što sam sve tvoje
gluposti već proživeo... ne moraš ti da ih ponavljaš!”
Okrenuo se od devojke i glasno uzdahnuo.
Vazduh je bio vruć i nepomičan. Prašina se lepila za
lice i stapala sa kapljicama znoja. U daljini, prema Gradu,
razmazani obrisi kuća su treperili u izmaglici od vreline.
Svakih nekoliko minuta nebo bi zaparala izlomljena ljubi-
časta munja, doletevši odnekud iza horizonta.
Gazda je nekoliko trenutaka gledao u pravcu jugoisto-
ka odakle je nadirao Front, pomalo odsutan, kao da je oče-
kivao da će se u daljini ukazati nekakav čudesan znak koji
će ga razrešiti nevolje, a onda se trže. Provukao je prste kroz
kosu, ulepljenu od znoja, i poterao je unazad ka potiljku.
Sedi pramenovi ostali su da štrče kao bodlje.
„Trebalo je da mi se javiš odmah, čim ste sleteli...“, reče,
podižući slamnati šešir koji je bio bacio na zemlju. „Stvari
se menjaju iz minuta u minut. Veoma je neozbiljno što si
isključila radio.“
„Mislila sam...“
„Znam. Mislila si da će se vratiti na vreme. Potpuno
jasno. I potpuno mladalački... Buntovnički... Hrabro... Za-
verenički... Tajna koja nije smela da dopre do mene. Ukra-
dena tri sata! Tačno vidim sliku: mi dolazimo, a ti mi trčiš
118
u zagrljaj i kroz smeh dobacuješ da je dan bio uspešan i

da ste divno leteli i da nema ni deset minuta otkako ste se
prizemljili...“
Zaćutao je, a Modena opet pognu glavu.
Odjednom tišinu prekide isprekidano krčanje iz jedne
od jedrilica.
„Krrrrr... krrrrrr... Vavilon Jedan... Vavilon Jedan zove
Gazdu. Gazda, potvrdi prijem... krrrrr... još uvek vas nema-
mo na vidiku... da li smo na dobrom kursu? Krrrr... krrrr-
rr...“, ali pre nego što je Eros stigao da odgovori, Gazda se
našao pored njega i uzeo mu mikrofon iz ruke.
„Šta tačno ne vidite? Grad ili nas?“, zapita i pokaza
Erosu rukom da mu doda dvogled sa zadnjeg sedišta.
„Grad... njega vidimo...“, čulo se kroz krčanje. „Vas ne
vidimo...“
Daleko na horizontu, iza poslednjeg reda višespratnica
u istočnom delu naselja, mogao je da uoči zvezdastu mrlju
svetla. Usredsredio se na taj odblesak sunca, koji je na tren
bio zamakao iza solitera, i čekao da se nanovo pojavi iza
poslednje zgrade u nizu. Za nekoliko sekundi razaznao je
sićušan srebrni oblik, nalik na izduženo zrno pirinča. Izgle-
dalo je kao da stoji u mestu.
„Onda je dobro. Ja vas vidim“, reče Gazda, ne skidajući
dvogled sa znojavog lica.
Veliki srebrni dirižabl polako se izduživao i dobijao
prepoznatljiv oblik. Izgledalo je kao da lagano pluta iznad
čistine između zgrada, bacajući senku na tlo. Na njegovom
boku moglo se pročitati: DIET COLA.
„Samo tako nastavite. Pratite Istočni put. Ibrahim ga
zna napamet. Ima dobru mapu. Ubeđen sam da ćete nas
za koji trenutak opaziti. Desno. Kod hangara. Ali pazite na
dalekovode.“
119
Dragan Brujić
„Da li je sve u redu tamo kod vas?“, pitao je glas. „Odav-

de, sa visine, nebo izgleda... krrr... ljutito... ljudi su malo uz-
nemireni...“
„Biće dobro!“, uzvrati Gazda. „Samo pažljivo!“
Sklonio je dvogled. A zatim se okrete ka Erosu.
„Ne slušaj baš uvek šta pričaju. Upotrebi svoje oči...
strah ume da izobliči reči. A reči sačinjavaju naše misli. Ali
isto tako, nikako ne smeš da prečuješ to što ti pričaju. Jer
oni vide odozgore, a mi smo dole? Razumeš?“
Eros klimnu glavom.
„Po tebi“, dosetio se Gazda, „ako sam te dobro razu-
meo dok smo bili u jedrilici, rešenje je vrlo jednostavno“,
pogledao ga je ispod oka. „Treba da sačekamo Učitelja još
neko vreme, možda pola sata ili sat, i da onda, ako se ne
pojavi, krenemo bez njega, je l’ tako?“
Ovaj opet klimnu.
„Nisi se zapitao šta će se desiti ako se jednog dana ti
zatekneš na njegovom mestu?“
„Pa... malo sam se zapitao“, reče Eros. „Ali ja ne bih
tako...“
„Malo si se zapitao?“, prekide ga, odmahnuvši rukom.
„Malo sam se zapitao znači samo jedno: očistio sam savest i
sad ću se povinovati jedino svom strahu...“, zastao je načas,
a Eros odustade od pokušaja da se opravda.
„Nikog ne ostavljamo!“, podviknu Gazda, unevši mu
se u lice. „Nikad to nismo radili. Zato smo i preživeli. Jedi-
ni“, mlatio je kažiprstom.
A onda se okrete ka Modeni, koja je grizla usne i gle-
dala nekud u stranu.
„Neobično je to što je Učitelj na neki način bio u pravu
što nas nije sačekao“, reče joj. „Ne bi bio zadovoljan... jer mi
120
ne bismo duboko zašli u Grad... možda ne puno dalje od

prvih nekoliko ulica... sigurno ne dalje od zvonika...“, po-
kaza rukom u pravcu crkvenih tornjeva. „Prolaz se zatvara
brže nego što smo mislili... Trebalo je to da ti bude jasno
čim si videla kretanje Fronta na jugoistoku...“
„To znači da nisi puno ljut?“, prošapta Modena.
„Ne, to samo znači mu neću otkinuti glavu kad ga vi-
dim.“
Nekoliko trenutaka sve troje su ćutali. Svako je bio sa
svojim mislima.
„Nije ovo prvi put da se neko izgubi“, reče Gazda obo-
ma. Glas mu je već bio znatno smireniji nego maločas. „To
ne mora da znači da se desilo nešto strašno. Možda je živ
i zdrav i možda upravo sad pešači ka nama. Kod ovako
naglih pomeranja Frontova kompasi i časovnici ponekad
umeju da polude i onda se čovek, naročito ako je sam, očas
posla nađe potpuno dezorijentisan... pa mu se čini da je
prošlo tek nekoliko minuta a zapravo je utrošio sate... To je
još jedan razlog zašto nikoga ne smemo prepustiti nečemu
što volimo da zovemo sudbina“, ponovo pogleda u Erosa.
Bes ga je lagano prolazio i sada je počeo grozničavo
da razmišlja šta treba dalje da preduzme. Izbora nije bilo
mnogo.
„Barem si me u jednom poslušala“, obratio se Modeni.
„Nisi napustila jedrilicu. A verovatno si, u svom romantič-
nom zanosu, kad si shvatila da se Učitelj još uvek ne vraća,
silno želela da pođeš za njim.“
Modena nevoljno klimnu glavom.
„Dajte da ih rasklopimo...“, pokaza na krhke letilice.
„To je najpametnije što trenutno možemo da uradimo... da
budemo spremni kad nam spuste sajle...“
121
Dragan Brujić
NE ZNAM TAČNO

Ne znam tačno koliko sam vremena proveo sedeći na
tremu Gradske kuće. Gledao sam u park – u podivljalu ne-
man zelenila – i razmišljao kako ovaj svet više ne pripada
nama.
Kad sam sledeći put pogledao na sat, već sam hodao
dalje, uz prazne i nasumične misli, s namerom da izađem
na ulicu sa južne strane trga.
Šta može imati smisla nakon onoga, pitao sam se.
Usput sam očistio lice i ruke, suze su sa očima uradile
svoje, kao i znoj, ali mi je kosa još uvek bila ukrućena od
prašine.
U ustima nisam imao nikakav ukus, ponajmanje ukus
trule hartije, ali sam i dalje osećao kako sam pun finog,
pepeljastog praha, te sam povremeno duvao kroz nos i
pljuckao.
„Kako je to samo komično“, pomislih. „Možda jesam
trska, ali trska koja je ispljunula atom Paskala... i četiri
molekula Gibona... i koja je maločas iskašljala čitavo po-
glavlje Polibija... “
Starci su pričali da im je najveći šok predstavljalo to
što stvari više nisu propadale istom brzinom kao ranije,
na šta nikako nisu mogli da se naviknu. Sećam se da mi
je neko rekao da to ima veze s pojavama koje se nalaze
iza Frontova, ali to je bilo samo nagađanje. Ljudi skloni
računanju davali su različite procene, često međusobno
nesaglasne – beton se raspadao šest puta brže nego što
122
bi trebalo, gvožđe deset puta, zlato skoro trenutno, dok

je ponekad i običan papir bio izdržljiviji od njih, isto kao
i plastika. A najgore je bilo to što su ovakve procene važi-
le samo u nekim slučajevima, ne uvek. Niko nije mogao
shvatiti zašto. Nije bilo pravila. Zbog toga i jesmo u nevo-
lji, govorili su. Nema zakonitosti, i nema jasne uzročnosti,
a bez toga ne možemo ništa da shvatimo.
Da sam se u Gradskoj kući našao koju godinu kasnije,
možda bih zatekao isti prizor kao i drugde. Prašinu. Đubre.
Ništa. Ovako sam, ako ništa drugo, makar na tren video
kako je biblioteka izgledala nekada, u vreme kada je pred-
stavljala riznicu. Mogao sam ostati i bez tog iskustva.
A onda sam shvatio da se zapravo tešim, i to na jedan
nezadovoljavajuć, pomeren način. Slika knjiga koje se pre-
tvaraju u prah nije htela da me napusti.
Uz takve misli našao sam se nadomak zgrade broj 17, a
vreme kao da je opet promenilo ritam i ubrzalo se.
Zaustavio sam se.
Tamne duplje prozora sa prvog sprata oronule dvos-
pratnice zurile su u mom pravcu. Okolo nije bilo nikakvog
šuma ni pokreta, a vrelina koja je izbijala iz asfalta uvlačila
mi se pod kožu. Mogao sam čuti sekundaru na časovniku.
„Dobar dan, tihi dome“, prošaptah.
U prizemlju, pokraj masivne zelene kapije, iznad kuć-
nog broja, primetio sam nakrivljenu tablu sa dugačkim,
višejezičnim natpisom od koga se jedino mogla pročitati
reč UDRUŽENJE. Ispod table, sasvim izbledeo, nalazio se
reklamni poster, kaširan na šperploču, sa slikom zapenu-
šanog crnog pića i natpisom: DIET COLA, neponovljivi
ukus punoće.
Reč je o ulazu u kafanu, nekada poznatu pod nazivom
„Učiteljski klub“, mada se nikada nije tako zvala, čuvenom
123
Dragan Brujić
okupljalištu gradskih boema i pijanaca tokom XX veka.

Zauzimala je čitav prizemni deo zgrade okrenut ka ulici.
Veliki kafanski prozori, čija je nekadašnja svrha bila da kroz
duvanski dim i požutele zavese prolaznicima nagoveste
skriveni svet alkoholisanih prepirki i ispraznog nadmudri-
vanja, sada su ostali bez stakala. Pogled u unutrašnjost su
prečile zakucane daske, postavljene iza rešetaka, prekrivene
debelim slojem paučine. Vrata su bila razvaljena.
Da bi se popelo na sprat bilo je potrebno produžiti u
dvorište, a priča kazuje da je to bilo praćeno nemalim nepri-
jatnostima, pošto su gosti skoro svake večeri, nakon zatvara-
nja kafane, prolaz koristili kao klozet. Kapija se nije zaklju-
čavala, jer se kroz nju ulazilo i u magacinski prostor. Zbog
toga su najmračniji uglovi neprestano zaudarali na mokra-
ću, bez obzira na sav trud stanara da nevoljnike zaplaše i
oteraju ili da im barem otežaju obavljanje nužde. Tek nakon
prevazilaženja ove prepreke – i verovatno uz začepljen nos
– moglo se dopreti do stambenog dela u dvorištu. To je bila
cena stanovanja u strogom centru Grada.
Ova priča je možda prenaglašena da bi zvučala zabav-
nije. Sve je moguće. Ako se izuzme moje nesigurno sećanje
na tu anegdotu koju sam jednom pročitao, mada više ne
znam gde, u okruženju ispucalog maltera i korova nije pre-
ostalo ništa što bi moglo da je potvrdi. Kamera, ugrađena
iznad kapije, nestala je ko zna kad. Snažna, zaslepljujuća
lampa, koja se uključivala čim bi senzor registrovao nečije
prisustvo, takođe. Nije se osećao nikakav smrad. Nije bilo
mirisa. Samo je suv, spržen vazduh jedva primetno strujao.
Tu negde, na prvom spratu, trebalo bi da se nalazi moj
dom.
To je, dakle, to, pomislih.
124
NIJE MI JASNO

