1.2.

dužina {metar(m)}, masa{kilogram(kg)}, vreme {sekunda(s)},

jačina električne struje {amper(A)}, termodinamička temperature
{kelvin(K)}, svetlosna jačina{kandela(cd)}, količina materijala{mol(mol)}Dele se na osnovne i
izvedene. Osnovne se ne definišu formulama već opisom njihovog merenja i biraju se na
međunarodnim konferencijama, dok se izvedene definišu iz osnovnih pomoću fizičkih zakona.
3. Skalarne veličine su određene brojnom vrednošću i jedinicom mere. Vektorske su određene
brojnom vrednošću, pravcem i smerom.
8. Put i brzina u integralnom: dV=a(t)dt; V=~a(t)dt+C1; dx=V(t)dt; x=~V(t)dt+C2;
Dx=<Vi>Dti; x2-x1=~t1-t2 V(t)dt; Dvi=<ai>Dti; V2-V1=~t1-t2 a(t)dt;
9. Slobodan pad (v): V=gt; h=gt^2/2;V=ˇ2gh;
10. Krivolinijsko kretanje: <V>=Dr/Dt;V= ˇVx^2+Vy^2; <a>=DV/Dt; a= ˇax^2+ay^2; at=dVt/dt;
an=V^2/r; a=ˇat^2+an^2;
11. Kružno kretanje: <w>=DQ/Dt; <A>=Dw/Dt; s=rQ; V=dS/dT=r*dQ/dt=rw; at=rA; an=rw^2;
w=w0+At; Q=w0t+1/2At^2:
12. Kosi hitac je kretanje tela kojem je zadata početna brzina čiji ugao pravca nije normalan u
odnosu na podlogu, a zatim prepušteno uticaju grav sile. Hmax=Vo^2/2g;
Xmax=2V0^2cosasina/g=Vo^2sin(2a)/g; Domet je rastojanje koje telo pređe po horizontali kada
je u visini sa tačkom iz koje je počelo kretanje. Maksimalna je pod uslovom da je telo izbačeno
pod uglom od 45 u odnosu na horizont.
13. Sila je uzrok promeni stanja kretanja tela ili njegovoj deformaciji. Masa je mera inertnosti tela.
Impuls je vektorska veličina istog pravca i smera kao brzina čiji je intenzitet m puta veći od
intenziteta brzine.
14. I Njutnov – Zakon inercije – Svako telo teži da ostaneu stanju mirovanja ili ravnomernog
pravolinijskog kretanja sve dok pod dejstvom spoljašnjih sila nije prinuđeno da promeni svoje
stanje. Ei=1do n = Fi(v)=0; II Njutnov – Promena impulsa u vremenu proporcionalna je sili koja
deluje na telo i vrši se u pravcu te sile. F(v)=m*a(v); III Njutnov – Uzajamno dejstvo dva tela je
uvek jednako i suprotno usmereno, odnosno sila akcije i reakcije uvek ima isti intenzitet i pravac, a
suprotan smer. Fa(v)=-Fr(v);
16. Težina tela: Sva tela koja padaju sa relativno male visine od površine Zemlje kreću se, ako se
zanemari otpor vazduha, konst ubrzanjem g. Sila koja ga izaziva naziva se sila teže, težina tela, ili
sila gravitacije. Q(v)=m*g(v).
17. Trenje: Eksperimentalno je dokazano da se sila statičkog trenja Ftrs može izraziti kao Ftrs
=μs*Fn , a sila dinamičkog Ftrd =μd*Fn . U oba izraza μs i μd predstavljaju koeficijente statičkog
i dinamičkog trenja. Statički koeficijent trenja je veći od dinamičkog. Oba koeficijenta zavise od
vrste materijala, čistoće i hrapavosti dodirnih površina.
18. Impuls sile je vektorka veličina istog pravca i smera kao sila ali različitog intenziteta, što zavisi
od vremena delovanja sile. dp(v)=F(v)dt
19. Zakon održanja impulsa sistema tela: Pod sistemom podrazumevaju se dva ili više tela. U
zavisnosti od sila koje deluju na njih sistemi mogu biti zatvoreni i otvoreni. Kod zatvrorenih se
javljaju samo unutrašnje sile. U prirodi ne postoje idealni zatvoreni sistemi.
