NORA ROBERTS

Prevela Jadranka Počuča

Naziv originala
Nora Roberts
THE OBSESSION

Beograd, 2019.
 Za:
Elejn, Džanet, Džoanu, Ket, Loru, Meri, Meri Kej, Nikol, Pet, Saru.
I onu predivnu sedmicu u godini kad se sve okupimo.
 IZLAGANJE OPASNOSTI

Tako sad vidimo kao kroz staklo, u zagonetki.

POSLANICA KORINĆANIMA 13:12

29. avgust 1998.

Nije znala šta ju je probudilo i, koliko god da je puta iznova proživljavala tu

noć i kud god da ju je taj košmar oterao, nikad neće ni saznati.
Leto je vazduh pretvorilo u vlažnu ključalu čorbu, čorbu što je zaudarala
na znoj i nakislo zelenilo. Zujavi ventilator na njenom noćnom stočiću ga je
komešao, ali bilo je kao da spavate u pari koja kulja iz lonca.
Ipak, bila je navikla na to da spava na toploj, vlažnoj postelji, sa širom
otvorenim prozorima kroz koje je ulazio neumoljivi poj čitavog hora cvrčaka –
i sa slabom nadom da će se makar najlaganiji povetarac provući kroz tu
sparinu.
Nije je probudila vrućina, a ni tiha grmljavina iz daljine, gde se spremala
oluja. Naomi je iz sna u javu prešla u trenu, kao da ju je neko dobro prodrmao
ili joj se proderao na uvo.
Uspravila se u postelji i poluzatvorenim očima sneno zurila u tamu, u
kojoj je čula samo zujanje ventilatora, prodorni poj cvrčaka i lenjo uzastopno
hučanje sove. Sve letnje zvuke prirode koje je poznavala dobro kao vlastiti
glas i ništa čemu bi pripisala onaj čudni tihi škljocaj u grlu.
Pošto se razbudila, osećala je kako joj vrućina, nalik gazi namočenoj
vrelom vodom, obavija svaki delić tela. Poželela je da svane jutro, pa da se, pre
nego što iko od ukućana ustane, iskrade iz kuće i rashladi u potoku.
Najpre treba obaviti kućne poslove, takvo je bilo pravilo. Međutim, bilo je
toliko vruće da joj se činilo kako će morati da razgrne vazduh kao zavesu samo
da bi zakoračila. A i bila je subota (ili će biti ujutru), a mama je subotom
ponekad bivala popustljivija u pogledu pravila – ako bi tata bio dobre volje.

4
 Utom je začula onu grmljavinu. Oduševljeno je skočila sa kreveta i otrčala
do prozora. Volela je oluje, dopadalo joj se kako kovitlaju i njišu krošnje
drveća, kako nebo poprimi zastrašujući izgled, a munje sevaju i prosecaju ga.
A i možda će ova oluja doneti kišu i vetar, i osveženje. Možda.
Kleknula je na pod, ruku prekrštenih na prozorskom ispustu, zagledana u
komadić meseca zamagljen sparinom i oblacima.
Možda.
Priželjkivala je to – devojčica koja će za samo dva dana napuniti dvanaest
godina i koja je i dalje verovala u želje. Velika oluja, mislila je, s munjama nalik
vilama i grmljavinom nalik topovskoj paljbi.
I s mnogo mnogo kiše.
Zažmurila je, pa zabacila glavu i pokušala da onjuši vazduh. A zatim je, u
majici kratkih rukava s likom veštice tinejdžerke Sabrine, spustila lice na
sklopljene šake kao na jastuk i pogledom proučavala mrak.
Ponovo je poželela da svane, a kako su želje besplatne, poželela je da to
bude jutro njenog rođendana. Želela je novi bicikl tako silno i mnogo je puta to
nagovestila.
Klečala je, priželjkujući jutro, devojčica visoka i nezgrapna, kojoj grudi još
nisu bile počele da rastu, iako je svakodnevno proveravala. Kosa joj se od
vrućine zalepila za vrat. To joj je smetalo, pa ju je podigla, odlepila je od kože i
pustila da joj padne preko jednog ramena. Htela je da se ošiša sasvim kratko,
da ima frizuru kao vilenjak iz one knjige bajki koju je dobila od bake i deke pre
nego što su im zabranili da je više viđaju.
Međutim, tata je govorio da devojčiće treba da nose dugu kosu, a dečaci
kratku. Zato se njen mlađi brat šišao kratko u Vikovoj berbernici u gradu, a
njoj je ostajalo jedino da plavičastu kosu vezuje u konjski rep.
A i Mejsona su, po njenom mišljenju, previše razmazili, budući da je
dečak. Za rođendan je dobio košarkaški obruč i tablu, kao i pravu košarkašku
loptu vilson. Počeo je i da igra bejzbol u Dečjoj ligi – nešto što je po tatinim
pravilima bilo samo za dečake (a što joj Mejson nije dopuštao da zaboravi ni
na tren) – i kako je bio dvadeset tri meseca mlađi od nje (što ona njemu nije
dopuštala da zaboravi), nije imao mnogo obaveza u kući.
To nije bilo pošteno, ali, kada bi to rekla, samo bi natovarila sebi na vrat
još kućnih poslova i dovela se u opasnost da izgubi privilegiju gledanja
televizije.
Uostalom, ništa od svega toga ne bi joj bilo važno kad bi dobila novi bicikl.
Spazila je slabašan blesak – samo treptaj munje nisko na nebu. Ostvariće
se, rekla je sebi. Želja da oluja dođe i donese kišu i osveženje. Ako kiša bude
padala i padala i padala, ona neće morati da plevi baštu.

5
 Ta ju je zamisao toliko uzbudila da zamalo nije propustila sledeći blesak.
Ovoga puta to nije bila munja, već snop baterijske lampe.
Najpre je pomislila da neko njuška oko kuće, možda pokušava da provali.
Pošla je da ustane, da otrči po oca.
A onda je videla da je to zapravo otac. Odmicao je od kuće ka drvoredu,
kretao se hitro i sigurno na snopu svetlosti.
Možda ide na potok da se rashladi. Ako i ona ode tamo, kako će moći da se
razbesni? Ako je dobre volje, smejaće se.
Bez razmišljanja je zgrabila japanke, ubacila baterijsku lampicu u džep, pa
žurno izašla iz sobe, tiha kao miš.
Znala je koji stepenici škripe, svi su to znali, pa ih je izbegavala iz navike.
Tata nije voleo da se ona i Mejson ušunjaju u prizemlje po osveženje kad bi
prošlo vreme za počinak.
Japanke je obula tek kad je stigla do zadnjih vrata, zatim ih je polako
otvorila – pre nego što zaškripe – tek toliko da se provuče.
Na časak je pomislila da je izgubila iz vida svetlost očeve baterijske
lampe, ali ponovo ju je spazila i krenula za njom. Držače se podalje pre nego
što praćeni očevo raspoloženje.
Međutim, on je skrenuo sa putanje plitkog potoka i zalazio sve dublje u
šumu koja je rasla po obodu te parcele.
Kuda li ide? Znatiželja ju je terala napred, i skoro uzbuđenje zbog
šunjanja kroz šumu u mrkloj noći. Grmljavina i munje na nebu samo su
doprinosili osećaju pustolovine.
Nije znala za strah, iako još nikad nije bila zašla tako duboko u šumu – to
je bilo zabranjeno. Majka bi je prebila kad bi je uhvatila, zato neće dozvoliti da
je uhvati.
Otac se kretao brzo i sigurno, dakle znao je kud ide. Čula je krckanje
starog suvog lišća pod njegovim nogama na uskom puteljku, pa se držala
podalje. Ne bi mu se dopalo da je čuje.
Nešto je zaškripalo, pa se malo lecnula. Morala je da pokrije usta šakom
da bi prigušila kikot. Samo stara sova, izašla u lov.
Oblaci su se pomerili i zaklonili mesec. Malo je falilo da padne kad je
udarila bosim prstom o kamen, pa je opet pokrila usta da priguši bolni jauk.
Otac je stao i srce joj je zalupalo kao doboš. Ukipila se, jedva je disala. Prvi
put se zapitala šta će uraditi ako se on okrene, ukoliko se vrati ka njoj. Ne bi
mogla da potrči, pomislila je, jer bi on to sigurno čuo. Možda bi mogla nečujno
da siđe sa puteljka, da se sakrije u žbunje. I da se samo nada da u njemu nema
usnulih zmija.

6
 Kad je produžio, nastavila je da stoji, govorila je sebi da se vrati pre nego
što se uvali u stvarno gadnu nevolju. Međutim, svetlost je bila kao magnet i
vukla ju je napred.
Zaigrala je i zatitrala na tren. Naomi je začula nekakav zveket i
grebuckanje, nešto nalik škripi vrata.
A onda je svetlost iščezla.
Stajala je u dubokoj mračnoj šumi, đisala je plitko, a koža joj se ježila od
hladnoće iako je vazduh oko nje bio vreo i zagušljiv. Vratila se jedan korak, pa
još jedan, obuzeta željom da pobegne.
U grlo joj se vratio onaj škljocaj, tako oštar da je jedva progutala
pljuvačku. A tama, imala je osećaj da je ta golema tama obavija i steže –
prejako.
Beži kući, beži! Vrati se u krevet, zažmuri! Taj glas u njenoj glavi bio je
visok i prodoran kao zrika zrikavaca.
„Plačljivice“, prošaputala je i stegla ruke ne bi li se ohrabrila. „Ne budi
plačljivica.“
Polako je nastavila napred, gotovo napipavajući put prstima. Utom se
oblaci ponovo pomeriše i na slaboj mesečini ugleda siluetu nekakve ruševine.
Liči na staru brvnaru, pomislila je, što je izgorela i od koje su ostali samo
temelji i stari dimnjak.
Onaj čudni strah uzmaknuo je pred opčinjenošču oblicima, sivilom
čitavog prizora, igrom tanke mesečine po garavim ciglama, po pocrnelom
drvetu.
Ponovo je zaželela da svane jutro, pa da može da istražuje. Kada bi uspela
da se iskrade iz kuće i vrati ovde po danu, to bi moglo da bude njeno mesto.
Mesto gde bi mogla da donese knjige i čita – gde ne bi bilo brata da joj
zanoveta. I mogla bi da sedi i crta ili samo da sedi i sanjari.
Tu je neko nekad živeo, tako da možda ima duhova. A ta je ideja bila
uzbudljiva. Jako bi volela da upozna duha.
A gde li je otac nestao?
Opet je pomislila na ono zvečanje i škripu. Možda je ovo neka druga
dimenzija i on je samo otvorio vrata i ušao u nju.
Imao je tajne, računala je da ih svi odrasli imaju. Tajne koje kriju od svih,
tajne zbog kojih se namrgode ako im postavite pogrešno pitanje. Možda je on
istraživač, istraživač koji je prošao kroz čarobna vrata i ušao u drugi svet.
Ne bi mu se dopalo to njeno razmišljanje, jer u Bibliji nema drugih
svetova, kao ni duhova i veštica tinejdžerki. A možda mu se ne bi dopalo to
njeno razmišljanje zato što je istinito.

7
 Osmelila se na još nekoliko koraka napred, ušiju naćuljenih da čuje i
najtiši zvuk. A čula je samo grmljavinu, primicala se.
Kada je ovoga puta udarila prstom o kamen, oteo joj se kratak bolan jauk,
pa je skakutala na jednoj nozi dok bol nije popustio. Glupi kamen, pomislila je i
pogledala naniže.
Na toj bledoj mesečini nije ugledala kamen, već vrata. Vrata u zemlji!
Vrata koja će zaškripati kad se otvore. Možda čarobna vrata.
Spustila se na kolena i dlanove, prešla prstima preko njih, pa joj se trn
zabo pod kožu.
Od čarobnih vrata se ne zabija trnje pod kožu. Samo od vrata starog trapa
ili od vrata podruma namenjenog da posluži kao zaklon od nevremena. I mada
ju je razočaranje obeshrabrilo dok je sisala bolni prst, to su ipak bila vrata u
zemlji u šumi, pokraj stare spaljene brvnare.
I njen otac je ušao na njih i sišao.
Njen bicikl! Možda je sakrio njen bicikl dole i trenutno ga sklapa. Spremna
da rizikuje još jedan trn, prinela je uho starom drvetu i čvrsto sklopila oči ne bi
li što bolje čula.
Učinilo joj se da čuje njegove pokrete. I nešto nalik stenjanju. Zamislila ga
je kako sastavlja njen bicikl – blistav, nov-novcat i crven – kako šakama podiže
odgovarajuću alatku i zvižduće kroza zube, što je radio uvekkad je bio u poslu.
On je dole, radi nešto posebno samo za nju. Neće se požaliti zbog kućnih
poslova čitavih mesec dana.
Koliko li je vremena potrebno da se sklopi bicikl? Trebalo bi da požuri
natrag kući, tako da on ne sazna da ga je pratila. Ali tako je silno, silno želela da
vidi taj bicikl. Samo da zaviri nakratko.
Odmakla se od vrata, odšunjala se do izgorele brvnare i šćućurila se iza
starog dimnjaka. Neće mu trebati mnogo – vešto barata alatom. Kada bi hteo,
mogao bi da ima vlastitu radionicu za popravke, a radi za kablovsku firmu na
periferiji Morgantauna samo da bi porodici obezbedio sigurnost.
Stalno to govori.
Pogledala je naviše u munju – razgranala se na nebu – a odjek groma koji
je usledio nije bio potmuo, već žestok. Trebalo je da ode kući, to je istina, ali
sad ne može da se vrati. Otac bi mogao svakog časa da izađe i sigurno bi je
video.
Ne bi bilo blistavog crvenog bicikla za rođendan kad bi je sad zatekao
ovde. Ako počne nevreme, samo će pokisnuti, ništa više. To će je rashladiti.
Kazala je sebi da će se on zadržati još samo pet minuta, a kad je prošlo
toliko, rekla je da će ostati još samo pet. A onda je morala da piški. Probala je

8
da se suzdrži, da ne obraća pažnju na to, da se stisne, ali na kraju je odustala,
pa se odšunjala malo dalje, natrag u šumu.
Prevrnula je očima, spustila šorts i čučnula, razmaknutih stopala da se ne
pokvasi. Zatim se stresala i stresala dok se nije osušila koliko god je mogla. Baš
kad je pošla da podigne šorts, ona vrata su se otvorila uz škripu.
Skamenila se, sa šortsom oko kolena, gole zadnjice udaljene samo
nekoliko centimetara od tla, usana čvrsto stisnutih da zadrži dah.
Ugledala ga je pod sledećim bleskom munje i izgledao joj je divlje – kratko
ošišana kosa bila mu je skoro bela na svetlosti nevremena, oči tako tamne, a
iza nemilosrdnog osmeha videli su se zubi.
Kad ga je ugledala, donekle očekujući da će zabaciti glavu i početi da
zavija kao vuk, osetila je kako joj je srce poskočilo od prvog istinskog straha
koji je ikad doživela.
Kad se počešao, dole, osetila je kako joj obrazi gore. Zatim je zalupio
vratima, taj hitri jaki zvuk odjeknuo je šumom. Zatvorio je rezu – neprijatan,
škripav zvuk od kog se stresla. Noge su joj drhtale jer je i dalje bila u
nezgodnom položaju, dok je on nabacivao na vrata slojeve uvelog lišća.
Zadržao se pored vrata još neki časak i utom je žestoko sevnula munja i
poigrala se sa snopom njegove baterijske lampe iznad vrata. Ta drhtava
svetlost preobratila mu je lice i Naomi je videla samo grube obrise, i glavu koja
je zbog veoma kratko podšišane kose izgledala kao lobanja, a oči su mu bile
mračne bezdušne šupljine.
Osvrnuo se oko sebe, i u jednom strašnom trenu učinilo joj se da gleda
pravo u nju. U dubini duše znala je da bi je taj čovek povredio, povredio bi je
šakama i pesnicama kao što otac koji radi da bi obezbedio sigurnost za svoju
porodicu nikad ne bi.
S bespomoćnim jecajem u grlu, pomislila je: Molim te, tatice. Molim te.
Međutim, on se okrenuo i krupnim sigurnim korakom krenuo natrag
putem kojim je došao.
Naomi je ukipljeno drhtala i pomerila se tek kad je oko sebe čula samo
noćni poj i prve daške vetra. Nevreme se primicalo, a otac je otišao.
Navukla je šorts, uspravila se, pa protrljala utrnule noge.
Meseca više nije bilo, pa se osećaj pustolovine sveo na užasnu stravu.
Ali oči su joj se bile privikle na mrak dovoljno da pronađe put do vrata
pokrivenih lišćem. Videla ih je samo zato što je znala da su tu.
Čula je vlastiti dah, kovitlao se i gubio na vetru. Vazduh je bio prohladan,
ali sada je želela da bude topao. Bilo joj je hladno, kao usred zime, i šaka joj je
drhtala kad se sagnula da skloni debele slojeve lišća sa vrata.

9
 Zurila je u rezu, zarđalu i debelu, kojom su stara drvena vrata bila
zabravljena. Prešla je prstima preko nje, ali nije htela da je pomeri. Htela je da
ponovo bude u svom krevetu, na sigurnom. Nije htela onu sliku oca, onu divlju
sliku.
Ipak je prstima povukla rezu, pa kad nije uspela da otvori vrata, poslužila
se obema šakama. Stisla je zube kad su se vrata otvorila uz škripu.
Unutra je njen bicikl, govorila je sebi, iako ju je istovremeno nešto strašno
pritiskalo u grudima. Njen blistavi crveni bicikl, njen rođendanski poklon. On
je čeka iza tih vrata.
Polako je podigla vrata i pogledala dole u mrak.
Progutala je pljuvačku, izvadila baterijsku lampicu iz džepa, pa pod uskim
snopom njene svetlosti sišla niz merdevine.
Obuzeo ju je iznenadan strah da će se očevo lice pojaviti na otvoru. Sa
onim groznim divljim izrazom. I da će se vrata zalupiti i zatvoriti je u rupu.
Malo je falilo da se uzvere natrag, ali začula je cviljenje.
Skamenila se na merdevinama.
Dole je nekakva životinja. Zašto bi otac dole držao životinju… Psetance? Je
li to njeno rođendansko iznenađenje? Psetance koje je oduvek želela, ali joj
nisu dopustili da ga ima. Čak ni Mejson nije uspeo da im izmoli psetance.
Oči su joj zasuzile kad se spustila na zemljani pod. Moraće da moli za
oproštaj zbog groznih misli koje je imala o ocu, jer misli su grešne jednako kao
dela.
Zamahnula je okolo svetiljkom, srca ispunjenog divljenjem i radošću –
nečim što odavno nije osetila. Međutim, umesto kučeta koje je zamislila kako
cvili u gajbici, ugledala je ženu.
Oči su joj bile razrogačene i blistale su kao staklo dok su iz njih tekle suze.
Iz njenih usta, pokrivenih lepljivom trakom, dopirali su strašni zvuci. Po licu i
vratu imala je sveže modrice i ogrebotine.
Nije nosila nikakvu odeću, ama baš ništa, ali nije pokušala da se pokrije.
Nije mogla, nije mogla da se pokrije. Šake su joj bile vezane užetom,
krvavim od bolnih rana oko zglobova, a kanap je bio privezan za metalni stub
iza starog dušeka na kom je ležala. Noge su joj takođe bile vezane, oko članaka,
i veoma raširene.
Oni jezivi zvuci i dalje su izlazili, probijali su uši, odzvanjali u utrobi.
Kao u snu, Naomi je krenula napred. U ušima joj je bubnjalo kao da je
predugo bila pod vodom, nije mogla da se vrati na površinu. Usta su joj se
toliko osušila da su joj reči grebale grlo.
„Ne viči. Ne smeš vikati, važi? Može čuti i vratiti se. Važi?“
Žena je klimnula glavom, a njene podbule oči su preklinjale.

10
 Naomi je zavukla prste pod rub lepljive trake. „Moraš biti tiha“,
prošaputala je dok su joj prsti drhtali. „Molim te, budi tiha“, rekla je, pa
povukla traku i skinula je.
Zvuk je bio grozan i na ženinom licu je ostao bolan crven trag, ali nije
jauknula.
„Molim te.“ Glas joj je zvučao kao zarđala šarka. „Molim te, pomozi mi.
Molim te, nemoj me ostaviti ovde.“
„Moraš da pobegneš. Moraš da utekneš odavde.“ Naomi se osvrnula ka
vratima podruma. Šta ako se vrati? Gospode bože, šta ako se onaj divlji čovek
koji je ličio na njenog oca vrati?
Pokušala je da odveže uže, ali čvorovi su bili prejako stegnuti. U tom
uzaludnom nastojanju malo je povredila prste, pa se okrenula i poslužila se
baterijskom lampom.
Ugledala je bocu alkoholnog pića, u njihovoj kući zabranjenog očevim
zakonom, i još kanapa, čekao je namotan oko kalema. Jedno staro ćebe, fenjer.
Časopise s golim ženama na naslovnicama, foto-aparat i – jao ne, ne, ne,
fotografije žena izlepljene po zidovima. Žena nalik ovoj, golih, vezanih, krvavih
i uplašenih.
I žena koje su zurile mrtvim očima.
Staru stolicu, limenke i tegle hrane na polici zakucanoj ekserima za zid.
Hrpu dronjaka – ne, odeće, iscepane odeće – a mrlje po njoj bile su od krvi.
Osetila je miris krvi.
Bilo je tu i noževa. Veoma mnogo noževa.
Naomi je zatvorila um, jednostavno je zatvorila um za sve drugo, pa
zgrabila jedan nož i počela da prerezuje čvor.
„Moraš biti tiha. Budi tiha.“
Malo ju je posekla, ali žena nije ni zucnula.
„Požuri, molim te požuri. Molim te, molim te.“ Suzdržala se da ne zajeca
kad joj je devojčica oslobodila ruke i te su ruke zadrhtale kad je pošla da ih
spusti. „Boli. Gospode bože, joj kako boli.“
„Nemoj da razmišljaš o tome, jednostavno nemoj da razmišljaš o tome.
Boli samo još više kad razmišljaš.“ Boli, da, boli kad razmišljaš. Zato neće da
misli na krv, na one fotografije, na gomilu pocepane odvratne odeće.
Naomi jezatim prešla na uže kojim su bile vezane ženine noge. „Kako se
zoveš?“
„Zo… Zovem se Ešli. Ešli. Ko je on? Gde je on?“
Ne mogu to da kažem. Neću to da kažem. Neću da razmišljam o tome. „Sad
je kod kuće. Počela je oluja. Čuješ li je?“

11
 I ja sam kod kuće, govorila je Naomi sebi dok je sekla drugi kanap. Kod
kuće u krevetu, a sve ovo je ružan san. Nema starog trapa koji zaudara na
mošus i mokraću, i na nešto još gore, nema žene, nema divljeg muškarca.
Probudiće se u svom krevetu, a nevreme će osvežiti sve.
Sve će biti čisto i sveže kad se probudi.
„Moraš da ustaneš, da izađeš. Moraš da bežiš.“
Trči, trči, trči, trči u mrak, beži! Tako se ništa od ovoga nikad neče dogoditi.
Dok joj je znoj lio niz izubijano lice, Ešli je pokušala da ustane, ali noge je
nisu držale. Pala je na zemljani pod, dok joj je u grudima šištalo. „Ne mogu još
da hodam. Noge su mi… Izvini, izvini. Moraš mi pomoći. Molim te, pomozi mi
da se izbavim odavde.“
„Utrnule su ti noge, to je sve.“ Naomi je dohvatila ćebe, pa zaogrnula
njime Ešli oko ramena. „Moraš pokušati da ustaneš.“
Zajedničkim naporima postavile su Ešli na noge. „Nasloni se na mene.
Poguraću te uz merdevine, ali moraš sama pokušati da se penješ. Moraš da
pokušaš.“
„Ne mogu. Ne mogu.“
Žestoka kiša uletala je u podrum na tom sporom klizavom usponu i Ešli se
na tom kratkom putu dvaput umalo nije okliznula. Devojčicini mišići grčili su
se od naprezanja od držanja tog tereta, od guranja. Ali Ešli je ipak uspela da se
izvuče, plačno i stenjući od napora, pa je legla na tlo i dahtala.
„Moraš da trčiš.“
„Ne znam gde sam. Žao mi je. Ne znam koliko sam vremena provela ovde.
Dan-dva. Nisam ništa jela, nisam popila ni kap vode otkako me je… Povređena
sam.“
Suze su potekle, ali nije zajecala, samo je zurila u Naomi kroz njihovu
bujicu. „On me je… Silovao me je i davio, sekao me je i udarao. Moj gležanj.
Nešto s njim nije u redu. Ne mogu trčati s takvim gležnjem. Možeš li me
odvesti odavde? U policiju?“
Kiša je lila, a munja je osvetlila nebo kao da je svanulo jutro.
Međutim, Naomi se nije probudila.
„Sačekaj me ovde.“
„Nemoj da se vraćaš tamo!“
„Sačekaj samo tren.“
Sišla je u to grozno mesto, pa uzela nož. Deo krvi na njemu nije bio svež,
nije bio od posekotina. Ne, deo krvi bio je star i skoreo, od nečeg višeg od
posekotina.
Uprkos gađenju, prekopala je hrpu odeće i našla poderanu majicu,
iscepan šorts.

12
 Ponela je sve to, pa se uzverala napolje. Kad je ugledala odeću, Ešli je
klimnula glavom.
„Dobro je. Pametna si.“
„Nisam videla nikakvu obuću, ali biće ti lakše u majici i šortsu. Pocepani
su, ali…“
„Nema veze.“ Ešli se snažno ugrizla dok joj je Naomi pomagala da obuče
šorts i pažljivo joj dizala ruke da joj navuče majicu.
Naomi je zastala kad je videla da su se od tog pokreta otvorile uske
posekotine na Ešlinom trupu, videla je kako je iz njih potekla sveža crvena krv.
„Moraš da se nasloniš na mene.“ Pošto je Ešli drhtala, Naomi ju je ponovo
ogrnula ćebetom.
Samo radi, govorila je sebi. Ne razmišljaj, samo radi.
„Moraš da hodaš, iako te boli. Potražićemo dobar čvrst štap, ali moramo
da krenemo. Ne znam koliko je sati, ali tražiće me ujutro. Moramo da stignemo
do druma. Posle toga imamo nešto više od kilometar i po do grada. Moraš da
hodaš.“
„Puzaću, ako budem morala.“
Spustila se na kolena, pa se pridigla uz devojčicinu pomoć. Puzanje je bilo
sporo i mučno, Naomi je to znala na osnovu Ešlinog teškog disanja. Našla je
jednu palu granu, i to je malo pomoglo, ali samo malo, budući da je puteljak
bio blatnjav od kiše.
Prešle su potok, sad su već brzo trčale i nastavile su da se kreću.
„Izvini. Izvini, ne znam kako se zoveš.“
„Naomi.“
„Lepo ime. Naomi, moram da zastanem na časak.“
„Važi, ali samo na časak.“
Ešli se naslonila na drvo, disala je teško, naslonjena na slomljenu granu,
dok su joj niz lice lili znoj i kiša. „Je li to pas? Čujem pseći lavež?“
„Verovatno je Kralj. Imanje Hardijevih je malo dalje ovim putem.“
„Možemo li tamo? Možemo pozvati policiju, dobiti pomoć.“
„Preblizu je.“ Gospodin Hardi je bio đakon u crkvi s njenim ocem. Pozvao
bi njenog oca pre nego što bi pozvao policiju.
„Preblizu? Imam utisak kao da smo prevalile kilometre.“
„Nismo čak nijedan.“
„Dobro.“ Ešli je na časak zaklopila oči, ugrizla se za usnu. „Dobro.
Poznaješ li onog čoveka? Onog koji me je oteo, koji me je povredio?“
„Da.“
„Znaš kako se zove, gde mogu da ga nađu?“
„Da. Sad moramo da nastavimo. Moramo da nastavimo.“

13
 „Reci mi kako se zove.“ Ešli se bolno odvojila od drveta i započela svoj
šepavi hod. „Biće mi lakše da hodam ako saznam.“
„Zove se Tomas Bouz. Tomas Dejvid Bouz.“
„Tomas Dejvid Bouz. Koliko imaš godina?“
„Jedanaest. U ponedeljak punim dvanaest.“
„Srećan rođendan. Veoma si bistra, i jaka, i hrabra. Spasla si mi život,
Naomi. Spasla si život pre svog dvanaestog rođendana. Nemoj nikad to da
zaboraviš.“
„Neću. Neću zaboraviti. Oluja prolazi.“
Držala se šume. Put kroz šumu je bio duži nego što bi bio da su izašle na
drum. Međutim, upoznala je strah i držala se šume sve do ruba gradića Pajn
Medouz.
Tamo je išla u školu, i u crkvu, i njena majka je tamo kupovala u
prodavnici. Još nikad nije bila u šerifovoj stanici, ali znala je gde se nalazi.
Kad je zora ozarila istočno nebo i prvi zraci svetlosti zaiskrili po lokvama,
prošla je pokraj crkve, pa preko uzanog mosta koji je premošćavao uski potok.
Njene mokre japanke su šljapkale po ulici, a Ešli je hramala, i pritom lupkala
granom, bolno drhteći pri svakom koraku.
„Koji je ovo grad?“
„Pajn Medouz.“
„Gde je to? Bila sam u Morgantaunu. Studiram na Univerzitetu Zapadne
Virdžinije.“
„To je dvadesetak kilometara odavde.“
„Trenirala sam. Trčala. Trkačica sam na duge staze, verovala ili ne.
Trenirala sam kao što treniram svakog jutra. Stajao je parkiran pored puta s
podignutom haubom, kao da mu se auto pokvario. Morala sam malo da
usporim, pa me je zgrabio. Udario me je nečim. Zatim sam se probudila na
onom mestu. Moraću opet da zastanem.“
Ne, ne, nema stajanja. Nema razmišljanja. Samo delanje.
„Skoro smo stigle. Vidiš, pravo niz ulicu, ona bela kuća – vidiš li natpis
ispred?“
„Stanica šerifa Pajn Medouza. O, hvala ti, bože. Hvala ti, bože.“ Ešli je utom
zaplakala, obe su drhtale od njenih žestokih jecaja, kad ju je Naomi zagrlila
oko struka, pustila je da se još više nasloni na nju, vukući je ostatak puta.
„Sad smo na sigurnom. Na sigurnom smo.“
Kad je Ešli klonula na uzak trem, Naomi ju je malo bolje umotala u ćebe,
pa snažno zakucala na vrata.
„Hoće li neko biti unutra? Ne verujem. Rano je.“
„Ne znam.“ Naomi je ipak ponovo zakucala.

14
 Kad su se vrata otvorila, Naomi je prepoznala mlado lice, razbarušenu
kosu.
„Šta ovo treba da znači?“, zaustio je, a zatim se pogled njegovih snenih
očiju premestio sa nje i spustio na Ešli. „Jao, gospode bože!“
Brzo je otvorio vrata, pa iskočio i čučnuo kraj nje. „Uneću te unutra.“
„Pomozite. Pomozite nam.“
„Sve je u redu. Bićeš dobro.“
U Naominim očima izgledao je žgoljavo, ali podigao je Ešli kao perce, pa
malo pocrveneo kad je ćebe skliznulo i ispod pocepane košulje se ukazala
njena leva dojka.
„Mila“, obratio se devojčici, „pridrži mi vrata. Imale ste saobraćajnu
nesreću?“
„Ne“, rekla je Naomi. Držala je vrata, imala je sekundu da odluči da li da
pobegne, da jednostavno utekne, ili da uđe.
Ušla je.
„Sad ću te spustiti. Važi?“ Proučio je pogledom modrice na Ešlinom vratu i
u očima mu se videlo da shvata. „Mila, vidiš onu česmu tamo. Da li bi bila
ljubazna da… Kako se ti zoveš?“
„Ešli. Ešli Maklejn.“
„Donesi malo vode za Ešli. Hoćeš li?“
Okrenuo se dok je govorio, pa spazio nož koji je Naomi držala uz bedro.
Istim smirenim tonom je izgovorio: „A da ti to daš meni, može? Hajde. Tako.“
Uzeo je nož iz devojčicine mlitave ruke i spustio ga na policu koju ova nije
mogla da dohvati.
„Moram da obavim nekoliko telefonskih poziva, pozvaću lekara koji će
doći da te pregleda. A moraćemo i da napravimo neke fotografije. Razumeš li?“
„Da.“
„A pozvaću i šerifa da odmah dođe i biće pitanja. Jesi li spremna na to?
Onda dobro. Popij malo vode. Tako je, dobra devojčice“, obratio se Naomi i
nežno je pomilovao po mokroj kosi kad je prinela papirnu čašu devojci.
Dohvatio je telefon sa radnog stola i ukucao brojeve.
„Šerife, Vejn ovde. Da, znam koliko je sati. Imamo ovde jednu povređenu
ženu. Ne, gospodine, nije u pitanju saobraćajna nesreća. Neko ju je
napastvovao i biće potreban detaljan pregled.“ Okrenuo je glavu, stišao glas,
ali Naomi je ipak čula reči pribor za pregled silovane osobe.
„Dovela ju je devojčica. Mislim da je ćerka Toma i Suzan Bouz.“
Ešli je spustila čašu, zagledana u devojčicine oči. „Bouz.“
„Da. Ja sam Naomi Bouz. Treba da piješ.“

15
 „I ti isto, dušo.“ Ešli je sklonila čašu u stranu i privukla Naomi sebi. „I ti
isto.“
Kad je klonula, kad se naposletku sve u njoj slomilo, Naomi je spustila
glavu na Ešlino rame i zaplakala.
Ešli je srela Vejnov pogled iznad devojčicine glave. „Njen otac mi je ovo
uradio. Tomas Dejvid Bouz mi je ovo uradio. A Naomi me je spasla.“
Vejn je uzdahnuo. „Šerife, najbolje bi bilo da dođete ovamo što pre.“

Kad je šerif došao, Vejn je odveo Naomi u drugu prostoriju, doneo joj
čokoladicu i koka-kolu. Dosad joj niko nije tako ugađao, ali nije se bunila.
Doneo je pribor za prvu pomoć, pa počeo da joj leči posekotine i ogrebotine
koje nije ni shvatila da je zaradila na onom dugom pešačenju kroz šumu.
Mirisao je na žvakaće gume s voćnim ukusom – videla je kako mu njihovo
žuto pakovanje viri iz džepa na prsima.
I tako će uvek, od tog jutra, povezivati žvakaću gumu s jednostavnom
dobrotom.
„Mila, imaš li omiljenog nastavnika?“
„Hm. Ne znam. Možda gospođicu Blančard.“
„Ako hoćeš, mogu da je pozovem, da je zamolim da dođe, da bude s
tobom.“
„Ne. Ne, nema potrebe. Saznaće. Svi će saznati.“ Od te pomisli zabolelo ju
je u grudima, pa je skrenula pogled. „ A ja ne želim da budem tu kad saznaju.“
„U redu. Doći će nam jedna fina medicinska sestra da bude uz Ešli, da ide
s njom kad krene u bolnicu. Hoćeš li ti nekog takvog? Možda nekog ko te ne
zna?“
„Neću nikog. Šta će se dogoditi?“
„Šerif trenutno malo razgovara sa Ešli, a zatim će je odvesti u Morgantaun
u bolnicu, gde će se pobrinuti za nju.“
„Povredila je gležanj.“
„Srediće oni to, ništa se ti ne brini. Hoćeš li drugačiju čokoladicu?“
Naomi pogleda naniže u snikers, koji nije ni otvorila. „Neću, hvala. Samo
još nikad nisam jela slatkiše na prazan stomak ujutro.“
„A za Uskrs?“
Sa osmehom na usnama stavio joj je flaster na malu duboku ogrebotinu.
„To je svetac. Služi za molitvu, ne za čokoladne zeke.“

16
 Još dok je ponavljala te očeve reči, videla je sažaljenje u očima šerifovog
zamenika. Samo ju je potapšao po nogama. „Dobro. Donećemo ti topao
doručak čim stignemo. Možeš li da ostaneš ovde sama samo na minut?“
„Jesam li u pritvoru?“
U pogledu mu više nije bilo sažaljenja, ponovo ga je zamenila ona
jednostavna dobrota kad ju je pomilovao po obrazu, nežno i blago kao majka.
„Zbog čega, mila?“
„Ne znam. Uhapsićete mog tatu?“
„Nemoj sad da brineš o tome.“
„Videla sam ga. Videla sam ga kad je izašao iz onog podruma u šumi i
izgledao je grešno. Uplašila sam se.“
„Ne moraš više da se plašiš.“
„ A moja mama, a moj brat?“
„Oni će biti dobro.“ Pogledao je ka vratima kad su se otvorila. Znala je
gospođu Leti – išla je u njihovu crkvu. Međutim, bila je zaboravila da gospođa
Leti radi u šerifovoj kancelariji.
Leti Harbo ušla je sa crvenim cegerom i tužnim osmehom na bucmastom
licu.
„Hej, zdravo, Naomi. Imam ovde suvu odeću za tebe. Od moje ćerke, a ona
nije tako visoka kao ti, a ni tako vitka, ali odeća je čista i suva.“
„Hvala vam, gospođo Leti.“
„Nema na čemu, mila moja. Vejne, potreban si šerifu. Naomi i ja ćemo se
snaći i same. Možeš se odmah presvući u toaletu, važi?“
„Da, gospođo.“
Odeća je bila prevelika, ali bio je tu kaiš, tako da je mogla da stegne
farmerke.
Kad je izašla iz toaleta, zatekla je Leti gde sedi za stočićem i pije kafu iz
velike plave šolje. „Imam ovde četku. Mogu li da te počešljam? Kosa ti je veoma
umršena.“
„Možete. Hvala.“
Naomi je sela, iako nije bila sigurna da želi da je iko dodiruje. Ipak se
opustila nakon prvih nekoliko dodira četke.
„Imaš prelepu kosu.“
„Obična je i dosadna.“
„Ma nije uopšte. Kao jelenje krzno je, ima pomešane sve nijanse plave i
prošarana je pramenovima posvetlelim od sunca. Uz to je meka i gusta.
Postaviću ti nekoliko pitanja, dušice, možda će biti malo teža. Ali važna su.“
„Gde je Ešli?“

17
 „Sad je vode u bolnicu. Pitala je za tebe, pitala je možemo li da te
dovedemo da te vidi. Da li bi to htela?“
„Da, gospođo. Molim vas, hoću.“
„Dobro. A sad moram da te pitam je li te otac ikad povredio. Znam da je to
teško pitanje.“
„Nikad nije taknuo ni mene ni Mejsona. Mama nas izbatina ako je
potrebno, ali to i nisu neke batine. Nema srca da nas dobro izmlati, pa se
pretvaramo, sve troje. Jer tata kaže da je batina iz raja izašla.“
„Meni se ta izreka nikad nije dopadala. Još teže pitanje: je li te ikad taknuo
na grešan način?“
Naomi je zurila pravo pred sebe dok joj je Leti četkala kosu. „Mislite kao
što je uradio Ešli. Silovao ju je. Znam šta je silovanje, gospođo. Silovali su one
Sabinjanke u Bibliji. Nikad mi to nije uradio. Nikad me nije grešno dodirnuo.“
„Onda dobro. Je li ikad povredio tvoju mamu?“
„Mislim da nije. Ponekad…“
„Ne brini, sve je u redu.“ Leti je uvežbanim pokretima svezala Naominu
kosu gumicom u rep. „Treba samo da mi kažeš istinu. Slobodno.“
„Ponekad je izgledao kao da možda želi da je povredi, ali nije je povredio.
Kad bi se stvarno razbesneo, jednostavno bi otišao od kuće na dan-dva. Da
ohladi glavu, rekla bi mama. Muškarcu je potrebno da malo ohladi glavu sam
sa sobom. Ona nije znala, gospođo Leti. Mama nije znala da on povređuje ljude,
inače bi se plašila. Više bi se plašila.“
„Koje ljude?“
Kad je Leti iznova sela za stočić, Naomi se zagledala pravo pred sebe. „Ešli
misli da je provela dole dan ili dva. Dole je bilo još kanapa… i slika. Na zidu su
bile slike drugih žena, svezanih kao što je ona bila svezana. I u gorem stanju
nego što je ona bila. Mislim da su neke od njih bile mrtve. Mislim da su bile
mrtve. Povratiću.“
Leti se postarala za nju, držala joj je glavu dok je Naomi grlila klozetsku
šolju, a zatim joj je obrisala lice hladnom krpom pošto je završila.
Dala joj je neku tečnost sa ukusom nane da ispere usta i nežno ju je
poljubila u čelo.
„Dosta je bilo. Možda bi htela malo da se odmoriš.“
„Ne mogu da idem kući, zar ne?“
„Ne možeš još. Žao mi je, mila. Ali mogu da te odvedem svojoj kući i
možeš da legneš u krevet u gostinskoj sobi, da probaš da odspavaš.“
„Mogu li jednostavno da ostanem ovde dok mama i Mejson ne dođu?“
„Ako tako želiš. A da ti donesem malo tosta, da vidimo hoće li ti prijati?
Sačuvaj tu čokoladicu za kasnije.“

18
 „Može. Hvala.“
Leti je ustala. „To što si uradila, Naomi… Bilo je ispravno. I više od toga,
bilo je hrabro. Mnogo sam ponosna na tebe. Izaći ću na samo nekoliko minuta.
Šta kažeš na malo čaja s medom, lepo će ići uz tost?“
„Može, hvala.“
Ostavši sama, Naomi je spustila glavu na sto, ali nije mogla da miruje.
Otpila je gutljaj koka-kole, ali bila je preslatka. Htela je vodu, običnu, hladnu,
bistru vodu. Setila se onog vodoskoka u dvorištu, pa je ustala.
Izašla je iz sobice, zaustila da nekog pozove, da pita može li da izađe.
Na drugom kraju prostorije ugledala je šerifovog zamenika kako vuče
njenog oca ka velikim metalnim vratima. Ruke su mu bile u lisicama i iza leđa.
Na desnom obrazu imao je veliku svežu modricu.
Ovoga puta nije izgledao divlje, ni zabrinuto, ni pokajnički. Usne su mu
bile razvučene u podrugljiv osmeh, osmeh kakav ima na licu kad neko kaže da
on možda greši u nečemu.
Video ju je i pripremila se za njegov gnev, njegovu mržnju, njegovu jarost.
Dobila je samo trenutak ravnodušnosti, pre nego što je došao do metalnih
vrata i prošao kroz njih. I otišao.
Prostorija je bila prepuna ljudi, buke i neke mračne uzavrelosti u zraku.
Osetila je kao da pluta u njemu, kao da su joj noge jednostavno otišle negde
drugde, a telo joj visi u vazduhu.
Čula je reči, nepovezane. Neprijatne i grube za njeno uvo.
FBI, serijski ubica, forenzičari, žrtve.
Ništa nije imalo smisla.
Niko je nije primetio, žgoljavu devojčicu razrogačenih očiju, bledu kao
krpa, kako plovi u prevelikoj odeći i u šoku.
Niko nije pogledao u njenom pravcu i zapitala se, ako bi i pogledali, da li
bi im pogled samo prešao preko nje – kroz nju – kao što se dogodilo s
pogledom njenog oca.
Možda ništa od svega toga nije stvarno. Možda ona nije stvarna.
Međutim, onaj pritisak u grudima delovao je stvarno. Kao da je pala sa
visoke grane starog hrasta na leđa i izbila dah. Tako da nije mogla da ga
povrati.
Prostorija se polako zavrtela oko nje, osetila je mučninu i svetlo se
utrnulo. Oblak je zaklonio mesec.
Pošto je zaključao Bouza, Vejn je izašao taman u trenutku da vidi kako
Naomi koluta očima. Viknuo je i skočio ka njoj. Bio je brz, ali nedovoljno da je
uhvati pre nego što je udarila o pod.

19
 „Donesite vode! Gde je prokleti lekar? Šta će ona ovde, kog vraga?“
Podigao ju je u naručje. Nežno ju je pomilovao po obrazima, toliko bledim da
se uplašio da mu prsti ne prođu kroz njih.
„Izvinjavam se. O, bože blagi. Bila joj je potrebna hrana. Izašla sam samo
da vidim hoće li joj doneti nešto da pojede.“ Leti je kleknula kraj njih sa čašom
vode u ruci.
„Je li ga videla? Je li me videla kako uvodim onog nitkova?“
Leti je samo odmahnula glavom. „Nije me bilo najviše tri minuta. Dolazi
sebi. Tako, mila, ovde smo. Naomi, mila, sad samo polako diši. Onesvestila si
se. Hoću da popij eš malo vode.“
„Je li mi pozlilo?“
„Sad ti je dobro. Popij gutljaj vode.“
Vratilo joj se, sve. Njene oči, zelene kao farbano staklo, kako je govorila
njena mama, sklopile su se. „Zašto nije ljut na mene? Zašto ne mari?“
Nutkali su je vodom. Vejn ju je ponovo uneo u onu prostorijicu. Doneli su
joj bolesničku hranu – čaj i tost. Pojela je koliko je mogla i shvatila da joj je
zahvaljujući hrani sad već mnogo bolje, mada je i dalje osećala malu
vrtoglavicu.
Ostali događaji u policijskoj stanici protekli su u magli. Ušao je doktor
Holin i pregledao ju je. Neko je stalno bio uz nju i Vejn joj je prokrijumčario još
jednu koka-kolu.
Ušao je šerif. Poznavala ga je – šerifa Džoa Frenksa – jer je išla u školu sa
Džoom mlađim. Imao je široka pleća, jedro telo i grubo lice na debelom vratu.
Kad god bi ga videla, setila bi se buldoga.
Seo je naspram nje.
„Kako si, Naomi?“
Glas mu je bio kao makadamski put.
„Ne znam… ovaj… Dobro sam, gospodine.“
„Znam da si imala tešku noć i da povrh toga imaš i težak dan. Znaš li šta se
ovde dešava?“
„Da, gospodine. Moj tata je povredio Ešli. Svezao ju je u onom starom
podrumu u šumi pokraj izgorele brvnare. Povredio ju je stvarno jako, a
povredio je i druge ljude. Dole je bilo i njihovih slika. Ne znam zašto je to radio.
Ne znam zašto bi iko uradio to što je on uradio.“
„Jesi li ikad ranije išla u taj podrum?“
„Nisam znala ni da postoji. Roditelji nam ne dozvoljavaju da zalazimo u
šumu tako duboko. Možemo samo do potoka, a i to samo uz dozvolu.“
„Šta te je nagnalo da odeš tamo sinoć?“

20
 „Ja… ovaj… Probudila sam se i bilo je jako vruće. Sedela sam pored
prozora u svojoj sobi i videla sam da tata izlazi. Pomislila sam da možda ide do
potoka da se rashladi, a i sama sam htela da odem tamo. Uzela sam baterijsku
lampu i japanke, pa se išunjala iz kuće. Ne bih smela to da radim.“
„To je u redu. Dakle, krenula si za njim.“
„Mislila sam da će možda pomisliti kako je to zabavno. Ne bih mogla da
znam kako će reagovati dok mu se ne ukažem. Ali nije otišao na potok, a ja
sam samo htela da saznam kud ide. A kad sam videla tu staru brvnaru i
podrum, pomislila sam da možda sastavlja bicikl za moj rođendan.“
„Rođendan ti je, mila?“
„U ponedeljak, i tražila sam bicikl. I tako sam čekala, htela sam samo da
provirim. Sakrila sam se i čekala dok nije izašao, ali…“
„Šta?“
Na časak je pomislila da bi bilo lakše kada bi se opet prepustila lebdenju,
kada bi jednostavno nastavila da pluta u vazduhu. Međutim, šerif je imao blag
pogled, strpljiv. Držao bi taj blagi pogled na njoj čak i ako bi se prepustila
lebdenju.
A i morala je nekome da kaže.
„Nije izgledao normalno, šerife. Gospodine. Nije izgledao normalno kad je
izašao i to me je uplašilo. Međutim, sačekala sam da ode i jednostavno sam
želela da vidim šta je dole.“
„Koliko si čekala?“
„Ne znam. Činilo se dugo.“ Malo je pocrvenela. Neće mu reći da je piškila u
šumi. Neki detalji su lični. „Na vratima se nalazila reza i morala sam da se
pomučim da bih je gurnula, a kad sam otvorila vrata, začula sam nešto nalik
cviljenju. Pomislila sam da je unutra možda psetance. Roditelji nam nisu
dozvoljavali da držimo psa, ali pomislila sam da će nam možda ipak dopustiti.
Međutim, onda sam ugledala Ešli.“
„Šta si videla, mila? Teško je, ali pomoglo bi mi ako bi mogla da mi kažeš
šta si tačno videla.“
Zato mu je rekla, tačno, i pijuckala je koka-kolu, iako joj se želudac grčio
dok mu je pričala o tome.
Postavio je još pitanja i dala je sve od sebe da odgovori na njih. Pošto je
završio, potapšao ju je po ruci.
„Stvarno si dobro postupila. Dovešću tvoju mamu.“
„Je li ona ovde?“
„Ovde je.“
„A Mejson?“

21
 „On je kod Hafmanovih. Gospođa Hafman ga čuva, a on se igra sa
Džerijem.“
„Dobro je. Džeri i on vole da se igraju zajedno. Šerife Frenkse, da li je
mama dobro?“
Nešto je pomutilo vedrinu njegovog pogleda. „I ona je imala težak dan.“
Ćutao je časak-dva. „Jaka si ti devojčica, Naomi.“
„Ne osećam se tako jakom. Pozlilo mi je i onesvestila sam se.“
„Veruj mi mila, ja sam predstavnik zakona.“ Malo se nasmešio. „Jaka si ti
devojčica. Zato ću ti reći da će biti još ljudi koji će ti postavljati pitanja. FBI –
znaš šta je to?“
„Da, gospodine. Donekle.“
„Oni će imati pitanja. A biće tu i reportera koji će želeti da porazgovaraju
s tobom. Moraćeš da razgovaraš s ljudima iz FBI-ja, ali ne moraš da razgovaraš
ni sa jednim reporterom.“
Izvadio je posetnicu iz džepa pantalona. „Ovo je moj broj telefona – ovaj
ovde, i broj fiksnog sam napisao na poleđini. Možeš da me pozoveš bilo kad,
nije važno u koje vreme. Osetiš li potrebu da razgovaraš sa mnom, pozovi me.
Važi?“
„Da, gospodine.“
„Skloni je na neko sigurno mesto. Sad idem da ti dovedem mamu.“
„Šerife Frenkse?“
Zastao je na vratima, okrenuo se ka njoj. „Reci, dušo?
„Hoće li moj tata otići u zatvor?“
„Da, mila, hoće.“
„Zna li on to?“
„Pretpostavljam da zna.“
Pogledala je naniže u koka-kolu i klimnula glavom. „Dobro.“
Tata će otići u zatvor. Kako da se vrati u školu, ili u crkvu, ili na pijacu s
majkom? To je gore nego kad je tata Keri Poter otišao u zatvor na dva meseca,
jer se potukao u sali za bilijar. Gore čak i od toga kad je ujak Bastera Kravita
otišao u zatvor zbog prodaje droge.
Treba đa krene u sedmi razred za samo nedelju dana i svi će znati šta se
dogodilo. Šta je njen tata uradio. Šta je ona uradila. Nije joj bilo jasno kako će
moći da…
Utom su se otvorila vrata i na njima je ugledala majku.
Izgledala je bolesno, kao da je bolesna danima, i to ozbiljno bolesna –
toliko da ju je bolest izjela. Izgledala je mršavije nego sinoć kad je Naomi otišla
na spavanje. Oči su joj bile krvave, podbule, i dalje suzne. Kosa joj je bila

22
raščupana kao da se nije počešljala i na sebi je imala vrećastu ružičastu haljinu
koju je uglavnom nosila kad je radila u vrtu.
Naomi je drhtavo ustala i u tom trenutku ništa nije želela tako snažno kao
da priljubi lice uz majčine grudi, da na njima nađe utehu, da nađe obećanja u
koja bi se pretvarala da veruje.
Međutim, iz majčinih očiju potekle su suze, lile su i lile, praćene grlenim
jecajima. Klonula je na pod pored vrata i pokrila lice šakama.
Zato je dete prišlo majci, zagrlilo ju je, milovalo i tešilo. „Biće sve u redu,
mama. Bićemo mi dobro.“
„Naomi, Naomi. Govore strahote o tvom ocu. Govore da ih ti govoriš.“
„Bićemo dobro.“
„Nemoguće je da je to tačno. Nemoguće.“ Suzan se oslobodila zagrljaja i
odmakla se, ščepala Naomino lice rukama, pa joj se obratila ljutito i žestoko:
„Ti si to umislila. Ružno si sanjala.“
„Mama. Videla sam.“
„Ne, nisi. Moraš im reći da si pogrešila.“
„Nisam pogrešila. Ešli… devojka koju je… u bolnici je.“
„Laže. Sigurno laže. Naomi, on ti je tata, on je tvoja krv. Qn je moj muž.
Policija nam pretresa celu kuću. Stavili su tvom tati lisice i odveli ga.“
„Presekla sam konopce vlastitim rukama.“
„Nisi, nisi. Smesta ćeš prestati da lažeš i reći ćeš svima da si sve to
izmislila.“
U devojčicinoj glavi začula se potmula lupa, pa joj je vlastiti glas zvučao
ravnodušno i prazno.
„Skinula sam joj lepljivu traku sa usta. Pomogla sam joj da izađe iz
podruma. Jedva je hodala. Uopšte nije imala odeću na sebi.“
„Ne.“
„Silovao ju je.“
„Da se nisi usudila da govoriš takve reći“, rekla je Suzan prodornim
glasom i protresla Naomi. „Da se nisi usudila.“
„Na zidu su bile slike. Mnogo slika. Slika drugih devojaka, mama. Bilo je
noževa na kojima se nalazi skorela krv, i kanapa i…“
„Ne želim to da slušam.“ Suzan je snažno pokrila uši šakama. „Kako možeš
sve to da govoriš? Kako da poverujem u sve to? On je moj muž. Četrnaest
godina sam živela s njim. Rodila sam mu dvoje dece. Delila sam postelju s njim,
iz noći u noć.“
Ljutitost i žestina rasuše se kao staklo. Suzan ponovo spusti glavu na
ćerkino rame. „Jao, šta da radimo? Šta će biti s nama?“
„Bićemo dobro“, ponovila je bespomoćno Naomi. „Bićemo dobro, mama.“

23
Kući nisu mogli da odu. Ne dok je policija i FBI ne pregledaju. Ali Leti im je
donela odeću, četkice za zube i ostale potrepštine i ustupila im je gostinsku
sobu – majci i njoj – a Mejson je delio sobu s njenim sinom.
Lekar je majci dao nešto za spavanje, i bilo je dobro. Naomi se istuširala,
obukla vlastitu odeću, svezala kosu u rep i osećala se prijatnije.
Pošto je izašla iz kupatila i prošla kroz hodnik, odškrinula je vrata da vidi
spava li majka i videla je brata gde sedi na krevetu.
„Nemoj da je budiš!“, proskitala je, pa se pokajala zbog tog oštrog tona
kad je Mejson okrenuo glavu da je pogleda.
I sam je plakao i lice mu je bilo umrlj ano suzama, oči krvave, pogled
izgubljen.
„Samo je gledam.“
„Izađi, Mejsone. Ako se probudi, ponovo će zaplakati.“
Poslušao ju je bez prepirke – prava retkost – a zatim joj je prišao i čvrsto
je zagrlio.
Nisu se više tako mnogo grlili, ali bilo je lepo imati nekoga na koga čovek
može da se osloni, pa je uzvratila zagrljajem.
„Ušli su pravo u kuću, a mi smo još spavali. Čuo sam tatu kako viče i druge
ljude, pa sam istrčao. Video sam kako se tata tuče sa zamenikom šerifa, a onda
su ga prigurali uza zid. Mama je vrištala i plakala, pa su tati stavili lisice, isto
kao na televiziji. Je li opljačkao banku? Niko neće da mi kaže.“
„Ne. Nije opljačkao banku.“
Da su sišli u prizemlje, tamo bi ih dočekala gospođa Leti, pa su umesto
toga seli na pod.“
„Povredio je neke ljude, Mejsone. Žene.“
„Zašto?“
„Ne znam zašto, ali povredio ih je.“
„Možda su one krive za to.“
„Nisu, nisu. Odveo bi ih na jedno mesto u šumi, zaključao bi ih tamo i
povredio.“
„Kakvo mesto?“
„Loše mesto. Moraju da ga smeste u zatvor zbog toga.“
„Neću da tata ide u zatvor.“ Suze su iznova potekle. Jedino što je mogla da
uradi bilo je da ga zagrli.
„Radio je svakakve grozote ljudima, Mejsone. Mora da ide u zatvor.“
„Mora li mama da ide u zatvor?“
„Ne. Ona nije nikome naudila. Nije znala da on to radi. Nemoj je gnjaviti
pitanjima o tome. A nemoj ni da se tučeš. Ljudi će pričati svašta o tati, a tebi će

24
doći da se tučeš zbog toga, ali ne možeš to činiti. Zato što će njihove reći biti
istina.“
Na licu mu se ukazala ratobornost. „Otkud ti znaš šta je istina?“
„Zato što sam videla, zato što znam. Sad više ne želim da pričam o tome.
Danas sam dovoljno pričala o tome. Volela bih da se sve ovo završi. Volela bih
da smo na nekom drugom mestu.“
„Hoću kući.“
Ona to nije htela. Nije htela nikad više da se vrati u tu kuću, pošto je znala
šta se nalazi duboko u šumi iza nje. Pošto je znala šta je živelo u istim tim
prostorijama, jelo za istim stolom.
„Gospođa Leti reče da imaju nintendo dole u dnevnoj sobi.“
Ratobornost je zamenila nada pomešana sa sumnjom. „Možemo li da ga
igramo?“
„Rekla je da možemo.“
„Imaju li Donki Konga?“
„Možemo da vidimo.“
Kod kuće nisu imali video-igrice, niti kompjuter, ali oboje su imali
dovoljno drugova koji su ih posedovali, tako da su poznavali osnove. Mejson je
mnogo voleo video-igrice. Bilo je lako smestiti ga u dnevnu sobu uz pomoć
gospođe Leti, i još bolje kad je ova neodobravajućim pogledom nagovorila
svog sina tinejdžera da se igra s Mejsonom.
„Idem da napravim limunadu. Hoćeš li sa mnom u kuhinju, Naomi, da mi
pomogneš?“
Kuća je bila veoma prijatna. Uredna i lepa, s mnoštvom boja po zidovima i
raznobojnim nameštajem. Naomi je znala da gospodin Harbo predaje engleski
jezik i književnost u gimnaziji, a da gospođa Leti radi kod šerifa. Međutim, njoj
je kuća izgledala bogato.
U kuhinji su imali mašinu za pranje sudova – kod njih u kući pranje
sudova bilo je Naomin posao – i snežnobelu radnu površinu u sredini sa
ugrađenom sudoperom.
„Kuća vam je veoma lepa, gospođo Leti.“
„O, hvala. Drago mi je da ti se sviđa. Želim da ti bude ugodno dok si ovde.“
„Šta mislite, koliko ćemo ostati ovde?“
„Dan-dva. Samo toliko.“ Leti je nasula vodu i šećer u šerpu i stavila na
šporet da provri. „Jesi ikad pravila limunadu sa šećernim sirupom?“
„Nisam.“
„Jako je lepa. Iziskuje malo vremena i truda, ali vredi.“

25
 Leti je radila po kuhinji. Naomi je primetila da Leti ne nosi kecelju, samo
je zadenula kuhinjsku krpu pod pojas pantalona. Tata nije voleo da mama nosi
pantalone. Žene treba da nose suknje i haljine.
Kad je pomislila na to, na oca, čula njegov glas u glavi, želudac joj se
ponovo svezao u čvor. Zato je naterala sebe da razmišlja o nečemu drugom.
„Gospođo Leti, šta vi radite u šerifovoj kancelariji?“
„E pa, mila moja, ja sam ti prvi ženski zamenik šerifa u Pajn Medouzu i još
sam jedina posle šest godina.“
„Kao Vejn?“
„Tako je.“
„Dakle, znate šta će dalje biti. Hoćete li mi reći šta će dalje biti?“
„Ne mogu da kažem zasigurno, budući da sad FBI vodi slučaj. Mi im
pomažemo. Prikupiće dokaze, uzeti izjave i tvoj tata će dobiti advokata. Šta će
zatim uslediti, većinom zavisi od dokaza i izjava, i od onog što tvoj tata uradi i
kaže. Znam da je teško, ali bilo bi najbolje kada bi pokušala da još ne brineš o
svemu tome.“
„Ne mogu da brinem o tati.“ To je već bila shvatila. Ali… „Moram da
brinem o mami, i o Mejsonu.“
„O, dušice.“ Leti je uzdahnula i, pošto je promešala sirup u šerpi, obišla je
oko radnog dela. „Mora neko i o tebi da brine.“
„Mama neće znati šta da radi bez tatinih smernica. A Mejson neće
razumeti šta je tata uradio. Ne zna šta je silovanje.“
Leti je još jednom uzdahnula, pa privukla Naomi u zagrljaj. „Nije za tebe
da se staraš o svima. Gde je sad brat tvoje majke? Gde je tvoj ujak, Set?“
„U Vašingtonu. Međutim, tata nam ne dozvoljava da imamo išta s njim,
zato što je homoseksualac. Tata kaže da je on gnusoba.“
„Poznajem tvog ujaka Seta. Išli smo zajedno u školu, bio je nekoliko
godina mlađi od mene. Meni nije izgledao kao gnusoba.“
„U Bibliji piše…“ Od toga su je boleli i glava i srce, od onoga što piše u
Bibliji – ili šta njen otac kaže da piše. Ne, sad jednostavno ne može da brine o
tome. „Ujak je stalno bio mnogo dobar prema nama. I lepo se smeje, sećam se.
Međutim, tata je rekao da on više ne sme da dolazi kod nas i da mama ne sme
da razgovara s njim preko telefona.“
„Da li bi volela da dođe?“
Samo od tih reci devojčicino grlo se tako jako steglo da je uspela jedino da
klimne glavom.
„Onda dobro. Kad skinem sirup sa šporeta da se hladi, pokušaću da ga
dobijem. Onda ću ti pokazati kako da iscediš limun. To je zabavno.“

26
 Naučila je kako da pravi limunadu od šećernog sirupa i pojela topli
sendvič sa sirom – kombinaciju koja će joj zauvek ostati omiljena hrana iz
detinjstva.
Kako je majka spavala čitavog dana, Naomi je, prvi put u životu,
preklinjala da joj daju nešto da radi. Leti ju je pustila da oplevi povrtnjak i
cvetnjak iza kuće i da stavi sveže semenke u hranilice za ptice.
Pošto je završila, svladao ju je umor, pa se opružila po travi u hladu i
zaspala.
Trgla se iz sna, isto kao one noći. Nešto, tu je nešto.
Brzo se pridigla, srce joj je brzo tuklo, donekle je očekivala da će ugledati
oca kako stoji iznad nje s kanapom u jednoj ruci i nožem u drugoj.
Međutim, čovek koji je sedeo na ležaljci u hladu nije bio njen otac. Nosio
je pamučne bež pantalone i mokasine na bosu nogu, a kad je podigla pogled,
ugledala je svetloplavu košulju sa čovečuljkom na konju na mestu džepa.
Imao je njene oči, one zelene boje kao farbano staklo, lice glatko i lepo
kao kod glumca, a kosu smeđu i talasastu ispod krem šešira.
„Zaspala sam.“
„Nema ničeg boljeg od dremke u hladu u letnje popodne. Sećaš li me se,
Naomi?“
„Ujka Sete.“ Srce ju je zabolelo, ali ne od tuge. Bojala se da se ponovo ne
onesvesti, iako se nije osećala isto kao prvi put, već joj se sve činilo nekako
lako i svetlo.
„Došao si, došao si“, ponovila je, pa mu se popela na krilo i stegnula ga u
zagrljaj. „Nemoj da nas ostaviš. Molim te, nemoj nas ostaviti, ujka Sete. Molim
te“, preklinjala je kroz plač.
„Neću, neću vas ostaviti, mila devojčice. Obećavam ti. Prestani da brineš,
jer sam sad ja ovde i brinuću o vama.“
„Poklonio si mi svečanu ružičastu haljinicu.“
Nasmejao se, i taj je zvuk ublažio bol u njenom srcu još dok je vadio
snežnobelu maramicu iz džepa pantalona i brisao joj suze.
„Sećaš se toga. Nisi imala više od šest godina.“
„Bila je tako lepa, tako moderna i kvalitetna. Mama spava. Neprestano
spava.“
„To joj je sad potrebno. Vidi kako si visoka! A tek te duge noge. Malo si ih
izgrebala.“
„U šumi je bio mrak.“
Čvršće ju je stegnuo u zagrljaju. Divno je mirisao, kao šerbet od limuna.
„Sad nije mrak i ja sam ovde. Čim budemo mogli, idemo svi zajedno kod mene
kući. Ti, Mejson, mama i ja.“

27
 „Idemo u Vašington, da ostanemo kod tebe?“
„Tako je. Kod mene i mog prijatelja Harija. Svideće ti se Hari. Unutra je,
igra Donki Konga s Mejsonom, upoznaju se.“
„Je li homoseksualac?“
Nešto je zaškripalo u Setovim grudima. „Pa, jeste.“
„Ali fin, kao ti.“
„Mislim da jeste, ali procenićeš sama.“
„Trebalo bi da se uskoro vratim u školu. I Mejson isto.“
„Ići ćete u školu u Okrugu Kolambija. Odgovara li ti to?“
Toliko joj je laknulo da se umalo nije ponovo onesvestila, pa je samo
klimnula glavom. „Ne želim više da budem ovde. Gospođa Leti je veoma dobra
prema nama. I šerifov zamenik, Vejn. A i šerif. Dao mi je svoj broj telefona,
tako da mogu da ga nazovem ako ustreba. Međutim, ne želim više da budem
ovde.“
„Čim budemo mogli, nećemo ni biti.“
„Ne želim da vidim tatu. Ne želim da ga vidim. Znam da je to ružno, ali…“
Odmakao ju je od sebe i zagledao joj se u oči. „Nije ružno i nemoj na to ni
da pomišljaš. Ne moraš da ga viđaš ako to ne želiš.“
„Hoćeš li reći mami? Ona će hteti da ga viđam, da ga Mejson i ja viđamo. Ja
ne želim da ga vidim. Nije me video. Možemo li u Vašington, odmah?“
Ponovo ju je zagrlio. „Radim na tome.“

Bilo je potrebno više od sedam dana, iako nisu proveli čak nijednu noć kod
gospođe Leti. Reporteri su došli – šerif je bio u pravu povodom toga. Došli su u
gomilama, jatima, s velikim kombijima i televizijskim kamerama. Sjatili bi se i
izvikivali bi pitanja čim bi neko izašao iz kuće.
Niko se nije setio njenog rođendana, ali to joj nije bilo važno. Htela je i
sama da ga zaboravi.
Završili su u jednoj kući, ni blizu lepoj kao što je kuća gospođe Leti, na
periferiji Morgantauna. U toj kući odseli su i ljudi iz FBI-ja, zbog reportera i
zbog toga što je već bilo pretnji.
Čula je da jedan čovek iz FBI-ja govori o tome, kao i o tome kako
premeštaju njenog oca negde drugde.
Čula je mnogo, zato što je slušala.
Mama se prepirala sa ujakom Setom zbog preseljenja u Vašington, zbog
toga što je tražio od nje da ne vodi decu u posetu ocu. Ujak je održao obećanje.
Kad je majka odlazila da vidi Naominog oca, išla je s jednom ženom iz FBI-ja.
Posle druge posete mužu, majka se vratila i popila tablete. Spavala je više
od dvanaest sati.

28
 Čula je kako ujak razgovara sa Harijem o tome kako će napraviti
razmeštaj u svojoj kući u Džordžtaunu kako bi moglo da se smesti još troje
ljudi. Hari – Harison (kao Indijana Džouns) Dobs – zaista joj se dopao. Mada ju
je iznenadilo i zbunilo što nije bio beo. Nije baš bio ni crn. Bio je kao preliv od
karamela koji je toliko volela na sladoledu kad bi zaslužila posebnu čast.
Bio je izuzetno visok i imao je plave oči, koje su delovale veoma posebno
naspram njegove puti boje karamela. Bio je glavni kuvar, što znači vrhunski
kuvar, rekao joj je i namignuo. Iako još nije bila upoznala muškarca koji se
snalazio u kuhinji, Hari je svake večeri spremao večeru. Jela za koja nikad nije
čula, a kamoli ih probala.
Ponovo je bilo kao u filmu, tako divna hrana.
Kupili su nintendo za Mejsona, a njoj i mami novu odeću. Mislila je da bi
mogla da ostane tu u toj ne tako lepoj kući ako bi i Hari i Set ostali.
Međutim, kasno jedne večeri, pošto se majka vratila iz posete ocu, Naomi
je čula svađu. Mrzela je kad se ujak i majka svađaju. To je u njoj budilo bojazan
da će ujak ponovo otići.
„Ne mogu se samo tako pokupiti i otići, odvesti decu. Oni su i Tomova
deca.“
„On nikad neće izaći iz zatvora, Suzi. Zar ćeš vući decu u zatvor u danima
za posetu? Zar ćeš ih izlagati toj neprijatnosti?“
„On im je otac.“
„On je jebeno čudovište.“
„Nemoj tako da govoriš.“
„Jebeno čudovište, suoči se s tim. Potrebna si toj deci, Suzi, i zato se
zauzmi za njih. On ne zaslužuje ni minut tvog vremena.“
„Zavetovala sam se. Na ljubav, poštovanje, poslušnost.“
„I on je, ali prekršio je svoje zavete. Gospode bože, silovao je, svirepo
mučio i ubio preko dvadeset žena i sve to priznao. Hvalisao se tim, za boga
miloga. Preko dvadeset mladih devojaka. Dolazio je u tvoj krevet pošto bi
završio s njima.“
„Prestani! Prestani! Hoćeš li da kažem da je sve to uradio? Da je počinio te
grozote? Kako da živim s tim, Sete? Kako da živim s tim?“
„Lepo, zato što imaš dvoje dece kojoj si potrebna. Pomoći ću ti, Suzi. Otići
ćemo odavde na mesto gde ćete se ti i deca osećati sigurno. Oni i ti ići ćete na
savetovanje kod psihologa. Pohađaće dobre škole. Nemoj da me stavljaš u
položaj da ti govorim šta da radiš, kao što je on radio. Radiću to zasad, ako
budem morao, kako bih zaštitio tebe i decu. Ali tražim od tebe da se setiš ko si
bila nekad, pre njega. Imala si odlučnost, jaku ličnost i planove. I svetlost.“

29
 „Zar ne shvataš?“ U majčinom glasu ono strašno preklinjanje, onaj grozni
bol, kao rana koja se nikad neće zaceliti. „Ako odem, priznaću da se sve to
dogodilo.“
„Jeste se dogodilo. Priznao je.“
„Naterali su ga da prizna.“
„Prestani. Jednostavno prestani. Tvoja rođena ćerka, tvoje rođeno dete
videlo je šta je uradio.“
„Umislila je…“
„Prestani. Suzi, prestani.“
„Jednostavno ne mogu da… Kako je moguće da nisam znala? Kako sam
mogla da proživim s njim skoro pola života, a da ne znam? Da ne vidim?
Reporteri su mi to dovikivali.“
„Jebeš reportere. Sutra odlazimo. Gospode bože, gde ti je srdžba, Suzi?
Gde ti je gnev zbog onoga što je uradio, zbog onoga što jeste, zbog svega kroz
šta prolazite zbog njega? Zbog svega što je Naomi prošla zbog njega? Svim
bićem nadam se da ćeš naći srdžbu, ali, dok je ne nađeš, moraćeš da mi
veruješ. Tako je najbolje. Možemo sutra da odemo, a ti možeš početi da gradiš
novi život za sebe i decu.“
„Ne znam odakle da počnem.“
„Od pakovanja. Spakuj se, pa ćemo dalje polako, korak po korak.“
Čula je majčin plač pošto je Set izašao iz sobe, ali posle nekog vremena
čula je kako se fioke otvaraju i zatvaraju.
Ipak se pakuje, pomislila je Naomi.
Ujutro odlaze. Napuštaju sve ovo.
Sklopila je oči, pa očitala posebnu molitvu zahvalnosti ujaku. Shvatila je
da je spasla Ešli život. Sad je mislila da ujak Set spasava njen.