„Nije mi jasno zašto ga jednostavno ne ostavimo?
Ako je ludak stradao ili ako je odlučio da se ne vrati... tu ne
možemo baš ništa. Samo rizikujemo da nam izmakne Pro-
laz...“, gunđao je Eros više za sebe. „Kažeš, Gazda ne voli da
gubi ljude. Ali koliko ja znam, on ne voli ni budale. A ako
je naš hrabri istraživač uspeo da zaluta, onda je budala...“
„Znaš ti dobro zašto“, podsetio ga je Ibrahim.
Bio je duplo stariji po godinama, ali po telesnoj građi
nije mnogo zaostajao za svojim saputnikom. Žilav i hitrih
pokreta, delovao je snažno i mladoliko. Mnogi su ga zvali
Naslednik prestola, pošto je bio viđen kao neko ko bi mo-
gao da zameni Gazdu kad ovaj onemoća. Ali on sam nije
otvoreno pokazivao takve ambicije.
„Pričaš tako jer si besan i umoran“, reče Ibrahim mla-
diću. „Nije on samo Učitelj. On je Modenin ljubimac. A
pošto je njen ljubimac, samim tim je i Gazdin ljubimac.
Shvataš?“
„Ljubimac ili ne, mi stradamo“, ispljunu Eros grudvicu
prašine pomešanu sa pljuvačkom.
Po planu, njih dvojica je trebalo da se kreću Severnom
ulicom, dok su se Gazda i Modena zaputili Istočnom.
Modena je tvrdila da tačno zna koje su lokacije za-
nimale Učitelja jer je imala njegovu kartu, na kojoj je sva
zanimljiva mesta obeležio krstićima, povezavši ih crvenom
linijom. Prisetila se kako joj je palo na pamet da nacrta-
na putanja liči na znak pitanja, samo okrenut u ogledalu,
i kako je on kroz smeh rekao da to možda nešto i znači.
Takođe, bila je uverena da se Učitelj sigurno ne bi vraćao
125
Dragan Brujić
istim putem kojim je prošao, pošto joj je više puta rekao

da to ne voli. Naravno, nije mogla da isključi mogućnost
da bi ga neka nevolja ili žurba ipak primorala na to. Zbog
svega toga, pretpostavili su da je najpametnije da se razdvo-
je u dve grupe i da jedna krene sa zapadne strane, ne bi li
direktno izbila na polukružni deo ucrtane putanje, dok je
druga trebalo da sledi severni put kojim se, pretpostavljali
su, kretao Učitelj Lepog.
„Zašto bi on bio Modenin ljubimac?“, nastavljao je
Eros sa primedbama. „Devojka je mlađa dvadeset godina
od njega... ćorav je na daljinu, to ti garantujem, i stomak
mu je mlohav, ručice tanke... Pored toga, dosadan je... Neki
put ga ništa ne razumem kad priča. Progresivno-komplek-
sno-permanentno-funkcionalno. Trte-mrte. Tako niko ne
govori! Čak ni starci! Zašto ja nisam njen ljubimac?“
„Zato što si glup!“, nasmejao se Ibrahim, a onda se do-
puni: „Takvih klipana kao ti ima koliko hoćeš, a Učitelj je
jedan... razumeš? Može joj se.“
„Možda sam glup, ali sam snažan“, branio se Eros.
„Uostalom, šta ti to znači ’glup’? Ja svašta umem. Umem da
deljem drva. Umem da upravljam jedrilicom. I da plovim i
montiram kolibu. Umem da vežem šestostruki čvor. Dobar
sam u pucanju. Lovim divlje patke. Umem da preživim. Za
razliku od Učitelja, umem i da se ne izgubim. A moje po-
tomstvo bi svakako bilo lepše i snažnije od njegovog.“
„Mani se, čoveče...“, prekide ga Ibrahim. Bio mu je do-
nekle simpatičan prenaglašeni mladićev bes, ali je to počelo
da ga zamara, pošto ovaj nije prestajao da gunđa.
„Kako ti se ne osuše usta?“, pitao ga je. „Dobili smo
zadatak i ne vredi nam da kukumavčimo. Samo će nam teže
126
pasti pešačenje. Uostalom, ko je spominjao potomstvo? I to

još u vezi sa Gazdinom ćerkom? Nisam siguran da je njoj to
na pameti. I samo tako nastavi, da te neko čuje... Ti bi baš
voleo da budeš izbačen iz korpe“, nasmejao se.
„Bla-bla-bla“, uzvrati ovaj, „valjda još samo Gazda
vidi u njoj devojčicu... Gazda, ti... i ostale starkelje...“
„Pa i jeste devojčica“, ponovi Ibrahim. „Inače se ne
bi igrala arheologije s jednim onakvim dosadnjakovićem,
pored tebe takvog lepotana i pastuva! Zar ne?“, zadirkivao
ga je.
Hodali su pored zgrada, jedan levom a drugi desnom
stranom ulice, i zavirivali iza ograda i u unutrašnjost pustih
kuća. Povremeno su zastajkivali, zviždali i dozivali, usput
osluškujući da li se čuje nekakav odgovor.
Dogovor je bio da ona grupa koja prva sretne Učitelja
ispali signalnu raketu. Crvenu ako je mrtav – mada su to
prećutali zbog Modene – a plavu ako je živ. Žuta raketa je
trebalo da označi nepredviđene okolnosti. A ako nijednoj
grupi ne pođe za rukom da ga pronađe, po planu je trebalo
da se susretnu na Glavnom trgu.
„Može biti bilo gde“, rezignirano će Eros. „Mogao je
ući u bilo koju kapiju da se olakša i da ga tamo klepi greda...
mogao je da upadne u Uvrtaču...“
„Au!“, odjednom povika Ibrahim. „Vidi što je ovo
lepo... belo... sjaji se...“, pokaza u pravcu dva vitka crkvena
tornja. „Znaš li kako se nekad govorilo za ovakve stvari?
Odmor... odmor za oči!“
„Zato smo i propali!“, promrsi Eros.
Dok je Ibrahim zaseo u hlad unutar crkvenog dvorišta
i izuo se, dotle je mladić obilazio građevinu. I dalje je gun-
đao sebi u bradu. S dosadom i gađenjem posmatrao je krš i
tragove buđi po zidovima.
127
Dragan Brujić
Najednom uzviknu: „Evo ga! Ovde je bio!“ Primetio

je sveže otiske cipela u naslagama šuta. „Barem je išao po
putanji koju je nacrtao! To je dobro! Nije mu palo na pamet
da luta!“
„Vidi ovo“, čučnuo je pored Ibrahima, bacivši mu u
krilo komad maltera. „Više nema nikog ko bi ovako nešto
umeo da nacrta...“, reče, pokazujući naslikanu zvezdu na
ulomku. „Možeš li da zamisliš nekog, molim te, ko je do-
voljno lud da bude ovako precizan... sve se vidi, svaka nit...
telašce... kraci... pa onda sve to pomnoži sa sto... ili sa hilja-
du... koliko je tih zvezda bilo...“
„Ljudi su nekad imali vremena“, promrmlja Ibrahim,
trljajući stopala.
„Ma ne to... to mi je jasno“, odmahnu mladić. „Nego,
koji je smisao da se posvetiš tako finim detaljima... i da da-
nima i mesecima visiš gore na skeli... i ćoraviš... a znaš do-
bro da tvoj trud niko neće videti pošto se slikarija nalazi na
tavanici?“
„Ljudi su nekada imali vremena“, ponovi Ibrahim. „A
to znači i ispred i iza sebe...“
„Sad pričaš kao Gazda“, odvrati mu Eros. A onda se
zagleda u njega: „Da te pitam nešto... ide li tebi Gazda ikad
na živce?“
„Ide“, klimnu Ibrahim.
„I rado bi ga ponekad odalamio po onoj velikoj sedoj
glavudži?“
„Bih“, potvrdi Ibrahim.
„Ne znam...“, zastade malo. „Da si ikad razmišljao da
se nađeš na njegovom mestu?“
Ibrahim sevnu očima u njegovom pravcu, a zatim ćut-
ke poče da navlači čarape.
128
„Nemoj odmah da mi prebacuješ... ne mislim to bez

veze... razumeš?“, pravdao se Eros. „Nego, evo... gledaj, kao
sada... mi zbog hira njegove ćerke i njenog Učitelja Bla-Bla
možemo da stradamo... razumeš? I to ne samo ti i ja, nego
celo selo. Ne može pojedinac da bude važniji od svih nas...
od čitave zajednice...“, zastade. „Slušao sam razne priče...
Gazda je nekada bio odličan... snažan... tri žene je sahra-
nio... svima je bio kao otac... ali omatorio je... teško se kre-
će... možda je malo i ’popustio pameću’...“
„Dosta!“, prekide ga Ibrahim.
Eros klimnu glavom i zaćuta. Znao je kad treba da
stane.
Pred Ibrahimovim očima prolazile su najrazličitije
slike iz prošlosti. Haos. Smrt. Glad. Bili su u neprestanoj
potrazi za hranom i vodom za piće, koristili su sve na šta
bi usput naleteli, gorivo, vozila, ostatke stare tehnologije,
mašine.
Bila je to prošlost prepuna svakojakih iskušenja. Od
borbe za golo preživljavanje, pa sve do sukoba sa pobunje-
nim članovima zajednice. Ponekad su imali osećaj da im
predstoji nekakva misija, i to im je davalo dodatnu snagu
– a za to je bio najzaslužniji Gazda – a ponekad bi ih pot-
puno savladao očaj, preteći da ih sasvim proguta. Sve su
nekako preživeli i poslednjih nekoliko godina ustalili se u
nekoj vrsti sumorne rutine, koja se zasnivala na neprekid-
nom bežanju i preživljavanju. Zna se pouzdano da je bilo
manje srećnih grupa kojima to nije uspelo.
„Da“, okrete sa ka Erosu. „Bilo je dosta takvih trenuta-
ka“, reče mu, a ovaj podiže obrve. „Nekada... nekada dav-
no... ali više ne. Ne postoji čovek koji se barem jednom nije
zapitao šta bi bilo kad bi se našao na mestu nekog drugog...
da li bi bio bolji... ali, kao što rekoh, nekad... ne sad...“
129
Dragan Brujić
„Koja je razlika između nekad i sad?“, zbunjeno upita

Eros.
„Jednostavno. Tada nismo znali ono što znamo sada.“
„A šta smo to saznali?“
„Ništa. I u tome je stvar. Ništa nismo saznali. A mislili
smo da ćemo saznati.“
„Opet zvučiš kao Gazda“, odmahnu mu Eros.
„Kad se čovek svaki dan sreće sa nečim što ne razume,
onda ili počne da zvuči kao Gazda, ili otupi i zaglupi, pa
počne da zvuči kao ti“, odbrusi mu Ibrahim.
Odjednom, u trenu, nešto im sevnu iznad glava. Suvo
lišće oko njih je lagano zatreperilo i kao da se centimetar ili
dva uzdiglo iznad tla, a vazduh je ispunilo fino, jedva čujno
pucketanje.
Visoko iznad svojih glava mogli su videti tanku, izlom-
ljenu ljubičastu nit kako titra, izlazeći iz krsta na jednom od
zvonika. Drugi kraj joj se gubio negde iza prvih krovova.
To je potrajalo nekoliko sekundi, a zatim munje nestade.
Pojavila se nešto dalje, na isti način, izvirući iz najviše tačke
na krovu četvrtaste zgrade sa druge strane gradskog trga.
„Pipanje“, promrmlja Ibrahim.
Pogledom su pratili munju još neko vreme, posmatra-
jući kako klizi ka jugoistoku i preskače s jednog krova na
drugi. Poigravala je oko svakog tornja i isturenog stuba, ne
zaobilazeći nijedno visoko zdanje u Gradu. Negde u daljini,
učinilo im se, kao da se prvoj munji pridružila još jedna,
koja joj je došla u susret.
„Veoma je blizu... Front“, reče Ibrahim, obuvajući se.
„Ne bi trebalo da je ovako...“
130
„Nikad nisam video... nikad nisam bio bliže...“, mucao

je Eros, još uvek ne mogavši da se povrati. „Da li je to...
nekako... živo...?“
„Hajde, mali, idemo!“, povuče ga Ibrahim. „Ako i jeste
živo, onda to nije život kakav je nama poznat“, reče.
131
Dragan Brujić
NE SMEM
Ne smem se razočarati. Ne opet. Ili – naprotiv – mo-

ram postati potpuno očajan, pomislih. To čisti um. To praz-
ni srce.
Naslonio sam se na naspramni zid preko puta kapije,
seo u turski sed i otpio gutljaj vode iz čuturice. Znoj mi se
u mlazevima slivao niz obraze i kapao na tlo, praveći tamne
zvezdaste mrlje na svetlosivom usijanom betonu.
Preko levog ramena sam mogao videti pustu ulicu,
blago zakošenu, koja se pružala unedogled. Sa jedne stra-
ne su bili parkirani zarđali automobili, prekriveni gustom
skramom od prašine, a sa druge se nalazio drvored, čije je
korenje još pre mnogo godina razrovalo trotoar i probilo se
do sredine puta.
S moje desne strane se otvarao maleni trg, u čijem se
središtu uzdizala razlupana fontana, prepuna đubreta i šuta,
oko koje su u neredu bili razbacani ostaci ružnih metalnih
klupa. Pored nje, na praznom kamenom postolju, neznat-
no uzdignutom od tla, nekada se nalazio još jedan nezva-
ničan simbol Grada, često viđen na fotografijama: Kurir,
bronzani kip gipkog, golišavog dečaka u trku, u prirodnoj
veličini, kraj kojeg je na tanušnim nogama kaskalo lane i
posmatralo ga. Ne sasvim u skladu sa težnjama njegovih
tvoraca – čija je namera bila da istaknu herojske aspekte,
kako se to onda govorilo, opštenarodnog otpora stranim
zavojevačima – spomenik je za generacije rođene posle
Drugog velikog rata, koji je takođe prozvan svetskim, pos-
tao neizostavan deo odrastanja. Svako dete, odmah nakon
što bi prohodalo, moralo je da se okuša u jahanju bronzane
132
životinje i da uporedi svoju anatomiju sa dečakovom. To je