20. Centar mase predstavlja zamišljenu tačku u kojoj je skoncentrisana celokupna masa sistema.
Na taj način se problem kretanja velikog broja tela svodi na problem kretanja jedne materijalne
tačke.rˇc(v)=1/m* Ei=1-n mˇi*rˇi(v);
21. Centripetalna sila-sila koja deluje na centar. -Centrifugalna; Uzrok cp može biti različit, u
zavisnosti šta je uslovljava kružno kretanje. Fn=maˇn=mw^2r=mV^2/r;
22. Mehanički rad je mera dejstva odg sile. Rad je veličina definisana 2-ma veličinama
A=F(v)*B(v); F-vektor sile, B-vektor puta [N*m=J] Opšti slučaj: dA=F(v)*dS(v); dA-elementarni
rad, dS-Elementarna dužina kredanja. Snaga predstavlja brzinu vršenja rada. P=DA/DT [W=J/s]
24.Zak održanja en – U zatvorenom sistemu tela između kojih deluju samo konzervativne sile,
mehanička energija se održava, tj ne menja se u toku vremena. Et-const Et=Ep+Ek; Kada se telo
pusti da pada bez početne brzine, ako zanemarimo silu trenja vazduha E je jednaka njegovoj Ep,
Ep=mgh, njegova Ep se smanjuje na račune Ek, Ek=m*V^2/2. Ukupna en. U bilo kojoj tački
ostaje ista.
25. Sudar predstavlja susret (interakciju) dva tela koji traje voma kratko. Delimično el. Za idelano
elastične važi: zakon održanja energije i zakon održanja impulsa Kod neelastičnih važi: zakon
održanja impulsa +ostatak energije se oslobadja kao toplota ili neka druga vrsta energije.
26. ROTACIONO Moment inercije predstavlja količnik mase tela i kvadrata radijusa kružne
putanje. I=m*r^2; M=Ia što predstavlja II Njutnov zakon za rotaciono kretanje.
27. Kinetička energija rot: Ek=I*w^2/2; Kod rotacionog: A=M*Q; dA=MdQ; Kada podelimo sa
dt: dA/dt=M*dQ*dt; Snaga: P=M*w;
28. Moment impulsa L predstavlja proizvod rastojanja r materijalne tačke od ose rotacije
i njenog impulsa. L=mvr; Matematička interpretacija zakona o održanju momenta impulsa glasi:
Moment impulsa zatvorenog sistema se održava odnosno ne menja se u toku vremena. L(v)=const;
I*w(v)=const;
29. Napon i relativna deformacija: Napon je sila po jedinici površine: σ=F/S; Relativna
deformacija je proporcionalna naponu i pokazuje promenu dimenzija usled dejstva sile: σ=Ed;
30. Vrste deformacija: Istezanje, smicanje, torzija. Istezanje: Linearna zavisnost važi do
granice proporcionalnosti σp. Po prestanku dejstva sile telo će se vratiti u
prvobitan oblik i dimenzije po liniji AO. Pri daljem povećanju napona
deformacija je još elastična, ali ne postoji linearna zavisnost izmedju
normalnog napona i relativne deformacije (oblast AB). Ovakvo
ponašanje se javlja do granice elastičnosti σe. Po prestanku dejstva sile, telo
će se takođe vratiti u prvobitni oblik i dimenzije, i to po liniji BAO. Ako se i
dalje povećava napon, kod štapa se pojavljuje zaostala deformacija, tako da
se po prestanku dejstva sile smanjenje deformacije ne odigrava po liniji CBAO,
već po CF. Napon pri kome se pojavljuje zaostala deformacija približno do 2%
naziva se početak fluidnosti σf (odgovara tački C na krivoj). U oblasti CD, koja
se naziva oblast fluidnosti ili plastične deformacije, deformacija raste iako se
napon ne povećava. Materijali kod kojih je oblast fluidnosti znatna nazivaju se
viskozni, a oni za koje ova oblast praktično ne postoji krti materijali. Pri daljem
istezanju nastaje potpuna plastična deformacija tela (oblast DE). Maksimalni
napon, pri kome dolazi do kidanja
tela naziva se granica kidanja σk i odgovara tački E na krivoj.