Naomi je živela u Okrugu Kolambija pet meseci, dve sedmice i pet dana. Taj
mali isečak vremena doneo je toliko uspona i padova, toliko trzavica i radosti
da nije mogla sve da ih upamti.
Svidela joj se kuća u Džordžtaunu, s visokim tavanicama i jakim zagasitim
bojama, prekrasnim zadnjim tremom i malim vodoskokom s vlastitim
jezercetom.
Nikad pre toga nije živela u gradu, pa je mogla satima da sedi pored
prozora svoje sobe i posmatra automobile, taksi vozila i ljude. A njena soba

30
bila je predivna. Stari orman od trešnjevog drveta – antikvitet, ne polovan
komad nameštaja, jer postojala je razlika – imao je veliko ovalno ogledalo
uramljeno ramom od istog drveta sa spiralnim rezbarijama. Imala je širok
krevet, pravi luksuz, pa se valjala po njemu i širila ruke samo zato što je mogla.
Posteljina je bila tako meka i fina da je milovala prstima jastučnicu kako bi se
uspavala.
Zidovi su bili tamnožuti i po njima su visile slike cveća skupljenog u
vlastiti mali vrt.
Njena soba dopadala joj se čak više od majčine sobe, koja je bila
modernija i raskošnija sa svetlozelenim baldahinom iznad velikog kreveta i
foteljom sa dezenom neobičnih lepih ptica u letu.
Mejson je spavao na kauču na razvlačenje u salonu na spratu, tako je ujak
nazivao tu prostoriju, ali prvih nekoliko nedelja obično bi se uvukao u njenu
postelju ili bi se sklupčao na tepihu u njenoj sobi kao kuče.
Hari ih je vodio u svoj restoran sa stolnjacima, svećama i cvećem, i odveo
bi ih u obilazak velike kuhinje prepune buke, užurbanosti i vrućine.
Polazak u školu doneo je zabrinutost i uzbuđenje. Nova škola, novo
mesto, gde je niko ne poznaje. To je bilo ujedno divno i strašno. Počela je da
koristi i novo prezime. Tu je bila Naomi Karson – nova devojčica – i neki su se
šalili na račun njenog naglaska. Ali niko od ostale dece nije znao da joj je tata u
zatvoru.
Nije mnogo volela da ide kod psihoterapeuta. Doktorka Ozgud je bila fina,
mlada i lepa i uvek je veoma lepo mirisala. Međutim, Naomi je imala utisak da
nije u redu, makar u početku, da nekom neznancu priča o roditeljima i bratu, a
najviše od svega o onome što se desilo one noći u šumi.
Mejson je išao kod drugog lekara, muškarca, i voleo je tamo da ide jer ga
je doktor puštao da priča o video-igricama i košarci. Bar je Mejson tako
govorio, i posle nekoliko sedmica pričanja o video-igricama i košarci, prestao
je sa spavanjem u Naominom krevetu.
Majka je išla kod nekog sasvim drugog lekara, kad je išla. Mnogo puta bi
rekla da nema snage za to, pa bi legla u krevet s glavoboljom.
Jednom nedeljno pozajmila bi automobil od ujaka Seta i odvezla se u
zatvor – Kazneni zatvor Sjedinjenih Država u Hejzeltonu – na dan za posete.
Trebalo joj je skoro osam sati samo za put do tamo i natrag, za ono malo
vremena posete provedenog u sedenju s druge strane stakla. Kad god bi se
vratila, izgledala je iznureno i utučeno i bolela bi je glava.
Međutim, nije htela da prestane da ga posećuje.
S vremenom je ipak sve došlo na svoje mesto i pretočilo se u uobičajenu
svakodnevicu, ona i Mejson su išli u školu, Hari u restoran, ujak Set u

31
kancelariju, gde je proveravao novac drugih ljudi, a majka je honorarno radila
kao konobarica.
Onda je Set jedne večeri došao kući sa posla s tabloidom u ruci, a to je
značilo nevolju.
Naomi se sledila. Još nikad nije videla ujaka ljutog, nije ga je čula da je
povisio glas u svojoj kući. Sad nije znala šta da radi dok je spremala piletinu s
pirinčem kako joj je Hari pokazao na velikoj staklenoj površini šporeta, dok je
Mejson sedeo za šankom i besposličio nad domaćim zadatkom, a majka sedela
zagledana uprazno i pretvarala se da pomaže.
Majka je skočila i stala kad je Set tresnuo novinama o šank. Naomi je
videla da se na naslovnici tabloida nalazi fotografija njenog oca i, za boga
miloga, njena fotografija iz školskih dana u Pajn Medouzu.
„Kako si mogla? Kako si mogla da uradiš ovo svojoj deci? Sebi?“
Suzan je stegnula zlatni krstić koji je nosila oko vrata. „Ne viči na mene.
Nisam rekla gotovo ništa.“
„Rekla si dovoljno. Jesi li im ti dala ovu Naominu sliku? Jesi li im rekla da
živiš ovde u Okrugu Kolambija?“
Majci su klonula ramena, što se dešavalo kad god bi je tata ljutito
pogledao, zaključila je Naomi.
„Platili su mi pet hiljada dolara. Moram i ja nešto da zaradim, zar ne?“
„Ovako? Prodajom slike rođene ćerke tabloidima?“
„Mogao ju je naći i bez mene, to znaš, a ionako već nedeljama pišu samo o
ovome. Ne prestaju.“
„Nisu imali njenu sliku, Suzan.“ Set je olabavio čvor crvene kravate kao da
je umoran. „Nisu znali da svi vi živite ovde.“
Kad je telefon zazvonio, Set je podigao ruku da zaustavi Naomi. „Nemoj da
se javljaš. Pusti nek se uključi sekretarica. Zvali su me već šest puta na poslu.
Neće im trebati mnogo da iskopaju broj koji nije u imeniku. Uzeo sam takav
broj s namerom da zaštitim tebe i decu, Suzan, od onoga što će se sad
dogoditi.“
„Uvek su u zatvoru. Ne daju mi mira.“ I dalje spuštenih ramena, Suzan je
stisnula usne.
Naomi je primetila duboke bore oko majčinih usta, bore kojih nije bilo
pre one vrele letnje večeri.
„A i Tom kaže da bismo mogli dobro da zaradimo. On to ne može sam,
takav je zakon, ali…“
„Može preko tebe.“
Suzan se jako zacrvenela, kao što radi kad je jako posramljena ili ljuta.
„Imam dužnosti prema svom mužu, Sete. Zatvorili su ga u posebnu zonu, kako

32
je zovu. Kaže da mu treba novac da plati advokata i sredi da ga prebace među
obične zatvorenike.“
„Zaboga, Suzi, to je čisto proseravanje. Zar ne umeš da prepoznaš
proseravanje kad ga čuješ?“
„Nemoj tako da se izražavaš.“
„Smeta ti kako se izražavam, a ovo ti ne smeta?“ Tresnuo je dlanom o
tabloid, kad se telefon ponovo oglasio. „Jesi li pročitala članak?“
„Ne, ne. Nisam ga pročitala. Ne želim da ga pročitam. Oni… neprestano su
mi dosađivali, a i Tom je rekao da će početi da mu ukazuju više poštovanja
ukoliko bude mogao da ispriča svoju priču i ako ja budem mogla da ga
podržim.“
„Tabloide niko ne poštuje. Čak bi i on to trebalo da zna…“ Zaćutao je i
Naomi ga je krišom pogledala, iako je sad izgledao više bolesno nego Ijutito.
„Ko ti je još dosađivao? S kim si još razgovarala?“
„Razgovarala sam sa Sajmonom Vensom.“
„Piscem. Pravi zločin.“
„Čovek je profesionalac. Njegov izdavač platiće mi dvadeset pet hiljada
dolara. Jasno piše u ugovoru.“
„Potpisala si ugovor.“
„Profesionalan je.“ Dok su joj u očima iskrile suze, a usne drhtale, Suzan je
pružila ruke kao da hoće da se odbrani od napada. „A biće još kad sklope
pogodbu za film. Tako je rekao.“
„Suzan.“ Naomi je znala šta je beznađe, čula ga je u ujakovom glasu. „Šta si
to uradila?“
„Ne mogu da živim od konobarisanja. A i doktorka kod koje si me naterao
da idem kaže da treba da radim na samopouzdanju. Moram da nađem stan
bliže zatvoru, tako da ne moram da uzimam tvoj auto i vozim tako daleko.
Tom hoće da mu ja i deca budemo bliže.“
„Ja tamo ne idem.“
Suzan se hitro okrenula čim je čula devojčicin glas i kroz njene suze
probila se žestina besa. „Da se nisi usudila da budeš tako drska.“
„Nisam drska. Samo kažem. Neću ići. Ako me odvedeš, pobeći ću.“
„Radićeš onako kako ti tata i ja kažemo da radiš.“ Naomi je u majčinom
glasu čula histeriju – slušala ju je dovoljno često u poslednja četiri meseca,
tako da je znala da je prepozna. „Ne možemo ostati ovde.“
„ A zašto ne, Suzan?“ upitao je tiho Set. „Zašto ne možete da ostanete?“
„Živiš s muškarcem, Sete. Živiš u grehu s muškarcem. I to crncem.“
„Naomi, mila.“ Ujakov glas je ostao smiren, ali njegov pogled – pun vike –
ostao je na sestrinom licu. „Idite ti i Mejson malo na sprat. Važi?“

33
 „Spremam večeru.“
„Divno miriše. Samo je skini sa šporeta nakratko, važi? Idi gore, pomozi
Mejsonu da završi domaći.“
Mejson je sišao sa barske stolice i zagrlio ujaka. „Nemoj da nas nateraš da
odemo. Ne daj joj da nas odvede. Molim te, želim da ostanem s tobom.“
„Ništa ti ne brini. Idi na sprat sa sestrom.“
„Hajde, Mejsone. Idemo samo na sprat.“ Naomi se osvrnula dok je
skupljala Mejsonove knjige i papire. „Hari nije greh i mislim da nije na tebi da
sudiš o tome.“
„Ti ne shvataš“, počela je Suzan.
„Shvatam. Počela sam da shvatam one noći u šumi. Ti si ta koja ne shvata,
mama. Hajdemo, Mejsone.“
Set nije ništa rekao kad je Suzan zaplakala, samo je otvorio vrata
frižidera, izabrao bocu vina. Pustio ju je da stoji, s licem pokrivenim šakama,
dok je otvarao bocu, pa je nasuo sebi čašu.
Ugasio je zvuk na telefonu, koji nije prestajao da zvoni.
Dok je Suzan plakala, pažljivo je otpio dva gutljaja.
„Znala si da sam gej još od moje četrnaeste godine. Verovatno i duže, ali
tad sam skupio hrabrost da ti kažem. Trebalo mi je malo duže da se otvorim
mami i tati, i oni su to prilično dobro podneli, kad se sve uzme u obzir. Ali prvo
sam rekao svojoj sestri. Sećaš li se šta si rekla – dobro, pošto si pitala jesam li
siguran?“
Kako je ona samo nastavila da plače, popio je još jedan gutljaj vina. „Rekla
si: ’Dobro, samo nemoj da muvaš nikog na kog sam ja bacila oko.’ Gde je ta
devojka, Suzi, ona koja je znala da mi kaže baš ono što je trebalo kad sam bio
toliko uplašen da su mi kolena klecala? Devojka koja me je zasmejala kad sam
se trudio da ne zaplačem. Koja me je prihvatila onakvog kakav jesam.“
„Izvini. Izvini.“
„Dobro, Suzan. A sad ću ti nešto reći i dobro me slušaj. Slušaj me, Suzan.
Da nikad više nisi govorila o čoveku kog volim na taj način. Razumeš li me?“
„Izvini. Izvini. Hari je dobar i ljubazan prema meni i deci. A i vidim koliko
je dobar za tebe. Žao mi je. Ali…“
„I dalje smo gnusobe? Da li stvarno tako misliš? Da li ti to govori tvoje
srce?“
Ponovo je sela. „Ne znam. Ne znam. Ne znam\ Četrnaest godina. U
početku nije bio tako strog. Sve se dogodilo veoma postepeno, tako da nisam
ni primetila. Hteo je da prestanem da radim i baš tad sam bila trudna s Naomi,
pa sam mislila da će mi to i odgovarati. Da ću moći da svijem pravo gnezdo i
ostanem kod kuće sa bebom. Zatim nije hteo da ide u goste kod mame i tate,

34
imao je izgovore. Potom nije hteo ni da ih ja posećujem. Bili smo porodica, a
on je bio glava kuće. Zatim mu se nije sviđalo ni da oni dolaze kod nas. Možda
praznicima – u početku.“
„Presecao ti je veze sa svima koji su te voleli.“
„Govorio je da smo mi važni. Da treba da gradimo vlastiti život, a onda se
rodio i Mejson i postao je veoma strog u svemu. Međutim, mukotrpno je radio
i plaćao račune. Nikad nije digao ruku na mene, kunem se. Niti na decu.
Njegova razmišljanja, njegove želje i njegove reći jednostavno su me zarazili i
prihvatila sam ih. Nedostajali su mi mama i tata. Ti si mi mnogo nedostajao,
ali…“Izvadio je još jednu čašu, natočio vino, pa je spustio ispred nje.
„Nisam popila ni kap alkohola osim crkvenog vina još otkako sam
zatrudnela s Naomi. Nekad sam bila kao ona, zar ne? Jaka i hrabra, i pomalo
žestoka?“
„Jesi, da.“
„Izgubila sam to, Sete. Sve sam to izgubila.“
„Možeš ga ponovo naći.“
Odmahnula je glavom. „Tako sam umorna. Kada bih mogla da spavam, da
samo zaspim i spavam dok sve ne prođe. Mislila je ono što je rekla, Naomi. Ne
bi pošla sa mnom. A ako bih je naterala, pobegla bi i povela Mejsona sa sobom.
Ne bi ga ostavila. Ne kao što sam ja ostavila tebe. Naterala bi me da biram
između svoje dece i muža.“
„Već si jednom birala između porodice i muža, i izabrala si njega.“
„Žena treba da se drži muža.“ Uzdahnula je, pa podigla čašu i otpila. „Jao,
što je dobro. Zaboravila sam kako vino može da bude dobro. Zavetovala sam
se na vernost, Sete. Znam da je on prekršio sve svoje zavete, znam da je
počinio neopisive grozote, bar nekad to znam. Međutim, meni je teško da
prekršim ta obećanja, da prihvatim da je čovek kojem sam ih dala sad robijaš.
Jednostavno sam umorna, veoma umorna. Stalno. Da mogu, prespavala bih
ostatak života.“
„To je depresija, mila. Treba da daš vremena terapiji i lekovima. Treba da
daš vremena sebi.“
„Čini se kao da su već prošle godine. Sete, svaki put kad se vozim u
Hejzelton, kažem sebi da je to poslednji put. Ne želim da vidim one zidove, da
prolazim pored onih stražara. Da sedim tamo, razgovaram s njim kroz staklo.
Da izbegavam reportere i ostale koji me čekaju da izađem, pokušavaju da
porazgovaraju sa mnom. Dovikuju mi. Ne znaš kako je to.“
„Onda nemoj više da budeš njihova žrtva.“
Samo je odmahnula glavom. „A onda… Tom ima način da me preobrati, da
učini da posumnjam u sebe. Na kraju ću uraditi ono što mi on kaže. Znam da

35
sam pogrešila što sam razgovarala s onim novinarima. Znam da sam pogrešila
što sam potpisala onaj ugovor. Međutim, ja nisam jaka, ni hrabra, ni žestoka,
zato sam jednostavno postupila kako mi je rekao da postupim. Rekao je da
uzmem novac i potpišem te dokumente. Treba da stavim novac na njegov
zatvorski račun i kupim kuću u blizini. Treba da nastavim da dolazim svake
sedmice i da dovodim decu jednom mesečno za početak.
„Ja bih ti se tu suprotstavio. Možda ne bih uspeo, ali ne bih ti dopustio da
vodiš decu tamo.“
„Ona bi mi se suprotstavila. Moja ćerka.“ Suzan je na pola jecaja obrisala
suzu iz oka. „Ne bi htela da ide i borila bi se sa mnom kao tigrica da ne
odvedeni Mejsona. Očekuju više od mene, znam to.“
„Nemoj da se vraćaš tamo.“ Stavio je šaku na njenu i osetio kako se
zgrčila. „Ojačaj. Daj sebi nekoliko nedelja, pa ćeš videti. Razgovaraj s
terapeutom o tome.“
„Pokušaću. Kunem se. Mnogo sam zahvalna tebi i Hariju. Jako mi je žao
što sam poslušala Toma, posle svega što ste učinili za nas.“
„Prevazići ćemo mi to.“
„Idem gore da nakratko porazgovaram s decom. Onda ćemo sići da
spremimo večeru do kraja.“
„To je dobar početak. Volim te, Suzi.“
„Znam.“ Ustala je i pružila ruku da ga dodirne. „Volim te. Nemoj da
odustaneš od mene.“
„To se nikad neće dogoditi.“
Snažno ga je stegla, pa izašla i popela se uza stepenice. Najteži koraci u
mom životu, pomislila je. Teži čak i od onih strašnih koraka kroz zatvor do sale
za posete.
Prišla je Naominim vratima i pogledala u svoju decu. Sedela su na podu,
Mejson se mrštio nad radnom sveskom sa olovkom u ruci.
Videla je da je plakao, što joj je slomilo srce jer je znala da je ona kriva za
te suze.
Naomi, međutim, nije plakala. Oči su joj bile suve, a pogled vreo kad ga je
podigla i susrela se s majčinim pogledom.
„Najpre hoću da kažem da sam pogrešila. U vezi sa onim što sam rekla
dole o vašem ujaku i Hariju. Bilo je pogrešno i ružno reći tako nešto. Nadam se
da ćete mi oprostiti. I hoću da kažem da ste bili u pravu. Oboje ste bili u pravu.
Nećemo se seliti od Seta i Harija. Pogrešila sam što sam razgovarala sa onim
ljudima. Iz novina, časopisa i sa onim piscem. Sad je kasno i ne mogu to da
promenim, ali nikad više to neću uraditi. Izvini, Naomi, što sam im omogućila
da se domognu tvoje fotografije. Ne znam kako da ti se iskupim za to. Ali

36
trudiću se da budem bolja. Obećavam. Potrudiću se. Lako je to reći. Ono što
moram da uradim jeste da vam to pokažem. Treba da mi date šansu da vam
pokažem da mogu i hoću bolje.“
„Ja ču ti dati šansu, mama“, skočio je Mejson i poleteo joj u zagrljaj.
„O, kako te samo volim, mali moj.“ Poljubila ga je u teme, pa pogledala u
Naomi. „Jasno mi je da će tebi trebati više vremena.“
Naomi je samo odmahnula glavom, pa potrčala ka majci.

Suzan se trudila, iako je bilo padova, a neki od njih su bili duboki. Otvorila je
vrata koja se njen brat potrudio da zatvori tako što je davala intervjue i
prodavala fotografije.
To je stvorilo još neprijatnosti, sa sporednim pričama o gej šuraku
serijskog ubice i reporterima koji su ga uhodili kad god bi išao na posao i
vraćao se kući. Paparaci su fotografisali Naomi dok je izlazila iz škole i
Mejsona na igralištu.
Televizijske emisije su dolivale ulje na vatru diskusijama i „stručnjacima“,
a tabloidi su bili neumorni i nemilosrdni.
Procurila je i vest da je pisac Sajmon Vens, dobitnik Pulicerove nagrade,
potpisao ugovor za knjigu sa Tomasom Dejvidom Bouzom i njegovom ženom,
pa je medijski cirkus iznova počeo.
Početkom nove godine svi su sedeli zajedno na tremu ispred kuće, vatra
je pucketala, a blistava jelka svetiela u prozoru kao nada.
Hari je spremio toplu čokoladu, a Mejson je sedeo na podu sa
ostvarenjem svoje najdraže želje: kučetom koje ga je dočekalo na božično
jutro. Dao mu je ime Kong, po svojoj omiljenoj igrici.
Trebalo bi da je sve dobro, mislila je Naomi. Tu su kuče, topla čokolada i
jelka, za koju je Hari rekao da će ostati u prozoru do bogojavljenske noći.
Međutim, nešto nije bilo u redu i osećala je to duboko u sebi. Zato je njena
čokolada stajala netaknuta, hladila se u dubokoj šolji.
„Hari i ja imamo vest“, počeo je Set i Naomi se želudac svezao u čvor.
Poslaće ih negde drugde. Previše je nevolja sa svim tim reporterima i
ljudima koji prolaze pored kuće peške ili u automobilima i bulje.
Neko je na Noć veštica gađao kuću jajima i, još gore, napisao na Setovom
automobilu:

UBIČIN ROĐAK PEDERČINA

37
 Mama je izgubila posao u restoranu jer su saznali ko je, pa ju je upravnik
otpustio.
„Vest je važna“, produžio je i uzeo Harija za ruku.
Naomi nije mogla da podigne pogled, bilo joj je nepodnošljivo da vidi
njegovo lice kad kaže da će morati da žive negde drugde.
„Hari i ja otvaramo restoran.“
Tad je podigla oči, zapanjena. Osetila je kako želudac počinje da joj se
opušta.
„Našli smo odličan prostor i shvatili da je vreme da držimo svoj restoran.“
Hari je namignuo. „Smislili smo čak i ime. Spot.“1
„Pa to je pas“, rekao je Mejson dok se rvao s ludo razdraganim
kučencetom. „Ne mislim na to. Mislim na Spot kao mesto, jer će restoran biti
upravo to. Mesto gde svi žele da odu.“
„A gde je to mesto?“ Razdragana kao i kuče, Naomi je uzela toplu
čokoladu. „Možemo li da odemo da ga vidimo?“
„Naravno. Samo što se nalazi u Njujorku.“
„Selite se.“
„Svi se selimo. U Njujork. U Vest Vilidž. Novo mesto, nova kuća, novi
početak.“ Naomi je pogledala u majku, koja je samo sedela isprepletanih
prstiju. „Ali imate ovu kuću. Ovo je vaša kuća.“
„Kuća u Njujorku biće naša kuća. Kuća svih nas.“ Ne skidajući osmeh s
lica, Set je potapšao Harija po nozi. „Čekajte samo da je vidite. Bajna je.“
„Selite se zbog nas. Zbog ljudi koji neće da nas ostave na miru.“
Pre nego što je Set stigao da odgovori, Hari je odmahnuo glavom. „To nije
u celosti netačno, a ni u celosti tačno. Već dugo želim sopstveni restoran i
imam osećaj da je ovo pravo vreme za to i da je Njujork pravo mesto za to.
Činjenica je da je Setu teško da radi dok ga gnjave i obojica osećamo da nam je
dom tamo. Sve je već ugovoreno.“
„Detaljno smo razgovarali o svemu tome, Hari, ja, vaša mama. To je
najbolje za sve nas. Ako nemate ništa protiv, zakonito ćemo vam promeniti
prezime u Karson. Dao sam otkaz na poslu, a i Hari. Ne pretvaram se kad
kažem da sam veoma uzbuđen zbog toga. Znam da ćete ponovo morati da
menjate školu.“
„Nema veze.“ Naomi je ošinula Mejsona oštrim pogledom u slučaju da se
ne slaže s njom.
„I terapeute“, nastavio je Set, „ali imamo dobre preporuke tamo.“

1 Engl.: Mesto, šara. (Prim. prev.)

38
 „Nema potrebe da više idem kod terapeuta. Zaista“, insistirala je Naomi.
„Rekla bih da nema. Ako je to novo mesto, mogu i ja da budem nova. Hoću da
se ošišam.“
„O, Naomi“, Suzan će.
„Hoću. Neću da izgledam kao devojčica koju su fotografisali. Mogu se i
sama ošišati.“
„Ane, nemoj!“ Set se slatko nasmejao. „Neću to dozvoliti. Odvešćemo te u
salon da te tamo ošišaju kako treba. Još malo pa će napuniti trinaest, Suzi.
Trebalo bi da sama odluči.“
„I dalje nas mogu naći. Ali možda neće ako budem izgledala drugačije.
Mejson već izgleda malo drugačije nego što je izgledao, zato što je porastao, a i
kosa mu je porasla. A i tamnija je nego što je bila. Nije me briga kako se
prezivam, sve dok to nije Bouz. Žao mi je ako te to vređa, mama.“
Suzan nije ništa rekla, samo je i dalje zurila naniže u šake i nervozno
savijala prste na krilu.
„Može li i Kong sa nama u Njujork? Ne mogu ga ostaviti.“
„Mejsone, druže.“ Hari je dohvatio psića sa poda. „Ovo ovde je jedan
budući urbani pas. Naravno da i on ide s nama.“
„Znam da se selite zbog nas, i to mojom krivicom.“
„Nije tako, Suzi. Mislim da bi nas ionako našli, pre ili kasnije. Nismo
preduzeli dovoljno mera predostrožnosti. Sad hoćemo. Novo mesto, novi
početak.“ Set se široko osmehnuo sestričini. „Novi izgled.“
„Kad?“, upitala je Naomi.
„Kuća se sutra stavlja na prodaju i agent jedva čeka da je proda. Kako god
da bude, selimo se za vaš prolećni raspust. Stan je četvorosoban, tako da ćeš,
Mejsone, imati vlastitu sobu. Šta kažeš na to?“
„Ja i Kong!“
„Ti i Kong.“
„Možemo li da imamo krevete na sprat?“
„Biće kreveti na sprat. Naomi? Da li tebi to odgovara?“
„Sasvim mi odgovara. Opet ćete moći da pozivate prijatelje u goste.
Moraćete da sklopite neka nova prijateljstva, ali moći ćete ponovo da pravite
žurke. Ove godine niste mogli da priredite božičnu zabavu niti da izađete za
Novu godinu kao što uvek radite.“
Hari je dao nemirnog psića Setu. „Ti baš sve čuješ, zar ne?“
„Većinom, da. A i mama neće ići u zatvor iz Njujorka. Znam da si bila tamo
samo nekoliko puta otkako… otkako si potpisala one dokumente, ali, kad si
išla, vratila si se tužna. Njujork je dalje. Što dalje, to bolje.“
„Trudim se, Naomi.“

39
 „Mama, ide ti mnogo bolje. Baš kao što si rekla.“ Iz ljubavi i iz dužnosti,
Naomi je ustala, pa se stisla uz majku na fotelji i zagrlila je. „Ovo će biti još
bolje. Jednostavno znam.“
„Njujorče, stižemo?“, rekao je Set.
„Njujorče, stižemo!“ Mejson je zavitlao pesnicama iznad glave. „Možemo li
da idemo da gledamo Nikse? Možemo li?“
„Kakve ikse?“ upitao je Set, na šta se Mejson smejao i smejao.

Kuća se prodala za dve sedmice i za deset hiljada više od tražene cene. Bili su
zauzeti pakovanjem i Naomi je čula kako je Set platio ljudima iz agencije za
selidbe više da dođu po noći, odvezu sve u kamiončićima, malo-pomalo.
U martu, kad je stigao prolećni raspust s kovitlavim vetrovima i malo
snega, napustili su Džordžtaun usred noći, kao lopovi.
Kroz prozor je gledala kako kuća iščezava u daljini i nešto ju je steglo oko
srca. A onda se okrenula napred i zagladila kosu. Setila se Setove konstatacije:
„Naomi, kratkokosa i samouverena.“
Novi izgled, pomislila je. Novo mesto i novi početak.
Neće se osvrtati.

Njujork, 2002.

Naomi Karson je u šesnaestoj godini živela život kakav Naomi Bouz ne bi

nikad mogla ni da zamisli. Imala je lepu sobu u prekrasnoj staroj kući od
mrkog peščara u gradu punom života i pokreta. Set i Hari razmazili su je
velikodušnim džeparcem, odlascima u kupovinu, kartama za koncerte i
ponajviše poverenjem koje joj je davalo slobodu.
Davala je sve od sebe da zasluži te povlastice. Vredno je učila, dobijala
izuzetno dobre ocene, a oko je bacila na Koledž Providens na Roud Ajlandu,
gde je želela da studira fotografiju.
Za prvi Božić u Njujorku poklonili su joj mali digitalni kompaktni foto-
aparat fudži i njena ljubavna veza je počela. Njeno zanimanje je procvetalo,
njena veština se unapredila i donela joj ozbiljan foto-aparat nikon za šesnaesti
rođendan.

40
 S njim se pridružila odboru godišnjaka i školskom listu ka zvanični
fotograf i stekla mnogo iskustva i zadivljujući portfolio, koji će, nadala se,
iskoristiti za upis na željeni koledž.
Silno se trudila da izgubi akcenat, želeći više od svega da bude ista kao
druge devojčice, da joj ne ostane ništa od onih prvih dvanaest godina.
Nagoveštaji te prošlosti znali su da se provuku na površinu, ali, kad je krenula
u gimnaziju, te omaške bile su retke.
Imala je prijatelje, s vremena na vreme i momke, mada, za razliku od
većine vršnjakinja, nije htela stalnu vezu. Previše drame, kako je ona gledala
na to.
I mada je volela da se ljubi – ako bi momak bio iole dobar u tome – nije
bila spremna na dodire. Mada, možda nikad neće ni biti.
Pustila je da joj Majk Rajder dodirne grudi – najzad su joj malo porasle, ali
prihvatila je da nikad neće biti posebno velike. Htela je da vidi kako je to, ali
umesto da je uzbude, ti dodiri u njoj su samo probudili nervozu i nelagodu.
Marku se nije dopalo što mu je dopustila samo toliko. Naomi je zaključila
da je on tu na gubitku i nije se obazirala kad ju je optužio da se samo poigrala s
njim, da je frigidna čudakinja.
Sa šesnaest je imala metar i sedamdeset devet – većina je bila u nogama –
i bila je tanka kao vrba i dovoljno lepa da su momci želeli da joj dodiruju grudi.
Pustila je da joj kosa poraste do ramena, uglavnom zato da bi mogla da je
skupi kad bi fotografisala.
Kad je pobedila na fotografskom takmičenju, Set ju je nagradio odlaskom
u frizerski salon, gde su joj izvukli svetle i tamne pramenove u tamnoplavoj
kosi.
Mejson je naglo izrastao oko dvanaeste i bio je centar u prvoj postavi
školskog košarkaškog kluba.
Ponekad joj je smetalo što je njen mlađi brat pametniji od nje, a ponekad
je bila ponosna na njega zbog toga. U svakom slučaju, Mejson je bio izuzetno
inteligentan, učtiv i dobro je izgledao. Zato je uživao u pažnji i divljenju
devojčica koje bi lepršale oko njega, a imao je i stalnu grupu drugova s kojima
se družio.
Znali su da prođu i dani da Naomi ne pomisli na Pajn Medouz i sve što se
tamo dogodilo. Danima je bila samo obična tinejdžerka, koja se brine oko
ocena, garderobe, sluša muziku i odlazi s drugaricama na picu.
Ostala je u kontaktu sa Ešli, uglavnom preko imejla. Ešli se nikad nije
vratila u Morgantaun i izgubila je čitavu godinu pre nego što je prešla na
Državni univerzitet Pensilvanije.

41
 Kad je Ešli diplomirala, Naomi joj je poslala čestitku i uramljenu
fotografiju trešnjinog drveta punog ružičastog behara i obećanja. Fotografiju
je sama napravila.
Za svoj dvadeset prvi rođendan, prvog proleća u novom veku, Ešli je sebi
poklonila poklon. Otputovala je vozom u Njujork da provede čitav dan s
Naomi.
Kad god bi se vratila u sećanju na taj dan, Naomi bi se setila sopstvene
nervoze – šta da obuče, šta da kaže – i zadovoljstva od kojeg je zanemela kad
je ugledala Ešli kako je čeka, kao što je i obećala, na platformi za razgledanje
okoline na krovu Empajer stejt bildinga.
Tako je lepa, pomislila je Naomi, s dugom dugom plavom kosom koja se
vijori na neobuzdanom prolećnom povetarcu. Sva nervoza i iznenadna
stidljivost nestali su u trenutku kad ju je Ešli ugledala i pritrčala joj raširenih
ruku.
„Tako si visoka! Viša si od mene. Dobro, mnogi su viši od tebe, ali nisam…
Naomi.“ Čvrsto ju je držala u zagrljaju, njihala se levo-desno, levo-desno.
„Došla si. To je najizvrsniji rođendan koji postoji, a ti si došla ovamo.“
„Proslavljam najizvrsniji rođendan koji postoji zbog tebe. Htela sam da ga
provedem s tobom. Htela sam da se nađemo ovde, iako je to totalno otrcano,
zato što sam želela da ti kažem da sve što mogu da vidim odavde – vidim
zahvaljujući tebi. I htela sam ovo da ti dam.“
Ešli je izvadila upakovanu kutijicu iz tašne.
„Ali tebi je rođendan. Imam poklon za tebe.“
„Ostavimo moj za kasnije – možda za vreme ručka. Zaista želim da uzmeš
ovo sada, ovde visoko u nebesima. Izvela si me iz zemlje, Naomi, a sad stojimo
visoko u nebesima. Otvori ga, važi?“
Dirnuta, Naomi je otvorila kutijicu i zagledala se u privezak. Tri tanka
srebrna lanca držala su oval u čijem se središtu nalazio ljubičasti iris.
„Prelep je. Naprosto je predivan.“
„Moram ti priznati da je ovo bila mamina ideja. Kaže da cveće ima
značenje. Ovaj cvet, iris, ima ih nekoliko. Jedno od njih je odvažnost, drugo je
prijateljstvo. Ti si i jedno i drugo. Nadam se da ti se sviđa.“
„Da. Sviđa mi se. Ešli…“
„Hajde da ne plačemo. I meni se plače, ali hajde da danas ne plačemo.
Stavimo ogrlicu, pa ćeš mi pokazati grad. Nikad nisam bila u Njujorku.“
„Dobro, dobro.“ Bilo je teško, saznala je, obuzdati suze radosnice jednako
kao obuzdati suze žalosnice. „Gde hoćeš da prvo idemo? Tebi je rođendan.“

42
 „Žensko sam. Hoću u kupovinu!“, rekla je Ešli kroz smeh dok je pomagala
Naomi da zakopča ogrlicu. „I hoću da idem negde gde mogu da popijem čašu
šampanjca uz ručak. Punoletna sam!“
„Volim te“, izletelo je Naomi, a zatim se zacrvenela. „Zvuči čudno, ali…“
„Ne, ne, ne zvuči. Imamo nešto što niko drugi nema. Jedino nas dve
stvarno razumemo šta smo sve morale da prođemo da bismo bile ovde, u
ovom trenutku. I ja tebe volim. Bićemo prijateljice zauvek.“
Terapeutkinja – vratila se psihoterapiji na skoro godinu dana pošto je
majka doživela jedan od onih dubokih padova – pitala je Naomi kako se
osećala kad je videla Ešli; Naomi je rekla da ju je taj trenutak naveo da se seti
svetlosti.
Majka je radila kao konobarica u Harijevom restoranu. Išlo joj je dobro –
osim kad joj nije išlo dobro. Majka bi ponekad utonula u tamu i zaboravila bi
da se seti svetlosti. Ali imala je posao, i kad bi utonula u tamu, Hari bi joj
sačuvao radno mesto.
Njena doktorka to je nazivala depresijom, ali Naomi je znala da su, ma
koliko depresija znala da bude teška, mračni dani gori.
U tim mračnim danima majka je pila previše tableta. Jednom kad ih je
popila previše, morala je u bolnicu. Popila je previše tableta neposredno pošto
je knjiga Sajmona Vensa izašla iz štampe i po celom se gradu pojavile velike
reklame za nju.
Nazvao ju je Krv u zemlji: Zaveštanje Tomasa Dejvida Bouza i nalazila se u
izlozima svih knjižara. Vens, ozbiljan čovek uglađenog akademskog stila,
mnogo ju je reklamirao u televizijskim emisijama, davao detaljne intervjue
časopisima i dnevnim listovima. U tim intervjuima, u tim televizijskim
emisijama, Naomino ime pojavljivalo se jednako često kao ime njenog oca.
Ta veza, ta krv i krvna veza vratile su košmare.
Kad god bi videla te reklame, te izloge, Naomi je znala da strašni deo
njenog života damara u njima.
Zbog toga se plašila, i zbog toga se stidela.
Zato je razumela majčin strah i majčin stid, pa je bila oprezna i pažljiva.
A kad bi se majka setila svetlosti, sve bi bilo dobro, čak jednostavno.
Omiljena fotografija bila joj je ona na kojoj majka pleše sa ujakom, na zabavi u
leto, fotografija koju je lično napravila. Svetlost je bila dobra, i unutra i spolja, i
majka je izgledala prelepo dok se smejala. Naomi je poklonila tu sliku majci,
zajedno s fotografijom na kojoj majka, Mejson i ona sede na tremu kuće od
mrkog peščara u proleće.
Kad bi se mrak vratio i majka morala da ostane u krevetu s navučenim
zastorima, Naomi joj je nosila hranu na poslužavniku. Znala bi koliko je tama

43
duboka ako bi videla te slike kako leže okrenute licem nadole, kao da je majci
bio nepodnošljiv prizor vlastite sreće.
Međutim, prošle bi nedelje, čak meseci, kad je sve izgledalo normalno da
normalnije nije moglo biti. Kad su se sve brige svodile na učenje i sekiranje
zbog kakvog testa, prepiranje s Mejsonom, koji je znao da bude njena životna
nedaća, ili pitanje šta da obuče za sastanak u bioskopu.
Bila je u bioskopu, ne na sastanku, već s grupom prijatelja i Mejsonom,
koji je takođe bio tu s grupom prijatelja, i spremala se da pogleda
Spajdermena. Kupila je kokice i gazirani sok sa ukusom pomorandže i sela da
uživa u najavi novih filmova, kad su se svetla prigušila.
Njena drugarica Džejmi odmah je počela da se ljubi s trenutnim
momkom, ali Naomi nije obratila pažnju na njih – niti na zvuke oponašanja
cmakanja što su dopirali iz reda gde je sedeo njen brat s drugovima.
Volela je filmove, i to filmove u kojima ljudi moraju nešto da urade, da
nešto prevaziđu. Čak i kad je to značilo da ih ujede radioaktivni pauk kako bi
preduzeli nešto i prevazišli neko stanje.
Platno je ispunila perspektiva nekog ko vozi kamionet. Znala je mnogo o
perspektivama zahvaljujući proučavanju fotografije. Perspektiva muškarca,
primetila je, muškarca koji nosi burmu.
Volela je da primećuje detalje.
Ostali su počeli da joj zapadaju za oko… da je stežu oko vrata.
Taj put bio joj je poznat. Taj kamionet bio joj je poznat. Kad je skrenuo u
šumu, truckajući se po neravnom puteljku, osetila je onu golemu težinu u
prsima. Težinu koja je mrvila.
Scene su se smenjivale velikom brzinom – trap, fotografije, žena svezana
na dušeku, prestrašen pogled.
Nije mogla da diše.
Kratak prikaz kuće nadomak ruba šume. To jeste bila njihova kuća.
Gospode bože, gospode bože, njihova kuća. Dugonoga devojčica, mršava i duge
kose, gleda kroz prozor jedne vrele noći pred oluju.
Kratak prikaz porodice u crkvi – otac, majka, nezgrapna devojčica,
dečačić. A u sledećoj sceni ta devojčica pruža ruku ka rezi na grubim drvenim
vratima.
Nije mogla da gleda. Kokice su joj ispale iz ruke, prosule su se svuda; sok
je pao i zapljusnuo pod kad je skočila sa sedišta. Njene prijateljice su
poviknule:
Hej, pazi!
Šta ti je, kog vraga, Naomi?
A ona je jurila ka vratima.

44
 Čula je kako objavljivač dreči iza nje.
Priča o izopačenosti. Priča o hrabrosti. Ćerka zla. Stiže u bioskope u
novembru.
Noge su joj zaklecale kad je teturavo uletela u hol. Pala je na sve četiri, a
prostorija se vrtela oko nje i gorelo joj je u prsima.
Čula je Mejsonov glas, kilometrima daleko, dok ju je drmusao.
„Ustani. Hajde, Naomi, moraš da ustaneš.“
Podigao ju je na noge i napola izvukao, a napola izneo na vruć, težak
septembarski vazduh, na suviše jarku svetlost Tajms skvera.
„Pogledaj me. Pogledaj me.“
Bio je visok gotovo kao ona i imao je oči njihovog oca. Tamne
zlatnosmeđe. U njima su bili i briga i šok.
„Ne mogu da dišem.“
„Možeš. Dišeš. Samo polako.“
„To je bio…“
„Ne govori to. Ne govori to ovde. Ako ko šta pita, pozlilo ti je. Bilo ti je
loše, pa smo otišli kući. Hajde da hodamo. Hajdemo.“
Uspela je da napravi dva drhtava koraka, pa je morala da stane, da spusti
šake na kolena i sagne se, u strahu da ne povrati. Međutim, mučnina je prošla,
vrtoglavica popustila.
„Jesi li znao? Jesi li?“
Uzeo ju je za ruku, čvrsto je stegnuo, pa ju je povukao niz Brodvej. „Znao
sam da ga snimaju. Nisam znao da su sve završili, niti da će prikazati prokletu
najavu tokom Spajdermena.“
„Ono je bila naša kuća.“
„Dobar deo filma snimali su na stvarnoj lokaciji.“
„Otkud znaš?“
„Ponekad delujem priglupo. Samo, mislio sam da će mu trebati više da
izađe, ali kritike i mediji već bruje o njemu.“
„Zašto mi nisi rekao?“
Zastao je i ošinuo je hladnim prezrivim pogledom kakav mogu da vam
upute samo brat ili sestra. „Zato što ti nećeš to da čuješ. Niko ne priča o tome,
niko mi ništa ne govori. Zato sam istražujem. Pročitao sam knjigu Sajmona
Vensa.“
Utom je iznova osetila onu vrućinu i mučninu. „Moramo to da ostavimo
iza sebe. Prošle su četiri godine.“
„I jesi li? Jesi li ostavila to iza sebe?“
„Jesam. Uglavnom. Većinu vremena. Mnogo vremena.“

45
 „Mama nije. Sećaš se kad je rekla da ide na vikend sa onom prijateljicom?
U nekakvu banju. E pa nije to uradila. Sela je u autobus i otišla da vidi njega, u
zatvoru.“
„Otkud ti to znaš?“
Slegnuo je ramenima, pa ju je uvukao u kafeteriju i probio se do stola.
„Radila je to i ranije. Kad bismo mi ostali otišli na Hilton Hed na sedam dana, a
ona rekla da ima stomačni virus? I tad je išla da ga vidi. Našao sam autobuske
karte u njenoj tašni, oba ta puta i još jednom.“
„Preturao si joj po tašni?“
„Tako je.“ Nije se nimalo postideo. „Dve koka-kole, molim vas“, rekao je
konobarici s neverovatnom opuštenošću. „A pretresam joj i sobu, pa tako
znam da mu piše. Ima njegova pisma koja joj dolaze na poštu.“
„Ne možeš tako. Ne poštuješ njenu privatnost“, zaustila je Naomi, pa
pokrila lice šakama. „Zašto to radi?“
„Pokorna je i zavisna – on sve vreme upravlja njom. To je nešto kao
emotivno zlostavljanje i batinanje.“
„Otkud ti sve to?“
„Izgledam priglupo, kao što rekoh. On je psihopata, za boga miloga,
Naomi. Treba to da znaš. Takođe je i narcisoidan. Zato svakih nekoliko godina
da pandurima novo ime i lokaciju. Nova žrtva i gde ju je sahranio. To ga
održava u vestima, zahvaljujući tome stalno dobija pažnju. Lažov je i
manipuliše mamom. Vrti je oko prsta i poigrava se s njom zato što može. Sećaš
se kad se predozirala?“
„Nemoj tako da govoriš, Mejsone.“
„To je uradila. Hvala.“ Uputio je konobarici kratak osmeh kad je spustila
piće na sto. „Nagovorio ju je da da još intervjua Vensu – piscu. Ne znam kako je
odmah stupio u kontakt s njom, ali nagovorio ju je na to, i kad je knjiga izašla,
ona to nije mogla da podnese.“
„On zna gde smo.“
„Ne znam. Ali sigurno zna da smo u Njujorku.“ Mejson zatim slegnu
ramenima. „Nije njemu stalo do nas i nikad mu i nije bilo stalo. Njegova meta
je mama.“
„Bilo mu je stalo do tebe.“
„Ne bih rekao. Misliš da sam hteo šišanje do glave svakog jebenog
meseca? Ako bi stigao na neku moju utakmicu u Dečjoj ligi, osećao sam njegov
pogled na leđima kad bi došao red na mene da udaram palicom. Znao sam da
će mi, ukoliko omanem, ako loše udarim, uputiti onaj podrugljivi osmeh, onaj
što govori: ’Odgajam pičkicu.’“
„Ali…“

46
 „Pažljivo je motrio na mene da primeti u meni pokazatelje ’krvi
Karsonovih’. Tako je on to rekao. Kad sam imao osam godina, kazao je da će,
ako ikad primeti pederske sklonosti u meni, motkom isterati pedera iz mene.“
Naomi je zaprepašćeno zgrabila brata za ruku. „Nikad mi nisi rekao.“
„Neka sranja ne govore se sestri. Bar ne kad imaš osam godina. Uterao mi
je strah u kosti, a i tebi je. Jednostavno smo se navikli da ga se bojimo, kao da
je to normalno.“
„Da.“ Drhtavo je uzdahnula. „Kakve li će biti volje? Hoće li biti dobro
raspoložen? Sve se vrtelo oko njega. Deo toga sam shvatila tokom terapija.
Samo nisam znala da se i ti isto osećaš.“
„Ista kuća, isti otac.“
„Mislila sam… mislila sam da je za tebe bilo drugačije, jer je hteo sina. Bilo
je očigledno da je želeo sina više nego ćerku. Više nego mene.“
„Želeo je sebe, a ja to nisam bio.“
„Izvini“, promrmljala je Naomi.
„Zbog čega?“
„Bila sam ljubomorna misleći da tebe voli više. A grozno je misliti to,
osećati se tako, jer on je…“
„Psihopata, seksualni sadista, serijski ubica.“
Naomi se stresla na svaki taj skoro stručan pojam.
„On je sve to, seko. Međutim, i dalje je naš otac. To je jednostavno
činjenica. Zato zaboravi na to. Mislim da sam i sam bio pomalo ljubomoran,
zato što te je više ostavljao na miru. Ti si bila mamin posao; ja sam bio njegov.
Elem, mama je razgovarala i s ljudima iz filmske industrije. Naterao ju je i na
to, uporno je tražio to od nje i predstavio to tako kao nešto najbolje za nas – za
tebe i mene.“
Držali su se za ruke, nagnuti jedno ka drugome preko stola. „Zbog čega je
to hteo?“
„Zbog pažnje, zbog slave. U istom rangu je s Bandijem, Damerom,
Ramirezom. Serijskim ubicama, Naomi. Obrati pažnju.“
„Ne želim da obratim pažnju. Zašto žele da naprave film o njemu? Zašto
ljudi žele to da gledaju?“
„Priča govori jednako o tebi koliko govori o njemu. Možda i više o tebi.
Okrenuo je šaku, stegao njene još više. „Naslov si ti, ne on. Koliko
jedanaestogodišnjaka zaustavi serijskog ubicu?“
„Ne želim da…“
„Istina ili laž? Ubio bi Ešli da je ti nisi izbavila.“
Naomi nije ništa rekla, samo se uhvatila za privezak koji joj je Ešli
poklonila na krovu sveta. Klimnula je glavom.

47
 „A pošto bi završio s njom, našao bi drugu. Ko zna koliko bi ih ubio.“
„Pomalo ličim na njega.“
„Ma ne, ne ličiš! Imate istu boju očiju. To je sve.“
„Ipak ličim na njega.“
„Nisi kao on.“
„Da, nisam kao on. I odlučnost, bistra inteligencija u tim očima govorile su
jednako istinito kao reči. „Nikad neću biti kao on. Ti nemoj biti kao mama.
Nemoj da dozvoliš da se poigrava s tobom. Pokušao je to da uradi sa životom
svih nas, kao što je uradio s maminim životom. Sistemom pohvale i kazne.
Tako te nateraju da radiš ono što oni žele, tako te istreniraju.“
Razumela je to, ili deo toga. Ipak. „Nikad nas nije udario.“
„Oduzimao nam je stvari – obećao bi nam nešto, a onda, ako ne bismo
nešto uradili baš onako kako je rekao, kazao bi da ne možemo da idemo kud
nam je obećao ili da ne možemo da dobijemo to nešto. Ili bi se pojavio s
poklonima, sećaš se? Menije postavio onaj košarkaški obruč, tebi je kupio onu
lutku mala amerikanka. Ja sam dobio novu-novcatu rukavicu za bejzbol, ti si
dobila onaj medaljončić u obliku srca. Takve stvari. A onda, ako bismo uradili
nešto što bi makar malo odstupilo od njegovih pravila, oduzeo bi nam te
poklone. Ili nam ne bi dozvolio da idemo na zabavu na koju smo računali, ili u
bioskop.“
„Rekao je da idemo u Kings dominion i bili smo veoma uzbuđeni. Nisam u
potpunosti raspremila svoju sobu, pa je rekao da nećemo ići zato što ne
poštujem ono što imam. Bio si jako besan na mene.“
„Imao sam sedam godina. Tad nisam shvatao da to nije zbog tebe. On nije
želeo da shvatim da to nije zbog tebe. Možda smo bili i malo nestašni kad on
nije bio kod kuće jer smo znali da mu mama neće ništa reći, ali njegovoj volji
se nikad nismo suprotstavljali. Nikad. Živeli smo u skladu s njegovim
raspoloženjem, baš kao što si rekla, i njemu je to odgovaralo.“
Posle toga nikad nije ostavila ni čarape tamo gde im nije mesto, a kamoli
nešto više, sećala se. Da, istrenirao ju je.
„Šta čitaš, pa imaš sve te ideje?“
„Mnoštvo knjiga u biblioteci iz psihijatrije i psihologije. Takođe mnogo
tekstova na netu. Studiraću i postaću psihijatar.“
Iz svoje velike prednosti od dvadeset tri meseca, blago se osmehnula.
„Mislila sam da ćeš biti profesionalni košarkaš.“
„To je ono što Set, Hari i mama treba da čuju. A i volim košarku. Ubiću se
od igranja samo ako će mi to pomoći da se upišem na Harvard.“
„Na Harvard? Ozbiljno to misliš?“

48
 „Nemaju stipendije, ali imaju nešto kao podsticajne programe. Upisaću se
na Harvard, studiraću medicinu, dobiću diplomu. A možda ću je upotrebiti da
uđem u FBI, u analizu ponašanja.“
„Zaboga, Mejsone, imaš četrnaest godina.“
„Ti si bila tri godine mlađa kad si spasla život.“ Nagnuo se prema njoj, u
onim zlanosmeđim očima goreo je plam. „Nikad neću biti kao on. Biću neko ko
pomaže da se zaustave ljudi kao što je on, neko ko nauči da razume, tako da ih
je moguće sprečiti i zaustaviti. Ti si ga zaustavila, Naomi. Međutim, on nije
jedini.“
„Ako sve to uradiš, nikad nećeš ostaviti ono što se dogodilo iza sebe.“
„Kad nešto ostaviš iza sebe, Naomi, ono te gleda u leđa. Ja bih to radije
držao ispred sebe, tako da mogu da vidim kud ide.“
Uplašile su je te njegove reči, a još više ju je uplašila hladnokrvna logika
koja je stajala iza njih.
On je bio njen mlađi brat, često davež, redovno budalast i zavisnik od
Marvelovih stripova.
I ne samo da je imao ambicije već su te ambicije bile i uzvišene, i govorio
je o njima kao da ih je već štriklirao na svom spisku.
Špijunirao je njihovu majku. Naomi je mogla da prizna da je motrila na
majku – budno. Živeti sa Suzan bilo je kao nositi okolo sa sobom nešto krhko.
Pazite na svaki korak da se ne spotaknete, da ne ispustite taj lomni predmet
da se ne razbije.
Mogla je da prizna sebi, a sad i Mejsonu, da se mnogo razočarala u majku.
U iskreno nastojanje da se izgradi kakav-takav život umešale su se laži i
obmane, i to da bi se udovoljilo čoveku koji je oduzeo živote, uništio druge.
Naomi se pitala je li njen pokretač ljubav.
Ako jeste, ona ne želi nimalo ljubavi.
Probaće seks, jer ma šta govorile knjige, filmovi i pesme, Naomi je znala
da ne morate da hodate s drugim podruku. Pitala se koji je najbolji način da to
uradi, znala je da ne dolazi u obzir da razgovara s majkom o kontroli rađanja. I
ma koliko da je volela Seta i Harija, takav razgovor bio bi ponižavajući.
Zato je odlučila da pita sledećeg puta kad ode kod doktora. Onda će, kad
odluči da ima seks, biti spremna.
Možda je Mejson bio u pravu, i ako sve to ostavi iza sebe, ili bar pokuša da
ostavi iza sebe, ta gadost će joj biti za petama i moći će da je zgrabi kad god
poželi.
Kao što je bilo sa onim filmom.

49
 Zato je, kad je jesen stigla u Njujork, ostavila to po strani. Nije joj se
dopadala zamisao da to drži ispred sebe – zar onda ne bi jednostavno mogla
da se saplete o to? Ali skloniti to u stranu činilo se kao dobar kompromis.
A i tih dana majka je svakodnevno ustajala iz kreveta, oblačila se, išla na
posao. Naomi je bila zaokupljena školom, godišnjakom i školskim zadacima,
kao i razmišljanjem s kojim bi momkom bilo najrazumnije imati seks kad dođe
trenutak za to.
Zacrtala je da uhvati ujaka nasamo i porazgovara s njim o onom filmu.
„Izlazi za samo nekoliko nedelja.“
„Mila, znam. Hari i ja smo planirali da porazgovaramo o tome s tobom i
Mejsonom.“
„Ali ne s mamom?“
„Ja ću razgovarati s njom. Mrzim što to moram. Trenutno joj jako dobro
ide. Međutim, taj film ništa ne menja. Vaš život je sad ovde. Taj deo vašeg
života je završen.“
„Za nju nije. Treba da porazgovaraš s Mejsonom.“
„Zašto?“
„Treba s njim da porazgovaraš. Njegovo je da ti kaže.“
Naomi nije znala šta je ujak rekao majci, ali nakon nekoliko mračnih dana
Suzan je ponovo izašla.
Odvela je Naomi u kupovinu haljine za školsku zabavu povodom dočeka
nekadašnjih đaka, insistirala je da čitav dan provedu zajedno u gradu. Prava
retkost.
„Na tebi sve lepo izgleda, mila, tako si visoka i vitka, ali zar nećeš nešto u
boji?“
Naomi se okrenula u kabini, pogledala kako joj stoji kratka crna haljina sa
pojasom i četvrtastim izrezom spreda i pozadi.
„Više ću fotografisati nego plesati. Za to je bolje crno nego ružičasto.“
„Treba da imaš pratioca“, navaljivala je Suzan. „Zašto se više ne viđaš sa
onim finim dečkom? S Markom?“
„O!“ Naomi je samo slegnula ramenima. Njena majka nije bila tip osobe
kojoj bi rekla da momku nije bilo dovoljno samo da joj dodiruje grudi. „Dobar
je on, samo nisam htela pratioca za tu zabavu.“
„Eh, a kad sam ja bila tvojih godina, to je bilo nešto najvažnije na svetu.
Možda si pametnija nego što sam ja bila. Međutim, meni se ružičasta haljina
jednostavno dopada, a ima i šljokice.“
„Ne znam jesam li ja devojka za ružičasto i šljokice.“

50
 „Svaka devojka zaslužuje malo šljokica i ružičastog. Ako hoćeš crnu,
nemam ništa protiv. Gospode bože, neverovatno mi je koliko si odrasla. Ali
uzećemo i ružičastu.“
„Mama, ne možeš obe da kupiš.“
„Mogu. Crnu možeš da nosiš jer ćeš fotografisati, a ružičastu sačuvaj za
nešto posebno. Nisam pružila tebi i Mejsonu dovoljno posebnog.“
„Ma jesi.“
„Nisam dovoljno, ali hoću. Kupićemo ove haljine, pa idemo na ručak.
Zatim idemo u potragu za nekim savršenim modnim dodacima.“
Naomi se nasmejala, srećna što vidi svetlucanje – ali ne na haljini već u
majčinim očima. „Moj foto-aparat je moj modni dodatak.“
„Ne ovog puta. Tu bi ti verovatno bolje bilo s Harijem i Setom, ali nas dve
ćemo naći baš ono što ti treba. Cipele, torbice i minđuše. Znam da si danas
htela da ideš u kupovinu s drugaricama, ali…“
„Mama, divno mi je što ovo radim s tobom.“
„Sve je išlo tako brzo. Sad to vidim. Činilo se tako sporo i u nekim danima,
a i noćima, trajalo je večno. Međutim, vidim sad, dok gledam u tebe tako
odraslu, kako je sve brzo prošlo. Nisam bila s tobom.“
Ne, ne, ona iskra u pogledu je gasnula. „Uvek si bila sa mnom.“
„Ne.“ Suzan je spustila dlanove ćerki na obraze. „Nisam. Stvarno ću se
potruditi da budem. Znaš… žao mi je zbog filma.“
„Nije važno. Ne brini.“
„Mnogo te volim.“
„I ja tebe.“
„Odneću ružičastu haljinu na kasu, a ti se presvući, pa idemo na ručak.“
Kupile su haljine, cipele i lepu tašnu koja je svetlucala i ponovo izmamila
osmeh na majčino lice. Na Naomin nagovor, Suzan je kupila sebi crveni
džemper i čizme od prevrnute kože. Kući su došle iscrpljene i uzbuđene, pa su
iznova sve isprobale.
Kad je Naomi te večeri legla u krevet, mislila je da je upravo provela
najlepši dan u životu.
Oktobar je doneo hladnije vreme i oštar vetar, a svetlost koju je Naomi
najviše volela padala je ukoso po krošnjama drveća u parkovima i bojila ih
zlaćanom bojom.
Da bi ugodila majci, Naomi je na zabavu umesto crne obukla ružičastu
haljinu i, mada joj nije bio momak, zamolila je Ensona Čafinsa, prijatelja i
urednika školskog lista, da dođe po nju.

51
 Videla je kako u majčinim očima blistaju suze radosnice, a ne žalosnice,
kad su Enson i ona pokorno pozirali za fotografisanje pre nego što su izašli iz
kuće.
Suzan se za Noć veštica obukla u stilu dvadesetih, usklađena s Harijem i
Setom u odelima iz četrdesetih, i zajedno su delili slatkiše duhovima,
goblinima, princezama, vitezovima džedajima. Kako je to bio prvi put da se
Suzan posebno obukla za taj praznik, Naomi je naterala Mejsona da deo večeri
provede kod kuće umesto sa prijateljima u bogzna kakvim aktivnostima.
„Kao da je izašla iz krize i sad stvarno ide napred.“
Mejson, maskiran u vampira, samo je slegnuo ramenima. „Nadam se da si
u pravu.“
Naomi ga je bocnula laktom u rebra. „Potrudi se da budeš srećan, jer sam
u pravu.“
Međutim, nije bila.

Treće nedelje januara u kratkom zahlađenju, tokom kog je napadao i tanak sloj
snega, Naomi je na brzinu otišla kući na školskom odmoru. Enson je pošao s
njom.
„Nisi morao da ideš sa mnom“, rekla mu je dok je vadila ključeve.
„Hej, svaki izgovor da se izađe iz škole na pola sata je dobrodošao.“
Enson Čafins je bio stariji od nje, ne tako naočit i pomalo šeprtljast, ali po
Naominom mišljenju bio je dobar urednik i veoma dobar pisac. Osim toga,
učinio joj je uslugu što je pristao da bude njen pratilac na jesenjoj školskoj
zabavi.
Te večeri udvarao joj se šeprtljavo i nespretno, kako je ona to shvatila, ali
nije bio navalentan.
Zahvaljujući tome slagali su se sasvim dobro.
Pustila ga je u kuću, okrenula se da ukuca šifru u alarm.
„Idem gore da donesem foto-aparat, koji bih imala uza se da si mi rekao
da hoćeš fotografije sa probe dramske sekcije.“
„Možda sam zaboravio da bismo mogli da izađemo na pola sata.“ Široko
joj se osmehnuo i podigao naočare u tamnom ramu. Stalno ih je podizao, kao
da je njegov kukasti nos služio kao tobogan za njih.
Iza naočara, oči su mu bile mirne svetloplave.
Osvrnuo se oko sebe. „Možda imaš koka-kolu ili nešto drugo. Nema smisla
da idemo praznih ruku.“
„Naravno. Uvek imamo kole u kući. Sećaš li se gde je kuhinja?“
„Da. Ova kuća je strava. Hoćeš i ti kolu, kad već tražim?“
„Uzmi dve.“ Svukla je rukavice i ubacila ih u džep kaputa.

52
 Uputio joj je onaj polulukavi osmeh, osmeh od kojeg bi mu se izvio samo
jedan kraj usana. „Možda imaš i čipsa?“
Zakolutala je očima, skinula kapu. „Verovatno. Uzmi šta god hoćeš. Brzo
ću ja.“
„Samo polako – ostalo nam je dvadeset pet minuta. Hej! Je l' ovo tvoje?“
Prišao je crnobeloj fotografiji starca koji drema na klupi u parku s
dugouhim psom sklupčanim kraj njega.
„Jeste. Poklonila sam je Hariju za rođendan pre nekoliko nedelja. A on ju
je odmah okačio u hodnik.“
„Odličan rad, Karsonova.“
„Hvala, Čafinse.“
Oslovljavao je svakog po prezimenu i insistirao da se i drugi tako njemu
obraćaju. Zabavljena tim, Naomi se zaputila na sprat.
Iznenadila se kad je videla da Kong sedi ispred majčine sobe. Navika mu
je bila da čeka u Mejsonovoj sobi ili, po lepšem vremenu, da se provuče kroz
vratanca za pse i sunča se na tremu – ili radi ono što mora u ćošku
namenjenom za to.
„Hej, kućo.“ Nakratko ga je pomazila u prolazu i osvrnula se kad je
zacvileo. „Nemam vremena. Samo prolazim.“
Međutim, pas je ponovo zacvileo i počeo da grebe šapama po majčinim
vratima. Utom Naomi oseti neku drhtavicu i kamen u stomaku.
„Je li mama kod kuće?“ Da li se dobar period opet završio padom?
Majka bi trebalo da je na poslu, s Harijem i Setom. Znala je da u restoran
treba da dođe dvadeset dvoje gostiju na ručak povodom odlaska u penziju,
tako da su bili potrebni u punom sastavu.
Naomi je polako otvorila vrata, videla da su zavese potpuno navučene –
loš znak. Na prigušenoj svetlosti ugledala je majku kako leži na krevetu.
„Mama.“
Nosila je crveni džemper koji su zajedno kupile umesto bele uniforme i
crnog prsluka.
Kong je skočio na krevet – nešto što mu je bilo dozvoljeno samo u
Mejsonovoj sobi – liznuo majčinu ruku i zacvileo.
Majka je ležala veoma mirno.
„Mama“, ponovila je Naomi, pa upalila lampu na noćnom stočiću pored
kreveta.
Veoma mirna, veoma bleda – a ni oči joj nisu bile potpuno zatvorene.
„Mama. Mama!“ Naomi je uhvatila majku za rame. Protresla ju je. Uzela ju
je za ruku, videla da je hladna. „Mama! Probudi se. Probudi se!“

53
 Tablete su bile odmah pored lampe. Ne, ne tablete, već bočica. Prazna
bočica.
„Prazna bočica!“ Uhvatila je majku za ruke i povukla. Suzanina glava se
zaljuljala i klonula napred. „Prestani! Prestani!“ Pokušala je da obgrli majku
rukama, da je podigne sa kreveta.
Da je podigne na noge, na noge, da je natera da hoda.
„Hej, Karsonova, zašto vičeš kog vraga? Treba da ohladi… Šta?“
„Zovi hitnu pomoć. Zovi devet-jedan-jedan. Požuri. Požuri.“
Enson je na časak stajao kao kip, zagledan u Suzanino mlitavo telo, koje je
palo natrag na krevet, a kapci su joj se digli kao roletne i pokazali oči čiji je
pogled bio prazan. „Čoveče. Je li ti to mama?“
„Zovi devet-jedan-jedan.“ Naomi je prislonila uho uz majčino srce, pa
počela da ga pritiska. „Ne diše. Reci im da požure. Reci im da je popila elavil.
Da se predozirala elavilom.“
I dalje u čudu, Enson je izvadio telefon, ukucao brojeve jednom rukom,
drugom podigao naočare, dok je Naomi pokušavala da oživi majku masažom
srca i veštačkim disanjem.
„Da, da, trebaju nam kola hitne pomoći. Predozirala se eldervilom.“
„Elavilom!“
„Izvinjavam se. Elavilom. Dođavola, Karsonova, ne znam adresu.“
Rekla ju je dok su joj niz obraze lile suze, pomešane sa znojem.
„Mama, mama, molim te!“
„Ne, nije budna, ne mrda se. Njena ćerka pokušava da je oživi. Hm… ovaj…
ne znam. Možda četrdeset, recimo.“
„Ima trideset sedam godina“, viknula je Naomi. „Samo požurite.“
„Dolaze.“ Enson je seo na pod pored nje, malo je oklevao, pa ju je
potapšao po ramenu. „Rekla je… operaterka, kaže da su krenuli. Stižu.“
Progutao je pljuvačku, ovlažio usne, pa dodirnuo Suzaninu ruku.
Bila je… meka i hladna. Meka tako da mu se činilo da može da provuče
prste kroz nju. Hladna kao da je ležala napolju na zimskom vazduhu.
„Hej, ovaj, Isuse, Karsonova. O, čoveče, vidi, hej.“ Jednu ruku je držao na
Suzan, a drugu je opet položio na Naomino rame. „Hladna je, čoveče. Mislim
da… mislim da je mrtva.“
„Ne, ne, ne, ne, ne!“ Naomi je priljubila usne uz majčine, udahnula vazduh
u majčina usta ne bi li je oživela.
Međutim, u njoj nije bilo života. Kao na onim fotografijama žena u očevom
podrumu, u majčinim očima nije bilo ničeg osim smrti.

54
 Naomi se uspravila i sela. Nije plakala, ne još, samo je milovala majku po
kosi. Nije bilo pritiskanja u grudima niti grčenja u utrobi. Ni u njoj, kao ni u
očima njene majke nije bilo ničeg.
Setila se osećaja – istog koji je imala dok je plutala kroz vazduh ka
šerifovom uredu one vrele letnje zore.
U šoku sam, pomislila je. U šoku sam. A majka mi je mrtva.
Začula je zvono. Polako ustala. „Idem da ih pustim. Ne ostavljaj je samu.“
„Važi. Ja ću… ovaj… Važi.“
Izašla je, i Ensonu je izgledala kao da mesečari. Osvrnuo se i pogledao u
mrtvu ženu.
Nisu se vratili u školu kao što su planirali.

Za majčinu sahranu obukla je onu crnu haljinu. Nikad pre toga nije bila na
sahrani, mada to i nije bila prava sahrana, već više odavanje počasti, budući da
pogreba nije ni bilo.
Set je seo s njom i Mejsonom da porazgovaraju o tome. Žele li da vrate
majku u Pajn Medouz da bi je sahranili?
Ne, ne, ne.
Žele li da nađu groblje u Njujorku?
Iznenadilo ju je koliko je Mejson bio odlučan. Neće je pokopati ni u
Njujorku. Da je tu bila srećna, još bi bila živa.
Zato su je kremirali, a u proleće su unajmili čamac, pa prosuli njen pepeo
u vazduhu i po okeanu.
Bilo je suza, naravno, ali Naomi je plakala od besa jednako kao od tuge.
Morala je da razgovara s policijom. Drugi put u njenom životu policija je
došla u njenu kuću, pretresala njen dom, postavljala pitanja.
„Ja sam detektivka Rosini. Mnogo mi je žao zbog tvog gubitka. Znam da je
za tebe ovo veoma težak period, ali imam nekoliko pitanja. Mogu li da uđem,
da porazgovaramo?“
Naomi je sa televizije i iz filmova znala da među policijom ima žena, i to
lepih, ali pretpostavljala je da je to uglavnom izmišljeno. Međutim, Rosinijeva
je izgledala kao da bi mogla da glumi detektivku na televiziji.
„U redu.“

55
 Naomi je otišla u svoju sobu, jer nije znala šta bi drugo uradila, ne sa svim
tim policajcima, sa Setom i Harijem, koji su razgovarali s njima. I s majkom
koja je bila…
Rosinijeva je ušla, sela na kraj kreveta, okrenuta ka Naomi, koja je sedela
sklupčana na kompjuterskoj stolici brade priljubljene uz kolena.
„Možeš li da mi kažeš zašto si danas došla kući, zašto ti i tvoj drug niste
bili u školi?“
„Dobili smo dozvolu da dođemo ovamo, da uzmemo moj foto-aparat.
Radimo za školski list. Treba da fotografišem probu dramske sekcije. Je li on
još ovde? Je li Čafins… Enson ovde?“
„Moj partner je već razgovarao s njim. Vratili smo ga u školu.“
„Svima će reći.“ Naomi je priljubila lice uz kolena. „Svima će reći za moju
majku.“
„Žao mi je, Naomi. Možeš li mi ispričati šta se dogodilo kad si stigla kući?“
„Čafins je hteo koka-kolu, pa sam mu rekla da uzme dve dok ja odem na
sprat po foto-aparat. A Kong, naš pas, bio je ispred mamine sobe. Neprestano
je cvileo. Obično provodi vreme u Mejsonovoj sobi ili u dvorištu kad smo u
školi, ali… Njena vrata bila su zatvorena, pa sam ih otvorila. Pomislila sam da…
pomislila sam da spava ili da se ne oseća dobro. Nisam mogla da je probudim,
a zatim sam ugledala tablete. Hoću reći, praznu bočicu. Čafins je došao na
sprat i rekla sam mu da pozove hitnu pomoć. Probala sam da je oživim, da joj
dam veštačko disanje. Učili smo to u školi, znam kako se to radi. Pokušala sam,
ali nisam uspela-da je nateram da diše.“
„Bila je na krevetu kad si ušla.“
„Probala sam da je podignem, da je probudim dovoljno da počne da hoda.
Da nije popila previše pilula, uspela bih da je nateram da hoda i odvedem je u
bolnicu.“
„Već je to radila? Popila previše pilula?“
Naomi je samo klimnula glavom, lica priljubljenog uz kolena.
„Kad si je poslednji put videla, pre nego što si došla iz škole?“
„Jutros. Hari je spremio doručak, ali nije sišla da jede. Otišla sam na sprat i
zatekla je kako ustaje iz postelje. Izgledala je kao da je dobro. Rekla je da ima
nešto da obavi pre posla i da će doručkovati kasnije. Rekla je: ’Lepo se provedi
u školi.’“
Utom je podigla pogled. „Moj brat. Moj brat, Mejson.“
„Tvoj ujak je otišao po njega u školu. Ne brini.“
„Znate li ko je moj otac?“
„Znam, Naomi, znam. I znam da već drugi put u život moraš da se suočiš
sa nečim sa čim niko nikad ne bi trebalo da se suočava.“

56
 „Hoće li sad svi saznati? Iako smo promenili prezime, hoće li svi saznati?“
„Daćemo sve od sebe da ništa ne dospe u štampu.“ Rosinijeva je sačekala
jedan časak. „Znaš li koliko su često tvoj otac i majka komunicirali?“
„Pisala mu je i nekoliko puta je išla da ga poseti otkako smo se preselili u
Njujork. Mejson je to otkrio i rekao mi. Ona se pretvarala da to ne radi, ali
radila je. Nismo rekli ujaku Setu ni Hariju. Onaj film… razgovarala jfe s ljudima
iz filmske industrije jer je on tako hteo. Mejson je i to otkrio. Međutim, zaista
se silno trudila i nekoliko meseci i više stvarno joj je dobro išlo. Bila je srećna.
Srećnija. Pretpostavljam da nikad više nije bila srećna posle one noći kad sam
otkrila…“
„Dobro. Tvoj ujak je rekao da će pozvati mamine roditelje, a gospodin
Dobs je dole. Hoćeš li da ga pozovem da dođe gore, da bude s tobom?“
„Ne, ne zasad. Gospođo? Pitali ste me koliko su često komunicirali? Je li
mama razgovarala s njim danas? Jutros?“
„Ne verujem da su tvoji roditelji razgovarali danas.“
„Ali nešto se desilo. Napisao joj je nešto, zar ne? Nešto zbog čega je došla
kući, posle tog dugog dobrog perioda, i popila one tablete.“
„Postavljamo pitanja kako bismo mogli da vam damo odgovore“, rekla je
Rosinijeva i ustala.
„Neke imate. Nisam videla nikakvo pismo u njenoj sobi. Nisam tražila.
Pokušavala sam da… Nisam videla nikakvo pismo, ali sigurno je napisala neko.
Morala je da se oprosti od nas.“ Jecaj je pretio da joj rascepi grudi i izađe iz
njih. „Koliko god da je bila tužna, volela nas je. Jeste. Oprostila se od nas.“
„Sigurna sam da vas je volela. Jeste ostavila pismo adresirano na sve vas.
Bilo je u sobi tvog ujaka. Stavila ga je na njegov noćni stočić.“
„Hoću da ga vidim. Imam pravo da ga pročitam. Adresirano je na mene.
Hoću da pročitam šta je napisala pre nego što je popila one tablete i napustila
nas.“
„Tvoj ujak je rekao da ćeš pročitati. Sačekaj ovde.“
Naomi se pitala šta li je uradio, i počeo je da je obuzima bes. Šta li je
uradio da toliko rastuži majku, da je nagna na tako ishitren potez? Koban
potez?
Ustala je kad se Rosinijeva vratila u sobu. Nije nameravala da pročita
majčine poslednje reči sklupčana na stolici, već stojeći na nogama.
„Moraćeš da ga čitaš kroz ovu kesicu za zaštitu dokaza. Nije još
obrađeno.“
„Nema veze.“ Naomi je uzela kesu, prišla prozoru i slaboj zimskoj
svetlosti.

57
 Mnogo mi je žao. Napravila sam toliko grešaka, toliko pogrešnih
izbora, izrekla toliko laži. Lagala sam ljude koji su zaslužili da im
govorim istinu. Lagala sam ih jer je on rekao da tako treba. Ma
koliko da sam puta pokušala da se oslobodim, jednostavno nisam
mogla. A sad, posle svih grešaka koje sam napravila, posle sveg bola
koji sam nanela drugima jer je Tom rekao da tako treba, razvodi se
od mene da bi mogao da proba da se oženi nekom drugom ženom.
Ženom koja mu piše i posećuje ga već više od dve godine. Poslao mi
je papire od advokata za razvod i pismo u kojem je izrekao takve
svireposti i grozote. Međutim, nešto od toga je i istina. Slaba sam i
glupa. Beskorisna sam. Nisam zaštitila svoju decu kad sam imala
priliku. To si uradio ti, Sete. To si uradio ti, Hari. Pružili ste nam
dom i znam da ćete se starati o Naomi i o Mejsonu, da ćete biti dobri
prema njima, što ja nikad nisam bila. Mejsone, tako si pametan i
ponosila sam se tobom svakoga dana. Nadam se da ćeš jednoga
dana razumeti zašto je mama morala da ode. Naomi, ja nisam jaka i
hrabra kao ti. Veoma je teško i pokušati biti takav. Mnogo sam
umorna, mila. Samo hoću da spavam. Ti ćeš paziti na Mejsona, a
oboje ćete slušati Seta i Harija. Sad ćete imati bolji život. Jednog
dana shvatićete da je to istina. Jednog dana ćete mi oprostiti.

„Zašto bih joj oprostila? Napustila nas je zato što je on više nije hteo?
Došla je kući i popila sve one tablete zato što je bila umorna?“
„Naomi…“
„Ne, ne! Ne tražite izgovore. Vi ste policajac. Niste je poznavali, ne
poznajete mene niti ikoga od nas. A znate li šta je ovo?“ Bacila je kesu na
krevet i stegnula šake u pesnice kao da će se sa nekim tući. „Ovo je nešto što
rade kukavice. On ju je ubio. Ubio ju je isto kao što je ubio sve one druge žene.
Međutim, one nisu imale izbor. Ona jeste. Dozvolila je da se to dogodi.
Dopustila mu je da je ubije, iako nam je svima bilo dobro ovde.“
„U pravu si. Mislim da si u pravu. Međutim, postoje drugi vidovi nasilja
osim fizičkog. Ne mogu ti reći kako da se osećaš, ali mislim da imaš pravo da
budeš ljuta. Imaš pravo da budeš vraški ljuta. Kad te srdžba malo popusti,
nadam se da ćeš s nekim porazgovarati.“
„S još jednim terapeutom? Završila sam s tim. Završila. Mnogo je dobra
njoj donelo.“
„Ti nisi tvoja majka. Ali, ako ne želiš da razgovaraš s terapeutom, ni sa
prijateljem ili sveštenikom, ili sa ujakom, možeš da razgovaraš sa mnom“,
rekla je i izvadila posetnicu iz džepa.

58
 „Vi ste već drugi pripadnik policije koji mi je dao posetnicu i rekao to.“
„Jesi li razgovarala s prvim?“
„Odselili smo se.“
„Dobro.“ Rosinijeva je spustila posetnicu na Naomin noćni stočić, pa
prišla i uzela kesicu s dokazom. „Policajci znaju dobro da slušaju. Detektivka
Andžela Rosini. Možeš me pozvati u svako doba.“

I tako je tri dana kasnije Naomi obukla onu crnu haljinu. Poslužila se peglom
za uvijanje kose jer je njena majka najviše volela kad je Naomi imala dugu
kosu i nosila je puštenu i blago talasastu. Nije uputila nijednu ljutitu reč Setu
izgledao je iznureno i potreseno. Nije ih uputila ni Mejsonu – ne jer je imao
onaj prazan pogled. Ni Hariju, koji je po svoj prilici imao potrebu da se poštara
za sve njih odjednom.
Zadržala ih je unutra, gde su gmizale kroz nju kao ljutiti mravi, i otišla u
restoran.
Zatvorili su restoran na jedan dan da održe pomen. Hari je obavio većinu
posla – navaljivao je da to uradi. Postavio je cveće i fotografije, izabrao
muziku, spremio hranu.
Došli su baba i deda. Ona i Mejson viđali su ih nekoliko puta godišnje
otkako su se odselili iz Pajn Medouza i nije im trebalo mnogo vremena da
shvate da su sve grubosti koje je njihov otac govorio o njima bile samo laži.
Baka i deda bili su nežni i puni ljubavi, i lako su praštali, zaključila je
Naomi. Oprostili su ćerki, koja ih je izbacila iz svog života i držala njihove
jedine unuke podalje od njih. Platili su celokupno njeno lečenje i nikad nisu
rekli ni jednu jedinu ružnu reč o ćerki, bar Naomi to nikad nije čula.
Tomasa Dejvida Bouza uopšte nisu pominjali.
Došli su svi koji su radili u restoranu, kao i mnogi Harijevi i Setovi
prijatelji. Došla je i nekolicina njenih i Mejsonovih nastavnika. Došlo je i
nekoliko njenih i Mejsonovih školskih drugova s roditeljima, makar nakratko.
Došla je i detektivka Rosini.
„Nisam znala da policija dolazi na sahrane.“
„Htela sam da joj odam počast. I da vidim kako si ti.“
„Dobro sam. Najteže je, mislim, mom ujaku. Teže čak nego babi i dedi.
Mislio je da može da je spase. Mislio je da ju je spasao. Trudio se, svakoga
dana. I Hari se trudio. Međutim, trenutno je uglavnom zabrinut za Seta.
Zabrinut je i za Mejsona i mene, ali ponajviše za Seta. Hari se potrudio da sve
ovo priredi, da učini da sve izgleda lepo, potrudio se da ljudi govore o proslavi
života. Međutim, ona nije imala mnogo toga za proslavu.“
„Mislim da grešiš. Imala je tebe i Mejsona, a to je proslava.“

59
 „Lepe su to reći.“
„Istina je. Jesi li ti napravila ovu fotografiju?“
Naomi je pogledala u fotografiju na kojoj njena majka pleše sa Setom.
„Otkud ste znali?“
„Ja sam policajac.“ Rosinijeva se blago osmehnula. „To je srećan trenutak i
znala si kako da ga uhvatiš. Ali ova mi je ipak omiljena.“
Rosinijeva je prišla fotografiji koju je takođe Naomi snimila. Majka
okružena svojom decom. Hari ju je smestio ispred velike vaze pune ružičastih
ruža jer je njena majka najviše volela ružičastu boju.
„Vidi se da se ponosila tobom i tvojim bratom.“
„To vidite?“
„Da. Policajci umeju dobro da slušaju i uvežbani su posmatrači. Bila je
ponosna. Upamti to. Moram da se vratim na posao.“
Naomi joj se zahvalila što je došla, kao što se zahvalila i svima ostalima.
Iznenadila se kad joj je prišao Majk Rajder.
„Hej“, rekao je.
„Hej.“
Bio je visok i naočit, s krupnim smeđim očima i blistavom kosom koja se
lepo kovrdžala po krajevima.
„Stvarno mi je žao zbog tvoje mame i svega.“
„Hvala. Lepo od tebe što si došao. Stvarno je lepo.“
„Žao mi je. Znaš… menije mama umrla kad sam bio beba.“
„Ali… upoznala sam tvoju mamu.“
„Otac se oženio njom kad su mi bile tri godine. Divna je i podseća na moju
mamu, ali znaš, moja mama je umrla.“
„Nisam znala. Žao mi je, Mark.“
„Da, ovaj., teško je, znaš i hteo sam da ti kažem da mi je žao.“
Dirnuta, primakla mu se i zagrlila ga. Uvidela je da je pogrešila kad joj je
uzvratio zagrljajem, a ruka mu je skliznula na njenu zadnjicu.
Odmaknula se. „Ovo je odavanje pomena moj majci.“
„Da, da, izvini. Samo sam mislio…“ Slegnuo je ramenima i nasmejao se.
„Kako god.“
„Hvala što si došao“, rekla mu je. „Uzmi sok za šankom ako hoćeš.“
„Važi, možda i hoću. Vidimo se.“
Kad je ostala sama, Naomi se okrenula. Možda bi mogla da se ušunja u
ostavu, da nađe malo mira, da bude malo sama pre nego što primete da je
nema.
Međutim, zamalo se nije sudarila sa Ensonom Čafinsom.

