Ciljevi nastave književnosti i maternjeg jezika

Nastava je planska i masovna društvena delatnost na polju obrazovanja, vaspitanja i

pripremanja za rad novih naraštaja. Zbog toga su nastavni ciljevi vrlo raznovrsni, a
didaktika ih svrstava u obrazovne (saznajne), vaspitne (odgojne) i praktične
(funkcionalne) ciljeve. Ciljeve na području obrazovanja, vaspitanja i sticanja radnih
umenja zajedno sa školama i prosvetnim ustanovama ostvaruju i drugi društveni činioci
(porodica, društvena sredina, radne prganizacije, kulturne i naučne ustanove, umetnost i
sredstva javnog opštenja: štampa, radio, film i televizija). Zajdnički cilj je
suprotstavljanje negativnom uticaju pojedinih društvenih pojava (kič, pornografija,
sujeverje, olako shvatanje rada i života).
Obrazovni ciljevi
Obrazovni ciljevi se odnose na sticanje znanja pomoću raznih oblika nastavnog
podsticanja i slobodnih aktivnosti učenika. Oni se ostvaruju usvajanjem onih
programskih sadržaja koji zahtevaju izučavanje, razumevanje i pamćenje. Usmereni su
prema upoznavanju i shvatanju odgovarajućih pojmova, činjenica, pojava i zakonitosti.
Utiču na pojmovno bogaćenje učenika i širenje novih saznajnih vidika. Pomoću njih se
razvija kritičko mišljenje, usvaja naučni pogled na svet i ostvaruje obrazovna uloga
nastave. Obrazovni ciljevi u nastavi književnosti i maternjeg jezika: pručavanje
književnih dela, upoznavanje književnoteorijskih pojmova, saznavanje prototipske
osnove i stvaralačke istorije dela, upoznavanje jezičkih pojava i pojmova, normativne
gramatike i stilskih mogućnosti jezika, razumevanje lingvističke i književnonaučne
terminologije i sl. Obrazovni ciljevi u nastavi književnosti prvenstveno se odnose na
uviđanje i saznanje estetskog sveta i stvaralačkih postupaka u njegovoj strukturi. Zato se
u školskom proučavanju umetničkih tekstova uvek treba služiti precizno postavljenim
ciljevima koji se postupno ostvaruju i grupišu u sistematičan i funkcionalan skup. Ako
pri obradi nekog književnog dela želimo da ga učenici dublje dožive, onda se taj
uopšteni cilj može ostvariti jedino preko niza podređenih, vrlo konkretnih i preciznih
ciljeva. Tako pri tumačenju nekog epskog dela opšta svrha (uspešno doživljavanje,
tumačenje i shvatanje umetničkog ostvarenja) grana u više elementarnih i konvergentnih
ciljeva. Elementarni ciljevi koji su imanentni epskom delu bili bi usmereni na
proučavanje najbitnijih umetničkih činilaca kao što su: tematika, fabula, siže,
kompozicija, motivi, umetničke slike, motivacioni sistem, likovi, važniji oblici
kazivanja... Svaki strukturni činilac dobija u nastavi onaj stepen celishodnosti koji
odgovara njegovoj umetničkoj funkciji u konkretnom delu. Treba imati u vidu da
odsustvo nekih znakova i strukturnih elemenata može da ima veoma značajnu
umetničku ulogu. U takvim slučajevima elementarni ciljevi mogu se vezivati i za
istraživanje estetičke funkcije minus – prisustva pojedinih znakovnih vrednosti.
Obrazovna moć umetničke književnosti prerasta svoje estetičke okvire i širi se na
upoznavanje objektivne stvarnosti i života ljudi u raznim vremenima i podnebljima.
Nastavi književnosti preti povremeno opasnost od nekritičkih i nasilnih obrazovnih
ciljeva koji se kose sa značenjima i porukama pojedinih umetničkih tekstova (Nečista
krv – dešava se da se ospe drvlje i kamenje po patrijarhalnoj zajednici).

