Архим.

Емилијан Симонопетритски
СЛОВО ПРИЗРЕНСКИМ
БОГОСЛОВИМА1
Драга децо моја, веома лепо сте отпевали многољетство Старцу. И ја
му од срца желим много година, иако у моменту док сте ви певали многаја
љета, ја нисам певао, јер сам, чини ми се, био љут због онога што вам је
претрходно говорио. Наравно, он је као отац говорио оно што је у себи
осећао, али ја осећам нешто друго2.
Пре свега да кажем оно о чему размишљам. Три дана сам у аутобусу
заједно са четрдесетак младића. То је право пролеће! Радост! Празник! Да
сте видели како су они певали, како су се радовали, како су исијавали
самога Христа! Да кажем још нешто: они су били тако послушни и мирни –
можда не знају, али ја ћу им рећи: изврсни су да буду и калуђери!
Дошли смо затим данас овде и вас четрдесет спојило се са осталима.
Е! Као да се небо отворило! Били сте пуни радости и Благодати! Радости
која долази од вашег срца и Благодати која долази од Бог.
Када пред собом видим такву омладину, чини ми се да ће будућност
Србије бити доста другачија у односу на данас.
Уместо да вам дајем савете сада, радије бих вам честитао и
аплаудирао.
Децо моја, ваше присуство у овој свештеној сали је доказ једног чуда
и колико Бог воли Тело Христово - Цркву у Србији. Због ваших очију и
осмеха осећам се срећним зато што сам данас са вама.
Рекох да сам срећан и желим да вам кажем да знате да смо ви и ми у
приличном сродству. Ми потичемо из једног манастира са Метеора, чији је
други ктитор, који га је уздигао на ниво царског манастира, био Србин.
Одатле смо прешли у Симонопетру – други, небопарни манастир, који спаја
земљу са небом, и чија је величанственост повезана опет са другим
ктитором, који је такође био Србин. Према томе, и у нашим венама духовно
тече српска крв.
Колико сам се само обрадовао, обилазећи ових дана разне
манастире, када сам готово свуда запажао колику везу они имају са Светом
Гором и посебно са Симонопетром. Веома јако вас осећам својима, као и
себе вашим.
Тамо, у Светој Гори, као што знате, нису само Јелини, већ има монаха
из свих народа. Не знам да ли знате да је најомиљенији манастир у Светој
Гори српски манастир Хиландар. Наше везе су сталне и када видим
Хиландарце, често кажем: ”Ако су Срби такви, онда Србија никада неће

1 Беседа изговорена у трпезарији Призренске Богословије 15. октобра 1976. године, уз

симултани превод тада јеромонаха Амфилохија, садашњег митрополита црногорско-
приморског.
2 Реч је о епископу рашко-призренском Павлу, потоњем српском Патријарху, који је био

мало строжији према богословцима, па није дозволио да се послуже вином из Свете Горе,
којим је отац Емилијан хтео да их почасти.
престати да буде Тело Христово”. Сада видим да Срби јесу такви, и да могу
да буду још бољи.
Због тога сам у себи осетио празнично расположење, као што вам
рекох, и уверен сам да сте ви они који ће у руке своје узимати душе људске
и у њима образовати Лик Христов. Један ваш цар (=Свети Деспот Стефан Високи)
имао је жељу да сагради цркву лепшу од цркве коју је саградио његов отац.
Верујем да и ви имате исту и још већу жељу, да сваки од вас у срцима и
душама људским сагради цркву лепшу од оне коју гради његов сабрат.
Када вас видим овде пред собом имам осећај да у рукама држим
душу српску. Посматрам је, осећам је, љубим је и радујем јој се. Та душа
створена је за славу, и то за ону славу коју јој припремају људи слични
вама.
Ви овде, који сте сада деца, колико сутра улазићете у градове и села,
у домове и срца, отварајући све што је затворено, да би ушао и на трон
узишао Бог. Знам са кавим ћете се све потешкоћама сретати. Ваш свети
ректор говорио је о извесној поруци (=евангелизацији). Видим вас као човека
који је узео поруку у руке и пошао да је пренесе на одредиште свога
посланства. Кола су се на путу преврнула, он је разбио главу, пролио крв
своју, али не обазирући се на себе, каже: ”Морам да стигнем на циљ свога
посланства! Морам да пренесем поруку!”.
Изгледа да ћете у сваком часу личити на људе разбијене главе.
Искушења вам неће недостати. Потешкоћа неће нестати, али ви ћете
поверену поруку пренети. Ако буде потребно да цркве зидате у срцима
својим или своје сутрашње пастве; ако буде потребно да их зидате са
сузама и крвљу, као што је зидана једна од најлепших цркава коју смо јуче
видели, никако немојте одустајати. Ако је потребно са сузама зидати камен,
колико више то важи за људска срца. Земља тражи воду да би постала
лепљиво блато. Душа тражи крв да би се прилепила Богу.
Када осећам да пред собом имам такве људе, јасно вам је откуд
толика радост у мени.
Долазим, као што видите, из једног потпуно другачијег света.
Света Гора је место молитвеног тиховања и мира. Тамо живиш као да
нема никакве претње. Наравно, постоји свет, постоји лукави, постоји грех,
али манастирски живот је такав, да човека ограђује и усмерава га једино
Богу.
Долазим са места, где је сваки камен знамен присуства неког
светитеља.
Долазим са места, који је походила Пресвета Богородица и изабрала
га себи за врт.
Долазим из Свете Горе у којој Свети Дух непрестано рађа Свете.
Тамо видите људе чији поглед нема ничега земаљског у себи.
Замислите човека пред поточићем са једном ногом на једној страни,
а са другом у ваздуху, спреман да прескочи на ону страну. И гле, он скаче и
већ је у ваздуху. Монаси су управо такви. Они су направили салто са земље,
спремни да уђу у Царство Небеско, које њихово срце потпуно доживљава.
Они живе дању Бога ради, и ноћу бдију Бога ради. Посте да би исказали
своју чежњу и да их овај живот не занима. Спавају на тврдом да би показали
да не желе ништа што указује на привезаност за земљу. Монаси су људи
који желе да непрестано буду са Богом, да би могли непрестано пред Њим
да износе боли Цркве, чежње срдаца људских; да Му говоре и непрестано
ишту од Њега да Он благосиља Цркву Своју. Монаси непрестано гледају
Бога и разговарају са Њим; да Он буде између њих који се боре и који се
налазе између народа и Бога.
Схватате, дакле, децо моја колико су уз вас монаси, који су управом
тим делом својим ваша подршка и другови.
Када, колико сутра, ступите у живот, треба да живите за народ, као
што отац живи за своје дете, док монаси живе да би свој поглед упирали
Христу и у рукама Га држали овде у овом свету непрестано, да бисте и ви
могли да црпете снагу и вршили дело своје.
Нека би дао Бог да се удостојите да у вашем делу, за које се
припремате, будете успешни. То ваше дело већ сада унапред видим
душевним очима и радујем му се. Видим вас како испуњавате Цркву Српску,
као анђеле у народу, као иконе Божије, као самог Христа Који се
свакодневно оваплоћује. Ви ћете држати Христа у рукама и давати Га
другима.
Желим вам да вас Бог удостоји да заиста увек будете такав мост.
Радост Христова да испуњава душе ваше, да се прелива и да је буде
довољно и за оне који је још нису познали.
Господ Бог да буде са вама.