bio deo obaveznog rituala prilikom šetnji i omiljena prili-
ka za fotografisanje. Pritom su bezbrojne dečje ruke, nakon
mnogo decenija, učinile da su izloženi delovi figura postali
izlizani i znatno svetliji od ostatka kipa, a najviše leđa i uši
laneta, kao i kurirova ispružena ruka. Naravno, izlizan je
bio i dečakov ud, ali se to nije moglo pročitati u sačuvanim
zabeleškama.
Pošto je bio svojevrstan simbol Grada, a nije nikog
vređao, spomenik je, suprotno običajima sredine, uspevao
da nadživi sve političke promene koje su nailazile. Ali ipak
nije uspeo da nadjača rušiteljski poriv koji čuči u ljudskom i
svakom drugom mraku. Jedne sasvim obične noći, potpuno
bezrazložno, oštetili su ga nepoznati razbojnici. Tog jutra,
kaže se u požutelim novinama, Kurir je osvanuo bez glave.
Slika je bila više nego simbolična: vitko, bezglavo telo
hitalo je i dalje, probijajući se kroz nevidljivu šumu, ali bez-
umno zaustavljeno u pokretu, osakaćeno da nikad ne stig-
ne na svoj cilj.
Stariji ljudi su se zgrozili, mlađe nije bilo briga, i vlast
je, u nameri da ga popravi, uklonila kip. Pokazalo se – na
duže vreme. Tako se desilo da je nekoliko narednih nara-
štaja prohodalo a da nijedno dete nije dobilo priliku da se
uhvati za dečakovu ruku ili da zajaši lane. Tek nekoliko de-
cenija kasnije, prilikom jedne, u estetskom smislu neuspele
rekonstrukcije trga, kada su stare drvene klupe zamenjene
novim, plehanim i neudobnim, spomenik je izvučen iz po-
druma, popravljen i vraćen na prvobitno mesto.
Nešto se, međutim, u međuvremenu promenilo. Kurir
nikada nije povratio staru slavu. Kao da su besmislenost i
surovost rušiteljskog čina zauvek uništili ono što je nekad
predstavljao. Nakon obnove, ni kriv ni dužan, dobio je
novo, mnogo zlokobnije značenje. Skrajnut u odnosu na
133
Dragan Brujić
nekadašnji položaj, poluzaboravljen i usamljen, bronzani

kurir je nosio poruku da pristiže budućnost: doba razaraju-
ćeg besmisla i besmislenog razaranja.
„Dobrovoljni zaborav je nastupio pre onog pravog“,
projurilo mi je kroz glavu. „Trulež i raspadanje su samo do-
vršetak procesa.“
Možda je to bio uvod u Događaj. Ali ga niko nije pri-
metio. Ušunjao se poput provalnika, kroz vrata koja su ne-
pažnjom ostala odškrinuta. Ako je i bilo nekog ko je nešto
posumnjao, to je verovatno zvučalo ovako: „Ah, nestašluk.
Eksces. Prolazna anomalija. Rešiće se nekako. Uvek se reši.“
Kad je postalo jasno da to nije istina, već je bilo prekasno.
A možda ni to nije sasvim tačno. Možda je zapravo sve
odmah bilo očigledno. Ali su se ljudi naprosto predali. Da li
se pravi odgovor može uopšte saznati?
Još uvek nisam bio spreman da koraknem napred.
Moj dom... dvorišna kapija... slavoluk neostvarenih
sudbina... Nešto me je vuklo, a istovremeno i odbijalo.
Piramide su bile grobnice, razmišljao sam, večne i ve-
ličanstvene, ali samo zato što je imao ko da ih vidi. Oronule
zgrade koje se urušavaju pod sopstvenim teretom, sledeći
tempo rastakanja materijala od kojih su sagrađene, ne po-
smatra niko. Ideje koje su vodile njihove graditelje više ne
postoje pošto nema nikog da ih prepozna. Knjige se raspa-
daju u trenu. Čak se i natpisi urezani u kamen troše.
Pitao sam se šta ću videti iza kapije.
Verovatno ništa, rekoh sebi nevoljno. Ako je tako bilo
do sada, zašto bi sada bilo drugačije? Zašto bi se pustoš i
propast na ovom mestu preobratili u život i nadu? Po čemu
bi se jedna oronula zgrada razlikovala od neke druge? Zato
što su moji roditelji ili preci živeli u njoj? Koješta. Oni već
odavno ne postoje. Pretvorili su se u prah. A bez njih, i bez
134
svih onih nanosa prošlosti i značenja koji izviru iz ljudskog

prisustva, šta mogu videti?
Teško sam to sebi priznavao, ali – čudo, to je ono što
želim.
Pročeprkao sam po rancu, ne znajući ni sam šta tačno
tražim. Pažnju mi je privukao pohabani letački kompas, u
izubijanoj aluminijumskoj kutiji, koji mi je Modena ubacila
na rastanku. Zaboravio sam na njega i pogledah ga po prvi
put otkako sam kročio u Grad. Vrteo se kao lud.
„Baš bi to pomoglo“, pomislih.
Zatim sam na dnu ranca video još nešto što nije pripa-
dalo mojim stvarima. Malu, presavijenu cedulju, ubačenu u
foliju od mape.
Ne znam gde ćeš naći zvezdu, ali obećao si da ćeš doneti
jednu. Imam odlično pamćenje.
Bio je to Modenin rukopis. Nasmejao sam se. A onda
nastavih da čitam.
Celu noć nisam mogla da zaspim. Vrtela sam se, usta-
jala, šetala i ponovo se vraćala u krevet. Videla sam da je i
u tvom šatoru upaljena lampa, ali se nisam usuđivala da ti
dosađujem. Zapravo, priznaću ti, nisam želela da vidiš koli-
ko sam uznemirena.
U svakom pokušaju da uhvatim san, preda mnom su se
neprestano pojavljivale nekakve slike, koje nikada ranije ni-
sam videla... nejasni prikazi beživotne pustoši i mraka, straš-
niji i potpuno drugačiji od svega što obično možemo videti.
Pomislila sam da tako zapravo izgleda smrt. Ali otkud to?
Zašto smrt? Da li je to neka poruka koju mi šalje sudbina ili
(kako ti kažeš) podsvest? Bojala sam se da sklopim oči. Šta
ako se više ne probudim? Ili šta ako ih sledeći put otvorim, pa
sve bude drugačije? Nisam to smela da dopustim. Nikakvo
zatvaranje očiju.
135
Dragan Brujić
Sve razumem i potpuno te podržavam... nije to mala

stvar, otkriti delić sebe u svetu koji je izgubio prošlost... Pro-
naći sopstveni izvor. Zato sam i stala iza tebe, spremna da te
u svemu podržim, da te guram i pratim, ali... ali i pored svega
toga, nekako mi je teško.
Mnogo mi se više sviđalo dok je Grad bio daleko, zako-
pan u sanducima i uštinut između listova knjiga, kao neka
starinska priča koju si samo za moje uši vadio i doterivao
lepim rečima. Čini mi se da smo u tim trenucima, zajedno,
Gradu prišli najbliže što je moguće. Sada, međutim, kad smo
se našli nadomak cilja (a rekla bih da je to tvoj ali ne i moj
cilj), osećam da je Grad zapravo uljez, koji se na prevaru
uglavio tamo gde ne treba.
U tim svojim vizijama videla sam ga kao zlu, staru
ženu, nakaznog lica i izborane kože, koja te poziva u svoje
ždrelo da te tamo proguta (sad se smej i reci: pa da, baš kao
veštica... iz bajke... kako drugačije?). Ono što te je kod nje
zavelo nije lepota, niti je to njena duša (ako bolje razmisliš,
videćeš da je to zapravo jedan leš), nego raskošne haljine,
sada odrpane, i svetlucavi nakit. Nadaš se da ispod tih ha-
ljina ima mesa i da nećeš ugledati ono što svi naslućujemo:
belasanje golih kostiju.
Usuđujem se da kažem, Grad je lep samo dok o njemu
pričaš. I to samo dok pričaš meni i nikom drugom.
Bilo mi je neprijatno da ti to kažem u lice. Znam koliko
si pažljiv. Bojala sam se da te ne uvredim.
A bojala sam se i da ne kažeš: a šta sad hoće ova mala
praznoglavica?
Ako ovo pronađeš i pročitaš negde u osami, biće mi dra-
go. Ako pisamce previdiš, pa ga nepročitano doneseš nazad u
rancu, biće mi (mislim) još draže.
Modena.
136
NE BOJ SE

„Ne boj se“, reče gazda. „Sve dok se ne spuste niže, ne
preti nam nikakva opasnost. Ali uskoro će ih biti mnogo
više“, pokaza u pravcu ljubičaste munje koja je napravila luk
između silosa pokraj reke i vodotornja.
„Kao da istražuju teren... nešto traže... ne znam šta...
možda baš nas... ili mapiraju teren... a možda su sve to naj-
običnija naklapanja... obične munje... ljudi mnogo vole da
sebe i svoje muke stavljaju u centar zbivanja... a možda ni-
smo važniji od vetra...“
Nalazili su se nadomak glavnog trga i da se Gazda nije
umorio i usporio, već bi bili ispred Gradske kuće.
„Ne mogu ja tvojim tempom...“, reče, dahćući. „Nisam
više mlad...“
Seo je na najbliže stepenište, zaklonivši glavu u hlado-
vinu koju je bacao istureni balkon. Teško je disao, a niz čelo
i obraze slivao mu se znoj, sve do izboranog crvenog vrata.
Nekad je u dahu mogao prepešačiti i dvadesetak kilometara
a da se ne umori, a sada je svaki čas morao da zastajkuje i
da se bori za vazduh.
Posmatrao je ćerku, rumenu od vrućine, kako zaviruje
kroz musave prozore i nogom otvara vrata okolnih zgrada.
Pogled joj je bio znatiželjan, naizmenično mudar i detinje
začuđen. Oduvek je bila oprezna i usredsređena na trenutni
cilj, razmišljao je. Po toj osobini ličila je na njega.
Najednom reče: „Sve je ljubav“, a Modena ga iznena-
đeno pogleda.
137
Dragan Brujić
„Ti voliš njega, a ja volim tebe...“, objašnjavao je, „a vo-

lim i njega... i eto problema.“
Pre nego što je išta rekla, on nastavi: „A možda je sve
vrućina... ili prašina...“, dodade, brišući čelo. „Sve je i tišina.
Čuješ li je? Prati nas od kada smo ušli u Grad... takva tišina
nije stvorena za ljude...“
Modena sede pored njega.
„Nisi više ljut?“, upita.
„Ti nisi više uplašena?“, odgovorio je Gazda pitanjem.
„Želela sam da mu pomognem da pronađe svoju kuću.
To mi je delovalo tako uzvišeno... i dirljivo...“, reče ona,
„kao nekakav logičan dovršetak priče... A sve se urotilo
protiv njegovih želja...“
„Želi da pronađe svoju kuću?“, ponovi Gazda upitno.
Skinuo je šešir i provrteo ga među rukama. „Daleko je to
otišlo. Naravno, sve je to lepo... samo kad bi bilo moguće...
dovršiti... bilo šta dovršiti...“, klimao je glavom, smrknut.
„A bojim se da... da nam je sve nekako iskliznulo iz ruku.
Svima nama... To što si rekla... ništa od toga nije istina...
Njegova kuća ne postoji... nema je!“
„Mislim na kuću njegovih roditelja!“, zbunjeno će
Modena.
„Ah... ta kuća...“, uzdahnuo je Gazda, a onda, sa izra-
zom umora u očima, reče: „Dete, ni ona ne postoji!“
Modena nije znala šta da misli. Nije razumela šta otac
hoće da joj kaže. Sela je pored njega i brižno ga pogledala.
„Dobro ti je?“, upita.
„Istinu govorim... nisam poludeo... nije me sunce uda-
rilo u glavu... Ovo nije njegov grad“, nastavio je Gazda, „niti
je iko njegov rođen ovde... Sve je to, kao što si sama rekla,
138
jedna lepa priča... Ovo...“, pokaza neodređeno rukom, „ovo

je moj grad... ako i to nije samo priča...“
Modena je ćutala.
Pogledao je u velike okrugle oči svoje ćerke, jedan tre-
nutak razmišljajući da li postupa ispravno ili ne. Umor koji
ga je ophrvao beše prazan i tup, bez ukusa i mirisa. „Ne
mogu te ja večno čuvati, dete“, mislio je. „Ne još dugo.“
A zatim, polagano, kao da je reč o stvarima koje su
beskrajno udaljene od njih, nastavio je da priča: „Tvoj vo-
ljeni Učitelj Lepog.... Poput tolike druge dece, i on je pro-
nađen kako luta... daleko odavde... jako daleko... zajedno
sa roditeljima... gladan i u krastama... kosa mu je opadala u
pramenovima... rane nisu mogle da mu zarastu...“, zastade,
pokušavajući da dozove slike. „Preživeo je. Jedini iz grupe.
Nekako je preživeo...“
„Nije smeo da trči niti da se oznoji, jer bi ga to odmah
oborilo u krevet... Podložan zarazama, nije smeo ni sa kim
da se druži... Noću se gušio u ropcu, iz pluća mu je šišta-
lo i škripalo, a danju se oporavljao od noći. I tako godina-
ma. Neprestano smo se pitali da li će ugledati naredni dan.
Pa opet, nekako je preživeo. Slabašan, modar i beo, sa tim
ogromnim crnim očima... preživeo je... kao da mu je sudbi-
na, ili već šta drugo, namenila da ostane među nama... i da
nam nešto poruči... tako mi se onda činilo...“
Što je Gazda išao dalje u prošlost, slike su bile rasplinu-
tije, a pomalo su se i mešale. Predugo se navikavao da živi
samo u sadašnjici. Pogladio se po vratu, izvadio čuturicu i
otpio malo vode, pa je nastavio:
„Šta ćemo s tobom, dečače, pitao sam se. Šta će biti s
tobom? A onda, u nastupu jedne vizije, shvatio sam kako
može da bude koristan zajednici. Moja zamisao je bila da ga
139
Dragan Brujić
poštedim svakodnevnih napora i sklonim od ljudi... bez ob-

zira na gunđanja iza leđa... i da zauzvrat dobijem nekog ko
će biti... čuvar... neka vrsta arhivara... Već po prirodi stva-
ri, pošto nije mogao da jurca sa ostalom decom, provodio
je mnogo vremena čitajući. A ja sam se na to nadovezao,
pa sam mu umesto bukvara podmetnuo Ilustrovanu isto-
riju sveta... umesto slikovnice dobio je Istoriju umetnosti...
umesto bajki za uspavljivanje čitali smo mu Grevsa i Mi-
lekera... pre nego što je naučio da sadi paradajz, naučio je
napamet fragmente Heraklita Mračnog... A onda, kad je
dovoljno stasao, upoznao sam ga sa navodnim roditeljima
– sve fotografije i pisma koje sam sačuvao predao sam mu
u ruke. Rekao sam da su pronađeni zajedno s njim. To ga
je postepeno odvelo ka Gradu, za koji je verovao da i danas
postoji netaknut. Nesrećan zbog neprekidnih seoba i pre-
vivše slabašan za pokret, u toj izmaštanoj slici je pronalazio
toliko željenu sigurnost. U glavi je detaljno rekonstruisao
izgled naselja... ulicu u kojoj je živeo... dvorište gde je na-
pravio prve korake... ko su mu bili preci... šta su sanjali i šta
su izgubili... Taj razvoj se odvijao mimo mene...“
Modena ga je gledala trepćući.
„Nisam ga razuveravao jer sam se ponadao da će o
svemu brinuti mnogo bolje ako bude verovao da je to de-
lić njegove prošlosti. Mislim da sam bio u pravu. Čuvanje
uspomena i jeste uloga koju sam mu namenio. Nisam želeo
da padnemo u totalno divljaštvo. I nadalje, sve knjige, do-
kumente, rukopise, neobične predmete – sve ono što smo
imali i što smo usput pronalazili – počev od mojih ličnih
stvari, poverio sam mu na staranje. Tvoj Učitelj Lepog...
koga sam tada prozvao Čuvar starina... rastao je zajedno
sa svojom zbirkom. I bio je srećan. Knjige koje smo nosi-
li u sanducima govorile su o nekim čudesnim zemljama i
140
davno umrlim ljudima... časopisi su opisivali modu i obi-