60
 „Hm. Hej.“ Podigao je naočare, pa gurnuo ruke u džepove.
„Pretpostavljam da je čudno, ali bio sam, ovaj… tamo, pa sam pomislio da
treba da dođem da ti izjavim… šta već.“
„Hajde da sednemo tamo. Ljudi mi neće dosađivati ako budem sedela s
nekim.“
„Video sam neke momke iz škole. Ali držao sam se po strani dok nisu
otišli. Čudno je, kao što rekoh. Ljudi žele da znaju, znaš, kako je bilo, a ne žele
tebe da pitaju. I, osim toga, nisi se vratila u školu. Hoćeš li se vratiti?“
„Hoću. Sledeće sedmice.“
„Biće čudno.“
Malo se nasmejala – mnogo bolje piše nego što govori, pomislila je.
„Moram da mislim na ocene, kao i Mejson. Treba upisati koledž.“
„Ja idem na Kolambiju sledeće jeseni.“
„Upao si?“
„Imam dobre izglede. Imam nekoliko rezervnih opcija, ali imam dobre
šanse da upadnem. Studiraću žurnalistiku.“
„Dobro će ti ići.“
„Da.“ Promeškoljio se. „Tako. Čuo sam razgovor nekolicine policajaca.
Znaš li da su morali da uzmu moju izjavu i sve to? Čuo sam kako nekolicina
njih pominje Bouza. Govorili su da je tvoja majka njegova žena. Žena Tomasa
Dejvida Bouza.“
Naomi je sklopila šake na krilu. Nije ništa rekla.
„Znao sam za to ime zbog filma. A pročitao sam i knjigu. Ti si ta Naomi.“
„Znaju li svi?“
„Kao što rekoh, čuo sam razgovor nekolicine policajaca i znao sam o čemu
razgovaraju, a i knjigu sam pročitao. Malo sam istraživao… hoću reći, malo
više. Ti si Naomi Bouz.“
„Karson. To mi je zvanično prezime.“
„Da, to mi je jasno. Vidi, nikom nisam ništa rekao.“
„I nemoj. Hoću samo da završim školu. Mejson takođe treba da završi
školu.“
„Nikom nisam rekao, ali pazi, i drugi ljudi mogu da istraže, posebno sad
kad je film toliki hit. Jebote, gomila klinaca koji ne čitaju ide u bioskop. Šta ćeš
da uradiš?“
„Završiću školu. Otići ću na koledž.“
„Nikome neću reći, dobro?“ Gurnuo je naočare naviše. „Ostaće samo
između tebe i mene, važi? Hoću da mi ispričaš priču. Stani.“
Podigao je ruku i primakao joj se, a naočare su mu opet skliznule niz nos.
Jednostavno ih je skinuo.

61
 „Sa tvoje tačke gledišta, tvoju priču, Karsonova. Možemo da prećutimo
gde živiš i sve to. Ja neću nikome reći, a to je mnogo, zar ne, budući da hoću da
postanem novinar, a to je stvarno popularna priča. Ali prećutaću neke
pojedinosti.“
Podigao je naočare sa stola, naslonio se na naslon stolice, pa ih ponovo
stavio. „Ne moram to da uradim.“
„Majka mi je upravo umrla.“
„Da. Drugačije ne bih ni povezao priču. Ja nikom ništa ne kažem, a ti mi
ispričaš celu priču u prvom licu. Izaći ćemo nekoliko puta, na neko mirno
mesto, i snimiću tvoju priču. Priča je važna, i ako je dobro napišem, mogla bi
mi obezbediti praksu u Tajmsu. Nisi nikad ni sa kim razgovarala, ni sa
Sajmonom Vensom, ni sa scenaristom, režiserom, glumcima. Tvoj otac jeste.
Tvoja mama takođe, ali ne i ti. Sve sam istražio.“
Bili su drugovi – mislila je da su drugovi. Bio je s njom kad je našla majku.
Pozvao je hitnu pomoć. A sad…
„Sajmon Vens i scenarista već su ispričali tu priču, Čafinse. Niko neće ni
obratiti pažnju.“
„Ma nemoj. Jel’ ti to mene zajebavaš? Svi će obratiti pažnju. Gle, naći ćemo
se. Možeš da dođeš kod mene posle škole, po danu. Moji roditelji biće na poslu
i niko neće morati da zna. Moram da palim. Poslaću ti poruku kad se nalazimo
i gde.“
Pošto je žurno otišao, nepomično je sedela nekoliko časaka, pomalo
zapanjena, s blagim osećajem mučnine.
Pitala se zašto li je iznenađena. Zato što je mislila da joj je on, makar malo,
prijatelj? Da li bi trebalo da bude zahvalna što već nije objavio svoje saznanje
u školskom listu?
Ma nek se nosi, pomislila je. Nek sve ide bestraga.
Ustala je, pre nego što bi iko stigao da sedne i pokuša da je uteši, pa se
vratila u kuhinju. Odatle bi mogla da se uvuče u ostavu da bude malo sama.
Međutim, Hari je bio tik iza nje.
Pokazao je na barsku stolicu. „Sedi.“ Zatim je i sam seo na kutije. „Sad mi
reci šta je taj momak rekao da te toliko uzrujalo.“
„Ma ništa.“
„Nemoj da me lažeš.“
Trgnula se. Još nikad joj se nije obratio tako oštrim ljutitim tonom. „Hari.“
„Prestaćemo da lažemo jedni druge. Znao sam da je tvoja majka lagala o
odlascima u zatvor, o održavanju kontakta s njim. Znao sam to, ali prećutao
sam to Setu. Nisam mu rekao jer bi ga to uzrujalo. A to je laž. Prećutkivanje je
laž.“

62
 „Znao si?“
„A možda da sam nešto rekao…“ Protrljao je umorne oči. „Nikad nećemo
saznati.“
„Znali smo. Mejson je otkrio i rekao mi. Ni mi nismo rekli.“
„I gde nas sve to dovodi, dušice? Pogledaj gde smo sad. Nema više laži,
nema više prećutkivanja.“ Nagnuo se prema njoj, uzeo je za ruke. U njegovim
očima, tako plavim naspram puti boje karamela, nalazila se ona urođena
dobrota kojom ju je obasipao svakoga dana. „Kad me je Set pitao da li da
primimo tebe, tvog brata i tvoju majku u svoj dom u Vašingtonu, rekao sam
naravno. Ali mislio sam da to neće dugo potrajati. Naravno da moramo da
pomognemo – Set treba da pomogne svojoj porodici – ali ona će stati na svoje
noge i snaći se, ući u vlastiti dom, za šest meseci, godinu. Mogao sam da ih
primim u svoj dom na godinu dana. Uradio sam to jer volim Seta.“
„Znam da ga voliš.“
„Ono na šta nisam računao jeste da ću se zaljubiti u tebe. U Mejsona. U
vašu majku. To se dogodilo. Kad smo razgovarali o prodaji kuće u Vašingtonu,
o preseljenju u Njujork, nisam to uradio samo zbog Seta. Uradio sam to zbog
svih nas. Zbog toga što smo postali porodica. Ti si moja devojčica, Naomi. Kao
da smo ista krv. Iskreno to mislim.“
„Volim te, Hari. Stvarno te volim, jako.“ Utom joj potekoše suze, vrele ali
čiste. „Znam koliko si učinio za nas, znam šta si nam sve pružio.“
„Ne želim da slušam o tome. Mogu da ti kažem šta si ti uradila za mene,
šta si ti meni pružila. Kladim se da je jednako. Ono što ja želim i što mi treba,
zapravo ono što po mom mišljenju svi želimo i što nam je svima potrebno od
danas, pa ubuduće, mila moja, jeste istina. Hajde da počnemo od ovog
trenutka. Šta je to Enson rekao zbog čega imaš takav izraz lica?“
„Zna ko smo. Čuo je razgovor nekih policajaca i sve je povezao. Želi da
postane novinar i hoće priču. Od mene.“
„Moraću da porazgovaram s njim.“
„Nemoj, Hari. Nema svrhe. On zna i ti to nikako ne možeš promeniti.
Rekao je da neće reći gde sam, gde smo mi, da će izostaviti neke pojedinosti,
ali…“
„Ne veruješ mu. A i zašto bi?“
Setila se kako je Markova ruka kliznula na njenu zadnjicu, setila se
Ensonove slepe ambicije. „Ne verujem nikom osim tebi, Setu i Mejsonu.“
„Možemo da upišemo tebe i Mejsona u privatnu školu.“
„To će se jednostavno ponovo dogoditi. Možemo se iznova preseliti, ali to
će se opet dogoditi. Mame više nema, a njoj je bilo najteže. Nismo mogli da je
zaštitimo od njega niti od nje same.“

63
 „Niko neće nauditi mojoj devojčici.“
„Mislila sam da mi je on prijatelj. Međutim, niko ti više nije prijatelj kad
sazna ko si.“
„Ako je tako, onda oni ne zaslužuju tvoje prijateljstvo.“
„Ali kako čovek da zna ko ga zaslužuje?“ Setila se posetnice koju joj je ona
detektivka što je izgledala kao da bi mogla da igra policajku na televiziji dala,
pa ju je izvadila iz tašne. „Detektivka Rosini.“
„Šta s njom?“
„Mislim da je ona možda prijatelj. On, Čafins, puši travu, pomalo je i
prodaje.“
Hari uzdahnu. „Naomi, shvatam pritisak vršnjaka i potrebu za
eksperimentisanjem, i nije trenutak da…“
„Ja se ne drogiram… Ne drogira se ni Mejson.“ Namrštila se zagledana u
posetnicu. „On želi na Harvard i u FBI. Ne bi rizikovao s tim. Čafins želi na
Univerzitet Kolambija i u Njujork tajms. Ne bi lepo izgledalo da ga uhapse zbog
posedovanja droge, možda i da ga izbace iz škole.“
Hari podiže obrve. „Učena?“
„To on radi. Otkucala bih ga policiji i ne ponosim se tim. Međutim, mislim
da bi detektivka Rosini otišla da porazgovara s njim i da bi to možda uspelo,
dalo bi mi dovoljno vremena da napišem priču.“
„Šta? Kakvu priču?“
„Nisam tako dobar pisac kao što je Čafins, ali mogu ja to.“ Sinulo joj je kao
munja u vreloj letnjoj noći. „Ako napišem tu priču – kao Naomi Bouz – i
prodam je, možda čak Tajmsu, on neće dobiti ništa. Treba mi samo vremena. A
detektivka Rosini mogla bi da mi ga da. Napisaću priču iz svoje perspektive,
kao što reče Čafins. A onda on neće moći da je napiše. Posle toga nikome neće
biti važno šta tamo neki krelac piše o meni. Mejson? Ni njega neće biti briga.“
„Mila, jesi li sigurna?“
„Niko to neće uraditi meni, nama. Sigurna sam.“
„Razgovaraj s detektivkom. Ako odlučiš da stvarno želiš to da uradiš,
bićemo uz tebe.“

Vratila se u školu, naterala se da i dalje bude član novinarske sekcije, školskog

lista. Ignorisala je ljutite Čafinsove poglede i obavljala glupa zaduženja koja joj
je zadavao. Jer šta god da mu je Rosinijeva rekla, zapušilo mu je usta, i Naomi
je mogla da se umiri mišlju da će za četiri meseca Čafins maturirati i otići iz
njenog života.
Posle dodele Oskara, sa koje je scenarista filma Ćerka zla odneo kući
statuetu, a petnaestogodišnja glumica koja je igrala Naomi Bouz koračala po

64
crvenom tepihu u kreaciji Aleksandra Makvina, pošto se knjiga zasnovana na
filmu šesnaest nedelja zadržala na spisku najprodavanijih, Njujork tajms je
objavio trodelni članak koji je izlazio tri sedmice zaredom.
Uopšte se nije iznenadila kad je primila ljutiti imejl od Ensona Čafinsa.

Prvo mi natovariš na vrat onu pandurku, a sad i ovo! Ti si jedna

lažljiva kučka i reći ću svima ko si, gde si i šta si. Dao sam ti ideju.
Ukrala si moj članak.

Odgovorila mu je samo jednom.

Moj život, moja priča, a i nikad nisam pristala na tvoju pogodbu.

Reci kome god hoćeš.

Međutim, nije rekao nikome. Naomi je poslala detektivki Rosini cveće u

znak zahvalnosti. Promenila je imejl-adresu, broj telefona i posvetila se
učenju, fotografisanju i porodici.
Rekla je sebi da je prošlost smestila u prošlost, gde treba i da ostane. I
zaista je započela život kao Naomi Karson.

65
 D U B I N A TE M E

Krajevi i počeci ne postoje.

Postoje samo sredine.
ROBERT FROST

Sanrajz Kouv, država Vašington, 2016.

To nije bio poriv, uveravala je Naomi sebe dok je lutala po prostranoj staroj
kući na litici. Pomalo ishitren potez, možda. Kockanje, nesumnjivo. Kockala se
već mnogo puta u životu, pa šta je onda još jedan put?
Ali, za boga miloga, kupila je kuću. Kuću stariju od nje – oko četiri puta.
Kuću koja se nalazi na suprotnom kraju države od mesta na kojem živi njena
porodica. Kuću koja, priznaje, iziskuje rad. I nameštaj.
I ozbiljno čišćenje.
Investicija, rekla je sebi i zgrozila se kad je pogledala u prljavu kuhinju i
njene zastarele uređaje – svakako starije od nje – i ispucali linoleum na podu.
Pa dobro, sve će očistiti, popraviti, okrečiti. Zatim može da stavi kuću na
prodaju ili da je iznajmi. Ne mora da živi u njoj. Bio je to izbor – još nešto što je
već mnogo puta napravila u životu.
Biće to projekat. Nešto čime će ispuniti vreme dok ne radi. Dom, pomislila
je, pa probala da odvrne slavinu nad okrnjenom porcelanskom sudoperom.
Slavina je štucnula, zašištala, pa naglo ispljunula malo vode.
Dom s lošim vodovodnim instalacijama.
Dobro, napraviće spisak. Možda bi bilo pametnije da je napravila spisak
pre nego što je kupila kuću, ali napraviće ga. Vodoinstalater ide pravo na prvo
mesto.
Pažljivo je otvorila ormarić ispod sudopere. Pomalo je zaudarao na vlagu
i izgledao prljavo, a prastara boca sredstva za otpušavanje cevi nije ulivala
poverenje.

66
 Obavezno mora naći vodoinstalatera.
I gomilu sredstava za čišćenje.
Glasno je izdahnula, izvadila telefon iz džepa džempera i otvorila
aplikacije.
Stavka unajmi vodoinstalatera zauzela je prvo mesto na spisku.
Dodala je još stavki dok se vraćala napolje, kroz trpezariju s prekrasnim
kaminom od izgraviranog crnog drveta. Odžačar. Da li ljudi i dalje postaju
odžačari? Neko mora da pregleda i čisti dimnjake, a budući da ta stara kuća
ima pet kamina, čišćenje dimnjaka se nesumnjivo našlo na spisku.
Zašto je kupila kuću s pet kamina? I deset spavaćih soba? I šest i po
kupatila? Neće sad da razmišlja o tome. Sačekaće da smisli šta da uradi
povodom toga. Podovi su bili čvrsti. Treba im hoblovanje, ali agent za
nekretnine zaista je prodao brodski pod od borovine. Mogla bi malo da istraži,
da vidi može li sama da ih ishobluje. U protivnom, parketar.
Zatim joj treba i keramičar – je li to ista osoba?
Ono što mi treba, pomislila je Naomi kad je krenula uz škripave stepenice,
jeste građevinski preduzimač. I ponude. I plan.
Ono što mi treba, ispravila se kad je stala na odmorište posle kojeg se
hodnik pružao nalevo i nadesno, jeste doktor za glavu. Kako kog vraga misli da
dovede u red toliku kuću, i to u ovakvom stanju?
Zašto se, za boga miloga, vezala za taj daleki komad zemlje u državi
Vašington? Voli da putuje – nova mesta, novi vidici, nove ideje. Samo ona i
njena oprema. Slobodna da ode bilo kud. A sad ima ovo sidro u vidu oronule
kuće koje je sputava.
To ipak nije bio poriv. To je bilo ludilo.
Prošla je pored prljavih zidova i prelepih starih vrata, pored previše
prostorija za jednu samu ženu, i osetila ono staro poznato pritiskanje u
grudima.
Neće imati napad strepnje zato što je postupila kao budala.
Disala je polako, svesno, pa je skrenula u sobu koju je agent za nekretnine
nazvao glavnom spavaćom sobom.
Bila je velika i svetla i, da, trebalo je poraditi na podu i zidovi su bili
grozne bledoplave boje nalik mutnoj vodi u bazenu, a i stara klizna vrata su
bila zaglavljena.
Ali ona ih je snažno povukla i otvorila, i izašla na čvrstu široku drvenu
terasu.
E, evo zašto, pomislila je kad je sav onaj pritisak iščezao i pretvorio se u
čisto ushićenje. Evo zašto.

67
 Zaliv, zagasito svetlucavoplav, vijugao je i širio se, račvao oko delića
kopna prekrivenih zelenilom i prvim vesnicima proleća. Obala se dizala,
poduprta drvećem, a voda je tekla kroz uzak kanal i uticala u dublje plavetnilo.
U daljini ka zapadu planine su se talasale na obzorju ka gustoj šumi zelenih
senki.
A pravo ispred, iza zaliva, kanala, ostrvaca i delića tla, širilo se dublje
plavetnilo rukavca.
Njena litica nije bila naročito visoka, ali sa nje se pružao čist, neometen
pogled na vodu, nebo i tlo i, za nju, neopisiv osećaj mira.
Njenog mira. Na časak se oslonila na ogradu, udahnula ga. Prepoznala je u
njemu svoj mir u trenutku kad je izašla na ovu terasu onog vetrovitog
februarskog popodneva.
Šta god treba uraditi da bi kuća bila pogodna za život, uradiće. Ali niko
neće moći da joj oduzme taj pogled, taj osećaj da je to njeno.
Pošto je foto-aparat ostavila u prizemlju, uzela je telefon i upalila kameru.
Napravila je jednu fotografiju, videla kakva je, pa napravila još jednu. Poslala
ju je Mejsonu, Setu, Hariju – koje je u kontaktima nazvala Moji momci – sa
jednostavnom porukom.

Evo zašto.

Sklonila je telefon, dođavola i spiskovi, pomislila je. Ide u grad da kupi šta
treba. Ostalo će smisliti usput.

Taj gradić je uglavnom živeo na vodi s marinom, prodavnicom ronilačke

opreme, agencijama za iznajmljivanje kajaka i kanua, ribljom pijacom. U Voter
stritu – logično – galerije, kafeterije, restorani i Hotel Sanrajz bili su okrenuti
ka zavoju marine u kojoj su se Ijuljuškali čamci.
Provela je nekoliko noći u tom hotelu kad je pratila njuh i došla u Sanrajz
Kouv. Htela je da dopuni svoj portfolio stok fotografija, da poveća svoj
portfolio umetničke fotografije i pronašla je mnoštvo tema za oboje.
Spazila je kuću – samo jedan njen deo – kroz prozor hotela i
zainteresovalo ju je kako je kuća okrenuta od gradića, njegovih meštana, ka
vodi i šumi.
Htela je da fotografiše tu kuću i raspitala se kako da dođe do nje. Odmah
se zaputila ka litici Point, kako su je meštani zvali, sa Džonom Džejmsom
Munijem, agentom za prodaju nekretnina.

68
 Naomi je mislila kako kuća sad pripada njoj, dok se parkirala ispred
prodavnice mešovite robe.
Malo kasnije, pošto je potrošila nekoliko stotina dolara, natovarila je u
prtljažnik hranu, potrepštine za čišćenje, ubruse i toalet-papir, sijalice,
deterdžent za veš – što je bilo glupo, budući da nije znala radi li stara mašina
za pranje veša – uz osnovni komplet šerpi i tiganja, aparat za kafu i usisivač,
koji je kupila u obližnjoj gvožđari.
Na oba ta mesta dobila je i ime građevinskog preduzimača – isto ime, tako
da je tip očigledno bio popularan. Zaključila je da nema svrhe da odlaže, pa ga
je pozvala istog trena i dogovorila se da se nađu za sat vremena u kući.
Zaputila se natrag, zadovoljna što je potrebno dobrih deset minuta
krivudavim putevima da dođe do kuće. Dovoljno daleko da ima privatnost,
dovoljno blizu za da joj bude ugodno.
Zatim je otvorila gepek svog terenca, pogledala u tovar i zaklela se da će
za sledeći odlazak u grad napraviti spisak.
Taj spisak, shvatila je kad je počela da istovara namirnice, podsetio bi je
da očisti frižider pre nego što kupi hranu koja će ići u njega.
Dok ga je očistila, napunila i zaputila se napolje po još namirnica, videla je
crni kamionet kako krivuda putem ka njoj.
Gurnula je ruku u džep i sklopila prste oko džepnog nožića. Samo mera
predostrožnosti.
Kamion se zaustavio. Čovek sa kačketom i sunčanim naočarima nagnuo
se kroz prozor. Veliki crni pas s maramom na tufne nagnuo se kroz drugi.
„Gospođica Karson?“
„Tako je.“
„Kevin Bener.“ Rekao je nešto psu, zbog čega je ovaj uvukao glavu unutra
pre nego što je Kevin izašao iz kamioneta.
Procenila je da je u ranim tridesetim, plavkasta kosa kovrdžala mu se
ispod kačketa. Lepa snažna vilica, nabijen. Pružio je ruku.
„Drago mi je što smo se upoznali.“
Šaka radnog čoveka, pomislila je i opustila se. „Hvala što ste došli.“
„Čuo sam da je neko sa istoka kupio ovu kuću. Zanimljiva je, zar ne?“
„Jeste, da.“
Široko se osmehnuo, prebacivši se s noge na nogu. „Zjapi prazna već
desetak godina – pretpostavljam da vam je gospodin Muni to rekao – otkako je
gospodin Parkerson umro, a gospođa Parkerson morala da digne ruke od nje.
Predstavljala je pansion s doručkom više od dvadeset godina. Ona jednostavno
nije mogla da je održava i na kraju se odselila u Sijetl da živi sa ćerkom.
Iznajmljivala ju je s vremena na vreme, ali…“

69
 „Velika kuća, mnogo održavanja.“
Zakačio je palčeve za prednje džepove, zaljuljao se unazad na petama dok
mu je pogled putovao po dugom pravougaoniku te građevine.
„Shvatili ste to. Zapretio sam da ću je kupiti pre nekog vremena – ima
prošlost i onaj pogled – ali moja žena je zapretila da će se razvesti od mene.
Sad ću je se možda dočepati, a uspeću i ženu da zadržim.“
„Hajde da pogledamo. Je li vašem psu dobro u kamionu?“
„Biće njoj dobro.“
Keruša je položila lice na komandnu tablu, uputila Naomi tužan pogled.
„Volim pse. Možete je uvesti ako hoćete.“
„Hvala. Ona je dobra keruša, navikla je da ide sa mnom na posao.
Hajdemo, Moli!“
Keruša je iskočila kroz prozor, prizemljila se elegantno kao
gimnastičarka, pa skočila do Naomi da joj onjuši cipele.
„Lep skok, lepotice.“ Kad je Naomi pomilovala Moli po glavi, keruša je
počela mazno da se uvija.
„Možda biste mogli da mi date ideju šta biste hteli da se uradi.“
„Htela bih da se kuća uvede u dvadeset prvi vek. Ne mislim na izgled“,
dodala je Naomi. „Već u pogledu vodovodnih instalacija, osvetljenja, kuhinje,
kupatila. Nadam se da će većina radova biti samo doterivanje“, rekla je kad su
krenuli unutra. „Ja mogu da okrečim zidove i obavim neke jednostavne
popravke, ali, čim odvrnem slavinu, začuju se šištanje i lupa. I ne znam je li
bezbedno koristiti kamine. Razmišljala sam da se sama pozabavim podovima,
tačnije hoblovanjem, ali shvatila sam da bi mi verovatno bile potrebne dve-tri
godine.“
„A prozori?“
„Šta s njima?“
„Trebalo bi ih zameniti prozorima s duplim staklima niske emisivnosti,
što će biti mnogo delotvornije u pogledu utroška energije, i mada košta sad,
uštedeće na računima ubuduće. Ovde je zimi vetrovito.“
„To može da ode na spisak, pa ćemo videti.“
„Moraću da pregledam električne instalacije, da proverim jesu li
bezbedne i ispravne. Možemo pogledati dimnjake, da se postaramo da vam
ovde bude dobro. Hoćete da ostanu kamini na drva?“
„O tome nisam razmišljala.“
Keruša je lutala po kući, njuškala, istraživala. Naomi je palo na pamet da i
Kevin radi gotovo isto to.
„I na spratu imate kamine, zar ne? Ako ne želite da teglite drva gore,
možete da razmislite o gasnim kaminima na drugom spratu.“

70
 „Zanimljiva ideja. Čistač.“
„Mislite na pansion?“
„Ne, ne mislim. Ne zasad.“
Klimnuo je glavom, nešto zabeležio, nešto mrmljao sebi u bradu dok su
obilazili prvi sprat. Kad su stigli do kuhinje, skinuo je kačket, počešao se po
glavi, pa ga opet stavio.
„Odmah ću vam reći, ova kuhinja mora potpuno da se razruši.“
„Da ste rekli da je drugačije, zapitala bih se zašto su svi koje sam pitala
preporučili vas.“
„Onda dobro. Nego, kladim se da je odmah ispod ovog ružnog linoleuma
brodski pod.“
„Stvarno? Mislite?“ Ta je ideja bila utešna pored činjenice da će morati da
zameni zilion prozora. „Možemo li da proverimo?“
„Ako vam ne smeta što ću nagrditi ugao.“
„Ne može biti ružniji nego što jeste.“
Izabrao je jedan ugao linoleuma i podigao ga džepnim nožićem. „O, da,
ovde je vaš brodski pod od čiste borovine.“
„Odlično, čoveče. Podignite to sranje, išmirglajte, ishoblujte, prelakirajte,
može?“
„To ću i uraditi.“
„To je ono što želim.“
„Onda dobro.“ Sa sunčanim naočarima okačenim o džep majice kratkih
rukava, Kevin je istraživao prostor očima boje lešnika. „Mogao bih da vam
predložim nekoliko nacrta za kuhinju.“
„Mogla bih i sama da pokušam. Još nikad nisam dizajnirala kuhinju, ali
fotografisala sam mnoge. Fotografišem“, objasnila je. „Za kataloge, veb-
stranice, stok fotografije.“ Sa rukama na kukovima, koračala je po prostoriji i
zamišljala je kako bi izgledala golih zidova i poda.
„Prostrana je, a to je prednost. Htela bih ostrvo, veliko, za spremanje
hrane i za jelo. Ne želim moderno, ali ne želim ni starinsko. Više savremeno
rustično, dakle tamni ormarići, sa staklenim frontovima, neka radne površine
budu svetle, nađite neke zanimljive pločice i poigrajte se osvetljenjem. Ovde
ima mesta za duple ugradne rerne, ne znam šta će mi duple ugradne rerne, ali
moji ujaci se kunu u njih. Šporet s plotnama na plin i lep aspirator – kao
središnje mesto. Keramička sudopera ispod onog tamo prozora, a i ono
kupatilo je ionako nezgodno. Napravite od njega ostavu. I otarasite se onih
tesnih vrata. Otvorite izlaz na tu terasu, na taj vidikovac. Velika dvokrilna
vrata, od čistog stakla, bez ramova.“
Beležio je, klimao glavom, ali sad je podigao pogled.

71
 „Gospođice Karson?“
„Naomi. I nemojte više da mi persirate.“
„Naomi. Ja volim svoju ženu.“
Uputila mu je oprezan osmeh kad se okrenula. „To je dobro.“
„Zaljubio sam se u nju kad sam imao šesnaest godina i trebalo mi je skoro
godinu dana da skupim hrabrost da je pozovem da izađemo. Možda bih i dalje
maštao o tome kako je ljubim prvi put, da ona nije uzela stvar u svoje ruke, da
se tako izrazim. Imao sam dvadeset tri godine kad smo se venčali – i tu je ona
prva napravila potez, inače bih ja skupljao hrabrost da je zaprosim. Imamo
dvoje dece.“
„Čestitam.“
„Samo govorim da volim svoju ženu i trudim se da ne budem ishitren u
nečemu. Međutim, da se nas dvoje duže poznajemo, poljubio bih te pravo u
usta.“
„Treba li to da očekujem kasnije?“
Ponovo se široko osmehnuo. „Moglo bi se desiti ako nastaviš da
ostvaruješ moje snove i nade. Uradila si to uklanjanjem onih uskih vrata. Ovoj
prostoriji je potreban taj pogled. Zašto imati taj pogled, a držati ga napolju?
Ako bi mi dozvolila da izbijem onaj tamo zid, spojili bismo kuhinju s
trpezarijom i tako dobili prostor za priređivanje zabava. Dnevna soba je na
drugom kraju kuće, ali imala bi ovde ovaj prostor, tako da se ljudi mogu
okupiti dok kuvaš.“
„I to bi moglo na spisak.“
Pregledali su sve, od tavanice do podruma, pa je Kevin otišao napolje po
svoj metar, pa iznova sve pregledao i izmerio.
Dok je on to radio, ona je unela stvari iz gepeka i nasula im oboma koka-
kolu. Pili su je na tremu ispred kuće, zagledani u rumeni zalazak sunca između
krošnji.
„Napraviću procenu troškova. Verovatno ćeš morati da sedneš dok je
budeš čitala.“
„To mi je već jasno.“
„Kad je pročitaš, možemo porazgovarati o prioritetima, o tome šta hoćeš
da se odmah uradi, šta možda može malo da pričeka. Mogu ti dati ime dobrog
pejzažnog arhitekte da se vidiš s njim dok se budeš oporavljala od šoka od
procene troškova.“
„Može, ali deo toga ću uraditi sama.“
„Dobro. Hvala na koka-koli.“ Pružio joj je praznu čašu. „Cenim što si mi
pružila priliku da pregledam kuću. Ako me unajmiš, uradiću ti dobar posao.“
„Verujem da hoćeš.“

72
 „Čučemo se. Hajdemo, Moli.“
Gledala je dok je odlazio kamionom, pa je osetila kako se tišina spušta isto
kao sunce iza stabala.
I sama će obaviti dobar posao ovde, pomislila je. Zatim je ušla u kuću da
svije sebi privremeno gnezdo i napravi prostor za rad.
Jutra je provodila u fotografi sanju. Fotografisala je izlaske sunca – sve te
božanske boje su se stapale – vodu, drveće, ptice. Po podne je tražila
prodavnice polovne robe, buvlje pijace. Kupila je radni sto i stolicu, nekoliko
lampi i srećan dobitak u obliku stare metalne baštenske sofe u kompletu sa
stolicom.
Uveče bi napravila sendvič ili kajganu, natočila malo vina i radila na
fotografijama koje je snimila ujutro.
Mogla je da prodaje umetničke fotografije preko svog veb-sajta i galerije u
Njujorku, što je i radila, ali živela je od autorskih prava na stok fotografije.
Naučila je da može da radi bilo gde – u svom automobilu, u kampu, u
hotelskoj sobi. Međutim, ovo, rad u vlastitoj kući, u potpunoj tišini i na svetlu
koje se igralo na vodi, činilo se kao dar, dar koji su joj omogućili baba i deda i
sigurnosni fond koji su osnovali za nju i Mejsona.
Bila je zahvalna i redovno im je slala imejlove s fotografijama. Od koledža
ih je zvala svake nedelje, ma gde da je bila i ma šta da je radila.
Izgubili su ćerku – dvaput, tako je Naomi gledala na to. Potrudila se da
nikad ne izgube unuku.
Fotografisala je baštensku sofu i stolicu pre restauriranja, poigravajući se
teksturom rđe, farbom koja se ljuštila, četvrtastim linijama – i kantom
ljubičastih maćuhica koje je zasadila i stavila na terasu. Fotografisala ih je i
posle restauriranja, poslala i jedne i druge fotografije kuće, i poigrala se na
kompjuteru fotografijama baštenskog nameštaja pre restauriranja i stavila ih
u prodaju na svoj veb-sajt.
Kevinu je trebalo skoro nedelju dana da donese procenu troškova. Ovog
puta doveo je šestogodišnjeg sina, Tajlera, kao i Moli. Dečak je bio minijaturna
verzija oca i toliko sladak da je Naomi zažalila što nema kolača.
„Krenuli smo po picu i shvatili da možemo ovo da ti ostavimo. Verovatno
ćeš poželeti da popiješ nešto žestoko i sedneš pre nego što sve pročitaš.“
„Oho.“
„Da. Ovaj… kao što sam rekao, možeš da proceniš šta su ti prioriteti.
Unutra sam izneo svoje mišljenje. A ako hoćeš nešto sama da uradiš, možemo
da uštedimo nešto novca. Daj sebi vremena, razmisli o tome. Samo me
obavesti. Upisao sam tu i drugo ime. Možda ćeš hteti drugu ponudu, a znam da
ta firma dobro radi. Nalaze se na periferiji Hudsporta.“

73
 „Hvala.“
„Hajdemo, društvo.“ Dečak je otrčao natrag do kamiona s psom. Kevin je
zastao. „Ne zaboravi ono žestoko piće.“
Naomi je lupnula krem kovertom o dlan, pa ju je odnela u kuhinju. Ne
može da pogreši sa čašom vina, pomislila je, pa nasula sebi jednu, a kako joj je
tu jedina opcija bila radna stolica, izašla je na terasu i sela na napola
išmirglanu baštensku sofu.
Sedela je jedan časak, pijuckala vino, posmatrala vodu i svetlocrveni kajak
koji je klizio po vodi ka obali.
Spustila je čašu na krpu, otvorila koverat.
„U jebote. Oho, šest cifara.“ Pokajala se što nije nasula sebi nešto žešće od
vina. Nekoliko tekila na primer. Još nije bila kupila tekilu, ali ispraviće tu
grešku.
Otpila je još dobar gutljaj vina, glasno izdahnula, pa iznova pročitala
procenu troškova.
Toliko posla. Kuhinja – i očekivala je tu cenu. A u stvari, ponudio je i malo
nižu cenu od one na koju je bila spremna. Prozori – toliko je prozora i njihova
zamena je dodatni trošak. Malo je istraživala po internetu i cene su opet bile
malo niže nego što je računala.
Daje joj popust, razmišljala je. Predlaže joj i drugog građevinskog
preduzimača, a to je i više nego pošteno.
Ustala je, prošetala po terasi, pa sela. Nastavila je da čita.
Vodovodne instalacije, elektroinstalacije, postavljanje izolacije na tavanu.
Ništa ekskluzivno, ali neophodno. Bože, podovi. Tolika kvadratura. Zašto je
kupila tako veliku kuću?
Kako bi odgovorila na vlastito pitanje, pogledala je u onaj vidik. Sunce je
bilo nisko na nebu, svetlucalo je nad plavetnilom. Ptica, bela i širokih krila,
upravo je proletela iznad njega.
Ponovo je pročitala procenu troškova. Mogla bi da preuzme na sebe
makar deo krečenja. Ne boji se napornog rada. Sigurno ima još nešto što ona
može da uradi. I troškova koje može da umanji.
Međutim, ona ne želi da umanjuje troškove.
Naslonila se, klizeći polako. Mogla bi da napravi mnoštvo fotografija
demoliranja i restauracije. Fotografije radnika, polomljenih pločica, alata i
drveta. Ako to uradi kako treba, mogla bi da ostvari neki prihod čak i za vreme
velikog izdatka.
Ima ušteđevinu, podsetila se. Živela je pažljivo, ne treba joj mnogo za
život. Njeni najveći troškovi pre kupovine kuće bili su foto-aparat haselblad i
automobil tojota. Može ona to.

74
 Opet je pogledala preko vode. Treba to da uradi. Bila je u svim državama,
putovala je i radila. Bila je u Evropi dvaput, putovala i radila.
I još nijedno mesto nije je privuklo kao ovo, ova kuća.
Izvadila je telefon, pozvala Kevina.
„Treba li ti hitna pomoć?“
Zasmejao ju je. Nije lako sklapala prijateljstva, ali nasmejao ju je.
„Poželela sam koju čašicu tekile, ali dobro sam razmislila i odlučila. Kad možeš
da počneš?“
„Šta? Izvini, šta si rekla?“
„Hajde da to uradimo. Kad možeš da počneš?“
„Možda će mi trebati hitna pomoć. Čoveče! Čoveče! Slušaj, šutiram se od
sreće dok ovo govorim, ali zar ne želiš da dobiješ i drugu ponudu?“
„Kupila sam ovo mesto jer mi se obratilo, reklo mi je reći koje su mi bile
potrebne. Ti to razumeš. Probaću nešto i sama da uradim – krečenje na
primer. Možda ću moći da pomognem s rušenjem ili nečim sličnim, da malo
umanjim troškove. Ali prihvatam ponudu. Kad možeš da počneš?“
„U ponedeljak. Sastaviću ugovor i napisaću u njemu da preuzimaš
krečenje na sebe. Ako to ne uspe, odmenićemo te. Pripremio sam nacrt za
kuhinju koji si predložila, ali…“
„Da, videla sam ga. Tako ćemo i napraviti, a ti ćeš mi reći gde da potražim
radne površine, kredence i sve ostalo kako bih mogla da vidim šta želim.“
„Mnogo je to posla.“
„Jeste. Zato hajde da počnemo.“
„Naomi, možda ću morati da te poljubim u usta. Moja žena će razumeti.“
Nadala se da je njegova žena ljupka kao i on. „Preći ćemo taj most.“
„Svratiću sutra sa ugovorom.“
„A ja ću ti dati ček za materijal, kao što ovde piše.“
„Bio bih ti zahvalan na tome. Imaš li omiljenu boju?“
„Naravno. Sve su mi omiljene.“
„Odlično. Vidimo se sutra. I hvala, Naomi.“
Ušla je u kuću, ispila vino do kraja. I nazdravila sebi u kuhinji koja će
uskoro biti razrušena.
Doneo je ugovor i doveo ženu – veoma lepu Dženi – Tajlera i
četvorogodišnju Medi, slatku plavokosu devojčicu koja je jako ličila na oca.
Sa ugovorom joj je dao saksiju tulipana svih boja.
„Rekla si sve. Omiljena boja.“
„Predivni su.“
Zatim ju je uhvatio za ramena i poljubio. Tajler je pokrio oči; Medi se
zakikotala. Dženi se samo zadovoljno osmehnula.

75
 „Ima ideje o tome šta sve treba uraditi u ovoj kući još otkako znam za
njega. A reče da su i tvoje u skladu s njegovim. Kevin je najbolji. Potrudiće se
da ova kuća izgleda prelepo za tebe.“
„Dženi je pristrasna“, rekao je Kevin, pa zagrlio ženu. „Ali iskrena. Čim
ustanem u ponedeljak, šaljem ti kontejner za otpad. Radnici će stići ovamo do
pola osam. Bićemo bučni.“
„Neće mi smetati.“
„Onda se vidimo u ponedeljak.“
Nagurali su se u kamionet i, kao i pas, Kevin je promolio glavu kroz
prozor. „Udesićemo mi ovu kuću!“
Naomi je stavila aparat za kafu na radni sto u spavaćoj sobi, napunila
frižider gaziranim sokovima, mesom, voćem. Mogla bi da iznese šporet na
terasu. Kuvala je i u mnogo neprijatnijim uslovima.
U ponedeljak je dala sebi slobodan dan i pridružila se radnicima u
rušenju kuhinje i susednog kupatila. Mahala je maljem, rukovala ćuskijom,
pomogla da se izvuku stare radne površine, stari kuhinjski kredenci.
I iscrpljena i bolna, srušila se na dušek i zaspala pre nego što je šuma
progutala sunce.
Svako jutro otpočelo bi čekićanjem. Popila bi kafu, pojela energetsku
pločicu, uzela foto-aparat. Radnici su se navikli na nju i prestali da poziraju.
Fotografisala je žuljevite šake, prste iz kojih je tekla krv. Oznojena tela,
radničke čizme s metalnim bruksom.
Uveče, u blaženoj tišini, jela je sendviče i radila. Napravila je projekat od
kuhinjskog poda, podignutog linoleuma naspram otkrivenog brodskog poda.
Igrala se svetlošću, razmatrala druge kompozicije, provodila vrerne u
ažuriranju sajta, u marketingu.
Izabrala je koje slike pripadaju njenom sajtu, koje treba da budu
rezervisane samo za galeriju, koje treba da svrsta u stole fotografije.
Valjalo je doneti mnoštvo odluka i mogla se zakleti da dan nema toliko
sati kao što je imao prošle nedelje.
Odvojila je još vremena da gleda granitne ploče i na kraju je provela više
od sat vremena u fotografisanju – tih grubih ivica, teksture, šara i boja. Kako
su joj dosadili hladni obroci i supe koje je kuvala na šporetu, svratila je u grad
po picu.
Sešće na svoju prelepu plavu baštensku sofu, udisati mir i jesti bogatu
picu na terasi. Zatim će se počastiti filmom na laptopu. Nema više posla za taj
dan. I, hvala bogu, ogromni dušek koji je naručila stići će joj ujutro. Prethodnu
noć spavala je na dušeku na naduvavanje.
Sumrak je treperio na zapadu dok je vozila krivudavim drumom.

76
 Iz šume je iskočio jelen. Stigla je da vidi da je to golem mužjak, pre nego
što je naglo okrenula volan ne bi li izbegla sudar. Nagazila je na kočnicu i
zadnji kraj njenog vozila nekontrolisano se zaokrenuo.
Više je osetila nego čula kako je guma pukla, i opsovala kad je pokušala da
vrati volan unatrag.
Na kraju je udarila u plitak j arak pored puta, a srce joj je tuklo između
ušiju.
Jelen je samo okrenuo glavu, uputio joj kraljevski pogled, pa uskočio u
mrak.
„Dođavola, dođavola, dođavola! Sve je u redu, sve je u redu. Niko nije
povređen, pa ni jebeni Bambi.“ Otvorila je vrata da vidi štetu.
Guma je pukla, primetila je, ali mislila je da nije oštetila točak. Može da
zameni glupu gumu, ali biće nezgodno pod tim uglom i u jarku. A i mrak se
spuštao brzo, a ona se nalazila na strmini u nizu krivina.
Otvorila je gepek, izvadila alat, upalila signalnu lampu, postavila je
nekoliko metara iza auta, postavila još jednu nekoliko metara ispred, uvukla
se u auto, upalila migavce.
Pomirena s tom neprijatnošću, izvukla je dizalicu iz gepeka.
Ugledala je farove, zabrinuta da se približavaju prebrzo. Međutim,
kamionet – razaznala je obrise kamioneta – usporio je, pa pažljivo skrenuo na
proširenje pored puta između njenog automobila i signalne lampe iza njega.
Naomi je spustila dizalicu, pa čvrsto uhvatila polugu.
„Imaš problem?“
„Samo pocepanu gumu. Sama ću to rešiti, hvala.“
Međutim, on je polako nastavio napred, siluete obasjane farovima s leđa.
„Imaš rezervnu?“
Dubok glas, veoma muževan. Visok, dugonog, dugoruk.
„Naravno da imam rezervnu.“
„Dobro. Ja ću ti je zameniti.“
„Hvala na ponudi“, rekla je i čvršće stegla polugu, „ali sama ću to rešiti.“
Samo je čučnuo da bolje pogleda. Sad ga je bolje videla – mnogo tamne
kose koja se lelujala na vetru, oštar profil i kratka brada. Ishabana kožna
jakna, krupne šake na kolenima dugih nogu.
„Pod lošim si uglom za dizalicu, ali izvodljivo je. Imam baterijsku lampu u
kamionetu.“
Tad je pogledao naviše u nju. Grubo, lepo lice, lice žilavog, pomalo
neurednog momka, guste raščupane kose i čvrstih punih usana na kojima nije
bilo osmeha.
Nije mu videla boju očiju, ali nije zapazila ni trunku zlobe u njima. Ipak…

77
 „Već sam menjala gumu.“
„Hej, i ja sam. Zapravo, od toga može i da se živi. Zander Kiton. Kitonova
mehaničarska i limarska radionica – to mi piše na kamionetu. Ja sam auto-
mehaničar.“
„Nisam zvala auto-mehaničara.“
„Zar nisi srećna što je jedan upravo naišao? A i bio bih ti silno zahvalan da
me ne zvekneš tom polugom.“ Krenuo je odlučnim korakom, podigao dizalicu,
prionuo na posao. „Dobro si udesila ovu gumu. Trebaće ti nova. Mogu da je
naručim.“
Podigao je dizalicu. „Kako je pukla? Ne izgleda izlizano.“
„Jelen… Iskočio je ispred mene. Dala sam sve od sebe da ga ne udarim. I
previše.“
„Još će ti se to dešavati. Ideš kući? Samo razgovaramo“, rekao je pošto je
nastavila da ćuti. „Osećam miris piće. Dolaziš iz grada, dakle ne odsedaš u
gradu. Nisam te viđao pre, a s obzirom na to da dobro izgledaš, upamtio bih da
sam te video.“
„Da, idem kući.“
„Nova si ovde, znam jer znam svakog, ideš kući ovim putem. Moćna
plavuša. Jesi li ti Naomi?“
Udaljila se jedan korak.
„Smiri se.“ Izgovorio je to polako kad je ustao da uzme rezervnu gumu.
„Kevin Bener. Restaurira staru kuću Parkersonovih gore na litici Point za tebe.
Najbolji smo drugovi, od rođenja, pa do groba. Dobro, imam još mnogo do
groba osim ako me usmrtiš tom polugom, ali znali smo se još dok nismo bili ni
prohodali. Možeš ga pozvati, potvrdiće ti da govorim istinu, ako će to pomoći
da malo olabaviš stisak oko tog čuda.“
„Nije te pominjao.“ Ali ipak je olabavila stisak, malo.
„E to boli. Uvek je bio uz mene, bio sam mu venčani kum. Tajlerov sam
kum. Njegov rođak Majk popravlja ti vodovodne instalacije, a Mejsi Adams – u
koju sam bio ludo zaljubljen oko šest nedelja u osnovnoj školi – radi ti
stolariju. Je li to dokaz da sam nedužan?“
„Znaću sutra kad budem pitala Kevina.“
„Imaš ciničnu i sumnjičavu prirodu. Moraću da je zavolim.“ Pritegnuo je
šrafove na rezervnoj gumi, zavrteo je probe radi. „Poslužiće.“
Kad je spustio dizalicu, iznova je pogledao naviše u nju. „Koliko si visoka.“
„Metar i osamdeset.“
„Znaš to da nosiš.“ Ustao je, pa vratio alat i dizalicu na mesto.
„Hoćeš da ponesem ovu gumu sa sobom, da ti poručim drugu?“
„Ja… ovaj, da, zapravo to bilo odlično. Hvala.“

78
 „Nema problema. Pričekaj trenutak.“ Odneo je gumu u kamionet, izneo
kantu peska, podigao signalnu lampu. „Hoćeš da donesem i drugu?“
„Spreman si.“
„Deo posla.“ Ugasio je svetiljke u pesku, odmahnuo glavom kad je Naomi
počela da kopa po džepovima. „Hoćeš da mi platiš? Daj mi parče te piće.“
„Šta? Ozbiljno?“
„To je pica iz Rinalda. Slab sam na nju.“
„Hoćeš parče piće?“
„Ne bih rekao da tražim mnogo, pošto sam rizikovao potres mozga i
moguće oštećenje lobanje da bih ti zamenio gumu.“
Otvorila je vrata, podigla poklopac kutije. „Nemam ništa na šta bih ga
stavila.“
Zander je ispružio ruku. „Šta kažeš na ovo?“
Naomi je slegnula ramenima, pa spustila parče piće na njegov široki dlan.
„Hvala na pomoći.“
„Hvala na pici. Sad možeš da voziš bez brige.“
Ušla je u auto, vezala pojas i gledala ga kako je lagano odšetao. To je
uradio, lagano odšetao. Izašla je iz jarka i vratila se na drum.
Prijateljski je zatrubio kad je krenula.
Sedeo je nekoliko časaka, odgrizao nekoliko zalogaja piće da može voziti
jednom rukom. Pica je bila ukusna kao i uvek.
Ali nije bila ni prineti dugonogoj plavuši sumnjičavog pogleda.

Došla je radi mira, tišine, samoće, a završila s kućom punom ljudi i buke. Bilo
je dana kad čak ni pogled nije bio dovoljna protivteža tome.
Kad se zapitala zašto se nije zadovoljila osnovnim – na primer
unajmljivanjem pouzdanog vodoinstalatera i pristojnim frižiderom – nije
mogla da se seti odgovora.
Kuća je bila potpuno razorena, puna prašine – a najveći mogući kontejner
na svetu stajao je u njenom dvorištu ispred kuće. Posle tri dana, tokom kojih je
kiša neprestano padala i činila svaku pomisao na izlazak iz kuće s foto-
aparatom neprimamljivom, Naomi je bila spremna da ubaci stvari u auto i
pobegne.
Umesto toga je kupila kreč.

79
 Prvog kišnog dana očistila je zidove spavaće sobe i premazala ih
zaštitnim slojem farbe. Prve kišne večeri pregledala je kataloge boja, pravila
palete i nacrte na kompjuteru. Drugog dana uverila je sebe da je to samo kreč,
i ako joj se ne dopadne, može jednostavno prekrečiti zidove.
Kupila je onoliko boje koliko je Kevin preporučio i sivkastobelu za ivice –
zajedno s valjcima, četkama, posudama. Zaboravila je merdevine, uzeće ih
sledećeg puta, pa je opet pozajmila jedne od radnika.
U dukserici, farmerkama i s kačketom na glavi već uprskanim krečom,
prionula je na rad. Kako nije mogla da zagluši zujanje cirkulara, lupu pištolja
za zakucavanje eksera i glasni rokenrol koji je treštao na prvom spratu,
ubacila je slušalice u uši i krečila uz vlastitu plej-listu.

Zander se dovezao s mišlju da stara kuća izgleda kao da je sagrađena da

izgleda kao priviđenje na litici za kišnih dana. Dan je bio kišovit i sumoran, pa
su svetla koja su gorela iza nekih prozora samo doprinosila atmosferi. Možda
je i u džinovski kontejner ispred kuće stalo mnogo šta iz te stare kuće, ali
pretpostavio je da se Kevin i njegovi radnici silno zabavljaju u nastojanju da ga
napune.
Izašao je iz vozila, pa se pogrbio na kiši i krupnim korakom zaputio ka
kući.
Unutra je vladala neverovatna buka, ali takva je buka uobičajena za
gradilišta. Osetio je miris piljevine, kafe, pokislog psa – što je značilo da je Moli
trčkarala okolo. Pod je bio prekriven krpama i komadima kartona.
Unutrašnjost je, koliko je mogao da vidi, izgledala tužno. Mračno, prljavo,
zapušteno. Možda su joj visoke tavanice davale malo otmenosti, kamin od
pravog kamena malo osobenosti, ali video je mnogo prostora koji je valjalo
urediti i popuniti.
Setio se one dugonoge visoke plavuše sa seksi kratkom frizurom i stavom
koji je govorio: nemoj da te šutnem u dupe. Nije video nikakvu povezanost.
Delovala mu je kao devojka iz grada. Velikog grada.
Zbog toga su mu i ona i njen izbor stanovanja bili još zanimljiviji.
Krenuo je u zadnji deo kuće, prateći buku. Video je naslagane daske, alat,
kablove, kolutove žice.
Zapitao se šta ljudi rade sa svim tim prostorijama. Šta ta seksi plavuša
namerava da uradi s njima?
Kad je stigao do kuhinje, dobio je deo odgovora. Tu je bar naumila da
krene od samog početka.
Izvadili su ama baš sve iz te prostorije, ostali su samo stubovi, i sad su
postavljali nove. Plava cerada podrhtavala je na vetru i kiši iznad velike rupe

80
na zadnjem zidu. Znao je dovoljno o vodovodnim instalacijama da na osnovu
grubih radova shvati gde šta treba da ide. Isto kao što je mogao da zaključi da
se u udaljenom Ievom uglu nekad nalazio WC.
„Hej, Keve, planiraš li da iškoluješ oba deteta novcem koji ćeš zaraditi od
ove kuće?“
Kevin, koji je čučao na podu s vodoinstalaterom, okrenuo je glavu da ga
pogleda. „Pomoći će“, doviknuo je nadjačavajući buku.
Zatim je ustao i prišao mu preko poda zastrtog ceradom. „Šta te dovodi
ovamo?“
„Nova guma za onu tojotu.“
„Aha. Mogao sam joj je doneti. Da te poštedim puta.“
„Ma nije problem. Ionako sam hteo da vidim kuću.“
Kevinovo lice se ozarilo kad se osvrnuo oko sebe. „Napreduje.“
Stojeći pored Kevina, Zander se osvrnuo po istom prostoru. „U kom
pravcu?“
„Potrebna ti je vizija, čoveče. Jednostavno ti je potrebna vizija.“ Savio je
prst, otišao do trpezarije i šperploče postavljene na stolarske koze. „Napreduje
u ovom pravcu.“
S rukama u džepovima, Zander je proučio nacrt projekta kuhinje. „Otud
ova rupa. Šta je tu bilo ranije?“
„Standardna vrata. Totalna šteta. Znao sam da Naomi ima tu viziju kad je
rekla da ih proširim.“
„Viziju i dubok džep.“
„Sreća za oboje. Sreća za ovo mesto. Ima dobro oko, znaš, bavi se
fotografijom. Ima dara za to. I ima osećaj za ovu kuću, za njen karakter. Ne želi
da kuća izgleda moderno i uglađeno. Ovaj ovde prostor i glavno kupatilo su
najveći projekti. Treba ugraditi nove prozore, sutra stižu, ishoblovati podove,
srediti vodovodne i elektro instalacije, dekoracije – hoće da se ponegde
postave gipsani ukrasi po tavanici, a neke stare dekoracije treba opet
napraviti, zatim su tu krečenje, ugradnja, sve to je uglavnom šminka, ali ima
mnogo posla.“
„Koliko ima prostorija u ovoj kući?“
„Osamnaest i još pet i po kupatila sad kad smo ovo ovde razrušili. Ne
računajući podrum, koji je nezavršen.“
„Neudata je, je li tako? Živi sama?“
„Neki ljudi vole prostor, neki ljudi vole da žive u tri sobe iznad svoje
radionice.“
„Neki ljudi voze kombi.“
Kevin ga je malo lupnuo u šali. „Sačekaj da dobiješ decu.“

81
 „Da, sačekaćemo i to. Nego gde je ona?“
„U svojoj sobi, koliko znam. Farba.“
„Ona farba – šta, kreči zidove ili slika na platnu?“
„Kreči zidove. Očistila ih je i premazala zaštitnim slojem, ali verujem da
ćemo pozvati Džimija i Renea da urade ostatak.“
Mogao je da da Kevinu račun, ubaci gumu u njen automobil i ode svojim
putem. Ali kako je već došao ovde…
„Idem gore.“
„Popni se stepeništem iza kuće.“ Kevin je pripretio prstom. „Soba u uglu,
gleda na zaliv.“
„Častim te pivom kad završiš. Može?“
„Može, naravno. Svratiću.“
Popeo se stepeništem iza kuće i, kako je celog života imao Kevina za
prijatelja, prepoznao je delo veštog zanatlije u novim stepenicima, čvrstom
gelenderu. Osvetljenje je izgledalo kao osvetljenje kakve brvnare iz pedesetih,
ali to se dalo lako popraviti.
Zatim je stigao na drugi sprat i zastao zagledan niz hodnik. Izgledao je kao
nešto iz filma Isijavanje. Očekivao je da će ugledati neko dete kako okreće
pedale na biciklu. Ili raspali leš kako curi ispod vrata.
Zapitao se kako ona noću spava na takvom mestu.
Pokucao je na vrata sobe u uglu i zapitao se šta da uradi, pošto odgovora
nije bilo. Odlučio je da jednostavno otvori vrata.
Stajala je na merdevinama u odeći isprskanoj krečom i prastarim
dubokim starkama, pažljivo je prelazila četkom po zidu nadomak tavanice.
Bila je pri kraju s radom, pa nije hteo da joj pokvari posao.
Pošao je da zakuca na otvorena vrata, ali, kad je umočila četku u kreč,
zapevala je „Shake It Off“:
„Cause the players gonna play, play, play, play, play.“
Pristojan glas, pomislio je, pa spazio slušalice u ušima.
Kad je stigla do „Baby, I’m just gonna shake, shake, shake“, prišao joj je i
potapšao je po ramenu.
Okrenula se toliko brzo zajedno sa četkom, da je Zander za dlaku izbegao
sloj kreča po licu. Rekao je: „Oho“, pa spustio ruku na Naominu zadnjicu jer se
zaljuljala i umalo nije pala.
Uz to se osmehnuo, oholo muški. „Lepo.“
„Odstupi.“
„Samo sam te pridržao da ne padneš na pod zajedno s tom kantom.“ Ali
ipak je sklonio ruku. „Kucao sam, ali ti i Tejlor ste bile toliko zaokupljene
otresanjem da me nisi čula.“

82
 Naomi je vrlo pažljivo spustila četku. „Kad pokucaš i niko ti ne odgovori,
logično i učtivo je da odeš.“
„To je pola-pola, zar ne?“ Ima zelene oči. Nije uspeo da vidi u mraku one
večeri pored puta, ali ima neverovatno lepe tamnozelene oči. I bes u njima.
„Mnogi otvore vrata, pogledaju.“
„Šta hoćeš?“
„I meni je drago što te ponovo vidim. Doneo sam ti gumu, zamenu.“
„O, hvala.“
„Nema na čemu.“ Izvadio je presavijeni račun iz zadnjeg džepa i pružio joj
ga. „Košta više od parčeta piće.“
„Verujem. Primaš li čekove?“
„Naravno. Keš, čekove, kreditne kartice.“ Izvadio je elektronski čitač
kartica iz zadnjeg džepa. „Biraj.“
„Onda ću platiti karticom. Nije li to visoka tehnologija za auto-
mehaničarsku radionicu?“
„Volim tehnologiju, osim toga – zgodno je kad je ljudima potrebna pomoć
na drumu. Mogu da im popravim kvar, provučem karticu i pošaljem ih dalje na
put.“
Klimnula je glavom, izvadila tanak novčanik iz zadnjeg džepa. Zander je
samo podigao obrvu kad je izvukla kreditnu karticu. Sve žene koje je znao
nosile su sa sobom ogromne novčanike veličine šetlandskog ponija, pune
koječega.
„Hvala što si se potrudio i doneo gumu čak ovamo.“
„Nije to tako daleko. Ubaciču je na mesto rezervne gume kad krenem. Kev
je sve razrušio dole.“
„Da. Jeste.“
„Imaš veliku rupu u zidu.“
„Do večeri će to biti vrata. Molim te, bože.“
Provukao je karticu kroz čitač. „Lepa boja kreča.“
„Da. Mislim da jeste.“ Brinula je zbog toga dok se potpisivala. „Deluje li ti
toplo?“
Vratio joj je karticu, pa ozbiljno osmotrio nežnobelu boju zida. „Da, topla
je, i umirujuća. Zar ne? Biraš nijanse vode, rano ujutro pre nego što potamni.“
„Tako je. Malo je falilo da izaberem sivlju. Tamniju nijansu. Možda je i
trebalo… ma to je samo kreč.“
„To su zidovi“, ispravio ju je. „Treba da živiš s njima.“
„Jebi ga.“
„Dobila si toplu i mirnu, ako si to htela. A i kakva god da je, navići ćeš se
na nju. Račun ti mogu poslati mejlom.“

83
 „Nije mi potreban.“
Pre će biti da ne želi da mu da svoju imejl adresu. Zander je vratio u džep
čitač, telefon. „Imaš još mnogo da krečiš. Otvori vrata da ti uđe malo vazduha.“
„Pada kiša. A i u pravu si.“ Prišla je kliznim vratima i odškrinula ih s
mukom. „Ova uporna odvratna vrata su zaglavljena.“
Zander je spustio ruku iznad njene, pa dobro gurnuo klizna vrata. Zatim
je pogledao napolje kad i ona.
„Zidovi ništa ne znače kad pogledaš u ovo.“
„To stalno sebi ponavljam.“
Napolju je svet na kiši bio snen, mrak je samo doprinosio sanjalačkoj
atmosferi, pramičci magle su plutali nebom nalik nekim vazdušastim pticama.
„Kad vidiš ovo, zaboraviš da drugi sprat izgleda kao deo Hotela Stenli.“
„A, hvala ti na tome. Sad ću zamišljati da je na onim groznim tapetama
krvlju ispisano Crvena soba.“
Široko se osmehnuo. „Moram da krenem. Srećno sa ovim.“
„Hvala.“
Ustala je kad je izašao, zagledana u prohladnu prolećnu kišu.
Uplašio ju je, mogla je to da prizna. Tim čvrstim brzim tapšanjem po
ramenu kad joj je um bio zaokupljen muzikom i krečenjem. Jednako brzom i
čvrstom šakom na njenoj zadnjici.
Povratila bi ravnotežu, verovatno.
Odstupio je kad mu je rekla, polako, pokazujući da je bezazlen.
Ali nije bio bezazlen. Uprkos opuštenom razgovoru o kreću i tapetama,
nije bio bezazlen. Imao je upečatljive plave oči, vrlo direktne – a nešto u njima
upozoravalo je da on nije čovek s kojim se neko može poigrati.
Nije nameravala da se poigra sa Zanderom Kitonom.
Možda je i bio građen kao trkač, ali bilo je u njemu neke grubosti. Umela
je da proceni ko bi bio opušteno društvo za noć-dve, ako bi osetila potrebu.
Nema sumnje da je bio privlačan, na neki grub seksi način, i mada je
naučila da to ne treba da joj bude važno, smatrala je da je prednost što je
dobrih deset centimetara viši od nje. Neće poreći da je osetila leptiriće u
stomaku, ali, ako oseti potrebu i kad je oseti, držače se podalje od Kitona.
Neka ostane jednostavno, pomislila je dok se vraćala do merdevina. Jer
njen život i njena priroda uvek će biti komplikovani.
Instinkt joj je govorio da je Zander Kiton sve samo ne jednostavan.

Kad je neumorna kiša najzad prestala i sunce ponovo zasjalo, Naomi je imala
čisto zadovoljstvo da otvori široka dvokrilna vrata kuhinje. Pošto su ugrađena

84
i nakon što su radnici otišli, otvorila ih je i zatvorila pet-šest puta samo zabave
radi.
S obzirom na to da se vreme prolepšalo, obula je cipele, obukla laganu
jaknu i dograbila foto-aparat. Stok fotografije cveća uvek donesu pristojan
prihod, a nabubreli pupoljci i divlje cveće bili su pravo blago. Mogla bi da
prošeta po šumi i potraži zanimljivu koru drveta, pala stabla, lepotu uskog
potočića nabujalog od otopljenog snega. Mali vodopad koji je brzo tekao i
padao na stene ispod kuće.
A napravila je i neočekivanu fotografiju medveda kad su se sreli u sivoj
tišini svitanja.
Posle deset dana zarađivanja za život, zamornog krečenja, stresa zbog
biranja drveta za kuhinjske ormariće i kuhinjskih uređaja, sela je sa laptopom
na novi ogromni dušek.

Pozdrav iz građevinske centrale, ljubavi mog života.

Uspela sam. Okrečila sam sobu, svaki kvadratni milimetar zidova,
tavanice i ivica. Imam predivna balkonska vrata i nameravam da na
balkonu sedim – na stolici koju sam lično išmirglala i prefarbala –
ujutru i uživam u kafi i pogledu. To uživanje će kratko trajati pošto
radnici dolaze rano, a s njima dolazi i neopisiva buka. Ali već vidim
kako kuhinja dobija konačan izgled. Sećam se kad ste vi renovirali
kuhinju pre nekih… koliko… šest godina. Bila sam kod kuće nekoliko
nedelja i bila je u haosu. Moj haos je bezbroj puta veći.
Ali mislim da mi se dopada – čitav proces.
Jutros sam videla medveda. Ne brinite, ja sam bila više
zainteresovana za njega nego on za mene. Prikačila sam fotografiju.
Nisam uspela da fotografišem kita – sigurna sam da je bio kit – čula
sam kako se oglasio. Dok sam uzimala foto-aparat, zumirala, on je
otišao.
Srećna sam ovde. Upoznaju me u gradu – dovoljno da mi se jave
kad sam na pijaci ili u gvožđari – trenutno moja dva omiljena
mesta. Oh, tu je i picerija. Pica nije dobra kao njujorška, ali nije ni
đubre.
Srećna sam ovde, uprkos svakodnevnoj buci, gomili odluka. Kevin
kaže da stvarno moram da odlučim koje pločice da uzmem za
kupatilo, a i za kuhinju. Obe odluke su zastrašujuće. Ali to ću ostaviti
za kasnije.

85
 Pišite mi uskoro – to važi i za tebe, Mejsone. Nemoj da napišeš
samo sve je u redu, kako si ti? Spremam se da počnem da biram boju
i izgled soba koje će biti vaše kad mi dođete u posetu.
Priložila sam i fotografije kako izgledaju pre renoviranja.
Volim vas, nedostajete mi,
Naomi

Pošto je poslala imejl, naredila je sebi da radi. Morala je da ažurira svoju

Fejsbuk stranicu, da okači fotografije na Tambler, Pinterest, i napiše nešto za
blog. Zaduženja koja bi rado ostavila za neki drugi put, da nisu bila deo njenog
posla.
Nakon sat vremena vratila je laptop na radni sto da uključi punjač. I
ugledala mesec kako klizi iznad vode.
Dohvatila je foto-aparat, filtere, drugo sočivo i izašla na terasu u
prohladno veče.
Uhvatila je mesec zajedno s njegovim odrazom u vodi. Mesec u ogledalu,
pomislila je, nastavivši da fotografiše, menja filtere, uglove. Napraviće nizove –
razglednice – koje su se uvek dobro prodavale preko sajta. Ako ispadnu dobro
kao što očekuje da hoće, postaviće sekač i tablu i početi da šalje umetničke
fotografije u galeriju.
Ali napraviće jednu i za sebe. Ustala je, udahnula tišinu, svetlost, osećaj
divne, divne samoće.
Najbolju od najboljih okačiće na zid koji je lično okrečila.
Njen mesec iznad njenog zaliva.
Nije moglo da bude bolje od toga.

***

Tri sedmice posle rušenja, Kevin je ostao dokasno da završi sklapanje

kuhinjskih ormarića. Naomi je dohvatila alat i radila s njim dok je Moli
dremala pokraj vrata.
„Neverovatno mi je kako dobro izgleda.“
„Polako dobija oblik.“
„Dobija oblik? Kevine, izgleda neverovatno dobro. Nisam pogrešila, zar
ne, kad sam se predomislila i umesto tamnocrvene izabrala ovu sivozelenu
boju za kuhinjske ormariće?“

86
 „Lepi su, otmeni, neobični i ne izgledaju kao izložbena prostorija. S ovim
sivim granitom, zelenim žilicama u njemu? Imaš oko za lepo, Naomi. Zakošeni
stakleni frontovi samo doprinose njihovoj lepoti.“
„Slažem se. Pretpostavljam da ću morati da stavim u njih nešto bolje od
papirnih tanjira i plastičnih čaša. U životu nisam kupila komplet tanjira.“
„Zar nisi pre imala neki stan?“
„O, s vremena na vreme, ali uglavnom sam bila u pokretu. Imala sam
fotoaparat, putovala. I uvek sam koristila papirno, plastično ili polovno
posuđe. Nikad nisam nameravala da se skrasim.“
Očarana sam, nema šta, pomislila je Naomi, zagledana naviše u kuhinjske
ormariće. „Izgleda da sam se ipak skrasila, tako da ću morati da razmislim o
posudu i čašama. Ne znam kako ću uspeti sve to da popamtim, s obzirom na to
da valja izabrati slavine, lustere i pločice.“
„Treba da porazgovaraš sa Dženi. Ta žena voli da se igra novim
posuđem.“
„Možda ću jednostavno uzeti čistobelo, kao u restoranu, tako da ne
moram da razmišljam o tome.“
„Treba da porazgovaraš s njom. Znaš šta?“ Zadigao je kačket. „Treba da
izađeš večeras, da popiješ piće s nama Kod Lu.“
„To je kafana, zar ne? U Voter stritu?“
„Da, ali lepo mesto. Dobra hrana, prijatna atmosfera. Biće i muzike,
večeras. Dženi i ja imamo dadilju, pa ćemo malo izaći. Zašto ne bi izašla s
nama?“
„Meni to zvuči kao romantičan izlazak udvoje, Kevine.“
„Da, u neku ruku. Znaš šta, Dženi me već neko vreme nagovara da te
pozovem na večeru, a računam da se uveče već zasitiš svih nas.“
Dobri instinkti, pomislila je, jer su njegove reči bile istinite.
„Izađi večeras, popij nešto, porazgovaraj malo s njom o sudovima, to je
kompromis. Rekao bih da bi i tebi prijali izlazak i slobodno veće.“
„Možda.“
Nije navaljivao, pa su ponovo utonuli u prijatnu tišinu dok su radili. Pošto
su završili, kucnuli su se pesnicama.
„Vidimo se u kafani Kod Lu, ako stigneš“, rekao je, a Naomi mu je samo
mahnula.
Nije nameravala da ostavi gotovo završenu prelepu kuhinju praznih
ormarića i svetlosivih zidova (koji su vukli na zeleno). Imala je mnoštvo
obaveza kojima bi ispunila vreme, uključujući čitanje uputstava za upotrebu
novih kuhinjskih aparata koje je kupila.

87
 Prilagođavanje novoj sredini, pomislila je. Ako stvarno misli da se
prilagodi, ma koliko bila nedruštvena, moraće da pokaže makar malo
društvenosti.
U protivnom će biti ona čudna žena sa litice. Potrebno je samo malo
razgovora i pažnje. Normalni ljudi popiju piće s prijateljima s vremena na
vreme. Dženi zapravo ne poznaje, ali Kevina smatra prijateljem.
Hari bi rekao da su simpatični.
Pa zašto da ne? Nabaciće na sebe neku pristojnu odeću, malo šminke i
odvesti se u grad. Popiće piće u mesnoj kafani, porazgovarati sa prijateljevom
ženom o posudu. Malo će slušati muziku i tako ispuniti sve društvene obaveze
za bar mesec dana.
Dobra pogodba.
Odlučila se za crne farmerke i, pošto je veče bilo prohladno, džemper. Ne
crni, naredila je sebi, budući da je to bio njen prvi izbor. Izabrala je džemper
koji su joj Set i Hari poklonili za Božić, nosila ga je samo jednom, i bio je skoro
iste nijanse kao njeni kuhinjski ormarići. Razmišljala je da srebrne minđuše
koje je obično nosila zameni nekim zanimljivijim i neozbiljnijim, ali zaključila
je da je briga oko minđuša previše za jednostavno piće s prijateljem i
njegovom ženom.
Malo se potrudila oko šminkanja, uglavnom znajući da se može desiti da
oseti one potrebe, a možda će se tu naći i neki lokalni momak koji bi mogao da
ih zadovolji u nekom trenutku.
Nema razloga da ga uplaši i otera, ma ko on bio.
Veče je bilo palo kad je izašla iz kuće, pa je ostavila upaljeno spoljno
svetlo – novo je tek trebalo da stigne – i zaključala kuću. Alarm će uskoro
ugraditi, pomislila je.
Kad se osvrnula ka kući, malo je falilo da se vrati unutra. Bilo je toliko
privlačno sedeti unutra, u tom miru. Samo jedno piće, naredila je sebi, pa se
naterala da se odveze dalje od te samoće.
Još nikad nije bila u tom gradiću tako kasno – nije imala razloga za to – i
videla je da je petkom uveče malo življe. Mislila je da su ljudi koji šetaju
šetalištem uz more uglavnom turisti, ali bilo je i mnogo meštana, zavirivali su
u prodavnice otvorene dokasno, sedeli napolju za stolovima uz grejalice.
Znala je da je kafana Kod Lu blok dalje u Voter stritu, pa se zavukla
između ribljeg restorana i prodavnice brze hrane. Spazila je Kevinov kamionet
i našla parking-mesto malo dalje od njega.
Moraće ponovo da dođe noću s foto-aparatom, da napravi noćne
fotografije marine, starih jedinstvenih građevina, smelih crvenih vrata i plavog
neonskog natpisa iznad ulaza u krčmu.

88
 Vrata su podrhtavala od treštanja muzike iznutra.
Zamišljala je manji prostor, ali ispostavilo se da je kafana velika, imala je
čak i mali plesni podijum, trenutno pun jer su gosti uživali u rok muzici.
Osetila je miris piva i pržene hrane, parfema, znoja. Sam šank je zauzimao
čitav zid, napravljen od starog tamnog drveta s desetak slavina. Začula je
zujanje blendera i odmah se odlučila za penušavu ledenu margaritu. Kad je
pretražila pogledom gomilu, Kevin joj je mahnuo iza stola pokraj plesnog
podijuma.
Provukla se između stolova do njih, i čim je stigla, Dženi ju je uhvatila za
ruku.
„Tako mi je drago što si došla! Kevin je mislio da nećeš doći.“
„Nisam mogla da odolim.“
„Sedi, sedi. Kevine, donesi Naomi piće.“
„Šta ćeš da popiješ?“
„Čujem pesmu o ledenoj margariti – sa solju.“
„Idem po nju. Treba im vremena da stignu do stolova. Za tebe, Dženi?“
„Ja još nisam popila ovo vino.“
Kad se Kevin odmaknuo, Dženi se okrenula na stolici. „O, tako si lepa.“
„Ja, ovaj…“
„Ovo mi je već druga čaša vina. Lako se izgubim. Znaš, oduvek sam želela
da budem visoka, a vidi šta se desilo.“
„Ja sam oduvek želela da budem sitna. Šta ćeš da uradiš?“
„Pogledala sam tvoj veb-sajt, tvoje fotografije. Predivne su, stvarno. Ima
jedna na kojoj je lokvanj, samo jedan lokvanj s vodom namreškanom oko
njega. Osetila sam kao da sam na odmoru samo dok sam je gledala. A ona
fotografija nadgrobnog spomenika na groblju, gde se vidi senka crkve.
Datumi? Imala je sto dve godine kad je umrla, a ipak me je rastužila. Ne mogu
da se setim imena na spomeniku.“
„Meri Margaret Alen.“
„Tako je.“ Dženine oči, skoro iste nežne smeđe boje kao njena kosa,
osmehnule su se. „Ono što hoću da kažem… i ja pravim dobre fotografije. Delići
života, deca i sve to. I važno je imati te zabeleške, te uspomene. Međutim, ono
što ti radiš jednostavno dira u dušu.“
„Najbolji kompliment dosad.“
„Iskren je. Kevin reče da ti trebaju tanjiri, čaše i takve stvari.“
„Da. Razmišljala sam da uzmem sasvim belo i završim s tim.“
„Dobro, ako tako odlučiš, možeš da im daš malo živosti salvetama i
sličnim ukrasima… Fotografisao je kuhinju telefonom i pokazao mi fotografije.

89
Mnogo mi se dopala nežna zelena boja ormarića, kao i kalajna nijansa
metalnih elemenata, sivi zidovi. Kao da uvlačiš tonove i boje spolja unutra?
„Ni tome ne mogu da odolim?
Dženi je otpila malo vina, pa zabacila dugu puštenu kosu. „Mislim da je to
pravi potez, ako ti znači moje mišljenje. A i sinulo mi je da bi se, kada bi
izabrala tamnoplavu boju posuđa, kobaltnoplavu recimo, isticalo iza stakla, a i
uklopilo se u celinu?
„Kobaltnoplava. Izgledalo bi izvrsno.“
„Mislim da bi, a za čaše bi mogla da izabereš nežniju nijansu, nešto
plavičasto ili zeleno – neku mešavinu, spoj svega. Mogu ti dati sajtove na
kojima možeš da pogledaš, a imam i mnoštvo kataloga. I pre nego što Kevin
dođe, jer ću ga posramiti, zamoliću te da me pozoveš da dođem i pogledam
kuću, njegov rad i da mi kažeš šta si naumila. Znam da je rekao da si kupila
staru baštensku sofu i stolicu i restaurirala ih. Ja radim takve stvari, nađem
nešto što je neko bacio i preuredim ga u nešto potpuno novo?
„Naravno da možeš svratiti da razgledaš.“
„Kunem se da te neću gnjaviti niti iskoristiti? Osmehnula se Kevinu kad se
vratio s ogromnom margaritom.
„Ugušila sam je pričom. Zaustavi me?
Spustio je Naomino piće, seo, pa poljubio svoju ženu u obraz. „Umukni,
Dženi.“
„Hoću. Osim toga, volim kad sviraju ovu numeru.“
„Mogla bih se okupati u ovom piću“, prokomentarisala je Naomi. Otpila je
gutljaj. „Ali umesto toga ću ga popiti.“
Okrenula se da pogleda u bend kad je prepoznala Springstinov klasik – a
glas je zapalio sugestivni tekst pesme „I’m on fire“ kao šibicu koja polako gori.
Nosio je crno – farmerke, majicu kratkih rukava i motociklističke čizme.
Ustao je, gitara je visila nisko, prstima je prebirao po žicama dok je taj glas
iscedio i poslednju kapljicu seksa iz reči.
Trebalo je da zna.
„Zander i bend sviraju ovde svakih nekoliko nedelja“, rekao joj je Kevin.
„Oni su Rekeri.“
„Aha“, odvratila je Naomi.
Duboko u njoj, kad se pogled tih smelih plavih očiju sreo s njenim
pogledom, a taj glas mamio i upozoravao, nešto je reklo: „Jao, dođavola?
Računala je da će joj biti potrebna svaka kap margarite da se ohladi.

