Жена у Византији

У патријархалном друштву Византије, однос према женама је био двојак. То најбоље објашњава
антитеза између Еве и деве Марије. С једне стране, кривицу због првобитног, Евиног греха и
протеривања из раја, сносиле су жене. Посматране из тог угла, жене су представљене као слабији
пол, склон духовном паду и блудничењу, па се сматрало да су по природи зле. Опет, с друге
стране, дева Марија је била поштована као чиста и непорочна. Тако се срећу описи жена као
хранитељки, нежних и пуних љубави, које се старају о телесном здрављу свога порода, као и о
њиховом духовном благостању.

Пре свега, женама је припала непроцењива улога у одржавању породице, а најважнија јесте била
рађање.

Три фазе у животима жена. Животни век просечне Византинке се може поделити у три фазе:
детињство са девојаштвом, брак и материнство и уколико би надживела мужа, удовиштво и
старост.

Теодор Продром у једној песми каже како су се родитељи молили да добију мушку децу и много
више радовали дечацима, па самим тим је и детињство за девојчице било доста опасније и теже.
Има неких сведочанства о убијању женске деце или остављању крај пута, иако су то забрањивали
и грађански и црквени закони. Може се претпоставити да су девојчице раније одвикаване од
дојења, па су зато бебе биле подложније инфективним обољењима. Последица тога и јесте била
виша стопа смртности женске деце.

Девојчице нису имале пуно прилика за образовање, није постојала ниједна женска школа. Од
шесте или седме године оне су подучаване кући од стране родитеља или приватних професора,
уколико су из вишег сталежа. Формалнији вид наставе је био организован по манастирима, али је
он углавном био намењен младој сирочади, коју су васпитавале монахиње. Племкиње су имале
више услова да наставе образовање, и то се сводило на учење читања и писања, учење напамет
псалама и изучавање Светог писма. С тога су се оне више занимале за књижевност, попут Ирине
Хумн и принцезе Ане Комнине.

Девојчице су са родитељима ушле до светиња, у посетама неком светом човеку, или су

посматрале литургије. Имале су и воштане или глинене лутке, играле су се добацивања меким
кожним лоптама и уживале у играма прерушавања. Теодорит Кирски описује девојчице
прерушене у монахе и демоне.

Неудате девојке су већину времена проводиле у кућама, како би се сачувале од погледа

мушкараца и како би се сачувало њихово девичанство. Уколико би изашле из кућа, из друштвено
прихватљивих разлога, као што је одлазак у цркву, оне су брижљиво праћене од стране родитеља,
рођака или слушкиња. Време су проводиле учећи се кућним пословима, припремајући се за
брачни живот и вођење домаћинства. Једини вид окрепљења био је излазак до јавних купатила,
где су проводиле време са својим пријатељицама и делиле ужину. Уколико је девојка добро
васпитана, она се у купатило не би упутила пре сумрака, јер се тако смањивала могућност од
погледа мушкараца. Тако је поступала Теофано, будућа супруга Лава VI.

Убрзо након детињства оне би ступале у брак, јер за Византију су рано ступање у брак и рађање
деце били норма. Најпре је византијско законодавство допуштало брак са седам, а касније је
граница померена на 12 година за девојчице, и 14 за дечаке. То је често занемаривано, па су чак и
петогодишње девојчице могле бити верене. Пример Симониде, ћерке Андроника II, која је са пет
година била удата за српског краља Милутина. Разлог за заговарање раних бракова јесте да се
сачува девичанство. Други разлог је могао бити жеља да се искористе године за рађање деце на
најбољи начин. Због велике стопе смртности, жена је морала да роди више детета, како би се
осигурало да ће у животу остати бар неколико.

Бракове су уговарали родитељи, најважнији чиниоци јесу били материјални, као и породичне
везе. Девојке су обично прихватале младожењу, а једини бег од венчања је био да се замонаше.
Веридвена свечаност је обухватала даривање arra sponsalica, предбрачног дара, које је даривала
младожењина страна. Ако девојка раскине веридбу, онда су њени родитељи били у обавези да
врате дар уз своту једнаке вредности. Ако младожења раскине веридбу, девојка је имала право да
задржи дар. Мираз којим су младини родитељи даривали младожењу био је један од суштинских
чинилаца брака. Млада је за живота имала право на власништво мираза. Ако би надживела мужа
или се брак окончао разводом, она је имала право да поврати мираз, а ако би преминула пре
супруга онда је мираз враћан њеној породици или би га наследила деца. Током свадбене
свечаности, млада је облачила белу одору. Венчање се обављају у цркви, ту би им свештеник
ставио брачне венце на главе, а младенци су размењивали прстење и пили вино из исте чаше.

Сврха брака било је рађање деце која ће продужити породичну лозу и пренети породичну
имовину са једног поколења на наредно, издржавати родитеље у старости и достојно их
сахранити. Уколко жена не роди дете њена судбина је сматрана ,,горчом од смрти“. Неке су
прибегавале напицима који поспешују плодност, друге су носиле амајлије плодности, обраћале се
лекарима, лажирале трудноћу, а неки парови су и усвајали децу. Жене су се у нормалним
приликама порађале код куће, а у ванредним околностима могле су бити примљене у болнице са
коначиштем. Било им је дозвољено да се задрже седам дана након порађаја, а при отпуштању су
примале трећину златника. У случају компликације порађаја, тражиле су помоћ од лекара. Висока
смртност жена је била делимична последица опасности које је са собом доносило рађање, жене
су прерано умирале од побачаја, компликација на порађају и од инфекција и крварења у
постпорађајном периоду. Сам порађајни поступак је сматран нечистим, па жена није могла да се
причести четрдесет дана после порађаја, осим у случају да јој је претила смртна опасност.

Мало података је сачувано о контрацептивним средствима и напицима, али се претпоставља да су

их користиле проститутке, удате прељубнице или неудате жене које су се упустиле у забрањене
везе. Намерни прекид трудноће је осуђиван и од стране канонског и грађанског права, а
кажњаван је казнама прогнанства, шибања или изопштења из цркве.

Од жене се очекивало да буде послушна и покорна свом мужу, да да наследнике и води

домаћинство. Било је примера да супружници не одговарају једно другом, па су брачна неслагања
доводила до прељубе, развода или бега у манастир. Прељуба је оштро осуђивана и грађанским и
црквеним правом. У првим вековима Царства казна је била смрт, а касније је казна ублажена па се
прељубницима одсецао нос. Жена прељубница је понекад слата у манастир, а њен мираз би
преузео муж. Канонско право је кажњавало прељубнике забраном причешћа и епитимијом. Муж
је могао тражити развод и уколико је сматрао да се жена недолично понашала – одлазила на игре
у циркус или у позориште без његове дозволе, вечерала или се купала са непознатим
мушкарцима.

Удовице нису биле неуобичајна појава, с обризом да су мужеви по правилу били старији, а много
њих је гинуло и у ратовима. Традиционална представа удовице подразумевала је несрећну и
беспомоћну жену, која је сагледана слично сирочићима и сиромасима. У Византији удовништво је
период у коме су многе жене стицале највећи углед и моћ. На њих се гледало као на зреле,
поуздане жене које завређују поштовање. Многе удовице су одлазиле у манастире. Установљен је
и посебан црквени ред где су се бавиле добротворним радом. Многе су својим миразом подизале
цркве и манастире и поручивале уметничка дела.

Вођење домаћинства. Жене из нижих слојева су бригу о деци и припремању хране обављале у
домаћинству саме. Жене су биле одговорне и за чишћење и прање веша, за израду предмета од
тканина. Жене из виших слојева су надзирале служавке и давале им упутства за обављање тих
послова, али су и оне преле вуну и ткале, без обзира на свој друштвени положај. Жене занатлија
су помагале мужевима у радионицама, које су се по правилу налазиле у истој згради где су
живели. Жене на селу су радиле и у баштама и виноградима.

Одећа и накит. Због преовлађујућег идеала скромности, Византинке су се одевале у хаљине које су
покривале цело њихово тело, изузев руку. Типичан комад одеће била је дугачка туника, дугих
рукава, преко које су се могли додавати нови слојеви. Жене из нижих слојева су могле носити и
тунике без рукава. Од пристојних жена се очекивало да у јавности имају покривене главе и да носе
мофорион, вео који је падао на рамена. Своје хаљине су украшавале брошевима и ешарпама или
појасевима и драгуљима. Косу су украшавале шналама и мрежицама и тракама. Накит – минђуше,
наруквице и огрлице сведоче о префињеном раду византијских јувелира и богатству виших
слојева, као и о популарности бижутерије међу сиромашним женама.

Жене су се служиле пасуљевим брашном за прање лица, пудерисале се како би постигле светлији
тен, румениле усне и образе, обрве бојиле у црно, користиле сенку за очи и фарбу за косу.

Жене ван породичног дома. Сиромашније грађанке, које нису имале послугу, морале су саме ићи
у куповину, а понекад радити и ван куће, док су жене из виших и средњих слојева биле више
везане за кућу и већи део времена су проводиле у собама одређеним за њих.

Царице и племкиње су могле, али веома ретко, да одлазе у лов или на јахање.

У време рата, посебно током опсада, жене су напуштале домове и помагале у одбрани града,
носећи камење за поправку зидина или за катапулте и праћке и неговале ратнике. Понекад су
жене преузимале команду над војском, као Ирина, супруга Јована VI Кантакузина, постављена је
на чело гарнизона у Дидимотици током грађанског рата 1341-1347, када је у одсуству свог мужа
преузела одбрану Цариграда.
Жене су могле бити запослене као куварице, пекари и праље, биле су плаћене да обављају те
послове за друга домаћинства. Постоје сведочанства да су жене шиле одећу у градским
радионицама. Поред тога, жене су се удруживале и у свиларске еснафе. Извори помињу жене
власнице или сувласнице продавница и дућана, водиле су и мењачнице, укључивале се у
трговину, улагале у рударство и поседовале имовине.

У посебну категорију спадају занимања која су се тицала контакта са женама или децом, а којима
су се нужно бавиле жене: гинеколози, болничарке на женском одељењу болнице, бабице,
дојиље, дадиље, проводаџике, слушкиње, ђаконисе, фризерке и запослене у јавним купатилима
за жене. Жене лекари или бабице понекад су позиване на суд као судски вештаци да би утврдиле
невиност невесте, да ли је нека жена трудна или не и да посведоче рађање детета.

Постојала су и озлоглашена занимања, попут проститутки, крчмарица и гостионичарки и јавних

забављачица (плесачица, глумица).

Верско ангажовање. Жене из виших слојева могле су присуствовати богослужењима у приватним

капелама својих домова, али већина је одлазила у цркве у свом суседству или нешто удаљеније.
Унутар цркве жене су биле одвојене од мушкараца, у горњој галерији или бочној ложи.

Углавном лишене учешћа у политичком животу, многе жене су се укључивале у верске расправе. У
8. и 9. веку жене су биле на челу опозиције забрањивања култа икона. Оне су биле ватрено одане
иконама. Управо су две царице обновиле поштовање икона после смрти својих мужева: 787.
године Ирина је сазвала Други никејски сабор, на коме је, накратко, успостављен култ икона, а
843. Теодора, удовица цара иконоборца Теофила, председавала је трајној обнови
иконопоштовања као званичног учења Православне цркве.

Жене нису могле бити део клира, изузев ђакониса, које су опстале до 12. века. Ђаконисе су
првобитно помагале приликом крштења жена, а затим су прерасле у скупину жена које су се
бавиле добротворним радом, као социјалне раднице и патронажне сестре.

Манастири су Византинкама представљали сигурну луку. Смештање у манастир девојчица млађих

од десет година није се препоручивало, зато што се на њих гледало као на могући извор пометње,
али су понекад примане и сасвим мале девојчице. Сироте девојчице су могле бити однеговане у
манастиру, а када би одрасле могле су одлучивати да ли желе да заувек остану у том сестринству
и званично се заветују. За младе жене манастири су били алтернатива браку. Нормално је било да
кад жена постане удовица да оде у манастир. Монахиње су обично пореклом биле племкиње или
припаднице средњих друштвених слојева. Сестре које су појале, морале су бити солидно
образоване, да знају да читају и пишу. Игуманија је морала бити оштроумна пословна жена, у којој
би се објединили чврста воља и строга дисциплина са духом љубави и благости према
монахињама. Монахиње су увек остајале у истом манастиру. Било је монахиња које су
преписивале или писале црквене химне или житија, али оне су представљале реткост. Монахиње
су се строго придржавале правила о неизлажењу из оквира манастира и ретко су га напуштале.

Жене су помагале и у припремању мртвака за сахрану. Унајмљиване су и професионалне нарикаче

које су певале жалопојке, хвалећи покојникове врлине и оплакујући његову смрт.
Културни и интелектуални живот. Има врло малих сведочанстава жена у уметности. Ипак, један
случај је забележен, реч је о жени из Сирије из 7. века, која је давала часове цртања. Жене из
царских и племићких породица имале су велики утицај у културном животу Византије. Не само да
су наручивале раскошне рукописе и литургијске сасуде, већ су оснивале цркве и манастире.
Углавном су оснивале женске манастире, замишљене као будуће резиденције за њих саме или
њихове ћерке. Постојало је и неколико врло образованих жена које су и саме биле списатељице.
Најважније дело је дело Ане Комнине Алексијада. Мало жена је писало поезију и црквене песме.
Најуспешнија међу њима је Касија из 9. века. Игуманија Сергија, у 7. веку је написала извештај о
преносу моштију св. Олимпијаде, мајке која је основала њен манастир.

Жене из царске породице. Најособеније својство византијских царица јесте то што су биле једине
жене на било који начин укључене у политички живот. Понекад би имале одлучујућу улогу у
одржању једне династије, имале царску власт, као регенткиње или самостални владари, утицале
су и на своје мужеве, синове, браћу. Правно гледано, жене су се могле наћи на престолу, али је
самостална владавина једне жене сматрана непрописном и неприкладном. Положај владајуће
царице био је двојак: Ирина је потписивала документа као ,,цар Ромеја“ и хваљена због свог
мужевног духа, док се на новцу кованом за време њене владавине назива ,,царцом“.

Слика о женама у Византији није употпуњена. С обзиром на то, да сви подаци који су сачувати у
вези за византијском цивилизацијом потичу од мушкараца, они су пре свега усредсређени на
њихове делатности. Византијско законодавство јесте штитило нека права жена, као право да
наследе и завештају имовину и гарантовање крајњег власништва мираза, што је омогућило и
многим женама да дођу до знатног богатсва, којим су могле располагати за покровитељство у
уметности, оснивање манастира, куповину још земље, улагање у неки посао. Међутим, већи део
законодавства дискриминисао је жене и стављао их у неравноправан положај. Немогућност
остварења већих животних права, стављао је жене у тежак положај. Са одсуством слободе
кретања, њихов живот је био повучен и подређен. Оне су биле подређене, прво својим
родитељима, потом мужу, а касније и деци и то унутар граница породичног дома. Ако би жене
напустиле своје породице, како би се замонашиле, оне су се само придруживале другој породици,
духовном сестринству манастира под вођством игуманије. Примањем монашких завета, жена је
постајала Христова невеста, ступајући у духовни брак и задржавајући своје девичанство. Тако је
жена увек била повезана са породицом, било у кући, било у манастиру. И саме царице су биле
осуђиване од друштва. Михаило Псел је оштро критиковао Зоју и Теодору због њихове
неспособности, тврдећи да је Царству потребан надзор мушкарца. И сами Византинци су се
колебали око тога да ли да их поштују као мајке или да их критикују као слабије и непоуздане
особе. Свакако да је положај жена било бољи него у античком периоду.
Сиромах у Византији

Према модерној дефиницији сиромашни су сви они чији је начин живота,комфор,и

достојанствоиспод стандарда који се сматрају нормалним у друштву у којем живе .Сиромаштво се
мери променљивим нормама .У антици се сиромахом сваки човек који није поседовао 50
златника (Дигесте 533.године),пенис је означавао човека који обавља неку активност која му не
обезбеђује довољно новца а птохос оног који не ради који очекује све од других. Најпростији опис
је да је сиромах онај ко има мање а богаташ више него што му је потребно .На основу историјских
извора добијамо прецизну слику живота једног просечног сиромаха у антици .Убоги људи
склупчани испод сводова ,напуштена деца на улицама ,богаљи,болесници ,радници који траже
надничарски посао ,сељаци који из разних несрећних околности приморани да дођу у град
,изгладнели који траже у милостињу,од места становања који су била веома лоша до
свакодневних оброка која су била недовољна и неуравнотежени,сахрањивање у заједничким
гробницама јер нису могли да приуште више гробница и слично.Бракови су били нестабилни
управо због превеликих оскудица ,нису били квалификовани за вршење разних функција па је и
посла мање и врло тешко се добијао.Углавном су радили наједноставније послове нпр.
обезбеђивали су нешто,жене су се бавиле плетењем ,физички радници на градилиштима
,испомоћ на њивама и слично .За обављање тих послова плаћани су најћешће и натури а у
најбољем случају у виду златном новцу .Због лоших животних услова било је бројних здравтвених
проблема ,била је честа појава напуштених старих људи и деце без родитеља .На основу
извештаја свештеника из Солуна ,541.год. било је присутно одвођење деце без родитеља у
ропство . Григорије из Нисе проповедајући тзв.,,Љубав према сиромацима,,описује како су се
окупљали у гомилама у градским предграђима и на страшан начин умирали умирали од новог зла
а то је лепра .Пошто је број сиромашних у Царству био огроман јавила се потреба да им се било
који начин помогне и смањи њихова патња. Организоване су путујуће болнице Александријске
патријаршије .

На градским капијама организован пријем бескућника и болесних од лепре ,обезбеђивана им је

углавном храна .Правно гледано ,ни ту нису стајали баш најбоље нпр. Онај ко није имао преко 50
златника није могао сведочити на суду осим ако за њега није гарантује неко трећи (поузданији).То
правило је уведено 539.год. Константно је била присутна појава масовног насељавања
становништва из села у град или ка светим местима као што је Северна Сирија ,Света Земља и
слично.Јавили су се профитери из целе те ситуације то су били подводачи кои су намамљивали
младе сеоске девојке или их куповали од њихових родитеља .Власти су се борили против таквих
појава ,многи који су допутовали из околних села су враћени да не би били неправилно
искоришћавањи од стране разних разних криминалаца или опљачкани .Појављују се удружења
(филамонотропије)које помажу сиромасима сакупљали су новац , одећу,помагали
болеснима,сахрањивали мртве,оснивају су наменска прихватилиштва(за сирочад-
орфантрофија,старе-геронтокомија,болесне-ксенон,бескућнике итд.Царица Теодора основала је
један манастир за девојке избављене из проституције .Што се више гомилао број грађана то је
било више насиља ,забрањивања је продаја оружја ,до побуне од стране сиромашних долазило је
ретко ,у изворима је забележена само једна .

Сиромашно становништво као неквалификовани радници радници у потрази са послом лутали су

од града до града ,велики број њих одлазио је у манастире ,где је дошло до пораста броја
манастира .То је био један од начина да се човек реши сиромаштва ,монаси су живели скромно и
у сиромаштву али су монашка братсва гарантовала стабилност и сигурност тих услова и
преузимало бригу о својим члановима који због старости или болести нису могли да раде .
Једноставније речено манастири су обезбеђивали поуздани минимум сиромаштва .Помагање
сиромашнима постало је један од видова побожног живота ,па су зато формирана бројна
удружења и братсва која су прикупљала помоћ сиромашнима ,посећивалаих ноћу и помагали
им.Основана су и стална прихватилишта која су имала за циљ решавање конкретних проблема
нпр.проналажење домова за сирочад,јаслица за одојчад ,проналажење домова за старе особе
,болесне ,бескућнике. У изворима се могу наћи и подаци да су цареви давали донације у
хуманитарне сврхе ,оснивали прихватилишта,и болнице широм царства . Цар Јустинијан је тежио
да сиромаштво одреди у грађанском, правном и кривичном смислу као што су започели владари
из династије Север ,то је завршено закоником из 726.године назван Еклога који је одређивао
новчану казну за оне имућније и телесну казну за оне без ичега ,постојеће забране очевидаца су
била обновљене итд. Житије Теофилакта описује Никомедијског епископа и његово залагање за
помоћ сиромашнима,изградио је комплекс зграда уз храм,опремљене креветима ,ангажовао је и
лекаре ,лично стално посећивао болесне и купао их поготово лепрозне ,правио је списак
сиромашних и сви са тог списка би добијали месечно следовање хране .Житије Андрије Јуродивиа
из 10. века говори да је он сам спавао у склоништима , са њима подносио хладноћуи глад,примао
милостињу који су други крали од њега и сл.Бројне болнице и прихватилишта отварана су у
оквиру манастира. На смањење броја становништва прво је утицало навала арабљанског
становништва на царство у 6. и 7. веку ,становништво због пренасељености и нехигијенских услова
често је обољевало од куге и долазило до бројних епидемија док од половине 8. века број
оболелих од куге јењава све до средине 14. века .Био је устаљен обичај да грађани цркви једном
месечно дају трећину златника за сиромашне .Многи монаси су оптуживани да све те прилоге
намењене сиромашнима не користе на адекватан начин већ за лично богаћење , да су чак
протеривали лепрозне и болесне из прихватилишта.Зато је цар Нићифор II Фока забранио
отварање нових манастирских објеката те врсте и подстицао монахе да се врате моделу старих
отаца испосника. Роман I угошћавао је сваког дана за својом трпезом троје сиромаха и давао им
по један златник , а монахе само средом и петком када су постили и њима давао златнике
.Константин VII проширио је и финансијски помагао болнице за лепрозне ,нешто касније Алексије I
је сместао лепрозне за трпезу , основао и организовао је и сиротиште ,дом за незбринуте .Јован
II је отворио болницу за лепрозне 1136.године Михајло IV основао је дом и женски манастир .
Архивска документација потврђује да је постојала пореска класификација становништва која се
заснивала на броју домаћих животиња , они који нису имали животиње нису били опорезивани и
добијали су статус сиромашних.Као и у претходним периодима и у 11. и 12.веку је забележено
прикупљање и давање помоћи сиромашнима , то су списи манастира Богородице Евергетиде у
Цариграду ,ту је забележено дељење на капији сиромашнима остатке хране ,отварање
прихватилишта за болесне и старе , дељење хлеба и вина у одрећеним празницима .Световњаци
који су се тиме бавили добијали разне врсте олакшицаод државе .Те функције су почеле да се
додељују доживотно и нормално се злоупотребљавала због личне добити и занемаривано је
давање милостиње у одређеној мери.Тешко је обухватити све што се дешавало у Царству које се
распадало у периоду од 1204 до 1261.године.Распад царства изазвао је бројне поремећаје у
друштву ,томе су допринели бројни освајачки походи Турака који су напредовали ка
унутрашњости царства ,тежња српске државе за моћи ,бројни пљачкашки упади каталонских
плаћеника у 14.веку .Уследила је 1347.године епидемија куге .
Свеци у Византији

Хришћанство

Пре свега треба рећи да религија у Византији није запостављена са научне стране. Такође ваља
истиакнути да је сама појава религије и њен однос са науком јако захтеван и слободно речено
проблематичан. Први научни приступи религији у византијском друштву се дешавају у доба
просветитељства, које се појављује средином седамнаестог века. Само бављење религијом ове
цивилизације је имало више циљева, најзначајнија су следећа три: дубље схватање хришћанства,
разоткривање политичких интереса иза религијских расправа и схавање религије као апсолутно
независне ствари у византијским друштву. Први приступ се може и схватити неозбиљно јер се
одбацују расправе обичних људи и све политиче расправе се гледају као бесмислице. Може се
рећи да отмени просветитељски умови како Каждан наводи: сматрају са задовољством Византице
будаластим јер проводе живот у бесмисленим расправама. Други приступ јесте далеко озбиљнији
јер не посматра расправе религијског типа нпр. иконоборство, расправе око свете тројце,
естетички феномен бога као будалаштине већ као политичке сукобе који се крију иза религијских
расправа. Тако су испод теолошке површине откривали сукоб Римске, Цариградске и
Александријске патријаршије. Око тог питања истичу да се Римска и Цариградска патријаршија
удружују против Александријске. Но замеркам овом принципу лежи у томе што и даље обичне
људе не сматрају битним и не дају унутрашњу и индивидуалну логику појединца у друштву.
Трећем приступу је византијска теологија била апсолутно неповезана са друштвеним или
политичким тежњама. Са ове тачке гледишта расправа о Светом тројству никако није била
будаласта већ је била сукоб религијских и филозофских идеја.