33. Širenje pri zagrevanju Dl=al0Dt
34. Termičko naprezanje: F=SEy* Dl/l; F=SEyaDt; F/S=EyaDt;
35.Bojl: pV=const; Gej V=V0(1+gt); U jednakim zapreminama idealnih gasova, na istoj
temperaturi i pritisku, nalazi se isti broj molekula (atoma). Ukupni pritisak u sudu jednak je zbiru
parcijalnih pritisaka prisutnih gasova.
36. J-na stanja idealnog gasa: pVm=RT;n-broj molova gasa, Vm-jedan mol; Kod gasova smatra
se da je zapremina molekula gasa zanemarljiva u odnosu na zapreminu suda u kome se gas nalazi.
Zanemaruju se međumolekularne sile a sudar između molekula gasa i zidova se
smatra savršeno elastičnim.
37. Specificni toplotni kapacitet predstavlja odnos toplotnog kapaciteta i mase tela. Toplotni
kapacitet se definise kao kolicnik primljene toplote i povecanja temperature. Molarni specificni
toplotni kapacitet predstavlja kolicinu toplote potrebnu jednom molu materijala da poviši
temperature za jedan stepen ili Kelvin i definise se kao C=cM tj. proizvod specificnog toplotnog
efekta i molarne mase. c=J/kgK; C=J/molK;
38. Provođenje toplote: Furijev zakon: dQ/dτ=-lS*dt/dx;
39. Unutrašnja en gasa predstavlja zbir energija haotičnog kretanja mikročestica sistema i
energije njihovog međusobnog dejstva. U=n* i/2 *RT=m/M *i/2 *RT; n-broj molova gasa, i-zbir
stepeni slobode. i=it+ir+2io;it-translatornog, ir-rotacionog, 2io-dvostrukog obrtnog kretanja
molekula. R-gasna konst. T-temp gasa, m-masa, M-molarna masa. Broj stepeni slobode
predstavlja broj nezavisnih veličina koje određuju položaj sistema u prostoru. Položaj materijalne
tačke određen je sa 3 koordinate, a položaj krutog tela sa 6.
40. Rad pri promeni V: A=~V1-V2 pdV; Izobarni proces širenje: ~V1-V2 pdV=p(V2-V1);
Izotermni proces širenje: A=~V1-V2 pdV=~V1-V2 m/M RT*dV/V=m/M RT lnV2/V1= m/M
RT lnp1/p2;
41. I princip termodinamike: količina toplote dovedena izolovanom sistemu, jedan deo troši na
povećanje unutrašnje energije DU, a ostatak na rad A koji sistem vrši nad okolnim telima.
Q=DU+A. Prema ovom principu nemoguće je konstruisati mašinu koja bi stvarala energiju
niizčega (perpetum mobile prve vrste).
42. Specifični toplotni kapaciteti: Cm dT=dUm+pdVm; Ako se gas zagreva pri const zapremini,
rad spoljašnjih sila jednak je nuli (pdVm=0), pa se količina toplote dovedena gasu troši samo na
povećanje unutrašnje energije, i onda se gornja formula svodi na: Cv=dUm/dT; dUm=i/2 *RdT;
Cv=i/2 *R; Ako se gas zagreva pri const pritisku onda je po prvoj formuli Cp=dUm/dT
+pdVm/dT; pdVm=RdT; Cp=Cv+R; Cp=i/2 *R +R=(i+2)/2 *R;;;n=Cp/Cv=(i+2)/i
44. Adijabatskim procesom podrazumeva se promena stanja sistema bez razmene toplote
izmedju njega i okoline. U prirodi ne postoi ovakav proces ali im se po svojim osobinama
priblizavaju procesi koj se brzo odvijaju (sirenje zvuka). Iz prvog principa termodinamike
proizilazi da je za adijabatski proces dA=-dU tj. spoljasnji rad vrsi se na racun unutrasnje energije
sistema. A=~V1-V2 pdV=nR ~V1-V2 T*dV/V; Sl. kriva: pV^k, pV; Puasonove jne:
pV^k=const, TV^n-1=const, T^n *p^1-n=const;
45. Karnoov kružni: n=A/Q=Q1-Q2/Q1;
46. II princip termodinamike: Toplota ne može spontano prelaziti sa tela niže na telo više
temperature bez ulaganja dodatnog rada.