90
 8

Prišao im je na pauzi, došetao je opušteno i samouvereno s bocom vode u ruci.

Dženi je uperila prstom u njega.
„Znaš kako ona pesma utiče na mene.“
„Možeš da mi zahvališ kasnije“, rekao je Zander Kevinu, pa seo, povijen, i
pružio duge noge. „I“, obratio se Naomi sa sporim osmehom, „kako ide?“
„Dobro. Dobro je.“ Osećala se kao da joj je neko založio vatru pod kožom.
„I tebi dobro ide. Moji ujaci su veliki Springstinovi fanovi. Svidelo bi im se
tvoje izvođenje.“
„Koliko ujaka?“
„Samo dvojica. Vodili su mog brata i mene na Medison skver na turneju I
strit benda kad su se ponovo okupili. Jesi li ih ikad slušao uživo?“
„Jesam. U Takomi. Ista turneja. Razbili su.“
Opustila se dovoljno da se osmehne. „Da, jesu.“
Utom je prišla plavuša u uskoj ružičastoj košulji i zagrlila Zandera oko
vrata s leđa. „Hoćete li svirati ’Something from Nothing’?“
„Svirali smo. U prethodnom setu.“
„A da dođeš za naš sto, da popijemo pivo. Peti i ja sedimo tamo za
stolom.“
„Radim, Marla.“ Mahnuo je bočicom vode.
Marla se izazovno napućila, zaludno, pomislila je Naomi, budući da
Zander to nije mogao da vidi jer se njena brada nalazila na njegovom temenu.
„Možeš da svratiš bez obzira na to. Zdravo, Dženi. Zdravo, Kevine.“
Zatim joj se pogled spustio na Naomi. „Ko je vaša prijateljica?“
„Naomi“, rekao je Kevin. „Marla.“
„U gostima si?“, upitala je Marla.
„Ne. Živim ovde.“ I to nije zvučalo čudno, shvatila je Naomi. Zaista živi
ovde.
„Nisam te ranije viđala ovde. Mora da si… Hej, jesi li ti kupila onu staru
kuću na litici? Ti tamo radiš, zar ne, Kevine?“
„Tako je.“
„Sigurno si ili bogata ili luda.“
„Nisam bogata“, rekla je Naomi uz blagi osmeh, jer joj se činilo da je iza
opaske te napućene plavuše pre neverica nego bockanje.
„Znaš da je pohode duhovi, zar ne? Trebalo je da ti kažu za to.“
„Mislim da mi to niko nije pomenuo.“
„Ja ni u snu ne bih smela tamo da zanoćim. Baviš se fotografijom, zar ne?

91
 Peti pretpostavlja da ćeš otvoriti foto-studio.“
„Ne. Ne bavim se studijskom fotografijom.“
„Kakva još postoji?“
„Koliko vremena imaš?“
„Šta?“
„Doći ću na sledećoj pauzi.“ Zander je potapšao ruku koja mu je u tom
trenu mazila ključnu kost.
„Važi. Onda možda…“ Sagnula se, prinela usne njegovom uvu i prošaptala
mu nešto od čega su mu se usne razvukle u osmeh.
„To je vraški dobra ponuda, Marla, ali ne želim da mi Čip dođe na vrata sa
čekićem.“
Ponovo se izazovno napućila. „Razvedeni smo.“
„Pa ipak.“
„Dobro, razmisli.“
„Teško je odoleti“, promrmljao je jedva čujno dok se ona vraćala ka svom
stolu i pritom njihala bokovima.
„Kakva je bila ponuda?“, zanimao se Kevin.
„Reći ću ti kasnije.“
„Ona jednostavno ne može da se obuzda.“ Dženi je pogledala u Naomi, sa
izvinjenjem u pogledu. „Nema nameru nikome da naudi, samo je malo glupa.“
„Je li kome naudila?“, pitao je Zander.
„Meni nije.“ Naomi je podigla piće i otpila gutljaj. „Ali meni nije ništa ni
ponudila.“
„Ha! Nada se da će Kevin reći Čipu da je…“
„Što ja neću uraditi.“
„Nećeš, da, ali ona se nada da hoćeš, a to će razljutiti Čipa dovoljno da ode
kod nje, pa će se svađati oko toga i voditi ljubav tako besni, a zatim će ga ona
ponovo izbaciti.“
„Da, to je to“, složio se Kevin. „Imaju čudnu vezu. Ne bi ti došao na vrata sa
čekićem jer te poznaje, a i ortak si mu.“
„Osim toga, Čip je drag čovek“, rekla je Dženi. „Znam da je istukao
nekoliko ljudi zbog nje, ali ona ga je isprovocirala. Drag je čovek.“
„Ne bih rekao da ona želi dragog muškarca“, dodao je Zander. „Ali to je
njihov problem. Ljudi, hoćete još jednu turu? Obavestiću Lu.“
„Još jedna čaša vina i podivljaću. Ma nek ide život“, odlučila je Dženi.
„Petak je veće, a imamo i dadilju.“
„I ja ću još jedno“, rekao je Kevin.
„Ja neću. Vozim, a i stvarno bi trebalo da krenem.“

92
 „Ostani.“ Zander joj je uputio len pogled. „Reci neku želju, nešto sa tvoje
plej-liste. Hajde, zbuni bend.“
Razmislila je. „Hard to Explain.“ Nije znala zašto je baš tu izabrala, možda
zato što joj je svirala u ušima odmah pošto je on izašao iz njene spavaće sobe
pre neki dan.
Široko se osmehnuo, uperio prstom u nju, pa otišao.
„Ne znam tu pesmu“, rekla je Dženi. „Ali kladim se da je Zander zna.“
Poslao je još jednu turu pića, za Naomi vodu.
I nije zbunila bend, koji je svirao tu staru pesmu grupe Strouks kao da ju
je vežbao tog jutra. Ostala je gotovo tokom celog sledećeg seta, pa je zaključila
da će, ako se ne iskrade, ostati do zatvaranja.
„Stvarno moram da pođem. Hvala na piću i što si me nagovorio da
izađem.“
„I drugi put. Vidimo se u ponedeljak.“
„Ja ću uskoro svratiti“, rekla joj je Dženi. „Ako ti budeš zauzeta, Kevin će
mi pokazati kuću.“
U noć ju je ispratila spora Kleptonova verzija „Lejle“, nabijena osećanjima.
Shvatila je da je maštarija o seksu sa Zanderom uz pulsirajući bas i
mahnite gitarske rifove, neizbežna.
Možda je zbog toga bila pomalo nervozna, ali morala je mnogo da se
potrudi da se oslobodi početaka seksualne osujećenosti. Nije bila spremna za
tu vrstu osujećenosti, a ponajmanje da se poštara za nju.
Vikend pun mira, rada, sunca i večernja kišica odagnali su nervozu. Kao
što je obećala sebi, iznela je jutarnju kafu na balkon – zaista će kupi bolji kafe-
aparat – i upijala je samoću i tišinu.
Kad je u nedelju pozvala Njujork preko Fejstajma, bila je vesela i dobre
volje.
„Evo je!“, rekao je Set, sa veselim osmehom na licu i jarećom bradicom,
koju je počeo da nosi od četrdesetog rođendana.
„Zdravo, lepotane.“
„Ti to meni kažeš?“ Hari se pojavio na ekranu i prebacio ruku preko
Setovih ramena. Prstenje koje su razmenili u leto 2004. blistalo im je na
rukama.
„Dva lepotana.“
„Neka budu tri. Pogodi ko je došao na nedeljnu večeru?“
U vidokrugu iza njih pojavio se Mejson.
„Oho, pa to je doktor agent Karson.“

93
 Pogledaj ga samo, pomislila je. Tako je visok i, da… pravi je lepotan. I što
je najbolje, srećan je. Na putu je da ostvari ono što je zacrtao da će biti i da će
raditi. „Kako je u FBI-ju?“
„To je poverljivo.“
„Sad se vratio iz unutrašnjosti“, rekao joj je Set. „Pomogao je u slučaju
otmice, pomogao je da se jedna dvanaestogodišnja devojčica vrati kući živa i
zdrava.“
„Mora od nečega da se živi. Nego šta je s tom ludom kućom koju si
kupila?“
„Ludom? Pogledaj samo.“ Podigla je tablet i polako kružila njime po
kuhinji. „Ko je lud?“
„Naomi, prelepo je. Pogledaj taj aspirator. Odlučila si se za vulf.“
„Slušam.“
„Ma pusti aspirator“, rekao je Set. „Ormarići su božanstveni. Zašto su
prazni? Hari, treba da joj pošaljemo posuđe.“
„Ne, ne. Već sam se raspitala za posuđe. Poslaću vam link da vidite šta
gledam. Sad vas vodim na sprat. Hoću da vidite zidove moje spavaće sobe, koje
sam lično okrečila.“
„Ti?“, upitao je prezrivo Mejson.
„Do poslednjeg milimetra. Možda nikad više u životu neću uzeti valjak za
krečenje u ruke, ali okrečila sam tu sobu do poslednjeg milimetra.“
„A koliko ono imaš soba u toj kući?“
„Umukni, Mejsone. Budite iskreni – je li dobra boja?“
Kad je stigla na sprat, ponovo je napravila spor krug tabletom po sobi.
„Lepa i mirna“, zapazio je Set. „Nego, zašto nemaš pravi krevet?“
„Na spisku je.“ Zaista dugom spisku. „Tek sam završila krečenje i najzad
sam napravila privremenu radnu sobu. Imam gomilu fotografija koje
obrađujem i štampam.“
„Previše radiš“, zamerio je Set.
„Ti previše brineš. U petak uveče izašla sam s prijateljima, popila piće,
slušala lokalni bend.“
„Viđaš li se s nekim?“, upitao je Hari, a Mejson je iza njega zakolutao
očima i nečujno izgovorio: „Bolje ti nego ja.“
„Viđam se s mnogo sveta. Radnici su ovde osam sati dnevno, pet dana
nedeljno.“
„A ima li među njima neki zgodan neoženjen frajer?“
„Tražiš takvog?“
Hari se nasmejao. „Dovoljno mi je ovo što imam.“

94
 „I meni, trenutno. Hoću da čujem kako ste, šta radite. Kako ide posao u
restoranu? Šta spremate za večeru? Da li gospođa Koblovski iz susedstva i
dalje ugošćava ljubavnike?“
Nije im skrenula pažnju, dobro je to znala, ali ipak su promenili predmet
razgovora i narednih petnaest minuta čavrljali o lakim, zabavnim temama,
temama koje su se odnosile na dom.
Kad se oprostila od njih i ugasila tablet, nedostajali su joj kao ruka ili
noga.
Sledećih sat vremena provela je u radnoj sobi, nastojeći da se skrasi za
laptopom. Međutim, razgovor s porodicom ju je rastužio i ispunio nemirom.
Vreme je da izađem, rekla je sebi. Još nije bila fotografisala grad, marinu.
Ima li boljeg načina da provede to nedeljno popodne? Zatim će se vratiti kući i
spremiti nešto drugačije od kajgane i sendviča od pohovanog sira u predivnoj
novoj kuhinji.
Zadovoljna sobom, odvezla se u grad, ostavila auto i krenula u šetnju. Nije
imala nikakvih obaveza, nikakvih zadataka koje je trebalo obaviti. Može
opušteno da prošeta, razgleda okolinu i fotografiše.
Jedrenjak po imenu Megi Mej, spuštenih jedara, od uglačanog drveta
belog kao nevestina venčanica. Velika privatna jahta okićena balonima i
spremna za zabavu, ribarski čamac sumorno sive boje koji ju je podsetio na
snažnog starog teglećeg konja.
Svi jarboli njihali su se goli na vedrom nebu i zamagljeno odražavali u
vodi.
A malo dalje, dvoje je brujalo na vodenim skuterima, njihova brzina bila
je savršen kontrast lenjoj uljuljkanosti ukotvljenih čamaca.
Počastila se fantom sa ukusom pomorandže, omiljenim pićem iz
tinejdžerskog doba, pa se vratila u automobil s namerom da veče provede u
radu na fotografijama.
Skrenula je iza ugla i snažno stisnula kočnicu.
Ovoga puta nije bio jelen, već pas. Ne na putu, hramao je na proširenju
pored njega. Pošla je da produži, s mišlju da to nije njen pas, nije njena briga,
ali pas je napravio samo još nekoliko koraka, pa jednostavno legao kao da je
ozleđen ili bolestan.
„Dođavola.“
Nije mogla samo tako da produži, pa je skrenula sa puta i zaustavila
automobil, iako se istovremeno pitala šta kog vraga treba da uradi.
Možda je pas besan, ili opasan, ili…
Podigao je glavu kad je izašla iz auta i uputio joj iznuren pogled pun nade.
„Eh, dobro. Dobro, hej, mili. Dobar pas, nadam se da si dobar.“

95
 Zao što si prilično veliki, primetila je. Ali mršav – mogla je s lakoćom da
mu izbroji rebra. Veliki, mršav i prljav, krupan, mršav štrokav smeđi pas s
jarkoplavim očima koje su izgledale bolno tužne.
Ta plava nijansa naspram smeđe boje njegove dlake podsetila ju je na
Harija.
Nije videla ogrlicu, nije videla nikav pokazatelj da pas nekome pripada.
Možda ima čip. Možda bi mogla da pozove veterinara ili prihvatilište za
životinje, mogla bi da nađe brojeve telefona brzo na internetu.
Utom je pas zacvileo i malo joj se primakao. Nije imala srca da ga ostavi,
pa je prišla bliže, čučnula i polako pružila ruku.
Olizao ju je i još se više primaknuo.
„Jesi li ozleđen?“ Prljav, ili prljava, nesumnjivo jeste, a možda i ozleđen.
Naomi ga je nežno pomilovala po glavi. „Jesi li se izgubio? Gospode bože,
izgledaš izgladnelo. Nemam kod sebe ništa za jelo. A da pozovem nekoga u
pomoć?“
Pas je spustio glavu na njeno stopalo, onako prljav i klempav, i ispustio
zvuk koji je pre bio jauk nego cviljenje.
Naomi je izvadila telefon, pa začula brijanje motora – motocikla – koji je
dolazio iz grada.
Podigla je glavu psu i pažljivo je vratila na tlo, pa ustala da zaustavi
motociklistu.
U trenutku kad ga je spazila – duge noge u farmerkama, vitak torzo u
crnoj koži, pomislila je – naravno. Ko bi drugi bio? Čak i kroz zatamnjeni vizir
kacige, prepoznala je Zandera Kitona.
Ugasio je motor i sjahao s njega. „Jesi li ga udarila?“
„Nisam. Šepao je pored puta, pa je samo legao ovde. A ja sam..“
Zastala je u govoru jer je on već bio kleknuo i milovao psa krupnim
šakama muzičara nežno kao što majka miluje detence.
„Sve je u redu, momče, samo polako. Ne vidim krv, ne vidim nikakve rane.
Ne mogu da napipam prelome. Ne verujem da ga je udario auto.“
„Veoma je mršav i…“
„Imam vode u torbici. Možeš li, molim te, da mi dodaš? Žedan si, a?
Kladim se da jesi. Mnogo gladan. Na putu si već dugo, jelda? Putuješ.“
Dok je Zander govorio psu i milovao ga, Naomi je rovila po torbici
okačenoj o njegov motocikl i naša bocu vode.
„Hajde da vidimo šta mi ovde možemo da uradimo.“ Zander je uzeo bocu i
pokazao Naomi da čučne. „Sklopi šake.“
„Ja…“
„Hajde, hajde. Neće ti ništa biti.“

96
 Poslušala ga je i sklopila šake ispod pseće njuške. Laptao je vodu koju je
Zander nasuo, dahtao je, laptao, pa ponovo spustio glavu.
„Treba da ga sklonimo s druma. Ubaciću ga u tvoj auto.“
„Gde treba da ga odvezem?“
„Treba da ga odvezeš kući.“
„Ne mogu ga odvesti kući.“ Skočila je kad je Zander podvukao ruke ispod
psa i podigao ga.
Videla je da je pas zasigurno mužjak – nekastriran mužjak. „To je nečiji
pas.“
Sa umornim prljavim psom mršavim kao grana u naručju, Zander je
ustao, čvrst na nogama i uputio joj dug pogled tamnoplavim očima. „Izgleda li
ti ovaj pas kao da nekome pripada? Otvori auto.“
„Moguće je da se izgubio. Možda ga neko traži.“
„Raspitaćemo se, mada još nisam čuo da je neko izgubio psa. Odrastao je.
Mešanac je. Možda ima u genima nekog haskija ili australijskog ovčara s ovim
očima. Alis će znati, veterinarka. Ako je neko izgubio psa, ona će znati. U
međuvremenu, veterinarska ordinacija je zatvorena nedeljom.“
„Sigurno ima broj za hitne slučajeve.“
„Jedino hitno što ja vidim ovde jeste pas kojem treba pristojan obrok,
kupanje i mesto gde će se odmoriti.“
„Ti ga odvedi kući.“
„Na onome?“ Pokazao je glavom ka svom motociklu.
„Sačekaću.“
„Ti si ga našla.“
„Ti bi ga našao dva minuta kasnije.“
„U pravu si. Vidi, odvedi ga kući, a ja ću doneti sve što treba. Sutra ga
odvedi kod veterinara. Podeliću račun s tobom. Ne nameravaš da odvedeš
ovog psa u prihvatilište. Ako ne nađu vlasnike – a kladim se da ih odavno
nema – verovatno će ga uspavati.“
„O, nemoj to da govoriš.“ Ozlojeđeno se okrenula i stegnula pesnice u kosi.
„Nemoj da govoriš to kako bih se osećala krivom i prinuđenom. Čekaj, čekaj,
prljav je i neverovatno zaudara.“
Naomi je dohvatila staro ćebe koje je imala u autu i prostrla ga u zadnjem
delu vozila.
„E tako. Izvoli. Biče ti lepo tu. Ja ću požuriti, doneću šta ti treba. Vidimo se
kod tebe.“
Zander je odšetao do motocikla, seo, upalio mašinu i odzujao, a Naomi je
u bezizlaznoj situaciji pogledala natrag u psa. „Bolje bi ti bilo da mi se ne
ispovraćaš po autu.“

97
 Vozila je polako, stalno bacajući pogled u retrovizor, ali pas nije ispuštao
nikakve zvuke.
Kad se zaustavila ispred svoje kuće, zapitala se je li većina odličnog posla
koji je obavila tog popodneva vredna bavljenja izgladnelim psom lutalicom.
Izašla je, obišla oko vozila i otvorila zadnja vrata. „Da, to je nesnosan vonj
i verovatno će biti potrebno nekoliko nedelja da izvetri. Ti nisi sasvim kriv za
to, naravno, ali odvratno smrdiš. Pretpostavljam da ne možeš sam da iskočiš
odatle.“
Pas se malo pomerio napred, probao da joj dodirne šaku jezikom.
„Nema veze. Toliko si mršav da mogu s lakoćom da te podignem i
verovatno nosim čitav kilometar da se ne oznojim. Međutim, previše si prljav i
smrdljiv. Pričekaćemo Zandera. Ostani tu. Ostani.“
Odjurila je u kuću, nasula vodu u plastičnu čašu, dohvatila nekoliko slanih
krekera. Najbolje što je mogla.
Kad je žurno izašla, pas je cvileo i njuškao unutrašnjost auta. „Ne, ne.
Samo pričekaj. Malo osveženje, to je sve. Evo, izvoli kreker.“
Odmah ga je progutao, zajedno sa još šest, a zatim je polaptao vodu iz
čaše.
„Sad je malo bolje, zar ne? Brzo će on. Bolje bi mu bilo da požuri jer će sa
svakim minutom koji provedeš ovde, biti potrebna još nedelja dana da smrad
izvetri.“
Kad se ovog puta sagnula da ga pomazi, pas je okrenuo glavu i onjušio joj
ruku. „Da, izgleda da ti je sad malo bolje.“
Uzela je iz auta fantu sa ukusom pomorandže, pa instinktivno izvadila
foto-aparat.
„Možemo da napravimo letke za veterinarku, za prihvatilište, za šta god je
potrebno.“
Snimila je nekoliko fotografija dok je on zurio u nju onim čudnim plavim
očima, toliko jarkim naspram prljave smeđe boje njegove dlake, i preplavilo ju
je smešno olakšanje kad je začula zvuk motora.
Zander, ovoga puta u kamionetu, zaustavio se iza nje.
Pas je lupnuo repom.
„Voliš li krekere?“
„Nisam imala pseće hrane.“
„Sad imamo. Najbolje je da ga nahranimo ovde u slučaju da mu pozli.“
„Dobro razmišljaš.“
Zander, koji očigledno nije bio osetljiv ni na prljavštinu ni na smrad,
podigao je psa i izneo ga iz auta. Pas je ovog puta ostao da stoji, izgledao je

98
pomalo kolebljivo, a Zander je izvukao iz kamioneta već otvorenu kesu pseće
hrane od dvadeset kilograma.
„Misliš li da si doneo dovoljno hrane?“
Zander je samo nešto promrmljao, pa nasuo malo u veliku plastičnu plavu
zdelu.
„Hej!“
Uhvatila je crvenu zdelu koju joj je bacio.
„Za vodu.“
Naomi je zašla malo dublje u dvorište do creva, kojim će zalivati baštu
koja je zasad bila samo plod njene mašte.
Kad se vratila, videla je da je pas požderao i poslednji komadić i izgledao
spremno da to ponovi.
Mahao je repom sa više snage.
„Prvo voda, lepi.“ Zander je uzeo zdelu i spustio je. Pas je pio kao kamila.
„Nije me briga hoćeš li pomisliti da sam bezdušna, ali pas neće u kuću ako
se ne rešimo tog smrada.“
„Da, da, ne mogu da te krivim. Negde usput je našao nešto mrtvo. Oni to
jednostavno vole. Zato ćemo ga okupati. Je li crevo u blizini?“
„Jeste. Imam deterdžent za sudove unutra.“
„Ne treba nam.“ Ponovo je otišao u kamionet i vratio se sa crnom
ogrlicom za psa i bočicom šampona za pse.
„Stvarno si nas snabdeo.“
„Moraćeš da ga držiš. Ja ću ga skvasiti, nasapunati, isprati, ali njemu se to
neće dopasti.“
„Ako me ujede, ubiću te.“
„Nije od onih što ujedaju. U tim očima nema zla. Samo ga ti uhvati i drži,
mršavice.“
„Držim ga.“
Pas je bio jači nego što je izgledao, ali bila je i ona. Kad ga je Zander
pokvasio, pas se ukipio, napregnuo, zalajao, povukao se.
Međutim, nije zarežao niti je pokušao da je ujede.
Zander je izvadio golem pseći kolač iz džepa i pas se smirio i halapljivo ga
merkao pogledom.
„Da, želiš ga. Drži crevo“, rekao je Naomi, pa prepolovio kolač. „Pola sad,
pola kad završimo. Može?“
Dao je psu polovinu kolača, pa nasuo zelenu tekućinu iz bočice na
dlanove. Pas je očigledno uživao u trljanju i šamponiranju, i mirno je stajao
dok ga je Zander kupao.

99
 Ni ispiranje mu nije smetalo, a prilikom drugog šamponiranja, napola je
sklopio oči od blaženstva. Do kraja kupanja je mirno sedeo – možda, pomislila
je Naomi, jer je kao i ona oduševljen što više ne smrdi kao mrtav tvor.
„Bolje se odmakni kad ga pustim.“
„Pustiš? Šta ako pobegne?“
„Neće on nigde. Odmakni se ili ćeš se samo još više skvasiti.“
Pustila je ogrlicu, pa se povukla izvan dometa snažnog stresanja i pljuska
vode.
„Nije tako ružan kao što sam mislila.“
„Samo da nabaci koji kilogram i biće pravi lepotan. Možda ima i nešto od
labradora u sebi, rekao bih po obliku glave. Verovatno ima mnogo toga u sebi.
Mešanci su najbolji psi.“
„Sad kad je čist, ne izgleda kao da će se srušiti, a imaš i kamionet, možeš
ga povesti sa sobom.“
„Ne mogu to.“
„Znaš veterinarku po imenu. I…“
„Ne mogu. Vidi…“ Okrenuo se, otišao do kamioneta po izanđali peškir i
počeo da trlja mokrog psa. „Morao sam da uspavam svog psa prošlog meseca.
Imao sam ga skoro pola života. Ovog jednostavno ne mogu da prihvatim.
Nisam spreman.“
Otvorena kesa hrane za pse, šampon, zdele, ogrlica. Trebalo je da poveže.
„Dobro. Znam kakav je osećaj. I mi smo imali psa, moj brat, tačnije. Naši ujaci
su mu ga poklonili za Božić kad je imao deset godina. Bio je tako drag, tako
pažljiv, nismo morali da ga uspavamo. Uginuo je u snu kad je imao četrnaest
godina. Nas četvoro plakali smo kao deca.“
Pas je onjušio Zanderov džep.
„Ovaj nije glup.“ Zander je izvadio drugu polovnu kolača i ponudio mu ga.
Pas je učtivo uzeo ponuđeno.
„Dobar je ovo pas. Vidi se.“
„Možda. “
„Odvedi ga sutra kod Alis. Podeliću račun sa tobom. Razglasiću da si našla
psa.“
„Dogovoreno.“
„Imam povodac i postelju za psa – malo je izlizana, ali neće mu smetati.
Nekoliko koski od sirove kože. Uneću ih u kuću.“
Naomi je pogledala u psa, u Zandera, u ogromnu kesu pseće hrane. „Jesi li
za pivo? Mislim da si ga zaradio.“
„Pričekaj.“ Izvadio je telefon, ukucao broj. „Hej. Da, da. Javio sam da hoću.
Sad ću zakasniti još više.“

100
 „O, ako imaš sastanak, nemoj da…“
Zander je pogledao u nju – očima dublje i smelije plavim od očiju
bezimenog psa. „Kevin i Dženi. Nedeljna večera. Naomi je našla psa, samo joj
pomažem da ga okupa. Ne znam. Ima bar nekoliko godina, zlatnosmeđ sad kad
smo sprali slojeve prljavštine s njega. Mešanac.“
„Slikala sam ga. Poslaću im fotografije za slučaj da ga prepoznaju.“
„Evo šefica će ti poslati fotografiju psa. Ne, samo vi jedite. Da, kasnije.“
Sklonio je telefon, prebacio kesu pseće hrane preko ramena. „Prijalo bi mi to
pivo.“
Krenuli su prema kući, sa psom između njih. „I dalje šepa.“
„Već neko vreme je na putu, rekao bih. Šape su mu odozdo izgrebane i
bolne.“
Naomi je otključala vrata, otvorila ih i gledala kako pas ulazi unutra,
šepajući, i počinje da istražuje.
„Ne veruješ da ćemo naći njegove vlasnike.“
„Opkladio bih se da nećemo. Hoćeš li da ovo stavim u kuhinju?“
„Da.“ Zadržaće ga preko noći, čak i nekoliko dana, dok ne nađu njegove
vlasnike ili nekoga ko bi hteo da udomi psa. Izvadila je pivo, bocu vina, dala
Zanderu pivo i nasula vino u plastičnu čašu.
„Hvala.“ Dok je pio, Zander je lutao po kuhinji. „Izgleda dobro. Zaista
dobro. Nije mi bilo jasno kako će je preobratiti, ali njemu to uvek pođe za
rukom.“
„I meni se dopada. Još nema gde da se sedne. Moram da nađem hoklice. I
sto, stolice i, po mišljenju mojih ujaka, nekakav divan ili dvosed za taj tamo
prostor, ispred kog ću postaviti stočić od čvornovatog drveta radi sklada.“
„Ko su ti tajanstveni ujaci koji te vode da slušaš Springstina, kupuju ti pse
i savetuju te da kupuješ divane – i zašto ih zovu divani umesto kauči?“
„Mislim da je u pitanju veličina ili boja, ili možda geografsko poreklo, što
se tiče divana ili kauča. A oni su mlađi brat moje majke i njegov muž. Njih
dvojica su manje-više odgajili mene i mog brata.“
„Odgajili su te gej ujaci?“
„Da, je li to problem?“
„Ne. Zanimljivo je. U Njujorku, je li?“ Navalio se na šank, očigledno
opušten kao kod svoje kuće, isto kao pas koji je ležao opružen na podu i
spavao snom čistog, zadovoljnog psa punog poverenja.
„Da, u Njujorku.“
„Nikad nisam bio tamo. Čime se bave? Ujaci.“
„Drže restoran. Hari je glavni kuvar. Set je zadužen za cifre i biznis. Tako
da funkcioniše. Moj brat je u FBI-ju.“

101
 „Ne seri?“
„Završio je psihijatriju, psihologiju i kriminologiju. Hoće da bude u
jedinici analize ponašanja.“
„Profilisanje?“
„Da. Genijalan je.“
„Vas četvoro zvučite mi veoma povezano. Međutim, ti si pet hiljada
kilometara daleko od njih.“
„Nisam očekivala da ću biti. Ali…“ Slegnula je ramenima. „Imaš li ti
porodicu ovde?“
„Moji roditelji odselili su se u Sedonu pre nekoliko godina. Imam sestru u
Sijetlu i brata u Los Anđelesu. Nismo toliko vezani, ali dobro se slažemo kad
moramo.“
„Odrastao si ovde, s Kevinom.“
„Da. Znamo se još otkako smo bili u stomaku.“
„I imaš mehaničarsku radionicu, limarsku radionicu, suvlasnik si kafane,
Dženi je to pomenula, i frontmen si benda.“
„Nisam frontmen benda. Međutim, to što sam suvlasnik kafane
podraz.umeva da moramo da sviramo tamo.“ Spustio je bocu. „Doneću psu
krevet. Hoćeš da ga stavim dole ili gore?“
Opet je pogledala u psa, uzdahnula. „U spavaću sobu, najbolje. Samo se
nadam da je istreniran da vrši nuždu napolju.“
„Najverovatnije jeste.“
Doteglio je smeđi somotski krevet uza stepenice, spustio ga ispred
kamina i ubacio u njega žutu tenisku lopticu.
„Dobra je boja“, rekao je.
„I ja to mislim.“
„Pa… ne bih ga više hranio večeras. Možda još jedan biskvit i možeš mu
dati da glođe kost od sirove kože.“
„Bolje bi mu bilo da ne glođe ništa drugo.“ Pogledala je u psa, koji ih je
pratio dok su izlazili, pa ponovo ušli, popeli se uza stepenice i ovoga puta
nosio je žutu tenisku lopticu u ustima.
„Bolje da krenem, inače me Dženi neće nahraniti. Ujak ti je kuvar?“
„Odličan kuvar.“
„Kuvaš li ti?“
„Učila sam od majstora.“
„Dobra je to veština.“
Primakao joj se. Trebalo je da vidi da će se to desiti. Uvek je, uvek, bila
svesna raspoloženja i poteza. Međutim, on se primakao i privukao je pre nego
što je uspela da pročita ikakav znak upozorenja.

102
 Nije to uradio polako, niti nežno. Bila je to jedna jarka vrela eksplozija
praćena drhtavim mrakom. Njegove su usne pokrivale, osvajale, a šake su mu
klizile naviše uz njeno telo kao da je imao puno pravo na to, pa naniže.
Mogla je da ga spreči. Bio je krupniji, nesumnjivo snažniji, ali umela je da
se brani. Nije htela da ga zaustavi, ne još, ne još. Nije htela da se odbrani.
Čvrsto ga je uhvatila oko struka, zarila prste u njegovo meso. I dopustila
sebi da gori.
On je bio taj koji je prekinuo dok je ona zurila u te opasne plave oči.
„Upravo onakva kakva izgledaš.“
„Molim?“
„Moćna“, rekao je. „Ostavljaš snažan utisak.“
Ovoga puta spazila je pokret i odlučno spustila ruku na njegova prsa. „I ti,
ali trenutno nisam spremna za napad.“
„Šteta.“
„Znaš, u ovom trenutku se potpuno slažem sa tobom. Samo…“
„Samo…“ Klimnuo je glavom i zakoračio unazad. „Čućemo se. Zbog psa.“
„Zbog psa.“
Kad je Zander izašao, pas je gledao za njim, pogledao u Naomi. Zacvileo.
„Sa mnom si zasad.“ Sela je na krevet jer su joj kolena klecala. „On je
potpuno pogrešan izbor. Sasvim sam sigurna u to.“
Pas je prišao i spustio šapu na njeno koleno. „I nemoj da misliš kako ćeš
me šarmirati. Neću se spetljati sa Zanderom i neću zadržati tebe. Ovo je
privremeno.“
Provešće noć-dve sa psom, obećala je sebi. I ni jednu jedinu sa Zanderom
Kitonom.

Pas nije voleo povodac. Čim mu ga je Naomi stavila, vukao ga je, cimao,
pokušavao da okrene glavu i ugrize ga. Na kraju ga je izvukla iz kuće i
podmitila psećim biskvitom.
Nije mu se dopala ni veterinarska ordinacija. Čim ga je uvela u čekaonicu,
zadrhtao je, tresao se, svim silama nastojao je da izađe iz nje. Na jednoj
plastičnoj stolici u čekaonici sedeo je sedi starac sa sedim psom koji mu je
ležao pored nogu. Stari pas je izvio usne, kao u znak prezira. Mačka je iz
transportera buljila zverskim zelenim očima.

103
 Bilo je teško kriviti psa što se prilepio uz pod i odbijao da se pomeri.
Drhtao je sve vreme dok je Naomi popunjavala obrasce, čak i kad je onaj
starac uveo psa, koji je poslušno koračao iako se nakratko osvrnuo – opet
prezrivo – i dok je izlazio iz čekaonice.
Dok su čekali, a Naomi je morala da bude zahvalna što su uspeli da ih
ubace, ušla je neka žena sa zlatnocrvenom lopticom krzna i paperja. Krznena
loptica ukipila se kad je ugledala Naominog psa lutalicu, pa počela
izbezumljeno glasno da laje i reži.
Pas je dao sve od sebe da se uspuže Naomi u krilo.
„Oprostite! Konsuela je veoma temperamentna.“ Žena je brzo podigla
Konsuelu i pokušavala da je utiša i umiri, dok je Naomi nastojala da drži pseću
njušku podalje od svojih prepona.
Kad su je prozvali, toliko joj je laknulo da joj nije smetalo što je bila
primorana da napola uvuče, a napola unese svoje breme u ordinaciju na
pregled.
I tamo je drhtao i gledao je s takvim kukavnim strahom da je kleknula i
zagrlila ga.
„Hajde, hajde, saberi se malo.“
On je zacvileo, liznuo je, pa joj spustio glavu na rame.
„Neko se zaljubio. Alis Paton.“
Veterinarka, visoka nekih metar i šezdeset, nabijene čvrste građe, nosila
je smeđu kosu prošaranu sivim pramenovima skupljenu u kratak rep i crne
naočare četvrtastih ramova na nežnosmeđim očima mirnog pogleda. Ušla je
hitro, u kratkom belom mantilu preko majice kratkih rukava i farmerica, pa
kleknula.
„Naomi Karson.“
„Drago mi je što smo se upoznale. Dakle, ovo je lepotan kog si našla pored
puta.“
„Napravila sam letke kako bih mu pomogla da nađe vlasnike. Vaša sestra
je uzela nekoliko.“
„Zalepićemo ih ispred, ali nisam ga ranije viđala. Stavimo ga najpre na
vagu, pa ćemo videti šta ćemo dalje.“
On nije mnogo mario za to, ali utvrdile su da ima trideset dva kilograma.
„Dobro bi mu došlo još pet. Nesumnjivo je neuhranjen. Ali čist je.“
„Nije bio. Okupali smo ga. Dvaput.“
„Zander vam je pomogao oko njega, zar ne?“, upitala je Alis, pa na
Naomino zaprepašćenje, s lakoćom podigla drhtavog psa teškog trideset dva
kilograma na sto za pregledanje.
„Da, naišao je nekoliko minuta pošto sam pronašla psa.“

104
 „Vidim da mu je stavio Majlovu ogrlicu.“
„Majlo? Je li to bio njegov pas?“
„Mmmhmmm.“ Poput očiju, i glas joj je bio nežan i miran dok je prelazila
šakama preko psa. „Divan pas, Majlo. Dobio je rak, iznenada, i to težak oblik.
Učinili smo sve što smo mogli, ali… Proživeo je petnaest lepih, srećnih godina,
a to je ono što je važno. Ovaj ovde ima oko dve i, sudeći po izgledu njegovih
šapa, već neko vreme je na putu.“
Izvadila je lampicu i počastila ga krekerom pre nego što je počela da mu
pregleda uši. „Daću vam kapi za njegove uši.“
„Kapi?“
„Ima infekciju u levom uhu. A daću vam i neke lekove koje treba da mu
date zbog glista.“
„Glista?“
„Uzorak stolice koji ste doneli. Ima gliste, ali trebalo bi da lekovi to brzo
očiste. Ispitaću ga da vidim ima li crva, pa ću mu izvaditi krv da procenim
treba li da ga vakcinišem. Pošto vidim da je lutalica, daću vam popust na sve
to.“
„Zahvalna sam vam na tome. Ali sigurno nekome pripada, zar ne?“
„Nije kastriran.“ Alis se odmakla jedan korak, uzela špric. „Budući da je
mešanac, mala je verovatnoća da ga nisu kastrirali jer su imali nameru da ga
pare. Ozbiljno je pothranjen. Milujte ga malo po glavi, skrenite mu pažnju. Ima
crevne gliste“, produžila je Alis dok je vadila krv. „Jastučići na sve četiri šape
su mu bolni. Za dvadesetak minuta moći ću da kažem je li vakcinisan protiv
besnila i pseće kuge, ima li srčanog crva. Ali ima malo šuge, a imao je i krpelje i
buve.“
„Buve.“
„Sad su mrtve, pošto ste ga okupali sredstvom protiv buva. Jedini sam
veterinar u gradu, a ovde nije ranije bio. Ne bi bio prvi put da neko baci psa
kad odluči da ga više ne želi.“
„ Aha.“ Naomi je pogledala naniže u psa, koji je uprkos iglama i testovima
gledao u njene oči s punim poverenjem.
„Pozvaću veterinare koje poznajem u ovom kraju i izložićemo vaš letak,
kontaktirati sa prihvatilištima. Moguće je da se izgubio i da ga neko traži.“
Naomi se držala te mogućnosti.
Sve je trajalo još oko sat vremena, nesrećna tura vakcina, iako je to pas
podneo prilično dobro, samo sa zbunjenim izrazom lica. Naomi je izašla iz
veterinarske stanice sa kesom tableta, kapi, pamfleta, napisanih instrukcija i
rupom veličine psa na kreditnoj kartici.
Zabrinuta i zbunjena, krenula je u potragu za Zanderovom radionicom.

105
 Bila je veća nego što je zamišljala, sa automobilima i kamionetima
raštrkanim posvuda, od kojih je nekima – na primer hečbeku sa smrskanim
prednjim branikom – očigledno bila potrebna popravka.
Jedan objekat, veliki otprilike kao koliba kvonset, izgledao je kao da su u
njemu smeštene kancelarije. Drugi je bio dug i pružao se u obliku obrnutog
slova L, a vrata na njemu su bila širom otvorena. Psu se povodac i dalje nije
dopadao, ali Naomi ga je čvrsto držala i nije puštala.
Nameravala je da potraži Zandera u kancelarijama, ali pas ju je vukao i
uporno išao ka otvorenim vratima i buci.
Čula je šištanje kompresora za vazduh, neprestano čekićanje i bend Vok d
mun, koji je savetovao sve da umuknu i plešu.
Provela je mnogo vremena na putovanjima, tako da je posetila mnoštvo
mehaničarskih radionica. Zvuci, mirisi (masnoća, nafta) i prizori (alatke,
mašine, creva automobila) delovali su joj sasvim uobičajeno.
Ali psa su izgleda oduševljavali, jer se naprezao na povocu i vukao je dok
nije ušao.
A onda mu se rep zanjihao kao zastava na povetarcu.
Očigledno je nanjušio Zandera, uprkos motornom ulju, nafti, uljima i
pištoljima za podmazivanje, pa mu se javio razdraganim lavežom.
Zander je ustao ispod sedana podignutog na hidrauličnoj dizalici. Nosio je
ishabane motociklističke čizme i izbledele farmerke pocepane na kolenu, a iz
zadnjeg džepa mu je visila prljava crvena krpa. Nije joj bilo jasno kako mu
uspeva da u takvom izdanju izgleda seksi.
„Hej, momče!“ Ubacio je alatku kojom je radio u drugi zadnji džep, pa
čučnuo da se pozdravi sa oduševljenim psom. „Izgledaš bolje nego što si
izgledao juče.“ Pogledao je naviše u Naomi. „Ti uvek dobro izgledaš.“
„Upravo dolazimo od veterinara.“
„Kakav je bio?“
„Pokušao je da se uvuče u mene u čekaonici jer se uplašio pomeranca. Ali
psič je stvarno imao izražen stav. Ima upalu uha i gliste i imam punu kesu
tableta, kapi i uputstava. Morali su da mu obave milion pretraga, pračenih
vakcinama, budući da je nešto bilo nisko i verovatno ranije uopšte nije primio
vakcine. Nema srčanog crva, tako da – jupi. I treba da se ugoji. Imam vitamine
za pse, za boga miloga.“
„Dobro je.“
Gurnula je ruku u tašnu, pa izvadila račun veterinara i pružila ga.
„Jao“, izgovorio je Zander.
„ A ovo je još sa popustom, velikodušan popust za milostive ljude.“

106
 „Pa, ovo mu je prvi pregled i bio mu je potreban. Spreman sam da
podelimo trošak napola.“
„Nije u pitanju novac, mada se slažem, veliki je iznos; više me muči jak
utisak koji dobijam da po mišljenju veterinarke njega niko ne traži. Šta ja da
radim s njim?“
„Izgleda da to već radiš.“
Utom je došetao čovek u sivom radnom odelu i u sivoj kapi sa logom
radionice i ubacio novčiće u automat sa gaziranim napicima smešten uza zid.
„Onaj ševrolet izgleda odlično. Kao nov je, šefe. I još bolji.“
„Hoće li biti gotov do četiri?“
„Biće gotov.“
„Reći ću Silu.“
Pas je cimnuo povodac i, kako je Naomi bila olabavila stisak, oslobodio se
i otrčao do pridošlice, mašući repom.
„Hej, momče! Vaš pas ima milo lice, gospođice.“
„Nije moj. Nije moj“, rekla je gotovo beznadežno Zanderu, koji je samo
slegnuo ramenima.
„Hoćeš li još jednog psa, Pite?“
„Znaš da bih ga uzeo, ali Kerol bi mi kožu odrala. Lep pas“, dodao je, pa
otišao, a pas je išao okolo i njuškao sve.
„Kako je spavao?“
„Šta? Pas? Dobro. Probudila sam se u pet, jer je stajao pored kreveta i
piljio u mene i usrala sam se od straha kad sam ga videla.“
„Dakle, naučen je kako da se ponaša u kući.“
„Valjda. Sve je to u redu, ali…“
„Živiš podalje od grada“, produžio je Zander. „Pas je dobra sigurnost.“
„Instaliraću alarm.“
„Pas je dobro društvo“, odgovorio je.
„Volim samoću.“
„Tvrd si orah, Naomi.“
Pas se vratio, mašući repom. Iz usta mu je visila krpa i pogled mu je bio
veseo kad ju je doneo Naomi.
„Voli te.“
„Zato što mi je doneo prljavu krpu koju je našao na podu.“
„Da. Navići ćeš se na to. U međuvremenu ću ti dati pola novca za račun i
nastaviću da se raspitujem je li ga neko izgubio ili da li ima nekog
zainteresovanog da ga udomi.“
Ponovo je gurnula ruku u tašnu i izvadila letak koji je odštampala. „Okači
ovo.“

107
 Zander je pažljivo osmotrio letak. „Lepa fotografija.“
„Moram nešto da uradim. Čitavog jutra nisam uradila ništa osim što sam
se bavila psom.“
„Mogla bi da me pozoveš na večeru.“
„A zašto?“
„Tako bi uradila nešto drugo, a ja bih mu dao večernju dozu lekova. Rekla
si da znaš da kuvaš.“
Uputila mu je dug hladan pogled. „Tebe ne zanima jelo.“
„Muškarac mora da jede.“
„Nemam posuđe, ni stolice, niti sto. Neću spavati s tobom i neću zadržati
ovog psa.“ Ljuta na njega, na sebe, grabila je povodac i počela da izvlači psa iz
radionice.
„Voliš li da se kockaš, Naomi?“
Pogledala je preko ramena, dok je i dalje teglila psa. „Ne.“
„Šteta, zato što bih se opkladio da će se sve što si upravo rekla promeniti.“
Hoće vraga, rekla je sebi.
Tek kad je stigla kući, videla je da pas i dalje nosi onu odvratnu krpu. Kad
je pokušala da mu je oduzme, zaključio je da ona želi da se igraju. Na kraju je
odustala, pa sela na najviši stepenik trema ispred kuće, sa psom koji i dalje
nije ispuštao odvratnu krpu. I bukom čekića i testera iza sebe.
„Šta sam uradila? Zašto jednostavno nisam razapela šator u šumi? Zašto
imam veliku kuću punu ovih ljudi? Zašto imam psa kojeg moram da lečim?
S bezgraničnom ljubavlju spustio joj je vlažnu masnu krpu na krilo.
„Divno. Ma divno.“

Išao je s njom kad se spustila strmim zbrkanim puteljkom do obale. Bila je

sigurna da će pas ostati s radnicima, ali bio je uporan da krene s njom.
Sledećeg puta će se iskrasti.
Ali otkrila je da joj nije smetao dok je tražila predmete za fotografisanje.
Čak ni kad je pronašla tamnoljubičastu morsku zvezdu koja je blistala u
jezercetu na obali nastalom posle povlačenja plime. U stvari, pas je posle
kratkog istraživanja zadovoljno dremao na suncu i bilo mu je dovoljno samo
da mu je ona na vidiku.
Isto kao što bi se zadovoljno sklupčao blizu nje kad bi sela za radni sto da
radi ili kad bi radila u radnoj sobi.
Kada bi sišla u prizemlje, pas bi sišao za njom. Kad bi se popela na sprat,
popeo bi se i on.
Kad je u kući ponovo zavladala tišina, zapitala se mogu li psi da imaju
strah od napuštanja.

108
 Nisu mu se svidele kapi za uši, pa je to bila borba, ali Naomi je pobedila. Iz
iskustva sa Kongom znala je najbolje načine da se psu daju lekovi, pa je
skrivala tablete u rolnice sira.
Kad je sela na terasu da večera sendvič sa grilovanim sirom, on je pojeo
svoju večeru – i ovog puta nije je halapljivo prožderao kao da umire od gladi.
A kad je legla u krevet i otklopila laptop da poslednji sat tog dana provede
u potrazi za slavinama i glavama tuša, pas se sklupčao u svojoj postelji kao da
je to radio celog života.
U pet ujutro trgla se iz sna, pas je zurio u nju očima blistavim u mraku,
osetila je njegov pseći dah na licu.
Zander je po Kevinu poslao novac za polovinu računa za veterinarske
usluge, zajedno sa porukom da će podeliti i sledeći račun.
Dva dana kasnije i sam se pojavio s još jednom kesom pseće hrane, još
jednom koskom od sirove kože i najvećom kesom biskvita za pse koju je u
životu videla.
Zapitala seje li namerno došao nekoliko minuta pošto su radnici otišli ili
je to bila samo slučajnost. Međutim, njegov dolazak usrećio je psa, pa se neko
vreme igrao s njim.
„Povratio je malo energije“, rekao je Zander i hitnuo tenisku lopticu da je
pas juri kao da je zlato.
„Niko se nije odazvao na letke. Nema nikakvih vesti ni od veterinara ni od
prihvatilišta.“
„Moraćeš da se suočiš s tim, mršavice. Našla si sebi psa. Kako se zove?“
„Neću da mu dam ime.“ Kada bi mu nadenula ime, bila bi gotova. „Kako ga
zoveš?“
„Pas.“
Zander je iznova hitnuo lopticu kad ju je pas doneo, pa odmahnuo
glavom. „Imaj srca.“
„Imanje srca me je uvalilo u ovo. Ako ga zadržim, moraću da ga
kastriram.“ Zander sažaljivo pogleda u psa. „Da. Žao mi je zbog toga, druže.
Trebalo bi da smisliš neko ime.“
„Ne nameravam da…“, zaustila je, pa zamukla. Čemu rasprava? „Alis reče
da se tvoj pas zvao Majlo. Otkud ti to ime?“
„Nazvao sam ga po Majlu Majnderbajnderu.“
„Iz Kvake 22. Svako dobije svoj deo?“
„Da, samo što sam je bio pročitao, a kuče je izgledalo kao da jednostavno
zna sve cake. Ime je bilo prikladno. Hočeš li me pozvati da uđem?“
„Neću. Ništa se nije promenilo.“

109
 „Još je rano“, rekao je, pa se kao i ona okrenuo začuvši neko vozilo kako se
približava. „Očekuješ nekoga?“
„Ne.“
Pas je zalajao, pa odjurio do Naomi i stao pored nje.
„O, pa ti to imaš psa čuvara.“
„Mogu ja sama sebe da čuvam bez problema.“ Gurnula je ruku u džep i
sklopila prste oko noža na rasklapanje.
Uzbrdo se dovukao veliki kamion – sa njujorškim tablicama.
Vozač – mlad, oštra oka – nagnuo se kroz prozor. „Naomi Karson?“
„Da.“
„Žao mi je što stižemo ovako kasno. Malo smo se bili izgubili.“
„Nisam naručila ništa iz Njujorka. Jeste li se dovezli sa drugog kraja
države?“
„Jesmo, gospođice. Čak i ja smo to uradili za pedeset pet sati i dvadeset
šest minuta.“ Iskočio je iz kamiona, pa pomazio psa, a njegov kolega je iskočio
sa druge strane.
„Zašto?“ upita Naomi.
„Oprostite?“
„Nije mi jasno šta čete ovde.“
„Dostavljamo vam krevet.“
„Nisam naručila krevet.“
„Dođavola. Prevalimo toliki put, a zaboravimo. Ne, gospođice, niste ga
naručili. To je dar koji vam šalju Set Karson i Hari Dobs. Naš zadatak je da ga
dovezemo ovde, smestimo tamo gde vi želite i da ga sklopimo. Platili su
dostavu i kompletnu uslugu.“
„Kada?“
„Pre malo više od pedeset pet sati i dvadeset šest minuta. Pretpostavljam
da bi se moglo tako reći.“ Ponovo se široko osmehnuo. „Imamo i nekoliko
paketa pozadi. Umotanih. Vraški lep krevet, gospođice.“
Jedan od njih dvojice, po imenu Čak, pružio joj je tablicu sa narudžbenim
listom. Prepoznala je ime prodavnice nameštaja koju su njeni ujaci voleli.
„Izgleda da ćemo ga videti.“
„Treba li vam pomoć?“, upitao je Zander.
Vozač je slegnuo ramenima, što je Zander shvatio kao izraz puke
zahvalnosti. „Veliki je to krevet, tako da bi nam pomoć dobro došla.“
Budući da je bio dobro upakovan zbog transporta, Naomi nije mogla da
proceni je li to zaista vraški lep krevet, videla je samo da je ogroman. Unosila
je pakete, jedan po jedan, dok su se muškarci prihvatili napornijeg zadatka –
unošenja kreveta u kuću i uza stepenice.

110
 Pošto je pas ostao s njima, Naomi je uzela nož, pa otvorila prvu kutiju.
Četiri ogromna jastuka. U drugoj još jastuka, predivan jednostavan jorgan
nekoliko savršenih nijansi tamnije plave od njenih zidova, sa jednakim
jastucima. U trećoj dve prekrasne bele posteljine od egipatskog pamuka i
rukom ispisano pisamce:

Našoj devojčici treba krevet, i to krevet u kojem će sanjati slatke

snove. Znali smo da je za tebe čim smo ga ugledali. Volimo te,
Set i Hari

„Mili moji“, izgovorila je sa uzdahom, pa odnela prvu kutiju na sprat.

Kako je njena spavaća soba trenutno bila u neredu i u njoj je bilo još ljudi,
i jedan pas, ponovo je sišla u prizemlje, uzela sok iz frižidera i odnela ga na
sprat.
„Hvala vam. Unećemo svu ambalažu s njim. Imamo posebna uputstva.
Trebaće nam vremena da ga sastavimo.“
„Dobro.“
„Hoćete li da stoji tu gde vam je sad dušek?“
„Da… ovaj… Da, da. Moram da telefoniram.“
Ostavila ih je u sobi, pozvala kući i narednih dvadeset minuta provela u
razgovoru sa Setom, budući da je Hari bio u restoranu. Set je bio
prezadovoljan.
Nije mu rekla da je suzila izbor i modele kreveta, da je čak planirala da
jednog dana ode u Sijetl da potraži nešto odgovarajuće. Šta god da su joj kupili,
biće joj dragoceno bar iz tog razloga.
Kad se vratila u sobu, zastao joj je dah. Bili su postavili dušek na ram,
stavili daske koje idu iza glave i ispod nogu, ili su bar radili na tome.
„O, gospode bože!“
„Lep je, zar ne?“
Pogledala je u vozača – nije mu znala ime – pa ponovo u krevet. „Predivan
je. Čaroban. Savršen.“
„Čekajte da postavimo stubove.“
Od mahagonija, pomislila je. Čipendejl stil – nisu je džaba odgajili Set i
Hari. Tonovi drveta, raskošni i lepi, naglašavali su lepotu boje zidova.
Izrezbareni nogari i stubovi, visoki i izuvijani.“
Ako žena ne sanja slatke snove u takvom krevetu, potrebno joj je lečenje.
„Jeste li dobro, gospođice?“
Uspela je da klimne glavom. „Izvinite. Nisam čula kako se zovete.“

111
 „Džoš. Džoš i Čak.“
„Džošu, dobro sam. Bili ste u pravu. Ovo je vraški lep krevet.“
Pošto su završili, dala im je velikodušne napojnice – najmanje što je
mogla – i spakovala im još soka za put.
Kad su otišli, stajala je i zurila u krevet, u način na koji je kasna večernja
svetlost iskrila na drvetu, u detalje.
„Dobre ujake imaš“, prokomentarisao je Zander.
„Najbolje.“
„Hoćeš li da se isplačeš?“
Odmahnula je glavom, pa pritisla oči prstima. „Ne. Mrzim da plačem.
Beskorisno je. Razgovarala sam sa njima u nedelju. Odmah posle toga su izašli
i našli ovo, pa ga poslali čak odande sve dovde – sa posteljinom, jastucima i
čaršavima. I sasvim je odgovarajući. Baš odgovarajući za mene, za ovu sobu, za
kuću.“
Odagnala je plač koji je pretio da će je slomiti. „Idem da kuvam. Još
nemam ni posuđe ni sto. Ali možeš da jedeš ono što spremim na papirnim
tanjirima na terasi. To ti je napojnica što si pomogao u sklapanju kreveta.“
„Prihvatiću je. Šta ima za večeru?“
„Ne znam još. Ali popiću vino. Osećam se sentimentalno i pomalo
nostalgično.“
„Imaš li piva?“
„Naravno.“
„Ako ćeš ti piti, onda za mene može pivo.“
„Važi.“ Pošla je da izađe iz sobe, pa se osvrnula i pogledala u njega.
„Odluka da neću spavati s tobom još stoji.“
„Još?“ Njegov je osmeh bio opušten. I opasan. „Pivo i večera su početak.“
Kraj, pomislila je dok je pas trupkao niz stepenice s njima.

Posmatrao ju je kako kuva. Još nikad nije video da neko sprema hranu na taj
način, tako što uzima namirnice, ubacuje ovo u šerpu, ono u tiganj. Jedno
secka, drugo meša.
Posmatrao ju je i pas i pritom bez imalo suptilnosti oblizivao njušku kad
su mirisi počeli da se šire.
„Šta ti to kuvaš?“
„Nazvaćemo jelo testenina u letu.“
Stavila je krupne masline na dasku za sečenje, zgnječila ih nožem i tako
izbacila koštice. Još nešto što nikad nije video da neko radi.
„Zar se masline ne kupuju u teglicama bez koštica?“

112
 „Ovo su masline kalamata, prijatelju, i zavređuju ovaj dodatni korak. Sve
što ubacim ovde i što ti se ne dopadne slobodno zaobiđi.“
„Nisam izbirljiv.“
„Dobro je.“
Potom je uzela komad sira i izrendala ga na rendetu. Hteo je da upita
zašto nije kupila izrendan sir, ali shvatio je da zna odgovor.
Ubacila je sitni paradajz u tiganj, dodala nekakvo bilje i promešala, i
pritom gunđala što je u mesnoj prodavnici nestalo svežeg bosiljka.
„Moram da kupim dobro posuđe za kuvanje pre nego što mi Hari i to
pošalje.“
„Šta fali tom što već imaš? Meni izgleda kao da te dobro služi.“
„Lonci i tiganji iz gvožđare? Zgrozio bi se. Zapravo, i sama sam pomalo
zgrožena. I sigurno mi trebaju dobri noževi. Treba to da dodam na spisak.“
Svidelo mu se da je posmatra – njene brze, sigurne pokrete. Voleo je da je
sluša – glas tajanstven u pravoj meri.
„Šta je još na spisku?“
„Krečenje gostinskih soba koje sam namenila bratu i ujacima. Zatim sobe
za dedu i baku. Posle toga, mislim da ću zauvek odložiti valjak i kantu. Ne
sviđa mi se krečenje.“
„Moleri neka kreče.“
„Treba da kupim pristojne šerpe, tiganje i noževe – mogu da okrečim još
dve sobe u ovoj besmisleno velikoj kući. I još moram da nađem nameštaj
dostojan onog kreveta, i još štošta.“
Procedila je testeninu, male makarone, pa je ubacila u tiganj, zajedno s
maslinama i sirom. Sve je malo prodrmala u tiganju.
„Tanjiri su ovde u kredencu, takvi su kakvi su, kao i papirne salvete i
plastične viljuške.“
„Našao sam ih.“
Prodrmala je jelo u tiganju još nekoliko puta, pa ga sipala na papirne
tanjire i dodala komade bageta natopljene maslacem, poškropljene začinskim
biljem i zapečene.
„To odlično izgleda.“
„Izgledalo bi bolje na tanjirima koje sam naručila, ali dobro je i ovako.“
Dala mu je tanjir, uzela drugi za sebe, pa ga povela na terasu. Zatim mu je dala
svoj tanjir. „Pridrži ovo dok nahranim psa.“
Pas je pogledao u pseću hranu koju je istresla u njegovu zdelu, pa iznova
u Zandera s dva mirisna tanjira testenine. Spustio je rep i Zander se mogao
zakleti da je pas razočarano uzdahnuo.

113
 Sela je, posmatrajući psa, koji je posmatrao nju. „Ovo je moje, to je tvoje.
Tako to ide.“
„Neumoljiva.“
„Možda.“
Zander je seo, pa probao jelo, koje je spremila čarobno i pomalo
manijakalno za dvadesetak minuta.
„Ovo je stvarno dobro. Ozbiljno dobro.“
„Nije loše. Bilo bi bolje sa svežim začinskim biljem. Izgleda da ću morati
da ga zasadim.“
Nije se činilo tako čudno, kao što je očekivala, sedeti tu, jesti testeninu s
njim dok ih je pas – koji je olizao svoju zdelicu – žalosno posmatrao. Možda je
bilo tako zbog pogleda – nežna ruka sumraka koja je klizila iznad vode i
zelenika, ljubičasta i bleda – a možda je bilo zbog vina. U svakom slučaju,
morala je da postavi granicu.
„Zanima li te zašto neću spavati s tobom?“
„Još“, dodao je. „Postoji li spisak?“
„Možemo to tako nazvati. Ti živiš ovde, a trenutno i ja živim ovde.“
„Trenutno? Imaš šerpe i tiganje trenutno, a bolje imaš na tom spisku.
Meni to izgleda kao da gledaš u budućnost.“
„Možda. Otkako sam otišla iz Njujorka, ni najednom mestu nisam živela
duže od nekoliko meseci. Ne znam hoću li ovde ostati. Možda hoću“, ponovila
je, „jer mi prija i deluje ispravno – trenutno. U svakom slučaju, ti živiš ovde i
prijatelj si Kevinu i Dženi – dugogodišnji, ozbiljan prijatelj. Započnemo nešto –
a pritom ne želim ništa da započinjem – i uprskamo, tvoj prijatelj i moj izvođač
radova biće u tome.“
„Slab ti je to izgovor“, rekao je Zander, pa se vratio jelu.
„Ne iz moje pozicije, u središtu građevinske zone. Osim toga, ti si jedini
auto-mehaničar u gradu, a meni će možda zatrebati auto-mehaničar.“
Zamišljeno je zagrizao hleb. „Verovatno bih brže obavio posao ako bismo
imali seks.“
Nasmejala se, odmahnula glavom. „Ne ukoliko prestanemo da ga imamo i
ako budeš besan na mene. Imam posla i moram mnogo da radim da bih platila
troškove renoviranja ove kuće. Jednostavno nemam vremena za seks.“
„Uvek ima vremena za seks. Sledećeg puta doneću picu, pa nećeš morati
da kuvaš, tako da ćemo imati vremena za seks.“
Naomi je, takođe zamišljeno, jela testeninu. „To ne govori u prilog tvojoj…
izdržljivosti.“
„Samo se trudim da se prilagodim tvom rasporedu.“

114
 „Obzirno od tebe, ali nepotrebno, budući da je ova večera večeras
izuzetak i neće se ponoviti. Ne poznajem te.“
„To je jedino smisleno što si dosad rekla. Ali možemo da se vratimo
nekoliko koraka na tvom spisku i mogu da te podsetim da sam prijatelj –
ozbiljan, dugogodišnji – Kevinu i Dženi. Oni bi te upozorili da sam psihopata.“
Nije skidala pogled sa panorame. „Ljudi nikad ne poznaju bliske osobe
onako kako misle da ih poznaju.“
Iza svega ovoga stoji neka priča, pomislio je Zander. Čuo je njen žamor iza
Naominih reči. Umesto da navaljuje, oprobao je nešto drugo.
Nagnuo se prema njoj i obujmio joj lice šakama. Priljubio je usne uz njene.
Nežno, strasno i pomalo žestoko.
Znao je kad žena želi – a ona je želela. Znao je to po odgovoru njenih
usana, čuo po tihom brujanju u njenom glasu, osetio u kratkom seksi drhtaju.
Druga žena? Sva ta vrelina i metež potreba odveli bi ih pravo u onaj
odlični novi krevet.
Međutim, ona se odmakla. Ali i dalje ga je gledala u oči tamnozelenim
zadivljujućim očima.
„U pravu si, nema šta“, rekla je. „Nemam nikakve kontraargumente, ali…“
Gledala ga je pravo u oči. „Kao što rekoh psu, tako to ide.“
„Večeras.“
Na časak se zadovoljio hranom, pogledom i tajnama žene koja je sedela
pored njega. Neko mu je dao zagonetku, pomislio je, i on samo treba da je resi.
Prokljuviće je, pre ili kasnije.

10

Vratila se radu. S obzirom na to da se rad kotirao visoko na njenom spisku

razloga da ne spava sa Zanderom, morala je i sama da dokaže da je u pravu.
Kad je ujutro izašla da fotografiše, pas se prikačio za nju i pratio je.
Nekoliko dana, kada bi se zaputila u šumu ili na obalu, okačila bi povodac o
svoj pojas. To rešenje bilo je veoma mrsko i njoj i psu.
Posle tih nekoliko dana, shvatila je da pas neće nikuda otići, pa ga je
najčešće puštala sa povoca. Istraživao je okolinu, jurio veverice, lajao na ptice,
njuškao jelenje tragove, dok je ona fotografisala divlje cveće, drveće, duge
kanale vode na sunčevoj svetlosti i u senci.
I završila je sa čitavim nizom psećih fotografija.

115
 Dremao je pored kamina – instalirali su gasni kamin i bio je odličan za
hladne, sumorne dane – dok je ona radila za kompjuterom. S vremena na
vreme sišao bi u prizemlje i provodio vreme s radnicima ili sa Moli kad bi
došla u posetu, ali uvek bi se vratio kod Naomi i uputio joj dug pogled kao da
hoće da proveri je li završila. Ako nije bila završila, ponovo bi se sklupčao,
obično sa nečim u ustima.
Ponekad je to nešto bilo rasparena radna rukavica, a jednom i čekić.
Uporan, usredsređen rad se isplatio. Dobila je zadovoljavajući ček iz
galerije u Njujorku, gledala kao njen pejpal račun cveta.
Ljudi, izgleda, zaista vole fotografije pasa.
Svratila je Dženi i, kao što je i obećala, obišla je čitavu kuću. Kad su ušle u
Naominu spavaću sobu, Dženi je uzdahnula.
„Ne znam šta je lepše, pogled ili krevet. Prekrasni su.“
„Volim da gledam u tu panoramu iz kreveta.“
„Sigurno je divno kad se ujutro probudiš i ugledaš ovu lepotu. Zander
kaže da su tvoji ujaci poslali krevet čak sa drugog kraja zemlje.“
„Jesu, i ako ne nađem neke komade nameštaja da ih ubacim u ovu sobu,
počeće i njih da nalaze i da ih šalju.“
„Hajde sa mnom u kupovinu!“ Dženi je poskočila na vrhovima prstiju i
pljesnula šakama. „Hajdemo.“
„Šta? Sad?“
„Imam slobodan dan, deca su u školi. Imam…“ Izvadila je telefon da vidi
koliko je sati. „Pet sati pre nego što budem morala da odem po Medi, pa po
Taja. Znam da ti je danas radni dan, ali moraš da imaš još nameštaja, a ja znam
nekoliko mesta – posebno ako se ne bojiš restauriranja ili da sama nešto
restauriraš – koja bi trebalo da imaju nameštaj u skladu sa ovim krevetom.“
„Ja stvarno…“ Setila se prihoda koji je upravo dobila, pa isključila
automatsko odbijanje u glavi. „Treba to da uradim.“
„Jupi! Možda bismo mogle da ti pronađemo posuđe.“
„Poručila sam ga. Čekaj. Sad ću ti pokazati.“
Obe su se zagledale u kompjuterski ekran i Naomi je otvorila fotografije
posuđa. „Napravljeni su od recikliranog stakla, što je primamljivo, i odlučila
sam se za bele ovale za serviranje zbog lomljenja. Mislim da…“
„Predivni su. Savršeni. I izgledaće bajno u onoj kuhinji. I na stolu, kad
nabaviš sto.“
„Sto može malo da pričeka. Ne planiram nikakve zabave. Međutim,
stoličice su mi stvarno potrebne. Stoličice i komoda za odeću. Bilo bi lepše da
držim odeću u komodi nego u kartonskim kutijama.“
„Idemo da je kupimo.“

116
 Došao je pas. Naomi nije nameravala da ga vodi, ali izašao je za njima,
uskočio pravo u njen automobil, pa se uvukao na zadnje sedište i seo, dok mu
je jezik radoznalo visio.
„Baš je sladak. Dobro je imati psa kad čovek živi ovako daleko sam, a
imati slatkog psa dobro je svugde. Kevin kaže da se Moli i on dobro slažu. Kako
se zove?“
„Nema ime.“
„O, Naomi, moraš mu nadenuti neko ime.“
„Moglo bi se desiti da se njegovi vlasnici…“
„Koliko ima otkako si ga dovela kući?“
„U trećoj smo nedelji.“ Naomi je uzdahnula i protrljala se po zatiljku.
„Sutra ide na kastriranje. Ako želiš psa…“
„Imamo jednog, hvala. Razmišljamo da uzmemo štene, prijatelja za Moli.
A želimo i da pružimo deci to iskustvo. Osim toga, Naomi, ovo je tvoj pas.“
Naomi je pogledala u retrovizor i pas joj se bez imalo sumnje nasmešio.
„Samo živi ovde zasad.“
„Nego šta.“
Naomi se namrštila, pa stavila naočare za sunce. „Kuda ćemo?“
„Vozi prema gradu, a ja ću te posle uputiti dalje.“
Nije mogla da se seti kad je poslednji put kupovala sa prijateljicom, niti
kad je uopšte poslednji put dozvolila sebi da ima prijateljicu. Ona uglavnom i
nije išla u kupovinu, samo bi pronašla šta joj treba, kupila to i odnela kući. Što
je čudilo i razočaravalo njene ujake.
Osim toga, mogla je da nađe i kupi gotovo sve što joj je bilo potrebno
preko interneta.
Ali, pošto je već izašla i krenula u kupovinu, u povratku će svratiti u
gvožđaru i kupiti farbu za Mejsonovu sobu – toplu zelenu nijansu boje
mahovine.
A i dopadala joj se Dženi. Zaključila je da je nemoguće da se Dženi nekome
ne dopada. Bila je vesela i zabavna i nije zabadala nos u tuđi život.
Zaključila je da joj se Dženi stvarno dopada i ta njena nova prijateljica
uputila ju je ka ogromnom ambaru udaljenom nekoliko kilometara od obale.
„Trebalo je da ponesem foto-aparat.“
Otvorila je pregradak između sedišta i izvadila torbicu.
„Šta je to?“
„Sočiva i filteri za kameru na mom telefonu.“
„Stvarno? Nisam znala da tako nešto postoji.“

117
 „Dobro dođe kad si u škripcu. A ovaj ambar – tekstura drveta, prava
crvena boja ambara s belim rubovima, ono staro stablo jabuke, svetlost. Sve je
dobro.“
„Zar nećeš da vidiš šta je u ambaru?“
„Naravno da hoću. Ovo neće dugo trajati.“
Mislila je da ostavi psa u autu. On je imao drugačije namere, pa je, iako je
znala da je to pogrešno, izvadila rezervni povodac iz pretinca.
„Ako ideš, nosiš ovo.“
Pokušao je da je umoli pogledom. Nije uspeo.
„Držaču ga ja dok ti budeš fotografisala.“
„Hvala. Mrzi povodac.“
„I ti bi ga mrzela. Sve je u redu, mili. Mislićemo o tome dok me budeš
vodio.“

Pas se, začudo, ponašao savršeno sa Dženi, veselo je hodao pored nje, njušio
put do primamljivog mesta na kojem će podići nogu, dok je Naomi
fotografisala, dodavala sočiva, podešavala filtere.
Vratiće se sa opremom, obećala je sebi. Dopao bi joj se oblačan dan, ovaj
ambar pod natmurenim nebom.
Unutra je našla još tema za fotografisanje. To mesto je bilo beskrajno,
puno svega i svačega pod suncem ili tminom.
Artikala od stakla, predmeta od metala, kompleta, ogledala, radnih
stolova, stolica.
Zapravo, zastala je ispred jednog radnog stola. Bila je odlučila da uzme
sebi nov radni sto – nešto što bi se slagalo s krevetom, ali imalo sve moderne
detalje. Fioku za tastaturu, utičnice, fioke za fascikle.
Ali.
Sto je bio gotovo crn od godina – verovatno decenija – lakiranja, i fioke su
bile zaglavljene. Bila mu je potrebna nova gvožđurija. Uopšte nije bio ono što
je odlučila da kupi.
A bio je savršen.
„Ima izvrstan oblik“, rekla je Dženi pored nje. „Zaobljen je na uglovima
baš onoliko koliko treba. Ima mnogo fioka. Treba mu rada.“ Skupljenih usana
Dženi je proverila cenu na etiketi. „I malo cenkanja.“
„Čvrst je, postojan. Od mahagonija. Treba skinuti sa njega sve ove slojeve
laka do onog prvobitnog. Nije sto kakav sam zamislila, ali stvarno mi se sviđa.“
„Nemoj reći Sesilu da ti se sviđa. Ovo je njegova prodavnica. Izgledaj
sumnjičavo kad ga budeš pitala za sto. Treba ti dobra stolica – nova –

118
ergonomska, sa potporom za krsta. Kevin kaže da provodiš mnogo vremena za
radnim stolom.“
„Kevin je u pravu. Kompjuter je danas mračna komora. Mada želim da
napravim pravu mračnu komoru. I dalje mi dođe da ponekad slikam na
fotografskom filmu. Je li ono podna lampa u obliku sirene?“
„Izgleda da jeste.“
„Bronzana podna lampa u obliku sirene.“ Iznenađena, Naomi je ponovo
izvadila telefon. „Treba mi za moj portfolio.“
„Bezimeni i ja idemo u lutanje.“
„Stići ću vas.“
Zaljubila se u tu podnu lampu u obliku sirene, što je, rekla je sebi, bilo
glupo. Nije tražila lampu, a ponajmanje bronzanu lampu u obliku sirene sa
prepredenim pogledom i glatkim grudima. Ali želela ju je.
„Nemoj da kažeš Sesilu“, podsetila je sebe, pa pokušala da nađe Dženi i
psa u lavirintu zadivljujućih stvari.
Dženi je našla nju. „Nemoj da me mrziš.“
„Zar te iko mrzi?“
„Da. Kevinova bivša devojka još iz gimnazije.“
„Zato što je drolja.“
Dženi se ozarila. „Nisam znala da poznaješ Kendi.“
„Kendi? Nesumnjivo je drolja. Drolja koja nosi roze.“
„Zapravo, imam rođaku po imenu Kendi. I nije drolja. Divna je. Ali da se
vratimo na početak. Nemoj da me mrziš, ali mislim da sam pronašla komodu
za odeću. “
„Zašto bih te mrzela zbog toga?“
„Skupa je, ali stvarno mislim da je savršena, a možda bismo mogle da se
udružimo i spustimo cenu, posebno ako uzmeš i sto.“
„I lampu u obliku sirene.“
„Stvarno?“ Dženi je zabacila glavu unazad i nasmejala se. „Sviđa mi se.
Pomislila sam da si ti u njoj videla samo nešto novo, temu za fotografisanje, ali
mislim da će biti prekrasna u tvojoj kući.“
„I ja. Da vidimo tu komodu. Ako te budem mrzela, moraćeš da pešačiš do
kuće.“
Naomi je shvatila da kupovina s prijateljicom – prijateljicom oštrog,
kreativnog i pronicljivog oka – ima svojih prednosti. Bila je to više komoda za
muškarce nego za žene, što je njoj još više odgovaralo. Nije bila ženstvena i
kitnjasta, već prelepa i dostojanstvena, nimalo dosadna. U dobrom stanju, što
ju je iznenadilo, lak je blistao prekrasnom crvenkastozlatnom bojom.

