Žan-Kristof

Granže

Purpurne reke
 Naslov originala:
Jean-Christophe Grangé
Les rivières pourpres
(1999)
Za Viržiniju
PRVI DEO
 1

„Ga-na-mos! Ga-na-mos!”
Prstiju zgrčenih na VHF predajniku, Pjer Nijemans je gledao
naniže u rulju koja je silazila niz betonske tribine Parka prinčeva.
Hiljade usijanih glava, belih šešira i šarenih ešarpi, teklo je kao šarena
i zaslepljujuća reka. Eksplozija konfeta. Legija pobesnelih demona. I,
iznad svega, tri otegnute i prodorne note:
„Ga-na-mos!”
Policajac koji se nalazio na krovu osnovne škole preko puta Parka
posmatrao je pokrete treće i četvrte čete Republikanske garde. Ljudi u
tamnoplavim uniformama trčali su sa crnim kacigama na glavama,
zaklonjeni iza štitova od nesalomive plastike. Klasika. Dvesta ljudi s
jedne i s druge strane stadiona, uz kapije, plus agenti u civilu, trudili su
se da spreče navijače suparničkih ekipa da se sretnu, da se približe
jedni drugima, čak i da se vide...
Te večeri, za utakmicu Saragosa-Arsenal, jedini meč koji su dve
strane ekipe te godine odigrale u Parizu, bilo je mobilisano više od
četiristo policajaca i žandara. Vršili su kontrole identiteta, pretrese i
nadgledanje četrdeset hiljada navijača koji su stigli iz dve zemlje.
Glavni komesar Pjer Nijemans bio je jedan od odgovornih za celu
akciju. Taj tip operacije nije baš bio u njegovoj nadležnosti, ali je
kratko ošišani policajac uživao u takvim vežbama. Čisto nadziranje i
sukobljavanje. Bez istrage i procedure. To ga je na neki način
rasterećivalo. A voleo je i vojnički aspekt armije koja maršira.
Navijači su stigli do prvog nivoa, ali se nisu videli od betonskih
stubova koji su podupirali konstrukciju između ulaza H i G. Nijemans
pogleda na sat. Za četiri minuta će biti napolju i počeće lov. Biće
rizičnih kontakata, pljački, tuča. Policajac duboko udahnu.
Oktobarska noć je bila puna napetosti.
Dva minuta. Nijemans se refleksno okrenu i pogleda trg Port de
Sen Klu. Bio je potpuno prazan. Tri fontane su se u mraku uzdizale
kao totemi. Uzduž avenije bila su nanizana službena vozila. Ispred su
ljudi zakopčanih šlemova razgibavali ramena, dok su ih pendreci
lupkali po nogama. To su bile rezervne brigade.
Graja se pojačala. Rulja je nagrnula između rešetki sa načičkanim
šiljcima. Nijemans nije mogao da sakrije osmeh. Baš to je i tražio.
Naišao je talas. Treštale su trubice. Od brujanja su vibrirale i najsitnije
pukotine u betonu. „Ga-na-mos! Ga-na-mos!” Nijemans pritisnu dugme
radio-stanice i obrati se Joakimu, šefu istočnog odeljenja. „Ovde
Nijemans. Izlaze. Usmerite ih prema kolima na bulevaru Murat, prema
parkinzima i ulazima u metro.”
Policajac je iz visine procenjivao situaciju: s ove strane nije bilo
mnogo rizika. Španski navijači su večeras bili dobitnici, prema tome i
manje opasni. Englezi su upravo izlazili sa suprotne strane, kroz vrata
A i K prema Bulonjskoj šumi. To je bila gomila divljih zveri. Nijemans
je nameravao da ode tamo i proveri da se operacija razvija kako
treba.
Odjednom, ispod uličnih svetiljki, iznad rulje, poletela je staklena
flaša. Policajac vide kako se podiže pendrek, masa se zaljulja, ljudi
popadaše. Zaurla u predajnik: „Do vraga, Joakime! Kontrolišite svoje
ljude!”
Nijemans se peške sjuri osam spratova niz požarne stepenice. Kad
je izašao na aveniju, dva reda policajaca već je bilo spremno da počne
da pendreči huligane. Nijemans potrča prema naoružanim ljudima
mašući rukama da odstupe. Pendreci su bili na nekoliko metara od
njegovog lica kada s desne strane dojuri Joakim sa kacigom na glavi.
Podiže vizir i besno pogleda Nijemansa:
„Pobogu, Nijemanse, jeste li poludeli. šta vam je? Šta to radite tako
u civilu...”
Policajac je ignorisao njegovu primedbu.
„Kakvo je ovo sranje? Umirite svoje ljude. Joakime! Inače će za tri
minuta nastupiti haos.”
Debeli kapetan, sav crven u licu, teško je disao. Nosio je brčiće kao
s početka dvadesetog veka i oni su podrhtavali u ritmu njegovog
isprekidanog disanja. Iz radija se začu poziv: „Poziv svim jedinicama...
Poziv svim jedinicama... Neredi kod Bulonjske šume... Imamo
problema!” Nijemans pogleda Joakima kao da je baš on kriv za opšti
haos. Pritisnu predajnik: „Ovde Nijemans. Stižemo.” Zatim
zapovedničkim tonom naredi kapetanu:
„Idem tamo. Pošaljite koliko god možete ljudi. I smirite ovo sranje
ovde.”
Ne čekajući odgovor, komesar potrča tražeći stažistu koji mu je
služio kao šofer. Dugim koracima je prešao trg gledajući kako osoblje
pivnice Prinčevi brzo spušta metalne roletne. Napetost je lebdela u
vazduhu.
Najzad ugleda smeđeg mladića u kožnoj jakni koji se šetkao pored
crne „berline”. Nijemans viknu, lupivši po haubi automobila:
„Brzo. Neredi kod Bulonjske šume!”
Obojica uskočiše u auto u istom trenutku. Krenuše uz škripu
točkova. Stažista se uputi nalevo da bi što pre stigao do ulaza krećući
se trakom za vozila hitne pomoći. Ali, Nijemansu je osećaj govorio
nešto drugo:
„Idi okolo”, prošišta, „tako ćemo ih presresti.”
Auto se okrete za pola kruga klizajući se po barama oko vodenih
topova koji su spremno čekali akciju. Zatim projuri avenijom Parka
prinčeva kroz špalir sivih kola specijalnih jedinica. Ljudi pod
šlemovima trkom su se raspoređivali i ne pogledavši u pravcu
Nijemansovog vozila. On je na krov stavio sirenu. Stažista skrenu levo
pored škole Klod-Bernar, obiđe pešačko ostrvo i uputi se prema
stadionu. Prošli su pored tribina Otej.
Kada je Nijemans ugledao prve pramenove suzavca shvatio je da je
bio u pravu: neredi su se već proširili do trga Evropa.
Prošli su kroz beličastu izmaglicu i naleteli na prve žrtve koje su
bežale glavom bez obzira. Tuča je izbila ispred centralne tribine. Ljudi
s kravatama i doterane žene trčali su i posrtali obliveni suzama. Neki
su bežali ulicama, dok su drugi pokušavali da se vrate na stadion.
Nijemans iskoči iz vozila. Na trgu su se izmešana tela mlatila iz sve
snage. Bilo je teško razdvojiti šarenu opremu engleskih navijača od
tamnih silueta žandara. Neki žandari su krvavi ležali na zemlji, pa
drugi, zbog svojih ranjenih kolega, nisu mogli da upotrebe nikakvo
oružje. Komesar skide naočare i veza maramicu preko lica. Priđe
najbližem žandaru i, pokazavši mu legitimaciju, uze njegov pendrek.
Čovek je bio zaprepašćen iza prozirnog vizira orošenog dahom.
Pjer Nijemans ulete pravo u gužvu. Navijači Arsenala su se tukli
pesnicama i šipkama, i šutirali metalnim ojačanjima na čizmama, dok
su se žandari povlačili štiteći ranjene kolege koji su ležali na tlu. Tela
su se bacakala, lica krivila, kosti su pucale. Motke su se podizale i
spuštale, sudarajući se iz sve snage.
Oficir se baci u metež.
Tukao je pesnicom i pendrekom. Izdvoji jednog velikog tipa i
obasu ga kišom udaraca. U rebra, pa ispod pojasa, pa u njonju.
Odjednom ga neko s desne strane udari nogom i on se okrete urlajući.
Pendrekom zviznu napadača po vratu. Krv mu je bubnjala u glavi, a u
ustima je osećao ukus metala. Ništa više nije mislio, ništa nije osećao.
To je bio rat.
Odjednom je primetio čudnu scenu. Sto metara odatle dvojica
huligana su mlatila jednog civila. Nijemans spazi krvave podlive na
licu navijača, mehaničke udarce, pune mržnje, druge dvojice. Onda je
shvatio: ranjeni navijač je pripadao rivalskom klubu.
Međusobni obračun.
Dok je on shvatio šta se događa, žrtva se otrgla i pobegla u
sporednu ulicu. Napadači su protivnika pratili u stopu. Nijemans baci
pendrek i utrča za njima u uličicu.
Poče da ih sledi.
Nijemans je trčao mirno dišući, smanjujući rastojanje između sebe
i dvojice progonitelja koji su, duž ulice, sledili svoju žrtvu.
Skrenuše udesno i naleteše na ogradu bazena Molitor. Hulje su se
opet dočepale suparnika. Nijemans je upravo skretao iza ugla i kad je
video šta se dešava nije mogao da poveruje svojim očima. Jedan od
napadača izvukao je mačetu.
„NE!”
Policajac je zaurlao i istovremeno potegao pištolj. Naslonio se na
jedan auto, stavio desnu ruku na levu podlakticu i nanišanio
zadržavajući dah. Prvi hitac. Promašaj. Ubica s mačetom se
iznenađeno okrenu. Drugi hitac. Opet promašaj.
Nijemans ponovo potrča držeći pištolj u borbenom položaju.
Tresao se od besa: bez naočara, dva puta je promašio cilj. Dotrčao je
na most. Čovek sa mačetom je bežao prema šumarku koji se pružao
duž bulevara. Njegov saučesnik je ostao nepomičan, užasnut. Policajac
ga tresnu kundakom u vrat i za kosu ga odvuče do semafora. Jednom
rukom izvadi lisice i prikači ga za stub. Onda se okrete prema
kolovozu.
Telo žrtve je ležalo nasred puta, a neki automobili su ga već
zaobišli, srećni što su se provukli pre nego što put bude potpuno
blokiran. Preprečeni automobili, izgrebane karoserije... Svi su
mahnito trubili. U svetlu farova Nijemans primeti kako jedan vozač
povraća pored svog vozila odvraćajući pogled od žrtve.
Komesar pogleda u pravcu u kojem je ubica pobegao. Primetio je
njegovu šarenu ešarpu. Bežao je kroz naslage lišća prema šumarku.
Nijemans krete za njim držeći pištolj u ruci.
Bežeći ispod drveća, ubica ga kratko pogleda. Policajac se nije
krio. Čovek je morao da zna da će mu glavni komesar Pjer Nijemans
doći glave. Odjednom, čovek se strča niz padinu i nestade. Odjek
njegovih koraka na stazi odavao je Nijemansu pravac kretanja: vrtovi
Otej.
Policajac ga je sledio. Noć se spojila sa sivim krošnjama parka. Na
kraju staze video je senku kako preskače zid. Krenu za senkom i nađe
se na terenima Rolan Garosa.
Rešetkasta vrata nisu bila zaključana. Ubica je bez problema
prelazio s jednog na drugi teren. Nijemans gurnu jednu kapiju i
preskoči preko prve mreže. Pedeset metara ispred njega čovek je
klipsao pokazujući znake zamora. Uspeo je da preskoči još jednu
mrežu i da se uspne uz stepenište između sedišta. A Nijemans se,
duboko dišući, lako uspinjao uz stepenice. I samo što ga nije zgrabio
kad čovek sa vrha stepenica skoči u prazno.
Hulja je uspela da doskoči na krov neke izdvojene zgrade. Odmah
zatim nestade s druge strane. Komesar za tren zastade, a zatim se i on
skoči. Sleteo je na ravan krov posut šljunkom. Ispod njega su se
prostirali travnjaci, drveće, tišina.
Ubici ni traga ni glasa.
Policajac skoči sa zgrade i pokliza se po vlažnoj travi. Postojale su
samo dve mogućnosti: ili je ubica ušao u glavnu zgradu sa čijeg krova
je upravo skočio, ili u jednu drvenu zgradu koja se nalazila u dnu
bašte. Pažljivo uperivši pištolj gurnu vrata koja su se nalazila iza
njega. Ona se odmah otvoriše.
Komesar napravi nekoliko koraka, a zatim iznenađeno zastade.
Nalazio se u mermernom holu obrubljenom okruglim kamenim
pločama na kojima su bila uklesana nepoznata slova. Pozlaćena
ograda nazirala se u mraku gornjih spratova. Zidovi su bili prekriveni
grimiznocrvenim tapetama od velura, a uokolo su blistale ukrašene
vaze. Nijemans shvati da je ušao u ambasadu neke azijske zemlje.
 U tom trenutku začu spolja neku buku. Ubica se nalazio u drugoj
zgradi. Policajac prođe kroz park klizajući se po travnjaku i stiže do
barake od drvenih letvi. On uđe, senka u senci. Odmah nestade svaka
čarolija. Bila je to štala razdeljena na boksove, u kojima su se nalazili
mali konji kratke grive.
Sapi su im podrhtavale. Mirisala je slama. Pjer Nijemans je
napredovao s pištoljem u ruci. Prošao je pored jednog boksa, drugog,
trećeg... S desne strane začu zvuk. Okrete se. Samo trupkanje kopita.
Šušanj s leve strane. Brz okret. Zamalo prekasno. Oštrica blesnu.
Nijemans je odskočio u poslednjem trenutku. Mačeta zviznu pored
njegovog ramena i zaseče leđa konja koji se munjevito ritnu i metalna
potkovica se zakuca u ubičino lice. Policajac iskoristi tu prednost,
skoči na čoveka i uhvativši pištolj za cev, udari ga kundakom kao
čekićem.
Udarao je i udarao, a onda zastade gledajući huliganovo
okrvavljeno lice. Slomljene kosti su se probile kroz iskidano meso.
Jedno oko je visilo samo na tanušnom končiću tkiva. Zlikovac se više
nije pomerao. Nijemans opet okrenu oružje, obema rukama uhvati
krvavi kundak i gurnu cev u razjapljena usta. Podiže glavu i zatvori
oči. I baš kad je hteo da okine... prekide ga piskavi zvuk.
U džepu mu je zazvonio mobilni telefon
 2

Tri sata kasnije, u zgradi Centralne uprave istražne policije

Ministarstva unutrašnjih poslova, u novim i simetričinim ulicama
kvarta Nanter prefektir, gorela je mala svetiljka. Posebna sijalica,
istovremeno i difuzna i koncentrisana, bila je postavljena veoma
nisko, gotovo u ravni radnog stola Antoana Remsa koji je sedeo u
senci. Preko puta njega, van domašaja kruga svetlosti, nazirala se
visoka silueta Pjera Nijemansa. Došao je da ukratko prepriča izveštaj
koji je napisao o poteri u Bulonjskoj šumi. Rems upita skeptično:
„Pa kako je čovek?”
„Englez? U komi. Fractures facialis multiples. Upravo sam zvao
bolnicu: skidaju mu komade kože da zakrpe lice.”
„A žrtva?”
„Izmrcvarena kod Port Molitora.”
„Blagi bože. Šta se desilo?”
„Svođenje računa među huliganima. Među navijačima Arsenala
našli su se Čelsijevi. Dvojica huligana su iskoristili gužvu i mačetom
iskasapili neprijatelja.”
Rems je zaprepašćeno klimao glavom. Malo poćuta pa reče:
„A ti? Jesi li baš siguran da je jedan udarac konjskog kopita mogao
da ga dovede u takvo stanje?”
Nijemans ništa nije odgovorio, samo se okrenuo prema prozoru.
Mesečina je osvetljavala čudne pastelne slike po zidovima okolnih
zgrada: oblake i duge koji su lebdeli iznad brežuljaka u zelenoj senci
parka u Nanteru. Ponovo se začu Remsov glas:
„Pjere, ja te ne razumem. Zašto se upetljavaš u ovakve situacije?
Nadziranje utakmice, zaista, ja...”
Glas mu se prekide. Nijemans takođe nije progovarao.
„Nije to više za tvoje godine”, nastavi Rems. „Nije ni u tvojoj
nadležnosti. Naš dogovor je bio jasan: nema više ulice, nema više
nasilja...”
Nijemans se okrete i priđe svom pretpostavljenom.
„Antoane, pređi na stvar. Zašto si me pozvao ovamo usred noći?
Kada si me zvao nisi mogao da znaš šta se desilo kod Parka prinčeva.
Dakle, zašto?”
Remsova senka se nije pomerala. Imao je široka ramena.
Kovrdžavu, sedu kosu i lice kao isklesano. Izgledao je kao svetioničar.
Već nekoliko godina je kao načelnik rukovodio Centralnom upravom
za represiju nad ljudskim bićima. Nijemans ga je upoznao mnogo pre
nego što je zavladao tim birokratskim carstvom komplikovanog
imena, dok su još obojica bili ulični panduri koji su tumarali po kiši,
brzi i efikasni. Kratko ošišani policajac se naže i ponovi.
„Dakle?”
Rems uzdahnu:
„Radi se o ubistvu.”
„U Parizu?”
„Ne. U Gvernonu. To je gradić na Izeru, pored Grenobla.
Univerzitetsko naselje.”
Nijemans uze jednu stolicu i sede preko puta načelnika.
„Slušam te.”
„Juče, krajem popodneva, pronašli su telo. Uglavljeno među stene
iznad reke koja obrubljuje univerzitetsko naselje. Sve ukazuje da se
radi o zločinu manijaka.”
„Šta znaš o telu? Je l’ žensko?”
„Ne. Muško. Mladić. Izgleda da je bio bibliotekar na fakultetu. Telo
je pronađeno golo. Ima tragova mučenja: modrice, posekotine,
opekotine... Pomenuli su mi davljenje.”
Nijemans protegnu udove i ispuni kancelariju. Usput je srušio
jednu pepeljaru.
„I zašto mi sve to pričaš?”
„Zato što sam mislio da te pošaljem tamo.”
„Šta? Zbog tog ubistva? Pa, lokalni panduri iz Grenobla uhvatiće
ubicu još tokom nedelje i...”
„Pjere, ne igraj se glavom. Znaš odlično da to nikad nije tako
jednostavno. Nikada. Razgovarao sam sa sudijom. Hoće specijalistu.”
„Specijalistu za šta?”
„Za ubistva. Pretpostavlja se da je motiv seksualne prirode. U
svakom slučaju tako nešto.”
Nijemans ispruži vrat prema svetiljci i oseti oštru vrelinu halogene
sijalice.
 „Antoane, nisi mi sve rekao.”
„Sudija je Bernar Terpent. Stari drugar. Nas dvojica smo došli s
Pirineja. Zemljaci, kapiraš? On bi hteo da se to sredi što je moguće pre.
Ne pričati mnogo, izbegavati medije i ostale budalaštine. Za nekoliko
nedelja je početak školske godine: treba zatvoriti slučaj dotad. Valjda
ne treba da ti crtam?”
Glavni komesar ustade i vrati se do prozora. Posmatrao je ulične
svetiljke koje su, pod tamnim svodom parka, izgledale kao svetlucave
glave špenadli. Nasilje iz poslednjih sati još uvek mu je bubnjalo u
slepoočnicama: udarac mačetom, periferija, jurnjava preko Rolan
Garosa. Po ko zna koji put prošlo mu je kroz glavu kako bi sigurno
ubio čoveka da ga Rems nije pozvao baš tad. Razmišljao je o tim
nekontrolisanim napadima besa koji mu preplavljuju svest,
poništavaju vreme i prostor i, u suštini, čine ga gorim nego što jeste.
„Dakle?” upita Rems.
Nijemans se okrete i nasloni se na ragastov prozora.
„Ima već četiri godine kako se ne bavim takvim istragama. Zašto
mi nudiš taj slučaj?”
„Potreban mi je neko efikasan. Dobro znaš da nadređeni oficir
može nekog od svojih ljudi da pošalje u bilo koje mesto u Francuskoj.”
Dugim rukama zamlatara po polumraku. „Koristim se svojom malom
privilegijom.”
Policajac sa naočarima se nasmeši.
„I vuk sit i ovce na broju?”
„Tako je. Ti ćeš udahnuti malo planinskog vazduha. Ja ću vratiti
uslugu starom prijatelju. U međuvremenu, bar nikog nećeš
premlatiti...”
Rems izvadi list papira iz faksa koji je svetlucao u kancelariji:
„Prvi nalazi žandarmerije. Hoćeš li uzeti ili ne?”
Nijemans prođe kroz kancelariju i uze još toplu hartiju.
„Pozvaću te. Da mi kažeš šta se dešava u bolnici.”

Pošto je napustio Remsovu kancelariju, policajac se uputio prema

svom stanu u ulici La Brijer, u devetom arondismanu. Bio je to veliki,
skoro prazan stan, sa parketima uvoštenim kao lice stare dame.
Istuširao se, očistio površinske rane i pogledao se u ogledalu. Koščato
lice puno bora. Seda, sjajna kosa kao jež. Okrugli metalni okviri
naočara. Nijemans se naceri svojoj slici. On sam baš i ne bi voleo da
sretne ovakvu njušku u nekoj pustoj ulici.
Ubacio je nešto odeće u sportsku torbu i između košulja i čarapa
zavukao snajpersku pušku „remington”, kalibra 12, kao i municiju i
prigušivač za svog „menhurina”. Najzad uze navlaku za odela i unutra
stavi dva zimska i nekoliko kravata sa divljim šarama.
Na putu prema Port de la Šapel, Nijemans se zaustavio kod
Mekdonaldsa na bulevaru Kliši koji je otvoren cele noći. Na brzaka je
progutao dva dupla čizburgera, budno motreći svoj auto koji je bio
parkiran u drugoj traci. Tri ujutro. Nekoliko uobičajenih fantoma
tumaralo je polupraznom salom pod belim neonskim svetlom. Crnci u
preširokim dronjama. Kurve sa dugim jamajčanskim uvojcima.
Džankoze, beskućnici, pijanci. Sva ta bića su doskora pripadala
njegovom svetu: svetu ulice. Taj svet je Nijemans napustio zbog bolje
plaćenog i poštovanog kancelarijskog posla. Za bilo kog drugog
policajca posao u upravi je bio napredovanje. A on se osećao kao u
kavezu – pozlaćenom doduše – ali umrtvljujućem. Još jednom pogleda
sumračna bića koja su ga okružavala. Te pojave su bile drveće u
njegovoj šumi u kojoj je on nekada vrebao kao lovac.
Nijemans je vozio sa dugim svetlima samo jednom trakom, ne
obazirući se na radare ili ograničenja brzine. U osam ujutru stigao je
do izlaza prema Grenoblu. Prošao je Sen Marten d’Er, Sen Marten
d’Irijaž, i uputio se prema Gvernonu u podnožju Gran Pik de Beladona.
Uzduž krivudavog puta smenjivale su se industrijske zone i netaknute
šume. Vladala je pomalo morbidna atmosfera, kao i obično na selu jer
se zapaža duboka usamljenost, sama lepota tih mesta.
Komesar je prošao pored prvog panoa koji je pokazivao put prema
univerzitetu. U daljini, u magličastoj svetlosti oblačnog jutra, uzdizali
su se planinski vrhunci. Kad je izašao iz jedne krivine u dnu doline je
ugledao univerzitet: velike moderne zgrade od betonskih blokova
okružene sa svih strana velikim travnjacima. Nijemansa je sve to
podsetilo na sanatorijum kakav čovek očekuje da vidi u ovakvim
gradovima.
Siđe sa oblasnog puta i krete prema dolini. Sa zapadne strane
ugledao je vertikalne rečice kako se ulivaju jedna u drugu parajući
tamne bokove planine srebrnkastim zveketom. Policajac je usporio:
zadrhtao je gledajući ledene vode koje su padale s vrha kako nestaju u
vrtačama i u žbunju, pa se opet pojavljuju bele i svetlucave, pa opet
nestaju...
Nijemans se odluči na mali obilazak. Skrete i prođe kroz tunel od
ariša i jela vlažnih od jutarnje rose, i nađe se na dugačkom platou
oivičenom visokim crnim stenama.
Policajac stade. Izađe iz auta i nasloni se na haubu. Dugo je
posmatrao pejzaž: izgubio je pogled na reku. U tom trenutku shvati da
potok, stigavši do kraja doline, protiče baš iza kamenog zida. Mogao je
čak i da ga vidi zahvaljujući pukotinama u steni.
Iznenada primeti još jedan detalj i skoči sa haube. Ne, nije
pogrešio. Vrati se u auto, uključi motor i krenu prema useku. Na
jednoj pukotini u stenama on ugleda žutu fluorescentnu traku
karakterističnu za nacionalnu žandarmeriju: ZABRANJEN PROLAZ.
 3

Nijemans krivudavom i uskom stazom zađe u klisuru. Uskoro je

morao da se zaustavi, jer nije bilo dovoljno široko za „berlinu”. Izađe
iz vozila, prođe ispod plastične trake i uputi se prema reci.
Prirodna brana je na ovom mestu zaustavljala rečni tok. Nijemans
je očekivao da će naići na ključalu penu brzaka, ali se reka pretvorila
u malo, svetlo i mirno jezero. Kao lice s kojeg odjednom nestane sav
bes. Malo dalje, udesno, reka je ponovo isticala iz jezera i očigledno
prolazila kroz sivkasti grad koji se baškario u krevetu doline.
Nijemans naglo stade. Jedan čovek je već bio tu. Čučao je s leve
strane, pored vode. Refleksnim pokretom Nijemans dodirnu dršku
pištolja koji mu je bio na opasaču. Taj potez izazva lagano zveckanje
lisica. Čovek se okrete prema njemu i nasmeši se.
„Šta radite ovde?” grubo ga upita Nijemans.
Nepoznati se ponovo nasmeši ništa ne odgovorivši i ustade šireći
ruke. To je bio mlad čovek nežnog lica i plave oštre kose. Nosio je
jaknu od jelenske kože i nabrane pantalone. On odvrati jasnim
glasom:
„A vi?”
Njegova drskost razoruža Nijemansa. On odgovori osornim
glasom:
„Policija. Je l’ vi niste videli traku? Nadam se da ste imali dobar
razlog da zaobiđete zabranu, jer...”
„Erik Žuazno, policijski inspektor iz Grenobla. Preliminarna
istraga. Još trojica će stići tokom dana.”
Nijemans mu se pridruži na uzanoj obali.
„Gde je osoblje?” upita.
„Dao sam im pola sata pauze za doručak.” On nemarno slegnu
ramenima. „Treba da radim ovde. Želeo sam mir... komesare
Nijemans.”
Sedi policajac se trže. Mladić ponovo reče kao da je to nešto što se
podrazumeva:
„Odmah sam vas prepoznao. Pjer Nijemans. Bivša dika RAID. Bivši
komesar BRB. Bivši lovac na ubice i dilere. Bivši u mnogo čemu, u
stvari...”
„Je l’ to sada drskost postala predmet u školi za inspektore?”
Žuazno se nakloni, malo ironično:
„Izvinite, komesare. Samo sam pokušao da desakralizujem zvezdu.
I sami znate da ste vedeta, superžaca koji ispunjava snove svih mladih
inspektora. Ovde ste zbog ubistva?”
„Je l’ ti odgovara?”
Policajac se ponovo nakloni.
„Biće mi čast da radim s vama.”
Nijemans se zagleda u blistavu površinu glatke vode kraj svojih
nogu. Na dnevnom svetlu je izgledala kao staklo. Izgledalo je kao da
žad svetluca iz dubina.
„Ispričaj mi sve što znaš o slučaju.”
Žuazno podiže oči prema zidu od stena.
„Telo je bilo uglavljeno gore.”
„Gore?” ponovi Nijemans posmatrajući liticu čija gruba površina je
bila izbrazdana senkama pukotina i izbočina.
„Da. Na visini od petnaest metara. Ubica je ugurao telo u jednu
pukotinu na litici. Postavio ga je u bizaran položaj.”
„Koji položaj?”
Žuazno skupi noge, priljubi kolena i prekrsti ruke na grudima.
„Kao fetus.”
„Banalan potez.”
„U ovom slučaju ništa nije banalno.”
„Rekli su mi za rane i opekotine”, nastavi Nijemans.
„Još nisam video telo. Ali, izgleda da ima mnogo znakova
mučenja.”
„Da li je žrtva podlegla mučenju?”
„U ovom momentu ništa ne može pouzdano da se tvrdi. I na vratu
se nalaze duboke posekotine. Znaci davljenja.”
Nijemans se ponovo okrete prema malom jezeru. Ugledao je svoju
siluetu – kratko podšišani tip u plavom mantilu – kako se ogleda u
površini jezera.
„A jesi li nešto pronašao ovde?”
„Ne. Već čitav sat tražim neki detalj, trag. Nema ničeg. Ja mislim da
žrtva nije ovde ubijena. Ubica je telo samo podigao gore.”
 „Jesi li se popeo do pukotine?”
„Jesam. Nema ničeg. Ubica se verovatno popeo na vrh litice s druge
strane, a zatim konopcem spustio telo. Zatim je i sam sišao niz drugi
konopac i namestio žrtvu. Zadao je sebi prilično posla zbog te
teatralne poze. Potpuno neshvatljivo.”
Nijemans još jednom pogleda liticu načičkanu izbočinama i
izbrazdanu pukotinama. S mesta na kojem je stajao nije mogao sasvim
precizno da odredi udaljenost, ali mu se činilo da se niša u kojoj je telo
nađeno nalazi na sredini litice, podjednako udaljena i od vrha i od
podnožja. On se naglo okrete.
„Idemo li?”
„Gde?”
„U bolnicu. Hoću da vidim telo.”

Golo telo čoveka, otkriveno samo do ramena, ležalo je postrance

na blistavom stolu. Bio je sklupčan kao da se plašio da će ga grom
pogoditi u lice. Skupljena ramena, ranjen potiljak, pesnice stisnute
ispod brade i smeštene između povijenih kolena. Beličasta koža,
zgrčeni mišići, koža prekrivena ranama, sve je bilo tako stvarno da je
bilo gotovo nepodnošljivo gledati leš. Na vratu su se videli dugački
rezovi, kao da je neko hteo da odseče glavu. Otečene vene su se
ocrtavale na slepoočnicama kao nabujale reke.
Nijemans pogleda ostale ljude koji su bili u mrtvačnici. Oko stola
su se nalazili: istražni sudija Bernar Terpent, usukana pojava s
junačkim brcima, kapetan Rože Barn, zapovednik žandarmerije u
Gvernonu, ogroman čovek koji se valjao kao teretni brod, i kapetan
Rene Vermon, član istraživačkog odseka žandarmerije, očerupani
čovečuljak bubuljičavog lica i sa očima kao dva svrdla. Žuazno se
držao pozadi glumeći marljivog stažistu.
„Da li se zna njegov identitet?” upita Nijemans iz pozadine.
Barn kao vojnik istupi jedan korak i pročisti grlo.
„Žrtva se zove Remi Kajoa, gospodine komesare. Imao je dvadeset
pet godina. Poslednje tri godine je radio kao upravnik biblioteke
univerziteta u Gvenonu. Telo je, ovog jutra, identifikovala njegova
žena, Sofi Kajoa.”
„Da li je ona prijavila nestanak?”
„Juče, u nedelju, krajem popodneva. Dan ranije njen muž je krenuo
na planinarenje prema vrhu Mire. Sam, kao i svakog vikenda.
Ponekad bi prespavao u nekom planinarskom domu. Zato i nije bila
zabrinuta. Sve do juče po podne i...”
Barn zastade. Nijemans je obnažio torzo leša.
Obuzeo ih je nemi užas, beli krik koji ostaje zarobljen u grlu.
Stomak i torzo žrtve bili su prekriveni crnkastim ranama svih vrsta i
oblika. Bilo je tu posekotina ljubičastih ivica, opekotina svih boja, i
nekih garavih oblaka. Videle su se i nešto manje posekotine oko
zglavaka na rukama i nogama kao kad vežeš čoveka kablom.
„Ko je pronašao telo?”
„Jedna mlada žena...” Barn baci pogled na svoj izveštaj i dodade:
„Fani Fereira. Profesorka na univerzitetu.”
„Kako ga je pronašla?”
Barn opet pročisti grlo.
„Ona je sportistkinja koja se bavi plivanjem u brzacima. Znate:
silazi niz brzake na specijalnoj dasci, u gumenom odelu i sa kacigom.
Veoma opasan sport i...”
„I?”
„Završila je spust ispred prirodne brane na reci, u podnožju litice
kojom se završava univerzitetsko naselje. Kada se pela na obalu
primetila je telo u niši na litici.”
„To vam je ona ispričala?”
Barn nesigurno pogleda oko sebe.
„Pa jeste, ali...”
Komesar potpuno otkri leš. Okretao se oko bledog tela iz čijih je
smotanih udova lobanja virila kao komad kamena. Nijemans uze
smrtovnicu koju mu je dao Barn. Prelete preko kucanih linija.
Dokument je potpisao direktor bolnice, lično. Nije bilo upisano vreme
smrti, već samo opis vidljivih rana i konstatovana smrt davljenjem. Da
bi se saznalo nešto više, trebalo je otvoriti telo i izvršiti autopsiju.
„Kada stiže veštak?”
„Očekujemo ga svakog trenutka.”
Komesar priđe žrtvi. Naže se da pogleda crte lica. Prilično lepo
lice, mlado, zatvorenih očiju, nije imalo nikakvih tragova udaraca ili
zlostavljanja.
„Niko mu nije dirao lice?”
„Niko, komesare.”
 „Oči su mu bile zatvorene?”
Barn potvrdi. Nijemans palcem i kažiprstom dodirnu kapak žrtve.
A tada se dogodilo nemoguće: jedna teška i svetla suza skliznula je iz
desnog oka. Komesar se trže: lice je plakalo.
Nijemans baci pogled na ostale prisutne: niko nije primetio ovaj
neverovatan detalj. Sačuva hladnokrvnost i ponovi postupak, krišom
od ostalih. To mu je dokazalo da nije poludeo, ali i to da je ovaj zločin
slučaj kojeg se svaki policajac, tokom čitave svoje karijere, ili plaši, ili
ga priželjkuje, zavisno od ličnosti naravno. On se uspravi i odsečnim
pokretom pokri telo. Tiho se obrati sudiji:
„Objasnite nam proceduru istrage.”
Bernar Terpent ispravi leđa.
„Gospodo, vi svakako shvatate da je ovaj slučaj težak i
neuobičajen. Zato smo javni tužilac i ja odlučili da uključimo policiju iz
Grenobla i nacionalnu žandarmeriju. Iz istog razloga sam i odlučio da
iz Pariza pozovem ovde prisutnog glavnog komesara Pjera Nijemansa.
Sigurno ste već čuli njegovo ime. Komesar ovde predstavlja višu
instancu. U ovom trenutku ništa ne znamo o motivima ovog zločina,
ali se možda radi o ubistvu sa seksualnom motivacijom. U svakom
slučaju, imamo posla s manijakom. Iskustvo gospodina Nijemansa će
nam biti veoma korisno. Zato predlažem da komesar vodi istragu...”
Barn potvrdi glavom, Vermon za njim, ali manje revnosno. Kad je
na njega stigao red, Žuazno reče:
„Što se mene tiče, nema nikakvih problema. Ali, moje kolege iz
Grenobla tek treba da stignu, pa...”
„Ja ću im objasniti”, prekide ga Terpent i okrete se Nijemansu.
„Komesare, slušamo vas.”
Teatralnost te scene je smetala Nijemansu. Hteo je da bude
napolju, da započne istragu, pre svega da bude sam.
„Kapetane Barn, koliko ljudi imate?” upita on.
„Osam. Ne... Izvinite, devet.”
„Da li imaju iskustva u ispitivanju svedoka, pronalaženju tragova,
postavljanju blokada na putevima?”
„Pa sad... Nisu to baš stvari koje smo mi...”
„A koliko vi imate ljudi, kapetane Vermon?”
„Dvadeset iskusnih ljudi. Oni će prečešljati teren koji okružuje
mesto gde je leš pronađen i...”
 „Odlično. Predlažem da oni ispitaju i sve osobe koje stanuju u
blizini puteva koji vode prema reci, da obiđu benzinske pumpe,
stanice, obližnje parkinge... Mladi Kajoa je prilikom planinarenja
ponekad spavao u planinarskim domovima. Pronađite ih i istražite.
Možda je žrtva bila presretnuta u nekom od njih.”
Nijemans se okrenu prema Barnu.
„Kapetane, hoću da se ispitivanje proširi po čitavom regionu. Hoću
da mi pre podneva predate listu skitnica, lopova i ostalog ološa ovog
departmana. Hoću da proverite sve koji su nedavno pušteni iz zatvora
u radijusu od trista kilometara. Sve krađe kola i krađe inače. Da
ispitate sve po hotelima i restoranima. Pošaljite upitnike faksom. Hoću
da znam svaki podatak, najmanju sumnju, svaki znak. Hoću i listu svih
mogućih događaja, ovde u Gvernonu, u poslednjih dvadeset i više
godina, a koji se više ili manje mogu doticati našeg slučaja.”
Barn je svaku zapovest zabeležio u svoj notes. Nijemans se obrati
Žuaznou:
„Pozovi službu za informacije. Neka ti daju listu svih sekti, magova
i sličnih nakarada u kraju.”
Žuazno klimnu. I Terpent važno klimnu kao da su to ideje iz
njegove glave.
„Eto, time ćete se baviti dok ne dobijemo rezultate autopsije”,
zaključi Nijemans. „Ne treba da vas podsećam da sve treba da se drži u
najstrožoj tajnosti. Ni reči lokalnoj štampi. Nikome ni reči.”
Ljudi su izašli na trg ispred bolničkog centra ubrzavajući korak da
se što pre sklone sa sitne jutarnje kiše. U senci visokog zdanja, starog
oko dvesta godina, svaki se uputio prema svom vozilu, ozbiljnih lica,
uspravnih leđa, bez reči ili pogleda.
Lov je počeo.
 4

Pjer Nijemans i Erik Žuazno još su uvek bili na univerzitetu kraj

ulaza u grad. Komesar je zamolio poručnika da ga sačeka u biblioteci
koja se nalazila u glavnoj zgradi, dok on poseti rektora univerziteta u
njegovoj kancelariji na poslednjem spratu upravne zgrade, stotinak
metara dalje.
Policajac je ušao u prostranu renoviranu zgradu iz sedamdestih,
visokih plafona i u kojoj je svaki zid bio obojen različitom pastelnom
bojom. Na poslednjem spratu, na nekoj vrsti recepcije, Nijemans se
predstavi sekretarici i zatraži da vidi Vensana Luiza.
Sačekao je nekoliko minuta posmatrajući za to vreme fotografije
najboljih studenata, sportista okićenih medaljama, sa peharima iznad
glava, na dugim skijaškim stazama ili u uzavrelim rečicama.
Nekoliko minuta kasnije Pjer Nijemans se našao naspram rektora,
čoveka kovrdžave kose, spljoštenog nosa i krečnog tena. Lice Vensana
Luiza bilo je čudna mešavina crnačkih crta i anemičnog bledila.
Nekoliko zraka sunca probilo se kroz tmurni polumrak i u osvetljenim
pramenovima lebdela je prašina.
Rektor ponudi policajcu da sedne i zatim poče nervozno da masira
slepoočnice.
„Dakle?” upita suvim glasom.
„Šta dakle?”
„Jeste li pronašli neke tragove?”
Nijemans protegnu noge.
„Tek sam stigao, gospodine rektore. Ostavite mi malo vremena da
se upoznam sa činjenicama. Radije odgovorite na moja pitanja.”
Luiz se zavali u svoju fotelju. Čitava njegova kancelarija bila je
obložena oker drvetom i opremljena metalnim nameštajem koje je
podsećalo na cvetne drške na nekoj planeti od čelika.
„Da li je već bilo nekih sumnjivih događaja na vašem faksu?” upita
Nijemans mirnim tonom.
„Sumnjivih? Ni slučajno.”
„Nema droge? Krađa? Tuča?”
 „Nema.”
„Nema ni bandi, klanova? Omladine koja se pentra na glavu?”
„Uopšte ne razumem o čemu pričate.”
„Mislim na razne igre. Znate, ceremonije, rituali...”
„Ne. Toga kod nas nema. Naši studenti su čiste svesti.”
Nijemans je ćutke sedeo. Rektor ga je odmeravao: jež frizura,
visoka figura, drška pištolja koja se ocrtavala ispod mantila. Luiz
pređe rukom preko lica pa izjavi kao da i samog sebe u to treba da
uveri.
„Kažu mi da ste izvrstan policajac.”
Nijemans ništa ne odgovori već se samo zagleda u rektora. Luiz
skrenu pogled i ponovi:
„Mene interesuje samo jedna stvar, inspektore. Da što pre
pronađete ubicu. Bliži se početak školske godine i...”
„Za početak, ima li studenata u univerzitetskom naselju?”
„Svega nekolicina u studentskom domu. Nalaze se u potkrovlju
glavne zgrade. Tu je još i nekoliko profesora koji pripremaju svoje
kurseve.”
„Mogu li da dobijem spisak?”
„Ali”, malo je oklevao, „nema problema.”
„Kakav je bio Remi Kajoa?”
„Veoma diskretan bibliotekar. Usamljenik.”
„Jesu li ga studenti voleli?”
„Da, svakako...”
„Gde je živeo. U Gvernonu?”
„Ovde. U univerzitetskom naselju. Na poslednjem spratu glavne
zgrade, sa suprugom. Na istom spratu je i studentski dom.”
„Remi Kajoa je imao dvadeset pet godina. Za naše vreme prilično
se rano oženio, zar ne?”
„Remi i Sofi Kajoa su nekadašnji studenti našeg fakulteta. Koliko
sam ja upućen, oni su zajedno išli u gimnaziju, ovde u univerzitetskom
naselju, u kojoj se školuju deca naših profesora. Oni su... to je
prijateljstvo iz detinjstva.”
Nijemans naglo ustade.
„Dobro, gospodine rektore, mnogo hvala.”
I komesar se odmah udalji njušeći smrad straha koji je tu vladao.
 Knjige.
U velikoj biblioteci univerziteta knjige su ležale pod neonskim
svetlom. Police su bile napravljene od metala preko kojeg su bili
razapeti zidovi od papira, i odlično raspoređene. Zidne oplate u
tamnim bojama. Zlatne i srebrne cizeture. Na nalepnicama pečat
univerziteta u Gvernonu. U sredini prazne sale su plastični stolovi
staklom razdeljeni u male pregratke. Kad je Nijemans ušao u
prostoriju imao je utisak kao da se nalazi u sobi za razgovore u
zatvoru.
Prostor je istovremeno bio i svetao i ograničen, prostran a
omeđen.
„Najbolji profesori predaju na ovom univerzitetu”, pričao mu je
Erik Žuazno. „Krem jugoistoka Francuske. Pravo, ekonomija,
književnost, psihologija, sociologija, fizika... I, pre svega, medicina – iz
svih oblasti Izera dolaze ovamo na bolničko lečenje. Bolnica je
najstarija zgrada fakulteta. Lokalne vlasti su je nedavno potpuno
renovirale. Pola okruga se ovde leči, a svi stanovnici planina su rođeni
u ovdašnjem porodilištu.”
Nijemans ga je slušao naslonjen na jedan sto za čitanje,
prekrštenih ruku.
„Govoriš kao znalac.”
Žuazno pokupi neku knjigu, onako.
„Studirao sam ovde. Počeo sam pravo... Želeo sam da budem
advokat.”
„A postao si policajac?”
Poručnik pogleda Nijemansa. Oči su mu blistale pod belim svetlom.
„Kada sam završio prvi stepen odjednom sam se uplašio da ću
nešto zasrati. I onda sam se upisao u školu za inspektore u Tuluzu. Bio
sam uveren kako ova profesija nudi akciju i rizik. Profesija u kojoj ima
mnogo promena i iznenađenja...”
„Jesi li se razočarao?”
Poručnik vrati knjigu na policu. Njegov nehajni osmeh nestade.
„Danas nisam razočaran. Sigurno ne danas.” Zagleda se u
Nijemansa. „To telo... Kako iko može da uradi tako nešto?”
Nijemans preču pitanje.
„Kakva je atmosfera na univerzitetu? Nešto posebno?”
„Ne. Mnogo buržujske dece glava punih klišea o životu, vremenu,
idejama... Ima i seoske dece, i radničke. Tek su oni idealisti. Samo
mnogo agresivniji. Ovde vam je prava mešavina, dakle...”
„I nikad nije bilo bizarnih priča? Grupa?”
„Ne. Nikad ništa. U stvari, da. Sećam se da je na faksu postojala
neka vrsta elite. Mikrokosmos sastavljen isključivo od dece profesora
ovog fakulteta. Među njima je bilo pravih genijalaca. Oni su svake
godine osvajali sve nagrade. Čak i u sportu. To je bilo prilično
neprijatno.”
Nijemans se seti portreta šampiona u rektorovom predvorju. On
upita:
„Da li su ti studenti sačinjavali neki zatvoreni klan? Možda su bili
okupljeni oko nekog nakaradnog projekta?”
Žuazno se zasmeja.
„Šta hoćete da kažete? Da je to bila neka vrsta... zavere?”
Na to se Nijemans okrete i udalji se od polica.
„Bibliotekar na fakultetu je u centru svih pogleda. Idealna meta.
Zamislite grupu studenata obuzetu nekim, ko zna kakvim,
delirijumom. Žrtvovanje, ritual... U trenutku izbora žrtve njihov
pogled, naravno, pada na Kajoa.”
„Zaboravite te stvorove o kojima sam vam pričao. Oni su uvek bili
suviše zauzeti prikazivanjem na ispitima kako bi se između sebe
nadmetali.”
Nijemans zađe u hodnike između braon i bordo knjiga. Žuazno ga
je u stopu pratio.
„Bibliotekar”, ponovi Nijemans, „vlada knjigama... On zna šta ko
čita. Šta ko studira. Možda je saznao nešto što nije trebalo da zna.”
„Niko ne ubija na taj način zbog... I kakve bi to tajne studenti mogli
da kriju u lektiri?”
Nijemans se naglo okrete.
„Ne znam. Samo kombinujem.”
„Je l’ imate već neku ideju. Pretpostavku?”
„Ma kakvi. Može da bude bilo šta. Tuča. Osveta. Intelektualna
konstrukcija. Homoseksualnost. Ili, prosto, neki ludak koji je u
planinama slučajno natrapao na Kajoa.”
Nijemans kucnu prstima po hrbatu knjige.
„Slušaj: nisam ti ja sektaš. Ali tako ćemo početi. Treba prorešetati
knjižurine koje imaju bilo kakve veze sa ubistvom.”
 „Kakve veze?”
Nijemans ponovo prođe kroz hodnik od knjiga i izbi u veliku salu.
Uputi se prema bibliotekarevom pregratku koji se nalazio s druge
strane, na podijumu, oivičen oglasnim tablama. Kompjuter na stolu,
sveske sa spiralama razvrstane po fiokama. Nijemans potapša crni
ekran.
„Unutra sigurno postoji spisak korišćenih knjiga po danima. Hoću
da ovde dovedeš agente. Što pismenije koje možeš da nađeš, ako
takvih uopšte ima. Traži i pomoć studenata iz doma. Hoću da
prečešljaju sve knjige koje govore o zlu, nasilju, mučenju, ali i o
žrtvama i religioznim žrtvovanjima. Neka, na primer, pogledaju
etnološke studije. I neka pribeleže imena studenata koji su često
koristili taj žanr. Neka naravno pogledaju i žrtvinu tezu.”
„A... ja?”
„Ti ispitaj sve koji su bili u domu. Jednog po jednog. Oni žive ovde,
i danju i noću, i mora da poznaju univerzitet dubinski. Navike, stanje
duha, zanimljive tipove... Želim da znam kako je Kajoa izgledao
drugima. Raspitaj se o njegovim planinskim šetnjama. Nađi poznanike
iz planinskih domova. Saznaj ko zna njegove staze. Ko je mogao da ga
prati tamo gore...”
Žuazno skeptično pogleda komesara. Nijemans se približi. Sad je
govorio tiho:
„Reći ću ti šta mi ovde imamo. Zastrašujuće ubistvo, zgrčen,
smrznut leš, žicu, očigledne znake strahovite, bezgranične patnje.
Zločin koji smrdi na sto kilometara. To je trenutno naša tajna. Imamo
nekoliko sati, ja se nadam i koji minut više, da razrešimo slučaj. Posle
toga počnu da se mešaju mediji, počinju pritisci i uzburkavaju se
strasti. Koncentriši se. Uroni u košmar. Daj najviše što možeš. Samo
tako možemo da se suočimo sa licem zla.”
Poručnik je izgledao uplašeno.
„Vi stvarno mislite da ćemo za nekoliko sati mi to sve...”
„Hoćeš da radiš sa mnom ili ne?” preseče ga Nijemans. „Sad ću ti
objasniti kako ja gledam na stvari. Kada se dogodi neko ubistvo svaki
element treba posmatrati izvrnuto, kao u ogledalu. Telo žrtve, ljude
koji su ga poznavali, liniju zločina... Sve to reflektuje jednu istinu,
poseban aspekt zločina, kapiraš?”
Pogleda u ekran kompjutera.
 „Evo, recimo, ovaj ekran. Kada ga uključimo pojaviće se ogledalo
svakodnevnog života Remija Kajoa. Ogledalo njegovih dnevnih
obaveza, sopstvenih misli. Ima unutra detalja, odblesaka, koji bi nas
mogli da zanimaju. Treba samo ući. Preći na drugu stranu.”
On ustade i raširi ruke.
„Mi smo u ledenom dvorcu, Žuazno, u lavirintu odblesaka! Pažljivo
gledaj. Sve pregledaj. Jer, negde u dubini tih ogledala, u nekom
mrtvom uglu, tamo je ubica.”
Žuazno ga je slušao otvorenih usta.
„Za čoveka s terena vi prilično mudrujete...”
Komesar ga nadlanicom potapša po grudima.
„Nije to od mozganja, Žuazno, to je praksa.”
„A vi? Šta ćele vi istraživati?”
„Ja. Ispitaću našeg svedoka, Fani Fereiru. I Sofi Kajoa, žrtvinu
ženu.”
Nijemans namignu.
„Ništa vijuge. Žuazno. Sve je samo praksa.”
 5

Pod tmurnim nebom asfaltni put kroz univerzitetsko naselje je

vijugao do sivih zgrada sa plavim i zarđalim prozorima. Nijemans je
vozio brzinom koraka, obezbedio je plan univerziteta, vozeći putem
prema izolovanoj vežbaonici. Primeti novu betonsku zgradu sa
žlebovima koja je više ličila na bunker nego na fiskulturnu salu. Izađe
iz automobila i duboko udahnu. Padala je fina, sitna kišica.
Pažljivo je osmatrao univerzitetsko naselje i zgrade koje su se
nalazile na nekoliko stotina metara odatle. I njegovi roditelji su bili
nastavnici, u maloj gimnaziji u predgrađu Liona. On se iz detinjstva
ničega nije sećao, ili skoro ničeg. Vrlo rano je porodičnu čauru osetio
kao prevaru i laž. Odmah je shvatio da će morati da se bori s
usamljenošću i da će, što pre tu borbu bude započeo, posledice biti
blaže. Sa trinaest godina zatražio je da školovanje nastavi internatski.
Nisu se usudili da mu zabrane to dobrovoljno izgnanstvo, ali se još
uvek sećao jecaja svoje majke iza zatvorenih vrata njene sobe: bio je
to zvuk koji mu je odzvanjao u glavi, ali i neko fizičko osećanje, vlaga i
vrelina na koži. Pobegao je.
Četiri godine internata. Četiri godine samoće i svakodnevni
treninzi posle časova. Sve njegove nade su bile usmerene prema samo
jednom cilju, prema vojsci. Sa sedamnaest godina. Pjer Nijemans,
maturant odlikaš, prijavio se za vojnu akademiju. Kada mu je vojni
lekar, major, rekao da je odbijen i objasnio mu razloge te odluke,
mladi Nijemans je shvatio. Njegovi strahovi su bili tako očigledni da su
otkrili i najdublje želje njegove duše. I shvatio je da je njegova sudbina
u dugačkom krvavom tunelu bez izlaza, a da na samom kraju, u
pomrčini, zavijaju psi...
Ostali adolescenti koji su bili odbijeni poslušno su saslušali
presudu psihijatra. Ne i Pjer Nijemans. On je bio tvrdoglav, nastavio je
sa fizičkim vežbama, udvostručio bes i volju. Mladi Pjer nikada neće
postati vojnik. Morao je, dakle, da izabere drugačiju borbu: uličnu,
običnu, anonimnu borbu protiv svakodnevnog zla. Svom snagom,
celim svojim bićem, uronio je u rat bez slave, bez zastava, ali kojem će
se ceo predati. Nijemans je postao policajac. Da bi prošao, nekoliko
meseci je uvežbavao odgovore na psihološke testove. I tako se upisao
u policijsku školu Kan-Ekliz. Počelo je doba nasilja. U vežbama
gađanja postizao je izvanredne retultate. Nijemans nije prestajao da
vežba, da jača. Postao je policajac bez premca. Žilav, besan, poročan.
Prvo je radio u komesarijatu kvarta, a zatim je ušao u elitu, postao
je član brigade za istragu i intervencije. Započeo je rad u specijalnim
operacijama. Prvo ubistvo. Tada je sam sa sobom sklopio pakt i
poslednji put se suočio sa svojim prokletstvom. Nikada neće postati
slavni vojnik, dični oficir. Postaće ratnik gradova, grozničav i
tvrdoglav. Hraniće sopstvene strahove nasiljem i besom asfalta.
Nijemans duboko udahnu planinski vazduh. Setio se majke, mrtve
već godinama. Setio se prošlosti i to ga je odvuklo u zaboravljene
dubine, u uspomene koje su navirale i nestajale, boreći se sa crnom
rupom zaborava.
Nijemans se odjednom trže, kao da se budi iz sna. Pred njim je
stajao mišićav pas čija je kratka dlaka svetlucala od vlage. Njegove
oči, kao dve tamno lakirane kugle, fiksirale su policajca. Polako mu se
približavao, vrebajući. Nijemans se ukoči. Pas mu se još približi, na
nekoliko koraka. Njegova mokra gubica je zadrhtala. Odjednom poče
da reži. Oči mu zasjaše. Osetio je strah. Strah koji je izbijao iz čoveka.
Nijemans je bio kao skamenjen.
Kao da mu je udove zarobila neka strana sila. Sva krv kao da mu je
pobegla kroz nevidljivi sifon u nekom delu stomaka. Pas zalaja,
iskezivši labrnju. Nijemans je tačno znao šta se zbiva. Strah proizvodi
mirisne molekule koje pas oseća i koji u njemu provociraju strah i
neprijateljstvo. Strah izaziva strah. Pas zalaja, podiže glavu i zaškrguta
zubima. Policajac potegnu pištolj.
„Klarisa! Klarisa! Natrag, Klarisa!”
Nijemans najzad razbi ledeni obruč oko grudi. Kroz crvenu
izmaglicu ugleda sivu priliku u kamiondžijskoj jakni. Čovek se
približavao brzim korakom.
„Jes’ ti, bre, lud? Š’a ti je?”
Nijemans promrmlja:
„Policija. Drž’te ga. Odvedite tu džukelu.”
Čovek se zaprepastio.
„Pobogu, pa nisam to mogao da znam. Dođi, Klarisa, dođi,
majčice...”
Gazda i njegovo pseto otklipsaše. Nijemans je pokušavao da
povrati dostojanstvo. Grlo mu je bilo hrapavo, suvo i vrelo. Protrese
glavom, protegnu i razmrda udove. Dok je kretao nalevo, natera sebe
da se priseti: koliko dugo nije bio kod svog psihijatra?
U jednom uglu vežbaonice komesar pronađe ženu.
Fani Fereira je stajala pored otvorenog prozora i šmirglala crvenu
dasku od neke penaste materije. Pandur je pretpostavio da se radi o
plovilu na kojem se žena spušta niz brzake.
„Dobar dan”, reče on približavajući se.
Povratio je mir i sigurnost.
Fani podiže oči. Imala je dvadesetak godina. Ten joj je bio zagasit,
a kovrdžava kosa se vijorila oko glave. Sitne loknice oko slepoočnica
pretvarale su se u velike viseće lokne na ramenima. Lice joj je bilo
tamno, ali su joj oči sijale podrugljivo, skoro nepristojno.
„Ja sam Pjer Nijemans, komesar policije. Ispitujem ubistvo Remija
Kajoa.”
„Pjer Nijemans?”‘ ponovi ona kao da mu ne veruje. „Sranje. To nije
moguće.”
„Molim?”
Ona glavom pokaza mali radio koji se nalazio na podu.
„Doći će da razgovaraju s vama. Unutrašnja kontrola. Kažu kako
ste prošle noći uhvatili dvojicu ubica u blizini Parka prinčeva. I da je
to jako dobro. Kažu i kako ste jednom od njih izmenili izmenili lični
opis, i da je mnogo loše. Je l’ vi to imate neki urođeni dar
sveprisutnosti, ili tako nešto?”
„Samo sam vozio cele noći.”
„Šta radite kod nas? Ovdašnji panduri su nedovoljni?”
„Rekli su mi da sam ovde na ispomoći.”
Fani se vrati svom poslu – vlažila je duguljastu površinu daske, a
zatim ju je glancala stavivši na dlanove obe ruke komade šmirgle. Telo
joj je bilo krupno i snažno. Bila je odevena bez elegancije – sintetički
nepromočivi kombinezon, mornarska kabanica, planinarske cipele od
svetle kože brižljivo zašnirane. Mutno svetlo davalo je mio izgled
čitavoj toj sceni.
„Dobro ste savladali šok”, primeti Nijemans.
„Kakav šok?”
 „Pa... otkriće...”
„Ne želim da mislim o tome.”
„A neće vam smetati da o tome ponovo pričate?”
„Zato ste došli, zar ne?”
Ona nije gledala u policajca. Njene ruke nisu prestajale da se kreću
gore-dole dužinom daske. Pokreti su bili kratki, odsečni.
„Pod kakvim okolnostima ste otkrili telo?”
„Svake nedelje se spuštam niz brzake”, pokaza na svoje izvrnuto
plovilo, „na ovakvoj stvari. Upravo sam završila spust. U blizini
univerzitetskog naselja nalazi se zid od stena, prirodna brana koja
zaustavlja tok reke i omogućava da se pristane bez problema. Upravo
sam izvlačila dasku kada sam ga primetila...”
„Na steni?”
„Aha! Na steni.”
„To nije moguće. Ja sam bio tamo dole. Primetio sam da nema
dovoljno prostora za odmak. Odande ne može da se vidi bilo šta na
litici petnaest metara iznad...”
Fani ubaci potrošeni šmirgl-papir u korpu, obrisa ruke i zapali
cigaretu. Ti jednostavni pokreti odjednom u Nijemansu izazvaše
snažnu želju.
Mlada žena izbaci dug beličasti dim.
„Telo je bilo na litici. Ali, ja ga nisam videla na litici.”
„Nego?”
„Primetila sam ga u vodi reke. Primetila sam njegov odraz. Kao
belu tačku na površini jezera.”
Crte Nijemansovog lica se opustiše.
„I ja sam to isto mislio.”
„Je l’ to važno za vašu istragu?”
„Ne. Ali volim kad je sve razjašnjeno.”
Nijemans ju je posmatrao neko vreme, pa upita:
„Bavite se alpinizmom?”
„Kako to znate?”
„Ne znam... Oblast. Osim toga vi izgledate veoma... sportski.”
Ona se okrete i raširi ruke prema planinama koje su obrubljivale
dolinu. Nasmeši se, po prvi put.
„Ovo je moj feud, komesare! Od Gran Pik de Beladona do Grand
Rusa, napamet poznajem svaku planinu. Kada se ne spuštam niz
brzake, penjem se po vrhovima.”
„Šta vi mislite? Da li treba biti alpinista da se telo postavi na tu
visinu litice?”
Fani se ponovo uozbilji – posmatrala je zažareni vrh svoje
cigarete.
„Pa, nije neophodno. Stene praktično prave prirodne stepenice.
Ali, treba bili pravi div pa se popeti gore sa takvim teretom.”
„Jedan moj inspektor misli da je ubica verovatno prišao s druge
strane gde je uspon manje težak, a onda je sa vrha telo spustio
konopcem.”
„To bi bio pravi hod po mukama.” Žena je malo oklevala, pa
nastavi. „U stvari, postoji i treće rešenje, veoma jednostavno, pod
uslovom da se makar malo poznaje tehnika alpinizma.”
„Slušam vas.”
Fani Fereira ugasi cigaretu o đon svoje cipele i čvrknu opušak kroz
prozor.
„Pođite sa mnom”, naredi mu ona.
Uđoše u unutrašnjost vežbaonice. U polumraku Nijemans vide
naslagane strunjače, ravne senke dvostrukog vratila, motke za
skokove u vis, konopce za uspinjanje. Fani reče okrenuvši se prema
desnom zidu:
„Ovo je moje sklonište. Tokom leta niko se ne usuđuje da uđe
ovamo. Ovde držim svoj pribor.”
Ona upali reflektorsku lampu pričvršćenu iznad neke vrste tezge.
Na stolu su se, srebrnkasto svetlucajući, nalazili razni instrumenti,
metalni delovi, klinovi, kuke. Fani zapali još jednu cigaretu. Nijemans
upita:
„Šta je to?”
„Klinovi, kuke, trouglovi, drške: alpinistički alat.”
Fani izdahnu dim govoreći:
„Dakle, gospodine komesaru, ubica koji bi imao ovakvu zbirku
alata i koji njima ume da se služi, bez problema može da podigne telo
na liticu iznad reke.”
Nijemans prekrsti ruke i nasloni se na zid. Fani je rukovala
spravicama dok joj je cigareta visila sa usana. Taj običan gest samo još
pojača Nijemansovu želju. Ta devojka ga je dirala pravo u srce.
„Već sam vam rekla da do tog mesta na litici postoji normalan
uspon. Za nekoga ko se razume u alpinizam, ili često planinari, dečja
igra je da se gore prvo popne bez tela.”
„A posle?”
Fani uze jedan fluorescentni zeleni čekrk sa malim otvorima.
„Posle ovo pričvrstite na stenu iznad niše.”‘
„Na stenu! Kako? Čekićem? Za to treba dosta vremena, je l’ tako?”
Žena reče ispuštajući kolutove dima svoje cigarete.
„Iz poznavanja alpinizma, komesare, dobili biste nulu.” Ona stavi
na tezgu klinove. „Ovi klinovi su – ekseri za stene. Sa jednom ovakvom
bušilicom”, ona mu pokaza neku malu crnu i nauljenu bušilicu,
„možete za par sekundi da postavite nekoliko klinova na bilo kakvu
stenu. Pričvrstite čekrk i samo izvučete telo gore. Ova tehnika se
koristi da se izvuku ranci na uskim ili teškim mestima.”
Nijemans se skeptično nasmeši.
„Ja se gore nisam peo ali, po mom mišljenju, niša je veoma uska.
Ne vidim kako bi ubica mogao da samo svojim rukama izvuče telo,
bez uzmaka, stešnjen u toj niši. Tako bismo lako dobili profil
osumnjičenog: to je džin.”
„O kakvom izvlačenju gore vi to govorite? Da bi podigao žrtvu,
alpinista samo treba da se spusti s druge strane čekrka, radi
ravnoteže. Telo će se samo popeti.”
Policajac se nasmeja shvativši odjednom kako se to radi.
„Ali, ipak je potrebno da ubica bude teži od žrtve. Je l’ tako?”
„Ili iste težine: kad se bacite u slobodan pad telo vam oteža. A kada
je telo podignuto, vaš ubica može ponovo da se brzo popne po stenju i
namesti žrtvu u tu teatralnu pozu.”
Komesar još jednom pogleda sve klinove i alke izložene na stolu.
Sve to je ličilo na alat posebne vrste provalnika: alpiniste-bušača.
„Koliko vremena bi mu bilo potrebno za takvu operaciju?”
„Za nekog kao ja: manje od deset minuta.”
Nijemans je klimao glavom: ocrtavao mu se profil ubice.
Sagovornici izađoše napolje. Sunce se probijalo kroz oblake
obasjavajući vrhove kristalnom svetlošću. Policajac zapita:
„Jeste li vi profesor ovde, na fakultetu?”
„Predajem geologiju.”
„Još nešto?”
„Podučavam više disciplina: taksinomiju kamenja, tektonske
poremećaje, i glaciologiju – to je evolucija glečera.”
„Izgledate veoma mlado.”
„Doktorirala sam sa dvadeset godina. Odmah sam postavljena za
asistenta. Ja sam vam najmlađi diplomac u Francuskoj. Sada imam
dvadeset pet godina i već sam redovan profesor.”
„Pravo čudo od deteta.”
„Tako je. Čudo od deteta. Ćerka i unuka zaslužnih profesora, ovde
u Gvernonu.”
„Onda ste pripadali društvu?”
„Kakvom društvu?”
„Jedan moj poručnik je studirao u Gvernonu. On mi je ispričao da
na fakultetu postoji neka vrsta elite koju sačinjavaju deca profesora
fakulteta...”
Fani zavrte glavom pomalo podrugljivo.
„To vam je kao velika porodica. Deca o kojoj govorite rasla su na
fakultetu, okružena saznanjem i kulturom. I posle su postizala odlične
rezultate. To je valjda normalno, zar ne?”
„Čak i u sportu?”
Ona podiže obrve.
„To je zbog planinskog vazduha.”
Nijemans nastavi:
„Sigurno ste poznavali Remija Kajoa. Kakav je bio?”
Fani odgovori bez odlaganja:
„Usamljenik. Povučen. Čak i nabusit. Ali briljantan. Kultivisan do
ludila. Kolale su glasine da je pročitao sve knjige iz biblioteke.”
„Mislite da su te glasine bile osnovane?”
„Ne znam. Ali, odlično je poznavao bibliotečki fond. To je bilo
njegovo mesto, pribežište, njegova jazbina.”‘
„I on je bio veoma mlad, zar ne?”
„On je u toj biblioteci i odrastao. Već je njegov otac bio glavni
bibliotekar na faksu.”
Nijemans ubrza korak.
„To nisam znao. I Kajoe su pripadali vašoj ‘velikoj porodici’?”
„Nikako. Remi je čak bio i odbojan. Uprkos svojoj kulturi nikada
nije postigao očekivane rezultate. Mislim... u stvari, pretpostavljam da
je bio ljubomoran na nas.”
„Šta mu je bila specijalnost?”
 „Mislim filozofija. Pripremao je tezu.”
„O čemu?”
„Pojma nemam.”
Komesar zastade. Posmatrao je planine koje je sunce osvetljavalo
malo-pomalo. Izgledale su kao zaslepljeni džinovi.
„Da li je njegov otac još živ?” zapita on.
„Ne. Nestao je pre nekoliko godina. Alpinistička nesreća.”
„Tu nije bilo ničeg sumnjivog?”
„Šta vi u stvari tražite? Poginuo je u lavini. Na Grand-Lans
d’Almondu, 1993. godine. Vi ste već bili policajac.”
„Imamo dva bibliotekara alpiniste. Oca i sina. Obojica umrli u
planinama. Koincidencija koja zaslužuje pažnju, zar ne?”
„Ništa ne upućuje na to da je Remi ubijen u planini.”
„Tačno. Ali, on je u subotu ujutro krenuo u šetnju. Ubica je mogao
da ga iznenadi negde gore. Možda je ubica znao njegovu rutu?”
„Remi nije bio od onih koji će slediti neku rutu. Niti bi o tome
govorio bilo kome. Bio je veoma... tajanstven.”
Nijemans se nakloni.
„Zahvaljujem vam se, gospođice. Znate već ono: ako se setite
nekog detalja... Možete me naći na nekom od ovih brojeva.”
Nijemans ispisa brojeve svog mobilnog i telefona jedne sale na
fakultetu koju im je rektor ustupio – policajac je više voleo da se
smesti na fakultet nego u žandarmeriju. On promrmlja.
„Do viđenja.”
Mlada žena nije podigla pogled. Policajac se već udaljavao kad ga
ona zapita:
„Mogu li da vam postavim jedno pitanje?”
Ona se upilji u njega svojim prozirnim zenicama. Nijemans u njima
ugleda neku vrstu zlobe. Dužice su joj bile previše svetle. Kao da su
bile od stakla, od vode, oštre kao iglice inja.
„Slušam vas”, odgovori on.
„Na radiju su rekli... Da li je istina da ste bili u ekipi koja je ubila
Žaka Mesrena?”
„Bio sam mlad. Ali da, istina je.”
„Pitala sam se... Kako se čovek oseća posle?”
„Posle čega?”
„Posle jedne takve prevare.”
 Nijemans zakoraknu prema mladoj ženi. Ona instinktivno ustuknu.
Ali je hrabro zadržala pogled pun arogancije.
„Uvek će mi biti zadovoljstvo da ćaskam s vama, Fani. Ali, nikada
više nemojte tražiti da vam pričam o tome. Niti šta sam tog dana
izgubio.”
Njegova sagovornica spusti pogled. Zatim reče prigušenim glasom.
„Shvatam.”
„Ne, ne shvatate. Na svu sreću.”
 6