50. Brzina prostiranja impulsa: Prostiranje jednog impulsa kroz sredinu i zatim sukcesivno
uspostavljanje ravnoteznog polozaja cestica vrsi se odredjenom brzinom c koja zavisi od osobina
sredine. Takva pojava nosi naziv talasni impuls. Pod brzinom c se nesme podrazumevati brzina
kretanja cestica v, jer je >>V. Ako Cestice elasticne sredine neprekidno osciluju pod dejstvom neke
spoljasnje periodicne sile sinusnog karaktera, tada se impuls (poremecaj) i mesta zgusnjavanja i
razredjivanja sredine neprekidno sire u prostoru, takođe brzinom c. Dakle, stacionarno prostiranje
poremecaja kroz elasticnu sredinu nazvano je talas ili talasno kretanje, a cestice sredina od koje
talas polazi talasni izvor. Prenosenje impulsa moze se pratiti na sledecim primerima. Ako se na
jednom kraju zategnutog uzeta izazove oscilatorno kretanje normalno na njegov pravac, ono ce se
prenositi duz uzeta odredjenom brzinom. Ova pojava se takođe može zapaziti kod niza identičnih
kuglica poređanih u nizu. Ako u ovakav niz kuglica odredjenom brzinom, čeono, udari nova
kuglica iste mase, posle kratkog vremena kuglica sa kraja niza ce se odvojiti i kretati istom
brzinom kao upadna, dok će ostale mirovati. Dakle, upadna kuglica je donela sredini (nizu kuglica)
odredjeni impuls i taj se impuls prosirio kroz sredinu odredjenom brzinom.
51. Pod progresivnim talasom podrazumeva se takav talas koji se prostire u istom pravcu i smeru,
idealno uzev, do kraja elasticne sredine. U stvari, energija koju prenosi talas predaje se sredini, pri
cemu opada amplituda talasa. Tamo gde amplituda postane jednaka nuli prestaje sirenje talasa.
S obzirom da jednacina progresivnog talasa zavisi od dve promenjljive (x, t) onda postoje i dve
zavisnosti elongacije: pod a) kada je vrednost x konstantna i u toj tacki se posmatra y u toku
vremena; pod b) kada je t vrednost konstantna, odnosno u tom vremenskom trenutku se posmatra
zavisnost elongacije od koordinate x.
52. Interferencija: U oblasti poklapanja talasa oscilacije cestica se superponiraju jedna na drugu,
vrsi se interferencija ili slagaje talasa pri kojem na nekim mestima cestice sredine mogu oscilovati
sa vecom amplitudom a na nekim sa manjom amplitudom. Najcesce se posmatra interferencija
koherentnih talasa ( iste frekvencije ) i konstantne fazne razlike.
53. Stojeći talas predstavlja poseban slučaj interferencije. Obrazuje se pri susretu dva progresivna
talasa jednakih frekvencija i amplituda, a suprotnih smerova kretanja.
54. Odbijanje i prelamanje talasa: Zakon odbijanja (refleksija) α=α’ (Upadni ugao jednak je
odbojnom uglu) Zakon prelamanja (refrakcija) ---Kada talasni front naidje na granicnu povrsinu
koja razdvaja dve sredine u kojima je brzina prostiranja talasa razlicita, pri prelazu u drugu sredinu
dolazi do promene njegovog pravca kretanja. Sina/sinb=c1/c2=n12 ili n1sina=n2sinb, gde je α
upadni a β prelomni ugao zraka u odnosu na normalu na ravan koja razdvaja sredine, c1 i c2 brzine
prostiranja talasa u tim sredinama, n12 je relativni indeks prelamanja druge sredine u odnosu na
prvu, a n1 i n2 relativni indeksi prelamanja odgovarajucih sredina u odnosu na vakuum.