119
Promeniće gvožđuriju – otarasiti se ukrasnih mesinganih drščica – i jedna
fioka sa dna imala je dugu dijagonalnu pukotinu, ali to je bilo sve.
Od cene je zašištala i stresla se.
„Nagovorićemo ga da nam je spusti. Videćeš.“ Dženi je potapšala Naomi
ne bi li je ohrabrila.
Sesil je možda i bio žgoljav čovek u pantalonama na tregere, sa slamnim
šeširom na glavi i prosedom bradom – i više od osamdeset godina starosti – ali
imao je oštro oko i čvrst stav.
Međutim, imala ih je i mila Dženi.
Naomi se ubacila samo jednom-dvaput, da potvrdi da se slaže, ali cenkala
se većinom Dženi, uporno i lukavo, i uspela da spusti cenu komode za čitavih
dvadeset posto dok se Naomi nadala da će uspeti da je snizi makar za deset.
Njih troje natovarili su komodu u Naomin auto. Sesil je bio star, ali
ispostavilo se da je jak kao bik.
„Kevin će uzeti ostalo“, rekla je Dženi Sesilu.
„Hoće li?“ upitala je Naomi.
„Naravno. Uzeće ih nakon posla ili ujutro. I zapamti, Sesile, Naomi ima
onu veliku kuću koju valja opremiti nameštajem, tako da ćemo se vratiti. I
očekujemo dobre cene.“
Pas se zadovoljno opružio pored komode, a Dženi se smestila na
suvozačevo sedište.
„Bilo je zabavno.“
„Zadivljena sam tvojim arapskim trgovačkim veštinama. Hvala ti, mnogo
ti hvala. Mogu i sama da se vratim po ostalo. Ne mora Kevin da dolazi čak
ovamo.“
„Ma nema veze. Osim toga, ako me uposliš da ti restauriram onaj radni
sto, doneće ga upravo u moju malu radionicu kod kuće.“
„Imaš radionicu?“
„Restauriram i redizajniram nameštaj i ukrasne predmete. Nisam htela
ništa da govorim da ne bi osećala neku obavezu i da ti ne bude neprijatno. Ali,
čoveče, stvarno želim da sredim onaj sto. Dobra sam, garantujem ti. Udesiću ga
tako da će izgledati bajno.“
„Kladim se da hoćeš.“ A mogla je i da precrta sate koji bi joj bili potrebni
da ga sama sredi. „Primljena si.“
„Stvarno? Jupi! Ako možeš da dođeš na ručak u nedelju – Kevin reče da te
ne gnjavim, ah umirem od želje da te pozovem na ručak – možeš da vidiš
radionicu. Imam jednu klupu na kojoj radim savršenu za terasu na koju se
izlazi iz tvoje spavaće sobe. Stara žičana baštenska klupa s velikim zaobljenim
naslonom. A možeš da povedeš i psa. Svideće se deci.“

120
 Naomi je zaustila da izrekne neki izgovor, refleksno. Ali znatiželja je
pobedila. „Volela bih da vidim tvoju radionicu. Ne moraš da me hraniš.“
„Dođi na večeru. Nedeljom uglavnom jedemo malo ranije. Svrati bilo kad
posle četiri. Imaćeš vremena da vidiš radionicu, deca će imati vremena da se
igraju sa psima.“
„Doći ću i poneću desert.“

Probudila se rano, sveža i bistra, pa izvadila majicu dugih rukava i helanke iz

kutija. Komodu nije htela da koristi dok Kevin ne popravi fioku i ne zameni
gvožđuriju.
Kad je opušteno izašla iz kuće i odšetala do auta, pas je izašao za njom,
uskočio u auto i uputio joj onaj samozadovoljni pseći osmeh.
Nije znao šta ga čeka.
Ali shvatio je makar malo kad se Naomi zaustavila na parking-mestu
ispred veterinarske ambulante.
Zadrhtao je, tresao se, probao da zalepi zaceljene šape za pod.
„Ovog puta imaš razlog, ali ti to ne znaš. Hajde, budi hrabar.“ Vukla ga je,
teglila, podmićivala – teniskom lopticom, budući da hrana nije dolazila u obzir
zbog hirurške intervencije.
„Neće ti nedostajati“, rekla mu je, pa odmahnula glavom. „Otkud ja to
znam? Meni bi mnogo nedostajalo sve što bi neko odrezao sa mene. Ali mora
da bude tako, važi? Jednostavno tako ide.“
Provela ga je kroz čekaonicu, koja je bila prazna, pošto je već bila
dogovorila da to budu prva operacija i pregled tog dana.
„Hej, momče!“ Alis ga je dočekala i dobro pomazila i opustila tako da se
oslonio na nju. „Mi ćemo ga preuzeti odavde. Operacija je rutinska – ponekad
je malo teža na odraslom psu, ali je ipak rutinska. Zadržaćemo ga nekoliko sati
posle, da se uverimo da je sve dobro.“
„U redu. Doći ću po njega kad pozovete.“ Pomazila je psa po glavi.
„Srećno.“
Kad se okrenula da pođe, pas je počeo da zavija, dugo i tužno, što je
uradio nekoliko puta ranije kad je čuo sirenu. Osvrnula se i ugledala strah i
tugu u njegovim plavim očima.
„Jebem ti život.“
„Samo mu dajte do znanja da ćete se vratiti“, savetovala ju je Alis. „Vi ste
njegov alfa.“
„Jebem ti život“, ponovila je Naomi, pa se vratila i čučnula ispred psa.
„Vratiću se po tebe, dogovoreno?“ Obujmila mu je glavu šakama i osetila kako
je slama ljubav iz njegovog pogleda. „Dobro je, sve je u redu. Vratiću se po tebe

121
da te vodim kući. Samo moraš prvo ovo da uradiš. Otići ću… dovraga… idem da
ti kupim neke lepe poklone za pse bez muda.“
Pas joj je liznuo obraz i spustio glavu na njeno rame.
„Zagrlio bi vas da može“, prokomentarisala je Alis.
Naomi je zagrlila njega, ispunjena tugom. „Vratiću se.“
Zacvileo je kad je ustala, jauknuo kad je krenula da izađe.
„Biće on dobro“, doviknula je Alis za njom.
Srce koje Naomi nije htela da da malo se slomilo kad je čula psa da zavija.

Kupila mu je plišanu mačkicu, lopticu koja je pištala, i pritom govorila sebi da

će se pokajati zbog te kupovine. Kupila je i čvrsto uže za vuču, četku za pse.
Primorala je sebe da ode kući, da se natera da radi. A kako nije uspela da
se koncentriše više od deset minuta, obukla je odeću za krečenje. Ne mora da
bude kreativna da bi krečila sobu.
Dok je pripremala zidove, zamišljala je kako će namestiti tu sobu. Možda
će ubaciti krevet sa zavojitim uzglavljem, nalik sankama, možda tamnosiv.
Mejsonu bi se dopao kad bi joj došao u posetu. Ili možda neki stari gvozdeni
krevet – ponovo siv. Sivo bi se uklopilo sa zelenim nijansama kojima će obojiti
zidove.
Zašto Alis ne zove?
Ljuta na sebe, prekršila je jedno svoje nepisano pravilo koje je nalagalo da
neće zabadati nos u rad radnika osim u cilju fotografisanja, pa je sišla u
prizemlje.
Bili su pripremili zidove dnevne sobe – uglavnom jer ona nije mogla u
potpunosti da odluči koju boju hoće u dnevnoj sobi. Valjalo je obnoviti kamin,
što ju je podsetilo na Dženi. Ako Dženi lepo sredi radni sto, mogla bi da sredi i
kamin.
Lutala je po kući, gledala kroz prozore u vidike. Nije bila spremna da
digne ruke od uređivanja dvorišta i uposli pejzažnog arhitektu, ali većina
radova u dvorištu jednostavno će morati da sačeka dok se ne obavi gomila
posla unutra i dok ljudi i žene više ne budu gacali okolo.
Nastavila je dalje, pa zastala u neobičnoj isturenoj prostoriji, za koju je
odlučila da će biti mala biblioteka. Možda i nije često nalazila vremena da se
sklupča u krevetu sa pravom knjigom, ali zamišljala je kako će to raditi za
kišnih dana – ili usred zime pokraj pucketave vatre.
Kevin i prsata Mejsi ugradili su prve bočne ugradne ploče desno od
kamina.
„O, Kevine.“

122
 Osvrnuo se i široko osmehnuo podižući kačket. „Reci! Bila si u pravu, a ja
sam pogrešio.“
„Nisam znala da ste ih završili.“
„Mislili smo da te iznenadimo. Imala si pravo. Ja to nisam video, sobicu
kao što je ova. Izvadi zid, rekao sam ti, i imaćeš prostora. Ali ti si ostala pri
svom mišljenju jer imaš dobro oko. Dobila si toplo, ušuškano mesto, dobru
svetlost i… šta ti kažeš, Mejsi?“
„Šarm. Imaće šarm, posebno kad se stave gipsani ukrasi po rubu
tavanice.“
„Prelepo je drvo – trešnja – i prelep rad.“
„Tako mi radimo. Je l' tako, Mejsi?“
„Tako je.“
„Bila si u pravu i u vezi sa otvorenim policama od poda do tavanice. To joj
daje dimenziju, čini da izgleda veća.
„Poslaću po svoje knjige. Obično čitam na tabletu, ali kod kuće imam
nekoliko kutija knjiga.“
„Ako ti treba još, obrati se Zanderu.“
„Zašto?“
„On ima knjiga svuda“, rekla joj je Mejsi.
„Da, da.“ Kevin je izvadio malu libelu iz pojasa sa alatom, položio je na
policu. „S vremena na vreme spakuje ih u kutiju, donira, ali uglavnom ih
gomila. Ako hoćeš da popuniš ove police, obrati se njemu.“
„Videću šta…“ Skočila je kad joj se oglasio telefon, pa ga je izvadila iz
džepa. „Veterinarka. Da, Naomi je. Dobro. Dobro. Stvarno?“ Olakšanje ju je
preplavilo kao topao talas, pa je protrljala lice šakom. „Super. Sad ću doći. Ne,
stižem za nekoliko minuta. Hvala.“
Odahnula je, pa vratila telefon u džep. „Pas… probudio se. Spreman je da
dođe kući. Vratiću se.“
„O, u slučaju da te ne vidim… dospela si u novine.“
„Molim?“ Ukipila se.
„U novine“, ponovio je Kevin. „Imam primerak u kuhinji.“
Pretvarala se da je ravnodušna. „Šta se dogodilo?“
„U Kouv kronikl. Izlazi jednom mesečno. Samo nekoliko strana, lokalne
novine, takve stvari. Lepa priča o ovoj kući, o njenoj popravci.“
„Aha.“
Male mesne novine. Ništa zbog čega bi se brinula. Niko osim meštana
neće videti tu priču.
„Ostaviću ti primerak. Dženi ih ima još kod kuće, jer i ja pomalo pišem.“
„Pročitaću kad se vratim. Hvala. Bolje da krenem po psa.“

123
 Odložiće susret sa reporterkom, urednicom, izdavačem – pretpostavila je
da je žena koja je htela da razgovara s njom zapravo sve to. Ali ipak nije bilo
važno. Naomi je preduzela sve mere predostrožnosti kako njeno ime ne bi
dospelo u medije, kako informacija o tome gde se nalazi ne bi dospela u
medije.
Niko izvan Sanrajz Kouva, i svakako niko izvan okruga, neće pročitati taj
članak. I niko neće povezati nju s Tomasom Dejvidom Bouzom.
A i u tom trenutku imala je važnijih briga.
Odjurila je u veterinarsku stanicu, zahvalila se recepcionerki kad ju je
uputila gde treba. Zatekla je Alis kako namešta psu kragnu.
Izgledao je pomalo zbunjeno i ošamućeno, ali, čim je ugledao Naomi,
kratko i radosno je zalajao i žestoko zamahao repom.
„Je li dobro?“
„Prebrodio je sve kao pravi šampion. Ima lekove, a vi imate uputstva.
Kragna služi da mu onemogući da napada ranu, konce. Verovatno će spavati
više od svega. Moguće je i da će ga malo boleti i da neće hteti mnogo da hoda
dan-dva.“
„Dobro. To je dobro.“ Kleknula je, pa ga pomilovala po ušima unutar
kragne. „Dobro si.“
Uzela je lekove, uputstva, platila račun, pa mu pomogla da uđe u
automobil.
Nije spavao. Morao je da onjuši sve u dvorištu ispred kuće – iako je
koračao pomalo ukočeno. Morao je da onjuši radnike i da ih pozdravi
mahanjem repom. On i Moli morali su da se onjuše i da mahnu repom jedno
drugome.
I udarao je u sve. U zidove, u alatke, u nju.
Pomogla mu je da se popne na sprat, dala mu plišanu mačku – greška,
zapazila je, budući da mu je kragna smetala.
Jedan radnik ju je pozvao, imao je neko pitanje. Sišla je u prizemlje i za
petnaest minuta, koliko je nije bilo, pas je uspeo da se oslobodi kragne i lizao
je mesto na kojem su mu se nekad nalazila jaja.
„Kako si dovraga uspeo toga da se oslobodiš?“
Zadovoljno je lupnuo repom.
„Ne smeš to više da radiš. Ti dani su završeni.“ Ponovo mu je stavila
kragnu – pravo mučenje, budući da ju je po svoj prilici mrzeo više od povoca.
Vratila ju je na mesto, dala mu kost od sirove kože i smatrala da je sve
rešeno. Ali nije bilo.

124
Zander je računao da je prošlo dovoljno vremena, a i imao je izgovor da je
poseti kako bi joj dao novac za polovinu računa za kastriranje. Možda će, ako
sve odigra kako treba, uspeti od toga da dobije još jednu večeru. A s tim će
možda uspeti da je odvede nekoliko koraka bliže onom velikom impresivnom
krevetu.
Zbog svega toga vredelo je odvesti se do njene kuće.
Zaustavio se na motociklu, a pas je zalajao i zamahao repom u znak
pozdrava. Pas bi i dojurio do njega da ga pozdravi do kraja, ali Naomi je sedela
na stepenicama trema i čvrsto ga držala.
Čvrsto ga je držala dok je pokušavala da… Gospode bože!
Iskreno zapanjen, Zander je skinuo kacigu. „Šta to kog vraga radiš?“
„A šta ti kog vraga misliš da radim?“
„Rekao bih da oblačiš psu gaće.“
„E upravo to i radim.“
Navukla mu ih je do kraja – crveni šorts s belom prugom sa strane, pa
pustila psa.
Naslonila se na stepenice, a pas, koji je izgledao kao kreten, pojurio je na
maženje.
„Kakav to čovek oblači psu gaće?“
„Onaj koji ne može stalno da se bori kako bi mu održao kragnu oko glave.
Stalno je skida. Kevin ju je bio zalepio, ali i pored toga uspeva da je se oslobodi
samo ako li skinem pogled s njega na prokletih pet minuta. A dok ju je nosio,
sudarao se sa svim. Uključujući i mene. Psujem s razlogom. Mrzeo ju je.“
„Kragnu srama?“
„Da, prokletu kragnu srama. Zato sad nosi gaće poniženja. Ali izgleda da
se one glupom psu dopadaju.“
„Gaće srama“, Zander je morao široko da se osmehne. „Dakle, napravila si
mu rupu za rep.“
„Kevin ih je imao u kamionu. Stari šorts za trčanje. Bila sam kreativna.“
„Možda, ali kako očekuješ da radi ono što treba da radi ovde napolju?“
„Dovraga, šta misliš zašto sam mu ih sad iznova navlačila?“ Zamahnula je
rukama, stresla se, pa protrljala desni biceps. „Izvela sam ga, skinula mu ih
tako da može da uradi ono što mora. Sad su ponovo na njemu i ne može da
dopre do rane. U stvari, kad ih nosi, izgleda da potpuno zaboravi na nju.“
„Možda bi trebalo da mu kupiš odelo.“ Zadivljen njenom domišljatošću,
Zander je seo pored nje i milovao psa. „Dobio sam svoju polovinu dogovora.
Alis kaže da je dobro prošao.“
„Jeste, jeste. On je dobro, a ja sam iscrpljena.“
„Mogu da naručim picu.“

125
 „Ne, hvala, mada… Ma u pizdu materinu. Može. Naruči je, molim te. Listovi
su mi puni modrica od kragne. Ruke me bole od krečenja i borbe s ovim psom,
koji uzgred sasvim lepo dobija na kilaži.“
Pas je doneo Zanderu loptu, koju je očigledno ostavio negde napolju kako
bi lako došao do nje.
„Nemoj da je bacaš. Stvarno ne bi trebalo još da trči.“
Zander mu je pružio loptu. „Ima li nešto što ne voliš na pici?“
„Bez inćuna, bez ananasa. Sve ostalo je prihvatljivo.“
Pas je spustio loptu između Naominih stopala, i pošto ona nije odgovorila
na taj poziv na igru, on nasloni glavu na njeno koleno.
„Kako se pas zove?“
Glasno je uzdahnula. „Tag.“
„Molim? Ne razumem.“
„Tag. Ne odvaja se od mene.“ 2
„Aha. Tag.“ Pas još nije prepoznavao svoje ime, ali očigledno je prepoznao
humor kad je pogledao u Zandera i uputio mu pseći osmeh. „Priliči mu.“

2 Engl.: Tag, privezak. (Prim. prev.)

126
 PANORAMA

Vidljivi svet samo je oličenje nevidljivog,

na kojem, kao na portretu, stvari nemaju pravo,
već nepouzdano obličje.
SER TOMAS BRAUN

11

Jednom ili dvaput nedeljno Zander i Kevin popili bi zajedno pivo nakon posla.
Ponekad bi isplanirali to druženje i našli se u kafani Kod Lu, ali to se uglavnom
dešavalo spontano.
Tako se desilo i da je Kevin svratio u Zanderovu radionicu nakon posete
pilani i dobavljaču pločica i pola sata provedenih sa svojim električarom.
Kevin je znao da žonglira poslovima. Rad kod Naomi bio mu je prioritet,
ali paralelno je obavljao još nekoliko poslova, što je značilo da je provodio
mnogo vremena u putu sa mesta na mesto.
A trenutno je hteo pivo.
To što su vrata radionice bila spuštena i zaključana nije značilo da Zander
nije tu. Isto kao što to što mu je kamionet parkiran na parking-mestu nije
značilo da je tu. Kevin je odlučio da rizikuje, pa je izašao iz svog kamioneta i
zaputio se okolo, iza garaže, gde su krivudave stepenice vodile do Zanderovog
stana.
Začuo je muziku, Stounse. Pratio ju je do dvorišta iza kuće, Zanderovog
ličnog prostora, i tamo zatekao prijatelja kako neguje ljubav svog života.
Kabriolet GTO iz ’67.
Ili, kako je Kevin gledao na to, njegov automobil za sastanke.
„Ko je srećnica?“, upitao je Kevin, povisivši glas kako bi nadjačao glas
Mika Džegera.
Zander je podigao oči sa pragova od hroma koje je glancao i pogledao u
prijatelja. „On je srećnik. Trebalo mu je detaljno doterivanje i upravo ga
završavam.“

127
 Zander je imao veoma dobre radnike, ali niko, ama baš niko osim njega
nije dirao taj kabriolet. Voleo ga je od maske automobila, pa sve do njegovih
osam zadnjih svetala, i svaki kvadratni milimetar karoserije.
Utom je ustao da proceni svoj rad.
Automobil je blistao, svetlucavi hrom naspram crvene karoserije. Bila je
to fabrička crvena – ista farba koju je imao na sebi kad ga je Zanderov deda
izvezao iz izložbenog salona.
„Hoćeš li da je provozaš jedan krug? Ja sam za to.“
„Ne danas. Imamo probu za…“, bacio je pogled na starinski časovnik na
zidu. „Za oko sat vremena. U subotu imamo svadbu u Port Taunsendu. Ženi se
Lelov rođak.“
„Da, da. Sećam se. Imaš li vremena za pivo?“
„Mogu da odvojim toliko.“ Zander je još jednom pogledao svog mezimca,
pa iskoračio. „Lepo je veče. Šta kažeš na to da popijemo pivo na verandi?“
Kevin se široko osmehnuo. „Može.“
Popeli su se uza stepenice i ušli u stan. Glavni prostor sastojao se od
dnevne sobe, kuhinje i trpezarije s kartaškim stolom i stolicama na
rasklapanje.
Čitav zid u dnevnoj sobi bio je prekriven krcatim policama za knjige.
Kevin ih je ugradio, kao i police za knjige u uskoj drugoj sobi koja je Zanderu
služila kao kancelarija, i kredenac za knjige u spavaćoj sobi kad je Zander
kupio to imanje i posao.
Zander je otvorio stari frižider, odbačeni zlatnožuti frižider koji je bio
modni krik sedamdesetih, izvadio dve flaše piva sent poli gerl, otvorio ih
zidnim otvaračem – figuricom boje rđe u obliku gole žene koja drži otvarač za
flaše u podignutim pruženim rukama – pa ubacio čepove u kantu za smeće.
Kroz spavaću sobu izašli su na trem i seli na dve stolice na rasklapanje
koje su išle u paru sa kartaškim stolom.
I bilo im je lepo.
„Velika svadba?“
„Da. Jedva čekam da se završi. Mlada mi poslednjih nekoliko dana svakih
pet minuta šalje poruke, zajebava se sa spiskom pesama. A šta da se radi. Mora
od nečeg da se živi.“
„Jesi li prekršio reč da nikad nećeš svirati pačji ples?“
„A, to se nikad neće dogoditi. Zakleo sam se.“ Zander je ispružio noge.
Stolice je postavio tako da može da ispruži noge tako da mu stopala ne padnu
sa ruba. I dobro je to uradio.
„Video sam police koje si ugradio u velikoj kući. Za biblioteku? I pločice u
kupatilu. Lepe su.“

128
 I Kevin je ispružio noge, pa potegnuo prvi gutljaj piva posle napornog
dana. „Bio si tamo?“
„Da. Pas je nosio tvoj šorts, druže. I moram priznati, stajao mu je bolje
nego tebi.“
„Imam izvrsne muževne noge.“
„S medveđim dlakama.“
„Greju mene i moju ženu zimi. Šorts je bio pametno rešenje. Stvarno ne
znam kako je tom psu polazilo za rukom da se svaki put oslobodi kragne, ali,
čim se ona dosetila da mu obučemo šorts, i kad smo mu ga obukli, ostavio je
svoja nepostojeća muda na miru.“
Kevin je otpio i drugi gutljaj piva. „A ti i dalje ne odustaješ?“
„Od psa.“ Kad se Kevin samo nasmejao, Zander je slegnuo ramenima.
„Neću odustati. Polako. Imam vremena.“
„Još te nisam video da daješ nekoj ženi toliko vremena.“
„Plašljiva je.“ Makar je ta reč pala Zanderu na um. „Zar se ne pitaš zašto je
tako? Ne ponaša se naročito plašljivo, ne izgleda plašljivo, ali jeste plašljiva
ispod površine. Dovoljno sam radoznao da ne žurim. Da mi se samo dopada
njen izgled – a dopada mi se njen izgled – ali da mi se samo to dopada, ne bih
se toliko mrcvario čekanjem. Ili će se desiti ili neće. Sviđa mi se što je pametna.
Volim suprotnosti.“
„Suprotnosti?“
„Plašljiva, ali dovoljno hrabra da kupi onu staru kuću, da živi tamo na
litici sama. Vlada sobom i odaje utisak da mora to da radi. Dopada mi se šta
radi toj staroj kući, ili tačnije plaća tebi da to radiš.“
„Ima ideje.“
„Da. Vraški je dobra u onome što radi. Čovek mora da ceni nekoga s
talentom ko zna kako da ga upotrebi. A uz to je…“ Zander je sa osmehom otpio
dobar gutljaj. „Dala je ime psu.“
„Dobar je to pas. Voli je kao što ti voliš onaj kabriolet. Pre neki dan ukrao
je Džerijev čekić.“
„Čekić?“
„Naomi ga je donela, kao i blok šmirgl-papira, dve radničke rukavice i cev.
Nosi joj te stvari kao poklone.“
Nekoliko trenutaka sedeli su ćutke u prijateljskoj tišini, zagledani u put,
kojim je prošlo nekoliko automobila, raštrkane kuće iza i poljanu na kojoj su
obojica igrali bejzbol u detinjstvu, koje se činilo milion godina iza njih.
„Tajler u subotu igra bejzbol.“
„Žao mi je što ću to propustiti. Verovatno će biti zabavnije od svadbe.“

129
 „Sećam se kad smo kao deca igrali bejzbol, onde na poljani. Ti, ja i Lelo.
Sećaš se?“
„Da. Kao kroz maglu, ali se sećam.“
„Sad ja imam dete tih godina. To nagna čoveka da se zamisli.“
To je nagnalo Zandera da se sa nostalgijom seti Lela, koji je bio mršav kao
strašilo i imao zube kao dabar. „Grozno smo igrali, čoveče. Obojica. Popravili
smo se tek u Mladoj ligi.“
„Počeci su obično teški, ali u tome je draž. Medi sledeće jeseni kreće u
zabavište.“
Zander je okrenuo glavu i uputio Kevinu dug pogled. „Razmišljate da
imate još jedno.“
„Ta tema nametnula se nekoliko puta.“
„Pa, dobro vam ide na tom polju.“
„Da, ide nam. Uvek smo govorili da ćemo imati dvoje, i kad smo dobili po
jedno dete oba pola, shvatili smo da je to lepa ravnoteža. Sad Tajler već igra
bejzbol, Medi kreće u obdanište, a mi razgovaramo o tome da počnemo sve iz
početka.“
„Tri je čaroban broj. Možeš da proveriš“, dodao je Zander kad ga je Kevin
samo pogledao.
„Izgleda da idemo ka čarobnom broju.“
„Želim vam dobru zabavu.“
„To je jedna od prednosti. Zabavno je, nema sumnje, pokušavati da
napraviš dete. Ti ne želiš seks sa Naomi?“
„Jesi li lud?“
„Hoću reći ne samo seks.“
Zander je zamišljeno posmatrao pivo. „Zašto oženjeni muškarci misle da
neoženjeni muškarci žele samo seks?“
„Zato što su nekad bili neoženjeni i sećaju se. Kad smo već kod toga, evo
na primer ona cura. Kako se ono zvaše? Dođavola! Aaa, Ari, Ali, Ani. Ona
crvenokosa s velikim sisama i isturenom gornjom vilicom? Radila je Kod
Singlera prošlog leta?“
„Boni.“
„Boni? Otkud mi onolika imena na A? To je bio samo seks. Bila je dobro
građena, dakle to je to. Međutim, imala je lepo lice i telo, ali bila je
šupljoglava.“
„Ma odlepio sam za njom zbog isturene vilice.“ Čak i u tom trenutku
Zander je mogao da uzdahne za njom. „Uvek sam padao na cure sa isturenom
vilicom.“
„Naomi nema isturenu vilicu.“

130
 „To je mana koju joj opraštam. Ponekad je u pitanju samo seks, što Bonin
primer dobro ilustruje, a tebe sećanje dobro služi. Ali čoveku je ponekad, a
trebalo bi toga da se sećaš, potrebno i malo razgovora, strast sama po sebi nije
dovoljna. Boni je imala strast, ali znao sam da to neće biti dovoljno, čak ni za
jedno leto, kad je podigla knjigu Istočno od raja sa mog noćnog stočića i rekla
da nije znala da sam pobožan.“
„Pobožan?“
„Po naslovu knjige zaključila je da je verovatno reč o nekoj biblijskoj priči.
Nije čak znala ni ko je Stajnbek.“ Zander još nije mogao dovoljno da se načudi.
„Čak ni isturena gornja vilica ne može da nadomesti toliko neznanje.“
„Dobro je imati standarde.“
„O, imam ja standarde. Naomi ih zasad zadovoljava, tako da mogu da
pričekam.“
„Šta ako je loša u krevetu?“
„To bi bilo i iznenađujuće i razočaravajuće, ali sve i da je tako, i dalje
možemo da razgovaramo. Razgovara li ikad s tobom o svojoj porodici?“
„O bratu, ujacima. Kaže ponešto tu i tamo. Ništa mnogo i opširno, kad smo
već kod toga.“
„Tačno. To je zanimljivo – ono što ne govori. To je zanimljivo.“

Razmišljao je o tome, do kasno u noć, dugo posle probe i sendviča sa šunkom

koje je večerao zajedno sa muzičarima iz benda.
U suštini je više voleo muško nego žensko društvo. Shvatao je i ono što
muškarci ne kažu, nije mu bilo potrebno niti je želeo da mu se sve to izloži
određenim rečima, izrazima, napornim tonovima. Žene su, po njegovom
mišljenju, iziskivale trud. Često su ga bile vredne, a njemu nije bilo teško da se
potrudi.
Međutim, vreme provedeno sa ženama, a da to nije vreme pre seksa, za
vreme seksa ili posle njega, potpuno se razlikovalo od druženja s muškarcima
ili od rada s njima.
U suštini više je voleo otvorenu kratku igru parenja, a dodatne i
dekorativne korake smatrao je gubljenjem svačijeg vremena.
Nešto želite ili ne želite. Strasti ili ima ili je nema.
Shvatio je da je iz nekog razloga voljan da napravi te dodatne korake sa
Naomi. To mu zapravo i nije smetalo; U stvari, uživao je u njima, u svim tim
zastojima i ponovnim počecima, obilaženjima.
A iskustvo ga je naučilo da, pošto se ples parenja završi, snažna želja za
seksom koja se isprva javi popusti, interesovanje izbledi.
Voleo je da bude zainteresovan.

131
 Upalio je televizor u spavaćoj sobi, sa veoma utišanim tonom, čisto da
zagluši tišinu tako da mu tako jako ne nedostaje Majlovo hrkanje. Uzeo je
knjigu sa noćnog stočića – izanđalu broširanu knjigu Gospodar muva.
Na noćnom stočiću nikad nije držao onu koju čita prvi put, ne ako je želeo
da spava, tako da je obično birao nešto poznato i zadivljujuće.
Međutim, nikako nije mogao da izbaci Naomi iz glave.

Gore na litici Naomi je pogasila svetla. Um joj je bio preumoran za još rada,
preumoran da bi se pretvarala da čita, čak i da prati film. Pas je već bio legao
da spava, a bilo je vreme da i ona uradi isto.
Kako njen umorni um nije hteo da se isključi, pustila ga je da luta, da kruži
po slavinama, lusterima, da se pita da li da se prvo posveti fotografijama
duglazija koje je snimila tog jutra, sablasnom zelenilu u prozračnoj magli.
Mogle bi da posluže kao pristojne korice za neki roman strave i užasa.
Radila je na njima u glavi, igrala se senkama dok nije utonula u san.
Dok je koračala kroz to sablasno zelenilo, vetar je vitlao krošnje, zavijao i
fijukao i koža joj se ježila od tog zvuka. Išla je puteljkom. Htela je da dođe do
vode, do plavetnila. Do topline. Bat njenih koraka prigušivao je meki pokrov
od borovih iglica prostrt po šumskom tlu, a one tamnozelene senke kao da su
poprimale obličja. A ta obličja su imala oči.
Ubrzala je korak, čula kako joj se disanje ubrzava. Ne od naprezanja, več
od atavističkog straha. Nešto se približavalo.
Začula je prigušenu tutnjavu groma, glasniju od raspomamljenog gnevnog
vetra. Treptaj munje doneo je časak olakšanja, ali odmah potom osetila je
veliku težinu i mučninu u želucu.
Mora da potrči, mora ponovo da nađe svetlost. A zatim je iz mraka
iskoračila senka, u jednoj ruci je držala nož, u drugoj uže.
Vreme je isteklo, rekla je glasom njenog oca.
Pokušala je da vrisne i probudila se s vriskom zaglavljenim u grlu, s
golemom težinom koja joj je pritiskala grudi.
Nema vazduha, nema vazduha, pa se uhvatila za vrat kao da hoće da skine
sa njega ruke koje je dave.
Srce joj je tuklo, oštri, opala udari čekića koji su joj odzvanjali u ušima.
Pred očima su joj igrale crvene tačkice.
Negde duboko ispod te težine, straha, urlala je na sebe da diše. Da
prestane i da diše. Međutim, u grudima joj je šištalo, dah se jedva provlačio
kroz dušnik i od toga su je samo bolela pluća željna vazduha.

132
 Preko lica joj je prešlo nešto mokro. Videla je to, osetila, kao vlastitu krv.
Umreće u toj šumi koju je sama stvorila, u strahu od čoveka kojeg nije videla
sedamnaest godina.
Utom je pas zalajao, glasno i žestoko, i rasterao sene kao zečeve. Ona je
ležala i dahtala, disala je i disala, a onaj strašni teret na grudima popuštao je
dok joj je pas lizao lice.
Prednje je noge držao na krevetu. Sad mu je videla oči, blistale su u
mraku, čula je njegove dahtaje zajedno sa svojima. U nastojanju da se umiri,
podigla je drhtavu ruku i pomilovala ga po glavi.
„Sve je u redu.“ Okrenula se ka njemu, utešena, dopustila je sebi da
zažmuri, usredsređena na spore duge udisaje i izdisaje. „Sve je u redu. Dobro
smo. Samo sam sanjala. Ružan san. Ružne uspomene. Sad je sve u redu.“
Ipak je upalila svetlo, bilo joj je potrebno, pa je privukla kolena i naslonila
hladno vlažno čelo na njih.
„Odavno nisam usnila ovako ružan san. Previše radim, to je zbog toga.
Jednostavno previše radim, previše razmišljam.“
Kako je pas i dalje prednjim nogama stajao na krevetu, pomerila se da ga
zagrli oko vrata i zagnjurila je lice u njegovu dlaku dok drhtanje nije prestalo.
„Mislila sam da ne želim psa. Po tome kako si lutao, rekla bih da ni ti nisi
želeo ljudsko biće.“ Oslobodila ga je zagrljaja, pomilovala ga po ušima. „A vidi
nas sad.“
Uzela je flašu vode, koju je uvek držala na noćnom stočiću, i popila pola,
pa ustala da ode u kupatilo i umije se hladnom vodom.
Nema još ni pet sati, primetila je, rano je za oboje, ali nije se usuđivala da
ponovo zaspi. Ne sad.
Uzela je baterijsku lampu, koja joj je takođe bila pri ruci – na noćnom
stočiću – pa sišla u prizemlje. Stekla je naviku da ga ujutro samo pusti napolje,
ali ovoga puta ga je oduševila kad je i sama izašla s njim. Neko vreme su samo
hodali, oko kuće, u tišini.
Pas je našao svoju skrivenu lopticu i razdragano ju je nosio u ustima. Kad
se Naomi vratila u kuću, posmatrao ju je dok je kuvala kafu, ispustio lopticu
kad je napunila njegovu zdelu sa hranom i podigla je.
„Hajdemo gore.“
Trkom se popeo do polovine stepenica iza kuće, zastao, osvrnuo se da se
uveri da ona ide za njim, pa ubrzao do kraja.
Sa psom, sa kafom, sela je, ponovo smirena i zadovoljna, i čekala da sunce
procveta nad svetom.

133
Kad je osvanula nedelja, Naomi je imala mnoštvo smišljenih razloga da ne ode
kod Dženi i izgovora koji bi to opravdali.
Zašto bi odvojila jedan od dva dana mira i samoće u sedmici i provela ga
sa ljudima? Dobrim ljudima, nema sumnje, ali ljudima koji žele da razgovaraju.
Mogla bi da se odveze u nacionalni park, u šumu, da ode na pešačenje,
sama. Mogla bi da se pozabavi dvorištem ili da završi krečenje prve gostinske
sobe.
Mogla bi čitav dan da sedi i da se izležava.
U suštini, pristala je da ode kod Dženi u trenutku slabosti, u metežu
lampe u obliku sirene i cenkanja. Trebalo je da…
Pristala si da odeš, podsetila je Naomi sebe. A i šta je nekoliko sati? Ako
misli da živi tu, moraće da bude umereno društvena. Samotnjaci i pustinjaci
rađaju govorkanja i nagađanja.
A i rekla je da će doneti desert, čak je i kupila sve potrebno za pravljenje
torte od jagoda. A i proleće je, uostalom – neumoljivo hladno, često kišovito,
ali proleće.
Odlučila je da napravi kompromis. Napraviće tortu, pa će videti kako će se
osećati.
Pas je sumnjičavo pogledao njen novi stojeći mikser, isto kao što je
odmeravao pogledom usisivač. Ali njoj se dopadao, čak je i radosno plesala
kad joj je stigao pre dva dana.
Kuvanje ju je smirivalo i pružalo joj priliku da provodi kvalitetno vreme u
kuhinji sa prekrasnim plavim tanjirima iza stakla, izuzetnim noževima
poslaganim na magnetnom stalku.
Pas se predomislio u vezi sa mikserom kad je Naomi omazala prstom
ostatke fila sa posude i dala mu da oliže.
„Tako je, dobar je.“ Ubacila je pleh u rernu, pa se posvetila jagodama.
Prvo ih je ubacila u plavu zdelu, našla odgovarajuće mesto, odgovarajuće
svetlo. Zrele crvene jagode u plavoj staklenoj zdeli – dobra stok fotografija.
Razmišljala je, pa dodala još predmeta – nove vinske čaše – pa stavila zdelu
jagoda i vinske čaše na poslužavnik od bambusa koji je kupila, pa sve to
spustila na klupu na terasi. Napravila je još jednu fotografiju sa saksijom
maćuhica u.pozadini.
Poželela je da ima ukrasni jastučić – još nije bila kupila nijedan. Možda bi
mogla ponovo sve ovo da fotografiše sa šarenim jastučićem u uglu…
Ne, bolje sa svilenim ženskim belim kombinezonom ili seksi spavaćicom,
prebačenom preko rukonaslona klupe.
Nije imala ni njih, a još manje su joj bili potrebni kombinezon i seksi
spavaćica, ali…

134
 Zazujao je tajmer na rerni.
„Dođavola. Još nisam očistila jagode.”
Vratila se radu u kuhinji i pritom u mislima sastavljala još fotografija.
Torta je, kad ju je završila, izgledala prelepo, rad na njoj prijao je Naomi,
pa je uverila da će joj prijati nekoliko sati u društvu ljudi koji joj se zapravo
dopadaju.
„ A kako kog vraga da je odnesem odavde tamo? Na to nisam mislila.“
Nije imala zvono za kolače ni za torte, niti bilo kakvu zgodnu posudu te
vrste. Na kraju je obložila kartonsku kutiju folijom, ubacila u nju tortu na
belom poslužavniku i, setivši se psa, zatvorila je poklopcem.
Stavila ju je u frižider, pa otišla na sprat da se obuče.
Sledeći problem, shvatila je. Šta ljudi oblače za nedeljne ručkove?
Dok je živela u Njujorku, nedeljni ručak bio je važan. Set i Hari spremali
su složene nedeljne ručkove. Pravila oblačenja nalagala su da se nosi nešto
ležerno ili živopisno, ili šta god vam se dopadne.
Mrzela je da razmišlja o odeći, tako da je nije imala toliko da bi brinula o
tome. Na kraju će poslati po ono što joj je ostalo u Njujorku – svečane haljine,
elegantna poslovna odela, umetnički crne komade. U međuvremenu, ima ono
što ima.
Pouzdane crne farmerke, belu majicu. Posle kratkog premišljanja odlučila
se za duboke konvers patike.
Niko neće mariti za to šta je ona obukla.
Dodala je crveni kaiš ne bi li dokazala da je ipak posvetila makar malo
razmišljanja odevanju, pa se setila da se našminka.
Bilo kad posle četiri, setila se, a sad je bilo četiri i trideset, trebalo bi
jednostavno da krene. Nekoliko sati – najviše tri – i biće kod kuće, u pidžami,
ponovo za kompjuterom.
Ubacila je kutiju sa tortom na pod ispred suvozačevog sedišta i pustila
psa nazad.
„I ne pomišljaj na to“, upozorila ga je kad je videla kako odmerava kutiju.
Naoružana uputstvima koje joj je Kevin dao, krenula je na put.
Skrenula je nekoliko puta, krenula dotad nepoznatom ulicom i našla malo
naselje sagrađeno oko uskog zaliva, okruženog dokovima sa ukotvljenim
čamcima. Ribarskim brodićima, jedrenjacima, jahtama. Videla je devojčicu
koja sigurno nije imala više od dvanaest godina kako vesla u jarkožutom
kajaku ka širokom kanalu tako vesto kao da je rođena u njemu.
Naomi se parkirala iza Kevinovog kamioneta, pa pažljivo osmotrila
Zanderov motocikl. Trebalo je da pretpostavi.

135
 Pomislila je kako je kuća prelepa i zaključila da je i to trebalo da
pretpostavi s obzirom na to da je znala ko živi u njoj. Smeli plavi rubovi
naspram kedrove šindre izbledele od sunca i kiše, široki prozori koji su unosili
unutra pogled na zaliv. Imala je dva sprata, krovne prozore i krovnu terasu.
Istog trenutka je poželela istu takvu.
Procvetali grmovi, drveće i biljke plesali su u veselom obilju i podsetili je
na njeno zaraslo, zapušteno dvorište.
Postaraće se za njega.
Zapovedila je sebi da se ponaša društveno, pa je izašla iz auta i obišla
okolo po tortu i psa. Pas se doslovce zalepio za nju dok je išla popločanom
stazicom ka natkrivenom tremu ispred kuće.
„Opusti se. Ne idemo kod veterinara.“
Pre nego što je stigla da pokuca, Dženi je otvorila vrata, a psu je laknulo,
pa je radosno zamahnuo repom kad ju je ugledao.
„Videla sam da si stigla.“ Dženi ju je odmah zagrlila, snažno. „Jako mi je
drago što si došla! Svi su napolju, trčkaraju po dvorištu. Pravi je letnji dan.“
„Nisam znala da živite na vodi, a imate i krovnu terasu. Obuzela me je
zavist čim sam ugledala kuću.“
„Kevin ju je sagradio. I polovinu svega ostalog. Daj meni da to ponesem.“
Dženi je pružila ruke da uzme kutiju kad su zakoračile u predsoblje mudro
namešteno ugradnom klupom iznad koje su se nalazili ormari, a ispod fioke.
„Izvini zbog sistema dostave. Unutra je desert.“
„Napravila si nešto? Mislila sam da ćeš uzeti nešto u pekari. Imaš mnogo
posla.“
„Morala sam da isprobam novi mikser. Dopada mi se tvoja kuća. Baš liči
na tebe.“
Živopisna, vesela, ponovo ona smeloplava boja ivica u velikoj udobnoj
fotelji prepunoj šarenih jastučića, koja je prosto mamila da se utone u nju. Uz
jastučiće su išle stolice jarkih, smelih šara.
Motivi se ponavljaju, pomisli Naomi, ali zapravo ništa nije isto. A sve se
savršeno uklapa.
„Volim kad je haotično.“
„Nije haotično. Pametno je i veselo.“
„Stvarno mi se sviđaš. Hajdemo u kuhinju. Umirem od želje da vidim šta je
u ovoj kutiji.“
Kuhinja je odslikavala Kevinovo umeće i Dženin stil. Bila je prostrana i
široka, sa prostorom za igru i sedenje i ogromnim zidnim ravnim ekranom.
Dženi je spustila kutiju na dugačko široko belo ostrvo, pa odlepila lepljivu
traku.

136
 Naomi je bacila pogled na trpezariju, oslikani plavi sto, dobro uklopljenu
mešavinu zelenih stolica i cvetnih jastuka. „Sviđa mi se trpezarija. Jesi li ti
oslikala nameštaj?“
„Jesam. Htela sam mnogo boje i nešto što je lako za održavanje.“
„Veselo je, ponavljam, i luster mi se zaista dopada.“
Gvozdene žice, nepravilno isprepletene, činile su veliku loptu, u kojoj su
se nalazile prozirne okrugle sijalice.
„Moj rad, takođe. Kevin ga je našao najednom gradilištu – bio je nekakav
ukras. Doneo ga je kući, ja sam ga popravila, on je ugradio žice.“
„Zgodan par, a ja dobijam mnoštvo ideja.“
„Sad ću ti doneti čašu vina“, obećala je Dženi, „ali… o gospode bože, ti si
ovo napravila?“
„Ne znam da napravim luster, ali znam da napravim tortu od jagoda.“
Dženi je pažljivo izvadila tortu iz kutije, skoro sa poštovanjem. „Izgleda
kao da ju je napravila Marta Stjuart lično. Tražiću recept, ali već znam da je
izvan mojih moći. A i naspram nje moje lazanje izgledaće bedno.“
„Volim lazanje.“
„Sa dvoje dece i honorarnim zaposlenjem, najčešće samo nabacam nešto
u tanjire. Zato se nedeljom trudim da nešto stvarno spremim, posvetim vreme
kuvanju. Može širaz?“
„Može, odličan izbor. Malo je falilo da nagovorim sebe da ne dođem.“
Dženi je podigla pogled sa torte, koju je postavila na središte radne
površine – kao kakvo umetničko delo. „Zašto?“
„Opuštenija sam kad sam sama nego kad sam u društvu. Ipak mi je drago
što sam došla, ako ništa drugo, bar da vidim tvoju kuću.“
Dženi je nasula Naomi čašu vina, pevušeći, pa uzela svoju čašu. „E onda ću
ti reći da sam odlučila da ćemo nas dve biti veoma dobre prijateljice. A ja sam
prosto neumorna.“
„Odavno nisam imala stvarno dobru prijateljicu. Ispala sam iz forme.“
„O, ma dobro je to sve“, rekla je Dženi i odmahnula rukom. „Ja sam vešta.
Šta kažeš na to da ti pokažem radionicu? Skinula sam slojeve laka sa tvog
radnog stola.“
Prošle su kroz vešernicu i ušle pravo u prostoriju punu stolova, stolica,
polica, radnih tezgi. Iako su oba prozora bila otvorena, Naomi je osetila miris
razređivača, lanenog ulja, laka.
„Stalno skupljam stvari“, rekla je Dženi. „To je bolest. Zatim ih
restauriram ili prepravim, pa nagovorim svoju šeficu u firmi Trežers end
trinketsda ih stavi u radnju. Smesti ih u izlog, pa ako se ne prodaju, odnesemo
ih u poslovnicu u Šeltonu. Ako ih ni tamo ne prodaju, doteglim ih nazad.

137
Takođe prepravljam ljudima predmete ili ih restauriram, ali najviše rovarim
po kontejnerima.“
Naomi pokaza u stilski stočić na tri sprata. „Njega nisi iskopala iz
kontejnera?“
„Ponovo sa gradilišta. Neka gospođa prodala ga je Kevinu za deset dolara
– bio je polomljen, najviši sprat se bio odlomio. Kevin ga je popravio – i ne vidi
se da je bio polomljen. A ja ga…“
„Želim ga. Kad ga završiš, kupiću ga.“
Dženi je iznenađeno trepnula. „Brzo razmišljaš.“
„Ovaj sto je upravo ono što mi treba. Hoću mešavinu mnoštva starih
komada, komada s karakterom, po celoj kući. Savršen je.“
„Trebalo bi češće da svraćaš kod mene. Da li bi se trampila za njega?“
„Već si dobila tortu.“
„Mislila sam da li bi trampila sliku za njega i rad na radnom stolu? Imaš
jednu fotografiju na svojoj veb-stranici i ja je vidim iznad našeg kaminčića u
dnevnoj sobi u rustičnom belom ramu. U pitanju je zalazak sunca i, oh, nebo je
prepuno crvene i zlatne, i tamni u indigo-plavu, a drveće se ogleda u vodi. A u
tesnacu je beli čamac – jedrenjak. Mislim da bi tako mogao da izgleda raj. Na
plovidbi u belom jedrenjaku u zlatnorumeno nebo.“
„Znam na koju misliš, ali ne zvuči i pošteno – dva komada nameštaja za
jednu sliku.“
„Znam za koliko se prodaju tvoji radovi. A znam za koliko se prodaju moji.
Još sam na dobitku.“
„Zavisi od tvog stava. Dogovorile smo se, ali ja ću je uramiti. Reci mi koju
hoćeš veličinu.“
Dženi je pokazala u ram – rustično beo.
„Otprilike šezdeset sa četrdeset pet. Poneću ram sa sobom.“
„O, divota! Ali ono što sam zapravo htela da ti pokažem jeste ova klupa.
Mislim da bi bila savršena za tvoju terasu.“
Prateći smernice, Naomi je obišla nekoliko projekata u razvoju i ugledala
metalnu klupu sa visokim naslonom, ofarbanu u tamnozeleno.
„Bez ikakvog pritiskanja“, rekla je Dženi. „Ako ti se ne sviđa…“
„Sviđa mi se. I dobro bi se uklopila na terasi. Još bolje u dvorištu, ako ga
ikad raskrčim i pristojno uredim, predivno bi izgledala kao baštenska klupa,
zar ne?“
„U nekom senovitom kutku“, zamislila je Dženi. „Ili na suncu, pokraj
stabla japanske trešnje.“
„Nesumnjivo. A u međuvremenu bi bila lepo mesto za sedenje na terasi.
Prodata je.“

138
 „Da li bi trampila fotografiju lokvanja za nju?“
„Baš mi olakšavaš“, složila se Naomi.
„Imam ovaj ram, rustično siv, i jednostavno vidim tu fotografiju u njemu
na zidu spavaće sobe. Zabavno je što pomažemo jedna drugoj u ukrašavanju
kuća.“
„Hajde da vidimo ram.“
„Aha, ovamo je.“
Naomi je krenula sa Dženi, pa stala. „Jao! Moj radni sto.“
Kad je čuo taj ton, pas je prestao da istražuje i dokaskao je do nje. Naomi
je bukvalno cvrkutala od sreće dok je prelazila prstima po glatkom drvetu.
„Znam da je samo oljušten i išmirglan, a izgleda prelepo. Pogledaj samo te
nijanse, teksturu. Kao da je neko obukao ženu s prelepim telom u vrećast stari
kaput, a ti si ga skinula. Mislim da smo upravo napravile vraški dobru
pogodbu, obe.“
„To dobre prijateljice i treba da rade.“ Oduševljena, Dženi je zagrlila
Naomi oko struka. „Dopadaće mi se da vidim svoj rad u tvom prostoru, što
imam tvoj rad u svom. Nego hajde da izađemo na ova vrata da malo
prošetamo napolju. Kladim se da Tag želi da vidi Moli. I oni su prijatelji.“
„Shvatio je da ona neće pokušati da mu iščupa grkljan. Sad joj uzme
konopac čim je vidi. Slatko.“
Izašle su u bočno dvorište.
„Jako je tiho“, prokomentarisala je Dženi kad se okrenula da zatvori vrata.
„Tišina me zabrinjava.“
Samo što je to izrekla, kad je Naomi primila mlaz hladne vode – pogodak
u srce.
Iza ugla se pomolio Zander sa ogromnim pištoljem na vodu. Naomi je
raširila ruke na stranu, pogledala naniže u skvašenu majicu, pa podigla oči.
„Stvarno?“
„Hej, izvini. Mislio sam od tebe da je Kevin.“
„Zar ti ličim na Kevina?“
„Ne mogu da kažem da ličiš, ali mislio sam da se vratio ovamo. Deca su
prekršila sporazum i sad su se njih troje urotili protiv mene. U neizvesnoj sam
situaciji.“
„U neizvesnoj, ma nemoj.“
„Više je…“ zaćutao je kad je primio paljbu pogodaka u leđa.
„Zander je mrtav!“, povikao je Tajler, plešući ratni ples. „Zander je mrtav.“
Vrckao je guzom i mahao pištoljem na vodu iznad glave.
„Izdajnici. Živiš sa izdajnicima i kukavicama koje napadaju s leđa“, Zander
je rekao Dženi.

139
 „Ti si ustrelio nenaoružanu ženu. Daću ti suvu majicu, Naomi.“
„Hvala. A tebi hvala što si ga ubio“, rekla je Naomi Tajleru. „Napao je civila
iz zasede.“
„Nema na čemu.“
„Stvarno si dobra meta. Mogu li da…“ Uzela je pištolj i ispalila mlaz
Zanderu u lice. „Eto ti. Ovo se zove smrtni udarac.“
Medi se zakikotala, pa je počela da se penje uz očevu nogu. „Zander je
dobio herpes.“
„Tako je.“ Naomi je vratila pištolj Tajleru, pa mrko pogledala u Zandera,
kojem su oči vragolasto svetlucale. „Da nisi ni pomislio na to“, rekla je, pa
otišla sa Dženi.
Jela je u Dženinoj majici i bilo joj je mnogo lepše nego što je mislila da je
moguće. Dobra hrana i dobro društvo – dva dobra za koja je retko odvajala
vreme i za kojima je retko osećala potrebu, pokazali su se kao nešto savršeno
za kraj dana, čak i kad su je nagovorili da igra eksboks.
„Rasturaš“, prokomentarisao je Zander pošto ih je sve pobedila u igri
Lego muvi. Dvaput.
„Sve je ekstra kad imaš brata koji je i dalje lud za video-igricama. A sad,
pošto sam nepobediva“, rekla je i zagolicala Tajlera po stomaku, „stvarno
moram da krenem.“
„Odigraj još jednu!“
„Vežbaj“, savetovala je, „pa ćemo se takmičiti sledećeg puta. Tag i ja sad
moramo kući. Sve je bilo divno. Dženi, hvala ti što si me ugostila. Ako želiš,
mogu da ponesem one ramove sa sobom.“
„Stvarno želim.“ Opuštena kao i uvek, Dženi joj je prišla i zagrlila je.
„Nedeljni ručak. Uvek si dobrodošla. Iskreno ti kažem.“
„Hvala. Hvala i tebi, Kevine. Vidimo se sutra.“
„Ja ću poneti ramove. Naći ćemo se ispred“, rekao joj je Zander.
Nije mislila da ostane tako kasno. Zapadno nebo bilo je obojeno sunčevim
zalaskom i dovoljno je zahladnelo da bi joj dobro došao džemper.
Dok je vodila psa do auta, razmišljala je da bi ipak mogla večeras još nešto
da uradi, da napravi plan rada za sledeću sedmicu, zaključila je da ima
vremena za to, a zatim da čita dok ne zaspi.
Otvorila je zadnja vrata; pas je spretno uskočio u auto. Zatim je sela na
kola, okrenuta ka vodi, i fotografisala zalazak sunca nad zalivom, puste
dokove, treperavu tišinu.
„Zar nikad ne prestaješ?“, upitao ju je Zander dok je nosio ramove preko
travnjaka.

140
 „Pravim čarobne fotografije sunčevog zalaska iz svoje kuće, ali ovaj
maleni zaliv se pruža ka zapadu, a zalazak sunca nad njim je jedinstven.“
„Moja kuća nije na vodi, ali kroz krošnje se vide dobri sunčevi zalasci.
Možda bi htela da proveriš kakvi su.“
„Možda.“
Ubacio je ramove nazad, pomilovao psa, pa se okrenuo i stao tako da
Naomi nije imala kud.
„Još je rano.“
„Zavisi. Medi su oči na pola koplja.“
„Medi ima četiri godine. Šta kažeš na to da odemo u kafanu Kod Lul.
Častiću te pićem.“
„Popila sam nekoliko čaša vina.“
„Za više od četiri sata. Hodaj po pravoj liniji.“
Nasmejala se, i odmahnula glavom. „Mogu da hodam po pravoj liniji, a
budući da nameravam da to i dalje budem u stanju, preskočiću još jedno piće.
Imaš izvrsne prijatelje, Zandere.“
„Rekao bih da su oni i tvoji prijatelji.“
„Dženi neće da prihvati ne.“
„Zašto bi joj rekla ne?“
Slegnula je ramenima, pogledala opet u sunčev zalazak. Nebo se sad zlati,
pomislila je. Nežnom, treperavom zlatnom bojom. „Opšte pravilo.“
„Čoveku je teško da ti ne postavlja pitanja.“
„Bila bih ti zahvalna kad bi se uzdržao od toga. Stvarno moram da
krenem.“ Pomilovao ju je niz ruku, ali se odmakao jedan korak. Nije je
poljubio, shvatila je, jer je to očekivala.
I on je igrao igru.
Ali obišao je oko auta i otvorio joj vrata. „Voliš li patlidžan s
parmezanom?“
„Volim.“
„Dođi u sredu kod mene na večeru. Ješćemo patlidžan s parmezanom.“
Pogledala ga je iznenađeno. „Napravićeš patlidžan s parmezanom?“
„Ma ne. Kupiću ga u piceriji kod Rinalda. Prave dobar patlidžan s
parmezanom.“
„Dva izlaska u društvo u jednoj sedmici? Ne znam mogu Ii to.“
„Pokušaj. Povedi psa.“
Glasno je izdahnula kad je Tag progurao glavu na njena vrata i zagnjurio
njušku u Zanderovu krupnu žuljevitu šaku.
„Samo večera.“
„Ne mogu da prihvatim ne.“

141
 „Moraćeš. Kad da dođem?“
„Najbolje oko sedam. Živim iznad radionice. Obiđi okolo i popni se uz
stepenice.“
„Važi. U sredu. Možda dođem.“
Zander se široko osmehnuo, dok mu je pas i dalje njuškao šaku. „Voliš da
ostaviš vrata malo odškrinuta?“
„Uvek. Laku noć.“
Zašto je tako? Zapitao se kad se odvezla. Zašto ona ima potrebu da bude
spremna da pobegne?
Da, čoveku je teško da joj ne postavlja pitanja.

12

U kreativnom pogledu njena sedmica je bila grozna. Morala je da premesti

radni prostor iz spavaće sobe u jednu gostinsku sobu – tako je makar imala
priliku da je isproba kao mogući studio – budući da su hteli da razruše njeno
kupatilo. A kako su to radili, Kevin je želeo da razruše sva kupatila na spratu
na kojem se nalazila njena spavaća soba, osim jednog.
I pored slušalica i muzike koja joj je treštala u ušima, buka je bila
nepodnošljiva.
Razmišljala je da se preseli u prizemlje, ali moleri su zasedali u dnevnoj
sobi, a biblioteka je bila sledeća na spisku. Na kraju će svirati elektronske
klavijature, zaključila je, pa je davala sve od sebe da nastavi sa radom.
Sredinom sedmice je odustala i odvezla se u šumu u sklopu nacionalnog
parka s namerom da pešači sa foto-aparatom i psom.
Svež vazduh, suv sunčan dan i predivna zelenkasta svetlost odagnali su
mrzovolju. Pokajala se što nije ponela laptop jer bi našla zgodan panj, sela na
njega i uradila sve što treba u šumskoj tišini.
Hodala je s povocem prikačenim o pojas, pošto je Tag to trenutno
podnosio, pored stabala koja su izgledala kao da stoje tu od pamtiveka. Visoka
stabla s granama stremila su uvis da uhvate talase vetra i slala na šumsko tlo
kapljice i snopove proceđenih sunčevih zraka.
Tu je divlje cveće plesalo između lepeza mlade paprati, oko stena obraslih
mahovinom. Snežnobeli trolisti nalik nevestama iz bajke, a ružičaste orhideje
kao njihove obojene papučice.
Razmišljala je da da sebi nekoliko slobodnih dana, da dođe ovde
nakampovanje. Kako bi se pas snašao u tome, sad kad ima psa o kojem mora

142
da misli? Dva-tri dana, ponovo sama, daleko od buke koju je sama sebi
natovarila navrat.
Možda.
Tag je bez sumnje uživao u šumi, šepurio se plašeći veverice ili kaskao
pored nje. Čak je i strpljivo sedeo kad bi ona zastala da fotografiše, ma koliko
se zadržala.
„Moglo bi da bude zabavno. Samo ti i ja, i sve ovo.“
Dok su lutali, počela je da misli da je ipak dobro što je našla psa, ili tačnije
što je on našao nju.
U susret joj je došlo nekoliko šetača, vodili su lepuškastog malog bigla.
Pre nego što je stigla da im klimne glavom u znak pozdrava, Tag je
prestrašeno zalajao i doslovce joj skočio u naručje. I oborio je na zemlju.
Šetači – dva momka koji su došli iz Portlanda na nekoliko dana – pritrčali
su joj upomoć. Međutim, zbog prijateljski nastrojenog i bezazlenog bigla, Tag
se uzvrpoljio na njoj kao da hoće da se provuče kroz nju i sakrije ispod nje, gde
će biti na sigurnom.
Kako se između njenog tela i psa nalazio foto-aparat, nije je ozledio. Ali
videla je zvezđe i osetila njihove oštre vrščiće u dupetu.
„Bruko jedna“, rekla je psu dok se s mukom vraćala do automobila. „Za
tebe nema kampovanja, to je sigurno. Možda bi mogla da naiđe pudlica ne veća
od šoljice za čaj i rastrgne te na komade.“
Tag je ušao u auto, obesio glavu i ćutao.
Pošto ju je bolela zadnjica, malo je zagrejala sedište i videla da joj je to
znatno prijalo na putu ka kući. I laknulo joj je kad je videla samo Kevinov
kamionet ispred kuće.
Izašao je dok je ona oprezno izlazila iz auta.
„Hej! Upravo sam ti ostavio pisamce. Danas smo lepo napredovali. Kako je
bilo na pešačenju?“
Gledala je kako je Tag odjurio da pozdravi Moli kao prijatelja kog dugo
nije video.
„Dobar je s njom.“
„Naravno.“
„Ako kod veterinara zateknemo mačku, pomeranca ili pekinezera, šta god
tako malo, on drhti kao da ulazi u sedmi krug pakla. Juri veverice ili laje za
njima, ali sreli smo dva momka s prokletim biglom na puteljku i odlepio je.
Skočio na mene, oborio me na leđa.“
„Jesi li dobro?“
Nesvesno je protrljala bolno dupe.

143
 „Prebrajala sam zvezde, moram priznati, a on je bio resio da se uvuče u
mene i sakrije od zastrašujućeg bigla, koji mi je saosećajno olizao nogu.“
Na njeno zaprepašćenje, Kevin joj se primakao i prešao joj šakama po
glavi nekoliko puta. „Imaš malu čvorugu. Mogu da te odvezem u hitnu.“
„Ma to su samo čvoruge i modrice. I žestoka ljutnja.“
Uzeo ju je za bradu, zagledao joj se u oči i uradio nešto što je mislila da
niko ne može da uradi u tom trenutku. Zasmejao ju je.
„Samo čvoruge i modrice, doktore Bener.“
„Glavobolja?“
„Ne. Guzobolja.“
„Kesica s ledom, topla kupka, nekoliko lekova protiv bolova. To ti je dve
stotine dolara.“
„Stavi to na moj račun, jer ću upravo to i uraditi.“
„Fina večera koju ne moraš da spremaš kod Zandera trebalo bi da sve to
sredi.“
„Jao… sreda je.“
„Čitav dan, pola noći. Samo opušteno“, dodao je i blago je potapšao.
„Znam da gore sve izgleda razbucano, ali dobro nam ide. Reci Zanderu da
ćemo se videti sutra Kod Lu.“
„Važi.“ Jebote, jebote, jebote. Krenula je u kuću, kad je Kevin ušao u svoj
kamionet. Imala je savršen izgovor – razlog, ispravila se – da otkaže večeru
kod Zandera. Bolna, mrzovoljna, neraspoložena – sve to čini dobar razlog,
pomislila je i zaputila se pravo po kesice s ledom.
Zatim je skrenula da zaobiđe nered, pa se vratila i zagledala se u dnevnu
sobu.
Krečenje nije bilo završeno – o čemu su svedočile merdevine i krpe
kojima je bio zastrt nameštaj – i videla je gde je trebalo uraditi sitne popravke.
Ali, hej, zidovi će biti predivni.
A toliko se bila opteretila tom bojom. Razmišljala je i premišljala, brinula
da će ta nežnosiva ispasti sumorna i dosadna.
Nije.
Smirena je, pomislila je. Iz nekog razloga ta nijansa joj je delovala
smireno.
„Stalno razmišljam kako sam pogrešila što sam kupila ovu kuću.“
Uzdahnula je, pa spustila ruku psu na glavu kad se naslonio uz njenu nogu. „ A
onda vidim sledeći korak ili sledeću etapu i znam da nisam.“
Pogledala je naniže, osmehnula se. Pa se namrštila. „Ljuta sam na tebe“,
podsetila ih je oboje, pa se vratila po kesice s ledom.

144
 Raspravljala se sa sobom kad je smočila bolno dupe u ružnu svetloplavu
kadu u jednom jedinom kupatilu koje joj je preostalo na spratu. Mogla bi da
otkaže večeru bez imalo griže savesti. Doživela je nezgodu.
Međutim, otkazati je u suštini bilo isto kao odložiti je.
Bolje je da to uradi – da završi s tim – i radi na tome da odnos sa
Zanderom pretvori u prijateljstvo kakvo ima s Kevinom.
Prijateljstvo u kojem bi je njegov dodir nasmejao, a ne probudio napetost
u njoj.
A to se, priznala je sebi, nikad neće dogoditi.
Previše je strasti.
Izašla je iz kade, zadovoljna što je bol popustio, a nezadovoljna što vidi da
na zadnjici ima modricu veličine dlana.
Odlučila se za helanke – mekše su za dupe – i svetlosivi džemper s
kapuljačom. Razmišljala je da sasvim preskoči šminkanje, ali zaključila je da bi
to bilo očigledno, pa se našminkala veoma diskretno.
U petnaest do sedam izašla je iz kuće, mada je mislila da Tag ne zaslužuje
još jedan izlet. Zatim se vratila u kuću i uzela bocu vina.
Nije torta od jagoda, ali lepo je vaspitana i zna da nije red da ide u goste
praznih ruku.
Polako je vozila, i kad je stigla, pustila je psa napolje, ali bila je hladna
prema njemu. Poslušala je Zanderova uputstva, pa se popela uza stepenice i
pokucala na vrata.
„Da! Otvoreno je. Uđi.“
Naomi je gurnula vrata i ugledala Zandera u isturenoj kuhinji, otvarao je
bocu vina.
Farmerke, plava teksas radna košulja s rukavima zasukanim do laktova i
jednodnevna brada na lepom grubom licu.
Pokleknuće, pomislila je, i zamoliće ga da joj pozira. „Mogla bih da budem
obučeni ubica sa opakim paklenim psom.“
„Zaključana vrata ne bi zaustavila obučenog ubicu niti njenog opakog
paklenog psa.“
Imao je pravo. Tag je ušetao unutra i zaputio se ka Zanderu, mašući
repom.
A Naomi se zagledala, oduševljeno i ushićeno, u zid dnevne sobe pokriven
knjigama. „Čoveče, pa glasine o knjiškom moljcu su istina. Ovo je ozbiljna
zbirka.“
„Njen deo.“
„Deo? Ti si ozbiljan čovek, Zandere.“
„U pogledu knjiga, da.“

145
 Osvrnula se oko sebe. „Vrlo praktičan prostor, a ovo je najbolje iskorišćen
zid koji sam dosad videla. Boja, tekstura, dimenzija.“
„Da ne pominjemo reči.“
Prišao joj je, ponudio joj čašu vina, uzeo bocu od nje.
„Da, reči. Volim da čitam kao što bi svako voleo da čita. Osim ako ne misliš
drugačije.“
„Ne.“
Nasmejala se, odmahujući rukom na tu njegovu pošalicu dok je koračala
tamo-amo pokraj zida sa knjigama. „Ali ovo je umetnost. Dovoljno si pametan
da znaš da ti je nameštaj obično đubre, ali ne mariš za to. Uredio si prostor
tako da ti bude praktičan i naglasio si strast. I naglašavajući je, stvorio si
umetnost. Želim slike ovoga.“
„Naravno, samo izvoli. Nemam ništa protiv.“
„Ne sad, ne telefonom. Imam na umu ozbiljne slike. Želim da se vratim sa
foto-aparatom. I velikim taticom haselbladom.“
„Čiji je on tatica?“
Nasmejala se, ali je nastavila da proučava zid prekriven knjigama.
„Fotoaparat sa filmom. Srednji format. Mogla bih da napravim i lepu
panoramu i…“
„Donesi foto-aparat kad god hoćeš. Nego, hajde da sednemo napolje i
pijemo vino. Šta kažeš na to?“
„Ti piješ vino?“
„Nije tako loše s vremena na vreme. Divno mirišeš.“
Uhvatio ju je za bradu, ali ne kao Kevin, i poljubio u usta.
Ne, pomislila je, ne, ne kao Kevin. Ni najmanje.
„Na soli za kupanje – imale su lekovitu svrhu.“
„Da, čuo sam. Strah od malih pasa.“
„Molim?“
Uzeo ju je za ruku, povukao je u spavaću sobu, osetio kako se opire.
„Imam balkon na koji se izlazi kroz ova vrata.“
I još knjiga, zapazila je. Veliki televizijski ekran, đubre od nameštaja i još
knjiga.
Otvorio je vrata koja su vodila na malen četvrtast balkon sa napola
zarđalim stolom i dve stolice na rasklapanje. „Mogu ti doneti jastuk da sedneš
na njega.“
„Razgovarao si s Kevinom?“
„Treba da pazim na tebe, što sam svakako planirao.“
„Dobro sam.“ Oprezno je sela. „Uglavnom. A što se tiče straha od malih
pasa, pa tako nešto ne postoji.“

146
 „Mikrokinofobija.“
Probala je vino kroz smeh. „Izmišljaš.“
„Kinofobija je strah od pasa – dodaš mikro. Možeš da proveriš u rečniku.“
Iako je sumnjala u to, odlučila je da se ne raspravlja oko tog pojma,
imajući u vidu njegovu zbirku knjiga. „Zašto bi on – koji sad ima trideset devet
kilograma, od kojih dobar deo čine mišići, mogu to da potvrdim – imao
mikrokinofobiju?“
„Ne bih znao. Možda ga je u ranoj dobi istraumirala čivava.“
Pružio je ruku iza njene glave, nežno proverio. „Jao.“
„To sam ja rekla kad sam povratila dah. Udarila sam se jače u dupe nego u
glavu.“
„Hoćeš li da ga proverim?“
„Postarala sam se za to, hvala.“ Proučavala je pogled sa njegovog balkona.
„Možeš da jedeš ovde i gledaš kako igraju lopte.“
„To i radim kad sam previše lenj da odem do terena.“
„Dečju ligu?“
„Da. Dečju ligu, početnike, tinejdžere i neke sponzorisane lige za odrasle.
Kiton sponzoriše Vejlse, koji se trenutno bore da se popnu sa dna tabele.“
„Igraš li?“
„Ne više toliko. Nemam vremena za to. Ti?“
„Ne, nikad nisam ni igrala.“
„Kakva si ti feministkinja?“
„Nesportski tip. Moj brat je igrao neko vreme, ali on je voleo košarku.“
„Jeli?“
„Igrao je za Harvard.“
„Aha. Na kojoj poziciji?“
„Centra. Primetila sam da imaš teren i košarkaški obruč iza kuće.“
„Pucanje u obruč bistri mozak. Nekad sam igrao, još u srednjoj školi. Sad
samo povremeno.“
„Na kojoj poziciji?“
„Istoj kao tvoj brat. Moraćemo da odigramo jedan na jedan ako ikad dođe
ovamo.“
„Hoće.“ Ugostiće porodicu ovde, pomislila je, uključujući i dedu i baku, da
vide šta su joj pomogli da stekne. Možda će do jeseni uspeti sve da uredi i da ih
ugosti.
„Jesi li iole dobar, jer on jeste. To mogu da ti posvedočim.“
„Držim se.“
I mislila je da je tako, u mnogo pogleda.

147
 I bio je u pravu u vezi sa sunčevom svetlošću kroz krošnje, dok je sunce
polako tonulo ka obzorju.
„Rekla bih da je ovo dobro mesto za auto-mehaničarsku radionicu. Brz i
lak pristup drumu, blizu grada, a i brza prečica do Auto-puta 101. Jesi li je zato
izabrao?“
„Već je postojala ovde. Bila je Hobartova. Tražio je kupca – bio je već star,
a žena mu se bila razbolela. Pogodili smo se i odselio se u Vala Valu. Tamo im
živi ćerka.“
„Hteo si da imaš vlastiti posao ili baš da budeš auto-mehaničar?“
„Oboje. Ništa se nije promenilo. Volim automobile. Ako sam želeo
automobil – a jesam – morao sam da naučim kako da ga održavam. Voleo sam
da učim o tome. Nije mi smetalo da radim kod Hobarta – bio je pošten. Ipak,
više volim da radim za sebe. Ti verovatno isto misliš.“
Istina, pomislila je, ali jednako je volela da bude sama koliko je volela da
radi za sebe.
Ipak…
„Radila sam kao pomoćnik kod jednog fotografa nekih četrnaest meseci
posle koledža. Gledala sam na to kao na sticanje znanja. Nije bio pošten, ni u
kom pogledu. Arogantan, potpuno zao, zahtevan i sklon izlivima besa kao malo
dete. Ali bio je, i još je, genijalac.“
„Genijalci ponekad misle da imaju pravo na izlive besa.“
„To je nažalost tačno, ali mene je odgojio glavni kuvar – genijalac – ta
inteligencija i talenat nisu se smatrali izgovorima za aroganciju, za zlovolju,
već darovima.“
„Nije bilo letećih varjača i tiganja?“
Nasmejala ju je ta zamisao. „Ne u Harijevoj kuhinji, kući ni restoranu.
Elem, planirala sam da ostanem dve godine kod Džulijana – fotografa – ali
uspela sam da izdržim samo četrnaest meseci. Jedan od najsrećnijih dana u
mom životu bio je dan kad sam ga tresnula pesnicom u lice i otišla usred
posla.“
Bacio je pogled na njenu šaku – vitku, naizgled krhku. „Zanimljiv način da
nekom daš otkaz.“
„Ma da.“
Pomerila se ka njemu – zapitao se zna li da trlja stopalom psa po leđima i
tako ga drži u mirnom blagostanju. „Na važnom poslu. Fotografisanju za
reklamu. Za šampon.“
„Šampon je važan posao?“
„Da ti kažem nešto, prijatelju, u fotografiji za reklame leži velika lova.
Manekenka je imala predivnu bujnu vatrenocrvenu kosu – bilo je pravo

148
zadovoljstvo fotografisati je. Taj tip je perfekcionista i ja nemam problem s
tim. Takođe je hulja. U tom trenutku bila sam navikla na verbalno
zlostavljanje. Na prebacivanje krivice, kritikovanje, čak i na bacanje predmeta.
A svega toga je bilo tokom tog snimanja. U jednom trenutku čak je rasplakao
šminkerku. A onda je tvrdio da sam mu dodala aparat s pogrešnim sočivom,
dozlogrdilo mi je, pa sam mu rekla da sam mu dala ono što je tražio. Ošamario
me je.“
Priča više nije bila toliko smešna. „Udario te je?“
„Ošamario me je kao devojčicu. Zato sam ga udarila pesnicom, baš onako
kako me je naučio Set, moj ujak. Još ništa u mom životu nije bilo tako dobro
kao taj osećaj. Zapravo mislim da sam to i rekla dok je vrištao – kao curica – a
ostali pomoćnici su se uspaničili. Manekenka je prišla i bacila mi pet. Držao je
nos iz kog je liptala krv.“
„Jesi li mu ga slomila?“
„Ako već misliš da udariš nekoga pesnicom u lice, glupo je uzdržavati se.“
„To je moja filozofija.“
„Slomila sam mu nos, a on je urlao kako će me uhapsiti zbog fizičkog
napada. Rekla sam mu da pozove policiju, da to odmah uradi, jer imala sam
studio pun svedoka da je on mene prvi napao. Kad sam izašla odatle, obećala
sam sebi da nikad više neću raditi za tog zlobnog krelca.“
„Još jedna odlična filozofija.“
Misli li da je zanimljiva? Ne, ne zanimljiva, ispravio se. Ona oduševljava.
„Dakle slomila si tipu nos, a zatim si pokrenula vlastiti biznis?“
„Tako nekako. Set i Hari su bili prijatelji vlasnika jedne galerije u Sohou i
nagovorili su ga da uzme nekoliko mojih fotografija. Podržavali su me – u
svakom pogledu – dok sam pokušavala da živim od umetničke fotografije. Ali
znala sam da mogu da se izdržavam od stok fotografije, od rada za korice
knjiga, omote albuma. Od fotografisanja hrane – to sam već radila za restoran.
I gotovih sličica – može da bude zabavno i kreativno i može da donese prihod.
Morala sam da odem izvan Njujorka, pa sam se brzo upustila u to. Automobil,
foto-aparat, kompjuter.“
Zaćutala je, namršteno zagledana u vino. „To je bilo mnogo.“
„Mikrokosmos“, prokomentarisao je, srećan što je zaboravila na
uzdržanost, nepoverenje, ma šta bilo iza njih, dovoljno dugo da ispriča tu
priču. „To mi govori da imaš petlju i snažnu volju, ali to sam već znao. Radiš
omote za albume?“
„Radim. Ništa veliko. Osim ako si čuo za Rokit sajens?“
„Retro-fank.“
„Iznenađuješ me.“

149
 „Nisam još ni počeo. Bend radi na drugom CD-u.“
„Drugom?“
„Snimili smo jedan pre nekoliko godina. Uglavnom za turiste, ili kad
sviramo na svadbi, takve numere. Šta misliš o tome?“
„Tražite fotografa?“
„Prijateljica Dženine rođake uradila je prošli. Nije bio loš. Računam da bi
ti uradila bolje.“
„Možda. Obavesti me kad budete spremni, pa ćemo videti. Koliko dugo
sviraš?“
„S bendom ili uopšte?“
„Oboje.“
„Sa ovim momcima oko četiri godine. Sveukupno, negde od svoje
dvanaeste godine. Kevin i ja smo osnovali bend – Lelo je svirao bas, baš kao
sad.“
Spustila je čašu, očito iznenađena. „Kevin?“
„Nemoj da mu tražiš da ti svira Peri džem. Veruj mi.“
„Svira li gitaru?“
„To se zapravo ne može nazvati sviranjem.“
„To je podlo“, izgovorila je kroz smeh.
„Istina je. Hajde da jedemo.“ Ponovo ju je uzeo za ruku, ovoga puta ju je
povukao unutra. „Malo smo svirali po gradu – po školskim igrankama, na
žurkama. Posle srednje škole ostali smo bez bubnjara, otišao je u marince,
Kevin je upisao koledž, Lelo je i dalje bio stondiran.“
„A ti?“
Izvadio je kutiju sa hranom iz rerne, gde ju je ostavio da se ne ohladi.
„Upisao sam trgovačku školu, radio ovde, pomalo svirao. Malo s Lelom kad bi
odlučio da ne juri devojke, a nije mogao normalno da svira kad je bio
stondiran.“
Setila se onog zida prekrivenog knjigama, iznova pogledala u njega. „Nisi
hteo na koledž?“
„Mrzeo sam školu. Trgovačka škola je bila nešto drugo. Ali redovnu školu
sam mrzeo. Govore ti šta da učiš, šta da čitaš, pa sam rešio da ne upisujem
koledž, učio sam od Hobarta, učio u trgovačkoj školi, malo pohađao časove
biznisa.“
„Časove biznisa?“
„Ako misliš da imaš vlastiti biznis, moraš da znaš kako da ga vodiš.“
Izvadio je kutiju salate iz frižidera i podelio je u dve činije, prebacio
patlidžan s parmezanom na tanjire i dodao hlebne štapiće po kojima je picerija
bila čuvena.