Важно је и поставити питање: зашто је хришћанство победило над другим религијским струјама
тог доба? У многим уђбеницима се наводи одговори попут: Царству је била потребна религија с
душом или срцем што је хришћанство пружало, хришћанство је донело организацију у којој је
царство пронашло уједињујући чинилац. Хуберт Једин, немачки историчар је истицао да хе
хришћанство нудило високи морал и етичке вредности у односу на на моралну испразнелост
паганских веровања као и привлачност самог Исуса Христа.

Свештенство

Период Великог прогона 303 - 312. је извршен под Диоклецијаном и и окарактерисан је као
највећи и последњи прогон хришћана. Велика страдања хришћана је ѕабележио Евсеније
Кесаријски у свом последњем делу Црквене историје. Занимљиво је изнети да су жртвама прогона
подигнута меморијална светилишта. Едикт о толеранцији је издат 311. а Милански едикт је
донешен 313. чиме је дозвојено јавно исповедање религије. Сада су хришћани због своје религије
ризиковили животе само изван граница царства. Окончањем ере мученика се појављују две нове
социјална категорија, исповедника. Исповедник је била личност која је поднела прогон и мучење
због вере али не и смрт.

Црквена хијерархија је на истоку због веома густе мреже градова имала једног епископа по граду.
Као што су градови били обједињени у провинције епископије су биле обједињене у црквене
провинције око епископа провинцијске престонице тј. митрополита. Епископа су у почетку бирали
свештеници саборне цркве и најугледнији хришћани у граду. Обично је потицао из редова
градског племства. Имали су за циљ помоћ старијима и сиромашнима као и изградњу болница и
старачких домова. У 4. веку Антиохија, Александрија и Рим постају значајни делом зато што је
патријаршију у свакој од њих основао по један апостол. С тим Цариград није мого да се похвали.
Самог патријарха у Цариграду је бирао цар. Самим тим што га је бирао цар и неретко био један од
царевих сарадника може се закључити да је патријарх у том тренутку био високи чиновник као и
остали. Ова пракса је трајала све до 10. века. После тога су патријарси били бирани углавном међу
монасима. Међутим без обзира цар би увек могао наћи помоћ преко Сидона како би сменио
патријарха тако да је пракса остала иста. Од 13. века патријарх је био искључиво бивши монах.
Што заправо није била олакшавајућа околност јер ако би се цар супротсавио монашкој групи
патријарх је морао да га подржи.

Монашки редови

Сама реч монах потиче од речи μονος што значи једно. Сам циљ монаха био је поистовећивање с
Исусом проналажење бога. Ако хоћеш савршен да будеш иди продај све што имаш и продај
сиромасима и имаћеш благо на небу, па хајде за мном. Јеванђеје по Матеју. Дакле повлачење из
света према Каплану (анахореза). Ово доводи до појаве пустињаштва. Међутим сам живот у
пустињаштву јесте био врло захтеван и није мого свако да га издржи. Тако да креће оснивање
манастира, Пахомије оснива манастир у Египту. То је други облик монаштва где монаси живе у
групи. У Jудејској пустињи настао је нови вид монашких заједница где су монаси живели у
ларвама. Сваки од монаха је имао своју кућицу или пећину где је био увек сам осим суботом када
је ишао до центра ларве како би поделио своје радове са осталим монасима. Проблеми са
монашким редовима настају управо због изолованости монаха те нису припадали цркви. О томе
има доста примера у редовима римо католика. Суштина у Византији јесте да су се монаси
сматрали световним лицима али да нису припадали свештенском сталежу. Важно је и напоменути
да манастири нису настајали само на удаљеним и изолованим местима већ их је било и у
градовима. Наиме средином 4. века Цариград је био препун монаха велико број њих није имао
где да одседа те су били већином луталице и бескућници. Мада су били добро организовани и
како Каплан наводи: никоме нису полагали рачуни и да су чак подизали побуне покушавајући да
утичу на јавно мњење. У уређењу монашких редова још је важно истаћи име Теодора
Студионског, човека из имућне породице који је подржавао царицу Ирину у рату против свог сина.
За узврат је добио на управу манастир Студион Из тог манастира је заступао првенство
киновијског монаштва. Заправо да манастир задржи свој социјални утицај помоћу независности
економије. Те је манастир Студион уредио као село оградивши га оградом, сваки монах је морао
да ради и гаји како би преживео. Сам рад у манастиру се гледао као показатељ вере, што више
ради то више верује. Такође је увео да младићи испод седамнаест година не могу приступити
манастиру, и инсистирао је на три основна правила : чедност, сталност и сиромаштво. Под појмом
чедност се подразумевају односи са женама , сталност је означавало прекид просјачких редова (
Теодор их је сматрао болешћу која је изједала монаштво) док је сиромаштво подразумевало да
монах у личној својини не може имати баш ништа.
Светитељи

Наиме Византијски светац је увек био монах и он је за разлику од Исуса био видљив и опопљив,
само хришчанство као религија је религија која носи спасење тако да су људи прилазили
монасима постављајући им питања. Само питање постајања свеца и канонизације у Византијском
друштву је проблематично и ако није постојао јасан поступак у неким тренуцима је сам цар давао
званичан документ по коме је неког проглашавао свецем. То би био случај са Данијелом
Столпником. Сами писци житија су не ретко додавали овај документ у самим житијама ако је он
постојао. Такође ваја истакнути пример свечаног гроба. Наиме приликом сахрањивања св. Јована
Милостивог, два епископа која су већ била сахрањна су се помакала и чини се да су му направили
место. Ваља исто за крај рећи да у византијском литургијском календару постоји око 2000
светитеља од којих наравно нису сви историјске личности.

Свети Јован Милостиви

Из кнежевске породице, отац му је био управник Епифаније, васпитан као прави хришћанин.
Након смрти његове супруге и деце је отишо у монахе. За време цара Ираклија је постао патријарх
Александрије. Патријарх је био десет година, постао чувен по доброчинитељству и милосрђу. Ако
желиш благостање не тражи г ау крви но у доброчинитељству. Око 620. године се вратио на Кипар
где је подигао цркву Светог Стефана.

Света Матрона

Рођена у Малој Азији област Памфилија ( данашњи југ простирала се од Медитерана до планине
Таурус). Са мужем се преселила у Цариград . Из њених житија сазнајемо да је отишла у манастир
јер је муж био тиранин. Отишла је прво у мушки манастир маскирајући се у мушкарца и узевши
име Бабилос. Када су препознали да се ради о жени замонашила се у женски манастир Емеси где
је убрзо постала игуман. Након тога се повукла у Јерусалим где је настанила напуштен пагански
манастри преводивши пагане у хришћанство. Преписује јој се чудо исцељења слепог човека
помоћу Јована Крститеља. Занимљиво је рећи да је према житији живела равно 100 година
умревши 492.

Од светаца је занимљиво поменути и Сименона из Антиохије. Познат по томе што је на

оближњем брду Корифеј подигао стуб са кога је делио мудрост људима који долазе и сишао један
једини пут да би се попео на други виши стуб.

На крају је важно истаћи да велики број светаца у Византији јесу измишљени и да нису историјске
личности. Што је у религијском смислу оправдано. Такође је важно напоменути да су монаси у
Византији до 6. века излагали себе све већим мерама мучења стављајући ланце око нога
излагајући се топлоти и врућини. Монашки редови у Византији нису увођени са никаквим
посебним циљевима што чино главну разлику од западњачких редова.
Сељак у Византији

Развој села је текао са развојем Византијског царства, назив за сељака је gergos, што у
преводу значи земљорадник док постоје и други називи као што су: ksemi - странци, власници
пара волова - aktimoni, неимућни - kalivite, док термин agrikos је погрдан назив за сељака.

Сеоска насеља су подељена на три типа: Рурално - horion, заселак – agridion ,имање -
proastion.Horionи тј. Рурална села су била најмогобројнија, а у 14 веку су највише забележена у
Македонији. Село је у просеку имало око 40 домаћинства. Свако село је поседовало катедру
тј место где се прикупљао порез у селу ,док је у неким селима постојало више катедри ако су
била расута. Село је такође обухватало и заједничко околно земљиште под тим се
подразумевају: пошумљена брда, пашњаци, гајеви кестена и ораха, обала мора и језера .

Село није било ограничено само на пољоприведу већ је била развијена и трговина и економија
.По пољоприведној техници и гајању агрикултура главни произвођачи били у Сирији и Египту
одакле се увозило жито, трска, јечам и раж. У тим пределима је било и више
земљопоседника, док је Кападокија која се спомиње као слабије развијена област (због
географске структуре) давала је мање приноса. Ипак губитком ових области пољопривреда
почиње интензивније да се развија у Балканским провинцијама, Грчкој и Малој Азији.

Од поврћа највише се узгајало купуса, лука, шаргарепе, бундеве, итд. Маслине су биле веома
тражене и њима се доста трговало пре свега због маслиновог уља. Махом је увожена из
Сицилије, а губитком те територије више пажње је посвећено селима у осталим областима за
производњу маслина. Од воћа су се доста узгајале јабуке, трешње, смокве док су брескву
увозили од Персијанаца јер се није производила у византијским селима. Пољоприведна
техника је била у почетку у слабом развоју постојао је једнобразни плуг који је само гребао
земљу, такав плуг је постојао још у Римско доба. Касније је усавршена техника рала и
воловске вуче да би се боље обрађивала земља. Од пољоприведних алата може се рећи да
су Византинци на селу имали не само рало већ и мотику, ашов, пијук и suapion тј.
пољоприведну секиру, приликом жетве коришћен је срп - drepanon. За млевење жита су
коришћени млинови и то са воловском вучом, воденице и ручни млинови који су се
користили у домаћинству и који су коришћени у војсци када би се нашла у походу. Они би
били ношени и млело би се жито у војном кампу. Коришћене су млинови-ветрењаче -
anemaimlones koje су биле у употреби током зиме. У целом царству као најважнија
агрокултура је био узгој маслина и винове лозе. Вино произведено у царству се доста
продавало на западу и користило у престоници. Од узгоја стоке највише су узгајана говеда,
козе,а у мањем броју свиње, а свако домаћинство је имало и по коња који су коришћени за
пренос робе док су се у планинским крајевима користиле мазге и магарци. Стока се чувала
на пашњацима и сељаци су међусобно одлучивали ко ће да је чува. Највише се ценио је узгој
живине и то кокошака, фазана, голубова, као и пчеларство због велике потрошње и извоза меда
и воска.
Сам развој и функционисање живота села и сељака је у многоме зависио и од занатства. У
селу су постојале ковачнице, каменорезци и кројачи. Облик и сама грађа куће су зависили од
климе и географског простора на којем су се налазиле. У Сирији и Египту су грађене од цигле
или мермера и то оне богатије, док су они сиромашнији градили са блатом и трском или
печеном циглом, док су кров покривали трском, а у Кападокији су прављене у земљи као
земунице и полуземунице. Махом су куће биле четвртасте са 2 или 3 просторије , а у центру
се налазило огњиште.

У селима је постојала и сеоска заједница која се називала kinon. вака породица је имала своју
ограђену земљу унутар села, док су изван села сви могли користити земљу и слободно ући у
туђ посед. Када би неко хтео да прода земљу морао је прво да се договори са заједницом.
Као што је напоменуто нису сви били имућни већ су постојали и сиромашнији сељаци.
Сиромашнији су могли зарадити као надничари - mistiji код другог сељака или
земљопоседника чувајући стоку или обрађивати земљу. Световна власт је била доминантна у
селу и црква је убирала порез и сакупљали храну у случају рата или ако треба послати
неком граду који је под опсадом.

Највеће невоље које су могле задесити сељака су природне непогоде, епидемија или пљачке
разбојника. Што се тиче епидемије мање је било мртвих у селу него у градовима због
руралне средине. Један највећих проблема који је погађао сељака је било плаћање пореза. У
неким периодима због елементарних непогода, пустошења или ратова сељаци неби имали
довољно да плате порез. У случају ако неки сељак не плати порез он или бежи у манастир
као слуга или ради као надничар док не отпалти дуг. По духовном животу се може рећи да
су се задржавали стари обичаји али да је дошло и до појава јереси на селу јер се ту
неометано могла развити.

Ради бољег одржавања вере по селима су грађене цркве и тежило се да се развије

писменост код сељака, да дође до учености о вери како би се власт лакше могла изборити
против јереси. Развојем писмености многи сељаци су знали да се потпишу док су неки само
стављали крст код свог имена.

Тешко је нешто више рећи о култури сељака и самих њихових обичаја али се може
препоставити да је оваква сеоска заједница на тлу византијског царства могла бити стабилна
и имати стабилно друштво које је функционисало у царству.
-Profesor u Vizantiji

Предавачи у Византији, било да говоримо о учитељима основног образовања или професорима

граматике, реторике или филозофије, били су наследници једне врло старе традиције која потиче
још из 5. века пре Христа. Професори у Позном Старом веку, као и Византији били су веома
цењене особе у друштву, о томе говори чињеница да су многи од професора подучували децу
угледних грађана, а такође и били веома блиски царевима. Тек после смрти Александра Великог
323. године пре Христа и Клеопатрином смрћу 31. године пре Христа, образовани систем је
уобличен у форму која се, уз неизбежне промене, задржала кроз читав римски и византијски
период грчке историје, све док Турци Османлије нису заузеле Цариград 1453. године. Образовање
у Византији током читавог периода постојања царства било је тростепено, а професори су се
делили на: учитеље у основној школи, а за остале степене образовања, професори који су били
специјализовани за неки део образовања.

- Учитељ у основној школи био је скромна особа ниског статуса у друштву, за собом је
оставио врло мало трагова у историји. Часове учитеља редовно је пратило телесно кажњавање.
Уџбеника није било и све се углавном сводило на бубање. За разлику од учитеља, за које се веома
мало зна, много више знамо о делатностима граматичара и ретора, префесора одговорних за
наредне ступњеве хеленистичког и византијског образованог система. Они су припадали
малобројној образованој класи људи вичних изражавању, који су писали књиге, од којих се неке
дошле и до нас. Граматичар је своје ђаке учио како да читају са разумевањем. Отпочињао би
предавања далеко детаљније од основношколског учитеља о сложеној морфологији именица и
глагола. Граматичар је био у обавези да исправља и прочишћава говор својих ученика и да је
упорно настоји да се приликом сваког званичног општења служе речима и променама које као
мали нису усвојили. Од уџбеника професор је користио Граматика, дело Дионисија Трачанина, као
и дело Канони, Теодосија из Александрије. Упоредно с овим теоријским предавањима одржаване
су вежбе на којима су читани књижевни текстови. Предност је давана поезији зато што су поетски
текстови били лакши за памћење. Ученици обично нису имали уџбенике, пошто су књиге биле
ретке и скупоцене, како у позној антици, тако и у византијском свету. Подучавало се усмено,
граматичар је својим ученицима диктирао одломке да их науче напамет. Ретор који је преузео
граматичареве ученике пошто су навршили отприлике, 14 година, те норме нису биле званично
регулисане, учио их је како да изразе своје мисли, усмено или у писаном виду. Осим да подучава,
од ретора се у позној антици очекивало да своју вештину прикаже и на сцени, да држи похвална
слова, свадбене говоре и томе случно у част водећих житеља свога града и да повремено иступи
као гласноговорник. У свету Византинаца учитељ реторике имао је мало или нимало прилике да се
бави политиком. Но, од њега се и даље очекивало да јавно иступа и важним личностима држи
надгробна и похвална слова, да прославља војне победе и беседама. Учитељи у византијском
свету, могли су добити задатак да састављају говоре својих ученика које би ови затим изговарали у
јавности о разним пригодама. Ову улогу у јавном животу професори реторике наставили су у
несмањеном обиму играју до самог краја византијске државе. Професор реторике, кретао се у
круговима моћних и утицајних људи, како збох своје улоге јавног говорника, тако и стога што је
подучавао синове богаташа и моћника. Још једна новина у образовању из области граматике била
је тзв. схедографија, уведена у 11. веку. Састојала се из употребе кратких текстова које је
састављао сам учитељ, који су се понекад завршавали кратким одломком у стиху. Учитељ их је
диктирао ученицима, а затим коментарисао. Никаква виша власт није преписивала програм којег
су се придржавали професори граматике и реторике. Није постојала строго регулисана старосна
граница за сваки од ступања образовања. У византијски средњи век образовање из граматике и
реторике било је одличје ученог човека који је, по правилу, припадао врло уској кругу друштвене
елите. Поред реторике и граматике, изучавала се и филозофија. Филозофија је одувек била
изборни предмет који можда јесу површно учили многи, али њеним дубљим изучавањем бавила
се само неколицина. У позној антици цветале су филозофске школе у Атини и Александрији, а на
званично постављеног професора филозофије могло се наићи и у Цариграду у 5. веку, а без
сумње и у другим градовима. Постојали су ткв. основни течајеви, који су се обраћали ширем кругу
слушалаца, а постојали су и напредни курсеви које су првенствено похађали они који су и сами
желели да постану професори филозофије. Професор је наглас читао и диктирао одломак
проучаваног текста, а затим и коментарисао његово значење. Током два века између обнављања
Византијског царства 1261. и османског освајања Цариграда 1453. било је повремено носилаца
титуле шефа филозофије, који је био управник школе филозофије. Током византијског периода
разлика између домена граматичара и ретора, а у мањој мери и између домена ретора и
филозофа, постала је мање јасна, па често сусрећемо примере да исти учитељ подучава и једно и
друго. Тако је све образовање, сем основног, поверавано истом учитељу. Неки професори у
Цариграду уживали су материјалну и другу подршку владе или цркве, или и једних и других.
Међутим већина се издржавала од наплаћивања хонорара ученицима. Многе школе имале су
само једног професора, који је често држао часове у сопственој кући. Међутим, неки професори
имали су и своје асистенте који су се називали ипограматис или проксими. У неким школама, које
су, можда, имале краћи континуитет као установе, старији ученици су помагали у подучавању
млађих. Старији ученици, који су имали најважнију улогу као асистенти и од којих су неки касније
отварали можда и сопствене школе, чинили су засебну групу у школи, ткв. изабрани или
надзорници. Професори су такође били заокупљени узвишеним питањима. Један је од проблема
са којим су се непрестано сусретали била је наплата хонорара. Још један проблем са којим су се
професор могао суочавати било је преотимање његових ученика од стране, других професора.
Ово је дело имало материјалну позадину, пошто је изгубити ученика значило изгубити његову
школарину. Када се на крају сагледају чињенице, професори у Византији били су једни од
важнијих људи у друштвеном животу Византијаца. Њигов рад помагао је описмењавању грађана,
као и јачању њихове свести. Од њиховог угледа зависило је и то колико ће имати ученика, а самим
тим и колико ће новца добијати од посла којим се баве.
 Државни чиновник

Византијско царство је била једина држава која је имала централизовану власт до 13. века. Наиме,
једино је у византији, и у муслиманским земљама, додуше тамо у мањој мери, је постојала група
људи која је имала део власти у својим рукама, где су притом били одговорни држави. Број
државних чиновника засигурно је био мањи него што се углавном и наводи. Каплан се за решење
овог птања ослонио на један документ из 6. века. Наиме, ради се о царском указу из 534. године
по коме је за преторијанског префекта у Картагини постављен извесни Архелај. Он је поред себе
имао чиновнике и изасланике, који су му помагали да што ефикасније обавља своју дужност. Ту су
своје место нашли и млади правници који су имали улогу саветника, у оквиру правосудне управе
помагали су му канцелари. Ту наилазимо на податак да је постојала служба од 396 особа, који су
били подељени у две категорије. Прву су чинили чиновници груписани у 10 канцеларија (118),
другу помоћно особље груписано у 9 колегијума (278 чиновника). Испод префекта су се налазили
управници дијецеза, а све њих је бирао префект. Наравно, временом долази до мењања управног
система, долази до рaзличитих реформи где се мења и број и положај самих чиновника. На самом
крају 4. века постојале су 4. префектуре, у оквиру којих су префекти имали царска овлашћења. У 4.
веку Константин Велики реформише Диоклецијанов систем раздвајајући војну од цивилне
функције. Војна надлежност префекта прелази у руке војних команданата, под чијом командом су
били дукси (команданти у провинцијама). Константин и његови наследнци око себе окупљају
царски савет у чијием су саставу улазили: надзорник царске благајне - управљао царском
резиденцијом, био је заповедник дворске гарде, задужен за складиштење оружја и био је на челу
поште и полиције; дворски квестор - задужен за припремање и сповођење закона, дакле био је
задужен за правне ствари. Постојале су две независне службе које су управљале финансијама:
служба државне благајне, на чијем челу се налазио comes ssacrarum lagitionum; и служба приватне
царске благајне којом је управљао comes rei privatae, у чијој служби су се налазили повереници
царских поседа у Кападокији и Африци. У 6. веку за време цара Јустинијана долази до
реорганизације, тада повереници државне благајне губе контролу над царским благајником, а
повереника приватне царске благајне замењују два помоћника - логотет за стада и надзорник
коњушарница. У том периоду на тлу Италије и Африке, углавном због заштите граница и
учвршћивања власти, ове две провинције се трансформишу у војне обалсти које носе назив
егзархати. На челу егзархата налазио се егзарх и он се бринуо о правно-финансијским и војним
пословима. У наредном периоду долази до упада различитих народа на тлу царства (7-9 век, упад
Словена, Авара, Бугара и Арабљана), долази до смањења граница Византије и долази до нових
управних реформи. Долази до стварање територијално-управних јединица - тема. На њиховом
челу су се налазили стратези, које је иначе цар лично постављао, и који су обавњали различите
цивилне и војне дужности. За приватну царску благајну (sakelion) одговорност сноси Сакеларије,
који замењује поверенике царске и државне благајне. Бивша финансијка одељења за војне, опште
и приватне финансије преторијанске префектуре се осамостаљују, а њима управљају надзорници
сужбе, три логотета, а придуђжује им се касније и четврти, који је задужен за јавну пошту. У
наредном периоду, тачније у 11. веку долази до мењања овог тематског система, долази до
стварања врховне команде војске Истока, недуго потом и Запада, долази до централизације војне
организације. Локалну војску из тема заменила је професионална војска, а стратези постају
официри који су потчињени дуксима и капетанима. Упад Турака нам доноси нову реорганизацију.
За време Комнина долази до рефоме, тема опет долази под команду личности виског војног
ранга, дукси преузимају управу над темама и своје дужности врше уз помоћ свог чиновничког
апарата.

Што се тиче запошљавања чиновника, сам цар лично није могао да се увери у квлитет сваког од
њих, већ се често ослањао на препоруке њему блиских људи. Кандидати са препоруком су морали
да плате 50 златника, што је наравно отворило врата корупцији. И на више функције се могло доћи
овим путем, рецимо за управника провинције било је потребно да се издвоји велики износ, чак
две годшње плате, па се самим тим и велики број њих задуживао. При запошљавању се тражило
опште знање, као што су лепо писање писама, говорничка вештина, а негде и познавање права.
Често се студентима коју су имали претензије на чиновнички положај саветовали да проучавају
право. Тако је, рецимо, цар Константин Мономах доста пажње придавао овоме, јер је младе
упућивао код номофилакса на школовање, чак је и отпуштао све оне који нису имали „диплому“
коју је номофилакс њима издавао по завршетку образовања. У суштини, сви су могли да дођу до
вискоког положаја у државној служби, па и они скромнијег порекла, јер су они као студенти могли
да обаваљју неке једноставне послове при канцеларијама и временом су могли да напредују.

Ступању чиновника на дужност претходио је један свечани ритуал, а најважнији део овог ритуала
била је заклетва и израз обожавања цара, на тај начин се јачао ауторитет самог цара. Сви
чиновници су морали да испоштују овај протокол. Чак су морали да положе поново заклетву
уколико би дошло до смене на престолу. Зклетва је давана и писмено, а сам записник би био
одложен у дрворском архиву. Приликом обављања овог ритуала, они који би полагали заклетву
били су свчано одевени, а одећа, боја и украси, су зависили од висне достојнства за које полажу
заклетву. Тако је ректор (високи дворски достојанственик) у 9. веку добијао белу одору са златним
огртачем, а деспот је 14. веку носио шешир украшен бисерима, а на унутрашњем ободу је било
исписано његово име златном бојом.