Iza njegovih leđa žuborili su potočići. Nijemans je pozajmio u

žandarmeriji planinarske cipele i sada se relativno lako uspinjao
prirodnom stazom uz liticu. Kada je stigao do visine niše, policajac s
desne strane primeti rupu u kojoj se nalazilo telo. Vrlo pažljivo je
ispitivao kamenu liticu svuda uokolo. Rukama, zaštićenim
nepromočivim rukavicama, tražio je eventualne tragove klinova na
litici.
Rupe u kamenu.
Vetar nanese kapi ledene vode i pokvasi mu lice. Nijemansu je to
prijalo. Uprkos okolnostima, kada je stigao iznad malog jezera imao je
snažan doživljaj punoće. Ubica je verovatno upravo zato i izabrao to
mesto mira i spokoja, bez otpadaka, bez olupina. Mesto na kojem je
voda boje žada donosila mir nasilnim duhovima. Komesar nije ništa
pronašao. Nastavio je potragu oko niše: ni traga klinovima. Postavi
koleno na ivicu i opipa unutrašnje zidove pećine. Odjednom, njegovi
prsti napipaše rupu, čistu i preciznu, tačno nasred plafona pećine.
Policajac u sebi čestita Fani Ferera. Tačno je videla: ubica je, koristeći
klinove i čekrk, podigao telo balansirajući, bez sumnje, sopstvenom
težinom. Ispruži ruku, opipa još jednom i otkri još tri pravilno
izbušene rupe dubine dvadesetak santimetara, postavljene u trouglu –
tragove tri klina koji su nosili čekrk. Okolnosti zločina su se
uobličavale. Remi Kajoa je bio iznenađen u šetnji. Napadač ga je
vezao, mučio, sakatio i ubio u samoći visina, a zatim se spustio u
dolinu sa telom svoje žrtve. Kako? Nijemans baci pogled u dubinu
ispod sebe gde su se potoci ulivali u ogledalo jezera. Brzacima. Ubica
se svakako spustio niz reku u nekoj vrsti kanua ili sličnog plovila.
Ali zašto se toliko mučio? Zašto nije ostavio leš na mestu zločina?
Policajac pažljivo siđe. Kada je stigao u podnožje, skide rukavice,
okrete leđa stenama i pažljivo se zagleda u senku pukotine koja se
ogledala u potpuno nepomičnoj jezerskoj vodi. Sve se jasno videlo,
kao na tabli. Potvrdio je svoj prvi utisak: ovo mesto je bilo svetilište
mira i čistote. Ubica ga je verovatno i odabrao iz tog razloga. U
svakom slučaju istražitelj je došao do pouzdanog zaključka.
Ubica je bio iskusan alpinista.
Nijemansova „berlina” bila je opremljena VHS predajnikom, ali
policajac ga nikad nije upotrebljavao. Isto tako, zbog poverljivosti
komunikacije, nije upotrebljavao ni svoj mobilni telefon koji je bio još
manje diskretan. Već nekoliko godina je najradije koristio pejdžer,
prijemnik radio-poruka. Samo je menjao modele i firme. Niko nije
mogao da prodre u taj sistem koji je funkcionisao samo uz pomoć
lozinke. Pokupio je tu foru od pariskih dilera koji su odmah shvatili
prednosti potpune tajnosti poruka. Dao je broj i lozinku Žuaznou,
Barnu i Venonu. Kada je ušao u automobil izvadi iz džepa aparat i
pogleda ekran. Nije bilo poruka.
Startovao je auto i krenuo natrag na univerzitet.
Bilo je jedanaest sati pre podne; tek poneka prilika prolazila je
zelenim šetalištem. Nekoliko studenata je trčalo na stadionu koji je
bio malo udaljen od skupine betonskih blokova.
Policajac krete ukoso, ponovo prema glavnoj zgradi. Ogromni
bunker je imao osam spratova i šest stotina metara dužine. On stade i
pogleda svoj plan. Osim biblioteke u tom velikom zdanju nalazili su se
još i amfiteatri za medicinu i fiziku. Na spratovima su se nalazili
kabineti za praktičan rad. Na poslednjem spratu su bile sobe
studentskog doma. Čuvar univerzitetskog naselja mu je na komadiću
papira zapisao broj apartmana u kojem je živeo Remi Kajoa sa svojom
mladom suprugom.
Nijemans prođe pored vrata biblioteke koja su se nalazila kraj
glavnog ulaza i uđe u hol zgrade: u prostoriju bez pregrada svetlost je
prodirala kroz široke zastakljene otvore. Zidove su pokrivale freske
naivaca koje su blistale na jutarnjem svetlu. Par stotina metara odatle,
nazirao se kraj hodnika prašnjav kao u rudniku. Dimenzija mesta su
bile staljinističke – ništa nije ni podsećalo na atmosferu pariskog
univerziteta, svetao mermer i tamno drvo. Nijemans je tako bar
pretpostavljao: on nikada nije nogom stupio ni na jedan fakultet. Ni u
Parizu, ni drugde.
Uputi se prema granitnom stepeništu koje je visilo na nosačima, pa
je svaki stepenik izgledao kao ukosnica razdvojena od narednog
vertikalnom pločom. Ovo maštovito arhitektonsko ostvarenje bilo je u
skladu sa ostatkom tog neprijatnog ambijenta. Neonke su bile
postavljene u parovima i nisu bile ispravne, pa je Nijemans prolazio
kroz potpuno mračne zone da bi odmah zatim izbio na prejako svetlo.
Najzad, stiže u uzak hodnik sa nizom malih vrata. Napredovao je
kroz mračni hodnik – neonke su ovde već ispustile dušu – i stigao do
broja 34, gde je stanovao bračni par Kajoa.
Vrata su bila otvorena.
Nijemans sa dva prsta gurnu tanka vrata od iverice.
Dočekaše ga tišina i mrak. Nijemans se nađe u malom predsoblju.
U dnu, svetla traka svetlosti presecala je uzani hodnik. Slabo svetlo
omogućilo je policajcu da primeti slike koje su visile na zidovima. Bile
su to crno-bele fotografije koje su datirale iz tridesetih ili četrdesetih
godina. Olimpijske atlete u punoj snazi prosecaju nebo ili jure po
zemlji puni božanskog ponosa. Lica, figure i poze predočavaju
uznemiravajuće savršenstvo, čistotu skulpture, neljudskost. Nijemans
pomisli na arhitekturu univerziteta: sve je to stvaralo jedan
koherentan, ali ne mnogo prijatan svet.
Ispod tih slika, primeti jedan portret Remija Kajoa. Skide ga sa zida
da bi ga bolje pogledao. Žrtva je bila lep, mlad, nasmešen čovek,
kratke kose i pravilnih crta. Pogled mu je živahno blistao.
„Ko ste vi?”
Nijemans okrete glavu. Ženska figura u kišnom mantilu pojavi se u
dnu hodnika. Komesar se približi. Još jedno devojče. I ona mora da je
imala oko dvadeset pet godina. Svetla kosa srednje dužine
uokviravala je usko i upalo lice čije je bledilo isticalo tamne
podočnjake. Lice koščato, ali delikatno. Lepota ove žene izazivala je
nelagodu jer je prvi utisak bio bolest.
„Ja sam Pjer Nijemans”, reče on. „Glavni komesar.”
„I ušli ste kod mene, a niste zvonili?”
„Izvinite. Vrata su bila otvorena. Vi ste supruga Remija Kajoa?”
Umesto odgovora žena uze snimak iz Nijemansovih ruku i ponovo
ga okači na zid. Ona skide svoj mantil i pođe prema prostoriji s leve
strane. Krišom, Nijemans osmotri upale grudi koje su se nazirale ispod
iznošenog džempera. Zadrhtao je.
„Uđite”, reče žena preko volje.
Nijemans uđe u mali salon namešten brižljivo i strogo. Na
zidovima su visile moderne slike. Simetrične linije, prigušene boje,
neprepoznatljivi predmeti. Policajac nije bio dovoljno pažljiv. Zato ga
je jedan detalj iznenadio: osetio je u sobi jak miris hemikalija. Smrad
boja. Mladi par je upravo stavio nove zidne tapete. Taj detalj ga ujede
za srce. Po prvi put zadrhta pomislivši o strašnoj sudbini para, o
pepelu sreće koja je gasnula u dubokoj tuzi te žene. On reče ozbiljnim
glasom:
„Gospođo, upravo sam stigao iz Pariza. Istražni sudija me je
pozvao zbog istrage koja se tiče nestanka vašeg muža. Ja...”
„Imate li neki trag?”
Dok ju je posmatrao, komesar je odjednom poželeo da razbije
neku stvar, staklo, bilo šta. Ova žena je bila skamenjena od tuge, ali je
više od toga mrzela policiju.
„U ovom trenutku ne znamo ništa”, izjavi on. „Ali, ja se nadam da
će istraga...”
„Pitajte.”
Nijemans sede na kauč naspram žene koja je izabrala stoličicu na
sigurnoj udaljenosti od njega. Da bi povratio posebnost uze jedan
jastuk i potapša ga nekoliko puta.
„Pročitao sam vaš iskaz”, reče on. „Zamolio bih vas samo za još
nekoliko dodatnih informacija. Da li se u ovoj oblasti mnogo ljudi bavi
planinarenjem?”
„Je l’ vi mislite da ovde u Gvernonu ima baš mnogo zabave? Svi se
bave ili planinarenjem ili alpinizmom.”
„Da li su drugi planinari znali Remijeovu stazu?”
„Ne. On o tome nije nikada govorio. On je išao kud bi mu se
svidelo...”
„Da li su to bile obične šetnje ili duže staze?”
„Zavisi. U subotu je Remi otišao na pešačenje do dve hiljade
metara visine. Nije poneo opremu.”
Nijemans malo počeka, a zatim postavi ključno pitanje:
„Da li je vaš muž imao neprijatelje?”
„Ne.”
Neuverljiv ton tog odgovora nagna ga da postavi još jedno pitanje
koje je iznenadilo i njega samog:
„A prijatelje?”
„Ne baš. Remi je bio samotnjak.”
„U kakvim odnosima je bio sa studentima koji su dolazili u
biblioteku?”
 „Njihovi kontakti su se završavali kod bibliotečkih kartona.”
„Da li se u poslednje vreme desilo nešto čudno?”
Žena nije odgovorila. Nijemans je insistirao:
„Da li je vaš muž u poslednje vreme bio posebno napet i
nervozan?”
„Ne.”
„Pričajte mi o nestanku njegovog oca.”
Sofi Kajoa podiže oči. One su joj bile zamućene, ali trepavice i
obrve sjajne, kao nacrtane. Ona slegnu ramenima.
„Poginuo je u lavini, 1993. godine. Mi još nismo bili venčani. Ne
znam o tome ništa naročito. Remi o tome nikada nije govorio. Kuda
nas vodi ova priča?”
Policajac je poćutao osmatrajući malu sobu i nameštaj namešten
pod konac. Napamet je znao ovakve situacije. Znao je da sad nije sam
sa Sofi Kajoa. Uspomena na umrlog je još uvek bila tako živa kao da je
njegova duša upravo pakovala kofere u susednoj sobi. Komesar
osmotri zidove.
„Vaš muž u kući nije uopšte držao knjige?”
„Zašto bi ih ovde držao? On je čitav dan provodio u biblioteci.”
„Je l’ tamo pripremao tezu?”
Mlada žena kratko klimnu glavom. Nijemans nije prestajao da
posmatra njeno lepo i strogo lice. Ne dešava se često da za manje od
jednog sata čovek upozna dve podjednako zavodljive žene.
„O čemu je pisao tezu?”
„O olimpijskim igrama.”
„To baš i nije naročito intelektualno.”
Sofi Kajoa ga pogleda prezrivo.
„Njegova teza se ticala odnosa između profanog i svetog. Tela i
misli. Izučavao je mit o atlonu, prvobitnom čoveku koji je osiguravao
plodnost zemlje sopstvenom snagom, prevazilazeći ograničenja tela.”
„Izvinite”, promrmlja Nijemans. „Nisam baš stručnjak za filozofska
pitanja... Da li to ima neke veze sa fotografijama u vašem predsoblju?”
„I da i ne. To su slajdovi iz filma Leni Rifenštal o Olimpijskim
igrama u Berlinu, 1936.”
„Veoma impresivne fotografije.”
„Remi je smatrao da su te Igre obnovile najdublje osnove
nekadašnjih olimpijskih igara, koje su bile zasnovane na ravnoteži tela
i duha, fizičkih dostignuća i filozofskog izraza.”
„U tom konkretnom slučaju radilo se o nacističkoj ideologiji, ako
se ne varam?”
„Mog muža nije interesovalo kako se ta ideja ispoljavala. Njega je
interesovalo samo to spajanje ideje i snage, duha i tela.”
Nijemans nije ništa razumeo od tog blebetanja. Žena se nagnu i
iznenada besno reče:
„Zašto su vas ovamo poslali? Takvog čoveka?”
Ignorisao je agresivnost te primedbe. Pri ispitivanju se uvek
koristio istom hladnom i nehumanom tehnikom, koja se zasnovala na
pritisku. Pošto je bio policajac činilo mu se da nije korisno – naročito
kad bi ga vodio osećaj – da se bavi sentimentima i popularnom
psihologijom. I zato upita autoritativnim glasom:
„Šta mislite, da li je postojao neki razlog zbog kojeg bi neko mrzeo
vašeg muža?”
„Jeste li vi u delirijumu, šta vam je?” viknu ona. „Jeste li videli telo?
Je l’ vi ne shvatate da je neki manijak ubio mog muža? Da je Remija
iznenadio ludak. Neki psihopata koji se okomio na njega, udario ga,
mučio i unakazio ga potpuno?”
Policajac duboko uzdahnu. Zamislio se nad tim tihim, bestelesnim
bibliotekarom i njegovom agresivnom ženom. Da ti se smrzne krv u
venama. Zapita:
„Kako ste se slagali?”
„Šta vas to briga?”
„Molim vas, odgovorite.”
„Jesam li osumnjičena?”
„Dobro znate da niste. Molim vas, odgovorite mi.”
„Je l’ vas interesuje koliko puta nedeljno se tucamo?”
Nijemansu se nakostrešila sva kosa na glavi.
„Sarađujte, gospođo. Ja samo radim svoj posao.”
„Goni se, prljavo pandursko đubre.”
Njeni zubi nisu bili beli i zato je oblik njenih usana bio divan i
dirljiv. Nijemans se zagledao u njene usne, šiljate jagodice, obrve koje
su se isticale na pepeljastom bledilu lica. Manje mu je značio sjaj tena,
boja očiju, sve same iluzije svetla i senke. Njena lepota je bila u
linijama. U crtežu. Čista lepota. Policajac se nije pomerio.
„Odlazite”, zaurla žena.
 „Poslednje pitanje. Remi je uvek živeo na univerzitetu. Kada je
služio vojni rok?”
Sofi Kajoa se ukoči iznenađena tim pitanjem. Čvrsto prekrsti ruke
kao da ju je odjednom obuzela unutarnja hladnoća.
„Nije služio.”
„Oslobođen?”
Ona potvrdi klimnuvši glavom„
„Iz kog razloga?”
Ženine oči se ponovo zapiljiše u komesara.
„Šta vi to tražite?”
„Iz kog razloga?”
„Mislim psihijatrijskog.”
„Patio je od mentalnog poremećaja?”
„Ma, jeste li vi pali s neba? Svi se oslobađaju iz vojske preko
psihijatra. To ništa ne znači. Malo simulirate, nešto napričate, i
oslobode vas.”
Nijemans ništa ne reče, ali je čitavo njegovo biće emitovalo nemo
neslaganje. Žena jednim pogledom odmeri njegovu četkastu frizuru i
striktnu eleganciju i usne joj se iskriviše u grimasu odvratnosti.
„Gubite se, skote.”
On ustade i promrmlja:
„Ja ću sad otići. Ali, želim da znate jednu stvar.”
„Šta?” prosikta ona.
„Sviđalo se to vama ili ne, postoje ljudi kao ja koji hapse ubice.
Samo takvi ljudi mogu da osvete vašeg muža.”
Nekoliko trenutaka lice žene bilo je okamenjeno, a zatim joj brada
zadrhta. Poče da jeca. Nijemans pođe ka vratima.
„Ja ću ga uhapsiti”, reče.
Na samim vratima on lupi po zidu i dobaci preko ramena.
„Kunem vam se, tako mi boga: uhapsiću tog zlikovca koji vam je
ubio muža.”
Kad je izašao, svetlost dana ga zaslepi. Crne tačke mu zaigraše
ispred očiju. Nijemans sačeka nekoliko trenutaka. Napregao se da
mirno ode do svog automobila dok su se crne mrlje, malo-pomalo,
pretvarale u lica žena. Fani Fereira, brineta. Sofi Kajoa, plavuša. Dve
snažne, inteligentne i agresivne žene. On se nikada ne bi bez straha
prepustio rukama takvih žena.
 Besno šutnu jednu polomljenu žičanu korpu za otpatke koja je bila
pričvršćena za banderu, a zatim refleksno pogleda svoj pejdžer.
Ekran je javljao da je sudski veštak završio autopsiju
DRUGI DEO
 7

U zoru tog istog dana, dvesta kilometara zapadno od Gvernona,

poručnik u policiji, Karim Abduf, završavao je čitanje kriminološke
teze o primeni genetskih istraživanja u slučajevima nasilništva i
zločina. Rasprava na šeststo strana držala ga je budnim praktično cele
noći. Navio je sat da ga probudi u sedam.
Karim uzdahnu, baci skriptu u drugi ćošak sobe, i ode u kuhinju da
sebi spremi crni čaj. Vratio se dnevnu sobu – koja je istovremeno bila i
trpezarija i spavaća soba – i posmatrao senke koje su poigravala na
prozorima. Dok je stajao pored prozora procenjivao je kakve su mu
šanse da jednog dana primeni genetsku istragu u ovoj bednoj selendri
u koju su ga premestili. Šanse mu bile jednake nuli.
Mladi Mavar je gledao svetiljke još uvek obmotane tamnim krilima
noći. Knedla gorčine mu se zaglavila u grlu. I u vreme svojih najžešćih
kriminalnih aktivnosti je uvek uspevao da izbegne zatvor. I eto, kad je
u dvadeset devetoj godini postao policajac, zatvorili su ga u još
smrdljiviju tamnicu: u provincijski gradić utonuo u dosadu, sa svih
strana okružen stenovitim planinama. To je bio zatvor bez zidova i
žica. Psihološki zatvor koji je već počeo da ga proždire.
Karim poče da sanjari. Zamislio je sebe kako hapsi serijskog ubicu
zahvaljujući DNK analizi, kao u američkom filmu. Zamišljao je sebe na
čelu ekipe koja naučnim metodama istražuju genetsku kartu
kriminala. Istraživanjima i statistikom specijalisti otkrivaju prekid,
rupu u hromozomskom lancu i u toj grešci pronalaze ključ za
kriminalno ponašanje. U neko pređašnje vreme već se govorilo o
dvostrukim Y hromozomima koji su karakteristični za zločince, ali se
taj put pokazao pogrešnim. Međutim, u Karimovom snu, nova
„pravopisna greška” je pronađena u rukopisu genetskog koda. I baš je
Karim bio taj koji je zahvaljujući stalnim hapšenjima, omogućio to
otkriće. Iznenada ga prođe trzavica.
Jer, on je znao da ta „greška” postoji. Kolala je i njegovim venama.
Za Karima reč „siroče” nije nikad ništa značila. Ne možeš žaliti za
nečim što nikada nisi imao, a Magrebljanin nije nikada ni video nešto
što i izbliza liči na porodicu. Njegova prva sećanja vezana su za ćošak
pokriven linoleumom i crno-beli televizor u sirotištu u ulici Moris-
Torez u Nanteru. Karim je odrastao u srcu kvarta bez milosti i bez
boja. Paviljoni poređani u krug, prazni tereni, polako su se pretvarali
u grad. Još uvek se sećao kako su se samo odjednom pojavljivala
gradilišta, malo-pomalo osvajajući pustare njegovog detinjstva.
Karim je bio izgubljeno dete. Ili pronađeno. Zavisi kako gledaš na
stvar. U svakom slučaju nije nikad video svoje roditelje, a na znanje
koje je imao kad su ga pronašli nije ukazivalo na poreklo. Nije dobro
govorio arapski i imao je nekoliko opštih predstava o islamu. Čim je
postao adolescent brzo se oteo od tutora, vaspitača u domu čija su ga
dobra volja i jednostavnost gnjavili, i odao se životu ulice.
Otkrio je Nanter, teritoriju bez ograničenja, išpartanu širokim
avenijama, sa ogromnim naseljima, fabrikama, administrativnim
zgradama. Uokolo su se kretali nemirni prolaznici, pohabani, odeveni
u prljave dronjke, i porodice bez sutrašnjice koje se nikada nisu
smejale. Ali, beda šokira samo bogate. Karim nije ni primećivao
siromaštvo koje je vladalo ovim gradom i uvlačilo se u najsitnije pore
njegovog lica.
Nasuprot tome, uspomene iz adolescencije bile su mu veoma
uzbudljive. Vreme panka. No Future. Trinaest godina. Prvi ortaci. Prve
ekipe. Paradoksalno, Karim je u usamljenosti i burama puberteta,
pronašao razloge za ljubav i pripadanje. Posle detinjstva u sirotištu,
period problematične adolescencije je za njega bila druga šansa za
susret, mogućnost da se otvori prema drugima, prema spoljašnjem
svetu. Karim se i sada sećao tog vremena s kristalnom jasnoćom. Dugi
časovi u pivnicama, guranje laktovima pored flipera i zezanje s
ortacima. Beskonačna sanjarenja, kožne pletenice oko vrata,
maštarije o nekoj „cupi” koju bi snimili dok ide u školu.
Ali, ulica je još uvek skrivala svoje pravo lice. Abduf je oduvek
znao da je Nanter tužan i beznadežan. Sada je otkrio da je grad takođe
nasilan i smrtonosan.
Jednog petka uveče, neka banda je upala u kafe bazena koji je
radio i noću. Bez ijedne reči su smrskali gazdi lice nogama i pivskim
flašama. Neka stara priča oko zabranjenog ulaska, ili neplaćenog pića,
tako nešto. Niko se nije pomerio. Ali krici premlaćenog čoveka koji je
bio oboren iza šanka urezali su se u Karimov nervni sistem. Te noći su
mu sve objasnili. Imena, mesta, glasine. I Mavar je tada video naličje
medalje, svet za koji nije ni pretpostavljao da postoji. Svet naseljen
nasilnicima, neprilagođenima, zločincima iz podzemlja. Drugom
prilikom, pre nekog koncerta, gužva se pretvorila u masakr. Još jedan
obračun među bandama. Karim je video kako se likovi razbijenih faca
valjaju po asfaltu, i devojke, kose natopljene krvlju, kako čuče iza
automobila.
Mavar je odrastao i više nije prepoznavao svoj grad. Sve se iz
osnova promenilo. Sa divljenjem se pričalo o Viktoru, Kameruncu koji
se rokao po krovovima zgrada. O Marselu, mangupu rošavog lica, sa
plavim tetoviranim mrljama po čelu kao da je Indijanac, koji je više
puta privođen zbog napada na pandure. O Žamelu i Saidu koji su
opljačkali štedionicu. Ponekad bi, na izlazu iz škole, Karim viđao te
likove. Bio je zadivljen njihovom nadmenošću i otmenošću. To nisu
bila vulgarna, zapuštena i prosta bića, nego prefinjeni likovi,
elegantni, strastvenih pogleda i uglađenih manira.
Tako je izabrao svoj put. Počeo je da krade muzičke uređaje iz
automobila, zatim automobile i tako je postao novčano sasvim
nezavisan. Družio se s Crnim hašišarima, s „braćom” provalnicima, a
naročito s Marselom koji je bio čudno biće, zastrašujuće i brutalno,
koji je gluvario po ceo dan, ali je imao i stav, distancu prema ulici.
Karim je bio očaran. Marselova kosa je bila kratka i izblajhana, nosio
je dokersku jaknu i slušao Listovu Mađarsku rapsodiju. Nanter je zvao
„hobotnica” i bio je razvio, Karim je znao za to, čitavu mrežu alibija i
analiza kojima je objašanjavao svoju neminovnu buduću propast. I
upravo taj stvor, oličenje života u naseljima, u getoima, pokazao je
Karimu da osim ulice postoji i neki drugi život.
Mavar se zakleo da će u tom svetu uspeti.
Uporedo sa krađama počeo je da ide na dopunske časove u školi,
što niko nije mogao da ukapira. Počeo je da trenira tajlandski boks –
kako bi se zaštitio od drugih i od sebe samog, pošto su ga povremeno
spopadali nastupi zastrašujućeg i nekontrolisanog besa. Shvatio je mu
je sudbina dodelila da hoda po žici razapetoj iznad ponora. Oko njega
je sve tonulo u crni mulj delinkvencije. Karim je imao sedamnaest
godina. Opet je bio sam. Kada bi prolazio holom doma, oko njega je
vladala tišina. Tišina je bila oko njega i kada bi pio kafu u školskom
kafiću pored flipera. Niko se nije usuđivao da ga gnjavi. Tada je već
učestvovao na regionalnim takmičenjima u tajlandskom boksu. Svako
je znao da Karim Abduf može da ti slomi nos nogom, a da ruke i ne
pomeri sa metalnog školskog ormarića. Po ćoškovima se svašta
pričalo: krađe, dilovanje, neverovatne tuče...
Većinom su to bile lažne glasine, ali su Karimu omogućavale
relativan mir. Mladi gimnazijalac je maturirao sa ocenom „odličan”. I
kada mu je upravnik čestitao, sa iznenađenjem je shvatio da ga se
plaši i ovaj čovek od autoriteta. Mavar se upisao na pravni fakultet. I
dalje u Nanteru. U tom trenutku krao je dva automobila mesečno.
Stalno je menjao prodajna mesta. Sigurno je bio jedini Mavar u gradu
kojeg panduri nikada nisu zaustavili, čak ni pogledali. I nikada nije
uzeo ni jednu dozu bilo koje droge.
U dvadeset prvoj godini dobio je diplomu pravnika. I šta sad?
Nijedan advokat nije čak ni na stažiranje hteo da primi mladog
Mavara sa jarećom bradicom, visokog metar osamdeset pet, žilavog
kao kajla sa rasta frizurom i minđušicom u uhu. Malo-pomalo, Karim
je ponovo zapao u besparicu i našao se tamo odakle je i krenuo.
Potpuno je puk’o. Da nastavi da krade kola? Karim je više od svega
voleo tajne noćne sate, tišinu parkinga, talase adrenalina koji ga
preplavljuju dok premošćava sigurnosni sistem BMW-a. Shvatio je da
onda više nikada neće moći da napusti taj zabranjeni svet, opak, pun
rizika i misterije. A znao je da će mu ovog, ili nekog drugog dana,
sreća okrenuti leđa.
A onda je doživeo prosvetljenje: treba da postane policajac.
Razvijaće se i kretati u istom skrivenom svetu, ali sada pod zaštitom
zakona koji je prezirao, pod okriljem države protiv koje se borio svim
snagama. Još u detinjstvu Karim je naučio svoju lekciju: nije imao ni
poreklo, ni domovinu, ni porodicu. Poštovao je samo sopstvene
zakone, a sopstveni životni prostor bio mu je otadžbina.
Po povratku iz vojske, upisao se na Višu školu za inspektore
nacionalne policije u Kan-Eklizu pored Monteroa, i počeo da živi u
internatu. Po prvi put je napustio svoj feud u Nanteru. Svi rezultati su
mu bili izuzetni. Karim je bio natprosečno inteligentan i pritom je
lično poznavao običaje delinkvenata, zakone bandi, područja. Osim
toga postao je strelac bez premca i produbio je svoje majstorstvo u
borbi golim rukama. Postao je majstor tehnike tai – u kojoj su
sadržane sve borbe prsa u prsa, skup najopasnijih poteza i iz ratničkih
veština i iz sportskih nadmetanja. Među svim pandurskim šegrtima on
se isticao instinktom. Bio je Arapin. Bio je žestok. Umeo je da se bije i
da se izrazi bolje od većine svojih kolega koji su uglavnom bili
izgubljene duše koje su se prijavile u policiju samo zbog sigurnog
posla i državne plate.
Godinu dana kasnije Karim počinje da stažira u raznim pariskim
komesarijatima. Opet u istom okruženju, uvek u istom jadu, samo sad
u Parizu. Mladi stažista se smestio u jednu krletku u kvartu Abas.
Nekako smušeno je osećao da je spašen.
Ipak, nije zaboravio svoje poreklo. Naravno da se vratio u Nanter
da sazna novosti. A tamo, raspad sistema. Viktora su pronašli na krovu
neke zgrade od osamnaest spratova smežuranog kao totem sa iglom
zabodenom u skrotum. Overdoz. Hasan, Kabilac, ogroman plavokosi
razbijač, pogođen je u glavu iz lovačke puške. „Braća”, provalnici, bili
su pohapšeni. A Marsela je definitivno sredio heroin.
Karim je posmatrao propast svojih prijatelja i sa užasom je video
kako nailazi poslednji talas. Sida je ubrzavala propadanje. Bolnice,
koje su nekad nastanjivali isluženi radnici i ostareli beskućnici, sada je
ispunila zaražena omladina crnih desni, pegave kože i nagriženih
organa. Većina njegovih ortaka je već poumirala. Video je kako bolest
napreduje, pa onda jenjava, pa se menja u hepatitis C i kako desetkuje
pripadnike njegove generacije. Karimu je strah stegao stomak.
Njegov grad je umirao.
Diplomu je dobio u junu 1992, uz čestitke komisije. Ali ti
nakinđureni mamlazi izazivali su u njemu samo sažaljenje i
nadmenost. To je morao da plati. Mavar je raspoređen u selendru i on
je ponovo otišao u Fontanel, naselje u kojem je živeo Marsel. I danas
se sećao i najsitnijeg detalja tog poslednjeg poslepodneva. Zazvonio je
na Marselova vrata. Tišina. Pitao je decu ispred zgrade, onda je obišao
holove velikih zgrada, fudbalska igrališta, skladišta starog papira...
Ništa. Tražio ga je do uveče. Uzalud. U deset uveče Karim je otišao i na
infektivno odeljenje bolnice u Nanteru jer je Marsel već dve godine
bio HIV pozitivan. Prolazio je kroz miris etra, zagledao bolesna lica,
ispitivao doktore. Video je smrt na poslu uočavajući zastrašujuće
napredovanje zaraze.
Ali, nije našao Marsela.
Pet dana kasnije javili su mu da je telo njegovog prijatelja
pronađeno na dnu neke rupe. Ruke su mu bile ispečene, lice
iskasapljeno, nokti izbušeni burgijom. Marsel je mučen do smrti pošto
je pre toga dobio jedan „šat-gan” u vrat. Karima ova vest nije začudila.
Njegov prijatelj se mnogo navukao i kratio je pakete koje je prodavao.
Posao mu se pretvorio u put u smrt. Igrom slučaja, pandur je istog
dana dobio svoju inspektorsku legitimaciju sa trobojkom. On je u toj
podudarnosti video znak. Potonuo je u senku i strpljivo je vrebao
Marselove ubice. Ta gamad nije mogla ni da pretpostavi da je
Marselov ortak pandur. A još su manje mogli da pretpostave da se
neće libiti da ih ubije u ime prošlih vremena i najdubljeg uverenja da,
do đavola, život baš ne može da bude toliko odvratan.
Karim je mirovao.
Za nekoliko dana je saznao imena ubica. Viđeni su sa Marselom
malo pre vremena kada je izvršeno ubistvo. Tjeri Kalder, Erik Mazuro,
Antonio Donato. Mavar je bio razočaran: oni su bili trojica narkosa u
krizi i očigledno su hteli da iz Marsela iščupaju na kojem mestu čuva
dop. Karim se raspitao još podrobnije: ni Kalder ni Mazuro nisu mučili
Marsela. Nisu imali muda za to. Donato jeste. Reketaš i nasilnik koji je
podvodio maloletnice po gradilištima. Stondiran ko bulja. Karim je
odlučio da će mu njegova smrt bila dovoljna osveta.
Morao je da požuri: murija iz Nantera, koja mu je ustupala svoje
podatke, i sama je tražila skotove. Karim je izašao na ulice. On je bio iz
Nantera, poznavao je naselja, govorio je žargonom klinaca. Bio mu je
potreban samo jedan dan da pronađe trojicu džankija. Oni su se bili
smestili u neku praznu zgradu pored nadvožnjaka na putu Nanter
univerzitet. Celo zdanje samo što se nije srušilo od vibracija
automobilskih točkova koji su prolazili nekoliko metara pored
prozora.
Oko podneva se sakrio u ruševnu kućerinu ignorišući huku
autoputa i vrelo junsko sunce. Deca su se igrala u prašini. Blenuli su u
velikog tipa sa rasta frizurom koji je ušao u ruinu.
Karim prođe kroz hol sa razvaljenim poštanskim sandučićima i
ustrča uz stepenište, sve po četiri stepenika i začu kako se kroz
brundanje automobila probijaju katakterističani rep bubnjevi.
Nasmejao se kad je prepoznao A Tribe Called Quest, album koji je
stalno slušao nekoliko poslednjih meseci. Razbi vrata jednim udarcem
noge i samo reče: „Policija!” Talas adrenalina preplavi mu vene. Ovo je
bilo prvi put da je bez straha igrao ulogu pandura.
Tri lika se skameniše od straha. Po podu su bile hrpe maltera koji
je popadao sa zidova, pregradni zidovi razvaljeni, kanalizacija
razlivena na sve strane, a na razvaljenom metalnom ormariću
kočoperi se televizor. „Soni”, poslednji krik, očito plen iz prethodne
noći. Po ekranu se gnjecavilo olovno meso porno filma. Ventilator je
zujao u uglu kovitlajući gipsanu prašinu.
Karim je osetio kako mu se telo udvostručuje i lebdi prostorijom.
Delićem oka spazio je muzičke uređaje iz kola poređane po podu u
jednom ćošku sobe. Video je paketiće praha raširene na prevrnutoj
kartonskoj kutiji. Video je pištolj i kutije s mecima. Prema jednoj
fotografiji koju je držao u džepu, prepoznao je Donata, bledog tipa
užarenih očiju, koščatog lica punog ožiljaka. Video je i drugu dvojicu
skamenjene u naporu da se iščupaju iz hemijskog sna. Karim još uvek
nije bio potegao svoje oružje.
„Kalder, Mazuro, nestanite!”
Dvojica ljudi zadrhtaše čuvši svoja imena. Trenutak su oklevali,
pogledaše se razrogačeno, a onda klisnuše prema vratima. Ostao je
samo Donato koji se tresao kao trska na vetru. Iznenada se baci
prema oružju. Karim zgrabi njegovu ruku koja je posegnula za
drškom revolvera, i zatim ga zveknu nogom u lice – a nosio je cipele
sa metalnim ojačanjima – ne ispuštajući svoju lovinu ni na trenutak.
Puče ručni zglob. Donato promuklo zaurla. Pandur zgrabi čoveka i
baci ga na neki stari madrac. Ubistveni ritam A Tribe Called Quest se
nastavljao.
Karim izvadi svoj automat koji je nosio u navlaci ispod leve miške i
obmota naoružanu ruku providnom plastičnom kesom – od
specijalnog nezapaljivog materijala – koju je doneo sa sobom. Prstima
je obuhvatio držak. Tip podiže oči.
„Koji ti je, bre, š’a radiš? Jesi lud?”
Karim ubaci metak u cev i naceri se.
„Čaure, bajo. Nisi gledao filmove na te-veu? To je mnogo važno, da
ne ostanu čaure...”
„Ali, šta ti hoćeš? Ti si pandur? Jesi siguran da si pandur?”
Karim je samo klimao glavom. Najzad reče:
„Ovde sam zbog Marsela.”
„Koga?”
 Pandur u tipovim očima vide nerazumevanje. Shvati da se ovaj
uopšte ne seća čoveka kojeg je mučio do smrti. U džankozinom
sećanju Marsel ne postoji, nije nikad ni postojao.
„Zamoli ga da ti oprosti.”
„Ko... šta?”
Sunčevi zraci padoše na Donatovo lice koje je zasijalo. Karim
podiže ruku obmotanu plastikom.
„Zamoli Marsela da ti oprosti!” prodahta on.
Čovek shvati da će sledećeg trenutka umreti i zaurla:
„Izvini! Izvini, Marsele! Sranje, sranje! Molim te, Marsele, oprosti
mi! Ja...”
Karim mu smesti dva metka u lice.
Zatim pokupi metke sa spečenog dušeka, spusti čaure u džep i
izađe ne okrenuvši se.
Pretpostavljao je da će ona dvojica vratiti i dovesti pojačanje.
Pošto je sačekao nekoliko minuta u ulaznom holu, ugledao je Kaldera
i Maziroa kako stižu užurbanim korakom praćeni još trojicom
zombija. Oni uđoše u zgradu kroz rasklimana vrata. Pre nego što su i
stigli da reaguju. Karim se stvori ispred njih i zalepi Kaldera na
poštanske sandučiće. Potegnu pištolj i zaurla:
„Ako progovoriš, mrtav si. Ako me tražiš, mrtav si. Ubiješ li me,
dirnuo si u muriju. Jer ja sam pandur, pederu! Pandur, je l’ kapiraš?”
Baci čoveka na zemlju i izađe na sunce gazeći po krhotinama
stakla.
Tako se Karim oprostio od Nantera, grada u kojem je sve naučio.

Nekoliko nedelja kasnije, mladi Mavar je telefonirao komesarijatu

na trgu Bul da se raspita o toku istrage. Rekli su mu ono što je već
znao. Donato je ubijen s dva metka iz parabeluma, kalibra 9 mm, ali
nisu pronađeni ni meci ni čaure. Dvojica njegovih kompanjona su
nestali bez traga. Slučaj zatvoren. Za muriju. Za Karima.
Arapin je tražio da ga prime u BRI na keju Orfevr. Ali, njegovi
rezultati su bili protiv njega. Predložili su mu da radije pristupi šestoj
diviziji – to je bila antiteroristička brigada – i da se infiltrira među
islamske fundamentaliste na uzavrelim ulicama. Panduri Mavri bili su
suviše retki, pa je ovog trebalo dobro iskoristiti. Ali Karim je odbio.
Nije mu padalo na pamet da glumi mamac među fanatičnim ubicama.
Karim je voleo da se kreće kroz kraljevstvo noći, da prati ubice, da ih
presreće na njihovom terenu, da krstari tim paralelnim svetom kojem
je i sam pripadao. Njegova odluka nije baš lepo primljena. Nekoliko
meseci kasnije, Karim Abduf, diplomac policijske škole iz Kan-Ekliza,
potajni ubica jednog drogiranog psihopate, premešten je u Sarzak u
oblasti Lot.
Lot. Oblast u kojoj vozovi ne staju. Oblast u kojoj se fantomska sela
pojavljuju kraj puta kao kameno cveće. Zemlja pećina u kojoj je i
turizam podređen pećinskim ljudima: špilje, ponori, pećinsko
slikarstvo... Sve to je bila uvreda za Karimovo biće. On je bio Mavar,
čovek sa ulica. U tom provincijskom šupku od grada, osećao se kao
riba na suvom.
Od tog trena počela je tužna svakodnevica. Karim je morao da se
suoči sa samrtno dosadnim danima koji su bili obeleženi beznačajnim
misijama. Nesreća na putu, hapšenje krijumčara u komercijalnim
oblastima i hvatanje pametnjakovića bez karte u turističkim
naseljima...
I tako je mladi Mavar počeo da živi u svojim snovima. Proučavao
je biografije poznatih pandura. Kad god je mogao odlazio je u
biblioteku u Fižak ili u Kaor kako bi čitao novinske članke koji su se
ticali istraga i raznih činjenica vezanih za pravi policijski posao. Čitao
je i nekadašnje bestselere, memoare starih gangstera... Pretplatio se
na profesionalne policijske revije, specijalističke magazine o oružju,
balistici, novim tehnologijama. Taj svet od papira pretio je da proguta
Karima.
Živeo je sam, spavao sam, radio sam. U komesarijatu koji je
sigurno bio najmanji u Francuskoj su ga ismevali i odbacivali. Kolege
su ga zbog kovrdža zvale – Kleopatra. Mislili su da je fundamentalista
zato što ne pije alkohol. Pripisivali mu ko zna kakve bizarne navike
samo zato što je, čak i u vreme noćnih patrola, odbijao obaveznu turu
kod Silvije.
Iza zidova svoje samoće Karim je brojao dane, sate, sekunde, a
dešavalo se da tokom čitavog vikenda uopšte ne progovori.
Tog ponedeljka ujutru se upravo završavalo jedno takvo ćutanje.
Gotovo čitav vikend je proveo u svom stančiću, otišavši samo na
trening u šumu gde je neumorno ponavljao pokrete i ubistvene tai
udarce pre nego što je u stoletno drveće ispucao nekoliko šaržera.
 Neko mu je zazvonio na vrata. Karim automatski baci pogled na
sat. Petnaest do osam. Pošao je prema vratima.
To je bio Selije, jedan od pozornika. Bio je sav zelen u licu,
nemiran i bunovan. Karim mu nije ponudio čaj. Ni da sedne. Upitao je:
„Šta se dogodilo?”
Čovek otvori usta, ali ništa ne reče. Mastan znoj mu je slepio kosu
ispod kape. Najzad zamuca.
„Ovaj... škola. Osnovna škola.”
„Šta?”
„Škola Žan-Žores. Neko je ove noći provalio u školu.”
Karim se nacerio. Nedelja mu je započela budalaštinama. Dripci iz
obližnjeg grada su zagovnali osnovnu školu iz čistog zadovoljstva da
zajebavaju ceo svet.
„Ima li mnogo štete?” upita Karim oblačeći se.
Uniformisani s prezirom pogleda odeću koju je Karim oblačio.
Majica, farmerke, duks sa kapuljačom i preko svega braon kožna
jakna, model iz pedesetih.
„Nema, u stvari. Ma nisu tu čista posla...”
Karim zapertla planinarske cipele.
„Nisu čista posla? Šta hoćeš da kažeš?”
„Nisu to bili mladi... Vrata nisu obijena. Bili su jako oprezni. Samo
je direktorica primetila da su neke stvari pomerane, pa...”
Mavar ustade.
„Šta su ukrali?”
Selije uzdahnu i kažiprstom malo razlabavi kragnu.
„To je još čudnije. Nisu ništa ukrali.”
„Sigurno?”
„Sigurno. Samo su ušli u jednu prostoriju i pff... Kao da su isparili...”
Karim se nakratko pogleda u prozorskom staklu. Lokne su mu se
kovrdžale oko slepoočnica, a uzano i tamno lice završavalo se
jarećom bradicom. Još stavi na glavu svoju šarenu jamajčansku kapicu
i nasmeja se svojoj slici. Đavo. Đavo sa Kariba. Okrete se prema
Selijeu.
„I šta ću ti ja sad?”
„Krozije se još nije vratio sa vikenda. Onda Disar i ja... mislili smo...
u stvari ti si... Ti to treba da ispitaš, Karime...”
„Dobro. Ja ću.”
 8

Sunce se rađalo nad Sarzakom. Oktobarsko sunce, mlitavo i bledo

kao rekonvalescent. U svom starom, olupanom „pežou”, Karim je
sledio patrolna kola. Prolazili su kroz mrtav grad koji je u to do doba
izgledao kao grad sablasti i duhova. Sarzak nije bio ni starinsko
utvrđenje ni moderan grad. Nalazio se u dugačkoj dolini, a zgrade i
kuće podizane su iz godine u godinu bez plana ili određenog stila.
Samo je centar grada imao jednu specifičnost: mali tramvaj je vozio s
jednog kraja na drugi, duž ulica sa starom kaldrmom. Svaki put kada
bi tuda prolazio. Karim bi pomislio na Švajcarsku ili Italiju. Ni sam nije
znao zašto, pošto nije bio ni u jednoj od tih država.
Škola Žan-Žores nalazila se sasvim istočno, u sirotinjskom kvartu,
pored industrijske zone grada. Karim priđe ružnoj plavo-braon zgradi
koja ga je podsećala na naselja njegovog detinjstva. Škola se uzdizala
iza betonske ograde koja je oivičavala džombast asfaltni put. Jedna
žena, obučena u tamni kardigan, čekala ih je na ulazu. Direktorka.
Karim je pozdravi i predstavi joj se. Žena ga je dočekala sa iskrenim i
otvorenim osmehom, što ga je veoma iznenadilo. On je ovde najčešće
izazivao podsmeh. U sebi se zahvali ženi na njenoj spontanosti i
pažljivo se zagleda u nju nekoliko sekundi. Lice joj je bilo pljosnato
kao jezerce, a zelene, visoko postavljene oči izgledale su kao dva
lokvanja. Bez komentara, direktorka ga zamoli da je sledi. Velika,
pseudomoderna zagrada izgledala je kao da nikad nije završena.
Tačnije, kao da je u nekom neodređenom, stalnom renoviranju.
Plafoni u hodnicima su bili jako niski, a zidovi načinjeni od
plastificiranih ploča koje nisu bile ravno spojene. Većina je bila
prekrivena dečjim crtežima koji su rajsnadlama bili pričvršćeni
direktno na zid. Mali čiviluci su se nizali u visini klinaca. Sve je bilo
nekako nahereno. Karim je imao utisak kao da je u kutiji za cipele
koju su izgazili nogama.
Direktorka se zaustavila pred jednim odškrinutim vratima. Ona
prošaputa tajanstvenim glasom: „Samo su ovde ušli.”
Pažljivo gurnu vrata. Ušli su u kancelariju koja je više ličila na
čekaonicu. U vitrinama su bili poslagani mnogobrojni registri i školske
knjige. Na malom frižideru je stajala mašina za kafu. Kancelarijski sto
od imitacije hrastovine bio je zatrpan biljkama u saksijama čiji su
podmetači bili prepuni vode. Čitava soba je mirisala na mokru zemlju.
„Evo, vidite”, reče žena pokazujući jednu od vitrina, „otvorili su
ovaj orman. U njemu je naša arhiva. Ali, na prvi pogled, nisu ništa
ukrali. Ni pipnuli.”
Karim se približi i osmotri bravu vitrine. Deset godina obijanja i
krađe kola načinili su od njega solidnog eksperta po pitanjima
provala. Nije bilo sumnje da je uljez koji je otvorio ovu bravu bio pravi
poznavalac tog domena. Karim je bio zbunjen: zbog čega bi neki profi
tip dolazio da obije osnovnu školu u Sarzaku. Uze jedan od registara i
nakratko ga prelista. Spiskovi imena, komentari nastavnika,
administrativna pisma... Svaka knjiga je pokrivala jednu od proteklih
godina. Poručnik se okrete.
„Niko nije ništa čuo?”
Žena odvrati:
„Znate, školu u stvari niko ne nadzire. Imamo domara, ali ako
ćemo pravo...”
Karim je i dalje posmatrao spretno obijen zastakljeni ormarić.
„Šta mislite? Da li je provala izvršena u subotu ili nedelju uveče?”
„Nije važno koje je to noći bilo. Ili dana. Preko vikenda, naša
školica je kao prazan mlin. Nema šta da se ukrade.”
„Dobro”, zaključi on. „Treba da dođete u stanicu da date izjavu.”
„Jeste li vi tajni agent?”
„Molim?”
Direktorka je posmatrala Karima veoma pažljivo. Ona ponovi:
„Hoću da kažem: odeća, frizura. Vi se ubacujete u bande po
naseljima i...”
Karim se nasmeja.
„Bande ne operišu po ovakvim mestima.”
Direktorka je ignorisala tu primedbu, pa nastavi tonom stručnjaka:
„Znam ja kako to ide. Gledala sam dokumentarac o tome. Momci
kao vi, odeveni u dukseve i jakne imaju značke Nacionalne policije i...”
„Gospođo...” prekide je Karim, „zaista precenjujete ovaj gradić.”
Okrete se na potpetici i uputi se prema vratima. Direktorka požuri
za njim:
 „Nećete potražiti tragove? Uzeti otiske?”
Karim se okrete:
„Kad se uzme u obzir težina prekršaja, mislim da ćemo samo
zabeležiti vaše svedočenje i malo se raspitati po kvartu.”
Žena je izgledala razočarano. Još jednom pažljivo osmotri Karima.
„Vi niste iz našeg kraja, zar ne?”
„Nisam.”
„Šta ste to uradili da vas pošalju ovamo?”
„Duga je to priča. Možda ću jednom svratiti do vas da vam je
ispričam.
Tog časa, Karim ugleda uniformisane policajce kako puše
zaklanjajući cigarete savijenom pesnicom, praćeni pogledima učenika.
Selije je iskočio je iz marice.
„Poručniče, bog te, opet provala.”
„Molim?”
„Još jedna provala. Otkako sam ovde, to nisam...”
„Gde?”
Selije je oklevao, gledajući kolege. Dah mu zašuška kroz brkove.
„Ja... Na groblju. Neko je ušao u jedan grob.”

Grobovi i krstovi nalazili su se na jednoj laganoj nizbrdici, pa su

redovi sivog i zelenog izgledali kao izrezbaren lišaj koji sija na suncu.
Mladi Mavar je osetio kako iza rešetke dopire miris ruža i svenulog
cveća.
„Sačekajte me ovde” tiho je upozorio pandure.
Karim navuče rukavice od lateksa razmišljajući kako Sarzak
sigurno već dugo nije doživeo ovakav ponedeljak.
Bio se prvo vratio u svoj stančić da bi pokupio svoj „naučni”
pribor: prah aluminijuma i granita, jedinjena ninhidrina kako bi se
otkrili mogući otisci prstiju i trake za merenje eventualnih otisaka
stopa... Odlučio je da pažljivo ispita svaki i najmanji trag.
Išao je grobljanskim alejama tražeći oskrnavljen grob, sve dok nije
našao to mesto. U jednom trenutku je pomislio da će to biti prava
profanacija kao i ostale koje su se poslednjih godina namnožile po
Francuskoj u skladu sa trenutnom modom okultizma. Lobanje i
zombiji. Ali ne: sve je bilo u potpunom redu. Na prvi pogled, kao da
ništa nije dodirnuto, osim grobnice. Karim je stigao do granitnog
bloka: spomenik je bio u obliku kapelice.
Vrata su bila samo pritvorena. On se saže da pogleda bravu. Kao i u
osnovnoj školi, provalnici su imali kalauz i njime su otvorili grobnicu.
Karim pređe rukom po ivici ploče i zaključi da se i ovaj put radi o
profesionalcima. Istim?
Polako otvori vrata pokušavajući da zamisli situaciju. Zašto su
uljezi toliko truda uložili u obijanje grobnice, a onda je ostavili
otvorenu? Poručnik nekoliko puta opipa kameni zid i shvati: Bilo je
nemoguće ponovo zatvoriti grob.
Pandur još jednom osmotri sistem kamenih sklopki koje su
sačinjavale bravu. Vrlo specifičan sklop koji je sigurno bio uobičajen
za ovakva zdanja, ali su ga mogli poznavati samo stručnjaci. Policajac
zadrhta: specijalisti? Karim se ponovo upita da li je moguće da je ista
grupa provalila u osnovnu školu i u grob. I kakva može da bude veza
između ova dva događaja?
Natpis na steli ponudio mu je mogućnost odgovora. Glasio je: „Žid
Itero. 23. maj 1972 - 14. avgust 1982.” Karim se zamisli. Možda je ovaj
mali dečak pohađao nastavu u školi Žan-Žores. Još jednom pogleda
nadgrobnu ploču: nikakav epitaf, nikakva molitva. Samo potamnela
ovalna srebrna pločica pričvršćena za mermer. Nije bilo portreta.
„Je l’ to žensko ime, a?”
Karim se okrete: iza njega ja stajao Selije, sav unezveren. Poručnik
mu odgovori preko volje.
„Ne, muško.”
„Je l’ englesko?”
„Ne, jevrejsko.”
Selije obrisa čelo.
„Majku mu, pa i mi imamo skrnavljenje kao drugi. Je l’ ‘ to uradila
ekstremna desnica?”
Karim se okrete i otrese rukavice.
„Ne verujem. Budi ljubazan pa me sačekaj kod ulaza, zajedno s
ostalima.”
Selije gunđajući ode zabacivši kapu. Karim ga je ispratio
pogledom, a zatim se ponovo udubi u ispitivanje odškrinutih vrata.
Odlučio je da siđe pod zemlju. Uvukao se u nišu osvetljavajući put
svetiljkom. Sišao je niz stepenice dok mu je prašina škriputala pod
nogama. Osećao se kao da je prekršio tabu predaka. U tom trenutku
bio je srećan što nema nikakvih religioznih ubeđenja. Halogeno svetlo
je prosecalo mrak. Karim pođe još koji korak, pa se iznenada zaustavi.
Mali kovčeg od svetlog drveta, postavljen na postolje, ukazao se u
svetlosti lampe. Suvog grla, Karim priđe da izbliza pogleda kovčeg. Bio
je dug oko metar i šezdeset. Uglovi su bili ukrašeni kićankama i
srebrnim arabeskama. Uprkos proteklom vremenu sve je bilo u
odličnom stanju. Opipao je spoj između poklopca i sanduka i shvatio
da bez rukavica ne bi smeo ni da pipne kovčeg. Nije baš želeo da
potvrdi takvu strepnju. Stavio je lampu među zube da bi bolje
pregledao šrafove. Ali jedan glas odjeknu iznad njega.
„Š’a vi tu petljate?”
Karim se trže. Otvori usta, lampa pade i zakotrlja se po drvenom
poklopcu. Kad se okrenuo neka senka pade na njega. Jedan čovek
pognutih ramena i s kapicom na glavi, naginjao se kroz otvor groba.
Mavar pipajući pronađe lampu na podu. On prošišta.
„Policija. Ja sam poručnik u policiji.”
Čovek iznad njega prvo ne reče ništa, pa onda progunđa:
„Nemate pravo da tu bidnete.”
Karim uključi svetiljku i vrati se do stepeništa. U okviru svetlosti
ugleda debelog, namrgođenog tipa. To mora da je bio čuvar groblja.
Karim je znao da ne postupa po zakonu. Čak i u ovakvim slučajevima
bila je potrebna dozvola porodice, ili poseban nalog za otvaranje
groba. Krenu uza stepenice i reče:
„Sklonite se. Izlazim.”
Čovek se skloni. Karim je držao svetiljku kao da mu od nje zavisi
život. Izvadi legitimaciju i reče:
„Karim Abduf. Komesarijat Sarzak. Jeste li vi otkrili profanaciju?”
Čovek je ćutao. Posmatrao je Arapina svojim bezbojnim očima:
mehurići vazduha u prljavoj vodi.
„Nemate pravo da tu bidnete.”
Karim rasejano klimnu glavom. Jutarnji vazduh razvejao je grobnu
jezu.
„U redu je, čiča. Ne raspravljaj se. Policija je uvek u pravu.”
Čiča stisnu usne obrubljene čekinjavom bradom. Osećao se na
alkohol i vlažnu ilovaču. Karim ponovi:
„U redu, recite mi sve što znate. U koliko sati ste ovo otkrili?”
Starac uzdahnu:
 „Doš’o sam u šes’. Imamo sa’ranu sad ujutro.”
„Kada ste poslednji put ovuda prolazili?”
„U petak.”
„Znači u bilo koje doba tokom vikenda neko je mogao da provali?”
„Aha. Samo ja mislim da je to bilo noćas.”
„Zašto?”
„Jer je bila kiša u nedelju popodne, a nema ni malo vlage u grobu...
Znači da su vrata skoro otvorena.”
Karim upita:
„Je l’ stanujete u blizini?”
„Niko ne stanuje blizu.”
Mavar pogledom zaokruži po malom groblju koje je odisalo
tišinom i spokojem.
„Šta mislite jesu li to neki lokalni dripci”, pitao je.
„Ne.”
„Nikad nije bilo sumnjivih posetilaca? Vandalizma? Okultnih
igara?”
„Ne.”
„Ispričajte mi nešto o ovom grobu.”
Čuvar pljunu na aleju.
„Nema šta da se kaže.”
„Čitava grobnica za samo jedno dete, to je malo čudno, je l’ tako?”
„Jes’ čudno.”
„Poznajete li roditelje?”
„Nikad vid’o.”
„Jeste li bili ovde 1982?”
„Ne. A onaj pre mene je umreo.” Čovek se zakašlja. „I mi
odlazimo...”
„Izgleda kao da se neko stara o grobnici.”
„Nisam rek’o da niko ne dođe. Rek’o sam da nikog ne poznajem.
Imam ja iskustva. Znam kojom brzinom propada kamenje. Znam i
plastično cveće koliko je staro. Znam kada raste kupina, niče korov i
sva ta sranja. Mog’o bi’ reći da ovu grobnicu dobro paze. Ali ja nikad
nisam nikog vid’o.”
Karim je malo razmislio. Zatim se još jednom saže i osmotri malu
oznaku u obliku kameje. Obrati se čuvaru ne podižući oči: „Čini mi se
da su pljačkaši ukrali sliku deteta.”
 „Šta? Aha, možda.”
„Sećate li se lica? Detetovog lica?”
„Ne.”
Karim se okrete i zaključi skidajući rukavice:
„Ekipa stručnjaka će doći danas da potraže otiske ili eventualne
tragove. Mi ćemo zaboraviti na ovaj mali jutarnji nesporazum. Vi ćete
ispričati kako je bilo, kako nema vlage, bilo šta. Neću da se ovde bilo
ko muva. Jasno? A naročito novinari.”
Stari je klimnuo glavom tek pošto je Karim već krenuo prema
kapiji.
U daljini, zvonik je odzvonio devet sati.
 9

Pošto se vratio u stanicu i napisao izveštaj, Karim se još jednom

uputi prema školskoj zgradi. Sunce je sada bacalo bakarne zrake na
prilaze kućama. On još jednom pomisli kako je jutro divno i ta banalna
pomisao mu razgali grudi.
Kada je stigao u školu upitao je direktorku:
„Da li je tokom osamdesetih godina dečak po imenu Žid Itero išao
u vašu školu?”
Žena se malo cifrala igrajući se manžetnama koje su joj virile ispod
kardigana.
„Već imate neku ideju, inspektore?”
„Molim vas, odgovorite mi.”
„Pa... treba da pogledamo u arhivi.”
„Idemo. Odmah.”
Direktorka ponovo odvede Karima u mali biro pun zelenila.
„Osamdesete, kažete”, upita ona dok je prstom prelazila uzduž
registara koji su bili poslagani u vitrini.
„Godine 1982, 1981, i pre toga”, odgovori Karim.
Odjednom primeti da se žena zbunila.
„Šta je bilo?”
„Čudno. Nisam to jutros primetila...”
„Šta?”
„Registri... iz 1981. i 1982... nestali su.”
Karim se udalji od žene i poče da razgleda police sa vertikalno
poređanim braon knjigama. Na svakoj knjizi je bila upisana po jedna
godina: 1979, 1980... Dve naredne su nedostajale.
„Šta se tačno nalazi u ovim knjigama?” upita Karim listajući jednu
od njih.
„Sastav odeljenja. Primedbe nastavnika. To su školski dnevnici...”
On uze registar iz 1980. i potraži sastav odeljenja.
„Ako dete ima osam godina, u koji ide razred?”
„Drugi ili treći.”
Karim prelista odgovarajuće razrede: nigde Žida Iteroa. On upita:
 „Da li ima još školskih dokumenata koji se tiču 1981. I 1982.
godine?”
Direktorka se malo zamislila.
„Pa... Treba pogledati gore... Na primer, spiskovi za užinu. Ili
lekarski izveštaji. Sve je poslagano na tavanu. Pođite za mnom. Tamo
niko ne ide.”
Popeše se stepenicama pokrivenim linoleumom. Žena je izgledala
veoma uznemireno zbog cele te afere. Uđoše u neki uzan hodnik i
stigoše do metalnih vrata pred kojima direktorka zaprepašćeno stade.
„Ne... Ovo nije moguće”, reče ona. „I ova vrata su obijena...”
Karim pogleda bravu. Pažljivo otvoreno. Policajac napravi
nekoliko koraka unutra. Bila je to velika mansarda sa samo jednim
prozorom na kojem je bila rešetka. Na metalnim policama su bili
poslagani dosijei i svežnjevi papira. Karimu se smuči od mirisa suvog i
prašnjavog papira.
„Gde su dosijei iz 1981. i 1982.?” upita on.
Bez reči direktorka se uputi prema jednoj stalaži i poče da pretura
po dosijeima i papirima. To je trajalo samo nekoliko minuta, ali žena
sigurno reče:
„I oni su nestali.”
Karima prođoše trnci. Škola. Groblje. Godine 1981/82. Ime
dečaka: Žid Itero. Svi delovi su se uklapali.
„Da li ste 1981. već bili u ovoj školi?”
Žena se nasmeši koketno.
„Znate, inspektore,” reče, „tada sam još studirala...”
„Ništa posebno se nije dogodilo ovde u školi otkako ste vi tu?”
„Ne. Na šta vi mislite?”
„Smrt nekog učenika.”
„Ne. Nisam nikad čula takvu priču. Ali, mogu da se raspitam.”
„Gde?”
„U oblasnoj upravi. Ja...”
„Možete li da saznate da li jedan dečak po imenu Žid Itero te dve
godine išao u vašu školu?”
Direktorka je teško disala.
„Nema problema, inspektore. Ja ću...”
„Uradite to odmah. Vratiću se za jedan sat.”
Karim krete niz stepenice, ali stade na međuspratu i vrati se
natrag.
„Još nešto za podizanje vašeg znanja o policiji. Više se ne kaže
inspektore, nego poručniče. Kao kod Amerikanaca.”
Direktorka je gledala za senkom koja nestade.

Od svih policajaca u stanici, Karimu je najmanje odvratan bio šef

Krozije. Ne zato što mu je bio nadređen, nego zato što je istinski
poznavao teren i umeo je da pokaže pravu policijsku intuiciju.
Poreklom je bio Lotarinžanin, stari vojnik. Anri Krozije, star
pedeset četiri godine, bio je u policiji više od dvadeset godina. Imao je
nos kao krompir, a kosa mu je štrčala kao zublje grabulja. Bio je strog
i čvrst, ali ponekad preterano dobrodušan i sažaljiv. Usamljenik. Nije
imao ni ženu ni decu, i pomisao na njega kao oca porodice bila je
naučnofantastična. Samoća ga je približavala Karimu, ali to im je bila
jedina zajednička tačka. U svemu ostalom, šef je bio pravi pandur:
ograničen i jednostavan. Kao reinkarnirani vučjak, inače njegova
omiljena vrsta psa.
Karim pokuca i uđe u njegovu kancelariju. A unutra kao na otpadu.
Smrad namirisanog duvana. Posteri koji veličaju slavnu francusku
policiju, ukočene siluete na lošim fotografijama. Karim oseti novu
navalu mučnine.
„Kakva su to sranja?” upita Krozije koji je sedeo za svojim stolom.
„Provala i skrnavljenje. Urađeno diskretno i znalački. Veoma
čudno.”
Krozije napravi grimasu:
„Šta je ukradeno?”
„U školi, nekoliko arhiviranih registara. Na groblju, ne znam.
Treba pažljivije ispitati unutrašnjost grobnice...”
„Misliš da su te dve stvari povezane?”
„Kako da to ne pomislim? Istog vikenda dve provale u Sarzaku.
Čudo neviđeno.”
„Jesi li pronašao neku vezu između ta dva slučaja?”
Krozije je čistio dno pocrnele lule. Karim se nasmeja u sebi: šef je
izgledao kao karikatura komesara iz filmova crnog talasa pedesetih
godina.
„Pa, mislim da sam našao vezu”, promrmlja. „Tanku, ali...”
„Reci.”
 „Provaljena grobnica pripada malom dečaku neobičnog imena: Žid
Itero. Umro je kao desetogodišnjak, 1982. godine. Možda se vi toga
sećate?”
„Ne. Nastavi.”
„Dobro. Provalnici su odneli registre iz 1981/82. godine. Pomislio
sam da je mali Žid išao ovde u školu baš tih godina...”
„Imaš li još elemenata za tu svoju hipotezu?”
„Ne.”
„Jesi li proverio u ostalim školama?”
„Ne još.”
Krozije dunu kroz lulu kao Popaj. Karim se približi i obrati mu se
svojim najfinijim tonom:
„Dajte meni ovu istragu, komesare. Osećam da se tu krije nešto
čudno. Nešto povezuje ove događaje. Izgleda neverovatno, ali meni se
čini da je ovo rad profesionalaca. Oni nešto traže. Trebalo bi da
pronađemo roditelje deteta, a zatim bih sproveo temeljno
pretraživanje grobnice. Ja... Ne slažete se?”
Komesar je, spuštenih očiju, upravo duvanom punio svoj pocrneli
odžak. Promrmljao je:
„To su skinsi.”
„Šta?”
Krozije podiže pogled prema Karimu.
„Kažem da su to na groblju uradili skinsi.”
„Koji skinsi?”
Komesar poče da se smeje i prekrsti ruke.
„Vidiš, treba još dosta toga da naučiš o našem kraju. Ima ih
tridesetak. Žive u napuštenom skladištu pored Kelija. Stari pogon za
mineralnu vodu. Dvadeset kilometara odavde.”
Karim se zamislio posmatrajući Krozijea. Sunce se presijavalo na
njegovoj masnoj kosi.
„Mislim da grešite.”
„Selije mi je rekao da je grob jevrejski.”
„Ni slučajno. Ja sam mu samo rekao da je ime jevrejskog porekla.
To ništa ne znači. Na grobnici nema nikakvih hebrejskih simbola, a
osim toga, Jevreji se sahranjuju uvek tamo gde im je porodica.
Komesare, to dete je umrlo sa deset godina. U takvim slučajevima, na
jevrejskim grobovima uvek se nalazi neki crtež, motiv koji ilustruje taj
prekinut život. Kao, recimo, nedovršen stub, ili slomljeno drvo. Ovo je
hrišćanski grob.”
„Pravi si specijalista. Odakle ti sve to?”
„Čitao sam.”
Krozije nepokolebljivo ponovi:
„To su skinsi.”
„To je apsurdno. Ovo nisu uradili rasisti. Nisu ni vandali. Provalnici
su tražili nešto drugo...”
„Karime”, prekide ga Krozije prijateljskim tonom u kojem se već
osećala mala nervoza, „uvek sam prihvatao tvoje zaključke i savete.
Ali, još uvek ja komandujem. Veruj iskusnom čiči. Treba malo
pritegnuti one obrijane. Mislim da bi ti pomoglo da shvatiš kad bi ih
posetio.”
Karim ustade i proguta knedlu.
„Sam?”
„Nemoj mi reći da se plašiš nekolicine mladih ćelavaca.”
Karim nije odgovorio. Krozije je mnogo voleo da se tako dokazuje.
Bila je to istovremeno i pakost i poštovanje. Karim se uhvatio za ivicu
stola. Ako Krozije voli da se igra, igraćemo se do kraja:
„Imam za vas jedan predlog, komesare.”
„Da čujem.”
„Sam ću otići da ispitam skinse. Malo ću ih prodrmati i pre jedan
sat ću vam predati izveštaj. U zamenu, daćete mi nalog da uđem u
grobnicu i sprovedem pravu istragu. Takođe bih želeo da ispitam
detetove roditelje. Danas.”
„A ako su to uradili skinsi?”
„To nisu bili skinsi.”
Krozije pripali lulu. Krdža zapucketa kao detelina.
„U redu”, promrmlja Krozije.
„Posle Kelija istraga je moja?”
„Samo ako tvoj izveštaj bude završen do jedan. U svakom slučaju,
treba što pre skinuti s vrata tipove odozgo.”
Mladi pandur krete prema vratima. Već je uhvatio kvaku kad ga
komesar pozva.
„Slušaj, siguran sam da će skinsima mnogo svideti tvoj stil.”
Karim zatvori vrata praćen gromoglasnim smehom matorog jarca.
 10

Dobar pandur mora potpuno da upozna svog neprijatelja. Da mu

poznaje sva lica i aspekte. A Karim je posebno dobro znao skinse. Još
u Nanteru se s njima sukobljavao nekoliko puta. Bile su to
nemilosrdne bitke. U školi za inspektore napisao je o njima rad. Dok
se vozio prema Keliju, Mavar je malo obnavljao gradivo. Tako je
procenjivao svoje šanse da sredi bitange.
Pre svega se podsetio na dva stila u oblačenju. Nisu svi skinsi na
desnici. Postoje i crveni skinsi, oni se nalaze na krajnjoj levici.
Mešanih rasa, veoma utrenirani, sa jakim kodom časti, bili su isto tako
opasni kao neonacisti, a možda i više. Ali, Karim bi imao šanse da iz
sukoba sa njima izađe nepovređen. Ukratko ponovi oznake jednih i
drugih. Fašisti su imali svoje uniforme, engleske avijatičarske jakne od
zelenkaste uglačane kože krojene s lica. Crveni su nosili žućkaste
jakne od prevrnute kože. Naci su svoje Martinke zapertlavali belim ili
crvenim pertlama, a komunjare žutim.
Oko jedanaest sati Karim se zaustavio ispred napuštenog hangara
sa natpisom „Voda iz doline”. Skladište je bilo visoko i njegovi zidovi
od talasaste plastike su se beleli naspram čistog neba. Crni kombi je
bio parkiran ispred vrata. Udahnuo je duboko nekoliko puta i već je
bio spreman. Morao je da ih zaskoči unutra, na njihovom terenu.
Krenuo je pravo prema hangaru trudeći se da diše mirno i
skandirajući ono o čemu je upravo mislio: zelenkaste jakne i crvene i
bele pertle: nacisti. Žućkaste jakne i žute pertle: crveni.
Imaće samo jednu šansu da izvuče živu glavu.
Udahnu duboko i gurnu vrata koja kliznuše po gvozdenoj šini. Nije
ni trebalo da gleda pertle da bi shvatio gde je ušao. Dva kukasta krsta
pored slika koncentracionih logora i uveličane fotografije mučenih
Alžiraca. Ispod tog dekora u njega je piljila horda ćelavaca. Metalni
okovi na njihovim „martinkama” su svetlucali u polumraku. Tvrdo
krilo krajnje desnice. Karim je znao da ovi tipovi na unutrašnjoj strani
usana imaju tetovažu SKIN.
Karim je vrebao kao ris, pažljivo pogledom tražeći oružje. On je
već znao kakav bi mogao biti njihov arsenal: metalni bokseri, bejzbol
palice, malokalibarski pištolji napunjeni sačmom. Dripci su imali i
nekoliko vazdušnih pušaka punjenih tvrdom gumom – sačmom od
kaučuka.
Bi mu još gore kad je to sve snimio.
Kokoške. Ženske skinsa podigoše svoje ćelave glave sa šiškama
ostavljenim na čelu i dugim pramenovima po obrazima. Debele
ptičurine pune alkohola sigurno su bile još agresivnije nego njihovi
momci. Karim proguta knedlu. Shvatio je da nema posla sa
nekolicinom nezaposlenih nezadovoljnika, već sa pravom bandom
koja je ovde boravila čekajući neku priliku za tuču. Njegove šanse da
izađe smanjivale su se velikom brzinom.
Jedna od žena potegnu dobar gutljaj piva, a zatim širom razjapi
gubicu i podrignu. Da upozori Karima. Ostali se zacerekaše. Svaki je
od njih bio dorastao policajcu.
Mavar se napregao da progovori mirno i bez straha:
„U redu, ljudi. Ja sam pandur. Došao sam da vam postavim
nekoliko pitanja.”
Tipovi se približiše. Pandur ili ne, Karim je pre svega bio Mavar. A
koliko vredi koža jednog Mavra u hangaru punom rasističkog smeća?
Pa čak i u očima Krozijea i ostalih pandura?
Mladi poručnik zadrhta. U jednom trenu oseti kao da se ceo svet
ruši na njega. Imao je osećaj da je sam protiv čitavog grada, protiv
jedne države, sam protiv čitavog sveta.
Karim potegnu i podiže svoj automat prema plafonu. Taj pokret
zaustavi napadače.
„Ponavljam: ja sam pandur i hoću da s vama postupam po
pravilima.”
Polako je spustio oružje na jedno zarđalo bure. Ćelavci su ga
pažljivo gledali.
„Ostavljam pucu ovde. Da je niko nije ni pipnuo dok razgovaramo.”
Bio je to „glok 21”, jedan od najnovijih modela sačinjen većinom
od veoma lake plastike. Petnaest metaka u okviru i još jedan u cevi sa
laserskim nišanom. Znao je da ovi dripci tako nešto još nisu ni videli.
Zaprepastio ih je, pa su bili mirni.
„Ko je glavni?”
Niko nije progovorio. Karim načini još nekoliko koraka i ponovi:
 „Ko je ovde glavni, jebo te? Nemam vremena za gubljenje.”
Najveći se izdvoji odajući čitavim telom da je spreman za nasilje.
Govorio je sa ovdašnjim gorštačkim akcentom.
„Šta li ‘oćeš od nas, pacove?”
„Zaboraviću kako si me nazvao, some. Ne trtljaj bez veze.”
Krelac se približavao klimajući glavom. Bio je mnogo viši i širi od
Karima. Mavar pomisli kako su mu kovrdže u ovom trenutku veliki
problem: njegovi dredovi su se prosto nudili da ih protivnik ščepa
tokom borbe. Skin se i dalje približavao. Raširenih ruku je izgledao
kao metalna hobotnica. Karim nije uzmakao ni milimetar. Bacio je
pogled udesno: i ostali su se približavali noseći svoje oružje.
„Šta je, uglješa, je l’ bi ‘teo bat...”
Udarac glavom pogodi soma kao granata. Nos mu se zalepi za lice.
Čovek se presamiti, a Karim se okrete oko sebe i udari ga petom u
grlo. Bitanga se malo pridiže, ali se dva metra dalje sruši na zemlju
previjajući se od bolova.
Jedan skin se baci prema Karimovom oružju i povuče obarač.
Ništa. Samo klik. On pogleda u šaržer, ali bio je prazan. Karim iz džepa
izvuče drugi pištolj, „beretu”, i držeći je obema rukama nacilja u
skinse. Svoju žrtvu prilepio je đonom za pod i zaurlao:
„I stvarno ste mislili da ću staviti napunjeno oružje pred takvu
đubrad?”
Skinsi su stajali kao skamenjeni. Čovek na zemlji je cvileo, boreći
se za vazduh:
„Pederu... Po pravilima... A?”
Karim ga još jednom šutnu, ali sad u muda. Tip zaurla. Pandur se
saže i poče da mu zavrće uvo. Hrskavica zakrcka pod prstima.
„Po pravilima? Sa nakazama kao što ste vi?” Karim se nervozno
nasmeja. „Prilazim... Okrenite se... Ruke na zid, smrdljivci! I vi, krave
debele!”
Pandur ispali hitac u neonku. Beličasto svetlo je zatreperilo, a
jedna cev od beličastog stakla se otkači od plafona i razbi se na tlu uz
eksploziju iskri. „Teroristi” brzo pritrčaše zidu. Tresući se od straha.
Karim je urlao iz petnih žila:
„Ispraznite džepove! Jedan pokret i izbušiću vam tikve!”
Karim je posmatrao prostoriju punu senki. Zari cev u vrat vođi
bande i tiho upita:
 „Na čemu ste?”
Čovek se zagrcnu od krvi.
„Š...ta?”
Karim još jače zari pištolj.
„Čime ste se uradili?”
„Amfetamin... spid... lepak...”
„Koji lepak?”
„Di..so...plastin...”
„Duvali ste lepak?”
Ćelavi je bledo gledao
„Gde vam je to?” upita Karim.
Ćelavi zakoluta iskolačenim očima.
„U torbi, pored frižidera...”
„Ako mrdneš, ubiću te.”
Karim je išao unatraške držeći na nišanu čas ranjenog vođu, čas
nepomične siluete okrenute prema zidu. Levom rukom potraži torbu.
Mnoštvo pilula prosu se po zemlji zajedno sa tubama lepka. On izdvoji
lepak, otvori tube i vrati se preko prostorije. Tik uz skinse, saterane
uza zid, on po podu izli lepljive linije. Dok je prolazio svakog bi častio
ponekim udarcem u nogu, ili u krsta sve da bi ih održao van domašaja
noževa i sličnih pomagala.
„Okrenite se.”
Ćelavci okrenuše svoje „martinke”.
„A sada ćete mi aplaudirati momci. I vi, cupike. Još ćemo to overiti
lepkom.”
Na njihove ispružene ruke iscedi „disoplastin” koji je curio između
slepljenih prstiju. Posle trećeg namaza jagodice su bile definitivno
slepljene. Skinsi popadaše leđima na zemlju kršeći prste slepljene
bitumenom.
Karim priđe svom prvom protivniku. Sede na pod u lotos stav i
duboko udahnu da bi se smirio. Glas mu je bio odmeren:
„Gde ste bili juče uveče?”
„Mi... To nismo bili mi.”
Karim načulji uši. Skinse je potpuno ponizio i pitanja je sad
postavljao čisto radi forme. Bio je potpuno siguran da ova bagra nije
imala nikakve veze sa skrnavljenjem groblja. I kako je onda ovaj skin
već znao za groblje. Mavar se zamisli:
 „Šta to pričaš?”
Ćelavi se podiže na lakat.
„Groblje... To nismo mi urad’li.”
„Pa kako onda znaš da se nešto desilo?”
„Mi... Mi smo prolazili pored...”
Karimu pade na pamet jedna ideja. Krozije je već imao svedoka.
Neko ga je jutros pretekao: skinsi su prošli pored groblja i neko ih je
video. Komesar ga je dakle poslao ovamo a da mu ništa nije rekao.
Račune će morati da izravnaju kasnije, pomislio je Karim.
„Ispričaj mi.”
„Malo smo se motali tamo...”
„U koliko sati?”
„Ne znam tačno... Oko dva mož’ biti...”
„Zašto?”
„Ne’am pojma... da se zezamo... pravimo sranja... tražili smo neke
barake, stovarišta da iscrtamo kukaste...”
Karim se naježi:
„I?”
„I tako smo prošli i pored groblja... jebo te... kapija otvorena...
Onda smo vid’li senke... neke likove kako izlaze iz grobnice...”
„Koliko ih je bilo?”
„Mislim... dvojica.”
„Je l’ bi mogao da ih opišeš?”
Ranjeni se naceri:
„Čoveče, bilo je to čudno...”
Karim mu lupi čvrgu u zavrnuto uvo. Skin ispusti vrisak koji je ličio
na siktanje zmije.
„Da li bi mogao da ih prepoznaš?”
„Ne. Bila je crna noć...”
Karim malo razmisli. Što je više razmišljao bio je sve uvereniji da
se radi o profi tipovima.
„I posle?”
„Jebi ga... Zbrisali smo... nema to ništa s nama veze... Pomislili
smo... Evo, sa’ će to da nam natovare na leđa... uvek smo mi krivi.”
„I to je sve? Ništa drugo niste primetili?”
„Ništa... u dva noću... tamo... nema šanse...”
Karim zamisli usamljenost malog puta sa jednom jedinom
banderom: beli pečat na crnilu noći, okružen noćnim leptirovima. I
banda iskreveljenih ćelavaca, nagudranih k’o zveri, urlaju nacističke
pesme. Ponovo ga upita:
„Razmisli još jednom.”
„Čekaj... Malo kasnije... Mislim da smo videli neku šklopociju s
istoka, možda ‘lada’, ili nešto tako... Izašla je sa groblja... Na put
D143...”
„Koje boje?”
„B... bele.”
„Još nešto?”
„Bila je skroz blatnjava...”
„Jesi li video tablicu?”
„Pa nisam ti ja pandur, bajo...”
Karim ga šutnu u slezinu. Čovek se presamiti i iskašlja krv.
Poručnik ustade i očisti farmerke. Ovde je završio šta je imao. Ostali su
ječali na podu iza njega. Lepak je progrizao na rukama opekotine
drugog i trećeg stepena. Karim zaključi:
„Ti ćeš sad lepo da odeš u stanicu u Sarzaku i da daš izjavu. Reci da
sam te ja poslao pa ćeš imati poseban tretman.”
Skin klimnu drhtavom glavom i podiže oči ranjene životinje.
„Što si bre ovo uradio... čoveče?”
„Da bi se ti sećao”. prošaputa Karim. „Pandur je uvek sranje. A
pandur čamuga ti je sranje u pičku materinu. Zato iskoristi priliku i
upoznaj problematiku.” Karim ga još jednom šutnu.
„Dubinski.”
Mavar se mirno udalji, pokupivši usput svoj „glok”.
Karim se odvezao brzinom munje i zaustavio se tek u jednom
šumarku nekoliko kilometara dalje da bi se smirio i razmislio.
Skrnavljenje groba se, znači, dogodilo oko dva ujutro. Bila su dvojica
provalnika i oni su se, možda, odvezli nekim istočnoevropskim
vozilom. Pogleda na sat: bilo je pravo vreme da sve to napiše i potpiše.
Istraga bi mogla postati ozbiljna. Trebalo je sastaviti upitnik, poslati ga
naplatnim rampama i benzinskim stanicama, ispitati ljude koji žive u
okolini puta D143.
Ipak, bio je pun elana. Potvrđivale su se njegove pretpostavke.
Krozije će sad morati da ga pusti da radi. Sprovešće istragu na svoj
način: pronjuškaće šta se to sve deševalo oko dečka nestalog 1982.
godine.
TREĆI DEO
 11