čaje dalekih, iščezlih svetova... razglednice su prikazivale
ulice kakve se danas ne mogu videti... Nove generacije nisu
mogle da veruju da je stvarnost nekada tako izgledala. Ma
koliko sve te priče i slike bile privlačne, u pitanju je povr-
šno, prepričano iskustvo, opisano tuđim rečima, slikano
krupnim potezima, bez životnih detalja, kao da je u pitanju
proizvod mašte. U životu se ni sa čim sličnim nisu mogli
sresti. Ljudima je nedostajalo sećanje, vezivo, dodir... Samo
je Učitelj Lepog posedovao valjanu podlogu. On je Grad
imao u glavi i, ako baš hoćeš, u srcu. Postojanje Grada, koji
negde daleko u pustari čeka da bude istražen, uveravalo ga
je da sve te priče nisu izmišljotina... Jedino je Grad, zahva-
jujući obilju dokumenata, mogao dočarati bogatstvo civi-
lizacije kojoj smo nekada pripadali, pa makar i kao njena
krajnja periferija... Možeš li da zamiliš kako se osećao kad
smo se našli u njegovoj okolini? Nikad se nisam usuđivao
da mu dirnem u tu veru. Nisam ni želeo. Posmatrao sam
kako Grad u njegovim očima postaje sve lepši, kako raste u
visinu i u širinu, i kako poprima izgled svetske metropole.
Poslednje slike starog sveta koje sam imao u glavi nisu bile
tako blistave. A to nije bilo dobro za nadu.“
„Lagao si Učitelja Lepog o njegovom poreklu?“, preki-
de ga Modena, koristeći predah koji je napravio.
Osetila je kako joj se zagrevaju obrazi i steže grlo. Talas
nezadovoljstva koji se probijao kroz njenu pređašnju izne-
nađenost pretio je da joj izbije iz nozdrva.
„Lagao? Pregrubo rečeno, pregrubo...“, pokušao je da
spreči Modeninu navalu besa. „To nije istina. Podario sam
mu prošlost koju nije imao. Na taj način sam i njemu i nama
stvarao budućnost!“
141
Dragan Brujić
„Osudio si ga na samoću!“, viknula je. „Zaveo si ga! I

sve nas zajedno! Laž!“
„Nikoga ja nisam lagao iz zle namere“, vrteo je glavom
Gazda. „Ni njega niti bilo kog drugog. Razumi! Sva deca
koju smo pronašli bila su prazni listovi hartije... ugarci...
koji samo što nisu zgasnuli... Poput životinja, nisu se niče-
ga sećala i nisu marila za budućnost“, zaćutao je, nakratko
se zamisliviši.
„Tako je bilo od najranijih dana. Svima sam dao ime-
na. Izmišljao im sudbine. Dodeljivao im prošlost. Onoliko
koliko su mi to dozvoljavala moja znanja... Ja i moji prijate-
lji iz prve i druge generacije... i tvoja pokojna majka, među
njima... Sve te sudbine, kao i imena, potekle su iz jednog
boljeg i lepšeg sveta koji smo mi stariji pamtili... Tako je i
Učitelju Lepog zapalo da bude ono što sam rekao... da pos-
tane čuvar... svetionik... ali nije on potpuni izuzetak. Mno-
gi ljudi su dobili svoju prošlost na taj način. Evo, zapitaj se,
na osnovu svega što znaš“, nežno je povukao za nadlakticu,
„da li je prirodno što naš dobri Ibrahim, koji bi po imenu
trebalo da je Arapin, ima plave oči i zlatnu, gotovo belu
kosu?“
Modena htede nešto da kaže, ali jezik joj beše nepo-
mičan. Gledala je u oca, pa zatim u tlo, pa u svoje ruke, pa
opet u njega.
„A meni si dodelio sudbinu tvoje ćerke... izmišljenu
sudbinu?“, promuca.
„Ne“, pokušao je da se osmehne Gazda, pomalo iznena-
đen pitanjem. Krenuo je da je zagrli, ali pošto je video da je
uznemirena i da će uzmaći, odustade.
„Nisam ti dodelio sudbinu... jedino sam ti dodelio ime,
po jednom prekrasnom gradu koji sam zapamtio...“
142
„Ja to ne mogu da znam...“, odmahnu ona. „Ja više ni

u šta ne mogu da budem sigurna! Učitelj Lepog je tvoj eks-
periment... baš kao što sam i ja tvoj eksperiment... tako se i
desilo da si me dodelio njemu da me podučava... ali ne pre
nego što me je Ibrahim obučio za letenje, a neko drugi za
izviđanje i lov... ne znam šta plan predviđa dalje?“
Posmatrao je njeno tužno lice. Krupne bademaste oči,
okrugle usne. U njemu je jasno prepoznavao majčine crte.
Čelo, nos, oblik glave, sve je to bilo preslikano. Njegova
voljena Afrodita, rođena iz pene, čežnja i inspiracija, pri-
setio se.
„Šteta što nisi upoznala majku“, promrmljao je. „Bila
je izuzetna. I ti si izuzetna. Tvoja interesovanja, tvoja ener-
gija, tvoji pogledi na svet... Ponekad pomišljam da si gre-
ška, ali greška na onaj dobar, ispravan način – poremećaj
u dosadnom nizu ljudskih sudbina... iskorak koji donosi
nagradu...“
Opet se uhvatio za šaku, pritiskajući je palcem. Ruka
mu je skroz utrnula i imao je osećaj da ga na hiljade iglica
bocka po vrhovima prstiju. Pomislio je kako u Modeninom
pogledu prepoznaje delić svog nekadašnjeg pogleda. Samo
mnogo životnijeg i mlađeg.
Ali ona ga nije čula. Ćutala je i gledala u grančicu koju
je gurkala vrhom cipele.
Osećala je zbrku u glavi. Mešala su joj se osećanja.
Jednog trenutka je bila ljuta na oca, pošto je toliko vreme-
na skrivao pravu sliku, da bi odmah potom osetila snažnu
navalu divljenja prema negovoj snazi, svesna da na njemu
počiva čitav njen svet. Nije znala šta da misli. Oduvek je na
njega gledala kao na stari, trošni, ali postojani zid, na koji je
u svakom trenutku mogla da se osloni i iza koga se mogla
skloniti. Sada, činilo joj se, jedna izvađena cigla pretila je da
ga sasvim uruši.
143
Dragan Brujić
„Baš se pitam da li je eksperiment uspeo“, vrtela je gla-

vom. „Da li je svako od nas odigrao ulogu koji si mu na-
menio? Ili je sve propalo? Šta je to pošlo po zlu, pa si sad
otvorio dušu?“, pitala je naizgled ravnodušnim glasom.
„To valjda ne treba da se objašnjava! Ne želim da vas
izgubim... oboje“, procedi Gazda. „Previše ste dragoceni!“
„Ne želiš?“, začudila se Modena. „Nije baš pošteno.
Ljutiš se što Učitelju Lepog nisam dopustila da istruli u ša-
toru, nego sam ga izvela na svetlost sunca... Smeta ti što se
odvažio da bez dozvole zapuca u srce Grada, a zaboravio
si kako je zaljubljeno pričao o njemu i njegovim ulicama!
Mogao si pretpostaviti! I sve zato što si ga godinama lagao i
sve dublje zatrpavao u laž! Eksperiment to nije predvideo?“
„Molim te, ne prenagljuj“, poskočio je Gazda. „Nije
eksperiment... ništa nije smišljeno... Stvar je jednostavna...“
„Jednostavna?“
„Više nego što možeš zamisliti! Ako nisi razumela, ovo
je moj Grad. Sve knjige o njemu koje posedujemo su moje
knjige... potekle iz porodične biblioteke... Vucaram ih od
kada znam za sebe... fotografije takođe. Moj otac je bio is-
toričar i pasionirani sakupljač tih stvari. Nešto sam uspeo
da sačuvam... Možda bi bilo bolje da je bio inženjer, onda
bih sačuvao skice i nacrte za nešto što bi više koristilo za-
jednici... Ali možda ni to nije tačno. U svetu nestalnosti us-
pešnije opstaju reči nego proizvodi tehnologije... Sve su to
moje slike i moja sećanja. Istina je da sam ponekad sanjao
o povratku u Grad, to je prirodno, ali slične snove nikada
nisam ohrabrivao kod drugih...“
Pogledom je prešao preko nemih, oronulih fasada
koje su ih okruživale. Negde sa dna sećanja, mislio je, samo
ako se potrudi, možda bi mogao da prizove njihov izgled
iz vremena dok se bezbrižno šetao ovim ulicama, ali nije
144
bio siguran koliko to želi i da li je uopšte moguće. I dalje

je teško disao.
„Pogledaj, nije ovo naročito veliki grad...“, napravio je
krug rukom. „Može se prepešačiti za jedan dan. Postojali
su mnogo veći... Pariz, London, Njujork, Tokio... pa čak i
Modena, po kojoj si dobila ime... svi su ga oni višestruko
nadmašivali... Ali šta o njima znamo? Ništa. Prah. Mrak.
Ne znamo ni da li je od njih preostao kamen na kamenu.
Tvoj Učitelj Lepog, naprosto, nije imao izbor... Svašta je
naučio o svetu i o dalekim kontinentima... čitao je, tragao,
povezivao, imao je pred sobom romane, enciklopedije, na-
učne radove... ali ponavljam, sve je to bilo strano i daleko...
baš kao što se činilo i tebi kad je počeo da te podučava...“,
zastao je, proučavajući Modenin izraz lica. Ali ona i dalje
nije dizala pogled.
„Zamisli sliku: veliki Aristotel, kraj njega Napoleon,
prave im društvo Bernini i Pikaso, a pored njih se uzdiže
siva zgrada Vodne zajednice i Farkaševa apoteka... Neo-
bičan centar sveta... jedini koji poznajemo... Negde tamo
se uzdiže Rimsko carstvo, kroz Evropu projahuju krstaši
i Mongoli, propada Vizantija, deli se Poljska, Darvin piše
Poreklo vrsta, Openhajmer shvata da je otvorio vrata smr-
ti, a mi pratimo kako Grad, sa svojim brkatim činovnici-
ma i konjskom balegom po ulicama, raste i širi se, kaldr-
mu prekriva asfalt, mostovi preskaču reku, dimnjaci neza-
ustavljivo rastu, staklene hale smenjuju kamene zgrade...
Malo uprošćavam, ali tako izgleda slika naše propale ci-
vilizacije. Drugu, realniju, nemamo. Učitelju je verovatno
ličila na čudo. Možda i jeste čudo. Meni se takođe dopada.
Mislim da je na neki način postao čuvar mojih potisnutih
sećanja. Radio je posao koji ja nisam umeo ili za koji ni-
sam uspevao da odvojim vreme“, zastade, a onda, kao da
se pravda, nastavi:
145
Dragan Brujić
„Ja nisam istoričar niti me je ikada istorija privlačila...