Плате су у 4. веку иле испаћиване у натури, у прописаној количини, кроз намирнице за исхрану
чиновника и кроз намирница за потребе стоке. Тек се од 439. године почиње са исплатом плата,
пре свега се ово односи на највише положаје и углавном је давана у злату. Често је долазило до
отимања новца од становништа, а да би ту праксу искоренио Јустинијан, решио је да повећа плате
чиновницима. Међутим плате су чиновницаима опет биле ниске, тако да су се они обогаћивали на
различите начине. Тако не на пример управник Сардиније дозволио паганским поданицима да
упражњвају своје верске обичаје, који били законом забрањени, али су морали да плаћају порез
на то. Честа појавава је и била да се жене богатим наследницама, али су цареви на све могуће
начине покушави да искорене ово обогаћивање. Наравно, нису могли у потпуности да искорене,
али су се трудили да бар што је више могуће ограниче те њихове споредне дохотке. Јустинијан је у
6. веку забрањивао цариградским чиновницима да граде куће и да купују, како покретну тако и
непокретну имовину, без царевог одобрења. Чак је им је забрањивао и да примају поклоне.
Међутим, било је и оних који нису на овај начин злоупотребљавали свој положај.

Велики број чиновника је, сразмерно година у служби, напредовао у својој каријери. Што се тиче
канцеларија на царском двору, године у служби су биле једини параметар за напредовање.
Напредовало се корак по корак, све до титуле проксимуса, коју је носио чиновник са најдужим
стажом. У почетку је чиновник морао на свом положају да проведе 3 године да би могао да
напредује и пређе на виши, међутим, од петог века је та граница смањена на једну годину.
Нарвно, положај је могао и да се купи, рецим проксимус се после годину дана повлачио са своје
дужности и свој положај је продавао за 250 златника (444. г.) Чиновници царских одаја били су
подељени у три категорије, па се напредовање вршило у оквиру ових категорија. Међутим,
јављале су се особе са посебним заслугама, које је лично цар унапређивао. Он је имао право тзв.
ванредног унапређења. Чиновници, у колико су видели да не могу из неког разлога да напредују у
каријери, после двадесет или двадест пет година слжбе су могли да се пензионишу. Гледано
уопште, од самих чиновника се очекивало да буду одани цару, да извршавају његова наређења и
наређења надређених без поговора и очекивало се да поштују важеће законе. Занимљиво је то да
су чиновници након истека мандата, морали да остану на дужности још 15 дана, како би
одговарали на оптужбе становништву или контролорима који су имали замерке на његов рад. У
колико би био подигнут кривични поступак против чиновника, морао би остати на дужности док
се исти не оконча. Цар Јустинијан је на још један начин покушао да спречи злоупотребу службеног
положаја чиновника. Наиме, он је 540. г. донео закон којим је поставио свештенике на чело
градских финансијских управа, укључујући јавне радове и набавке. Они су били дужни да
контолишу рад чиновика, да их, колико је то могуће, спрече да крше закон и злоупотребљавају
свој положај. Писали су посебне извештаје цару у којима су стајале све грешке и злоупотребе
нелојалних чиновника. По истеку мандата поједини чиновници како не би одговарли за своје
поступке дали би се у бекство, али је Јустинијан својом одредбом покушао то да забрани.
Међутим, и свештеници су показали своју слабост, тако да ни они нису баш одолевали том
материјалном искушењу, па је Јустинијан због тога морао да шаље у контролу људе од великог
поверења који су се називали логотети. Ту улогу је у овом периоду вршио Александар, звани
Псалидије, који је био старешина канцеларије у Источној префктури. Он је пре свега био послат у
Италију, имао је широка овлашћења, а задатак му је био да консолидује финансијско стање и
доведе чиновнике у ред. Јустинијан је захтевао да се сваки чиновник упути у рад службе и да му
се преставе очекивања пре самог ступања на дужност. Сви прописи су били уврштени у 10. веку у
један законски зборник Висилике, а том пиликом су прокламовани и нови прописи у вези са
самом одговорношћу чиновника. Позивајући се на овај зборник поданици су могли да се жале
судовима, уколико би чиновници кршили ове законе. Сва ова ограничења Лав VI ставио је ван
снаге и самим тим су сви чиновници стекли велике поседе и увећавали су своју имовину, и
положај чиновника је нагло почео да јача.Слабљење ценралне моћи одразило се и на ублажавање
казни које су следиле чиновнике уколико би начинили неки прекшај. Након законских реформи
Лава Мудрог ове казне су постале знатно блаже. На пример, уколико би чиновник украо нешто,
или пак продао предмет који је припадао држави бивао би осуђен на смрт, после реформе Лава
Мудруг за ово дело се само губио чиновнички положај и, сада већ бившем, чиновнику се
изрицала новчана казна у зависности од вредности предмета који је украо или продао.
Кастрација била забрањена још од римског доба, због велике стопе смртности након тог чина
(свега 3% преживљвало), а за оне који би то почнили Јустинијан је њих и саучеснике у том делу
строго кажњавао-кастрацијом, присилним радом у рудницима и конфисковањем имовине,
уколико је било преживелих. Ублажавање ових казни условило је јачање и напредовање
чиновничког апарата, а слабљење централне власти над њим. У периоду Комнина нагло су
почели да напредују и да измичу царској контоли.Након што испуни одређени број година
чиновник напредује у служби, и самим тим добија да ради послове веће одговорности. Кад би
дошао до последње или претпоследње године рада у служби, било ми је омогућено да прода свој
положај или да добије извесну новчану накнаду за одлазак у пензију.
КУЛТУРНА ИСТОРИЈА ВИЗАНТИЈЕ – ЕВНУСИ

Етимологија израза и његово значење

Термин евнух, који се одавно одомаћио у нашем језику потиче из грчког и у слободном
преводима значење „онај који чува постељу“. Ово значење је добио захваљујући томе што је
византијски цар Лав VI Мудри (886-912) у својој новели (бр. 98) објаснио како су евнуси поуздани
чувари постеље.1 Преко овог термина је у модерном српском језику изведено неколико нових
израза као што су евнухизам (комплексно стање после одстрањења или функционалног уништења
полних жлезда) и евнухоидизам (слабија израженост секундарних полних карактеристика и
смањена сексуална потенција).

Израз евнух (син. ушкопљеник) се односи на мушкарца коме су хируршком интервенцијом,

односно емаскулацијом тј. кастрацијом одстрањене полне жлезде. Ипак, овај термин се, супротно
опште уваженом мишљењу, не мора односити само на мушкарце већ важи и за жене, које такође
могу бити кастриране, с тим што је овај поступак код жена, услед теже доступности њихових
полних жлезди (јајника), далеко тежи и компликованији. Елем, у овом тексту ћемо се фокусирати
углавном на мушке евнухе због тога што су они имали далеко битнију и значајнији улогу у
Византијском царству.

Кастрација

Пре свега, од изузетне важности је нагласити којим методама су Ромеји вршили кастрацију
мушкараца. Према подацима из једне медицинске енциклопедије из VII века аутора Павла са
Егине, тадашња наука је познавала два начина кастрације мушкараца: први – уништавање тестиса
грубим гњечењем након што би се мошнице опустиле у врелој води; и други – комплетно
одсецање тестиса што је, у неким случајевима, подразумевало и одстрањење пениса. Управо ове
две методе су користили Ромеји а преузели су их од других народа који су кастрацију вршили
много пре њих о чему ће бити више речи у наредном поглављу. Сам чин кастрације је у то време,
са тадашњим познавањем медицине, био изузетно опасан и са високом смртношћу. На пример, у
законодавном раду Јустинијана I (527-565), једног од првих великих владара Источног римског
царства, које ће касније постати познато као Византијско, можемо наћи податак да од 90 људи
подвргнутих кастрацији преживи једва тројица њих,2 што је Јустинијану био довољан

1 Крсмановић, Бојана, Евнуси у војном врху византијског царства (780-1025), Службени гласник и
Византолошки институт САНУ, Београд 2018, стр. 17. 2 Крсмановић, Бојана, нав. дело, стр. 19.

2.разлог да 142. новелом забрани кастрацију. Још неки цареви након Јустинијана су се позивали
на ову забрану изнова је понављајући али је кастрација као вид проиизводње евнуха опстала из
разлога што су евнуси били преко потребни Ромејском царству па све ове забране нису опстајале
до времена средњег и позног Византијског царства када су евнуси почели да играју кључну улогу у
Византији. Најбројнији су били у периоду IX-XI века када су били изузетно значајан стуб
византијске империје и добијали највише могуће функције у државном апарату царства, војсци и
цркви. Штавише, поједини су евнуси, због изузетне блискости и присности са царем, добијали и
потпуно нове титуле које дотад нису забележене код Ромеја, дакле звања која је цар скројио због
оданости и пријатељства усмерених ка свом поданику евнуху. Као пример, можемо навести
рецимо Нићифора II Фоку (963-969) који је креирао титулу проедра3 за свог евнуха Василија
Лакапина и титулу стратопедарха4 за евнуха Петра5 те су ова двојица постали први носиоци ових
звања код Ромеја.

Карактеристике које организам мушкарца показује након кастрирања су: висок глас, склоност ка
гојењу, глатка кожа, умањена маљавост, умањена агресивност итд. што је, разуме се, последица
нелучења тестостерона. Због свих ових карактеристика евнуси су били упадљиви и лако
препознатљиви у друштву, а поготово ако је кастрација извршена пре пубертета јер су у том
случају све ове набројане карактеристике биле знатно израженије него у случају када је кастрација
вршена по завршетку пубертета. О томе колико су били упадљиви, а можда у неку руку и
необични, сведочи и изненађење Уроша I који је (када је 1270. године на свом двору, са
Михаилом VIII Палеологом уговарао брак између српског принца Милутина и византијске
принцезе Ане, у чијој су се пратњи између осталих поданика налазили и евнуси) спазивши их,
наводно запрепашћено викнуо „Еее, а шта је то?!“6. Дакле, можемо закључити да је човек тога
доба евнуха могао препознати само на основу визуалног контакта, можда не знајући да се ради
баш о евнуху и да се то зове тако али свакако увиђајући да се ради о мушкарцу који се разликује
од уобичајеног мушкарца те, с тим у вези, евнухе можда можемо сматрати и једном новом
полном тј. родном категоријом па се, с правом, намеће питање како је дошло до појаве евнуха и
откуд евнуси у ромејском друштву. Ваља напоменути и то да су у научним круговима вођене
жустре расправе о томе да ли евнухе требамо посматрати као посебан род и не убрајати их нити у
мушкарце, нити у жене и на крају се дошло до потврдног одговора – евнуси су, заиста, посматрани
као посебан род у Византијском царству.

Евнуси у превизантијским културама и епохама

Ако се, пре свега хронолошки мало дубље осврнемо на евнухе, схватићемо да сама њихова
појава лежи у источњачкој култури чији су значајан карактер евнуси били још од

3 4 Командант војске на пољу, претпоставља се да је имао и законску власт. 5 Крсмановић,

Бојана, нав. дело, стр. 35. 6 Крсман овић, Бојана, нав. дело, стр. 13.

3.њеног најранијег појављивања. У склопу оријенталне културне филозофије срећемо их још пре
наше ере, рецимо у Старом Египту али на њих наилазимо и у Старој Грчкој што је, разуме се,
последица утицаја културе Блиског Истока на хеленску јер, како знамо, ове две културе су биле у
интензивном додиру (слободно можемо рећи) одвајкада. Као пример можемо навести мање
познату причу из грчке митологије у којој је Уран српом кастриран од стране свог сина Крона. С
друге стране, и египатска митологија такође познаје кастрацију и наводи да су многи богови и
легендарни јунаци били подвргнути овом захвату - Озирис, Сет, Адонис...

Евнухе не срећемо само у царствима и државама који су хронолошки и културолошки припадали

оквирима Старог Истока (територија Егејског басена и источних обала Медитерана на западу до
Авганистана и Пакистана на истистоку; од Црног Мора, Кавказа, Каспијског језера и Туркменистана
на северу до првог катаракта Нила, Црвеног мора, Персијског залива и Индијског океана на југу)7
већ и у другим културама, нпр. у кинеској, где су, почев од династије Чоу (1122.г.п.н.е) вршили
функцију саветника8. На основу овога, можемо закључити да пракса кастрирања мушкараца сеже
дубоко у прошлост и да је била распрострањена широм тада познатог света но не можемо са
сигурношћу и прецизношћу рећи када, где и због чега је почела. Елем, непобитно је то да је овај
обичај настао на азијском континенту, да своје корене има у источњачким цивилизацијама и да је
Европа за њега сазнала управо захваљујући истоку. Најранији записи о намерном кастрирању
датирају из сумерских времена и у питању је XXII. в.п.н.е. Наиме, Асирци су кастрирање користили
као казну за повреду неких закона а евнухе су стварали и од малих дечака (претходно купљених
од неке сиромашне породице) који су се обучавали за службу код имућних господара.

Када је реч о Европи, поготово њеном западном делу, помене о евнусима срећемо знатно ређе,
барем у најранијим етапама изградње античке цивилизације на овом простору. Могуће је да је
рана римска култура знала за евнухе захваљујући Египту но евнуси у Западној европи постају
чешћа појава с доласком хришћанства – религије која је дошла баш са истока. О томе да је
хришћанство још на самом свом зачетку знало за евнухе закључујемо из Новог завета: "А ја вам
кажем: Ко отпусти жену своју, осим за прељубу, и ожени се другом, чини прељубу; и ко се ожени
отпуштеницом, чини прељубу. Рекоше му ученици његови: Ако је тако човјеку са женом, није
добро женити се. А он им рече: Не могу сви примити ту ријеч до они којима је дано. Јер има
ушкопљеника који су се тако родили из утробе материне; а има ушкопљеника које су људи
ушкопили; а има ушкопљеника који су сами себе ушкопили Царства ради небескога. Ко може
примити, нека прими!"9. Хришћанство је (барем у свом најранијем облику) чак и подстицало
кастрацију и стварање евнуха а интересантно је и то да евнуси преплављују западноримски двор у
време Диоклецијана и Константина Великог, управо у време када хришћанство постаје званична
религија Западног Римског царства те можемо закључити

7 Стефановић, Данијела „И беше попут птице у кавезу: студија о историји и култури Старог
истока“, Службени гласник, Београд 2012, стр. 11. 8 Радић, Радивој „Цариград: приче са Босфора“,
Еволута, Београд 2007, стр. 62-67. 9 Матеј 19:9-12.

4.да је управо оно одиграло пресудну улогу у појави евнуха на овом простору.Због тога што
ушкопљеник задржава високи дечачки глас ако кастрација бива одрађена пре пубертета, на
Апенинском полуострву се кастрација одржала чак до XVII века и то као метода за стварање
оперских талената.

Чак и Тертулијан, један од најзначајнијих ранохришћанских писаца који је стварао у II и III веку
наводи да је сам Исус био евнух. Све у свему, у том ранохришћанском периоду је кастрација
сматрана за угађање Богу јер се тако човек, слуга Божији одриче овоземаљских ужитака и
заслужује своје место у царству Небеском. Елем, доћи ће до кориговања и прилагођавања
одређених религијских догми па ће тако Византијска, односно православна хришћанска црква
променити своја уверења о евнусима. Благонаклоно ће гледати само на оне који су рођени као
евнуси или су то постали насилним путем мимо своје воље док ће, с друге стране, они који су се на
чин кастрације одлучили својевољно, бити изопштавани из цркве, не у буквалном већ у смислу да
неће моћи ни на какву црквену функцију нити ће моћи у монахе, све у свему, црква ће улагати
напоре да их држи ван својих послова. Рецимо, на Светој Гори, месту које има велики духовни
значај за наше, српско друштво, већ у пвом типику који је потписао Јован I Цимискије била је
прописана забрана приступа за внухе и голобраде младиће.10
Eвнуси на Византијском двору

Чињеница да су евнуси сматрани савршеним слугама отворила им је врата Ромејског двора где су
евнуси имали приступ најинтимнијој сфери царског живота и учествовали у многим пословима
који су везани за њу. Ипак, уочавамо да је међу евнусима на двору постојала хијерархијска
устројеност и да је постојао један главни евнух или више њих којима су остали евнуси били
подређени. Свакако да двор никако није мога функционисати без њих те су га у једном тренутку
евнуси преплавили а из наративних извора можемо наћи описе као што су „има их колико и мува
у штали у пролеће“; „све врви од евнуха“ итд. О њиховом положају на царском двору смо
обавештени на основу ранг листа византијских званичника а најјаснија објашњења о томе срећемо
у Филотејевом клиторологиону који је састављен у време Лава Мудрог (899)11. Одатле можемо
видети да су званичници на двору били разврстани у две основне групе: брадате и голобраде,
односно евнухе. Обе категорије су имале сопствени хијерархијски систем а већина функција које
су обављали нису биле резервисане само за једне или само за друге уз, наравно, пар изузетака.
Дакле, иако су углавном све функције биле доступне и једнима и

5.другима постојале су сфере које су биле резервисане искључиво за брадате или искључиво за
евнухе. Евнуси су претежно били фокусирани на приватни подручје царског живота и на његову
личност док су брадати првенствено вршили функције из јавног подручја. Када је реч о евнусима,
задужења која су била намењена само њима су (како Филотеј наводи): паракимомен (начелник
царске ложнице), протовестијарија (начелник царске гардеробе), начелник царске трпезе,
начелник августине трпезе, папије Велике палате итд. Интересантно је и то да, приликом
реализовања царских гозби евнуси који су били на малопре поменутим положајима нису
навођени на списку званица те можемо рећи да су на тим гозбама сматрани домаћинима. Они
стоје иза свог цара и учествују у пријему и гошћењу званица.12 Елем, када је реч о поменутим
функцијама на царском двору, морамо објаснити да оне нису биле резервисане само за евнухе
одвајкада већ су то постале временом. Узмимо за пример само функцију паракимемона – она је у
почетку била резервисана и за брадате и за евнухе но од времена Василија Македонца па надаље
немамо помена о брадатим паракимемонима из чега можемо закључити да је ово звање од тог
времена па надаље било резервисано искључиво за евнухе. Што се тиче функција на које они
никако нису могли бити постављени то су епарх града, квестор и доместик. Међутим, све ове
забране нису биле изричито наведене у ромејским законима већ су проистицале из традиције.
Такође морамо навести да евнуси нису били везани за византијски двор колико за владара који је
столовао у њему зато што имамо безброј ситуација у којима нови владар, по ступању на престо,
доводи нове, односно своје евнухе док оне који су вршили сужбу код претходног владара
разрешава дужности и ово је било неко неписано правило. Врло су ретки случајеви у којима нови
владар задржава евнухе који су служили његовом претходнику.

Улога евнуха на византијском двору је добијала на посебном значају у временима када би

актуелни владар, услед смрти, престо, условно речено остављао свом малолетном сину. У таквим
случајевима би улогу регента вршила мајка малолетног владара али јој је свакако био потребан
ослонац а њега никако није да тражи код „брадатих“ или код својих рођака зато што се на њих
гледало као на претенденте на круну те би престо, односно, опстанак тренутне династије био
довођен у питање. С друге стране, евнуси због своје измењене природе нису били у стању да
оснују потомство па самим тим нису били ни способни за устоличење своје династије и под
таквим околностима претензије на престо нису имале смисла и управо због тога се сматрало да
нису никаква опасност по актуелну династију. Такође, имали су приступ приватној сфери живота
покојног владара и одржавали велику присност са њим и на неки начин били део његове шире
породице и управо су због ових разлога царице-регентице у борби за очување и осигурање
престола свом малолетном сину ослонац тражиле у евнушком слоју. Као примере можемо
навести царицу Ирину (мајка Константина VI) и царицу Теодору (мајка Михаила III).

Евнуси у византијској војсци

Када је реч о византијској војсци морамо схватити да се Царство умногоме ослањало на њу те да

је она функционисала по строго уређеним правилима и принципима који су с вековима пар пута
из корена реформисани. На основу тих реформи можемо одредити четири етапе развоја
византијске војске: период превласти тематске војне хијерархије (VII- средина IX века), оснивање
система централне команде (срдина IX), јачање командних функција (друга половина IX века) и
реформа провинцијског система (почетак X – средина XI века)13. Снага војске је умногоме
зависила од њених заповедника, њихове храбрости, спретности и њихових успеха. Војници су
имали намеру да прате у бој искључиво способне команданте који су свој таленат дојазали
безброј пута на бојном пољу. Дакле, војска је била спремна да своју лојалност поклони способним
мушкарцима али не и евнусима. Сходно томе, у оквиру прве етапе развитка византијске војске –
период превласти тематске и војне хијерархије – војни положаји су били иксључиво резервисани
за „брадате“. Разлог томе је што евнуси због своје измењене природе нису били у стању да се
докажу на бојном пољу, прво због своје физиономије и телесне конституције (наиме, њихови
мишићи су били млитави јер је управо тестостерон одговоран за стварање мишићне масе) друго
због умањене агресивности. Јасно је да један овакав војник не може пружити много на бојном
пољу. Византијско друштво јесте сматрало евнухе савршеним слугама али их никада није
сматрало ни просечним а камо ли изванредним војницима. За ово друго су Ромеји били у
потпуности у праву док је прва тврдња дискутабилна.

Ипак, с доласком Ирине на престо, долази и строга централизација војске те војниџи

стационирани у Цариграду бивају одговорни директно владару док војска стационирана по
провинцијама и даље своју лојалност пре свега усмерава ка свом генералу, односно војном
управнику провинције. Како смо неколико пута у тексту навели да су евнуси били неизоставан део
приватне сфере владара, неговали међусобну присност и уливали поверење владару док је, с
друге стране, владар донекле и страховао од својих војних заповедника сматрајући их
претендентима на престо или их држећи за оне који могу угрозити његову власт, тако и не чуди то
што након централизације војних снага евнуси бивају постављани на највишим војним функцијама
у војсци. Разуме се, ради се само о војсци која је лојална владару. Дакле, евнуси нису постављани
за војне генерале у провинцијама, далеко од двора, тамо где је двор имао знатно мањи утиицај и
моћ већ су постављани за војне генерале војске која се налазила у Цариграду, тамо где је моћ
двора и владара била најјача. Тако долазимо до једног парадокса коме Бојана Крсмановић, аутор
монографије на коју се овај рад увелико наслања, придаје посебан значај. Реч је о томе да евнуси
иако неспособни за најосновније војне задатке тј. неспособни да буду обични
7.војници бивају постављани на највише војне положаје, тамо где је одговорност много већа што
само показује у коликој су се мери поједини владари Царства ослањали на евнухе. Ипак овде се
ради о ванредним околостима односно о давању извесних војних овлашћења за потребе
извршавања неког конкретног војног задатка. Владар би у том случају користио своје право да,
због новонастале ванредне ситуације, прошири овлашћења неком свом поданику а владари су у
таквим ситуацијама најрадије бирали евнухе зато што су у њих имали највеће поверење. Тако
имамо случај да је за време царице Ирине најзначајнија војна фигура Ставракије био управо
евнух. Најпознатији војни подухват који је предузет под његовом врховном командом био је
поход против Словена у Грчкој 783. године. Био је успешан и након повратка у Цариград је одржао
тријумф на Хиподрому, нешто што су и сами цареви радили у изузетним приликама. Пракса да се
евнуси ангажују у војним подухватима ће живети све до доласка династије Комнина на власт,
династије која је генерално гајила анимозитет према евнусима.

Евнуси у очима хришћанства

У склопу претходних поглавља смо се упознали са одређеним појединостима везаним за

посматрање евнуха очима званичне религије Царства и у овом поглављу ћемо само додати оно
што нисмо имали прилике истакнути до сад. Већ је поменуто то да је хришћанство на свом самом
почетку благонаклоно гледало на евнухе свих врста не обраћајући много пажњу на то како је један
евнух постао то што јесте – рођењем, присилом или својом вољом. Елем, по проглашењу
хришћанства званичном религијом примећујемо одређене промене у погледу третирања евнуха.
Хришћанство се већ на свом првом великом сабору – Никејском сабору – решавајући остала
велика питања позабавило и евнусима те је 21. апостолским правилом и 1. правилом Никејског
сабора одредило да врата цркве буду широм отворена за евнухе који су евнуси постали рођењем,
услед неке тешке болести или на силу али је истовремено 22. и 24. апостолским правилима
најоштрије осудило кастрацију и људе који би јој се подвргли, сматрајући тако нешто
неопростивим грехом изједначавајући кастрацију са самоубиством. Овакав став је заузет због тога
што су у прва два случаја људи постајали евнуси мимо своје воље и то се сматрало божијом
вољом док је трећи случај тумачен као пркошење богу и намерно мењање Његове воље. Елем,
тачка на ово питање је стављена само у теорији, не и у пракси јер Византијско царство, иако
хришћански настројено никако није могло да прихвати овакав став цркве. Па чак је и сама црква у
својим редовима имала поглаваре који су стајали у одбрану евнуха,. То је конкретно урадио
Теофилакт, поглавар Охридкске архиепископије нам је оставио текст „Одбрана евнуштва“ и реч је
о XI веку. На основу овог текста сазнајемо да се оспоравање кастрираних темељи на претпоставци
да су се својим личним чином супротставили вољи Творца и тај чин их је учинио неприхватљивим
за монашки живот

Подобни евнуси, дакле они који нису постали евнуси својом већ туђом вољом су се могли
посветити духовном животу и могли су да напредују у црквеној хијерархији до највећих положаја
што можемо видети на основу многих примера од којих ће овде бити поменута два, по мом
мишљењу најинтересантнија. Први је случај Методија који је успео да се домогне звања
патријарха (843-847). Овај случај је занимљив због тога што црквени великодостојници низу ни
знали да им је патријарх евнух већ је то откривено сасвим случајно. Наиме, Методије је оптужен
да је општио са неком женом након чега је формиран црквени суд који би оптуженог прогласио
кривим или невиним. На том суду се Методије, у сврху доказивања своје невиности, скинуо како
би судијама показао да физички није способан за дело за које је оптужен. У другом случају имамо
ситуацију где је једном евнуху пошло за руком да се уздигне и изнад патрјарха. Реч је о Никети,
сину Михајла I који је након што је његов отац свргнут 813. године кастриран како више не би био
претња по престо. Након кастрације се замонашио и узео духовно име Игњације. У два наврата је
биран за Цариградског патријарха а након своје смрти је проглашен за свеца. Православна црква
га обележава 23. октобра по јулијанском календару.