„Spoljašnji pregled toraksa pokazuje dugačke paralelne

posekotine načinjene, očigledno, nekim oštrim predmetom. Iste takve
zaseke, učinjene sigurno istim oružjem, nalazimo po ramenima,
rukama...”
Patolog je bio obučen u izgužvan radni mantil i nosio je male
naočare. Zvao se Mark Kost. Bio je to mladić oštrih crta lica i
sanjalačkih očiju. Nijemansu se svideo na prvi pogled zato što je u
njemu odmah prepoznao posvećenika, pravog istraživača kojem je
svakako nedostajalo iskustvo, ali strast nimalo. Čitao je svoj izveštaj
metodičnim glasom:
„... Mnogobrojne opekotine: Po torzu, ramenima, leđima, rukama.
Izbrojali smo oko dvadeset pet takvih rana čiji se broj podudara sa
prethodno opisanim posekotinama...”
Nijemans ga prekide:
„Šta to znači?”
Doktor ga stidljivo pogleda preko naočara.
„Mislim da je ubica spaljivao rane. Izgleda da je zalivao rane malim
količinama kiseline kako bi ih odmah spržio. Mislim da je koristio neki
aerosol, možda ‘keršer’.”
Nijemans ponovo prošparta po kabinetu u koji je smestio svoj štab,
a koji se nalazio na prvom spratu zgrade „psihologija/socioligija”. On
je tražio da se sa patologom susretne na ovom diskretnom mestu. Bili
su prisutni i kapetan Barn i poručnik Žuazno, koji su u studentskim
klupama izgledali kao pametnice.
„Nastavite”, naredi on.
„...Konstatovali smo takođe brojne podlive, edeme i prelome. Samo
na trupu smo prebrojali dvadeset osam podliva. Četiri rebra su
slomljena. Ključne kosti su smrskane. Tri prsta leve ruke i dva desne,
su zdrobljeni. Donji stomak i genitalije su modri od udaraca.”
„Sigurno je kao oružje upotrebljena gvozdena ili olovna žica,
dugačka oko sedam santimetara. Treba razlikovati povrede koje su
nastale tokom transporta i ‘nameštanja’ tela na liticu, jer otoci ne
nastaju post mortem...”
Nijemans kratko pogleda ostale. Vide poglede pune strave i
oznojene slepoočnice.
„... što se tiče gornjih delova tela. Lice je netaknuto. Nema podliva
na potiljku...”
Policajac zapita:
„Nema tragova udaraca po licu?”
„Ne. Izgleda da je ubica izbegavao i da mu pipne lice.”
Kost baci pogled na svoj izveštaj i ponovo poče da čita, ali ga
Nijemans opet prekide:
„Sačekajte. Pretpostavljam da toga ima poprilično.”
Lekar nervozno trepnu listajući izveštaj.
„Više strana...”
„U redu. Svaki će od nas sam da ga pročita. Recite nam radije
uzrok smrti. Da li su rane prouzrokovale smrt žrtve?”
„Ne. Čovek je zadavljen. To je sigurno. Metalnom žicom prečnika
dva milimetra. Rekao bih ili žicom sa kočnice bicikla, klavirskom
žicom, tako nečim. Žica je zasekla u meso, sasekla glasne žice, iskidala
mišiće grkljana i prekinula vratnu arteriju, pa je žrtva iskrvarila.”
„Vreme smrti?”
„Teško je reći. Zbog zgrčenog položaja tela. Proces mrtvačkog
kočenja je poremećen tom gimnastikom i...”
„Dajte mi približno vreme.”
„Rekao bih... krajem dana, subota uveče, između osam i ponoći.”
„Kajoa je bio prepadnut na povratku sa izleta?”
„Pa ne baš obavezno. Mislim da je mučenje poprilično trajalo. Pre
bih rekao da je Kajoa bio zaskočen tokom prepodneva. I da je
mrcvarenje trajalo čitav dan.”
„Da li mislite da se žrtva branila?”
„Kad se uzme u obzir broj povreda, to je stvarno nemoguće reći.
Jedno je sigurno: čovek nije bio u nesvesti. Bio je vezan i svestan sve
vreme tokom mučenja: tragovi veza na rukama i nogama su
nedvosmisleni. S druge strane, na žrtvi nema tragova brnjice, pa se
može pretpostaviti da dželata uopšte nije bilo briga hoće li se žrtvini
krici čuti.”
Nijemans se nasloni na prozorski ragastov.
„Šta mislite o mučenju? Jesu li to profesionalci?”
 „Profesionalci?”
„Neke ratne tehnike? Poznati specijalni metodi?”
„Nisam baš stručnjak za to, ali, ne bih rekao. U svemu ovome ima
nekog besa. To je bio neki ludak koji je hteo prave odgovore na svoja
pitanja.”
„Šta time želite da kažete?”
„Ubica je hteo da Kajoa govori. I Kajoa je govorio.”
„Otkud vam to?”
Kost se skromno nakloni.
„Da je ubica želeo da Kajoa pati samo radi ličnog zadovoljstva,
mučio bi ga do kraja. Ali, kao što sam već rekao, on ga je ubio
drugačije. Koncem.”
„Ima li tragova seksualnih nastranosti?”
„Ne. Ništa ne ukazuje na tako nešto. Nije iz te oblasti. Uopšte.”
Nijemans se ushoda pored stola. Pokušavao je zamisli čudovište
sposobno za ovakvo divljaštvo. Zamislio je scenu, okolinu. Ništa. Nije
video ni lice, čak ni siluetu. Pokušao je da zamisli šta li je mogao da
vidi izmrcvareni nesrećnik već obuzet smrću i u mukama. Video je
divlje pokrete i braon, oker i crvene boje. Neizdrživ kovitlac udaraca,
vatre i krvi. Koje li su bile poslednje žrtvine misli? S posebnim
interesovanjem reče:
„Ispričajte nam o očima.”
„Očima?”
Pitanje je postavio Barn. Glas mu je bio visok od iznenađenja.
Nijemans se udostojio da mu odgovori:
„Da, oči. To sam zapazio odmah, još u bolnici. Ubica je žrtvi
iskopao oči. Izgleda da su očne duplje bile ispunjene vodom...”
„Tačno”, ubaci se Kost.
„Počnite od početka”, naredi Nijemans.
Kost poče da kopa po beleškama.
„Ubica je nešto petljao ispod kapaka. Uvukao je neki oštar predmet
i isekao očne mišiće i optički nerv i zatim iz duplje izvukao čitavo oko.
A zatim je veoma pažljivo očistio unutrašnjost duplji.”
„Da li je tokom te operacije žrtva već bila mrtva?”
„To se ne može znati. Ali, našao sam znakove krvarenja u toj
oblasti, što pokazuje da je Kajoa verovatno još uvek bio živ.”
Posle tih reči nastupi tišina. Barn je bio modar, a Žuazno sleđen od
groze.
„Dalje?” upita Nijemans da bi rasterao strah koji je rastao iz trena
u tren.
„Kasnije, kad je žrtva već bila mrtva, ubica je duplje napunio
vodom. Pretpostavljam rečnom. Potom je pažljivo zatvorio kapke.
Zato su oči bile zatvorene i pune kao da nisu dotaknute.”
„Da se vratimo na sečenje. Šta vi mislite: da li ubica ima znanja iz
hirurgije?”
„Ne. Ili veoma malo. Rekao bih, kao i za mučenje, da se uneo u
posao.”
„Kakve instrumente je upotrebljavao? Iste kao i za davljenje?”
„U svakom slučaju, istog porekla.”
„Porekla?”
„Industrijskog. Uobičajeno.”
Nijemans stade ispred lekara.
„To je sve što možete da nam kažete? Nema tragova? Posle vašeg
izveštaja ne nazire se nikakav pravac?”
„Ništa, nažalost. Telo je potpuno oprano pre nego što je
postavljeno na stenu. Ovaj leš ne nosi tragove koji bi mogli da nas
dovedu na mesto zločina. Još manje da nam otkrije identitet ubice.
Jedino što možemo da pretpostavimo je da je reč o veoma jakom i
spretnom čoveku. To je sve.”
„To je malo”, progunđa Nijemans.
Kost poćuta trenutak a zatim ponovo pogleda svoj izveštaj:
„Ima još jedan detalj o kojem nismo govorili... Detalj koji sam po
sebi nema veze sa zločinom.”
Komesar se okrenu:
„Šta?”
„Remi Kajoa nije imao otiske prstiju.”
„Molim?”
„Prsti su mu bili spaljeni i na njima nije bilo nikakvih linija,
nikakvih otisaka. Moguće da se to desilo u nekoj nesreći. Ali, ta
nesreća se odigrala ranije.”
Nijemans ispitivački pogleda u Barna koji podiže obrve u znak
čuđenja.
„Proverite to”, zagunđa komesar.
Približio se lekaru tako da je gotovo dodirivao njegovu jaknu.
 „Šta vi, lično, mislite o ovom zločinu? Kako ga osećate? Šta kaže
vaša najdublja lekarska intuicija suočena sa ovakvim mrcvarenjem?”
Kost skide naočare i protrlja oči. Kada je vratio naočare, pogled
mu je bio jasniji, čistiji. A glas odlučniji:
„Ubica se rukovodio nekim mračnim ritualom. Taj ritual mora da
ima veze sa položajem fetusa u šupljini stene. Sve to izgleda veoma
precizno, osmišljeno. Mislim da je zamena očiju najvažnija. To je voda.
Voda ispod kapaka umesto očiju. Kao da je ubica hteo da duplje opere,
pročisti. Čekamo rezultate analize te vode. Nikad se ne zna. Možda se
pojavi neki trag... Hemijski trag.”
Nijemans odmahnu rukom na poslednje reči. Kost je govorio o
pročišćenju. I komesar je posle posete malom jezeru mislio o katarzi i
iskupljenju. Dva čoveka su se slagala po tom pitanju. Iznad jezera
ubica je sprao neku ljagu – možda je samo pročistio sopstveni zločin?
Minuti su proticali. Niko se nije micao. Nijemans najzad promrmlja
otvarajući vrata kabineta:
„Natrag, na posao. Vreme leti. Ne znam šta je Remi Kajoa trebalo
da prizna. Samo se nadam da nas ovo neće odvesti do novih ubistava.”
 12

Nijemans i Žuazno ponovo su se uputili u biblioteku. Pre nego što

su ušli, komesar baci kratak pogled na poručnika: bio je sav pogružen.
Policajac ga lupi po leđima, zviždućući, kao sportiste. Mladi Erik
odvrati neubedljivim osmehom.
Njih dvojica uđoše u veliku salu s knjigama. A tamo, čudo
neviđeno. Dva oficira istražne policije, kao dva očajnika, i vod
teritorijalaca zasukanih rukava, dobili su zadatak da istražuju u
biblioteci i bacili su se u dubinsko iskopavanje. Stotine knjiga su u
blokovima i redovima bile naslagane oko njih. Zatečen, Žuazno upita:
„Šta se to ovde dešava?”
Jedan oficir mu odgovori:
„Pa, eto, radimo kako je rečeno... pretražujemo sve knjige koje
govore o zlu, religioznim obredima i...”
Žuazno kratko pogleda Nijemansa. On je izgledao uvređen
pravcem razvoja ove operacije. Zaurla na oficire:
„Rekao sam vam da konsultujete kompjuter! Ne da tražile knjige
takvog sadržaja!”
„Već smo završili informatičku pretragu po naslovu i po temi. Sada
prelistavamo naznačene knjige tražeći indicije, dodirne tačke sa
zločinom...”
Nijemans ga prekide:
„Jeste li tražili savet od studenata u internatu?”
Oficir je izgledao besno:
„Filozofiraju. Zatrpali su nas pričama. Prvo su nam rekli da je
pojam zla buržoaska vrednost koju treba posmatrati iz drugačijeg, u
stvari marksističkog, ugla gledanja. Izgibosmo s njima. Posle su pričali
o granici i njenom prevazilaženju. Ali, onda su dodali da je granica u
nama samima... da naša savest ne treba da pregovara sa nadređenim
cenzorom i... Posle više ništa nisi mogao da shvatiš. Onda su počeli da
se gube u apsolutu, u potrazi za nemogućim... Pa su pričali o mističnim
iskustvima koja mogu da se ostvare i kroz dobro i kroz zlo, i sve takve
stvari. Ja... Nisu oni to ozbiljno, poručniče...”
 Nijemans se iskidao od smeha.
„Jesam li ti lepo rekao”, promrmlja Žuaznou, „treba se čuvati
intelektualaca.”
Obrati se direktno začuđenom policajcu:
„Nastavite sa istragom. Ključnim rečima ‘zlo’, ‘nasilje’, ‘mučenja’,
‘obredi’, dodajte još ‘oči’, ‘voda’, ‘čistota’. Koristite kompjuter.
Pronađite imena studenata koji su čitali te knjige, koji su radili na
sličnim temama, teze ili doktorate. Ko radi na centralnom
kompjuteru?”
Javi se jedan dežmekasti momčić sa epoletama na bluzi:
„Ja, komesare.”
„Jeste li pronašli nešto u žrtvinim beleškama?”
„Liste oštećenih knjiga, zabranjenih i slično. Zatim liste studenata
koji su pozajmljivali knjige i njihova mesta u čitaonici.”
„Mesta?”
„Aha. Kajoa je određivao gde će sedeti”, glavom pokaza na
staklene pregrade, „u onim malim boksovima, tamo. Sve je beležio u
svoj program.”
„Jeste li pronašli fajlove sa njegovom tezom?”
„Da. Hiljadu strana o antici i”, pogleda neki ispisani papirić koji je
držao, „o Olimpiji. Radi se o prvim olimpijskim igrama i svetim
obredima koji su ih pratili... Hrpa toga, moram da kažem.”
„Odštampajte primerak i pročitajte.”
„A?”
Nijemans dobaci ironično:
„I to dijagonalno.”
Čovek je bio pometen. Komesar još dodade:
„Ničeg više nema u toj krntiji? Video-igrice? Mejlovi?”
Oficir odmahnu glavom. Nijemans nije bio iznenađen.
Pretpostavljao je da je Kajoa živeo samo u knjigama. Striktni
bibliotekar se osim svojim dnevnim obavezama bavio još samo
svojom tezom. Šta bi se moglo prikačiti takvom asketi?
Pjer Nijemans se obrati Žuaznou:
„Haj’mo odavde. Da se dogovorimo šta ćeš dalje da radiš.”
Sklonili su se u jednu aleju knjiga. Na kraju prolaza, agent s kapom
na glavi je pomno listao jednu knjigu. Komesar se jedva uzdržavao da
ostane ozbiljan pri pogledu na tu scenu. Poručnik otvori svoj notes.
 „Ispitao sam nekolicinu studenata iz internata i dvojicu Remijevih
kolega bibliotekara. Kajoa baš nije bio omiljen, ali su ga poštovali.”
„Šta mu zameraju?”
„Ništa naročito. Imam utisak da je bio mrzovoljan tip. Tajanstven,
zatvoren. Uopšte se nije trudio da komunicira s drugima. To se na neki
način podudaralo s njegovim poslom.” Žuazno sa zazorom pogleda
police. „Zamislite... u ovoj biblioteci, čitav dan, u tišini...”
„Jesu li ti nešto rekli o ocu?”
„Jeste li znali da je i on bio bibliotekar? Jeste, pričali su mi. Isti tip.
Tih, nepristupačan. Ova atmosfera ispovedaonice mora na duže da
utiče na nervni sistem.”
Nijemans se okrete knjigama.
„Jesu li rekli da je poginuo u planini?”
„Naravno. Ali, tu nema ničeg sumnjivog. Starog je iznenadila lavina
i to...”
„Znam. Šta ti misliš, ko bi tako nešto želeo, bilo ocu, bilo sinu?”
„Komesare, žrtva je uzimala knjige iz depoa, popunjavala reverse i
studentima davala broj stola. Je l’ vam to liči na tipa koji je cilj ovakve
osvete? Tražimo studenta koji je bio nezadovoljan izdanjem koje je
dobio?”
„U redu. Alpinizam?”
Žuazno opet prelista beleške.
„Kajoa je bio i alpinista i planinar. Prema svedocima koji su ga
videli kad je odlazio ove poslednje subote, verovatno je krenuo na
planinarenje do dve hiljade metara. Išao je bez pribora.”
„Društvo sa planinarenja?”
„Nikakvo. Čak ga ni žena nije pratila. Kajoa je bio usamljenik. Na
granici autizma.”
A sad je Nijemans mogao da plasira svoju informaciju:
„Ponovo sam bio pored reke. Pronašao sam tragove klinova u
steni. Mislim da se ubica koristio tehnikom kontratega da bi podigao
telo.”
Žuazno se namršti.
„Sranje, i ja sam se gore peo, i ja...”
„Rupice su u unutrašnjosti pećinice. Ubica je na plafon niše
montirao čekrk, a onda je skočio dole i tako svojom težinom preko
čekrka izvukao telo gore.”
 „Jebi ga.”
Izraz lica bio mu je između ljutnje i obožavanja. Nijemans se
nasmeši.
„Nisam ja zaslužan za to otkriće: naveo me je svedok. Fani Fereira.
Profesionalka”, namignu. „Malo uputstvo. Treba da se vratiš na tu
liniju. Sastavi iscrpnu listu iskusnih alpinista i drugih koji imaju
pristup alpinističkom materijalu.”
„Ali to su hiljade ljudi!”
„Neka ti pomognu kolege. Pitaj Barna. Nikad se ne zna. Možda će
pravi put proisteći baš iz tog pravca istrage. Razmisli malo i o očima.”
„Očima?”
„Čuo si patologa. Ubica mu je uzeo oči iz nekog posebnog razloga.
Nemam nikakve ideje šta bi to trebalo da znači. Možda je reč o
fetišizmu. Možda neko pročišćenje. Možda te oči ubici označavaju
nešto što je žrtva videla. Ili ubica sad zauvek, kao opsesiju, mora da
nosi breme tog pogleda. Nemam pojma. Sve je to mutno, a ja baš ne
volim tu smuti pa prospi psihologiju. Ali, ti treba da prečešljaš grad i
razgovaraš sa svakim ko može da ima neke veze s očima.”
„Na primer?”
„Na primer, potraži da li se na fakultetu ili u gradu desilo nešto što
se tiče tog dela tela. Pročešljaj po oblasnim novinama: pronađi svađe,
nesreće, ranjene. Ili zloupotrebe životinja. Ne znam: traži. Raspitaj se
o slepilu, da li u regionu ima nešto posebno vezano za oči.”
„Vi stvarno mislite da treba da tražim...”
„Ništa ne mislim”, prosikta Nijemans. „Uradi kako sam rekao.”
Policajac u uniformi, koji je stajao na kraju knjižne aleje, stalno je
iskosa gledao prema njima. Knjige mu najzad popadaše, a on nestade.
Nijemans tiho nastavi:
„I sastavi mi tačan raspored poslednjih nedelja Renea Kajoa. S kim
se susreo, s kim je razgovarao. Spisak telefonskih poziva, od kuće i sa
fakulteta. Spisak pisama koja je primio, sve. Možda je Kajoa poznavao
svog ubicu. Možda je s njim imao sastanak gore u planini.”
„Od žene niste ništa saznali?”
Nijemans nije odgovorio. Žuazno dodade:
„Izgleda kao da ona baš i ne želi da sarađuje.”
Žuazno zatvori beležnicu. Vratila mu se boja u lice.
„Ne znam da li bi ovo trebalo da vam kažem... To, te promene na
telu... i taj užasni ubica koji tumara uokolo...”
„Pa?”
„Dobro, imam utisak kao da učim zanat od vas.”
Nijemans prelista knjigu Topografija i reljef oblasti Izer. Tutnu
knjigu poručniku u ruke i zaključi:
„Hajde, idi i samo se moli da to ne nauči i ubica.”
 13

Žrtva je iz profila lučno savijena. Ispod kože mišići su zgrčeni kao

konopci. Crne i ljubičaste rane prosecaju bledu i mestimično modru
kožu.
Otkako se vratio u kabinet u kojem je radio, Nijemans je
posmatrao polaroid fotografije tela Remija Kajoa.
Lice, anfas. Kapci su ponovo zatvoreni preko crnih rupa očnih
duplji.
Sedeo je, još uvek u mantilu, i razmišljao o patnjama tog
nesrećnika. O užasnom nasilju koje je odjednom izbilo u tom nevinom
okruženju. Predosećao je da će biti i gore, ali nije znao šta. Možda još
jedno ubistvo. Ili će zločin ostati nekažnjen, zatrpan vremenom i
strahom, nešto što će svako želeti da zaboravi. Sigurno radije nego da
ga se seća.
Ruke žrtve. Fotografisane sa spoljašnje i sa unutrašnje strane. Nema
otisaka. Posekotine od žice na zglavcima.
Nijemans odmače stolicu i nasloni se na zid. Prekrsti ruke na
potiljku i seti se sopstvene izreke. „Svaki delić istrage je ogledalo. A
ubica se krije u nekom mrtvom uglu.” Nije mogao da se oslobodi jedne
pomisli: Kajoa nije bio slučajna žrtva. Njegova smrt se krila u njegovoj
prošlosti. Ubica je neko poznat. Zbog nečega što je uradio. Ili zbog
neke tajne koju je otkrio.
Zbog čega?
Kajoa je od detinjstva provodio vreme u biblioteci univerziteta.
Svakog vikenda je nestajao u usamljenim visinama koje su
obrubljivale dolinu. Šta li je to uradio ili otkrio da zasluži ovakvu
egzekuciju?
Nijemans se odlučio da iscrpno ispita prošlost žrtve. Osećao je da
treba da ispita jedan detalj koji je iščupao iz Sofi Kajoa.
Posle nekoliko telefonskih poziva najzad je dobio 14. Pešadijsku
regimentu koja se nalazila blizu Liona, gde su svi mladići iz regiona
Izer odlazili na svoje trodnevne vežbe. Pošto se predstavio i objasnio
zašto zove, uputili su ga na arhivu kako bi mu iskopali dosije mladog
Remija Kajoa koji je bio oslobođen tokom devedesetih.
Nijemans je čuo prigušene zvukove klavira, korake kako se
udaljavaju kroz prostoriju, a zatim listanje papira. On zatraži od
arhivara:
„Pročitajte mi zaključak.”
„Ne znam da li... Ko može da mi dokaže da ste vi stvarno
komesar?”
Nijemans uzdahnu:
„Pozovite žandarmeriju u Gvernonu. Tražite kapetana Barna i...”
„U redu. Pročitaću vam.” Začu se listanje papira. „Preći ću preko
detalja, rešenja testova i slično. Zaključak je da se vaš čovek oslobađa
zbog ‘akutne šizofrenije’. Psihijatar je rukom pribeležio na margini:
‘Terapija injekcijama’ i još je podvukao te reči. Piše još i ‘Konsultujte
bolnicu u Gvernonu’. Ja bih rekao da se taj tip pretvarao jer to je
uobičajeno...”
„Imate li ime doktora?”
„Naravno, major doktor Iven.”
„Je l’ on i dalje radi u vašem garnizonu?”
„Da. Gore je.”
„Dajte mi ga.”
„Hm... Dobro. Ne prekidajte.”
Sintetički zvuk fanfara pokulja iz slušalice, a zatim se javi dubok
glas, kao iz bureta. Nijemans se predstavi i ponovi svoje objašnjenje.
Dr Iven je bio skeptičan. Upita ponovo:
„Ime obveznika?”
„Kajoa Remi. Oslobodili ste ga pre pet godina. Akutna šizofrenija.
Ima li šanse da ga se setite? Ako možete, želeo bih da znam da li je, po
vašem mišljenju, simulirao ludilo.”
Glas primeti:
„Ta dokumenta su poverljiva.”
„Njegovo telo je pronađeno u niši na steni. Presečenog grla.
Iskopanih očiju. Jako izmučeno. Istražni sudija Bernar Terpent me je
pozvao da dođem iz Pariza da bih istražio ovo ubistvo. Može on lično
da vas pozove, ali ovako dobijamo na vremenu. Dakle, sećate li...”
„Sećam se”, prekide ga Iven. „Bolesnik. Ludak. Uopšte nema
sumnje.”
Iako toga nije bio svestan, Nijemans je očekivao upravo takav
odgovor, ali se opet iznenadio. Ponovio je pitanje:
„Znači, nije simulirao?”
„Ne. Stalno viđam simulante. Zdravi umovi imaju daleko
razvijeniju maštu nego pravi ludaci. Oni pričaju svašta, izmišljaju
kojekakve delirijume. Pravi bolesnici se odmah prepoznaju. Oni su
okovani svojim ludilom. Bolest ih zgrabi i posedne. Neke demencije su
veoma racionalne, na svoj način. Remi Kajoa je bio bolesnik. Školski
primer.”
„Kakvi su bili simptomi tog ludila?”
„Ambivalentno mišljenje. Gubitak kontakta sa spoljašnjim svetom.
Mutizam. Klasični šizofreni simptomi.”
„Doktore, taj čovek je bio bibliotekar na univerzitetu u Gvernonu.
Svakog dana je bio u kontaktu sa stotinama studenata i...”
Lekar se naceri.
„Sam napad ludila je kratkotrajan, komesare. Ludilo ima mnogo
načina da se prikrije pred očima drugih, da izgleda bezazleno. Mislim
da bi vi to trebalo da znate bolje nego ja.”
„Ali, vi ste mi rekli da vam je njegova bolest odmah upala u oči.”
„To je zbog mog iskustva. A moguće je i da je Kajoa kasnije naučio
da se bolje prikriva.”
„Zašto ste zabeležili ‘terapija injekcijama’?”
„Savetovao sam mu da se leči. To je sve.”
„Jeste li vi kontaktirali s bolnicom u Gvernonu?”
„Iskreno, ne mogu da se setim. Slučaj je bio zanimljiv, ali nisam
mislio da je za bolnicu. Znate, ako slučaj...”
„Rekli ste ‘interesantan slučaj’, ako sam dobro čuo?”
Doktor uzdahnu.
„Živeo je u potpuno zatvorenom svetu, veoma krutom, i njegova
prava ličnost se umnožila. Sigurno je pred drugim ljudima glumio
prilagodljivost, ali bio je doslovno obuzet redom i preciznošću. Svako
njegovo osećanje je imalo svoju ličnost, pravu, konkretnu osobu.
Čitava armija likova u jednoj osobi. Veoma fascinantan slučaj.”
„Da li je bio opasan?”
„Svakako.”
„A vi ste ga pustili da šeta?”
Doktor malo poćuta pa reče:
„I sami znate, ludaci su na slobodi...”
 „Doktore”, ponovi Nijemans mirno, „taj čovek je bio oženjen.”
„Pa... žao mi je njegove žene.”
Policajac prekide vezu. Ova otkrića su mu otkrivala nove
mogućnosti. I produbila njegove sumnje.
Nijemans je odlučio da ponovo krene u malu posetu.
„Lagali ste me!”
Sofi Kajoa je pokušavala da zatvori vrata, ali komesar je gurnuo
nogu između vrata i ragastova.
„Zašto mi niste rekli da je vaš muž bio bolestan”.”
„Bolestan?”
„Šizofreničar. Prema specijalisti bio je za ludnicu.”
„Skote.”
Stisnutih usana mlada žena je i dalje pokušavala da zatvori vrata,
ali Nijemans uđe bez teškoća. Uprkos slepljenoj kosi i zamazanom
džemperu žena je izgledala prekrasno.
„Vi stvarno ne razumete?” vikao je na sav glas. „Tražimo ubicu.
Tražimo razlog. Možda je Remi Kajoa uradio nešto što može da
objasni svirepost njegove smrti. Nešto čega se on možda nije ni sećao.
Molim vas... Samo vi možete da mi pomognete!”
Sofi Kajoa iskolači oči. Čitavo njeno lepo lice je nervozno
podrhtavalo. Naročito su se isticale njene kao nacrtane obrve,
podvlačeći patetičnu finu teksturu njenog lica.
„Vi ste ludi!”
„Moram da znam njegovu prošlost...”
„Vi ste ludi.”
Žena je drhtala. Uprkos svemu, Nijemans ju je pažljivo posmatrao.
Gledao je ispupčenja ključnjače kako se pomeraju ispod pulovera.
Primetio je sa su joj bratele grudnjaka uvrnute i da su je nažuljale
ispod vunene majice. Iznenada ga neki impuls nagna da da je uhvati za
zglavak i podigne rukav. Ruke su joj bile prekrivene plavičastim
masnicama. Nijemans zaurla:
„On vas je tukao.”
Komesar podiže pogled za tamnih mrlja i zagleda se u oči Sofi
Kajoa.
„Tukao vas je. Vaš muž je bio bolestan. Voleo je da pričinjava bol.
U to sam sasvim siguran. Učinio je neko zlo. Siguran sam da vi
pretpostavljate o čemu se radi. Niste rekli ni deseti deo onoga što
znate.”
Žena mu pljunu u lice. Nijemans ustuknu i izgubi ravnotežu. Ona je
iskoristila taj trenutak i zalupila vrata. Brava je škljocnula nekoliko
puta dok je Nijemans nemoćno lupao na vrata. Kroz odškrinuta vrata
svojih soba studenti su uznemireno virili. Policajac dlanom lupi u
ragastov.
„Vratiću se!”‘ dobaci.
Nije bilo odgovora.
Nijemans još jednom lupi pesnicom, što je proizvelo tup odjek i
ostade nepomičan nekoliko sekundi.
Glas žene, iskidan jecanjem, dopirao je s druge strane vrata kao iz
dubine groba. „Vi ste ludi.”
 14

„Jedan pandur u civilu treba da joj je stalno za petama. Pozovite i

druge stanice i Grenobl.”
„Sofi Kajoa? Ali... zašto?”
Nijemans pogleda Barna. Nalazili su se u glavnoj prostoriji
žandarmerije u Gvernonu. Kapetan je bio odeven po propisu: plavi
sako i bela kosa lenta preko grudi. Izgledao je kao pomorac.
„Ona nešto krije od nas”, objasni mu Nijemans.
„Ne mislite valjda da je ona...”
„Ne. Ali, nije rekla sve što zna.”
Barn klimnu glavom neubedljivo, a zatim u Nijemansove ruke
tutnu veliku kartonsku fasciklu prepunu faksova i papirića zabrljanih
indigom.
„Ovo su prvi rezultati opšte istrage”, reče on. „Ima toga, nije šala.”
Ne obraćajući pažnju na galamu i guranje žandara, Nijemans u
prolazu pokupi fasciklu i polako ode prema malom izolovanom birou.
Baci pogled na zamazane listove koji su rezimirali rezultate
istraživanja koja su sprovodili Barn i Vermon. Uprkos velikom broju
izveštaja i svedočenja, tu se nije mogla pronaći ni jedna jedina
konstruktivna primedba. Izveštaji, saslušanja, pretrage, teren... i ništa
od svega toga. Nijemans zagunđa i uđe u staklenu prostorijicu. U tako
malom mestu tako spektakularan zločin: komesar nije mogao da se
načudi kako nigde da iskrsne neki trag, neka zamisao.
Smesti se u stolicu iza metalnog stola i pažljivije pregleda fasciklu.
Istraga nad provalnicima nije dala nikakvog rezultata. Zahtevi
zatvorima, prefekturama, sudovima, bili su potpuno nekorisni.
Nijedna krađa kola počinjena u poslednjih četrdeset pet časova nije
imala nikakve veze sa zločinom. Istraživanja kriminala u poslednjih
dvadesetak godina bila su potpuno sterilna. Niko se nije sećao nekog
okrutnog i čudnog zločina, niti bilo kakvog detalja koji bi upućivao na
tako nešto. U samom gradu, lista prekršajnih prijava u poslednjih
dvadeset godina svodila se na nekoliko prepada u planini, sitne krađe,
nesreće, paljevine...
 Nijemans prelista sledeću fasciklu. Faksovi sistematske pretrage
hotela nisu takođe davali nikakvu korisnu informaciju.
Pređe na Vermonove izveštaje. Njegovi ljudi su uporno
pretraživali teren oko reke. Za pet sati obišli su samo pet planinarskih
domova, a na karti je bilo obeleženo sedamnaest od kojih je nekoliko
bilo na visinama od preko tri hiljade metara. Da li je imalo ikakvog
smisla izvesti takvo ubistvo na tim visinama? Momci su ispitali i
seljake u dolinama. Neka saslušanja su već bila otkucana uobičajenim
žandarskim žargonom. Nijemans ih pregleda i nasmeja se: pola
pandurski, pola vojnički. Posetili su pumpe, stanice, velike parkinge.
Nikakvog znaka. Ali, počelo je da se šapuće po ulicama, po zaseocima.
Čemu sva ta pitanja? Otkud toliko žandara?
Nijemans spusti papire na sto. Kroz staklo je video da se vraća
jedna patrola crvenih obraza i očiju vlažnih od hladnoće. On upitno
pogleda kapetana Vermona, ali ovaj odmahnu glavom: ništa.
Komesar je nekoliko trenutaka piljio u uniforme, ali su mu misli
već bile drugde. Maštao je o dvema ženama. Jedna je bila snažna i
tamna. Sigurno je imala izdužene mišiće i zagasitu kožu kao baršun.
Miris smole i pokošene trave. Druga je bila krhka i opora. Iz nje je
izbijala zloća, agresivnost pomešana sa strahom, što je očaravalo
Nijemansa. Šta se krije iza tog koščatog lica i uznemirujuće lepote? Da
li ju je muž zaista tukao. Kakva je bila njena tajna. I kolika li je bila
prava mera njene tuge nad muževljevim telom koje je toliko patilo?
Nijemans ustade i okrete se prema prozoru. Između oblaka i brda
probijali su zraci sunca koji su ličili na rane na crnom mesu olujnih
oblaka. Policajac je odozgo gledao sive i sve iste gvernonske kuće. Sve
su one imale strme krovove do zemlje kako se sneg ne bi zadržavao
na njima. Tamni prozori, mali i kvadratni, puni sumraka. Reka je
prolazila kroz grad.
Dve žene mu ponovo izađoše pred oči. Tokom svake istrage
ponavljala se ista stvar. Pritisak istrage je razdraživao njegova čula i
na intimnom planu je sve to doživljavao kao grozničav i vreo ljubavni
lov. Zaljubljivao se samo u kritičnim, kriminalnim situacijama: u
svedokinje, osumnjičene, kurve, služavke...
Smeđa ili plava?
Zazvonio je mobilni. Bio je to Antoan Rems.
„Upravo sam se vratio iz bolnice.”
 Nijemans je pustio da protekne pre podne a da nije ni pozvao
Pariz. Događaji sa Parka prinčeva vratiše mu se kao eksplozivni
bumerang. Rems nastavi:
„Lekari su izvršili već petu operaciju ne bi li mu sačuvali lice. Tip
praktično više nema kože na butinama koliko su mu poskidali za lice.
To nije sve. Tri povrede lobanje. Jedno oko izgubljeno. Sedam
preloma na licu. Sedam, Nijemanse. Donja vilica mu se zabila u
grkljan. Delići kostiju su mu sasekli glasne žice. Ako preživi neće više
moći da govori. Lekari kažu da ne bi ovako izgledao ni da ga je
pregazio voz. Imaš li neku ideju šta bih mogao da im odgovorim? A tek
britanskoj ambasadi? Ili medijima. Ti i ja se već dugo poznajemo. I
mislim da smo prijatelji. Ali, mislim i da si okrutan ludak.”
Nijemansu su počele da drhte ruke.
„Taj tip je bio ubica”, pobuni se on.
„Sranje, a šta si ti?”
Pandur nije odgovorio. Prebaci telefon, mokar od znoja, u levu
ruku. Rems ponovo progovori:
„Kako napreduje tvoja istraga?”
„Slabo. Nema tragova. Nema svedoka. Mnogo je komplikovanije
nego što sam mislio.”
„Ja sam ti to rekao! Kad mediji saznaji da si u Gvernonu ima da te
umlate k’o šugavo pseto. Odakle mi samo ideja da te tamo pošaljem?”
Rems prekide vezu. Nijemans je sedeo mirno nekoliko minuta,
upiljenog pogleda i suvih usta. Nasilje prethodne noći protrese ga kroz
nekoliko snažnih fleševa. Nervi su mu popustili. Premlatio je ubicu
preplavljen besom koji ga je potpuno potčinio i koji je u njemu
potisnuo bilo kakvu drugu želju sem da uništi sve što je u tom
trenutku držao u rukama.
Pjer Nijemans je uvek živeo u svetu nasilja, univerzumu
pokvarenosti, na granici okrutnosti i divljaštva, i ničega se nije plašio.
Naprotiv, tražio je opasnost, mamio je kako bi je bolje upoznao i bolje
joj se suprotstavio. Ali to nasilje ga je sad skroz zarazilo, obuzelo mu
dušu. Od njega je ostala samo prazna ljuska, priviđenje. Nije uspeo da
savlada svoje strahove. Opet su negde, u zaturenom deliću njegovog
uma, zavijali psi.
Iznenada se trže: zazvonio mu je mobilni. Trijumfalnim glasom ga
je zvao patolog, Mark Kost.
 „Imam novosti, komesare. Imamo nekakav trag. Pristojan. U vezi s
vodom iz očnih duplji. Obradio sam podatke sa hemičarem iz policije
u Grenoblu, Patrikom Astijeom. Pogodak. On tvrdi da voda u dupljama
nije jezerska. Nije čak ni iz brzaka. Nikako.”
„Budite precizniji.”
„Tečnost iz duplji sadrži sumpornu kiselinu i azotnu kiselinu.
Njihova ph vrednost je tri, znači da su veoma kisele. Skoro kao sirće.
Imam i tačnu formulu.”
„Ništa ne razumem. Šta to znači?”
„Neću da vas davim detaljima, ali azotna kiselina je izvedena iz
sumpor-dioksida i azot-dioksida. Astije tvrdi da samo jedan tip
industrije stvara tu mešavinu dioksida: termocentrale koje rade na
lignit. To su centrale starog tipa. Astijeov zaključak je da je žrtva
morala bili ubijena u blizini takvog mesta, pa posle prenesena.
Potražite u regionu termocentralu na lignit i otkrili ste mesto zločina.”
Nijemans je buljio u nebo gde su se, ispod istrajnog sunca, krljušti
oblaka ljeskale kao džinovski srebrni losos. Možda je, najzad, dobio
neki trag. Naredi:
„Pošaljite mi preko Barnovog faksa hemijski sastav tečnosti.”
Pošto se u tom trenutku pojavio Erik Žuazno, Nijemans otvori
vrata male kancelarije.
„Svugde sam vas tražio. Imam jednu informaciju koja bi mogla biti
važna.”
Da li je istraga najzad pronašla svoj put? Dvojica policajaca uđoše
u biro. Nijemans zatvori vrata. Žuazno je nervozno prelistavao svoj
notes.
„Saznao sam da se u blizini Set-Loa nalazi institut za slepu
omladinu. Izgleda da je veliki broj korisnika iz Gvernona. Ta deca
imaju različite probleme. Kataraktu. Pigmentacije na rožnjači. Slepilo
za boje. Prema broju poremaćaja Gvernon je na prvom mestu u
oblasti.
„Nastavi. Otkud to?”
Žuazno šakama napravi školjku.
„Dolina. Izolovanost doline. Jedan doktor mi je objasnio da su to
genetički poremaćaji. Prenose se s generacije na generaciju zbog
rođačkih brakova. Izgleda da se to i inače dešava u izolovanim
sredinama. Kao neka genetska zaraza.”
 Poručnik istrgnu jedan list iz svoje beležnice.
„Uzmite. To je adresa instituta. Direktor, doktor Šampelaz,
detaljno je izučio ovaj fenomen. Mislim da...”
Nijemans uperi palac u Žuaznoa.
„To ćeš ti obaviti.”
Lice mladog policajca se ozari.
„Imate poverenja u mene?”
„Imam. Briši.”
Žuazno pođe, ali se vrati, podignutih obrva.
„Komesare... Izvinite, ali... zašto vi ne ispitate direktora? Možda
ovaj trag obećava. Jeste li vi možda pronašli neki bolji? Mislite da ću
postavili bolja pitanja zato što sam odavde? Ne bih rekao.”
Nijemans se nasloni na ragastov.
„Tako je. Otkrili smo još jedan trag. Ali, hteo bih da te naučim još
jednoj lekciji, Žuazno. Postoje i neki spoljašnji razlozi u istrazi.”
„Ne razumem.”
„To su privatni razlozi. Ne želim da idem na taj institut jer imam
fobiju.”
„Fobiju od slepaca?”
„Ne. Od pasa.”
Poručnik ga je gledao s nevericom.
„Ne razumem.”
„Razmisli. Gde su slepci, tu su i njihovi vodiči.” Nijemans poče da
imitira nesigurnu priliku slepog čoveka kojeg vodi zamišljeni pas. „Psi
za slepe, kapiraš? Dakle, nema šanse da tamo kročim nogom.”
I tako je komesar ispratio zbunjenog poručnika.
Zatim zakuca na vrata kancelarije kapetana Barna i istovremeno ih
otvori. Kolos je sređivao razne faksove: odgovore iz hotela, restorana,
garaža. Podaci su još uvek pristizali. Izgledao je kao bakalin koji
sređuje svoju tezgu.
„Komesare?” Barn podiže obrvu. „Uzmite. Upravo sam primio...”
„Znam.”
Nijemans pokupi Kostov faks i odmah ga pogleda. Bio je to spisak
formula i komplikovanih hemijskih imena koji su se nalazili u
vodenom rastvoru u očnim dupljama.
„Kapetane”, upita policajac, „postoji li u regionu neka
termoelektrana na lignit”?”
 Barn se nesigurno izvini:
„Ne, to mi nije poznato. Možda... malo zapadnije... Industrijske
zone su češće posle Grenobla...”
„Gde bih mogao da se raspitam?”
„Pa možda u Savezu industrijskih preduzeća Izera”, naglas se
preslišavao Barn, „ali... momenat. Setio sam se nečeg boljeg. Ta
centrala mora da je gadan zagađivač je l’ tako?”
Nijemans se nasmeja i podiže faks išaran šiframa.
„Teška kiselost.”
Barn je već pročitao pa klimnu glavom.
„Najbolje bi bilo da potražite Alena Dertoa. To je uzgajivač koji
ima staklenike sa tropskim biljem na izlazu iz Gvernona. To je naš
stručnjak za zagađenje. On je militantan ekolog. Nikakav gas, nikakva
havarija u regionu ne može da se dogodi, da on ne zna poreklo i
sastav, kao i posledice po okolinu.”
Nijemans krete dok je žandar još uvek govorio. Ovaj podiže obe
ruke i pruži šake prema komesaru. Izgledalo je kao da će Nijemansa
zgrabiti strašilo.
„Čekajte, raspitao sam se o otiscima... Znate, ruke Remija Kajoa.
Incident se dogodio kad je bio klinac. Pomagao je ocu oko sređivanja
male porodične jedrilice koju su držali na jezeru Anesi. Spržio je obe
ruke nekim veoma korozivnim razređivačem. Zvao sam obalsku
stražu, oni se sećaju nesreće. I u bolnici se sećaju... Sve to može da se
proveri, ali, po mom mišljenju, tu nećemo ništa više pronaći.”
Nijemans se rukova s njim.
„Hvala, kapetane”, rukom pokaza hrpe papira, „i srećno.”
„I vama”, odvrati Barn. „Ekolog Derto je pravi mudroser.”
 15

„Čitav naš region je na umoru, zatrovan, proklet! Industrijske zone

se pojavljuju u dolinama, na planinskim vrhovima, u šumama,
zagađujući mrežu izvora vode, inficirajući tlo, trujući vazduh koji
dišemo... Izer je zatrovan na svim visinama!”
Alen Derto je bio suvonjav čovek, uskog i rošavog lica. Imao je
malu bradicu i naočare metalnih okvira, pa je izgledao kao mormon
na konju. Nalazili su se u jednom od staklenika i on je pomešao saksije
u kojima su se nalazili vata i kompost za sadnice. Nijemans prekide
njegovu govoranciju koja se pretvorila u miting.
„Oprostite. Meni je informacija hitno potrebna.”
„Šta? A, da, svakako...” Glas mu poprimi zaverenički ton. „Vi ste iz
policije...”
„Da li u regionu postoji neka termoelektrana na lignit?”
„Lignit? Prirodan ugalj? Čisti otrov...”
„Postoji li neko takvo mesto?”
Derto odmahnu glavom umećući i dalje majušne grančice u
saksije.
„Ne. U regionu nema lignita. Hvala bogu. Posle sedamdesetih
godina takva industrija je polako gašena u Francuskoj i okolnim
zemljama. To su veliki zagađivači. Kisela isparenja koja odlaze pravo
na nebo, pretvaraju svaki oblak u hemijsku bombu...”
Nijemans iz džepa izvadi faks Marka Kosta.
„Možete li malo da pogledate ove hemijske formule? To je analiza
uzorka vode koja je otkrivena u blizini.”
Derto pažljivo pročita papir dok je policajac nenametljivo
osmatrao mesto na kojem su se nalazili. Bili su u prostranom
stakleniku, a njegove staklene površine bile su zamagljene, ponegde
napukle, pune pega i dugačkih crnkastih mrlja. Lišće veličine prozora,
sićušno šaptanje majušnih izdanaka, malaksale lijane, isprepletene i
iskrivljene, sve to se komešalo u borbi za osvajanje i najmanjeg
komadića prostora. Derto zainteresovano podiže glavu.
„Kažete da je ova voda pronađena u blizini?”
 „Da.”
Derto popravi naočare.
„Mogu li da vas pitam gde tačno?”
„Na jednom lešu. Na ubijenom čoveku.”
„Hm... Da... Morao bih da razmislim... pošto ste vi iz policije.”
Razmišljao je i razmišljao, a lice mu je bivalo sve zabrinutije.
„Leš. Ovde u Gvernonu?”
Komesar je ignorisao pitanje.
„Da li vi možete da potvrdite da je ova smesa proizvod zagađenja
lignitom?”
„Veoma je kisela, to je sigurno. Baš sam bio na jednom seminaru
koji se time bavio.” Još jednom je iščitao belešku. „Količine sumporne
kiseline i azotne kiseline su... izuzetne. Međutim, moram da ponovim:
u našem regionu ne postoji takva centrala. Ni ovde, ni u Francuskoj,
niti u čitavoj zapadnoj Evropi.”
„Da li postoji još neka industrijska grana koja može da izazove
ovakvo zagađenje?”
„Ne bih rekao.”
„A gde se može pronaći neko industrijsko postrojenje koje je takav
zagađivač?”
„Na istoku, više od osamsto kilometara odavde.”
Nijemans stisnu zube: nije hteo da prizna da se njegov prvi trag
izgubio tako brzo.
„Postoji možda još jedna mogućnost...” promrmlja Derto.
„Koja?”
„Možda je ta voda stigla sa nekog drugog mesta. Možda je ovamo
doputovala iz Češke, Slovačke, Rumunije, Bugarske...” On poverljivo
prošapta: „Oni su pravi varvari po pitanjima zagađenja okoline.”
„Mislite u nekim kontejnerima? Kamion u prolazu...”
Derto se nakezi bez imalo radosti.
„Mislim na mnogo jednostavniji prevoz. Ta voda je do nas mogla
da dođe u oblacima.”
„Molim vas objasnite mi to”, reče Nijemans.
Alen Derto raširi ruke i polako ih podiže prema plafonu.
„Zamislite termocentralu koja se nalazi negde na istoku Evrope.
Zamislite visoke dimnjake koji bljuju ugljen-dioksid i azot-dioksid po
čitav božji dan... Njihovi dimnjaci visoki su i do trista metara. Oblaci
dima se uspinju, uspinju i posle se mešaju s oblacima... Ako nema
vetra, otrovi ostaju na toj teritoriji. Ali, ako duva vetar, na primer
prema zapadu, onda će dioksidi putovati nošeni oblacima koji će na
kraju dospeti do naših planina i tu će se oksidi izliti s kišom. To su
kisele kiše koje uništavaju naše šume. Iako mi više ne proizvodimo
dovoljno takvog otrova, on stiže do našeg drveća sa drugih strana! Ali,
uveravam vas, mi više drugima ne šaljemo takve pošiljke u
oblacima...”
Nijemansu u misli dođe jasna i precizna slika. Ubica prinosi žrtvu
pod otvorenim nebom, negde u planini. On je mučio, ubio, unakazio
svoju žrtvu dok je kiša padala na krvavo poprište. Prazne duplje,
otvorene prema nebu, napunile su se kišom. Kiselom kišom. Ubica je
zatvorio kapke, začinivši svoju samrtnu misiju malim rezervoarima
kisele vode. To je bilo jedino objašnjenje.
Znači da je padala kiša dok se čudovište naslađivalo ubijanjem,
„Kakvo je ovde vreme bilo u subotu?” iznenada upita Nijemans.
„Oprostite, nisam čuo?”
„Da li se sećate da li je u okolini bilo kiše u subotu krajem dana ili
u nedelju noću?”
„Ne, ne bih rekao. Baš je bilo lepo vreme, pravo avgustovsko
sunce, iako je oktobar...”
Jedan naprema hiljadu. Iako je nebo bilo suvo tokom vremena
kada se pretpostavljalo da je zločin izvršen, Nijemans se nadao da će
možda pronaći neku izolovanu zonu gde se neki oblak ipak ispraznio.
Taj kiseli pljusak bi jasno označio zonu ubistva kao krug kredom. Bilo
je to prosto, mislio je policajac, da bi se otkrilo mesto zločina trebalo
je pratiti kretanje oblaka.
„Gde se nalazi najbliža meteorološka stanica?” upita naglo.
Derto malo razmisli, pa reče:
„Tridesetak kilometara odavde, blizu prevoja Min de Fer. Hoćete
da proverite da li bilo kiše? Zanimljiva ideja. Ja bih baš voleo da znam
da li nam ti varvari i dalje šalju otrovne bombe. Komesare, to je pravi
hemijski rat koji se odvija, a svi su prema tome ravnodušni!”
Derto se zaustavi. Nijemans mu dade papirić.
„Broj mog mobilnog. Ako budete imali neku ideju, nema veze
kakvu, samo me pozovite.”
Nijemans se okrete i ode kroz staklenik, dok ga je lišće ebonosa
šibalo po licu.
 16

Komesar je vozio punom brzinom. Uprkos natmurenom nebu,

izgledalo je da će sunce prevagnuti. Slabo svetlo nije još uvek
uspevalo da se probije kroz oblake. Jelove iglice podrhtavale su na
vetru svetlucajući, čas crne, čas zelene. Vozeći oštrim okukama,
Nijemans je osećao tajnu i duboku radost šume koja je bila sva
prožeta, ispunjena i osvetljena vetrom punim sunca.
Komesar je mislio o oblacima koji donose otrov koji će završiti u
ispražnjenim očnim dupljama. Kada je te noći napuštao Pariz nije
mogao ni da zamisli ovakvu istragu.
Četrdeset minuta kasnije, policajac je stigao na prevoj Min de Fer.
Nije mu bilo teško da pronađe meteo-stanicu čija kupola je dominirala
vrhom brda. Nijemans pođe stazom koja je vodila prema hramu
nauke, čudeći se usput raznim spravama. Stotinak metara od
laboratorije nekolicina ljudi se mučila da naduva ogroman balon od
providne plastike. On se uparkira i siđe niz brežuljak prema
zarumenjenim ljudima u parkama, i izvadi svoju zvaničnu legitimaciju.
Meteorolozi ga bledo pogledaše. Nenaduvani dugački balon izgledao
je kao srebrna reka. Bleda vatra ispod njega polako ga je punila lakim
gasom. Sve to je izgledalo kao neko čudo, čarolija.
„Komesar Nijemans”‘, vikao je policajac da bi nadglasao huk vatre.
Pokaza na cementnu kupolu. „Trebalo bi da neko pođe sa mnom u
stanicu.”
Jedan čovek se okrenu, očito odgovorni rukovodilac.
„Šta?”
„Moram da znam da li je u subotu padala kiša. Zbog policijske
istrage.”
Meteorolog je bio zatečen i gledao ga je otvorenih usta. Kapuljača
mu je zaklanjala lice. On pokaza na ogroman klobuk koji se postepeno
punio. Nijemans se nakloni, izvinjavajući se.
„Balon će malo sačekati.”
Naučnik krenu s njim prema laboratoriji gunđajući usput:
„Nije bilo kiše u subotu.”
 „Hajde da mi to proverimo.”
Čovek je bio u pravu. Pošto su proverili sve meteorološke karte,
nisu pronašli ni traga bilo kakvoj kiši iznad Gvernona, tokom tih
oktobarskih dana. Satelitske karte koje su se rasprostirale preko
ekrana, bile su nedvosmislene. Ni u subotu, ni u nedelju, ni danju ni
noću, ni jedna jedina kap nije pala u čitavom regionu. Svi ostali
elementi očitavali su se na ekranu: vlažnost vazduha, atmosferski
pritisak, temperatura... Naučnik mu je preko volje dao nekoliko
objašnjenja: anticiklon je garantovao stabilnost vremena tokom
četrdeset osam sati.
Nijemans je od inženjera potražio da proširi potragu na nedelju
ujutro, pa na nedelju popodne. Nigde nevremena, nigde pljuska.
Proširili su pretragu na oblast od sto kilometara uokolo. Ništa. Dvesta
kilometara. Opet ništa. Komesar lupi po stolu.
„To je nemoguće”, rekao je. „Mora da je negde padala kiša i ja ću to
dokazati. U ćošku neke doline. Na vrhu nekog brda. Negde u okolini
mora da je bilo nevreme.”
Meteorolog slegnu ramenima skrivajući osmeh, dok su ekranom,
iznad karte planina, plovile šarene mrlje, krive linije i spirale
rekonstruišući nebo bez oblaka i jasan dan u srcu Izera.
„Mora da postoji neko objašnjenje”, mrmljao je Nijemans. „Majku li
mu...”
Njegov mobilni zazvoni u tom trenu.
„Gospodine komesare”.” Ovde Alen Derto. Malo sam razmišljao o
našem razgovoru. I sam sam sproveo malu istragu. Žao mi je, ali
pogrešio sam.”
„Pogrešio?”
„Da. Potpuno je nemoguće da je kiša takve kiselosti ovde padala
tokom vikenda. A ni u bilo koje drugo vreme.”
„Zašto”
„Malo sam se raspitao. Čak i na istoku dimnjaci na
termoelektranama moraju da imaju posebne filtere. Tako da su
količine otrova veoma smanjene. Ukratko, ovakvo zagađenje je bilo
samo tokom šezdesetih godina. Ovako kisele kiše već trideset godina
nigde ne padaju. Na sreću. Dao sam vam pogrešan trag. Izvinite.”
Nijemans je ćutao. Ekolog ponovo upita s nevericom u glasu:
„Jeste li sasvim sigurni da je baš ova voda pronađena na telu?”
 „Siguran sam”, odvrati Nijemans.
„Znam da to zvuči neverovatno, ali možda je leš stigao iz prošlosti.
Jer to je kiša koja je ovde padala pre više od trideset godina...”
Komesar prekide vezu posle jednog kratkog „do viđenja”.
Sav pogružen, vrati se u svoj auto. Jedan tren je mislio da ima trag.
Ali, on mu je kliznuo kroz prste kao i ta skroz apsurdna kisela voda.
Nijemans još jednom pogleda u nebo.
Sunce je sad probilo oblake i njegovi zraci su uokvirivali arabeske
od vate koje su stalno menjale oblike. Svetlost je obasjavala večiti
sneg na vrhu Gran Pik de Beladona. Kako je samo i na tren mogao da
pomisli, on profi pandur, razuman čovek, da će mu nekoliko oblaka
pokazati mesto zločina?
Kako je samo mogao...
Iznenada raširi ruke prema predelu koji kao da je goreo,
imitirajući pokret Fani Fereira, mlade alpinistkinje. Shvatio je gde je
ubijen Remi Kajoa. Ukapirao je gde se može naći trideset godina stara
voda.
Nije to bilo na zemlji.
Nije ni na nebu.
To se desilo u ledu.
Remi Kajoa je bio ubijen na vrhu višem od dve hiljade metara.
Pogubljen je na glečeru, na tri hiljade metara visine. Tamo gde se kiše
godinama kristalizuju i pretvaraju u prozirnu večnost leda.
To je bilo mesto zločina. E, sad je već imao nešto konkretno.
ČETVRTI DEO
 17

U trinaest časova. Karim Abduf je ušao u kancelariju Anrija

Krozijea i pred njega spustio svoj izveštaj. Čovek je bio usredsređen
na pismo koje je pisao pa zapita i ne pogledavši papir:
„Dakle?”
„Skinsi nisu obili grobnicu, ali su primetili dve prilike kako iz nje
izlaze. Baš te noći.”
„Jesu li ti dali opis”?”
„Ne, bilo je suviše mračno.”
Kroazije ga udostoji pogledom.
„Onda verovatno lažu.”
„Ne lažu. Nisu oni opoganili grob.”
Karim ućuta. Tišina je ležala među njima. Poručnik progovori:
„Imali ste svedoka, komesare.” On uperi prst u čoveka na stolici.
„Imali ste svedoka, a to mi niste rekli. Taj neko vam je saopštio da su
se skinsi te noći motali oko groblja, pa ste vi zaključili da su oni krivci.
Ali, stvarnost nije tako jednostavna. Ako mi dozvolite da ispitam vašeg
svedoka, ja...”
Krozije polako podiže ruku ne bi li ga smirio.
„Smiri se, mali. Ovdašnji ljudi se poveravaju samo starosedeocima.
Onima koji su iz njihovog grada. Nikad ti ne bi rekli ni deseti deo
onoga što će meni doći spontano da izbrbljaju. Je l’ to sve što si saznao
od ostriganih?”
Karim je posmatrao postere u slavu „agenata mira”. Na jednoj od
metalnih polica blistali su pehari koje je Krozije dobio na raznim
streljačkim takmičenjima. Reče:
„Skinsi su još videli neko belo vozilo kako napušta groblje oko dva
ujutro. Uputilo se prema D143.”
„Kakvo vozilo?”
„‘Lada’. Ili nešto slično sa Istoka. Neko bi to trebalo da ispita.
Takva vozila se ne sreću baš previše često na našim putevima, pa...”
„Što ti ne ispitaš?”
„Komesare, vi znate šta ja hoću. Ispitao sam skinse. Sada bih hteo
da temeljno ispitam grobnicu.”
„Čuvar mi je rekao da si ti već ulazio unutra.”
Karim je ignorisao ovu primedbu.
„Dokle je stigla istraga na groblju?”
„Totalna nula. Nema otisaka prstiju. Nema ni najmanjeg traga.
Prečešljali smo čitavu okolinu. Ako se radi o vandalima bili su
prokleto oprezni.”
„To nisu bili vandali. To su profesionalci. U svakom slučaju likovi
koji su znali šta traže. Grobnica krije neku tajnu koji su oni hteli da
saznaju. Jeste li obavestili porodicu? Šta kažu roditelji? Da li se oni
slažu da mi...”
Karim se zaustavi. Krozijeovo okruglo lice izgledalo je kao da mu
je neprijatno. Poručnik spusti obe ruke na sto čekajući komesarov
odgovor. Čovek promrmlja.
„Nismo pronašli porodicu. U gradu nema nikoga s takvim
prezimenom. Ni u čitavom okrugu.”
„Pogreb je obavljen 1982. Mora da postoje neka dokumenta o
tome, neka birokratija.”
„Ništa nismo našli.”
„A smrtovnica?”
„U Sarzaku se ne izdaju smrtovnice.”
Karimovo lice se razvedrilo. Okrete se oko sebe i prošeta par
koraka.
„Postoji nešto čudno u toj grobnici, u vezi s tim detetom. U to sam
potpuno siguran. A problem je povezan sa provalom u osnovnu
školu.”
„Karime, ti baš imaš bujnu maštu. Sigurno ima hiljadu načina da se
objasni ta tajna. Možda je mali Žid poginuo u automobilskoj nesreći.
Možda je bio hospitalizovan i sahranjen u najbližem gradu zato što je
to bilo najjednostavnije. Možda njegova majka još uvek živi ovde, ali
ima drugačije prezime. Možda...”
„Razgovarao sam sa grobljanskim čuvarom. Grobnicu neko
održava, ali on nikada nije video da je bilo ko došao u posetu.”
Krozije nije odgovorio. Otvori jednu metalnu fioku i iz nje izvadi
flašu pića tamnocrvene boje. Jednim pokretom nali sebi piće u malu
čašu, ne mnogo veću od naprstka.
„Ako ne pronađemo porodicu”, upita Karim. „možemo li dobiti
dozvolu za otvaranje kovčega?”
„Ne.”
„Dobro, ja ću potražiti roditelje.”
„A beli auto? Pročešljavanje terena oko groblja?”
„Stići će izveštaji. Naši to dobro rade. Dajte mi nekoliko sati,
komesare. Da sprovedem istragu na svoj način. Sam.”
Krozije podiže čašicu prema Karimu.
„Da ti ne nudim?”
Karim odbi glavom. Krozije isprazni čašicu i očisti je jezikom.
„Završi to do šest uveče, zajedno sa izveštajem.”
Mavar je izašao naježen.
 18

Karim je ponovo telefonirao direktorki škole Žan-Žores kako bi

saznao da li je ona prikupila neke informacije o Židu Iterou. Žena je
uradila šta je obećala, ali nije ništa saznala: ni slovca, ni pomena. Ni
traga prisustva u arhivama čitave oblasti.
„Možda niste na pravom putu”, usudila se da primeti, „možda to
dete koje tražite nije ni živelo u našem kraju.”
Karim se udalji i pogleda na sat. Pola dva. Dao je sebi dva sata da
poseti ostale škole i pregleda arhive kako bi proverio sastave razreda
koji odgovaraju uzrastu pokojnog deteta.
Za manje od jednog sata pregledao je sve i nije našao ni traga Židu
Iterou. Opet se vratio u školu Žan-Žores. Dok je listao stare papire,
pade mu na pamet jedna ideja. Žena velikih očiju dočeka ga sva
uzdrhtala.
„Poručniče, ja sam nešto razmišljala.”
„Slušam vas.”
„Tražila sam imena i adrese nastavnika koji su ovde predavali u
vremenu koje vas interesuje.”
„I?”
„Nemamo sreće. Prethodna direktorka se penzionisala.”
„Mali Žid je imao devet i deset godina tokom 1981. i 1982.
Možemo li pronaći učiteljice koje su tada vodile odeljenja?”
Žena pogleda u svije beleške.
„Evo, odmah. Imamo sreće makar u tome što je ista učiteljica
vodila oba razreda. To se dešava dosta često, da jedna nastavnica vodi
jedno odeljenje više godina...”
„I gde je ona sad?”
„Ne znam. Odselila se krajem školske 1981/82. godine.”
Karim nešto progunđa. Direktorka se zamisli.
„Znate, i ja sam nešto razmišljala. Nešto smo prevideli.”
„Šta?”
„Školske fotografije. Čuvamo po jedan primerak svake fotografije.
Svako odeljenje.”
 Poručnik stisnu usne. Kako se toga nije setio? Direktorka nastavi:
„Pogledala sam školsku fototeku. Klišei koji nas interesuju su
takođe nestali. Neverovatno...”
Prosvetljenje kao svetlosni talas prože Karimov um. Setio se
ovalne pločice prikucane na nadgrobni spomenik. Neko je „prebrisao”
malog dečaka, oteo mu ime i ukrao lice. Žena ga upita:
„Zašto se smeškate?”
Karim odgovori:
„Oprostite. Već dugo čekam ovako nešto. Ovo je pravi slučaj,
znate?” Poručnik proveri vreme. „Imam još jednu ideju. Da li čuvate
disciplinske sveske iz prethodnih godina?”
„Šta vam je to?”
„Kad sam ja išao u školu svako odeljenje je imalo neku vrstu
dnevnika u koje su upisivani odsutni učenici i pripreme i zadaci za
sutra...”
„Da, i mi to imamo.”
„Pa, je l’ ih čuvate?”
„Da. Ali te sveske nemaju spiskove učenika.”
„Znam. Samo imena odsutnih.”
Ženino lice sinu. Oči joj blesnuše kao dva ogledalca.
„Nadate se da je mali Žid neki dan izostao iz škole?”
„Samo se nadam da provalnici nisu došli na istu ideju.”
Direktorka ponovo otvori orman u kojem je bila arhiva. Karim je
prstom prelazio preka hrbata dnevnika dok nije naišao na
odgovarajuće godine. Opet promašaj: ime Žid Itero nije se pojavilo
nijednom.
Očigledno je bio na pogrešnom putu. Uprkos njegovom dubokom
uverenju, ništa nije ukazivalo da je dete ovde išlo u školu. Ipak, Karim
opet prelista stranice i primeti jedan detalj koji ga je uverio da je na
pravom putu.
Trag mu pade u oči dok je iščitavao okruglast, dečji rukopis kojim
su bile obeležene stranice u gornjem desnom uglu. Nedostajale su
neke stranice. Pandur polako prelista svesku i nađe mesto gde su
stranice nedostajale. Stranice između osmog do petnaestog juna 1982.
bile su iščupane. Ti su mu datumi izgledali kao klešta koja stežu
nepostojeće parče. Karimu se činilo kao da može da vidi ime dečaka
ispisano istim tim rukopisom na nedostajućim stranicama.
 Poručnik zamoli ženu: „Nađite mi imenik.”
Nekoliko minuta kasnije, Karim je počeo da telefonira svim
lekarima u Sarzaku, potpuno uveren da je Žid Itero bio odsutan
između 8. i 15. juna 1982. Sigurno je bio bolestan.
Ispitao je svakog lekara tražeći da provere svoje beleške i potraže
ime deteta. Nijedan se nije sećao tog prezimena. Pandur je psovao u
sebi. Prešao je na susedna mesta: Kajak, Tjermon, Valik. Tek u
Kambustu, gradiću udaljenom tridesetak kilometara, jedan lekar
mirno reče:
„Žid Itero. Da. Dobro se sećam.”
Karim nije mogao da poveruje svojim ušima.
„To je bilo pre četrnaest godina i vi se tako dobro sećate?”
„Dođite u moju ordinaciju. Sve ću vam objasniti.”
 19

Doktor Stefan Mase je bio moderan i elegantan seoski lekar. Mirno

lice, dugi beli prsti, skupa odeća: savršen primerak vedrog lekara,
punog razumevanja, pravi rafinirani buržuj. Čim je ušao, Karim je
zamrzeo tog lekara i njegove fine manire. Ponekad bi se i sam uplašio
od tih napada gneva koji su bili samo vrhovi ledenog brega koji su
virili iz njegovog ličnog Severnog mora.
Seo je na rub fotelje ne skinuvši svoju kožnu jaknu. Između njih se
rasprostirao sto od lakiranog drveta. Nekoliko ukusno odabranih
detalja, kompjuter, registri lekova, recepti... Ordinacija je bila
odmerena, striktna i pokazivala je dobar ukus njenog vlasnika.
„Da čujemo vašu priču, doktore”, bez uvijanja reče Karim.
„Da li biste možda mogli da mi kažete kakva je to istraga...”
„Ne.” Karim svoju brutalnost prikri malim smeškom. „Žao mi je, ali
ne mogu.”
Doktor poče da lupka prstima po ivici stola, a zatim ustade.
Očigledno ga je iznenadio ovaj živopisni Mavar. Posle telefonskog
razgovora s njim, uopšte nije očekivao tako nešto.
„To se desilo u junu 1982. Poziv kao i svaki drugi. Mali dečak je
imao visoku temperaturu. To je bila moja prva vizita. Imao sam
dvadeset osam godina.”
,Je l’ se zato sećate te posete?”
Lekar se nasmeja. Njegov široki osmeh iznervirao je Karima.
„Ne. Sačekajte malo... Primio sam poziv po protokolu i zapisao
adresu ne znajući kuda treba da idem. Bila je to, u stvari, usamljena
kućica na kamenitoj zaravni petnaestak kilometara odavde... Imam
adresu... Daću vam je.”
Poručnik nemo klimnu glavom.
„Ukratko”, započe doktor priču. „pronašao sam kamenu udžericu,
potpuno izolovanu. Bila je strašna vrućina, insekti su zujali u
sasušenom žbunju... Bio sam iznenađen kad mi je žena otvorila. Ona
nije pripadala tom seoskom ambijentu...”
„Zašto?”
 „Ne znam. U primaćoj sobi bio je klavir i...”
„Mislite da seljaci ne vole muziku?”
„Ja to nisam rekao...”
Doktor zaslade.
„Reklo bi se da vam baš i nisam simpatičan...”
Karim ga pogleda.
„Je li to važno?”
Lekar je čekao dalja pitanja zadržavši još uvek svoje ljubazno
ponašanje. Osmeh mu se zadržao na usnama, ali se u očima mogao
nazreti strah. Zapazio je kundak „gloka 21” koji je virio iz kožne
navlake. A možda su mrlje na rukavu Karimove jakne od krvi. Svakog
trenutka osećao se sve lošije i lošije.
„Ušao sam u detetovu sobu i sve je postalo potpuno bizarno.”
„Zašto?”
Doktor podiže ramena.
„Soba je bila prazna. Nigde ni jedne igračke ili crteža.”
„Kako je dečak izgledao? Kakvo mu je bilo lice?”
„Ne znam.”
„Ne znate?”
„Ne. To je najčudnije od svega. Žena me je primila u mraku.
Prozorski kapci su bili zatvoreni. Nije bilo ni tračka svetla u čitavoj
kući. Kad sam ušao, pomislio sam da je to zbog vrućine, ali je i sav
nameštaj bio prekriven. Bilo je to... veoma tajanstveno.”
„Šta vam je rekla?”
„Da joj je dete bolesno. Da mu svetlost povređuje oči.”
„I vi ste normalno obavili pregled?”
„Da, u polumraku.”
„O čemu se radilo?”
„Obična angina. Sećam se još...”
Doktor zastade i stavi kažiprst na usne – pravi ozbiljan, doktorski
gest, sračunat da impresionira klijentelu. Ali, Karim nije bio
impresioniran.
„U jednom trenu sam shvatio... Kada sam izvadio lampicu u obliku
olovke da bih osvetlio detetovo grlo, žena me je zgrabila za šaku... Bilo
je mnogo nasilnosti u tom potezu... Ona jednostavno nije želela da
vidim lice njenog deteta.”
Karim je razmišljao lupkajući nogom. I dalje je mislio o praznom
ovalu na nadgrobnoj ploči. O ukradenoj slici deteta.”
„Kako to mislite: bila je nasilna?”
„Bolje bi bilo reći – snažna. Žena je bila neverovatno snažna. I bila
je visoka preko metar osamdeset. Pravi kolos.”
„Jeste li videli njeno lice?”
„Ne. Rekao sam vam već da je bio polumrak.”
„I zatim?”
„Napisao sam recept i otišao.”
„Kako se žena ponašala? Mislim, prema svom detetu?”
„Povremeno je bila veoma pažljiva i uznemirena... Kad sam posle
mislio o tome... ništa se nije uklapalo u toj celoj situaciji...”
„I nikada se niste vratili da ih ponovo vidite?”
Lekar se ushodao po prostoriji. Uznemireno pogleda u Kalima. Sva
živahnost je nestala s njegovog lica. Policajac odjednom shvati zašto
se Mase tako dobro sećao te posete. Dva meseca posle toga mali Žid je
umro. Doktor to mora da je znao.
„Posle je bio raspust”, reče, „i... onda... vratio sam se početkom
septembra. Porodica više nije bila tu. Jedan udaljeni sused mi je rekao
da su otišli...”
„Otišli? Niko vam nije rekao da je mali umro?”
Lekar odmahnu glavom.
„Ne. Susedi to nisu znali. Ja sam to slučajno saznao mnogo kasnije.”
„Kako?”
„Išao sam na groblje u Sarzaku i video grobnicu.”
„Išli ste da obiđete nekog pacijenta?”
„Postali ste neprijatni, inspektore, ja...”
Karim ustade. Doktor ustuknu.
„Posle toga”, reče policajac, „sigurno ste se pitali da možda tog
dana niste prevideli neku infekciju, znak neke ozbiljne bolesti. Posle
toga ste živeli s grižom savesti. Da li ste pokušali da saznate šta se
desilo? Da li znate od čega je dete umrlo?”
Doktor kažiprstom razlabavi kravatu, a zatim otkopča prvo
dugme. Slepoočnice su mu bile mokre od znoja.
„Ne. To je istina... pokušao sam da saznam šta je bilo, ali ništa
nisam saznao. Raspitivao sam se kod kolega, zvao bolnice... Ništa. Ta
priča me je opsedala, sigurno to razumete?”
Karim mu okrete leđa.
 „I niste se potrudili da tu istragu završite?”
„Molim?”
Lekar je bio bled kao avet.
„Brzo ste to sve zaboravili”, prigovori mu Karim.
„Pobogu, a šta je trebalo da uradim?”
„Ništa. Samo... znate, kad sam bio mlađi, krao sam automobile od
takvih tipova kao što ste vi...”
„Molim vas, odakle vi ovde? Ko ste vi? Niste mi pokazali nikakvu
zvaničnu legitimaciju.”
Karim se nasmeši izvinjavajući se.
„Smirite se, samo sam se šalio.”
Izašao je u hodnik. Čekaonica je bila prepuna. Doktor ga sustiže.
„Sačekajte”, dahnu on, „ja sam vam rekao sve što sam znao. Kažite
mi od čega je dete umrlo?”
„Nažalost, ne znam.”
Karim pritisnu kvaku. Doktor se rukom nasloni na vrata.
Drhtao je.
„Šta se dogodilo? Zašto posle toliko vremena istražujete taj slučaj?”
„Neko je noćas ulazio u grobnicu. I provalio u školu.”
„Ko... Šta vi mislite, o čemu se radi?”
Poručnik odgovori:
„Ne znam. Ali, jedno je sigurno: ovo što se noćas desilo, to vam je
drveće koje zaklanja šumu.”
 20

Dugo se vozio potpuno praznim drumovima. U ovoj oblasti

nacionalni putevi izgledali su kao regionalni, a regionalni kao staze.
Ispod plavog neba kojim su plovili paperjasti oblaci pružala su se
polja, neobrađena i bez stoke. Tu i tamo uzdizali su se kameniti vršci
natkriljujući srebrnkaste udoline gostoljubive kao zamke za vukove.
Putujući, čovek je imao utisak da se vratio kroz vreme. U vreme kad
poljoprivreda još nije postojala.
Karim je išao da vidi kućicu porodice malog Žida. Doktor Mase mu
je dao adresu. Čatrlja više nije postojala. Tamo je sada stajala samo
ruševina obrasla sivom travom. Pandur je trebalo da ode u katastar i
potraži ime vlasnika, ali je on radije produžio prema Kaoru da bi
ispitao Žan-Pjer Koa, fotografa koji je slikao decu u školi Žan-Žores i
čiji su slajdovi nestali.
Nadao se da je Ko sačuvao negative razreda koji ga je interesovao.
Karim se nadao da će među anonimnim dečjim licima pronaći i to lice
koje ga je zanimalo, iako nije imao nikakve koristi od toga što će ga
videti. Potajno se nadao da će naići na neki znak kad bude pronašao
fotografiju.
Negde oko četiri po podne parkirao je auto na ulasku u pešački
deo Kaora. Kameni tremovi, gvozdeni balkoni i oluci. Sva ta strarinska
lepota istorijskog gradića išla je na nerve Karimu, detetu predgrađa.
Na jednom od zidova najzad je pronašao firmu Žan-Pjer Koa
specijaliste za „venčanja i krštenja”.
Fotograf se nalazio u svom studiju na prvom spratu.
Karim se pope uz stepenice. Prostorija je bila prazna, utonula u
polumrak. Policajac je prvo video okačene trake fotografija na kojima
su se smešili parovi u nedeljnim odorama. Propisana sreća na glatkom
papiru.
Karima odjednom obuzeše stid i nelagoda. Ko je on da osuđuje te
ljude? Šta je on imao da ponudi svetu, on, pandur u izgnanstvu, koji se
nikada nije zagledao u devojačke oči i koji je svu ljubav koju je nosio u
sebi pretvorio u okamenjeno jezgro koje je čuvao duboko u sebi,
daleko od pogleda i topline. Za njega su osećanja bila ponižavajuća jer
su podrazumevala ranjivost koju je morao da otkloni od sebe kao neki
usamljeni gušter. Ali ovde je odjednom osetio da je pao u greh
gordosti. I sada se, zatvoren u svojoj usamljenosti, osećao potpuno
ogoljenim.
„Nameravate da se ženite?”
Karim se okrete prema glasu.
Žan-Pjer Ko je bio siv i rošav kao ploveći kamen. Imao je velike
raščupane zulufe koji su izgledali neobično živahno u kontrastu sa
umornim očima i dubokim podočnjacima. Čovek uključi svetlo.
„Ne, vi ne želite da se ženite”, dodade odmeravajući Karima.
Glas mu je bio promukao kao kod dugogodišnjeg pušača. Ko priđe.
Iza naočara, ispod zbrčkanih kapaka, njegov pogled se dvoumio
između dosade i zlovolje. Karim se nasmeši. U ovom gradu nije imao
ovlašćenja. Morao je, dakle, da sve izvede jako ljubazno.
„Zovem se Karim Abduf”, reče. „Ja sam poručnik u policiji.
Potrebno mi je nekoliko informacija...”
„Jeste li iz Kaora?” upita fotograf više zainteresovano nego
uznemireno.
„Sarzak.”
„Imate li neku legitimaciju ili tako nešto?”‘
Karim iz džepa izvadi službenu legitimaciju. Fotograf ju je
posmatrao nekoliko sekundi. Mavar uzdahnu. On je znao da ovaj
čovek nikada pre nije video policijsku legitimaciju, ali ga to nije
sprečavalo da glumi stručnjaka. Ko mu vrati legitimaciju sa usiljenim
osmehom. Bore mu zgužvaše čelo.
„Šta ću vam ja?”
„Tražim đačke fotografije.”
„Koja škola?”
„Žan-Žores iz Sarzaka. Potrebni su mi portreti drugog i trećeg
razreda iz 1981. i 1982. godine, kao i spiskovi imena dece ako ih je
bilo uz fotografije. Čuvate li ta dokumenta?”
Čovek se opet nasmešio.
„Sve čuvam.”
„Mogu li da pogledam?” upita policajac najslađim glasom koji je
mogao da istisne iz dubine grla.
Ko pokaza prema susednoj prostoriji: zračak svetla se probijao
kroz polumrak.
„Nema problema. Sledite me.”
Druga prostorija je bila velika kao i studio. Jedna uglancana crna
mašina, sastavljena od optičkih i pokretnih elemenata stajala je na
velikom stolu. Na zidovima su visile velike fotke krštenja. Sve u
belom. Osmesi, novorođenčad.
Karim je sledio fotografa do jednog metalnog ormana. Čovek se
saže i poče da čita etikete na metalnim drškama, zatim otvori masivnu
fioku. Poče da kopa po poređanim kovertima.
„Žan-Žores. Evo.”
Ko izvuče jedan koverat u kojem se nalazilo više košuljica od
providnog papira. On ih pregleda, pa još jednom. Čelo mu se zbora još
više.
„Kažete drugi i treći, 1981. i 1982?”
„Tako je.”
Čovek trepnu zgužvanim kapcima.
„Čudno... Nema ih.”
Karim zadrhta. Je l’ moguće da su provalnici došli na istu ideju kao
i on? Zapita fotografa:
„Kad ste ovog jutra došli na posao niste primetili ništa neobično?”
„Šta hoćete da kažete?”
„Da nije bila neka provala?”
Ko se zacereka i pokaza na spravice sa infracrvenim zracima koje
su se nalazile u sva četiri ugla prostorije.
„Oni koji bi ovde ušli ne bi se baš lepo proveli, verujte mi. Uložio
sam dosta u ove sigurnosne uređaje.”
Karim se slatko nasmeši i izjavi:
„Ipak proverite. Dobro poznajem momke koji bi se samo nasmejali
na ovo vaše obezbeđenje. Vi čuvate negative, zar ne?”
Ko promeni izraz lica.
„Negative? Zašto?”
„Možda ste sačuvali te koji me zanimaju.”
„A, to ne može. To je poverljivo.”
Policajac primeti kako jedna nabrekla vena kucka na
fotografovom vratu. Trebalo je promeniti ton.
„Negative, ćale. Ili ću se iznervirati.”
Čovek se zagleda u Karima, oklevao je trenutak, zatim klimnu
glavom, sve odstupajući. Priđe drugom metalnom ormariću koji je bio
zaključan katancem. Ko ga otvori, zatim izvuče jednu fioku. Ruke su
mu drhtale. Poručnik se približi i stade ispred fotografa. Minuti su
prolazili, a u čoveku su rasli nemir i neobjašnjiva anksioznost. Kao da
se Ko, dok je tražio negative, prisećao nečega, nekog detalja koji ga je
sad iznutra grizao.
Fotograf ponovo poče da pretura po kovertima. Prolazilo je
vreme. Najzad podiže oči. Lice mu iskrivi tik.
„Ja... Ne znam. Nemam ih više.”
Karim naglo zatvori fioku. Fotograf zaurla jer su mu obe ruke bile
uhvaćene u metalnu zamku. Polako, Karim mu ponovo priđe. Uhvati
čoveka za gušu i obori ga na pod. Glas mu je bio potpuno miran,
„Budi razuman, Ko. Jesu li te pokrali ili ne?”
„N...ne... kunem vam se.”
„Dobro, šta se onda desilo s tim prokletim slikama?”
Ko promuca:
„Ja... prodao sam ih.”
Potpuno zbunjen, Karim popusti stisak. Čovek se zabatrga kršeći
ruke. Pandur zareža:
„Prodao? Kada?”
Čovek odgovori:
„O, bože... to je stara priča... Imao sam pravo da sa njima uradim
šta hoću.”
„Kada si ih prodao?”
„Ne znam više... Ima valjda petnaestak godina...”
Karim je bio zgranut. Onda pričvrlji fotografa uz metalni ormar.
Papirne košuljice za slike lepršale su oko njih.
„Idemo iz početka, ćale. Tu nešto nije baš jasno.”
Ko se iskrevelji:
„To se desilo jedne večeri, tokom leta... Došla je neka žena...
Tražila je fotke... K’o i vi... Sad se sećam...”
Ove novosti su bile previše za Karima. ‘Neko’ je još 1982. uzeo
fotke malog Žida.
„Je li pomenula Žida? Žida Iteroa? Je li rekla ime?”
„Ne. Samo je uzela fotografije i negative.”
„Je l’ ti dala kintu?”
Čovek klimnu glavom.
 „Koliko?”
„Dvadeset hiljada franaka... Pravo bogatstvo u to vreme... za
nekoliko dečjih fotki...”
„Zašto joj je to trebalo?–”
„Ne znam. Nisam pitao.”
„Ti si pregledao te fotografije... Da li si na njima zapazio da se neko
dete po nečemu izdvaja? Nešto što bi trebalo sakriti?”
„Ne. Ništa nisam primetio... Ne znam... Ne znam više...”
„A žena? Kakva je ona bila? Da li je bila visoka i snažna? Je l’ mu to
bila majka?”
Stari se odjednom ukoči, pa poče da se kliberi. Smejao se i kašljao
istovremeno. Najzad zakrklja:
„E, ta ti je dobra.”
Karim zgrabi čoveka obema rukama i opet ga gurnu na orman.
„Zašto?”
Koove oči se zakolutaše ispod zgužvanih kapaka.
„To je bila sestra. Časna sestra.”
 21