61. Zakoni geometrijske optike 1. zakon pravolinijskog prostiranja svetlosti - U homogenim

sredinama zraci se prostiru duž pravih linija. Ovo ne važi kada svetlost nailazi na male otvore i
prepreke, tada se primenjuju zakoni talasne optike. 2. zakon nezavisnog prostiranja svetlosnih
zraka - Svetlosni zraci ne utiču jedni na druge u mestima njihovog ukrštanja. Ovo ne važi za
laserske zrake. 3. zakon odbijanja svetlosti - upadni ugao jednak odbojnom uglu. 4. zakon
prelamanja svetlosti - odnos brzine prostiranja svetlosti u vakuumu i nekoj sredini,
n=Cv/Csredina; n1*sinq1=n2sinq2
62. Kod prizme je moguce ostvariti minimalno skretanje zraka (slucaj kada je upadni ugao
priblizno jednak prelomnom) pa je samim tim prizma karakteristicna jer se bas to njeno svojstvo
moze koristiti za mnoge druge stvari: Za razlaganje polihromatske svetlosti radi dobijanja njenog
spektra, za stvaranje totalne refleksije koja se koristi kod optickih instrumenata itd.
63. Brzina svetlosti u vakuumu je, bez obzira na talasnu dužinu ista. Ali, pri prostiranju svetlosti
kroz različite providne materijale, njena brzina, a samim tim i indeks prelamanja su funkcije
talasne duzine. Prema tome, pri propustanju polihromatske svetlosti kroz ovakve materijale dolazi
do razlaganja svetlosti po talasnim duzinama. Ova pojava se naziva disperzija. Ukoliko zrak bele
polihromatske svetlosti pada na opticku prizmu. Posto indeks prelamanja zavisi od talasne duzine,
najvise ce skrenuti ljubicasta svetlost a najmanje crvena, dok ce ostale boje (indigo, plava, zelena,
zuta, narandzasta) biti izmedju njih. Dakle, pri napustanju prizme je bela svetlostje razlozena na
boje - dobijena je spektar polihromatske svetlosti. Mera disperzije ili disperzija predstavlja razliku
dva ugla skretanja. Neka je dB ugao skretanja zraka svetlosti B, a δC ugao skretanja zraka svetlosti
C. Tada razlika dC i dB predstavlja meru disperzije. Ako su upadni ugao polihromatske svetlosti,
indeks prelamanja prizme i ugao prizme mali, i ako je ispunjen uslov priblizno minimalnog
skretanja svetlosnog zraka, tada se za uglove skretanja moze primeniti izraz δ= θ(n-1), pa je
δB=(nB-1)t & δC=(cC-1)t Pa je: δC-δB=(nC-nB)t; Disperziona moć predstavlja odmos mere
disperzije: w=δC-δB/δD=nC-nB/nD-1.
65.Jednačina tankog sočiva: 1/p +1/l=1/f; p-rastojanje predmeta, l-rastojanje lika, f-žižna daljina.
66. Žiža predstavlja rastojanje lika od sočiva kad se predmet nalazi u beskonačnosti. Uvećanje
tankog
sočiva računa iz uvecanja pri prelamanju svetlosti na sfernoj granicnoj površini. Kada se taj izraz
primeni na obe granicne povrsine dobija se: U1= -nl1/n'p1: U2=-n'l2/np2; U=U1U2=l1/p2 *l2/p2.
67. Lupa je najprostiji optički instrument koji se najčešće sastoji od jednog sabirnog sočiva i služi
za posmatranje malih predmeta na bliskim rastojanjima. Uvecanje lupom je oko 20 puta. Optički
mikroskop se sastoji od dva sočiva, objektiva i okulara. Žižna daljina objektiva je mnogo
mala, a okulara znatno veća od žiže objektiva. Predmet se postavi ispred žiže objektiva i onda se
dobija realan, obrnut i uvećan lik. Taj lik je predmet za sočivo okulara, i nalazi se iza žiže okulara
tako da se od njega dobija novi lik koji je imaginaran, obrnut i uvecan. Uvecanje predmeta zavisi
od rastojanja izmedju sočiva objektiva i okulara.
