U ovom romanu se govori o grupi dečaka.

Oni su učenici četvrtog razreda u Lipovu - jednom bosanskom

selu. Na početku oni žive srećan i bezbrižan dečji život. Njihova učiteljica zove se Lana i oni je jako vole.
Kada je učiteljica otišla u varoš, na njezinom mjesto dolazi učitelj kojeg su dječaci prozvali „Paprika“.
Učitelj je jako maltretirao i tukao decu tako da su deca počela bežati od škole. Vođa dečaka je bio
Jovanče a osim njega tu su bili Lazar Mačak, Stric, Đoko Potrk, Nikolca prikolca i devojčica Lunja. U
Prokinom gaju oni su napravili jedan logor pod nazivom Tepsija. Tu su bežali iz škole i družili se po čitav
dan. Jednog dana Lazar Mačak i Jovanče su otkrili prolaz u jednu podzemnu špilju. Kada se učitelj
"Paprika" požalio Knezu da djeca ne dolaze u školu, zajedno sa poljarem Lijanom i roditeljima organizirali
su poteru i pronašli su skrovište djece. Zahvaljujući što su sreli Nikoletinu Bursaća oslobađaju decu i
odluče da odu u vareš da pronađu učiteljicu Lanu. Uskoro počinje rat. Dečaci koji su se do jučer igrali
postaju aktivni učesnici i svjedoci tog rata. Oni pomažu partizanima i otkrivaju im tajnu pećinu. Oni
učestvuju u obrani svog sela zajedno sa borcima i postaju partizanski kuriri. Na kraju odlaze u rat s
nadom da će se ponovo vratiti u Prokinom gaju i u svoj logor Tepsiju.

Његова прозна дела прожета су лириком и живописним реалистичким сликањем сеоског живота,
познавањем живота и менталитета људи са села, ведрином и живошћу духа. Креирао је мноштво
упечатљивих и живописних ликова и догађаја надахнутом приповедачком техником користећи
свеж, сочан и сликовит језик при чему је инспирацију налазио у свом подгрмечком завичају.
Ћопића су доратним приповеткама највише занимали сиромашни сељаци, сањари и просјаци,
деца, скитнице и надничари, и он је о свима њима причао са брижним, заштитничким
разумевањем. У лирски интонираним ратним приповеткама Ћопић је надахнуто описивао
херојске подвиге, мучеништво и самопрегор својих јунака.

Главнина Ћопићевог прозног опуса хумористички је интонирана, а хумор налази у природи и

менталитету његових јунака који и у најтежим животним тренуцима знају да сачувају ведрину и да
се насмеју чак и властитој невољи. Сем тога, Ћопић је од оних писаца који су свој посматрачки
таленат нарочито исказивали кроз откривање ситних људских мана и недостатака.

Иако је Ћопић био писац епске ширине и замаха са урођеним приповедачким и хумористичким
даром, у његовим делима видљива је и једна лирска жица која се није показивала само у описима
босанских пејзажа већ и у портретисању људских ликова који су му били блиски и драги. Та
Ћопићева поетска жица нарочито је видљива у његовој ратној лирици, пре свега у збирци „Огњено
рађање домовине“.

Бранко Ћопић је цењен и као дечји писац, првенствено захваљујући живој машти и дару за
спретно уобличавање својих посматрања, али и несумњивом хумористичком таленту. Написао је
преко тридесет књига за децу, међу којима су и два романа.