U Sarzaku bile su tri crkve. Jednu su upravo restaurirali, o drugoj

se starao stari sveštenik koji kao da je već bio na umoru, a u trećoj je
bio mladi pop o kojem su kolale opskurne glasine. Govorkalo se da se
on i njegova majka potajno opijaju u tajnosti sakristije. Poručnik, koji
je generalno prezirao sve stanovnike Sarzaka zbog njihove sklonosti
ka tračevima, morao je u ovom slučaju da prizna da su te glasine
tačne. Jer, baš su njega jednom pozvali da smiri majku i sina posle
jedne apokaliptične tuče.
I baš tog sveštenika je Karim odabrao da iz njega izvuče potrebne
informacije.
Stigao je pred parohijski dom. To je bila nezgrapna, neokrečena
kuća na sprat koja je nalazila pored moderne crkve asimetričnih
prozora. Na pločici pored vrata je pisalo: „Moja parohija”. Kupine i
koprive rasle su pored vrata. Zazvonio je. Minuti su se vukli. Karim je
čuo prigušenu viku. Opsova u sebi; to mu sad stvarno nije trebalo.
Najzad, vrata se otvoriše.
Karimu se činilo kao da gleda brodolom. Usred popodneva
sveštenik je već bio pun alkohola. Njegovo lice mršave krave bilo je
zaraslo u neurednu bradu i čekinjavu kosu koje kao da su bile posute
pepelom. Oči su mu imale boju nikotina. Vrat mu je štrčao iz
okovratnika. Mantija sva flekava. U tom čoveku više nije bilo
sveštenika. Sagoreo je u piću. Njegova religioznost trajala je koliko i
nametljivi miris tamjana.
„Šta želite, sine moj?”
Glas mu je bio tih i hrapav.
„Karim Abduf, poručnik u policiji. Mi se već poznajemo.”
Čovek malo popravi svoj posiveli kolir.
„Da... čini mi se...” Bacio je zaplašen pogled levo, pa desno. „Jesu li
vas susedi zvali?”
Karim se nasmeši.
„Ne. Potrebna mi je vaša pomoć. Zbog jedne istrage.”
„Aha? Dobro. Uđite.”
 Pandur uđe u kuću i oseti kako mu se đonovi lepe za pod. Spusti
pogled: pod se sijao od fleka.
„To je moja majka”, promrmlja sveštenik. „Ništa više ne radi.
Proždrala je sve svoje slatko.” Poče da čupa kosu kao očajnik. „Ona je
luda, ništa drugo neće da jede.”
Enterijer je bio haotičan. Slepljeni dronjci, nahereni, glumili su
drvo, keramiku, tkaninu. Kroz jedna vrata policajac primeti komade
požutelog sunđera i loše odabrane jastučiće koji su izgledali kao
karikatura salona. Baštenski pribor je bio razbacan po zemlji. U
drugoj prostoriji nalazio se sto u društvu sa štrokavim stolicama i
naherenim krevetom.
Sveštenik skrete u salon. Posrtao je tamo-amo. Karim mu reče:
„Uzmite piće. Dobićemo na vremenu.”
Pop se vrati noseći flašu.
„Šta vam je, sine moj. Drhtite od glave do pete.”
Karim proguta knedlu. Bio je u šoku. Posle mučne seanse kod
fotografa još nije stigao da razmisli, da se malo distancira. Bubnjalo
mu je u glavi, a srce kao da je htelo da iskoči iz grudi. Mahinalno,
obrisa lice rukavom, kao neki balavi mangup.
Sveštenik napuni svoju čašicu pićem.
„Da vas ponudim nečim?” upita snebivajući se.
„Ne pijem.”
Čovek u crnom povuče cug. Boja mu se vrati u ispijeno lice.
Zacrvenjene oči blesnuše kao da su od sumpora. On se nasmeja
podrugljivo.
„Islam, a?”
„Ne. Moram da budem čiste svesti zbog svog posla.”
Pop podiže čašicu.
„Dobro, za vaš posao.”
Karim primeti majku kako šetka hodnikom tamo-amo. Bila je
pogrbljena, presamićena tačnije rečeno, i uz sebe je stiskala teglicu
slatkog. On je razmišljao o otvorenoj grobnici, o skinsima, o sestri koja
kupuje fotografije učenika, i, najzad, o ove dve transfantomske prilike.
Otvorio je Pandorinu kutiju koja je izgleda u sebi krila samo
beskonačan košmar.
Sveštenik je sledio njegov pogled:
„Pustite to, sine moj, nije to ništa.” Seo je na jedan madrac od
sunđera. „Slušam vas.”
Karim blago podiže ruku.
„Samo nešto. Molim vas, nemojte me zvati ‘sine moj’.”
„U pravu ste”, odvrati čovek uz smeh. „Profesionalna deformacija.”
Pop cugnu i ironično nazdravi. Povratio je poljuljanu prisebnost.
„O kakvoj istrazi je reč?”
Karim sa zadovoljstvom shvati da pop još uvek nije obavešten o
upadu u grobnicu. Krozije je dakle uspeo da spreči širenje glasina.
„Žao mi je, ali o tome ne smem da govorim. Dovoljno je da znate
da tražim manastir. U okolini Sarzaka ili Kaora. Ili negde u regionu.
Računam da biste mi vi mogli pomoći da ga nađem.”
„Znate li kojem redu pripada?”
„Ne.”
Čovek nasu sebi dingu čašu. Tamni odblesci zaiskriše iz njegove
čaše.
„Ovde ih ima više”, ponovo se zacereka. „Ceo region je veoma
pogodan za duhovno uzdizanje...”
„Koliko?”
„Samo u jednom departmanu ima ih desetak.”
Karim se brzo preračunavao u sebi. Trebalo bi mu barem jedan
dan samo da obiđe te manastire koji su sigurno bili rasejani po
čitavom regionu. Ali, bilo je prošlo četiri popodne. Nije mu ostalo ni
dva sata. Bio je u ćorsokaku.
Sveštenik je ustao i petljao je nešto po plakaru. Listao je neki
priručnik štampan na tankom papiru kao za Bibliju. Majka uđe u
prostoriju i ustremi se na flašu. Nasu sebi čašicu i ne pogledavši u
Karima. Ionako je videla samo svog sina. Svojim mehaničkim
pogledom, ptičjim, punim mržnje. Sveštenik joj naredi listajući
godišnjak.
„Pusti nas, mama.”
Žena nije odgovorila. Držala je čašu obema rukama. Tanušne
koščice štrčale su iz zglavaka. Najzad se zapilji u Karima. Upita ga
ogorčenim glasom:
„Ko ste vi?”
„Pusti nas”, pop se okrete prema Karimu. „Evo. Obeležio sam deset
manastira, ako hoćete da pogledate... Ali, prilično su udaljeni jedan od
drugog...”
 Karim prelista stranice. Površno je znao imena pomenutih mesta.
Izvadi notes i pažljivo ih prepisa.
„Ko ste vi?” nastavljala je majka.
„Vrati se u svoju sobu, mama!” viknu sveštenik.
Ona priđe Karimu.
„Šta vi u stvari tražite? Možda bih ja mogla da vam pomognem...”
Karim sklopi notes i zagleda se u čoveka crkve.
„Tražim jednu sestru. Sestru koja se interesuje za fotografije.”
„Koju vrstu fotografija?”
Karim u sveštenikovom oku uhvati iznenadni blesak.
„Jeste li već nekad čuli nešto o tome?”
Čovek zagladi kosu:
„Ja... ne.”
Karim upita:
„Koliko imate godina?”
„Ja? Ovaj... dvadeset pet.”
Majka nasu još jednom, naćulivši uši. Karim nastavi:
„Jeste li rođeni u Sarzaku?”
„Da.”
„Ovde ste išli u školu?”
Sveštenik podiže jedno rame.
„Da, do kraja osnovne škole. Posle sam išao u...”
„Koju školu? Žan-Žores?”
„Da, ali...”
Karimu je odjednom sinulo šta se dogodilo.
„Ona je bila ovde.”
„Šta?”
„Sestra. Sestra koju tražim... Bila je i od vas kupila fotografije
razreda. Tako je. Ona je pokupovala sve fotografije dece iz tog
razreda. Jeste li išli u isto odeljenje sa Židom Iteroom? Da li vam to
ime nešto znači?”
Sveštenik je prebledeo:
„Ne... ne razumem o čemu pričate.”
Majka podiže glas:
„Kakva je to priča?”
Karim pređe rukom preko lica kao da okreće novu stranu.
„Vraćam se na početak. Ako ste normalno išli u školu, onda ste
1982. išli u treći razred, je l’ tako?”
„Ali, to je bilo pre petnaest godina!”
„A 1981. u drugi.”
Sveštenik se ukoči i skupi ramena. Prstima grčevito stisnu naslon
stolice. Iako je bio mlad, ruke su mu izgledale kao ruke njegove
majke. Prerano ostarele sa natečenim plavim venama.
„Da, datumi se poklapaju...”
„Vi bi trebalo da ste išli u isti razred kao i jedan dečak koji se zvao
Žid Itero. To baš nije obično ime. Razmislite. Veoma mi je važno.”
„Ne, zaista, ja...”
Karim mu se približi za jedan korak.
„Ali se sigurno sećate sestre koja je tražila slike učenika, je l’
tako?”
Majka nije izustila ni reč.
„Huljo mala, je li istina ovo što priča taj Arapin?” reče ona.
Ona se okrete i izađe iz sobe. Karim iskoristi tu situaciju: zagrli
popa i šapnu mu na uvo:
„Ispričajte mi. Jebem mu mater, prosvetlite me!”
Sveštenik se sruši na jedan kraj sunđerastog madraca.
„Nikad nisam razumeo šta se te večeri u stvari desilo...”
Karim kleče. Sveštenik poče priču tupim glasom:
„Došla je... jedne letnje večeri.”
„U julu 1982?”
On klimnu glavom.
„Zakucala je na naša vrata... Bila je vrućina... strašna... Znate kad se
krajem dana zagreju stene... Ne znam više kako, ali bio sam sam...
otvorio sam joj... Gospode... Je l’ me pratite? Imao sam deset godina i
ta sestra se odjednom u polumraku, sa svojim crnim i belim velom...”
„Šta vam je rekla?”
„Pitala me je, naravno, za školu, šta učimo, koji su mi omiljeni
predmeti. Imala je tako mio glas... Onda me je pitala da li bi mogla da
vidi moje drugove...” Sveštenik obrisa lice, mokro od znoja. „Ja...
doneo sam joj fotografiju svog odeljenja... Gde smo svi... Znate, bio
sam tako srećan što mogu da joj pokažem svoje drugove. I tada sam
shvatio da ona traži nešto. Dugo je posmatrala sliku i pitala me da li
može da je zadrži... Za uspomenu, rekla je...”
„Je li vam tražila i druge fotografije?”
 Sveštenik odmahnu glavom. Glas mu je bio prigušen:
„Tražila je i drugi razred od prošle godine.”
Karim je to već znao: kad bi sad pitao bilo kojeg učenika tih
razreda ne bi pronašao ni jednu sliku. Ali, zašto bi jedna monahinja
tražila te slike? Karimu se činilo kao da je u tunelu bez tračka
svetlosti.
Majka se pojavi na vratima. Ispod miške je nosila kutiju od cipela.
„Huljo mala. Dao si naše slike. Tvoje slike iz škole. Jer ti si tako
dobar, tako sladak...”
„Ćuti, mama!” Sveštenik pogleda Karima pravo u oči. „Znate, mene
je Gospod već bio pozvao sebi... Imao sam deset godina... I sad je vidim
sa crnom kapom... Govorila je tako mirnim glasom... Želela je te
fotografije. Dao sam joj ih, bez ustezanja. Blagoslovila me je i nestala.
Sve sam to shvatio kao znak... Ja...”
„Gade!”
Karim pogleda staru majku koja je praskala. Ponovo pogleda
sveštenika i shvati da je ovaj odlutao u uspomene. Reče mu najmirnije
što je mogao:
„Jeste li je pitali šta će joj te slike?”
„Ne.”
„Je li pominjala Žida?”
„Ne.”
„Da li vam je dala novac?”
Sveštenik napravi grimasu.
„Taman posla! Tražila mi je dve fotografije, to je sve! Gospode...
Ja... verovao sam da je njena poseta znak, razumete. Božanski znak!”
Poče da jeca.
„Tada još nisam znao da sam ništarija. Alkoholičar. Bednik.
Ogrezao u piću. Sin ove... Neko ko ne zna gde se nalazi.”‘ Naslonio se
na Karima kvaseći mu kožnu jaknu. „Kako prihvatili svetlo kad si
ophrvan tamom? Kako? Kako?”
Majka baci kutiju i fotke se razleteše po podu. Ona se noktima baci
na sina. Udarala ga je po glavi, po ramenima kratkim mitraljeskim
udarcima.
„Gade. Gade. Gade.”
Karim zaprepašćeno ustuknu. Čitava prostorija je odjekivala.
Shvati da mu je vreme da krene. Za njega je ovo bilo mnogo uvrnuto.
Ali nije još dobio sve odgovore. Odgurnu ženu i sede pored sveštenika.
„Otići ću kroz nekoliko trenutaka. Sve će biti gotovo. Ponovo ste je
videli, je li tako?”
Čovek klimnu jecajući.
„Kako se ona zove?”
Sveštenik šmrknu. Majka je tumarala uokolo nepovezano
blebećući.
„Kako se zove?”
„Sestra Andre.”
„Koji manastir?”
„Sen Žan Delakroa. Karmelićanke.”
„Gde je to?”
Čovek zari lice u ruke. Karim mu stavi ruku na rame.
„Gde je to?”
„Iz... između Seta i vrha Ag, blizu mora. Povremeno sam išao da je
vidim, kada su mi obaveze dozvoljavale. To me je održavalo, shvatate?
Pomagalo mi... Da...”
Vetar je zalupio vrata. Karim je već trčao prema svom autu
PETI DEO
 22

Ponovo se naoblačilo. Ispod oblaka Gran Pik de Beladon se

uzdizao kao neka okamenjena crna i strašna praznina. Padine,
načičkane minijaturnim drvećem kao da su se na visinama
dematerijalizovale u maglenu belinu. Kablovi žičare protezali su se
nagore kao tanušni konci rastegnuti preko snega.
„Mislim da se ubica popeo gore vukući Remija Kajoa dok je još bio
živ.” Nijemans se nasmeši. „Mislim da se popeo žičarom. Siguran sam
da dobar alpinista lako može da pokrene sistem u bilo koje doba dana
ili noći.”
„Zašto ste tako sigurni da su se popeli gore?”
Fani Fereira, mlada profesorka geologije, bila je prekrasna:
uokvireno kapuljačom, njeno lice je odisalo svežinom i mladalačkom
prodornošću. Kosa joj se kovrdžala oko slepoočnica, a oči blistale na
tamnom licu. Nijemans je osetio divljačku želju da ugrize tu čistu
kožu. Uzvrati:
„Imamo dokaz da je telo stiglo sa glečera u planinama. Instinkt mi
govori da se to desilo na planini Grad Pik i to u vrtači Valem, jer se
iznad nje nalazi vrh koji natkriljuje grad i fakultet. Iz tog lednika ističe
i rečica koja stiže do univerzitetskog naselja. Mislim da se ubica sa
vrha spustio brzacima u zodijaku ili nekom sličnom vozilu za koje je
privezao žrtvino telo. Posle je trebalo samo da ga podigne na stenu
kako bi moglo da se ogleda u reci...”
Fani je uzbuđeno gledala oko sebe. Žandari su se muvali tamo-amo
oko kabina žičare. Bilo je puno oružja, uniformi, uzbuđenja. Ona ga
začuđeno zapita:
„To mi ne objašnjava zašto sam ja ovde.”
Komesar se nasmešio. Oblaci su polagano putovali nebom, kao
pogrebna povorka na sahrani sunca. Komesar je na sebi imao skijaško
odelo i alpinističke cipele s kramponima.
„Ja samo želim da se popnem gore ne bih li pronašao neki trag.
Treba mi vodič.”
„Molim?”
 „Hoću da se popnem na glečer Valem i pronađem neki znak. Treba
mi stručnjak koji bi me vodio. Odmah sam pomislio na vas.” Nijemans
se ponovo nasmeši. „Sami ste mi rekli da tu planinu znate napamet.”
„Neću.”
„Budite razumni. Mogu da vas navedem kao svedoka na terenu.
Mogu da službeno zahtevam da mi budete vodič. Kažu mi da imate
državnu dozvolu. Ne pravite probleme. Samo ćemo lepo uzleteti,
iskrcati se gore, malo se promuvati i vratiti se helikopterom. Potrajaće
samo par sati.”
Nijemans dade znak žandarima koji su čekali u blizini. Na padinu,
nekoliko metara odatle, oni spustiše veliki džak od impregniranog
šatorskog krila.
„To je materijal za ekspediciju. Ako želite, proverite sve...”
„Zašto ste pozvali baš mene?” pitala je i dalje tvrdoglavo. „Svaki
žandar ovde može to isto da uradi...” Rukom je pokazala na ljude koji
su se nalazili oko nje. „Je l’ znate da su oni i gorska služba
spašavanja?”
Policajac se naže prema njoj:
„Dobro, recimo da ću vas oteti.”
Fani mu uzvrati pogled.
„Komesare, nema ni dvadeset četiri sata kako sam pronašla leš u
stenama. Ispitivana sam nekoliko puta i još sam podosta vremena
provela u stanici. Uveravam vas da uopšte nemam želje da se igram tih
mačo igara.”
Nijemans je posmatrao svoju sagovornicu. Uprkos zločinu i
pogrebnoj atmosferi, bio je obuzet šarmom te snažne i divlje žene.
Fani ponovi prekrstivši ruke.
„Pitam vas još jednom: zašto ja?”
Nijemans pokupi sa zemlje jednu mrtvu granu obraslu lišajem i
nervozno je slomi.
„Zato što ste geolog.”
Fani podiže obrve. Izraz lica joj se promeni. Nijemans poče da
objašnjava: „Analiza ostataka vode koju smo pronašli na telu žrtve
potiče iz perioda pre sedamdesetih godina. Voda sadrži ostatke
zagađenja koje više ne postoji. To su ostaci padavina iznad ove oblasti
od pre više od trideset pet godina. Vi sigurno razumete šta to znači?”
Mlada žena izgledala je veoma zainteresovano, ali nije ništa
odgovorila. Nijemans se naže i granom koju je držao u ruci na tlu
nacrta paralelne linije.
„Raspitao sam se. Kišni talog od jedne godine kompresuje se u sloj
debljine dvadeset santimetara u kupama najviših glečera, tamo gde
nema dna.” Nastavljao je da crta naslage. „Ti slojevi su zauvek
zamrznuti gore, kao neki arhiv kristala. Telo je stiglo iz jednog od tih
lednika donevši na sebi tu vodu iz prošlosti.”
Pogledao je Fani.
„Hoću da uđem u te glečere, Fani. Hoću da siđem do najstarijih. Jer,
ubistvo je izvršeno tamo. Kako je tamo stiglo ne znam. I potrebna mi
je pomoć naučnika koji će umeti da pronađe pukotine kojima se može
stići do najdubljeg leda.”
Kleknuvši na jedno koleno, Fani je posmatrala crtež u travi.
Svetlost je bila metalnosiva, puna odblesaka. Ženine oči su svetlucale
kao snežne zvezdice. Bilo je nemoguće znati o čemu je razmišljala.
Mrmljala je:
„A šta ako je to zamka? Ako je ubica samo stavio te kristale da bi
vas odvukao na vrh? Slojevi o kojima vi govorite se nalaze na preko tri
hiljade metara visine. To nije šetnjica. Gore ste ranjivi, i...”
„Mislio sam o tome”, dodade Nijemans. „Ali, po svemu sudeći, to je
poruka. Kao da nas ubica poziva da se popnemo. Dakle, hajde da se
popnemo. Da li znate pukotine u Valernu kojima se možemo spustiti
do leda iz prošlosti?”
Fani kratko klimnu glavom.
„Koliko ih je?” upita Nijemans.
„Mislim da na tom glečeru postoji samo jedna dovoljno duboka
pukotina.”
„Odlično. Možemo li vi i ja da siđemo u tu provaliju?”
Odjednom, začula se buka helikoptera. Grmljavina se približavala,
trava se povila, površina potoka se uzburkala nekoliko metara odatle.
Oficir ponovi:
„Ima li šanse, Fani?”
Ona baci pogled na mašinu koja se spuštala i prođe rukom kroz
kovrdže. Nijemans pogleda u njen zamišljeni profil i uzdrhta. Ona se
nasmeši:
„Treba vas obesiti, gospodine inspektore.”
 23

Gledani sa neba, zemlja, stene i drveće delili su teritoriju u sledu

vrhova i dolina, svetla i senke. Dok je helikopter nadletao predeo,
Nijemans je posmatrao to smenjivanje sa divljenjem nekog ko to vidi
po prvi put. Divio se jezerima tamnih jela, palacanju ledničkih jezika,
vrtoglavim stenama. Dok su preletali preko tih usamljenih predela,
imao je utisak da spoznaje suštinsku istinu naše planete. Istinu
ogoljenu, divlju, nepotkupljivu, koja se još uvek opirala čovekovim
naporima.
Helikopter je leteo pravo iznad haotičnog reljefa, stalno prateći
reku do onog mesta gde se potočići sjedinjavaju u jedan svetlucavi
tok. Pored pilota je sedela Fani i blistavih očiju posmatrala potočiće
koji su se rasprskavali u tajanstvene odbleske. Mlada žena je sada
rukovodila operacijom.
Zelenilo šuma se proređivalo. Drveće je uzmicalo stapajući se sa
sopstvenom senkom, kao da odustaje od stremljenja ka nebu. Putovali
su iznad crne zemlje, iznad sterilnih, skvrčenih stena koje su bile
zaleđene gotovo tokom čitave godine. Pocrnela mahovina, sumorni
lišajevi, smrznute močvare, izazivali su snažan osećaj tuge. Zatim su se
pojavile duge sive kreste grebena. Stenovite brane su se uzdizale kao
odraz snage zemaljskih uzdaha. Zatim nove raseline, kao crni jarkovi
zabranjene tvrđave. To je bila planina. Ona se oblikovala, prostirala,
obnaživala, pružajući se između svojih grebena i ponora.
I onda sve blesnu. Nepregledna belina. Kupole pokrivene snegom.
Raseline u ledu čije usne počinju da se zatvaraju s dolaskom jeseni.
Nijemans je odozgo mogao da vidi vodene tokove kako se stvrdnjuju u
ledenim oknima. Iako je nebo bilo sivo, površina tih svetlucavih zmija
se ljeskala, kao vatra u belini. Pošto je stavio plastične naočare i sa
strane pričvrstio zaštitne zaslone, zagledao se u taj vatreni tok. Mogao
je da vidi plavkaste tragove u dnu bezdanog kreveta koji su izgledali
kao zarobljeno nebo. Zvuk elise ovde je bio prigušen snegom.
Fani je sedela napred neprestano gledajući u svoj laptop preko
kojeg je pratila satelitske metereološke izveštaje. Najzad spusti
poklopac i reče pilotu:
„Dole, prema severoistoku, tamo gde je vrtača.”
Pilot klimnu i poče da ponire, kao da se igra, prema velikom
krateru u obliku bumeranga dugom najmanje trista metara, koji je
klizio niz najstrmiju padinu vrha. U unutrašnjosti tog basena mogao se
videti džinovski ledeni jezik koji je lovio zrake svetlosti iz viših delova
i odblesci te svetlosti su tamneli prema dnu padine, tamo gde se led
akumulira, kompresuje i prelama stvarajući skamenjene naslage. Fani
viknu da privuče pilotovu pažnju: „Ovde. Pravo dole. Ova velika
pukotina.”
Helikopter se uputi prema kraju lednika. Prozirne stepenaste ivice
otvarale su se u dugačak procep – mračna pukotina je izgledala kao
osmeh na licu našminkanom snežnim puderom. Mašina se spusti u
uskovitlanu snežnu prašinu. Okretaji propelera ocrtavali su duge
brazde po snegu.
„Dva sata”, povikao je pilot. „Vraćam se po vas kroz dva sata. Posle
toga već pada noć.”
Fani u laptop upisa koordinate na kojima ih kasnije treba potražiti,
a zatim ga dade pilotu. Čovek klimnu glavom. Nijemans i Fani iskočiše
na sneg, noseći svako po oveću, punu vreću. Mašina se odmah udalji
kao da ju je nebo usisalo, ostavljajući dve prilike u tišini večitog snega.
Bio je to kratak tren neodlučnosti. Nijemans podiže pogled
osmatrajući ledeni bezdan pored kojeg su se nalazili, dve ljudske
jedinke u ledenoj pustinji. Policajac je bio zasenjen, a sva čula u
pripravnosti. Činilo mu se da čuje, nasuprot predimenzioniranosti
pejzaža, tihi šapat snega dok se kristali stežu u tajanstvenoj, ledenoj
intimi.
Pogleda mladu ženu. Blago sagnuta, skupljenih ramena, duboko je
udisala kao da želi da celu sebe ispuni hladnoćom i čistotom. Izgleda
da joj je planina vratila dobro raspoloženje. Policajac je
pretpostavljao da je ona srećna samo pored ovog blistavog odsjaja, uz
blagu tenziju. Izgledala mu je kao vila. Biće iz planina. Pokaza
pukotinu i zapita:
„Zašto baš ova, a ne neka druga?”
„Zato što je ova jedina dovoljno duboka da bi se prišlo slojevima
koji vas zanimaju. Duboka je sto metara.”
Nijemans priđe.
 „Sto metara? Ali, nama je potrebno da siđemo samo nekoliko
metara da bismo stigli do naslaga iz šezdesetih godina. Izračunao sam:
po dvadeset santimetara godišnje...”
Fani se nasmeja.
„To je teorija. Ali, lednik se ne ponaša tako. Led se u kotlini mrvi,
jer klizi nizbrdo. Drugačije rečeno, proširuje se i produžuje. U stvari, u
ovoj provaliji svaka godina obuhvata sloj oko jednog metra širine.
Računajte ponovo, gospodine policajče. Da bismo se vratili trideset
šest godina unatrag, treba da siđemo...”
„... više od trideset šest metara?”
Mlada žena klimnu. Negde u blizini, u nekom plavičastom otvoru
tiho zažubori potočić. Kao tihi smeh vode koja se otela od leda. Fani
pokaza na provaliju koja joj je bila iza leđa.
„Postoji još jedan razlog zbog kojeg sam izabrala ovu pukotinu.
Poslednja postaja žičare je odavde udaljena samo osamsto metara.
Ako ste u pravu, ako je ubica zaista svoju žrtvu sredio u nekoj
pukotini, postoje velike šanse da se to desilo ovde. Ova provalija je
najpristupačnija za pešaka.”
Fani se spusti na tlo i otvori svoju vreću. Izvadi dva para krampona
od valjanog čelika. Jedan par dobaci Nijemansu.
„Pričvrstite ih za noge.”
Nijemans posluša. On uze dve metalne pločice i stavi ih na cipele.
Zatim ih pričvrsti plastificiranim kopčama. Setio se koliko je kao mali
voleo rolšue.
Fani iz vreće izvuče još i tanke i oštre štapove koji su se završavali
izduženom alkom. „Klinovi za led”, reče lakonski. Njen dah se odmah
kristalizovao u svetlucavu paru. Izvadila je još u alpinistički čekić koji
se pričvršćuje na zglob i čiji se niklovani delovi mogu okrenuti na
svaku stranu, zatim kacigu za Nijemansa koji je radoznalo posmatrao
sve te predmete. Njeni instrumenti su mu izgledali veoma fino,
jednostavno i bilo je očigledno čemu su namenjeni. Bili su izrađeni od
novih, nepoznatih materijala, i obojeni kao engleske bombone.
„Priđite.”
Fani oko njegovog tela i butina obmota ojačan remen pun vezica i
kopči. Mlada žena za nekoliko sekundi prikopča sve. Zatim se malo
odmače i pogleda ga kao stilista koji se divi svom modelu.
„Izgledate odlično”, nasmeši se ona.
 Ona zatim uze jednu složenu lampu koju su pridržavali ulašteni
kaiševi, a tanka folija štitila je reflektor. Nijemans nađe vremena da se
pogleda u tom ogledalu: sa kapuljačom, kacigom, kaiševima i
metalnim kramponima izgledao je kao neki futuristički Jeti. Fani mu
na kacigu pričvrsti lampu, a zatim provuče jednu cevčicu iza njegovog
ramena, pričvrsti je za rezervoar koji se nalazio na Nijemansovom
pojasu i promrmlja: „To je acetilenska lampa. Kad dođe trenutak,
pokazaću vam kako da je uključite.” Zatim se zagleda u Nijemansa i
ozbiljno reče:
„Led je svet za sebe, komesare”‘, oštro je govorila. „Zaboravite
svoje reflekse, navike, zaključivanje. Ne verujte u ono što vidite: ni
odsjaj, ni tvrdoća ni blizina litice nisu onakvi kako ih vi vidite.”
Pokazala je na ponor prikopčavajući svoje remenje. „U utrobi, tamo
dole, sve je čudno i zastrašujuće, i sve može biti zamka. Ovakav led vi
ne poznajete. Kompresovan, tvrđi od betona, ali odjednom može da se
obruši zbog pukotine od nekoliko milimetara. Ja ću vam govoriti šta
treba da radite.”
Fani zastade puštajući da njene reči zadobiju svoju pravu težinu.
Kondenzovana para je oko njenog lica ocrtala oreol. Ona pokupi kosu
u rep i gurnu je ispod kapuljače.
„Ući ćemo ovde, zato što zbog denivelacije tu imamo stepenik, pa
će nam biti lakše”, reče ona. „Ja ću ići prva i postaviću klinove.
Zarobljeni vazduh koji će se osloboditi kada budem bušila led
napraviće pukotinu dugu više desetina metara. Led može da pukne
vertikalno ili horizontalano. U svakom slučaju morate se držati dalje
od litice. Jer, pucanje leda izaziva takvu buku kao da grmi. U suštini to
nije ništa, ali može da se desi da se odlome komadi leda, kao stalaktiti.
Pažljivo gledajte oko sebe komesare. Budite jako oprezni i ništa ne
dirajte.”
Nijemans je pažljivo slušao uputstva mlade žene. Po prvi put u
životu primao je naređenja od jedne kovrdžave devojke. Fani je
izgleda primetila da mu je neprijatno. Nastavi da govori napola šaljivo
– napola autoritativno:
„Izgubićemo pojam o mestu i vremenu. Konopac nam je jedini
reper. Napravila sam oznake na ovih sto metara konopca i samo ja ću
znati koje rastojanje smo prevalili. Pratićete moje tragove i slediti
moja uputstva. Nikakva lična inicijativa ne dolazi u obzir. Bez
spontanih pokreta. Jeste li razumeli?”
„OK”, promrmlja Nijemans. „Je l’ to sve?”
„Ne.”
Fani još jednom pogleda u nebo prekriveno oblacima.
„Prihvatila sam da pođem u ovu ekspediciju samo zato što je
oblačno. Ako grane sunce, odmah se vraćamo.”
„Zašto?”
„Zato što će led početi da se topi. Probudiće se potočići i mi ćemo
skliznuti u podnožje litice. U brzake čija temperature ne prelazi dva
stepena. A naša tela će biti zagrejana od napora. To je šok koji može
da izazove infarkt. Ako to i preživimo, čeka nas bela smrt. Omlitaviće
nam udovi, usporiti se pokreti... Ne treba baš da vam nacrtam. Bićemo
zaleđeni za nekoliko minuta, kao ledene statue okačene o konopac.
Dakle, šta god da se desi, bilo šta da nađemo, na prvi sunčev zrak
idemo gore.”
Nijemans zastade, zainteresovan ovom pričom.
„To znači da je i ubici bilo potrebno oblačno vreme kako bi se
spustio u pukotinu?”
„Jeste, oblaci. Ili noć.”
Komesar se zamisli: još u metereološkoj stanici je doznao kako je
u subotu sunce sijalo u čitavoj oblasti. Ako se ubica zaista sa svojom
žrtvom spustio niz glečer, to je moralo da bude noću. Zašto toliko
komplikuje? I zašto se uopšte sa telom vraćao u dolinu?”
Nijemans, nabadajući kramponima, nespretno priđe do same ivice
ledene provalije. Bojažljivo virnu preko ivice: kanjon uopšte nije bio
vrtoglav. Pet metara niže, na litici se nalazio ispust koji je bio okrenut
koso nagore. Do provalije se, dakle, stizalo preko plitke jame koja je
ličila na džinovsku školjku. Fani mu se pridruži i reče kačeći oko
struka veliki broj alki i klinova na svoj pojas:
„Potočić uklizava u pukotinu i širi se nekoliko metara niže. Zato je
pukotina u unutrašnjosti šira nego na samom ulazu. Dole voda
potkopava ledenu liticu i proširuje je. Mi treba da skliznemo unutra
kroz to ždrelo.”
Nijemans je posmatrao dve ledene ivice koje kao da su se nerado
otvarale iznad ponora.
„Ako bismo se spustili još niže niz glečer, da li bismo pronašli i
vodu iz prošlih vekova?”
 „Naravno. U arktičkim oblastima može se spustiti do najstarijih
vremena. Mnogo kilometara u dubini nalazi se voda po kojoj je plovila
Nojeva barka. I vazduh koji je udisao.”
„Vazduh?”
„Mehurovi kiseonika zarobljeni u ledu.”
Nijemans je bio zadivljen. Fani zabaci ruksak na leđa i uputi se
prema ivici šupljine. Ukuca prvi klin i za njega zakači alku kroz koju
provuče konopac. Još jednom pogleda u olujno nebo, a zatim reče
šaljivo:
„Dobro došli u vremeplov, komesare.”
 24

Silazili su na trzaj. Policajac je visio na užetu, dok je ona klizila

naniže pomoću automatskog čekrka. Bilo je dovoljno da pritisne
čekrk koji je oslobađao uže i polagano bi skliznuo naniže. Kada bi
podigao prst sistem bi se ponovo blokirao. I tako je visio u praznom
prostoru okačen o remenje.
Usredsređen na tu jednostavnu radnju, Nijemans je slušao Fanina
uputstva koja je, nekoliko metara ispod njega, naređivala kada da
prestane da klizi. Kada bi stigao do narednog klina, policajac bi
zamenio uže brižljivo se osiguravši gajtanom – kratkim konopcem
koje mu je bio pričvršćen za opasač. Sa svim tim kracima po sebi
Nijemans je počeo da se oseća kao hobotnica čiji pipci zveckaju kao
ukrasi na jelci.
Komesar nije mogao da vidi mladu ženu koja je visila ispod njega,
ali je imao puno poverenje u njeno iskustvo. Dok je visio pored litice,
mogao je da čuje njene aktivnosti nekoliko metara ispod. U tom
trenutku nije mislio ni na šta. Jednostavno je bio obuzet svim tim
novim, živim, drugačijim osećanjima. Udisao je hladnoću ledenog zida.
Osećao zatezanje remenja na kojem je visio iznad praznine.
Posmatrao lepotu leda koji je blistao tamnoplavim prelivima kao
parče noći ukradeno s neba.
Ubrzo je nestalo plavetnilo neba. Prošli su pored ispupčenih ivica
pukotine, prodirući u samo srce šupljine. Nijemans je imao utisak kao
da lebdi u okamenjenoj utrobi džinovske životinje. U tom ledenom
zvonu, načinjenom isključivo od vode, sve senzacije su se izoštravale i
intenzivirale. Ćutke se divio svetlucavim i tamnim senkama litice u
kojima su se ogledali zarobljeni zraci kao odjek svetlosti. Svaki njihov
treptaj je u tami odjekivao kao u pećini.
Napokon, Fani spusti nogu na neku vrstu gotovo horizontalne
galerije koja se pružala uzduž litice. Nijemans i sam pristiže na taj
prirodni stepenik. Zidovi procepa su se opet približili, pa je sada među
njima bilo samo nekoliko metara prostora.
„Približite se”, naredi ona.
 Policajac ju je poslušao. Fani pritisnu dugmence na vrhu njegove
kacige – Nijemansu se učinilo kao da je kresnula upaljač – i iznenada
blesnu jako svetlo. U staklu reflektora na ženinoj kacigi, policajac još
jednom vide svoju priliku. Razabrao je i izokrenutu kupu acetilenske
vatre koja se difuzno prelamala stvarajući jako svetlo. Fani pipajući
uključi i svoju lampu i prošaputa:
„Ako je vaš ubica ulazio u ovu provaliju morao je ovuda da prođe.”
Nijemans je pogleda ne shvatajući. Žućkasto svetlo njegove lampe
je horizontalno osvetljavalo lice mlade žene čineći ga oštrim i
uznemirujućim.
„Sad smo na pravoj dubini”, reče ona pokazujući uglačanu
površinu glečera. „Sneg kristalizovan šezdesetih godina nalazi se na
nešto manje od trideset metara od otvora, a to je ovde...”
Fani izvadi novi komplet vezova i zatim ukuca jedan klin u ledeni
zid. Pošto ga je učvrstila sa nekoliko udaraca čekićem zakačila je za
njega alku bušeći je tankom metalnom bušilicom. Nijemans je bio
zadivljen njenom snagom. Gledao je kako led vrca iz pukotine u koju
je zabijala ekser i razmišljao da ne poznaje baš mnogo muškaraca koji
bi mogli da podnesu takav napor.
Krenuli su uz drugo uže, ovaj put horizontalno, puzeći duž
svetlucave ledene galerije. Hodali su iznad provalije, vezani jedno za
drugo. Njihove nejasne senke poigravale su na litici ispred njih. Na
svakih dvadeset metara pričvrstila bi konopac, odnosno, svaki put bi u
liticu zakucala novi klin i stavljala novu kariku. Nekoliko puta je
ponovila taj postupak i tako su prepuzali sto metara.
„Je l’ nastavljamo?”‘ zapita ga ona.
Policajac je pogleda. Njeno lice je pri jakom svetlu lampe izgledalo
zlokobno. On klimnu glavom prema hodniku od leda koji je nestajao u
beskrajnom nizu odsjaja. Žena izvadi još jednu vreću i nastavi svoj
posao. Klin, uže, dvadeset metara, pa opet, iznova, klin, uže, dvadeset
metara...”
Prešli su još četiristo metara. Nikakvog znaka, ni traga koji bi
ukazao da je ubica ovuda prošao pre njih. U stvari, Nijemansu je
izgledalo kao da se litica pred njim zamaglila. Čuo je i neko tiho
pucketanje i udaljen sardoničan smeh. Sve je zasvetlucalo i postalo
providno i nejasno. Da li postoji neka glečerska vrtoglavica? Pogleda u
Fani koji se upravo bavila novim smotuljkom konopaca. Izgleda kao
da nije ništa primetila.
Spopade ga strah. Da mu se možda ne priviđa? Možda su njegovo
telo i mozak toliko premoreni da počinje da se gubi. Nijemans poče da
drhti. Cvokotao je od hladnoće. Prsti mu se stegoše oko poslednjeg
užeta. Noge su mu klecale. Punih očiju suza pokušavao je da se približi
Fani. Odjednom je osetio da će pasti, da ga noge ne više ne drže.
Njegovo bunilo se produbilo. Plavičaste litice su u svetlosti lampe
izgledale kao najlepše kovrdže, a u daljini se čulo kako odjekuje kikot.
Pašče. U bezdan. U ludilo. Gušeći se uspeo je da prozbori:
„Fani...”
Mlada žena se okrete i Nijemans odmah shvati da mu se ništa nije
priviđalo.
Njeno lice više nije osvetljavala lampa. Neko blistavo svetlo, tako
intenzivno da nije mogao da mu odredi izvor, osvetlilo joj je lice. Fani
je opet sijala svojom suverenom lepotom. Nijemans pogleda uokolo.
Lednik je sada zaiskrio mnogobrojnim vatrama. Vertikalni potočići
počeli su vrtoglavom brzinom da se slivaju niz liticu.
Ne, nije mu se ništa priviđalo. Naprotiv: video je ono što je Fani,
zauzeta pričvršćivanjem užadi, bila previdela. Sunce. Gore, na
površini, olujni oblaci su se očigledno razišli i sunce se pojavilo na
nebu. Otud to difuzno svetlo koje je prodiralo kroz šupljine u ledu.
Otud mnogi odblesci i kikot u šupljinama.
Temperatura je rasla. Lednik je počeo da se topi.
„Sranje”, promrmlja Fani koji je odmah shvatila šta se dešava.
Ona pogleda najbliže uže. Zavrtnji su bleskali na zidu čija je
površina bila orošena dugim suzama. Oboma im je sve bilo jasno.
Sručiće se na dno provalije. Fani zapovedi:
„Odmaknite se.”
Nijemans ustuknu pokušavajući da se okrene nalevo. Noga mu
skliznu i on se zaljulja, leđima okrenut prema praznini, pa grčevito
zgrabi konopac pokušavajući da povrati ravnotežu. Čuo je cepanje
leda kada se klin iščupao iz litice, čuo je svoje krampone kako stružu
po ledu, osetio je trzaj kad ga je Fani, u poslednjem trenutku, ščepala
za pojas. Ona ga prilepi za liticu.
Ledena voda ovlažila mu je lice. Fani mu šapnu na uvo:
„Ne mičite se.”
Nijemans se ukoči sav zadihan obgrlivši glečer. Fani ga opkorači.
Osetio je njen dah, miris znoja, mekoću grudi. Žena ga ponovo priveza
i neverovatnom brzinom ukuca još dva klina.
Dok se ona bavila tom operacijom, tihi žubor u provaliji pretvorio
se u grmljavinu, a tanušni potočići pretvorili su se u vodopade. Obodi
glečera su počeli da pucaju, tutnje i da se lome. Veliki komadi leda su
se odlamali i rušili u provaliju. Nijemans zatvori oči. Činilo mu se kao
da će se onesvestiti i skliznuti i umreti u toj blistavoj palati u kojoj su
nestajali uglovi, razdaljine i perspektive.
Fanin vrisak ga vrati u stvarnost.
On okrete glavu u levu stranu i vide kako se mlada žena izvija u
luk, viseći na užetu, da bi se što više udaljila od lednika. Nijemans je
činio nadljudske napore da se pribere i prilepi uz liticu sa koje su se
već slivali slapovi. Grčevito se držao za konopac i klatio se obešen
iznad jednog već ozbiljnog vertikalnog potoka. Zašto li se ona trudila
da se odmakne od litice kada je provalija već pretila da ih proguta?
Fani uperi prst u led: „Ovde. Neko je ovde”, prošaputa ona.
Nijemans pogleda u pravcu koji mu je pokazala mlada
alpinistkinja. Nije mogao da veruje svojim očima. Na providnom
bedemu, u pravom vodenom ogledalu, video se odraz tela u fetalnom
položaju, zarobljenog ledom. Usta otvorenih u nemom kriku. Fina
vodena zavesa tekla je preko te slike zastirući pogled na modro i
izranavljeno telo. Uprkos zaprepašćenju, uprkos hladnoći koja je
pretila da ih oboje ubije, komesar je shvatio da oni u stvari ne vide
telo, već samo njegov odraz. Proverio je svoje vezove i okrenuo se
oko sebe, a onda se lučno savio da dohvati naspramnu liticu. Mumlao
je:
„Ne. Ovde.”
Nije mogao da skine pogled sa pravog tela koje je bio zaglavljeno
na suprotnom zidu lednika. Okrvavljena kontura mešala se sa
sopstvenim odrazom.
 25

Nijemans se leđima nasloni na sto i obrati se kapetanu Barnu:

„Kako možete da budete sigurni da je baš taj čovek naša žrtva?”
Žandar, koji je stajao ispred njega, slegnu ramenima.
„Njegova majka je maločas bila ovde. Rekla je da je njen sin ove
noći nestao...”
Komesar se nalazio u jednoj kancelariji na prvom spratu
žandarmerijske stanice. Bio je obučen u skijaški džemper i taman je
počeo da se pomalo zagreva. Pre jedan sat, Fani je uspela da ih skoro
netaknute oboje izvuče iz raseline. Pratila ih je sreća: helikopter se
vratio i upravo je nadletao otvor.
Od tada ekipe gorske pomoći pokušavaju da telo izvuku iz njegove
ledničke grobnice. Za to vreme su se komesar i Fani Fereira vratili u
grad i prošli kompletan lekarski pregled.
Žandarmeriji je, istovremeno, prijavljen nestanak jedne osobe čiji
identitet bi mogao da odgovara pronađenom telu: Filip Sertiz,
dvadeset pet godina, neoženjen, bolničar u gvernonskoj bolnici.
Između gutljaja vrele kafe, Nijemans ponovi pitanje:
„Dok se tačno ne utvrdi čije telo je tamo gore, kako možete da
budete sigurni da se radi o tom čoveku?”
Barn mrmljajući poče da lista po kartonskoj fascikli:
„Pa, to je... to je zbog sličnosti.”
„Sličnosti?”
Kapetan ispred Nijemansa stavi fotografiju kratko ošišanog
mladog čoveka, pravilnih crta lica. Osmeh mu je bio grozničav, a
pogled pun nežnosti. Izgledao je veoma mlado, skoro kao dete, ali je iz
njega izbijala neka napetost. Komesar je shvatio šta je Barn hteo da
kaže: Remi Kajoa, prva žrtva, i ovaj čovek, veoma su ličili. Isto godište.
Slično lice. Čak i ista frizura. Dva lepa i vitka mladića čija su lica ipak
odavala neke unutarnje muke.
„Komesare, to je serijski.”
Nijemans otpi malo kafe. Činilo mu se kao da mu, u dodiru sa
vrelom tečnošću, u grlu puca lednik. Pogleda naviše.
 „Molim?”
Barn se premeštao s noge na nogu. Čulo se kako mu škripe gilje.
„Ja, naravno, nemam vaše iskustvo, ali... Ako je druga žrtva Filip
Sertiz, onda sigurno imamo serijskog. Mislim, serijskog ubicu. Bira
žrtve prema izgledu. Takvo... lice ga podseća na neku traumu i...”
Preseče ga Nijemansov besan pogled. Komesar se napregnuo iz
sve snage da se ohrabrujuće nasmeši.
„Kapetane, nećemo od te sličnosti praviti priču. Pogotovo dok još
nismo sigurni u identitet druge žrtve.”
„Ovaj... U pravu ste, komesare.”
Žandar je nervozno preturao po fascikli koja kao da je sadržavala
život čitave varoši. Izgledao je istovremeno i zbunjeno i ponosito. Kao
da je mogao da u njegovim mislima vidi ogromne naslove: „serijski
ubica u Gvernonu”. Ostaće, jadničak, traumatizovan sve do penzije, a
možda i posle nje. Policajac ga upita:
„Dokle su stigli momci iz gorske pomoći?”
„Upravo izvlače žrtvu. Telo je bilo potpuno u ledu. Momci misle da
je telo tamo stavljeno prethodne noći. Bila je potrebna veoma niska
temperatura da bi se led lako stvrdnuo.”
„Kad možemo da se nadamo da će stići ovamo?”
„Barem još jedan sat, komesare. Minimum.”
Nijemans ustade i otvori prozor. Hladnoća ispuni prostoriju.
Šest popodne.
Noć se spuštala na gradić. Tamna senka brzo je gutala krovove od
škriljca i drvena pročelja. U sumraku, reka je ljeskala kao zmija
između dva kamena.
Komesar zadrhta do kostiju. Provincija definitivno nije bila njegov
svet. Pogotovo ne ovakva: u podnožju planina, prekaljena zimom i
nepogodama, rasprostrta između crnih rupa u snegu i zveckanja
ledenica. Ceo taj svet je bio namrgođen, neprijateljski, tajanstven i
kristalizovao se u svojoj tišini kao koštica u zreloj voćki.
„I gde se nalazimo posle dvanaest sati istrage?” upita on okrenuvši
se prema Barnu.
„Nigde. Nijedno ispitivanje nam nije dalo nikakav trag. Nema
skitnica. Nema otpuštenih iz zatvora koji bi mogli da odgovaraju
profilu našeg ubice. Ništa u hotelima, ništa na odmorištima pored
puteva ili pruga. Blokade na putevima nisu dale nikakve rezultate.”
 „Šta je s bibliotekom?”
„Bibliotekom?”
Posle pronalaska novog tela, knjige su otišle u drugi plan, ali je
policajac želeo da bude obavešten o svakom pravcu istrage.
„Agenti pregledaju knjige koje su koristili studenti.”
Kapetan slegnu ramenima.
„A to... To mi ne znamo. To treba da pitate Žuaznoa...”
„A gde je on?”
„Pojma nemam.”
Nijemans pokuša da pozove poručnikov mobilni, ali nije bio
dostupan. Sav zabrinut upitao je:
„A Vermon?”
„Još uvek je u planinama sa svojim timom. Obilaze domove,
odmorišta. Veliko ništa...”
Nijemans uzdahnu.
„Tražićete pojačanje iz Grenobla. Hoću još pedeset ljudi. Najmanje.
Istraga treba da se usmeri prema ledniku Valern i žičari koja tamo
vodi. Hoću da pretresete planinu od podnožja do vrha.”
„Pobrinuću se.”
„Koliko imamo blokada na putevima?”
„Osam. Na rampi za autoput, dve na nacionalnim putevima i pet na
regionalnim. Gvernon je pod punim nadzorom, možete u to biti
potpuno sigurni. Ali, kao što sam vam već rekao, ništa...”
Policajac se zagleda Barnu u oči.
„Kapetane, u ovom trenutku samo je jedna stvar izvesna: ubica je
vrhunski alpinista. Ispitajte sve koji su sposobni da se spuste u
lednike, iz Gvernona i okoline.”
„To vam je k’o da tražite iglu u plastu sena. Alpinizam je ovde
lokalni sport.”
„Reč je o ekspertu, Barne. O čoveku sposobnom da se spusti
trideset metara u dubinu i dole odnese telo. Već sam o tome pričao
Žuaznou. Potražite ga. Vidite šta je njim.”
Barn se nakloni.
„U redu. Ali, ipak moram da vam kažem. Takvog alpinistu ovde
možete da nađete u svakom selu, u svakom zaseoku, na svim
vrhovima, svuda. To je kod nas tradicija, svi se time bave. U svima je
strast prema visinama. Može se čak reći da ovde nema nikoga ko se ne
bavi alpinizmom.”
„Šta vam to znači?”
„Jednostavno vam kažem da će to jako proširiti našu istragu. Na
pastirske kolibe na visokim pašnjacima. Može da traje danima.”
„Tražite još ljudi. Na barikadama svakog pregledajte. Proveravajte
šta god stignete. Samo mi nađite neke osumnjičene.”
Komesar otvori vrata i još reče:
„Pozovite mi majku.”
„Majku?”
„Majku Filipa Sertiza: hteo bih da razgovaram s njom.”
 26

Nijemans siđe u prizemlje. Žandarmerijska stanica ličila je na bilo

koju drugu stanicu na svetu. Kroz staklene zidove Nijemans je video
ormariće s oružjem, plastificirane stolove i štrokavi linoleum
progoreo od pikavaca.
Voleo je ta monotona mesta osvetljena neonom. Zato što ga je to
podsećalo da je prava priroda policijskog posla napolju, na ulicama.
Te turobne sobe su bile samo predsoblja policijskog posla, mračno
predsoblje iz kojeg su izletala kola na kojima su urlale sirene.
A onda ju je ugledao kako sedi u hodniku na plastičnoj klupi
obučena u tamnoplavi policijski džemper. Na trenutak je ponovo bio
zarobljenik glečera, pored nje, i osećao je njen topli dah na svom
potiljku. Popravi naočare, malo iz koketerije, a malo zbog nervoze.
„Još niste otišli kući?”
Fani Fereira ga pogleda svetlim očima.
„Treba da potpišem izjavu. To mi je postala navika. Ne računajte s
tim da vam otkrijem i treće.”
„Treće?”
„Treće telo.”
„Mislite da će ubica nastaviti?”
„A vi ne mislite?”
Mlada žena vide nelagodu na Nijemansovom licu. Ona promrmlja:
„Izvinite. Ironija je moja mala odbrana.”
Dok je govorila, potapša mesto pored sebe, na klupi, kao da zove
dete da sedne pored nje. Nijemans poslušno sede. Skupio je ramena,
prekrstio ruke i polagano lupkao petama o pod.
„Želeo bih da vam se zahvalim”, procedi on kroz zube. „Bez vas,
tamo u glečeru...”
„Samo sam odigrala svoju ulogu vodiča.”
„To je tačno. Ne samo što ste mi spasli život, nego ste me i odveli
baš tamo gde sam hteo...”
Fanino lice postade neraspoloženo. Žandari su trupkali hodnikom.
Lupkale su uglancane cokule. Ona upita:
 „Dokle ste stigli? Mislim... sa istragom? Čemu takvo neverovatno
nasilje? To je sve tako... okrutno.”
Nijemans bezuspešno pokuša da se nasmeši:
„Ne napredujemo. Jedino što znam je ono što osećam.”
„Ne razumem.”
„Osećam da je reč o serijskom ubici. Ali, ne u uobičajenom smislu.
Nije to ludak kojeg vuku neke opsesije. Ovo je nešto što ima motiv.
Precizno. Osmišljeno. Racionalno.”
„Kakav motiv?”
Policajac pogleda u Fani. Senke kovrdža su uokvirivale njeno lice
kao krila ptice.
„Ne znam. Još uvek.”
Malo su ćutali. Fani zapali cigaretu i zapita ga odjednom:
„Koliko dugo ste u policiji?”
„Dvadesetak godina.”
„Šta vas je navelo na tu profesiju. Hapšenje nevaljalaca?”
Nijemans se iskreno nasmeja. Uglom oka je video kao stiže još
jedna ekipa čije su kabanice bile mokre od kiše. Izgledali su kao neko
ko ništa nije pronašao. Pogled mu se vrati na Fani koji je uvukla jedan
dug dim.
„Znate, takvi porivi se u stvarnosti brzo pogube. Društvo, pravda i
slična blebetanja, to me nikad nije zanimalo.”
„Pa zašto onda? Plata? Državni posao?”
Nijemans se zgranu:
„Otkud vam tako smešne ideje. Ne, mislim da je to zbog akcije.”
„Akcije? Kao ove danas?”
„Pa, recimo.”
„Dakle”, reče ona podrugljivo izduvavajući dim cigarete.
„To je, znači, ‘čovek krajnosti’. Onaj koji svom životu podiže
vrednost time što ga stalno rizikuje...”
„Zašto da ne?”
Fani ga je imitirala. Podigla je ramena, sklopila ruke kao da se
moli. Ali se nije smejala. Nijemansu se učinilo kao da je, iza tih opštih
priča, u jednom trenutku ona postala deo njega. Mrmljala je s
cigaretom među usnama:
„Zašto da ne, u stvari...”
Policajac je spustio pogled i preko ruba naočara je posmatrao ruke
mlade žene. Nema prstenja. Samo ogrebotine, ožiljci i žuljevi.
Alpinistinja. Kao da je bila udata za prirodne sile i uzbuđenja.
„Niko ne može da ukapira pandura”, reče on s mukom. „A još
manje da ga osuđuje. Mi živimo u brutalnom, lažljivom, zatvorenom
svetu. To je opasan svet u kojem su pravila tačno određena. Ako ste
napolju to ne možete da shvatite. Ako ste unutra, gubite objektivnost.
Takav je svet pandura. Hermetički zatvoren. Ograđen bodljikavom
žicom. Nerazumljiv. Kao sama priroda. Ali, jedno je sigurno: ne volimo
da nam birokrati, čiji je jedini rizik stanovanje sopstvenog automobila,
drže predavanja.”
Fani se ispravi, zaroni obe ruke u svoje kovrdže i zagladi ih
unatrag. Nijemansu se zavrte u glavu. Uzrok njegove vrtoglavice bila
je žudnja. Naježio se. Ledena jeza borila se protiv njegove vrele krvi.
Mlada žena tiho upita:
„I šta ćete sada da radite? Koji vam je sledeći korak?”
„Dalja potraga. I čekanje.”
„A šta čekate?” zapita ona opet agresivno. „Novu žrtvu.”
Nijemans ustade ignorišući provokaciju.
„Čekam da spuste telo iz planine. Ubica nam je zakazao sastanak.
Na prvom lešu je ostavio trag koji me je odveo do glečera.
Pretpostavljam da se na novom telu nalazi drugi trag koji će nas
odvesti do trećeg... I tako redom. To je neka vrsta igre u kojoj mi
svakako gubimo.”
Fani je takođe ustala i uzela svoju parku koja je visila na ivici
klupe.
„Volela bih da mi date intervju.”
„Ne razumem.”
„Ja sam glavna urednica fakultetskih novina. Zovu se Tempo.”
Nijemans je osetio sve živce ispod kože.
„Niste mi ništa pomenuli da...”
„Ne plašite se, baš me briga za te novine. Ali, bez želje da vas
plašim, kad nanjuše šta se zbiva, svi nacionalni mediji će se ovde
sjatiti. Za vratom će vam biti novinari koji nisu tako nežni kao ja.”
Komesar samo odmahnu rukom.
„Gde stanujete?” iznenada je upita.
„Na faksu.”
„Gde tačno?”
 „U potkrovlju centralne zgrade. Imam stan pored internata.”
„Pored Kajoa?”
„Baš tamo.”
„Šta mislite o Sofi Kajoa?”
U Faninom pogledu bilo je malo divljenja.
„Veoma čudna devojka. Tiha. Lepa je kao svetica. Njih dvoje su bili
zatvoreni kao školjka. Ne znam kako bih vam rekla... Kao da imaju
neku tajnu.”
Nijemans klimnu glavom.
„I ja isto to mislim. U toj tajni se verovatno krije motiv ubice. Ako
vam neću smetati, došao bih noćas malo kasnije da vas vidim.”
„Opet želite da me otmete?”
Komesar potvrdi:
„Više nego ikad. I obećavam da će vaš mali časopis dobiti prve
informacije do kojih dođem.”
„Ma, baš me briga za novine. Ja sam nepotkupljiva.”
„Vidimo se večeras”, dobaci joj on preko ramena, odlazeći.
 27

Ni posle jednog sata telo druge žrtve još nije bilo odleđeno.
Nijemans je bio besan. Upravo je saslušao kratko svedočenje
majke Filipa Sertiza, stare žene sa užasnim akcentom. Njen sin se, kao
i svake večeri, oko dvadeset jedan sat odvezao svojim kolima. Upravo
je veoma povoljno kupio „ladu’. Filip je radio noćnu smenu u
gvernonskoj bolnici, i smena mu je počinjala u deset uveče. Žena se
nije brinula do ujutro kad je videla da su kola u garaži, ali Filipa nije
bilo u njegovoj sobi. To je značilo da je izašao napolje, pa se vratio i
opet otišao, ali peške. I to nije bio kraj iznenađenjima. Zvala je bolnicu
i saznala da je njen sin javio da te noći neće doći na posao. Šta bi to
trebalo da znači? Žena je izbezumljeno hvatala Nijemansovu ruku.
Gde je njen mali? Ona je tvrdila da je to veoma uznemirujuće: njen sin
nije imao devojku, nikada nije izlazio i uvek je spavao „kod kuće”.
Komesar je bez entuzijazama saslušao sve te detalje. Naravno, ako
zaleđeno telo pripada Sertizu, na osnovu dobijenih podataka moći će
da se odredi moguće vreme ubistva. Ubica je zaskočio mladog čoveka
u poslednjim noćnim satima, ubio ga je, prethodno ga je sigurno
mučio, a zatim ga odneo do glečera Valern. Hladnoća u svitanje brzo
je oko žrtve sklopila svoje ledene zidove. Ali, sve to je bila samo
pretpostavka.
Komesar je ispratio ženu do dežurnog koji je trebalo da od nje
uzme detaljnu izjavu. Onda je stavio fascikle pod mišku i odlučio da se
zavuče u svoju sobicu, mali kabinet na prvom spratu fakulteta.
Tamo se presvukao u jedno od svojih odela, a zatim je, najzad sam
sa sobom, poređao po stolu razna dokumenta do kojih je došao.
Uporedio je dosjee Remi Kajoa i Filipa Sertiza, pokušavajući da nađe
neku vezu između ove dve moguće žrtve.
Njih dvojica nisu imali mnogo dodirnih tačaka. Obojica su imali po
dvadeset pet godina. Bili su visoki i vitki. Kratko ošišani. Crte lica bile
su im pravilne, ali je u njima bilo nečeg uznemirujućeg. Obojica su bili
siročići bez oca. Otac Filipa Sertiza je umro na rukama svog sina pre
dve godine. Bolovao je od raka jetre. I Remi Kajoa je izgubio oca koji
je pre osam godina poginuo u planini. I poslednja zajednička tačka:
obojica su se bavili istim poslovima kao i očevi. Bibliotekar i bolničar.
Razlika je, naprotiv, bilo koliko hoćeš. Nisu pohađali školu u istom
okruženju. Nisu odrasli u sličnom kraju. Nisu pripadali istom
društvenom krugu. Remi Kajoa je pripadao srednjem staležu, rođen je
u porodici intelektualaca i odrastao na univerzitetu. Filip Sertiz je bio
dete teškog pijanca i zaposlio se sa petnaest godina u bolnici kod svog
oca. Bio je skoro nepismen i još uvek je živeo u staroj porodičnoj
kolibi na obodu Gvernona.
Remi Kajoa provodio je život među knjigama. Filip Sertiz svoje
noći u bolnici. Ovaj poslednji kao da nije imao nikakvu drugu zabavu
nego da se posle posla smuca po hodnicima koji smrde na asepsol ili
da predveče igra igrice u kafiću preko puta bolnice. Kajoa je bio
oslobođen vojske, a Sertiz je odslužio u pešadiji. Prvi je bio oženjen,
drugi neženja. Prvi je bio pasionirani planinar. Drugi kao da nije
pomolio nos van svog okruženja. Jedan je bio šizofreničar i sigurno
nasilan, a drugi je, po mišljenju svih koji su ga poznavali, bio „kao
anđeo”.
Treba se vratiti na očigledno. Jedina zajednička stvar je bio njihov
fizički izgled. Imali su slična izdužena lica pravilnih crta, slične frizure,
sličnu telesnu građu. Kao što je rekao Barn ubica je očigledno odabrao
ovu dvojicu mladih ljudi zbog njihovog sličnog izgleda.
U jednom trenutku, Nijemans je pomislio na seksualni motiv: ubica
je potisnuti homoseksualac i privlači ga upravo taj tip mladića. Ali ni
sam u to nije verovao, a patolog je bio potpuno siguran: „To ubicu
uopšte ne zanima. Nimalo.” Na osnovu pregleda rana i sakaćenja
prvog tela mogao je da uoči hladnoću i okrutnost, precizan rad koji
nije mogao imati nikakve veze sa perverznim ludilom. Osim toga na
lešu nije bilo nikakvog traga seksualnog zlostavljanja.
Dakle, šta sad?
Ludilo ubice je verovatno od neke druge sorte. U svakom slučaju
sličnost dveju žrtava odmah pretpostavlja seriju – dva ubistva u dva
dana – i eto ti odmah manijaka koji će ubijati dalje posednut
nezaustavljivim ludilom. Bilo je i drugih argumenata koji su išli u
prilog toj tezi: tragovi ostavljeni na prvoj žrtvi odveli su do druge,
fetusni položaj, sakaćenje očiju, a da i ne govorimo o trudu da se tela
postave na nedostupna i teatralna mesta: pukotina u litici iznad reke i
prozirna ledena tamnica.
Ali zašto Nijemans nije mogao da prihvati tu postavku?
Na prvom mestu zbog svakodnevnog policijskog iskustva: pre
nego što su iz Amerike uvezeni filmovi i romani o serijskim ubicama
koji su sad već preplavili ceo svet, u Francuskoj tako nešto uopšte nije
postojalo. Tokom dvadeset godina karijere Nijemans je gonio pedofile
koji bi u nekoj krizi izvršili zločin, siledžije koji su ubijali u nastupu
besa, sadomazohiste koji su se zaigrali, ali nikada nije, u pravom
smislu te reči, naišao na serijskog ubicu koji ubija prema nekoj svojoj
listi, bez motiva i tragova. To nije bila francuska specijalnost. Komesar
se podsmevao analiziranju tog problema, ali činjenice su bile takve:
poslednje ubice sa reputacijom serijskog ubice bili su Landri i doktor
Petio, sitni buržuji obuzeti krađom ili silnim nasledstvom. Oni nisu
imali ništa zajedničko sa američkim razbijačima, okrvavljenim
čudovištima koja love širom Sjedinjenih Država.
Komesar još jednom pogleda fotografije žrtava prikačene na
đačku tablu. Iz fascikle je izvadio i slajdove prvog tela. Prođe ga jeza
od groze: ne može da sedi ovde skrštenih ruku. U ovom trenutku, dok
on posmatra slike, možda već i treći čovek prolazi kroz istu torturu.
Možda ruke u plastičnim rukavicama upravo sada gnječe oči iskopane
skalpelom.
Bilo je sedam uveče. Noć je padala. Nijemans ustade i isključi
svetlo u učionici. Policajac je odlučio da malo bolje prokopa po
prošlosti Filipa Sertiza. Možda nešto nađe. Neki trag. Znak.
Samo da nađe još nešto što povezuje dve žrtve.
 28

Filip Sertiz i njegova majka su živeli u maloj kolibi na periferiji

grada, nedaleko od prodavnice polovnog nameštaja koja je zauzimala
celu dužinu puste ulice. Kuća je imala braonkast, strm krov, a bela
fasada je bila prljava. Zavese od žute čipke uokvirivale su mračnu
unutrašnjost kao kockast osmeh. Nijemans je znao da stara žena daje
izjavu u stanici, a u kući nije gorelo nikakvo svetlo. Ipak je zazvonio,
da se osigura.
Nigde nikog.
Nijemans obiđe oko kuće. Vetar je jako duvao. Ledeni vetar koji je
najavljivao zimu. Na kuću se, s leve strane, naslanjala mala garaža.
Virnu unutra i vide blatnjavu ‘Ladu’ koja baš i nije bila u prvoj
mladosti. Nastavi da se šunja. Nekoliko metara ošišanog travnjaka se
nalazilo iza kuće. Baštica.
Policajac se brižljivo obazre oko sebe, da se ne bi pojavio neki
pričljivi svedok. Nigde nikog. Pope se uz tri stepenika i pogleda bravu.
Najobičnija. Komesar bez problema otvori vrata, obrisa noge o otirač i
uđe u kuću pretpostavljene žrtve.
Iz predsoblja je ušao u tesnu dnevnu sobu i upalio džepnu lampu.
Snop bele svetlosti obasjao je zelenkasti tapison po kojem su bile
raspoređene tamne staze, vitrinu punu uspravljenih pušaka za lov, loš
nameštaj i kojekakve seljačke i bedne drangulije. Policajac je osećao
oko sebe mizeriju i zlobu svakodnevice.
Navukao je rukavice i pažljivo pretresao fioke. Nije pronašao ništa
naročito. Plastične novčanike, izvezene maramice, lične papire:
poreske priznanice, socijalno osiguranje... nakratko je prelistao
papire, a zatim brzo pretražio i ostatak prostora. Uzalud. U ovoj kući
živeli su potpuno beznačajni ljudi.
Nijemans se pope na sprat.
Bez problema je pronašao sobu Filipa Sertiza. Posteri životinja po
zidovima, ilustrovani magazini i TV programi poređani na komodi: sve
je odavalo potpunu intelektualnu mizeriju koja se graničila sa
debilnošću. Nijemans je vrlo pažljivo pretražio čitavu sobu. Nije
pronašao ništa, osim nekoliko detalja koji su svedočili o Sertizovom
noćnom životu. Razne vrste lampi svih jačina su bile poređane na
jednoj polici – kao da je čovek voleo da za svaku prigodu ima posebnu
lampu. Primetio je i da su šaloni na prozorima zamandaljeni i kao da
uopšte nisu otvarani da dnevno svetlo ne bi uznemiravalo vlasnika
sobe. Nijemans je još pronašao i maske koje se dele u avionima da bi
putnici mogli da se zaštite i od najmanjeg svetla. Kao da je Sertiz patio
od nesanice. Možda je imao prirodu vampira.
Nijemans je pretresao pokrivače, zavese, jastuk. Zavukao je prste
ispod itisona, opipao tapete. Ništa nije pronašao. I pre svega, ni
najmanji trag ženskog prisustva.
Policajac baci pogled na majčinu sobu, ne unoseći se mnogo. Ova
kuća je u njemu izazivala jad i zlovolju. Siđe u prizemlje, na brzinu
pregleda kuhinju, kupatilo, ostavu. Gubljenje vremena.
Napolju je vetar i dalje duvao tresući stakla na prozorima.
Ugasio je lampu i iznenada osetio poznatu jezu. Osetio je neko
tajno skrovište, tiho mesto.
Nijemans se premišljao. Nije mogao da pogreši. Ne sad. Bio je
siguran da će ovde nešto otkriti, neki znak koji će ga povesti dalje.
Iako je izgledalo kao da je zalutao, ubeđivao je sebe da mora da je u
pravu, da mora da postoji neka čudna istina, neka veza između Kajoa i
Sertiza.
Komesaru na um pade jedna ideja.

Bolnička garderoba kao da je bila obložena olovom. Nizovi

metalnih ormarića su bili poređani u tesnom i sumornom hodniku.
Nigde žive duše. Nijemans se kretao tiho. Čitao je imena na metalnim
vratima i zaustavio se kod kasete Filipa Sertiza.
Ponovo je navukao rukavice i sredio katanac. Preplaviše ga
uspomene na noćne ekspedicije, iznenadne prepade sa ekipama za
suzbijanje kriminala. Nije osećao nikakvu nostalgiju za tim
vremenima. On je više voleo da radi sam, kao uljez koji iz potaje
gospodari tajnim noćnim satima i nepoznatim prostorom.
Brava kliknu nekoliko puta i vratašca se otvoriše. Bluze.
Grickalice. Stare novine. Nove količine svetiljki i maski. Nijemans
opipa unutrašnje zidove, pregleda ćoškove pazeći da ne napravi
nikakvu buku. Ništa. Proverio je još da ne postoji neka lažna
pregrada.
Nijemans čučnu i zamisli se. Očigledno je bio na pogrešnom putu.
Ništa nije mogao da pronađe u životu ovog mladića. A čak nije bio
siguran ni da li je smrznuti leš pronađen u ledniku telo ovog neženje.
Možda će se Filip Sertiz, posle svog prvog bekstva, pojaviti kroz
nekoliko dana ruku podruku s nekom zgodnom bolničarkom.
Nijemans pokuša da se nasmeje svojoj tvrdoglavosti. Odluči da
zbriše pre nego što ga neko ne iznenadi na delu. I baš dok je ustajao
primetio je da je linoleum ispod ormarića malo podignut. Zavuče prst i
napipa neki plastični smotuljak. Sa dva prsta zadiže linoleum. Među
neravninama cementnog poda napipao je neki predmet. Čuo je da
nešto zvecka, još dublje gurnu prste, a zatim i cev pištolja. Kada je
izvukao prste u ruci mu se našao ključ s priveskom koji je bio tako
brižljivo skriven ispod ormarića.
Nijemans je prepoznao karakterističan ključ za blindirane brave.
Ako postoji neka tajna vezana za Setiza, ona je skrivena iza vrata
koja otvara taj ključ.