Евнуси пред законом

Византијско законодавство разликовало је две врсте евнуха: оне који су ушкопљени хируршким
захватом (било да су за то одређени у детињству било да су се на то одлучили својевољно као
зрели мушкарци) и оне који су због телесне мане били лишени могућности да имају потомство тј.
који су се родили без полних жлезда – тестиса (што је била изузетно ретка појава у односу на прву
врсту евнуха). Из поменуте разлике проистицале су и неједнаке правне последице у погледу
брака, наследства и усвојења. Најпре римско, а потом и византијско законодавство, устајало је
против кастрације. Посебно је занимљива 142. новела цара Јустинијана I Великог (527 – 565.) којом
се ушкопљавање забрањује и строго кажњава, а из које се види да је смртност приликом
извођења захвата у њеогово време била веома велика. Поред велике смртности као последице
кастрације, веома важан разлог за доношење 142. новеле јесте и велика потреба Царства за војно
способним мушкарцима услед бројних Јустинијанових ратова и сталних напада варвара на
границе Царства. С обзиром на то да евнуси нису репродуктивно способни, услед већег броја
евнуха – смањивао се број репродуктивних мушкараца који су могли да праве децу тј.
потенцијалне будуће војнике који су преко потребни били Царству у том тренутку. Међутим, чини
се да трговина евнусима из околних варварских земаља није била забрањена. Продајом
ушкопљеника нарочито су се богатили владари Абазгије и Лазике, а евнуси су увожени и из
арабљанског калифата и са Балканског полуострва. Показало се да закони нису поштовани, јер
постоје подаци о евнусима из племићких породица, као и из саме царске породице. Тако су, на
пример, двојица синова цара Романа I Лакапина (919 – 944.) били евнуси: законити син Теофилакт
и ванбрачни Василије.

9.Добар пример непоштовања закона против кастрације јесте и сам цар Јустинијан I који је био
окружен бројним евнусима, а управо је из његовог законодавног рада потекла и 142. новела којом
се кастрација забрањује и строго кажњава.
Уместо закључка

Иако је људски род знао за евнухе много пре Византије, иако су евнуси били присутни у свим
великим империјама од Пиринејског полуострва, преко северне Африке до источне Азије у свим
епохама, они су до изражаја највише дошли управо код Ромеја. У ниједном другом царству до
Византијског евнуси нису уживали такву моћ и играли тако значајну улогу. Били су присутни у свим
порама друштва, важили за савршене слуге и сматрани изузетно лојалним и способним.
Византијски двор им је отворио скоро сва врата, пружајући им прилику да оставе неизбрисив траг
у историји ове државе што су они и урадили. Али, морамо поменути и хипокризију друштва према
евнусима. Далеко од тога да су били омиљени и пожељни сегмент друштва. Напротив, оно је на
њих гледало са висине, сматрајући их грађанима трећег реда, сматрајући их наказама и нижом
расом. Без обзира на то што су евнуси добро обављали своје дужности, и у неким тренуцима били
одлучујући фактор за опстанак империје, византијско друштво је генерално гајило анимозитет
према њима. Та нетрепељивост се огледа и у једној изреци коју су Ромеји често користили „Ако
имаш евнуха – убиј га. Ако немаш евнуха, купи га па га убиј“. Што нас доводи до једног новог
парадокса: с једне стране, Ромеји нису трпели евнухе и нису им били наклоњени док, пак, с друге
стране у појединим историсјким тренуцима многе ромејске породице своје синове намерно
кастрирају и праве од њих евнухе само из разлога што се евнусима смешила добра каријера и
сигурно ухлебљење. Упркос томе, многи појединци из ове категорије становништва су успели да
се истакну и заслуже да их историја помиње и сачува сећање на њихова дела и имена. Иако су,
верујем, били огаван призор тадашњем друштву, оно мора признати да није могло функционисати
без њих.
Путовање – Живот у покрету

Кроз историју човек је често напуштао свој дом и кретао на пут. Иако се само путовање сматра
неким јавним чином сваки човек уноси свој субјективни доживљај пута и прилагођава га себи. У
путнике се могу убрајати разне личности. Владари чија путовања обухватају ратне походе,
државничке сусрете и посете. Припадници владајућих слојева путовали су на службена путовања
на владарев захтев али и на своја редовна у склопу својих дужности. Често су путовали и они који
су били у потрази за зарадом, трговци, занатлије, уметници и стручњаци. Посебну врсту путника
чинили су просјаци који су зависили од милостиње. Путујући су зарађивале разне врсте гласника и
писмоноша. Византинци нису били велики путници. Оставили су веома мали број путописа и дела
из географије изузев прича са ходочашћа. Ходочашће је био начин да се човек удаљи од
удобности дома а истовремено и испоснички чин и доказ вере. Византинци су путовали и из
разоноде. Када би постало превише топло у градовима, склонили би се на неко пријатније место.
Омиљена места за летовање цариградског племства, због саме близине престонице, била су на
јужној обали Мраморног мора, у Битинији.

Копнени и морски путеви

Да би обезбедили проток наређења, кретање трупа, људи и робе били су потребни путеви.
Византија је наследила мрежу римских путева коју је одржавала али и почела да мења након
оснивања Цариграда. Пут Via Egnatia ишао је од Цариграда преко Солуна до Дирахијума (данас
Драч) на обали Јадранског мора, и водио до Рима. Важан задатак је био контрола ове
саобраћајнице. Главни путеви у Малој Азији померени су на север и ишли су од Амориона и
Дорилеума до Цариграда, и на исток, па су преко Ангоре и Севастије водили до Теодосипоља, и
даље до пута за централну Азију, који је с јужне стране обилазио Каспијско језеро и Кавказ, или
који се од Персијског залива пењао долином Тигра. Нешто јужније пролазио је још један веома
важан пут који је обилазио анадолијску висораван и долазио до кланца Подандос, Киликијских
врата која су преко Тавора водила до равнице Киликије и одатле до Антиохије и Сирије,
одредиште каравана који су из Персијског залива долазили долинама Тигра и Еуфрата, преко
Бероја (Алепа). Традиција одржавања путева средствима из државне касе очувала се и у
Византији. Надлежности некадашњег Cursus Publicus-а пренете су на дромос. Највиши чиновник
ове службе био је логотет (наредбодавац) и први пут се спомиње у писаним изворима у 8. веку.
Имао је дужност одржавања путева, поштанских станица, дочекивања страних амбасадора у
огранцима своје службе по њиховом доласку на територију Царства, преношење наређења до
граница Царства. Био је министар иностраних послова и поред редовних прихода с дела царских
поседа, могао је да захтева бесплатно учешће дела становништва у радовима на одржавању
инфраструктуре. У оквиру те државне инфраструктуре уз путеве развила се делатност приватних
каравансараја. Ту су путници могли да нађу одморне коње, конак, храну и чак више од тога. Још
једна од великих брига власти била је мостоградња ради добре комуникације. О овоме је писао
Прокопије из Цезареје у свом делу ''О грађевинама'' где приписује Јустинијану велики број
изграђених и обновљених мостова.

Морски путеви су углавном ишли уз обалу и представљали брз и јефтин превоз. Трапезунт је био
раскршће трговачких путева са истока одакле су трговци настављали даљи пут морем. Егејским
морем се лакше пловило због великог броја острва и разуђене обале. Византијски бродови су
имали малу носивост (највећи су имали носивост од 200 до 250 бродских тона). Од краја октобра
до априла бродови су пловили уз обалу и на кратким одредиштима због зимских услова тако да је
пловидба била могућа само шест или седам месеци годишње. Током пловидбе било је потребно
пронаћи сидриште за брод преко ноћи као и да обнове залихе воде и осталог. На јужној обали
Мраморног мора, западно од Киоса (данас Гемлик) на отприлике сваких десет километара
постојала су мања или већа пристаништа. Територија је била подељена у две зоне. Област око
Цариграда, у кругу од 100 миља око престонице, је уживала посебан статус. Трговци са бродовима
морали су да прођу контролу порезника чим би дошли до Хијерона на улазу у Босфор или у
Абидос у Дарданелима.

Начини путовања и путни правци

Како ће се и куда кретати зависило је од разлога зашто путник креће на пут. Постојала су четири
основна начина путовања, сваки са својим предностима и недостацима: пешке, јахање, запрегом и
бродом. Путовање пешке је имало предност да је било најдоступније и омогућавало високу
проходност док је с друге стране подразумевало велики напор, веома споро напредовање као и
немогућност да се понесе неки већи пртљаг. Здрав и физички спреман човек могао је дневно да
пређе око 40 километара пута док су они мање спремни и слабијег физичког стања као што су
ходочасници, који су на пут ка светим местима полазили да би измолили излечење, могли знатно
мање да пешаче дневно.

Копненим путем могло се путовати јахањем најчешће на коњу а ређе на магарцу, мазги или мули.
Употребом ових животиња смањен је замор током пута, омогућено је да се иде готово свуда као и
пешке али много већом брзином. Посебне товарне животиње повећале су и пртљаг који је неки
путник могао да понесе са собом. Коњи су имали
велику вредност и представљали цењен поклон. Постојале су две врсте коња: бојни коњ и
неборбени коњ за јахање. Борбени коњ ( destrarius ili equus ad arma ) био је способан да носи
витеза под пуним оклопом и наоружањем. Снажна и крупна животиња преке нарави која је била
високо цењена. Два таква је Карло Анжујски поклонио српском краљу Урошу 1274. године. Много
удобнији за јахање били су мањи и питомији коњи под називом roncinus. О овим коњима у Србији
говоре западни и византијски извори. Западни извор из 1308. каже да су коњи у Србији ,,мали, као
ронцини, али су снажни и издржљиви тркачи''. Георгије Пахимер, који је био део посланства које
је око 1270. године у Србији остало без својих ,,одличних'' коња, наводи да су српски коњи које су
добили као замена били много лошији. Поред самог коња бринуло се и о опреми за јахање.
Васељенски патријарх је 1219. новопостављеном српском архиепископу Сави поклонио мазге са
пурпурним седлима. За многе путнике је и обична опрема била прескупа тако да се јахало и на
мање удобним подлогама.

Запрега коју су могли да вуку коњи или волови је била најудобнији вид копненог транспорта који
је омогућавао и највећу носивост као и најмање замора код путника. То је спор начин кретања
који је захтевао постојање колских путева. За превоз старијих и слабијих путника из виших слојева
користиле су се и носиљке. Оне су са собом носиле и одређену дозу отмености. Тако је
византијски цар Алексије по своју кћерку Јевдокију, након што је њу протерао велики жупан
Стефан, послао једну богато украшену носиљку и накит како би јој тиме повратио део
достојанства.
Организација и опасности

Три основна проблема у организацији пута била су: превоз, снабдевање и смештај. Путник са
собом није могао да понесе све што му је потребно за цео пут тако да је доста тога решавао успут.
Сиромашни су се уздали у милостињу, војницима на непријатељској територији је било
дозвољено да пљачкају а на пријатељској територији покушавана је трговина са домаћим
становништвом док су посланици рачунали да гостољубивост домаћина. Византијски цареви су
били познати по својим даровима тако да су се многи сиромашни посланици обогатили. Свети
Сава је по повратку са свог првог путовања у Свету земљу, када је дошао до Никеје, од цара Јована
Ватаца добио за превоз коње и једну лађу. Путницима су такође на располагању биле и
гостионице ако су имали новца да плате. Организација је била другачија у односу која је била
врста путовања и који је био статус путника. Путници који су одлучили да крену пешака на свој пут,
прикупили би основне информације и кренули са оним што могу да понесу са собом. Путници који
су кретали на пут са товарним животињама морали су да брину и о потребама тих животиња.
Путовања владајуће класе била су много сложенија и захтевала бољу организацију због вишег
стандарда живота и бројности пратње. Највеће опасности путника на путу биле су природне
непогоде и људи. Постојао је проблем репресалија и избијања рата. При избијању рата дат је
временски период за који путник са својом имовином може да напусти земљу. Посланици су
имали имунитет и у таквим условима. Теодор Метохит пише о неспоразуму који је настао на
византијској територији између једног Србина, његовог сапутника, и византијских сељака када је
Србин тражио више него што је било уобичајено од својих домаћина. Овај пример показује
разлику у томе шта следи посланицима у Византији а шта у Србији. Море је стварало посебан страх
код путника због своје непредвидивости као и због опасности од гусара. Поред гусара који су
вребали на мору, на копну су били пљачкаши који су могли припадати властели, разбојничкој
банди или бити обични крадљивци. Због ове опасности постојала је обавеза властеле и кефалије
да заштити путнике или да надокнади нанету штету. О овоме пише и Теодор Метохит чије је
посланство опљачкано током ноћи на путу у Србији након чека су се вратили назад у Византију.

Доживљај путовања

Потреба да се путује сматрана је за разлог за бригу. Неизвесност пространства, туђине и страх од

других људи је оно што је бринуло сваког путника. Зато су многи покушавали да избегну сваки
полазак на пут. Игумани су одбијали да иду у посланства, трговци су желели да што више посла
заврше из једног места док су ходочасници имали тешкоћа у налажењу сапутника. Оно што је
водило путника тог доба била је посвећеност циљу. Након испуњења циља сви проблеми били су
оправдани.
Јело и пиће у Византији

Географско подручје које је заузимала Византија, рељеф северног Средоземља и климатски

услови представљали су добру основу за развој пољопривреде усредсређене на производњу
жита, маслиновог уља и вина. Велики значај за првреду Византијског царства имало је море, не
само због лука које су биле средиште трговине и риболова, већ је приобално подручје
представљало веома плодно тло. Док су у низијама обрадиве површине биле погодне за
ратарство, повртарство, воћарство и виноградарство, Анадолска висораван била је погодна за
бављење стогарством. Византија је наследила римску пољопривредну традицију. Образовани
племићи су стекли знање о римској пољопривредној традицији помоћу трактата римских писаца
Витрувија и Колумела који су компиловани у делу "Геопоника". Племићи су настојали да стечена
знања примене на својим поседима. Главно ратарско оруђе је било рало које су вукли волови.
Хлеб је код Византинаца био главна и основна храна. Хлеб се добијао од житарица од којих су
гајене пшеница, јечам и многе друге. Жито се жело српом, а чувало се у приземљу куће.
Привредници који су имали веће приносе, којима оставе у приземљу куће нису биле довољне,
копали су подземне амбаре. Житарице и махунарке су биле основа исхране у Византији. Као и у
свим земљама средњег века, зависни сељаци су били дужни свом владару или феудалном
господару десетак од жита. Житом се такође и трговало. Да би се добио хлеб, жито се млело у
кућним жрвњевима, воденицама и млиновима. Воденице и млинови су били су у власништву
владара. Најквалитетнији хлеб је био пшенични, а за хлеб од јечма се то не може рећи. Још лошији
је био од оваса. Овас је углавном служио за исхрану коња. а људи су га јели само у невољи. Хлеб
се месио као погача, или са квасом. Хлеб се пекао или у огњишту или у пећима. Пекаре су биле од
великог значаја јер су снабдевале град хлебом и биле од велике важности за преживљавање
становника. Углавном су се налазиле у близини цркава као и властеоских и грађанских домова.
Поред хлеба друге важне намирнице које су биле биљног порекла јесу поврће и воће. Поврће се
гајило у вртовима, а воће у воћњацима. Од поврћа су се на трпези могли наћи купус, грашак,
цвекла, бели лук, краставци и друго. Сељаци су од воћа углавном садили маслине. У великој мери
је била заступљена и винова лоза. Поља са маслинама нису била ограђена, као ни винова лоза. Од
осталог воћа су се гајили ораси, дуд, јабуке, крушке, трешње, вишње и шљиве. У приморју су
успевали и бадем, смокве, лимун, поморанџе и нар. Воће се јело свеже и сушено, а продавало се,
као и поврће, на пијацама, нарочито у градовима.

Што се тиче хране животињског порекла, на првом месту је било месо. Велики власници
стоке били су владали, властела и манастири. Свиње, које су чували цареви свињари, храњене су
жиром, зато се цару давала дажбина жировнина. Данак у стоци добијали су и феудални
господари. Поред свиња гајиле су се и овце, говеда, коњи, козе, биволи и перната живнина. Месо
се продавало свеже. Месари су се морали придржавати разних прописа, поготову цена. Поред
обичног меса, продавало се и усољено месо. Месо се такође и сушило и обично се користило
зими. Као и усољено месо, сушено месо је било предмет трговине. Човек је доста користио месо
од дивљачи, ловио је дивље свиње, дивокозе, јелене, срне, зечеве, а од птица дивље патке, гуске,
јаребице и голубове. За владара и властелу лов је био једна од омиљених забава, ствар престижа
и прилика за физичку вежбу. Постојали су "псари", зависни људи који су чували и дресирали
ловачке псе својих господара. Соколари су одгајивали и дресирали соколе, помоћу којих се се
ловили зечеви и перната дивљач. Владари су давали властели и манастирима права да користе
посебна ловишта која су тада постојала. На најугледнијим трпезама добро припремљено месо од
дивљачи било је често виђено. На пример, Византијски посланици су на двору српског краља
Милутина добијали многе и разне птице, као и друге јестиве звери, као што су вепрови и јелени.
Месо је припремано на два основна начина: печењем и кувањем. Месо се обично пекло на
ражњу.Најзначајнији производи животињског порекла, поред меса, били су сир и јаја. Постојало је
више врста сирева. У пролеће се јео млад сир (од прве траве добијени), поред младог сира
помиње се и "слатки" и "слани" сир. Млеко се преносило у мешинама, а држало се у дрвеним
судовима.Веома важан чинилац у исхрани је била и риба. Јела се и морска и речна риба. Велики
потрошачи рибе били су манастири, пре свега, због поста, мада риба је била допуштена само у
неким посним данима. Сви манастири су имали своја ловишта и рибњаке. Владари су им
поклањали поседе где је било могуће ловити, у којем су имали право лова. Поред манастира и
феудална господа је уживала у риби. Риба је радо виђена на владарским трпезама. Сами владари
имали су своја ловишта и рибњаке. Пошто је риба била лако кварљива, нарочито се ценила риба
уловљена истог дана. Као и остало месо, риба се продавала свежа, због чега се и доста водило
рачуна о квалитету рибе. Свежом рибом се трговало само на мало, на пијаци, а много више се
извозила сува, усољена риба. Међутим, није се јела само риба. На пример, на Хиландару је било
дозвољено, током васкршњег поста, да се једу октоподи и у одређеним случајевима
хоботнице.Храна и биљног и животињског порекла припремала се на уљу. Уље се добијало од
маслина, које су се цедиле у специјалном маслиновом млину. Држало се у судовима који су имали
разна имена: "botae", "veges", "vasae", "barillus". Међутим, до маслиновог уља се није лако
долазило, а тадашњи свет још није знао за сунцокрет, па се у свакодневној исхрани користила и
животињска маст. Сва храна се солила. Доста су се користили зачини, нарочито у посним јелима.
То су били углавном бибер, шафран, цимет, и други. Што се тиче слатке хране, поред разних
посластица главна је била мед.

Поред јела, у исхрану Византинаца је улазило и пиће. Најважнија је била пијаћа вода која се
добијала из извора и из бунара. Од алкохолних пића, на првом месту је било вино, које је било
најотменије пиће средњег века. Највише винограда се налазило на приморју. Од муљања грожђа
до коначног зрења вина следио је дуг процес од која је зависио квалитет вина. Манастири су
држали вино у подрумима, а одстајало је у бурићима. Зависини сељаци су имали обавезу да
копају виноград. Вино је стално доношено с приморја, углавном су га трошили властела и двор.
Поред властеле, вино су радо пили и остали људи. Вином се и трговало. Интересантно је да цар
Јован Кантакузин (1347-1354) помиње пиће "медовина". Медовина је старо словенско пиће, које
се пило не само у Србији већ и у осталим балканским земљама. У каснијим временима могла је
бити и алкохолно и безалкохолно пиће.Основни облици световног начина празновања били су
игра и гозба. Основни облик светковине јесте игра, а као други основни облик можемо рећи да је
гозба или пир, односно несвакидашња употреба хране и пића. Та несвакидашња употреба је у
Светосавском номоканону наведена као "телесна работа". Храна се може сматрати као битан
"комуникацијски мост" на светковини. Људи окупљени око празничне трпезе упућивали су
здравице један другом, које су се говориле у нечије здравље или нечију част.Значење празника се
не односи само на свакодневницу него и на време поста. Великим хришћанским празницима
претходила су четири годишња посна периода. То су Ускршњи, или Велики пос, пост св. апостола,
Успенски и Божићни пост. Супротно посту јесте прекомерност, Она се исказивала у несвакидашњој
радости и весељу.
Болести и лечење

Опште одлике византијске медицине

Византијска медицина је у највећој мери почивала на тековинама хеленистичког и римског

периода. Медицина је у Византији била део филозофије у ширем смислу те речи, дакле
дисциплине која је укључивала науку о природи и науку о човеку. Јован Актуарије, лекар
василевса Андроника II Палеолога (1282-1328), је своје интересовање за медицину објашњавао
као склоност ка природном дел филозофије. Византијски лекари су морали имати веома широко
образовање. Византијска медицина је на одређеним пољима забележила напредак у односу на
већ постојећа знања. Теоријска основа медицине, у току византијског периода, није знатно
унапређена, али зато њена практична страна у овом периоду доживљава процват. Знатно је
унапређена дијагностика и терапија, хирургија, фармакопеја и фармација. Медицина је у
Византији била део школског система. Она се изучавала упоредо са дисциплинама такозваног
квадривијума ( геометрија, астрономија, музика и аритметика).

У Византији су болест махом тумачили божјом казном коју треба стоички подносити, али су
такође сматрали да се болест може излечити уз помоћ лекара. Јероним, учењак и преводилац
Библије са хебрејског и грчког на латински, каже да се у болести треба позвати искусног лекара и
бринути се о њеном излечењу, а оног човека који одбије да се лечи Јероним назива самоубицом.
Макарије Велики, црквени отац из 4. века, каже да обични хришћани могу користити услуге
лекара, док је монасима Исус Христ лекар душе и тела. Нил Анкирски каже да се лечењем не
нарушавају монашки завети. Совјетски историчар Г.Г. Литаврин,користећи податке из анонимног
Тимариона, каже да се у византији здравим сматрао онај који може да јаше коња или да
свакодневно поједе по једну кокошку. Они који нису испуњавали ове услове сматрали су се
делимично здравим или болесним људима. Болесни су за лечење своје болести имали две
могућности: да се обрате лекару или да прибегну надрилекарству, магији и празноверицама.

Као што је раније речено византијски лекари су баштинили традицију грчко-римске медицине.
Велики узори били су Хипократ и Гален. Водећи центар медицине у византијском свету била је
Александрија, а најпознатији лекари били су Оривасије, Аетије из Амиде и Павле са Егине. Једно
од познатијих дела римеске медицине јесте дело О медицини (De re medica) које је саставио Аул
Корнелије Целз у 1. веку. Веома је велики био и узајамни утицај византијске и арабљанске
медицине. Арапски преводи Галена су имали велики утицај на арабљанску медицину. Арапски
преводи Галена су у 11. и 12. веку преведени на латински тако да су, преко Италије и Шпаније,
постали доступни и западној Европи. О угледу арабљанске медицине говори и чињеница да су
током болести василевса Андроника III Комнина (1328-1341) на византијски двор, и поред
византијских, била позвана и три турска лекара. Према подацима Нићифора Григоре и Јована
Кантакузина да се наслутити да је василевс преминуо од последица церебралне манифестације
хроничне маларије.