68. Projekcioni aparat-jakim svetlosnim izvorom osvetljava se predmet preko sistema sociva
male zizne daljine, dalje ta svetlost pada na objektiv velike zizne daljine koji vrsi projekciju na
zaklonu. Spektralni-postoji deo koji vrsi razlaganje svetlosti po talasnim duzinama. Uglavnom je
to prizma od materijala sa znatnom disperzijom. Prizma vrsi razlaganje polihromatske svetlosti po
svetlosni duzinama.
69. Interferencija: Talasi koji potiču od 2 talasna izvora se međusobno poklapaju,u određenim
tačkama,ali se dalje šire nezavisno jedan od drugog. U oblasti poklapanja talasa oscilacije čestica
se superponiraju jedna na drugu, vrši se interferencija ili slaganje talasa. Kod svetlosnih talasa
mogu se javiti efekti trajnije interferencije, ako su talasi koherentni, odnosno ako pri jednakim
frekvencijama imaju konstantnu faznu razliku, približno iste intenzitete i određeni položaj
polarizacionih ravni.
70. Difrakcija je pojava karakteristična za mehaničke i svetlosne talase. Difrakcija svetlosti je
skretanje svetlosti sa pravolinijske putanje. Karakteristična je difrakcija svetlosti na jednom i dva
paralelna proreza. Snopovi zraka koji vrše difrakciju pod uglovima koji odgovaraju neparnom
broju Frenelovih zona daju na zaklonu difrakcione maximume, a snopovi koji vrše difrakciju pod
uglovima koji odgovaraju parnome broju Frenelovih zona daju difrakcione minimume.
70+ Optička (difrakciona) rešetka-Niz paralelnih uskih proreza, razdvojenih jednakim
neprovidnim površinama. Izrađuje se tako što se na staklenoj ploči dijamantnom iglom načini
veliki
broj paralelnih zareza (transmisiona optička rešetka).
71. Polarizacija svetlosti pokazuje da je svetlost transverzalni elektromagnetni talas. Svetlost koju
emituju atomi prdstavlja transverzalne talase sa uzajemno normalnim vektorima elekričnog E(v)
(uzimamoa da je to svetlosni vektor) i magnetnog polja H(v), koji su normalni na pravac
prostiranja svetlosti. Da bi se dobila polarizacija potrebno je obezbediti takve uslove pod kojima je
oscilovanje svetlosnog vektora E(v) moguće samo u jednoj ravni. Mogu se ostvariti ako svetlost
prolazi kroz sredinu koje su anizotropne u odnosu na električne oscilacije.
72. Tomsonov model atoma: Prema ovom modelu atom predstavlja sferu prečnika reda 10^-10m
koja je pozitivno naelektrisana. U tu sferu su utisnuta izolovana negativna naelektrisanja- elektroni
koji osciluju oko svojih ravnotežnih položaja. Ukupno negativno naelektrisanje jednako je
pozitivnom naelektrisanju sfere. Zamenjen je Raderfordovim modelom, jer se ispostavilo da ne
može da opiše stvarno ponašanje atoma. Raderfordov model: Rasejavanje alfa-čestica pod većim
uglovima uslovljeno je interakcijom između alfa-čestica, koje su pozitivno naelektrisane i
pozitivnih delova atoma. Skretanje pod malim uglovima je posledica prolaska alfa-čestica pored
tog pozitivnog naelektrisanja. Celokopno pozitivno naelekrisanje atoma i sva njegova masa
skoncenrisani su u veoma maloj zapremini koja se naziva atomsko jezgro. Prema ovom modelu,
oko pozitivno naelektrisanog jezgra čije je naelektrisanje Ze, kruže elektroni. Kada je atom
neutralan onda je naelektrisanje jezgra jednako zbiru naelektrisanja elektrona koji ulaze u
sastav atoma. Pretpostavio je da se elektroni kreću oko jezgra po kružnim orbitama poluprečnika r.
Kulonova sila jednaka je centrifugalnoj. Energija sistema je najveća kad se elektron nalazi na
najudaljenijoj orbiti od jezgra. Energetski spektar atoma po ovom modelu je kontinualan.