U opštini je tražio da mu se uradi prepis iz katastarskih knjiga. Na

pomen imena Sertiz, lice činovnika nije se ni pomerilo. Dakle, još uvek
niko nije bio upućen u slučaj, niti u pretpostavljeni identitet nove
žrtve. Činovnik, već u svom mantilu, nerado je otišao da potraži
podatke koje je tražio oficir policije.
Dok je čekao, Nijemans je ponovo po glavi premetao pretpostavke
koje su ga dovele u opštinu, kao da će time da poveća šanse za uspeh.
Filip Sertiz je sakrio ključ ispod svog ormara u garderobi bolnice. To
nikako nije mogao biti ključ od njegove kuće. Ali, taj ključ je mogao da
otvara razna vrata, plakare, kase, a toga je bolnica bila puna. Ali, zašto
ga je sakrio? Nijemansa je u katastar dovela intuicija, jer je hteo da
proveri da li Filip Sertiz ima još neku kućicu, kolibicu, ambar, bilo šta,
neko zaštićeno mesto u kojem je čuvao drugi život.
Namrgođeni činovnik spusti na pult kartonsku fasciklu. U jednom
ćošku nalazio se mali bakarni ram koji je uokvirivao etiketu s
natpisom: Sertiz. Savlađujući uzbuđenje, Nijemans otvori fasciklu i
prelista zvanična dokumenta, izvode notara, planove terena.
Pregledao je papire i na planu oblasti koji se takođe nalazio u dosijeu,
pogledao gde se nalaze brojevi parcela.
 Nekoliko puta je pročitao adresu.
I to je bilo to.
Filip Sertiz živeo je u kućici sa majkom, ali mladić je imao i
sopstvenu kuću koju je nasledio od svog oca, Renea Sertiza.
 29

To u stvari nije bila kuća, nego usamljeno skladište u podnožju

Gran Domeniona, okruženo osušenim četinarima. Izbledela boja se
ljuštila sa zgrade kao koža iguane, i izgledala je kao da je potrajala
mnogo godišnjih doba.
Nijemans se pažljivo približio. Na prozorima su bile metalne šipke
i bili su zatamnjeni vrećama od cementa. Na ružnom pročelju su se s
desne strane nalazila blindirana vrata. U ovakvim skladištima čuvane
su metalne cevi, građevinski materijal, burad. U svakom slučaju
industrijska roba. Ali, ovo skladište je pripadalo povučenom bolničaru
koji je upravo ubijen u večitom ledu.
Policajac je prvo obišao zgradu, a onda se vratio pred zaključana
vrata. Gurnu ključ u bravu. Zupci tiho kliknuše, a zatim je jako
zaškripao metalni okvir vrata.
Vrata se otvoriše i Nijemans duboku udahnu pre nego što je ušao.
Unutra se mutno noćno svetlo jedva probijalo kroz vreće kojima su
bila pokrivena stakla na prozorima. Prostor je bio veliki nekoliko
desetina kvadratnih metara, mračan, oronuo, išpartan senkama
metalne krovne konstrukcije.
Nijemans se polako kretao upalivši lampu. Prostorija je bila
potpuno prazna. Tačnije, nedavno je bila ispražnjena. Na zidu su se
videle svetle mrlje tamo gde su bili ormani. Cementni patos je bio
izgreban, očigledno su to bili tragovi nameštaja koji je vučen prema
vratima. Ovde je vladala gluva tišina kao odjek panike i velike žurbe.
Komesar je gledao, njuškao, opipavao. Ovo je svakako bilo
industrijsko skladište, ali veoma čisto. U vazduhu se osećao miris
antiseptika. Osećao se i neki divlji miris, životinjski.
Nijemans je napredovao polako. Sada je hodao po nekom
beličastom prahu, po sastruganim otpacima. Čučnuo je i video da su to
metalni opiljci. Podsetili su ga na ostatke filtera za prečišćavanje. U
jednu plastičnu kesu stavi nešto praha, a u drugu metalne opiljke. Nisu
imali nikakav miris. Da nije kvasac. Ili gips. Sigurno nije bila droga.
Posle tog otkrića primetio je više znakova da je ovde tokom
godina stvarana vrlo visoka temperatura. Četiri kaljeve peći, u četiri
ugla, bile su povezane sa radijatorima čiji su se tragovi ocrtavali na
zidovima kao crni oreoli.
Nijemansu se po glavi motalo nekoliko kontradiktornih
pretpostavki. Možda je tu bilo neko odgajalište životinja kojima je bila
potrebna visoka temperatura. Pretpostavljao je i da su laboratorijski
opiti mogli da se vrše ovde, u sterilnim uslovima, što je nagoveštavao
taj klinički miris koji je lebdeo oko njega. Nije ništa znao, ali je ponovo
osetio najdublji strah. Tup i mnogo jači nego u ledniku.
Sad je imao dve sigurne činjenice. Prvo: nestalo lice, Filip Sertiz, se
ovde bavio nekim okultnima radnjama. I drugo: mladić je bio prisiljen
da, malo pre smrti, hitno isprazni ovo mesto.
Ustao je, pažljivo pregledao zidove osvetljavajući ih lampom.
Možda pronađe neko udubljenje, otvor u kojem bi se nalazilo nešto
što je Sertiz zaboravio. Uljez je pipkao i kuckao po zidovima,
osluškujući odjek da bi otkrio drugačiji materijal. Zidovi su bili
prelepljeni komadima pakpapira ispod kojih je bila staklena vuna. I
tragovi vreline, na sve strane.
Nijemans je već ispipao dva zida kada je, na visini od oko metar
osamdeset, začuo odjek koji se razlikovao od okolnih. Prešao je
prstom duž zida i primetio da je jedan žleb pokriven. Pocepa papir i
ispod njega nađe šarke. Uspeo je da noktima otvori sklonište. Police.
Prašina. Trulež.
Komesar opipa police i na jednoj napipa nešto pljosnato, umotano
u prašnjav i mastan koverat. Izvukao je tu stvar. Bila je to mala sveska
sa spiralom.
I na njoj je bilo tragova vatre. Poče da je prelistava. Sve stranice su
bile ispisane sitnim, nerazumljivim šiframa. Ali, na prvoj strani je bio
dug natpis. Slova su bila grčevito ispisana krvlju. Od siline pritiska
neka slova su pocepala papir. Nijemans je zamislio frenetičnog ludaka
i njegovo crveno mastilo. Kao da je autor redova jedva dočekao da
izlije svoje ludilo u krvava slova. Nijemans pročita:

MI SMO GOSPODARI. MI SMO ROBOVI.

MI SMO SVUGDE, I NISMO NIGDE.
MI SMO GRADITELJI.
UKROTILI SMO REKE KRVI.
 Policajac se nasloni na zid, na ostatke smeđeg papira i staklenu
vunu. Isključio je svoju lampu, ali mu svetlost preplavi um. Nije
pronašao vezu između žrtava, ali je našao nešto bolje. Senku, tajnu u
životu tihog, mladog bolničara. Šta li su značile šifre i nerazumljivi
stihovi zapisani u sveščici? Šta li je radio Sertiz u svom tajnom
skladištu?
Nijemans je najzad u istrazi napravio korak napred, kao da je
ledeni vetar razgoreo prve drhtave iskrice vatre. Remi Kajoa je bio
opasan šizofreničar, nasilnik koji je – možda – u prošlosti počinio
neko krivično delo. A Filip Sertiz je sprovodio tajne aktivnosti u
usamljenom ateljeu. Te aktivnosti je naglo prekinuo nekoliko dana
pre smrti.
Komesar još uvek nije imao nikakav konkretan dokaz, ništa
opipljivo, ali je postalo očigledno da ni Kajoa ni Sertiz nisu bili
nevinašca kako se to moglo pretpostaviti prema njihovom oficijelnom
životu.
Ni bibliotekar ni bolničar nisu bili nevine žrtve.
ŠESTI DEO
 30

Stegnutog stomaka, Karim je vozio već dva sata.

Pokušavao je da sebi predstavi lice deteta. Ponekad bi ga
zamišljao kao čudovište. Prazno lice, bez nosa i jagodica sa
svetlucavim, belim očnim jabučicama. A ponekad bi mu se pred očima
stvorilo sasvim obično dečje lice, nežnih crta, odbačeno i
zaboravljeno. Toliko obično dete da ga se niko ne seća. Ponekad bi
dečje lice poprimalo nemoguće oblike, krivilo bi se menjalo kao da
odražava lice onog koji ga gleda. Kao blistavo ogledalo koje svakom
vraća njegovo lice, skrivajuću tajne svoje duše ispod licemernog
osmeha. Pandur uzdrhta. Bio je potpuno uveren da je rešenje ove
tajne u detetovom izgledu. Potpuno. Neporecivo.
Kretao se autoputem za Ažen, u pravcu Tuluze. Vozio se pored
kanala Midi, prošao je pored Karkasona i Narbone. Auto mu je bio
prava prokletinja. Kao da su svi delovi koji tandrču u njemu bili
štipani na jedno mesto. Nije vozio brže od sto kilometara na sat, ali mu
je vetar duvao u leđa. Pokušavao je da se ne premišlja previše. Sad se
vozio prema Setu, gradu na morskoj obali, i približavao se manastiru
Sen Žan Delakroa. Sivi pejzaž i blagost primorja potpuno su ga umirili.
I dok mu je noga ravnomerno pritiskala gas, pokušao je da rezimira
činjenice koje je prikupio.
Razgovori sa fotografom i sveštenikom potpuno su ispreturali
polazne pretpostavke istrage. Karim je došao do zaključka da su
dokumenta koja nedostaju u školi Žan-Žores uzeta još mnogo pre
noćašnje provale. Odmah je pozvao direktorku. Na pitanje: „Da li je
moguće da te papire od 1982. niko nije ni pipnuo?”, direktorka je
odgovorila: „Da.” A na pitanje: „Da li je nestanak tih papira otkriven
samo zbog provale?”, ona je odgovorila: „Da.” A na pitanje: „Da li je
neko nekad pominjao neku kaluđericu?”, odgovorila je: „Ne.”
Pa ipak... Pre nego što je krenuo, Karim je još jednom proverio sve
što je mogao u Sarzaku. Zahvaljujući gradskoj upravi uspeo je da
pronađe telefone mnogih starih đaka ta dva problematična odeljenja.
Niko među njima više nije imao te školske fotografije. Na jednom
mestu požar u sobi s fotosima. Kod drugih je bila provala, ali nije
odneto ništa osim nekoliko fotografija. Nekolicina ih se sećala i sestre:
dolazila je da traži fotografije. Bila je noć i niko ne bi mogao da je
prepozna. I sve se to desilo u kratkom vremenskom roku: u julu 1982.
Mesec dana pre smrti malog Žida.
Oko pola sedam, dok je prolazio kroz oblast To, Karim ugleda
telefonsku kabinu i pozva Krozijea. Sad je već bio prekoračio
dodeljeno vreme. Za divno čudo, to ga je čak radovalo. Rasplešće on
taj čvor. Komesar je urlao:
„Nadam se da dolaziš ovamo, Karime. Dogovorili smo se do šest!”
„Komesare, na tragu sam.”
„Kakvom tragu?”
„Dozvolite mi da nastavim. Svaki korak potvrđuje moju intuiciju.
Imate li nekih podataka sa groblja?”
„Radiš na svoju ruku i ja hoću...”
„Odgovorite mi. Jeste li pronašli vozilo?”
Krozije uzdahnu.
„Pronašli smo sedam ‘lada’, dva ‘trabanta’ i jednu ‘škodu’. Nijedno
vozilo ne odgovara našem.”
„Proverili ste gde su se u to vreme nalazili njihovi vozači?”
„Ne, ali pošto smo blizu groblja našli otiske guma veoma lošeg
kvaliteta, znamo da vlasnik našeg vozila ima originalne gume. Sva
kola koja smo proveravali imaju ili ‘mišelinke’ ili ‘gudjer’ gume. To je
prvo što naši kupci menjaju na tim vozilima s istoka. Ali, nastavljamo
potragu u drugim oblastima.”
„To je sve?”
„Zasad. A ti? Slušam te.”
„Napredujem unatrag.”
„Unatrag?”
„Što se više kriju, ja sam sve sigurniji da sam na pravom putu.
Provalnici su ove noći pokušali da prikriju neki mnogo teži slučaj.”
„Kakav slučaj?”
„Ne znam. Nešto u vezi s tim detetom. Otmica, ili ubistvo. Ne znam.
Pozvaću vas.”
I Karim brzo prekide vezu ne ostavivši komesaru vremena da mu
postavi još neko pitanje.
Na prilazu Setu prošao je kroz malo selo na samoj obali. Voda
Lionskog zaliva mešala se ovde sa kopnom u razlivenu močvaru
oivičenu trskom. Policajac je prošao posmatrajući čudnu luku u kojoj
se nije video ni jedan čamac, nego samo dugi komadi tamne ribe koji
su se sušili između kuća sa zatvorenim kapcima.
Sve je bilo pusto.
Težak smrad ispunjavao je vazduh. Nije to bio morski miris, nego
smrad đubreta pomešanog s mokraćom.
Karim Abduf se približavao svom odredištu. Putokaz je usmeravao
prema manastiru. Sunce je polagano zalazilo prelamajući se u slanim
barama koje su izgledale kao pocepane krpe na površini močvare.
Posle pet kilometara još jedan putokaz je pokazivao na asfaltnu stazu
koja se odvajala nadesno. Vozio se još neko vreme provlačeći se
između jezeraca i zaliva obrubljenih raščupanim ševarom.
Najzad se ukazaše i zgrade manastira. Karim se veoma začudio.
Između tamnih dina uzdizale su se dve monumentalne crkve. Jedna je
imala visoke, fino ukrašene zvonike koji su se završavali izbrazdanim
kupolama koje su podsećale na ogromne torte. Druga je bila crvena i
masivna, sagrađena od malog kamenja, ograđena širokim dvorištem
natkrivenim do pola. Zaboravljene ruine dveju uspravnih bazilika
dremale su na morskom vazduhu. Mavar nije sebi mogao da objasni
njihovo prisustvo na ovom pustom i beznadežnom mestu.
Dok se približavao video je i treću zgradu koja se nalazila između.
To je bila jednospratnica, uskih prozorčića koji nisu propuštali ni
svetlost ni toplotu. To je bio sam manastir koji kao da se zgurio uz
sveta zdanja.
Karim se parkirao. Nikada do sada nije imao mnogo posla s
religijom. To ga je iznenada podsetilo na jedno izlaganje koje je čuo u
školi za inspektore u Kan-Eklizu. Povremeno su dolazili komesari da
im održe predavanje i prenesu svoje iskustvo. Jedan se Karimu mnogo
svideo. To je bio jedan veliki tip, kratko ošišan. Nosio je okrugle
metalne cvike. Njegovo izlaganje je fasciniralo Karima. Čovek je
objašnjavao kako se zločin uvek reflektuje kroz duh svedoka ili
bližnjih. Zato se u njih treba zagledati kao u ogledala u čijem se
mrtvom uglu krije ubica.
Čovek je izgledao kao ludak, ali je njegovo predavanje bilo
odlično. Pričao im je i o strukturi atoma. Prema njemu, svi elementi,
čak i najbeznačajniji detalji, su veoma važni u svakoj istrazi, samo ih
treba objediniti, jer svaki od njih, uzet pojedinačno, prikriva dublje
značenje. Svaki zločin je kao jezgro atoma, a događaji u vezi s njim su
kao elektroni koji kruže oko njega ocrtavajaći tako pravu istinu.
Karim se nasmešio. Baja s metalnim cvikama je bio u pravu. Ta
primedba se lepo mogla primeniti na njegovu sopstvenu istragu. Tako
je religija postala važan element. A od tog jutra, jedna neverovatna
istina otkrivala se pred njegovim očima.
On se pope na mali kameni trem i zazvoni. Posle nekoliko
trenutaka u prozorčiću se pojavilo nasmejano lice. Taj osmeh, oivičen
crnim i belim, dopirao je iz starih vremena. Pre nego što je Karim
uspeo da otvori usta, sestra otvori vrata i naloži mu: „Uđite, sine moj.”
Pandur je ušao u tamno predvorje. Na belom zidu bilo je samo
jedno drveno raspeće. Nadesno je vodio dugačak hodnik. Nekoliko
vrata u hodniku je bilo otvoreno, jer je Abduf u dubini nazirao
sivkastu svetlost. Kroz prva vrata mogao je da vidi lakirane stolice
poređane na svetlom linoleumu i čuje monotono brujanje molitve.
„Pođite za mnom”, reče monahinja. „Mi baš večeramo.”
„U ovo doba?” začudi se Karim.
Sestra se nasmeši kao mala zlobna devojčica.
„Niste upućeni u raspored vremena kod karmelićanki? Mi se uvek
molimo u sedam uveče.”
Karim pođe za njom. Njihove senke su se odražavale na linoleumu
kao u jezeru. Ušli su u veliku prostoriju u kojoj je tridesetak sestara
obedovalo uz mrmljanje molitve pod prigušenim svetlom. I lica i
velovi bili su im suvi kao karton, kao hostija. Nekoliko njih pogleda u
policajca, nekoliko ih se nasmeši, ali niko ne reče ni reč. Karim
razabra više jezika: francuski, engleski i neki slovenski jezik,
verovatno poljski. Na poziv sestara seo je na kraj stola, a ispred njega
je stavljen tanjir supe sa žućkastim gromuljicama.
„Jedite, sine, moj. Tako veliki dečko kao vi...”
Uvek to „sine moj”... Ali, Karim nije imao srca da ražalosti sestru.
On spusti oči na tanjir i reče kako nije ništa jeo otkad se probudio.
Proguta supu u nekoliko zalogaja i proždra više komada hleba sa
sirom. Svaki zalogaj imao je intiman i jedinstven ukus domaće hrane
pripremljene od sopstvenih namirnica. Posluži se vodom iz čeličnog
bokala, a zatim podiže pogled: sestra ga je posmatrala, razmenjujući
komentare sa svojim drugaricama. Tiho mu reče:
 „Razgovarale smo o vašoj frizuri...”
„Hm... i?”
Sestra se uzdržano nasmeši:
„Kako napravite takve uvojke?”
„To je prirodno”, odgovori on. „Kovrdžava kosa se prirodno
oblikuje u lokne, ako je pustite da raste. Jamajčani to zovu dredovi.
Muškarci se nikada ne šišaju i ne briju. Religija im zabranjuje da seku
dlake, kao rabinima. Nekad dredovi budu dugački do zemlje, a nekad
su tako dugački...”
Karim ućuta. Odjednom se setio zašto je ovde došao. Zausti da
objasni svoju potragu, ali ga je sestra preduhitrila ozbiljnim tonom:
„Šta želite, sine moj? Zašto nosite pištolj ispod jakne?”
„Ja sam iz policije. Treba da vidim sestru Andre. Neizostavno.”
Monahinje su tiho razgovarale među sobom, ali je poručnik
shvatio da su one već bile obaveštene o njegovom dolasku. Žena reče:
„Čule smo već šta vam treba.” Dade diskretan znak jednoj od sestara,
pa reče Karimu. „Pođite sa mnom.”
Pandur ustade od stola i nakloni se u znak zahvalnosti i pozdrava.
To je bila zahvalnost uličnog mangupa sestrama koje su mu pružile
gostoprimstvo. Ponovo su izašli na uglačan hodnik. Hodali su veoma
tiho. Iznenada kaluđerica se okrete.
„Da li su vam objasnili pravila?”
„Kakva pravila?”
„Možete da razgovarate s njom, ali ne smete da je vidite. Možete da
slušate, ali se ne približavajte.”
Karim se zagleda u ivice vela koje su lučno senčile lice. Podsećale
su ga na jedrenjak, kupolu plavičastog odsjaja, na zvona koja odjekuju
nebom iznad Rima, i slične klišee koji čoveku proleću kroz glavu u
vezi s katoličkom crkvom.
„Mrak”, prošaputa žena, „sestra Andre se zavetovala da će živeti u
mraku. Već čertnaest godina je nismo videle. Mora da je dosad već
oslepela.”
Napolju su poslednji zraci sunca nestajali iza masivnih zdanja. Na
pročelju zgrade nalazila su se još jedna mala drvena vrata. Monahinja
im priđe šuškajući haljinom. Karim začu kako zvecnuše ključevi koji
su lupnuli o kamen.
Sestra zatvori vrata za njim.
 Unutra je carevala tama, ispunjena mirisom vlage, otopljenog
voska i vekovnog kamenja. Karim napravi nekoliko koraka i podiže
oči. Nije mogao da vidi kupolu. Retki odsjaji vitraža već su bili
zasenčeni sumrakom, plamičci sveća su, progutani veličinom crkve,
drhtali kao zarobljenici hladnoće.
Prođe pored krstionice u obliku školjke, pored ispovedaonica, pa
produži pored alkova u kojima su se čuvale crkvene svetinje. Primetio
je još jedan pocrneli svećnjak na kojem je gorelo više sveća
pobodenih u barice voska.
Ovo mesto je u njemu pobudilo mučne uspomene. Uprkos svom
poreklu i boji kože, njegovo nesvesno biće bilo je formirano po
katoličkoj veri. Setio se kako su sredom ujutro uvek imali veronauku
pre drugih časova. Uspinjanje na Golgotu. Hristova dobrota. Isusove
rane. Sve to... Karim je u sebi osetio navalu nostalgije i čudne nežnosti
prema vaspitačima; potisnuo je takva osećanja. Mavar nije želeo ni
sećanje ni nežna osećanja, ništa iz prošlosti. On je bio dete sadašnjosti.
Biće trenutka. Jer, bilo je mnogo više loših nego dobrih stvari kojih je
mogao da se seti.
Prošao je ispod lukova. Iza drvene rešetke, pozlaćeni panoi i
tamne tapiserije su zastirali omalterisane zidove niša. Svugde se
osećao miris prašine. Neki zvuk privuče njegovu pažnju. Trebalo mu
je nekoliko trenutaka da u senci vidi drugu senku i da spusti ruku sa
drške pištolja za koju se instinktivno uhvatio.
U dubini jednog aklova potpuno nepomično je sedela sestra Andre.
 31

Kada je spustila glavu, veo joj je potpuno zaklonio lice. Karim je

shvatio da joj lice zaista neće videti i jedna pomisao mu prođe kroz
glavu. Možda i sestra i dečak nose na licu neki znak, crte koje mogu da
otkriju zajedničko poreklo. Možda joj je dečak bio sin. Ta misao ga
zgrabi kao stega, pa nije ni čuo prve ženine reči.
„Šta ste rekli?” promrmlja on.
„Pitala sam vas šta želite.”
Glas joj je bio dubok, ali nežan. Kao tamni tonovi violine.
„Sestro, ja sam policajac. Došao sam da vas pitam o Židu.”
Tamni veo se nije pomerio.
„Pre četrnaest godina” poče Karim, „u gradiću Sarzak ukrali ste ili
uništili, sve fotografije na kojima se nalazio dečak Žid Itero. U Kaoru
ste potkupili fotografa. Presretali ste decu. Izazivali ste nesreće, krali.
Sve to samo da biste izbrisali i pomen na jedno dečje lice. Zašto?”
Sestra se nije ni pomerila. Veo se sklapao iznad njenog lica kao da
krije ništavilo.
„Samo sam sledila uputstva.”
„Čija uputstva?”
„Detetove majke.”
Karimu prođoše trnci kroz čitavo telo. Znao je da žena govori
istinu. Odmah je odbacio svoju pretpostavku o majci i sinu.
Monahinja otvori drvenu pregradu koja ju je odvajala od Karima.
Prođe pored njega i teškim korakom se uputi prema stolicama od
slame. Dođe do stuba pored jednog oltara i kleknu pognute glave.
Karim se pope na prvi stepenik i sede naspram nje. Obaviše ga mirisi
slame, prašine i tamjana.
„Slušam vas”, reče on posmatrajući tamnu mrlju koja se nalazila na
mestu lica.
„Došla je kod mene jedne nedelje uveče, u junu 1982.”
„Jeste li je poznavali?”
„Ne. Srele smo se baš ovde. Nisam joj videla lice. Nije mi rekla ime
niti mi je dala bilo kakav podatak. Rekla mi je samo da sam joj
potrebna. Za jednu važnu misiju... Tražila je da uništim školske
fotografije njenog deteta. Želela je da prebriše svaki trag njegovog
lica.”
„A koji je razlog navela?”
„Bila je luda.”
„Molim vas. Nađite neko drugo objašnjenje.”
„Rekla mi je da njeno dete proganjaju đavoli.”
„Đavoli?”
„Upravo tako je rekla. Rekla je da oni traže njegovo lice.”
„Ništa drugo nije rekla?”
„Ne. Rekla je da je njen sin proklet. Da je njegovo lice dokaz,
potvrda đavolje zle namere. Ispričala mi je i da su se ona i njen sin dve
godine krili od prokletstva, ali ih je nesreća opet sustigla, da su ih
đavoli ponovo pronašli. Njene reči nisu imale nikakvog smisla.
Ludakinja. Prava ludakinja.”
Karim je brižljivo slušao svaku reč sestre Andre. Nije shvatao šta je
značila ta priča o ‘dokazu’, ali je jedna stvar bila potpuno sigurna: dve
godine odmora su bile dve godine provedene u Sarzaku, u potpunoj
anonimnosti. Odakle li su majka i sin uopšte stigli?
„Ako su dečaka zaista progonili demoni, zašto je tajnu misiju
poverila monahinji. To je tako očigledno?”
Žena je ćutala.
„Sestro, molim vas”, prošaputao je Karim.
„Rekla mi je da je već svašta pokušala kako bi sakrila dete, ali da
su je đavoli nadjačali. Ona je mislila da je preostao samo egzorcizam
lica.”
„Šta?”
„Prema njenom planu trebalo je da ja prikupim sve fotografije i
spalim ih. Ta misija je trebalo da ima vrednost egzorcizma. Tako bih
oslobodila lice njenog deteta.”
„Sestro, ja ovo ništa ne razumem.”
„Lepo sam vam rekla da je bila luda.”
„Ali, zašto baš vi? Pa vaš manastir je više od dvesta kilometara
udaljen od Sarzaka!”
Sestra je ćutala nekoliko trenutaka, a zatim reče:
„Tražila je baš mene. Izabrala me je.”
„Šta time želite da kažete?”
 „Nisam uvek bila karmelićanka. Pre toga sam bila supruga i majka.
Zbog božjeg poziva sam napustila muža i sina. Žena je verovatno
mislila da ću zbog toga biti popustljivija prema njenom zahtevu. Bila je
u pravu.”
Karim je posmatrao tamnu rupu na mestu lica. Upita je ponovo:
„Niste mi sve rekli. Ako ste mislili da je žena luda, zašto ste se na sve
to obavezali? Zašto ste prelazili stotine kilometara zbog nekoliko
fotografija? Zašto ste lagali, krali, uništavali?”
„Zbog deteta. Uprkos ženinom ludilu i njenoj nepovezanoj priči, ja
sam... osećala sam da je dete u opasnosti. I da ću mu pomoći samo ako
poslušam majku. Trebalo je smiriti tu furiju.”
Abduf proguta knedlu. Opet ga prođoše trnci. On se približi i reče
što je mogao mirnije:
„Recite mi nešto o majci. Kako je izgledala?”
„Bila je veoma visoka i snažna. Najmanje metar i osamdeset visine.
Širokih ramena. Nisam joj videla lice, ali se sećam da je imala tamnu i
kovrdžavu kosu koja joj je uokvirivala lice. Nosila je naočare sa
velikim okvirom. Stalno je bila u crnini. U kompletima od lana i
pamuka...”
„A šta je bilo s detetovim ocem? Da li ga je pominjala?”
„Nikad.”
Karim se uhvati za drveni naslon klupice za molitve i nagnu se.
Žena instinktivno uzmaknu:
„Koliko puta je dolazila?”
„Četiri ili pet puta. Uvek nedeljom. Ujutro. Davala bi mi spisak
imena i adresa fotografa i dece. Tokom sedmice bih prikupljala
fotografije. Pronalazila sam porodice, lagala, krala. Potkupila sam
fotografa novcem koji mi je dala...”
„Da li je ona uzela te fotografije?”
„Ne. Već sam vam rekla: želela je da ih ja spalim...Kada bi došla,
samo bi precrtala ime sa spiska... Kada su sva imena bila precrtana,
videla sam da je odahnula. I više se nikad nije pojavila. A ja sam se
zavetovala na tminu. Izabrala sam mrak i izolaciju. Mogu da
podnesem samo pogled Boga. Od tada ne prođe dan a da se ja ne
pomolim za tog dečaka. Ja...”
Ona se zaustavi shvativši odjednom sve implikacije.
„Zašto ste ovde? Kakva je to istraga? Žid je...”
 Karim ustade. Miris tamjana mu je nadražio grlo. Trudio se da diše
ravnomerno, otvorenih usta. Opet teško proguta i pogleda prema
sestri Andre.
„Učinili ste što ste morali”, reče on sumorno. „Ali to ništa nije
pomoglo. Mesec dana posle toga, dete je umrlo. Ne znam kako. Ne
znam zašto. Ali, žena je bila manje luda nego što vi mislite. Detetov
grob u Sarzaku juče je oskrnavljen. I sada sam već skoro sasvim
siguran da su provalnici u stvari oni đavoli iz tog vremena. Ta žena je
živela u košmaru, sestro. Nažalost, košmar se ostvario.”
Sestra je jecala, spustivši glavu. Njen veo je izgledao kao crno-bela
svilena padina. Karim je nastavljao da govori sve glasnije i glasnije.
Njegov promukao glas odzvanjao je crkvom. Nije više znao kome se
obraća: sebi, njoj, malom Židu.
„Ja sam samo pandur bez iskustva, sestro. Ja sam mangup i sve
radim sam. Ali, ti dripci koji su provalili u grob su mnogo pogrešili.”
Opet stisnu drveni naslon. „Jer, ja sam se zakleo tom klincu, razumete?
Zato što sam krenuo ni od čega niko i ništa me ne može zaustaviti.
Ratujem pod sopstvenom zastavom, shvatate? Pod sopstvenom
zastavom.”
Policajac se uspravi. Od jačine stiska, zakrckaše mu sve koščice u
prstima.
„Sada treba dobro da razmislite, sestro. Setite se bilo čega što bi
moglo da mi pomogne. Moram da uđem u trag Židovoj majci.”
Kaluđerica je odmahivala pognutom glavom.
„Ništa ne znam.”
„Razmislite. Gde bih mogao da potražim tu ženu? Kuda je otišla iz
Sarzaka? U stvari, pre svega, odakle je došla? Dajte mi neki detalj, neki
trag koji će mi omogućiti da nastavim istragu!”
Sestra Andre obuzda drhtanje.
„Ja... mislim da je ona dolazila s njim.”
„S kim?”
„S detetom.”
„Jeste li ga videli?”
„Ne. Ostavljala ga je u selu, pored stanice, u zabavnom parku. To
mesto još uvek postoji, ali ja nikada nisam imala hrabrosti da tamo
odem... Možda se tamo neko seća dečaka... Samo to znam...”
„Hvala vam, sestro.”
 Karim se brzo udalji. U praznom prostoru odzvanjali su samo
njegovi koraci. Izašao je na svež vazduh i, ukočen kao pritka,
pogledao u nebo. Mrmljao je obuzet strahom:
„Gde sam ja to, do vraga, gde sam?”
 32

Na izlazu iz sela, uz železničku prugu, u sumraku se nazirao

zabavni park. I muzika i svetlo zvrčali su uzalud. Nigde nijednog
mangupčića, nijedne porodice koja bi ovde došla da se zabavi u
ponedeljak uveče. U daljini se na tamnom moru, na vrhu talasa videla,
pena. Kreste su izgledale kao beličaste maramice.
Karim priđe. Veliki točak se polako okretao. Njegovi kraci su bili
iskićeni malim lampama. Sada se samo mali broj lampica naizmenično
palio i gasio, pa je izgledalo kao da će svakog trenutka doći do
kratkog spoja. Automobilčići koji se sudaraju zvrjali su prazni,
uobičajene reklame su bile ispisane na tendama koje su lepršale na
vetru: tombola, igrice – sirotinjska zabava. Karim nije mogao da
odluči šta ga je grđe smorilo, mračna crkva ili ovaj svetleći zabavni
park.
Bez mnogo nade počeo je da ispituje zaposlene. Pitao bi za dete po
imenu Žid Itero, promrmljao datum: juli 1982. Najčešće su ga ljudi
samo začuđeno gledali. Nekolicina je odmahnula glavom. A bilo je i
onih koji su se čudili: „Pre četrnaest godina? Ko bi to znao?” Karim je
osetio kako ga preplavljuje duboka obeshrabrenost. Ko bi toga mogao
uopšte da se seti? Koliko nedelja je Žid uopšte ovde dolazio? Tri, četiri,
najviše pet puta.
Za svaki slučaj, Mavar je obišao čitav park, ohrabrujući se kako je
klinac možda voleo samo jednu stvar u parku, ili se sprijateljio s
nekim od radnika na vašaru...
Vratio se na početak bez ikakvih rezultata. Gledao je morsku
obalu. Talasi su stalno plazili svoje jezike od pene između drvenih
stubova mola. Panduru se činilo kao da je more od asfalta. Kao da je
stigao u neku bestragiju koju još nije obrađivala ljudska ruka. Vratiše
mu se uspomene iz detinjstva: Pinokio na čarobnom ostrvu na kojem
su nevaljali mangupi koje su privukle vašarske šatre, bili uhvaćeni u
zamku i pretvoreni u magarce.
U šta li se pretvorio mali Žid?
Taman je odlučio da se vrati u svoja kola, kada je na kraju praznog
terena ugledao malu šatru.
Reče sebi kako mora da istraži svaku mogućnost. Ponovo krete,
sav snužden, prema platnenoj kupoli. To u stvari nije bila prava
cirkuska šatra, više kao neki nahereni šator koji je nudio pregršt
atrakcija. Iznad nesigurnih vrata stajala je plastična tabla na kojoj je
kitnjastim slovima pisalo: Gutači vatre. Pandur s dva prsta pomeri
šatorsko krilo koje je zamenjivalo vrata, i uđe.
Stajao je i posmatrao sjaj predstave koja se unutra odvijala. Vatre.
Mukla škripa. Smrad benzina se širio vazduhom. Poručniku se učinilo
kao da gleda neku visokonaponsku sajber mašinu napravljenu od
vatre i mišića, od gorionika i ljudskog poprsja. A posle je shvatio da je
prisustvovao nekoj vrsti igre gutača vatre. Njihove obnažene grudi su
blistale od znoja i benzina dok su iskašljavali svoju zapaljivu
pljuvačku na razigrane baklje. Kretali su se lučno, formirajući
zlokoban krug. Još jedno pljuvanje benzina. Nove vatre. Nekolicina
izvođača se sagnula, a drugi su im naskočili na ramena izvodeći i dalje
svoje svetleće čarolije.
Podsetili su ga na đavole koji su proganjali dečakovu majku. Sve je
u ovom dugom košmaru odisalo istom atmosferom, istim otrovnim
nemirom. „Svaki zločin je kao jezgro atoma”, rekao je onaj policajac u
školi.
Karim je seo na drvene stepenice i neko vreme gledao zmajeve
šegrte. Osećao je da treba ovde da ostane, da ispita ove ljude. Nije
znao zašto. Na kraju ga jedan od njih primeti. On prestade sa vežbom i
uputi se prema Karimu. I dalje je držao pocrnelu baklju na kojoj su
dogorevali plamičci. Nije mogao da ima više od trideset godina, ali su
mu crte lice bile izborane kao da je duplo stariji. Tip je bio u zatvoru,
Karim u to nije sumnjao. Kosa mu je bila smeđa i raščupana, ten smeđ,
beonjače žute. Imao je izgled lika koji je uvek spreman na neko
nedelo.
„Jes’ ti od naši’?”
„Vaših?”
„Aha. ‘Oćeš pos’o?”
Karim raširi ruke otvorenih dlanova.
„Ne. Ja sam pandur.”
„Pandur?”
Gutač vatre se približi i podiže nogu na stepenik odmah ispod
Karima.
„Bajo, ti nemaš facu zaposlenog čoveka.”
Mavar je mogao da namiriše blistavi torzo koliko mu se primakao.
Reče mu:
„Sve zavisi šta se pod tim podrazumevaš.”
„Š’a ti treba? Nisi odavde?”
Karim mu ništa ne odgovori. Jednim pogledom obuhvatio je
iskrpljenu kupolu šatora, pelivane u areni, pa se vrati u 1982, kad je
ovaj tip verovatno imao petnaestak godina. Da li postoji i najmanja
šansa da je sreo Žida? Nikakva. Ali opet ga prođoše žmarci. On upita:
„Jesi li pre četrnaest godina već bio ovde?”
„A mož’ da bude. Ovo je cirkus mojih matoraca.”
Karim reče u jednom dahu:
„Interesuje me jedan klinac koji je možda dolazio ovamo u to
vreme. Tačnije, u julu 1982. Nekoliko nedelja za redom. Pokušavam
da nađem nekog ko ga se seća.”
Gutač vatre pogleda u Karima i shvati da govori istinu.
„Bajo, je l’ ti to ozbiljno?”
„A šta ti misliš?”
„Kako se klinac zvao?”
„Žid. Žid Itero.”
„I ti stvarno misliš da će se neko seća klinca od pre četrnaest
godina?”
Karim ustade i pođe.
„Zaboravi.”
Mladić naglo pruži ruku i uhvati ga za jaknu.
„Žid je dolazio nekol’ko puta. Ostaj’o je ovde s nama dok smo
vežbali. Gledao nas je k’o hipnotisan. Pravi dečko s planine.”
„Šta?”
Čovek se pope uz stepenik i stade pored Karima. Policajac oseti
njegov dah pun benzina. Gutač vatre poče da priča:
„Bilo je mnogo vrućo to leto. Pruga, bre, počela da se topi. Žid je
bio čet’ri nedelje zaredom. Bilo smo vršnjaci. Igrali smo se zajedno.
Naučio sam ga da guta vatru. Dečja posla. Posle više nije doš’o.”
Karim ga pogleda ispitivački.
„I ti se svega sećaš posle četrnaest godina?”
„Bolje nego što si se nad’o.”
 Policajac povisi ton:
„Pitao sam te kako se toga sećaš?”
Tip skoči na ugaženu zemlju, stade mirno, a zatim prinese baklju
usnama. Zatim štrcnu na nju malo pljuvačke pomešane s gorivom.
Zapucketa kiša iskrica.
„E, Žid je bio nešto ekstra.”
Karim zadrhta:
„Je l’ imao nešto posebno na licu?”
„Na licu? Jok.”
„Pa šta onda?”
Mladi čovek ispljunu još nekoliko plamenčića i poče da se cereka:
„Bajo, Žid je bio devojčica.”
 33

Istina je polako izbila na videlo.

Prema gutaču vatre, dete s kojim se susreo četiri puta bilo je
devojčica brižljivo prerušena u dečaka. Bila je kratko ošišana,
obučena kao dečak i kao dečak se i ponašala. Čovek je bio
kategoričan: „Nije mi rekla da je devojčica... To je bila tajna, kapiraš?
Ja sam sam vid’o u kom grmu leži zec. Bila je mlogo lepa. Bomba. I
grudi je imala. Sa deset i dvanaest godina sve se vidi. A bilo je i drugih
znakova. Nosila je sočiva. Jer, to nije bila prava crna boja očiju. Takve
crne oči ne postoje. Iako sam bio klinac ja sam primetijo. Stalno se
žalila da joj oči ne valjaju. Govorila je da je boli cela glava...”
Karim je polako sklapao sliku. Židova majka je verovala kako
đavoli hoće da joj unište dete. Zato je, očigledno, napustila neko
prethodno mesto pre nego što je stigla u Sarzak. Tu je, Karim je to sad
shvatio, morala da promeni detetovo ime, pa čak i pol. Nije više bilo
mogućnosti da ih neko pronađe ili prepozna. Ali, posle dve godine,
đavoli su se opet pojavili i u novom gradu, Sarzaku. Oni su izgleda
tražili dete i bili su po svoj prilici vrlo blizu da ga pronađu. Da je
pronađu.
Majka se uspaničila. Uništila je sva dokumenta, registre, sve papire
na kojima se nalazilo ime njene devojčice. A naročito fotografije, jer
jedno je bilo sigurno: ako đavoli i ne znaju ime deteta, prepoznaće
lice. Baš njeno lice su i tražili: neki dokaz, potvrdu. I zato su oni morali
da se na prvom mestu usredsrede na fotose razreda, kako bi pronašli
progonjeno lice. Ali, odakle su stigli progonitelji? Ko su oni?
Karim upita mladića:
„Je l’ ti ona nekad nešto pričala o đavolima?”
Mladi cirkuzant se i dalje igrao svojim bakljom.
„O đavolima? Jok. Đavoli...” i poče da se kliberi pokazujući svoje
kolege. „To smo mi. A Žid? Ona nije mnogo govor’la. Već sam ti rek’o:
bili smo klinci. Naučio sam je da guta vatru...”
„To ju je interesovalo?”
„Može se reći da je bila oduševljena. Govorila je da bi to htela da
nauči... da se odbrani. I da odbrani mamu... Bila je... stvarno čudna.”
„Je li nešto pričala o majci?”
„Ne. Ja je nikad nisam vid’o... Žid bi ostajala sat-dva sa mnom i
samo bi odjednom nestala... Kao Pepeljuga... I tako je jednom ot’šla, i
više se nije vrat’la.”
„I više se ničeg ne sećaš? Nekog detalja koji bi mogao da mi
pomogne?”
„Ne.”
„Na primer, to njeno ime... Nije ti rekla... kako se stvarno zove?”
„Nije. Mada, kad se sad setim, bilo je tu nešto...”
„Šta?”
„Ja sam je stalno zvao Džud, po engleski, kao u pesmi ‘Bitlsa”. Ali se
ona ljutila zbog toga. Tražila je da je zovem baš Žid, sa francuskim
naglaskom.”
Mladić se nasmešio sećajući se tih davnih dana: oči su mu zasuzile.
Karim je pretpostavljao da je ovaj zmaj bio jako zaljubljen u
devojčicu. Istog trenutka čovek zapita Karima:
„Vodiš istragu? Zašto? Šta se desilo s njom? Danas bi ona trebalo da
ima...”
Karim ga više nije slušao. Razmišljao je da je dete dve godine išlo u
školu pod lažnim identitetom. Kako je majka falsifikovala dokumenta
svoje devojčice da bi je upisala u školu? Kako je uspela da je pretvori
u dečaka i kako je to sakrila od učiteljice koja je dete viđala svakog
dana?
Odjednom mu sinu ideja. Podiže pogled i upita čoveka-baklju:
„Imate li ovde telefon?”
„Na šta ti mi ličimo? Dođi ‘vamo.”
Abduf pođe za njim.
Cirkuzant ga je odveo do male kabine od ofarbanog drveta koja se
nalazila na kraju staze posute peskom. Telefon se nalazio na polici.
Policajac je okrenuo broj telefona direktorke škole Žan-Žores. Vetar
je besno lupao u šatorsko krilo. Izdaleka je posmatrao gutače vatre.
Posle trećeg zvona odgovorio je muški glas.
„Mogu li da razgovaram sa gospođom direktorkom”, zamolio je
Karim, skrivajući uzbuđenje.
„Ko je traži?”
„Poručnik Karim Abduf.”
 Posle nekoliko sekundi, zadihan ženski glas začu se iz slušalice:
„Da li se sećate učiteljice o kojoj ste mi govorili, o onoj koja je
napustila Sarzak na kraju školske 1982. godine?”
„Naravno.”
„Rekli ste mi da je ona predavala tom odeljenju dve godine?”
„Da. Možda to ima neke veze, ali je uobičajeno da jedna
učiteljica...”
„Kako se zvala?”
„Sačekajte da pogledam beleške...”
Čulo se šuškanje papira.
„Fabijen Pasko.”
To ime nije Karimu ništa značilo. Nije mogao da pronađe nijednu
zajedničku tačku, makar sličan odjek kao u detetovom pseudonimu.
Kao da se sudarao sa svakom novom informacijom. Zapita je:
„Da li znate njeno devojačko prezime?”
„Pa to joj je devojačko prezime.”
„Nije bila udata?”
„Bila je udovica. Tako bar piše na njenoj prijavi. Čudno. Izgleda
kao da se vratila na prvo prezime.”
„A koje je prezime po mužu?”
„Sačekajte... Evo ga: Ero.”
Opet ništa. Bio je na pogrešnom putu.
„Dobro, zahvaljujem...”
Bio je to fleš. Prosvetljenje. Ako je bio u pravu, ako je ta učiteljica
zaista bila detetova majka, onda se Žid preživao Ero. A ime...
Karim se priseti šta mu je gutač vatre rekao o tome kako je ona
želela da se izgovara njeno ime. Insistirala je na francuskom izgovoru.
Zašto? Možda je podsećalo na njeno pravo ime.
Ime devojčice.
Karim prošaputa u slušalicu:
„Sačekajte trenutak.”
On čučnu i na pesku, jedno ispod drugog, nervozno napisa dva
imena velikim slovima:
FABIJEN ERO
ŽID ITERO
Dva poslednja sloga su se rimovala. Razmišljao je nekoliko
trenutaka, zatim rukom izbrisa sve što je napisao. Zatim pokuša
ponovo, podelivši na ime slogove.
ŽI–DI–TE–RO
Pa zatim:
ŽIDIT ERO
Pocrveneo je od zadovoljstva. Žid Itero je u stvari Židit Ero. Dečak
je bio devojčica. A majka je bila učiteljica. Uzela je devojačko prezime
da bi lakše zamela trag, a ime deteta je presložila u muško, sigurno da
se dete ne bi zbunilo i slučajno odalo svoj identitet.
Karim stegnu pesnice. Bio je siguran da su se stvari tako desile.
Žena je u školi mogla da prikriva identitet svog deteta, zato što je bila
na licu mesta. Ta pretpostavka je sve objašnjavala: lakoću kojom je
ona obmanula sve u Sarzaku, mogućnost da diskretno uništi sva
dokumenta u školi. Drhtavim glasom je upitao direktorku:
„Možete li na akademiji da saznate nešto više i toj učiteljici?”
„Večeras?”
„Večeras. Tako je.”
„Ja... Pa, ako nekog poznaješ. Moguće je. Šta vam je potrebno?”
„Voleo bih da znam gde je Fabijen Pasko-Ero otišla posle Sarzaka.
A i gde je živela pre nego što je došla u vaš gradić. Potražite i osobe
koje je poznaju. Imate li mobilni?”
Žena potvrdi i dade mu broj. Bila je malo zbunjena. Karim nastavi:
„Koliko vam je vremena potrebno da pribavite informacije iz
akademije?”
„Otprilike dva sata.”
„Ponesite mobilni. Pozvaću vas kroz dva sata.”
Karim izađe iz kabine i mahnu gutačima vatre koji su nastavili
svoju vatrenu igru
 34

Treba ubiti dva sata.

Karim popravi kapicu i uputi se prema svojim kolima. Vetar je u
naletima donosio miris mora prosecajući smrad zemlje i asfalta. Treba
ubiti dva sata. Tešio se kako možda sa ovog mesta još nije uspeo da
izvuče sve što je mogao.
Zamišljao je dva usamljena bića, Fabjen i Židit Ero, kako leti
dolaze ovamo svake nedelje. Zamislio je scenu vrlo precizno se
prisećajući svakog aspekta, svakog detalja koji bi mogao da mu ukaže
na novi pravac potrage. U jutarnjem svetlu išle su majka i ćerka
krijuće se u oblasti u kojoj ih niko nije poznavao. Žena je potpuno
opsednuta licem svog deteta. A androgina devojčica obuzeta je
dvostrukim strahom.
Abduf nije umeo da objasni zašto bi, kad kod bi pomislio na njih
dve, imao pred očima istu sliku. Kako ćutke hodaju držeći se za ruke...
Kako su one stizale ovamo? Vozom? Autoputem?
Poručnik odluči da poseti sve železničke stanice u okolini,
naplatne rampe na autoputevima, žandarmerijske stanice i da pokuša
da pronađe neki trag, neku reč, uspomenu...
Treba ubiti dva sala: to je sve ili ništa.
Dok je kretao, poslednji sunčevi zraci su obojili nebo u crveno.
Brzo je pala noć. Suton kratko traje u oktobru. Karim pronađe
telefonsku kabinu i pozva stanicu u Rodezu zamolivši da mu pronađu
da li je u departmanu Lot tokom 1982. godine postojalo vozilo
registrovano na ime Fabjen Pasko, ili Fabjen Ero. Ništa. Nije postojala
dozvola ni na jedno od ta dva imena. On se vrati u auto i usredsredi se
na obližnje železničke stanice, ne odbacivši potpuno mogućnost
njihovog dolaska privatnim automobilom.
Bio je na četiri stanice. Četiri puta ništa. Prevaljivao je kilometre
koncentrično kružeći oko manastira i lunaparka. Pred svetlima
njegovih farova promicale su samo visoke fantomske senke drveća,
stena, tunela... Dobro se osećao. Adrenalin mu je kolao venama, držeći
u pripravnosti sva njegova čula. Opet je pronašao one senzacije koje
najviše voleo: noć i strah. To su bile uspomene iz mladosti, uspomene
na noći na parkinzima i prve provale. Karim se nije plašio mraka: to je
bio njegov svet, njegovo najdublje biće. Svest mu je bila kristalno
čista, čitav je bio oružje, osećao se kao predator.
Uopšte se nije iznenadio kad je otkrio da je peta stanica samo
postaja za teretne vozove, okružena starim vagonima i sivim
turbinama. Za tren je zastao, ali odmah zatim produži. Vozio je
nadvožnjakom iznad autoputa. Iznenada, trista metara odatle, spazi
malu naplatnu stanicu na izlazu sa autoputa. Instinktivno se odluči da
proveri.
Uvek treba dobro proveriti svaki trag.
Krenu prilaznim putem, pravo prema naplatnoj rampi. Prođe
pored nekoliko montažnih zgrada: to su bile kancelarije. Nigde svetla.
Ali, pored hangara koje se nalazio uz barake, poručnik primeti jednog
čoveka. Produžio je i uputio se prema čoveku koji se nalazio pored
velikog kamiona.
Oštar vetar dunu još jače. Sve je bilo suvo i prašnjavo kao da je
prekriveno slanim prahom. Pandur preskoči putokaze, ogradu,
plastične cirade. Lupi po karoseriji kamiona natovarenog solju i
uokolo se razleže tandrkanje.
Čovek skoči: ispod kapuljače videle su mu se samo oči. Sive obrve
se izviše od čuda.
„Šta se dešava? Ko ste vi?”
„Đavo.”
„Molim?”
Karim se nasmeja pojavivši se iza kamiona.
„Šalim se. Policija, ćale. Potrebni su mi neki podaci.”
„Podaci? Nema nikog do ujutro...”
„Sve stanice na autoputu rade dvadeset četiri sata.”
„Podaci su u kancelariji, a ja radim ovde...”
„Baš kao što sam i rekao. ‘Ajmo lepo ti i ja u kancelariju. Ti ćeš
popiti kaficu, dok ja bacim pogled na PCI.”
„PCI? Ali... šta vi to tražite?”
„Sve ću ti objasniti u toplom.”
Kancelarije su bile kao i sve ostalo: tesne i provizorne. Stešnjeni
zidovi, uska vrata, kao za mrave. Sve je bilo tiho i mrtvo, osim jednog
računara koji je tiho zujao u pomrčini. PCI je bio informativni
program u kojem su bile uskladištene sve višegodišnje informacije
koje su se ticale regionalne mreže autoputeva. Svaka nesreća, svaki
kvar, svaka napomena saobraćajaca nalazila se u toj memoriji.
Starac je očigledno i sam radio na kompjuteru. Skide kapuljaču.
Karim mu prišapnu na uvo:
„Juli ‘82. Potrudi se. Hoću da znam sve. Nesreće. Kvarovi. Broj
putnika. Sitne anegdote. Sve.”
Stari skide rukavice i dunu u prste da ih zagreje. Nekoliko sekundi
je prebirao po tastaturi. Pojavila se lista sa podacima iz jula ‘82. Šifre,
podaci, štete. Spiskovi u kojima mogu da se snađu samo oni koji su u
to upućeni.
„Treba mi pretraživanje po imenu. Može?” upita Karim smestivši se
iznad čoveka.
„Slušam.”
„Ima više imena: Žid Itero, Židit Ero, Fabjen Pasko, Fabjen Ero.”
„Kol’ ko ih je’, mrmljao je saobraćajac ukucavajući imena.
Odgovor stiže posle nekoliko sekundi. Karim se približi.
„Šta se dešava?”
„Ima nešto o jednom od imena. Ali nije u julu.”
„Nastavi pretraživanje.”
Čovek otkuca nove komande. Podaci se pojaviše na ekranu
ispisani fluoroscentnim slovima. Pandur se ukočio. Brojke su mu
vrištale pravo u lice: 14. avgust 1982. Datum sa grobnice. I naravno,
ime: Žid Itero.
„Ne sećam se imena”, dahnu čiča. „Ali sećam se nesreće. Strašan
udes, pored Eron-Sandrea. Proklizavanje. Auto je prešao preko pune
linije na ulasku u krivinu i zakucao se pravo u stenu preko puta. U
olupini su pronašli majku i sina. Ali, samo je klinac nastradao. Sedeo je
napred. Majka se izvukla samo sa nekoliko kontuzija. Bilo je krvi u
oba smera. Zamisli, dva puta po tri trake.”
Karim je počeo nekontrolisano da drhti. Bio je užasnut nesrećom
koja je zadesila Fabjen i Židit Ero. Sa trista na sat zabile su se u stenu s
druge strane autoputa. Sve je to bilo potpuno besmisleno. A opet i
sasvim uobičajeno. Prigušio je u sebi bes. Nije mogao da prihvati kako
su svi njihovi neobični napori poništeni običnim sudarom.
A opet, on je to znao od samog početka: prema datumu na
grobnici, Židit je u avgustu 1982. bila mrtva. Znači da je samo otkrio
okolnosti pod kojima je umrla. Oči su mu bile pune suza, kao da je
oplakivao neko drago biće. Neko biće koje je voleo svega nekoliko
sati, ali sa žestinom planinske bujice. Bez obzira na godine i
neizgovorene reči. Bez obzira na prostor i vreme.
„Nastavi”, naredi on. „Kako je izgledalo detetovo telo?”
„Bilo je zgnječeno olupinom. Hrpa mesa i lima. Jebi ga. Bili su tako
zarobljeni više od šest sati... I... Nikada to neću zaboraviti... Njegovo
lice je bilo... znaš... više nije bilo ni lica, ni glave, ničega.”
„A majka?”
„Majka? Ne znam je l’ to bila majka. U svakom slučaju nisu imali
isto prezime...”
„Znam. Je li bila povređena?”
„Ne. Skoro netaknuta. Nekoliko modrica i ogrebotina... Ništa. Auto
se okrenuo i u punoj brzini lupio u zid stranom suvozača. Na toj
krivini se to često dešava...”
„Opiši mi je.”
„Koga?”
„Ženu.”
„Nema šanse da je ikada zaboravim. Div-žena. Crnka, uskog lica. Sa
velikim naočarima. U crnoj, širokoj odeći. Veoma čudna. Nije plakala.
Bila je potpuno hladna. Moš’ biti od šoka, nemam pojma...”
„Kakvo joj je bilo lice?”
„Lepo.”
„Preciznije.”
„Obli obrazi. Veoma svetla, skoro providna koža.”
Abduf upita:
„Vi ovde čuvate dosije o svakoj nesreći, je l’ tako? Uviđaj,
smrtovnice i ostalo?”
Čupavi čiča je posmatrao Karima.
„Šta ti u stvari tražiš, momče?”
„Pokaži mi dosije.”
Čovek obrisa ruke o jaknu i otvori ormarić sa rolo vratima. Karim
je gledao kako čita imena mrmljajući slogove.
„Žid Itero. Evo ga ovde. Pokazaću ti, to je...”
Karim mu uze dosije iz ruku i prelista papire. Svedočenja, izveštaji,
iskazi, osiguranje. Sve okolnosti. Fabjen Pasko je vozila rent-a-kar
auto koji je unajmila u Sarzaku. Navela je istu adresu koju je dala i
doktoru Maseu – izolovana udžerica u kotlini. S te strane nije bilo
novih informacija. Ali, činjenica da je majka prijavila svoje mrtvo dete
pod imenom Žid Itero, pol muški, je bila zaista čudna.
„Ne razumem”, reče policajac. „Je li to bio dečak?”
„Jes”... stari je preko Karimove ruke pogledao u dosije.
„Bar je ona tako rekla.”
„Je li oko toga bilo nekakvih problema?”
„Problema? Šta ‘odeš da kažeš?”
Policajac se trudio da ostane miran:
„Slušaj, prosto te pitam da li se videlo da li je dete muško ili
žensko.”
„Nisam ti ja doktor! Ali, iskreno, ne bi’ rek’o. Telo je bilo u
komadima... Meso po branicima...”, pređe rukom preko lica. „Je l’
treba da ti crtam, momak... Ovde sam dva’es pet godina i nagled’o sam
se nesreća... Uvek ista grozota...” Podiže ruke uvis. „To kao da je neki
podzemni rat, znaš, koji povremeno izbije iz sve snage.”
Karim shvati da je stanje u kojem se telo nalazilo omogućavalo
ženi da svoju laž prenese i s one strane groba. Zašto? Da li je i dalje
verovala u prokletstvo, iako je njena devojčica bila mrtva? Poručnik
brzo prelista dosije i pronađe fotografije snimljene na mestu udesa.
Krv. Olupina. Komadi mesa, pokidani udovi koji su poispadali iz
karoserije. Brzo je prešao preko toga. Jednostavno nije imao srca za
to. Stiže i do umrlice i izveštaja lekara koji je potvrđivao da je telo bilo
gotovo neprepoznatljivo. Karimu se zavrte u glavi pa se nasloni na zid.
Onda pogleda na sat. Već je ubio dva sata.
Ali, i ta dva sata su ubila njega.
Još jednom s mukom pogleda stranice. Na komadu kartona nalazili
su se mastiljavi otisci prstiju. Posmatrao ih je nekoliko trenutaka, pa
upita:
„Jesi li to njegovi otisci?”
„Šta ti sad to znači?”
„Jesi li to detetovi otisci prstiju?”
„Ne znam šta ti ‘oćeš? Naravno... Ja sam ih uzeo. Telo je već bilo u
vreći. Doktor je izvukao ručicu. Ruka bez kapi krvi. Grozno. Samo smo
pritisli na karton. Slušaj, i dan-danas to sanjam, pa...”
Karim gurnu dosije pod kožnu jaknu.
„U redu. Uzeću dokumenta.”
 „Tako je, zadrži ih. I idi s mirom.”
Poručnik izađe iz kancelarije. Sav je bio izbezumljen. Igralo mu je
pred očima. Starac mu doviknu sa ulaza u baraku:
„Pazi šta radiš!”
Karim se okrete. Čovek ga je posmatrao kroz uskovitlani vazduh
pun soli, naslanjajući se ramenom na staklena vrata. U staklu se video
njegov odraz.
„Šta?” upita ga pandur.
„Kažem: pazi šta radiš. Čuvaj leđa.”
Karim pokuša da se nasmeje:
„Zašto?”
Čovek ponovo navuče kapuljaču.
„Prosto znam, osećam to: smrt je svuda oko tebe.”
 35

„Uradila sam sve što ste mi rekli, poručniče... Našla sam se sa

kolegom koji radi na akademiji...”
Ženin glas je bio radostan i pun uzbuđenja. Karim se zaustavio
pored telefonske govornice da pozove direktorkin mobilni. Ona je i
dalje govorila:
„I čuvar je bio ljubazan...”
„Šta ste pronašli?”
„Celokupan dosije Fabjen Ero, rođene Pasko. Ali, to je novi
ćorsokak. Posle te dve godine u Sarzaku, ona je nestala. Izgleda da je
prestala da predaje.”
„Nema nikakvog traga gde bi se ona mogla sada nalaziti.”
„Ni traga ni glasa. Izgleda da joj je te iste godine istekao ugovor sa
ministarstvom prosvete. Nije obnovila angažman. To je sve.
Akademija više nije imala s njom nikakvih kontakata.”
Karim se nalazio ispred jedne stambene višesparatnice u
predgrađu Seta. Kroz staklene zidove kabine posmatrao je parkirane
automobile čije su blistave karoserije sijale pod uličnim osvetljenjem.
Nije bio iznenađen novim informacijama. Fabjen Pasko je za sobom
pažljivo zatvorila vrata. Sakrivši svoju tajnu. Svoju tragediju. Svoje
demone.
„Odakle je došla u Sarzak?”
„Iz univerzitetskog naselja Gvernona koji se nalazi na Izeru, pored
Grenobla. Tamo je predavala samo nekoliko meseci. A pre Gvernona
je radila u maloj osnovnoj školi u Taverleju, seocetu koje se nalazi
visoko na planini Pelvu, u tom okrugu.”
„Ima li nekih ličnih podataka?”
„Fabjen Pasko je rođena 1945. u Korivijeu. To je mala dolina na
Izeru. Udala se 1970. za Silvena Eroa, a te iste godine je dobila prvu
klavirsku nagradu na konzervatorijumu u Grenoblu. Tako je i počela
da predaje i...”
„Da. I?”
„Počela je da radi 1972. Posle dve godine je prešla u školu u
Taverleju, takođe na Izeru. Tamo je radila šest godina. Škola u
Taverleju je zatvorena 1980, zato što je izgrađen novi put pa su deca
iz Taverleja mogla sada i zimi da odlaze u veću školu koja se nalazila u
susednom selu. Tada je Fabjen prešla u Gvernon, univerzitetsko
naselje pedesetak kilometara od Taverleja. Prava sreća za nju. Prešla
je u grad koji je na velikoj ceni među predavačima. To je veoma
kulturna i intelektualna sredina.”
„Rekli ste mi da je bila udovica. Jeste li pronašli nešto o njenom
mužu?”
„Stići ćemo i dotle, mladiću. Samo polako. Kada je stigla u Gvernon.
1980, prijavila se pod prezimenom svog muža. Izgleda da je još sve
bilo u redu. Već šest meseci kasnije, u Sarzaku, ona se predstavlja kao
udovica. Muž je nestao tokom boravka u Gvernonu,”
„U dosijeu nema ničeg o njemu? Godište? Zanimanje?”
„Ovo su podaci ministarstva, a ne detektivske agencije.”
Karim uzdahnu.
„Nastavite.”
„Ubrzo po dolasku u Gvernon, tražila je premeštaj. Bilo gde samo
što dalje od tog grada. Čudno, zar ne? Odmah je dobila mesto u
Sarzaku. To i nije iznenađujuće, niko ne želi da dođe u naš lepi kraj...
Ovde je ponovo uzela svoje devojačko prezime. To znači da je stvarno
htela da okrene novi list.”
„Niste mi ništa rekli o njenom detetu.”
„Da, izgleda da je imala dete. Devojčicu, rođenu 1972.”
„Samo to piše?”
„Da, samo to...”
„Ime deteta?”
„Židit Ero. Ali, ovde u Sarzaku, nema ni pomena o detetu.”
Svaka informacija je potvrđivala tačnost Karimovih pretpostavki.
„Jeste li kontaktirali s njenim tadašnjim poznanicima u Sarzaku?”
„Da. Razgovarala sam sa Matildom Serman koja je u to vreme bila
direktorka škole. Ona se odlično seća Fabjen. Izgleda da je bila veoma
čudna žena. Tajanstvena. Zatvorena. Lepotica. I veoma visoka. Metar i
osamdeset. Širokih ramena... Često je svirala klavir. Virtuozno. Samo
vam prenosim kako mi je rečeno...”
„Da li je Fabjen Pasko u Sarzaku živela sama?”
„Matilda kaže da je živela sama. U jednoj usamljenoj kotlini deset
kilometara od grada.”
„I niko ne zna zašto je tako naglo otišla iz Sarzaka?”
„Niko.”
„Ni iz Gvernona, dve godine pre toga?”
„Ne. Možda bi trebalo otići tamo, pa...” Oklevala je nekoliko
trenutaka, pa zapita: „U svakom slučaju, poručniče, možda biste mogli
da mi objasnite kakva je veza između ove istrage i krađe u mojoj
školi?”
„Kasnije. Je l’ se vraćate kući?”
„Pa, ovaj... da.”
„Ponesite sa sobom sve što se tiče Fabjen Pasko i sačekajte da vas
pozovem.”
„Pa... Dobro. Kada će to otprilike biti?”
„Ne znam. Uskoro. Onda ću vam sve objasniti.”
Karim prekide vezu i dalje posmatrajući parkirane automobile.
‘Audije’. ‘mercedese’, ‘sitroene’, sjajne i brze – osigurane alarmima.
Pogledao je na sat: prošlo je devet uveče. Došao je trenutak da se
suoči s matorim. Poručnik ukuca Krozijeov direktni broj. Istog
trenutka glas zaurla:
„Gde si, bre, jebem li ti mamicu?”
„Istražujem.”
„Nadam se da si na putu ovamo.”
„Ne. Moram u planine. Tamo me vodi trag.”
„U planine?”
„Da. U mali univerzitetsko naselje pored Grenobla. Gvernon.”
Posle nekoliko trenutaka tišine, Krozije ga upita:
„Nadam se da imaš dobar razlog za...”
„Najbolji mogući, komesare. Istraga me vodi u taj grad. Mislim da
ću tamo naći tragove provalnika.”
Krozije ne reče ništa. Karimu se učinilo kao da je ostao bez teksta.
Iskoristivši tu nenadanu prednost, poručnik navali:
„Ima li nešto novo o vozilu?”
Komesar je oklevao. Karim podiže ton:
„Je l’ ima nešto novo, ili ne?”
„Pronašli smo i vozilo i vlasnika.”
„Kako?”
„Našli smo svedoka na putu D143. Seljak se vraćao traktorom s
njive. Video je belu ‘ladu’ oko dva sata ujutru. Zapamtio je broj.
Proverili smo: pod tim brojem zaista je registrovana ‘lada’. Na
tehničkom pregledu još uvek je imala originalne ruske gume. Sa
sigurnošću od osamdeset odsto možemo da tvrdimo da je to naše
vozilo.”
Karim se zamisli. Bila mu je sumnjiva ta informacija. Kao da je
nameštena.
„Otkud se pojavio taj svedok?”
Krozije zareza:
„Zato što u Sarzaku sve ključa. Došli su likovi iz nacionalne
policije, inače poznati po diskreciji. Prave ovde famu kao da su se sve
sekte okupile oko našeg groblja.” Krozije opsova. „Mediji su se okupili.
Stvarno je to svinjarija.”
Karim zaškrguta zubima.
„Recite mi brzo ime grada.”
„Karime, sa mnom se tako ne razgovara...”
„Ime, komesare. Vi kao da ne shvatate da je ovo moja istraga.
Samo ja mogu da se snađem u tom haosu.”
Krozije je ćutao nekoliko trenutaka, očigledno se trudeći da ne
izgubi živce. Kada je progovorio, glas mu je bio napet:
„Tokom čitave moje karijere niko mi se nikada nije tako obraćao.
Karime. Hoću da čujem svrhu te ‘tvoje” istrage. Odmah. Da te ne bih
išutirao odavde.”
Po tonu se moglo zaključiti da više nema pregovora. Karim mu u
nekoliko rečenica prepriča rezultate istrage. Ispričao mu je o Fabjen i
Židiti Ero. Opisao je njihovo besmisleno kretanje, promenu identiteta,
automobilsku nesreću koja je detetu presekla život. Krozije smeteno
zaključi:
„To je, bre, pravi roman.”
„Smrt je roman, komesare.”
„Hm... U svakom slučaju uopšte ne vidim nikakvu vezu između te
priče i naše noćne afere...”
„Evo kako ja to vidim, komesare. Fabjen Ero nije bila luda. Neki
ljudi su je očigledno proganjali. Mislim da su se ti isti ljudi vratili da
nešto provere. Nešto što su oni već znali, ali ih je neki iznenadan
događaj vratio na početak.”
„Kako si sve to smislio? I ko su ti ljudi?”
 „Nemam pojma. Ali, rekao bih da su se đavoli vratili, komesare.”
„Sve je to samo priča.”
„Možda, ali pogledajmo činjenice: obijene su i škola i grobnica Žid
Itero. Dakle, molim vas, komesare, dajte mi ime vozača i grada iz
kojeg je došao. Moram da znam da li se radi o Gvernonu. Tamo je
rešenje ovog košmara i...”
„Piši. Ime je Filip Sertiz, ulica Moris-Blaš broj 7.”
Karimov glas je drhtao:
„Koji grad, komesare? Gvernon?”
Krozije zastade:
„Jeste. Gvernon. Ne znam kojim si ti čudom došao do toga, momče,
ali na pravom si tragu.”
SEDMI DEO
 36

Slike nemačke režiserke su oživele.

Atlete izbrijanih slepoočnica trčale se na berlinskom stadionu pre
Drugog svetskog rata. Opušteno. Moćno. Svečano. Njihov trk je bio
uklopljen u ubrzane kadence starog filma, zrnaste i pigmentirane kao
površina grobnice. Gledao ih je kako trče. Čuo je trupkanje nogu po
stazi. Osećao je muklo dahtanje koje se poklapalo sa udarima koraka.
Iznenada su se umešali neki uznemirujući detalji. Lica su bila
suviše tamna i zatvorena. Arkade prejake, prenaglašene. Šta su krili
njihovi pogledi? Kada se histerična dreka razlegla preko travnatog
stadiona, atlete pokazaše svoje prazne duplje bez očiju, kojima nisu
videli kuda trče. A onda je u tim živim ranama nešto počelo da gmiže,
palaca jezikom, svetluca...
Nijemans se probudi obliven hladnim znojem. Belo svetlo
kompjuterskog ekrana obasjavalo ga je kao u nekoj komičnoj sceni
ispitivanja. Polako se uspravio uvukavši glavu u ramena. Pogledao je
oko sebe, ali niko nije primetio da je zadremao ni koliko je strah
obuzeo čak i njegov san oživljavajući fotose koje je video kod Sofi
Kajoa. Slike one nacističke rediteljke čijeg se imena nije sećao.
Pola deset uveče.
Spavao je samo četrdeset pet minuta. Posle povratka iz skladišta,
Nijemans je svoja otkrića (sveščicu, metalne opiljke i beličasti puder)
poslao Patriku Astijeu, inženjeru iz Grenobla, a posredstvom Marka
Kosta koji je u bolnici još uvek čekao da stigne leš iz lednika.
U međuvremenu, Nijemans je opet došao u biblioteku univerziteta
da bi, za svaki slučaj, potražio moguća značenja reči „reke” i „purpur”.
Prvo je, normalno, pregledao karte tražeći neki vodeni tok tog imena.
Onda je pogledao katalog tražeći knjige ili dokumenta koji
objedinjavaju ove dve reči. Nije ništa pronašao, ali je tokom čitanja
odjednom zaspao. Nije spavao više od četrdeset sati i nervi su mu
podrhtavali kao marioneta na konopcima. Komesar još jednom
osmotri veliku čitaonicu. Za stolovima iza staklenih pregrada, desetak
policajaca u civilu je u skladu s njegovim uputstvom čitalo knjige o zlu,
čistoti i očima... Dvojica su prelistavali spisak studenata koji su često
čitali takve knjige. To su bili tobož osumnjičeni. Jedan je još uvek čitao
tezu Remija Kajoa. Ali Nijemans više nije verovao da će bilo šta
pronaći u knjigama, ništa više od ostalih policajaca koji su čekali svoj
opoziv. Svi su već znali da je policija iz Grenobla pre dva sata preuzela
istragu, nezadovoljna slabim rezultatima grupe
Nijemans/Barn/Vermon.
Tačnije: ne samo da nije bilo napretka, nego se još nije pojavio ni
jedan trag uprkos širini i zamahu akcije. Tri stotine vojnika alpinista iz
baze u Romanu je dovedeno kao pomoć jedinicama kapetana
Vermona koje su i dalje pročešljavale terene vrha Mire i zapadne
padine Baladone. Oni su oko šest popodne stigli kamionima i odmah
se priključili noćnoj potrazi pod zapovedništvom kapetana Vermona.
Osim ovih vojnika, kapetanu su dodeljene još dve jedinice iz Valense.
Istraženo je već više od trista hektara. Za sada, to sistematsko
pretraživanje terena nije dalo nikakvih rezultata – i neće ni dati,
Nijemansu je to bilo potpuno jasno. Ako je ubica i ostavio nekog traga,
do sad je već bio izgažen. Zato je komesar smatrao da je dovoljno da
održava radio-vezu sa Vermonom, a da obeležava tragove na
sopstvenoj karti: mesta gde su pronađena tela, fakultet, Sertizovo
skladište, izveštaji iz planinskih domova...
Putevi su bili pod punom kontrolom. Sa osam kontrolnih punktova
došlo se do mreže od dvadeset četiri. Široko područje oko Gvernona
bilo je potpuno pokriveno. Sve varošice i sela, svi ulazi i izlazi sa
autoputeva, nacionalnih i regionalnih, bili su blokirani.
I istražitelji kapetana Barna su bili zatrpani papirima. Razvili su
sve mogućnosti istrage. Faks je radio bez odmora: svedočenja,
popunjeni upitnici, komentari... Stizale su i informacije iz svih
skijaških centara u okolini.
Takođe su, tokom popodneva, ispitani svi koji su tokom poslednjih
sedmica bili u kontaktu sa prvom žrtvom. Jedna ekipa je ispitivale
najbolje alpiniste u oblasti, zapisujući imena svih koji su se već peli na
lednik Valern. To su bili divlji ljudi koji nisu živeli u Gvernonu, nego u
zaseocima na velikim visinama u vencu kamenih vrhova koji su
obrubljivali univerzitetsko naselje.
Jedna ekipa kapetana Vermona pokušavala je da do tančina
rekonstruiše moguće kretanje Remija Kajoa u njegovoj poslednjoj
šetnji, dok je druga ekipa pokušavala da utvrdi moguće kretanje
druge žrtve, kao i ubičin put do vrha lednika. Svi podaci bili su
ubačeni u kompjutersku memoriju.
U srcu te gungule, te ratne operacije, Nijemans se držao povučeno.
Bio je više nego ikad siguran da će pronaći ubicu ako otkrije njegov
motiv. Možda je motiv osveta. Ali, s tom ekstremnom pretpostavkom
je trebalo postupati oprezno. Ni vlasti ni javnost nisu poznavali
paradokse policijske profesije. Zvanično, zločinac je uvek ubijao
nedužne. A Nijemans je trebalo da dokaže kako su ove žrtve takođe
bile krivci.
Kako napredovati na takvom terenu? Kajoa i Sertiz živeli su veoma
tajanstveno. Sofi Kajoa nije ništa rekla i zato je s te strane istraga stala.
I Sertizova majka, i njegove kolege iz bolnice koje su već bile ispitane,
poznavali su samo jedno, konvencionalno lice Filipa Sertiza. Njegova
majka čak nije ni znala da postoji skladište koje je nekada pripadalo
njenom mužu, Reneu Sertizu.
Dakle?
Sve to je za Nijemansa bila velika misterija koja je sve njih uvlačila
u svoje nepoznanice. Podiže slušalicu i pozva Barna:
„Zna li se nešto o Žuaznou?”
Besprekorni mladi policijski poručnik, koji je goreo od želje da što
više nauči od „učitelja”, još se nije pojavio.
„Jok”, promrmlja Barn. „Poslao sam jednog od momaka u institut
za slepe da se raspita kuda je mogao da ode.”
„I?”
Kapetan reče umornim glasom:
„Žuazno je sa instituta otišao oko šest. Izgleda da je otišao u
Anensi, da poseti nekog oftalmologa. Taj je profesor na fakultetu u
Gvernonu, ali radi sa slepima u institutu.”
„Jeste li ga zvali?”
„Naravno. Zvali smo i kuću i ordinaciju. Niko se ne javlja.”
„Imate li adrese?”
Barn izdiktira Nijemansu ime samo jedne ulice. Lekar je imao
ordinaciju u svojoj kući.
„Idem tamo za svaki slučaj”, reče Nijemans.
„Ali... zašto? Žuazno je verovatno već završio...”
„Ja sam odgovoran.”
 „Odgovoran?”
„Ako je klinac napravio neku glupost ili nepotrebno rizikovao,
siguran sam da je uradio da bi me zadivio, razumete?”
Žandarm odvrati umirujućim tonom:
„Žuazno će se pojaviti. Još je mlad. On se iz sve snage bacio u
istragu.”
„Slažem se. Ali, možda je u opasnosti, a da toga nije svestan.”
„U... opasnosti?”
Nijemans mu nije odgovorio. Ćutao je nekoliko trenutaka. Barn
kao da nije shvatio pravi smisao komesarovih reči. Odjednom se
priseti:
„A, da. Zaboravio sam: Žuazno je zvao i bolnicu. Želeo je da
pregleda arhivu.”
„Arhivu?”
„U podrumu bolnice nalaze se svi podaci o rođenjima, bolestima i
smrtnim slučajevima u čitavoj oblasti.”
Policajac je osetio kako mu se stomak stegao od straha: plavušan
je samostalno sledio neki trag. Otkrio je nešto na institutu, to ga je
odvelo do oftalmologa, a zatim do arhiva centralne bolnice. Upitao je:
„Ali, niko nije video da je došao u bolnicu?”
Barn odgovori odrečno, pa Nijemans prekide vezu. Istog trenutka,
telefon je zazvonio. Svi istražitelji su sada radili u velikoj brzini.
Kostov glas je drhtao:
„Stiglo je telo.”
„Je li to Sertiz?”
„On je, nema sumnje.”
Komesar uzdahnu. Svi podaci koje su u poslednja tri sata
napabirčili o Sertizu sada i zvanično ulaze u istragu. Sada je mogao da
zvanično pošalje ekipu da ispita skladište. Kost nastavi:
„Ima dodatak u sakaćenju.”
„Kakav?”
„Zločinac mu je osakatio oči, ali i ruke. Odsekao mu je obe šake. To
niste mogli da vidite zbog fetusnog položaja: zglobovi su bili
zaklonjeni kolenima.”
„To je sve?” upita Nijemans.
„U ovom trenutku, da. Započeću autopsiju.”
„Koliko ti treba vremena?”
 „Najmanje dva sata.”
„Počni od očnih duplji i pozovi me kad bilo šta saznaš. Siguran sam
da ćemo naići na neki trag.”
„Čini mi se kao da sam glasnik iz pakla, komesare.”