150
 „To izgleda izvrsno.“ Sela je i osmehnula se kad je Zander izvadio kost od
sirove kože iz kredenca. „Mudro.“
„Zabaviće ga. Šta ti je bila prva fotografija? Morala si da imaš prvu.“
„Proveli smo dug vikend kod Hemptonovih, prijatelja mojih ujaka. Nikad
pre toga nisam videla okean i bio je čaroban. Prosto čaroban. Set mi je dao da
se poslužim njegovim malim kanon foto-aparatom i ispucala sam rolne i rolne
filma. I to je bilo to. Koju si pesmu prvu naučio da sviraš? Morao si da imaš
prvu.“
„Sramota me je. „I’m a Believer“. Grupe Mankis“, dodao je.
„A, naravno. Stvarno? Zarazna je, ali ne čini mi se kao tvoj stil.“
„Dopao mi se rif, znaš…“ Otpevušio ga je. „Hteo sam da provalim kako da
ga odsviram. Kevinova mama je večito puštala stare ploče, a ta se stalno vrtela.
Njegov tata je imao staru akustičnu gitaru i vežbao sam na njoj dok nisam
naučio da je manje-više odsviram. Uštedeo sam, kupio polovnu gibsonku.“
„Onu u spavaćoj sobi?“
„Da. Držim je pri ruci. Do svoje petnaeste sam shvatio da, ako imaš gitaru
i ako znaš makar da se pretvaraš da sviraš, možeš da smuvaš devojke. Kakav je
patlidžan?“
„Bio si u pravu. Zaista je dobar. Dakle, muvao si devojke, budući da si znao
da sviraš, ali ni sa jednom nije potrajalo?“
„Moglo je sa Dženi.“
„Dženi?“ Spustila je viljušku. „Dženi-Dženi?“
„Dženi Voker, tako se tad preživala, a i video sam je prvi. Nova cura u
školi, tek se doselila iz Olimpije, slatka kao med. Pozvao sam je da izađemo pre
Kevina. Prvi sam je i poljubio.“
„Stvarno?“
„To ti je istorija Kiton/Bener. Bio sam otprilike poluzaljubljen u nju, ali on
je bio potpuno zaljubljen u nju.“
„A drugari su hitniji od cura.“
Široko se nasmešio i uzeo štapić. „To si ti rekla, ne ja. Na kraju sam igrao
Sirana njegovom Kristijanu i najzad je skupio petlju i pozvao je da izađu. I to
je, kao što rekosmo, to. I dalje sam poluzaljubljen u nju.“
„I ja. I u sve što ide u paketu s njom. Oni su kao uži izbor na audiciji za
pravu pravcatu lepu američku porodicu, sa psom. Ako čekaš drugu Dženi, neće
ti se posrećiti. Sigurna sam da je ona jedinstvena.“
„Bacio sam oko na visoku komplikovanu plavušu.“
Znala je to, te reči su pokrenule leptiriće u dnu njenog stomaka i nije joj
bilo drago što je tako. „Nije pametno ciljati na komplikovane.“

151
 „Jednostavne obično ionako brzo izađu na površinu i dosade.
Komplikovano je opet više zamorno nego zanimljivo. Ti me zanimaš, Naomi.“
„Svesna sam toga.“ Gledala ga je dok je jela. Izgledi su devet prema deset
da bih radije bila sama nego s nekim.“
„Ovde si sad.“
„Imam dvadeset devet godina i uspela sam da izbegnem, izvrdam i
zaobiđeni svaku vrstu ozbiljne veze.“
„I ja. Osim toga, stariji sam od tebe tri godine.“
„Otkako sam pre šest godina otišla iz Njujorka, ni na jednom mestu nisam
se zadržala više od tri meseca.“
„Imaš mene ovde. Živim ovde celog života. Ali moram da ponovim, sad si
ovde.“
„I trenutno mi se čini kao da sam na pravom mestu. Ako nešto počnem s
tobom, ukoliko zajebem, to će uticati na to.“
„Ne znam kako uspevaš da živiš sa tom svojom optimističnom prirodom.“
Osmehnula se. „Teret je to.“
Svestan rizika, zagrebao je dublje. „Obično bih pretpostavio da iza sebe
imaš neku usranu vezu ili brak. Ali nije to u pitanju. Imaš čvrstu porodicu iza
sebe, a to je dobra osnova.“
Odgurnula je tanjir. „Shvati to kao unutrašnje električne instalacije.“
„Ne. Dobar sam sa električnim instalacijama. Imaš dovoljno
samopouzdanja i osećaja vlastite vrednosti da udariš seronju pesnicom, da se
zaputiš sama u svet da bi ostvarila nešto što želiš. Komplikovana si, Naomi, a
to je zanimljivo. Ali sasvim si kompaktna.“
Ustala je, odnela njihove tanjire na radnu površinu. „Bio je jedan momak
koji me je voleo – ili je mislio da me voli kao što voliš kad imaš dvadeset
godina. Spavala sam s njim i učila s njim, radila s njim. Kad mi je rekao da me
voli, pitao me da živim s njim, raskinula sam. Odmah. Oboma nam je bilo teško
da preguramo ostatak studija. Meni nesumnjivo lakše jer nisam gajila ta
osećanja prema njemu. Tako da sam mogla jednostavno da ga napustim.“
„Ali pamtiš ga.“
„Povredila sam ga. Nisam morala.“
Možda, pomislio je Zander, ali sumnjao je da iko prođe kroz životni
lavirint a da nikog ne povredi, morao to ili ne.
„Pretpostavljam da računaš kako ću se zaljubiti u tebe i pitati te da živiš
sa mnom.“
„Naglašavam probleme sa vezama kad ne uspeju, a ljudi žive i rade blizu
jedni drugih.“

152
 „Možda ćeš se ti zaljubiti u mene, pitati me da živim s tobom u onoj
velikoj kući na litici.“
„Ja se ne zaljubljujem i volim da živim sama.“
Zander je pogledao u Taga i odlučio da ne ističe da se zaljubila u tog psa i
da živi s njim.
„Onda znam to pre ulaska u bilo šta, za razliku od tog momka sa koledža.
Ja ću to oprati. Znam kako je to. Hoćeš još vina?“
Okrenula se od sudopere. „Bolje ne. Radije ću vodu, budući da moram da
vozim.“
„Lepo je veče. Kad ovo počistim, možemo da se prošetamo, da malo
potrošimo ovo što smo pojeli. A i pas će protegnuti noge.“
„Verovatno bi mu dobro došlo.“ Uzela je ponuđenu vodu, pa se vratila ka
zidu punom knjiga. „Stvarno želim da napravim ovde nekoliko fotografija.
Odgovara li ti neko određeno vreme?“
„Svrati u petak, u bilo koje doba. Vrata su otvorena ako radim dole u
garaži. Ukoliko dođeš kasnije, možeš da svratiš posle u kafanu Kod Lu.
Možemo nešto da prezalogajimo pre svirke.“
„Sviraš u petak?“
„Od devet do ponoći. Okvirno. Verovatno i Kevin i Dženi mogu da dođu,
ako hoćeš.“
Ne cilja na sastanak, više na okupljanje, uz hranu i muziku. A muzika joj
se zaista dopadala. Više od toga htela je da se vrati ovamo sa foto-aparatom…
Sve se zacrnelo i sledilo kad joj se pogled prilepio za jedan povez na zidu
sa knjigama.
Krv u zemlji: Zaveštanje Tomasa Dejvida Bouza, autora Sajmona Vensa.
Promenili su naslov za film – naslov i fokus – jer su hteli da se drama
fokusira na devojčici koja je razotkrila oca, koja je spasla život jednoj ženi, koja
je zaustavila ubicu.
Posle majčine smrti, kad je poverovala da će moći da se suoči s tim,
Naomi je pročitala intervjue koje su dali režiser i scenarista, pa je znala zašto
su naslovili film Ćerka zla. Međutim, tu je sve počelo, to je sadržalo svu
strahotu i hladnokrvne godine ubilačkih tajni jednog čoveka.
„Naomi?“ Zander je bacio kuhinjsku krpu na stranu i krenuo ka njoj. „Šta
je bilo?“
„Molim?“ Okrenula se, prebrzo, prebledela tako da joj je u očima goreo
tamni plamen. „Ništa, ništa. Samo sam… malo me zabolela glava. Verovatno
nije trebalo da pijem vino posle onog udarca u glavu.“
Izvrdavala je, govorila prebrzo. „Bilo mi je stvarno lepo, Zandere, ali treba
da idem da popijem još koji lek protiv bolova, da rano legnem na spavanje.“

153
 Pre nego što je stigla do vrata, uzeo ju je za ruku, osetio da drhti. „Treseš
se.“
„Samo me boli glava. Stvarno treba da pođem.“ U strahu da će drhtanje
prerasti u napad panike, spustila je šaku na njegovu. „Molim te. Vratiću se u
petak ako budem mogla. Hvala na svemu.“
Pobegla je, samo je sačekala psa da je stigne.
Zander se okrenuo ka polici sa knjigama i mrko ih pogledao, zbunjen.
Pitao se je li skrenuo sa uma. Ili joj je nešto ovde uteralo smrtni strah u kosti?
Prišao je knjigama, preleteo pogledom preko naslova. Pa se malo
pomerio, procenjujući gde je ona tačno gledala. Njen položaj, njenu visinu.
Zbunjeno je odmahnuo glavom. Samo knjige, pomislio je. Reći i reći na
stranama. Izvukao je jednu nasumice, vratio je, isprobao drugu. Gledala je
tačno ovamo kad ju je pogledao, kad je video kako se sledila kao da joj je
uperio pištolj u glavu.
Namrštio se, izvukao jednu knjigu čija je priča bila zasnovana na
stvarnom događaju. Serijski ubica, setio se, negde na istoku. Očarala ga je kad
je bio tinejdžer, kad su svi mediji brujali o njoj. Zato ju je kupio kad je izašla.
Zapadna Virdžinija, setio se, zagledan u zrnastu fotografiju ubice na
koricama.
Nije moguće da je ona. Naomi je iz Njujorka.
Pošao je da vrati knjigu na police, a zatim ju je, što je obično radio s
knjigama koje bi uzeo u ruke, otvorio da letimično pročita prvu stranu.
„Jeste, Zapadna Virdžinija, neki zabačeni gradić. Tomas Dejvid Bouz,
električar, porodičan čovek. Žena i dvoje dece. Đakon u mesnoj crkvi. Koliko li
ih je ono ubio?“
Zander je nastavio znatiželjno da čita.
„Vrela avgustovska noć, letnja oluja, mrak, bla-bla… Jedanaestogodišnja
ćerka nalazi podrum u kojem je ubijao i… Naomi Bouz. Naomi.“
Piljio je u knjigu, ponovo je u mislima video njeno prebledelo,
uznemireno lice.
„Hulja.“

13

Nakon duže unutrašnje rasprave, Naomi se nakanila da izađe iz kuće tog petka
uveče. Jedna vrsta kompromisa, pomislila je, jer nije mogla i nije htela da
primorava sebe da se vrati kod Zandera. Ne još. Tag nije bio ni najmanje

154
oduševljen što ona izlazi u grad, ali ipak ga je ostavila sa njegovom plišanom
mačkom, koskom od sirove kože i obećanjem da će se vratiti.
Psa ipak nije mogla da povede u kafanu.
Malo je falilo da ga upotrebi kao izgovor, bar samoj sebi, ali izlasci su
normalni, a biti normalan, nakon katastrofalnog završetka srede uveče, bio je
njen sadašnji cilj.
Jedno piće, rekla je sebi. Jedno piće, jedan normalan, opušten razgovor sa
Dženi i Kevinom – a ako im Zander priđe na pauzi, ležeran razgovor sa njim.
Biti normalan.
Možda ju je pomisao na pokušaj običnosti iscrpljivala, ali ipak je čvrsto
rešila da se okuša u tom poduhvatu.
Razgovor sa Dženi je tekao bez problema, tako da je trebalo samo da je
pusti da vodi, i prati taj tok dok ne dođe vreme da krene kući.
Ponašati se neobavezno, to će sigurno pomoći da se sve sa Zanderom
uspori. Izabrala je kuću – ili je kuća izabrala nju – a grad je mali. Što znači da
izbegavanje Zandera ne dolazi u obzir. Dakle, vratiti se na stadijum
neobaveznog prijateljstva. To je rešenje.
Kako je mogla da zaboravi, kako je dozvolila sebi da zaboravi iz kakve
priče potiče i kako svet običnosti može lako da se rasprši?
Knjiga na polici, pomislila je. Samo to je bilo dovoljno da je podseti.
Kao i obično, pojavila se u pravo vreme, kada je bend već gruvao na maloj
bini. Progurala se do Dženi i Kevina i udobno se smestila za istim stolom.
Dženi ju je istog trena uhvatila za ruku.
„Došla si u pravi čas. Dadilja je kasnila, tako da smo tek sad stigli. A ovi
večeras rasturaju! Kevin će nam doneti piće, a onda će plesati sa mnom.“
„Ja plaćam ovu turu“, insistirala je Naomi. „Sem adams, crno vino?“
„Može, hvala ti. Hajdemo, Kevine.“
„A zašto ne bismo…“
Međutim, Dženi ga je odvukla na plesni podijum dok je Naomi tražila put
do šanka. Osetila je Zanderov pogled na sebi, i neki nemir u stomaku kao
reakciju na to. Trebalo je da mu da do znanja da ga je videla. I uradiće to.
Uradiće.
U glavi je osmišljavala siže dok se probijala kroz gužvu.
Otići do šanka, naručiti piće, nasloniti se na šank, uputiti Zanderu osmeh.
Dve konobarice neprestano su primale porudžbine, pa je odlučila da pričeka.
Ali seksi brineta – koja je samouvereno zamahivala kosom… da, pomislila je da
su to purpurnocrveni pramenovi u smeđoj kosi, pogledala je letimice u
njenom pravcu.

155
 Imala je tako oštre crte lica, tako izražene jagodice, kao da je isklesana
skalpelom.
„Dugonoga plavuša, kratka kosa, duge šiške, buntovnički izraz lica. Ti si
fotograf.“
„Da… ovaj… Jesam.“
Žena ju je odmerila očima koje su na slabom svetlu izgledale više sive
nego plave. „Dobro“, rekla je i polako klimnula glavom. „Ti si sa Dženi i
Kevinom?“
„Da.“
„Pivo, čaša crnog vina i… šta ti piješ?“
„Može crno vino.“
„Važi.“
Žena je nosila velike srebrne alke i uz njih tri crvene minđuše u levom
uhu koje su se slagale s majicom pripijenom uz telo, s dubokim dekolteom.
„Bila sam udata za lika koji se pretvarao da se brine o travnjaku i
baštenskim poslovima gore kod starih Parkersonovih.“
„Aha. Pretvarao?“
„Ispostavilo se da je popušio više trave nego što je pokosio. Na kraju sam
ga otpustila kao muža i pre nego što su ga otpustili kao baštovana. Ne mogu
reći da nije bio dobroćudan tip. Uzimaš na crtu?“
„A, ne. Hvala.“
Naomi je platila gotovinom, izvlačeći novčanice iz novčanika u džepu.
„Mogu ja da ti izvadim“, rekla je žena.
„Nema potrebe, hvala.“ Naomi je jednom rukom vešto obuhvatila dve čaše
vina, a u drugoj ponela svetlo pivo.
„Vidim, konobarisala si.“
„Da, jesam. Hvala ti.“
Usporili su malo sa Stounsima i pesmom „Wild Horses“. Dok se provlačila
kroz gužvu, ugledala je Kevina i Dženi, koji su i dalje bili na plesnom podijumu,
njihali su se pripijeni jedno uz drugo.
Taj dražestan prizor dirnuo ju je u srce.
Ljubav može da traje, pomislila je. Videla je to kod Seta i Harija. Za neke,
ljubav može da traje.
Spustila je piće na sto, sela, pa, pošto ju je konobarica omela u nameri,
podigla je čašu vina i pogledala prema bini s pripremljenim osmehom.
Zander ju je fiksirao pogledom. Pevao je kao da to što peva zaista i misli.
Kao da divlji konji stvarno ne mogu da ga odnesu. Talenat, smisao za scenu,
rekla je sebi. I nije tražila ljubav, obećanja, posvećenost.

156
 Ipak, tamo gde su je Dženi i Kevin dirnuli u srce, na istom mestu on ga je
zgrabio. Snažno taman toliko da zaboli.
Želela je da sve to prestane, samo da prestane. Želela je da se oslobodi
osećanja koja je budio u njoj, potrebe koju je budio u njoj. On je bio greška,
znala je to. Bio je greška otkad je kleknuo kako bi joj popravio gumu na
mračnom delu puta.
Primorala je sebe da skrene pogled, naredila sebi da gleda u ljude koji
plešu. Okrznula je pogledom ženu koja je Zanderu nešto šapnula na uho prošli
put kad je bila u kafani. Sada joj je ta žena uzvratila pogledom, u kojem je bilo
nečeg između srdžbe i nedopadanja.
Divno. Sad još tamo neka ljubomorna grupi devojka ima pik na nju.
Trebalo je da ostane kod kuće sa psom.
I dalje je osećala onu bol kad su opet ubrzali ritam, a Kevin dovukao
Dženi nazad do stola.
„Dva plesa zaredom.“ Sa sjajem u očima Dženi je podigla pesnice u
vazduh. „To je rekord.“
„Ne voliš da plešeš, Kevine?“
„Pa zar me nisi videla tamo?“
Nasmejala se, pa izgovorila neporecivu istinu: „Mislim da ste izgledali
preslatko.“

Znao je kad je ušla – ne zato što ju je video, Zander pomisli u trenutku kad je
prepustio vodstvo Lelu. Već zato što se osetila neka promena u vazduhu. Kao
što to biva pred oluju.
Nosila ju je u sebi, tu oluju. Sad je znao i zašto, ali to zašto nije bila cela
priča. Želeo je da sazna sve, sa istim žarom kojim je želeo nju.
Da joj kaže da zna? Postavljao je sebi to pitanje mnogo puta otkad je uzeo
onu knjigu sa police. Ako bi joj rekao, da li bi joj to pomoglo da se opusti ili bi
je oteralo od njega? Ona je za njega još bila prevelika tajna da bi mogao sa
sigurnošću da zna.
Kad bi mu samo verovala… Ali nije.
Nije želela da bude ovde. Dobro je to prikrivala – pretpostavljao je da je
na prikrivanje navikla – ali čak i pod ovakvim osvetljenjem mogao je da vidi da
joj se osmeh nije odrazio u očima.
Međutim, ipak je došla, možda da nešto dokaže sebi, njemu. Oboma.
A ako bi je ostavio na miru, ako bi se povukao? Pretpostavio je da bi joj to
odgovaralo. A to je očigledno bilo još nešto u čemu je bila dobra – da za sve,
šta god to bilo, šta god da radi, kaže: „Zasad mi odgovara.“
Na to je sigurno već bila navikla.

157
 A on je bio vraški rešen da joj pruži nešto na šta nije navikla. Dovraga s
dobrim.
Prešli su na Kleptona, pa je Zander naredio sebi da se koncentriše. Čak i u
trenutku dok je gledao kako Naomi i Dženi ustaju i pridružuju se ostalima na
plesnom podijumu.

***

Nije mogla da se seti kad je poslednji put plesala, ali, pošto ju je Dženi
zamolila, Naomi pomisli da će joj ples možda pomoći da potroši malo uzavrele
energije koju su u njoj stvarali uzbuđenje i napetost.
Prijalo joj je da se ponovo kreće, da se prepusti muzici, pusti kukove da
prate ritam.
Nije ni obraćala pažnju kad ju je neko tresnuo otpozadi. Sve je to
uobičajen deo noćnih izlazaka. Ali, kad se udarac ponovio, osvrnula se.
„Stojim ti na putu?“, upita Naomi mrzovoljnu plavušu.
„Upravo tako, jebote.“ Vidno razdražena, lagano je gurnula Naomi. „I bolje
bi ti bilo da se skloniš.“
„Prekini, Marla“, upozorila ju je Dženi. „Previše si popila.“
„Ne obraćam se tebi. Pričam sa ovom kučkom koja mi je stala na put. Ne
možeš samo tako da baneš i uzmeš ono što je moje.“
„Nemam ja ništa tvoje.“
Nekoliko plesača se zaustavilo, neki su usporili i buljili u njih. Pažnja
drugih u njoj je izazvala jezu. Da bi izbegla dodatnu pažnju, podigla je ruke
uvis.
„Ali želiš plesni podijum, tvoj je.“
Počela je da se povlači, a žena ju je opet gurnula, brecnuvši se na
prijateljicu koja ju je pozvala po imenu i uhvatila je za ruku.
„Bićeš ti bukvalno na podijumu ako se ne budeš klonila Zandera.“ S očima
koje su svetlucale od previše piva, previše uzbuđenja, iznova je nasrnula na
nju.
Da izbegava pažnju, da se kloni sukoba – sve te navike stekla je teškom
mukom. Ali da se odbrani, da se zauzme za sebe – to je bilo usađeno u njoj.
„Takni me samo još jednom.“
„A ti ćeš kao da me sprečiš?“
Marla se samozadovoljno osmehnu, puna samopouzdanja zasnovanog na
alkoholu, žabi pesnicu u Naomine grudi i nastavi da je gura. Naomi je zgrabi za
zglob ruke, pa ga uvrnu tako jako da je Marla cvileći završila na kolenima.

158
 „Da me nisi ponovo takla“, Naomi je ponovila, pustila je, okrenula se i
otišla. „Naomi, Naomi! Čekaj!“ Dženi ju je sustigla. „Žao mi je. Baš mi je žao. I
ako je pijana i glupa.“
„U redu je.“
A nije bilo, nije bilo uredu. Čula je žamor, osetila poglede koje je prate. I
videla je Kevina kako se probija do njih kroz gužvu, vidno uznemiren i
zabrinut.
„Odlazim. Zašto tražiti kavgu?“
„O, mila. Hajde, izaći ćemo napolje da prošetamo. Ne bi trebalo da…“
„Ma u redu je.“ Uhvatila je Dženi za ruku. „Dovoljno je pijana da bi mogla
opet nešto da pokuša, a ja svejedno moram da se vratim kući svom psu.
Vidimo se kasnije.“
Nije trčala. Želela je to, ali trčanje bi ovom događaju dalo preveliku
važnost. Kada je stigla do kola, osećala se kao da je sprintom istrčala milju.
Osetila je kako počinje da je obuzima drhtavica, pa se naslonila na vrata
automobila dok ne dođe sebi kako bi mogla da vozi. Brzo se uspravila i
izvadila ključ kad je čula nekog da dolazi.
Zander ju je uhvatio za ruku taman pre nego što je uspela da okrene ključ
u bravi.
„Čekaj.“
„Moram da krenem.“
„Moraš sačekati da najpre prestaneš da se treseš kako bi mogla da voziš a
da pritom ne sletiš sa puta.“ Pustio joj je ruku, uhvatio je obema rukama za
ramena i okrenuo ka sebi. „Želiš li izvinjenje?“
„Nisi ti ništa uradio.“
„Da, nisam, osim ako ne želiš da uračunaš to što sam spavao s Marlom dva
puta kad sam imao sedamnaest godina. Bilo je to pre otprilike četrnaest
godina, tako da ne bi trebalo da se računa. Ipak, žao mi je što te je uzrujala i
napravila budalu od sebe.“
„Bila je pijana.“
„Znaš šta, mislim da to nije dovoljno dobar izgovor da se neko ponaša kao
kreten.“
Kratko se nasmejala. „Slažem se, ali činjenica je da je pijana. I namerila se
na tebe, Zandere.“
„Nisam joj dao nijedan razlog za to već četrnaest godina.“ Videlo se da je
uznemiren, ali pogled mu je ostao miran i usredsređen na nju. „Osim toga,
gotovo sedam od tih četrnaest godina zabavlja sa s momkom kog smatram
prijateljem, a bili su i u braku. Jednostavno nisam zainteresovan.“
„Možda bi to trebalo da joj kažeš.“

159
 I rekao joj je, više puta nego što je bio u stanju da zapamti. Ipak, s obzirom
na trenutne okolnosti, prihvatio je činjenicu da će morati to opet da uradi – i
pritom povredi nekog prema kome je osećao naklonost.
Ne, ne može čovek proći kroz životni lavirint a da ne iskusi to.
„Ne volim scene“, dodala je.
„Ali one se dešavaju. Sviraš u dovoljno barova, na dovoljno venčanja,
viđaš svakakve moguće scene i manje-više se navikneš na njih. Izađeš nekako
na kraj sa tim. I to je sve što možeš da uradiš.“
Klimnula je glavom, pa okrenula ključ u bravi.
Ponovo ju je okrenuo ka sebi i prislonio uz vrata.
Nije fer, nije uredu, pomislila je, da je savladava na ovaj način, dok su joj
osećanja još tako sveza, tako neodređena.
Nije bilo ni nežno, ni utešno, nego poput dolivanja ulja na vatru. I njegove
usne, samo njegove usne bile su dovoljne da raspale vatru.
Šakama joj je obuhvatio lice – opet ne nežno – kao da je bes kuljao tik
ispod površine.
„Ušla si i osetila se neka promena u vazduhu. Nisam ovo planirao da ti
kažem. Ali to ti daje prednost, a sama po sebi si dovoljan izazov.“
„Ne pokušavam ni za koga da budem izazov.“
„Baš delom zbog toga predstavljaš izazov. Želim te. Želim te ispod sebe i
iznad sebe i oko sebe. I ti to želiš. Dobro znam da čitam ljude, a kod tebe to
mogu da pročitam dovoljno jasno. Dolazim do tebe kad završimo večeras.“
„Alija…“
Oteo joj je ponovo poljubac, prosto oteo.
„Ako svetlo bude upaljeno“, nastavio je, kucaču. Ako ne bude, okrenuću se
i otići kući. Imaš nekoliko sati da skapiraš šta hoćeš. Pošalji Dženi poruku da
još javiš kad stigneš kući. Zabrinuta je za tebe.“
Otvorio joj je vrata i držao ih tako dok je nameštala pojas.
„Ostavi upaljeno svetlo, Naomi“, rekao je, pa zatvorio vrata.
Ostavila je upaljeno svetlo da može da vidi, a onda ga ugasila, sasvim
namerno, dok je pas plesao oko nje priređujući joj dobrodošlicu koja je
pomalo ličila na delirijum.
„Samo ti i ja.“
Rešena da ne razmišlja o ovoj katastrofalnoj večeri – a kako im je samo
pokazala – vratila se u kuhinju. Staviće čaj, popiti nešto protiv glavobolje. I
izvesti psa u šetnju, setila se, pre nego što zaključa vrata i ode u krevet.
„San je najbolji beg“, rekla je Tagu, koji je upijao svaku njenu reč, pratio
svaki njen pokret.

160
 Pošto ju je hteo u blizini, a njoj je bio potreban vazduh, izašla je s njim na
zadnja vrata kuće, sela na balkon i posmatrala mesec iznad vode, pijuckajući
umirujući čaj dok se on šetkao naokolo.
To ju je umirilo, ublažilo emocionalne potrese koje je izazvao u njoj sukob
sa pijanom, ljubomornom ženom. Najbolje da se jedno vreme kloni kafane,
Zandera, svih ostalih.
Ima mnogo obaveza, a mogla bi i da otputuje u Sijetl. I možda i da ostane
tamo dva-tri dana.
Tag se vratio i seo pored nje.
Naravno, ako bi pronašla motel koji prima pse, dosetila se, i spustila ruku
na njegovu glavu.
Zapravo, kad malo bolje razmisli, misli da ga uopšte nije ni htela. A sada…
Sad joj je bio potreban motel koji prima pse ukoliko bi negde htela da
otputuje. „Zašto mi to ne smeta? Pa trebalo bi da mi smeta.“
Sedeli su tako, drugarski, više od sat vremena.
Ustao je kad i ona, ušao za njom u kuću i pratio je dok je proveravala
brave. Popeo se na sprat s njom, otrčao do svog kreveta da uzme plišanu
mačku. I mada se primirio držeći igračku, gledao je u nju dok je proveravala
elektronsku poštu i račune.
Dok je radila, povremeno bi bacila pogled na njega, videla da je i dalje
gleda. Oseća li njen nemir? Pitala se.
Ustala je da upali vatru, nadajući se da će ih to oboje umiriti.
Pošto se to nije dogodilo, sišao je dole s njom i sačekao je da opet upali
svetlo.
„Ovo je greška, strašna, glupa, kratkovida greška.“
Ima još vremena da se predomisli, pomislila je. Ali neće, neće se
predomisliti. Ponovo je otišla u kuhinju i ovog puta nasula sebi čašu vina.
A onda je iznova izašla napolje sa psom i čekala da Zander pokuca.

Ugledao je slabašan sjaj svetlosti u daljini, i osetio veliko rasterećenje. Rekao

je već sebi da će prihvatiti ako bude mrak – izbor je uvek njen – ali onaj sjaj
koji je video rasplamsao se u njemu poput baklje.
Ostavila je upaljeno svetlo – samo jedno, ali to je bilo dovoljno.
Parkirao je motocikl kraj njenih kola, pa sišao sa njega zajedno sa gitarom
u futroli koja mu je visila na leđima. Nije hteo da je ostavi napolju preko noći –
a ozbiljno je nameravao da ostane.
Čuo je psa kako laje, odobrava on to. Nijedan alarmni sistem ne
upozorava brže od psa. A njegovo kucanje izazvalo je još jedan trio laveža.

161
 Kada je otvorila vrata, Tag je izleteo kako bi mahao repom, pa se uvijao,
pa onda još malo mahao repom. Međutim, Zander nije skidao pogled sa Naomi,
koja je stajala u mraku kuće.
„Ulazim.“
„Da.“ Zakoračila je unazad. „Ulaziš.“
A pošto je ušao, zatvorila je vrata za njim i proverila je li zaključano.
„Smislio sam šta ću da kažem ako svetlo bude upaljeno.“
„Da li bi otišao kući da nije bilo?“
„Ja mogu da želim da uđem, ti možeš da želiš. Ali, ukoliko ne otvoriš vrata,
ja ne ulazim. Sve dok…“ ispravio se, „sve dok ih ne otvoriš.“
Poverovala je u te njegove reči, shvatila da može da veruje u njih. On zna
da se zanese, ali nikad ništa ne bi uradio na silu.
„Samopouzdanje ili strpljenje?“
„Može biti i jedno i drugo.“„Sve bih učinila da ubedim sebe da nisam
impulsivna. I imam ovog psa, ovu kuću, a ipak, ostavila sam upaljeno svetlo
iako sam se zaklela da to neću uraditi.“
„Nisi ti impulsivna.“ Skinuo je sa sebe futrolu sa gitarom i naslonio je na
zid pored vrata. „Samo umeš da odlučiš.“
„Moguće. Dobro, odlučila sam. Ovo je samo seks.“
Nije se osmehnuo, samo je držao svoj pogled – svoje strpljenje,
samopouzdanje – usredsređene na nju. „To nije istina. I ti to znaš. Ali biću i
više nego srećan ako počnemo sa tim. Reci mi šta želiš.“
„Večeras, želim tebe, i ako se to…“
Ućutala je u trenutku kada ju je snažno privukao sebi, a tela im se
priljubila jedno uz drugo. „Pružiću ti ono što želiš.“
Prepustila se. Ako je ovo greška, žaliće kasnije. Sada će uzimati, grabiće,
pustiće sebe da se davi u onome što joj je ponuđeno.
Savladana požudom, zgrabila ga je za jaknu, pokušavala je da je skine dok
ju je miris kože okruživao. Kad je jakna pala na pod, gurnuo ju je prema
stepenicama i svukao joj džemper preko glave tako brzo i lako kao da je
satkan od vazduha.
Tagov rep udarao ju je po nogama.
„On misli da se igramo“, uspela je da progovori.
„Navići će se već.“ Zander ju je pritisnuo uza zid na stepeništu, pretvorivši
joj krv u lavu – rastopljenu. „Ovo je moje“, rekao je psu. „Miran.“
Pružio je ruku iza njenih leđa, lakim pokretom joj otkopčao brus, pa joj
vešto sklonio bretele s ramena. „Ti bi stvarno trebalo da budeš gola.“
„Na dobrom sam putu da to budem.“

162
 Šake, velike i grube, uhvatile su je za grudi, prelazio joj je preko bradavica
otvrdnulim palčevima, oduzimajući joj dah dok su je njegove usne osvajale.
Želeo ju je takvu, očajnu, drhtavu, sateranu uza zid. Prebrzo, učinio sam
ovo prebrzo, upozorio je sebe, pa je povukao uza stepenice.
Svet se zavrteo oko nje, svetost se raspršivala u tami – vrela munja –
začuđujući zvuci, koji, shvatila je, dopiru iz njenog grla. Pocepala mu je košulju
– gde je telo, trebalo joj je njegovo telo. I kad ga je našla, uzela ga je za sebe, ne
ostavivši ništa.
Obrušili su se na postelju, po kojoj su potočići mesečine padali ukoso
poput rešetaka, dok se iznad vode čuo nestvaran šapat vetra.
Mirisao je na kožu i znoj – i na vetar iznad vode. Osećala je na sebi dodire
njegovih tvrdih mišića, ogrubelih šaka, dok ju je pritiskao svojom težinom.
Panika je pretila da će je obuzeti, ali nije mogla da se probije kroz toliku
požudu. U očajničkoj želji da je zadovolji, pronašla je njegov kaiš, otkopčala ga.
A njegova usta, gruba kao i njegove šake, obujmila su joj dojku.
Izvila se, zaprepašćena naletom zadovoljstva, njegovom pukom silinom.
Pre nego što je stigla da uhvati sledeći dah, njegova šaka stegla joj je
međunožje.
Kad je svršila, osećala se kao da pada u vreo bazen. Nije mogla da ispliva
na površinu, nije mogla da se domogne prohladnosti i vazduha. On ju je samo
vukao još dublje, svlačeći joj farmerke niz bokove, dodirujući je šakama.
Vrela i vlažna, klizava i glatka. Izluđivalo ga je sve njeno. Zarila mu je
nokte u kožu kad se podigla. Oči su joj u mraku bile slepe i zbunjene. Njeno
srce i njegovo srce lupali su poput čekića dok je pokušavao da se oslobodi.
Ne bi mogao da se zaustavi, pa sve i da dođe kraj sveta.
Kad je konačno prodro u nju, mislio je da je stvarno došao.
Na trenutak sve je stalo – zvuk, dah, pokret.
A onda ih je opet preplavio taj talas plime koji krši, lomi i nosi sve pred
sobom, bezumno.
Izgubio se u tome, u njoj, prepustio se tome, prepustio se njoj.
Kad je svršio, svršila je s njim.
Ležala je mlitava, nepomična, a srce joj je i dalje silno tuklo. Osećala je
svoje telo, bolno, iskorišćeno i sasvim opušteno. Pošto nije mogla da uobliči
nijednu suvislu misao, odustala je od pokušaja.
Kad bi samo ostala da leži tako, sklopljenih očiju, ne bi morala da misli šta
sledeće da učini.
On se zatim pokrenuo, sišao sa nje. Osetila je kako se krevet ulegnuo pod
njegovom težinom.
Onda je osetila pokret, još neko pomeranje.

163
 „Odbij, momče“, progunđao je.
„Šta radiš?“
„Izuvam čizme. Niko ne izgleda dobro s pantalonama oko članaka, u
čizmama. Brus ti je kod psa, ako ga hoćeš.“
„Molim?“
Naglo je otvorila oči. Na onoj kosoj mesečini ugledala je Zandera kako
sedi na ivici kreveta i psa koji stoji pored njega i maše repom sa nečim što mu
visi iz usta.
„To je moj brus?“
„Da. Hoćeš li ga?“
„Da, hoću.“ Okrenula se ka njemu i pružila ruku. Tag je spustio glavu i
podigao rep. Pa zamahao njime.
„Misli da hoćeš da se igraš.“ Kako bi ga umirio, Zander je ustao – visok,
lepo građen, go – i izvadio plišanu mačku iz psećeg kreveta. „Hajde da se
menjamo.“
Tag ispusti brus. Zander ga podiže i baci na krevet.
„Je li ovo gola sirena?“
Naomi baci pogled na podnu lampu. „Jeste. Nije joj ovde mesto.“
„Što da ne?“ A onda je uradio ono što bi svaki muškarac uradio, prešao je
prstima preko bronžane dojke.
„Stajaće u sobi koju sređujem za ujake. Oduševiće se.“
Sasvim neobavezan razgovor, Naomi pomisli. To je dobro. Nema mnogo
šaputanja na jastuku.
On se zatim okrenuo, pogledao je. Glupo je da se sada oseća ogoljeno,
pomislila je, nakon svega što su upravo radili jedno drugom. Ipak, morala je da
potisne u sebi snažnu potrebu da se pokrije.
„Dakle, ovo bismo mogli nazvati ’brzo i žestoko’.“
„Kako?“
„Rekao bih da si propustila da pogledaš neke filmove.“ Prišao je ponovo
krevetu, očigledno mu nije bilo nimalo nelagodno što je go, pa je seo na njega.
„Mada bismo bili i brži i žešći da nije bilo ovog psa. Ustremljen na cilj, kresnuo
bih te još na stepenicama, ali pas bi nam se popeo na glavu. To se dešava,
propusti čovek sitne detalje. Na primer kako izgledaš, sada na plavoj
mesečini.“
„Ne žalim se.“
„Drago mi je da to čujem.“ Lagano joj je dodirnuo malu tetovažu ispod
levog kuka. „Dopada mi se. Lotosov cvet, jelda?“
„Da.“

164
 Simbol nade, pomislio je, izdržljivosti, jer to je bila lepota koja raste iz
blata.
„Kakav si ti to roker?“ upitala je. „Nemaš tetovažu.“
„Još nisam našao ništa što želim zastalno.“
Uhvatio joj je zatiljak, sagnuo se da je poljubi – ovoga puta nežno, i to ju je
iznenadilo.
„Malo ćemo usporiti ovog puta.“
„Jeli?“
Osmehnuo se, pa je spustio nazad na krevet. „Sigurno. Ovog puta ne želim
da propustim ovako fine detalje.“
Kasnije te noći, Naomi je bez sumnje mogla da posvedoči da nije
propustio nijedan jedini.

14

Zander se probudio i ugledao psa kako zuri u njega – skoro mu je dodirivao

nos njuškom. Njegov sneni umje opazio Majla pre nego što se setio da
njegovog dugogodišnjeg druga više nema. Ipak je odlučio da reši taj prekid
spavanja na isti način kao što ga je rešavao s Majlom.
„Odlazi“, progunđao je.
Umesto da obesi glavu, kao Majlo, pa zlovoljno ode i ponovo legne, Tag je
mahnuo repom i gurnuo hladnu vlažnu njušku Zanderu u lice.
„Dođavola.“ Kako bi mu pojasnio šta želi, Zander je odgurnuo hladnu
vlažnu njušku od sebe, što je Tag shvatio kao poziv na igru.
Mokra teniska loptica navlažena pljuvačkom pala je na krevet nekoliko
centimetara od Zanderovog lica.
Čak i mozak opijen snom znao je šta ne treba raditi. Ako obori lopticu na
pod, pas će to shvatiti kao igru, pa će početi sve iz početka. Zato je sklopio oči,
ignorišući i psa i lopticu.
Pas je gurnuo lopticu njuškom tako da se sad tako vlažna skotrljala kraj
Zanderovih prsa.
Naomi se promeškoljila pokraj njega i podsetila ga da ima mnogo
zanimljivijih igara koje bi mogao da igra u to gluvo doba noći.
„Neće prestati“, promrmljala je Naomi pored njega, pa se uspravila i sela
pre nego što je Zander stigao da se pokrene. A Tag je pored kreveta radosno
zaplesao. „To je jutarnji ritual.“
„Nije jutro.“

165
 „Pet ujutro, kao navijen. U stvari, kasni deset minuta.“
„Gde ćeš?“
„Ustajem, što je deo jutarnjeg rituala. Oblačim se – takođe deo rituala.“
Na Zanderovo veliko razočaranje, odmakla se u mraku, potražila nešto.
Video je da njena silueta oblači nekakve pantalone.
„Ustajete u pet, svakog jutra?“
„Da, ustajemo.“
„Čak i vikendom? Ovo je Amerika.“
„Da, čak i vikendom, u Americi. Pas i ja smo usklađeni, makar povodom
toga.“ Prišla je balkonskim vratima i otvorila ih. Tag je razdragano izjurio
napolje. „Samo ti spavaj.“
„ A zašto se ti ne bi vratila u krevet, pa da isprobamo novi jutarnji ritual?“
„Zvuči primamljivo, ali on će se vratiti unutra za deset minuta i tražiti
doručak.“
Zander je odvratio: „Dovoljno mi je i deset minuta.“
Dopadao mu se njen smeh, njegov blago promukli jutarnji zvuk.
„Samo ti spavaj. Potrebna mi je kafa pre nego što se vrati.“
Ako neće dobiti seks, možda… „Je li pas jedini koji dobija doručak?“
I dalje je bila samo senka – duga, vitka senka – koja se već bila zaputila ka
vratima. „Ne nužno.“
Kad je izašla, Zander je ostao da leži još jedan časak. U normalnim
okolnostima odspavao bi još sat vremena, možda i sat i po subotom. Međutim,
tako ne bi dobio doručak.
Podigao je tenisku lopticu, procenio udaljenost od Tagovog kreveta, bacio
je.
Dakle, Naomi je ranoranilac, mislio je dok je ustajao iz postelje. Mogao bi
to da prihvati. Ne voli da se razvlači po krevetu, a to joj je dalo dodatne bodove
kod njega.
Nije imao ništa protiv toga da posle seksa ostane u zagrljaju sa ženom, da
im ruke i noge budu isprepletane, ali, kad je trebalo spavati, želeo je svoj
prostor. Očigledno je i ona želela isto.
Ne samo da je bila neverovatno dobra u krevetu nego nije očekivala da je
satima posle seksa mazi kao plišanog medu. Veliki dodatni poeni.
A i kuvala je.
Našao je svoje pantalone, obukao ih, a kad nije mogao da nađe majicu,
upalio je lampu u obliku sirene. Osmehnuo se kad ju je ugledao. Žena koja bi
kupila lampu u obliku gole sirene – još bodova.
Shvatio je da soba miriše na nju. Kako li je to uspela? A mirisala je na leto.
Na oluje i sparinu.

166
 Našao je majicu, navukao ju je preko glave.
Još je držala odeću u kartonskim kutijama. Radoznalo im je prišao, zavirio
u njih. Organizovane – a cenio je bar osećaj organizovanosti. Tu nije bilo
mnogo toga da se organizuje, koliko je mogao da vidi.
Proučio je pogledom otvor ka prostoriji koja bi mogla da bude
garderober, što je trenutno bila u izgradnji i bez polica.
Gospode bože, on ima više odeće nego ona.
To mu se učinilo ujedno čudno i zadivljujuće.
Zapazio je i neotpakovanu četkicu za zube u kutiji sa priborom za ličnu
higijenu i zaključio da bi svi bili srećniji kada bi je uzeo.
Otvorio je vrata kupatila, ali, kad je upalio svetlo, video je da je sve iz
kupatila počupano. Na osnovu cevi video je šta će gde stajati, a imaće izvrsnu
tuš-kabinu, sudeći po veličini.
Tuširanje bi mu dobro došlo.
Izašao je, našao još jedno razrušeno kupatilo, našao dopola okrečenu
spavaću sobu – lepa boja – i treće razrušeno kupatilo. Baš kad je odlučio da se
olakša u prirodi kao i pas, našao je kupatilo opremljeno bebi-plavom
opremom. Ružno, zaključio je, ali korisno.
A ako tuš nad plavom kadom bude ispravan, upotrebiće ga kasnije. A sad
stvarno želi kafu.
Polako je sišao u prizemlje i usput viđao delove Kevinovog rada. Kuća će
biti prelepa. Ne kičasta i prepuna detalja, iako bi neko možda želeo takvu.
Biće čvrsta i lepa, odraz ozbiljnog poštovanja prema prošlosti, lokaciji i
stilu.
Zastao je u dnevnoj sobi. Boja je ponovo bila lepa i, mada je plinski kamin
imao smisla u spavaćoj sobi, bilo mu je drago što je u dnevnoj zadržala stari
kamin na drva.
Dobro bi joj došla pomoć u dvorištu, da se raskrči žbunje, pokosi trava,
potkrešu stabla, počupa korov. Pogled na dvorište ispred kuće trenutno je bio
tužan.
Krenuo je nazad, pitajući se šta će kog đavola jednom čoveku toliki
prostor, a onda je zastao na vratima biblioteke. Prvi put je osetio iskrenu
duboku zavist.
Nekoliko puta video je ugradne police u ranim fazama kad bi svratio u
Kevinovu radionicu, ali gotov proizvod je bio neuporedivo bolji od svega toga.
Prirodno trešnjevo drvo blistaće crvenkastozlatnom nijansom na svetlosti, a
uveče će iskriti kao vatra. A sav taj prostor – šta bi mogao da uradi s tolikim
prostorom.
Nabavio bi sebi veliku kožnu fotelju, okrenuo je prema vatri i prozoru.

167
 Zamenio bi fotelju kaučem? Mogao bi da živi u toj prostoriji.
Prazne police i ormarići za knjige bili su njegovo srce zaljubljeno u knjige.
Treba ih popuniti.
Napravio je još jedan korak ka kuhinji i osetio miris kafe.
Sakupljala je bodove kao Brzi Edi.
Našao ju je gde sedi na jednoj od četiri hoklice koje nisu bile tu prilikom
njegove prethodne posete. Pila je kafu, zagledana u tablet.
„Posluži se“, rekla mu je.
Izabrao je veliku belu šolju umesto otmenijih plavih, i nasuo kafu.
Iako je bilo prohladno, Naomi je bila otvorila harmonika vrata. Čuo je psa
kako halapljivo jede na terasi u mraku koji je polako počinjao da se razilazi.
„Našao sam četkicu za zube u jednom paketu. Upotrebio sam je.“
„Neka si.“
„Ono plavo kupatilo. Osuđeno je na rušenje, jelda?“
Tad je podigla pogled, samo ga je ošinula u stomak onim dubokim
tamnozelenim očima. „Ne sviđa ti se boksersko kupatilo?“
„Boksersko… stani… crno i plavo? Duhovito.“
„Nisam bila sigurna kako da nazovem ružičasto-crno, ali sad ga ionako
nema. Kao ni prljavoroze tapeta po rubovima.“
Pijuckala je kafu i proučavala ga pogledom. Izgledao je priprosto i sirovo,
zakopčao je šlic na farmerkama, ali ne i dugme, siva majica kratkih rukava
isticala je plavetnilo njegovih očiju, kosa mu je bila razbarušena, usko lice
prekriveno kratkom bradom. Noge bose.
Šta on kog vraga radi u njenoj kuhinji pre zore, sa šoljom kafe u ruci i
zašto je kog vraga tera da se pokaje što nije prihvatila njegovu ponudu i vratila
se u krevet?
Pomno ju je posmatrao kao i ona njega.
Spustila je kafu. „Dobro. Pokušavam da odlučim da li da dobiješ zdelicu
žitnih pahuljica, što obično doručkujem ako sam u žurbi. Ili stvarno želim da
isprobam novi tiganj za omlet?“
„Imam li pravo glasa?“
„Verujem da znam kako ćeš glasati i, na tvoju sreću, stvarno želim da
isprobam taj tiganj.“
„Ti kuvaj, a ja ću oprati sudove.“
„Zvuči pošteno.“
Ustala je, otišla do frižidera, počela da vadi raznovrsnu hranu, da je
spušta na radnu površinu. Jaja, sir, slaninu, zelenu papriku, čeri paradajz.
Izgledalo je ozbiljno.

168
 Sekla je na kriške i kockice, otkinula nekoliko listića sa biljke koju je
držala u saksiji na prozorskom ispustu, mutila, i sve vreme polako pila kafu.
„Zbog čega je taj tiganj baš za omlet?“
„Plitak je i ima strme strane.“ Izlila je jaja preko paradajza i paprike, koje
je prethodno propržila, nabacala iskidane komadiće slanine preko svega toga,
pa narendala sir.
Pogledala ga je iskosa dok je lopaticom odvajala rubove omleta od tiganja.
„Pitam se imam li i dalje ono što je potrebno.“
„Sa moje tačke gledišta, imaš.“
„Možda, možda ne.“ I dalje zagledana u njega, lupnula je tiganjem o
plotnu, malo ga prodrmala. „Kockaću se.“
Pred njegovim zapanjenim očima podigla je i trznula tiganj tako da je jaje
poletelo uvis, prevrnulo se. Uredno ga je uhvatila u tiganj, zadovoljno se
osmehnula.
„Imam još.“
„Zadivljujuće.“
„Mogla je da bude propast. Ima nekoliko godina kako nisam napravila
ozbiljan omlet.“ Preklopila ga je lopaticom. „Hleb je u onoj fioci – ubaci koju
krišku u toster.“
Istresla je omlet na tanjir, ubacila ga u zagrejanu rernu, pa sve ponovila.
Uključujući prevrtanje.
„Zvanično volim ovaj tiganj.“
„I meni se mnogo dopada.“
Posula je malo mljevene paprike po omletima na tanjirima, dodala tost.
„Još nemam sto.“
„Uskoro će izaći sunce.“
„I ja sam to mislila. Ponesi tanjire, a ja ću kafu.“
Seli su na metalnu klupu, pas im se opružio ispred nogu, pun nade. Jeli su
dok su se zvezde gasile, a sunce počinjalo da se zlati iznad vode.
„Mislio sam da je biblioteka jedino na čemu ću ti zavideti ovde, ali ovo…“
Crveno, ružičasto i svetloplavo pridružili su se zlatnoj. „Ovo je još jedno.“
„Ne može nikad da postane obično. Napravila sam ovde mnoštvo
fotografija izlaska sunca i sve su jedinstvene. Da je ova kuća bila kolibica od
zemlje, kupila bih je samo radi ovog.“
„A ovde jedeš žitne pahuljice.“
„Ili bilo šta drugo. Verovatno ću ovde jesti i pošto nabavim sto. Treba da
potražim jedan za ovde, i neke stolice.“
„Trebaju ti knjige. Onoj biblioteci su potrebne knjige. Nisam video
nikakve knjige u kući.“

169
 „Koristim čitač kad putujem.“ Upitno ga je pogledala. „Imaš li nešto protiv
elektronskih čitača?“
„Ne. Imaš li ti nešto protiv pravih knjiga?“
„Ne. Poslaću po svoje knjige. Nemam ih ni izbliza toliko kao ti, ali imam ih.
A sad imam i prostor da sakupim još.“
To ga je podsetilo na onu knjigu na njegovom zidu, onu koja mu je rekla
nešto o njoj što ona nije želela da iko zna.
„Želiš li još da fotografišeš moje – knjige?“
Spazio je oklevanje, mada je bilo kratko i dobro skriveno. „Da. Volela bih.
Odlična su tema.“
„Šta ćeš uraditi s njima?“
„Zavisi od toga kako će izgledati, ako ispadnu onako kako sam zamislila.
Najverovatnije ću ih iskoristiti za galeriju. A mogla bih da napravim i
obeleživače za knjige za svoj veb-sajt.“
„Praviš bukmarkere?“
„Uvek me iznenadi koliko se dobro prodaju. Ljudi još koriste obeleživače
za knjige. Na svetu je mnogo ljubitelja knjiga koji ih kupuju. Zid prekriven
knjigama – iz različitih uglova. I možda gomila naslaganih knjiga pokraj lampe.
Jedna otvorena, čita se. Za to bih mogla da upotrebim tvoje šake.“
„Moje šake?“
„Imaš krupne šake, krupne muške šake, grube i žuljevite. To je dobra
fotografija“, promrmljala je jer ju je već videla u glavi. „Grube šake drže
otvorenu knjigu. Mogla bih da napravim, na primer, šest snimaka za
bukmarkere. Jednu veliku umetničku fotografiju za galeriju.“
„Imaš li išta u planu za sutra?“
„Zašto?“
Uvek na oprezu, pomislio je.
„Mogla bi sutra da napraviš te fotografije, a pošto bi ionako imala opremu
uza se i bila u formi, mogao bih da okupim momke. Mogla bi da nam napraviš
fotografiju za CD.“
„Ne znam šta biste hteli.“
„Nešto što prodaje CD. Ti si doktor.“
„Htela bih da vidim šta ste ranije koristili.“
Podigao je kuk, izvadio telefon. Video je da ima pet-šest nepročitanih
poruka, pa potražio fotografiju omota za CD.
Pet muškaraca, sa instrumentima na pozornici u kafani. Sumorna
crnobela fotografija.
„Dobra je.“
„Ne zvučiš mi oduševljeno.“

170
 „Ne, dobra je. Samo što nije naročito zanimljiva niti kreativna. Na njoj
nema ničeg što bi vas izdvojilo iz gomile.“
„Šta bi ti uradila?“
„Ne znam još. Gde vežbate?“
„U garaži, u jednoj od garaža kod mene.“
„Pa, počela bih odatle.“
Želeo je, ozbiljno je želeo da vidi gde bi počela, gde bi završila. Šta bi
uradila. „Je li sutra prerano?“
„Ne, mislim da nije. Mogu da steknem predstavu, ako ništa drugo. Crne
majice kratkih rukava su u redu, ali reci svima da donesu još neku preobuku i
nešto u boji.“
„To mogu. Omlet je bio vraški dobar. Ja ću oprati sudove.“
Nije ih bilo mnogo i s lakoćom ih je oprao. Tako da mu je ostalo vremena
da…
„Radi li onaj tuš gore?“
Zavrtela je šakom. „Preko volje.“
„Neće ti smetati ako se na brzinu istuširam pre posla?“
„Radiš danas?“
„Od osam do četiri. Od ponedeljka do subote. Hitna šlep-služba i pomoć
na putu, dvadeset četiri sata sedam dana u nedelji. Kad imam svirku, neko me
menja dok ne završim.“
„Ispravno. Ne smeta mi, slobodno se istuširaj.“
„Odlično.“ Zgrabio ju je, prislonio je leđima uz frižider, osvajao je onim
gladnim ustima, onim krupnim, grubim šakama. „Hajdemo zajedno pod tuš.“
Planirala je da rano izađe iz kuće, da malo istražuje na putu do Sesilove
prodavnice – da pronađe dobre teme za fotografisanje i možda sto.
Međutim, njegove šake bile su joj ispod majice, a palčevi…
„Dobro bi mi došlo tuširanje.“

***

Naomi je krivila seksualnu omamljenost pod tušem za svoj pristanak da ode

na picu sa Zanderom posle radnog dana.
To nije sastanak, uverila je sebe, pa je odlučila da se opusti i umesto crnih
helanki obuče sive. Imaju seks, tako da sastanci nisu nužni.
Da nije bila omamljena, našla bi neki izgovor ili bar predložila da uzmu
picu, dođu kod nje.

171
 Na njenu teritoriju. Iako je prošlo malo vremena otkako se uselila, ta kuća
je bila njena teritorija.
„Onda sutra idem tamo“, rekla je psu. „U pitanju je posao, da, ali to je ipak
treći dan zaredom.“ Preko helanki je obukla tuniku u boji zrele breskve, koja
joj se dopadala, pa stavila pojas tako da ne izgleda kao da nosi džak.
Uzela je šta joj je bilo potrebno – novčanik, ključeve – pa krenula u
prizemlje, a pas je ponosito kaskao pored nje.
Zastala je. „Ti ne možeš da ideš. Moraš da ostaneš ovde.“
Do tog trenutka nije znala da pas zaista može da izgleda zaprepašćeno.
„Žao mi je, ali morao bi sve vreme da sediš u autu, a to nije fer, zar ne?
Osim toga, ti si mi izgovor da se vratim kući u slučaju da predloži, ne znam,
film, ili da odemo kod njega. Ti si mi kec u rukavu. Neće me biti samo sat-dva.
Najviše dva sata, a onda se vraćam. Moraš da ostaneš.“
Otklancao je natrag uza stepenice, doslovce otklancao, pomislila je, i
usput joj slao tužne poglede preko ramena.
„Pomislio bi čovek da ga zaključavam u ormar i idem na igranku“,
progunđala je. Krivica ju je izjedala čitavim putem do grada.

Kad je navukao čistu majicu, Zander je shvatio da stiže tačno na vreme.

Genijalno je što je uspeo da je nagovori da odu na picu – posebno jer je bila
vrela, vlažna i mlitava pod tušem kad je došao na tu ideju.
Zaključio je i to da su pravi sastanci prošlost. Pica uvek posluži kao dobar
uvod. Biće u pripravnosti ako ko pozove, ali ti će se pozivi, ako ih bude,
preusmeriti na njegov mobilni telefon. Ako mu se posreći, vratiće je kući i
odvući u krevet i neće ga zvati da šlepa nikoga i ništa.
Otvorio je vrata, ustuknuo. Pred njima je stajao Čip, njegova gruba ruka
crvenih zglobova spremna da pokuca. Ili udari.
„Hej, Čipe.“
„Hej, Zandere. Krenuo si napolje?“
„Da, ali imam koji minut. Hoćeš da uđeš?“
„Nema potrebe, prošetaću s tobom.“
Čip je krenuo niza stepenice pomalo krivim nogama. Krupan momak,
fudbalska zvezda u srednjoj školi, kretao se trapavo i teško, osim kad je stajao
na palubi broda, što je svakodnevno radio za svoj porodični posao. Tamo je,
znao je Zander, taj čovek posedovao Barišnjikovljevu gracioznost, a njegova
stidljiva skromna priroda odgovarala je turistima koji su hteli da malo pecaju
ili jedre.
Venuo je za Marlom otkako ga je Zander poznavao i konačno ju je osvojio
kad se vratila u grad posle dve godine provedene na koledžu.

172
 Osvojio ju je tako što je premlatio momka s kojim se bila sprijateljila, a
koji je voleo da mlati nju.
Taj tip nije bio ni prvi ni poslednji kojeg je Čip istukao zbog Marie. Zander
zaista nije želeo da bude sledeći.
Ali nije naslućivao ljutnju, nije video onaj strogi plamen u Čipovim očima
kad su stigli do dna stepeništa.
„Znaš, hteo sam da se izvinim zbog Marlinog sinoćnog ponašanja. Čuo
sam šta se dogodilo.“
„Ništa strašno.“
„I dalje oseća to prema tebi.“
Zander je budno motrio, za slučaj da se onaj strogi plamen ipak pojavi.
„Čipe, znaš da među nama nema ničega, i da nije bilo ničega još od srednje
škole.“
„Znam to. Želeo sam da ti kažem da to znam, tako da znaš. Peti širi glasine
da među vama ipak ima nečega, ali ja znam da nema. Kao i mnogi drugi u
gradu.“
„Onda dobro. Ortaci smo?“
„Naravno. Hteo sam da se izvinim devojci – novoj devojci? Zove se Naomi,
je li tako? Ali ne poznaje me, pa nisam hteo da idem gore da je ne uplašim ili
tako nešto.“
„Ne moraš da brineš zbog toga, Čipe. Ti ne moraš nikome da se
izvinjavaš.“
„Osećam se loše zbog toga, zbog svega toga. Iako ni za šta nisam kriv.“
Stavio je one goleme crvene šake u džepove i zagledao se ni u šta određeno.
„Ne znaš gde je, zar ne?“
„Naomi?“
„Ne, ne ona. Ne Naomi. Marla.“
„Žao mi je, ali ne znam.“
„Nije u stanu, u stanu u kojem sad živi, i ne javlja se na telefon. Peti kaže
da se sinoć naljutila na nju jer joj je rekla da se obrukala. Samo je otišla, a bila
je pijana.“
„Je li vozila?“
„Izgleda da je Peti vozila, a ne stanuje daleko od kafane, pa je mogla i
peške kući. Nije došla ni na posao na pijaci. Besni su na nju.“
Mamurna, posramljena, besna, verovatno je u postelji s prekrivačem
navučenim preko glave.
„Žao mi je što to čujem.“
„Ako je vidiš, možda me možeš nazvati, da znam da je dobro i da je samo
loše volje.“

173
 „To mogu.“
„Pustiću te. Možda ako vidiš onu devojku, Naomi… Ako je vidiš, možeš joj
reći da mi je žao zbog cele neprijatnosti.
„Hoću. Samo se opusti.“
„To je najbolje.“ Čip se malo osmehnuo, pa ušao u svoj kamionet.
Pošto je i njegov kamionet bio blizu, a malo je kasnio, i Zander je seo za
volan i odvezao se do picerije Kod Rinalda.
Već je bila tamo, sedela je u separeu, pregledala jelovnik. Seo je naspram
nje. „Izvini. Nešto je iskrslo dok sam izlazio iz kuće.“
„Nema veze. Baš sam pokušavala da odlučim hoću li imati mesta za ovo
predjelo od lignji.“
„Podelićemo ga, pa hoćeš.“
„Onda može.“ Spustila je jelovnik na stranu. „Ima mnogo ljudi subotom
uveče.“
„Uvek je tako. Dobro izgledaš.“
„Bolje nego što sam izgledala nekoliko sati ranije.“
„Ti uvek dobro izgledaš. Zdravo, Maksi.“
Konobarica, mlada i sveža, sa srnećim očima i svetloplavom kosom
prošaranom pramenovima lepe ljubičaste nijanse, izvadila je blokčić. „Zdravo,
Zandere. Zdravo“, obratila se Naomi. „Hoćete li nešto da popijete?“
„Čašu crnog vina i malo hladne vode.“
„Dobro. Zane?“
„Pivo. Kako ide onaj kupejac?“
„Preveze me gde želim da stignem i vrati kući zahvaljujući tebi. Odmah se
vraćam s vašim pićem.“
„Pretpostavljam da prevoziš mnoge ljude tamo gde žele da stignu i
natrag.“
„To mi je posao. Čuj, ako ti se na vratima pojavi krupan šeprtljast tip…“
„Molim? Kakav tip?“
Zander je odmahnuo rukom. „Bezazlen tip. Čip. Marlin bivši momak.
Svratio je baš dok sam izlazio.“
Uspravila se i lopatice su joj se pretvorile u čelik. „Ako je ljut zbog onoga
sinoć, treba da bude ljut na onoga ko je sve započeo.“
„Nije to. Dobar je on momak, i previše dobar. Uglavnom. Hteo je da se
izvini zbog nje. Rekao je da hoće i tebi da se izvini, ali da se boji da te ne uplaši
ako se samo tako pojavi.“
„A to. Nije on kriv. Šta tako dobar momak koji se izvinjava za nešto za šta
nije kriv radi s nekim kao što je ona?“
„Nemoguće je voleti i biti mudar.“

174
 „Ko je to rekao?“
„Fransis Bejkon. U svakom slučaju, rekao sam mu da ću ti preneti njegovo
izvinjenje.“
Maksi im je donela piće i uzela porudžbinu.
Možda i nije tako loše što je izašla, mislila je Naomi. Picerija je bila bučna,
ali na neki dobar, veseo način. A i lignje bi zadovoljile Harijeve standarde.
„Čujem da si upoznala Lu.“
„Jesam li?“
„Sinoć u kafiću. Šankerku.“
„Je li to Lu?“ Bistra brineta sa seksi crvenkastim pramenovima. „Očekivala
sam da će biti starija poslovna žena, koja sedi u nekoj zabačenoj kancelariji s
trgovačkim knjigama.“
„Lu voli da bude u formi. Dopala si joj se.“
Začula je provalu veselog glasnog smeha, primetila da se korpulentna
brineta iza šanka još jednom tako nasmejala dok je izvikivala svoju
porudžbinu.
„To je laskavo, budući da smo razgovarale neka dva minuta preko šanka.“
„Žena zna ono što zna, kao što sama voli da kaže.“
„Pomenula je da je njen bivši muž bio baštovan još dok je moja kuća bila
pansion s doručkom.“
„Tačno, često je bio stondiran. Davno je umro. Ali to me podseti da bih
mogao da ti pomognem u teškim poslovima u dvorištu. Kevin reče da nećeš da
unajmiš pejzažnog arhitektu, bar ne još, ali ako se predomisliš, možeš
porazgovarati s Lelom.“
„Iz benda?“
„Njegova porodica drži mesno obdanište. Prilično je dobar u uređivanju
dvorišta i travnjaka.“
„Nalaže li ovde kod vas tradicija da imate nekog ko je uvek stondiran?“
Podigao je bocu, pa otpio gutljaj. „To je za Lela prošlost. Uostalom, sutra
ćeš imati priliku da ga lično proceniš.“
„Možda hoću.“ Mada, možda će jednostavno morati. „Htela sam sama da
se pozabavim uređenjem dvorišta, ali zasad sam uspela samo da posečem
najgore, da zasadim nekoliko saksija i malo začina.“
„U Njujorku nije bilo potrebe za baštovanom?“
„Ne kao ovde. Imali smo lepo dvorište iza kuće, jednostavno i lako za
održavanje. A to je ionako uglavnom radio Set. Tako da ću razmisliti o tome da
ipak prihvatim pomoć.“
„Mogli bismo da trampimo malo rada u dvorištu za fotografiju za album?“

175
 „Hmm. Hajde da vidimo kako će ići fotografisanje. To možda i nije tako
loša ideja.“
„Zašto ne bi svratila, da pogledaš garažu?“
„Moram da se vratim zbog psa.“ Kec u rukavu, podsetila se.
„Deset minuta neće ništa promeniti. U suštini ti je usput. Pogledaš je
večeras, stekneš predstavu o tome kako izgleda i šta bi htela, rekla si da to
hoćeš.“
To bi pomoglo, pomislila je. A i dalje ima psa kao keca u rukavu. Ma koliko
to bilo primamljivo, ne sme završiti u Zanderovom krevetu – ne dok pas vene
kod kuće.
„Dobro. Hajdemo onda.“
Noć je naravno bila pala, tako da nije mogla da proceni svetlost, ali mogla
je da oseti prostor, da stekne predstavu o tome sa čim će morati da radi ako
odluči da fotografiše u prostoru gde vežbaju.
Popalilo se mnoštvo svetala kad je zaustavila automobil iza Zanderovog.
Tad je videla da je zaključao vrata garaže i osigurao ih nekakvim alarmom
i pokretnim svetlima.
„Nisam znala da ti treba ovoliko bezbednosnih mera.“
„Imam mnogo alata, automobila, automobilskih delova, a ponekad je tu i
muzička oprema.“
Raskrilio je vrata garaže i upalio svetla.
Prostrana je, mislila je Naomi kad je zakoračila unutra. Garaža je
zaudarala na naftu i pod je bio zaprljan mrljama od nje. Unutra se nalazio lift,
svetlonarandžast. Prešla je pogledom preko alatki: kompresori, pištolji za ulje,
hidraulična dizalica, police i kuke sa manjim alatkama, dva ogromna ormara
za alat – jedan crn, jedan crven.
Da, mogla bi dobro da iskoristi taj ambijent.
„Gde se pripremate za svirku neposredno pred nastup?“
„Najčešće na bini. Kad je lepo vreme i počnemo dovoljno rano,
pripremamo se napolju u dvorištu. Lepo je.“
Možda, ali htela ih je unutra, među tim sučeljenim bojama, tim velikim,
glomaznim alatkama.
„Hoću tvoj motocikl unutra.“
„Za fotografisanje?“
„Da, možda. Hoću to da probam.“
I delove, pomislila je. Stari motor bio bi odličan, možda polomljen
vetrobran – sve te pukotine nalik paukovoj mreži. Volan. Gume.
Da, to je to. Uspeće.

176
 Izašla je ispred, osmotrila prostor sa vrata, vratila se unutra, proučila ga
pogledom.
„Dobro. Hoću da svi donesu nekoliko preobuka – nešto u čemu se osećate
prijatno, ali kao što sam napomenula, ne samo crno. Donesite kačkete,
marame. Kaubojski šešir, možda dugi kaput. Kožni. Svakako kožni.“
„Važi.“
„Čula je sumnju u njegovom glasu, pa se nasmejala. „Veruj mi. Svideće ti
se ono što ću ovde uraditi.“
Ali bila je to velika garaža i možda je bilo i drugih mogućnosti.
„Šta je u sledećoj garaži?“
„Ljubav mog života.“
„Jeli?“
„Da. Hoćeš li da je vidiš?“
„Naravno.“
Izašao je, ostavio je prvu garažu otključanu u slučaju da nije završila,
otvorio sledeću. Upalio svetlo.
Oteo joj se glasan uzdah, što je već jednom čuo. Kad je bio u njoj.
„Ovo je tvoje?“
„Jeste sad.“
„Imaš kabriolet GTO iz šezdeset sedme, u fabričkoj crvenoj boji?“
Čitavih deset sekundi je stajao u tišinu punoj poštovanja. „Mislim da sad
moraš da se udaš za mene. Ti si prva žena pored Lu koja je videla ovaj
automobil i znala šta je. Prilično sam siguran da smo vereni.“
„Prelep je.“ Primakla mu se, lako prešla prstima preko haube. „Potpuno
nepromenjen. Jesi li ga restaurirao?“
„Pre bih rekao održavao. Moj deda ga je kupio u izložbenom salonu, pazio
ga kao bebu. Mehaničarski gen je preskočio mog oca, pa me je deda svemu
naučio, a kad sam napunio dvadeset prvu, dao mi ga je.“
Pružila je ruku prema vratima, pogledala u njega. „Mogu li?“
„Naravno.“
Otvorila ih je, pogladila sedište dlanom. „I dalje miriše na novo. Zanimljiv
dizajn. O, ima radio koji se pali na dugme.
„Moj tata je govorio da bi ugradio kasetofon, u svoje vreme. Deda ga
zamalo nije razbaštinio.“
„Pa to je bogohuljenje, zar ne? Tvoj deda bi bio ponosan na tebe zbog toga
kako ga dobro paziš.“
„I jeste.“
„O, još je živ?“

177
 „I zdrav i živi s mojom bakom – dobro, s maćehom mog oca, ali u braku su
skoro četrdeset godina – na Floridi. Na ostrvu Sanibel.“
„Prekrasno mesto.“
„Otkud to da poznaješ klasične automobile?“
„Znam ponešto o njima. Fotografisala sam ih – jedan od mojih prvih
projekata. Za prijatelja jednog Setovog i Harijevog prijatelja.“
Obišla je oko auta dok je govorila. Zaista je bio potpuno savršen. A pošto
ga je Zander održavao, pretpostavljala je da jednako dobro i ide.
„Imao je klasične automobile i želeo je njihove fotografije“, produžila je,
„iznutra i spolja. Bila sam mnogo nervozna zbog tog fotografisanja, posebno
zbog toga što nisam znala ništa o automobilima, naročito o klasičnim
automobilima. Dobila sam spisak automobila koje je imao, proučila ih, čak sam
zamolila Mejsona da me propituje. A među njima je bio jedan kabriolet GTO iz
šezdeset sedme, fabrički crven, kao ovaj. Pravi lepotan.“
„Hoćeš da se provozaš?“
„O! Rado.“ Uzdahnula je. „Stvarno bih volela, ali moram da se vratim zbog
psa.“
Prepoznao je žudnju i znao je kako da je iskoristi.
„Šta kažeš na ovo? Odvezemo se u njemu do tvoje kuće. Ti ostaviš svoj
auto ovde, ja ostanem tamo. Sutra utovarimo tvoju opremu u kabriolet i
vratimo se tako da možeš da uradiš šta treba.“
Ne bi trebalo da pristane na to. Ne bi trebalo. Ne bi trebalo da spava s
njim dve noći zaredom. To je bio sledeći korak ka vezivanju.
A auto je blistao pod svetlima garaže, mamio ju je.
Zander je stajao, držao je ruku na boku i izgledao seksi. Dokrajčio ju je.
„Mogu da pristanem na to, ali samo ako spustiš krov.“
„Dogovoreno.“

15

U Zanderovom životu bilo je dana kad bi radije pao u postelju u pet ujutro
nego ustao iz nje. Iskreno se nadao da ti dani nisu zauvek završeni.
Ali, kad je deo nagrade za rano ustajanje značio palačinke – i to ne
napravljene od gotove smeše iz kutije, kakve je pravila njegova majka – video
je prednost.
Veća prednost je sedela pored njega na staroj metalnoj klupi i mirisala na
leto dok su se zvezde gasile.

178
 „Dakle, ovo su sto i stolice za ovaj balkon.“
„Biće.“
Zander je proučio pogledom stare metalne stolice. Čak i u mraku video je
rđu. „Zašto?“
„Zamislila sam kako ovaj prostor treba da izgleda, a one se savršeno
uklapaju. Osim toga, bile su na popustu. Ostavila sam i jednu komodu i stoćić
kod Dženi. Sesil ima još nekoliko komada koje želim da Dženi pogleda.“
„Sesil te sigurno voli, mršavice.“
„Platiću njegov nameštaj za trem, i više, slikama koje sam tamo napravila.
Napravila sam jednu fotografiju njegovog ambara. Gospode bože, svetlost je
bila savršena, a oblaci – samo talas sivila. I nagovorila sam ga da stoji na
otvorenim vratima ambara u onim tregerkama od teksasa koje nosi. Stoji
naslonjen na vile. Malo je gunđao, ali dopalo mu se da to radi i potpisao je
pristanak da mogu da koristim njegovu fotografiju u zamenu za nju. Dobra
pogodba sve u svemu. A onda sam… Čekaj!“
Skočila je, utrčala u kuću. Zander se zgledao sa psom, slegnuo ramenima,
pa se vratio palačinkama dok se prva svetlost rascvetavala nad rubom sveta.
Istrčala je nazad, s kamerom i torbom.
„Stani pored ograde“, zapovedila je.
„Šta? Nemoj. Jedem. Ionako je suviše mračno za fotografije.“
„Govorim li ja tebi kako da pregledaš motor? Hajde, budi ortak. Stani
pored ograde, sa šoljom kafe. Hajde, hajde. Ne želim da propustim svetlost.“
„I nema svetlosti“, progunđao je, ali je ipak ustao i prišao ogradi.
„Zovi psa kod sebe.“
Zander je pozvao psa jer bi se ovaj u protivnom previše zainteresovao za
tanjir koji je ostavio na klupi.
„Samo ti pij kafu, gledaj izlazak sunca. Nemoj da obraćaš pažnju na mene.
Samo gledaj ka horizontu, ne… okreni se malo više udesno i skini taj mrki
pogled sa lica. Jutro je, imaš kafu i psa. Upravo si ustao iz postelje posle noći
provedene s lepom ženom.“
„Pravo kažeš, sve to je istina.“
„Osećaj to malo, to je sve što treba da uradiš. I gledaj kako sunce izlazi.“
Može on to, pretpostavio, je. Bilo je malo čudno raditi to dok se ona
kretala oko njega s kamerom. Pas, međutim, očigledno naviknut na to,
naslonio mu se na nogu i gledao preko vode s njim.
Bila je to vraški dobra predstava, ti prvi mlazevi svetlosti, njihov
nagoveštaj, sporo zamagljeno rumenilo koje je rudilo nad vodom. Zatim
treptaj zlata koje se dizalo, bojilo rubove oblaka.
Osim toga, napravila je đavolski dobru kafu u onom modernom aparatu.

179
 Jednostavno će uživati u tome, neće obraćati pažnju na njeno mrmljanje
sebi u bradu, na rovarenje po torbi u potrazi za nečim.