Однос према лекарима у византијском друштву

Одност Византинаца према лекарима био је подељен. Мишљења се крећу од сасвим

позитивних до оштих критика. Кекавмен, писац 6. века, каже да болестан човек не треба да зове
лекара већ да се лечи постом. Теодор продром лекаре назива шарлатанима који су се намножили
у Цариграду. Негативна запажања о лекарима су свакако последица појаве надрилекарства и
варалица. Охридски архиепископ Димитрије Хоматијан наводи два случаја несавесног лечења
лекара: у првом случају последица је била смрт једног детета, а у другом погрешно постабљена
дијагноза. Цар Алексије III Анђео (1195-1203) такође критикује лекаре. Цариградски патријарх
Григорије II Кипарски каже да лекари избегавају пацијенте који не могу да плате. Димитрије
Кидон (14. бек) наглашава да се више боји лекара него болести. У Мазарисовом путовању у
подземни свет (1414/1415.) лекари су названи људоморцима. У збирци вицева Филогелос
(Љубитељ смеха) у којој се налази 265 шала налази се 25 вицева о лекарима.

С друге стране, постоје и позитивна мишљења о лекарима. Сампсон Ксенодокс, лекар из Рима,
је у Цариграду утемељио болницу за беспалтно лечење. Он је наводно излечио и цара Јустинијана
Великог. О великом поштовању према овом лекару говори и чињеница да се у цркви 27. јун
славио као дан преподобног Сампсона. Његове мошти су се налазиле у храму Светог Мокија. Ана
Комнина о лекарима пише са уважавањем. Јеврејин Венијамин из Туделе пише да је цар Манојло
I Комнин веома поштовао јеврејског лекара Соломона Хамитсру.

Хигијена и болнице

Византинци су по угледу на римску традицију, барем у градовима, у великој мери бринули о

својој личној хигијени. Јавна купатила која су за време римског периода одржавали градови су
нестала, али су постојала купатила која су одржавала добротворна друштва ( у Цариграду их је
било тридесетак). Улаз у ова купатила су плаћали сви осим најсиромашнијих слојева друштва. У
Византији и манастири су одржавали купатила која нису била у склопу самог манастира већ само у
његовом поседу. Ова купатила су такође била јавна. Због одржавања ових купатила и довода воде
за пиће и личну хигијену за Византинце је један од примарних задатака био снабдевање градова
водом. Цареви су издвајали велике своте новца за изградњу и одржавање великих мрежа
аквадукта. Вода је уз помоћ аквадукта спровођена од извора до огромних подземних и надземних
цистерни у граду. Испод главних улица налазила се канализациона мрежа. Византинци су давали
велики значај неговању тела. У Цариграду су биле заступљене посебне занатлије које су се бавиле
производњом и продајом разноразних мелема, производа за негу, прање и бојење косе.

Византијске власти су болничке установе или саме одржавале или их давале на одржавање
разним добротворним друштвима. Држава је у болнице доводила лекаре, бринула о њиховој
обуци и давала им средства за живот, а за узврат лекари су неговали болесне. У византијској
престоници постојало је више здравствених установа. Здравствена установа Евбула, која се
помиње у Житију Луке Столбника из 10. векапримала је болеснике не само из Цариграда него и из
околних области. У Цариграду је основано и једно породилиште. Такође, постојала је и једна
установа у којок су лечене психички поремећене особе. Једна оваква специјална установа се
налазила при цркви Свете Анастасије, а друга при цркви у Влахерну. Византијски цар Јован II
Комнин и његова супруга Ирина-Пирошка су при манастиру Пантократора основали
прихватилиште за болесне. У овом прихватилишту је постојало неколико одљења: хируршко,
гинеколошко, одељење за обичне болести и одељење за акутне болести стомака или очију.
Постојало је и стално особље ове болнице које су чинили лекари и њихови помоћници, хирурзи и
акушери. Особљу је такође припадала и једна група апотекара. Веома је била позната и болница
коју је основао српски краљ Милутин при манастиру Светог Јована Продрома (Претече). она се у
изворима назива ксенон тј. Краљев ксенон што значи да је првобитно била свратиште, дом за
пријем странаца, а тек касније добија значај болнице. При болницама су се налазиле и
библиотеке које су поседовале дела античких и византијских лекара. Карактеристичне за
византијску епоху су и тзв. јатрософе, рукописи који су садржали савете и искуства византијских
лекара. Постојала је и једна болница при главном храму Никомедије коју је основао Теофилакт
Никомедијски.

Хирургија

Хирургија као грана медицине била је у Византији знатно развијена. Зна се за око 200
хируршких инструмената које су византијски лекари користили. О домету византијске хирургије
говори један догађај из треће четвртине 10. века који су посведочили Теофанов Настављач, који
догађај мало подробније описује, Симеон Логотет, Лав Ђакон, Јован Скилица и Михаило Глика.
Реч је, наиме, о пару сијамских близанаца који су се појавили у Цариграду. После извесног
времена један од њих је преминуо и цариградски лекари су извршили хируршко раздвајање.
Други близанац је преминуо после три дана. Ово је први забележени покушај хируршког
раздвајања сијамских близанаца. Следећи случај се јавља у калифату када су арабљански лекари
одбили да изврше операцију. Прво успешно раздвајање сијамских близанаца десило се у другој
половини 17. века и ту операцију је извршио Кениг. Овај подухват је и у модерном добу веома
захтеван и ризичан. Поред лакших операција византијски лекари су изводили и друге теже
хируршке захвате као што су операција киле, преломи костију, трепанација лобање и операција
катаракте.

Санитет и заразе у војсци

С обзиром на чињеницу да је Византија током своје историје готово непрекидно ратовала

морала је постојати и нека врста војног санитета који би се старао о рањеним војницима. У
Стратегикону Псеудо Маврикија ( пре 630.) стоји податак да је осам од десет ненауоружаних људи
имало задатак да прати сваку војну јединицу и да помаже и извлачи рањенике са бојишта. Они су
називани депотатима и за сваког зпашеног рањеника добијали су по једну номизму. У трактатима
познатих лекара Оривасија и Павла са Егине налазе се и одломци о војној медицини где се указује
пажња на преломе костију и вађење оштрица из меког ткива. Сваки војник је са собом носио
различите мелеме, масти и матријале за превијање.

Стална опасност војсци у рату јесте зараза. Велики број људи на релативно малом простору и са
смањеним хигијнским и санитарним условима био је подложан ширењу зараза. Никита Хонијат
даје податак да се у логору латинских војника код Једрена у Тракији раширила зараза од чијих је
последица преминуо већи број латинских војника. Као узрок заразе наводи тела ратника која су
била складиштена у шаторима. Такође, и француски историчар Жофроа Вилардуен говори о
зарази која је 1204. напала латински табор цара Балдуина I Фландријског. Георгије Акрополит је
забележио случај епидемије у логору никејског цара Теодора II Ласкариса близу Водена. Нићифор
Григора и Јован Кантакузин говоре о великој зарази која је погодила логор српских војника код
Сера.
 Костобоља је, према медицини, болест која настаје услед неправилног протока мокраће и која
се манифестује таложењем мокраћних киселина у зглобовима и њиховој околини. Костобоља
има различите називе: гихт, улози,богавица,шкрипци, а костобоља која напада ногу назива се
подагра. За гихт се знало веома рано, још у античко доба. Хипократ је у 5. веку пре Христа изнео
неке карактеристике гихта. Грчки лекар Гален је рекао да су Пријам и Ахил учесници тројанског
рата боловали од гихта. Гихт спомињу и римски писци Цицерон, Хорације, Јувенал, Марцијал и
Лукијан. Гихт или костобоља је обољење које је било веома раширено у Византији. Да се о
костобољи у Византији много знало видимо из описа болести Коснтантина 8. и Константина 9.
Мономаха из пера Михаила Псела и из болести Алексија 1. Комнина коју је описала Ана
Комнинам. Ромејски лекар Димитрије Пепагомен је у првој половини 15. века објавио један
трактат о гихту. Ромјески лекари су такође знали и за лек против костобоље, колхикум
(хермодактил), који је први употребио Јаков Психристус, лекар цара Лава 1. (457-474), па затим
Аетије из Амиде (6. век), Павале са Егине (7. век) и Јован Актуарије (13./14.) век. Међу
најпознатије личности у Византији које су боловале од костобоље спадају: Алексије 3. Анђео
(1195-1203), Јован 5. Палеолог (1341-1391) и Јован 8. Палеолог (1425-1448), цариградски патријарх
Јован Гликис (1315-1319), великодостојници Теодор Кастамонит и Нићифор Хумн. Византијски
писци који су писали о болестима ових личности су: Никита Хонијат, Нићифор Григора, Јован
Кантакузин, Дука и Лаоник Хлакокондил.

Епилепсија

Епилепсија је у старом веку сматрана светом болешћу, али је већ Хипократ сматра да је та
болест повезана са мозгом. У средњем веку су ту болест сматрали демонском болешћу па су као
третман изводили разне егорцизме. Шесторица византијских царева је боловало од епилепсије:
Зенон (474-475, 476-491), Михаило 4. Пафлагонац (1034-1041), Михаило 5. (1041-1042), Исак 1.
Комнин (1057-1059), Јован 3. Дука Ватац (1221-1254) и Теодор 2. Ласкарис(1254-1258), као и прва
жена цара Ираклија, Фабија Евдокија. Георгиије Акрополит пише о болести Јована 3. Ватаца и
Тедора 2. Ласкариса. Такође о болести Теодора 2. пише и фрањевац Вилхелм од Рубрука. Према
вестима Дуке, писца 15. века, деспот Андроник Палеолог, син Манојла 2. је боловао од епилепсије
као и султани Мехмед 1. и Мурат 2.

Равнотежа телесних сокова

Према Тимариону, византијском сатиричном дијалогу из прве половине 12. века видимо шта су
Визнатинци сматрали под здравим човеком, а шта не. У античком свету је постојало учење које се
пренело и у византијску медицину да је тело састављено од четири сока ( крв, слуз, жута и црна
жуч), а њихов однос према четири елемента (ваздух,вода, ватра и земља) и четири својства (
вруће, влажно, хладно и суво) одређивао је стање човека. Уколико су ови односи уравнотежени
онда је човек здрав, а уколико су неуравнотежени онда је болестан. До краја 9. века овај систем
(хуморална патологија) је ушао и у арапску медицину.
Смрт, погребни обреди и надгробна обележја

Страх од смрти је од памтивека био део човековог емоционалног искуства и он припада човеку
исто толико колико и све друго што га чини људским бићем. Смрт и страх од умирања су велике
филозофске и књижевне теме - можемо додати и вечита људска питања. У готово свим
религијама смрт никада није била доживљана као ништавило, већ као прелазни период ка другој
страни. Будући да су људи ипак смртни и умиру, страх од смрти постоји у сваком човеку.

Начин на коју су Византици гледали на смрт у великој мери је поистекла из грчко-римске

филозофије и углавном се своди на идеју да смрт представља одвајање душе од тела. Ово
одвајање је схватано као привремено док се душа коначно не би поново ујединила са телом. На
тај начин је страх од смрти, природан у сваком човеку, бивао надвладан вером у Христа који је
победио смрт. Такво је било поимање смрти у читавом средњовековном хришћанском свету. Још
од ранохришћанских времена смртност је посматрана као универзална болест која како духовно
тако и физички држи човека у свом загрљају. Као и у готово свим друштвима, и у византијском је
постојао страх од смрти. На том плану се суочавамо са феноменом који филозофи означавају као
,,моја смрт”. Постоји уверење да човек чак није ни у стању да замисли своју смрт, док
истовремено релативно лако може да представи смрт неког другог. Homo byzantinus је имао снаге
и духа да се понекад подсмехне смрти, да је искаже у лепршаву шалу или врцаву гротеску. Веома
подесан пример је Филогелос – што би у преводу са грчког значило ,, љубитељ смеха” – збирка
која броји две стотине шездесет пет шала. Поменућемо једну шалу која на особени начин, у
маниру такозваног црног хумора, казује о смрти. ,,Како је твој најбољи пријатељ?” – упитао је таст
зета који се управо вратио са пута. ,,О, он је веома добро и у овом тренутку је срећан, управо је
сахрани свог таста!” Верујемо да овакве шале сведоче о духу Византинаца и њиховој готовости да
се нашале са најстрашнијим животним питањем.

Оно што би могло да нас занима, а тешко да ћемо икад сазнати у потпуности, односи се на мисли
и осећања с којима су умирали обични Византици. Сачувани су извесни подаци али су прилично
непотпуни и оскудни, нарочито када је речи о Византијским царевима. Никити Хонијату дугујемо
податке о томе како је на сопствену смрт гледао цар Манојло I Комнин, који се упокојио 24.
септембра 1180 г. Напади болести почели су крајем фебруара а завршили се у мају 1180 г.
Манојло је оклевао да изда упутсва и налоге који би се односили на време после његове смрти из
простог разлога што никако није хтео да верује у свој близак крај. Био је ослоњен на нека
пророчанства звездочатаца, био је убеђен да ће живети још четрнаест година. Никита Хонијат
говори о царевим ,,саветницима” који су успели да убеде цара да ускоро не само што ће се
опоравити од болести него ће наставити љубавни живот и да ће сравнити са земљом
непријатељске градове. Међутим, царева болест је добијала на снази. Убрзо је морао да се суочи
са чињеинцом да његова надања у наставак живота ишчезавају и да му престоји блиска смрт.
Нико од присутних, завршава Никита Хонијат опис последњих часова цара Манојла I Комнина,
није могао да задржи сузе размишљајући о човековој немоћи и ништавности на крају живота
нашег тела које попут шкољке обухвата душу и сраста са њом.

Место, начин и обред сахрањивања појединца, у зависности од његове социјалне припадности,

прописивала је заједница којој је припадао. Ма где и од кога био сахрањиван, сам обред, била то
владарска или једноставна сеоска сахрана, састојао се од ритуализованих правних поступака,
заоденутим новим монотеистичким рухом, чији је циљ био да обезбеде успешан прелазак из
једног у други свет и удаљавање покојника од живих људи, а да, при том, према механизмима
битне двојакости средњовековне културе, обезбеде додирну тачку кроз коју ће два света
комуницирати. Да би на одређени начин био испраћен на место на коме ће дочекати други
долазак Христов и васкрсење мртвих и да би његово тело било на прописан начин предато
истинском отачаству, човек је предходно требало да умре, и то не било како, већ поново према
правилима одређеног обреда. Стога је обреде сахрањивања немогуће сагледати и разумети
независно и насилно одвојено од обреда умирања. Ритуал – фазе умирања, поступци самртника и
других учесника у овом обреду. Био владар, витез, монах или обичан сељак, човек је морао проћи
кроз неколико фаза и обавити више прописних радњи у процесу свог опраштања од овоземаљског
живота. У случају укроћене смрти, ту је спонтана спознаја да је смрт близу. Људи су бивали
упозорени. Није се умирало пре времена потребног за спознају сопствене смрти. Чак и код
насилне или изненадне смрти, људи су видели и знали, осећали да им је крај близу. Упозорење је
долазило преко природних закона или интимног убеђења, много чешће него путем натприродног
или магијског предосећаја. Надприродно је, међутим, увек присутно када се умре, као и рађање,
гранично подручје додира овог и оног света, тачка у којој се непосредно спаја земаљско и хтонско
постојање. Стога је природно, наравно највише као топос припремног прослављања, да смртник у
тренутку пред смрт већ има визију будућег света и да комуницира са вишњим силама.
Надприродне или чудесне природне појаве јављају се у часу смрти не само у контексту
припремног прослављања и не само ономе ко умире. Обзнањујући спајање два света, оне могу
свима да открију тренутак страшног часа. Пошто би предосетио своју блиску смрт, самртник би
легао на земљу или се опружио у кревету, главе често постављене на запад, а лицем окренутим ка
истоку, како је касније био и сахрањен. У случају укроћене смрти, владар умире на одру, у свом
кревету, монах опружен на рогозини, на земљи, обичан себар у свом кревету или тражећи
магијско олакшање преласка из једног света у други свет, такође опружен на земљи. Умирање, а
касније и сахрањивање, са каменом под главом није био саставни део монашког ритуала одласка
са овог света и израз одговарајуће крајње понизности. Иста појава регистована је и међу лаицима
у свим друштвеним слојевим, од сеоске популације до властеле, а примере налазимо на великом
броју средњовековних некропола и у гробницама очигледно као израз веровања у магијску моћ
земље и камена која можда да олакшан прелазак из једног у други свет. Владао је обичај да се
самртници окружују и да се помаже у њиховој агонији. Пажљиво су се пратиле све њене фазе, које
су често биле болне, али никада дуготрајне. Без обзира на присуство свих које би око себе сабрао,
човек би у коначном часу био сам. Детаљан опис свих саставних делова обреда умирања какав је
постојао у српским земљама средњег века, налазимо у житији краљице Јелене Анжујске, које је
написао њен биограф, архиеписоп Данило II. Уочи смрти, умирући је онај који управља и
заповеда. Када би све било готово, покојни се походио и славио, а обред сахрањивања започео би
непосредно након што би смртник издахнуо. Тело покојника чува се од тренутка смрти до
полагања у гроб. Покојник се никада не оставља сам, над његовим телом се певају црквене песме
и изговарају молитве. У руралним срединама чување покојника подразумева и обавезно
обављање низа ритуалних радњи које имају циљ да сачувају тело покојника од нечистих сила. У
такве ритуалне радње спада и окруживање покојника, а касније и његовог гроба на различите
начине, од мртвачког кола до окружавања браздом запараном у земљи, концем или биљем.
Сахрану чине четири дела. Први, најспектакуларнији и једини драматичан у читавом обреду
сахрањивања је жалост. После смрти давало се маха најжешћим јавним изразима бола и излива
изузетно снажним емоцијама. У сфери популарне културе и побожности, обред сахрањивања
неизоставно је укључити нарикаче или кукавице. Утицај ритуала оплакивања, са магијским
својствима, препознаје се на надгробним споменицима руралне популације, и то у форми птица
које флакирају неку од представа покојника. Други део обреда сахрањивања био је једини
прописан хришћанским богослужењем. У опелу у зависности од друштвеног ранга покојника,
учествују свештеници, од сеоских пароха до епископа, и ђакона са богослужним књигама и
предметима. Трећи део чини погребна поворка. Након што би се стишали први изливи жалости,
тело би било увијано у платно и ношено, положено на носила и откривеног лица до места где ће
бити положено у гроб. Тело је до свог коначног одредишта путовало у пратњи свештеника и
чланова породице, пријатеља итд. Четврти део обреда сахрањивања је само покопавање у гроб.
Тело покојника полагано је углавном унапред одређено место сахрањивања, у кругу најближих
сродника с којима би некада и делио заједничку гробницу по правилу, владари и чланови
владарских породица сахрањивани су у својим задужбинама, породичним гробним црквама.
Сеоско становништво, укључујући све слојеве, сахрањивано је на сеоским гробљима око
гробњанских цркава. Након сахране гроб и надгробни споменик постају тачка комуникације са
умрлим и оним свето, место на коме се остварује или пак тежи да се сречи контакт са умрлим.
Тако обред сахрањивања и касније подизање надгробног споменика представљају саставни део и
једну од кључних етапа у успоставању и неговању, како култа светих тако и култа предака, и
поступак коначног раздвајања света живих од света мртвих.
Тема: Сановник

Феномен сна

Једну трећину живота човек проведе у спавању, што значи ван света у коме живи, изван
породице, делеко од најближих, у царству снова. За разлику од стварности у којој се трудимо да
разумемо, протумачимо и, колико је то могуће, променимо свет у коме живимо, сан је низ
рационално неорганизованих слика чијом динамиком се изражава наше несвесно.

Сан је и животна загонетка којом су се бавили и коју су покушавали да одгонетну људи у готово
свим епохама историје, а исход је увек био само делимичан и никад до краја изведен. Реч је о
опсесивној теми човекове радозналости и његовом настојању да изнађе егзактна тумачења ове
појаве, у којој се у неразмрсивом клупку уплићу наука, машта и сујеверје.

Још од праскозорја људске цивилизације човек је покушавао да проникне у тајну снова, тог
''неизмерног унутарњег свемира''... Премда су се сном и спавањем бавили многи грчки мислиоци,
међу њима и највећи ауторитети као што су Платон и Аристотел, неком врстом родоначелника у
тумачењу снова сматра се Артемидор из Далдиса (Лидија) из II века после Христа. Написао је пет
књига под заједничким насловом Симболика снова, и верује се да је управо он антиципирао
научно тумачење снова. Научност у тумачењу снова и својеврсна револуција у овој области
настала је тек у XX веку. Највећи допринос дали су Сигмунд Фројд, Карл Густав Јунг и Леополд
Сонди.

И у средњем веку, попут претходних епоха, сан је био тема која није остављала равнодушним
оновремене људе без обзира на то да ли су били најученији свезнадари или они који нису
савладавали ни основе писмености. Сви друштвени сталежи су сањали и човек средњег века је
био заправо опседнут сновима, сновима предосећања, сновима откровења, сновима подстицања,
сновима радости, али и сновима који су најављивали невоље и несреће.

Византинци и снови

Учени Византинци су се различито односили према сновима.

Јован Хризостом (Златоусти), велики црквени отац и цариградски патријарх (398-404) у једној
беседи коју је изговорио по повратку из бање где се ради лечења дуже задржао, обраћао се
својим верницима са речима да је стално мислио о њима док је био у одсуству. ''Често ми се
чинило као да с вама разговарам у сну, пошто душа ноћу обично снева о ономе о чему током дана
размишља.''

Јован Лествичник, монах и игуман манастира Свете Катарине на Синају, који је живео у завршним
деценијама VI и првој половини VII века, даје занимљиву дефиницију: ''Сан је кретање ума при
непокретности тела''! Према његовим схватањима, садржину снова одређују жеље и страсти које
владају душом. Ипак, игуман манастира Свете Катарине није веровао у снове.

Византинци су углавном веровали у снове, па је чак и филозоф Михаило Псел, упркос блиставом
уму и чињеници да је извргавао руглу људе који су сматрали да могу предвидети будуће догађаје,
није био отпоран према веровању у пророчку моћ снова. Један сан његове мајке је, наводно,
наговестио Пселову блиставу каријеру интелектуалца. Када се у његовој породици одлучивало да
ли ће дечака послати на занат или на науке, његова мајка је испричала своја сновиђења на некој
врсти породичног заседања. У првом сну јавио јој се муж који је личио на Јована Златоустог, а у
другом Богородица, и обоје су јој саветовали да не одустане од намере да усмери сина на науке.
Та два сна, испоставило се, одлучујуће су утицала на будућност дечака Михаила Псела.

Знаменити сан Константина Великог

Четврти век, век у којем су хришћанство и паганство живели упоредо и међусобно се прожимали,
су обележили неколики сни које су сањале поједине истакнуте историјске личности. Тако имамо
сан Константина I Великог (324-337), који je приказаo једну велику цареву одлуку на коју је
наводно утицао сан, а која је директно утицала на будућност Византијског царства!

Када је 324. године Константин Велики победио Лицинија и одлучио да оснује ''Нови Рим'', нову
престоницу у источним деловима Царства као пандан старом Риму, било је више градова
кандидата – Солун, Халкедон, Ниш, Јерусалим, Троја, Софија, Никомедија. Наводно је император
озбиљно намеравао да град подигне у Троади, на северозападу Мале Азије, на месту где је, према
предању, био табор Ахајаца док су опседали Троју. Ту је не само почео да промерава терен и
обележава линије утврђења него је поставио темеље и почео да гради бедеме. Зидине града су се
могле видети са бродова који су пловили кроз Хелеспонт још у време црквеног историчара
Зосима, који је живео читаво столеће и по касније. Међутим, после извесног времена Константин
се предомислио и окренуо ка древном Византиону на Босфору. Созомен, црквени историчар из V
века, наводи да је посреди била визија од Бога. Господ му је, дакле, поручио да нову престоницу
подигне на другом месту, а Константин је послушао савет и на реченом месту подигао
мегалополис и најзначајнији град средњовековног света. Премда је традиција о Троади и
Халкедону, као могућој новој престоници Царства, унеколико оспорена у модерној
историографији, остаје чињеница да је визија Бога који саветује Константина Великог, забележена
у Созоменовој историји, у потоњим временима имала одређени пријем код појединих читалачких
кругова у Византијском царству.