Nijemans je prošao kroz čitaonicu. Pored vrata je ugledao

dežmekastog policajca koji je čitao tezu Remija Kajoa. On skrete i
sede preko puta policajca u staklenu kabinu za čitanje.
„Kako ide?”
Policajac podiže oči.
„Plivam nekako.”
Komesar se nasmeši posmatrajući obiman dokument.
„Ništa novo?”
Policajac sleže ramenima.
„Stalno – Grčka, Olimpijada, sportski napori i tako to: trke, koplja,
rvanje... Kajoa piše o uzvišenoj prirodi fizičkih napora, rekorda,
znate...”, policajac skupi usne u znak neverice. „Kao neka vrsta...
zajedništva s višim silama. Prema njemu, u to vreme se verovalo da se
kroz fizički napor može stupiti u vezu s bogovima... Na primer, athlon,
prvobitni atleta, mogao je, prevazilazeći sopstvene moći, da izazove
prirodne sile... plodnost, rađanje. Zamislite kakav bi to bio fudbal kad
mogle da se probude natprirodne sile...”
„Imaš još nešto?”
„Kajoa dalje piše kako je tokom antičkih vremena, atleta bio i
pesnik, muzičar i filozof. I mali bibliotekar stvarno insistira na tome.
Ima se utisak kao da žali za vremenom kad su duh i telo bili sjedinjeni,
prožeti u jednom telu. Takav je i naslov „Nostalgija za Olimpijom”.
Nostalgija za vremenom viših ljudi koji su istovremeno i pametni i
snažni, duhovni i sportski. Kajoa to vreme suprotstavlja našem, u
kojem intelektualci neće da mrdnu prstom, a atlete nemaju ništa u
ćupi. On je u tome video znak dekadencije, razdvajanja tela i misli.”
Nijemans se odmah seti atleta iz svog košmara. Slepci u
celuloidnoj stvarnosti. Sofi Kajoa mu je rekla da su, po mišljenju
njenog muža, sportisti iz Berlina uspeli da obnove tu duboku
povezanost duha i tela.
Policajac se priseti univerzitetskih šampiona: kao što mu je rekao
Žuazno, baš su profesorska deca imala najbolje rezultate, pa i u
sportu. Na neki način, oni su se približili konceptu savršenog atlete.
Kada je Nijemans posmatrao fotografije u predvorju rektorovog
kabineta, iznenadila ga je uznemirujuća mladalačka snaga tih lica. Kao
inkarnacija snage, ali i neki poseban duh. Filozofija? Nasmeši se
mladom policajcu koji ga je ljubopitljivo posmatrao.
„Izgleda kao da ti se to baš i ne sviđa”, primeti Nijemans.
„Ja se snalazim u životu. Teško da mogu da sastavim dve rečenice.”
Čovek se potapša po nosu. „Ali verujem u svog njonju. Fašiste
prepoznajem na daljinu.”
„Znači misliš da je Kajoa bio naci?”
„Nije to tako prosto... Ali, mit o natčoveku, pa atlete, čisti duh, sve
me to podseća na večita buncanja o višoj rasi i sličnim sranjima.”
Nijemans se ponovi seti slika berlinske Olimpijade u predsoblju
Kajoa. Neka tajna se krila iza tih slika, iza sportskih rezultata
studenata. Sve to je sačinjavalo neku celinu, ali kakvu?
„Ima li nekih aluzija na reke?” upita. „Krvave, purpurne reke?”
„Šta?”
Pjer Nijemans ustade.
„Zaboravi.”
Agent pogleda visokog čoveka u plavom mantilu i reče:
„Iskreno, komesare, mogli ste da zadužite nekog studenta, nekog
kvalifikovanijeg od mene za...”
„Treba mi pogled profesionalca. Neko ko će sve čitati u okvirima
istrage.”
Mladi oficir je izgledao nezadovoljno.
„Da li vi stvarno verujete da ovo trućanje ima neke veze sa
slučajem?”
Nijemans se uhvati za ivicu staklenog panoa i nagnu se unapred.
„U jednom slučaju svaki element je bitan. Nema slučajnosti ni
nepotrebnih detalja. Sve funkcioniše kao u strukturi atoma, kapiraš?
Nastavi da čitaš.”
Nijemans ostavi mladića sa izrazom duboke sumnje.
Kada je izašao napolje primetio je u daljini snažne reflektore
televizijskih ekipa. Napregnuo je pogled i raspoznao mršavu priliku
rektora Vensana Luiza koji je, stojeći u podnožju stepenica, trtljao
neku utešnu izjavu. Primetio je da je, osim regionalnih, stigla i
nacionalna televizija, pa čak i frankofonski švajcarski kanal... Novinari
su se gurali, postavljali pitanja. Proces je započeo: pažnja medija
usmerila se prema Gvernonu. Vest o ubistvima obišla je čitavu
Francusku, a panika je zahvatila mali grad.
A to je bio tek početak.
 37

Nijemans je s puta nazvao Antoana Remsa.

„Ima li vesti o Englezu?”
„Ja sam upravo u bolnici. Nije još došao svesti. Prognoze lekara
nisu dobre. Britanska ambasada je angažovala hrpu advokata. Upravo
su stigli pravo iz Londona. Novinari su na sve strane. Očekuj najgore:
obrušiće se na tebe.”
Satelitska veza je bila savršena. Remsov glas kristalno jasan.
Nijemans je zamislio direktora kako čeka u bolnici i kao da je
video samog sebe kako u bolnicama razgovara sa prostitutkama koje
su pretukli njihovi svodnici, otečenih lica i arkada polomljenih
udarcima kavaljera. A video je i krvava lica osumnjičenih koje je on
sam prebio. Video je ruke vezane za krevet, one su se trzale uz
metalni zveket u nekom od mnogobrojnih bleštavih bordela u grobnoj
belini sobe.
I vidi ga kako stoji ispred Notr Dama pošto je napustio L’ Otel-
Djeu, iscrpljen i izmožden u tri ujutru, sam usred noći. Pjer Nijemans
je bio ratnik. I njegove uspomene su bile pune bleska metala, opasača,
vatre na bojnom polju. Njega je neka snažna unutarnja sila, puna
melanholije, privlačila životu kakvim je živeo mali broj ljudi, ali ih je
bilo otkad i sveta.
„Šta je s tvojom istragom?” upita ga Rems.
Ton mu više nije tako agresivan: prevagnula je kolegijalna
solidarnost, mnoge zajedničke godine. Staro prijateljstvo je pobedilo.
„Sad imamo dva leša. A nikakav trag. Ali ja guram. I siguran sam da
sam na dobrom putu.”
Rems nije ništa odgovorio, ali je Nijemans osećao da je ta tišina
znak poverenja. Upitao je:
„I šta je sa mnom”.”
„Šta s tobom?”
„Je l’ pokrenuta neka procedura povodom ovog sa huliganima?”
Rems se nasmeja zlokobno.
„Misliš na našu kontrolu? Čekaju te oni već odavno, pa će sačekati
još malo.”
„Šta će da sačekaju?”
„Da junac crkne. Pa da ti prikače ubistvo.”
Nijemans je stigao u Anesi oko jedanaest uveče. Vozio se dugim i
svetlim ulicama, ispod krošnji drveća. Lišće, osvetljeno uličnim
svetlom, presijavalo se kao komadići satena. Na kraju svake avenije
mogao se videti neki spomenik: kapelice, fontane, statue. Od
najmanjih do najvećih, sve su ga podsećale na figurine u muzičkoj
kutiji ili na reljef na starinskoj pegli. Kao da je grad u ćoškove svojih
odaja, na skverove, stavio nakit u kutije od kamena, mermera i opalog
lišća.
Prođe duž kanala koji su smrdeli kao i amsterdamski i koji su
izbijali na jezero. Videla su se svetla na drugoj obali. Policajcu je bilo
teško da poveruje kako se nalazi samo nekoliko desetina kilometara
od Gvernona, leševa i divljeg ubice. Uputio se prema stambenoj četvrti
grada. Avenija brestova. Bulevar zelenila. Sokak planinskog lahora. Ta
imena mora da su meštanima zvučala kao iz neke njihove gorske priče
pune kamena i snage.
Uterao je „berlinu” u prolaz koji je vodio naniže. Visoke vile su se
nizale jedna do druge, neke otmene, a neke propale, okružene
baštama iza niskih živica. Traženi broj se nalazio na zasebnoj kući od
tesanog kamenja sa širokom nadstrešnicom. Nijemans je dvaput
zazvonio na romboidno zvonce sa dugmetom koje je predstavljalo
ženicu. Na mermernoj tabli ispod zvona je pisalo: „Dr Edmon Šernese.
Oftalmolog. Hirurgija oka.”
Niko se nije pojavio. Nijemans spusti pogled. Brava nije
predstavljala nikakav problem, a komesar je bio dobar u obijanju.
Spretno je prodrmao jezičak brave i ušao u hodnik obložen
mermerom. Svetleće table pokazivale su put do ordinacije, nalevo, ali
je policajac odabrao tapacirana vrata s desne strane.
Kabinet za konsultacije. Pritisnuo je kvaku i ugledao veliku sobu, u
stvari prostranu verandu kojoj su krov i dva zida bili zastakljeni
staklenim briketima. Unutra je, negde u mraku, žuborila voda.
Posle nekoliko sekundi, Nijemans u dnu sale ugleda siluetu kako
stoji ispred umivaonika.
„Doktor Šernese?”
Čovek podiže pogled. Nijemans priđe. Prvo što je jasno video su
bile lekareve ruke, preplanule i sjajne od kapljica vode. Staračke ruke
prekrivene braon flekama i mrežom vena koje su vodile prema
snažnim prstima.
„Ko ste vi?”
Glas je bio dubok i tih. Čovek je bio nizak, ali snažne građe. Imao je
više od šezdeset godina. Bela, talasasta kosa je izbijala iz visokog,
preplanulog čela na kojem je takođe bilo braon fleka. Imao je nos kao
greben, a telo kao dolmen: ličio je na monolit. Na tajanstvenu stenu:
čudno poređenje kad se pomisli da je doktor na sebi imao samo gaće i
majicu.
„Pjer Nijemans, policijski komesar. Zvonio sam, ali niko nije
odgovorio.”
„Kako ste ušli?”
Nijemans napravi nekoliko mađioničarskih pokreta prstima.
„Priručnim sredstvima.”
Čovek se elegantno nasmeši, ne obraćajući pažnju na policajčeve
nedelikatne manire. Zavrnu slavinu i vlažnih ruku prođe kroz
prozračnu prostoriju tražeći peškir. U polumraku su se videli
binokularni instrumenti, mikroskop, anatomski odlivci očiju i očnih
duplji. Šernese mirno reče:
„Danas popodne je već bio jedan policajac. Šta želite?”
Nijemans je bio na samo nekoliko metara od doktora. Odjednom je
shvatio da sve vreme gleda samo u ono najvažnije na čoveku – na ono
po čemu se svaki čovek na planeti razlikuje od drugog: oči. Šernese je
imao bezbojne, sive oči što mu je davalo izgled zmije. Beonjače su mu
bile kao majušni akvarijumi u kojima su iza gvozdenih krljušti
prolazila mrtva bića. Nijemans reče:
„Upravo zbog toga sam i došao.”
Čovek se popustljivo nasmeši.
„Baš originalno. Sad jedan policajac traži drugog.”
„Kada je došao?”
„Rekao bih oko šest.”
„Tako kasno? Da li sećate njegovih pitanja?”
„Naravno. Pitao me je o štićenicima instituta za slepe koji se nalazi
pored Gvernona. To je institut u kojem su smeštena deca koja imaju
probleme s očima. Ja radim s njima.”
„Šta vas je pitao?”
 Šernese otvori orman od mahagonija. Izvadio je široku, svetlu
košulju i opušteno skliznuo u nju.
„Hteo je da zna poreklo oboljenja kod dece. Objasnio sam mu da se
radi o naslednim bolestima. Takođe je hteo da zna da li te bolesti
mogu da imaju i neki drugi uzrok, spolja. Recimo trovanje, pogrešan
recept ili slično.”
„Šta ste mu odgovorili?”
„Da je to besmislica. Razlog genetskim poremećajima je
izolovanost grada i česti brakovi među srodnicima. Iste bolesti u
genetskom kodu samo jačaju zbog bliskog srodstva, istog gena. To je
česta pojava u izolovanim sredinama. Na primer, oblast Sen-Žan u
Kvebeku, ili u zajednici Amiša, u SAD. Tako je i u Gvernonu. Ljudi iz te
doline se nisu mešali s drugim... Zašto bi se tražilo neko drugo
objašnjenje za poznat fenomen?”
Uopšte se ne uznemiravajući zbog Nijemansovog prisustva, lekar
navuče i svetloplave pantalone. Štof se malo presijavao. Šernese je bio
veoma elegantan, retko prefinjen. Policajac nastavi: „Da li vas je još
nešto pitao?”
„Pominjao je kalemljenje.”
„Kalemljenje?”
Čovek je zakopčavao košulju.
„Kalemljenje očiju. Ni ja baš nisam razumeo njegovo pitanje.”
„Da li vam je objasnio razlog istrage?”
„Ne. Ali, ja sam dobrovoljno odgovarao. Interesovalo ga je da li
postoji zanimanje za presađivanje očiju zbog zamene rožnjače, na
primer.”
Znači, Žuaznoa su zanimale hirurške mogućnosti.
„I?”
Šernese zastade i uhvati rukom vilicu kao da isprobava da li je
neobrijan. Senke drveća poigravale su iza staklenih zidova.
„Rekao sam mu da takva operacija nema smisla. Danas se lako
nalaze zamene za rožnjaču. U izradi veštačkih materijala je načinjen
veliki progres u naše doba. A mrežnjače još niko nije uspeo da
konzervira: dakle, nema kalemljenja...” Doktor se lagano naceri.
„Znate, te priče sa trgovinom organima, sve vam je to zabava za
narod.”
„Je l’ imao još neko pitanje?”
 „Ne. Izgledao je razočarano.”
„Da li vam je možda rekao kuda ide? Je li pomenuo neku adresu?”
„Ne. Baš ništa.” Lice mu se smrknulo. „Ja bih baš želeo da znam
zašto je dolazio.”
Nijemans iz mantila izvadi fotografije leša Remija Kajoa i stavi ih
na sto.
„Radi se o ovome.”
Šernese stavi naočare, upali malu svetiljku i pogleda fotografije.
Prazne duplje. Veštačke jabučice.
„Gospode...”, prodahta.
Izgledao je užasnuto, a istovremeno i fascinirano onim što je video.
Nijemans primeti kolekciju hromiranih bodeža u jednoj kineskoj kutiji
za pisaći pribor koja se nalazila na ivici stola.
„Imam dve takve žrtve. Da li mislite da je to posao profesionalca?”
Šernese podiže lice. Bio je zgrožen i oblio ga je znoj. Nekoliko
sekundi je ćutao, pa zatim zapita.
„Mili bože, šta to hoćete da kažete?”
„Govorim o vađenju očiju. Imam i krupan plan.” Nijemans izvadi
fotografije u krupnom planu. „Da li se ovde prepoznaje rad majstora,
profesionalca? Naročit rez? Ubica je iščupao oči, ali nije bitno oštetio
kapke: to se tako radi? Odnosno, da li je potrebno ozbiljno poznavanje
anatomije za takav zahvat?”
Šernese je opet pogledao slike.
„Ko je uradio ovako nešto? Kakav je to... monstrum? Gde se to
desilo?”
„U okolini Gvernona. Doktore, molim vas odgovorite mi na pitanje.
Da li vi mislite da je ovo uradio profesionalac?”
Oftalmolog se uspravi.
„Molim vas, izvinite. Ja stvarno ne znam šta bih rekao.”
„Šta mislite, kako je to uradio?”
Lekar se zagleda u fotose.
„Mislim da je ispod jabučice zavukao oštro sečivo, možda skalpel, i
njime lako odvojio očne nerve i okulomotorne mišiće zahvaljujući
mekoći kapka. Mislim da je jednim pokretom iščupao oko, koristeći
sečivo kao polugu. Kao komadom metalnog novca, znate?”
Nijemans vrati slike u džep. Preplanuli lekar je pažljivo pratio sve
njegove pokrete, kao da i dalje vidi slike kroz štof mantila. Košulja mu
je bila puna mrlja od znoja koji se cedio s njegovog tela.
„Želeo bih da vam postavim jedno opšte pitanje”, tiho reče
Nijemans. „Dobro razmislite pre nego što odgovorite.”
Lekar pođe ka prozoru. Senke razigranog drveća kao da su se
naselile na verandi. Rukom je pozvao policajca da ga sledi.
„Kakva je veza između čovekovih ruku i očiju? Kako se mogu
povezati ta dva dela ljudskog tela?”
Oftalmolog napravi nekoliko koraka. Povratio je svoju smirenost,
nadmoć naučnika.
„Zajednička tačka je očigledna”, reče napokon. „Oči i ruke su jedini
unikatni delovi čovečijeg tela.”
Nijemans zadrhta. Otkako mu je to Kost rekao, on je prosto osećao
da je u tome stvar, ali nije mogao precizno da objasni svoj osećaj. Sad
je bio njegov red da se oznoji.
„Šta to znači?”
„Naše dužice su jedinstvene. Mnogobrojna vlakna od kojih se
sastoje formiraju mrežu koja je karakteristična za svakog pojedinca.
To je biološka oznaka ucrtana u naš genetski kod. Isto kao otisci
prstiju.”
Znači to je zajedničko očima i rukama: nose prepoznatljiv biološki
potpis. Biometrički potpis, rekli bi specijalisti. Ako sa tela uklonite oči
i ruke, oduzeli ste mu identitet. Ko je osoba koje umre bez tih oznaka.
Niko. Anonimni leš koji je izgubio svoj suštinski identitet. Možda i
dušu? Ko to zna? Na izvestan način gori kraj se ne može ni zamisliti.
Kao obično parče mesa. Svetlucanje staklenih briketa odbleskivalo se
u bezbojnim Šerneseovim očima produbljujući tako njihovu
providnost. Čitava soba je izgledala kao staklena dužica. Anatomski
odlivci, zasenčena silueta, skvrčeni prsti drveća: svaki element se
prelamao kao u ogledalu. Komesar je doživeo prosvetljenje: setio se
da Kajoa nije imao otiske prstiju. Ubica nije dirao njegove ruke.
Očigledno da ubica nije bio zainteresovan za njegove ruke zato što su
jednostavno bile anonimne. Ubica je svojim žrtvama oduzimao
biološki identitet.
„Moje je mišljenje”, dodade lekar, „da je identifikacija na osnovu
očiju preciznija od otisaka prstiju. Vaši stručnjaci u policiji bi o tome
trebalo da razmisle.”
„Zašto ste to rekli?”
 Šernese se smeškao u polutami. Potpuno se pribrao.
„Neki naučnici misle da se na očnom dnu ne vide samo bolesti,
nego i čitava struktura pojedinca. Celokupan naš razvoj je zabeležen u
tim svetlim mrljicama u našem oku... Jeste li nekad čuli za indologiju?”
Ni sam nije znao zašto, ali Nijemans je osećao da ovo svedočenje
baca sasvim drugo svetlo na čitav tok istrage. Još uvek nije znao o
čemu se radi, ali je bilo očigledno da ubica poznaje osnove
oftalmologije. Šernese nastavi:
„To je disciplina nastala krajem dvadesetog veka. Neki nemački
sokolar je prvi primetio taj fenomen. Jedan njegov štićenik je slomio
nogu. Čovek je primetio kako se u njegovom oku pojavila neka mrlja.
Kao zlatna pega. Kao da je nesreća ostavila trag na oku. To je psihički
odjek fizičkog bola, gospodine. Siguran sam u to. Ko zna? Možda je vaš
ubica, vadeći svojim žrtvama oči, želeo da poništi trag nekog događaja
koji je ‘pročitao’ u njihovim očima.”
Nijemans odstupi gledajući kako se lekarova senka produžava sa
svakim novim korakom. Postavi mu poslednje pitanje:
„Zašto se danas po podne niste javljali na telefon?”
„Isključio sam telefon”, nasmeši se doktor. „Ne primam
ponedeljkom. I onda popodne i veče posvećujem sređivanju
kabineta...”
Šernese se vrati do ormana i iz njega izvadi sako. Navukao ga je
samo jednim, preciznim pokretom. Kombinacija je bila plavo-siva,
prozračna i klasična. On reče kao da je najzad shvatio razlog
Nijemansove posete:
„Vi ste me zvali? Zaista mi je žao. Sve ovo sam mogao da vam
kažem i telefonom. Zbog mene ste izgubili vreme.”
Čovek više ništa nije rekao. Sebičluk i nezainteresovanost su
prosto izbijali iz njegovog preplanulog čela. Već je bio zaboravio
iskasapljene oči Remija Kajoa.
Nijemans još jednom pogleda crteže očnih jabučica prošaranih
mrežom krvnih sudova koji su podrhtavali na beonjačama kao da su
nevidljivim koncima povezani sa senkama drveća koje su poigravale
po staklenom krovu i zidovima.
„Nisam gubio vreme”, promrmlja.
Napolju je komesara Nijemansa čekalo novo iznenađenje.
Naslonjen na njegovu „berlinu”, ispod ulične svetiljke, neki čovek ga je
strpljivo čekao. Bio je isto tako visok kao i sam Nijemans,
Magrebljanin sa jamajčanskim dredovima, crn kao sam đavo. Iskusan
policajac može da prepozna opasnog čoveka kad ga sretne. A taj veliki
tip je bio opasan, iako je stajao potpuno opušteno. Podsetio ga je na
dilere koje je često jurio u mračnim pariskim noćima. Nijemans se
mogao zakleti u šta hoćeš da je tip negde držao oružje. I kad se
približio s rukom na kundaku svog pištolja, nije mogao da poveruje
svojim očima: Mavar mu se smešio.
„Komesar Nijemans?” upita kad mu se policajac približio na
nekoliko metara.
Mavar gurnu ruku u jaknu. Nijemans poteže i viknu:
„Ne miči se!”
Čovek sa licem sfinge je nasmeši – mešavinom samopouzdanja i
ironije – pun sigurnosti koju je Nijemans retko viđao čak i kod
najprepredenijih sumnjivaca.
Mavar mirno reče:
„Polako, komesare. Zovem se Karim Abduf. Ja sam poručnik u
policiji. Kapetan Barn mi je reko da vas ovde mogu pronaći.”
Istog trenutka izvadi legitimaciju i sa dva prsta je pokaza
komesaru. Nijemans s oklevanjem vrati svoj pištolj u korice. Bio je
iznenađen izgledom mladog Arapina. Puno minđušica svetlucalo je
ispod uvojaka.
„Ti nisi iz brigade u Anesiju?” upita ga nepoverljivo.
„Ne. Dolazim iz Sarzaka. To je u Lotu.”
„Nikad čuo.”
Karim skloni svoju legitimaciju.
„Vidim, puni ste poverenja.”
Nijemans se nasmeja još uvek ga posmatrajući sumnjičavo.
„Kakav si ti to pandur?”
Sfinga čvrknu antenu na „berlini”.
„Baš onakav kakav vam nedostaje, komesare.”
 38

Dvojica policajaca su na povratku popili kafu u kafanici pored puta

N56. U daljini su se na putu videla svetla žandarmerijske barikade, i
odblesci farova zaustavljenih automobila.
Nijemans je pažljivo saslušao Abdufov kratak prikaz čudne storije
od početka pa do tačke u kojoj su se iznenada ukrstile njihove dve
istrage. Ništa mu nije bilo jasno. Ta priča o tajanstvenoj majci i njenom
stradanju, o devojčici prerušenoj u dečaka, o đavolima koji žele da
unište detetovo lice, nije baš zvučala naročito ubedljivo... Sve to mu je
ličilo na dugotrajan delirijum, sve dok mu poručnik iz Sarzaka nije
rekao da je u noći između nedelje i ponedeljka Filip Sertiz oskrnavio
grobnicu u gradiću u oblasti Lot.
Bila je to ključna informacija.
Filip Sertiz je očigledno bio oskvrnavitelj groba. Naravno, trebalo
je uporediti otiske guma. Ali, ako se potvrdi pretpostavka mladog
Mavra, Nijemans će najzad imati čvrst dokaz o krivici svoje žrtve.
S druge strane, komesar nije mogao da uoči nikakvu drugu vezu
između svoje istrage i Karimove priče o devojčici i njenoj majci koje
su progonili đavoli. Nijemans upita Karima:
„I kakav je tvoj zaključak?”
Mladić se nervozno igrao kesicom šećera.
„Mislim da su se đavoli prošle noći probudili, razlog ne znam, i da
je Sertiz došao da nešto proveri, u školi i na groblju, nešto što ima
veze sa događajima iz 1982.”
„I Sertiz je bio jedan od tih đavola?”
„Tačno.”
„Ali, to je besmisleno”, ubaci se Nijemans. „Filip Sertiz je 1982.
imao dvanaest godina. Stvarno misliš da je majku porodice jedan
momčić mogao da zastraši i progoni iz jednog grada u drugi?”
Karim Abduf se namršti.
„Znam. Uopšte se ne uklapa.”
Nijemans se nasmeja i naruči još jednu kafu. Još nije bio načisto s
Karimom. Nije baš bio siguran da li treba da ima poverenja u krupnog
momka sa dredovima koji nosi automatski pištolj suprotno pravilima,
i vozi očigledno ukraden „audi”. Ali ni njegova priča nije bila mnogo
bolja: krivica žrtava. A u mladiću je bilo besa i strastvene
posvećenosti.
Najzad odluči da mu veruje. Dade mu ključ svoje provizorne
kancelarije na univerzitetu da bi Karim mogao da pogleda
dokumentaciju, a zatim mu poveri sve zavrzlame svoje istrage.
Tihim glasom, komesar je izložio svoje pretpostavke: žrtve su
krivci i ubica sprovodi osvetu. Izložio mu je i najmanje tragove koji
podržavaju tu hipotezu. Šizofrenija i brutalnost Remija Kajoa.
Izolovano skladište i knjižica Filipa Sertiza. Ispričao mu je i za
„purpurne reke”, ali nije mogao da objasni značenje te čudne sintagme
i rezimirao sadašnje stanje: čekaju se rezultati druge autopsije jer telo
možda nosi novu poruku.
Požalio se i kako su sve druge linije istrage bile bez ikakvih
rezultata. Najzad, ozbiljnim glasom mu poveri svoj nemir zbog Erika
Žuaznoa.
Abduf postavi nekoliko preciznih pitanja o poručnikovom
nestanku, pokazujući da ga to veoma brine. Nijemans ga na kraju
upita:
„Imaš li ti neku ideju?”
Mladi policajac se umorno nasmeši.
„Istu kao i vi, komesare. Mislim da se vašem momku nešto desilo.
Upro je prstom u nešto veoma važno, a hteo je da sve uradi sam i
isporuči vam plen. Verovatno je otkrio najvažniju stvar, ali mu se obila
o glavu. Nadam se da grešim, ali možda je vaš Žuazno otkrio identitet
ubice i to ga je, još jednom možda, koštalo života.”
Ćutao je neko vreme. Nijemans je gledao u udaljena svetla blokade
na putu. Iako to sebi nije hteo da prizna, otkako je u biblioteci sanjao
onaj san, i sam je bio uveren de se desilo baš tako. Karim nastavi:
„Nemojte da mislite da sam cinik, komesare. Od jutros idem iz
košmara u košmar. I sad sam se obreo ovde u Gvernonu, suočen sa
ubicom koji svojim žrtvama kopa oči. Ispred vas, Pjera Nijemansa,
face, slavnog imena francuske policije, koji ima sličan problem kao
ja... I više neću ničemu da se čudim. Mislim da su ta ubistva direktno
povezana sa mojom istragom i, verujte mi, spreman sam da idem do
kraja.”
 Dva policajca izađoše.
Bila je prošla ponoć. Spustila se izmaglica. Žandari koji su blokirali
put čekali su na kiši. Vozači su strpljivo čekali da prođu. Poneki su
virili kroz otvorene prozore svojih kola, ispod oka posmatrajući
oružje mokro od pljuska.
Komesar po navici pogleda na pejdžer. Sačekao ga je Kostov poziv.
Policajac ga je odmah pozvao.
„Šta se dešava? Jesi li završio autopsiju?”
„Ne sasvim, ali bih voleo da vam nešto pokažem. Ovde, u bolnici.”
„Ne možeš da mi kažeš telefonom?”
„Ne. Čekam rezultate drugih analiza. Dođite. Biću spreman dok
stignete.”
Nijemans prekide vezu.
„Novosti?” upita Karim.
„Možda. Treba da se vidim s patologom. A ti?”
„Ovamo sam došao da ispitam Filipa Sertiza. Sertiz je mrtav.
Prelazim na sledeću fazu.”
„A to je?”
„Da otkrijem okolnosti pod kojima je umro Židitin otac. On je
nestao u Gvernonu i skoro sam siguran da su đavoli u to umešali svoje
prste.”
„Na šta misliš? Na ubistvo?”
„Zašto ne?”
Nijemans je sumnjičavo zavrteo glavom.
„Pregledao sam žandarmerijsku arhivu oblasti u poslednjih
dvadeset pet godina. Takav događaj se ne pominje. I ponovo
podsećam, Sertiz je bio klinac kad se...”
„Znam to. Ali, u svakom slučaju smo našli vezu između između
provale i imena jedne od vaših žrtava.”
„I odakle krećeš?”
„Sa groblja.” Karim se nasmeja. „To mi je postala specijalnost. Kao
druga priroda. Moram da proverim da li je Silven Ero sahranjen u
Gvernonu. Već sam zvao Taverlej gde mi je potvrđeno rođenje Židit
Ero, jedine ćerke Fabjene i Silvena Eroa. Rođena je 1972, u bolnici u
Gvernonu. To je krštenica. Treba naći smrtovnicu.”
Nijemans mu dade brojeve svog mobilnog i pejdžera.
„Ako je nešto poverljivo, upotrebi pejdžer.”
 Karim Abduf stavi papirić u džep i izjavi poluozbiljno-polušaljivo:
„‘Svaka činjenica i svaki svedok su ogledalo istrage i u njima se
ogleda zločin...’”
„Molim?”
„Slušao sam jedno vaše predavanje, komesare, u školi za
inspektore.”
„Pa?”
Karim podiže okovratnik jakne.
„Pa, naše dve istrage su ovako postavljene.”
On postavi dlanove paralelno jedan prema drugom.
„Znate, ja mislim da se one ogledaju jedna u drugoj. I negde u
mrtvom uglu krije se ubica i čeka nas.”
„Kako mogu da te nađem?”
„Ja ću pozvati vas. Tražio sam mobilni, ali budžet u Sarzaku nije to
mogao da podnese.”
Mladi pandur ga pozdravi arapskim naklonom i nestade brzinom
svetlosti.
Nijemans uđe u svoj auto. Još jednom pogleda „audi” koji je kretao
prskajući vodom sve oko sebe. Odjednom se osetio tako starim i
isluženim, sav smrvljen umorom, godinama, nesigurnošću. Stade mu
knedla u grlu. Ali se osećao i snažnijim nego pre: našao je saveznika.
I to kakvog saveznika.
 39

Kristali su se presijavali u duginim bojama, crveno, plavo, zeleno,

žuto. Šarenilo prizme. Ispod sočiva su se vrteli mali kaleidoskopi.
Nijemans podiže oči s mikroskopa i upita Kosta:
„Šta je ovo?”
Lekar odvrati s nevericom:
„Staklo, komesare. Ovog puta je stavio obično staklo.”
„Na koji deo tela?”
„Opet u očne duplje. Ispod kapaka. Kao neke okamenjene suze,
umotane u maramice.”
Nalazili su se u bolničkoj mrtvačnici. Mladi lekar je bio u krvavoj
bluzi. Nijemans ga je prvi put video tako obučenog, usred
profesionalnog okruženja. Odeća i mesto davali su njegovoj ličnosti
neki ledeni autoritet. Patolog se nasmeši iza naočara.
„Voda, led, staklo. Sličnost između materijala je očigledna.”
„I ja sam primetio to isto”, promrmlja Nijemans približavajući se
telu koje je prekriveno čaršavom ležalo u sredini prostorije. „Ali, šta
to označava? Odnosno, koji tip veze će nam nešto značiti? Je li to neko
naročito staklo?”
„Čekam rezultate od Astijea. U laboratoriji pokušavaju da odrede
poreklo stakla. Još treba sačekati i na analize praha i opiljaka
pronađenih u skladištu. Imamo rezultate mastila iz sveščice. Ništa
naročito, obično mastilo. To je sve. Šifre su nam potpuno
nerazumljive... Jedino je sigurno da je rukopis Sertizov.”
Nijemans se zbunjeno počeša po kratkoj kosi. Skoro da je
zaboravio na materijal iz skladišta. Ćutali su. Policajac podiže oči i
primeti na Kostovom licu neki treptaj, malu lukavost i veliku
inteligenciju. Iznervirano ga upita:
„Šta je bilo?”
„Ništa. Samo... Voda, led, staklo. Radi se o kristalima.”
„Već sam ti rekao da je to očigledno...”
„Ali, kristalima na različitoj temperaturi.”
„Ne razumem.”
 Kost raširi ruke.
„Ove materije se kristališu na različitim stepenima temperaturne
skale. Hladno za led. Normalna temperatura vode. Ekstremna toplota
kod proizvodnje stakla.”
Nijemans nestrpljivo mahnu rukom.
„Pa šta? Šta nam to govori o ubistvima?”
Kost uvuče glavu u ramena, vrativši se u svoju stidljivu ljušturu.
„Ništa. Samo jedna primedba...”
„Radije mi ispričaj kako je telo osakaćeno.”
„Ako se izuzme amputacija ruku, sve ostalo je kao i kod Kajoa.
Samo nema tragova mučenja.”
„Sertiz nije mučen?”
„Ne. Očigledno je ubica već saznao šta ga je interesovalo. Odmah je
prešao na delo. Sakaćenje ruku i očiju. Pa davljenje. Nisu to bile manje
muke. Odsecanje ruku. Kopanje očiju. I onda je dovršio posao.”
„Tehnika davljenja?”
„Ista, komesare. Metalni konac. Kojim je očigledno i vezao žrtvu.
Kao i prvi put. Posekotine na udovima su iste.”
„A ruke? Kako je presekao zglavke?”
„Teško je reći. Mislim da je i to učinjeno kablom. Kao metalnim
koncem kroz puter. Obmotao je zglavke i zavrtao konac, ogromnom
snagom. To je izgleda pravi kolos. Čudo prirode.”
Nijemans se zamisli. Uprkos mnogim podrobnostima, nikako nije
mogao da zamisli ubicu. Čak ni siluetu. Nešto mu je odvraćalo pažnju.
Razmišljao je o zločinu uopšte, o snazi, o globalnoj energiji.
„Vreme?” upita.
„Nema šanse. Posle leda je nemoguće utvrditi bilo šta.”
Vrata mrtvačnice se naglo otvoriše. Uđe visoki anemični čovek,
spljoštenog nosa i svetlih očiju. Imao je okrugle i buljave oči. Kost ga
predstavi. Bio je to hemičar Patrik Astije. Sa sobom je nosio notes.
„Imam sastav stakla. Pesak iz Fontenbloa: olovo, potaša, boraks.
Pošto smo analizirali komponente, možemo da odredimo i poreklo.
To je od briketa za zastakljivanje i...”
Nijemans se okrete i pođe. Odmah se setio zidova i plafona u
kabinetu očnog lekara. Sve je shvatio. To nije bila obična
koincidencija: Edmon Šernese je bio treća žrtva.
Mark Kost ga upita dok je otvarao vrata:
 „Ma, kuda ćete?”
Nijemans ga pogleda preko ramena.
„Mislim da znam gde će udariti. Ako već nije kasno.”
Astije ga sustigao u hodniku. Uhvatio ga je za rukav.
„Komesare, imam i sastav pepela iz skladišta...”
Pjer Nijemans pogleda u hemičara preko zamagljenih naočara.
„Šta?”
„Znate, nalazi iz skladišta.”
„Dobro. I?”
„To su bile kosti. Životinjske.”
„Kojih životinja?”
„Najviše pacova. Izgleda ludo, ali izgleda da je taj vaš tip uzgajao
glodare i...”
Nova gadost. Novo bunilo.
„Kasnije”, promrmlja Nijemans. „Malo kasnije. Vratiću se.”

Nijemans je nagazio svoj auto do daske i projurio je autoputem

brzinom većom od sto kilometara na sat.
Ako je dr Edmon Šernese bio sledeća žrtva, znači da je on treći
krivac.
Posle Remija Kajoa.
Posle Filipa Sertiza.
A ako je Šernese bio krivac, znači da je on ubio Erika Žuaznoa.
Majko božja. Komesar je grizao usne da ne zaurla. Pogrešio je u
samom početku. Pokazao da je nesposoban. Nije hteo da ide na
institut za slepe zbog one gluposti s psom. I tako je promašio prvi
pravi trag.
Dosad je verovatno već gotovo. Dok je u istrazi napredovao kao
puž i izigravao alpinistu u glečeru, dok je ispitivao Sertizovu majku,
Erik Žuazno je otišao na institut i pronašao neki važan dokaz. Dokaz
koji ga odveo do Šernesea. Ali, mladi poručnik je tada požurio i tako
se upropastio. Klinac nije shvatio sve implikacije svog otkrića. Nije
dobro procenio lekara i ispitivao ga je o nečemu što je krucijalno za
istragu, ali opasno po oftalmologa. I sigurno ga je zato Šernese i
eliminisao.
U dubini Nijemansovog mozga rodila se nova pretpostavka, grozna
i zastrašujuća. Nije za to imao nikakvog dokaza sem sopstvenog
instinkta: Kajoa, Sertiz i Šernese uradili su nešto zajedno. Delili su
neku podlost.
Ta podlost im je donela smrt.

MI SMO GOSPODARI, MI SMO ROBOVI.

MI SMO SVUGDE, I NISMO NIGDE.
MI SMO GRADITELJI.
UKROTILI SMO PURPURNE REKE.

Možda se ono MI odnosi na njih trojicu? Možda su ta trojica bili

gospodari PURPURNE REKE? Da li su oni vodili neki tajni život koji je
možda uključivao i ubistva?
 40

Ovoga puta vrata nisu bila zaključana. Nijemans odmah pođe

nadesno i uđe na zastakljenu verandu. Polumrak. Tišina.
Nezainteresovane siluete optičkih instrumenata. S pištoljem na
gotovs, policajac je obišao sobu. Nigde nikog. Samo su grane drveta i
dalje igrale po tlu, prelamajući se kroz providne opeke.
Vratio se u hodnik. Bacio je pogled na čekaonicu utonulu u mrak, a
zatim krenu kroz mermerno predvorje. Tamo se nalazio stalak za
kišobrane ukrašen figurama pasa izrezbarenim u slonovači. Naišao je
na salon namešten masivnim nameštajem sa zagušljivim tapetama na
zidovima, zatim na starinske sobe pune lakiranih drvenih kreveta.
Nigde nikog. Ni tračka svetla. Nikakvog znaka borbe.
I dalje držeći pištolj u pripravnosti, Nijemans pronađe stepenište i
pope se na gornji sprat. Uđe u malu sobu koja je mirisala na vosak i
cigare. Na izlizanom ćilimu nalazili su se koferi od meke kože sa
pozlaćenim bravama.
Policajac je polako napredovao. U vazduhu se osećao jak miris
smrti. Kroz ovalni prozor video je vrhove drveća koje se njihalo na
snažnom vetru. Malo se zamislio i zaključio da se taj prozorčić nalazi
iznad krova verande, iznad staklenih kocki. Brzo je otvorio prozor i
pogledao nadole, prema staklenom krovu.
Krv mu se smrzla u venama. Na staklenim kockama vlažnim od
kiše ogledalo se Šerneseovo telo, prelomljeno brazdama na staklu.
Telo je bilo razapeto kao na krstu. U pastelnozelenkastom jezeru
ogledalo se telo mučenika.
Nijemansu se vrisak zamrzao u grlu. Posmatrao je telo i pokušavao
da zaključi gde se ono zaista nalazi. Onda shvati optičku varku i
proturi glavu kroz prozorčić. Okrete se leđima prema zemlji i pogleda
na fasadu iznad sebe. Telo je bilo obešeno baš iznad prozorčića.
Šibano vlažnim vetrom, telo Edmona Šernesea je visilo na zidu kao
ilustracija užasa.
Nijemans se vratio unutra, izašao iz male odaje, popeo se uskim
drvenim stepeništem i stigao na tavan. Još jedan prozor, još jedan
okvir i policajac je već bio na krovu, hodajući po oluku i pokušavajući
da se što je moguće više približi lešu pokojnog Edmona Šernesea.
Na licu više nije bilo očiju. Osakaćene duplje bile su otvorene
prema vetru i kiši. Ruke su mu bile široko raširene i završavale su se
krvavim patrljcima. Leš je bio obmotan upredenim žicama koje su
držale telo u uspravnom položaju zasecajući preplanulo i tusto meso.
Glave vlažne od kiše, policajac je svodio račune.
Remi Kajoa.
Filip Sertiz.
Edmon Šernese.
Sve je bilo kako je pretpostavio. NE: zločine nije počinio perverzni
homoseksualac privučen određenim tipom lica. NE: nije to bio serijski
ubica koji svom ludilu žrtvuje nevine. Ovaj je bio racionalan, svojim
žrtvama je oduzimao suštinski identitet, biološke oznake, a sve to
jasno je upućivalo na jedan motiv. Na osvetu. Nijemans se oprezno
vratio natrag i uvukao na tavan. U kući smrti čuli su se samo otkucaji
njegovog srca. Nije još završio potragu. Krajnji zaključak ove more bio
je jasan: negde u kući se nalazilo i telo mladog poručnika. Nekoliko
sati pošto je ubio Žuaznoa, Šernese je i sam bio ubijen.

Obišao je svaku prostoriju, pregledao svaki komad nameštaja,

zavirio u svaki ćošak. Vratio se u kuhinju, pa u salon, sobe. Izašao je u
baštu, pošto je ispod drveća video neku šupu. Na kraju je u prizemlju,
ispod stepeništa, pronašao vrata maskirana tapetama. Izvalio je vrata
iz šarki. Podrum.
Sjurio se niz stepenice, precizno rekonstruišući događaje: kada je
u jedanaest uveče iznenadio lekara u donjem vešu, doktor je upravo
bio završio svoju krvavu operaciju – ubistvo Žuaznoa. Zbog toga je
isključio telefon. Zato je temeljito sredio svoj kabinet u kojem je
proburazio mladog poručnika hromiranim bodežom koji je komesar
zapazio u kineskoj kutiji. Zato se i presvukao i spakovao prtljag. Slep
kod očiju, Nijemans je ispitivao dželata po završetku njegovog
mtrvačkog posla. U podrumu se nalazio hodnik sa stubovima i
metalne police sa žičanim pregradama na kojima su se nalazile
mnogobrojne boce s vinom. Flaše su bile tamne, grlići zatvoreni
crvenim voskom, sa oker etiketama. Policajac je pregledao svaki
ćošak podruma, pomerio svu burad treskajući njima žičane police sa
kojih su s treskom padale flaše. Iz bara vina izvirali su potočići i
stapali se u reke.
Okupan znojem, urlajući i razbijajući, Nijemans najzad pronađe
jednu rupu prekrivenu zakačenim metalnim vratnicama. Hicem iz
pištolja razbio je katanac i otvorio vrata.
Na dnu jame, telo poručnika Žuaznoa ležalo je u bari korozivne i
crne tečnosti. Oko njega su plutale zelene plastične flaše. Hemijske
reakcije su već počele svoj gadni posao nagrizanja tela, razjedajući
meso i pretvarajući ga u smrdljive krpe, progresivno poništavajući
fizički entitet koji je nekada bio policijski poručnik iz Grenobla, Erik
Žuazno. Mladićeve oči su bile širom otvorene i uperene pravo u
komesara, blistajući iz odvratnog groba. Nijemans odskoči i glasno
kriknu. Osetio je kako mu pucaju rebra nadimajući se kao žice
kišobrana. Poče da povraća, besneći, psujući, rušeći police s flašama
dok je vino tiho žuborilo kanalom.

Nije tačno znao koliko je vremena proveo među potocima

alkohola i kiselim isparenjima. Polako se budio iz bunila, a
istovremeno je, kao crna i otrovna plima, raslo uverenje koje nije
imalo nikakve veze sa ubistvom Žuaznoa, ali je bacalo novo svetlo na
seriju ubistava u Gvernonu.
Mark Kost je ukazao na vezu među supstancama koje su obeležile
ova tri zločina: voda, led, staklo. Nijemans je sad shvatio da nisu važni
materijali, već kontekst u kojem su pronađena tela.
Telo Remija Kajoa ogledalo se u reci.
Filip Sertiz se ogledao u ledu.
Edmon Šernese na staklenom krovu.
Ubica je stvarao svoje bizarne mizanscene kako bi se video odraz
tela, a ne i samo telo.
Ali, šta bi to trebalo da znači?
Zbog čega je ubica zadavao sebi toliko posla oko organizacije
predstave? Nijemans još uvek nije mogao sebi da objasni razloge te
strategije, ali je shvatio dvostruke veze između odraza tela i
kasapljenja očiju i ruku koja su telu oduzimala jedinstvenost i
najdublji identitet. Te dve stvari su bile deo iste presude bez prava na
žalbu, one su značile potpuno poništenje BIĆA optuženih. Šta su to ovi
ljudi učinili da bi od njih preostao samo odsjaj, da bi njihovo telo bilo
svedeno na meso?
OSMI DEO
 41

Groblje u Gvernonu razlikovalo se od sarzačkog. Beli nadgrobni

spomenici su na tamnom travnjaku izgledali kao mali, simetrični
ledeni bregovi. Krstovi su ozbiljno stajali na postoljima. Samo je opalo
lišće tu pravilo mali nered – žute mrlje na smaragdnoj tratini. Karim
Abduf je strpljivo i metodično obilazio spomenik po spomenik, čitajući
imena i epitafe ugravirane u mermer, kamen ili gvožđe.
Prošao je čitav sat, a on još nije pronašao grob Silvena Eroa.
Dok je hodao u krug, razmišljao je o svojoj istrazi, i o
neverovatnom vrtlogu poslednjih sati. Da bi u ovaj grad stigao što
brže, nije se libio da mazne jedan fenomenalan „audi”. Došao je da
pronađe oskrvnavitelja groba, a obreo se usred serije ubistava. Sada,
pošto je pročitao i zapamtio kompletnu Nijemansovu dokumentaciju o
slučaju, istraga mu je izgledala kao dugačak niz „babuški”, lutaka koje
se pakuju jedna u drugu. Obijanje škole i grobnice u Sarzaku bilo je
povezano sa tragedijom jedne porodice. I ta porodica je odjednom
centar serije ubistava u Gvernonu. Sertiz je bio karika između dva
slučaja i Karim je odlučio da sledi svoj instinkt kako bi otkrio i druge
dodirne tačke i veze.
Ali nije njega najviše začudila ta vrtoglava spirala događaja, već to
što je bio pored Pjera Nijemansa, komesara koji je na seminarima u
Kan-Eklizu ostavio na njega jak utisak. Pored pandura koji pričao o
ogledalima i atomima. To je bilo najvažnije. Nijemans je bio pravi
terenac, nasilan i koleričan čovek. Bio je izvanredan istražitelj sa
odličnom reputacijom kod kolega, ali je konačno uklonjen zbog svoje
nekontrolisane prirode i psihotičnih napada besa. Nije smeo ni da
pomisli šta će mu sve to doneti. Bio je ponosan. I jako uzbuđen. A i
zatečen činjenicom da je o liku mislio baš danas, samo nekoliko sati
pre susreta.
Pregledao je i poslednju grobljansku aleju. Nigde Silvena Eroa.
Preostalo mu je još samo da pogleda u kapelici iznad koje je pisalo
krematorijum. Brzo je ušao unutra. Proveri svaki trag. Krenuo je
širokim hodnikom čiji su zidovi bili prekriveni malim pločama na
kojima su bila upisana imena i datumi. Ušao je u salu gledajući čas
levo, čas desno u duge nizove ploča koje su ga podsećale na poštanske
sandučiće sa raznim natpisima i motivima. Tu i tamo, u ponekoj niši,
venuli su šareni buketi. Zatim se nastavljao jednolični niz ploča. Na
kraju se nalazio mermerni zid na kojem je bila upisana molitva.
Karim priđe zidu. Neki neodređen, vlažan vetrić, više kao lahor,
strujao je između zidova. Fina gipsana prašina, pomešana sa opalim
laticama, lepila se na poručnikove cipele.
I onda je ugledao.
Prišao je nadgrobnoj ploči i pročitao: Silven Ero. Rođen u februaru
1951. Umro u avgustu 1980. Karim uopšte nije očekivao da bi otac
Židit Ero mogao biti spaljen. To se nije slagalo sa Fabjeninim
religioznim ubeđenjima.
Ali, nije ga to najviše iznenadilo. Pored kandila je bilo položeno
crveno cveće, još živo, poprskano kapima rose. Karim opipa latice.
Bile su potpuno sveže. Taj buket je ovde donet danas. Policajac se
okrete i ode sležući ramenima.
Ovome nema kraja.
Abduf izađe sa groblja i uputi se prema dvorištu ograđenom
zidom, u kojem se nalazila čuvareva kućica. Slabo svetlo je čkiljilo
kroz prozor štrokave barake.
Tiho je otvorio kapiju i ušao u dvorište koje je bilo visoko
natkriveno žicom, kao neki ogroman kavez. Na sve strane se čulo
gukanje. Šta je ovo?
Karim načini nekoliko koraka – gukanje se pojačavalo i lepet krila
prekide tišinu. Pandur napreže pogled prema zidu sa otvorima koji
mu je ličio na krematorijum. Golubovi. Stotine sivih golubova dremalo
je u tamnozelenoj senci. Policajac se pope uz tri stepenice i zazvoni na
vrata. Ona se odmah otvoriše.
„Šta ti ovde tražiš, đubre jedno?”
Čovek je na Karima uperio pušku.
„Ja sam iz policije”, reče Karim mirno. „Dozvolite da vam pokažem
legitimaciju...”
„Ma, keve ti. A ja sam Duh sveti. Miči se!”
Pandur unatraške siđe niz stepenice. Ovaj napad ga je baš
iznervirao. Nije sad imao vremena za takve stvari.
„Miči se, bre, ka’ ti kažem”, urlao je grobar uperivši oružje pravo u
policajčevo lice.
U uglovima usana nakupila mu se pljuvačka.
Karim još jednom polako odstupi. Čovek se tresao. I sam siđe niz
jedan stepenik. Vitlao je oružjem kao seljak koji vilama napada
vampira u filmovima B produkcije. Golubovi iza njih zalepršaše kao da
su osetili napetost u vazduhu.
„Razvaliću ti gubicu, ja...”
„To bi me stvarno začudilo, ćale. Oružje ti je prazno.”
Čilager se zacereka:
„A je li? E sad sam ga napunio, šupčino.”
„Jesi li siguran?”
Čovek baci kratak pogled na svoje oružje. Karim odmah krete.
Skoči uz dve stepenice, levom rukom zgrabi nauljenu pušku, a desnom
poteže svoj „glok”. Pribi čoveka uz ragastov i priklešti mu zglob.
Grobar vrisnu i ispusti oružje. Podiže oči i vide da mu je crna cev
automatskog pištolja uperena pravo u čelo.
„Slušaj me, tikvane”, prošišta Karim. „Potrebne su mi informacije.
Odgovorićeš na moja pitanja i ja ću otići bez problema. Ako me zezaš,
sve će postati teže. Mnogo teže. Naravno, za tebe. Jesmo li se
dogovorili?”
Čuvar potvrdi izbečenih očiju. Sva agresija mu je udarila u lice. Bio
je crven k’o bulka. Karim je dobro znao to stanje poznato kao „crveni
bes”. Nastavi režećim glasom:
„Silven Ero. Avgust 1980. Kremiran. Pričaj.”
„Ero?” zablebeta grobar. „Ne’am pojma.”
Karim ga zgrabi i gurnu ga na ivicu zida. Čuvar se zgrči. Krv
poprska zid u visini potiljka. Panika je zahvatila sve rupe. Golubovi su
lepršajući krilima naletali na žičanu ogradu. Pandur ponovi.
„Silven Ero. Žena mu je veoma visoka. Smeđa. Kovrdžava. Nosi
naočare. Veoma lepa. Imala je malu devojčicu. Razmisli.”
Matori je nervozno klimao glavom.
„Naravno. Sećam se... jako čudna sahrana... Nikog nije bilo.”
„Kako to nikog”?”
„Tako kako ti kažem: nije bila čak ni lepa žena. Ona nije došla.
Platila mi je unapred za kremiranje i više se nije vratila u Gvernon.
Spalio sam telo. Ja... Bio sam potpuno sam.”
„Od čega je čovek umro?”
 „Poginuo je u nesreći... Udario ga auto...”
Mavar se seti autoputa i fotografija unakaženog detetovog tela.
Nesreća na putu: novi lajtmotiv, novi element koji se ponavlja.
Abduf je popustio stisak. Golubovi su se kovitlali i upetljavali u
žičani krov.
„Seti se šta je bilo. Šta znaš o tome?”
„Neki vozač je naleteo na njega na putu koji vodi prema Beladonu.
On je bio na biciklu... Iš’o je na posao... Taj vozač mora da je bio
pijan...”
„Da li je sprovedena istraga?”
„Nemam pojma... Nikad se nije saznalo ko je to bio... Telo su našli
na putu. Bilo je skroz smrskano.”
Karim je bio zbunjen.
„Kažeš da je išao na posao. Koji posao?”
„Kopao je na velikim visinama. Bio je kristaler...”
„Šta je to?”
„To su tipovi koji traže retke kristale na vrhovima... Pričalo se da
je bio jedan od najboljih, da je bio neustrašiv...”
Karim promeni pravac.
„Zašto niko iz Gvernona nije došao na sahranu?”
Čovek je počeo da masira svoj vrat koji je goreo kao da su ga
vešali. Zabrinuto je gledao ranjene golubove.
„Bio je pridošlica... Rodio se u drugom mestu... Taverlej... U
planinama... Nikom nije ni palo napamet da mu dođe na sahranu. Lepo
ti kažem da nije bilo nikog!”
Karim postavi i poslednje pitanje:
„Pored urne je buket svežeg cveća. Ko ga je doneo?”
Čuvar je kolutao očajnim očima. Jedna ranjena ptica mu pade na
rame. On vrisnu, pa zamuca:
„Tu uvek ima cveća...”
„Ko ga je tu stavio?” ponovi Karim. „Je li to bila ona visoka žena? Sa
tamnim loknama? Da li je to bila Fabjen Ero?”
Starac je odmahivao glavom.
„Pa ko, onda?”
Čile je oklevao kao da ne može da izgovori reči koje mu
podrhtavaju na usnama iza balončića pljuvačke. Odozgo je padalo
perje kao sneg. Najzad promuca:
 „To je Sofi... Sofi Kajoa.”
Pandur se zaprepasti. Eto, odjednom se stvorila još jedna veza
između dva slučaja. Činilo mu se kao da će mu od svega toga prepući
srce. Unese se čoveku u lice i upita:
„KO?”
„Ovaj...” zastenja čiča. „Žena... Remija Kajoa. Dolazi svake nedelje.
Nekad i češće... Kada sam čuo o ubistvu preko radija hteo sam da
kažem žandarima... Kunem vam se... Hteo sam da dam iskaz... Možda
ima neke veze sa zločinom... Ja...”
Karim baci starog na rešetke među vaške i golubiji izmet. Otvori
metalna vrata i potrča prema kolima. Srce mu je tuklo kao gong.
 42

Karim se provezao skoro ispred same centralne zgrade

univerziteta. Primetio je policajca koji je stražario ispred ulaznih
vrata. Očigledno, to je bio pozornik zadužen da nadzire Sofi Kajoa.
Nastavio je da vozi kao da se ništa ne dešava, obišao zgradu i našao se
pred sporednim ulazom: to su bila tamna staklena vrata nad kojima se
nalazila iskrzana betonska nadstrešnica, tu i tamo zakrpljena nekim
plastičnim materijalom. Pandur se parkirao pet metara dalje i
pogledao plan univerziteta koji je uzeo iz Nijemansove dokumentacije
– tamo je bio obeležen stan 34 u kojem je stanovao bračni par Kajoa.
Izašao je na kišu i krenuo prema vratima. Zagradi rukama
slepoočnice i pribi nos uz staklo da bi video unutrašnjost. Vrata su bila
povezana starim modelom sigurnosne brave za motore. Kiša se
pojačala i lupala je po plastici tehno ritmom. Tolika buka
pojednostavila je sistem obijanja. Karim se povuče korak unazad i
nogom razlupa staklo.
Uvukao se u uzan hodnik iza kojeg se prostirao ogroman, prazan
hol. Pogledao je prema prozorima i ugledao pozornika koji je dreždao
ispred vrata. Provuče se do stepeništa s desne strane i zagrabi nagore
preskačući po četiri stepenika. Svetla za slučaj opasnosti su mu
omogućavala da se snađe ne uključujući neon. Karim se trudio da ne
izazove bilo kakvu buku u tom metalnom kavezu na koji su bile
okačene stepenice.
Na osmom spratu, gde se nalazio internat, vladala je tišina. Karim
pođe niz hodnik prateći Nijemansov plan. Polako je napredovao
čitajući imena napisana pored zvona. Linoleum mu se lepio za đonove.
Iako je bilo dva sata noću, očekivao je da će u internatu čuti neku
muziku, radio, makar nešto. Ali ništa, svugde tišina. Verovatno su se
studenti zavukli u svoje sobice prestravljeni da će doći ubica i izvaditi
im oči. Išao je i dalje. Najzad je pronašao vrata koja je tražio. Pomislio
je da zazvoni, ali onda lagano kucnu na drvena vrata.
Niko nije odgovorio.
Još jednom je tiho pokucao. Niko nije odgovorio. Iznutra nije
dopirao nikakav zvuk. Ni najmanji šušanj. Čudno: stražar pred ulazom
bi trebalo da znači da je Sofi Kajoa kod kuće.
Refleksno, Karim izvadi pištolj i pogleda bravu. Nije bilo
sigurnosne brave. Pandur navuče lateks rukavice i izvuče lepezu
kalauza od polimera. Jedan kalauz gurnu u ključaonicu, pažljivo je
malo čeprkao, a onda gurnu vrata blago ih podižući u vis. Vrata se
otvoriše. Karim uđe tiho kao duh.
Prošao je kroz svaku prostoriju u stanu. Nigde nikog. Šesto čulo je
Karimu govorilo da je zbrisala u nepoznatom pravcu. Još jednom,
pažljivo, obiđe stan. Primetio je čudne fotografije po zidovima. Bile su
to crnobele fotografije nacističkih atletičara koji su visili dužinom
čitavog hodnika. Pregledao je ormane, fioke. Ništa. Sofi Kajoa nije
ostavila nikakvu poruku, nikakav detalj koji bi ukazivao na njen
odlazak, ali je Karim osećao da je žena definitivno spakovala kofere.
Ali, on nikako nije mogao da izađe. Nešto, iako nije tačno znao šta,
sprečavalo ga je da izađe. Policajac se okretao oko sebe, krstario
stanom da bi pronašao tu trunčicu koja je tražila njegovu pažnju.
Najzad je shvatio šta mu smeta.
Bio je to miris lepka. Jako se osećao miris lepka za tapete. Karim
krete duž zidova pipajući. Možda je bračni par jednostavno menjao
tapete nekoliko dana pre ubistva? Slučajnost? Karim u to nije verovao.
U ovom slučaju ništa nije bilo slučajno. I najsitniji detalji su bili deo
celokupnog košmara.
Impulsivno razmaknu nameštaj i pocepa jednu traku tapeta. Ništa.
Karim zastade: bio je van jurisdikcije, nije imao prava da tek tako
upadne u stan žene koja je bila prva osumnjičena. Zastao je na
trenutak, progutao knedlu, a zatim pocepao još jednu traku. Ništa.
Karim brzo uvuče prste u novi red tapeta. Iscepao je komad
otkrivajući široku površinu sa prethodnim tapetama.
Mogao je na zidu da pročita kraj poruke ispisane braon mastilom.
Pojavila se samo jedna reč: PURPURNE. Nastavio je da cepa trake na
gore i levo. Ispod tragova lepka pročitao je celu poruku.

VRATIĆU SE NA IZVOR PURPURNIH REKA

Židit

Rukopis je bio dečji, a mastilo krv. Natpis je bio urezan u gipsani

zid, verovatno nožem. Ubistvo Remija Kajoa. Purpurne reke. Židit.
Nije se više moglo govoriti o vezama, odnosima, odjecima. Dva slučaja
su očito bila jedan.
Iznenada je iza sebe osetio drhtaj. Karim se refleksno okrete.
Uperio je pištolj. Stigao je samo da primeti senku koja je skliznula koz
otvorena vrata. On viknu i potrča napolje.
Prilika je nestala na kraju hodnika. Jurnjava je već izazvala paniku
na spratu, ali izgleda da je svaki strah nestao pred znatiželjom. Vrata
su se krišom otvarala i iza njih su virile preplašene oči.
Trčeći je stigao do prvog ugla i lupio ramenom o zid dok je
skretao. Trčao je hodnikom nadesno. Već se čuo bat koraka po
visećim stepenicama.
Utrčao je u metalni kavez. Metalne pločice su vibrirale čitavom
visinom stepeništa, odajući gde se trenutno nalazi senka. Karim je bio
na tragu. Jedva da je dodirivao granitne stepenice dok je leteo niz njih.
Spratovi su promicali. Karim je smanjio razliku. Bio je na korak iza
svog plena. Silazili su sa istog sprata između dva zida od metalnih
pločica. Senka je sišla i skrenula tako da su se leđa u crnom kišnom
mantilu našla nadomak Karimove leve ruke. On gurnu ruku kroz
metalne pločice i zgrabi senku za rame. Nedovoljno jako. Ruka mu je
skliznula i zapetljala se u metalne visuljke. Silueta pobeže. Karim
nastavi da trči. Izgubio je nekoliko sekundi.
Stigao je u ogromni hol. Bio je potpuno pust. Tišina. Stražar pred
vratima se nije ni pomerio. Krenu prema pomoćnim vratima kroz koja
je i ušao. Nigde nikog. Kišna zavesa mu je zaklanjala pogled napolje.
Karim se pokrete. Prođe kroz slomljeno staklo i poče da osmatra
univerzitetsko naselje zamagljeno sivim sjajem pljuska. Nigde nikog,
nigde vozila. Jedino je plastična zakrpa besno lupala. Karim spusti
oružje i okrete se. Možda je senka još uvek unutra, pomislio je.
Iznenada kao da ga je zapljusnuo talas iz razbijenih stakala. Za
tren nije ni bio svestan šta ga je to sustiglo i otelo mu pištolj. Krv mu se
sledila. Oboren na tlo, Karim baci jedan pogled iznad sebe i shvati da
je vetar otrgnuo plastičnu ciradu, koja je sad bila prepuna vode.
Kakva glupost.
A onda se iza plastičnog krova koji se još uvek držao na dva eksera
pojavila crna i svetlucava senka. U crnoj kabanici, sa triko-
pantalonama, sa fantomkom preko lica iznad koje se nalazila
biciklistička kaciga koja je blistala kao ukrašena glava skiptara,
obema rukama držala je Karimov pištolj uperen pravo u njegovu
glavu.
Policajac otvori usta, ali ostade bez glasa.
Odjednom, senka odstupi i isprazni šaržer u staklena vrata. Karim
se sklupča štiteći lice rukama. Urlao je kao ludak nadjačavajući odjeke
detonacija pomešane sa zveketom razbijenog stakla i šumom pljuska.
Karim je mahinalno izbrojao šesnaest metaka i smogao je snage da
podigne pogled kad su poslednje čaure padale na tlo. Taman da vidi
kao jedna gola šaka baca pištolj i nestaje iza zastora kiše. Bila je
tamnoputa, čvornovata i puna ogrebotina sa kratko podsečenim
noktima.
Ali to je bila ruka žene.
Karim je nekoliko trenutaka gledao svoj „glok” koji se još uvek
pušio. Pomno se zagledao u držak ukrašen sitnim rombovima. U glavi
su mu još uvek odzvanjali pucnji. Nozdrve su upijale miris nasilja,
miris baruta. Nekoliko sekundi kasnije, policajac koji je stražario
ispred ulaznih vrata dotrča sa isukanim oružjem.
Ali, Karim nije slušao njegove izbezumljene povike i buncanje. U
svem tom ludilu on je uočio samo dve stvari.
Prvo: ubica mu je oprostio život.
Drugo: ostavio je svoje otiske prstiju na dršci.
 43

„Šta ste tražili kod Sofi Kajoa? Vi ste izvan svoje jurisdikcije,
prekršili ste osnovne zakonske osnove, možemo...”
Karim je gledao kako se kapetan Vermon, gole lobanje i crvenog
lica, unosi u priču. Polako je klimao glavom trudeći se da izgleda kao
da se kaje. Onda reče:
„Već sam sve objasnio kapetanu Barnu. Ubistva iz Gvernona su
povezana sa istragom koju ja vodim... U gradiću Sarzak, oblast Lot.”
„Ma šta reče. To ne objašnjava vaše prisustvo u stanu veoma
važnog svedoka, niti nasilje u zgradi.”
„Dogovorio sam se sa komesarom Nijemansom da...”
„Zaboravite Nijemansa. On je skinut sa slučaja.” Vermon na sto
spusti službeni dopis. „Momci iz Grenobla preuzimaju stvar.”
„Stvarno?”
„Komesar Nijemans je prošlost. Prošle noći je po zavšetku meča na
Parku prinčeva premlatio jednog engleskog huligana. Slučaj se
iskomplikovao. Pozvali su ga natrag u Pariz.”
Karim je najzad shvatio otkud Nijemans u ovom gradiću. Sigurno
je hteo da se skloni dok se malo ne slegne prašina oko te poslednje
svinjarije u njegovom stilu. Ali neće se on vratiti u Pariz ove noći. A,
ne. Neće on prekinuti istragu – pogotovo ne da bi odgovarao
unutrašnjoj kontroli, ili čak ministarstvu. Pjer Nijemans će otkriti i
ubicu i njegov motiv. A Karim će biti pored njega. Zato se ulagivački
nasmeši žandaru, kao da je na njegovoj strani:
„Jesu li momci iz Grenobla već preuzeli stvar?”
„Nisu još”, odgovori Vermon. „Treba ih obavestiti o toku istrage.”
„Čini mi se da vam Nijemans baš i neće nedostajati.”
„Grešite. On jeste ludak, ali odlično poznaje svet kriminala. Kao da
može da ga prozre. S momcima iz Grenobla naći ćemo se opet na
početku. I kuda uopšte mi idemo, da se čovek upita.”
Karim spusti obe ruke na sto i nagnu se prema kapetanu.
„Pozovite komesara Anri Krozijea u policijskoj stanici u Sarzaku.
Proverite moje navode. Bez obzira na jurisdikciju moja istraga je
povezana sa ovim ubistvima. Filip Sertiz, jedna od žrtava, oskrnavio je
groblje u našem gradu iste noći kada je i ubijen.”
Vermon je izgledao pun skepse.
„Napišite izveštaj. To o žrtvama koje skrnave groblje. O pandurima
koji padaju s neba. Ako mislite da sve to već nije dovoljno
komplikovano...”
„Ja...”
„Ubica je ponovo udario.”
Karim se okrete: Nijemans je stajao na vratima. Lice mu je bilo
opustošeno i pepeljasto. Podsećao je na grobljanske kipove koje je
mladi policajac obilazio poslednjih sati.
„Edmon Šernese”, nastavi Nijemans, „oftalmolog iz Anesija.” Prišao
je stolu gledajući prvo u Karima, pa u Vermona. „Zadavljen je žicom.
Bez očiju. Nema ruke. Serija ne prestaje.”
Vermon odgurnu stolicu prema zidu. Ćutao je nekoliko sekundi, a
onda promrmlja žalostivim tonom:
„Lepo smo vam govorili... Svi smo vam govorili...”
„Šta? Šta ste to svi govorili?” urlao je Nijemans.
„Da je to serijski ubica. Psihopata. Kao kod Amera. Treba koristiti
njihove metode. Pozvati specijaliste. Napraviti psihiloški profil... Ne
znam... Ja sam provincijski žandar, pa ipak...”
Nijemans viknu:
„Ovo jeste serija, ali nije serijski ubica! Ovo nije ludak. Ovde se radi
o osveti. Ima razuman motiv za eliminaciju žrtava. Postoji zajednička
linija koja povezuje sve tri žrtve i koja objašnjava njihovu smrt. Do
đavola. Tu vezu treba da pronađemo.”
Vermon ućuta i s dosadom odmahnu rukom. Karim iskoristi
trenutak tišine:
„Komesare, moram nešto...”
„Nije sad trenutak.”
Nijemans se okrete i nervozno pogladi mantil. Taj koketni pokret
je odudarao od njegovog namrgođenog lica. Karim ipak reče:
„Sofi Kajoa je zbrisala.”
Oči iza staklenih krugova se okrenuše prema njemu.
„Šta? Pa stavili smo čoveka...”
„Nije ništa video. I, ja mislim da je ona već daleko.”
Nijemans ga je posmatrao. Kao da gleda u neko čudo.”
 „Kakvo je sad pa to sranje?” upitao je. „Zašto je pobegla?”
„Zato što ste sve vreme bili u pravu.” Karim se obraćao komesaru,
ali je gledao Vermona. „Žrtve su delile neku tajnu. A ta tajna je
povezana s ubistvima. Sofi Kajoa je pobegla zato što ona zna za tu
vezu. I zato što je ona možda naredna žrtva.”
„Kakvo sranje...”
Nijemans popravi naočare. Razmišljao je nekoliko trenutaka, a
zatim mahnuvši bradom kao bokser pozva Karima da pođe za njim.
„Imam novosti, komesare. Kod Kajoa sam na zidu pronašao ucrtan
natpis. Poruka je potpisana sa ‘Židit”, a govori o ‘purpurnim rekama’.
Tražili ste dodirnu tačku između žrtava. Mislim da su Sertiz i Kajoa
povezani imenom Židit. To je moja devojčica bez lica. Sertiz je
oskrnavio grob. A Kajoa je dobio poruku potpisanu njenim imenom.”
Komesar krenu prema vratima.
„Pođi sa mnom.”
Vermon besno ustade.
„Tako je. Samo se vi izdvajajte. Vi i vaše misterije!”
Nijemans pogura Karima prema vratima. Iza njih se razlegao
kapetanov glas:
„Vi više niste na ovom slučaju. Nijemanse! Skinuti ste. Čujete li?
Više ništa ne značite! Ništa! Vi ste vazduh, nestali ste! I možete samo
da slušate ludačke priče tog raste... Ludak i bitanga. Lepo društvo!
Ja...”
Nijemans uđe u jednu obližnju praznu kancelariju. Pogura Karima,
upali svetlo i zatvori vrata, prekidajući tako žandarovu tiradu. Uze
stolicu i pruži je mladiću. Reče:
„Slušam te.”
 44

Karim još nije ni seo, a već poče da govori uzbuđenim tonom.

„Tekst na zidu je glasio ovako: ‘Vratiću se na izvor purpurnih reka.’
Napisano krvlju. I još urezano dletom. I sad čovek oko toga može da
lupa glavu do kraja života. Osim toga poruka je potpisana sa ‘Židit’. To
je sigurno Židit Ero. Ali, ona je mrtva još od 1982.”
„Ne razumem.”
„Ni ja”, uzdahnu Karim. „Ali mogu da pretpostavim šta se događalo
tokom ovog vikenda.”
Nijemans je i dalje stajao. Polako je klimao glavom. Mavar nastavi:
„Evo, ovako. Ubica prvo ubija Remija Kajoa, recimo tokom subote.
Sakati telo i postavlja ga na liticu. Nemam pojma čemu sav taj cirkus.
Malo posle toga, dolazi u univerzitetsko naselje. Uhodi Sofi Kajoa. Ona
još nema pojma šta se desilo. Na kraju, ona ipak izlazi, recimo
sredinom nedeljnog prepodneva. Možda je otišla da po planinama
traži muža, ne znam. Za to vreme ubica ulazi u stan i na zidu ispisuje:
‘Vratiću se na izvor purpurnih reka.’”
„Nastavi.”
„Nešto kasnije, ona se vraća kući i nalazi natpis na zidu. Shvata da
je đavo došao po svoje i da je njen muž verovatno ubijen. Hvata je
panika jer zna da će sve biti razotkriveno, pa telefonira Filipu Sertizu
koji jeste, ili je bio, saučesnik njenog muža.”
„Odakle ti sve to?”
Karim se nagnu prema njemu i snizi glas:
„Moja ideja je da su Kajoa, Sertiz i njegova žena bili drugovi iz
detinjstva i da su, još kao mali, uradili nešto veoma loše. A to nešto je
povezano sa rečima ‘purpurne reke’ i sa Židitinom porodicom.”
„Karime, ja sam ti to već rekao. Oni su i to vreme imali dvanaest
godina. Kako ti to zamišljaš?”
„Pustite me da završim. Filip Sertiz stiže kod nje i kad i sam vidi
natpis odmah shvata na šta se aluzija odnosi. Počinje da otkida od
straha. Ali, izgleda da im je bilo najvažnije da sakriju natpis koji
upućuje na neku tajnu koju oni obavezno moraju da sakriju. Potpuno
sam siguran u to: uprkos Remijevoj smrti, uprkos pretnji koju ubica
potpisuje sa ‘Židit’, Sertiz i Sofi Kajoa u tom trenutku misle samo kako
da sakriju svoju krivicu. Bolničar donosi tapete i lepak i prelepljuju
pretnju. Odatle miris lepka u gajbi.”
Nijemansov pogled zaiskri. Karim shvati da je Nijemans i sam
primetio taj detalj dok je u stanu ispitivao ženu. Nastavi da govori:
„Tokom čitavog nedeljnog dana su čekali. Možda su i išli da traže
Remija. To ne znam. Na kraju popodneva, Sofi Kajoa prijavljuje
nestanak. U isto vreme pronađen je leš na steni.”
„Je l’ ima još?”
„Te noći Sertiz kreće u Sarzak.”
„Zašto?”
„Zato što se ubica potpisao kao Židit koja je već petnaest godina
mrtva i pokopana u Sarzaku. A Sertiz je to znao.”
„Je l’ si to izvadio iz malog mozga.”
„Možda. Ali, prethodne noći on je bio u mom gradu sa
saučesnikom koji je verovatno Šernese, poslednja žrtva. Provalili su u
školsku arhivu. Otišli su na groblje i provalili u grobnicu. Gde da tražiš
mrtvog nego u grobu?”
„Nastavi.”
„Ne znam šta su našli u Sarzaku. Ne znam čak ni da li su otvorili
kovčeg. Ja nisam uspeo da potpuno pretražim grob. Ali, mislim da nisu
pronašli nešto što bi ih umirilo. Vratili su se u Gvernon prestrašeni.
Možete li vi sve to da zamislite? Pojavljuje se duh koji ubija sve koji su
mu nekad naudili...”
„Nemaš nikakve dokaze za to što pričaš.”
Karim pređe preko ove primedbe.
„Nijemanse, to se dešava u zoru, u ponedeljak. Duh otima Sertiza
po povratku u Gvernon. To je drugo ubistvo. Nema mučenja. Senka
sada već sve zna. Samo treba da ostvari svoju osvetu. Odlazi do žičare
i penje se sa žrtvom u planinu. Sve je unapred isplanirano: na telu
prve žrtve nalazi se poruka. Na drugom telu je nova poruka. On se ne
zaustavlja. Vaša teza o osveti je prava stvar.”
Komesar sede, sav izmučen. Bio je potpuno mokar od znoja.
„Osveta zbog čega? I ko je ubica?”
„Židit Ero. Tačnije: neko u njeno ime.”
Komesar je sagnuo glavu i ćutao. Karim nastavi izveštaj.
 „Pronašao sam urnu Silvena Eroa na grobljanskom
kolumbarijumu. Nisam ništa naročito saznao o njegovoj smrti.
Pregazio ga je neki vozač. Možda bi tu vredelo pročeprkati, nisam
sasvim siguran... Ali, baš na groblju sam otkrio novi element. Pored
kandila je bilo cveće, potpuno sveže. Malo sam se raspitao: i znate ko
svake nedelje već godinama donosi cveće? Sofi Kajoa.”
Nijemans je odmahivao glavom kao da ga je uhvatila vrtoglavica.
„Da čujem kakvo ti je sad objašnjenje.”
„Ja mislim da je to zbog griže savesti.”
Komesar uopšte nije našao za shodno da odgovori. Abduf skoči i
poče da viče:
„Sve se slaže, zaboga! Nisam ni mislio da je Sofi Kajoa zaista kriva
za nešto. Ali, ćutala je zbog svog muža i bila veoma povučena. Zbog
ljubavi. Zbog straha. Zbog nekog drugog razloga. Ipak je godinama
donosila cveće na grob Silvena Eroa u znak pijeteta prema toj
porodici koju je njen muž proganjao.”
Karim je prišao komesaru na dohvat ruke.
„Nijemanse”, reče oštro, „razmislite. Telo njenog muža je upravo
pronađeno. Ubica se potpisao kao ‘Židit’ pokazujući da je očigledno
reč o osveti deteta iz prošlosti. Uprkos svemu tome, mlada žena istog
dana odlazi da ocu tog deteta stavi cveće na grob. Ubistva u srcu Sofi
Kajoa ne pobuđuju mržnju. Teraju je da se seća. I da žali. Do vraga,
sigurno sam u pravu, Nijemanse. Pre nego što će otići, ona je htela da
poslednji put ode na Eroov grob.”
Stariji pandur je ćutao. Lice mu je bilo izmučeno, puno senki i
dubokih bora. Ćutanje se odužilo. Najzad, Karim nastavi priču
promuklim glasom:
„Znate, vrlo pažljivo sam pročitao sve izveštaje u vašoj istrazi.
Tamo se nalazi još jedan trag koji vodi prema Židit Ero.”
Komesar uzdahnu.
„Slušam te. Ne znam šta ću time dobiti, ali saslušaću te.”
Mladi poručnik se šetao po prostoriji kao lav u kavezu.
„Tamo piše da jedino što se može tvrditi sa sigurnošću je da je
ubica odličan alpinista. A znate koje je bilo Eroovo zanimanje?
Kristaler. Peo se na vrhove i vadio kristale iz stenja. To je pravi
alpinista. Čitav život je provodio na liticama po vrhovima i glečerima.
Baš tamo gde ste pronašli prva dva tela.”
 „Ima mnogo takvih alpinista u ovom kraju. Je l’ to sve?”
„Ne. Mislim na vatru.”
„Kakvu vatru?”
„U izveštaju sa prve autopsije jedan detalj mi je privukao pažnju.
Čudna opaska koja mi se mota po glavi otkako sam je pročitao. Na telu
Remija Kajoa pronađene su opekotine. Kost je zapisao da je ubica
spaljivao kožu svoje žrtve nekom kiselinom, možda aerosolom.”
„Pa?”
„Pa, za to postoji još jedno objašnjenje. Ubica je mogao da bude
gutač vatre koji pali vatru u ustima.”
„Ne pratim te.”
„Zato što ne znate jedan detalj. Židit Ero je znala da guta vatru.
Neverovatno, ali istinito. Upoznao sam cirkuzanta koji ju je tome
naučio nekoliko nedelja pre smrti. Ta tehnika ju je očaravala. Govorila
je da će to da upotrebi kao oružje da ‘odbrani mamu’.”
Nijemans poče da masira potiljak.
„Zaboga, Karime, pa Židit je mrtva!”
„I još jedan moguć trag. Nije mnogo važan, ali bi mogao da se
uklopi. U izveštaju sa prve autopsije, patolog je zapisao da je žrtva
zadavljena: ‘Metalnim koncem, npr. kablom kočnice ili klavirskom
žicom.’ Da li je i Sertiz isto tako ubijen?”
Komesar klimnu glavom. Karim nastavi:
„To možda ništa ne znači, ali Fabjen Ero je bila pijanistkinja.
Virtuozna. Ako pretpostavimo da su zaista sve tri žrtve zadavljene
klavirskom žicom, zar ne bismo u tome mogli da nađemo neku
simboličnu vezu? Žica koja se proteže kroz vreme.”
Ovaj put Pjer Nijemans ustade i viknu:
„Gde si bre stig’o, momče? Šta mi to tražimo? Duha?”
Karim se sav skupio k’o zbunjeni mangupčić.
„Ne znam.”
Nijemans poče da se šetka, pa upita:
„Mislio si da je majka?”
„Da, to sam prvo pomislio. Ali, nije ona.” Spustio je ton. „Ima još,
komesare. Najbolje sam sačuvao za kraj. Dok sam bio kod Kajoa duh
me je iznenadio. Jurio sam ga, ali mi je umakao.”
„Šta?”
Karim se skrušeno nasmeši.
 „Imao sam tu čast.”
„Kako je izgledao?” nastavi Nijemans.
„Kako je izgledala? To je bila žena. Video sam joj ruke. Osetio sam
njen dah. Sasvim sam siguran. Visoka oko metar sedamdeset. Dosta je
visoka, ali to nije Židitina majka. Ona je pravi kolos. Visoka je preko
metar osamdeset i ima leđa ko lučki radnik. Više svedoka se oko toga
složilo.”
„Pa, onda?”
„Ne znam. Imala je crnu vetrovku, biciklističku kacigu i kapuljaču.
To je sve što mogu da kažem.”
Nijemans ustade.
„Treba raspisati poternicu.”
Karim ga uhvati za ruku.
„Kakvu poternicu? Tražimo biciklistu u noći?” Karim se nasmeja.
„Mislim da imam nešto bolje.”
Iz džepa izvadi svoj „glok” spakovan u providnu kesu.
„Njeni otisci su ovde.”
„Držala je tvoje oružje?”
„Ispraznila mi šaržer iznad glave. Vrlo originalno s njene strane.
Sprovodi psihopatsku osvetu, ali sam siguran da nikome, sem svom
plenu, ne bi nanela zlo.”
Nijemans silovito otvori vrata.
„Idemo na sprat. Ovi iz Grenobla imaju aparaturu za otiske. Imaju
pristup u MORFO. Samo što ne znaju kako da pristupe. Ali gore je
jedan lik iz naučnog odeljenja policije i on će moći da nam pomogne.
Zove se Patrik Astije. Idemo da ga vidimo. Trebalo bi da s njim bude i
Mark Kost, patolog. Ta dva momka su uz mene. Daćeš im to, lepo im
objasniti i oni će ti uporediti te otiske sa MORFO listama.”
„A ako ne dobijemo nikakve podatke o njima?”
„Pa, moraćeš da nađeš majku. Najvažnije je njeno svedočenje.”
„Tražim je već više od dvadeset sati. One se sakrila. Dobro se
sakrila.”
„Vrati se na početak. Možda si nešto propustio.”
Karim planu:
„Sigurno ništa nisam propustio.”
„Dobro. To ti kažeš. Ta grobnica, tamo kod tebe, dobro je
održavana. Neko to mora da uradi. Ko? To sigurno nije Sofi Kajoa.
Nađi odgovor na to pitanje. I tada ćeš naći majku.”
„Ispitivao sam čuvara. Kaže da nikog nije nikad video...”
„Možda ne dolazi lično. Možda plaća nekog iz pogrebne službe, ne
znam. Pronađi, Karime. U svakom slučaju, moraš da se vratiš i otvoriš
kovčeg.”
Mavar zadrhta.
„Da otvorim...”
„Moramo da saznamo šta su oni to tražili. Ili šta su našli? Možda
nađeš unutra adresu pogrebnika.” Nijemans mu mračno namignu.
„Kovčeg ti je kao pulover: etiketa je u unutrašnjosti.”
Karim proguta knedlu. Stresao sa od straha na samu pomisao da
treba da se vrati na sarzačko groblje i u pola noći siđe u grobnicu. Ali
Nijemans završi bespogovornim glasom:
„Znači, prvo otisci. Zatim groblje. Moramo do zore da završimo
istragu. Ti i ja. Niko drugi. Onda se vraćamo ovamo da svedemo
račune.”
Mladić podiže kragnu.
„A vi?”
„Ja? Vraćam se na izvore “purpurnih reka”, na trag mladog
pandura Erika Žuaznoa. Samo je on bio shvatio jedan deo misterije.”
„Bio?”
Nijemans se snuždi.
„Ubio ga je Šernese pre nego što je i sam ubijen. Našao sam
njegovo telo u jami sa hemikalijama u podrumu lekareve kuće. Kajoa,
Sertiz i Šernese su bili zlikovci. Od početka imam taj osećaj. Mislim da
je Žuazno uhvatio neku nit koja bi ga dovela do tog otkrića. I to ga je
koštalo života. Pronađi identitet ubice, a ja ću otkriti motiv. Otkrij ko
se krije iza Židitinog duha. A ja ću pronaći značenje ‘purpurnih reka’.”
Njih dvojica odoše hodnikom i ne pogledavši ostale žandare.
 45

„Evo ga, momci, pojavljuje se nešto.”