ja sam...“, tražio je reči, „ja sam samo neko ko je imao sreće
i koga su životne okolnosti primorale da preuzme ulogu
sličnu... možda... starozavetnom patrijarhu... Morao sam
da biram i odlučujem. U tvom Učitelju sam video iskru...
momci i devojke iz njegove generacije, isto kao i iz generacije
pre njega, već su se prepustili svetu bez vremena... ništa ih
nije zanimalo...“
„Svejedno, mogao si mu reći...“
„I šta onda? Da ga odvojim u stranu i da mu kažem:
momče, tvoj život je prazan list hartije? A sve to što vidiš u
sebi, to je moj rukopis?“, ljutnu se malo.
„Ne znam... Trebalo je da mu kažeš ono što si meni
rekao, a to je da sam treba da kroji svoju sudbinu...“
„Modena...“, reče tiho, skoro šapatom. Prvi put u toku
razgovora oslovio ju je po imenu, ali ne reče ništa. Njego-
va četvrtasta glava, okupana znojem, blago se nagnula ka
tlu. Svrbele su ga oči od znoja i prašine. Osetio je kako mu
se ramena povijaju nadole, ali se trže. Potom se uspravio,
provukao šake kroz kosu i poterao unazad sede pramenove
koji su mu se lepili za čelo. Nije vreme za predaju. Ne još.
„Zar ne?“, ponovi ona.
„Modena“, klimnu Gazda glavom, „nijednog trenut-
ka nisam posumnjao da činim dobro. Uvek sam mislio da
treba nešto da nas vodi... sve skupa i svakog pojedinačno...
nada, istorija, vera u obnovu, napredak... Zato sam i rekao
da je sve ljubav... a pritom mislim na vrlo konkretnu lju-
bav... na prijateljski pogled ujutru, na toplu reč uveče, na
pruženu ruku, na stalno potvrđivanje da onaj drugi posto-
ji... Ne treba nam istina, treba nam pažnja i to je često jedi-
no što možemo pružiti“, pogledao ju je u oči, s namerom da
vidi da li ga prati, no ona je još uvek gledala u stranu.
146
Slabost se ne oprašta, mislio je. Ne u novom svetu. Ne

može biti slučajno što mu je snaga isparila baš među ovim
ruševnim i buđavim ulicama. Ipak, osećao se neznatno bo-
lje nego maločas. Barem je imao dovoljno vazduha.
„Istina, može ti se činiti da sam, zagledan u velike stva-
ri, zaboravio da postoje one male... ali ništa od toga nije bio
eksperiment... želeo sam samo najbolje...“
„To mi sve pričaš jer osećaš...“, prekide ga Modena.
„Bolestan si... bojiš se...“
„Tako je. Bojim se“, reče starac, ustajući. Otresao je no-
gavice i natukao šešir.
„Pronađimo tvog Učitelja... Do sada je verovatno već
otkrio istinu... i razmišlja da li će biti sposoban da je na-
dživi... i to ne ovu, malu, nebitnu istinu-neistinu, koju mi
nabijaš na nos kao da je smrtni greh, nego onu veliku koja
se tiče...“
„Nema malih ili velikih istina!“, pobunila se Modena.
„Ne pričaj mi čega ima a čega nema. Znam šta te boli...
u nekom trenutku si shvatila da je neprestano bežao u
Grad... od sebe, od tebe, od sutrašnjeg dana... Sebi zameraš
što si mu pomogla u tome, a meni prebacuješ da sam tom
bežanju dao smisao...“
Modena ga je gledala ne trepćući.
„Da li misliš da sam na početku ovog našeg razgovora
slučajno rekao da je sve ljubav? Da li sam toliko izlapeo da
za jednu jeftinu frazu tvrdim da je vrhunska mudrost? I ne
mislim sada na to šta bih ja voleo, nego na stanje stvari...
eto, to je ono što je pošlo po zlu. Faktičko stanje stvari... ni-
šta drugo! Pritom, treba da razumeš da nisam mogao zna-
ti da ćemo se jednog dana naći ovde... kraj Grada... mogli
smo se naći i u okolini Krakova ili Praga...“
147
Dragan Brujić
„To je besmisleno!“, ustade i Modena. „To je takođe laž!

Mi se ovde nismo našli slučajno! Nisu nas poterali Frontovi
i nije nas vodio Prolaz. Meni je to tek sad jasno... sve one
smrti... nesreće... Polako shvatam da ovo nikada nije bilo
najpovoljnije mesto za život... zato se ni u jednom trenutku
nismo do kraja raspakovali... uvek spremni na novi pokret...
Rizikovao si sudbinu cele zajednice samo zato što si poželeo
da ponovo vidiš ovo mesto... pre nego... pre...“, zaćutala je.
„Još si željna teorije zavere?“, odgovorio je tiho. „Da ti
ponudim onda još jednu ideju, ako ti prethodno već nije
pala na pamet... ja nisam pravi, iskonski Gazda... ja sam
samo jedan u nizu... šesti po redu... Isto tako, ni Učitelj
Lepog nije prvi takav zanesenjak, kome je prošlost postala
važnija od budućnosti, pre njega su postojala bar četiri Ču-
vara starina... Samo si ti jedinstvena. Samo ti.“
Modena ga je gledala.
„Umoran sam. Strašno sam umoran. Gluposti mi ne
trebaju. Još uvek ne smem dopustiti da sklopim oči... nađi-
mo tvog Učitelja“, dodade.
148
AKO ME ISPRAVNO SHVATIŠ

Ako me ispravno shvatiš, biće to pravo čudo, napisala je
u postskriptumu na kraju pisma.
A detaljnije da objašnjavam od ovoga, ne pada mi na
pamet, behu to poslednje i sasvim prepoznatljive Modeni-
ne reči.
Isprva me je pomalo zbunio sveukupan ton pisma,
koji je izražavao strah i strast, sve ono čega se inače dobro
čuvala, ali je na kraju to ponovo bila ona. Tačno onakva
kakva jeste.
„Svi čeznemo za čudom“, pomislih. „U svakom trenut-
ku.”
Čudo. Neočekivano, nedefinisano i neobjašnjivo. Čudo
mora biti drugačije od svega. I čudo mora biti očigledno.
Dosetio sam se usuda apostola Pavla, koji je na putu
u Damask pao s konja. Glas koji mu se obratio pitao ga je:
„Savle, Savle, zašto me goniš?“ Nakon toga je tri dana i tri
noći bio slep. To iskustvo je u tolikoj meri bilo neobično,
a opet jasno, da je uspelo da nepokolebljivog progonitelja
hrišćana preobrazi u najgorljivijeg sledbenika Hrista. Ali
Pavle je već bio čovek vere. Nije je otkrio ni iz čega. On je
tada samo promenio shvatanje sveta. Njegov krčag nije bio
slomljen. Takođe, on čudo nije tražio, a verovatno ni želeo.
Čudo je našlo njega. I to me je još više onespokojavalo.
Ustao sam i krenuo ka zgradi.
Ako sretenem čudo, gde će to biti, pitao sam se. Da li
ću ga prepoznati u toku koračanja? Ili kad stanem? Da li
149
Dragan Brujić
će doći od spolja ili ću ga zapaziti u sebi? Ili se možda već

desilo, samo što nisam obratio pažnju!
Otkriće biblioteke sam odmah proglasio za čudo i zato
je njena propast bila tragedija. A šta ako je čudo upravo to
što su se knjige rasule u prah? Šta ako je čudo to što su se u
hramu očuvali svetiteljski oreoli dok su figure na freskama
iščezle? Šta ako je čudo pronalaženje pločice sa prezime-
nom koje liči na moje? Ili – ako se vratim još više – šta ako
je čudo tišina koja me prati od momenta kad sam kročio u
Grad? Na kraju, možda se čudo desilo još pre... možda je
čudo Modenina cvetna haljina?
Zaključak je jasan: jedini razlog što sve te događaje ne
nazivam čudom jeste uverenost da nisu u pitanju čuda.
Polako, nogu pred nogu, penjao sam se uz ulegnuto
stepenište, čija je površina imitirala uglačani kamen. Sve-
tlost je dolazila bočno, kroz razbijeno prozorsko okno, iz
koga su preteći, poput zuba, provirivali stakleni šiljci. Na-
kon nekoliko koraka, glasno dišući, našao sam se na spratu,
u četvrtastom hodniku obojenom masnom farbom.
Posmatrao sam troja vrata koja su se nalazila preda
mnom. Originalno su bila bela, pa sam zamislio kako su
nekada blistala u oštrom kontrastu sa tamnozelenim zido-
vima. Danas je kontrast ublažen. Tokom godina su zidovi
izbledeli do sivomaslinaste nijanse, a vrata su požutela i is-
pucala, tako da se na mestima gde je boja oljuštena videlo
sivo, hrapavo drvo.
Po priči ili sećanju, ne znam tačno, desno je stanovao
Geometar, u sredini je živeo Ludi Starac, a vrata sasvim levo
– to su bila moja vrata. Sasvim sam lako mogao zamisliti da
pločica iz crkve zapravo ne potiče sa naslona sedišta nego
da je prvobitno bila pričvršćena za njih.
Na tren – ali samo na tren – pomislio sam na moguć-
nost da iza vrata zateknem sličnu sliku kao u biblioteci: ne-
150
dirnut stan, zamrznut u vremenu, sa svim pokućstvom i sli-

kama koje vise po zidovima, a onda, nakon svega nekoliko
sekundi, sve se to rastače u prah.
Kad sam napokon, posle kraće neodlučnosti, pritisnuo
kvaku, vrata se nisu otvorila, nego su cela iskliznula iz le-
žišta, uz zvuk drobljenja zarđalih šarki. Prihvatio sam ih i
pažljivo naslonio na dovratak, ostavivši dovoljan prolaz da
se provučem unutra.
Nije bilo iznenađenja.
Dosadne i iscrpljujuće slike propadanja. Rđa, buđ,
paučina, suvo lišće, odvaljeni komadi maltera i krhotine
stakla.
„Grob”, pomislih.
Bez ijedne čiste površine na kojoj bi se pogled mogao
odmoriti.
Hodao sam polako, nogom odgurujući krš, i prelazio
iz prostorije u prostoriju. Na osnovu bednih ostataka na-
meštaja i razbijenog posuđa, pokušavao sam da odgonet-
nem čemu je šta služilo. U sebi ili naglas, sastavljao sam
inventar: komad tanjira... ukrasnog... češki porcelan... teg
sa zidnog sata... abažur... Činilo mi se da neke od tih stva-
ri prepoznajem sa fotografija. Ovde, u ovaj zid, razrađivao
sam skicu u glavi, verovatno je ulazila cev iz sudopere... tu
je ventil... znači, reč je o kuhinji... dole su komadi pločica...
bele, jednostavne... da, kuhinja... kašika... vadičep... gomila
nečega... plastičnih štipaljki... malo dalje, u susednoj pros-
toriji, trule daske naslonjene na zid... liči na rasklopljen
ram... ram bračnog kreveta... ako je to tačno... ako daske
nisu donete odnekud sa strane... onda bi ovo mogla biti
spavaća soba... mada ova kutija nije orman... nije polože-
na na stranu, stoji baš kako treba... orman je možda ono
tamo... okrenut na leđa...
151
Dragan Brujić
Polako, komad po komad, uspevao sam, u osnovnim

crtama, da u glavi rekonstruišem sliku stana, onako kako
je izgledao dok se u njemu živelo. Ta slika nije bila preciz-
na i manje je ličila na prefinjeni rimski mozaik a više na
rustičnu baštensku stazu, sastavljenu od komada neobra-
đenog kamena.
Možda je baš sa ovog mesta, nasuprot prozoru, otac
gledao televiziju... verovatno je na ovom zidu prekrive-
nom ljuspama, baš pored dimnjaka, majka zamislila da
postave kamin...
Kuhinja, kupatilo, dnevna soba... bila je to manje-više
prihvatljiva pozadina za jedan iščezli život. Bez obzira na
svu načitanost, o uslovima pre katastrofe sam zapravo znao
veoma malo... Mogao sam satima pričati o kraljevima, na-
učnicima, umetnicima... ali privatnost je spadala u domen
pretpostavki i nagađanja... knjige su retko kad pripovedale
o običnim ljudima. O malim, svakodnevnim ritualima, koji
su stanovanje na ovom mestu činili jedinstvenim, nisam
imao ni najmanju predstavu. Niti sam išta osećao.
Neverovatno je kako smo trošni, pomislih. Ljudi su ne-
kada bili u stanju da u sebi nose čitave epove. Pamtili su na
hiljade stihova, recitujući ih naizust, i tako ih kroz vekove
prenosili novim pokolenjima. Mi smo se te veštine odrekli.
Da li zato što smo mislili da nam sećanje više neće biti po-
trebno ili zato što smo se ponadali da će neko drugi pamtiti
umesto nas? Ili i jedno i drugo? I šta? Nije preostalo ništa.
Uzdali smo se u tehnologiju, zaboravljajući da mašine, uko-
liko su samo mašine, rade samo ono što mi želimo. Uzdali
smo se u sebe, verujući da će nas uvek biti. Tokom XX i XXI
veka, izgradili smo divne, monumentalne spomenike, samo
što su oni, za razliku od ostataka pređašnjih civilizacija, bili
postavljeni na krhke temelje. Da smo kojim slučajem Egip-
ćani, naše bi piramide bile pobodene temenom u zemlju.
152
Jedna prostorija na kraju predsoblja izmicala je sva-

kom određenju, a bila je prevelika da bi služila kao ostava.
Bio sam gotovo siguran da je u pitanju moja, dečja soba.
Trebalo bi da sam u njoj proveo nekoliko bezbrižnih godina
pre nego što je nastupio haos.
Međutim, bilo je to toliko davno – a i ticalo se jednog
sasvim drugog sveta – da mi nisu navirale nikakve, čak ni
najbleđe slike. Džabe sam se upirao da iz mraka izvučem
bilo šta. Sve je bilo uzalud. Najstarija sećanja su se odnosila
na sasvim druga mesta, koja sa ruševnim stanom, pa čak ni
sa Gradom, nisu imala nikakvih dodirnih tačaka.
Pa ipak, pitao sam se, šta me je onda vuklo ovde? Šta
ako ne čudo?
Soba je bila prazna i u njoj se nalazila samo jedna zele-
na, kabasta fotelja sa kratkim nogama i debelim naslonima
za ruke. Bila je postavljena uza zid, levo od ulaznih vrata,
tačno nasuprot prozora.
Odmah mi je pao na pamet mogući naziv prostorije:
„Soba posmatrača“, što me je svojim pompeznim odjekom
nasmejalo.
Pustio sam mašti na volju, pa sam zamislio kako su iz
te fotelje otac ili majka, umorni, na kraju dana, posmatrali
krevetac koji se verovatno nalazio u sredini sobe. Možda
je to bio njihov pogled na budućnost, na smisao, na ono
što će ih nadživeti i što će opravdati njihove svakodnevne
strahove i tegobe.
Nisam mogao da odolim pa sam skinuo ranac sa ra-
mena i spustio se da sednem. Međutim, samo što sam dota-
kao sedište – uz prasak, lomljenje i cepanje tkanine – osetio
sam kako se fotelja drobi pod mojom težinom; već sledećeg
trena našao sam se na podu, u oblaku prašine, do pojasa
uronjen u žice i krhotine.
153
Dragan Brujić
To bi trebalo da bude smešno. Ali smeha nije bilo.