***

O, bilo je savršeno. On je bio savršen. Tek malo više od siluete, visok seksi
muškarac, izgužvan od spavanja i bosonog, sa odanim psom pored sebe, gleda
kako novi dan šapuće iznad vode.
Duge noge, duge ruke, krupne šake, bela šolja za kafu, tamna kratka brada
na oštrom profilu u cik zore.
„Izvrsno. Izvrsno. Hvala ti. Gotovo je.“
Osvrnuo se preko ramena i nije mogla da odoli, pa je napravila još jednu.
„Sad je gotovo.“
„Dobro.“ Vratio se na klupu i nastavio da jede, a kad mu se pridružila, ne
obraćajući pažnju na svoj tanjir u želji da pregleda fotke, pružio je ruku. „Daj
da vidim.“
Nije mu dala foto-aparat, samo mu se brzo primakla, podesila ugao
ekrana i prelistala fotografije.
Nije mu bilo jasno kako je uspela da izvuče toliko od svetlosti, tačnije od
mraka, kako je uspela da ga opusti, da učini da istovremeno izgleda zlovoljno i
zadovoljno. Niti kako je uspela da uhvati svaku nijansu svitanja.
„Dobra si.“
„Da, jesam. Odštampaću ti ugovor za pristanak.“
„Šta ćeš uraditi s njima?“
I dalje je prelistavala fotografije, zastala je na jednoj, pa uradila nešto što
je zumiralo njegov profil. „Moram bolje da ih pogledam na kompjuteru, da
izaberem jednu za koju procenim da je najbolja za zlovoljnu seksi fotografiju
koju imam na umu za galeriju, a zatim ću malo raditi na njoj. Izabraću još
jednu, verovatno onu na kojoj si pošao da se okreneš, pogledao me preko
ramena sa tim svitanjem iza sebe – kao stok fotografiju. Završićeš na omotu
neke knjige.“
„Molim?“
„Znam šta se dobro prodaje“, rekla je. „Jednog dana moći ćeš da dodaš
sebe svojoj zbirci. Ovo je bilo dobro, i neočekivano, jutarnji rad.“
Nagnula se prema njemu, poljubila ga – nešto što nikad pre nije uradila. I
prigušila nagon da zameri sebi zbog toga.
„Hoćeš li početi da radiš na tome jutros?“
Sad je zumirala profil psa. „Na tome i još nečemu.“

180
 „Dobro, ja ću se pozabaviti dvorištem.“
„Dvorištem?“ Pogledala ga je zbunjeno. „Mojim dvorištem?“
„Ne, mislio sam da se malo provozam okolo dok ne nađem neko koje mi
se dopadne, pa da prionem na posao. Da, tvojim dvorištem.“
„Ne moraš to da radiš.“
„Budan sam i volim da radim poslove u dvorištu.“
„Kaže čovek koji nema dvorište.“
„Da, to je mana.“ Na Tagovo gorko razočaranje, Zander je slistio palačinke.
„Ali s vremena na vreme pomognem Kevinu i Dženi. I Lu. Gde ti je alat?“
„Imam lopatu, lepezaste grabulje i komplet pribora za baštovanstvo –
znaš, mali ašov, makaze, vile.
Sedeo je jedan časak. „I očekuješ da se izboriš sa ovim dvorištem pomoću
lopate, grabulja?“
„Zasad. Šta mi drugo treba?“
„Trebaju ti velike vrtlarske makaze, kolica, možeš se poslužiti praznim
kantama od maltera, pijukom. Trebaju ti i lepezaste grabulje i vrtlarske
grabulje, makaze za šišanje trave.“
„Treba da napravim spisak.“
„Pogledaću šta mogu da uradim sa onim što imaš, pa ćemo videti za
dalje.“

Planirala je da čitavo jutro radi, pa se smestila u privremenu radnu sobu. On

će se malo igrati u dvorištu, mislila je, mada će se brzo umoriti i dosadiće mu
jednoličan rad, pa će se vratiti u kuću, nagovarati je da prestane da radi.
Nagovarati je da imaju seks, provozaju se, da rade nešto što nije imala u
planu za to jutro.
U tome je nevolja kad imate nekoga u kući. Ljudi često hoće da rade nešto
za šta vi nemate vremena.
Najpre se postarala za neke osnovne poslove, za fotografije od kojih je
živela. Zadovoljna snimcima Sesilovog ambara, učitala ih je, pa se posvetila
fotografiji Sesila koju je izabrala.
Međutim, kako su je fotografije koje je upravo snimila vukle, ostavila je
ostale poslove koje je naumila da završi i proučila njih – jednu po jednu – na
velikom ekranu.
Počela je od poslednje fotografije, koju je napravila nagonski, i posrećilo
joj se da odlično ispadne, fotografije na kojoj je bio napola okrenut prema njoj,
sa poluosmehom, lepim i pohotnim.

181
 Gospode bože, prelep je. Nije uredan ni uglađen, na njemu nema ničeg
urednog ni uglađenog. Sve je prirodno i grubo, a taj utisak dodatno pojačavaju
jutarnja brada, razbarušena kosa.
Najpre je poradila na pozadini, naglasila je plamen u oblacima kako bi
fotografija izgledala još dramatičnije. Da, velika drama za pozadinu – zgodan,
seksi muškarac, poluokrenut, gleda preko ramena u svoju ljubavnicu.
Taj nakrivljeni pohotni osmeh i tajanstveni pogled ne mogu da budu
upućeni nikom osim ljubavnici, tu nema sumnje.
Prodavače se kao stok fotografija, i to godinama. Računala je da će prodati
mnoštvo primeraka za manje od nedelju dana. Iz zabave i radi tajanstvenosti,
dala joj je ime Gospodin X.
Da, odličan jutarnji rad.
Još ju je malo dorađivala, zumirala, popravljala sitne detalje, pa ju je, kad
je najzad bila zadovoljna, učitala na sajt. Kad je završila, opet je proučila dve
fotografije koje je izabrala za galeriju.
Izgubila je pojam o vremenu. Taj je rad bio precizniji, detaljniji. Htela je
da naglasi trenutak kad se sve umirilo između noći i dana, prve nagoveštaje
svetlosti, kad je drama i dalje bila ispod površine.
A čovek, tek malo više od senke, stajao je sa psom blago naslonjenim na
njega.
Malo ću mu naglasiti oči, odlučila je, učiniti njihovo plavetnilo zanimljivim
i uzbudljivim.
Mogla bi da napravi i drugu, pomislila je, crnobelu, sa samo nekoliko
istaknutih detalja u boji. Da, njegove oči smelo plave i zora isto tako smelo
rumena. Bela šolja.
Zabeležila je broj fotografije na kojoj to želi da uradi, pa se vratila na
prethodnu. Vraćala se stalno na jednu, pa na drugu i pritom svaki put
proučavala svoj prethodni rad kritičkim okom, kao da ga prvi put vidi.
„Dobre su. Stvarno su dobre“, promrmljala je, pa poslala obe upravniku
galerije da ih pregleda.
Zatim se naslonila na naslon stolice da ih obe iznova prouči.
„Stvarno su dobre.“
Ustala je, kružila malo ukrućenim ramenima, kružila glavom ne bi li malo
opustila vrat i podsetila se da je obećala sebi da će svakodnevno vežbati jogu
najmanje trideset minuta.
„Počinjem sutra.“
Najmanje što je mogla da uradi bilo je da izađe i vidi kako ide Zanderu, da
ga ponudi nekim osvežavajućim napitkom. Da se poštara da i pas nešto dobije,

182
budući da je Tag odlučio da bude napolju sa Zanderom umesto da leži opružen
pored nje dok ona radi.
Sišla je u prizemlje, otvorila ulazna vrata.
Videla ga je, golog do pasa, torzo mu je blistao od znoja, bacao je štap – ili
tačnije čitavu granu – oduševljenom psu.
Još štapova, još krša, kolica puna toga. Veliki travnjak bio je neravan i
raskrčen od korova, upetljanog grmlja i bodljikavih puzavica, koje kao da su
svake noći rasle po trećinu metra.
Opazila je i hrpu kamenja, motornu testeru, sekiru, pijuk, one kante od
cementa, plastične cerade s hrpama lišća i borovih iglica.
„Bog te mazo“, rekla je i privukla Zanderovu pažnju.
„Hej! Lepo smo počeli ovde.“
„Počeli? Otkud sve ovo?“
„Sve to smeće je iz neurednog dvorišta. Alatke? Tag i ja smo se odvezli u
grad, uzeli kamionet, svratili u centar za vrtlarstvo i u gvožđaru. Račune sam
ostavio na radnom delu u kuhinji. U frižideru imaš pola sendviča sa šunkom,
ako hoćeš. Ogladneli smo.“
Polako je sišla, zakoračila na travu – jadnu travu, ali ipak travu. „Stvarno
nisam očekivala da ćeš sve ovo uraditi.“
„Lepo smo se zabavili. Da sam na tvom mestu, otarasio bih se ovih
žbunova oko temelja.“ Izvadio je maramu iz zadnjeg džepa i obrisao njom znoj
sa lica. „Lelo će ti ih počupati ili će ti reći vredi li ih sačuvati.“
„Jesam li kupila motornu testeru?“
„Nisi, moja je. Neće ti trebati sad kad je sve manje-više pod kontrolom.
Kad odnesu onaj kontejner, videćeš šta želiš da se tamo uradi,“
Dok je govorio, ponovo je bacio psu granu. „Ja bih sebi sigurno zasadio
neko dobro drvo.“
„Da, ovaj… Razmišljala sam da možda posadim neku žalosnu vrbu, ili
japansku trešnju. Nešto takvo.“
„To bi lepo izgledalo.“ Skinuo je debele radne rukavice.
„Zandere, koliko već… Koliko je sati?“ Potražila je telefon da vidi, shvatila
da ga nema uza se.
Zander je izvadio svoj telefon. „Oko jedan je.“
„Po podne?“
„Nije jutro, dušo.“ Nasmejao se i poljubio je. „Gde odlutaš kad radiš?“
„Jednostavno nisam očekivala da ćeš… Radio si satima. Hvala ti, mnogo ti
hvala.“
„To je samo rad u dvorištu, ali nema na čemu. I drugi put. Treba da se
operem, pa da možemo da krenemo. Ako još želiš fotografije knjiga.“

183
 „Da, želim, i da, treba da se opereš. Sav si znojav.“ Primakla mu se, pa
prešla prstima niz njegove grudi. „I prilično prljav. Izgledaš… vrelo i žedno.“
Pošto ga je njen pogled mamio da to uradi, privukao ju je uza se. „Sad si i
ti znojava i prljava.“
„Onda nam je oboma potrebno tuširanje.“

Stavio ju je pod hladnu vodu i milovao je grubim šakama klizavim od sapuna.

Njene željne lakome usne srele su se s njegovim, pa je gutao njene dahtaje i
stenjanja dok ju je podizao.
Kad ju je pribio uza zid, ušao u nju, zavukla je prste u njegovu kosu, stegla
je. Gledali su se u oči dok im se dah preplitao.
Njene zelene oči su se zamutile kad je doživela vrhunac, kad je izgovorila
njegovo ime onako kako je on to želeo.
On se, međutim, uzdržao, uskratio je sebi to brzo olakšanje, usporio ritam
dok ona nije mlitavo zabacila glavu.
Osećala je samo zadovoljstvo, tako zrelo, tako puno da se činilo kao da če
se jednostavno rasprsnuti. Ali širilo se, obavijalo je kao topao, vlažan pliš.
Osećala je dodir hladnih pločica na leđima i njegovo vrelo telo, pritisnuto
uz nju, u njoj. Vazduh je bio toliko gust da je svaki njen udah i izdah
predstavljao stenjanje. Pokušala je da se pribere, da vrati vlast nad sobom, ali
osećala se tako meko i gipko, kao vosak na suncu. Njegove usne igrale su se s
njenim, osvajale su više mučenjem nego silom.
Ponovo je izgovorila njegovo ime i sklopila oči.
„Ne, ne, gledaj me. Otvori oči i vidi me, Naomi.“
„Vidim te. Da. Gospode bože.“
„Još malo. Još malo dok ne ostane više ništa. Uzeću još.“
„Da.“
Uzeo je još, njihao ih oboje na toj zategnutoj žici između potrebe i
oslobođenja, do trenutka kad više nije mogao da izdrži, do trenutka kad je
pustio da žica pukne pod težinom.

Pošto se osećala pomalo opijeno, Naomi je posvetila veliku pažnju pakovanju

opreme. Izveo ju je iz njenih okvira kontrole, a ona mu je to nekako dopustila.
Trebaće joj vremena i prostora da odluči, da shvati šta to znači.
A sad nije bio trenutak za to, ne jer je sve delovalo tako meko i ranjivo.
Kad je i dalje osećala njegove šake na sebi.
Spakovala je tronožac, torbu s foto-aparatom, stalak za lampu, prigušivač.
Ušao je u prostoriju, mirisao je na njen sapun. „Sve to?“

184
 „Bolje je poneti sve nego zaboraviti nešto što će ti na kraju zatrebati.“
Pošla je da nabaci ruksak na leđa.
„Ja ću ga poneti. Gospode bože, kao da si natrpala cigle unutra.“ Podigao
je njenu futrolu s tronošcem, stalak za lampu, pa krenuo napolje.
Dok je ona uzimala ostalo, Tag je zalajao kao da su pred kapiju sleteli
zmajevi i počeli da bljuju vatru.
„Dolazi neki automobil“, doviknuo je Zander. „Ja ću se postarati za to.“
„On će“, progunđala je. „U tome je nevolja. Zašto se uglavnom slažem s tim
da se on za sve poštara?“
„Polako, ubico“, rekao je Zander psu, pa otvorio ulazna vrata. Prepoznao
je službeni automobil koji se upravo zaustavljao iza njegovog kamioneta i šefa
policije za volanom.
„Opusti se, ovo je dobar čova.“ Zander je sišao sa trema, odneo opremu do
kamioneta. „Hej, šefe.“
„Zandere. Je li ovo ta lutalica za koju sam čuo?“
„Da. Ovo je Tag.“
„Zdravo, Tag.“
Sef policije Sem Vinston, čovek žilave građe i nežnog lica boje lešnika, s
kačketom Vejvsa preko kratko ošišane kose (srednjoškolskog fudbalskog tima
u kojem je njegov sin igrao kvoterbeka), čučnuo je.
Nervozni Tag primakao mu se tek toliko da ga onjuši.
„Ovaj pas lepo izgleda.“
„Sad da.“
Tag je prihvatio češkanje po glavi, pa smesta otrčao do Naomi kad je
izašla iz kuće.
„Gospođice.“ Sem je lupnuo kačket. „Ja sam Sem Vinston, šef policije.“
„Nešto se dogodilo?“
„Nisam siguran. Nameravao sam da svratim, da se upoznamo. Dobro je
što se neko vratio na liticu, i koliko čujem, a i sam vidim, vi doterujete ovu
staru curu. To joj je i potrebno. Unajmili ste Kevina Benera i njegov tim,
čujem.“
„Da.“
„Bolje niste mogli izabrati. Izgleda da sam vas uhvatio baš na izlazu.“
„Naomi ide da napravi nekoliko fotografija benda.“
„Je li?“ Sem je zakačio palčeve za debeli policijski pojas i blago klimnuo
glavom. „Kladim se da će biti dobre. Neću da vas zadržavam, a i dobro je što
sam vaš oboje našao ovde. Uštedeli ste mi vreme. Reč je o Marli Rot.“
„Ako pokušava da podigne optužnicu za fizički napad, podići ću je i ja“,
rekla je Naomi.

185
 „Ne mogu da kažem da li bi to uradila. Izgleda da ne možemo da je
nađemo.“
„Još?“, ubacio se Zander, kad je prekinuo da ubacuje opremu u auto i
okrenuo se.
„Niko je nije ni video niti se čuo s njom, kako se čini, od petka uveče.
Nedugo posle vaše tuče s njom, gospođice Karson.“
„Ako je i dalje besna zbog toga, moguće je da je otišla iz grada na nekoliko
dana“, počeo je Zander.
Sem je čvrsto stajao u iznošenim čizmama i malo podigao kačket.
„Automobil joj je kod kuće, a ona nije. Čip je jutros na kraju provalio zadnja
vrata, pa je došao kod mene. Juče nije otišla na posao, ne javlja se na telefon.
Moguće je da je uzrujana, a najverovatnije i jeste, ali Čip se jako zabrinuo i ja
moram to da istražim. Elem, ono što čujem jeste da vas je napala u kafani Kod
Lu u petak uveče.“
To što je nestala moglo bi svašta da znači, uveravala je Naomi sebe. To što
je nestala ne znači da je u starom trapu u zemlji, duboko u šumi. Češće, mnogo
češće, to znači da je osoba otišla nekud gde je još niko nije tražio.
„Gospođice Karson?“ rekao je Sem, nagovarajući je da nešto kaže na to.
„Oprostite. Da. Tako je. Napala me je nekoliko puta, udarila me je, a zatim
gurnula nekoliko puta.“
„I vi ste nju jednom lupili?“
„Ne, nisam je udarila. Uhvatila sam je oko ručnog zgloba, uvrnula joj ga –
osetljiva, ranjiva tačka, tako da se smirila. Prestala je da me napada.“
„Šta je onda bilo?“
„Onda sam otišla. Bila sam ljuta i bilo mi je neprijatno, pa sam otišla i
došla kući.“
„Sama.“
„Da, došla sam kući sama.“
„Šta mislite, koliko je tad bilo sati?“
„Oko deset i trideset.“ Čovek samo radi svoj posao, podsetila se Naomi, pa
duboko udahnula. „Pustila sam psa napolje, malo šetala s njim okolo. Bila sam
ljuta i uznemirena i nisam mogla da se koncentrišem na rad.“
„A ja sam došao ovamo oko dvanaest i trideset.“ Iako je Zander stajao
bezbrižno naslonjen na svoj kamionet, u glasu mu se osećao gnev. „Pas nas je
probudio malo posle pet i otišao sam oko sedam i trideset, možda malo ranije.
Dajte molim vas, šefe.“
„Zandere, moram da pitam. Peti priča okolo kako je gospođica Karson
napala Marlu – ona doduše jedina tako tumači taj događaj“, dodao je pre nego
što je Zander uspeo da progovori. „A čak ni ona nije toliko sigurna u to. Ali

186
činjenica je da je Marla besno izjurila iz kafane dvadesetak minuta posle
gospođice Karson i, koliko zasad znam, to je poslednji put da ju je iko video.“
Sem je izdahnuo glasno kroz nos, pomilovao psa, koji je sad već uživao u
tome. „Da li ju je ijedno od vas dvoje videlo s nekim, sa nekim s kim je možda
utuvila sebi u glavu da ode?“
„Sedela je s Peti“, rekao je Zander, sležući ramenima. „Trudim se da ne
primećujem Marlu previše.“
„Videla sam je za njenim stolom, s njenom prijateljicom, ranije te večeri.“
Sad već napeta, Naomi je protrljala vrat. „Sedela sam s Kevinom i Dženi.
Stvarno nisam obraćala pažnju na nju, dok Dženi i ja nismo ustale da plešemo,
a ona je… Čak je i ne poznajem.“„Shvatam to, zaista shvatam, i ne želim da
brinete zbog toga. Verovatno je otišla s nekim kog je upoznala u kafani, da liže
rane i zabrine Čipa.“
Naomi odmahnu glavom. „Žena koja je ljuta i uzrujana? Želeće da
razgovara sa prijateljicom.“
„Malo su se posvađale posle tog incidenta.“
„Bez obzira na to. Čak i da je pozvala tu Peti da se svađa, ili joj makar
poslala zlobnu poruku.“
„Istražićemo to. Neću vas zadržavati, ali voleo bih ponovo da dođem neki
put, da vidim kako preuređujete kuću.“
„Da, svakako, dođite.“
„Želim vam prijatan dan. Vidimo se, Zandere.“
Naomi se zgrčila utroba kad se Sem vratio u svoje vozilo.
„Hoće li stvarno istražiti?“
„Hoće, naravno. Šef je.“
„Je li se ikad pre desilo da neko nestane?“
„Nije koliko znam, a znao bih da jeste. Hej!“ Zander je spustio šaku na
njenu ruku. „Marla je od onih žena koje traže nevolju, voli da je izaziva.
Jednostavno je takva. Šef će uraditi svoj posao. Ne brini zbog toga.“
Bio je u pravu, naravno. Marla je volela da traži đavola i vrlo verovatno se
spetljala s nekim tipom na jedan vikend da malo podigne ranjeni ego.
Ne završi svaka žena koja ode tim putem silovana i ubijena. To se ovde
nikad ranije nije dogodilo, podsetila se Naomi. Zar nije to proverila odmah
pošto se zaljubila u svoju kuću?
Niska stopa kriminala, još niža stopa nasilnog kriminala. Mirno mesto.
Marla će se verovatno pojaviti pre večeri, zadovoljna što je zabrinula
bivšeg muža, prijateljicu, što je policija morala da je traži.

187
 Trudila se da ne razmišlja o tome, koliko god je mogla, kako je Zander
odmicao od kuće, a pas se vozio sa glavom isturenom kroz prozor, dok su mu
uši letele na povetarcu.

188
 SVETLO I SENKE

Gde ima mnogo svetlosti,

senke su tamnije.
JOHAN VOLFGANG GETE

16

Kad je Zander shvatio da ona ozbiljno namerava da fotografiše u njegovom

stanu, razmišljao je da skloni knjigu Sajmona Vensa sa police. Radio je to
dovoljno dugo da je stigao i da je pročita, osveži pamćenje, a zatim ju je zamalo
bacio u kutiju u kojoj je držao knjige koje namerava da donira.
Nije ponovo želeo da vidi onaj mračni potreseni izraz na njenom licu.
Na kraju je zaključio da bi joj sklanjanjem pridao previše važnosti. Naomi
je znala da je knjiga tu i zapitala bi se zašto ju je sklonio.
Procenio je faktor stresa, računao da je pedeset-pedeset, pa rešio da je ne
dira.
Sama će mu reći kad bude spremna. Ili neće.
Pomogao joj je da odvuče opremu uz stepenice i u stanu je više pažnje
poklonila opremi nego onome što je nameravala da fotografiše. Izvadila je
tronožac iz futrole, postavila ga, uradila isto sa stalkom za foto-lampu.
„Imam još vina koje ti se dopada, ako želiš.“
„Hvala, ali ne dok radim.“
Kako se i sam vodio istim pravilom, doneo im je oboma koka-kolu.
Klimnula je glavom, ne obazirući se na koka-kolu dok je vadila merač
svetlosti. „Mogu li da dobijem jednu od onih stolica tamo za laptop?“
„Doneću je.“
Pričvrstila je kameru za tronožac, pogleda usredsređenog na zid sa
knjigama.
„Impresivan aparat.“
Haselblad, srednji format. Veći mediji, viša rezolucija. Prvo ću snimiti
digitalne.“

189
 Izvadila je začelje iz futrole, pričvrstila ga za foto-aparat. Kad je pogledao
u futrolu, u torbu – sočiva, začelja, kablove, priključke – shvatio je zašto je sve
tako vraški teško.
Kako li kog vraga tegli sve to sa sobom?
Nije je pitao, jer je video da je koncentrisana na rad.
Pogledala je kroz tražilo, poslužila se daljinskim da upali svetlo, ugasila
ga. Izvadila je kišobran iz torbe, privrnula ga za stalak za foto-lampu, pa ga
zaštitila difuznim platnom.
Još jednom je sve proverila, promenila ugao tronošca, pomerila ga
centimetar-dva unazad.
Ako je razmišljala o onoj knjizi, nije to pokazivala.
Procenio je da joj je trebalo dobrih trideset minuta da postavi opremu i
napravi nekoliko probnih snimaka. Negde na polovini tog puta, zaključio je da
joj nije potreban, pa je uzeo jednu knjigu iz svoje kancelarije i seo za sto da
čita dok je ona radila.
„Postoji li neki sistem po kojem slažeš knjige na police?“
Podigao je pogled. „Gde stanu, zašto?“
„Držiš Džejn Ostin pored Stivena Kinga.“
„Ne verujem da bi ijednom od njih dvoje to smetalo, ali, ako tebi smeta,
slobodno ih ispremeštaj.“
„Ne, to je deo onoga što želim da prikažem. Ovo je zid priča. Izvadiš neku,
odeš negde. Ovo je… Zemlja priča.“
Nagnala ga je da je ponovo posmatra. Fotografiše, proučava pogledom,
podešava, isprobava, fotografiše. U njemu se probudila znatiželja, pa je ustao
da pogleda ekran kompjutera.
Boje su delovale snažnije, svetlo je bilo pomalo sneno. Nekako je postigla
da neki pohabani povezi deluju pre zanimljivo nego ofucano.
Na ekranu je iskočila još jedna. On nije video razliku, ali ona izgleda jeste
jer ju je dobro osmotrila i rekla: „Da, da.“
Snimila je još pet-šest fotografija, uz sitna podešavanja, pa kleknula da
pregleda sve snimke.
„Kako to da sve izgleda bolje na slici nego u stvarnosti?“
„Magija. Ova, da, mislim da je ova ta. Izgleda odlično u stvarnosti. Svetlo,
senka, ugao, to je samo atmosfera.“
„Stvorila si umetnost.“
„Uhvatila sam umetnost“, ispravila ga je. „Hoću da zabeležim koju na
filmu.“ Skinula je začelje sa foto-aparata i zamenila ga nečim što je izvadila iz
torbe.
„Taj foto-aparat pravi oboje – i digitalne fotografije i fotografije na filmu?“

190
 „Da. Zgodno.“
Hteo je da upita kako – hteo je da vidi kako. Međutim, na licu joj je bio
ponovo onaj usredsređeni izgled.
Vratila se radu; on se vratio čitanju.
Privukla mu je pažnju kad je opet zamenila začelja, promenila sočiva i
skinula foto-aparat sa tronošca. Pomerila se u stranu, fotografisala knjige iz
oštrog ugla. Proverila kako su ispale, podesila osvetljenje, napravila još
nekoliko fotografija.
Kad je spustila foto-aparat, prišla policama, na tren je pomislio da je
naumila da izvadi knjigu o svom ocu. Međutim, izvadila je jednu sa više police i
donela je do stola.
„Hoću tebe sa Džejn Ostin. Možeš li da zabeležiš dokle si stigao?“
„Već sam je čitao. Mogu da upamtim dokle sam stao ako hoću.“ Osećao se
poprilično smušeno. Za njega niko nikad ne bi rekao da je stidljiv, ali ideja da
mu se fotografišu šake?
Čudno.
„Jesi li ozbiljna povodom mojih šaka?“
„Smrtno. Gruba muška šaka s klasičnim romanom koji je napisala žena,
knjigom koji mnogi ljudi smatraju ženskom.“
„Mnogi ljudi su glupi.“
„Kako god, ali trebalo bi da ideja uspe.“ Izvadila je merač svetlosti. „A i
svetlost je ovde dobra za ono što želim. Dobra prirodna svetlost koja dolazi
kroz ovaj prozor. Posebno ako bi samo… pomeri stolicu malo udesno, za samo
nekoliko centimetara.“
Poslušao ju je, pa je iznova proverila merač svetlosti. Očito zadovoljna,
otišla je po laptop, postavila ga na kraj šanka.
„Samo drži knjigu otvorenu, onako kako bi je držao da je čitaš. Ne prvu
stranu – čitaš je već neko vreme. Okreni treću ili neku malo dalje.“
Osećao se glupo, ali uradio je to. Daće joj pet minuta da se igra oko njega.
Fotografisala je iznad njegovog ramena, pa ga je zapahnuo onaj njen
sparni letnji miris.
Možda deset, razmotrio je, kad se premestila iza njega, primakla mu se.
„Okreni stranicu – ili počni da je okrećeš, nemoj skroz da je okreneš.
Samo, stani, drži je. Dobro je. Dobro. Ali…“
Uspravila se, i namrštila se kad je pogledala sliku na laptopu. Morao je da
se okrene da i sam proveri i iznenadilo ga je ono što je video.
„Mislio sam da si poludela, ali izgleda kao reklama u nekom kvalitetnom
časopisu ili nešto tog tipa.“
„Dobra je, ali ne sasvim. Treba… Naravno.“

191
 Otvorila je frižider, izvadila pivo. Kad je spazila otvarač, skinula je
zatvarač, pa na njegovo zaprepašćenje prolila dobru trećinu u sudoperu.
„Šta? Zašto?“
„Grube šake, pivo i Gordost i predrasuda.“ Spustila je pivo na sto,
namestila ga, primakla gornjoj desnoj ivici knjige.
„Nisi morala da ga prospeš u sudoperu.“
„Treba da izgleda kao da piješ pivo i čitaš Ostinovu.“
„Imam usta, i grlo. Mogla si ga prosuti u njih.“
„Izvini, nisam se toga setila. Ostavi palac ispod lista, okreni ga, desnu ruku
drži na pivu. Moraš da pokriješ nalepnicu, ne sme se videti. Drži šaku na pivu
kao da hoćeš da podigneš čašu, možeš čak i da je podigneš centimetar od
stola.“
Kako je bilo zaludno plakati nad prosutim pivom, slušao je uputstva.
Podizao je pivo, spuštao ga, okretao stranu, nije okretao stranu, dok ponovo
nije spustila foto-aparat.
„Savršeno. Baš kako sam zamislila. Odlično.“
Okrenuo se da vidi, zapazio je da je pivo bilo nadahnjujuće. Dalo je
fotografiji veseo izgled i dodalo ravnotežu.
„Stvarni muškarci čitaju knjige“, rekla je Naomi. „Ponudiču je u veličini
postera.“
Ponovo se osetio čudno. „Postera.“
„Postojeće knjižare, obrazovni centri za odrasle, studentski domovi, čak i
neke biblioteke. Priuštio si mi vraški dobar rad danas, Zandere. Reći ću Kevinu
da ipak ugradi parnu tuš-kabinu.“
„Hoćeš da ugradiš parnu tuš-kabinu?“
„Hoću sad.“ Klimala je glavom i klimala dok je pregledala snimke na
kompjuteru. „Da. Sad sam odlučila da to ipak uradim. Bila sam odgovorila sebe
od toga, ali kad sam uradila ovako mnogo posla nedeljom? Pušim se.“
Uperio je prst u nju. „Ja sam delom zaslužan za to.“
„Nema sumnje da jesi.“
Nije se oduprla kad ju je privukao i stavio na krilo, ali oklevala je kad je
pošao da joj uzme foto-aparat.
„Neću ga ispustiti na pod. Težak je“, prokomentarisao je.
„Ima malo više od četiri kilograma. Uglavnom ću koristiti tronožac s njim,
i zavređuje tu težinu. Čvrst je i pouzdan, i vidiš koliko je oštar.“
„A zahvaljujući ovom čudu pozadi pravi i digitalne fotografije?“
Klimnula je glavom, pa skinula taj zadnji deo. „Odličan sistem – nema
iglice kojima bi se kačio i ima ugrađen softver. Nije nešto što ću poneti na

192
pešačenje, ali, za ono što ovde želim i za ono što ti želiš s bendom, prava je
mašina.“
Morao je da prizna da bi i sam voleo da se poigra njim, samo da vidi kako
sistem radi. Ali znao je da se to neće dogoditi, da ga ona neće pustiti, isto kao
što on nju ne bi pustio pod haubu svog kabrioleta.
„Ja kad fotografišem, koristim telefon.“
„Danas ima veoma pristojnih kamera na telefonima. I sama sam
telefonom napravila nekoliko lepih fotografija koje sam uspela da obradim i
prodam. A sad ne bih imala ništa protiv pola čaše onog vina dok ovo
rastavljam i dok sve ne pripremimo u garaži.“
„Mogu ja da se postaram za to. Već sam popio većinu piva.“
„Hvala.“ Ponovo je oklevala, pa ga poljubila. „Hvala“, ponovila je.
„Nema na čemu.“
Pažljivo je vratila foto-aparat u futrolu. A kad je ustala da uzme vino,
opazio je da joj se pogled vratio na knjige.
„Pa ovo je klasično, pa otud i kliše pitanje, ali reci mi jesi li pročitao sve
ove knjige?“
„Sve odavde, da. U kancelariji i u spavaćoj sobi ima nekoliko knjiga do
kojih još nisam stigao.“
Dobro je glumila opuštenost, pomislio je, dok je sastavljala tronožac,
ubacivala ga u usku futrolu.
„Većinom fikcija, je li tako? Ali imaš ovde i publicističke proze. Biografija,
istorije, knjiga o automobilima, kakvog li iznenađenja, o stvarnim zločinima.“
Znao je i on dobro da glumi. „Publicistička proza, dobro napisana, takođe
predstavlja priču.“
„Ja se trudim da čitam uglavnom knjige koje se tiču posla. Otkud znaš,
možda je nešto što je zasnovano na stvarnom događaju napisano istinito?“
„Pretpostavljam da to nikad ne znaš.“
„Ponekad je to sigurno lično viđenje ili zapis, ili samo naglašavanje ili
prilagođavanje radi postizanja umetničkog efekta. Kao fotografija. Zabeležim
fotografiju nečeg stvarnog, ali mogu da je udesim, promenim nijanse, da
naglasim ili ublažim ili isečem pojedinosti u skladu sa svojim planom.“
Prineo joj je vino. Pola-pola, pomislio je. Obavila je posao koji je došla da
obavi u prvoj polovini. Sad je, koliko vidim, prešla na drugu polovinu.
„Rekao bih da osoba sa originalne slike zna šta je stvarno, a šta udešeno.“
„To je ono kod reči i slika.“ Polako je otpila gutljaj vina. „Čim reči dođu na
papir ili se slika odštampa, to postaje ono što je stvarno.“

193
 Tad se okrenula, spustila čašu u stranu da napravi prekid u izlaganju
svoje perspektive. „Nisu toliko različite, reči i slike. Obe zamrzavaju trenutak,
obe ostaju s tobom dugo pošto se trenutak završi.“
„Naomi.“
Nije imao jasnu ideju o tome šta je hteo da kaže, kako je hteo to da kaže,
pa je odlučio da ipak ćuti kad se ispred kuće začula tutnjava starog kamioneta
sa auspuhom izjedenim od rđe.
„Ovo su Lelo i njegov auspuh iz pakla.“
„Ako ima prijatelja auto-mehaničara, mogao bi da ga popravi.“
„Moraću to da mu predložim. Milioniti put. Ako ništa drugo, može nam
pomoći da oteglimo ovo dole.“

Lelo joj se dopao – a obično joj je trebalo mnogo duže da joj se neko dopadne.
A Tagu se dopao na prvi pogled. Taj čovek i pas za sekundu su se našli u
zagrljaju, kao davno izgubljeni prijatelji (verovatno braća) presrećni što su
ponovo zajedno.
„Dobar je ovo pas. Stvarno dobar pas.“ Lelo je čučao i milovao psa iznova i
iznova, a ovaj je na svako milovanje odgovarao zahvalnim lizanjem po licu.
„Čuo sam da si ga našla pored puta. Bio je ostao bez goriva.“
„Tako je.“
„Sad imaš goriva, je li tako, momče? Sad imaš goriva.“
Tag se prevrnuo, pokazao stomak. Pokretao je zadnju nogu kao klip u
ritmu s milovanjem.
Lelo je imao neurednu talasastu kosu do pola ramena boje kanzaskih
kukuruznih polja. Bio je tek koji centimetar niži od Naomi, mršave građe i
vretenastih mišića koji su se ocrtavali ispod šarene majice kratkih rukava i
farmerica iskrzanih po kolenima i porubima. Na desnoj nadlaktici krivudavo
se dizao smaragdnozeleni zmaj koji je bljuvao vatru.
„Kakav je život gore na litici?“
„Dopada mi se.“ Naomi je postavila svoje osvetljenje dok je razmatrala
ideje i opcije za fotografisanje.
„Treba joj pomoć i oko uređenja dvorišta“, rekao je Zander kad je uneo –
kako mu je bilo naređeno – svoje gitare, i električnu i staru akustičnu.
„Ma da. Stvarno su zapustili to mesto. Nikad nisu bili posebno kreativni
povodom uređenja pejzaža. A Dajksa je bolelo uvo za to.“
„Nekadašnji prijatelj naše Lu“, objasnio je Zander.
„Uglavnom je bio napušen. Dobro znam kako je to jer sam i sam duvao s
njim. Ne radim to više tako često“, rekao je Naomi. „Mogu da pogledam, ako
hoćeš. Da ti dam neku ideju.“

194
 „Ideje bih verovatno mogla da upotrebim.“
„Razmišljanje ne naplaćujem. Evo Dejva i Triblija.“
Dejva bubnjara, setila se Naomi. Krupan, plećat, sa smeđom kratkom
kosom i kratkim ravnim šiškama. Farmerke, izbledela majica kratkih rukava s
printom grupe Aerosmit, iznošene planinarske čizme. Tribli – klavijaturista –
bio mu je sušta suprotnost. Glatka tamna koža, krupne tamne oči, kosa u
dredovima. Džepare i crvena majica na lepo oblikovanom telu.
Unosili su opremu dok ih je Zander glasno predstavljao. Bilo je dobro što
su svi imali pune ruke posla. Naomi je uvek bio problem da upoznaje mnogo
ljudi istovremeno.
Pas je naravno ublažio svaku neprijatnost, razdragano je lutao od jednog
do drugog, pošto ih je onjušio dovoljno da se uveri da su bezazleni.
„Pogledao sam tvoj veb-sajt“, obratio se Dejv Naomi dok je postavljao
bubnjeve. „Zadivljujući je. Ja sam zadužen za veb-sajt benda. Koji nije tako
impresivan. U pogledu tehnologije rastura – to je moja zasluga – ali izgled nije
ni izbliza dobar.“
Kako je odvojila vreme da i sama pogleda njihov sajt, morala je da se
složi. „Zaista je iscrpan i jednostavan za pregledanje.“
Osmehnuo se. „Što znači da je izgled grozan. Pitao sam se da li bismo
danas mogli da dobijemo neke fotografije koje bih mogao da upotrebim za
sajt, da ga učinim malo zanimljivijim.“
„Imam neke ideje.“
„Dobro je, jer sam ja ostao bez njih. Moja žena kaže da bi možda trebalo
da napravimo nešto malo više retro.“
„Oženjen si?“
„Osam godina. Imam dvoje dece.“
Nije joj bilo jasno zašto je mislila da su i on i ostali momci iz benda
neoženjeni.
Začuvši brujanje ozbiljnog motora, Dejv je podesio ugao svog doboša.
„Biće da je ovo Kaj. Vodeća gitara“, dodao je Dejv dok je gledao kako veliki
ukrašeni crni harli pristiže.
Visok, taman i opasan, pomislila je. Ne bi se moglo reći da je lep, ne s tim
uskim licem, neurednom jarećom bradicom, orlovskim nosem i prevelikim
ustima.
Ali ipak je privlačio pogled.
Pogledao je u Naomi očima crnim kao njegova kosa: „Zdravo, Roki.“
Zander je postavljao zvučnike. Podigao je pogled i rekao: „Naomi. Kaj.“
„Da, video sam kako si slomila Marli kičmu pre neko veče. Zaslužila je.“
„Niko je nije video već nekoliko dana“, dodao je Lelo.

195
 „Da, maločas sam to čuo.“ Kaj je uvežbano slegnuo ramenima, pa skinuo
futrolu sa gitarom s leđa. „Spetljala se s nekim u kafani. Ne bi bio prvi put. I
sam si izgubio vikend s njom nekad davno, zar ne, Lelo?“
„Pola vikenda, u trenutku slabosti.“
„Svi ih imamo. Imaš piva, Kitone?“
„U frižideru, ispred garaže.“
Uputio je lenj osmeh Naomi. „Hoćeš ti jedno, Roki?“
„Ne, hvala.“
„Donesi vode i soka.“
„Ja ću vodu.“
Stavila je šake na kukove, razgledala okolo.
Da, imala je ideje.
„Sad ću napraviti neke osnovne fotografije, da se svi malo zagrejemo, da
vidimo šta vam se dopada a šta ne. Vi vežbajte kao da ste na bini, tako da –
slobodno svirajte.”
Izvadila je nikon foto-aparat, promenila sočiva, proverila merač svetlosti
dok su oni zauzimali mesta, odlučivali šta da sviraju.
„Dejv ima majicu s printom Aerosmita, tako da možemo da sviramo
njihove numere”, predložio je Zander.
„Ne gledajte u mene osim ako vam to ne kažem“, naredila je Naomi, pa
počela da fotografiše.
Standardno, mislila je. Dobro, kvalitetno, ali standardno. Napravila je
nekoliko dobrih fotografija glava, nekoliko širokih uglova, neke u kojima je
dozvolila da pokreti budu zamagljeni.
Kad je poslednji akord utihnuo, spustila je foto-aparat.
„Dobro. Nećemo ovo raditi. Hoću da vidim kakvu ste odeću doneli. Lelo,
hoću da ostaneš u tome što imaš na sebi, ali hajde da vidimo šta još imate.”
Muškarci treba da nauče kako da budu kreativniji, pomislila je dok je
rovarila po odeći koju su doneli.
„Kladim se da imate još stvari u kamionetima, u prtljažnicima.”
Lelo je doneo staru, preveliku vojničku jaknu. Naomi ju je bacila Dejvu.
„Ti.” „Ozbiljno?”
„Veruj mi.” Izvadila je belu majicu kratkih rukava. „Imaš je već neko
vreme, je li tako?”, upitala je Zandera.
„Da.”
„Onda dobro.” Odnela ju je do jedne masne mrlje na podu, bacila je na pod
i obrisala stopalom mrlju. „Bolje”, zaključilaje kad ju je podigla. „Biće još bolja
kad je malo umažeš motornim uljem.”
„Hoćeš da je umažem motornim uljem?”

196
 „Da, stavi malo na ruku, pa je obriši o majicu.” Pokazala mu je kako.
„Hajde, uradi to, obuci je. Tribli, je li ta crvena majica nova?”
„Jeste.”
„Onda mi je žao, ali moraću da je pocepam.”
„Zašto?”
„Zato što si mišićav, a hoću da vidim malo kože i te mišiće.”
Lelo je huknuo.
„Preko grudnih mišića, važi? Zandere, treba mi neki lanac, ne pretežak.”
„Isuse”, gunđao je dok je uništavao savršeno dobru majicu.
„Lanci za mene?“, upitao je Kaj i iskezio joj se. „Hoćeš da me zavežeš
lancima, dugonoga?“
„To će se žene pitati kad budu gledale u sliku“, rekla je s jednakim drskim
osmehom na usnama. „Pastuve.“
„Kakva je to slika?“, upitao je Tribli dok je držao svoju crvenu majicu.
„Vrela, seksi, rokenrol. Ako vam se ne dopadne, možemo izabrati neku od
ovih osnovnih koje sam već napravila ili možemo napraviti još tog tipa. Ali da
probamo ovako. Hoću da ovde stavite onaj kompresor i onaj pištolj za ulje.
Treba mi nekoliko starih guma nabacanih jedne na druge, tamo. Da nemaš
slučajno slomljen vetrobran?“
Zander je navukao uflekanu prljavu majicu preko glave. „Zamenio sam
jedan prošle sedmice, nisam još stigao da ga odnesem na otpad.“
„Savršeno. Odlično. Dovući ga ovamo.“
„Ne razumem ovo“, progunđao je Dejv i onjušio rukav vojničke jakne.
„Ja razumem.“ Lelo je pomilovao Taga, pogledao u nju. „Opustite se,
momci. Mi smo Rekeri, zar ne? Jebote, mi smo garažni bend. U garaži smo.
Hajde da to iskoristimo.“
„Kad smo već kod toga, treba mi nekoliko alatki.“ Iskrivljenih usana,
usredsređenog pogleda, Naomi je klimnula glavom. „Krupnih alatki.“

Zander nije želeo da razmišlja o tome koliko će vremena biti potrebno da se

sve vrati na svoje mesto. Garaža se pretvorila u džumbus automobilskih
delova, alatki i muzičkih instrumenata.
Mislio je da ima prilično dobru viziju, ali delovala je previše umetnička,
preterana i neobična.
I sedeo je na kompresoru za vazduh, kakvo ludilo, sa svojom voljenom
električnom gitarom u jednoj ruci i bušilicom bez gajtana u drugoj. Kaj je nosio
lance preko jednog ramena i grudi, a Dejv je izgledao zbunjeno u prastaroj
vojničkoj jakni Lelovog dede. Tilbiju je naredila da nasloni klavijature na
naslagane stare gume.

197
 Jedini koji je osim Naomi mislio da je to dobra ideja bio je Lelo, koji je
sedeo prekrštenih nogu na betonskom podu, s bas-gitarom na krilu, i držao
pištolj za mast kao pušku.
Pustila je njihovu muziku da trešti na plejbek i stajala iza modernog
fotoaparata na tronošcu. Napravila je nekoliko fotografija, odmahnula glavom.
Niko nije progovorio kad je izvukla maramu iz hrpe odeće koju je
odbacila, umočila je u limenku motornog ulja, pa prišla Dejvu.
„Daj nemoj, molim te. Stvarno to hoćeš?“
„Izvini. Previše si uredan.“ Natapkala mu je malo ulja na obraz i
razmazala.
Odmakla se jedna korak unazad, nakrivila glavu.
„Lelo, raspertlaj cipele. Baci ih u stranu, pored sebe, malo ispred. Treba
mi ratkapna.“
„Imam jednu nazad u kamionetu.“
Kad je Lelo pošao da ustane, pokazala mu je da sedne. „Ja ću je doneti.“
Dejv se okrenuo ka Zanderu kad je Naomi izašla. „U šta si nas ovo uvalio
kog đavola?“
„Nemam pojma.“
„Baš je zgodna.“ Lelo je podigao ramena. „Samo kažem. Da je ti nisi prvi
video, Zane, preduzeo bih nešto.“
„Tek što sam kupio ovu majicu.“ Tribli je pogledao naniže u poderotine.
„Oprao sam je samo jednom.“
„Pustite je da uradi svoj posao“, predložio je Kaj. „Zanderu će se sigurno
posrećiti i duguje nam.“
„Već mu se posrećilo“, rekla je Naomi. „Imao si dve.“ Postavila je ratkapne,
odmakla se korak unazad. „Tag! To nisu tvoje cipele.“
Bio je skoro stigao da Lelovih cipela, ali se polako vratio na svoje mesto.
„Zasad svi gledajte pravo u aparat. Opasni momci, pokažite mi koliko ste
opasni. Hajte, hoću da vidim kako će se sočiva zamagliti.“
Trebalo je da prethodno uspe u njih koje pivo, pomislila je.
Pa ipak je uspelo. Sve je bilo dobro – svetlost, scena, aranžman.
Zakoračila je u stranu. „Vidite me?“
„Tu si“, istakao je Zander.
„Dakle, svi me vidite. Zadržite tu misao.“ Vratila se iza foto-aparata,
pogledala kroz sočiva. „Zamislite me golu.“
I idemo.
„Još jednom. Nemojte da gubite tu sliku. Zamislite mene kako zamišljam
vas gole. Da, to vas navodi na pomisli.“
Ponovo je izašla, podigla jednu ratkapnu, dala je Dejvu. Vratila se.

198
 „Kaj, obmotaj jedan kraj tog lanca oko pesnice. Uživite se u muziku,
svirajte.“
„Ja držim ratkapnu“, istakao je Dejv.
„I palice. Udaraj po ratkapni. Svirajte po alatkama, svirajte instrumente,
šta god vam dođe pod ruku. Svirajte. Na bini ste, znate kako da komunicirate
na bini.“
Iz svirke ih je odvela u rat – instrumenti kao alatke i oružje. Krajičkom
oka je videla da se pas kradomice vratio, ušao u kadar.
„Tag!“, viknula je baš kad je zgrabio cipelu.
Lelo se samo nasmejao, zagrlio psa. „Hej, pa on može da bude u bendu.“
Snimila je tu fotografiju i još dve dok je raspoloženje bilo dobro. Zatim se
odmakla.
„Imamo omot, gospodo.“
„To je to?“, upitao je Dejv, žmirkajući zbunjeno.
„Treba joj duplo više vremena, a i više“, ispravio se Zander, „da sve
postavi i namesti nego da fotografiše.“
„Videćete da je vredelo. Pustiću slike da se polako smenjuju na laptopu.
Ako vam se dopadnu grupni snimci, imam vremena da vas fotografišem
pojedinačno. Možda ćete hteti ponovo da se presvučete.“
„Lepo od tebe što si to ponudila“, zaustio je Dejv, „ali verovatno bi trebalo
da… Hej, pa to je baš dobra fotka.“
Počela je od osnovnih fotografija benda. „Da, nije loša.“
„Ne, ove su stvarno dobre. Milion puta bolje od onih koje imamo. Vidiš li
ovo, Tribli?“
„Slatko.“ U uništenoj majici, prebacio je ruku Dejvu preko ramena i
sagnuo se da prouči slike. „Imaš nekoliko pojedinačnih ovde.“
„Lepo.“ Kaj je odmotao lanac. „Ove stvarno možemo da iskoristimo.“
„Odlične su, ali ostale će biti bolje.“ I dalje bos, Lelo se uvukao među njih.
„Hoće li uskoro?“
„Ove su snimljene nikonom. Zameniću kartice kad ih pregledamo.“
„Možeš li mi poslati ove mejlom?“ upitao ju je Dejv.
„Neće ti sve trebati, a i fajlovi sa haselblada su ogromni. Poslaću ti uzorak
najboljih čim ih sve pregledam.“
Zamenila je kartice, sačekala da vidi je Ii se prevarila.
„Rekao sam vam!“ Lelo je udario Dejva pesnicom u rame kad su
fotografije počele da klize po ekranu.
„Ove su… Izgledamo…“
„Superkul!“ Lelo je ponovo lupnuo Dejva.

199
 „Mislio sam da je ludo, glupo čak.“ Dejv je pogledao u Naomi. „Mnogo se
izvinjavam.“
„Nema potrebe. Je li vredelo cimanja?“, upitala je Triblija.
„Kako da ne. Odlične su, stvarno odlične.“
„Ovo je talenat, i ovo je vizija.“ Kaj je klimnuo glavom, zagledan u ekran.
„Nije trebalo da sumnjamo u tebe. Zander ima dar da uoči talenat i viziju.“
„E ova! Treba da izaberemo ovu, ovu sa psom.“ Lelo je pomazio Taga, koji
je još držao njegovu cipelu u ustima. „Maskota benda.“
„Šta kažeš sad na vino?“, upitao ju je Zander kad su slike počele da se vrte
iz početka.
„Mogla bih da popijem malo – jednu čašu pre nego što postavim opremu
za pojedinačno fotografisanje.“
Uzeo ju je za ruku, izveo je iz garaže. „A posle toga, ostani.“
„O, stvarno treba da se vratim, da bolje pogledam ove fotke, da počnem da
ih prečešljavam, izaberem dobre.“
Sagnuo se prema njoj, poljubio je, toplo i dugo u sve tiše prolećno veče.
„Ostani svakako.“
„Ja, ovaj… nemam svoje stvari, ni hranu za Taga, ni…“ Trebalo joj je
vremena da predahne, malo prostora. Zatim ju je opet poljubio. „Hajde sa
mnom“, rekla je. „Kad završimo, pođi kući sa mnom.“

Otišao je kući s njom i kasno uveče, kad je zacvilela i promeškoljila se u snu,

uradio je nešto što nikad pre toga nije uradio. Privio ju je uz sebe i držao.

Dok je Zander štitio Naomi od košmara, Marla je živela košmar.

Nije znala gde se nalazi, koliko je već u mraku. Povredio ju je, ma ko on
bio, i dok je to radio, šaputao je kako će je sledeći put još više povrediti. I jeste.
Probala je da vrišti, ali zalepio joj je usta lepljivom trakom. Ponekad bi joj
navukao nekakvu krpu preko lica i smučilo bi joj se od groznih isparenja iz nje,
pa bi se onesvestila.
Uvek se budila u mraku, promrzla i uplašena, i svim srcem priželjkivala je
da Čip dođe i izbavi je.
Zatim ju je ponovo silovao. Sekao ju je i udarao je. Sekao ju je i tukao čak i
kad se nije opirala silovanju. Ponekad ju je davio dok je pluća ne bi zabolela i
dok se ne bi onesvestila.
Nije mogla da se seti šta se dogodilo, ne tačno. Kad bi pokušala da
razmisli, jako bi je zabolela glava. Sećala se da je pešačila kući, da je bila ljuta,

200
jako ljuta. Ali nije mogla da se seti zašto. I setila se – ili je mislila da se seća –
da je morala da zastane da povrati u neko grmlje.
Setila se velikog automobila s kamp prikolicom – šta je to bilo? Prošla je
pored kamp prikolice, a onda ju je nešto udarilo. Nešto ju je povredilo. A od
onih groznih isparenja izgubila je svest.
Htela je da ide kući, morala je da ide kući. Htela je da se vrati Čipu. Iz
podbulih očiju tekle su joj suze.
Onda se vratio. Osetila je kretanje. Jesu li na čamcu? Osetila je, kao i pre,
kako se prostor nakrivio i čula nekakvu škripu. Njegove korake. Borila se,
probala da vrisne, mada je znala da je to zaludno.
Molim vas, molim vas, neka me neko čuje!
Snažno ju je ošamario. „Da vidimo imaš li još jednu noć u sebi.“
Nešto je blesnulo, zaslepilo je. A on se smejao.
„Sad više ni na šta ne ličiš, ali uvek mogu da ga dignem.“
Prvo ju je sekao, pa je vrištala ispod lepljive trake. Udario ju je pesnicom
u kožnoj rukavici, pa je ošamario da je opet osvesti tako da može da plače dok
je bude silovao.
Uvek je bilo bolje kad su plakale.
Zatim je upotrebio konopac da je udavi. Ovoga puta se nije zaustavio kad
se onesvestila. Ovoga puta ju je dokrajčio i izbavio je iz košmara.
Kad ju je silovao, kad ju je davio, zvao ju je Naomi.

17

Stigle su obilne prolećne kiše. Njihova posledica bile su blatnjave čizme,

mokar pas i nekoliko prelepih fotografija.
Naomi je radila u nezavršenoj spavačoj sobi s ružnim plavim kupatilom i
naučila da ne obraća pažnju na urlanje sekača za pločice.
Provela je kišni ponedeljak i započela kišni utorak u radu na
fotografijama koje je snimila za vikend. Dodala je Rekere na svoju plej-listu,
koristila njihovu muziku dok je radila na fotografijama benda.
Pustila je bluz dok je doterivala fotografije Zandera na balkonu, i slušala
oboje dok je radila na fotografiji knjige u ruci.
Koliko god bude odlagala rad na Zemlji priča, na kraju će ipak doći do nje.
Duboko u sebi znala je da mora prevazići uzrujanost zbog toga što će videti
onu prokletu knjigu među ostalim knjigama na Zanderovoj polici. A trenutno
je doživljavala nešto novo i drugačije nego inače.

201
 Bila je srećna. Ne samo zadovoljna i zaokupljena. Srećna u smislu koji je
nije napuštao, ni noću ni danju, padala kiša ili ne. Zbog kuće, zbog napretka u
radu na njoj, zbog posla, zbog… gospode bože, obavila je dobar posao tu.
Usrećivao ju je čak i pas.
A to, ipak, nije bilo sve. Kako god da se to dogodilo, kako god da se odvilo
suprotno njenoj ukorenjenoj navici i onome što je smatrala dobrim, razumnim
prosuđivanjem, bila je u vezi. I to u vezi sa, morala je da prizna, zanimljivim
muškarcem. Muškarcem koji ju je zaokupljao, i telesno i duhovno, koji je radio
vredno kao i ona i uživao u tome kao i ona.
Ko bi mogao da je krivi što želi da zadrži taj osećaj koliko god bude
trajao?
Uokvirila je obrađenu fotografiju njega na balkonu. Bila je crnobela,
njegove oči bile su smelo plave, Tagove kristalne. Jarkobela šolja i
rumenozlatna pruga sunca iznad obzorja gde se sreću nebo i voda. Dvoumila
se između belog i sivog okvira i videla da je bila u pravu što je izabrala sivi.
Naglašavao je boje, nije privlačio pažnju kao što bi to radio beli. Kalajni ram,
rešila je, ne crn. Neka rubovi ostanu meki.
Prislonila je uokvirenu fotografiju uza zid, odmakla se nekoliko koraka da
je prouči.
Početak lepog dana, pomislila je, sećajući se. Morala je da ukloni samo
posetu šefa policije, i bio je to početak najboljeg, odličnog dana, koji se završio
kao što je i počeo, sa Zanderom u njenom krevetu.
Okačila je palčeve o džepove, pa kritičkim okom proučila fotografije
prislonjene uza zid, doviknula uđi kad je neko pokucao na vrata.
„Izvini.“
„Nema veze“, rekla je Kevinu. „Savršeno vreme za pauzu.“
„Dobro je, zato što je Lelo dole.“
„Je li?“
„Da, hteo je da… Čoveče.“ Skroz je ušao, ostavivši otvorena vrata tako da
su zvuci čekića i testera odjekivali odozdo, a sekači za pločice urlali u hodniku.
„Ekstra su. Ovo je Sesilov ambar… i Sesil. I Zander. Mogu li?“, upitao je, pa
kleknuo pre nego što je odgovorila. Tag je dotrčao i zavukao se Kevinu pod
ruku da dobije zagrljaj.
„Ova? Čoveče, oseća se miris jutra. Minut pre nego što svane i nastupi
dan.“
„Kamo sreće da si umetnički kritičar.“
„Takav utisak ostavlja. Crnobelo s delićima boje, to je dramatično, zar ne?
I fenomenalno. A ova, mirna je i… mogućnosti?“
„Stvarno bih volela da si umetnički kritičar.“

202
 „Nisam, ali moram da kažem da Sesilov ambar nikad nije izgledao tako
dobro. Gde ćeš ih okačiti?“
„Neću ih okačiti. Idu u galeriju u Njujork. U stvari, moram da napravim još
jedan primerak ove koja ti je po svemu sudeći omiljena. Vlasnik galerije hoće
jednu za svoju zbirku.“
„Ha!“ Vidno zagolican, Kevin je ustao. „Zander ide u Njujork. Znaš, radnja
u kojoj Dženi radi poludeće za ovim ovde – cveće i vrata ambara, staro stablo.“
Uokvirila ih je za sebe, ali… možda. Zarada od prodaje, ako se budu
prodavale, lepo će pokriti cenu stare komode od kedrovine na koju je bacila
oko kod Sesila.
„Mogla bih da smanjim neku od njih, da vidim da li bi to išlo. Jesi li rekao
da je Lelo dole?“
„Dođavola, skrenuo sam s teme. Jeste, rekao je da će razgledati dvorište,
smisliti ideje. Ali sad razgleda prizemlje s radnicima, ili je bar to radio kad sam
ja krenuo ovamo.“
„Razgovarali smo o tome da će pogledati dvorište, ali napolju pljušti kiša.“
„To je Lelo.“ Kevin je slegnuo ramenima i nije više ništa morao da kaže.
„Ako budeš pravila pauzu, imam o nečemu da porazgovaram s tobom dole u
prizemlju. O vešernici i radnoj sobi ovde.“
„Važi. Daj da porazgovaram s Lelom, pa ću te naći.“
„Cenimo što nam ne duvaš u vrat dok radimo, stvarno to mislim. Ali bilo
bi dobro da pogledaš kako idu radovi na kupatilu pored glavne spavaće sobe
pre nego što se ponovo zatvoriš.“
„Dogovoreno.“
Kevin se zaputio ka spavaćoj sobi, a pas je krenuo dole s njom. Zastao je
na stepenicama, onjušio vazduh. Ako je jedan jedini lavež mogao da izrazi
čisto oduševljenje, on ga je izrazio pre nego što se sjurio niza stepenice.
Čula je Lelov smeh. „Hej, evo njega! Kako si mi, veliki momče?!“
Našla ih je, rvali su se na molerskoj ceradi. Lelo je nosio vlažan kaubojski
šešir i žutu kabanicu.
„Zdravo. Računao sam da je dobar dan da pogledam dvorište jer nam kiša
ne da da radimo na verandi.“
„Pa zato ćeš radije da šljapkaš napolju?“
„Kiša mora da pada. Nisam hteo da idem i razgledam okolo a da te ne
obavestim.“
„Čekaj da uzmem jaknu.“
„Mogu da zapišem sve što treba ako nećeš da kisneš.“
„Kiša mora da pada.“

203
 Široko se osmehnuo. „Hajde. Naći ćemo se napolju. Može li Tag sa
mnom?“
„Namučila bih se da ga sprečim u tome. Izlazim odmah.“
Uzela je kišni mantil, kačket, izula patike i obula čizme.
Kad je izašla ispred, Lelo je šetao po kiši, bacao namočenu tenisku lopticu
podivljalom psu.
„Dobro si raskrčila“, doviknuo je.
„Zander je to uradio. Ja sam bila samo počela.“
„Voli on to da radi. Moj tata je uvek govorio da bi rado zaposlio Zandera,
ali ko bi mu onda popravljao kamionet? Moram odmah da kažem, nadam se da
nisi zaljubljena u ove stare tuje jer moraju da lete.“
„Nisam zaljubljena.“
„Odlično. Ima li nešto što posebno želiš?“
„Razmišljala sam o nekom ukrasnom žalosnom lišćaru, trešnji recimo.
Tamo.“
„Aha.“ Zastao je, kiša mu je kapala sa oboda šešira, proučavao je
pogledom. „Bilo bi lepo. Jesi li ikad videla kanadski judić?“
„Ne znam.“
„Nije crvena. Boje lavande.“
„Lavande.“
„Prekrasna boja, i malo neobična. I ima srcaste listove.“
„Srcaste.“
„Možda bi mogla da je potražiš na internetu.“
„Hoću.“
„Znaš, možda bi mogla da napraviš staze popločane kamenom?
Krivudave, ne prave kao strela. I da ulepšaš kuću domaćim grmljem i biljem.
Voliš ptice i leptire? Voliš to?“
„Naravno.“
„Moraš da zasadiš pajasmin. Lepo miriše, lepo izgleda i privlačiće ptice i
leptire. I meralu. Ima bele zvezdaste cvetove i voće. Ljubičasto voće otprilike
ovoliko.“ Spojio je palac i prst praveći krug. „S njom ćeš dobiti ptičju pesmu.
Možeš i da jedeš njene plodove – prilično su ukusni. I trebaju ti rododendroni.“
Koračao je, gestikulirao, bacao lopticu, izgovarao imena, opise. I naslikao
sliku nečeg basnoslovnog i prekrasnog.
„Ja sam mislila da zasadim drvo, nekoliko grmova, poneku leju cveća i
lukovica.“
„Možeš to da uradiš. Lepo bi izgledalo.“
„Možda i bi, ali ti si me sad naveo da razmišljam o biljkama za koje nikad
nisam čula i od drveću srcastih listova.“

204
 „Mogao bih da ti nacrtam, da stekneš bolju predstavu.“
„Važi, tako ćemo.“
„Mogu li da vidim kako je iza kuće?“
„Već smo pokisli.“
Kad su krenuli iza kuće, zavukao je ruku u džep kabanice. „Hoćeš?“
Pogledala je naniže, ugledala klasično žuto pakovanje, osetila dašak onog
prijatnog mirisa dok je vadio žvakaću gumu đusifrut.
Iako je odmahnula glavom, rekla sebi da je glupa, to jednostavno
pakovanje guma učvrstilo je njen prvi utisak o njemu.
Dobar, drag, odan. Nije ni čudo što ga pas obožava.
„Ovde imaš popodnevni hlad“, nastavio je Lelo kad je savio žvakaću gumu
i ubacio je u usta. „Lepo mesto za viseću ležaljku ili klupu, za biljke koje vole
hlad. Ako stazica bude krivudala oko cele kuće, moći ćeš da obiđeš oko cele
kuće bosa.“
„Ubijaš me, Lelo.“
Obišli su do zadnjeg dela kuće, gde je stavio šake na mršave kukove, pa
pogledao naviše u stepenice koje su vodile na balkon i u usku traku
zapuštenog travnjaka do kamenog zida.
„Imaš podrum, je li tako?“
„Veliki. Prostor za skladištenje. Nije završen i ne treba mi ta prostorija.“
„Možda će ti zatrebati kad budeš imala decu. I moraćeš da učvrstiš ovaj
zid kad ih budeš imala. Zasad možeš tamo da zasadiš kukutu, žute narcise,
tako ćeš imati utisak da si u šumi sa ove strane. I malo grmlja ispred zida.
Neka bude nisko jer ne želiš da ti išta zakloni pogled. Ako ikad odlučiš da
završiš podrum, napravi sebi izlaz imaćeš lep senovit trem ispod balkona, a
zatim sunčano dvorištance.”
„Htela sam da zasadim malo začinskog bilja, malo povrća. Ništa veliko, ali
dovoljno za kuhinjsku baštu.“
„Možeš to da uradiš.” Klimnuo je glavom, pa se popeo kratkim
stepenicama do balkona na prvom spratu. „Daleko ti je od kuhinje, ali ipak
možeš. Ili možeš sebi da napraviš vrt u saksijama ovde gore. Imaš sunce, imaš
prostora na ovolikom balkonu. Napraviš saksije od istog drveta od kojeg je
sagrađena kuća. Napraviš ih tako da izgledaju ugrađeno, znaš? Zasadiš sebi
začinsko bilje, čeri paradajz, možda i obični paradajz, paprike, šta god. Saksije
su lake za održavanje.”
„I samo nekoliko koraka od kuhinje.” Praktičnije, pomislila je. Efikasnije. I
lepo. „Znaš šta radiš, Lelo.”
„Pa, bavim se ovim poslom otprilike od šeste godine života.”
„Mnogo je to posla.”

205
 „Šta god da budeš radila, možeš nešto da uradiš ovde, nešto onde, nešto
usput.”
„Ali ti možeš sve da nacrtaš, da mi daš neku procenu – za svaki deo?”
„Naravno. A hteo sam da te pitam još nešto.”
„Hoću li morati da prodam porodične dragulje?”
Široko se osmehnuo, odmahnuo glavom i poprskao je kapljicama. „Možda
bi mogla da fotografišeš rad – znaš pre, za vreme, kasnije. Mogli bismo da
upotrebimo te fotografije u poslu. Nešto kao razmena.”
Opet trampa, pomislila je. Popularna trgovina u Sanrajz Kouvu.
„Pametna zamisao.”
„Ne mogu da tvrdim da je moja. Moj tata je došao na nju. Nisam video šta
si sve poslala Dejvu juče. Svratiću kod njega pošto se vrati s posla, možda ću se
uvaliti i na večeru. Ali moj tata je pogledao tvoj veb-sajt i došao je na tu ideju.”
Svakako će želeti fotografije, pomislila je. Dokumentuje napredak
restauracije kuće, radi sebe, radi Mejsona, ujaka i bake i dede.
„Dogovorićemo se.”
„Odlično.” Kucnuli su se pesnicama. „Doneću ti neke crteže i brojeve.
Stvarno si lepa.”
„Molim… hvala.“
„Ne udvaram ti se, ništa slično. Zander mi je kao brat. Samo hoću da
kažem da si stvarno lepa. I dopada mi se šta radiš sa ovom kućom.. Kao što
rekoh, visio sam ovde povremeno s Dajksom. Iako sam nekad mislio da
baštovanstvo nije za mene, na kraju sam ipak zamišljao kako bi ovo mesto
trebalo urediti.“
„Sad ćeš to stvarno uraditi.“
„I to je nešto, zar ne? Treba da krenem. Zander mi je na vratu zbog onog
auspuha. Pretpostavljam da ću otići kod njega, pustiti ga da popravi to čudo.
Svratiću kad sve smislim.“
„Hvala ti, Lelo.“
„Nema na čemu. Čuvaj se.“ Pomilovao je mokrog psa. „Vidimo se“, rekao
je, pa otrčao kroz dvorište i na ulicu.

Zander je stajao ispod jedne stare tojote kamri, menjao je kočnice koje je
trebalo zameniti pre šesnaest hiljada kilometara. Neki ljudi jednostavno ne
održavaju automobile. Kolima je bila nužna i promena ulja i kompletan mali
servis, ali njihova vlasnica – nastavnica američke istorije, koja mu je predavala
u devetom razredu – i dalje nije verovala da on zna šta radi. Povodom ama baš
ičega.

206
 I nikad mu nije dozvolila da zaboravi da je bio suspendovan zbog bežanja
sa časova.
Nešto što za njega nije imalo smisla, ni tad ni sad. Suspendovanje zbog
bežanja sa časova bilo je kao nagrada.
I amortizeri su joj bili gotovo propali, ali nije htela da ga posluša ni
povodom toga. Čekaće, ugrobariće auto i on će na kraju morati da ga došlepa u
radionicu.
Posle toga je zamenio kvačilo jednom svom radniku, a drugom zamenio
gume.
Imao je još dva automobila koja su čekala popravku – došlepali su ih
noćas posle udesa na klizavim putevima – poziv koji ga je odvukao iz
Naominog kreveta u dva ujutro.
Vozači su dobro prošli – uglavnom sa čvorugama, modricama i kojom
posekotinom – mada je jednog na kraju odveo zamenik šerifa pošto nije
prošao alko-test.
Kad osiguravajuća društva završe raspravu, imaće mnogo posla oko
limarije.
Međutim, nedostajalo mu je buđenje s Naomi i sa psom, nedostajao mu je
zajednički doručak s njom.
Navikao se na one izlaske sunca. Zanimljivo kako se brzo navikao na njih,
a odvikao se od toga da spava i budi se sam u svom stanu.
Čak i sad je osećao snažnu želju da je vidi, da joj čuje glas, da oseti njen
miris. To nije ličilo na njega. On jednostavno nije bio od onih kojima je bio
potreban stalan kontakt – zivkanje telefonom, slanje poruka, svraćanje.
Međutim, uhvatio je sebe kako smišlja izgovore da uradi nešto od toga i morao
je da naredi sebi da prestane.
Imao je posla, i kasnije po podne kratak sastanak s Lu u vezi sa kafanom.
Imao je knjige da čita, sportove da gleda, prijatelje da se druži s njima.
I papirologiju koju je trebalo da uradi još u nedelju uveče da je ne zapusti.
Odmahnuo je glavom kad je začuo nepogrešivo kašljucanje i zveket
Lelovog usranog auspuha.
„Sklanjaj to čudo odavde!“ viknuo je Zander. „Loše je za posao.“
„Donosim ti posao, čoveče. I polovinu ljutog džambo sendviča.“
Zander je zastao dovoljno dugo da pogleda u Lela, s kojeg se cedila kiša
kad je ušao. „Ljutog?“
„Bio sam tamo, video tvoju ribu i jako je zgodna, živa vatra. Toliko je
zgodna da mi je došlo da i sam pojedem nešto što će me zapaliti.“
„Bio si kod Naomi?“

207
 „Za mene je to i dalje kuća starog Parkersona. Ali neće biti još dugo ako
nas uposli. Hajde da se menjamo – pola sendviča za jednu kiselu vodu.“
„Daj mi dva minuta.“ Zander je nastavio da popravlja kočnice. „Dakle,
otišao si gore, pogledao dvorište?“
„Sanjao sam o tom mestu još otkad sam sedeo tamo i pušio travu s
Dajksom. Sad me je tamo dočekala tvoja prezgodna riba prilično otvorena i
fleksibilna povodom uređenja dvorišta. Sluša. Ima viziju, čoveče, baš kao sa
onim fotkama.“
Lelo se podigao da sedne na sto za rad, odmotao sendvič. „Ako dobijemo
takav posao, čoveče! To mesto je obeležje ovog kraja – doduše tužno
poslednjih godina, ali ipak jeste. Pri pomisli na to kako bismo mogli da ga
preobrazimo, moji roditelji su plesali od sreće. Probaćemo da se dogovorimo
da nam Naomi napravi slike koje bismo mogli da iskoristimo za promociju i
tako joj malo umanjim troškove. Kako to da si pustio Denija da pušta ovde ovo
kantri sranje?“
„Dobro je, a i usrećuje ga.“ Pošto je završio, Zander je otišao do automata
s pićem, ubacio nekoliko novčića za mineralnu vodu i pivo od đumbira.
Dohvatio je papirne ubruse – sendvič je bio ljut i sočan – pa se pridružio
Lelu za stolom.
„Je li ovo tojota gospođe Vobo?“
„Jeste, odlučila je da je ugrobari.“
„Predavala mi je američku istoriju.“
„I meni.“
„Jako me je smorila.“
„I mene.“
„Ko je rekao to sranje o tome da se istorija ponavlja?“
„Mnogo je ljudi koji su rekli to sranje“, odgovorio mu je Zander. „Omiljena
je: ’Istorija, sa svim svojim golemim tomovima, ima samo jednu stranu.’ To je
Bajron.“
„Kul. Pa što onda moramo da je učimo, da se smaramo, ako ima samo
jednu stranu?“
„Stalno mislimo da ćemo, ukoliko je budemo učili, promeniti sledeću
stranu. Što nam baš i ne ide“, zaključio je Zander. „Ali, kao što neko drugi reče,
nada nikad ne umire. Zato smaraju srednjoškolsku decu.“
„Biće da je zbog toga.“
Jeli su u opuštenoj, prijatnoj tišini starih prijatelja.
„Videh da na parkingu imaš dva dobro slupana auta.“
„Imali su udes sinoć na putu 119. Vozač honde je naduvao jedan zarez
jedan.“

208
 „Jebote, upravlja vozilom u pijanom stanju. Je li jako povređen?“
„Malo se ugruvao, kao i drugi vozač. Nije mi zvučalo ozbiljno. Automobili
su gore prošli.“
„Super za tebe.“
„Trebalo bi da bude.“ Dok je jeo, Zander je proučavao pogledom Lelov
kamionet. „Jesi li mi dovezao ono sranje da ga popravim?“
„Jesam. Mogu ti ga ostaviti da ga središ, a ja ću ustopirati neki prevoz do
kuće.“
„Mogu i sad. Kupio sam prokleti auspuh pre mesec dana, računajući da
ćeš se najzad dozvati pameti. Mogu da te ubacim sledećeg.“
„O, čoveče, zahvalan sam ti do neba. Šef policije zaustavio me je jutros na
izlazu iz grada – pustio me kad sam mu rekao da se vraćam ovamo čim nešto
obavim i da ćeš se ti postarati za auto.“
Nimalo iznenađen, Zander je zalio papreni sendvič pivom od đumbira.
Odlična kombinacija. „Dobar način da se dozoveš pameti.“
„Pomalo će mi nedostajati lupa.“
„Samo tebi, Lelo.“
„Šef mi je rekao da nisu našli Marlu.“
Zander je pošao da otpije još gutljaj, ali zastao je s limenkom u vazduhu.
„Nije se vratila?“
„Ne, nije se vratila, niko je nije video niti čuo. Kad me je zaustavio, pitao
me je jesam li je primetio s nekim u petak uveče. Jesam li video da je neko
izašao za njom. Postalo je ozbiljno, Zane. Kao da je isparila.“
„Ljudi ne mogu da ispare.“
„Pobegnu – ja sam to pokušao kad sam se naljutio na majku zbog nečega.
Spakovao sam ranac i zaputio se peške ka baki i dedi. Računao sam da mi
treba samo pet minuta da stignem do tamo – autom – a kako sam imao samo
osam godina, nisam tako dobro izračunao razdaljinu pešice. Stigao sam do
pola puta, kad se mama pojavila u kolima. Mislio sam da ću nadrljati, ali ona je
izašla iz auta i rasplakala se.“
Odgrizao je veliki komad sendviča. „Ali s Marlom nije isto, rekao bih.“
„Možemo da se nadamo da jeste. Razbesnela se, otišla i sedi negde i duri
se.“ Međutim, izgledi da je to tako, mislio je Zander, nisu tako veliki. „Prošlo je
previše vremena. Previše za to.“
„Ljudi misle da ju je neko oteo.“
„Ljudi?“
„Pričali su o tome u piceriji Kod Rinalda kad sam otišao po sendvič.
Lokalni policajci sad sa svima pričaju, koliko mogu da vidim. Izgleda da nije
koristila kreditnu karticu od tog petka. Rekli su Peti i Čipu da odu kod nje u

209
stan, da vide je li možda uzela neku odeću. Svi su je videli da je izašla iz kafane,
i to je to.
„Ne mogu reći da mi je draga. Znam da sam nekoliko puta spavao s njom,
ali čoveče, ona ima nezgodnu narav. Ipak, jezivo je kad pomisliš da joj se nešto
stvarno desilo. Mnogi ljudi su sjebani u glavu, znaš to? I rade svašta
nenormalno. Ne volim da razmišljam o tome.“
Ni Zander nije voleo da razmišlja o tome.
Međutim, nije mogao da izbaci to iz glave. Kad je podigao Lelov kamionet
na dizalicu, a Lelo, kojeg je odjednom obuzela snažna želja za sladoledom,
otišao da ga kupi – Zander je osetio kako mu se utroba grči.
Pred očima je jasno video Marlin lik i kako ga je pogledala kad je izašla iz
toaleta – gde ju je Peti odvukla u petak uveče. Pamtio je pogled kojim ga je
ošinula, pun besa, pre nego što mu je pokazala srednji prst, pa ljutito izjurila
napolje.
Tad ju je poslednji put video – devojku koju je znao od srednje škole.
Devojku s kojom je spavao jer je bila dostupna. Devojku koju je otkačio
bezbroj puta jer se ni njemu, kao ni Lelu, nije dopadala.
Mogla je da otpešači do kuće za manje od pet minuta, računao je. A
korakom kojim je izjurila iz kafane čak i za tri. Mračnim putem, pomislio je,
iako je bilo uličnih svetiljki. Mirnim putem u to doba noći kad su skoro svi
izašli da slušaju muziku i druže se. Pokušao je da zamisli kuće na putu kojim je
otišla, prodavnice ako je presekla Voter stritom. Zatvorene prodavnice. Ljudi
su verovatno bili budni – ili neki od njih jesu – ali oni kod kuće su
najverovatnije sedeli i gledali televiziju, igrali igrice na kompjuteru. Nisu
gledali kroz prozor posle jedanaest uveče.
Je li neko naišao, ponudio joj prevoz? Da li bi bila toliko glupa da uđe u
tuđi auto?
Tri do pet minuta hoda do kuće, zašto bi ušla u auto nekog neznanca?
To nije morao da bude neznanac, priznao je sebi, zbog čega mu se utroba
još više stegla. A u tom slučaju, Marla bi odmah uskočila u auto, srećna što ima
nekog da je sasluša dok se ne izduva.
Skoro dve hiljade ljudi živelo je u Kouvu, u gradiću i okolini. Bio je to mali
grad u svakom pogledu, ali nisu se svi znali.
A ljutita pijana žena bila je laka meta.
Je li neko izašao za njom iz kafane? On nije nikog video, ali slegnuo je
ramenima i skrenuo pogled pošto ga je onako ljutito ošinula pogledom i
pokazala mu srednji prst.
Nije mogao da bude siguran.
Čak i ljudi koje poznajete imaju tajne.