„A šta vredi, vidiš da nema ništa...”
Na vratima jedne male prostorije na prvom spratu gurala se grupa
policajaca obeshrabreno piljeći u kompjuter iznad kojeg je bila
montirana pokretna lupa i koji je hrpom kablova bio vezan za skener.
U prostoriji se, licem prema ekranu, jedan krupni plavi tip buljavih
očiju upinjao da podesi parametre. Karim je odmah shvatio da je to
Patrik Astije. Pored njega je stajao Mark Kost, smeđ, pogrbljen,
skriven iza velikih naočara. Panduri se raziđoše gurajući se laktovima
i mrmljajući filozofske teze o nedostacima novih tehnologija. Nisu ni
pogledali Karima.
On uđe u prostoriju i predstavi se Kostu i Astijeu. Posle svega
nekoliko reči shvatili su da su na istoj talasnoj dužini. Bili su mladi i
posvećeni i brzo su odbacili svoj strah i posvetili se istrazi. Kada je
mladi Arapin objasnio zašto je došao, Astije nije mogao da sakrije
oduševljene. On uzviknu:
„Jebo te, pa imamo ubičine otiske prstiju, ni manje ni više. ‘Ajde da
ih ubacimo u memoriju.”
Karim se iznenadi:
„Pa, zar radi?”
Inženjer se nasmeši. Osmeh je na njegovom porcelanskom licu
izgledao kao naprslima na šolji.
„Normalno da radi.” On pokaza na policajce koji su se već zanimali
drugim poslovima. „Oni ne rade...”
U nekoliko brzih pokreta Astije je otvorio niklovanu kasetu koju
mu je Karim doneo iz ugla prostorije. Unutra je bio pribor za uzimanje
otisaka. Inženjer uze magnetnu četkicu. Navuče rukavice od lateksa, a
zatim četkicu zamoči u prah feroksida. Istog trenutka sićušne čestice
se okupiše u crvenu lopticu na magnetnom polu. Astije izvadi Glok i
pređe četkicom preko kundaka. Zatim oko oružja obmota providnu
plastiku i pričvrsti za kartonsku podlogu. Ispod providne opne
zablistaše digitalne srebrnkaste brazde.
 „Super”, promrmlja Astije.
Zatim u skener ubaci list sa otiscima i zagleda se u ekran. Namesti
pokretnu lupu i poče da kuca po tastaturi. Gotovo istog trenutka na
ekranu se pojavi mreža linija. Astije reče:
„Otisci su veoma jasni. Možemo da obeležimo dvadeset jednu
tačku. To je maksimum...”
Tamnocrvene tačke, povezane krivudavim linijama pojavile su se
na istoj osnovi kao i otisci prstiju označavajući svako poklapanje
zvučnim signalom. Astije nastavi, obraćajući se sam sebi:
„Da vidimo šta kaže MORFO?”
Karim je prvi put gledao kako funkcioniše sistem. Astije je
objašnjavao profesorskim tonom: MORFO je ogroman informatički
registar u kojem se čuvaju otisci prstiju kriminalaca iz većine
evropskih zemalja. Preko modema je program mogao da upoređuje
sve nove podatke, pa čak i uživo. Disk je dugo zujao.
Najzad se pojavi odgovor: negativno. „Senkini” otisci se nisu
poklapali ni sa jednim poznatim otiskom. Karim se ispravi i uzdahnu. I
mislio je da će tako biti: osumnjičena nije pripadala običnim
kriminalcima.
Iznenada se nečeg setio. Džoker. Iz svoje kožne jakne izvuče
kartonsku fasciklu u kojoj su se nalazili otisci prstiju Židit Ero uzeti sa
njene ruke posle automobilske nesreće pre četrnaest godina. Obratio
se Astijeu:
„Možeš li da skeniraš i uporediš ove otiske?”
Astije se okrete i uze papir.
„Nema problema.”
Inženjer se držao kao da je progutao metlu. Nakratko pogleda
nove otiske. Razmišljao je nekoliko trenutaka pa onda podiže prema
Karimu svoje plave oči.
„Odakle si uzeo ove otiske?”
„Sa jedne stanice na autoputu. Pripadali su devojčici koja je
poginula u automobilskoj nesreći 1982. Nikad se ne zna. Je l’ ima neke
sličnosti, ili...”
Naučnik ga prekide:
„Vrlo čudno da je mrtva.”
„Šta?”
Astije stavi papir pod lupu. Urezane brazde bile su veoma jasne,
očišćene i uvećane.
„Nije mi potrebno ni da analiziram ove otiske da bih ti rekao da su
isti kao oni na tvom kundaku. Iste pruge, useci, ista zakrivljenja.”
Karim se zapanjio. Patrik Astije približi lupu i papir ekranu stavivši
jedne otiske pored drugih.
„Isti otisci”, ponovi on, „ali različita godišta. Na kartonu su otisci
deteta, a na kundaku odrasle osobe.”
Karim je buljio u dve slike i sebe uveravao u nemoguće.
Židit Ero je zgnječena limom u saobraćajnoj nesreći.
Židit Ero u kišnom mantilu i sa biciklističkom kacigom na glavi
prazni šaržer iznad njegove glave.
Židit Ero je čas bila mrtva, čas živa.
 46

Znači, bilo je vreme da pozove starog ortaka Fabrisa Mosea. Bio je

najbolji u naučnom odeljenju policije u Parizu. Karim je ovog
specijalistu za otiske prstiju upoznao dok je za vreme stažiranja u
komesarijatu XIV arondismana u aveniji Men radio na nekom
uvrnutom slučaju. Mose je tvrdio da može da prepozna koji otisci
pripadaju blizancima.
„Mose? Ovde Abduf. Karim Abduf.”
„Kako si? I dalje u svojoj rupi?”
Glas je pevuckao. I vraćao ga svetlosne godine unatrag, pre ovog
košmara.
„I dalje”, progunđa Karim. „Gde god da odem, rupa je rupa.”
Tehničar se zacereka.
„A kako su krtice?”
„Kao da su krtice. Mose, imam problem koji izgleda nerešivo.
Treba mi tvoje mišljenje. Neslužbeno. I to odmah.”
„U istrazi si? Nema problema. Slušam.”
„Imam identične otiske. Jedni pripadaju devojčici koja je umrla pre
četrnaest godina. A drugi su uzeti nepoznatoj osumnjičenoj danas. Šta
kažeš?”
„Jesi li siguran da je mala mrtva?”
„Siguran sam. Razgovarao sam sa čovekom koji je držao ručicu
leša i umakao je u mastilo.”
„To mora da je neka greška u proceduri. Neko od vas je pogrešio
ili pobrkao otiske. Dve različite osobe ne mogu da imaju iste otiske
prstiju. To je NE-MO-GU-ĆE.”
„Ne mogu da budu, recimo, članovi porodice? Blizanci? Nešto se
sećam tvog programa...”
„Postoji sličnost samo kod jednojajčanih blizanaca. Zakoni
genetike su veoma kompleksni: mnoštvo parametara određuje
konačnu sliku otiska. To bi bilo gotovo nemoguće čudo da otisci liče
toliko...”
Karim ga prekide.
 „Je l’ imaš faks kod kuće?”
„Nisam kod kuće. Još sam u laboratoriji”, uzdahnu. „Nema milosti
za naučnike.”
„Mogu li da ti pošaljem snimke?”
„Neću moći ništa više da ti kažem.”
Poručnik je ćutao. Mose ponovo uzdahnu.
„U redu. Biću pored faksa. Pošalji mi odmah.”
Karim izađe iz male kancelarije u koju se bio izdvojio, posla
faksom dva lista, vrati se u svoj boks i pritisnu povratnu vezu.
Žandarmi su ulazili i izlazili. Niko ga nije ni primećivao u ćošku.
„Fenomenalno”, mrmljao je Mose. „Jesi li siguran da su na prvom
listu otisci mrtve osobe?”
Karim se seti crno-belih fotografija nesreće. Tanke ručice mrtve
devojčice virile su iz haosa zgužvane karoserije. Seti se lica starog
policajca koji je uzeo otiske.
„Siguran sam”, ponovi.
„Treba proveriti okolnosti oko identiteta i uzimanja otisaka.
Dešava se, znaš...”
„Nemoj da kenjaš”, prekide ga Karim. „Nije važno koji je identititet
upisan. Ni ime, ni potpis. Hoću samo da kažem da ruka mrtvog deteta
ima iste otiske kao i ruka koja je ove noći držala to oružje. To je sve.
Zaboga, ne interesuje me identitet, to je ista ruka!”
Tišina je potrajala nekoliko trenutaka. Noć je bila kao
naelektrisana. A onda Mose poče da se smeje.
„Rupa ti je stvarno k’o bunar. To je sve što mogu da ti kažem.”
„Mislio sam da ćeš mi ponuditi neku mogućnost. Mora da postoji
neko rešenje.”
„Uvek postoji rešenje. Ti i ja to dobro znamo. Siguran sam da ćeš
ga pronaći. Javi mi kad se stvar rasvetli. Volim priče sa srećnim
završetkom. I razumnim objašnjenjem.”
Karim mu obeća i prekide vezu. U glavi mu je vladao haos.

U hodniku se opet susrete sa Markom Kostom i Patrikom Astijeom.

Patolog je nosio kožni sako sa kockastim aplikacijama i bio je strašno
bled.
„Krećem u Anesi”, reče. Sa nevericom je pogledao u svoje drugove.
„Upravo su nam javili da ima dva tela. Sranje. I onaj mali je
nastradao... Erik Žuazno... Ovo nije istraga, nego masakr.”
„Ja sam to već znao. Kad ćeš završiti?”
„Pred zoru, u najboljem slučaju. Ali tamo je već jedan patolog.
Stvar se komplikuje.”
Karim je posmatrao sićušnog lekara koji mu je izgledao detinjasto
i neuhvatljivo. Čovek se plašio ali je Karim osećao da ima u njega
poverenja.
„Koste, nešto mi je palo na pamet... Voleo bih da mi razjasniš jedan
detalj.”
„Kaži.”
„U prvom izveštaju si napisao da je ubica upotrebio metalni konac,
verovatno klavirsku žicu. Da li je isto tako ubijen i Sertiz?”
„Istovetno. Isto vlakno. Ista debljina.”
„Ako bi to bila klavirska žica, da li bi mogao da odrediš notu?”
„Notu?”
„Aha. Muzičku notu. Ako bi se izmerile razdaljine među čvorovima
na žici, da li bismo mogli da odredimo mesto te note na lestvici?”
Kost se smešio ne verujući svojim ušima.
„Shvatam šta hoćeš da kažeš. Imam te mere. Hoćeš da ti uradim...”
„Ili ti ili tvoj asistent. Interesuje me tonalitet.”
„Jesi li na nekom tragu?”
„Ne znam.”
Patolog popravi naočare.
„Kako da te nađem. Imaš mobilni?”
„Ne.”
„Imaš.”
Astije u Karimovu ruku gurnu jedan sićušni mobilni, crn i
hromiran. Mavar je belo gledao. Inženjer se nasmeja.
„Imam dva. Mislim da će ti u narednim satima i te kako biti
potreban.”
Izmenili su brojeve. Mark Kost nestade. Karim se okrete prema
Astijeu:
„A šta ćeš ti sada da radiš?”
„Ništa naročito.” Raširio je svoje buljave oči. „Nemam čime da
nahranim mašinu.”
Iznenada, Karim ču samog sebe kako predlaže Astijeu da za njega
uradi dva zadatka.
 „Dva?” ponovi Astije pun entuzijazma. „Sve što ti treba.”
„Prvo treba da pregledaš registar novorođenih u bolnici u
Gvernonu”
„A šta to tamo tražim?”‘
„Pod datumom 23. maj 1972. pronaći ćeš ime Židit Ero. Proveri da
li je imala sestru ili brata blizanca.”
„Je l’ to klinka sa otiscima?”
Karim potvrdi. Astije ponovi:
„Misliš da je postojao još neko s istim otiscima?”‘
Pandur se nasmeja blesavo.
„Znam, znam. To ničemu ne vodi. Ali, učini mi to molim te.”
„A drugi zadatak?”
„Otac klinke je poginuo u saobraćajnoj nesreći.”
„I on?”
„Aha, i on. Izgleda da je vozio bajs i desila se nesreća. U avgustu
‘80. Njegovo ime je bilo Silven Ero. Potraži ovde u stanici. Sigurno ćeš
naći dosije.”
„I šta tu da tražim?”
„Tačan opis događaja. Tipa je neko zgazio pa pobegao s lica mesta.
Proveri svaki detalj. Možda nam nešto pomogne.”
„Da tražim pod: saobraćajne nesreće?”
„Da. Verovatno se tako vodi.”
Karim se okrete. Astije ga pozva:
„A gde ćeš ti?”
On malo zastade i oseti kao da se odvaja od sebe i smešta u neku
ciničnu ulogu pri pomisli na grozu narednih sati.
„Ja? Vraćam se na početak.”
DEVETI DEO
 47

Institut za slepe nalazio se u svetlo okrečenoj zgradi, ali ne

oronuloj kakve su većinom bile kuće u Gvernonu. Zgrada je blistala na
pljusku u podnožju masiva Set-Lo. Nijemans krete prema ulaznim
vratima. Bilo je pola tri ujutro. Nije gorelo ni jedno svetlo. Komesar je
zazvonio posmatrajući veliki blago nagnut travnjak koji se pružao oko
kuće. Primetio je fotoelektrične alarmne uređaje koji su bili
pričvršćeni za postolja na ivici dvorišta. Nevidljiva optička mreža
sigurno tu nije bila postavljena zbog lopova već da bi se slepi zaštitili
da se ne udaljavaju suviše daleko od sigurnog okruženja. Nijemans je
još jednom zazvonio.
Pospani vratar mu najzad otvori i sasluša njegovo objašnjenje, a da
mu se u očima nije pojavio nikakav znak da se probudio. Čovek najzad
uvede policajca u jednu veliku salu i ode da probudi direktora.
Komesar je mirno čekao. Prostorija je bila osvetljena samo
svetlošću iz hodnika. Belo okrečeni zidovi, go i beo patos. U dnu je bilo
dvostruko stepenište koje se piramidalno uspinjalo uzduž rampe od
sirovog, svetlog drveta. Lampe ugrađene u plafon od nategnutog
platna. Kroz velike staklene prozore koji se ne otvaraju videle su se
planine. Sve je podsećalo na sanatorijum novog doba, otvoren i
živahan, rad arhitekata sa smislom za prolaznost.
Nijemans je primetio nove fotoelektrične uređaje. Slepi su, očito
stalno bili u ograđenom prostoru. Niz staklene zidove pljusak se slivao
u nebrojenim mlazevima. U vazduhu se osećao miris mastike i cimeta.
Prostorija je nekako bila hladna, nedostajala je toplota.
Načinio je nekoliko koraka. Jedan detalj ga je zainteresovao: u
jednom delu nalazili su se stalci na kojima su bili zagonetni crteži. Iz
daljine te skice su ličile na matematičke jednačine. Izbliza se videlo da
su to neobične i jednostavne slike ukletih lica. Policajac se iznenadio
kad je u centru za slepu decu pronašao slikarski atelje. Ali, pre svega,
osećao je duboko olakšanje; mogao je skoro da oseti kako mu se
opušta svaki živac u telu: otkako je ušao ovamo nije čuo nikakav lavež
ni video bilo kakav trag životinja. Je l’ moguće da uopšte nema pasa u
centru za slepe?
Iznenada po mermeru odjeknuše koraci. Policajac je najzad
shvatio zašto su podovi goli: akustika je bila jako važna među bićima
kojima je zvuk osnovni reper. On se okrete i vide krepkog čoveka s
belom bradom. Izgledao je kao stari patrijarh crvenih obraza i očiju
podbulih od sna, u kardiganu boje peska. Policajac je istog trenutka
intuitivno imao pozitivno mišljenje o ovom čoveku: mogao je u njega
da ima poverenja.
„Ja sam doktor Šampelaz, direktor instituta”, reče dubokim
glasom. „Šta vi, do đavola, tražite u ovo doba?”
Nijemans izvadi službenu legitimaciju.
„Glavni komesar Pjer Nijemans. Dolazim zbog ubistava u
Gvernonu.”
„Opet?”
„Da, opet. Upravo i želim da vas ispitam o toj prvoj poseti
poručnika Erika Žuaznoa. Mislim da ste mu dali neke podatke koji su
ključni za istragu.”
Šampelaz se uznemirio. Zaostale kapi kiše su se kao majušni
potočići slivali niz njegovu belu kosu. Lekar je posmatrao lisice, oružje
u koricama. Zatim podiže glavu.
„Blagi bože... samo sam odgovorio na njegova pitanja.”
„Vaši odgovori su ga odveli kod Edmona Šernesea.”
„Pa, naravno. I?”
„I sad su obojica mrtvi.”
„Mrtvi? Kako to? Ma to nije moguće... Ne...”
„Veoma sam tužan zbog toga, ali sad nemam vremena da vam
objašnjavam. Predlažem vam da se do detalja prisetite odgovora. I
neznajući pogodili ste pravi okidač u ovoj istrazi.”
„Ali, kako...”
Lekar ga otvoreno pogleda. Naglo protrlja ruke ukočene od
hladnoće i uznemirenosti.
„Dobro... U mom je interesu da se što pre probudim, zar ne?”
„Rekao bih da je tako.”
„Hoćete li kafu?”
Nijemans prihvati. Pratio je patrijarha niz hodnik sa visokim
prozorima. Munje su naglim bleskovima parale nebo, a zatim bi
ponovo zavladao polumrak išpartan kapima kiše.
 Komesaru se činilo kao da se nalazi u šumi fosforescentnih lijana.
Na zidu preko puta prozora bilo je još crteža. Ovde su bili izloženi
pejzaži. Planine haotičnih linija. Pastelne reke. Ogromne životinje sa
džinovskim krljuštima i prevelikim leđima kao da su izašle iz nekog
preteranog isklesanog sveta u kojem je čovek bio jako majušan.
„Mislio sam da su u vašem centru samo slepa deca.”
Direktor se okrete i priđe.
„Ne isključivo slepa. Mi se bavimo svim očnim bolestima.”
„Na primer?”
„Pigmentacija mrežnjače. Daltonizam...”
Čovek pokaza jedan crtež svojim snažnim prstom.
„Crteži su čudni. Naša deca ne vide stvarnost kao vi i ja, čak ne vide
ni prave oblike. Istina – njihova istina – nije ni u stvarnom pejzažu, ni
u slici. Ona je u njihovoj uobrazilji. Samo oni znaju šta su hteli da
prikažu i mi ne možemo to da kontrolišemo ili ispravljamo.
Uznemirujuće je, je l’ tako?”
Nijemans samo raširi ruke. Nije mogao da odvoji pogled od tih
izuzetnih crteža. Prašnjavi obrisi spljoštene materije. Žive i naglašene
boje. Slike su izgledale kao bojna polja linija i tonaliteta, ali je u njima
bilo neke blagosti i melanholije.
Čovek ga prijateljski potapša po leđima.
„Hajde. Kafa će vam dobro doći. Ne izgledate baš kao da vam je
sve potaman.”
Ušli su u veliku kuhinju u kojoj su i nameštaj i posuđe bili od
nerđajućeg čelika. Zidovi su blistali i Nijemansa su podsetili na zidove
mrtvačnice.
Direktor je već iz blistave kafeterije izneo dve šolje i kafu u
staklenom bokalu sa grejačem. Nasuo je kafu policajcu i seo za jedan
od metalnih stolova. Nijemans opet pomisli na leševe u mrtvačnici, na
lica Sertiza i Kajoa. Prazne, ljubičaste duplje kao crne rupe u vremenu.
Šampelaz reče glasom punim neverice:
„Prosto ne mogu da poverujem u to što ste mi rekli... Dvojica
mrtvih? Kako?”
Pjer Nijemans preču to pitanje.
„Šta ste rekli Žuaznou?”
Lekar podiže ramena mešajući kafu u šolji.
„Interesovala su ga oboljenja kojima se ovde bavimo. Objasnio sam
sam mu da se najčešće radi o naslednim bolestima, i da većina mojih
pacijenata potiče iz porodica iz Gvernona.”
„Da li je postavio preciznija pitanja?”
„Da. Pitao me je kako se prenose te bolesti. Objasnio sam sam mu
princip recesivnih gena.”
„Slušam vas.”
Direktor uzdahnu, ali poče da priča bez nervoze:
„To je jednostavno. Neki geni prenose neke bolesti. Oni su
iskvareni, nose pogrešan zapis, ali, na sreću, nisu dovoljno jaki da
izazovu bolest. Ali, ako roditelji imaju isti gen stvari se komplikuju.
Kod dece se pojavljuju bolesti. Geni se udružuju i prenose bolest. Zato
se kaže da brakovi srodnika kvare krv. Bliski srodnici brži i jače
umnožavaju i pretvaraju u bolest gen koji je u njima samo latentan.”
Šernese mu je već bio ispričao te stvari. Nijemans upita:
„Da li su nasledne bolesti u Gvernonu posledica rođačkih
brakova?”
„Nema sumnje. Mnoga deca koja su se lečila na ovom institutu,
stalno ili povremeno, bila su iz tog grada. Pripadaju porodicama
profesora i istraživača sa fakulteta koji sačinjavaju veoma odabrano
društvo, i naravno, veoma izolovano.”
„Budite jasniji, molim vas.”
Šampelaz prekrsti ruke kao da prikuplja snagu.
„U Gvernonu je univerzitetska tradicija veoma duga. Mislim da je
fakultet nastao u 18. veku. Bio je podignut zajednički, sa Švajcarcima.
U početku su to bile samo medicinske nauke, oko bolnice... Ukratko,
tokom tri veka su profesori i istraživači živeli zajedno u
univerzitetskom naselju i venčavali se međusobno. Tako su se stvarale
generacije intelektualaca koje su danas genetski iscrpljene. Gvernon
je i inače izolovan grad, kao i mnogi drugi gradići koji su rasuti po
kotlinama. Ali, na univerzitetu je u izolovanoj sredini, načinjena još
izolovanija. To vam je kao neki mikrokosmos, znate.”
„I to je zadovoljavajuće objašnjenje za pojavu naslednih bolesti?”
„Ja mislim da jeste.”
Nijemans nije shvatao na koji način ta informacija može da se
uklopi u istragu.
„I šta ste još rekli Žuaznou?”
Šampelaz iskosa pogleda u komesara pa reče ozbiljnim glasom:
 „Pričao sam još i o jednoj čudnoj stvari.”
„Ispričajte mi.”
„Tokom poslednjih generacija, u porodicama osiromašene krvi
pojavila su se potpuno različita deca. Inteligentna, ali i neočekivano
zdrava i snažna. Većinom su pobeđivala na svim turnirima i lako su
postizala najviše rezultate u svim oblastima.”
Nijemans se seti portreta u rektorovom predsoblju, nasmejanih
mladih šampiona koji su osvajali sve pehare i medalje. I odmah se seti
fotografija Olimpijskih igara u Berlinu i bibliotekareve nostalgije za
Olimpom. U kakvu se vezu mogu dovesti sve te informacije?
Policajac ponovi praveći se da ne razume:
„A ta deca bi u stvari trebalo da budu bolesna, je l’ tako?”
„Nije to baš sasvim tako, ali mogli bismo reći da bi ta deca bila
slabe konstitucije, sa nekom manom, kao ova deca u institutu. Ali, nije
tako. Naprotiv. Dešava se da ovi mali stvorovi kao da sve moći
zajednice crpu u sebe, ostavljajući drugima nasledne bolesti.”
Šampelaz umorno pogleda Nijemansa. „Ne pijete kafu?”
Nijemans se nagnu nad šolju koju je držao u ruci. Otpi vreo gutljaj:
već su mu bila otupela sva čula. Kao da je njegovo telo postalo mašina
koja se održava na poslednjim tragovima energije. Upitao je:
„Jeste li se malo više pozabavili tim fenomenom?”
„Pre otprilike dve godine, počeo sam da sprovodim svoju malu
istragu. Prvo sam proverio da li su ti šampioni iz istih porodica i
rodova... Išao sam u opštinu, kod matičara... Sva deca pripadaju istim
linijama.
Onda sam sačinio precizno genealoško stablo. Proverio sam
medicinske kartone u porodilištu. Pogledao sam i dosijee roditelja,
baba i deda ne bih li pronašao neki znak. Nisam pronašao ništa što bi
vodilo ovome. Naprotiv. Bolovali su od naslednih bolesti kao i druge
porodice... To je zaista čudno.”
Nijemans je samo upijao informacije do najsitnijih detalja:
odjednom je osetio, a da to nije umeo da objasni, da je došao do
suštinskih pitanja ovog slučaja.
Šampelaz je nešto poslovao po kuhinji grebući po čeliku. Nastavio
je svoju priču:
„Istovremeno sam ispitivao lekare i osoblje u bolnici i zapazio sam
još nešto što me je začudilo. Negde od pedesetih godina iznenada se
povećala smrtnost dece kod seljaka, gorštaka koji žive visoko u
planinama van kotline. Deca su umirala odmah po rođenju. Ali, ta su
deca obično veoma izdržljiva i žilava. Shvatate, kao da se nešto
izokrenulo. Deca sa univerziteta su kao čudom postala zdrava, a
populacija seljaka je počela da opada...
Pregledao sam i kartone te dece alpinista i kristalera koje je
odnela iznenadna smrt. Ništa nisam našao. Razgovarao sam sa
personalom bolnice, sa istraživačima, sa genetičarima, niko nije
mogao da objasni taj fenomen. I na kraju sam odustao sa nekim
gorkim ukusom. Kako to objasniti? Kao da su ta deca s univerziteta
nekako krala životnu energiju iz svojih malih suseda u porodilištu.”
„Za boga miloga, o čemu vi to govorite?”
Šampelaz odmah ustuknu na bezbedan teren.
„Zaboravite ovo što sam vam upravo rekao: to nije nauka. Potpuno
je iracionalno.”
Možda i jeste iracionalno, ali Nijemansova sigurnost da je na
pravom tragu se pojačavala. Misterija te dece nije bila slučajna. To je
bila još jedna karika košmarnog lanca. Upita praznim glasom:
„Je l’ to sve?”
Doktor je oklevao. Komesar ponovi malo glasnije:
„Da li je to sve?”
„Ne”, uzdahnu Šampelaz. „Ima još jedna stvar. Ovog leta desilo se
nešto što ne mora da znači ništa, ali je istovremeno veoma
uznemirujuće... Tokom jula u bolnici je izvršena generalna revizija da
bi se arhive ubacile u elektronski oblik. Specijalisti su sišli u podrum
gde su se nalazili stari prašnjavi dosijei kako bi ocenili dosadašnji rad i
izvršili reorganizaciju. Onda su nastavili da sređuju ostale delove
bolničkog suterena: podrume starog univerziteta i naročito biblioteku
koja je tu bila do sedamdesetih godina.”
Nijemans se trže. Šampelaz nastavi:
„Tokom tog generalnog sređivanja, stručnjaci su naišli na čudno
otkriće. Pronašli su rodne listove i prve strane dosijea za
novorođenčad za pedesetak godina unatrag. Te stranice su bile
izdvojene iz dosijea kao... kao da su ukradene.”
„A gde su ti papiri tačno pronađeni”?”
Šampelaz ponovo prođe kroz kuhinju. Trudio se da sačuva
prisustvo duha, ali u glasu mu se osećao strah:
 „To je najčudnije od svega... Liste su se nalazile u privatnom
ormariću jednog čoveka koji je radio u biblioteci.”
Nijemans oseti kako mu se krv uzburkava u žilama.
„Njegovo ime?”
Šampelaz pogleda u Nijemansa plašljivo. Usne su mu drhtale.
„Kajoa. Etjen Kajoa.”
„Remijev otac?”
„Naravno.”
Policajac naglo ustade.
„I to nam tek sada kažete? Telo je pronađeno juče.”
Direktor se namršti.
„Ne sviđa mi se vaš ton, komesare. Ne obraćate mi se kao
osumnjičenom, molim vas. Ja vam pričam o nekim administrativnim
začkoljicama. U kakvoj je to vezi sa ubistvima u Gvernonu?”
„Ja odlučujem da li nešto ima ili nema veze sa ubistvima.”
„To stoji. Ali, kako god bilo, ja sam to već ispričao vašem
poručniku. Prema tome, smirite se. Osim toga, ne pričam vam nikakvu
tajnu. Svako u gradu može da vam ispriča ovu priču. To je
opštepoznato. Čak je pisalo i u lokalnim novinama.”
Nijemans je u tom trenutku znao da nikako ne bi voleo da se
pogleda u ogledalu. Znao je da izgleda tako strašno da ga ni rođena
majka ne bi prepoznala. Policajac pređe rukom preko čela i reče
mirnijim tonom:
„Oprostite, molim vas. Slučaj je zaista jeziv. Ubica je već sredio
trojicu i nastaviće dalje. Bitna mi je svaka informacija i svaki trenutak.
Gde se sada nalaze ta stara dokumenta?”
Direktor podiže obrve, opusti se i lagano se nasloni na metalni sto.
„Vraćena su na mesto. Da bi se izvršila informatizacija bilo je
neophodno da se kompletiraju arhive.”
„To su bila dokumenta naših genijalaca?”
„Ne samo njihova – ta su iz sedamdesetih godina. Tamo su i
dokumenta njihovih roditelja i baba i deda. I to je ono što me zbunjuje.
Jer, tokom svoje male istrage i sam sam pregledao ta dokumenta. Ali,
u zvaničnim dokumentima nije ništa nedostajalo, razumete o čemu
govorim?”
„Možda je Kajoa napravio duplikate?”
Šampelaz opet poče da šetka tamo-amo. Ova priča ga je veoma
uzbuđivala.
„Duplikati... ili originali. Kajoa je možda iz dosijea izvadio
originalne porođajne liste i zamenio ih lažnim. Znači, originali su oni
koje smo pronašli u ormariću.”
„Niko mi nije o tome pričao. Jesu li žandari sproveli istragu?”
„Ne. Stvar se više shvatala kao anegdota. Administrativna sitnica.
Konačno, potencijalni osumnjičeni je mrtav već tri godine. Rekao bih
da se, osim mene, niko živi nije interesovao za tu priču.”
„Izgleda da je tako. Jeste li ponovo pogledali nove dosijee? Jeste li
ih uporedili sa prethodnim zvaničnim nalazima?”
Šampelaz je pokušao da se nasmeši.
„Jesam. Ali, nisam imao dovoljno vremena. Nemate pojma o
kakvim se sve tu papirima radi. To su fotokopirani podaci o težini,
dužini, polu i krvnoj grupi novorođenčeta... Onda se ti podaci unose u
dečje zdravstvene kartone. Te liste su samo prvi podaci sa rođenja.”
Nijemans pomisli kako je Žuazno hteo da pregleda bolničku
arhivu. Te liste su ga trenutno najviše interesovale. Policajac naglo
promeni pravac ispitivanja:
„Kakve veze je Šernese imao sa svim ovim? Zašto je Žuazno
odavde otišao kod njega?”
Direktor se opet uznemirio.
„Edmon Šernese se mnogo zanimao za tu decu o kojoj sam upravo
pričao...”
„Zašto?”
„Šernese je bio zvanični lekar ovog instituta. Odlično je poznavao
prirodu naslednih bolesti naših štićenika. On je više nego iko imao
mogućnost da primeti kako se ta deca jako razlikuju od svojih rođaka
u prvom ili drugom kolenu. Osim toga, genetika mu je bila prava
strast. On je smatrao da se genetski potencijal može pročitati iz očnog
dna ljudskog bića. Bio je izuzetan na neki način...”
Nijemans se pri seti čoveka s pegama na čelu. „Poseban”, ta ga je
reč dobro opisivala. Ali se seti i Žuaznoovog tela razjedenog
kiselinom:
„Jeste li ga pitali za profesionalno mišljenje o tome?”
Šampelaz se nekako čudno zgrči kao da ga grebe kardigan.
„Ne. Nisam se usudio. Ne znate prilike u našem gradu. Šernese je
pripadao eliti univerziteta. Bio je jedan od najpoznatijih oftalmologa u
oblasti. Veliki profesor. A ja sam samo čuvar ovih zidova...”‘
„Mislite da je Šernese gledao ista dokumenta kao i vi: zvanične
rodne liste?”
„Da.”
„A možda ih je video i pre vas.”
„Možda jeste.”
Direktor spusti pogled. Lice mu je bilo crveno i mokro od znoja.
Nijemans je insistirao:
„Šta mislite da li je on znao da su to falsifikovani podaci?”
„Ali... ne znam! Ne razumem o čemu govorite.”
Nijemans prestade da pritiska. Upravo je shvatio još jedan aspekt
slučaja: Šampelaz nije završio ispitivanje listi zato što se plašio da ne
pronađe nešto protiv uvaženih profesora s univerziteta. Profesora koji
vladaju gradom i u rukama drže takve kao što je direktor instituta.
Komesar ustade.
„Šta ste još rekli Žuaznou?”
„Ništa. Upravo ovo što sam i vama.”
„Razmislite.”
„To je sve. Uveravam vas da je tako.”
Nijemans stade ispred lekara.
„Znači li vam nešto ime Židit Ero?”
„Ne.”
„A Filip Sertiz?”
„Je li to ime druge žrtve?”
„Nikad ranije niste čuli za njega?”
„Ne.”
„Da li vam nešto znači izraz ‘purpurne reke’?”
„Ne. Zaista...”
„Hvala, doktore.”
Nijemans pozdravi zbunjenog doktora i okrete se da krene. Već je
pošao prema vratima, kad dobaci preko ramena:
„Samo još jedan detalj, doktore: nisam ovde ni video ni čuo pse.
Gde su?”
Šampelaz ga pogleda zgranuto.
„Pse?”
„Da. Vodiče za slepe.”
Lekar se jedva uzdržao da se ne nasmeje.
 „Pse koriste slepi koji žive sami i nemaju ničiju pomoć. U našem
centra se sprovodi čitav sistem mera. Naši pacijenti su zaštićeni, u
poznatom su prostora, imaju vodiče... Ne trebaju im psi.”
Kada je izašao, Nijemans se okrete da pogleda belu zgradu koja je
svetlucala na kiši. Tog jutra je odbio da ovamo dođe zbog pasa koji
nisu ni postojali. Poslao je ovamo Žuaunoa iz čiste ludosti, zbog
duhova koji postoje samo u njegovoj glavi.
Otvori vrata auta i pljunu napolje.
Njegovi strahovi su mladog poručnika koštali života.
 48

Nijemans je silazio sa okomitih vrhova Set-Loa. Pljusak se

pojačavao. Ispred farova se asfalt belasao kao kristalizovani kreč.
Povremeno bi naleteo na neku baru koja bi ispod točkova pljusnula
kao slap. Nijemans je bio kao prikovan za volan i jedva je održavao
kontrolu nad vozilom koje se kretalo ivicom provalije.
U džepu mu je zazvonio pejdžer. Jednom rukom uključi ekran:
poruka iz Pariza od Antoana Remsa. Onda izvadi mobilni i pronađe
broj koji je bio ubeležen u memoriju. I pre nego što je progovorio,
Rems reče:
„Englez je umro, Pjere.”
Potpuno obuzet istragom, Nijemans pokuša da proceni posledice
ove novosti. Sav se pogubio. Direktor nastavi:
„Gde si?”
„U okolini Gvernona.”
„Ti si zvanično pred hapšenjem. Teoretski, treba da ideš u pritvor,
vratiš oružje i budeš suspendovan.”
„Teoretski?”
„Razgovarao sam sa Terpentom. Istraga stoji u mestu, a mrtvi se
gomilaju. Svi mediji su već tu. Sutra ujutru će cela Francuska pričati
samo o Gvernonu.” Rems je ćutao nekoliko trenutaka. „A tebe svi
traže.”
Nijemans ništa nije odgovarao. Usredsredio se na put koji je opet
skretao probijajući se kroz vrtloge kiše koji su ga gurali u
kontrasmeru. Rems ga ponovo upita:
„Pjere, jesi li siguran da možeš da uhapsiš ubicu?”
„Ne znam. Ali, opet ti kažem, siguran sam da sam na dobrom
tragu.”
„Dobro, objasnićemo se kasnije. Ti i ja nismo razgovarali. Ti si
neuhvatljiv. Nema te. Imaš još sat ili dva da završiš s tim sranjem tu.
Posle više ništa neću moći da učinim za tebe. Samo da ti nađem
advokata.”
Nijemans progunđa nekoliko fraza i prekide vezu.
 U tom trenutku ga s desne strane zaslepiše farovi. Reagovao je
samo trenutak kasnije. Vozilo ga punom brzinom udari u desno krilo.
Volan mu ispade iz ruku. „berlina” zapara po steni. Nijemans zaurla i
pokuša da zgrabi volan. I već je ponovo obuzdao svoje vozilo, bacajući
pogled na drugo. Bio je to tamni džip koji je ponovo napadao sa
uključenim dugim svetlima. Nijemans krenu u rikverc. Veliko vozilo
uspori, pa naglo skrete ulevo, prisiljavajući policajca da oštro prikoči.
Policajac ponovo ubrza. Džip je sad bio ispred njega i vozio punom
brzinom sprečavajući ga da prođe. Policajac se trudio da ubrza i
izvuče se. Uzalud. Crna stena uzdizala se neposredno uz put ne
ostavljajući ni malo prostora. Levo krilo „berline” je strugalo po
kamenu, a provalija se približavala.
Šta hoće taj ludak? Nijemans naglo uspori i između njega i ubice
stvori se desetak metara prostora. I džip je usporio primoravajući
„berlinu” da mu se približi. Ali policajac je iskoristio tu malu prednost.
Naglo dodade gas i provuče se s unutrašnje strane. Jedva.
Komesar je vozio sve brže i brže. U retrovizoru je video kako džip
nestaje u senci. Nagazi ne razmišljajući i udalji se odatle.
Ponovo je bio sam na putu.
Velikom brzinom se kretao krivudavom asfaltnom trakom sav
zbunjen, preletao je preko bara, provlačio se kroz tunele od četinara.
Šta bi? Ko ga je to napao? I zašto? Šta je on to saznao pa ga treba
eliminisati? Napad je bio previše brz, pa policajac nije uspeo da vidi ni
siluetu za volanom.
Dok je izlazio iz jedne krivine, ugledao je vijadukt iznad Jase:
betonski most dug šest kilometara držao se na sto metara visokim
stubovima. Do Gvernona je ostalo još desetak kilometara.
Policajac opet ubrza.
Taman je stupio na most kad ga zaslepi belo svetlo iza njega.
Uključenih dugih farova džip ga je ponovo napadao. Spusti ogledalo
retrovizora koje je bleštalo i zagleda se ispred sebe u betonski put koji
se nazirao u noći. Stalno je u sebi ponavljao: „Ne mogu da umrem. Ne
ovako.” I pritisnu gas.
Farovi su ga pratili. Pogrbljen iznad volana usredsređeno je pratio
sigurnosna svetla na bankinama koja su čvrsto obgrljavala put,
svetlucajući pod farovima kao strastveni poljupci, kao šuškavi oreoli
koji varniče pod mlazevima vode.
 Svakim metrom dobijao je na vremenu.
Sekunde su proletele.
Nijemans je imao neko čudno osećanje, neobjašnjivo uverenje: čak
i ako sleti s puta, čak i ako se slupa, ništa mu se neće desiti. Bio je živ i
pribran. Neranjiv.
Udarac mu je izbio vazduh iz pluća.
Njegova glava, kao da je izbačena iz praćke, lupi u vetrobran.
Retrovizor se razbi u paramparčad. Komadići se kao čaklje zabodoše
u Nijemansovu slepoočnicu. Pandur se ispravi gunđajući i podiže ruke
da zaštiti glavu. Osetio je da se auto zaneo nalevo, pa nadesno, pa se
preokrenuo... krv mu je oblila lice. Još jedan udarac i iznenada oseti
oštar nalet kiše. I svežinu noći. Tišina. Mrak. Sekunde protiču. Kada je
Nijemans otvorio oči, nije mogao da poveruje u ono što vidi: nebo i
munje, naopačke. Leteo je, sam na vetru i pljusku.
Kada je „berlina” lupila u zaštitnu ogradu on je bio izbačen,
katapultiran od siline udara. Sada je lebdeo u praznini iznad mosta.
Počeo je da pliva, polako u tišini, lenjo mašući udovima i razmišljajući
koji će mu biti poslednji osećaj pred smrt.
Užasan bol mu je istog trenutka dao odgovor. Ljuti bičevi borovih
iglica. Slomljene grane. Osećao je bolove po čitavoj koži koju su
izranjivale grane četinara kroz koje je proleteo...
I onda su ga skoro istovremeno zadesila dva udarca.
Naravno, prvo kontak sa tlom, ublažen mnogim krošnjama kroz
koje je padao. Zatim strahovit tresak. Udar koji potresa kosti. Kao da
se neki džinovski poklopac srušio na njegovo telo. Obuze ga haos
kontradiktornih osećaja. Ujedi hladnoće. Naleti groznice. Voda.
Kamenje. Mrak.
Vreme je prolazilo. Nesvest.

Nijemans napokon otvori oči. Iznad njegovih kapaka nalazili su se

i drugi – tama i šuma. Malo-pomalo vraćao se s one strane groba,
vraćala mu se svest. Polako je uspeo da u svojoj svesti oformi jedan
zaključak: živ je, bio je živ. Prikupio je deliće sećanja kako bi
rekonstruisao šta se dogodilo.
Padao je kroz krošnje drveća i na svu sreću pao u kanal pun
kišnice. Taj kanal, kojim je prema reci oticala voda koja se slivala sa
litice nalazio se u podnožju jednog stuba. Njegov auto je sa mosta
krenuo istom putanjom i sav razlupan klackao se na ivici iznad njega.
Šasija „berline”, velike kao borna kola, zaglavila se u kanalizacioni
otvor.
Čudo.
Nijemans zatvori oči. Mnogobrojne rane su mu mučile telo, ali mu
je najviše smetala vrelina koju je osećao u desnoj slepoočnici iz koje je
curila topla tečnost. Zaključio je da ga je lim retrovizora ozbiljno
posekao do iznad uha. Zauzvrat, izgleda da mu telo nije pretrpelo
mnogo štete.
Sav skvrčen je posmatrao kako se olupina puši iznad njega. Bio je
zarobljen u pukotini betonskog sarkofaga sa gorućim limenim krovom
iznad glave. Okrete glavu nalevo i primeti da se jedan deo branika
odlomio.
Sa očajničkim naporom policajac se u rupi pomerio postrance.
Bolovi koji su do tada potresali čitavo njegovo telo polako su, jedan za
drugim, uminuli. Čitavo telo mu je bilo umrtvljeno do ravnodušnosti.
Uspeo je da se provuče ispod slomljenog branika i tako se izvuče iz
groba. Pošto je oslobodio ruke, pipnuo je slepoočnicu i osetio kako
krv lije iz otvorene rane. Pod bolnim prstima je osetio vrelu lepljivost
krvi. Osetio se kao ptica u klopci i oči mu se ispuniše suzama.
Ustade pridržavajući se rukom za krilo vozila i odmah se ponovo
baci na tle, jer mu kroz glavu sinu jedna pomisao.
Možda će se ubica vratiti. Da ga dokrajči.
Uhvativši se za karoseriju uspeo je da se ponovo postavi na noge.
Udarcem pesnice otvorio je ulubljeni prtljažnik i izvadio pušku i
municiju. Stavivši pušku ispod leve ruke kojom je i dalje pokrivao
ranu, uspeo je da desnom napuni oružje. Sve to je uradio pipajući jer
ništa nije video. Izgubio je naočare, a noć je bila bez tračka svetla.
Lica umazanog krvlju i blatom, tela slomljenog bolovima, komesar
se okrenu, uperene puške. Ništa se nije ni čulo ni videlo. Savlada ga
nesvestica, pa opet skliznu u cementni kanal. Ali, hladna voda ga ovog
puta odmah osvesti. Polako je klizio prema reci. A što da ne?
Stavi pušku uz telo i poleđuške se prepusti plitkoj vodi kao neki
faraon koji plovi rekom mrtvih.
 49

Nijemans je dugo plutao kroz kanal. Oči su mu bile otvorene i

posmatrao je tamno nebo bez zvezda. S leve i desne strane crvena
ilovača se u vododerinama nataložila u korenju pomešana s otkinutim
granama i stvorila male brane.
Posle nekog vremena potočić je narastao i pretvorio se u rečicu.
Čovek je i dalje puštao da ga voda nosi. Ledena voda je izazvala
stezanje krvnih sudova duž njegove slepoočnice, pa više nije gubio
mnogo krvi. Nadao se da će ga ovi meandri na kraju dovesti do
Gvernona i univerziteta. Ubrzo je shvatio da su mu nade bile uzaludne.
Ova rečica je bila ćorsokak. Uopšte nije silazila u univerzitetsko
naselje. Umnožavale su se krivine vodeći negde u dubinu šume i
ponovo gubeći vodu. Tok stade.
Nijemans zapliva prema obali i izvuče se iz vode pune debelog
mulja i raznih otpadaka pa na njoj nije bilo odblesaka. Stropoštao se
na vlažno tlo, prekriveno tepihom od mrtvog lišća. Nozdrve mu se
ispuniše smrdljivim isparenjima, karakterističnim mirisima zemlje
pomešane sa žilicama, grančicama, insektima i svežim humusom. Leže
na leđa i zagleda se u krošnje iznad sebe. Nije to bila gusta,
neprohodna šuma, naprotiv uokolo su bili retki šumarci sa puno
prostora i slabo obrasli. Ipak, mrak je bio toliki da se nisu čak mogle
videti ni tamne mase planina iznad njega. Nije imao predstave koliko
dugo je plutao i u kojem pravcu.
Uprkos bolu i hladnoći on se slomljeno pridiže i krenu uz obronak.
Pokušavao je da razmišlja. Napregnuo se da se seti karte regiona na
kojoj je obeležavao mesta bitna za istragu. Setio se da se univerzitet
nalazio severno od Set-Loa. Sever.
Kako će pronaći sever kad nema pojma gde se nalazi? Nije imao ni
busolu ni bilo kakav magnetni instrument. Bila je noć, bez zvezda,
kuda sad?
Duboko se zamislio. Krv je ponovo počela da curi iz rane i sav se
tresao od hladnoće. Pritom je imao još svega nekoliko sati. Odjednom
se setio. I usred noći je mogao da se orijentiše prema suncu.
Zahvaljujući biljkama. Komesar nije ništa znao o flori, ali je znao što i
svi ostali: mahovine i lišajevi rastu samo u senci i uglavnom ne rastu
na sunčanim mestima. Te mračne biljke žive okrenute severu, u
podnožju drveta. Nijemans kleknu tražeći po džepovima mantila
nesalomivu kutiju u kojoj je držao rezervne naočare. Netaknute. Uz
pomoć novih stakala preciznije je ispitao trenutno okruženje. I poče
da traga pipkajući stabla četinara duž padine. Posle nekoliko minuta,
prstiju sleđenih i crnih od zemlje, shvatio je da je bio u pravu. Na dnu
stabala nalazila su se ostrvca mahovine kao vlažni travnjaci, okrenuta
stalno u istom pravcu. Policajac je pipkao sitna zadebljanja, somotaste
površine i žiličaste potke – sićušnu džunglu koja je pokazivala put na
sever. Nijemans bolno ustade i krete stazom mahovine. Posrtao je,
klizao, srce je htelo da mu iskoči iz grudi. Prolazio je kroz bare, pored
otpale kore, kroz naslage iglica. Njegove noge su gazile po blatu, po
šljunku, kroz trnovito žbunje i bodljikavu travu: pratio je mahovinu. A
onda bi natrapao na skorene ledene barice koje su pucale pod
kramponima na đonovima njegovih cipela. Uprkos umoru, uprkos
povredama, išao je najbrže što je mogao. Činilo mu se da se po pljusku
kreće kao kit kroz more. U jednom trenutku će morati da uzme
vazduh.
Najzad ugleda put. Asfalt je blistao kao da ga pozdravlja. Nijemans
ponovo poče da razgleda korenje pored nasipa da bi odredio kuda da
krene. Ali, odjednom se iza krivine pojaviše kola žandarmerije i
obasjaše ga farovima.
Vozilo se zaustavilo odmah. Ljudi istrčaše da pomognu Nijemansu
koji posrtao oslanjajući se na pušku.
Iscrpljeni policajac je osećao kako ga pridržavaju ruke. Čuo je
mrmljanje, uzvike, šuštanje impregniranog platna. Farovi su
poigravali po strmini. U kamionetu je jedan tip urlao na vozača:
„U bolnicu, kreči!”
Nijemans, polusvestan, promrmlja: „Ne. Na univerzitet.”
„Šta? Pa vi ste povređeni...”
„Na univerzitet. Ja... imam sastanak.”
 50

Otvorila je vrata s osmehom.

Pjer Nijemans spusti pogled. Gledao je ženine snažne i tamne
zglobove. Zatim je prešao pogledom preko čvrstog pletiva velikog
džempera, do vrata, pa prema potiljku na kojem je kosa bila tako
paperjasta da je okruživala punđu kao prsten od magle. Poželeo je da
dodirne tu čarobnu kožu, lepu i jedinstvenu na kojoj je svaki materijal
izgledao kao balska toaleta. Fani zevnu:
„Okasnili ste, komesare.”
Nijemans pokuša da se nasmeši.
„Nadam se da niste spavali?”
Mlada žena odmahnu glavom i pozva ga da uđe. On stupi na svetlo.
Fani se trgnu: ugledala je njegovo krvavo lice. Ustuknu i obuhvati
jednim pogledom celu njegovu izranjavljenu pojavu. Zamazan plavi
mantil. Razvezanu kravatu. Odeću punu iglica i blata.
„Šta vam se dogodilo? Nesreća?”
Nijemans kratko klimnu glavom.
Pogledao je oko sebe po primaćoj sobi malog stana. Uprkos
groznici i damarima u arterijama, bilo mu je drago što se nalazi na
ovom mestu. Čisti zidovi, mirne boje. Kompjuter na stolu, knjige,
papiri. Kamenje i kristali na policama. Alpinistička oprema i
fluorescentna odeća na jednoj gomili. Stan mlade devojke.
Istovremeno udoban i sportski, kućevan i avanturistički. Iznenada ga
protrese sećanje na ekspediciju na lednik. To je bilo sećanje
zamagljeno injem.
Nijemans se sruši na stolicu. Napolju je opet padalo. Čulo se
dobovanje kapi, negde, po krovu. Čula se i prigušena buka od suseda.
Negde su škripnula vrata. Koraci. Nemirna noć u studentskom domu.
Fani mu uze mantil i pažljivo pregleda otvorenu ranu na
slepoočnici. Nije pokazala ni najmanju nelagodu pri pogledu na
zgrušanu krv u rascepljenom braonkastom mesu. Promrsila je kroz
zube: „Vi ste ozbiljno ranjeni. Nadam se da nije povređena arterija. To
je teško reći: Kod povreda na glavi uvek ima mnogo krvi i... Kako se to
desilo?”
„Imao sam nesreću”, ponovi Nijemans lakonski. „Saobraćajnu
nesreću.”
„Treba da vas odvedem u bolnicu.”
„Ni slučajno. Moram da nastavim istragu.”
Fani ode u drugu prostoriju, a zatim se vrati natovarena zavojima,
lekovima, iglama i ampulom nekog leka. Zubima otvori paket sa
zavojem. Stavi iglu na plastičan špric. Nijemans pogleda u ampulu.
Fani klipom uvuče sadržaj leka u špric. On se okrete i uze deklaraciju
proizvoda.
„Šta je to?”
„Anestetik. Smiriće vas. Ne plašite se.”
Nijemans je zgrabi za ručni zglob.
„Sačekajte.”
Policajac brzo prelete pogledom preko karakteristika leka.
„Ksilokain”. Anestetik sa adrenalinom koji umiruje bolove, ali ne
uspavljuje. U znak pristanka, Nijemans pusti njenu ruku.
„Ne plašite se”, prošaputa Fani. „Ovo će vam zaustaviti krvarenje.”
Pošto mu je glava bila sagnuta, Nijemans nije mogao da vidi šta to
ona radi. Osetio je ubod u ivicu rane. Bilo mu je lakše već posle
nekoliko sekundi.
„Imate li čime da ovo zašijete?” promrmlja Nijemans.
„Naravno da nemam. Treba da idete u bolnicu. Iskrvarićete ako još
budete čekali.”
„Povežite žicom, ako treba. Nije važno. Moram da nastavim
istragu, a za to mi treba čista glava.”
Fani slegnu ramenima, a onda poprska ranu aerosolom. Nijemans
pogleda u njenom pravcu. Nosila je farmerke i obline su joj bile
istaknute upravo toliko da u njemu izazovu istinsko uzbuđenje čak i u
stanju u kojem se nalazio.
Zbunjivali su ga kontrasti u njoj. Kako može da istovremeno bude i
maštovita i praktična? Tako mila, a brutalna? Tako bliska, a tako
udaljena? Iste suprotnosti video je i u njenom pogledu: agresivan sjaj
oka ispod nežnih trepavica. Upita je udišući oštar miris antiseptika:
„Je l’ ovde živite sami?”
Fani je čistila ranu energičnim tapkanjem. Uprkos delovanju
„ksilokaina”, Nijemans je osećao kako ga rana peče. Ona se
osmehnula.
„Vi ne gubite vreme.”
„Iz... izvinite molim vas. Jesam li suviše indiskretan?”
Gotovo naslonjena na njega, Fani se usredsredila na rad.
Prošaputala mu je u uho:
„Živim sama. Nemam momka, ako ste to hteli da pitate.”
„Ja... Ali... zašto živite u internatu?”
„Blizu su mi amfiteatri, vežbaonice...”
Nijemans okrete glavu. Ona mu gunđajući vrati glavu u prethodni
položaj. Policajac progovori sagnute glave.
„A da, da, sećam se... Najmlađi diplomac u Francuskoj. Ćerka i
unuka uvaženih profesora. I vi ste, dakle, jedno od one dece...”
Fani ga naglo prekide: „Koje dece?”
Nijemans se polagano okrete.
„Pa... Mislio sam na mozgove univerzitetskog naselja koji su
istovremeno i sportski šampioni...”
Lice mlade žene se ukočilo. Glas joj je poprimio zloban prizvuk:
„Šta vi u stvari hoćete?”
Policajac nije odgovorio, iako je žarko poželeo da ispita Fani sve o
njenom poreklu. Kako neku ženu pitati odakle joj takav moćan gen,
odakle potiču njeni hromozomi? Ali, njegova sagovornica je prva
progovorila:
„Komesare, ne znam zašto ste u takvom stanju, ranjeni, došli baš
kod mene? Ali, ako imate neko pitanje, samo napred.”
Ton joj je bio oštar. Nijemans nije više osećao nikakav bol, ali više
ga je boleo njen ton nego sve njegove rane. On se zbunjeno osmehnu:
„Trebalo je da s vama pričam o fakultetskom časopisu koji
uređujete...”
„Tempo?”
„Tako je.”
Nijemans poćuta trenutak. Fani iz plastične kese izvadi zavoje i
obmota njegovu glavu. Policajac nastavi osećajući kako se povećava
obim njegove glave:
„Interesuje me da li ste objavili tekst o čudnom otkriću u podrumu
bolnice, u julu mesecu ove godine...”
„Kakvo otkriće?”
„U kaseti Etjena Kajoa, Remijevog oca, pronađeni su neki rodni
listovi.”
Fani reče razočarano: „A, ta priča...”
Jeste li pisali o tome?”
„Da, valjda nekoliko redaka.”
„Zašto mi niste rekli ništa o tome?”
„Vi mislite... da postoji veza između tog slučaja i ubistava?”
Nijemans podiže ton podižući glavu:
„Zašto mi to niste ispričali?”
Fani samo slegnu ramenima; još uvek je umotavala Nijemansovu
glavu.
„Ne može se dokazali da je to on uzeo... U tim starim papirima
uvek ima problema i grešaka. Je l’ to tako važno?”
„Jeste li vi videli te liste?”
„Da. Išla sam u arhiv, tamo gde se čuvaju kartoni.”
„Jeste li primetili nešto neobično u tim dokumentima?”‘
„Šta, na primer?”
„Ne znam. Jeste li ih uporedili sa originalima?”
Fani se pomeri unatrag. Završila je previjanje. Reče mu:
„Ma, to su samo stari izgubljeni papiri. Bolničarska brljotina. Ništa
bitno.”
„Koliko ih je bilo?”
„Više stotina. Ali, ne vidim kakve to...”
„Jeste li u tom članku naveli imena porodica?”
„Već sam vam rekla da smo objavili svega nekoliko redaka.”
„Mogu li da vidim taj članak?”
„Nikada ih ne čuvam.”
Stajala je uspravno čvrsto prekrstivši ruke. Nijemans nastavi:
„Šta mislite: da li je još neko mogao da vidi te liste? Neki čija su
imena, ili imena njihovih predaka, tu upisana?”
„Već sam vam rekla da nisam navodila imena.”
„Šta mislite? Da li je to bilo moguće? Da je neko sišao tamo dole da
vidi dokumenta?”
„Ne bih rekla. Sad je sve zaključano... Ali kakve veze to ima s
vašom istragom?”
Nijemans joj nije odmah odgovorio. Gledajući je pažljivo napade
novim pitanjem koje je zvučalo kao provokacija:
„Jeste li detaljno pregledali te papire?”
 Jedini odgovor je bila tišina. Policajac ponovo podiže pogled; Fani
se nije ni pomerila, ali mu je izgledala jako udaljeno. Ona najzad
odvrati:
„Već sam vam odgovorila sa da. Šta u stvari želite da saznate?”
Nijemans je oklevao za trenutak, pa reče:
„Želeo bih da znam da li ste pronašli liste sa imenima svojih
roditelja. Ili njihovih roditelja.”‘
„Ne. To nisam pronašla. Čemu to pitanje?”
Komesar ustade bez odgovora. Stajali su jedno naspram drugog
kao neprijatelji, kao suprotni polovi. Nijemans u ogledalu na zidu
ugleda svoju previjenu glavu. Okrete se prema devojci i pokajnički
reče:
„Hvala. I izvinite zbog ispitivanja.”
Uze svoj mantil i izgovori:
„Iako sve to izgleda neverovatno, mislim da su ti papiri koštali
života jednog mladog policajca koji je radio na ovoj istrazi. On je bio
početnik, mladi poručnik. I verujem da je ubijen jer je nešto otkrio.”
„Ali, to je smešno.”
„Proverićemo. Ja sada idem u arhivu da uporedim sve te liste i
dosijee”
Navukao je svoju mokru odeću, ali ga mlada žena zaustavi:
„Ne možete nigde tako odrpani i mokri. Sačekajte.”
Fani ode, pa se odmah vrati noseći majicu, džemper, jaknu sa dva
lica i nepromočive pantalone.
„Nije baš za vas, ali je suvo i toplo. I stavite ovo...” –
Jednim potezom ona na njegovu zavijenu glavu stavi plastičnu
kacigu i navuče mu je do ušiju. Nijemans je prvo bio iznenađen, ali
onda šaljivo prevrte očima čkiljeći kroz otvor. Odjednom oboje
počeše da se smeju.
Na tren su opet bili bliski, ali policajac ozbiljno reče:
„Moram da krenem. Moram da nastavim istragu. Arhiva me čeka.”
Nije stigao da reaguje. Fani ga odjednom zagrli i poljubi. On se
ukočio istog trenutka. Obuze ga vrelina. Nije znao da li je to od
groznice, ili od slatkoće njenog malog jezika koji je istraživao njegova
usta. Zatvori oči i promrmlja:
„Istraga. Treba da nastavim istragu.”
Ali, već su mu oba ramena dodirnula tlo.
DESETI DEO
 51

Karim preskoči traku koja je zabranjivala pristup i približi se ulazu

u grobnicu koji je još uvek bio otvoren. Navuče rukavice, zavuče prste
u otvor i naglo povuče. Ploča skliznu. Policajac ne oklevajući uključi
lampu i skliznu u grob. Pognuo se i sišao niz stepenice. Svetlost
odblesnu po velikoj površini crne vode: stvorilo se jezero. Kiša je
prolazila kroz otvor i grob se do pola napunio vodom.
Nemam izbora, pomisli u sebi. Udahnu duboko, zadrža dah i zagazi
u vodu. Držeći lampu u levoj ruci zapliva jednom rukom kao
Indijanac. Halogeni zrak je sekao tamu. Što je ulazio dublje u grobnicu
voda je bila sve dublja i smrdljivija. Podigavši lice nagore pandur je
pljuvao i šljapkao pritešnjen između vode i svoda.
Odjednom, zviznu glavom u sanduk. Vrisnu, na granici panike,
onda ustuknu umirujući pokrete i pokušavajući da se pribere. Pogleda
u mali sanduk koji je plutao na vodi kao čun.
Ponavljao je u sebi: Što se mora, mora se. Plivajući je obišao oko
kovčega posmatrajući uglove. Pošto je pažljivo pregledao poklopac
držeći svetiljku u zubima, primetio je jedan detalj koji tog istog jutra
nije zapazio pošto ga je iznenadio čuvar. Oko šarki je drvo bilo
svetlije, boja je bila zguljena. Izgleda da je kovčeg ipak bio otvoren.
Što se mora, mora se. Karim iz unutrašnjeg džepa jakne izvadi polugu
koja je na jednoj strani imala šrafciger i poče da odvrće šrafove.
Drvena daska je popuštala. Najzad ispade i poslednji šraf. Glavom
je dodirivao svod, a voda mu je bila već do ramena. Karim podiže
poklopac. Rukavom obrisa oči zaustavivši disanje. Kao da je i sam već
bio mrtav.
U sanduku nije bilo dečjeg skeleta. Nije mu bilo jasno da li se radi o
nekoj podvali ili su to tragovi skrnavljenja. Kovčeg je do vrha bio
napunjen sitnim izbledelim kostima. Kao kosturnica pacova. Na
hiljade sasušenih skeleta. Zubi beli kao kreda i oštri kao nožići. Rebra
kao ukrštene kandže. Nebrojene koščice, tanke kao šibice, poticale su
od majušnih udova.
Držeći se za ivicu kovčega dok su mu svi mišići podrhtavali, Karim
pruži ruku prema kosturnici. Mnogobrojni skeleti su mu, pod svetlom
lampe, izgledali kao da potiču iz praistorije.
U tom trenutku do njega je, kroz dobovanje kiše, dopreo glas:
„Zašto si se vratio, Karime?”
Nije trebalo da se okrene da bi znao ko to govori. Stisnu pesnice i
podiže pogled s kostiju. Promrmlja:
„Šta vi imate s ovim, Krozije?”
Glas ponovi:
„Nije trebalo da ti dopustim ovu istragu.”
Karim baci pogled prema izlazu iz grobnice. Silueta Anrija Krozijea
se jasno videla. Držao je „menhurin”, isto oružje kao i Nijemans. Šest
metaka u magacinu. Okviri za brzo punjenje u džepu. Za nekoliko
sekundi je mogao da izvadi i zameni šaržer, bez ikakve opasnosti da
bude iznenađen. Ista škola. Poručnik ponovi pitanje:
„Kakva je vaša uloga u ovom sranju?”
Čovek mu nije odgovorio. Karim opet reče podižući mokre
laktove:
„Mogu li makar da izađem iz ovog sranja?”
Krozije mu pištoljem pokaza da priđe.
„Kreni prema meni. Ali polako. Veoma, veoma polako.”
Karim kliznu kroz vodu i krete prema stepenicama napuštajući
oskrnavljen grob. Lampa, koju je ponovo držao u zubima, bacala je
nemirno svetlo po kamenom svodu. Bleskovi su igrali kao poludele
munje.
Poručnik je stigao do izlaza i popeo se uz stepenice. Kada je izašao,
Krozije je odstupio i dalje ga držeći na nišanu. Kiša je rafalno pljuštala.
Mavar se uspravi, mokar do gole kože, i stade pred komesara. Ponovo
je pitao:
„Kakve vi veze imate sa svim ovim? Šta vi znate o ovome?”
Krozije najzad progovori:
„To se desilo 1980. Primetio sam je čim je stigla. Ovo je moja
teritorija. Ovo je moj grad, mali. A u to vreme, bio sam faktički jedini
pandur u Sarzaku. Ta divna žena, tako lepa, tako visoka, koja je
počela da radi kao učiteljica... Odmah sam ukapirao da ona nešto
krije...”
Mavar uzdahnu:
„Krozije, oko Sarzaka.”
 „Tako je. Sproveo sam malu istragu. Otkrio sam da ima dete...
Uspeo sam da pridobijem njeno poverenje. Sve mi je ispričala. Rekla
mi je da đavoli hoće da ubiju njeno dete.”
„Znam tu priču.”
„Ali ne znaš da sam ja tad odlučio da ih zaštitim. Našao sam im
lažne isprave, ja...”
Karim se osećao kao da hoda ivicom provalije.
„Ko su bili ti đavoli?”
„Jednog dana su došla dva čoveka. Tobož su u školi tražili stare
školske knjige. Tipovi su došli iz Gvernona, odakle je došla i Fabjen.
Odmah sam shvatio da su to đavoli...”
„Njihova imena?
„Kajoa i Sertiz.”
„Ne pravite od mene budalu. U to vreme Remi Kajoa i Filip Sertiz
su imali dvanaestak godina!”
„Nisu se tako zvali. Jedan je bio Etjen Kajoa, a drugi Rene Sertiz.
Imali su četrdeset godina. Koščate njuške i fanatične oči.”
Karim oseti kiselinu u grlu. Kako mu to već nije palo na pamet.
Greška purpurnih reka traje više generacija. Pre Remija postojao je
Etjen Kajoa. Pre Filipa bio je Rene Sertiz. Karim prošaputa: „I šta je
bilo posle?”
„Igrao sam ulogu lošeg pandura. Provera identiteta i ostalo, ali
ništa nisam mogao da im prikačim. Još malo ovih pravila i
pretvorićemo se u civile. Morali su da odu, pa nisu imali vremena da
primete Fabjen i njeno dete. Bar sam ja tako mislio, ali, čim je Fabjen
čula da se ti tipovi muvaju po Sarzaku, odmah je htela da pobegne. Ni
tad nisam postavljao pitanja. Uništili smo papire, iscepali stranice iz
dnevnika, sve to... Fabjen je svom detetu promenila identitet, ali...”
Karim ga prekide. Između njih dvojice padala je zavesa od kiše.
„Mladi Sertiz se u nedelju noću vratio: imate li predstave šta je
tamo tražio?”
„Ne.”
Abduf pokaza prema ulazu u grobnicu.
„Prokleti kovčeg je napunjen kostima pacova. Pravi košmar. Šta to
treba da znači?”
„Ne znam. Nije trebalo da otvaraš kovčeg. Nemaš poštovanja
prema mrtvima...”
 „Kojim mrtvima? Gde je telo Židit Ero? Da li je ona uopšte mrtva?”
„Mrtva i sahranjena, mali. Ja sam se i postarao oko pogreba.”
Mavar zadrhta.
„Jeste li vi održavali grobnicu?”
„Ja sam. Noću.”
Karim iznenada poče da viče približivši se cevi pištolja:
„Gde je ona? Gde mogu da pronađem Fabjen Ero?”
„Ne smeš ništa da joj naudiš.”
„Komesare, ne radi se samo o skrnavljenju ovog groba, nego o
ubistvima.”
„Znam.”
„Znate?”
„Bilo je na svim TV kanalima. U poslednjim vestima.”
„Znači vi znate da se radi o seriji groznih ubistava, sa sakaćenjem,
mrtvačkim pozorištem i svim tim... Krozije, recite mi gde da nađem
Fabjen Ero!”‘
Krozijeovo lice je bilo mračno, kao lice krijumčara. Pištolj mu je i
dalje bio uperen u Arapinove grudi.
„Ne smeš ništa da joj naudiš.”
„Krozije, njoj niko ništa neće. Fabjen Ero je danas jedina osoba
koja može objasni kakvo je ovo sranje. Sve optužuje njenu kćer,
shvatate li vi to? Sve upućuje na Židit Ero koja bi trebalo da je u tom
grobu!”
Krozije je nekoliko trenutaka pustio da mu pljusak kvasi lice, a
zatim je polako spustio pištolj. Najzad komesar reče:
„Fabjen živi dvadesetak kilometara odavde, na brdu Erzen. Idem s
tobom. Ako je samo pipneš, ubiću te.”
Karim se nasmeši i odstupi. Zatim se odjednom okrete i petom
zveknu Krozijea u vrat. Komesar pade među mermerne spomenike.
Karimu bi žao ovog dobrog starog čoveka. Stavi mu kapuljaču i
odvuče u zaklon ispod krova neke granitne grobnice. U sebi ga je
zamolio da mu oprosti.
Morao je da bude slobodan da dela.
 52

„Vruće, Abdufe. Vrlo, vrlo vruće.”