Тумачење снова – Сановници

Тумачење снова је веома тежак и деликатан задатак, изазов који изискује и посебну надареност, и
специјалну обуку. Реч је о професији која подразумева нарочито припремљеног стручњака
специфичних професионалних способности. Без обзира што су неки снови наизглед лако
разумљиви, а други замршени и вишезначни, сви су самоникли и непредвидиви. У тумачењу
снова посебан значај имају симболи. Они су, у ствари, језик снова. У сновима се несвесно
разоткрива путем симбола. Зато је њихово познавање кључ за разумевање сна. Међутим,
обесхрабрује што између знакова и симбола сна и онога што би они могли да значе нема никакве
логичке везе. То значи да је људско биће углавном немоћно да симболе снова у будном стању
''преведе'' у појмове разумљиве у свакодневном животу. Довољно је само погледати најстарије
записе и тумачења снова и открити да су ''принцип да нема принципа'', односно да нема логике у
тумачењу снова, знали још и први, прастари састављачи сановника.

У данашње време, а тако је било одувек, одређен и немали број људи много воли сановнике. Они
у најмању руку бар голицају људску машту и људи не потцењују њихове поруке и симболе.

Наравно, ништа не може заменити научно тумачење снова које има своје специфичности и у
свакодневној пракси веома употребљиве методе. Тројица великана дубинске психологије:
Сигмунд Фројд, Карл Густав Јунг и Леополд Сонди, који су поставили темељ научном тумачењу
снова, упозоравали су да се треба клонити сановника. Јунг сасвим изричито каже: ''Говорећи
уопштено, сасвим је смешно веровати у готове приручнике за тумачење снова, као да неко
једноставно може купити сановник и потражити одређени симбол. Никакав се симбол сна не
може одвојити од појединца који га сања.''

Тумачење снова помоћу сановника данас, када постоји научно тумачење снова, потпуно је
несхватљиво и неприхватљиво. Византинци, наравно, нису могли знати за становишта данашње
науке. У најбоњем случају, можда су само ретки појединци онога времена могли да наслуте
проблем тумачења сна у једном ширем научном оквиру.

Византијски сановници

Из византијске епохе сачувано је осам веома популарних сановника. Два су дело непознатих
аутора, а преосталих шест се приписује пророку Данилу, Астрампсихосу, персијском магу из IV
века пре Христа, Ахмету бен Сирину, цариградском патријарху Герману, цару Манојлу II
Палеологу, док се као аутори шестог, зависно од рукописа у којима је сачуван, наводе патријарх
Нићифор I (806-815), Григорије Низијански и Атанасије Александријски. Сматра се да је
приписивање ауторства појединим знаменитим људима из византијске историје требало да
гарантује веродостојност и престиж дотичних приручника за снове. Сановници су углавном имали
уобичајену структуру тако што су симболи били поређани по алфабетном редоследу, а уз њих су
следиле различите интерпретације.

Наведени сановници се углавном датују у време од IX до XIV века, док је онај који се преписује
пророку Данилу могао настати већ у IV столећу. Упркос приливу арапских текстова о сновима и све
већем интересовању за паганске интерпретације снова – Артемидор из Далдиса, тумач снова из II
столећа, био је познат Византинцима – сановници су ипак задобили своју хришћанску позлату.

С обзиром на раширено веровање у пророчанства и божанску природу снова, сановници су

играли важну улогу у византијској магији, сујеверју и предсказањима. Ониромантија, односно
тумачење снова, посебно ради прорицања будућих догађаја, била је врло распрострањена у
Царству. Најшири слојеви византијског друштва користили су сановнике, док су виши кругови
консултовали професионалне тумаче снова – онироманте. О популарности сановника у позној
Византији, односно епоси Палеолога (1259-1453), последње византијске династије, на речит начин
казује велики број рукописа. Сачувани сановници су драгоцен извор за проучавање разних
аспеката византијске цивилизације.

Сановник Манојла II Палеолога

''Ко не би знао да је он цар, одмах би по његовој појави познао да је цар!'' Овако је са великим
уважавањем о византијском цару Манојлу II Палеологу (1391-1425) говорио султан Бајазит I (1389-
1402). Манојло II владао је Византијом у за некада универзално Царство једним од најнесрећнијих
времена. У правом смислу те синтагме, он је био изванредан цар-писац: добар државник, човек
сјајног образовања и даровит писац. У његовој писаној заоставштини, која обухвата теолошке
трактате, реторске текстове, велики број писама, проповеди, молитве, посмртно слово и друге
литерарне саставе, налази се и један сановник. Овај сановник је сачуван у два рукописа која
потичу из касног XIV столећа. Својевремено је царево ауторство било обазриво доведено у сумњу
и дозвољена могућност да је сановник можда саставио неко од људи из кругова блиских Манојлу
II Палеологу. Без обзира на ову научну недоумицу, коју је услед недостатка релевантних података
веома тешко разрешити, сановник се сагледава и као производ оновремене интелектуалне климе
у Византијском царству које се приближавало своме заласку.

ПРИЛОГ: Занимљиви примери из сановника Манојла II Палеолога

Што се тиче фауне у сновима, на самом почетку сановника који се приписује цару Манојлу II
Палеологу помињу се рибе које се јављају у сновима. Каже се да оне симболизују страх и
несмотреност. Ако неко сања како миш излази или улази у кућу, пише у сановнику, то значи да ће
све тајне њеног власника бити откривене. Пси и магарци означавају непријатеље. Ако неко сања
да овце улазе у његову кућу, он ће уз себе видети драге пријатеље. Помињу се и птице. За цареве
орлови у сновима означавају нереде и пометњу, а све остале птице наговештавају невоље за
архонте, односно великодостојнике. Голубови су симбол једноставних околности и искрених и
честитих намера. Вране означавају речи зла и лажљиве жене и пометњу коју оне изазивају, а
ластавице новости и поруке од неке далеке везе која се у међувремену изгубила. Славуји
симболизују проглас и објаву ствари које доносе радост и веома су пожељне, а врабац пометњу и
невољу коју ће изазвати неотесана и проста светина, то јест разуздана руља. Ако неко сања да
јаше на магарцу, то значи да ће узнапредовати у послу који ради и бити успешан. Ако неко сања
да је пао са магарца, умреће или доживети неку несрећу. Уколико неко сања пчеле, то се може
протумачити као наговештај непријатељског упада или побуне обичног народа. Ако неко сања да
према њему иде змија, значи да ће му непријатељ проузроковати губитак и да ће бити изложен
лошем гласу.

Флора – биљни свет је такође нашао место у овом византијском сановнику. Ако неко сања нар, то
означава болест. Смокве указују на клевете и оптужбе и срамотне речи које су лажне. Руже
симболизују еротичне жене које своје жеље исказују не само кроз речи него и кроз своја дела.
Крушке у сну означавају неуспех у било којим очекивањима. Орахово дрво означава добро
одгојене жене, али које проузрокују велики неред. Вино означава гнев и огорченост, управо као и
црни и бели лук и празилук. Све остало поврће које човек једе у сновима указује на добит од
расподеле. Јабуке и брескве се сматрају етотичним. Шљиве означавају зле речи од веома порочне
и проблематичне жене, а наговештавају и болест јер су јаче од људског тела.Ако се сањају
предмети. Појас означава снагу и моћ и зато његов губитак представља слабост и тромост.
Сандале симболизују везу, односно окове, а њихов губитак или одбацивање означава ослобођење
од зла. Прстен у сновима се тумачи као обећање. Ако неко сања да се прстен разбио у комаде, то
значи нарушавање договореног споразума. Мач се тумачи као снага, мушкост и узвишеност које
неко поседује. Ако неко сања да је изгубио мач или се мач разбио, то наговештава невоље и
поткопавање његове славе и крај у несрећи и пропасти. Нож означава сукоб и способност да се
бори против непријатеља. Ако неко сања да је изгубио нож, нека зна да ће се помирити са
непријатељима и да ће с њима живети у миру.Делови тела. Очи које се појављују у сновима
тумаче се као пријатељи и веома драги рођаци. Уколико неко сања да је изгубио једно или оба
ока, биће лишен неког од тих људи. Нос симболизује част, па ако неко сања да крв тече из његовог
носа, то значи да се његови планови неће остварити. Коса на глави уколико је дуга и има је пуно
означава многе бриге и зебње; међутим, ако је коса опала, то означава велику слободу. Брада
симболизује породицу и сакупљање пријатеља, док ћосавост наговештава губитак породице или
пријатеља.
Уметност у Византији

Историјско кретање Византије током векова је утицало на развој њене уметности. Може се рећи
да су византијску уметност обликовала два крила утицаја: једно крило чине утицаји ранијих
цивилизација, пре свега римске и хеленске, док друго крило чини само хришћанство.
Христијанизација доноси новине од којих је најупечатљивија била ширење споменичке
архитектуре која је променила изглед Царства. Друга најзначајна новина била је појава икона, које
по завршетку иконоборачког покрета, доспевају у само средиште духовног и уметночког живота
Византинаца. У оба случаја говоримо о религијској уметности, коју треба сматрати
најоригиналнијим доприносом Византије. Паралелно с њом је постојала и световна уметност, чија
је функција била да истакне царску величину или да истакне отменост тадашње елите. Међутим,
сем можда у рановизантијском периоду, ова световна се не може упоредити по значају с
религијском уметношћу.

Најзначајнија грана религијске уметности свакако чини архитектура, а по завршетку

иконоборачког покрета, и иконе постају јако важне како у уметничком тако и у духовном животу.
Због тешке историјске судбине оних територија које су се налазиле под византијском влашћу, од
сачуваног историјског наслеђа остале су сакарне грађевине и уметничка дела, световних готово да
нема бар у оној мери колико има сакралних.

Црква у рановизантијском до Од Константинове, а нарочито Теодосијеве владавине, цркве су се

све више градиле. То су биле базилике, које ће у средњем веку заменити цркве с новом основом у
облику уписаног крста. У рановизантијском периоду, цркве су гађене у два облика: као базилике и
као грађевине са централном основом. Базилике су у облику издужене правоугаоне зграде у којој
редови стубова раздвајау бочни и централни брод. Здања са централном основом, кружном или
вишеугаоном, имају претходнике у римској архитектури. Као модел се користиле цркве које је
подигао Константин у Риму, Јерусалиму и Антиохији.

Украс може бити раскошан, што зависи од самог ктитора, од његове побожности и материјалног
стања. Посебна пажња се поклања стубовима и читавој архитектонској пластици у чијој изради се
користио мермер. Подови су били украшени мозаицима са биљним, животињским и
геометријским мотивима. Мозаици су коришћени за украшавање зидова, познат је мозаик у
апсиди цркве Сан Витале у Равени где су приказани Јустинијан и Теодора. Средином 6.века
јављају се сцене Преображења или представе Богородице с дететом. За израду олтара се
користио скупоцени мермер а негде и сребро.

Света Софија

Црква заузима посебно место у архитектури и уметности Царства. Дуго времена, до 16. века
била је највећа црква, допринела је ширењу утицаја византијске културе. Саграђена је у време
Констанција, реконструисана у време Теодосија II као петобродна базилика. Уништена је 532. у
време побуне ,,Ника'', након чега је реконструисана. Њени градитељи Антемије из Трала и Исидор
из Милета, дали су јој облик четвороугаоне тробродне базилике, док главни брод прекрива
купола. Новина јесте сама купола која је ослоњена на четири лука као и две мале полукуполе.
Међутим, купола се убрзо срушила, али 562. је изграђена нова, још виша купола. Света Софија је
окружена двориштима, разним додатним зградама, попут крстионице или патријаршије. Под
цркве је био поплочан мермерним плочама, зидови су прекривени мозаицима, док су виши
делови такође имали мозаике, али без људских представа због величине простора. У време
латинске власти црква је опљачкана и девастирана, у време Палеолога ће бити само делимично
обновљена.

Црква у средњем веку

У средњем веку преовлађује купола у употреби и то на нови начин у виду уписаног грчког
крста у квадрат. Цркве су могле имати више олтара или капела, тако црква Неа (Нова црква), коју
је изградио Василије I у Великој палати је имала пет олтара. Постојале су различите варијанте
грађена цркви. На Атосу се јавио облик триконхонса који ће бити узор и на другим местима. У 11.
веку, због грађења све већих цркава, градитељи настоје да ослободе унутрашњи простор.
Спољашност цркве постаје све отменија. У јужној Грчкој, технику украшавања зидова замењују
редови цигле и камена, попут цркве Богородице у манастиру Светог Луке. Декор постаје
раскошан, користи се злато, сребро и скупоцени мермер. Мозаици и слике мењају се у поређењу
са ранијим периодом, нарочито након иконоборства. Христа премештају на главну куполу.
Темплон који ограничава свети простор у 11. веку још је у виду преграде са стубовима и има
завесе које се могу затворити. Ту се постављају иконе које представљају копије зидних слика.
Касније се и остале иконе постављају између стубова темплона који почиње да се назива
иконостас.

Иконе

У уметничком свету Византинаца преовлађује слика, тј. икона која је, након многих тешкоћа
успела да се наметне као симбол византијске уметности.

Све до краја 5. века јавља се скулптура у плитком рељефу а за елиту се и даље израђује
портрет у римском стилу. Илустровање књига је било подсакнуто појавом ,,кодекса'', али има јако
мало сачуваних примерака.

У 7. и 8. веку долази до опадања уметничког стваралаштва поготово у области религијске

уметности због расправе око икона. Међутим, иако бришу фигуралне представе, иконокласти
украшавају цркве старим геометријским, биљним и животињским мотивима. У апсидама, на
почасно место уместо фигура, стављају велике крстове сликане на златној основи.

Македонска ренесанса

У другој половини 9. века уметничко стваралаштво постаје све интезивније. У овом периоду
долази до враћања на античке традиције, због чега се назива ренесансом. Слике у појединим
рукописима су рађене по античком моделу, много слободније него код икона. Што се тиче
ликовних уметности нису се позивали на антику већ на рановизантијску уметност. Може се рећи та
је то уметност плагирања античких дела с циљем да се достигне идеал прошлих, срећнијих
времена. Подражавање античког стила у сликарству траје до 12. века. Сликарство је било спремно
да прими и западне утицаје, али не у великој мери. Иконе на дрвету, уоквирене племенитим
металима, већ увелико украшавају цркве, али и приватне просторе. У 12. веку долази до еволуције
иконописа, јавља се маниризам и нови мотиви, попут Богородице ,,Милостиве'''. За време
Латинске власти долази до замирања уметности, многи уметници одлазе на Свету Гору или ван
Царства, нпр. у Србију.

Успон и пад ренесансе Палеолога

Иако се, након обнове Царства, држава налазила у тешким проблемима, на пољу уметности се
десио последњи велики талас ренесансе која је трајала до средине 14. века. Уметници се опет
враћају идеалима позне антике. Западни утицај се повећава, најјаче се осећа у Епиру и Мореји.
Самосвест уметнка се појачава и огледа се у томе што почињу да потписују своја дела. У
Цариграду имамо сачуван мозаик, Деизис у Светој Софији, који представља пример новог,
реалистичног приступа у приказивању људских фигура. Ширење новог, натуралистичког
приказивања људске фигуре, може се приметити и ван граница Царства, пре свега у Дечанима и
Грачаници. Средином 14. века ренесанса се гаси, уметност постаје примитивнија и успотавља се
нова тзв. поствизантијска уметност. Нова средишта постају Крит и Кипар, али и Москва и
Новгород. Русија ће временом преузети не само византијску владарску идеологију него и културу
и уметност. Трећи Рим ће доћи до пуног изражаја у две личности: у владарском делу Ивана
Грозног и у уметничком делу Андреја Рубљова.
Књижевност у Византији

Под Византијском књижевношћу подразумевамо средњовековна књижевна дела написана на

грчком језику, а настала на територијама некадашнје римске империје. За њен формални
настанак, као и за настанак Византије, се може узети 330. година и оснивање града
Константинопоља, а она траје све до 1453. година када град пада под турску власт. Због дугог
периодо који обухвата, и његовог лакшег проучавања, византијска књижевност се дели на
рановизантијску и позно византијску књижевност.

У годинама када је настајала она је била грчка књижевност, претежно хришћанског карактера, а
дела су писана широм територија Римског царства. Управо су чињенице да је византијска
књижевност писана на грчком језику, у римској држави, а писана најчешће на хришћанским,
источним, мотивима допринеле да она формира свој јединствени идентитет. За разлику од
позновизантијске књижевности рановизантијска није била ограничена на Константинопољ са
својом околином већ је стварана и у другим градовима Сирије, Египта и другим деловима царства,
као на пример Александрији, Атини, Антиохији и Гази. Управо је рановизантијски период златно
доба византијске књижевности. Већ у 4. и 5. веку долази до настанка већег броја црквених и
профаних књижевних дела. Након тога, крајем 6. века, долази до опадања, нарочито у профаној
литератури.

Световна књижевност

Световна књижевност овог периода је представљала неку врсту синтезе дела између хришћанских
и паганских писаца који су се водили сличним принципима везаним за класично образовање.
Једино је филозофија у виду неоплатонизма, сем ретких изузетака, остала чисто паганског
карактера. Постојала су два посебно активна центра: Атина, чију је филозофску школу Јустинијан
затворио 529. године, и Александрија све до 7. века. Неки од значајнијих паганских филозофа из
Атине су Прокле, Симплиције и Либаније, најчувенији софиста свог времена који је прославио
реторику и устао у одбрану угроженог хеленизма. Учена поезија је још увек жива упркос развоју
језика и њеног коришћења традиционалне метрике; у 5. веку Нон из Напуља, писац Дионисијака,
дугачке епопеје у част бога Диониса, али и парафразе у стиху Јеванђеља по Јовану, доказује да,
бар у књижевности, паганство и хришћанство напоредо постоје. Процват у овом периоду
доживљава још један поетски жанр - епиграм, који су у 6. веку прославили дела Агатије.

Хришћанска књижевност

И док се профана књижевност обраћала образованој елити, верска литература била намењена
разноврсној публици. У рановизантијском периоду она је показивала, за религиозну литературу,
изузетну креативност парирајући чак профаној књижевности. Између Никејског и Халкедонског
сабора, долази до приближавања образованих елита новој религији. Почетком 4. века Евсевије из
Цезареје даје одлучујући допринос у области историје, стварајући нови жанр црквене историје,
док у свом делу Живот Константинов описује модел хришћанског владара. Дела тројице отаца из
Кападокије, Василија из Цезареје, његовог брата Григорија Ниског и пријатеља Григорија
Назијанског сведоче да су хришћани прихватили хеленско образовање. Најважнији од ове тројице
за византијску литературу био је Григорије Назијски чије ће се дело Теолошки говори непрестано
читати и подржавати. Други велики хришћански оратор био је Јован Хризостом, који је деловао
прво у Антиохији, а потом и у Цариграду, где је био постављен и за патријарха. Што се тиче
духовности, потребно је истаћи дело Атанасија Александријског Живот светог Антонија, који је
постао модел живота светих монаха.

Након Халкедонског сабора долази до промена у књижевном стваралаштву. Опада креативност

али се не може рећи да опада и књижевно стваралаштво. У погледу црквене доктрине,
христолошке свађе доводе до тога да теолози пишу стручније текстове. У 6. веку у другим
жанровима хришћанске књижевности јављају се дела која су ослобођена учене литературе. За
време Јустинијана, Роман Мелод, који је пореклом био Сиријац, прославио се у жанру познатом
као кондак. Кондак је иначе црквена песма којом се обично прослављају највећи празници и
светитељи. Што се тиче историје, учени жанр црквене историје крајем 6. века у Антиохији
представља Евагрије Схоластик, али се у време Јустинијана појављује много популарнија
Хронографија, у којој Јован Малала исписује историју човечанства од настанка света до времена у
којем он живи.

Крајем 6. века долази до засићења. Престаје се са писањем профане књижевности, која се на

кратко оживлјава у време Ираклија. Верска литература опстаје нешто дуже. У 7. веку Јован
Лествичник пише трактат о аскези под називом Небеске лествице, капитално дело византијске
духовности.

Средњи век

Седми и осми век су најмрачнији период византијске књижевности. До овога долази због кризе
која је захватила Византију. Током овог периода верска литература је још увек релативно давала
добра дела, док је профана књижевност у потпуности нестала. Добар показатељ свега овога је и
историографија: Тефилакт Симоката је своја дела написао крајем Ираклијеве владавине,
четрдесетих година 7. века, а следеће историографско дело је настало тек око 780. годин; у
питанју је Кратка Историја коју је написао Нићифор Григора.

Тек око 800. године долази до поновног оживљавања књижевности. После Кратке Историје,
Георгије Синкел пише Хронографију, у којој бележи историју човечанства до Диоклецијана.
Истовремено у том периоду се поново јавља занимање за античке текстове код учених
Византинаца, што наравно доприноси књижевној обнови у великој мери.

Константин VII Порфирогенит

Десети век је обележило деловање једног човека у књижевности, а то је био цар Константин VII
Порфирогенит. Он је написао дела О управљању царством, О темама, Књигу о церемонијама. На
његову иницијативу су настале Генесијева Историја и дело Теофановог настављача у чији састав је
ушао и Живот Василија. Истовремено наручује да се уради компилација, велика збирка, текстова
других историчара Такође је био активан и у области технике и науке – медицине, хипијатрике и
стратегије. У овом периоду оригиналност треба тражити пре свега у Хагиографијама. У 10. веку се
јавља и фиктивна хагиографија, а ту можемо убројати дела попут Живот Андреја Јуридовог које је
написано 950. године а радња се одвија у 5. веку у Цариграду, као и дело Варлаам и Јоасаф, које
даје христијанизовану верзију Будиног живота.
Врхунац у 11. и 12. веку

Врхунац византијске књижевности је период 11. и 12. века. Цар Константин IX Мономах се
окружује групом учених људи, a поред осталих je крај себе држао и једног од највећих
интелектулаца тадашњег времена, Михајла Псела. Псел уводи неке новине, будући да његова
Хронографија, на местима која говоре о владавинама царева које је лично познавао поприма вид
мемоара, а као конзул филозофа у својим учењима оживлјава неоплатонизам.У овом периоду
долази до реаговања црвке на све већу самосталност филозофије и Пселов ученик Јован Итал је
био оптужен за своја учења. Упркос појачаној репресији према књижевности, не може се рећи да
цркве не утиче у обнови интелектуалног живота јер велики број учених људи добија висока
свештеничка места.

Са друге стране, развитак племства повлачи и интересовање за књижевност и они својим

покровитељством подржавају развој интелектуалних делатности. Племство је волело да буде
окружено људима из света књижевности, па се може рећи да су у том времену постојали
књижевни салони у којима су писци своја дела дела читали присутнима. Поред тога што нам је 12.
век дао најквалитетнија дела, дао је највећу разноврсност у књижевности која је до тада виђена. У
књижевности па и у науци, полако се уочава утицај Истока. Јављају се романсиране епопеје у
којима је се јављају трагови говорног језика. Реторика је и даље најпопуларнија, али се сада
јављају сатира и љубавни романи. У историографији такође настају вредна дела, пре свега
Алексијада, коју је написала Ана Комнина, а у којој пише о своме оцу и о целокупној историји
породице Комнина. Никита Хонијат пише своје дело Хронике, које покривају епоху династија
Комнина и Анђела од 1118. године до 1204. године, а касније је додао догађаје из периода
између 1204. и 1206. године. Овај процват интелектуалног живота у Византији изненада престаје
након крсташког заузећа Цариграда 1204. године.

Последњи векови Византије

Након пада Цариграда и формирања латинских краљевстава, књижевност одумире и напушта

Цариград, који тада престаје да буде средиште књижевности. Континуитет је обезбедило Никејско
цартсво, где цареви и даље око себе окупљају учене људе. Међу њима један од најистакнутијих је
био Нићифора Влемид, који је у Никеји проучавао филозофију, медицину и реторику. Био је
учитељ Теодора II Ласкариса и написао је трактате против Латина, научна дела из физике,
географије и медицине. Након што је Михаило VIII Палеолог повратио Цариград 1261. године,
интелектуални живот у престоници опет оживљава и тај период је познат као ренесанса
Палеолога. Настају многа дела и истичу се многи интелектуалци, међу њима Теодор Метохит,
министар Андроника II и његов ученик Нићифор Григора.