Vaspitni ciljevi
Vaspitni ciljevi se odnose na sticanje vrlina i pozitivnih navika, na razvijanje valjanih
moralnih shvatanja i usvajanje kulturnog ponašanja. Oni utiču na voljnu aktivnost
učenika, snaže je vrlinama i usmeravaju prema društveno korisnim delatnostima i
plemenitom postupanju. Najopštija svrha nastave je u humanizovanju i socijalizovanju
ličnosti. Vaspitni i obrazovni ciljevi se uzajamno uslovljavaju i zajednički ostvaruju. Da
bi se razvilo radno i estetsko vaspitanje, potrebna su određena znanja, a da bi se ta
znanja stekla, potrebne su radne navike i svesna aktivnost. Svetovi mnogih umetničkih
dela zasnovani su na moralnim sukobima u kojima funkcionišu oprečni znakovni
smerovi kao što su: dobro i zlo, život i smrt, istine i zablude, lepota i rugoba, sloboda i
ropstvo, ljubav i mržnja... Pouzdanim metodičkim vođenjem učenici se osposobljavaju
da u umetničkim svetovima razmrse spletove društvenih, moralnih i psiholoških
motivacija, što će im korisno poslužiti za snalaženje u stvarnosti. Uz pomoć umetničkih
tekstova i nastave književnosti kod učenika se mogu razvijati mnoge vrline: pravičnost,
iskrenost, druželjubivost, radinost, solidarnost, rodoljublje, dostojanstvo, tolerancija,
humanizam... Svako umetničko delo je na posebne načine angažovano na strani dobra,
ali su ti načini često dosta nevidljivi, jer zlo ume da se prerušava u dobro i da dobije
privid vrline, pa je u takvim okolnostima teško prepoznati pravo dobro, otkriti istinu i
zauzeti ispravan moralni stav (plemeniti junaci obično više pate). Saznanje da dobro i
vrline ne moraju da budu ni priznati ni nagrađeni, već da su često potcenjeni i poniženi,
predstavlja najsnažniju osudu zla i poroka. Uprošćeno i površno tumačenje umetničkih
tekstova, koje obično brzopleto hita prema goloj poruci, predstavlja najveću smetnju
ostvarivanju vaspitnih ciljeva. Umetnički tekst treba prvo da uzbudi i oduševi učenike,
da im opsedne maštu i misli, pa da tako, u svojstvu snažnog ličnog doživljaja, ubedljivo
deluje na moralne stavove i ponašanje. Ciljevi nastave književnosti na poručju estetskog
vaspitanja su u razvijanju ljubavi prema književnoj umetnosti i stvaranju čitalačkih
navika, stacanju umetničkog ukusa, bogaćenju reproduktivne i stvaralačke mašte i
jačanju čulnog, jezičkog i literarnog senzibiliteta. Za estetsko vaspitanje, posebno u
osnovnoj školi, od posebnog su značaja bajke, šaljive priče i pesme, basne,
legende, zagonetke, pitalice, brzalice i tekstovi koji začuđuju originalnim gledištima i
nonsesnom perspektivom. Valjano tumačenje umetničkog teksta podrazumeva prisustvo
etičkog i idejnog gledišta svuda gde likovi delaju i zbore, osećaju, misle i ispoljavaju
svoje stavove.

Praktični (funkcionalni) ciljevi

Praktični ciljevi nastave obuhvataju sticanje umenja, sposobnosti, radnih navika i
iskustava koji se mogu primeniti u neposrednoj životnoj praksi. Već u prvoj godini
osnovnog školovanja učenici se obučavaju u početnom čitanju i pisanju, što znači da
nastava maternjeg jezika i književnosti započinje ostvarivanjem tih primarnih praktičnih
ciljeva. Savladano čitanje i pisanje omogućavaju učenicima da se praktično služe
pisanim jezikom, a to umenje je u funkciji daljeg sticanja novih znanja i sposobnosti.
Razni oblici i kvaliteti čitanja kao što su logičko, doživljajno, istraživačko,
interpretativno, umetničko, analitičkosintetičko, kritičko, studiozno, povratno i čitanje
sa beleženjem – pojačavaju doživljavanje i razumevanje stručnih i umetničkih tekstova i
doprinose uspehu književnih interpretacija i ostvarivanju saznajne i vaspitne uloge
književnosti. Zato osposobljavanje učenika za razne vrste funkcionalnog čitanja spada u
prvorazredne i nezaobilazne praktične ciljeve. Savlađivanjem primenjenih oblika
govorne kulture i pismenosti učenici se osposobljavaju da jezički uobliče svoja
zapažanja, misli i osećanja i da ih ubedljivo saopšte drugima. Gramatičke i pismene
vežbe su u funkciji pouzdanog jezičkog ispoljavanja: gramatičke, ortopedske, dikcijske,
leksičke, semantičke, pravopisne i stilske, pričanje, prepričavanje, opisivanje, izražajno
kazivanje, pisanje pisma, molbe, žalbe, korektorska i lektorska vežbanja... Sve ove
vežbe i oblici rada osposobljavaju učenike da se uspešno koriste svim komunikacionim
ulogama: govornici, slušaoci, sabesednici, pisci i čitaoci. Posebnu vrstu funkcionalnih
ciljeva predstavlja osposobljavanje učenika da uspešno obavljaju misaone radnje koje su
neophodne za sticanje znanja i samoobrazovanje. Zato je važno kod učenika razvijati
moć za zapažanje i upoređivanje, zaključivanje i dokazivanje, apstrakciju i
konkretizaciju, analizu i sintezu, kao i smisao za uviđanje bitnih detalja i odnosa,
uzročno – posledičnih veza i funkcija, da pojača radoznalost, istraživački duh, maštu i
kritičnost, da razvije voljnu aktivnost i stvaralačke sposobnosti učenika. Učenici se
umesnim podsticanjem osposobljavaju da zapažaju značajne pojedinosti i stvaralačke
postupke u umetničkim tekstovima, da maštom aktuelizuju (dočaraju) pojedine opise,
događaje i scene, da shvataju smisao umetničkih slika i iskaza, da otkrivaju strukturne
odnose i simbolična značenja, da istražuju ponašanje likova i poruke dela, da
samostalno analiziraju i procenjuju umetničke vrednosti, da svoje utiske i zaključke
dokazuju – i sl. Funkcionalni ciljevi su bitan uslov za postizanje vaspitnih i obrazovnih
svrha i oni su garancija napretku i ekonomičnosti nastave. Pomoću njih se stiče
sposobnost za samoobrazovanje i u njima je osnovna pogonska snaga koja omogućava
da učenik prevaziđe učitelja. Oni se, u najopštijem smislu, odnose na motivisanje
učenika za rad, na razvijanje kriterija za vrednovanje znanja i umenja i na usvajanje
ekonomičnih načina učenja. Tom učenju učenja posebno doprinosi upoznavanje učenika
sa bitnijim elementima metodike nastave.