73. Serije u spektru atoma H su: Lajmanova,Pasenova,Breketova,Pfundova,Hemfrijeva.
N=1/l=RH(1/m^2 -1/n^2)
74. Borovi postulati: I)Elektron u atomu se ne može kretati po bilo kojoj orbiti već po orbitama
tačno određenog poluprečnika. Na tim orbitama,koje se nazivaju stacionarne ili disketne, moment
impulsa elektrona zadovoljava sledeći uslov: L=mnnrn=nћ
II)Pri kretanju elektrona po stacionarnim orbitama ne emituje se niti apsorbuje energija.
III)Prelaz elektrona sa jedne na drugu orbitu uslovljen je emisijom ili apsorbcijom kvanta energije.
75. Frank-Hercov ogled: Elektronska cev je evakuisana i napunjena živiom do pritiska od 10^2
Pa. Između katode i anode koja je u obliku rešetke priključen je napon U1 kome se može menjati
vrednost. Anoda je na 0,5V na većem potencijalu od kolektora. Elektoni između anode I katode se
ubrzavaju usled termoelektronske emisije.Ako je kinetička energija elektrona u momentu nailaska
na anodu veća od 0,5 eV on će savladati kočeći napon I stići do kolektora pri cemu će
galvanometer
registrovati struju. Rezultat ovog ogleda je da elektroni, atomima žive mogu predati samo tačno
određene iznose energije, vrednosti od 4,9eV i to je najmanji moguć iznos energije koji može
apsorbovati atom žive u osnovnom stanju. Tako je Borova teorija potvrdjena.
76. Kvantovanje momenta impulsa: L=ћ ˇl(l+1);
77. Prostorno kvantovanje je kada vektor momenta impulsa elektrona L(v) može imati samo
takve
orjentacije u prostoru za koje projekcija Lz vektora L na pravac z spoljašnjeg magnetnog polja
ima kvantovane vrednosti.
78. Štern-Gerlahov eksperiment je pokazao potvrdu prostornog kvantovanja. Eksperiment je
izveden tako sto se u vakuumsku cev stavi komad srebra, koji moze da se zagreva, dve dijafragme
sa uskim prorezima širine od 10 do 20 mm, polovi elektromagneta N i S i staklena ploča koja
sluzi za zaklon. Kad se Ag zagreje dolazi do isparavanja i njegovi atomi izleću u različitim
pravcima. Onda dijafragme propuštaju jedan uzan snop.Kada atomi prodju kroz jednu dijafragmu
prolaze i kroz drugu i tako se dobija snop atoma u istom smeru. Eksperiment pokazuje da se
snop cepa na dva dela pa se umesto jedne slike proreza dobijaju dve slike.Time je dokazano
prostorno kvantovanje.
79. Spin elektrona: Zbog toga što je elektron naelektrisan, sa takvim kretanjem postoji mogućnost
postojanja sopstvenog magnetnog polja elektrona. Postoji i sopstveni moment impulsa elektrona i
sopstveni magnetni moment elektrona. Takva rotacija elektrona naziva se spin elektrona.
80. Paulijev princip iskljucivosti: U jednom atomu ne mogu da postoje dva elektrona sa
jednakim vrednostima sva cetiri kvantna broja.
82. Energija veze - energija koja se oslobađa pri obrazovanju jezgra, odnosno energija koja
povezuje nukleone u jezgro. Defekt mase Dm=Zmp+(A-Z)mn-mi; Mp, Mn, Mi-odgovarajuće
mase protona, neutrona i jezgra.
83. Nuklearne sile: - po intenzitetu su znatno veće od gravitacionih i elektromagnetnih,- spadaju u
grupu sila jake interakcije,- deluju na malim rastojanjima reda 10-15m,- imaju neelektričnu prirodu
(podjednako deluju na protone i neutrone ),- ispoljavaju pojavu zasićenja,- zavise od orijentacije
spinova nukleona koji sačinjavaju jezgro.
84. Modeli jezgra: Model kapi, model orbita i model Fermijevog jezgra, polazi od pretpostavke da
se nukleoni u jezgru kreću nezavisno. Nuklearne sile između nukleona su zanemarljive, izuzev za
obrazovanje potencijalne jame. Ako se u ovako zamišljeno jezgro nukleoni kreću haotično, jezgro
se može razmatrati na osnovu statičkih zakonitosti. Kako su nukleoni fermioni (spin jednak h/2)
oni podležu Fermi-Dirakovoj statistici. Pomoću ove statistike određuje se energetsko stanje u
jezgru i njihova raspodela (širina i gustina). Pomoću modela fermijevog gasa mogu se objasniti
mnoga svojstva jezgra pri niskim, pa i srednjim energijama eksitacije.