Nisam ni pokušavao da se pridignem i samo sam se
promeškoljio da bi se ispod mene bolje ulegli komadi drve-
ta i slomljene žičane opruge.
A onda, nakon što sam obrisao prašinu sa lica i otpio
gutljaj vode, s osećajem nekog čudnog mira naslonih glavu
na zid. Odatle, s poda, kroz prozor se nije videla naroči-
to lepa slika: komad neba, posiveli krov u susedstvu i crne
grane izuvijanog drveta u dvorištu. Izvadio sam pisamce i
beležnicu iz ranca.
„Sve shvatam“, klimnuh glavom. „I šta? Vratiću se na-
zad bez ičega? Prazniji nego što sam krenuo? Sa osećajem
da sam bio žedan putnik koji je promašio bunar? Vratiću se
da nastavim da posmatram kako mi sve izmiče kroz prste,
bez nade da će ikada biti drugačije?“
Pogledao sam na časovnik.
Deset minuta, rekoh sebi.
Nedovoljno, pomislio sam. Treba mi sat. Dva sata.
Večnost.
154
POSTAJE GADNO

„Postaje gadno“, reče Ibrahim. „Maločas sam izbrojao
šest munja odjednom. Pre petnaest minuta bile su tri. To je
neobično Pipanje... mnogo, mnogo brže nego što smo oče-
kivali. Zamalo da dole, kod stubova, ispalim žutu raketu...“
„Možda se ne radi o Sagorevanju“, dodao je Eros. „Mo-
žda Front donosi nešto novo i drugačije od svega što smo
videli do sada?“
„Dečače“, reče mu Gazda, „može da bude nešto sa-
svim novo, ali treba da znaš i to da ne postoje dva potpu-
no ista Sagorevanja. Bilo kako, čak i ako smo otkrili novi
oblik, teško da će nam to koristiti ako ne uspemo da se
izvučemo na vreme...“
Oznojani, prašnjavi i umorni, stajali su u hladu čvor-
novatog drveta na jugozapadnom obodu parka. Čak je i tu
vrućina bila nesnosna. Košulje su im se lepile za leđa.
Ibrahim je držao razmotanu kartu Grada, koju je Eros
pridržavao, a Gazda se rukama oslonio na kolena, povre-
meno se hladeći šeširom. Raspravljali su o Frontovima i
munjama, predviđajući da li će talas pokriti Grad spiralnim
krakom, iz pravca jugoistoka, kako se moglo očekivati pre-
ma pokretima munja, ili će izroniti odozdo, iz tla, kako su
nagoveštavale Magnetne iglice i uskovitlano lišće. Nisu znali
koliko vremena im je još preostalo za potragu, ali su bili
svesni da se vazduh sabijao tolikom brzinom da će za neko-
liko sati postati gust kao med.
Modena ih je neko vreme slušala, a zatim upade: „Rek-
li ste da ste našli trag?“
155
Dragan Brujić
„Da“, potvrdi Ibrahim. „Učitelj se kretao tačno po pla-

nu i to je jako dobro... Srećnik, uspeo je čak da promaši
jedno Ždrelo na koje smo nabasali usput... Ali nešto je tu
čudno...“, zastao je. „Otkrili smo da je u Gradskoj kući na-
pravio pravi lom...“
„Lom?“, začudi se Modena.
„Ja ću da objasnim“, ubacio se Eros. „Videli smo sveže
tragove. Verujemo da je polomio vrata i da je krenuo da
kida prozore... onako u besu ili kao da je malo skrenuo... a
onda smo zapazili da je divljao i jurcao ukrug po tim soba-
ma koje su do kolena pune peska i prašine... prvo smo mis-
lili da je bežao od nečega, ali smo posle shvatili da nije...“
„Dobro“, prekide ga Gazda, „ostaćemo za sada na
tome. Nije ga ništa jurilo. Kad ga nađemo, sam će ispričati
o čemu se tu radi.“
Pogledao ih je jedno po jedno, tvrdog i iskusnog Ibra-
hima, njegovu desnu ruku poslednjih godina, unezverenog
Erosa, koji je uglavnom svaki trenutak koristio da odmeri
njegovu ćerku, i snuždenu, tužnooku Modenu, nestrpljivu
da krenu u dalju potragu. Kao da do maločas nije bio na
izmaku snage, stari i oronuli Gazda je ponovo poprimio
izgled vođe. Blizina opasnosti mu je povratila snagu.
„Da ne bismo gubili vreme“, reče, „vas troje ćete od-
mah krenuti do sletišta... iz ovih stopa... jer ako ove stvari
počnu da luduju“, pokaza rukom ka nebu, „balon neće više
moći da se približi... možda je već sad opasno...“, dodao je.
„Ja ostajem“, prekide ga Modena. „Ne ostavljam te! Vi-
diš da si se jedva dovukao dovde?“
„Koga ne ostavljaš? Mene ili Učitelja?“, upitao je sa do-
broćudnim smeškom.
„Ostajem!“, ponovi ona.
„Molim te, ne otežavaj mi“, reče Gazda. „Ne mogu da
se prepirem. Vidiš da sam se odmorio i da mi je sad dobro.
156
Mogu i da potrčim i da udarim“, reče, stežući pesnice. „A

drugo, ne vidim šta bi Učitelja Lepog više nagnalo da požu-
ri nego vest da ga čekaš kod sletišta...“
„Nemoj mi pričati takve stvari!“, ljutila se ona. „Nismo
ga još ni našli! Ponašaš se kao da je sve gotovo... a mi još
uvek ne znamo gde je!“
„Tačno znam gde ću ga pronaći“, reče Gazda samou-
vereno. „U kući je! Sve vreme sledi mapu! Ne zaboravi, to
je moja mapa“, pogledao je značajno u Modenu, a Ibrahim
i Eros se zagledaše. „Može šarati ovamo i onamo, obilaziti
tragove koji svedoče o nauci, religiji, kulturi, državnoj
upravi... šta god... ali mora završiti na iskonu. Ne može
biti drugačije! Seti se, on prati znak pitanja koji je zapravo
ucrtan mojom rukom!“
A onda je uhvati za ramena i tiho reče: „Više ćeš mi po-
moći ako pođeš s njima dvojicom“, pokaza očima ka Ibra-
himu i Erosu. „Nema potrebe da izigravaš heroinu. Nije
ovo ta situacija... nije dobra publika. Onaj ko bi bio dobra
publika nije tu. Razumeš? A ja ću sa svoje strane požuriti
nazad...“
„Ne“, bunila se Modena. „On mene ne bi ostavio...“
„Srce, dušo, lepoto...“, sažaljivo je pogleda Gazda.
„Vaše igre jesu simpatične“, bio je odlučan, „ali nije sada
mesto za njih. Neće se Učitelj Lepog ljutiti ako te ne ugleda
odmah na vratima... vrlo dobro svi znamo da ume da čeka,
ali Ibrahim ne ume, i jako će se ljutiti ako se ne pokrenete
iz ovih stopa“, podviknu joj, a zatim je pomilova po kosi:
„Preklinjem te, učini mi još samo to! Kad sam te izneverio?
Kad? Reci?“
Modena je ostala čvrsta, ali kad je shvatila da je njen
otac tvrdoglaviji, uz nešto suza, popustila je. Najviše zbog
toga što joj je bilo jasno da svakog minuta opasnost raste
i da prepirkom svi zajedno gube dragoceno vreme. Opet,
157
Dragan Brujić
pomislila je da bi otac bio spreman da žrtvuje sve samo da

bi pokazao svoj autoritet. I zbog toga je bila ljuta.
„Bićemo brzi“, dobaci joj Gazda. „Obećavam!“
Naslonjen na betonski stub oko kog se obmotala viju-
gava puzavica, posmatrao ih je kako odlaze. Ibrahim je ko-
račao odlučno i bez zastajkivanja, uz njega je trčkarao Eros,
a Modena se neprestano osvrtala. Svaki put bi joj odmah-
nuo rukom. Tek kad su zamakli za ugao, pogledao je na sat.
Pokušao je da proceni koliko mu treba do kuće.
Jedva da se pokrenuo, kad odjednom opazi Erosa kako
krupnim koracima trči nazad ka njemu.
„Gazda!“, vikao je. „Gazda!“
Kad je prišao blizu, sav zadihan, Eros mu se obrati:
„Shvatio sam... ovo je vrlo opasna situacija... ništa ne mora-
te da mi pričate... ali...“, borio se za dah, „koristim priliku...
samo tri kratka pitanja... samo to...“
Gazda klimnu glavom.
„Prvo“, reče mladić, „da li je istina da ste se kao mladić
našli izvan Prolaza... i da je to nešto učinilo... delovalo na
vas... tako da ste postali jači... i dugovečniji... i da sad imate
187 godina?“, dahtao je i češkao se po glavi.
A onda, pošto je video da Gazda ne progovara, nasta-
vi: „Drugo... da li se u tome krije i odgovor... u tom vašem
izlasku... na ono što su se svi pitali, u vezi s vama i vašom
trećom ženom, Modeninom majkom... mislim“, zbunio se,
„bila je dosta mlađa od vas... a vi, vi...“
„Svašta se priča, mladiću“, prekide ga Gazda. „Ljudi
vole priče. Mislim da je ljubav najvažnija.“ A onda podiže
bradu: „A treće? Koje je treće pitanje?“
„Ah“, reče Eros. „Ništa. Mislim... Modena... ja... ništa.“
„Hajde, beži!“, reče mu Gazda. „Odoše bez tebe!“
158
POČETAK

Početak. Kako to lepo zvuči. Dolazi posle kraja, kaže le-
genda.
Evo me u sobi gde sam prvi put zaplakao. I izgovorio
prvu reč. Možda i prohodao. Šta me je to u nekoj od pome-
nutih prilika zatrovalo? Kako se u mene uvuklo prokletstvo?
Zašto? Da li ću ovde dobiti objašnjenje? Ili izlečenje? Ili ću,
naprotiv, ostati suočen samo sa ćutanjem?
Kazaljka se nije pomerala. Senke su prestale da se kreću.
Tišina je počela da se zgušnjava i da stvara pritisak u ušima.
Vazduh je postao nesnosno vruć.
Ako je moj boravak u pustoši bio samo iskušenje, gde
sam pogrešio? Niko me nije oslovio imenom. Nisam pao na
zemlju. Nisu mi se ukazale lestvice. Nije se zapalio žbun. Mo-
žda sam samo zadremao.
Džabe osluškujem.
Olovka je sve brže i brže parala po hartiji, ostavljajući
teško čitljiv trag.
Mi, preživeli, ne stvaramo nikakav novi svet, nego dovr-
šavamo stari. Možemo ga videti kako se preobražava i kako
iz njega nastaje nešto sasvim novo i tuđe... za to vreme mi,
jednostavno, umiremo... Preostaje samo jedno...
Ređali su se zaobljeni, iskošeni znaci, u ritmu, spajajući
se u jednu jedinu krivudavu i razvučenu liniju.
Strašno, strašno ćutanje.
A onda je udario tačku.
159
Dragan Brujić
Zaokružio je poslednji pasus. Jedanput, pa ponovo,

nervoznije, još jednom. I potom sve podvukao. Od siline
tog pokreta slomio se vrh olovke.
Kraj.
Sve je zabeležio. Čak i bolje nego što bi to učinio foto-
aparatom ili kamerom, samo da ih je posedovao. Objektiv
bi verovatno uspešnije uhvatio poneki detalj koji je njemu
promakao ali, s druge strane, moglo bi se desiti da u prvi
plan izbije nešto drugo, što mu se činilo nevažno. Svakako,
izostale bi i misli i osećanja, ponekad zbrkana a ponekad
kristalno jasna, koja su ga pratila od početka obilaska.
Ali, kakve to ima veze, zapitao se. Kao da nije svejedno.
Sve će se dalje urušavati. I sve će potonuti u zaborav.
Visoki tornjevi, prefinjene zidne slikarije, nemi prozori i
pusti trotoari. Popucaće, kruniće se i raspadati, sve dok se
jednog dana ne pretvore u prah. I potpuno je nevažno da
li će to biti za tri, pet ili za milion godina. A još pre toga,
možda već sutradan ili za koji mesec – i to je bilo najgore
– nestaće sve ono za šta je verovao da je vredno, svi oni fini
treptaji, pritajena nadanja, zebnje i nagoveštaji...
Ne. Nismo za to stvoreni, mislio je. Nismo stvoreni za
nestajanje. Da jesmo, bili bismo kamen ili prašina. Možda
poljske krtice. Možda trava. To je nepravedno.
„U pravu si“, najednom reče glas. „Šta god da ti je na
pameti, u pravu si.“
Trgao se.
Pored njega se ukazala krupna četvrtasta prilika sede
nakostrešene kose. Bio je to Gazda. Poput gromade uzdizao
se na vratima sobe, nadnoseći se nad Učiteljem. Lice mu je
bilo znojavo i prekriveno crvenim pečatima. Teško je disao.
160
„Slomio si stolicu“, reče. „To je bio izuzetno lep komad

nameštaja.“
Ovaj ga pogleda u čudu.
„Hajde, ustani, nemamo mnogo vremena“, pružio je
Učitelju ruku, no šaka mu ostade u vazduhu, prazna. Mlađi
čovek je ostao da sedi.
„Gde je Modena?“, upitao je.
„Čeka te“, odgovori Gazda. „Nisam joj dopustio da se
popne... naredio sam da nas čeka kod sletišta... napolju se
užasno zakomplikovalo... Htela je da dođe, ali mislim da bi
bilo ispravnije da se ti spustiš do nje. Doveo si je u nevolju...
sve nas si doveo u nevolju...“
„Ništa nisam otkrio“, promucao je Učitelj, „ništa...“
„A šta je trebalo da otkriješ?“, upita ga starac, podigav-
ši obrve, pa nastavi: „Zapravo, ja ne znam da si išta krenuo
da otkrivaš. Nema šta da se otkrije. Ima da se prošeta, obiđe
i razgleda, to da.“
„Nešto me je vuklo...“
„Vukao si sam sebe“, prekide ga. „A razlozi za to mogu
biti mnogobrojni... Možda si znatiželjan. Možda si hteo da
se dokažeš. Možda si hteo da pobegneš. Možda si zaljub-
ljen. Možda si nesrećan u ljubavi. Možda te je strah da ne
umreš od gladi. A možda si ipak dovoljno mlad, tu, u glavi,
pa smeš da se prepustiš maštanjima...“
„Nedostaje samo ono da sam dovoljno glup...“
„Dobro, možda si i dovoljno glup. Mada sam ubeđen
da se ne radi o običnoj gluposti. Radije mislim da ti je bilo
lepo. Razumem to. Dobar osećaj. Deo velikog plana... uzvi-
šene tajne koja se ne može izreći rečima... “
Obojica zaćutaše. Sedeći u ostacima fotelje, Učitelj je
odsutno čistio prašinu sa nogavica. Modenino pisamce za-
161
Dragan Brujić
palo mu je između nogu. Podigao ga je, na tren se zamislio,