2. Vaspitna uloga nastavnikove ličnosti

Odnos između nastavnika i učenika karakteriše se obostranim uticajima. Nastavnik utiče
na učenika jer je to suština njegove funkcije, ali utiče i učenik na nastavnika, što je
takođe neohodno. Nastavnik planira nastavu, bira i oblikuje sadržaje, pristupa učeniku i
postavlja mu zahteve u skladu sa njegovom individualnošću, podstiče ga da uči i radi,
vrednuje njegove rezultate, utiče na njegov razvoj. U odnosu prema nastavniku učenik
ne bi trebalo da bude samo u pasivnoj poziciji. Da bi postigao uspeh, on sarađuje sa
nastavnikom, aktivan je u nastavnom procesu. Učenici, i pojedinačno i kao grupa, utiču
na nastavnika, njegov stil rada. Dobro je da od samih učenika potiču inicijative i
predlozi šta da se radi i kako da se radi. Prema njima se nastavnik mora najozbiljnije
odnositi. U didaktičkom trouglu učenik-nastavnik-sadržaj, nastavnik je veoma važan
faktor. Tokom pripreme i realizacije nastavnog procesa on neminovno uspostavlja
odnos sa nastavnim sadržajem i učenikom. NJegov odnos prema sadržaju je u velikoj
meri određen nastavnim planom i programom. Nastavnim programom je utvrđeno koje
sadržaje treba obraditi i savladati, a nastavnim planom koliko se nastavnih časova za to
može upotrebiti. No, i pored omeđenog okvira, nastavniku su ostavljene velike
mogućnosti da odlučuje o obimu i dubini, a pogotovo o raspoređivanju nastavnog
sadržaja. Odnos nastavnika prema učeniku određen je u velikoj meri zadatkom koji
treba da ostvari. NJegovo je da vaspitava i obrazuje, da podstiče razvoj učenikove
ličnosti. Da bi to ostvario, on organizuje nastavni proces vodeći računa o cilju i
zadacima koje treba postići i mogućnostima učenika da savladaju nastavne sadržaje.
Dobar nastavnik mora da bude, pre svega, dobar profesionalac, što znači dobar
stručnjak u nastavnoj oblasti koju predaje, a uz to da ima dobru pedagošku i didaktičko-
metodičku kulturu. Ako zadovoljava te uslove, on će umeti da prilagodi građu tako da je
učenik može savladati, neće učeniku naređivati nego će sa njim sarađivati. On utiče
svojim znanjem, savesnim odnosom prema radu i svojom ukupnom ličnošću. Učenici
najčešće navode sledeće dobre osobine nastavnika: - poštuje ličnost učenika (prihvata ih
kao saradnike, uvažava njihovo mišljenje) - strpljiv je u radu (hoće da sasluša) - lepo
govori (sa zanimljivim digresijama, stalno unosi neke novine) - odgovoran i
disciplinovan je na poslu, voli svoj poziv i poznaje svoj predmet - u toku je savremenih
zbivanja iz književnosti i prati nove knjige
- pravilno postupa i ocenjuje - plemenit je - svima poklanja pažnju - interesuje se za
probleme učenika - vedar je i ume da se našali - hoće da razgovara i o sadržajima van
oblasti koju predaje - otvoren je za primedbe i samokritičan - modernije se oblači Kao
što se vidi ovo bi mogla biti pouzdana orijentacija svakom nastavniku u radu. Vaspitna
uloga nastavnikove ličnosti je u: - razvijanje ljubavi prema književnosti - stvaranju
čitalačkih nastavnika - bogaćenju mašte - jačanju jezičkog senzibiliteta Osim
nastavnika, veliku ulogu i vaspitanju učenika imaju i roditelji, školski drugovi, mediji
(radio i tv), štampa i dr.