85. Pod prirodnom radioaktivnošću podrazumeva se spontani prelaz jednog atomskog jezgra u
drugo, praćen emisijom različitih oblika radioaktivnog zračenja (α i β-čestica i γ-zračenja). Kod
veštačke radioaktivnosti jezgra, pored α,β i γ-zračenja mogu emitovati 1 ili 2 protona.
86. Zakon rad akt raspada: Broj radioaktivnih jezgara dN koji se raspadne za vremenski interval
dt proporcionalan je broju prisutnih jezgara N i vremenskom intervalu dt: dN = – λNdt , gde je λ
konstanta radioaktivnog raspada i predstavlja karakterističnu veličinu za svaki radioaktivni
element.
87. Aktivnost rad akt izvora – predstavlja brzinu kojom se taj rad akt izv raspada. A=l N=-dN/dt
[Bq]bekerez; N-broj atoma, l-konst rad akt raspada – predstavlja k čnu veličinu za svaki rad akt
elem.
88. Radioaktivna ravnoteža – nastaje u slučaju da su jezgra potomka radioaktivna i da se
raspadaju brzinom raspada jezgra polaznog elementa. Jezgra rad akt elem se raspadaju uz emisiju
a, b, g, zračenja. Jezgra novonastalog elementa mogu biti stabilna ili radioaktivna.
89. Alfa-čestice su jezgra helijumovih atoma. Domet u vazduhu im je od 2 do 9 cm, ovisno o
vrsti radioaktivnog izotopa koji ih emituje. Ako iz jezgra radioaktivnog elementa izađe alfa-čestica
onda nastaje novi element koji ima za dve jedinice manji redni broj i za četiri jedinice manju
atomsku masu od elementa iz kojeg je nastao.
90.Beta-čestice čini snop elektrona (β- cestice) ili pozitrona (β+ cestice). Ove dve čestice
naelektrisane su istom količinom naelektrisanja suprotnog znaka. One se razlikuju po vremenu
života. Dok elektroni mogu da budu slobodni neograničeno dugo, vreme zivota pozitrona je reda
nanosekunde. Pozitron zahvata elektron pri čemu nastaju dva gama-kvanta energije od po 0,51
MeV. Ovaj proces se naziva anihilacija i moze da posluzi za detekciju pozitrona.
91. Gama zračenje – je elektromagnetne prirode i njegov spektar je linijski. Takav spektar
predstavlja jedan od najvažnijih dokaza postojanja diskretnih energetskih stanja atomskog jezgra.
Pokazano je da se ne javlja kao samostalni oblik zračenja već prati emisiju alfa i beta čestica,
takođe se pojavljuje i pri nuklearnim reakcijama.
92. Elektronski zahvat – Pojava da jezgro apsorbuje elektron iz K, L, M nivoa. Najčešće K, usled
čega proton prelazi u neutron i emituje se čestica neutrino.
95. Nuklearna fisija. Prilikom bombardovanja jezgra neutronima, protonima, alfa česticama,
deutronima i gama kvantima tepkih elemenata, kao što su uran, prlutonijum i dr može se doći do
cepanja atoma na dva jezgra koji se nazivaju fragmenti. Pored toga emituju se i neutroni i gama
gvanti (96).
96. Pri fisiji jezgra oslobađaju se neutroni koji mogu da izazovu samoodržavajuću fisiju –
Lančana reakcija. Ovaj tipnuklearne reakcije je egzotermni – praćen je oslobađanjem velike
količine energije.
97. Nuklearna fuzija – oslobađanje energije pri spajanju lakih jezgra u jezgro veće atomske mase.
Da bi se ostvarila, potrebno je da se savladaju odbojne el stat sile između jezgara u ovom procesu.
Može se ostvariti na dva naćina: ubrzanjem jezgra pomoću akceleratora i zagrevanjem.