te ga ponovo ubacio u ruksak.
„Po vama, plan ne postoji?“, upita.
„Po meni, svaki plan je odličan, ali samo pod uslovom
da je neostvariv. I što je dalji od ostvarenja, to je uspešni-
ji. Evo, na primer, komunizam je bio odličan plan. Bog je,
nema sumnje, bio još bolji. A ovo“, zastade zagledan kroz
prozor, „ovo je samo sticaj nepredviđenih okolnosti. Tako
je, izgleda, oduvek. Poznato je da i čežnja prestaje da bude
čežnja kad se ostvari.“ A onda pogleda Učitelja u oči: „Raz-
misli sam, šta predviđa taj tvoj plan? Kakvo obećanje dono-
si? Na koji će se način realizovati?“
„Da. Tako je. Nema plana“, klimnu glavom Učitelj.
„Nema nikakvog plana. Plan je nemoguć.“
„Ne!“, opet ga prekide starac. „Nije reč o tome. To je
previše jednostavno. Takav stav se nekad nazivao naivni
empirizam i ’šlepao’ se uz tehnološki napredak. Korisno
shvatanje za svakodnevno životarenje, ali nedovoljno za
postizanje zadovoljstva. U vreme samotnosti i tišine takva
je vera pogubna. Plan je vrlo moguć. Čak nepodnošljivo
moguć! Ja verujem da smo svi mi zaista neka vrsta prijem-
nika, da smo manje ili više sposobni da očitavamo poruke
iz prošlosti, bez obzira da li nam dolaze kroz reč, sliku ili
kamen. Pritom, inicijativa ponekad mora poteći od nas,
odavde, iznutra“, pokaza prstom na grudi, „a ne iz materi-
jala s kojim pukim slučajem dolazimo u kontakt. Sve je to
mnogo jednostavnije nego što zvuči. Poruka je i fotelja koju
si slomio. Da li si je odgonetnuo na pravi način ili ne, to je
drugo pitanje, ali si je primio. I to što si je slomio takođe
može biti poruka nekom ko će se ovde naći za sto ili dvesta
godina... Ali problem je što se na taj način može razmišljati
samo ako si večan... ili... ako ne baš večan... ono barem ako
162
imaš jako, jako mnogo vremena na raspolaganju...“, zasta-

de. „A mi ga, ovakvi kakvi smo, više nemamo.“
„Umiremo“, promuca Učitelj.
„Stari svet umire“, klimnu glavom starac. „Njegovi po-
slednji ostaci se koprcaju...“
Učitelj ga je posmatrao odozdo, njegove široke noz-
drve, grubu, opuštenu kožu na obrazima i duboke brazde
na vratu. Osluškivao je kako hrapavo diše. Uvek je prema
Gazdi osećao izuzetno poštovanje, a sa druge strane je do-
bijao toplu, gotovo roditeljsku podršku. Međutim, reči koje
je sada čuo dopirale su odnekud sa strane, kao da potiču iz
nekog prostora koji se nalazio izvan njih.
„Vidim da si to nekako, na svoj način, već shvatio“, nas-
tavio je Gazda. „Nestajemo u vrlo doslovnom smislu, mada
to ne izgovaramo glasno. Neki znaju, neki samo naslućuju,
mladi uglavnom ne razumeju. Ali to je nekako i najpošte-
nije, ma koliko bezosećajno zvučalo. Sve je manje hrane i
teško je pronalazimo... uskoro ćemo ostati bez nafte... već
sada nam nedostaje voda... ruševine su sve manje upotreb-
ljive... u njima više ne nalazimo stvari koje možemo isko-
ristiti... odavno ne nailazimo na preživele... u životu nas
održava samo naš mali broj... ja... nekako...“, zastade, neod-
lučan. „Mislio sam da će biti drugačije... zaista.“
Kao stari potporni stub koji više ničemu ne služi, stajao
je pored Učitelja Lepog i gledao ga ćutke. A zatim prošeta
pogledom po sobi, podignutih obrva i sa izrazom priguše-
ne gorčine. Skoro da nije mogao da se priseti kako je izgle-
dalo ovo mesto kad ga je poslednji put posetio. Uostalom,
kad je to bilo? Pre trideset, pedeset ili stodvadeset godina?
Da li se to ikad i desilo?
Ono što je Gazda imao u svesti razlikovalo se od vid-
ljivih ostataka. Bio je siguran da to nisu prava sećanja, nego
163
Dragan Brujić
bedni surogati, nastali iz davno viđenih pa potom potis-

nutih slika, kojima su pridodate naslage mašte i želja. Na
kraju, on se odrekao svih tih vizija, prepustivši ih Učitelju
Lepog, koji se pod njihovim teretom slomio umesto njega.
„Ponekad“, nastavio je, zagledan kroz prozor, „čak i
u mnogo težim vremenima, činilo mi se da ćemo ponovo
stati na noge... samo još da prebrodimo nevolju koja je baš
sad iskrsla... možda sledećeg meseca... možda sledeće godi-
ne...“, a onda zaćuta. „Veruješ li da danas odrasli ljudi, mrtvi
ozbiljni, pričaju da se potapanjem bakarne viljuške u ras-
tvor cink-sulfata pokreće magija koja priziva dobre demo-
ne? Otkud to? Koliko znam, škola koju ti vodiš ne podučava
ništa slično...“
Zamislio je fini plavičasti dim kako mu koluta oko gla-
ve. Dobro bi mu došlo. Nekada davno, setio se, u nekom
trenutku sličnom ovom, sigurno bi zapalio cigaretu. Učinio
bi to po cenu da bude uhapšen, tretiran medikamentima i
izložen eletrošokovima. Trenutak je bio poseban. Upravo je
izgovarao reči koje nikada ne bi izgovorio pred seljanima.
I to se desilo po drugi put u istom danu. Prvo se poverio
Modeni, a sada i Učitelju.
„Bojim se da će već u sledećoj generaciji“, nastavio je,
„Frontovi, Uvrtače i Vrelinja biti protumačeni kao posledica
dejstva demona iz pakla.“
Više kao zaključak nego što je očekivao odgovor, Uči-
telj ga zapita:
„A ipak, bez obzira na sve to što kažete, dužni smo da
nastavimo dalje? I dalje, i dalje, i dalje... Jer po legendi, ne
znamo šta nas čeka negde tamo...“, pokaza rukom kroz pro-
zor, „u budućosti, u tami... a to nešto mora biti dobro... je l’
tako?“ U glasu mu se osećao prizvuk ironije.
164
„Osećam se prevaren...“, iscedio je Učitelj.

Gazda uzdahnu.
„Da, treba da nastavimo“, ponovio je njegove reči, ali
drugačijim tonom. „Modena i ti. Ibrahim i Eros. I svi ostali.
Možeš to smatrati najvećom glupošću, ali to je zakonitost
života“, reče. „To je jedino što ima smisla. Ne želim da pa-
metujem niti da se nadmećem s tobom, ali video si i sam
– slike ne vrede ako nema nikog da ih gleda, knjige su be-
skorisne ako nema nikog da ih čita, pojmovi su nepotrebni
ako nema nikog da ih čuje... najteže nam je s mislima, jer
nam se čini kao da su one nešto posebno... a one nisu ništa
drugo nego neizgovorene reči...“
„Želeo sam čudo“, prekide ga Učitelj i upravi pogled
ka njemu.
„Silno sam ga želeo. Evo. Sve sam zabeležio“, reče, pru-
žajući starcu svesku koju je držao u krilu. „Tu je sve zapisa-
no, od prvih pomisli koje sam imao dok sam sa Modenom
leteo iznad Grada, pa sve do maločas. Napravio sam izve-
štaj. Putopis. Silazak u Had... spuštao sam se sve niže i niže
niz stepenice... i završio u kršu i lomu... Mislio sam da će
poslužiti... nekome... kasnije... “
Ovaj klimnu glavom, pažljivo prihvatajući svesku, i
stade da ovlaš prelistava strane.
„Sve ovo si pisao usput?“, upita. „Na krilu?“
„Uglavnom... šuštanje lišća i hlad... u pauzama sam do-
terivao i dopunjavao... ovde, u stanu, zaokružio sam priču...
jer, sve je samo priča, zar ne?... vremena ima napretek... nig-
de ne teče...“
„Ah, tako si, dakle, potrošio pola dana“, nasmeja se
Gazda. „Pročitaću. Sigurno. Čim sve ovo prevedeš na meni
razumljive znakove. Zvuči suludo, ali tvoja sećanja o ovom
165
Dragan Brujić
mestu mogu biti istinitija od mojih“, reče. „Imam u tebe

više poverenja nego u sebe. Ja sam mnogo toga namerno
zaboravljao.“
„Znali ste da vam u budućnosti neće trebati?“, upita
Učitelj.
„Možda“, odgovori ovaj, ne skidajući pogled s rukopi-
sa. „A možda mi je samo bilo neprijatno“, zastade. „Ti si
želeo da ti se čudo desi. A ja sam želeo da čudo napravim.
I prošli smo slično. I jedno i drugo su daleko izvan naših
moći... pod uslovom da mislimo na ono što se obično sma-
tra čudom... A znaš li šta mi još pada na pamet?“, pogledao
je u Učitelja. „Čuda možemo opaziti samo ako gledamo
unatraške. A to je zato što ih prepoznajemo po posledica-
ma i nikako drugačije... Izbegnemo da se survamo u reku,
pa kažemo: spaslo nas je čudo... nabasamo na potok pitke
vode, napijemo se, pa kažemo – ovo je čudo... prebolimo
velike boginje, pridignemo se na noge, pa uskliknemo – evo
ga čudo! Kao i za sve drugo, za čudo je potrebna publika...
makar jedan čovek... jedan jedini čovek je dovoljan... i upra-
vo se po tome razlikuje od slučajnosti... Publika.“
„Ali mi umiremo“, ponovio je Učitelj. „Publike više
nema. Nestaje.“
„Tako izgleda“, potvrdi ovaj. „I nemam pravu reč ohra-
brenja.“
Pružio mu je svesku nazad, pokazujući da je stavi u
ranac.
„Razmišljam o našem selu“, nastavio je Gazda. „Ono je
trenutno možda sve što je preostalo od čovečanstva. Šta će
biti s ljudima? Ne znam. Možda ćemo skončati brzo, umor-
ni od bežanja, pred naletom neke nepoznate sile ili bolešti-
ne... možda ćemo umirati polagano, od gladi, valjajući se
u agoniji... možda ćemo se međusobno poklati... Ne znam
166
šta bih rekao... teško mi je da zamislim...“, zastade. „Ja više

ne pripadam starom, izmrcvarenom svetu. Sagoreo sam.
Trošniji sam od ovih zidova koji nas okružuju. Zato mi i
prija ovaj mrtvi, oronuli grad, jer mi se čini da dovršavam
ono što je započeto... moj krug... završen je... A veliku sam
grešku napravio... ne možeš ni da zamisliš koliku...“
„Vi?“, začudio se Učitelj. „Nemoguće.“
„O, da. I te kako moguće. Pokušao sam da oživim leš.
Da ga uobličim po svom liku. A onda, kada mi to nije pošlo
za rukom, pokušao sam da ga našminkam i ulepšam da iz-
gleda kao da je živ... ali to je duga priča... i nepotrebna... na-
dam se da će jednog dana neko shvatiti da su sva moja dela
bila učinjena iz straha, a ne zato što sam hrabar... Možda je
trebalo drugačije...“
„Vi... strah...“, promrmlja Učitelj. „To je nespojivo.“
„Pa ipak smo stari drugari“, nasmeja se Gazda. „Poz-
nata ti je priča da sam se jednom davno našao sa one strane
Fronta... i to je istina. Ne znam kako... zašto... ostao sam
živ... Ono što sam tamo doživeo... to je jedan u potpunosti
neljudski svet... koji se ne može opisati rečima... gde ne pos-
toje uzroci i posledice... i gde ne postoji protok vremena...
Čak nisam siguran da li sam iskusio neki novi oblik života,
a možda je u pitanju smrt, ako nije reč o najobičnijoj ha-
lucinaciji... I zato o svemu tome nerado pričam. Neshvat-
ljivo je. Nakon svega, vratio sam se nazad, čvrsto rešen da
se nikada više ne nađem sa one strane granice. A to što me
je vodilo bio je strah. Ništa drugo nego uporni, razarajući
strah... bojazan da ću prestati da budem ono što mi je jedi-
no poznato – ljudsko biće...“
Učitelj Lepog je tupo zurio u daljinu. Znao je da bi tre-
balo da oseća tugu, a možda i užas – osetio ih je kad je kro-
čio u Grad, susreo se s njima u crkvi i u biblioteci – ali sada
167
Dragan Brujić
je bio prazan. Možda zato što je sve izgledalo daleko i nes-