Glas Partika Astijea jedva se čuo od smetnji na vezama. Mobilni je
zazvonio dok je Karim prolazio kroz sivu kamenu stepu. Pandur se
trgnuo i jedva izbegao da ne sleti s puta. Astije nastavi uzbuđenim
glasom:
„Zadaci su se pokazali kao tempirane bombe. Pukle su mi se pravo
u nos.”
Karim je osetio kako mu se naprežu svi nervi ispod kože.
„Slušam te”, reče zaustavljajući se pored puta ugašenih farova.
„Prvo, nesreća Silvena Eroa. Pronašao sam dosije. Tamo piše
uglavnom ono što si mi ispričao. Silven Ero je poginuo vozeći bicikl.
Zgazio ga je auto koji nikad nije pronađen. Tužna priča. Klasika.
Žandari su to odradili rutinski. Nema svedoka. Nema motiva za bilo
kakvu istragu...”
Njegov ton je ostao da lebdi tražeći novo pitanje. Karim prihvati
ulogu:
„Ali?”
„Ali”, ponovi hemičar, „od tog vremena se u tumačenju materijala
tehnološki otišlo mnogo, mnogo dalje...”
Karim je video kuda to vodi. Još jedna naučna govorancija. Zato ga
prekide:
„Astije, molim te pređi na stvar.”
„U redu. Našao sam fotografije s lica mesta. To su crno-beli snimci
nekog lokalnog fotografa. Vide se tragovi guma bicikla. Ukršteni sa
tragovima vozila. Sve je tako sitno i mutno da se čovek stvarno pita
što su to uopšte čuvali.”
„I?”
Naučnik je malo poćutao, radi efekta:
„Mi sad u Grenoblu imamo čitav institut koji se bavi takvim
stvarima.”
„Do vraga Astije, dokle...”
„Čekaj malo. Ti momci su u stanju da iz fotki izvuku stvari koje ne
možeš ni da zamisliš. Uvećanja, kontrasti, promene osnove... Ukratko,
mogu da učine vidljivim ono što se ne vidi golim okom. Dobro
poznajem te inženjere. Pomislio sam da bi vredelo probuditi ih i
uključiti u stvar. Skenirao sam i poslao im fotke. Momci su genijalci
čak i kad ih probudiš u pola noći. I oni su sredili fotografije...”
„I ŠTA SU NAŠLI?”
Opet tišina, pa Astijeovo poentiranje:
„Njihova priča se sasvim razlikuje od izveštaja žandarmerije.
Uvećali su tragove bicikla i auta. Kontrastima su uspeli da odrede
tačan položaj otisaka na asfaltu. Njihov prvi zaključak je da Ero nije
išao u planine, na posao, kako piše u dosijeu. Trag guma pokazuje
upravo suprotno: Ero je krenuo prema univerzitetu. Proverio sam na
planu.”
„Ali... njegova žena je rekla drugačije.”
„Fabjen Ero je lagala. Pročitao sam njeno svedočenje: samo je
potvrdila ono što su predložili žandari, da je njen muž krenuo prema
Beladonu.”
Karim stisnu zube. Nova laž. Nova misterija. Astije nastavi priču:
„To nije sve. Optičari su se koncentrisali na tragove vozila.”
Inženjer je opet malo poćutao. „Oni idu u oba smera. Vozač je prešao
preko tela, a zatim se vratio i još jednom pregazio žrtvu. To je
podmukli ubica. ‘Ladan ko zmijsko jaje.’”
Karim ga više nije slušao. Srce mu je najzad bilo na mestu. Najzad
je otkrio razlog za osvetu. U osnovi nesreće dveju žena, njihovog
straha i bekstva koje je indirektno prouzrokovalo Židitinu smrt,
nalazilo se ubistvo. Ubistvo Silvena Eroa. Đavoli su prvo uklonili glavu
porodice, a onda su nastavili da proganjaju žene.
Fabjen Ero. Židit Ero. Abduf se trže iz razmišljanja:
„A šta si našao u bolnici?”
„To ti je bomba broj dva. Pogledao sam registar rođenih tokom
1972. Stranica za 23. maj je iscepana.”
Karim je imao osećaj da se ista stvar ponavlja svakih nekoliko sati.
„Ali, to još nije sve”, nastavi Astije. „Pregledao sam arhive u kojima
se čuvaju medicinski kartoni dece. Pravi lavirint. Ali, ovog puta sam
pronašao Židitin dosije. Bez problema. Shvataš šta to znači? Te noći se
desilo nešto što je moralo biti ubeleženo u centralni registar, ali ne i u
detetov lični karton. Neko je iscepao tu stranicu kako bi prikrio taj
tajanstveni događaj, a ne da bi se sakrilo rođenje te devojčice.
Pokušao sam da nešto doznam od dežurnih bolničarki, ali su one
radije otišle da spavaju, a pri tom su i suviše mlade za priču čika
Astijea...”
Karim ga je shvatio: tehničar se šalio da bi potisnuo strah.
Taj strah se osećao i na daljinu. Zahvalio mu se i prekinuo vezu.
Tada je ugledao travnate pašnjake Erzena koji su se pojavili pred
njegovim očima na manje od četiristo metara.
Tamo ga je čekala istina.
 53

Kuća Fabjen Ero.

Vrh brda. Zidovi od kamena. Mrtvi prozori.
Beličasti oblaci su plovili tmurnim nebom, pošto se kiša zaustavila.
Pramenovi magle su se lenjo vukli uz smaragdni breg. Uokolo je bila
prava pustinja, sivi kamenjar. Dvadeset kilometara uokolo nije bilo
nikoga.
Karim je parkirao auto i popeo se uz travnati obronak. Ovo
boravište je ličilo na kućicu u okolini Sarzaka u kojoj je ranije živela –
ogromne stene uokolo ličile su na keltsko svetilište. Pored kućice
primetio je ogroman beli tanjir satelitske antene. Izvukao je pištolj.
Prisetio se da se jedan metak već nalazi u cevi. Ta pomisao ga je
razvedrila.
Pre nego što je prišao vratima, obišao je garažu u kojoj se nalazio
„volvo” pokriven svetlom ciradom. Nije bio zaključan. On podiže
poklopac i sa nekoliko iskusnih poteza skide kablove sa bobine i
svećica. Ako nešto krene loše, ni Fabjen Ero, niti bilo ko drugi, neće
moći da se mrdne odavde.
Policajac priđe vratima i odsečno kucnu nekoliko puta. On se
pomeri u stranu sa rukom na pištolju. Nekoliko sekundi kasnije, vrata
se tiho otvoriše. Nije bilo zaključano. Fabjen Ero očigledno više nije
živela u strahu.
Karim stade pred nju, skrivajući oružje.
Osoba pred njim je bila visoka kao on i pogledi im se ukrstiše.
Imala je široka ramena, nežno lice pravilnih crta i oreol tamne,
talasaste, kose sitnih kovrdža. Nosila je naočare sa glomaznim
okvirom. Karim ne bi umeo da opiše to lice ljupkog, gotovo odsutnog
pogleda.
Reče smirenim glasom:
„Poručnik Karim Abduf. Policija.”
Žena nije pokazala nikakvo iznenađenje. Posmatrala je Karima
preko naočara, lagano klimajući glavim. Onda pogleda ruku koja je
držala pištolj. Abdufu se učinilo da je u dnu njenih očiju zaiskrila
zloba.
„Šta hoćete?” upita ona prijatnim glasom.
Karim je stajao mirno, ukočen u tišini seoske noći.
„Da uđem. Za početak.”
Žena se nasmeši i pusti ga unutra.
Kapci su bili zatvoreni, a većina nameštaja prekrivena šarenim
navlakama. U sobi se nalazio ugašen televizor i klavir čije su lakirane
dirke sijale. Na klaviru je bila otvorena partitura: Šopenova sonata u
be-molu. Sve se samo naziralo u polumraku. Desetak sveća je
treperilo.
Pošto je policajac iznenađeno gledao oko sebe, Fabjen Ero
promrmlja:
„Ja sam izgubljena u svetu i vremenu. Ova kuća je moje ogledalo.”
Karim se seti sestre Andre i njenog zaveta na život u mraku.
„A satelitska antena napolju?”
„Moram da znam šta se zbiva. Kada će se saznati istina.”
„To će se desiti uskoro, gospođo.”
Žena klimnu glavom ne menjajući izraz lica. Policajac ovo nije
očekivao: taj mir, osmehe, pribran glas. Uperi svoj pištolj stideći se što
preti ovoj ženi.
„Gospođo,” prošaputa on, „imam veoma malo vremena. Moram da
vidim fotografije vaše ćerke, Židit.”
„Fotografije...”
„Molim vas. Više od dvadeset sati sledim vaše tragove. Više od
dvadeset sati rekonstruišem vašu priču i pokušavam da shvatim. Zašto
ste sve to organizovali, zašto ste hteli da izbrišete lice svog deteta? Ja
sad znam samo dve činjenice. Prvo, Židit nije bila nikakav monstrum
kao što sam u prvom trenutku pomislio. Naprotiv, mislim da je bila
prekrasna, očaravajuća. Drugo, njeno lice je ključ za rasvetljenje
košmara. Taj košmar od kojeg ste davno pobegli, sada je eksplodirao
kao vulkan. Zato vas molim da mi pokažete fotografije i ispričate šta
se desilo. Interesuju me datumi, detalji, objašnjenja, sve. Hoću da
znam kako i zašto je devojčica koja je mrtva već četrnaest godina
uspela da juče i prekjuče načini masakr u univerzitetskom gradiću u
podnožju Alpa!”‘
Žena je nekoliko sekundi stajala nepomično, a zatim krupnim
koracima krenu jednim hodnikom. Karim ju je pratio u stopu grčevito
držeći pištolj. Bacao je oprezne poglede desno i levo. Druge prostorije,
drugačije presvlake, različite boje. Enterijer između pokrova i
karnevala.
U ćošku jedne male sobe se nalazio orman. Fabjen Ero ga otvori i
izvadi metalnu kutiju. Karim je uhvati za ruku i sam otvori kutiju.
U njoj su se nalazile samo fotografije.
Pošto je upitno pogledala Karima, žena poče da pretura po glatkim
papirima kao da pere ruke u osveženoj vodi. Onda policajcu pruži
jednu sliku.
On se nasmešio, uprkos svemu.
Sa slike ga je gledala devojčica ovalnog lica, tamnoputa, sa kratko
ošišanom kovrdžavom kosom. Krupne svetle oči blistale su na tom
lepom licu, zasenčene dugim i veoma gustim obrvama. Ta
muškobanjasta crta dobro se slagala sa možda suviše divljim, plavim
očima.
Karim je dugo posmatrao sliku. Činilo mu se da on već odavno
poznaje to lice. Možda oduvek.
Ali tu nije bilo ničeg čudnog. Karim se nadao da će u crtama njenog
lica pronaći neki trag koji će, ovako ili onako, makar malo rasvetliti
ovu misteriju. Fabjen prošapta svojim toplim glasom:
„Ova fotografija je snimljena u Sarzaku, nekoliko dana pre njene
smrti. Bila je kratko ošišana jer...”
Karim podiže pogled.
„Ovo nije dovoljno. Njeno lice je trebalo da mi ukaže na neki trag,
da da objašnjenje. Ja ovde vidim samo lepu devojčicu.”
„Zato što je ta fotografija nekompletna.”
On zadrhta. Žena mu je ponudila novo rešenje.
„Ovo je poslednja školska fotografija iz Gvernona. Snimljena
neposredno pred naš odlazak u Sarzak.”
Pandur je gledao nasmejana dečja lica. Ugledao je Židit, a onda se
zaprepastio. On se tome u stvari i nadao. To je bilo i jedino moguće
objašnjenje. Kako to da nije ranije shvatio. Promrmljao je:
„Zar Židit nije bila jedinica?”
„I da i ne.”
„I da i ne. Kako... šta vam to znači? Objasnite mi.”
„Ništa ne mogu da vam objasnim, mladiću. Mogu samo da vam
ispričam kako je nešto što ne mogu da objasnim prebrisalo moj život.”
JEDANAESTI DEO
 54

Suteren u kojem se nalazio arhiv ličio je na okean papira. Talas

kartona, štampanog materijala uvezanog kanapom, i kojekakvih
papira, besno je zapljusnuo zidove. Podom nije moglo da se prođe od
paketa. Svuda uokolo, pod beličastim neonskim osvetljenjem, pružali
su se zidovi obloženi dokumentima i gubili se u dubini hodnika.
Nijemans preskoči pakete i krenu prvim hodnikom. Na dugačkim,
uzdužnim policama se nalazilo na hiljade kartona. Hodajući duž polica
Nijemans nije mogao da prestane da sanjari o Fani i čarobnom satu
koji su proveli zajedno. U polumraku mu se smešilo njeno lice. Gola
ruka gasi svetlo. Dva plava plamička sijaju u mraku – Fanine oči.
Diskretna i intimna slika, nehajna arabeska, pokreti i šaputanja,
trenutak i večnost.
Koliko je vremena proveo u njenom zagrljaju? Nijemans nije znao.
Ali je na usnama, na koži, nosio neku vrstu tetovaže, kao neki otisak iz
prošlosti što je i njega samog iznenadilo. Fani je u njemu probudila
izgubljene tajne, zaboravljeni elan, i snaga tih osećanja ga je
uznemiravala. Kako je moguće da je usred ovog užasa, u ovoj
zbrkanoj istrazi, pronašao takav prozračan cvet?
Pokušao je da se pribere. Znao je gde da traži pronađene listove.
Telefonom je razgovarao s arhivarom koji mu je, kad se jadnik
rasanio, dao precizna uputstva gde da ih nađe. Nijemans je išao tamo-
amo i najzad pronašao fasciklu koja se nalazila u sobici iza žičane
pregrade osigurane dobrim katancem. Bolnički čuvar mu je dao ključ.
Ako su ta dokumenta zaista bila nevažna, zašto su se onda toliko
trudili ih da osiguraju?
Nijemans uđe u sobicu i sede na svežanj starih papira koji se
nalazio na podu. Otvorio je fasciklu, uzeo jedan svežanj papira i počeo
da čita. Imena. Datumi. Izveštaji o hranjenju koje su pisale bolničarke.
Na listovima su se nalazila prezimena, dužina, težina i krvna grupa
svakog novorođenčeta. Broj podoja i nazivi zamenskih mleka,
medicinski recepti, verovatno vitamini, i slične stvari.
Bilo je više stotina listova tokom pedeset godina i on ih je sve
pregledao. Nije naišao ni na jedno ime koje bi mu nešto značilo.
Nijedan datum koji bi uneo malo svetlosti u njegov um.
Nijemans ustade i odluči da ove listove uporedi sa originalima iz
kartona novorođenčadi koji su takođe morali da budu tu u arhivi. Sa
polica je poskidao pedesetak kartona. Lice mu je bilo vlažno od znoja.
Osetio je kako ga obuzima vrelina. Kao da mu je gorelo čitavo telo. On
poslaga kartone na jedan metalni sto, a onda ih poređa tako da su se
videla prezimena. Počeo je da otvara svaki karton i upoređuje prvu
stranu sa ukradenim rodnim listovima. Falsifikati. Upoređujući
dokumenta zaključio je da su listovi iz kartona falsifikati. Etjen Kajoa
je dosta dobro imitirao potpise bolničarki, ali u poređenju sa
potpisima na listovima to je bilo očigledno.
Zašto?
Policajac stavi jedan do drugog dva prva lista i poče da upoređuje
kolone. Nije ništa uočio. Uze druga dva lista. Opet ništa. Sve je bilo
isto. On skide naočare i pokuša da skine znoj sa stakala, a onda
pregleda još nekoliko listova, ali pažljivije.
I onda je video.
Postojala je majušna razlika između pravih i lažnih rodnih listova.
RAZLIKA. Nijemans još nije shvatao šta to sve znači, ali je bio uveren
da je pronašao jedan od ključeva. Lice mu je buktalo, a istovremeno se
tresao od ledene hladnoće. Proverio je da li se ista stvar može videti i
u ostalim kartonima, zatim potrpa sve te papire u kartonsku kutiju, i
kartone i listove koje je Kajoa ukrao.
Uze svoj paket i izađe iz depoa.
Stavio je kutiju u prtljažnik svog novog automobila. Bio je to plavi
žandarmerijski „pežo”. Zatim se vratio u bolnicu, ali je ovaj put otišao
u porodilište.
U šest ujutru sve je bilo tiho. Svi su spavali, iako su neonke bile
upaljene. On uđe u blok, prođe pored bolničarki i babica u belim
uniformama i sa kapicama. Neke su pokušale da zaustave Nijemansa,
jer nije bio u aseptičnoj odeći. Ali legitimacija i njegov izgled prekidali
su svaki komentar.
Najzad je pronašao akušera koji je upravo izlazio iz operacione
sale. Lekar je izgledao kao da se na njega sručio sav umor sveta.
Nijemans se predstavi sa nekoliko reči i zamoli ga da mu odgovori na
jedno pitanje:
 „Doktore, da li se kod novorođenčadi menja težina tokom prve
noći posle rođenja?”
„Ne razumem pitanje.”
„Da li je uobičajeno da beba gubi ili dobija par stotina grama u
prvim časovima po rođenju?”
Lekar je odgovorio radoznalo posmatrajući Nijemansovu
zamotanu glavu i prekratku odeću:
„To se dešava. Ali, ako dete suviše izgubi na težini moramo da ga
detaljno pregledamo. To je znak da postoji neki problem i...”
„A da li dobijaju na težini? Da li dete u toku prve noći po rođenju
može da dobije na težini?”
Akušer ga pogleda s nevericom ispod svoje papirne kapice.
„To se nikada ne dešava. Ne razumem vas.”
Nijemans se nasmeši.
„Hvala, doktore.”
Hodao je zatvorenih očiju. Ispod svojih zakrvavljenih kapaka, on je
najzad ugledao motiv za seriju ubistava u Gvernonu.
Idiotska zavera purpurnih reka. Morao je da proveri još samo
jedan detalj. U biblioteci na fakultetu.
 55

„Napolje! Svi napolje!”

U čitaonici su bila uključena sva svetla. Agenti su i dalje bili
zagnjureni u knjige. Oni su dalje čitali dela više ili manje posvećena zlu
i čistoti. Neki su proučavali liste studenata koje su često dolazili u
biblioteku tokom leta i početkom jeseni. Izgledali su kao vojnici
zaboravljeni usred bitke koja se rasplamsava na svim frontovima, ali
do njih ne stiže.
„Napolje!” ponovi Nijemans. „Ovde je istraga završena.”
Policajci su krišom bacali poglede na njega. Sigurno su već čuli da
glavni komesar Nijemans više ne vodi ovu istragu. Nisu znali zašto je
slavnom panduru zamotana glava i šta li će mu ta kartonska kutija
ispod miške. Ali, ko bi se suočio s Nijemansom, naročito kad tako
gleda. Počeše da ustaju i oblače svoje bluze. Jedan priđe komesaru
koji je stajao pored vrata i obrati mu se tihim glasom. Policajac je
prepoznao dežmekastog poručnika koji je iščitavao tezu Remija
Kajoa.
„Pročitao sam sve, komesare. Želeo bih da vam kažem... To možda
nije važno, ali zaključak je zaista iznenađujući. Sećate se athlona,
čoveka u kojem su snaga i um, telo i duh ujedinjeni, u antici? Dakle,
Kajoa je smislio... projekat... kako bi se to moglo ponovo izvesti. Zaista
bizaran projekat. Ne radi se o novim programima edukacije u školama
i na fakultetima. Nije zamislio novi tip profesora, ili tako nešto. On je
mislio na...”
„Genetiku.”
„I vi ste ga prozreli? To je morbidno. On zamišlja da je inteligencija
biološka kategorija. Kao, treba ukrstiti gene inteligentnih i jakih i tako
bi se dobilo savršenstvo athlona...”
Njegove reči su uznemiravale Nijemansa. On je shvatio u čemu se
sastoji zavera purpurnih reka. I uopšte nije želeo da sluša ova
početnička nagađanja iz usta nekog glupavog pandura. Strah je
trebalo da ostane latentan, implicitan, neizrečen. Skriven duboko u
njegovoj duši.
 „Ostavi me, mali”, progunđao je.
Ali, agent je nastavio da izlaže svoje zaključke:
„Na poslednjim stranicama, Kajoa govori o selekciji poroda, o
kontrolisanju brakova, to je totalitarizam... Ludilo, komesare. Kao u
naučnofantastičnim romanima iz šezdesetih. Tip je stvarno i morao
tako da završi, nije ni čudo.”
„Beži, bre!”
Zdepasti pandur pogleda Nijemansa, malo ustuknu i konačno ode.
Komesar prođe kroz veliku čitaonicu koja je sad bila potpuno
prazna. Ponovo je osetio kako ga obuzima groznica, i da mu vatreni
korenovi urastaju u glavu kao vrele elektrode. Ušao je u glavnu
kancelariju: kancelariju Remija Kajoa upravnika biblioteke
univerziteta.
Počeo je da kuca po tastaturi. Ekran se odmah osvetlio. Policajac
se iznenada predomislio: tražio je podatke iz vremena pre
sedamdesetih godina; njih nije bilo u kompjuteru.
Nijemans je grozničavo počeo da pretura po fiokama radnog stola,
pokušavajući da pronađe listove koji su ga zanimali.
Nisu mu trebali spiskovi knjiga.
Ni spiskovi studenata.
Trebali su mu samo spiskovi iz staklenih boksova u kojima su
tokom godina sedele hiljade studenata.
Iako je to izgledalo besmisleno, Nijemans se nadao da će otkriti
vezu između unutarnje logike tih odeljaka koje su otac i sin Kajoa tako
brižljivo organizovali i činjenice koju je upravo čuo u porodilištu.
Komesar je najzad pronašao registre koje je tražio. Otvorio je
svoju kutiju i ponovo izvadio kartone novorođenčadi. Preračunao je
godine kada bi te bebe trebalo da postanu studenti koji će dane
provoditi u biblioteci, a zatim je ta imena potražio na spisku
rezervacija staklenih boksova, čime su se upravnici biblioteke tako
ozbiljno bavili.
Pronašao je plan boksova i u svakom pregratku bila su upisana
imena studenata. Nije mogao ni da zamisli logičniji i sigurniji sistem
koji bi tako idealno odgovarao svojoj tajnoj nameni. Svako dete iz
pokradenih listi, koje će jednog dana, dvadesetak godina kasnije,
postati student, provodiće u biblioteci dane i godine, ne samo na istom
mestu, nego i preko puta istog lica, ali suprotnog pola.
 Nijemans je sad bio siguran da je ispravno zaključio.
Proverio je svoj zaključak na više primera, birajući slučajeve iz
poslednjih decenija. I svaki put bi otkrio da je to dete uvek bilo
postavljeno preko puta iste osobe, istih godina, ali suprotnog pola,
tokom svakodnevnog učenja u biblioteci u Gvernonu.
Komesar pipajući isključi kompjuter. Prazna čitaonica je bila u
potpunoj tišini. Još uvek je sedeo za bibliotekarevim stolom, ali izvadi
mobilni i pozva noćnog čuvara u matičnom uredu. Morao je da se
potrudi da ubedi čoveka da se spusti u arhivu i pregleda registre
venčanja u Gvernonu.
Najzad je čuvar bio u stanju da primajući uputstva preko telefona
proveri podatke koje mu je Nijemans diktirao. Komesar je želeo da
zna da li imena iz kradenih listova odgovaraju imenima venčanih
parova. U sedamdest posto slučajeva Nijemans je pogodio.
„Šta je ovo? Neka igra”, gunđao je čuvar.
Pošto je proverio dvadesetak slučajeva, komesar je bio zadovoljan
i prekinuo je vezu.
On spakova svoje papire i ode.

Nijemans je prošao kroz univerzitetsko naselje provodeći se. Ipak

je pokušao da vidi Fanine prozore, ali nije znao koji su. Grupa
novinara je dreždala na stepenicama jedne zgrade. Svuda uokolo, po
travnjacima i parkinzima, razmileli su se policajci i žandari.
Između pozornika i reportera, Nijemans je izabrao da se suoči sa
svojima. Zaobišao je nekoliko kontrolnih grupa, pokazujući svoju
legitimaciju. Nije prepoznao ni jedno lice. Ovo su očito bile nove snage
dovučene iz Grenobla.
Ušao je u upravnu zgradu i prošao kroz prostran hol potpuno
osvetljen, u kojem su bledi ljudi, uglavnom stariji, tumarali uokolo.
Verovatno profesori, doktori i naučnici. Svi su bili veoma uznemireni.
Nijemans prođe i ne pogledavši ih, uopšte ne obraćajući pažnju na
njihove značajne poglede.
Popeo se na poslednji sprat i uputio pravo prema kancelariji
Vensana Luiza, rektora univerziteta. Policajac je prošao kroz
predsoblje i sa zidova skinuo potrete mladih sportista, šampiona
univerziteta. Ušao je bez kucanja.
„Šta se...”
 Pošto je prepoznao komesara, rektor se odmah smirio. Protresao
je glavom kao da tera neke nevidljive duše i obratio se Nijemansu:
„Nadam se da imate novosti! Mi smo...”
Policajac na sto ispred njega spusti fotografije, a zatim izvadi
ukradene rodne listove. Luiz se veoma uznemirio:
„Zaista, ja...”
„Sačekajte.”
Nijemans je ispred rektora lepo poređao fotografije i papire da bi
rektor mogao da ih vidi. Oslonio se na sto obema rukama i upitao:
„Da li imena sa ovih listova i osobe sa fotografija pripadaju istim
porodicama?”
„Molim?”
Nijemans pokaza na papire.
„Muškarci i žene sa ovih rodnih listova su danas bračni parovi.
Mislim da su oni članovi poznatih univerzitetskih porodica:
predviđeno je da postanu profesori, istraživači, intelektualci...
Pročitajte imena i recite mi precizno da li se radi o roditeljima ili
babama i dedama ove izuzetne generacije koja je pokupila čak i sve
sportske medalje...”
Nijemans popravi naočare i spusti pogled.
„Ovaj, da, znam većinu tih imena...”
„Vi ste mi pričali kako su deca tih parova naročito obdarena i
fizički i intelektualno?”
Luizovo zbrčkano lice se, uprkos svemu, razvuče u širok osmeh.
To je bio kurvinski osmeh taštog samozadovoljstva pa je Nijemans
dobio želju da ga zgazi.
„Ali, naravno. To je izvanredna generacija. Verujte mi, ta deca će
ostvariti svoja obećanja... U stvari, već u prethodnoj generaciji se
pojavilo nekoliko takvih. To je za naš fakultet naročito...”
Nijemans je odjednom shvatio da ono što oseća prema
intelektualcima nije netrpeljivost, nego mržnja. Mrzeo ih je iz dubine
svog bića. Bile su mu odvratne njihova pretencioznost i distanciranost,
ta potreba za opisivanjem, analiziranjem i procenjivanjem stvarnosti
koja je ionako takva kakva je. Ti jadnici su shvatali život kao neku
predstavu i završavali su više ili manje razočarani, više ili manje
blazirani. Ipak, nisu samo oni bili krivi za sve što se događa. Niko nije
bio kriv. Luiz je i dalje pridikovao.
 „Ta mlada generacija će podići ugled našeg univerziteta i...”
Nijemans pokupi svoje papire, prekidajući Luiza, i potrpa ih u
kutiju. On protisnu muklim glasom:
„Dakle, radujte se. Jer će njihova imena proslaviti i vas.”
Rektor ga je preneraženo gledao. Nijemans je taman otvorio usta,
ali se zaustavio: Luizovo lice je odavalo užas. Rektor promrmlja:
„Šta vam je? Vi... krvarite?”
Nijemans pogleda naniže i vide kako se crna mrlja širi po površini
stola. Rana mu se ponovo otvorila i zato je i imao groznicu. On posrnu
i ugleda svoje lice u tamnoj bari sjajnoj kao lak i upita se da možda
upravo ne gleda u poslednju žrtvu u seriji ubistava.
Nije stigao da sebi odgovori na to pitanje. Trenutak kasnije je već
bio na kolenima sa licem na stolu. Izgledao je kao medaljon koji se
naopačke zalepio za crni lepak sopstvene krvi.
 56

Svetlo. Zujanje. Vrelina.

Pjer Nijemans nikako nije mogao da shvati gde se nalazi. A zatim
je ugledao lice s papirnom kapicom na glavi. Belu bluzu. Neonsko
svetlo. Bolnica. Koliko li je vremena prošlo, pitao se. I zašto je tako
slab kao da su mu se i mišići i kosti pretvorili u tečnost? Hteo je da
progovori, ali mu je glas zastao u grlu. Umor ga je oborio na
plastificarani krevet.
„Mnogo krvari. Treba mu odmah dati krv.”
Otvoriše se neka vrata. Zaškripali su točkovi. Obasja ga jaka
svetlost. Zaslepljujuća. Kao da mu je svetlo probadalo zenice. Začu se
još jedan glas:
„Počnite s transfuzijom.”
Čuo je zveckanje, oseti kako ga brišu nečim hladnim. Okrenuo je
glavu i video plastična creva povezana sa velikom kesom koja je visila
na stalku.
Dakle, uspeo je da stigne do nesvesti i bolnice. I sad treba da leži
ispod ovog užasnog svetla, a uspeo je da otkrije motiv za ubistva. Sad,
kad je najzad shvatio šta se događa. Lice mu se iskrivilo u grimasu.
Jedan glas reče:
„Dvadeset kubnih santimetara ‘diprivana’.”
Nijemans shvati šta mu se sprema i podiže se. Uhvatio je za
zapešće lekara koji je već pripremio električni skalpel i prošaputao:
„Neću anesteziju.”
Lekar ga pogleda zgranuto.
„Bez anestezije? Ali, rana vam se otvorila, treba da je ušijem.”
Nijemans je jedva govorio:
„Lokalna... Dajte mi lokalnu anesteziju...”
Čovek se nasmeja i povuče se unatrag na svojoj stolici na
točkićima. Obrati se anestetičaru:
„U redu. Dajte mu radije ‘ksilokain’. Maksimalnu dozu. Idite najviše
do četrdeset kubika.”
Nijemans se opusti. Premestili su ga pod onu jaku svetlost. Ispod
potiljka su mu postavili neki podmetač tako da mu lobanja bude što
bliže svetlu. Okrenuli su mu glavu na stranu, a zatim mu parče papira
zakloni pogled.
Policajac zatvori oči. Dok su se lekar i bolničarke starali oko
njegove slepoočnice, misli su mu smućeno lutale. Rad srca mu se
smirio. Glava je prestala da ga muči. Preplavila ga je obamrlost.
Tajna... Tajna Sertiza i Kajoa... Sve to je postalo nekako fluidno,
strano, udaljeno... Fanino lice zaklonilo je sve... Njeno telo,
istovremeno tamno, mišićavo i oblo, glatko kao vulkanske stene
uglačane vatrom, vodom i vetrom... Fani... Te vizije su bile nežne kao
šapat, kao šuštanje svile, kao vilinski dah...
„Stanite!”
Naređenje je odjeknulo operacionom salom. Svi se zaustaviše.
Jedna ruka se pojavi i Nijemans u mlazu svetlosti ugleda đavola s
dugim uvojcima koji je doktoru i bolničarkama gurnuo službenu
legitimaciju pod nos.
Karim Abduf.
Nijemans pogleda na desnu stranu: igle su još uvek bile zabodene
ispod njegove kože, u venama. Eliksir života. Sok arterija.
Doktor mahnu makazama:
„Ne dirajte ga više”, viknu Karim.
Doktor se ponovo ukoči. Abduf se približi i pogleda Nijemansove
povrede zašivene kao meso za pečenje. Doktor slegnu ramenima.
„Treba da završim ušivanje...”
Karim besno pogleda prisutne.
„Kako mu je?”
„Dosta dobro. Izgubio je mnogo krvi, ali smo mu dali transfuziju.
Zašili smo ranu. Još nije sasvim završeno, ali...”
„Jeste li mu dali drogu?”
„Drogu?”
„Anesteziju.”
„Samo lokalnu anesteziju...”
„Dajte mi amfetamin. Nešto za podizanje. Moram da ga razbudim.”
Karim je gledao Nijemansa, ali se obraćao doktoru.
„U pitanju je život ili smrt.”
Lekar ustade i iz fioke izvadi male pilule u plastičnoj vrećici. Karim
se ohrabrujuće nasmeši Nijemansu.
 „Uzmite”, reče lekar. „Sa ovim će biti na nogama za pola sata, ali...”
„Idite sad.”
Mladi pandur zaurla na trupu u belim odorama:
„Odlazite već jednom. Moram da razgovaram sa komesarom.”
Doktor i bolničarke se izgubiše.
Nijemans je osetio kako igle za transfuziju izlaze iz njegovih vena,
čuo je šuškanje papira. Zatim mu Karim navuče jaknu natopljenu
krvlju. U drugoj ruci je držao pregršt pilula.
„Vaši amfetamini, komesare.” Kratko se nasmešio. „Ovaj put nije
zabranjeno.”
Ali, Nijemans se nije nasmejao. Zgrabio je Karima za kožnu jaknu i
promrmljao modrim usnama:
„Karime, shvatio sam njihovu zaveru.”
„Zaveru?”
„Da. Sertiza, Kajoa i Šernesea. Zaveru purpurnih reka.”
„ŠTA?”
„Oni... oni su zamenjivali bebe u porodilištu.”
DVANAESTI DEO
 57

Osam je ujutru. Pejzaž je crn, drhturav – nestvaran. Kiša je ponovo

počela obilno da pada da bi još jednom oprala planine pre rođenja
novog dana. Providni stubovi vode su bušili mrak kao staklene
bušilice.
Karim Abduf i Pjer Nijemans stajali su jedan naspram drugog ispod
krošnje jednog ogromnog četinara. Prvi je bio naslonjen na „audi”, a
drugi na stablo. Obojica su bili zgrčeni, usredsređeni na svoj zadatak.
Mlađi je posmatrao komesara kojem se snaga brzo vraćala.
Amfetamini su radili svoj posao. Upravo je objašnjavao ubilački napad
džipa. Ali, Abduf ga je požurivao da se vrati na važnije stvari.
Nadvikujući se s pljuskom Pjer Nijemans je počeo priču:
„Noćas sam otišao u institut za slepe.”
„Znam. Tragom Erka Žuaznoa. I šta ste otkrili?”
„Šampelaz, direktor instituta, mi je rekao kako se oni brinu o deci
koja boluju od naslednih bolesti. Ta deca uglavnom potiču iz istih
porodica koje pripadaju fakultetskoj eliti. Šampelaz je komentarisao
taj fenomen izolovane intelektualne sredine koja iscrpljuje svoju krv i
prouzrokuje genetske promene. Sudbina te dece je tužna. Ona su
briljantna i kultivisana, ali su im tela slaba, istrošena. Tokom više
generacija krv fakultetske elite se sasvim iskvarila.”
„Kakve to veze ima sa istragom?”
„Na prvi pogled, nikakve. Žuazno je otišao tamo da se raspita o
očnim bolestima zbog mogućih veza sa sakaćenjem očiju. Ali, to nije
bilo povezano. Uopšte. Tokom posete, Šampelaz mi je rekao kako se
tokom poslednjih dvadesetak godina u okviru te izolovane zajednice
desila neka promena. Počela su da se rađaju deca koja ne samo da su
bila intelektualno jaka, nego i fizički žilava. Ali, tu se nešto nikako ne
uklapa. Kako je moguće da se u istoj grupi pojavljuju i sakata deca i
neka vrsta natčoveka? Šampelaz je istraživao poreklo te izuzetne
dece. Pogledao je njihove zdravstvene kartone iz porodilišta.
Istraživao je pretke po arhivima. Pregledao je čak i rodne listove
roditelja, baba i deda, tražeći neki znak, neku genetsku specifičnost.
Ali, nije pronašao ništa. Baš ništa.”
„I?”
„Priča je doživela preokret tokom ovog leta. Tokom jula je
izvršena inspekcija i provera svih bolničkih arhiva i u podrumu stare
biblioteke pronađeni su neki stari papiri. Kakvi? To su bili rodni listovi
roditelja, baba i deda ove obdarene dece.”
„Šta to treba da znači?”
„Da su ti listovi rađeni u duplikatu. Ili, tačnije, da su originalna
dokumenta, koja je konsultovao Šampelaz, bila falsifikovana. Pravi
rodni listovi su ovi novopronađeni koji su bili sakriveni u ličnom
ormaru upravnika biblioteke: Etjena Kajoa, Remijevog oca.”
„Koje sranje.”
„Lepo kažeš. Po logici stvari, Šampelaz je trebalo da uporedi stare i
novopronađene podatke. Ali, on to nije uradio. Zbog nedostatka
vremena. Zbog malodušnosti. Zbog straha da će otkriti neku gadost o
cenjenoj eliti Gvernona. Kao što sam je ja otkrio.”
„Šta ste otkrili?”
„Zvanični rodni listovi su falsifikovani. Etjen Kajoa je imitirao
potpise bolničarki, menjajući svaki put jedan detalj.”
„Kakav detalj?”
„Uvek isti: težinu deteta na porođaju. Da bi težina bila
odgovarajuća kada bolničarke budu merile decu narednih dana.”
„Ne razumem.”
Nijemans se prignu. Glas mu je bio sumoran:
„Dobro me slušaj, Karime. Etjen Kajoa je falsifikovao prvi list da bi
prikrio jedan neobjašnjiv detalj: težina deteta na rođenju nije se
poklapala sa težinom narednih dana. Dojenčad su dobijala ili gubila
po više stotina grama samo u toku jedne noći. Odmah sam otišao u
porodilište i raspitao sam se kod akušera. Objasnio mi je da je
nemoguće da deca napreduju tom brzinom. Onda sam shvatio
očigledno: nije se menjala težina nego dete. To je tata Kajoa pokušao
da sakrije. On, ili verovatnije njegov saučesnik, tata Sertiz, noćni
bolničar, zamenjivao je decu odmah u porođajnoj sali.”
„Ali... zašto?”
Nijemans pokuša da se nasmeši. Naleti kiše nošene vetrom udarali
su ga po licu. Od priče mu je posustao glas:
„Da bi se oporavila jedna iscrpljena zajednica i da bi se
intelektualni krugovi nahranili novom, snažnom i otpornom krvlju.
Tehnika im je bila jednostavna: neke bebe iz porodica intelektualaca
zamenjivali su bebama sa planina koje su odabrane na osnovu
fizičkog izgleda svojih roditelja. Tako su snažna i zdrava tela bila
ubačena u intelektualnu elitu Gvernona. Nova krv se mešala sa starom
na jedinom mestu na kojem su elita i seljaci mogli da se susretnu: u
porodilištu. U jedinom porodilištu u regionu rađala su se sva deca iz
okruga i to je omogućavalo ovakav poduhvat. To je smisao
tajanstvenih reči u Sertizovoj sveščici: ‘Ukrotili smo purpurne reke’.
Te reči ne označavaju nikakvu knjigu, niti hidrografski basen, nego
krv stanovnika Gvernona. Vene dece iz doline. Kajoa i Sertiz, i očevi i
sinovi, su ukrotili tokove krvi u svom gradu. Koristili su
najjednostavniju tehniku koja postoji: zamenjivali su bebe.
Shvatio sam da su imali veoma precizan plan: nisu samo hteli da
regenerišu dragocenu krv profesora, nego su i stvarali savršena bića,
nadljude. Bića lepa kao sportisti na fotografijama Olimpijskih igara u
Berlinu koje sam zapazio kod Kajoa. Bića inteligentna kao najslavniji
istraživači univerziteta. Jednostavno su hteli da ukrste mozgove iz
Gvernona sa telima seljaka sa planina, da ujedine umne kapacitete
Gvernona i fizičku snagu kristalera i planinara. Koliko sam uspeo da
otkrijem oni su tako razvili sistem da nisu samo intervenisali na
rođenju, nego su uspevali i da kontrolišu i usmeravaju sklapanje
brakova među izabranom decom.”
Karim je u tišini celim bićem upijao sve ove informacije. Nijemans
nastavi svoj grozničavi monolog:
„Kako su to organizovali? Kako su programirali brakove?
Razmišljao sam o profesijama Kajoa i Seriza i kako sva ta ljaga koju su
na sebe natovarili njima ne donosi u stvari nikakvu moć. Shvatio sam
da je, po njima, taj veliki projekat prevazilazio njihove skromne i
mračne uloge. Seti se šta piše u svesci: ‘Mi smo gospodari, mi smo
robovi. Mi smo svugde i nismo nigde.’ Ove reči upućuju na zaključak
da su oni, uprkos svom skromnom položaju, upravljali sudbinom
čitavog regiona. Oni su bili sluge. Ali, istovremeno, i gospodari.
Iako je Sertiz bio samo sumorni bolničar on je, zamenjujući bebe,
upravljao sudbinama dece u oblasti. A Kajoa je, zahvaljujući svom
poslu, mogao da organizuje narednu fazu projekta. Sklapanje
brakova. Ali kako? Kako mu je to pošlo za rukom?
 Setio sam se Remijevih ličnih registara u biblioteci. Već smo
proverili sve konsultovane knjige koje su bile ubeležene u registre.
Proučili smo imena studenata koji su uzimali te knjige. Samo jednu
stvar nismo proverili: mesta za čitanje, male staklene boksove u
kojima su klinci sedeli dok čitaju. Uporedio sam spiskove dece koja
sede na tim mestima sa falsifikovanim rodnim listovima. To je trajalo
trideset, četrdeset, pedeset godina, a uvek su ista prezimena na istim
mestima.
Znači, tokom studija klinci su uvek sedeli na istom mestu, preko
puta uvek iste osobe – suprotnog pola. Par bi pripadao najsjajnijim
porodicama u univerzitetskom naselju. Proverio sam kod matičara.
Nije baš uvek uspevalo, ali većina parova koji su se upoznali u
biblioteci iza staklenih pregrada, na kraju bi se i venčala.
Znači, dobro sam pretpostavio. Pošto bi izvršili zamenu,
‘gospodari’ su brižljivo organizovali i susrete. Postavili bi odabrani
par, jedno naspram drugog, dete sa planine i pametnjakovića
profesorskog porekla. Tako su nameravali da potaknu stvaranje
superiornih bića, spajajući ‘dete telo’ i dete mozak’. I to je
funkcionisalo, Karime: fakultetski šampioni su deca programiranih
parova.”
Abduf nije ništa rekao. Bio je sav koncentrisan da mu ne promakne
neki podatak.
Nijemans je nastavio:
„Malo-pomalo slagao sam kockice i tako rekonstruisao sliku.
Pretpostavio sam da je tako razmišljao i ubica kada je u lokalnim
novinama pročitao članak. To ga je podstaklo. Verovatno je, kao i ja,
uporedio dokumenta. Verovatno je već ranije posumnjao u poreklo
‘šampiona’ iz Gvernona. Verovatno je i sam jedan od šampiona. Jedno
od te ukradene dece.
Tako je shvatio zaveru. Pratio je sina kradljivca listova, Remija
Kajoa, i razotkrio tajne veze između njega, Sertiza i Šarnesea... Mislim
da je ovaj poslednji, uobraženi lekar, lečeći decu sa instituta za slepe
otkrio istinu, ali je odabrao da se radije pridruži projektu, nego da
prijavi manipulante. Ukratko, ubica ih je pronašao i odlučio da ih
žrtvuje. Mučio je prvu žrtvu da bi doznao istinu. Posle mu je bilo
dovoljno da druga dva saučesnika samo osakati i ubije.”
Karim se uspravi. Čitavo telo mu se treslo.
 „Samo zato što su zamenjivali bebe? Organizovali brakove?”
„Ima još jedna stvar koju ti ne znaš. U porodicama brđana, u selima
na velikoj visini registrovan je veliki porast smrtnosti novorođenčadi.
Neobjašnjiva stvar, naročito zato što se radi o potpuno zdravim
porodicama. Ja sad shvatam koji je uzrok. Ne samo da su zamenjivali
bebe, nego su i davili odojčad koju su zamenjivali decom iz sela, znači
pravu decu intelektualaca koja su bila manje snažna. Tako su bili
sigurni da će parovi sa brda, lišeni prvog deteta, napraviti novu decu i
tako obezbeđivati više nove krvi koju će unositi u oslabljeni potencijal
intelektualaca iz doline. Oni su bili fanatici, Karime. Bolesnici, ubice,
očevi i sinovi, spremni na sve da bi obezbedili rađanje svoje
superiorne rase.”
Karim reče promuklim glasom:
„Ako je reč o osveti, čemu onda tako precizna sakaćenja?”
„Reč je o simbolici. Ta sakaćenja poništavaju biološki identitet
žrtve, jer tako nestaju osnove oznake njihovog porekla. Zato su leševi
i postavljeni tako da se vidi samo odraz, a ne i samo telo. To je još
jedan način da se žrtva dematerijalizuje i dezintegriše. Kajoa, Sertiz i
Šernase su krali tuđ identitet. Zato su bili kažnjeni na isti način. To je
zakon odmazde.”
Karim ustade i priđe Nijemansu. Vetar i kiša su šibali njihova
ispijena lica. Zbog kondenzacije se oko njihovih glava formirao krug
blede izmaglice.
„Nijemanse, vi ste genije.”
„Nisam, Karime. Jer ja znam ubičin motiv, ali još uvek ne i
identitet.”
Mavar se nasmeja odsečno, ledeno.
„Ali, zato ja znam ko je.”
„Šta?”
„Sve se uklapa. Sećate se đavola iz moje istrage. Onih koji su hteli
da unište lice male Židit koje je bilo dokaz nečega. Đavoli su bili niko
drugi nego Etjen Kajoa i Rene Sertiz, očevi žrtava, a znam i zašto su
morali da uklone Židitino lice. Zato što je njeno lice moglo da
razotkrije zaveru i uputi na purpurne reke i zamenu beba.”
Sad je Nijemans zaprepašćeno uzviknuo:
„ZAŠTO?”
„Zato što je Židit Ero imala sestru bliznakinju koja je bila
zamenjena.”
 58

Sad je bio Karimov red da ispriča šta je saznao. Govorio je tiho i

ozbiljno dok je kiša, u osvit novog dana, polako jenjavala. Dredovi na
njegovoj glavi su u prvom praskozorju izgledali kao pipci hobotnice.
„Kažete da su zaverenici decu za zamenu birali prema fizičkom
izgledu roditelja. Naravno da su tražili najjače i najživahnije. Tražili su
sirov materijal sa vrhova, snežne leoparde. I tako nisu mogli da ne
primete Fabjen i Silvena Eroa, mladi par koji je živeo u Taverleju u
brdima Pelvu, na hiljadu osamsto metara visine.
Majka, visoka metar osamdeset, rasna, predivna. Učiteljica po
ugovoru. Virtuozna pijanistkinja. Tiha i nežna, snažna i poetična.
Jednom rečju: sama Fabjen je u sebi sadržavala baš to što su oni
tražili.
Mnogo manje znam o mužu, Silvenu. Živeo je isključivo u
prozračnom vazduhu na velikim visinama i iz stena vadio retke
kristale. Izgleda da je i on bio pravi džin koji se nije libio da se penje
na najopasnija i najnepristupačnija mesta.
Komesare, da su zaverenici hteli da ukradu samo jedno dete u
čitavom regionu, to bi moralo biti dete tog spektakularnog para čiji su
geni prenosili suptilne tajne najviših vrhova.
Verujem da su s nestrpljenjem čekali rođenje deteta kao genetski
vampiri. Najzad je, 22. maja 1972. došla ta odlučujuća noć. Eroovi su
stigli u bolnicu. Visoka i lepa mlada žena je počela da se porađa. Bila je
na kraju sedmog meseca trudnoće. Bio je to prevremen porođaj, ali
babice tvrde da je u početku sve bilo u redu.
Međutim, porođaj se iskomplikovao. Dete je bilo loše položeno.
Intervenisao je akušer. Instrumenti su zujali. Bilo je dva ujutro, 23.
maja. Uskoro su lekar i babica shvatili o čemu se radi. Fabjen Ero je
trebalo da rodi dva, a ne jedno dete – u stomaku je, kao u koštici,
nosila jednojajčane blizance.
Uspavali su je. Lekar je uradio carski rez i uspeo da izvuče decu.
Dve potpuno iste sićušne devojčice. Imale su problema s disanjem.
Predate su bolničaru koji je hitno trebalo da ih odnese u inkubator.
Nijemanse, ja vidim te ruke u rukavicama koje uzimaju bebe, kao da
sam bio tamo. Jebi ga. Jer, to su ruke Filipovog oca, Renea Sertiza.
Tip se skroz zbunio. Te noći je njegov zadatak bio da zameni dete
Eroovih, ali niko nije pretpostavljao da će ih biti više. Šta da radi?
Oblio ga je ledeni znoj dok je nosio dve prevremeno rođene devojčice
– dva prava mala remek-dela, koncentrisano savršenstvo nove krvi za
vene Gvernona. Sertiz ih je konačno smestio u inkubator i odlučio da
zameni samo jednu. Niko nije mogao da razlikuje lica novorođenčadi.
Ko bi u svem tom bolničkom haosu stigao da primeti da dve bebe liče
ili ne. Tako je Sertiz doneo odluku. Izvadio je jednu devojčicu iz
inkubatora i stavio je na mesto jedne devojčice iz porodice profesora
čiji je izgled podsećao na decu Eroovih: ista dužina, ista krvna grupa,
približna težina.
A onda ga je zaboleo stomak jer se setio šta sad treba da uradi: da
ubije zamenjeno dete. To je morao da uradi, jer nemoguće bi bilo da
jednojajčane bliznakinje ne liče. Udavio je dete, a zatim je vičući
pozvao pedijatre i bolničarke. Igrao je svoju ulogu: panika, očajanje.
Stvarno ne razume šta se desilo, ma on zaista ne razume... Ni akušeru
ni pedijatrima nije bilo jasno šta se to zbiva. Još jedna iznenadna i
misteriozna smrt kakve već pedesetak godina pogađaju porodice iz
planinskih sela. Personal se složio da je sreća što je makar jedno dete
preživelo. I Sertiz je još jednom uspeo u svom naumu: mala Eroova je
postala deo Gvernonskog klana preko svoje nove porodice.
Sve ovo sam zamislio na osnovu vaše priče. Jer, Fabjen Ero, koja
mi je pričala o toj noći, ni danas ne zna šta se dogodilo. Te noći ona
nije ništa mogla da vidi jer nije bila svesna.
Kada se sutradan ujutro probudila objasnili su joj da je rodila dve
kćeri, ali da je samo jedna preživela. Da li se može plakati za nekim
koga nismo ni upoznali? Fabjen je s rezignacijom prihvatila novost – i
ona i njen muž. Posle nedelju dana je izašla na svoju odgovornost i
odnela svoju malu devojčicu koja se brzo oporavljala.
Sa nekog bolničkog prozora, Rene Sertiz je posmatrao mladi par
koji se udaljavao. Na rukama su odneli duplikat zamenjenog deteta,
ali, on je to dobro znao, ti jednostavni ljudi su živeli pedesetak
kilometara u brdima i nisu imali nikakvog razloga da se vraćaju u
Gvernon. Sertiz je rizikovao ostavivši drugo dete da živi, ali rizik je bio
minimalan. Mislio je da su sigurni.
 Pogrešio je.
Osam godina kasnije, zatvorena je škola u Taverleju u kojoj je
predavala Fabjen. Mlada žena je premeštena – prst sudbine se umešao
– u Gvernon, u prestižnu školu u koju su išla profesorska deca.
I onda je Fabjen otkrila nešto nemoguće, neverovatno. U razredu u
koji je upisana Židit, sedela je još jedna Židit. Identična replika njenog
deteta. Kad je prošlo prvo iznenađenje – postoji školska fotografija
čitavog odeljenja i ta sličnost je očigledna – Fabjen je razmislila i
shvatila da postoji samo jedno objašnjenje. To dete, isto kao Židit,
bliznakinja je koja je nekako ipak preživela porođaj, ali je, nekim
tajanstvenim slučajem, zamenjena drugom bebom.
Učiteljica je otišla u porodilište i izložila slučaj. Saslušali su je
sumnjičavo i hladno. Fabjen je bila hrabra žena i nije se dala tek tako
lako obeshrabriti. Ona je izvređala lekare, optužujući ih da kradu
decu, i zapretila da će se vratiti. Rene Sertiz je sigurno prisustvovao
sceni i shvatio opasnost. Ali, Fabjen je već bila daleko: Odlučila je da
poseti porodicu uzurpatora, profesora, tobožnjih roditelja njene druge
ćerke. Sela je sa Židit na bicikl i krenula u univerzitetsko naselje.
Tog trenutka počinje užas. Kad je pala noć neki auto je pokušao da
ih pregazi. Vozile su se pored ivice provalije. Učiteljica je, ugledavši
ubice, uzela dete u ruke i skočila u jarak koji se nalazio pored puta.
Ljudi su izašli iz automobila noseći oružje. Uplašena, zaprepašćena.
Fabjen nije ništa razumela. Otkud odjednom ovako nešto?
Ubice su otišle misleći da su njih dve pale u provaliju. Iste noći je
otišla u Taverlej, jer je njen muž i dalje tamo boravio radnim danima.
Objasnila mu je šta se desilo. Zaključila je da odmah treba obavestiti
žandarmeriju. Silven se nije složio. On je sam hteo da se obračuna s
bitangama koje su htele da ubiju njegovu ženu i kćer.
Uzeo je pušku, seo na bicikl i krenuo u dolinu. Nažalost, našao je
ubice pre nego što je očekivao. Jer, i zločinci su tražili njega i na
jednom raskršću su ga pregazili. Nekoliko puta su prešli preko
njegovog tela i pobegli. Za to vreme, Fabjen se krila u crkvi u
Taverleju. Čitave noći je čekala Silvena. U zoru su joj javili da je
njenog muža zgazio nepoznati vozač. Učiteljica je onda shvatila da su
njene kćeri žrtve zavere i da će oni koji su ubili njenog muža doći i po
njenu kožu ako odmah ne pobegne.
Za nju i njenu kći počinju patnje.
 Ostalo znate. Žena je sa svojom ćerkom pobegla u Sarzak, više od
trista kilometara od Gvernona. Ponovo je pobegla kada su se Etjen
Kajoa i Rene Sertiz ponovo našli na njihovom tragu. Onda je
poverovala da je njena kćer zaista žrtva prokletstva. Na kraju je
automobilska nesreća konačno prekinula Židitin život.
Posle toga majka živi u molitvi. I dalje se koleba između više
hipoteza. Za nju najverovatnija je da su usvojitelji njene druge kćeri
moćni i zli ljudi koji su sve to učinili da bi zamenili svoju kćer koja je
umrla na porođaju, i da su se jednostavno plašili da će ona i Židit
uništiti njihov život. Ona nije ni mogla da zamisli širinu ove zavere.
I ovde se naše dve istrage ukrštaju, Nijemanse, kao pruge smrti.
Vaša teza podržava moju. Da: ubica je ovog leta video ukradene rodne
listove. Da: sledio je Kajoaa, zatim Sertiza i Šarnesea. Da: shvatio je šta
su oni radili i odlučio da se osveti na najkrvaviji mogući način. Zato je i
ubijao na stenama, tamo gde rade kristaleri kao Silven Ero. Zato se
otisci prstiju podudaraju sa Židitinim... Tražimo sestru, Nijemanse.”
„Ali, ko je ona”, uzviknu Nijemans. „Pod kojim imenom je odrasla?”
„Ne znam. Majka nije to htela da mi kaže. Ali, imam njenu
fotografiju.”
„Fotografiju?”
„Židitinu, kad je imala jedanaest godina. Znači, imamo i lice ubice,
pošto su njih dve bile identične. Sa tom fotkom moći ćemo...”
„Pokaži mi je. Brzo.”
Karim izvadi fotografiju i dade mu je.
„Ona je ubica, komesare. Hoće da osveti sestrinu smrt. Ubistvo oca,
prevarene porodice, ugušene bebe, sve te pretumbane generacije...
Nešto nije u redu, Nijemanse?”
Slika se tresla u komesarevim rukama koji je stegnutih zuba
posmatrao lice. Karim odjednom shvati i nagnu se prema njemu.
„Mili bože, pa vi je poznajete. Vi znate ko je ona.”
Fotografija ispade iz Nijemansovih ruku i pade u blato. On je
izgledao kao da je potpuno poludeo. Prodahta kao da se guši:
„Moramo da je uhvatimo živu.”
 59

Dva pandura su se šunjala po kiši. Zaobišli su nekoliko policijskih

kontrola. Svitalo je. Stražari su ih sumnjičavo zagledali. Ni jedan ni
drugi nisu želeli da se pridruže ostalima. Nijemans je bio u bekstvu, a
Karim van svoje teritorije. Osim toga obojica su dobro znali: ovo je
bila njihova istraga, samo njihova.
Stigli su u univerzitetsko naselje. Ukorak su išli asfaltnim putem,
onda su hodali preko vlažnih travnjaka, a zatim su ušli u centralnu
zgradu i popeli se na poslednji sprat. Istim tempom su prošli kroz
hodnik i pokucali na jedna od vrata. Niko nije odgovorio. Obili su
bravu i ušli u stan. Nijemans je izvukao svoj automat „remington” koji
je pokupio iz centralne stanice. Karim je čvrsto držao svoj pištolj
obema rukama. Slaba svetlost se rađala.
Nije bilo nikog.
Brzo su pretresli stan i tad je zazvonio Nijemansov pejdžer.
Trebalo je da se hitno javi Marku Kostu. Komesar je odmah zvao.
Ruke su mu i dalje drhtale, stomak mu se kidao. Začu se glas mladog
lekara.
„Nijemanse, ja sam sa kapetanom Barnom. Samo da vam kažem da
smo pronašli Sofi Kajoa.”
„Je l’ živa?”
„Živa je. Pošla je vozom prema Švajcarskoj...”
„Je l’ dala izjavu?”
„Kaže da je ona naredna žrtva. I da poznaje ubicu.”
„Je li rekla ime?”
„Hoće da razgovara samo sa vama.”
„Stavite je pod maksimalan nadzor. Niko ne sme da razgovara s
njom. Ni da joj se približi. Stižem u stanicu za jedan sat.”
„Za jedan sat? Jeste li na tragu?”
„Zdravo.”
„Sačekajte. Da li je Abduf sa vama?”
Nijemans dobaci mobilni mladom poručniku i nastavi grozničavo
da pretura po stvarima. Karim je pažljivo slušao Koslov glas.
 „Imam tonalitet koji je obeležen na klavirskoj žici.”
„Si, be-mol”
„Otkud znaš?”
Karim prekide bez reči. Pogleda Nijemansa koji ga je gledao preko
naočara zamazanih kišom.
„Ovde nema ničeg”, reče i krenu prema vratima. „Idemo u
vežbaonicu. To joj je omiljeno mesto.”
Vrata usamljene vežbaonice koja se nalazila na jednom kraju
univerzitetskog naselja, otvorili su za sekundu. Ušli su unutra i
razdvojivši se krenuli polulučno. Karim je držao pištolj obema rukama
ispred grudi. Nijemans je uključio lampu koja mu je bila pričvršćena
uz cev puške.
Prazno.
Pređoše preko tapisona, prođoše ispod razboja, gledajući naviše
prema mračnoj tavanici sa koje su visile karike i konopac za penjanje.
Oko njih je vladala morbidna tišina. Osećao se pomešan smrad znoja i
gume. Simetrični oblici sprava nazirali su se u pomrčini. Nijemans se
saplete o jednu odskočnu dasku. Karim ga pogleda na tren. Tenzija je
rasla. Kratko se pogledaše. Svaki od njih dvojice je mogao da oseti
strah onog drugog. Vazduh je bio naelektrisan. Nijemans prošaputa:
„To je ovde. Siguran sam da je to ovde.”
Karim je pogledom istraživao prostor i pogled mu se zaustavi na
otvoru ventilacionog i grejnog sistema. Prošao je pored čunka
pričvršćenog na zid osluškujući šuštanje grejača. Preskoči medicinke i
kugle i stiže do rešetke od masnih šipki ukoso naslonjene na strunjače
poređane uz zid. „Barikada” je prikrivala ulaz u ložionicu.
Razvalio je bravu jednim udarcem kugle. Vrata se izvališe iz šarki i
uokolo se razlete iverje i metalni opiljci. Pandur otvori prolaz jednim
udarcem đonom.
Unutra je bio mrak.
On ustuknu i pokri lice posivelo od gađenja. Obojica istovremeno
uleteše unutra.
Oduran smrad udari im u lice.
Smrad krvi.
Krvi je bilo po zidovima, po livenim cevima. Krv na podu,
zgrudvana u crnim barama, bila je posuta talkom. Kotao za grejanje je
bio poprskan krvlju.
 Nisu povraćali: kao da im je duh napustio tela i visio je iznad njih
obuzet halucinantnim strahom. Približili su se upijajući čitavim telom i
najmanji detalj. Obmotane oko cevi svetlucale su klavirske žice. Na
podu su se nalazile flaše s kiselinom zapušene okrvavljenim krpama.
Na rešetkama su bili zalepljeni komadići sasušenog mesa kao braon
kraste. Sve pukotine su bile ulepljene stvrdnutim hemoglobinom.
Dok su polako napredovali kroz malu prostoriju, svetla njihovih
lampi su treperila jer su im se ruke tresle od straha. Nijemans na
jednoj klupi ugleda šarene kutije. Portabl-frižideri. On uze jedan i
otvori ga. Ne rekavši ni reč pokaza Karimu dno.
Oči.
Beličaste i želatinozne, ležale su u ledu okružene okrvavljenim
kristalima.
Nijemans je odmah otvorio i drugi frižider u kojem su se nalazile
odsečene ruke, bele, bez kapi krvi. Nokti su bili crni od krvi, a na
zglavcima su se videli tragovi žica. Komesar ustuknu. Karim se zgrči i
zajeca.
Nisu oni bili u običnoj ložionici. Upravo su prodrli u mozak ubice.
U njen suveren prostor – ona je ovde presuđivala ubicama beba.
Karim promrmlja:
„Otišla je. Ko zna gde je?”
„Ne”, odvrati Nijemans ispravljajući se. „Potrebna joj je Sofi Kajoa.
Ona je poslednja na listi. Kajoa je sad u žandarmerijskoj stanici.
Siguran sam da će ona to saznati – a verovatno već zna – i vratiće se.”
„A barikade na putevima? Više neće moći nigde da se pomeri a da
je neko ne vidi...”
Karim naglo ućuta. Zgledali su se osvetljavajući jedan drugom lica
lampama. Rekoše u istom trenutku:
„Reka.”

Sve se odigralo na ivici univerzitetskog naselja. Tamo gde je

pronađeno telo Remija Kajoa. Tamo gde reka ističe iz malog jezera i
kreće prema gradu.
Dvojica policajaca su stigli do podnožja stene klizeći niz kosinu
kroz travu. Stigli su do poslednje okuke pre obale. I dok je Karim
vozio uz kamenu liticu, ugledao je priliku u crnom kišnom mantilu
koja je na leđima nosila mali ranac. Ona se okrete i lice joj se ukoči u
svetlu farova. Karim je prepoznao kacigu i skijašku kapu. Mlada žena
je upravo odvezivala crveni čamac na naduvavanje koji je izgledao
kao kobasica. Privukla ga je konopcem, spremajući se da uđe.
Nijemans promrmlja: „Ne mešaj se. Ne približavaj se.”
Pre nego što je Karim stigao da odgovori, komesar iskoči napolje i
sasulja se niz kosinu. Mladi poručnik stade, isključi motor i podiže
pogled. U svetlu farova ugleda pandura koji je trčao krupnim
koracima urlajući:
„Fani!”
Mlada žena je već bila jednom nogom u čamcu. Nijemans je zgrabi
za vrat i izvuče je napolje samo jednim potezom. Karim je stajao kao
skamenjen, hipnotisan čudnim baletom koji su izvodile njihove
siluete.
Video je kako su se zagrlili, barem tako mu je izgledalo. Video je
kako je žena zabacila glavu unatrag i sva se iskrivila. Video je kako se
Nijemans ukočio, izvio i izvukao pištolj. Krv mu šiknu iz usta i Karim
shvati da ga je mlada žena probola. Začu prigušene pucnjeve iz
Nijemansovog pištolja. Nije ispuštao svoj plen, pa dva bića ostadoše
zauvek spojena u poljupcu smrti.
„NE!”
Karimu se krik zaglavio u grlu. Sa uperenim pištoljem potrčao je
prema paru koji se teturao na ivici jezera. Želeo je da vrišti na sav
glas. Poželeo je da vrati vreme. Ali nije mogao da spreči neizbežno:
Pjer Nijemans i žena pljusnuše u jezero.
Kada je stigao na obalu slab tok je već odvukao tela prema reci.
Zagrljeni leševi su mirno i graciozno otplovili pored stena i nestali u
reci koja je tekla prema gradu.
Mladi policajac je nepomično stajao i divlje gledao u vodu
osluškujući penušanje vode iza stena. Ali košmar je trajao i dalje.
Iznenada je osetio oštricu noža ispod grla.
Jedna ruka prođe ispod njegove i oduze mu „glok” koji se nalazio u
navlaci ispod leve miške.
„Drago mi je te opet vidim, Karime.”
Glas je bio nežan. Karim se polako okrete. U mrtvom vazduhu
prepoznao je tamnoputo ovalno lice i svetle oči pune suza. Nalazio se
ispred Židit Ero, potpuno iste kao žena koju je Nijemans nazvao Fani.
Ispred devojčice koju je toliko tražio.
Devojčica je postala žena.
Vrlo lepa i vrlo živa.
 60

„Bilo nas je dve. Oduvek smo bile nas dve.”

Karim je morao da se pribere kako bi progovorio. Najzad
prošaputa:
„Ispričaj mi sve, Židit. Ako već treba da umrem, hoću da znam.”
Mlada žena je i dalje plakala držeći Karimov pištolj obema
rukama. Ispod kišnog mantila je nosila gnjuračko odelo i na glavi
tamnu kacigu sa providnim vizirom.
Iznenada poče žurno da priča:
„U Sarzaku, kada su nas đavoli pronašli mama je shvatila da nema
izlaza... Da će nas đavoli pratiti gde god otišle i da će me na kraju
ubiti... Tada je došla na genijalnu ideju... Rekla je da je me neće tražiti
jedino ako živim u senci svoje sestre bliznakinje Fani Fereira... Usred
tog istog grada... Smislila je da možemo da živimo, sestra i ja, isti život,
ali udvoje bez znanja drugih.”
„A jesu li drugi roditelji bili... u toku?”
Židit proguta suze i osmehnu se.
„Ma ne, idiote... Fani i ja smo se već upoznale u školi... Nismo više
želele da se razdvajamo... Ona se odmah složila... Nas dve ćemo živeti
kao jedna u potpunoj tajnosti. Ali je trebalo otarasiti se ubica. Trebalo
ih je ubediti da sam ja mrtva. Mama je sve aranžirala kako bi ih
uverila da hoćemo da pobegnemo iz Sarzaka... Trebalo je samo da ih
uvuče u zamku. A za to je poslužila saobraćajna nesreća...”
Karim je pomislio kako je ta zamka zavarala i njega, četrnaest
godina kasnije. Obilo mu se o glavu što je mislio da je tako pametan.
To što je tokom nekoliko sati uspevao da prati trag Fabjen i Židit Ero
bilo je samo zato što je sledio lukavu zamku. Putanju koja je 1982.
trasirana da zavara očeve Kajoa i Sertiza.
Židit nastavi kao da mu je pročitala misli:
„Mama vas je sve prevarila. Sve! Ona nikada nije bila verski
fanatik... Nikada nije verovala u đavole... Nije egzorcirala moje lice... A
izabrala je kaluđericu da prikupi slike kako bi što bolje zavarala
tragove. Sve je namestila da izgleda kao da hoće da sakrije naše
tragove, a u stvari se upinjala da nas ubice prate do njene poslednje
inscenacije... Zato je i uključila Krozijea koji je diskretan kao slon u
staklarskoj radnji...”
Karim je u glavi još jednom premotao čitav film, svaki trag koji mu
je omogućio da sledi put dve žene. Doktor razjedan grižom savesti,
potplaćeni fotograf, pijani pop, sestra, gutač vatre, stari saobraćajac
na autoputu... Svi su oni bili pioni Fabjen Ero. Putokazi koje će očeve
Sertiza i Kajoa dovesti do lažne nesreće. Ti isti putokazi su tokom
nekoliko sati doveli i Karima do postaje na autoputu, do krajnje tačke
Židitine sudbine.
Karim nije mogao da poveruje da je tako naseo:
„Kajoa i Sertiz vas nisu pratili. Tokom istrage niko mi ih nije
pomenuo.”
„Zato što su bili diskretniji nego ti! Naravno da su nas pratili. I
veruj mi, bili su blizu... Neposredno pre nesreće bili su nas pronašli i
spremali su se da nas ubiju.”
„Kako ste izvele to s nesrećom?”
„Mama se spremala više od mesec dana. Najviše kako da slupa
vozilo, a ostane nepovređena...”
„A... telo? Ko je to bio?”
Židit se ludački zacereka. Karim pomisli na šipke poprskane
krvlju, na kante s kiselinom, na bare krvi. Očigledno je Fani samo
podržavala osvetu svoje sestre, ali dželat je bila Židit. Ludakinja.
Furija s garotom koja je pokušala da ubije i Nijemansa izguravši ga s
mosta u provaliju.
„Mama je čitala sve regionalna novine: razne stvari, nesreće,
smrtovnice... Obilazila je bolnice i groblja. Bilo joj je potrebno telo
odgovarajuće visine i mojih godina. Te nedelje pred nesreću ona je
iskopala neko dete koje je bilo sahranjeno sto pedeset kilometara od
Sarzaka. Dečaka. Kao poručenog. Mama je već odlučila da me sahrani
pod imenom Žid da bi čitava njena izmišljotina bila dosledna. I onda je
zdrobila njegovo telo. Dete je bilo neprepoznatljivo. Nije se video ni
pol.”
Ona se grčevito nasmeja jecajući, pa nastavi:
„Treba da znaš... Karime. Od petka do nedelje živeli smo s tim
telom u kući. U našoj kadi punoj leda ležao je dečkić koji je poginuo
na biciklu i koji je već počeo da se raspada. Čekali smo.”
 Karimu kroz glavu prolete jedna pomisao.
„Krozije vam je pomagao?”
„Sve vreme. Bio je opsednut maminom lepotom. Ona ga je ubedila
da je to mrtvačko pozorište neophodno za naše dobro. I tako smo dva
dana čekali. U maloj kamenoj kući. Mama je svirala klavir. Svirala je,
svirala... Stalno istu Šopenovu sonatu. Kao da će tako izbrisati sav taj
košmar...
Ja sam počela da gubim razum zbog tog tela koje je trulilo u
kupatilu. Kontaktna sočiva su mi mučila oči. Zvuci klavira su mi se kao
ekseri zabijali u glavu. Mozak mu je pucao, Karime... Plašila sam se,
užasno sam se plašila...”
„A otisci? Otkud tvoji otisci na listi sa mesta nesreće? Kako ste to
izvele?”
Židit se nasmeja kroz suze, sva crvena od hladnoće i plača.
„To je bilo prosto. Krozije je uradio duplikat s mojim otiscima i
zamenio ga. Mama nije ništa htela da prepusti slučaju. Šta ako đavoli
odluče da provere taj detalj?”
Policajac steže pesnice. Zaista, ništa prostije i prosto mu se nije
mililo da na to i pomisli. Odjednom je nešto shvatio. Ruka na kiši, drži
njegov „glok”.
„To si ti bila, one noći?”
„Da, mala sfingo”, nasmeja se ona. „Došla sam da žrtvujem onu
kurvicu. Sofu Kajoa, koja je toliko bila zaljubljena u svog lepotana da
nije htela da ih prijavi... Trebalo je da te ubijem...” Suze joj skliznuše
ispod kapaka. „Da sam to uradila Fani bi još bila živa... Ali, nisam
mogla, nisam...”
Nekoliko trenutaka je treptala ispod kacige, da zaustavi suze. Onda
opet poče brzo da šapuće:
„Ubrzo posle nesreće pridružila sam se Fani u Gvernonu. Tražila je
od svojih roditelja dozvolu da živi u internatu, na poslednjem spratu
škole... Imale smo samo jedanaest godina, ali smo tako mogle da
živimo zajedno... Živela sam njen život. Tata me je naučio alpinizmu...
Dolazila sam kod svoje sestre preko krovova, kroz prozore... Kao žena
pauk... I niko me nikada nije video...
Tako su prolazile godine. Zamenjivale smo se u svakoj situaciji: na
časovima, sa porodicom, u društvu. Delile smo hranu i izmenjivale
dane. Živele smo jedan isti život, čas ona, čas ja. Fani je bila
intelektualka: davala mi je knjige, podučavala me svim predmetima. A
ja sam njoj otkrila alpinizam, planine, reku. Činile smo čudno biće: kao
da smo dvoglavi zmaj.
Ponekad bismo se u planinama viđale s mamom. Donosila nam je
hranu. Nikada nam nije pričala o poreklu, niti o godinama u Sarzaku.
Mislila je da smo ovako srećne... Ali, ja nisam zaboravila prošlost.
Uvek sam sa sobom nosila klavirsku žicu. U glavi mi je uvek
odzvanjala sonata u be-molu. Sonata malog leša u našoj kadi...
Ponekad bih dobila napade besa... Smirila bih se tek kad bi mi
klavirska žica duboko zasekla prste. Svega sam se sećala. Straha kad
sam u Sarzaku morala da glumim dečaka, nedelja pored Seta kad sam
naučila da gutam vatru i poslednje noći dok sam čekala da mama ode
s mrtvim detetom.
Nikada nije htela da mi kaže imena ubica, tih zlikovaca koji su nas
sledili i koji su pregazili mog tatu. I ona me se plaši... Mislim da je ona
znala da ću ja jednog dana srediti te ubice... Bila je potrebna samo
iskra pa da plane moja osveta... Žao mi je samo što su stariji Kajoa i
Sertiz već mrtvi...”
Ućutala je i mirno nanišanila. Karim je mirno ćutao, a u ćutanju se
osećalo pitanje. Devojka poče da viče:
„Šta još hoćeš da ti kažem? Da nam je Kajoa sve priznao cmizdreći?
Da je ta njihova spletka trajala već generacijama? Da bi nastavili da
zamenjuju bebe? Da su mene i Fani hteli da udaju za nekog od tih
čistokrvnih s faksa? Igrali su se našim životima, Karime...”
Židit saže glavu.
„To su bili ludaci... Do kraja otkačeni. Mislili su da će voditi
čovečanstvo stvarajući savršene genetske loze... Kajoa je zamislio da
je bog koji predvodi narod... Sertiz je u skladištu gajio pacove... Pacovi
su predstavljali porodice iz Gvernona... Svaki pacov je nosio ime jedne
porodice. Je l’ ti to nešto govori? Jesi li svestan dokle si ti dripci bili
sposobni da odu? Šernese je upotpunjavao društvance... Tvrdio je da
dužice superiorne rase blistaju posebnim sjajem i da će on biti čuvar
novog sveta, onaj koji će svima pokazati sjaj posebnih očiju...”
Židit kleknu na jedno koleno i dalje držeći Karima na nišanu, i
spusti glas.
„Fani i ja smo smislile plan... Prvo je trebalo srediti malog Kajoa.
Trebalo je da i naša osveta bude dorasla širini njihove zavere... Fani je
smislila biološko sakaćenje... Smatrala je da ih treba potpuno zatrti,
svaki trag o njima, onako kao su oni uništavali identitet dece
Gvernona... Njena je i ideja o odblesku tela... Ja sam smislila mesta:
voda, led, staklo. I ja sam obavila prljavi deo posla... Ja sam pričala s
prvim skotom uz pomoć šipki, vatre, noža...
Posle smo telo odnele na stenu i otišle da overimo Sertizovo
sklonište... Posle smo napisale poruku kod bibliotekara... Potpisanu sa
Židit kako bi se skotovi uplašili, da bi shvatili da se duh vratio... Znale
smo da će preostali zaverenici otići u Sarzak kako bi proverili ono u
šta su verovali od 1982: da sam mrtva i sahranjena u onom usranom
mestu... Otišle smo tamo i ispraznile moj kovčeg... Onda smo ga
napunile kostima pacova koje smo našle u Sertizovom skladištu – sve
ih je obeležio etiketama, smrdljivac, fetišista...”
Židit opet poče da se cereka i urla:
„Zamišljam njihove njuške kad su otvorili kovčeg!” Onda odjednom
žalosno reče: „Bilo je potrebno da oni znaju, Karime... Da shvate da je
došlo vreme osvete, da su pukli... Da treba da plate za zlo koje su
naneli našem gradu, našoj porodici, nama, dvema sestricama, i meni,
naročito meni, meni...”
Glas joj se prekide. Pomaljali su se sedefni zraci zore.
Karim promrmlja:
„I sad? Šta ćeš sad?”
„Otići ću kod mame.”
Pandur je pomislio na visoku ženu okruženu svojim prekrivačima i
šarenim navlakama. Pomislio je na Krozijea, usamljenika, kojeg mora
da su već pronašli u ovim poslednjim satima noći. I njih dvoje će biti
uhapšeni, pre ili kasnije.
„Moraću da te zaustavim, Židit.”
Devojka se glasno nasmeja.
„Da me zaustaviš? Ali, mala moja mudrice, tvoje oružje je u mojim
rukama. Ako se mrdneš, ubiću te.”
Karim joj se približi pokušavajući da se nasmeši.
„Gotovo je, Židit. Brinućemo se za tebe...”
Kada je mlada žena opalila, Karim je već bio potegao „beretu” koju
je nosio na leđima zavučenu u farmerke i koja mu je pomogla da
pobedi skinse. Oružje za poslednju priliku.
Njihovi meci se mimoiđoše dok je svitalo. Karim je ostao
nepovređen, ali Židit graciozno ustuknu. Posrtala je nekoliko
trenutaka kao da će zaigrati dok joj je grudi oblivalo crvenilo.
Mlada žena ispusti automat, zakorači nekoliko puta, a zatim pade
u ponor. Karim je video da mu se nasmešila.
On poče da urla i potrča prema stenama da bi video Židitino telo,
telo devojčice koju je tokom jednog dana voleo – to je sad shvatio –
više nego čitav svet.
Ugledao je krvavo telo koje je plutalo prema reci. Posmatrao je
kako se udaljava i pridružuje telima Fani i Nijemansa.
U daljini, sunce je ustalo iz svog planinskog kreveta.
Karim ga nije ni pogledao.
Kakvo bi to sunce moglo da rasvetli užasan mrak koji je zarobio
njegovo srce.

Kraj
 Beleška o piscu

Žan-Kristof Granže je sa prethodna dva romana zadivio čak i najveće

američke majstore (prodati su u 450.000 primeraka u Francuskoj i
prevedeni na dvadeset svetskih jezika) i zainteresovao sineaste:
međunarodne produkcije i rekordni budžeti za ekranizacije knjiga
„Purpurne reke” i „Let roda”.

Ova knjiga spada u ona ostvarenja koja vas zgrabe još na prvoj stranici
i onda vam ne daju predaha dok ih čitave ne progutate. Triler bez
mane koji vas drži u krajnjoj napetosti sve do neočekivanog kraja.