Византија се никада у потпуности није опоравила од пада Цариграда. И у смањеном царству

јављају се друга културна средишта попоут Мистре на Пелепонезу, где Гемист Плитон одбацује
хришћанство и покушсава да оживи хеленизам. У историографији Георгије Акрополита наставља
дело Никите Хонијата описујући период до 1261. године, а његово дело ће наставити Георгије
Пахимер, чије дело наставља и допуњује Нићифор Григора. Јован VII Кантакузин пише своје дело
Историје, пошто се повукао са власти. У другој половини 14. века историографски жанр се полако
гаси, али опет оживљава са појавом историчара пада Царства: Дука, Лаоник Халкокондил, Георгије
Сфранцес и Критовул са Имброса. Они пишу након пропасти Византије и њихова дела се огледају
пре свега што не пишу о Византији већ се фокусирају на Османско царство.
Привреда у Византији

Као и у читавом средњовековном свету, и у Византији је привреда најпре почивала на

пољопривреди. Процењује се да је око девет десетина становништва радило на селу, живело тамо
и бавило се пољопривредом, те је самим тим и пољопривреда имала највећи удео у целокупној
византијској привреди. Византија је имала и чувала јак и разнолик новчани систем, привреда је и
даље почивала на новцу, размена добара је и даље цветала у областима са савршеним
географским положајем (а то су углавном раскрснице путева- што поморских, то и копнених). Сам
град Цариград био је на такорећи раскрсници два континента, те је град контролисао и прелаз из
Азије у Европу и обрнуто, као и поморски пут који је спајао Средоземље и Црно море. Захваљујући
Цариграду је и опстало и додатно се развијало занатство. У рановизантијском периоду град је
бројао и до 600 000 становника, иако се тај број касније смањивао, управо захваљујући овој
бројци занатство је опстало у престоници. Привредни препород који је почео у 8. веку после
арапских напада, трајао је без прекида све до 13. века и првог пада царства. Испоставиће се да је
одлучујући ударац за византијску привреду било освајање Цариграда од стране крсташа 1204
године, јер се благајна празнила великом брзином и никада касније није била богата као пре
првог пада, иако су Палеолози покушали да врате стари сјај и богатство. Такође, велики ударац за
византијску привреду био је и пораз код Манцикерта 1071. године, а последице битке биле су
губитак вероватно и најбогатијих тема у Малој Азији и окупација-насељавање те територије од
стране Турака.

НОВАЦ – Од свих реформи цара Константина које је предузео почетком 4. Века, најуспелија
реформа која је имала испоставиће се касније блиставу будућност била је управо новчана
реформа. Константин је одлучио да од фунте злата од 325 грама искује 72 златна солида (solidus-
latinski номизма- грчки), од којих је сваки имао 4,51 грам и била готово од чистог злата. Номизма
је била главна обрачунска јединица у међународној трговини, па су неки аутори тај новац
називали и именом безант, а сматрали су је и „доларом средњег века“. У 11. Веку вредност
номизме знатно опада, најпре због све веће потребе за новцем проистекле из општег процвата
трговине, а затим и због катастрофалног стања царске благајне која је погоршана губитком Мале
Азије после битке код Манцикерта 1071г. и тако изгубила пореске приходе. Крајем 11. века
Алексије I Комнин успео је да обнови ковање стабилног новца за међународну трговину, док је
сребрни „бели“ новац служио за сва плаћања унутар Царства, па и за измиравање пореза. Рећ је о
перперу који је наследио номизму у међународној трговини, о чему сведоче и уговори
италијанских трговаца који су га користили као обрачунску јединицу у пословима. После 1261. г.
византијски златни новац је заувек нестао. Номизма је била највреднији новац који је био у
оптицају у византији и од ње није било већих новчаних јединица. Ливра била је само „лакша“
употреба номизме, а ливру су чиниле 72 номизме. Нпр. у 10. веку је најбоље плаћени линовник
примао 20 ливри злата годишње, односно врећу са 1.440 номизми. Због лакше трговине са
Арабљанима, који су користили мањи новац по тежини од номизме, за време Нићифора Фоке
(963-969) поново се јавио новац мањи од номизме пуне тежине, такозвана номизма тетартерон, и
овај новац био је погодни управо са арабљанским земљама који су користили новац исте тежине
(4,23 грама), а звао се динар. Ипак, златни новац није могао да се користи за куповину основних
животних намирница и осталих потрепштина, а народ је ово плаћао сребрним и бронзаним
новцем. Почетком 8. века појавио се тај сребрни новац и називао се милиарисион, вредео је
дванаести део номизме и био тежак отприлике 3 грама. Сребрни новац – милиарисион ће опстати
све до седамдесетих година 11 века када губи вредност и заувек нестаје из оптицаја. Такође ,
новац који се ковао од бакра звао се Фолис. (новац који се ковао од злата – номизма, новац који
се ковао од сребра – милиарисион, новац који се ковао од бакра – фолис).

Византинци у свакодневном животу нису много освртали на устаљена правила о изражавању

вредности неке робе, наиме, за њих је као и данас за златаре јединица била карат, двадесет
четврти део номизме, која је теоријски требало да има 24 карата, те је вредност неке робе
изражавана у кератионима, иако кованица од кератиона никада није ни постојала. Крајем 11 века
такође нестаје и фолис из употребе, а у новчаном систему Алексија Комнина постојао је нови
бронзани новац с двоструко мањом вредношћу, што нам говори да је у том раздобљу општег
процвата трговине постојала огромна потреба за практичнијим новцем. Систем плаћања пореза
једном годишње у Византији звао се харагма.

Што се тиче сеоске привреде, начин обраде земље променио се веома мало у односу на
претходно раздобље (2-3 век). Византија је наследила римску пољопривредну традицију. Главно
ратарско оруђе било је рало, и то се може видети на бројним минијатурама и рукописима.
Византинци су усавршили рало. Земљиште је пре сетве, а углавном после једногодишњег угара,
морало да се прекопа, што се радило искљуливо ручно, помоћу ашова, који су Византинци такође
усавршили и претворили у изванредно користан двозубац, тако што су му наоштрене зупце на
врховима савили на спољну страну. За послове на њиви су се углавном користили волови, на шта
би за њих закачили јарам и он би био на плећима волова. Реконструкција живота из тог доба
углавном се може закључити на основу списа из тог времена. На пример, у Житију Филарета
Милостивог. Ту се говори о великом земљопоседнику из Мале Азије. Писац житија њега пореди са
библијским ликом Јовом. Он (Филарет) је био на Божијем искушењу, те је остао само на пару
волова, међутим како је одолео Божијим искушењима, вратило му се стоструко јер је постао
царев таст. Ова прича је веома корисна јер вероватно није далеко од истине да је неки
Византијски земљопоседник могао у то време да поседује 600 бикова, 100 воловских запрега, 800
коња за испашу, 80 јахаћих коња и мазги и 12.000 оваца. Што се тичеосталих сељака, сваки
добростојећи сељак могао је себи да приушти барем пар волова. Остали мало сиромашнији могли
су да направе воденице од којих су живели, а њихова изградња била је доста приступачна.
Сељаци су често прибегавали и смени култура, у најбољем случају на сваке две године. За сељака
на селу су најважнији били баште, виногради, воћке и неколико грла стоке. Промене које су
настале у обради земље у Рановизантијском периоду у начину обраде земље нису се битније
мењале до краја 11. века, када се после битке код Манцикерта Турци насељавају у Малој Азији.
Становништво је сада морало да на знатно мањим поседима производи житарице и остала
пољопривредна добра у великим количинама, те су самим тим и приходи постали већи. Село је
била основна привредна, друштвена и пореска јединица у Византији. Према уговору о колонату,
тј. Наполици, сељак је теоријски био везан за комад земље, али је, услед сталног недостатка радне
снаге на пољима, то начело остало недовршено. Наполица је постепено нестала и уступила место
дугурочном закупу земље, положај закупца који су плаћали релативно мали закуп, били су
порески обвезници и економски независни. Тако је настало византијско село на којем су
преовладавала ситна газдинства, која нису увек била једини вид поседа. Села у Сирији, тачније
око града Антиохије су доживела право благостање јер је сам град Антиохија као и околни
градови, били у сталној потрази за намирницама те су их сељаци из околине снабдевали
(Антиохија је била богат и велелепан град, Византијски центар на Блиском истоку). Тај период (од
5 до 8 века) био је златно доба села и сељана. Сељаци су се ослободили градског племства.
Захваљујући сеоској архиви може се закључити да су везе између чланова сеоске заједнице биле
веома јаке: цело село је сакупљало стоку у општинско стадо и располагало општинским теренима
за испашу. Након кризе која је наступила у 8. веку, држава је одузимала имање сељацима који
нису могли да плаћају порез и те поседе претварала у своје парике или тако што би то имање
продали неком моћнику. Парик је био слободан човек, али је имање за које је давао закуп примао
и предавао у наслеђе и то имање није могао да напусти. Записе о крупним земљопоседницима
налазимо једино у Египту, а у осталим деловима царства налазе се само царски и црквени поседи .
У сваком случају, огромна већина поседа налазила се у рукама ситних закупаца. Када је реч од
цркви, манастири у том раздобљу још нису имали знатније поседе, за разлику од епископија и
добротворних установа које су биле у њиховој надлежности. Од 451 и Халкедонског сабора, свака
епископија је у начелу требало да има свог економа. Угледни и веома богати људи који су били по
занимању углавном војни команданти, али као и трговци и остали богаташи који нису имали
наследнике, углавном су своје поседе остављали манастиру. Временом су се ти манастирски
поседи повећавали, а врхунац је био крајем 8. века када се на Другом никејском сабору 787.
године прописано да сваки манастир мора да има свог економа. Цар Нићифор Фока 964г описује
стање у којем су се налазила манастирска имања. Манастири су стекли веома велике поседе које
међутим нису користили. Цар то објашњава чињеницом да су световна лица манастирима
даровала земљу без људи и стоке неопходних за њено обрађивање, пто манастири нису могли
обезбедити јер су манастирска добра била неотуђива. У то време настаје и „Велика лавра“ на
Атосу коју оснива Атанасије који улаже велики новац у систем наводњавања на Атосу уз
противљење пустињака са острва. Црква тиме пронашла налин да имућније световњаке наведе да
улажу у манастире. Захваљујући систему проније, световњаци нашли много сигурније приходе а
да при томе ништа нису морали да улажу. Од 11. века манастири добијају знатне олакшице за
плаћање пореза на земљу, али и на бродове, самим тим постају права привредна сила. Манастири
показују велику вештину и у односу на освајаче као што су то били Срби и Турци. Они су користили
тренутак и траже гаранције да ће им имања остати нетакнута, што се и десило и самим тим су
убедили поседнике да им дарују нова имања. У 14 и 15 веку манастири су постали водећа
привредна сила на селу. Што се тиче градске привреде, радионице у Цариграду, занатском
мегаполису, били су на изузетно добром гласу захваљујући производима одличне израде. Из
Цариграда су углавном пут запада испловљавали бродови с товарима предмета изузетне израде
који су се могли само у њему наћи. Најцењенији византијски производ била је свила. Свилу је
могао да носи само цар и само је цар смео да је дарује својим војсковођама, страним
кнежевима... Слободна продаја свиле самим тим није била дозвољена.Када је Јустинијан у 6 веку
увео гајење свилених буба у Царство, свилене тканине су најпре израживане у царским
радионицама. У тим радионицама су радили искључиво робови под крајње строгом принудом,
полоћај им се поправио за време владавине Ираклија, да би крајем 9 века Лав VI ослободио је све
царске робове, самим тим вероватно у 10 и 11 веку су се упошљавали људи који су ту радили.
Забрана је делимично укинута и Књигом епарха из 912 године и тада су приватне радионице
смеле да је производе, али продаја већих и скупоцених одевних предмета од свиле била је
забрањена све до 12. века. 912. Године Лав VI доноси указ од непроцењивог значаја за наше
познавање занатства и трговине у Цариграду – а то је Књига епарха. Епарх је био префект града
чиновник чије је звање утемељено још давне 359 године. Још од римског доба један део занатлија
био окупљен у занатска удружења – еснафе. Почетком 10 века новину је представљало то што
одредбе о уређењу једног дела њих преточене у писани законик. Књига епарха има 22 члана и ту
је описана производња свиле, рубља, занатлије који обезбеђују основне животне намирнице итд.
Места није било за коваче на пример, као и неке друге занате.

Крупна трговина била је свакако најзначајнији фактор у економском развитку и опстанку

Византије. Географски положај Царства, његових лулких градова, а нарочито саме престонице,
изузетно су погодовали развоју трговине на велико. Трговина на велико никада није потпуно
замрла, па лак ни док су Арабљани гусарили морима и док је беснео рат почетком 9
века.Византијски бродови с прамцем повијеним навише и с једрима крстарили су морима,
превозећи углавном намирнице, али и сировине неопходне за занатску производњу попут метала,
свиле и лана, којима су највише снабдевали Цариград. Са истока је роба стизала јужном обалом
Црног мора (преко Трапезунта) или преко сиријске обале. За време најжешћих борби сиријски
трговци су имали своје квартове у престоници од којих су у некима живели већ више од десет
година. У 7. веку трговци који су били муслимани су подигли и џамију у Цариграду. Исти ти
трговци, било Византинци или странци, извозили су робу произведену у Царству и веома цењене
луксузне производе цариградских занатлија. У неколико наврата власти су морале да преуреде
цариградске луке, које су почеле да се пуне муљем, тако је Теодосијева лука на обали Мраморног
мора у 10 веку више није постојала. На обалама Мраморног мора и Златног рога никао је огроман
број пристаништа, тзв скала. После Руса који су дошли почетком 10 века, крајем истог века стигли
су и италијански трговци, најпре у Цариград, а затим и у остале лучке градове и највеће градове
унутар копна. Венецији је 992 године одобрено смањење пореза на промет робе који је износио
10%, да би 1082 године Алексије потпуно ослободио трговце из Венеције на порез, те они почињу
да подижу куће у горе поменутом Златном рогу. Са њима касније долазе и Ђеновљани и Пизанци.
У почетку су наилазили на срдачан дочек јер су донели опште благостање, међутим ситуација се
мења током 12 века за време Манојла који је 1171 године наредио да се сви Венецијанци
протерају из Цариграда, те су они, на „срећу“ избегли свеопшти покољ Латина 1172 године.
Међутим недуго затим су латински трговци могли да се врате у Цариград. Венецијанци су лекцију
научили те је једини начин да загосподаре мореузом и самим Цариградом био и само освајање
престонице. То су и учинили у Четвртом крсташком рату. Од тада Италијани господаре трговином
у Цариграду, међутим после рестаурације Палеолога 1261 године, Ђеновљани доминирају у
Цариграду. Они су запосели кварт Перама на северу златног рога и почели да крстаре Црним
морем. Они су ту остали до самог пада града 1453 као и после тога. Ђустинијани, Ђеновљанин, био
је командант у одбрани града. Након доласка Турака трговина је наставила са процватом.
РАЗОНОДА У ВИЗАНТИЈИ

Погрешно је схватање да историју чине само ратови, велике битке, важне и утицајне личности,
битни догађаји или религија, историју чини и свакодневни живот како владајућег слоја и властеле
тако и оних обичних људи, како су они живели као се облачили и како се забављали.

У даншњем смислу речи, забава у Византији није ни постојала. Пажњу треба оратити на оно чиме
су се они бавили поред својих редовних занимања. Хришћанство је знатно утицало на живот
Византинаца, подразумевало се да хришћанин део свог слободног времена проведе у цркви и да
се посвети Богу па је хришћанство осуђивало неке игре и такмиченја која су била веома значајна у
антицком добу. Тако је цар Теодосије забранио Олимпијске игре 393 год, које су обновљене тек у
19 веку. Међутим црква није могла да се успротиви играма које је организовао цар на
Хиподромујер су оне имале велику и јасну политичку симболику.

У већим градовима људи су имали на располагању разне видове забаве, и мушкарци и жене су
одлазили у крчме које су радиле док год је било гостију поред дога било је и разних врста забаве у
кући. Може се рећи да се Византинци никако нису досађивали.

Хиподром

Хиподром је најпре представљао место дијалога између цара и народа, у проглашењу цара
Хиподром је имао незаобилазну улогу. Политичка улога Хиподрома нестаје у 7.веку али не у
потпуности јер је у сред иконоборачке кризе у 8. веку цар Константин V Копроним на хиподрому
организовао подругљиву представу противмонаха где су монаси и монахиње приморани да обуку
обичну одећу и да се у паровима држећи се за руке шетају хиподромом што је симболизовало
њихов повратак у друштво. На Хиподрому су се поред представа углавном организовале трке
цетворопрега.Најзначајније трке приређиване су 11.маја сваке године поводом годишњице
оснивања Цариграда.

Деме или странке су биле на граници између навијачких клубова и политике, углавном су се
бавиле организовањем трка и церемонија на Хиподрому.Припрема трка трајала је и по два дана.
Чиновник задужен за жреб (тесариос) и судија (актуариос) одлазили би код цара по дозволу да
отпочну припреме, што је била чиста формалност.Трке је заправо организовао епарх, који је
постављао посебну заставу која би обавештавала народ да ће се ускоро одржати трке.
Непосредно пре трке организована је парада украшених коња који су шетали градом након тоа
организован је жреб. У тркама су учествовали четворопрези или двопрези, такмичари су обично
возили по 7 кругова.После трке народу су дељене огромне количине хране. Хиподром је могао да
прими до 40 000 људи а становништво је обожавало трке.

Хиподром ипак није био само позорница за одржавање трка, важне су биле и међуигре, између
трка излазили су плесачи и музичари. Понекад је приређиван и лов. У 10 веку Нићифор Фока је
организовао велчанствену представу са акробатама из арабљанског света, Индије и Скандинавије.

Остале спортске активности

Пошто Олимпијске игре нису успеле да се задрже у хришћанском свету о спортским активностима
имамо веома мало информација.Једини спорт о које м постое писани трагови јесте лов.Људи на
селу нису ловили из забаве већ искључиво да би заштитили своја стада и ради меса за исхрану.
Док је међу племићима лов био омиљени спорт сто доказују и разне представе на многим
оцуваним сликама. Лов је на неки начин представљао замену за војну обуку.Многи цареви су
обожавали лов а неки од њих су чак и страдали у лову-Теодосије II 450 год, Василије I 886 и Јован II
Комнин 1143 године.

Купатила

Купатила нису била само места где су људи одржавали хигијену већ и место сусрета, раговора и
разоноде. Црква се противила постојању купатила и осуђивала то што се у њима купају и
мушкарци и жене, због тога су купатила опстала само у престоници и то само као места за
одржавање хигијене.

Други видови разоноде ван куће

Када би у престоници постало претопло многи су одлазили на своја имања у

унутрашњости.Крајеви у Битинији и обала Мраморног мора биле су омиљене дестинације.
Постојала су бројна позоришта у Цариграду на којима су организоване разне представе које су
углавном биле шаљиве и сатиричне природе. Глумци више нису носили маске а на сцени почињу
да се појављују и жене и деца. Представе су се назилале мимама.

Поред тога у Цариграду је и сама улица била место где су људи могли да се забављају. Улице су
биле пуне занатских радњи.Улице су биле декорисане било је и доста лутајућих глумаца који су
изводили своје представе на улицама, било јеи дресираних животиња. Наравно било је и јавних
кућа.

Разонода у кући

Овај вид разоноде упражњавали су углавном племићи.Често су приређивали гозбе. Ове гозбе су
оглавном коришћене за показивање богатсва и раскоши домаћина. Жене углавном нису могле да
присуствују гозбама, гозбе се нису сводиле само на уживање у храни, било је и међуигри,
музичких и плесних тачака, рецитоване су епске песме и читаи романи.

Било је и друштвених игара, бацање коцкица, трикрак (игра на дасци са коцкицама за два играча),
пиљци... само су неке од игара.Пре краја 11. века појавио се и шах, који је доспео из
Месопотамије. Шах је био омиљена игра Алексија 1, о чему пише Ана Комнина.Победа у шаху
тумачена је као наговештај успеха на бојном пољу или у послу.

Неке од игара нису упражњавали само племићи.Бацање коцкица била је веома честа појава у
круговима обичног народа.Углавном су их играли у крчмама а веома често и за новац, није била
реткоста да су се играле и на улиц.Деца су највише волела да играју пиљке, седећи на
земљи.Лопте су правили од свега то им је било при руци.Дечаци су се играли свих могућих игара
од трулих кобила до рвања. Сама су правила своје играчке од глине, костију и штапова обмотаних
крпицама.За разлику од дечака, девојчице су време углавном проводиле у кућама. Ипак
девојчице из народа имале су већу слободу од племићких. Ни девојчицама није зафалило маште
па су саме правиле крпене лутке од ствари које су налазиле у кући.

У кући, далеко од очију јавности, људи су се разонодили на разне начине.Једном речју, нема
разлога за бригу, јер и поред строгих правила Византинци се ипак нису досађивали.
Време – часови, дани, месеци, године

Рачунање времена има велики значај код савременог човека, односно сваки савремени човек
према својим обавезама организује своје време. Сваки човек има интуитивно осећање да је време
нешто универзално и апсолутно. Време које меримо се заснива на обртању Земље око своје осе.
Један окрет значи и један дан, а кретање Земље око Сунца означава годину. На основу тог
времена ми имамо осећај за прошлост, садашњост и будућност. Значајно је то да се савременици
у односу од својих предака много свеснији протока времена. Током својих свакодневних
делатности непрестано бринемо о времену и гледамо на часовнике. У ранијим епохама људи су
напорно радили, али су о времену много мање бринули него данас. Односно време у средњем
веку протиче споро, лагано и дуготрајно. У аграрним друштвима средњег века мерење времена је
рађено по ритму природе, односно по редоследу пољопривредних послова. Време је почело да
игра све важнију улогу у животу човека. Томе је допринело и усавршавање мерења времена и
механичког усавршавања часовника. Време као трајање представља редослед догађаја који се
доживљавају као прошлост, садашњост и будућност настајања и пролажења тих догађаја. То
трајање времена је засновано на цикличне догађаје у природи, као што су ротациона кретања
планете Земље. Време означава ток, трајање, и повезаност догађаја. Време постоји само ако се у
њему нешто догађа. Време се може рашчлањивати на више начина. Постоји време у астрономији,
време у метеорологији, у физици, филозофији, лингвистици, економији, праву, постоји и
хоризонтално и вертикално време, такође и властеоско, клерикално и литургијско. Морамо
признати да време није одвојено и независно од простора, и да су ова два феномена веома
повезани и као последица тога настао је тремин „просторвреме“.

Стари Египћани нису бројали године у линеарном следу, већ према владавини фараона и убирању
пореза. Овакво непостојање континуираног осећаја времена је отежавало тачно прерачунавања
тадашњег времана на данашњи начин рачунања времена. Египћани су дали значајни допринос
науци о времену. Њихову световну годину чинило је 12 месеци, сваки месец је имао по 30 дана.
На крају сваке године додавало се по 5 дана, и тако би број дана у години било 365. Египатски
календар преузели су астрономи епохе хеленизма и он постаје стандардни астрономски систем у
средњем веку. Такав систем користио је и Никола Коперник. У Египту се време одређивало на
основу посматрања Сунца, због тога је у Египту пронађен најстарији познати сунчани сат. Египћани
су изумели и водели часовник или клепсидру , како су га касније назвали Грци. Њима дугујемо и
садашњу поделу на 24 часа. Вавилонци су највећу пажњу поклањали седмодневним периодима
повезаним са узастопним фазама месеца. Овакво рачунање времена нашла је велику примену и у
савременом добу. Појам времена у персијској традицији се посматра кроз учења филозофа и
проповедника Заратустре. У Персији је увек била два посебна облика времена – дељиво и
недељиво. Дељиво је износило 12 000 година, а ово је опет дељено на 4 периода по 3 000 година.
Код Хелена се поштовао Еон – персонификација времена и син божанства Хроноса (Χρόνος). Осим
ретких изузетака, античка мисао је време сматрала цикличним. У древном хеленском и
ванбиблијском свету преовладавало је кружно схватање времена. Почетак се подудара са крајем,
а крај је један нови почетак, односно време представља један круг. Филозофи стоичари сматрали
су да је реч о космолошком враћању које подразумева потпуно уништење свемира и његово
стварање изнова. Повећању опште свести о значају времена у грчком свету, веома су допринели
Херодот и Тукидит. Платон је време схватио као покретну слику вечности, он каже да је време
створено заједно са небом. Са његовим учеником Аристотелом почиње систематско истраживање
времена. Аристотел је рекао: „ Време све ствара и све уништава, време је пре свега узрок
унишетењу него рађању.“ Човек не може осећати време без кретања, али то кретање не мора да
се схвати као промена места у простору. Најранију грчку дефиницију времена даје нам софист
Антифон у 5. веку пре нове ере. По њој време нема материјално постојање већ је ментални појам
или средство мерења.