tvarno, kao da se dešava nekom drugom. Prisetio se jednog
davno pročitanog članka u kome se tvrdilo kako divokoze,
onog trenutka kad ih dohvate kandže leoparda, zapadaju u
stanje šoka i potpuno gube osećaj straha i bola. Pade mu na
pamet da u tome ima neke kosmičke pravde.
„Jasno mi je“, procedi Učitelj. „Imamo posla sa mnogo
moćnijim silama nego što smo ikada slutili. Nemoćni smo
da se odupremo. Svetlo se gasi.“
Gazda se nasmeja, pa upita:
„Zbog toga nisi hteo da kreneš nazad? Zbog toga što si
shvatio da je kraj jednog tužnog, nedosanjanog sna?“
„Ne... ne znam...“, promuca. „Nisam siguran... Sada,
dok vas slušam, sve mi je jasno, ali lagao bih kad bih tvrdio
da sam tako mudar od početka... Najčešće nisam bio sves-
tan da je žurba potrebna... vreme je teklo sporo“, odgovorio
je pomalo odsutno.
„Zar je moguće da nisi pomislio da te neko čeka?“, bio
je uporan starac. „Neko ko ne deli s tobom uverenje da je či-
tava ova priča uzaludna? Neko kome je, za razliku od tebe,
veoma lepo? Ili si možda želeo da dođe po tebe?“
Učitelj ga pogleda bez reči.
„Treba da popraviš časovnik“, reče Gazda i pokaza pr-
stom prema njegovoj ruci. „Ozbiljno ti govorim. Dovešće
te u nevolju. Ako ne može da se popravi, treba da ga baciš.
Nije to neki naročit ukras, pogotovo ako ne radi. Pogledaj“,
reče, poturivši mu svoju šaku pod nos. „Ja sam svoj bacio
pre mnogo godina, kad sam upoznao Modeninu majku. Ni-
sam uvek bio dosledan, ali čim sam primetio da me prok-
leta sprava obmanjuje, zdrobio sam je. Zato i danas sve oko
sebe zapitkujem koliko ima sati. I prema tome se ravnam, a
ne prema sebi. Ne smem da tvrdim da sam tim postupkom
postao mudriji, ali sam postao dugovečniji.“
168
Na tren je nedaleko od prozora sevnula munja i obo-

jicu ih obasjala. Drhtavo se zakačila za gromobran, kao
da je živa, odakle je nakon par sekundi preskočila dalje, u
pravcu najbližeg krovnog tornja. Obojica je ispratiše po-
gledom.
„Hajde“, reče Gazda, ponovo pruživši ruku ka Učitelju.
„Znam da ovo nisu bile bogzna kakve reči utehe... ali ja ni-
sam ni došao da bih te tešio. Došao sam da te vodim i da te
vratim natrag u prašinu. Modena te čeka“, pokaza glavom u
pravcu dvorišta. „Da. Ona te istinski voli. Ne znam da li na
onaj, muško-ženski način... to mi nije poznato – ali te voli.
Znaš ti to vrlo dobro. I to se takođe može protumačiti kao
neka vrsta čuda. Samo ako imaš oči. Jer da nije tako, ja sad
ne bih stajao ovde i s tobom pričao o smislu života.“
Bez reči, Učitelj poslušno spakova ranac i polako se
pridiže. Još jednom je osmotrio sobu, a onda se okrete ka
Gazdi.
„Hvala“, reče.
„Ne“, odmahnu glavom starac. „Ona ti sad spasava ži-
vot... njen strah, a ne moj. Ponajmanje sam to ja. Ja sam
samo obično oruđe.“
Praćeni ljubičastim odsjajima, sjurili su se niz stepeni-
šte i našli se na ulici ispred zgrade. Odatle su trčali koliko
ih noge nose. No, kako se Gazda kretao tromo, neprestano
s bolnim grčem na licu, Učitelj Lepog je svaki čas morao
da ga sačekuje i povlači za ruku. Napokon se zaustaviše u
hladu kod parka.
„Jedna stvar mi ne da mira...“, reče Učitelj zadihano.
„Moramo da skrenemo sa puta... levo... na sever... ka crk-
vi... treba da se vratim po jedan komadić šuta... po zvezdu...
obećao sam“, reče.
169
Dragan Brujić
„Obećao si?“, upita starac.

„Da. Nazvao sam je zvezda, i to zvezda s neba. Nisam
ni sanjao da to može biti doslovno. Držao sam je u šakama i
dopustio da mi ispadne u krš... Čini mi se da imamo dovolj-
no vremena da stvar popravim...“, pogledao je u časovnik,
pa onda u Gazdu. „Slušao sam sve što ste rekli... razumećete
me... treba to da uradim po bilo koju cenu... jedino tako
ima smisla...“
Starac, koji je sasvim ostao bez daha, klimnu glavom.
Opet mu je trnula leva ruka i probadalo ga je u ramenu.
Pluća, ma koliko se trudio da udahne, ostajala su neutešno
plitka. Nije imao vazduha. Jedva promucavši, rukom je po-
kazao Učitelju da nastavi:
„Požuri. Ja ne mogu... ne mogu da te pratim... Ti pođi
na sever... brži si, mlađi... a ja... znam jednu prečicu... naći
ćemo se kod hangara... ti... ja... i naravno zvezda koju spo-
minješ...“
„Ali...“
„Ne mogu da se raspravljam...“, prekinuo ga je starac.
Dade mu znak rukom da krene.
„Trči, momče, ne brini za mene“, imao je još dovoljno
snage da dobaci Učitelju, koji se već izgubio između po-
mahnitale paprati, prateći najkraći put preko nekadašnjeg
trga; iz nekog razloga je verovao da će mu poći za rukom da
pronađe ono što je naumio – i što je dirljivo nazvao smis-
lom – i da će se na vreme izvući iz Grada. S druge strane, za
sebe je bio potpuno ubeđen da mu je vreme isteklo.
Zastao je, razgrnuo džinovske listove podivljale driop-
tere i seo na polusrušenu kamenu ogradu.
„Kakvo olakšanje!“, uzdahnuo je.
Napokon nije morao da se pretvara. Više nije bilo po-
trebe da pred drugima izgirava bastion iskonske mudrosti i
170
nepokolebljive životne snage. Posle toliko godina, dozvolio

je da mu oči zasuze i sad mu se topla bezbojna tečnost kri-
vudavo slivala niz obraze, probijajući se kroz sloj pepeljaste
prašine. S nevericom je dotakao mokri trag i zagledao se u
vrhove prstiju.
Suze su bile tako čiste!
„Hvala bogu, ovo se ne dešava zbog mene“, mislio je u
sebi. „Previše sam umoran.“
Kao što je i priznao Modeni, ništa nije planirao, a još
manje slutio. Postupao je isto kao i ranije. Uzdao se u svoje
procene i sreću. Pa ipak, od trenutka kad je kročio u Grad,
nešto kao da mu je govorilo da konačna odluka može biti
samo jedna – ostaće tu.
Zagledan u pustu ulicu, po kojoj se uskovitlala usijana
prašina, prošaptao je: „Tek sad... tek sad se više ne plašim...“
***

Posmatrala je siluetu Grada koji se gubi u daljini. Kro-
vovi i krošnje su se postepeno utapali u ljubičasti horizont
i samo su crkveni zvonici štrčali poput zašiljenih olovaka.
Korpa, u koju su je Ibrahim i Eros silom ugurali, po-
dizala se uvis, noseći je ka velikom srebrnom balonu. Jed-
nom rukom se pridržavala za sajlu, a drugom je štitila oči
od sunca. Uskoro je trebalo da ugleda Gazdu i Učitelja. Ili
samo jednog od njih. Ili nikoga.
Stresla se pri pomisli na poslednju mogućnost.
Nekoliko minuta kasnije, našavši se u gondoli, bez-
voljno se spustila na patos i obgrlila noge. Osluškivala je
monotonu škripu suvog drveta i zategnutih kanapa, jedva
razabirajući nerazgovetne glasove i dovikivanja u pozadini.
171
Dragan Brujić
A onda, nezadovoljna time da vreme provodi u iščeki-

vanju, a još manje da strepnju pothranjuje gledanjem kroz
prozor, poče da pretura po rancu.
Zanimale su je samo dobre vesti.
U ruci je stiskala cedulju koju je ponela sa sobom. Noć
pre poletanja, zajedno sa tamnocrvenom, presovanom
bulkom, pronašla ju je u beležnici. Odmah se setila kako
se tu našla.
Jednom davno, zagovarajući Učitelja Lepog, ni sama
ne znajući zašto, ugrabila je sa stola dva papira. Oba su
bila ispisana. Kad je upitala kakve su to čudne, nepovezane
rečenice, poređane u krzave kolone, objasnio joj je da taj
oblik ima svoj naziv i da se zove ’pesma’. Jedan papir mu je
poslušno vratila. Drugi nije.
Uze da čita.
Mada sam je video mnogo puta, ostadoh žedan. Žedan
okom.
Najzavodljiviji mi je bio njen vrat, koji se jedva primet-
no izvijao u stranu, na prefinjen način povezujući uho sa
jamicama iznad ključnih kostiju. Ta krivina podsećala me je
na muzički simbol koji sam upravo bio smislio, možda zato
što mi se činilo da joj pokreti sadrže nešto više od onoga što
se može videti... možda prkosni ples koji, uz nečujnu muzi-
ku, neprestano traje.
Osećao sam se se poput žreca u zaboravljenom svetilištu
mrtvih božanstava, koji pred neiskazanom lepotom može
samo da padne na kolena i da zavapi: „Gospodarice, ime ti
je život!“
Neka nakon svega postanem i prah.
172
Dragan Brujić (Beograd, 1966). Živi i radi
između Pančeva i Beograda. Strast su mu
istorija i kartografija. Kao autor i koautor
učestvovao je u nekoliko projekata iz oblasti
publicistike, od čega je najznačajniji Ilustro-
vani vodič kroz srpsku Spartu: fusnote iz is-
torije Pančeva (1998). Objavio je Vodič kroz
svet antike: Grčka, Rim, Persija (prvo izdanje
2002; drugo, izmenjeno 2005) i Vodič kroz
svet Vizantije: od Konstantina do pada Cari-
grada (2004). Koautor je obimne ilustrovane
monografije Beogradska nadbiskupija i nje-
no okruženje u vremenu i prostoru (2015).
U nekoliko navrata je objavljivao u časopisu
Sveske. Pripovetka ,,Lanci’’ uvrštena je u lite-
rarnu monografiju Pančevo, varoš gde se Du-
nav uliva u Tamiš 2016. godine.
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
821.163.41-31
БРУЈИЋ, Драган, 1966-
Jedan dan na kraju sveta / Dragan Brujić.

- Pančevo : Mali Nemo, 2017 (Pančevo : Mali
Nemo). - 172 str. : autorova slika ; 20 cm.
- (Biblioteka Manuskript)
Tiraž 200. - Dragan Brujić: str. 175.
ISBN 978-86-7972-103-7
COBISS.SR-ID 236868620

Jedan Dan Na Kraju sveta-FINAL PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

You might also like

Jedan Dan Na Kraju sveta-FINAL PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Jedan Dan Na Kraju sveta-FINAL PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Dragan Brujić

JEDAN DAN NA KRAJU SVETA

Jadranska 17, 26000 Pančevo

S velike visine Grad je podsećao na živo biće. Sve ono

Drugo krilo, malo iskrivljeno u odnosu na očekivanu

Ploveći krovovi, svih mogućih nijansi, počev od jarko-

Prisetio sam se da je neobična organizacija gradskog

su još generacijama bile građene kao da oni postoje. Grad

Sasvim u daljini, na ivici sveta, mogli su se nazre-

„Izvini, zaboravila sam da ti je prvi put“, dobacila mi

najviši i najudaljeniji – postajao sve upadljiviji. Dok su se na

opasnost. Nebo je i dalje bilo plavo i prozračno, a paperjasti

„Ne može čovek da ostane ravnodušan... ne viđa se

pošto sam video i Front, siguran sam da neću ni odugovla-

slučajem ispalim raketu, da zna u kom delu Grada treba da

„Ovo je lepo“, reče devojka. „A šta je to?“

da će se brže nego što sanja raskrupneti, posiveti u licu i,

mak, da budu grlati, besni i bučni! Idiotske šale, arlaukanje,

nije uticala na njihovu bliskost pošto je Modena, najstarija

stavom, više puta izrečenim pred Gazdom, još više ljutio

delom, u stvarnosti“, bio je ozbiljan. „Jer, bojim se, doći će

Na bezbrojne načine su ljudi opisivali svoju propast. A

„Oho!“, ciknula je. „Pa ovo je novo!“

bine... sve ono što se ne može pronaći u velikim, debelim

gam između redova. Nadam se će mi jednom reći šta ih je

Nekako nežno, ponovi on u sebi. To je tražila. I u tome

Knjige, slike, dokumenti... sve ono što čuvam i što smo

SUNCE JE BILO VISOKO

vo sve ono što se moglo videti tokom preleta – stajalo je

Isto je bilo i sa automobilima. Gledano iz vazduha, de-

„Srećom, poznajem staze, a umem i da pročitam stare

Sumnja je uvek bila prisutna. Isto kao i nada. Na tren

vratilo na staro. Isti sled događaja se ponavljao u ciklusima,

Nije prošlo ni sat vremena otkako su završili popod-

slika, da li su mu obrazi upali i da li mu je koža posivela. Po-

Voleo je da je posmatra – kad bi ga, na primer, put na-

na naivnost. To je bila igra. Istraživanje. Možda i poseban

prave više nisu bile u upotrebi. Uprkos neprestanim nava-

„Jako dobra memorija... jako dobra“, klimnuo je gla-

svežnjeva hartije i odškrinutih sanduka sa knjigama. Povre-

dani i neki drugi sati... sa novim i drugačijim pitanjima...

„Daj mi jednu od onih tvojih karata... onu na kojoj si

„Zato što ne skakućem?“, nasmejao se. „Ne. Srećan

Tek poneko razbijeno okno, odvaljena žaluzina ili oštećeni

Prvo sam prepoznao nekadašnju Farkaševu apoteku,

njena krhotinama od stakla i hrpama natrule hartije, suvog

F, L, M ili X. Takođe, bilo je mnogo zareza koji su ličili na

Malo pretnjama, a malo i molbama, uspela je da ube-

radilo se o bezvrednim komadima gline. I gle čuda, od sveg

sa – osujetili su prvobitne planove o formiranju naselja u

Bilo mu je zabavno sve: i kako je ubedila Ibrahima

A ona je bila nestrpljiva.

Pao mu je na pamet Platonov mit o polovinama ljud-

Nije sumnjao da ona takođe gaji veoma topla osećanja

„Kažeš nije sigurno“, rastužila se. „Ali kad se kaže da

vrsta slova, nema načina da shvatimo kako su naši preci

„Nije te opekla glina...“, objašnjavao joj je nešto što je

prateći poznate lokacije, ređao razglednice, isečke iz novi-