У хебрејском схватању превладава идеја линеарног времена, односно једносмерног

нецикличног времена. Такво схватање времена је пренешено и на хришћане. У хеленизму је
симбол времена био круг, док је јудеизму и раном хришћанству симбол била линија укошена
увис. Хришћани су распињање Исуса Христа на крст сматрали јединствени догађајем, који се не
може поновити и због тога је време морало бити линеарно, а не циклично. Василије Велики каже
да је време трајање, које наставља да постоји заједнички са настанком света. Време је тесно
повезано са простором и без њега се не може замислити. Време и простор су створени тренутно,
односно безвремено и вољом Божјом. На тај начин епископ Цезареје тумачи почетак Старог
завета. Василије Велики такође инсистира да све што постоји у времену и простору, нестално и
пропадљиво. Стари Августин је одбацио цикличност старих народа и утемељио нову концепцију
времена. Свети Августин сматра да је садашњост један пролазни тренутак, оно што преостаје је
пажња кроз коју пролази да би се преселила у прошлост. Будућност није ни мала ни велика, него
је велико или мало ишчекивање у вези с њом. Прошлост није велика или мала, него је то сећање
на њу. За развој линеарног схватања историјског времена заслужан је и Евсевије из Цезареје.
Евсевије верује на напредак човечанства, што се заснива на благотворном утицају хришћанства на
људе. У античком наслеђу постоје два термина за време: хронос (χρόνος) и каирос (καιρός). Ова
два термина користио је Аристотел. По његовом мишљењу каирос је време погодно за нешто,
односно за сваку ствар постоји неко одговарајуће време то време је каирос. Док време хронос
нема неки одговарајући тренутак, па га неоплатоничари повезују са вечношћу. Максим
Исповедник, који је живео у 7. веку, је обаснио да ако не би постојао свет, не би постојало ни
време. Максим је рекао да је време „описивано кретање“ које се мери од стварања света. Он
закључује да је заједничка црта свих живих бића створеност, а Бог који је творац свих бића,
нестворен и налази се изнад времена и вечности који опредељују створена бића. Михаило Псел,
византијски филозоф, историчар и државник наглашава да је време појам и име које је саздала
људска мисао. Време постоји само и мислима и оно није ништа друго него мера кретања.
Феномен расправљања и размишљања о времену се проширио и у средњем веку међу
трубадурима и песницима. Један од познатих песника који је певао о времену, јесте Бернар де
Вентадур. О времену је певао и познати лирски, италијански песник Франческо Петрарка. Када је
реч о поимању времена хришћанство је донело једну значајну новину, односно хришћанство је
човека усмерило према будућности. Према схватањима хришћанских мислилаца, историју света
омеђују два догађаја. Она је смештена између стварања света и Христовог доласка.
 Теодор Метохит, чувени византијски писац, државник и водећи интелектуалац
византијског света у првој четвртини 14. века. Метохит је написао Посланичко слово односно
поверљив извештај о последњем путовању у Србију. У овом делу се говори о преговорима
византијског и српског двора око удаје принцезе Симониде Палеологине за краља Стефана Уроша
II Милутина. Овај текст по својој прилици био упућен Нићифору Хумну, тадашњем „првом
министру“ Византијског царства. У овом делу Метохит покушава да импресионира старијег и већ
прослављеног колегу Нићифора. Дело има велику историјску важност. У овом делу су детаљно
описани преговори између Метохита и краља Милутин и између краља Милутина и његове
властеле. Метохит је приметио да време протиче без икаквих постигнутих резулатата, али да ипак
доприноси сламању воље тврдоглавих српских великаша, који су се иначе противили овом браку.
Он на време гледа као на квалитет који се ваља искористити на што бољи начин, уместо да се
занемарује и потцењује, јер оно неумитно пролази.

У средњем веку је постојало схватање у хришћанског цркви које каже да човек не влада
времено јер је оно власништво Бога. Хришћанска црква је осуђивала зеленаше јер су путем
времена узимали камате од људи, односно зеленаши су зарађивали на акумулацији времена.
Десети канон Трулског сабора каже да ако неки епископ, презвитер или ђакон буде узимао камату
буде свргнут са свог положаја. Цар Нићифор је забранио поданицима да наплаћују камату, што
значи да је узимање камате било јако често у Византији. У позном средњем веку људи постају све
више свеснији да време не припада само Богу, већ припада и човеку. У трговини и занатству и у
свим другим облицима световног живота се утемељује једно ново тачније мерење времена,
уобичајно за свакодневне световне послове – време часовника. Сатови који се све више
постављају на јавна места у градовима, представљају револуцију у историји мерења времена.

Од најстаријих цивилизација па до данас, људи су имали неки метод бележења и

рачунања времена. Најпре су људи мерили време према промени у биљном и животињском
свету, према боји лишћа на дрвету. Потом се мерење времена вршило према померању небеских
тела. До обликовања временске јединице и рачунања времена долазило се постепено.
Означавање времена се вршило према неким догађајима, а најстарији метод бројања узимао је у
обзир неке лако препознатљиве појаве. На пример Хомер у Илијади дане броји према зорама.
Египћани су задужили светску цивизацију тиме што су дневну светлост поделили на 12 делова,
такође су и ноћ поделили на 12 делова. Проблем је био што се таквих 12 делова нису били једнаки
у току године. Појам „недеља“ увели су Вавилонци и они су дане у недељи називали именима
богова. У Египту је недеља трајала десет дана, а у Риму осам. Тражећи поуздан ослонац за мерење
времана људи су се окренули кретању Земље и Месеца. Потпуна промена месечевих мена траје
нешто више од 29,5 дана, док Сунце привидно обиђе еклиптику за 365,25 дана. Отуда потичу
месечев (лунарни) и сунчев (соларни) календар. Грци су користили лунеарни календар. Римљани
су их следили све до реформе календара по наређењу Гаја Јулија Цезара, која је извршена 46.
године пре нове ере. Александријски астроном Сосиген је утемељио годину која има 365 дана и 6
сати, сваке четврте године је убациван један дан. Проблем овог календара је био што је јулијанска
година била дужа од сунчане за 11 минута и 14 секунди. Овај проблем довео је до реформе
календара крајем 16. века. Овакав јулијански календар је прихватила и Визнатија. Проблем који је
дошао са развојем хришћанства је био да се у календару сучељавају хришћански бог и бројна
паганска божанства. У Византији уведена је седмица од шест радна дана и један дан одмора. Први
дан је била недеља односно Дан Господњи. Други дани су се називали редним бројевима.
Седмица се завршавала суботом односно шабатом, даном одмора код Јевреја. Византинци су
преузели и месеце од Римљана који су добили имена по римским боговима, март по богу Марсу,
јун по Јанусу, јул по Цезару, августу по Октавијану. Било је и византијских писаца који су користили
и неке друге месеце. Георгије Пахимер је користио класични атички календар. Пахимер је јануара
назвао хекатомбеон, фебруар је линеон, март кронион, април воидримион.

У хришћанству се наметнула идеја о рачунању година од настанка света. Свето писмо је

послужило као извор за израчунавање времена настанка света. Хришћански стручњаци су хтели
да израчунају колико година је прошло од Адама до рођења Исуса Христа. Учењаци – компутисти
су израчунавањем добијали различите резултате. Климент александријски је добио да ера почиње
5591. године пре нове ере, потом имамо Хиполитову еру која почиње 5503. или 5501. године пре
нове ере, Евсевијева ера која почиње 5200. године, Панодора Александријског 5492. године пре
нове ере, ера Аниона с почетком 25. марта 5492. године пре нове ере и ера Малале од 5968.
године пре нове ере. Бог је стварао свет шест дана, половино шестог дана је створио човека. По
томе је израчунато да је од Адама до Исуса прошло 5500 година. 353 године је овај проблем
решен и ера је почела да се броји од 5509. године. У 6. веку почетак ере померен на 5508. Годину,
то јест Исус христ је дошао на свет 754. године од оснивања Рима. Византијска ера се
примењивала још дуго и према њој година је почињала првог септембра.

У људској природи је да нека стања и догађаје из прошлости упоређује са садашњошћу и

да је им предност. О добрим старим временима су често писали и византијски писци. Нићифор
Григора је писао како цеременије на двору нису више као што су некада биле. Често се за времена
којим је владао неки добар и напредан владар причало добра стара времена.

Средњевековни човек је понекад био противречан према времену и био немаран при
одређивању тачног времена. Код многих писаца се могу срести неодређене формулације
времена. Поједни људи су били и врло заинтересовани за хронологију, па су састављени велики
број радова о рачунању историјских периода. Такви радом су се бавили Исидор Севиљски и Беда
Пречасни. Беда је 725. године написао расправу О рачунању времена. У овом делу Беда је
израчунао ускршње таблице од 532. до 1063. године. Са развојем градског и привредног живота
ће доћи до цивилизованог корака и прећи са теолошког на технолошко време. Код неких
средњевековних писаца дошло је до цепидлачења у хронолошкој прецизности. Георгије Сфранцис
бележи да је цар Јован VII Палеолог преминуо 31. Октобра и да је живео 56 година, 10 месеци и 15
дана и био цар 23 година, 3 месеца и 10 дана.

Време је нашло место и у византијским загонеткама, књижевном жанру који подразумева

сажетост и оштроумност у изражавању. Такве законетке чине занимљив део литерарне
заоставштине царства Ромеја.
 У Византији и у другим деловима Средњевековног света дан и ноћ су трајали по 12 сати, а
дужина сата због различите дужине дана и ноћи током године, била подложна промени. Први сат
почиње са изласком Сунца, трећи се поклапа с половином јутра, крај шестог је ознаћавао
половину дана, а крај деветог половину поподнева. Последњи сат дана поклапа се са заласком
Сунца. Ноћни сати су се рачунали на исти начина. У појединим делима византијских писаца има
хронолошке одреднице у којима се доносе осим године, месца и дана, наводи и час. Неки од њих
јесу Теофилакт Симоката и Амијан Марцелин. Монах Јован Лествичник у свом делу Рајска
лествица, помиње девети час, и обајшњава да монаси обедују само у девети час. Лиутпранд
Кремонски, лангобардски државник и историчар такође помиње часове. Часове ако хронолошке
одреднице помињу и Лав Ђакон, Кекавмен, Ана Комнин, Нићифор Григора, Теодор Метохит.
Византицни нису били у могућности да користе мање временске јединице. Користили су само
описне формулације нпр на почетку, средини и крају сата у току дана или ноћи. Било је покушаја
да се пронађе начин дељења једног часа на више временских јединица. Михаило Псел је сат
поделио на 5 лепти, лепта на 4 стигме (тачке) , а стигма на 12 ропа (тренутака). Хонорије је сат
поделио на 4 тачке, 10 минута, 15 делова, 40 момената, 60 знакова и 22 560 атома, али сви ови се
нису могли мерити. Византинци нису имали часовник и прецизније одређивање времена није
било могуће из техничких проблема. У 6. Веку је постављен велики пешчани сат у главној авенији
у Цариграду. Осим пешчаних сатова постојали су и водени сатови – клепсидра, њена предност је
била у томе што је могла да мери време и ноћу. Византинци су били прави мајстори у изради
клепсидри, и претварали су их у права уметничка дела. Најпознатији јавни сат у престиници на
Босфору био је Хорологион уз југозападни угао храма Свете Софије.

Средњевековни људи су растојања мерили бројем дана потребних да се та растојања

пређу. Приск у свом делу наводи да је Ниш од реке Дунав удаљен 5 дана хода. Прокопије наводи
да Једрен удаљен од Цариграда на 5 дана хода. Термин дан хода подразумева 20 римских миља
или нешто преко 30 километра, али та тврдња можда није потпуно тачна. У трговачком
приручнику фиретинског посленика из 14. века пише северна траса Пута свиле ишла од Крима до
Пекинга трајала између 259 и 285 дана. Пут од Москве до Цариграда трајо је два и по месеца.
Путовање морем од Цариграда до Трапезунта трајало је негде од осам до деветнаест дана.
Растојање се на исти начин мерило и у западној Европи. Било је потребно две недеље од Болоње
до Авињона, три недеље да се роба из Курска пренесе у Кијев. На Балкану путовање од
Дубровника до Солуна трајало је 14 дана, Дубровник – Цариград 20 дана.

Време које претходни смрти је старост. Људи почињу да старе од рођења, али различитом
брзином. Грчки филозоф Хераклит каже да човек и у тридесетој години може да постане ђед. У
античког грчкој цивилизацији старост је сматран за неком врстом проклетства. Своја мишљења о
старости су изнели и Платон и Аристотел, први је наступао као њен бранилац, а други као њен
тужилац. Римљани су старим људима говорили често, али врло ретко да би их хвалили. Цицерон је
написао спис О старости, у том делу покушава да читаоце убеди у предности овог животног доба.
Бракови у Риму у којима супружници досежу дубоку старост су били јако ретки. У Риму су стари
мушкрци били цењени и то је произилазило из тога што су били главе породице, док су старе
жене биле презиране због своје ружноће. Јован Златоусти је опасно критиковао старе људе, како
не могу стајати на богослужењима, а могу стајати на хиподрому гледајући трке коња. У средњем
веку стари човек је сматран оличењем мудрости или се сматрало да не постоји. О старости су
певали и средњевековни писци као што су Франческо Петрарка или Есташ Дешан. У Византији
писци су вршили поделу на четири, седам или десет фаза кроз које људи пролазе од рођења до
смрти. Почетак старости је приписиван педесетим и шездесетим годинама живота. С обзиром да
је морталитет био велики можемо да закључимо да је стар човек у средњем веку била ретка
појава. Питагора је живот човека делио на четири пута по 20 година. То би ишло оваквим
редоследом: детињство, младалаштво, младост и старост. Хипокрит је користио термин „старији
људи“ за оне од педесете до шездесет треће године. За људе од шездесет четврте до смрти
користио је термина старац. Исидор Севиљски је људски животни век поделио на шест или седам
делова: детињство (до 7 година), дечаштво (од 7 до 14 година), младост (од 14 до 28 година), доба
ране одраслости (од 28 до 50 година), зрело – мужевно доба (од 50 до 70 година) и старост која
почиње са 70 година, чији је последњи део сенилност. Данте Алигијери је тврдио да младост траји
до двадесет пете године, зрелост се завршава у четрдесет петој години, после које почиње
старост. У два српска рукописа из 15. века се налазе краћи записи о „седам узраста човекових“, то
су: младенац(од рођења до четврте године), дете или детишт (од 5 до 14 година), детишт или
отрок (од 15 до 22 година), јуноша (од 23 до 44), муж (од 45 до 57), стар (од 57 до 67), матор или
старац (од 68 до смрти). Просечан животни век у епоси класичне Грчке био 45 година за
мушкарце и 36 за жене. Према демографским прорачунима, тек је сваки десети Грк доживео
шездесети рођендан. У старој Грчкој је постојала и велика младалачка и дечија смртност.
Истраживањем је доказано да просечан животни век Византинаца био краћи него Грка у класичној
Грчкој. Смртност жене до тридесет пете године био је 49%, а мушкараца 42%. Највиши проценат
смртности жена био је у животној доби од 15 до 24 године. Смртност у тим годинма су најчешће
изазивали порођаји. До 44 године умирало је 68 % жена, а 56 % мушкараца. На основу
византијских катастарских књига за област Македонија можемо закључити да 71 % женске
популације умирало пре навршених 45 година, а 74 % мушке популације пре навршене педесете
године. Сматра се да је 9 % мушкараца и 5 % жена у Византији доживело касне седамдесете и
ране осамдесете године живота. Просечан животни век владара из династије Комнин је био 61
година. Просечани животни век који су имали владари Саксонске династије у Светом Римском
царству је био 40,5 година. Цареви Македонске династије су просечно живели 60 година,
династије Палеолог 57 година. Чињеница јесте да су људи од пера у просеку живели дуже од
својих владара. Просечан животни век људи од пера био је 62 године. Међутим најдуговечнији
људи Византијског царства били су монаси. Свети Павле Тивејски живео је 113 година, Свети
Антоније живео је 105 година. Иста ситуација је била и на западу Европе. Ромеји су најчешће
уважавали старе људе и ценили их због своје мудрости и искусности у животу. У свакдоневном
животу стари мушкарци и жене су били веома уважавани као поуздани сведоци у земљишним
споровима. У Византији није постојала установа пензије као данас и није постојала временска
граница до које су мушкарци и жене радили, већ су они били активни све док их је служило
здравље. Деца су имала обавезу да брину о својим старим и неспособним родитељима све до
њихове смрти. Често су стари људи одлазили у манастир да би тамо имали потребну негу и
дочекали смрт. У Византији и средњевековној Србији је постојала установа аделфата. Аделфат је
означавао доживотно издржавање које је манастир давао у надокнаду за поклон у имањима или
новцу којим је неко световно лице обдарило манастирску дружину. У Византији су постојали и
домови за старе најчешће уз неки манастир. Стари су добијали свакодневне потрепштине
потребне за нормалан живот. Постојало је дом за старе уз манастир Пантократор. Ситуација
старих људи је била много боља у Византији него на западу Европе.
 Византијски живот и понашање

Историја социјалног понашања је нова област, и осим улоге цара у државним церемонијама,
византијско друштено понашање у радовима византолога једва да се и спомиње. Оно се испољава
као систем традиоционалних, битних и делимично несвесних реакција, одговора или
прилагођавања људски бића на ситуације које се често понављају у друштву. Традиционално
понашање утицало је, понекад и пресудно, на многе политичке одлуке. Стога није увек могуће
разграничити политички разлог и вољу од норми друшвеног понашања.

Рано Хришћантво је прихватило многе ставове и схватања класичних писаца, али је одбацило и
порицало грчки идеал понашања. Однос између ,,политичке животиње''(zoon politikon) и
заједнице замењен је односом људи и бога, људи и узвишеног бића. Класични идеал хармоније и
лепоте замењен је новим опажањем људи, заснованом на слици светог човека коме су се
савременици дивили, али који би теоретичарима грчко-римског света изгледао као порицање
њихових најцењенијих вредности, јер је представљало поновно откривање лепоте дисхармоније и
изобличења.Суштински облик византијског понашања је био поредак(taksis), и огледао се у оштрој
супротности с нередом који је у друштвени живот унео ,,свети човек''. Класично поимање слике
као подражавања особе, жене или мушкарца, задржало се у византијској визуелној уметности.
Аутори су опонашали античке моделе процењујући фреске и скулптуре на основу тога колико су
оне природне.Идеал понашања налик статуи јавља се у делима византијских писаца у које спада и
Михаило Псел.

Византијско свечано понашање је у блиској вези с понизношћу, односно, поткано је њоме. Било
је лишено унутрашњег поноса.Церемонијални чин проскинезе је био симбол потчињености и
самоунижења и представљао је поптпуно одбацивање самопоштовања и племићког држања.
Други начин исказивања самоунижења била је склоност плакању. Средњовековни људи су,
уопштено говорећи, више плакали него ми данас, било да се ради о срећним или несрећним
догађајима. Симеон Нови Богослов је сузе звао енергија Светог духа, и сматрао је да су оне
неопходне души, баш као што су храна и пиће неопходни телу. Говорио је да они који не плачу
свакога дана изгладњују своју душу, мада је наглашавао да ни сузе ни молитве уочи празника
неће саме по себи донети спасење. Док су сузе боле честе и поштоване, црквени оци су
одбацивали осмехе и гласан смех, и Византинци су их сматрали знацима разврата и скаредности.

Византијско понашање је било ритуаализовано, руковођено обичајима и навикама који су

попримили силу закона. Тако су се створили чврсти оквири, који су одређивали односе
појединачних чланова друштва како једних према другим, тако и према вишим силама, видљивим
и невидљивим. Три важне тачке тачке у животу људи, рађање брак и смрт, би ле су окружене
ритуалним чиновима. С рађањем је пре свега био повезан чин помагања жени приликом
порођаја. Жена је лежала на кревету или седела на столици, или би чак стајала, а помагале су јој
три рођаке и пријатељице. У византији је брак означавао крај младости. Церемонија венчања се
одијала у сумрак. Пријатељи и родбина би прилазили невестиној кући праћени музичарима и
носећи бакље, младожења би улазио у кућу у свечаној одећи, а када би се појавила млада, рођаци
су бацали јабуке и руже, симболе плодности и љубави. Смрт, последњи чин на земљи, такође је
праћена ритуалима, укључујући прање покојника посебним сунђерима, одевање и церемонијалну
поворку. Руке преминулог биле су прекрштене на грудима и на њих је стављана икона, а рођаци
би пратили леш наричући, а понекад и чупајући косу.
 Састављали су писма како би изразили пријатељство. Просечно писмо је садржало и прекоре
због неодговарања на писмо, описе пишчеве усамљености у туђини, који се налазио далеко у
туђини.

У византијским ритуалима чест је случај истеривања злих сила које окружују човечанство,
религијским или магичним путем. Свет је изгледао насељен демонима, вештицама и
чаробњацима, које су на људе слали искушења и патње. Византијски писци су писали о
чаробњацима који су до својих циљева долазили помоћу вештичарења. Један од њих, Склир Сет,
пожелео је девојку која је тек ушла у пубертет и која је одбила његова удварања. Успео је да јој
некако достави зачарану брескву и након што ју је она појела, заљубила се у њега у допустила му
да легне у њен кревет. Ритуали, поготово литије, извиђени су да би се отерале зле силе, али и
кише или суше, најезде скакаваца и поплаве. Још делотворније средство протви злих сила била су
чуда која су изводили свеци, а који су могли да предвиђају будућност, истерују зле духове и
управљају природним силама. Чуда описана у византијским историјима и житијама светаца била
су поучна или прагматична. Завиривали су у будућност, наводили су грешнике на покајање и
живели у складу с божијом вољом.

Постојале су различите врсте игара, од којих је већина нестала заједно с позним римским
царством, настале се у антицком добу. Гладијаторске игре је 325.године забранио Константин
Велики, али су опстале још читав век након тога. Олимпијске игре је забранио Теодосије I али се
претпоставља да су опстале све до прве половине v века. Трке двоколица цветале се у Цариграду
током vI veka. У Цариграду су били веома популарни Зелени и Плави, а навијачи су бодрили своје
јунаке. Возачи кочија често су тражили благослов од цркве пре трка, али православни оци су били
непријатељски настројени према њима. Јован Хризостом је игре називао ђавољом радњом и
сатанистичким спектаклом.

Дивљење телу, храбрости и духовној снази било је типично за антику, као и дивљење разуму и
племенитом понашању. Византинци, с друге стране, као да су били мало посрамљени што имају
тело, и у уметност и књижевности трудили су се да тело потчине духу, а у свакодневном животу да
га сакрију испод тешких одора. Из писаних извора сазнајемо да су панталоне ушле у употребу и да
су постале најизраженији део мушке одеће. Не може се рећи да су византинци у потпуности
одбацивали телесно. Потпуно одбацивање телесног је одлика дуализма, а Византијска црква је
званично славила тело као једно од предивних божијих дела.

Византијски моралисти су презирали све делатности које су се тицале тела, укључујићи хигијену,
шминкање, прожрљивост и теревенчење. Те се делатности нису могле обрисати, и опстајале су у
свим друштвенинм слојевима, али су биле у оштрој супротности с византијским идеалом
достојанственог понашања.

Никола Мистик је на почетку x века бранио скромни став о хигијени, говорећи да је срамота имати
прљаво лице, али га није забрињавала прљавштина других делова тела, без обзира на то да ли се
виде или не виде. Манастирски типици из xI и xII века варирају измђу прања два пута месечно и
до тти пута годишње, али се најчешће говорило о једном купању у месец дана. Купање је престало
да буде уобичајени елемент свакодневног живота и сматрано је леком за болести. Лекари су
саветовали болесницима да се купају два пута недељно.
Брак је био поштована друштвена установа у индивидуалистичком друштву, али су девичанство и
целибат били највиши идеали понашања. Теофан Исповедник, светац и хроничар, својој жени је
одмах након венчања обећао да ће обоје сачувати чедност и одрећи се брачних дужности.
Граница између целибата и сексуалности је била нејасна и магловита, што је чињеница која је
помогла да се повремено у житијама светаца као јунакиње појављују и некадашње проституке. За
прељубништво ни хришћански морал, ни канони, ни грађански закони нису били несавладива
препрека. Већина доступних доказа о прељубништву односи се на горње слојеве византијског
друштва. Постоји, међутим, и мали број извора који говоре о свакодневном животу обичних
породица и положају жене.

Положај жене је у културном и политичком животу био ограничен. Високи положаји и уважавања
које су жене Анадолије имале током античког периода, па чако и под римском влашћу, нестали су
уздизањем хришћанства. Од жена у индивидуалистичком друштву очекивало се да живе унутар
куће, одсечене од спољашњег света.

Као закључак можемо рећи да је лични живот Византинаца и понашање било у складу са
индивидуалистичким цртама византијског друштва, и да се у великој мери разликовао од идеала
понашања у античком добу. Тај живот је, међутим, био прикривен унутрашњим супротностима
између идеалног понашања и свакидашње праксе. Ове супротности су можда делимично настале
као резултат постепеног развоја друштвеног понашања, али и неких елемената преренесансних
односа, који се јављају у XI и XII веку.