210
 Zar nije našao crne čipkane gaćice u hondi oženjenog Rika Grafita, čija
žena nije mogla da se uvuče u tako male gaćice, kad je sređivao enterijer?
Grafit se činio kao srećno oženjen otac troje dece, trener košarke za
devetogodišnjake i desetogodišnjake, i držao je lokalnu gvožđaru.
Zander je bacio gaćice, računajući da je tako najbolje. Međutim, nije
mogao da odbaci to saznanje.
Niti kako je gospođa Ensen zaudarala na travu i jeftino vino, mentol
bombone i kolonjsku vodu kojima je pokušala to da prikrije kad se Zander
odazvao na njen poziv i otišao da joj zameni gumu.
A ona je baka, za boga miloga.
Ne, čovek ne može svakoga da zna, a čak i kad zna, ne zna.
Ali znao je da se Marla ne bi durila sama četiri dana zaredom.
Mnogo se bojao da će, kad je nađu, biti prekasno.

18

Biti u kući punoj muškaraca imalo je i svojih prednosti. Zander i Kevin izneli
su pakete koje je htela da pošalje poštom i manju kutiju fotografija koje je
uramila za moguću prodaju u gradu.
Tako su joj ruke bile slobodne i mogla je da ponese torbu s foto-
aparatom.
„Hvala. Poslaću ih danas.“
„Ideš u Njujork, Zane.“
„Ludo“, rekao je. „Moram da krenem.“ Lupnuo je Naominu torbu s
fotoaparatom. „I ti ideš da radiš?“
„Da. Odvojiću sat-dva za rad, a posle idem u grad.“
„Gde ćeš raditi?“ Pošto je podigla obrve, odglumio je opuštenost. „Samo
pitam.“
„Dole ispod litice. Videćemo je li kiša nanela išta zanimljivo. A i lepo je
prolećno jutro. Trebalo bi da su i brodovi isplovili.“
„Srećno.“ Privukao ju je i poljubio, pa na brzinu pomilovao psa. „Vidimo se
kasnije.“
Biće nedaleko od kuće, pomislio je kad je zajahao motocikl. A i već je
obavio kratak razgovor s Kevinom u četiri oka, zamolio ga je da pripazi na nju.
Najbolje što je mogao da uradi, ali neće biti sasvim opušten dok ne
saznaju šta se desilo Marli.

211
Naomi je pomišljala da krene autom. Mogla je da se doveze oko osamsto
metara bliže, pa se spusti puteljkom kroz šumu – budući da je htela da prvo
tamo fotografiše – da siđe do obale.
Ali bio to ili ne bio miran kraj, nije joj se dopadala zamisao da ostavi auto
pored puta sa fotografijama zaključanim u njemu.
Uzela je povodac, zbog čega je Tag odmah pojurio u suprotnom pravcu.
Pošto je dobro znala kakav je, samo je slegnula ramenima, pa krenula niz
krivinu.
Polako i tiho je krenuo za njom.
Zastala je, izvadila pseći kolačić iz džepa. „Ako hoćeš kolačić, nosićeš ovo
dok ne siđemo sa druma.“ Pružila je povodac.
Pohlepa je bila jača od mržnje prema povocu.
Vukao je povodac, cimao, dao sve od sebe da se upetlja u njega. Naomi ga
je zakačila o pojas alkom, pa stala da fotografiše divlje cvetove nalik zvezdama
što su se otvorili pored puta posle kiše.
Tag se u šumi bolje ponašao, zanimao se njušenjem vazduha, njuškanjem
tla.
Naomi je pažljivo iz različitih uglova fotografisala palo deblo okruženo
paprati i obraslo lišajevima i mahovinom – žute nijanse, crvenkaste boje rđe,
zelene po drvetu prošaranom pečurkama koje su se širile kao vanzemaljska
bića. Iz njega su rasla dva stabla, visoka i tri metra, korenja obmotanog oko
natrulog debla kao u zagrljaju.
Novi život, pomislila je, raste iz truleži i smrti.
Zelenilo je bilo vlažno posle duge kiše, pa je blistalo, a divlje cveće plesalo
je pod suncem i u senci. Vazduh je mirisao na zemlju, borove i tajne.
Posle sat vremena malo je falilo da se zaputi kući, da ostavi obalu za neki
drugi dan. Međutim, htela je svetlucanje sunca na vodi posle vlažne, senovite
šume. Htela je jaču, blistaviju zelenu onih delova kopna, izrazito sivu boju
stena naspram plavetnila.
Još jedan sat, odlučila je, pa će se spakovati, otići u grad i obaviti šta treba.
Presrećan što nije na povocu, Tag je pojurio napred. Krenula je puteljkom
što je vodio sa litice, puteljkom koji je dobro poznavala. Tag bi zalajao, plesao
u mestu kad god bi ona zastala da još fotografiše.
„Nemoj da me požuruješ.“ Međutim, sad je ona osetila miris vode, pa je
ubrzala korak.
Puteljak se strmo spuštao naniže i bio je blatnjav od kiša, pa je morala da
uspori. Shvatila je da će, s obzirom na blato, morati da okupa prokletog psa
pre nego što pođe u grad.

212
 „Nisi mislio na to, zar ne?“, progunđala je i pridržavala se za grane dok je
silazila klizavom stazom.
Ali vredelo je. Shvatila je to čim se kroz drveće ukazao pogled na vodu i
deliće kopna.
Namestila se, rizikujući da se oklizne, kako bi fotografisala pogled kroz
spuštene grane sa iglicama nalik paprati.
Dole će biti svetlo, blistavo, ali tu, iz tog ugla i kroz lepezu od granja, zaliv
je izgledao tajanstveno. Kao tajna koja se otkriva kroz čarobna vrata.
Zadovoljna fotografijama, probrala je put do mesta gde je pas lajao kao
lud.
„Ostavi ptice na miru! Hoću ptice.“
Očistila je blato sa čizama o jednu talasastu stenu, popela se preko stena.
Uhvatila dijamantski sjaj kojem se nadala i, srećom, brod sa crvenim jedrima
koji je tek isplovio iz kanala.
Nije se obazirala na lavež dok nije dobila šta je htela, dok crvena jedra
nisu polako uplovila u kadar. Kad je dojurio do nje, ignorisala ga je, dugo je
fotografisala zaliv, rukavce vode oko plutajućeg zelenog ostrvceta.
„Pazi, ako misliš da nastavimo, treba samo da sačekaš da završim, pa
ćemo… Šta si to našao? Otkud ti to?“
Pas je stajao i udarao repom, sa cipelom u ustima.
Ženskom cipelom, primetila je, otvorenih prstiju, s uskom dugom
potpeticom u svetloružičastoj boji.
„To nećeš poneti kući. Na to možeš da zaboraviš.“
Kad joj je spustio cipelu pred noge, zakoračila je oko nje. „I ja je neću taći.“
Kad je Naomi nastavila ka obali, Tag je zgrabio cipelu i opet pojurio
ispred nje. Zakoračila je na grub pesak, na oblutke uske pruge obale. Tag je
žestoko zalajao nekoliko puta i zacvileo, na šta se ona okrenula i brecnula se
na njega.
„Prekini! Šta ti je jutros?“
Spustila je foto-aparat rukama koje su se pretvorile u led.
Pas je stajao u dnu litice, lajao je na nešto opruženo na uskom komadu
peska. Naomi se naterala da se primakne dok joj noge nisu zadrhtale, dok joj
nešto teško nije pritislo grudi.
Pala je na kolena, boreći se za dah, piljeći u leš.
Pred njom je ležala Marta Rot, vezanih ruku, ispruženih prstiju kao da
hoće da dohvate nešto što nikad neće držati.
Jarka blistava svetlost je posivela; vazduh je ispunila tutnjava, divlji visoki
talas.

213
 Zatim joj je pas liznuo lice, zacvileo, pokušao da zavuče glavu pod njenu
mlitavu šaku. Težina je popustila, ostavivši strašan bol za sobom.
„Sve je u redu. Sve je u redu. Ostani tu.“ Drhtavim šakama je izvadila
povodac, stavila mu ga. „Ostani sa mnom. Gospode bože, o gospode bože. Samo
sačekaj. Ne smem da povratim. Neću povratiti.“
Smirila je cvokotave zube, pa izvadila telefon.

Nije htela da ostane; nije mogla da ode. Nije bilo bitno što joj je policija rekla
da ostane gde jeste, da ništa ne dira. Mogla je da se ne obazre na to. Međutim,
nije mogla da ostavi Marlu samu.
Ipak se vratila do stena, popela se na njih i sela tako da joj je vazduh
osvežavao lepljivo lice. Pas je išao tamo-amo, vezan na povocu, lajao je dok ga
nije zagrlila, privukla ga da sedne pokraj nje.
To ih je oboje smirilo, makar nakratko. Smirilo ju je dovoljno da shvati da
može da uradi još nešto što je želela. Ponovo je izvadila telefon, pozvala
Zandera.
„Hej!“ Javio se glasno, da nadjača muziku, bučne mašine.
„Zandere.“
Bila je potrebna samo jedna reč, zvuk njenog glasa dok je izgovarala tu
jednu reč, da mu se utroba sveže u čvor.
„Šta se dogodilo? Jesi li povređena? Gde si?“
„Nisam povređena. Dole sam ispod litice. Ja, ovaj… U pitanju je Marla…
Ona je… Zvala sam policiju. Našla sam je. Zvala sam policiju i stižu.“
„Dolazim. Zovi Kevina. On može brže da dođe do tebe, ali stižem i ja.“
„Sve je u redu. Dobro sam. Mogu da sačekam. Čujem sirene. Već ih čujem.“
„Za deset minuta.“ Iako mu je bilo mrsko što to čini, završio je poziv,
ubacio telefon u džep, pa zajahao motocikl.
Naomi je na steni piljila u telefon pre nego što se setila da ga skloni. Nije u
šoku, shvatila je – sećala je kakav je osećaj biti u šoku. Bila je samo malo
ošamućena, malo van sebe.
„Moramo da sačekamo“, rekla je psu. „Moraju da siđu niz puteljak, tako da
moramo da sačekamo. Neko ju je povredio. Povredio ju je i najverovatnije
silovao. Skinuo joj je odeću. Obuću.“
Progutala je knedlu u grlu, priljubila lice uz Tagovo krzno.
„I povredio ju je. Vidiš joj vrat. Masnice po vratu. Znam šta to znači, znam
šta to znači.“
Panika je ponovo zapretila da je obuzme, ali nije se dala, naterala se da
polako pažljivo diše. „Neću se slomiti.“

214
 Pas je mirisao na kišu koja je kapala sa mokrog drveća, na mokru zemlju,
na mokrog dobrog psa. Iskoristila je to da ostane koncentrisana. Dokle god
ima psa pored sebe, moći će to da pregura.
Kad ih je čula da dolaze, udahnula je još nekoliko puta, pa ustala. „Ovde
sam“, povikala je.
Šef policije prvi se pomolio iz šume, sa uniformisanim zamenikom šerifa
za petama i kutijom u ruci. Zatim je iza njega izašao jedan s foto-aparatom u
rukama.
Nije im videla oči iza naočara za sunce.
„Tamo je.“
Okrenuo je glavu. Čula je kako je i sam uzdahnuo, pa se osvrnuo da opet
pogleda u nju. „Hoću da sačekaš ovde.“
„Da, mogu da sačekam ovde.“
Ponovo je sela – noge joj i dalje nisu bile potpuno stabilne – i pogledala je
put vode, u njenu blistavu lepotu. Posle nekog vremena Tag se opustio
dovoljno da sedne, da se nasloni na nju.
Čula je da neko dolazi prebrzo po strmom blatnjavom puteljku. Tag je
ponovo skočio, pa radosno zamahnuo repom u znak pozdrava.
„Hoće da sačekam ovde“, rekla je Zanderu.
Kleknuo je pokraj nje, privukao je u zagrljaj.
Tad je izgubila vlast nad sobom, bilo je tako lako slomiti se. I bila je tako
slaba.
Polako se odmakao, obrisao joj lice šakom. „Odvešću te gore u kuću.“
„Treba da sačekam.“
„Jebeš to. Mogu da razgovaraju s tobom i gore u kući.“
„Radije bih to obavila ovde. Radije to ne bih unosila u kuću dok ne budem
morala. Nije trebalo da te zovem.“
„Koješta.“
„Pozvala sam pre nego…“
Zamuknula je kad se šef policije vratio do njih. „Zandere.“
„Pozvala sam ga pošto sam pozvala vas. Bila sam prilično potresena.“
„Razumljivo.“
„Ja ovaj… žao mi je, pas je… nisam je odmah videla. Fotografisala sam i
nisam je videla. On je držao cipelu, njenu cipelu, mislim. Pomislila sam da je
samo… Žao mi je, znam da nije trebalo da išta diramo, ali nisam je odmah
videla.“
„Nemoj da brineš zbog toga. Sišla si ovamo da fotografišeš?“
„Da. Često to radim. Ja… ovaj… Mi. Hoću reći, pas i ja smo dopešačili od
kuće, kroz šumu. Provela sam neko vreme u šumi, fotografišući, ali htela sam

215
da napravim nekoliko fotografija i ovde. Posle kiše. Fotografisala sam brod sa
crvenim jedrom i Tag se pojavio sa cipelom. Ženskom ružičastom cipelom s
visokom potpeticom. Ne znam šta je uradio s njom.“
Sem je izvadio bocu vode iz džepa iz jakne, pružio joj je. „Popij malo vode,
mila.“
„Hoću.“
„Nisi videla više nikog?“
„Ne. Nastavio je da laje i da cvili, ali nisam obraćala pažnju jer sam htela
da fotografišem. Zatim sam se izvikala na njega i okrenula se. I videla nju. Malo
sam se primakla, da budem sigurna. I videla sam da… Zato sam nazvala
policiju. Nazvala sam vas, pa sam nazvala Zandera.“
„Hoću da je odvedem u kuću. Hoću da je odvedem odavde.“
„Uradi to.“ Sem je nežno pomilovao Naomi po ramenu. „Idi sad kući.
Javiću ti se pre nego što odem.“
Zander ju je uzeo za ruku, držao ju je čvrsto kad su krenuli puteljkom uz
liticu. Nije progovorila dok nisu zašli u šumu.
„Povredila sam je.“
„Naomi.“
„Povredila sam je u petak uveče, u kafani. Htela sam da je povredim. I ona
je izašla odatle s bolnim zglobom, sa srozanim ponosom, vođena gnevom. Da
nije bilo tako, otišla bi s drugaricom.“
„Gledao sam u tebe umesto u nju. Hoćeš da osećam krivicu zbog toga, da
osećam grižu savesti zato što sam hteo tebe a ne nju? Ovde se ne radi o tebi i
meni, Naomi. Radi se o kurvinom sinu koji joj je to uradio.“
Njegov ton ju je urazumio jednako kao i njegove reći. Puko nestrpljenje
ispod kojeg je ključala srdžba.
„U pravu si. Možda sam zato osetila potrebu da te nazovem. Od tebe ne
bih dobila sažaljenje ni reči utehe. To dvoje samo sve pogoršava. A ovde nije
reč o meni.“
„Ti si je našla, ti si morala da je vidiš. Tu je reč o tebi. Nije ti potrebno
nikakvo sažaljenje, uzdržaću se od toga, ali dođavola, voleo bih da si jutros
otišla negde drugde da fotografišeš.“
„I ja. Jutros smo sedeli na balkonu, a ona je bila ovde dole. Verovatno je
već bila ovde.“ Udahnula je. „Ima li ona porodicu?“
Majka joj živi u gradu. Otac joj je otišao pre više godina, ne znam tačno
koliko. Ima brata u mornarici, otišao je odmah posle srednje škole. Nekoliko
godina je stariji od mene. Nisam ga poznavao. I ima Čipa. Ovo će ga ubiti.“
„Oni ne mare za to.“
„Ko?“

216
 „Ubice. Oni ne mare ni za šta od svega toga, nije ih briga za život drugih
ljudi koje unište. Zadavio ju je. Videla sam masnice, videla sam joj vrat. Bacio je
njenu odeću pored nje. Mislim da je nosila te ružičaste cipele u petak uveče.
Mislim da jeste. Najverovatnije je bila s njim sve vreme otad, otkako je otišla iz
kafane.“
Hteo je da je podigne, da je jednostavno podigne i odnese u kuću. Umesto
toga ju je čvrsto držao za ruku.
„Nema svrhe da ti govorim da ne razmišljaš o tome, tako da ću ti reći da ju
je najverovatnije zgrabio odmah pošto je izašla iz kafane. Ne znamo šta se
desilo posle toga. Imaju načine da otkriju je li ubijena ovde ili negde drugde,
pa bačena ovde.“
„Da, imaju načine.“
Kad su izašli iz šume, videla je dva policijska automobila i Zanderov
motocikl.
„Ako je nije ubio ovde, zašto ju je nosio toliki put? Zašto nije bacio njeno
telo u šumu, ili ga zakopao ovde? Ili je bacio u vodu?“
„Ne znam, Naomi. Međutim, da nisi jutros sišla dole, verovatno je još ne bi
našli. Ne bi je videla iz kuće, ne bi se videla jer je bila u dnu litice. A iz vode?
Možda da se neko primakao obali, možda bi je video. Dakle, možda je
zahvaljujući tome što ju je ostavio tamo imao više vremena da pobegne.“
Kad su se primakli kući, pogledao je u nju. „Hoćeš da kažem Kevinu da
kaže radnicima da idu kući?“
„Ne. Nemoj. Mislim da će mi prvi put u životu buka prijati više od tišine.
Mislim da ću krečiti.“
„Krečiti?“
„Drugu gostinsku sobu – sobu mojih ujaka. Rad mi ionako ne bi dobro
išao, a neću da idem u grad. Obaveze mogu da pričekaju.“
„Dobro, pomoći ću ti.“
„Zandere, imaš posla u radionici.“
„Ništa ti ne brini.“ Ovoga puta ju je zagrlio oko struka – korak bliže tome
da je jednostavno ponese – i zvučao je smireno. „Ionako mi ne bi dobro išao.
Ne idem nigde. Dakle, krečićemo.“
Zastala je, okrenula se ka njemu, bili su jako blizu, dozvolila je sebi da se
drži za njega. „Hvala ti.“
Prelazio joj je šakama uz leđa i niz leđa zato što ga je to smirivalo, a nadao
se da to smiruje u nju. „Nisam nikakav moler.“
„Ni ja.“

217
 Otišla je na sprat da pripremi sobu za krečenje bez njega. Znala je da se
zadržao dole kako bi ispričao Kevinu tako da ona ne mora da mu govori. Kad
je došao gore, spustio je frižiderčić na pod.
„Malo vode, nekoliko boca koka-kole. Ožedni se od krečenja.“
„Posebno ako si loš moler. Rekao si Kevinu.“
„Šef policije će doći ovamo da vidi kako si, tako da sam mu rekao.
Zadržaće to za sebe dotad, kao i radnici, kako bi dali šerifu dovoljno vremena
da kaže njenoj majci i Čipu.“
„Mejson kaže da je to najgori deo, obaveštavanje. Uvek sam se pitala ako
je tako teško dati obaveštenja, kako li je tek primiti ih.“
„Ja mislim da je gore ne znati. Da je uopšte nisu našli ili da je još nisu
našli. Sigurno je teže ne znati.“
Klimnula je glavom, okrenula se. Neke devojke koje je njen otac ubio
vodile su se kao nestale godinama. Čak i sad, posle toliko vremena, FBI nije
siguran jesu li našli sve ostatke.
Bouz im je davao po jednu svakih nekoliko godina – radi novih pri
vilegija. I, kako joj je Mejson rekao pre mnogo godina, radi sveže pažnje.
„I… ne dopada ti se ova žuta boja mokraće?“
Pokušala je da se koncentriše, proučavala zidove. „Znala sam da me
podseća na nešto.“
Nije ispunjavao tišinu ćaskanjem dok su radili. Još nešto na čemu mu je
Naomi bila zahvalna. Premazivanje zidova sredstvom za bolje prianjanje
kreča, prekrivanje nečeg ružnog nečim čistim, delovalo je umirujuće.
Pas je ulazio u prostoriju i izlazio iz nje i napokon se skrasio na vratima,
gde se opružio da odrema, tako da nisu mogli da izađu iz sobe a da ga ne
probude.
Premazali su dva zida i počeli raspravu o tome kome gore ide farbanje
ivica, kad je pas naglo podigao glavu i počeo da udara repom o pod.
Sem je prišao vratima.
„Vi ovde imate psa čuvara.“
Naomi je sklopila šake kako ne bi drhtale. „Hoćete li… Oprostite, ovde
nema gde da se sedne. Možemo da siđemo u prizemlje.“
„Neću dugo. Hteo sam samo da vidim kako si.“
„Dobro sam. Htela sam nečim da se uposlim, pa smo…“
„Čuo sam to. Vidi, ako si nervozna jer si sama ovde, mogu da pošaljem
jednog svog čoveka da noćas čuva kuću.“
„Neće biti sama.“ Kad je Naomi zaustila da nešto kaže, Zander ju je
pogledao. „Gledaj na to kao na honorar za krečenje.“

218
 „Bilo bi dobro da neko ostane s tobom. Zanimaju me sati. Hoću da mi
kažeš u koliko si sati jutros izašla iz kuće. Ako se sećaš.“
„Ah! Bilo je možda petnaest do osam. Ne znam koliko mi je tačno vremena
trebalo da otpešačim do mesta odakle sam krenula puteljkom kroz šumu.
Malo sam fotografisala cveće, usput. Mogu vam pokazati.“
„Ne sumnjam u tvoje reći“, uverio ju je Sem. „Samo pokušavam da
steknem neku predstavu o događaju.“
„Mislim da sam u šumi provela najmanje sat vremena. I zastala sam da
napravim nekoliko fotografija sa mesta gde se šuma proređuje i vidi se kanal.
A pošto sam izašla, napravila sam još nekoliko fotografija sa one velike ravne
stene – prve na koju se nailazi posle puteljka. Tad je Tag dotrčao sa cipelom.
Nisam primetila koliko je bilo sati, ali sigurno je bilo prošlo devet. Zatim je pas
počeo uporno da laje i cvili i okrenula sam se da mu kažem da prekine i videla
je.“
„Dobro. Žao mi je zbog toga, gospođice Karson.“
„Naomi. Slobodno me zovite Naomi.“
„Žao mi je zbog toga, Naomi, i moram reći da sam vam zahvalan što ste
danas otpešačili tim putem. U protivnom bi verovatno prošlo još dan-dva pre
nego što bi je neko našao.“
„Reći ćete Čipu“, ubacio se Zander. „Znam da joj nije rod, ali reći ćete mu
pre nego što čuje da neko priča o tome.“
Sem je klimnuo glavom, skinuo kačket, zagladio prstima prosedu kosu, pa
ponovo stavio kačket na glavu. „Otići ću kod njega čim porazgovaram s
njenom majkom. Ako se setiš još nekih detalja, Naomi, ili jednostavno poželiš
da porazgovaramo, pozovi me. Ova kuća izgleda bolje nego ikad – dobro, za
mog života. Samo pozovi i dolazim“, dodao je, pa na brzinu pomazio psa pre
nego što je izašao iz sobe.

Probudila se iz košmara, iščupala se iz podruma, ispod palog debla u tamnoj

zelenoj šumi. Podruma u kojem je našla Marlino telo. Sa njom je pošao i strah i
slike prostorije za ubijanje koju je njen otac napravio, i sve krvi i smrti u njoj.
Dah joj je šištao, pretio da će je ugušiti. Trudila se da ga uvuče u pluća i
ponovo izdahne.
Zatim su je šake ščepale za ramena. Vrisnula bi da je imala vazduha.
„Ja sam. Zander. Polako. Sačekaj tren.“
Okrenuo ju je, držeći jednu šaku još na njenom ramenu, pa upalio svetlo.“
Jedan pogled u nju bio je dovoljan da joj obujmi lice šakama, čvrsto je uhvati.
„Uspori, Naomi. Gledaj u mene. Uspori. Dobro si, samo uspori. Smiri se. U

219
protivnom će te snaći hiperventilacija i onesvestićeš se na mene. Pogledaj u
mene.“
Uvukla je vazduh u pluća – jao, kako je peklo – potrudila se da ga zadrži,
da se opusti i uspori pre nego što je izdahnula. Gledala ga je u oči, tako plave.
Duboko, smelo plave, nalik vodi u koju je trebalo da uroni i pluta.
„Bolje. Dobro si, opuštenija si, samo uspori još malo. Doneću ti vode.“
Podigla je šake, stavila ih u njegove. Bile su joj potrebne njegove oči, to
duboko plavetnilo još minut.
Nastavio je da joj govori. Nije opažala reci, samo šake na svom licu,
plavetnilo njegovih očiju. Bol u grudima je popustio, pritisak se smanjio.
„Izvini. Izvini.“
„Ne budi glupa. Voda je ovde, na tvom noćnom stočiću. Ja ne idem nigde.
Pružio je ruku iza nje, dohvatio bocu, odvrnuo čep. „Polako i s vodom.“
Klimnula je glavom, otpila gutljaj. „Dobro sam.“
„Ne još, ali skoro. Hladna si.“ Trljao joj j ruke onim šakama grubim od
rada. Pogledao je preko njenog ramena i izgovorio: „Polako!“
Osvrnuvši se, videla je Taga s prednjim šapama na krevetu.
„Probudila sam i psa. Ma koliko to možda zvučalo glupo, izvinjavam se.
Usnila sam košmar.“
Nije joj prvi, pomislio je, ali bio je to prvi put da je vidi paniku u punom
sjaju. „Nije čudo, s obzirom na sve. Treba da se zavučeš pod ćebe, da se
ugreješ.“
„Znaš, mislim da ću ustati, probati malo da radim.“
„Nemaš bogzna šta da fotografišeš sad u… tri i dvadeset ujutro.“
„Moj posao je mnogo širi od toga.“
„Verujem. Treba da siđemo dole, da ispržimo koje jaje.“
„Da ispržimo jaja? Usred noći.“
„Nije to doba sudeći po tvom satu. I da, pržićemo jaja. Ionako smo ustali.“
„Ti ne moraš da ustaješ“, zaustila je, ali on je na to ustao iz kreveta.
„Ustali smo“, ponovio je, pa prišao vratima balkona i otvorio ih. Tag je
izleteo napolje. „Ustali smo i idemo napolje. Bakin kolač“, rekao je, pa
pogledao u nju dok je navlačio pantalone. „Kladim se da možeš da napraviš
bakin kolač.“
„Mogla bih, da imam kalup za njega. A nemam.“
„Šteta. Onda kajgana.“
Ostala je da sedi načas, privukavši kolena uz grudi.
On samo rešava poteškoće, pomislila je. Košmare, napade panike,
povređene pse pored puta, mrtva tela u dnu litice.
Kako mu to polazi za rukom?

220
 „Gladan si.“
„Budan sam.“ Podigao je pamučne pantalone i majicu koje je skinuo sa nje
u noći, i bacio ih ka njoj.
„Voliš li jaja benedikt?“
„Nikad ih nisam jeo.“
„Svideće ti se“, zaključila je Naomi, pa ustala iz kreveta.
Bio je u pravu. Jednostavnost spremanja doručka umirivala je i opuštala.
Sam proces, mirisi, dobra doza kafe. Bolni rubovi sna, uspomene koje je htela
da budu zaključane, polako su izbledeli.
I bila je u pravu. Svidela su mu se jaja benedikt.
„Gde je ovo bilo celog mog života?“, upitao je dok su jeli za kuhinjskim
šankom. „I ko je Benedikt?“
Namrštila se na to, pa se skoro nasmejala. „Nemam pojma.“
„Ko god bio, svaka mu čast. Najbolji doručak u četiri ujutro koji sam ikad
pojeo.“
„Zaslužio si ga. Došao si kad sam nazvala i ostao. Ne bih tražila da
ostaneš.“
„Ne voliš da tražiš.“
„Ne volim. To je verovatno mana, ali ja više volim da gledam na to kao na
nezavisnost.“
„Može da bude i jedno i drugo. U svakom slučaju, navići ćeš se na njega.
Na traženje.“
„I izvukao si me iz napada panike. Je li ti se to već dešavalo?“
„Nije, ali u pitanju je samo zdrav razum.“
„Tvoj razum“, ispravila ga je. „Koji te je takođe nagnao da mi odvučeš
pažnju jajima.“
„Stvarno dobrim jajima. Nema ničeg lošeg u nezavisnosti. Ja to
podržavam. A nema ničeg lošeg ni u traženju. Traženjem se prelazi granica. Mi
smo u nečemu, Naomi.“
„U nečemu?“
„Još nastojim da dokučim definiciju i obim tog nečeg. A ti?“
„Izbegavala sam da budem u nečemu.“
„I ja. Zanimljivo kako ti se prikrade s leđa.“ Gestom lakim i prisnim kao
njegov glas, prešao je razigranim prstima niz njenu kičmu. „I evo nas ovde pre
svitanja, jedemo ova fenomenalna jaja što nisam verovao da će mi se dopasti,
sa psom za kojeg ti nisi verovala da ga želiš, a koji se nada da ćemo ga počastiti
ostacima. Meni ovo odgovara, tako da pretpostavljam da mi odgovara što sam
u nečemu s tobom.“
„Ne postavljaš pitanja.“

221
 „Volim da sam dokučim odgovore. Možda je to mana ili nezavisnost.“
Slegnuo je ramenima. „U drugim prilikama imam utisak da je dobro sačekati
da mi neko da odgovore.“
„Ponekad su to pogrešni odgovori.“
„Onda je glupo pitati, ako nisi spreman na odgovore, ma kakvi oni bili.
Dopadaš mi se takva kakva si – sad i ovde. Tako da mi to odgovara.“
„Sve može da se razvije ili da se sroza.“ Zašto nije mogla jednostavno da
se prepusti, da se opusti i uživa u trenutku, ovde i sad?
„Istina, mogu, i to se i dešava. Šta si mi rekla, koliko su tvoji ujaci
zajedno?“
„Preko dvadeset godina.“
„To je dosta. Kladim se da im nisu stalno cvetale ruže tokom tolikih
godina.“
„Nisu.“
„Koliko dugo smo mi u ovome, šta misliš?“
„Ne znam. Nisam sigurna otkad treba da počnem da računam.“
„Od dana sa psom. Hajde da upotrebimo taj dan. Koliko je prošlo otkako
smo našli psa?“
„Prošlo je oko… malo više od mesec dana, rekla bih.“
„Pa, s obzirom na to da je vreme relativno, i to je dosta.“
Nasmejala se. „Svetski rekord za mene.“
„Pogledaj sa čim imaš pola“, rekao je i uputio joj onaj vragolasti osmeh.
„Da vidimo šta će nam doneti treći mesec. Što se tiče sadašnjosti, kad
pojedemo. ova stvarno dobra jaja, treba da sklonimo i operemo sudove, da
odnesemo kafu na balkon i sačekamo svitanje.“
Pošto nije ništa rekla, lako joj je dodirnuo ruku, pa nastavio da jede. „Ovo
je tvoje mesto, Naomi. Niko ti ga ne može uzeti niti ti može uzeti ono što ti ono
znači, niko osim tebe.“
„U pravu si. Kafa na balkonu zvuči savršeno.“

19

Crne misli, briga i nagađanja nisu ništa postigli.

Ipak je sela i napisala dug imejl prijateljici koja će razumeti. Ešli Maklejn –
sad Ešli Merdok – podsećala ju je, uvek ju je podsećala i uvek će je podsećati
na to da život može da se nastavi.

222
 Umalo je nije pozvala, samo je htela da čuje Ešlin glas, ali vremenska
razlika značila je da bi probudila prijateljicu pre nego što ova ustane iz
postelje sa mužem, sa kojim će u junu proslaviti desetogodišnjicu braka,
nahrani decu i odveze ih u školu, a sebe na posao.
A i lakše je napisati mejl – kad piše mejl, ima vremena da složi misli, da
uredi sve. Sve što joj je stvarno bilo potrebno bila je ta spona.
Pomoglo je, sve je pomoglo, spremanje dvorišta, gledanje svitanja s
muškarcem s kojim je zasigurno bila u nekakvoj vezi, pripremanje za dan pun
obaveza dok je buka građevinskih radova ispunjavala kuću.
Život mora da se nastavi.
Odvezla se u grad u društvu psa – i zašto je uopšte probala da ubedi
ijedno od njih da želi da on ostane kod kuće? Ispred pošte je istovarila pakete,
unela ih u poštu, zatekla se kako punih deset minuta učestvuje u
malograđanskom razgovoru, prava neobičnost za nju.
„Precrtaj jednu stavku sa spiska“, rekla je psu.
Vozila se Voter stritom. Dan je prometniji, primetila je. Proleće u punom
jeku nije iznedrilo samo zelenilo i cveče, dovelo je i turiste.
Šetali su ulicama, ulazili u prodavnice, išli sa kartonskim čašama
napitaka, foto-aparatima i kesama. Dok je tražila parking, videla je brodiće
kako isplovljavaju ili ljude kako dele turistima reklamne letke agencija za
iznajmljivanje kajaka i vodenih skutera, sa izloženim živopisnim čamcima,
kako se ubijaju od posla.
Zaista je želela da se oproba u vožnji kajakom.
Našla je sebi parking-mesto, parkirala se, pa se okrenula prema psu.
„Moraš da sačekaš u kolima – upozorila sam te, ali možemo da prošetamo
posle ovog stajališta, a pre piljare. Najbolje što mogu da ponudim.“
Probao je da izađe kad je otvorila zadnja vrata da uzme kutiju, a borba
koja je usledila jasno je pokazala da se ugojio i dobio mišiće. To nije više bio
onaj slabi mršavi pas koji je šepao pored puta.
Ponovo je zatvorila zadnja vrata, morala je da se nasloni na njih da
povrati dah. Kad se osvrnula, pas je bio priljubljen uza zadnji prozor i gledao
ju je žalosnim očima.
„Ne mogu da te uvedem u prodavnicu. Tako to ide.“
Podigla je kutiju koju je morala da spusti kako bi pobedila u borbi, pa
krenula trotoarom. Osvrnula se.
Ovog puta njuška mu je virila kroz delimično otvoren bočni prozor.
„Ne daj mu da pobedi“, progunđala je, pa usmerila pogled napred.

223
 Znala je da Dženi radi tog jutra, budući da ju je nazvala prethodne večeri.
Ponudila joj je utehu i saosećanje. Ponudila se da donese hranu, alkohol, da
donese sve što je potrebno.
Tako lako ponuđeno prijateljstvo bilo je jednako neobično za Naomi kao i
ono desetominutno čavrljanje u pošti.
Otvorila je vrata prodavnice i dočekali su je prekrasan citrusni miris,
umetnička zbrka lepih stvari i poslovna užurbanost. Ta ju je užurbanost
navela da pomisli da se vrati tokom zatišja – ako je znala kad je to zatišje i da li
ga uopšte ima. Međutim, Dženi, koja je razgovarala s mušterijom o starom
lavabou trenutno punom sapuna i losiona, spazila ju je i veselo joj dala znak da
uđe.
Prošetala je po radnji, videla pet-šest stvari koje je želela da kupi.
Podsetila je sebe da nije došla u kupovinu, da ima kuću u procesu renoviranja i
da ne bi trebalo da kupuje.
Na kraju je ipak izabrala komplet svećnjaka od kovanog gvožđa, kojima je
nesumnjivo bilo mesto u njenoj biblioteci.
„Daj da ti to uzmem.“ Baš u trenutku kad joj je dosadilo teglenje kutije,
Dženi ju je uzela i spustila. „I prvo uradim ovo.“
Obavila je ruke oko Naomi i zagrlila je čvrsto, čvrsto, odišući blagim
mirisom bresaka.
„Tako mi je drago što te vidim.“ Malo je olabavila stisak, pa odmakla glavu
da prouči pogledom Naomino lice. „Jesi li dobro?“
„Dobro sam.“
„Zander je ostao s tobom?“
„Jeste.“
„Dobro je. Sad nećemo razmišljati o tome. Svi će pričati samo o tome kad
povrate dah, ali sad nećemo misliti o tome.“
„Imaš veoma mnogo posla.“
„Stigli su turisti.“ Dženi se zadovoljno i pomalo proračunato osvrnula po
radnji. „Puna dva autobusa i ostaju čitav dan. Lokalni agent sklopio je posao
još pre nekoliko meseci. Zato smo veoma pažljivi i ne pominjemo pred
turistima ono o čemu ni ja ni ti ne razmišljamo. Ili se trudimo da to ne
pominjemo.“
Sagnula se da ponovo podigne kutiju. „Hoću da ih pokažem Kristi. Hajde
sa mnom. Maločas je otišla u kancelariju, a pokrivače me ovde nekoliko
minuta.“
„Stvarno imaš mnogo posla“, podsetila ju je Naomi, ali Dženi ju je već
vodila ka kancelariji.

224
 Dženi je obilazila oko stolova, izloga i veselo čavrljala, i podsećala Naomi
na lepu pticu koja peva dok leti sa grane na granu.
Obišla je oko jednog pulta i ušla na vrata u skladište/kancelariju, u kojoj
je za kompjuterom sedela žena smeđe kose sa izvučenim pramenovima,
skupljene i učvršćene sa dva štapića sa cirkonima.
„Ispratila sam pošiljku. Poslali su je, hvala bogu.“
„Imam ovde potencijalnu robu i Naomi Karson za tebe, Krista.“
Krista se okrenula na stolici i skinula ljubičaste naočare za čitanje. Imala
je dobrodušno lice i krupne smeđe oči, velike pune usne i minijaturnu okruglu
minđušu od rubina u levoj nozdrvi.
„Mnogo mi je drago što smo se upoznale. Pretvaraj se da je ovde stolica
koju mogu da ti ponudim. Stvarno mi se dopada tvoj rad“, dodala je.
„Prečešljala sam tvoj sajt nekoliko puta i nagovorila Dženi da te dovede
ovamo.“
„I meni se dopada vaša radnja – koju sam izbegavala jer sam slaba. Već
sam izabrala svećnjake i verovatno neću moći da odem bez onog ovalnog
zidnog ogledala sa antikvarnim bronzanim ramom.“
„Dženin rad.“
„Restauriran komad sa buvije pijace“, potvrdila je Dženi. „Naomi nam je
donela neke fotografije.“ Dženi je spustila kutiju na pretrpani sto. „Silno sam
želela da pročeprkam po njima, ali uzdržala sam se.“
„Dobro je kad se ovde zna hijerarhija.“ Krista je odgurnula stolicu,
otvorila kutiju, pa vratila naočare da dobro pogleda fotografije.
Naomi je izabrala manje fotografije, slike divljeg cveća, zaliva, marine i
onog palog debla.
„Prelepo su uokvirene i uramljene. Sama si to uradila?“
„Da, to je deo procesa.“
„Mogu da ih prodam.“ Naslonila je par uz kutiju, malo se odmakla,
klimnula glavom. „Da, možemo ih prodati. Zapravo, s obzirom na to da je grad
pun turista, možemo prodati neke od ovih čim ih izložimo.“
Ponovo je skinula naočare, lupnula njima o glavu. Zatim je dala cenu.
„Standardna šezdeset četiri centa“, dodala je.
„Odgovara mi.“
„Dobro je zato što ih stvarno želim. I mogu da uzmem još, posebno
fotografije lokalne flore i faune, lokalnih prizora na vodi, u gradu. Mogu ih
prodavati i neuramljene. Možemo razmisliti o tome. Fotografije zaliva i marine
bile bi odlične na razglednicama.“
„Mogu da napravim razglednice.“

225
 Krista se okrenula, pa zagrlila Dženi oko ramena opušteno i neusiljeno, na
osnovu čega je Naomi zaključila da su dobre prijateljice. „Može da napravi
razglednice. Znaš li ti koliko ja već želim prvoklasne razglednice?“
Dženi se široko osmehnula, pa zagrlila Kristu oko struka. „Otkako si
otvorila radnju.“
„Otkako sam otvorila. Uzeću dvadeset razglednica odmah, čim budeš
mogla da mi ih doneseš. Ne, uzeću trideset. Deset mogu da prodam pansionu
za sekundu.“
„Raznovrsne fotografije?“
„Ti izaberi“, rekla je Krista. „Dženi, stavi cenu na ove, pa ih izloži. Sama
izaberi gde. Ona je moja desna ruka. Iako planira da me ostavi na cedilu.“
„Tek za nekoliko meseci. Tačno znam gde da ih stavim.“ Dženi je
poslagala fotografije u kutiju, pa ju je podigla.
„Ako imaš koji minut, Naomi, odštampaću ugovor za ovo što uzimamo.“
„Naravno.“
„Nemoj da odeš da te ne vidim“, rekla je Dženi, pa se vratila poslu.
„Napraviću i narudžbenicu za razglednice kad već ovo radim. Kako
napreduju radovi gore na litici?“
„Veoma dobro, zbog čega mi i trebaju oni svećnjaci, oni vijugavi. Treba da
ih smestim u biblioteku. Mislim da je ogledalo za predsoblje. Međutim… ipak
treba da stoji negde tamo. A šta ovde ovako dobro miriše?“
„To je pajasmin u našim osveživačima prostora.“
„Rečeno mi je da mi i on treba – biljka pajasmin. Mislim da mi treba i u
osveživaču.“
„Reci Dženi da ti donese jedan – kuća časti. Zaradićemo novac zajedno,
Naomi.“
Otišla je sa više nego što je donela, opravdala ono što je kupila. Kući su
zaista potrebne stvari, a Krista je u pravu. Zaradiće novac zajedno. U to nije
bilo sumnje jer su se četiri uramljene sličice prodale pre nego što ju je Dženi
nazvala.
„Imamo posla, Tag.“
Stavila mu je povodac dok je bio previše razdragan da bi se usprotivio,
ubacila kupljene predmete u auto, pa izvadila foto-aparat i ranac.
„Hajde da prošetamo i napravimo koju fotografiju.“
Kad je stigla kući, radnici su završavali posao za taj dan i ponovo se
pokazalo da je dobro imati muškarce u kući. Keramičari su joj uneli bakaluk, a
Kevin je dohvatio predmete koje je našla u galeriji.
„Pretpostavljam da si videla Dženi.“

226
 „Jesam. I to me je koštalo. Međutim, sad imam umetnost koju su izložile
njene ruke i ugovor za još.“ Zastala je u dnevnoj sobi, osetila kako je
zadovoljstvo zbog dobro provedenog dana poraslo za još jedan stepen.
„Završili ste postavljanje ukrasnih lajsni po ivicama tavanice! Izvanredno
pristaju ovoj sobi.“
„Imali smo plodan dan. Šta kažeš na to da odemo na sprat, da vidiš šta
smo još završili?“
„Ako govoriš o mom kupatilu, lako je moguće da ću se rasplakati.“
Široko se osmehnuo, pa je lako lupnuo po ramenu. „Ponesi maramice.“
Gotovo da su joj i zatrebale.
„Ne smeš hodati po njemu do sutra“, upozorio ju je.
„Tako je i bolje. Ulazak bi me verovatno oborio na kolena. Prekrasno je,
Kevine. Odličan rad. Sve je savršeno.“
Želela je prigušeno i mirno, koje je naginjalo ka ženu, a to je i postigla
kamenosivim pločicama, nežnom bisernosivom bojom zidova, sivim šarama
po granitnoj beloj gornjoj površini ormarića. Dodala je malo rustičnog velikom
kadom na stilskim nožicama, ugodila sebi prevelikom staklenom parnom tuš-
kabinom.
„Neobrađeni nikl je bio pravi izbor“, rekao je. „Hrom bi bio suviše sjajan.
A otvorene police biće funkcionalne jer si ti uredna žena, sudeći po onom što
sam dosad video.“
„Ubaciću malo plavog – peškirima, nekim bocama. Videla sam neke stare
plave boce kod Sesila. I malo zelenog nekom biljkom. Možda uzmem neki
bambus.“
„Treba da okačiš neke svoje slike na zid. Recimo fotografije kanala.“
„U ramovima od neobrađenog nikla, tamnosiva pozadina. Dobra ideja.
Jako mi se dopada.“
„Drago mi je da to čujem. Nisam znao hoćeš li da ti vratimo radni sto
ovamo, a nisam hteo da ga premeštam dok ne kažeš.“
„Možda sutra, kad soba bude sasvim funkcionalna.“
„Uradili smo nešto i u tvojoj radnoj sobi, ako hoćeš to da vidiš.“ Htela je da
vidi sve. Narednih deset minuta razmatrali su izbore, razgovarali o rokovima. I
Naomi je počela da kapira.
„Kevine, jel’ ti to paziš na mene?“
„Možda. Računao sam da će Zander uskoro doći.“
„A ja računam da su tvoja žene i deca kod kuće, pitaju se gde si.“
„Imam vremena. Znaš, hteo sam da te pitam za…“
„Odugovlačiš“, prekinula ga je. „Cenim tvoju brigu, ali dobro sam. Imam
opasnog psa.“

227
 Kevin se osvrnuo i pogledao u Taga, koji je proučavao pogledom rep i
lupkao njime po podu kao oduševljen, dok je Moli spavala pokraj njega.
„Da, vidim.“
„I imam smeđi pojas.“
„I ja ih imam nekoliko.“
„U karateu. Mogla sam da polažem i za crni, ali smeđi je bio dovoljan. I
pored toga sam završila mnoštvo kurseva samoodbrane. Neudata žena, putuje
sama“, dodala je, mada to nije bio njen osnovni motiv.
„Pripaziću da se ne upustim u tuču s tobom, ali bolje bih se osećao kada
bih se zadržao dok Zander ne stigne ovamo. I stvarno sam imao nekoliko
pitanja o kupatilu pored zelene sobe.“
Zaokupljao joj je pažnju razgovorom o pločicama i glavama tuša,
planovima o demoliranju crno-plavog kupatila dok Tag nije podigao rep, pa
pojurio i zalajao. Moli je zevnula, pa nastavila da drema.
„Verovatno je Zander.“
„Onda možeš slobodno da ostaneš, popiješ pivo s njim ili da ideš.“
„Ne bih imao ništa protiv piva.“
Sišli su do ulaznih vrata, gde je Tag zalajao i zaigrao. Naomi se zapitala je
li veza s Zanderom napredovala do tačke kad je vreme da mu da ključ i šifru
alarma.
To se činilo kao važan aspekt veze, aspekt o kom treba pažljivo razmisliti.
Međutim, kad je otvorila vrata, pas je izjurio napolje i oduševljeno
pritrčao Lelu.
„Hej, pa to je taj momak. Evo ga!“
Obožavali su se jedan časak pre nego što se Lelo uspravio. „Zdravo, Kev.
Zdravo, Naomi. Doneo sam ti ove crteže i cifre.“
Naomi koja je kupila kuću bi se zahvalila, uzela papire i rekla zbogom.
Naomi koju je pokušavala da pronađe udahnula je. „Šta kažeš na to da ih
uneseš unutra? Kevin hoće pivo. Možeš i ti da popiješ pivo s njim.“
„Nikad ne odbijam pivo posle radnog dana. Hoćeš ti pivo?“, upitao je psa.
„Premlad je za to“, rekla je Naomi i zasmejala Lela do suza.
Vratila se u kuhinju, otvorila dva piva, pa harmonika vrata. „Ja ću uzeti
vino. Ove metalne stolice napolju još ne izgledaju bogzna kako lepo, ali udobne
su.“
Čula je njihove glasove, prigušene, tihe, dok je sipala vino. Radoznalo je
otvorila fasciklu s papirima na radnom delu, počela da pregleda crteže.
Kad je izašla, Kevin i Lelo su sedeli na zarđalim stolicama kao dva čoveka
na palubi broda, zagledani u horizont.
Oba psa su sedela pored ograde i radila isto.

228
 „Lelo, pa ti si umetnik.“
Nasmejao se, malo se zacrveneo. „Pa, ovaj… znam pomalo da crtam.“
„Znaš ti odlično da crtaš. I pretvorio si tlo u vrtnu oazu a da nisi ugrozio
prostor niti utisak prostranstva. A drvene saksije sa začinskim biljem na
balkonu – ekstra ideja.“
„Mogu li da pogledam?“ Kevin je uzeo crteže, prelistao ih, proučio. „Ovo je
lepo, Lelo. Stvarno lepo.“
„Unutra je brošura s različitim kamenjem za stazicu, različitim šarama.
Možemo ti nabaviti šta god želiš odatle.“
Klimnula je glavom, sela na klupu da pregleda procene troškova. Napisao
je nekoliko varijanti. Čitavo dvorište i balkon – u bokte! – a i razložio ih je po
delovima.
A onda ih je naknadno razložio sa umanjenjem za trampu.
„Moj tata je uradio veći deo procene i računice.“
„Mnogo je ovo računanja i brojeva.“ I iziskivaće da i sama malo računa,
ali…
„Želim drvene saksije sa začinskim biljem na balkonu. Kuvanje može da
me opusti posle celodnevnog rada.“
„Ako šutneš Zandera, možda bi se udala za mene. Ne znam da kuvam“,
rekao joj je Lelo, „ali zasigurno volim da jedem.“
„Čuvaću te kao rezervu. Stvarno želim da se dvorište ispred kuće uredi
baš ovako kako si nacrtao. Ali tražiću da se skine još pet procenata za
fotografije.“
„Mogu poslati poruku tati, videti šta ima da kaže. Mislim da će pristati.“
„I možeš mu reći da ću, ako sve ispadne onako kako svi želimo, ostatak
moći da uradim na jesen. Ili sledećeg proleća. Ne možete urediti čitavo
dvorište dok se ne odnese kontejner, ali ipak bih volela da vidim nešto od ovog
drveća i grmlja na mestu.“
„Daj mi sekundu.“
Kad je Lelo izvadio telefon, psi su skočili i pojurili niz balkonske
stepenice.
„Ovo mora da je Zander“, primetio je Kevin. „Psi su dobar rani sistem
upozorenja.“
Psi su dotrčali nazad. Moli se skrasila, ali Tag je trčkarao dole-gore i
okretao se kao gimnastičar koji pravi zvezde, sve dok ga Zander nije sustigao.
„Jel’ mi to imamo žurku?“
„Izgleda.“

229
 „Dobro je što sam doneo još piva.“ Popeo sa pakovanjem od šest piva, pa
ga spustio da obujmi Naomino lice i sputi joj na usne poljubac koji je za
sekundu iz pozdrava prerastao u strast.
„Samo ih učim kako da zgrabe svoju ženu. Hoćeš li da to slistim?“
Pogledala je naniže u vino, pomalo zbunjena. „Neću, dobro je.“
„Još jedna tura?“, upitao je Kevina.
„Ne bih, jedno mi je dovoljno.“
Bacio je pogled na Lela, koji je šetao po balkonu dok je telefonirao i
podigao svoje skoro puno pivo.
„Onda samo ja.“ Zander je uneo šest piva u kuću, a vratio se na balkon s
jednim rashlađenim. „Šta je sve ovo?“
„Moje dvorište. Nisi mi rekao da je Lelo umetnik.“
„Ima dara.“ Pošto je seo i otegnuto izdahnuo, otpio je prvi gutljaj piva.
„Težak dan?“ upitala je Naomi.
„Pomalo. Sad sam završio.“
Lelo se vratio. „Možemo da počnemo sledeće sedmice.“
„Sledeće sedmice?“
„Moj tata hoće da dođe da lično pogleda dvorište – uglavnom da te
upozna, da budem iskren. Voli da zna za koga radi, ali možemo da počnemo
sledeće sedmice. Verovatno u utorak. Odgovara mu pet procenata manje.“ Lelo
je pružio ruku. „Moramo da se rukujemo, sklopili smo posao. Radije bih te
poljubio, ali Zander bi me bacio sa balkona.“
„Prvo bih te nokautirao da se onesvestiš, tako da ne bi mnogo bolelo.“
„To je prijatelj.“ Lelo je ponovo seo, počeškao po glavi Taga, pa Moli.
„Moraćeš ga naučiti da ti ne rovi po lejama i da ne zapišava grmlje.“
„Bože, o tome nisam razmišljala.“
„Dobar je on, pa… Naučiće.“
Naomi je otpila malo vina. Ponašali su se veoma suptilno – znali su se
dugo, ti muškarci. Ali ipak je spazila signale koje su razmenjivali.
Otegnuto je izdahnula, kao i Zander. „Zašto ne razgovaramo o onome što
nas sve tišti? Nisam nežna duša i nema potrebe da me štitite. A i ne volim to.
Dakle, ima li kakvih novosti o Marlinom ubistvu?“
Lelo je pogledao naniže u pivo, koje je držao između kolena, i nije ništa
rekao.
„Izvršili su obdukciju“, kazao je Zander. „I procurila je neka priča. Moguće
je da su samo govorkanja.“
„Šta to?“
„Da je silovana, verovatno mnogo puta. Davljena mnogo puta, malo
sečena, i da je primila mnogo udaraca.“

230
 „Ne shvatam kako neko može to da uradi nekom drugom“, promrmljao je
Lelo. „Jednostavno ne shvatam. Kažu da nije ubijena dole ispod litice, samo je
bačena tamo. Čuo sam da je Čip poludeo.“
„Voleo ju je“, rekao je Kevin. „Uvek ju je voleo.“
„Nemoguće da je to uradio neko iz Kouva“, ubacio se Lelo. „Znali bismo da
neko ko je u stanju da uradi tako nešto živi ovde.“
Ne, pomislila je Naomi, ne možeš uvek da znaš šta živi s tobom.

Izgubila se u radu. Retko je radila po programu koji nije bio njen, pa joj je bilo
zanimljivo da stvara fotografije s Kristinim specifičnim željama na umu.
Kad je razgovarala sa porodicom preko telefona ili se dopisivala s njima
elektronskim putem, ubistvo nije pominjala.
Nije dala Zanderu ključ, niti ga je tražio. Ali razmišljala je o tome.
Prisustvovala je Marlinoj sahrani, iako ju je to silno potreslo i zadalo joj
glavobolju. Presedela je kratko bogosluženje sa Zanderom, Kevinom i Dženi
pored sebe.
Činilo joj se da su došli skoro svi iz grada i žalosnog lica izražavali
poštovanje Marlinoj majci i Čipu.
Crkva je prejako mirisala na ljiljane – ružičaste, kojima je bio prekriven
blistavi kovčeg, i ružičaste i bele aranžirane u visokim korpama.
Naomi pre toga nije bila u crkvi više od decenije. Podsetila ju je na njeno
detinjstvo, na svečane haljinice krute od štirka koje je nosila nedeljom, na
čitanja Biblije sredom uveče.
Na njenog oca koji je stajao za propovedaonicom i recitovao Sveto pismo
dubokim glasom, toliko je bilo iskrenosti na njegovom licu dok je govorio o
božjoj volji ili o božjoj ljubavi, o hodanju putem pravednika.
Dok je stajala u crkvi tog dana, a sunce ulazilo kroz obojena stakla, udisala
vazduh zasićen mirisom ljiljana i slušala kako velečasni čita suviše poznate
odlomke, pokajala se što je došla. Nije poznavala Marlu, srela ju je samo
jednom prilikom i taj je susret bio neprijatan i težak.
Međutim, našla je njeno telo, pa je naterala sebe da dođe.
Olakšanje joj je došlo kao oštar vetar kroz ustajala sećanja kad je
iskoračila na čistu neobojenu sunčevu svetlost, na čist, nenamirisan vazduh.
Zander ju je odveo u stranu podalje od veće grupe ljudi koja se okupila u
razgovoru pre polaska na groblje.
„Prebledela si.“
„Bilo je mnogo zagušljivo unutra, to je sve.“ I previše okupljenih je
kriomice gledalo u nju.
U ženu koja je našla leš.

231
 „Treba da odem na groblje“, rekao joj je. „Ti ne moraš.“
„I mislim da neću. Nisam je poznavala, tako da nema potrebe da zabadam
nos u nešto što me se ne tiče.“
„Odvešću te, odbaciću te kući.“
„Trebalo je da dođem svojim autom. Nisam razmišljala.“
„Ne moram mnogo da obilazim“, zaustio je, pa se okrenuo kad je prišao
Čip.
Slika i prilika ucveljenosti, pomislila je Naomi. Zakrvavljene podbule oči,
bleda koža s tamnim podočnjacima od nespavanja. Krupan čovek ispijenog
izgleda.
„Čipe. Žao mi je, druže.“
Zagrlili su se jednom rukom, a zatim je Čip pogledao u Naomi.
„Gospođice Karson.“
„Naomi. Žao mi je, mnogo mi je žao.“
„Našla si je. Šef kaže po tome kako je ostavljena… kako ju je ostavio,
moguće da bi prošlo mnogo vremena pre nego što bi je iko našao. A ti si je
pronašla, tako da su mogli da je vrate, da je zbrinu.“
Iz onih ucveljenih očiju potekle su suze kad je uzeo Naominu šaku i stavio
je među svoje goleme šake. „Hvala ti.“
Obično nije volela da dodiruje neznance, da im se primiče, ali savladalo ju
je saosećanje. Privukla ga je u zagrljaj i držala nekoliko časaka.
Ne, ubice ne misle na to – ili misle? Zapitala se. Da li tuga i bol pojačavaju
njihovo uzbuđenje? Da li ga začinjavaju kao so?
Kad se odmakao, Čip je obrisao suze nadlanicom. „Velečasni je rekao da je
Marla otišla na bolje mesto.“ Čip je odmahnuo glavom. „Ali ovo je dobro mesto.
Ovo je dobro mesto. Nije trebalo da ide na bolje.“
Progutao je pljuvačku i sline. „Dolazite li na groblje?“
„Ja ću doći. Odvešću Naomi kući, pa dolazim tamo.“
„Hvala ti što si došla, Naomi. Hvala ti što si je pronašla.“
Kad je odšetao kao izgubljen čovek, Naomi se okrenula.
„Pobogu, Zandere.“
Zatim je plakala za ženom koju nije poznavala.

232
 20

Kako je većina radnika poznavala Marlu, Naomi je kod kuće dočekala relativna
tišina. Buka je zasad bila koncentrisana u njenoj budućoj spavaćoj sobi i
dopirala je u obliku kantri muzike i brujanja pištolja za zabijanje eksera.
Pa ipak, kad je pokušala da radi, nije uspela da se koncentriše. Kakve god
da je slike otvarala na ekranu, na kraju bi videla one ucveljene oči.
Umesto da radi, izvela je psa u dvorište ispred kuće i ponela foto-aparat.
Napraviće fotografije dvorišta pre uređenja za Lela, jednostavniji i lakši
zadatak od toga nije mogla da smisli. Napraviće primerke i za sebe, pomislila
je, možda će sastaviti knjigu o razvoju kuće.
Može je držati u biblioteci, podsetiti se čitavog procesa kad bude imao čar
daljine.
Kad joj je pas spustio lopticu pred noge, rešila je da prihvati još jednu
razonodu kako ne bi razmišljala o Marli i Čipu. Bacila ju je i posmatrala ga dok
je radosno jurio za njom.
Kad se treći put vratio, ispljunuo je lopticu, naćulio uši i pomerio pogled,
pa tiho zarežao u znak upozorenja nekoliko sekundi pre nego što je začula
zvuk automobila.
„Mora biti da se radnici vraćaju. Ništa od moje razonode.“
Međutim, spazila je da se uz uspon primiče policijski automobil.
U njoj se sve napregnulo, steglo. Videla ga je na u crkvi. Da je bilo ikakvog
napretka u istrazi, najverovatnije bi još tamo nešto čula. U svakom slučaju, to
što je našla telo ne znači da je on u obavezi da joj bilo šta direktno kaže.
Postojao je samo jedan razlog zašto je došao da je vidi.
Ne bi li se malo umirila, Naomi je spustila ruku psu na glavu. „Sve je u
redu. Očekivala sam ga.“
Krenuli su po neurednom grbavom travnjaku kad je Sem izašao iz vozila.
„Braća Kobi“, rekao je i pokazao glavom na kamionet.
„Da. Vejdi i Bob su na spratu, rade. Ostali su otišli na sahranu.“
„I ja se upravo vraćam sa groblja, hteo sam da porazgovaram s tobom u
četiri oka pre nego što se ostatak Kevinove ekipe vrati.“
„Dobro.“ S kamenom umesto želuca, skrenula je ka kući. „Još nemam
dovoljno stolica, ali lepo je na balkonu na koji se izlazi iz kuhinje.“
„Čujem da si unajmila Lelove da ti urede dvorište.“
„Planiraju da počnu u utorak.“
„Stvarno napreduješ“, prokomentarisao je kad su zakoračili u kuću.

233
 Naomi je samo klimnula glavom i produžila. Napredujem, pomislila je, ali
radi čega? Nipošto nije smela da dopusti sebi da se zaljubi u tu kuću, u taj kraj.
Nipošto nije smela da dozvoli sebi da se toliko veže za nekog muškarca.
„Ovo je vraški lepa kuhinja.“ S podignutim kačketom Sem je opušteno
stajao i razgledao. „A pogled uvek obara s nogu.“
Kad je otvorila harmonika-vrata, odmahnuo je glavom. „Nije li ovo
najbolje od svega? Jesi li ovo ti smislila ili je Kevin?“
„Kevin.“
„Sklapaju se tako da ne ometaju prolaz, samo ga otvaraju. Bolje od ovoga
nije moglo ispasti.“
Sela je na metalnu stolicu, a Tag je gurao njušku Semu u koleno.
„Video sam te na službi“, počeo je Sem. „Lepo od tebe što si otišla. Znam
da je nisi poznavala, a i ono što si znala nije bilo naročito prijatno.“
„Žao mi je zbog onoga što joj se dogodilo.“
„Svima nam je žao.“ Pomerio se, okrenuo se od panorame, tako da su im
se pogledi sreli. „Ne bih radio svoj posao, Naomi, da se nisam malo bolje
uputio u prošlost i poreklo osobe koja je pronašla njeno telo.“
„Da. Trebalo je da vam kažem. Nisam. Želela sam da verujem da nećete
proveravati i da niko neće saznati.“
„Jesi li zato promenila prezime?“
„To je devojačko prezime moje majke, prezime mog ujaka. On nas je
odgajio pošto… Primili su nas, moju majku, brata i mene, pošto je otac
uhapšen.“
„Bila si pomoćnik u tom hapšenju.“
„Da.“
„To je neopisivo teško za jednu devojčicu. Neću te pitati ništa o tome,
Naomi. Poznajem taj slučaj, a ako želim da saznam više, lako je doći do
informacija. Pitaću te jesi li u kontaktu sa ocem.“
„Ne. Nisam razgovarala niti komunicirala s njim od te noći.“
„Nikad nisi otišla da ga posetiš?“
„Nisam. Majka ga je posećivala, pa je na kraju popila bočicu tableta. Volela
ga je ili je imao vlast nad njom. Možda je to isto.“
„Je li pokušao da stupi u kontakt s tobom?“
„Nije.“
Sem je ćutao nekoliko časaka. „Žao mi je što te dodatno uzrujavam, ali
sigurno te je pogodilo. Sličnosti. Vezivanje, rane, ono što su uradili Marli, način
na koji je ubijena.“
„Jeste. Ali on je u zatvoru, na drugom kraju zemlje. A strašna istina je to
da i drugi siluju, ubijaju i muče. Drugi rade ono što je on radio.“

234
 „To je istina.“
„Ali ja sam ovde i našla sam je. Kao što sam našla Ešli. Samo što sam Ešli
našla na vreme. Ovde sam, a Marlu su silovali, ubili i mučili. Dakle, morate da
posumnjate na mene.“
„Sve i da sumnjam, znam da je ti nisi otela, niti si je držala zatočenu dva
dana i uradila joj ono što joj je urađeno. Sve i da sumnjam na tebe, bila si sa
Zanderom u vreme kad je trebalo da budeš s njom. Poznajem Zandera otkako
se rodio i nipošto ne verujem da bi on učestvovao u nečemu takvom. Ne
verujem ni da bi ti.“
Trebalo je da bude zahvalna na tome; trebalo je da oseti olakšanje. Ipak
nije uspela da nađe snage ni za jedno.
„Ipak ste se zapitali. Kad ste saznali ko sam, sigurno ste se zapitali. I drugi
če se zapitati. A neko od njih će pomisliti: Da, krv je to. Krv nas povezuje, čini da
budemo ono što jesmo. Otac joj je psihopata. Šta je onda ona?“
„Neću ti reći da se nisam zapitao. To mi je deo posla. Pitao sam se desetak
sekundi jer sam malograđanin, to je činjenica, ali dobro radim svoj posao.
Došao sam ovamo da te pitam jesi li u kontaktu sa ocem, ili je li on u kontaktu
s tobom, zbog male verovatnoće da je ovo što se ovde dogodilo možda
povezano s njim.“
„Nije me čak ni pogledao. Onog jutra, u policijskoj stanici u Zapadnoj
Virdžiniji, kad su ga doveli.“
Još je videla taj prizor pred očima, jasno i detaljno, sve do sunčevih zraka
koji su padali na vodu u fontani, čestica prašine u vazduhu.
„Izašla sam iz prostorije gde su me ostavili da sačekam. Izašla sam samo
na minut i oni su ga baš tad uvodili, s lisicama na rukama. Pogledao je kroza
me, kao da nisam bila tamo. Mislim da nikad nisam bila tamo za njega, ne
zaista.“
„Mnogo si se selila i putovala proteklih nekoliko godina.“
„Potrudila sam se da to bude deo mog posla. Ujaci su nas štitili koliko su
mogli od novinara, glasina, pogleda i besa. Preselili su se nekoliko puta zbog
nas. Međutim, taj štit nije uvek bio dovoljan. Svakih nekoliko godina on se
pogodi za nešto, za neku povlasticu, za nešto, za informaciju o mestu gde je
ostavio neki leš. A onda se sve vrati – priče na televiziji, na internetu,
govorkanja. Moj brat kaže da on zapravo to želi više od svih povlastica koje
smisli, a i ja verujem da je tako. Stalan pokret i selidbe znače da nisi na jednom
mestu dovoljno dugo da te iko primeti, ili bar ne mnogo.“
„Kupila si ovu kuću.“
„Mislila sam da ću moći da se provučeni neopaženo. Jednostavno sam se
zaljubila u nju i ubedila sebe da bih mogla da imam ovo – pravi dom, mirno

235
mesto – i da niko nikad neće saznati. Da sam pre neki dan krenula drugim
putem, da je neko drugi našao Marlu, možda bi i bilo tako. Međutim, nisam
otišla drugim putem. Nemam razloga da ikome pričam o tome.“
Kad je okrenula glavu da ga opet pogleda u oči, Sem ju je potapšao po
ruci. „Tvoje je hoćeš li reći ili ne.“
Želela je olakšanje, ali nije ga osetila. „Hvala vam.“
„Nije u pitanju usluga. Proverio sam tvoju prošlost, to mi je službena
dužnost. Ne idem okolo i tračarim o privatnosti drugih ljudi. Morao sam da ti
postavim pitanja koja sam ti postavio. Sad možemo da stavimo tačku na to.“
„Ja, ovaj… Samo želim da otkrijem mogu li da živim ovde. Potrebno mi je
vreme da probam.“
„Meni se čini da ti već živiš ovde i da ti dobro ide. Sad ću ti reći nešto
lično, a onda ću otići, vratiću se u grad. Sad mi je jasno da Zanderu nisi rekla
ništa od toga.“ Sem je ustao. „Reći ću ti, kao čoveku, da time ne činiš uslugu ni
njemu ni sebi. Ali na tebi je da odlučiš hoćeš li ispričati tu priču ili ne. Čuvaj se,
Naomi.“
Sišao je balkonskim stepenicama, ostavivši je da sedi i pilji u vodu, u bela
jedra oblaka iznad nje i da se pita hoće li ikad više osećati.

Kao dvostruko nevreme, tuga i govorkanja grmeli su grobljem i zadali Zanderu

glavobolju. Iskrao se čim je ugrabio zgodan čas i isključio radio dok se vozio
natrag u grad. Prijalo bi mu malo tišine.
Imao je dovoljno posla, uključujući ono što je odgodio tog jutra, da bude
sasvim okupiran. Svratio je u prodavnice rezervnih delova, uzeo pivo od
đumbira iz automata, kupio neke delove, pa se zaputio ka radionici.
Pošto je proverio spisak zaduženja, odlučio je da počne od lakših i tako
sebi olakša zakasneli početak radnog dana. Pre nego što je izašao da uveze
mini kuper nad kanal za dijagnostiku, svratio je u limarsku radionicu da vidi
kako teku radovi.
Smatrao je da je izuzetno dobar u popravci limarije, ali Pit je bio pravi
umetnik. Slupani eskort izgledaće kao da je tek izašao iz salona kad Pit završi
rad na njemu.
„Vratio si se sa groblja?“
„Da.“
Pit se namrštio, pa namestio zaštitne naočare. „Ne podnosim sahrane.“
„Ne verujem da ih iko voli.“
„Ima i onih koji ih vole.“ Pit je mudro klimnuo glavom. „Neki ljudi su
sjebani i sahrane ih uzbuđuju. Prate kad su sahrane i idu na njih čak i kad ne
znaju ko je umro.“

236
 „Ima svakakvih ljudi“, zaključio je Zander, pa ostavio Pita da radi.
Pošto je završio s minijem, otkucao je plan rada na kompjuteru u radionici
i poslao ga u folder završenih poslova, pa napravio pauzu dovoljno dugu da se
popne do stana, napravi sendvič sa ono malo raspoloživih namirnica. Zatim se
posvetio sledećem zadatku sa spiska.
Proveo je u radu još dobra četiri sata – glavobolja je popustila, ali mu se
vrat ukočio.
Pošto je rekao Naomi da će doneti večeru, nazvao je piceriju i naručio
zapečene špagete pre nego što je počeo da zatvara radionicu.
Upravo je bio krenuo ka motociklu, kad se Maksi iz picerije Kod Rinalda
pojavila u automobilu sa izduvanom zadnjom gumom koja je lupala.
„O, Zandere! Molim te.“ Doslovce je sklopila šake kao u molitvi kad je
iskočila iz automobila. „Znam da si zatvorio, ali molim te. Nešto nije u redu s
mojim autom, maločas je počeo da pravi užasnu buku i jedva sam ga dovezla
dovde.“
„Guma ti se izduvala, Maksi.“
„Je li?“ Okrenula se, pogledala gde je pokazao. „Kako se to dogodilo?
Nisam je probušila niti išta slično. Samo je počela da lupa. Mislila sam da je
motor ili nešto slično.“
Pošto je provukla prste kroz plavu kosu prošaranu ljubičastim
pramenovima, uputila mu je sramežljiv osmeh. „Možeš li je promeniti?“
Čučnuo je. „Maksi, ova guma je ćelava kao tvoj deda, a uz to si je uništila
tako što si vozila na njoj.“
„Moram da uzmem novu? Možeš li je zameniti privremeno, samo zasad,
staviti rezervnu?“
„Nemaš rezervnu gumu, imaš krofnu – pomoćnu gumu – i ne možeš se
voziti okolo na njoj.“ Obišao je oko auta, odmahnuo glavom.
„Tvoje gume istrošile su se još pre šesnaest hiljada kilometara.“
Zinula je u čudu i izbečila oči. „Trebaju mi četiri nove gume?“
„Tako je.“
„Dođavola! Dođavola! Dođavola! Ode ušteđevina koju sam čuvala za
šoping u Sijetlu s Lisom. A uz to ću i zakasniti na posao.“
Pokušala je kratkim flertom. „Zar ne bi mogao samo da zakrpiš izduvanu
gumu, samo zasad, a onda… E jebem mu“, progunđala je kad ju je odlučnim
pogledom naterao da odustane. „Na licu ti je izraz kao kod mog oca.“
To je malo zabolelo, budući da je bio samo desetak godina stariji od nje.
Ipak, nije popustio.
„Mogla bi da pukne i ti bi mogla da se slupaš. Ponudiću ti najbolje što
mogu, ali moraćeš da ih zameniš. Mogu ti ih montirati sutra, pre podneva, i

237
mogu te odvesti na posao. Ionako me tamo čeka hrana koju treba da uzmem.
Možeš li da nađeš prevoz do kuće?“
Maksi se pomirila sa sudbinom, pa uzdahnula. „Mogu da otpešačim do
Liše, da prespavam kod nje.“
Rizikujući još jedno poređenje s njenim ocem, Zander je odmahnuo
glavom. „Ne dolazi u obzir da ideš peške sama posle zatvaranja. Ne sad.“
„Svi misle da je onaj ko je ubio Marlu odavno otišao. To je samo neki
grozni perverznjak u prolazu.“
„Da se dogovorimo. Dobićeš gume o mom trošku i prihvatićeš moj
predlog. Ne smeš ići sama peške posle zatvaranja.“
„Dobro, dobro. Reći ću tati da dođe po mene.“ Kad ju je Zander strogo
pogledao, zakolutala je očima. „Obećavam.“ Prešla je prstom preko srca.
„Važi.“ Uzeo je rezervnu kacigu i dao joj je. „Ne ispoštuješ li dogovor,
dvostruko ću ti naplatiti gume.“
„O, Zandere.“ Ali nasmejala se, pa sela na motocikl iza njega. „Dogovor je
dogovor, i ako ništa drugo, dobila sam super prevoz do posla.“

Kad je stigao do velike kuće, želeo je samo da sedne na balkon s Naomi, možda
da popije pivo. I dopusti sebi da zbaci sa sebe čitav minuli dan kao košuljicu.
Kad je Zander dovezao kutije s hranom, Tag je dotrčao iza kuće da ga
dočeka kao da se vraća iz rata.
Zahvalan na toj dobrodošlici, podigao je hranu jednom rukom da je pas
ne dohvati, a drugom ga pomazio. A kad mu se teniska loptica sputila pred
noge, jako ju je šutnuo, pa je Tag radosno pojurio za njom.
Primetio je da je u dvorištu samo Naomin automobil i zapitao se zašto
Kevin nije sačekao. Iako se Zander zadržao duže u radionici, očekivao je da će
Kevin sačekati dok on ne dođe.
Obišao je oko kuće, zastao da još jednom šutne loptu.
Sedela je na balkonu sama, radila na tabletu, sa čašom vina na stočiću
pored metalne klupe.
„Zadržali su me“, rekao je.
Samo je klimnula glavom, ne prekidajući rad.
„Uzeću pivo, staviću ovo u rernu na nisku temperaturu.“
„Važi.“
Nije smatrao da je posebno osetljiv na zlovolju – bar su mu iznervirane
žene rekle da mu nedostaje taj osećaj – ali znao je kad nešto ne valja.
Iskustvo ga je naučilo da je najbolji način da izađete na kraj sa takvom
situacijom, kad ne znate šta tačno nije kako treba, da se jednostavno ponašate
kao da je sve u redu dok se ne pokaže šta tačno ne valja.

238
 Ponekad, ako vam se posreći, to prođe samo od sebe.
Vratio se s pivom, seo pored nje, ispružio noge. Čoveče, kakav osećaj.
„Gde je Kev?“
„Kod kuće sa ženom i decom, pretpostavljam.”
„Mislio sam da će sačekati da ja dođem ovamo.”
„Insistirala sam da ode kući. Nije mi potreban teiohranitelj.”
Čovek ne mora da bude gospodin osetljivi da bi prepoznao zlovolju.
Potegnuo je gutljaj piva, pustio da mu polako klizne niz grlo.
Tišina je potrajala dvadesetak sekundi.
„Ne dopada mi se što vas dvojica usklađujete smene. Nisam idiot i nisam
nesposobna.“
„Nikad nisam ni pomislio da si ijedno od to dvoje.”
„Onda prestani da bdiš nada mnom i prestani da tražiš to od Kevina. To
ne samo da vređa već i nervira.“
„Izgleda da ćeš biti i uvređena i iznervirana.“
„Ne možeš ti da odlučuješ umesto mene.“
„Marlino telo, desetak metara niže od ovog mesta na kojem sedimo, kaže
da mogu.“
„Meni niko neće diktirati šta da radim, a ako misliš da ti to što spavaš sa
mnom daje to pravo, grdno se varaš.“
Krajičkom oka video je da se pas odšunjao niz stepenice, u potrazi za
sigurnim mestom daleko od vatrene linije.
„Pričaš gluposti. I to neuverljive. Ne možeš čak ni da mi kažeš šta te je
spopalo od jutros, ali znam kad neko traži svađu. Nisam raspoložen za svađu,
ali to može da se promeni.“
„Gušiš me, vrlo je jednostavno.“ Odgurnula je klupu, uzela vino, spustila
tablet. „Kupila sam ovu kuću jer volim da budem sama, a sad nikad nisam
sama.“ Otpila je dobar gutljaj iz čaše, koja joj, mogao je da se opkladi u čitavu
sedmičnu zaradu, nije bila prva te večeri.
„Da, i to može da se promeni. Ako pokušavaš da mi daš nogu, onda budi
iskrena.“
„Treba mi prostora.“
„Takvi klišei su takođe neuverljive gluposti. Možeš ti mnogo bolje.“
„Nije trebalo da započinjem ovo… nešto s tobom, a i razvilo se prebrzo,
zakomplikovalo.“
Glas joj je bio oštar od srdžbe i još nečega što nije mogao sasvim da
odredi.

239
 „Dosadilo mi je da se osećam opkoljeno i ograničeno. I to jednostavno
mora da se prekine. Da se jednostavno prekine. Ti, ova kuća, dvorište. I pas,
dođavola. Sve to je previše. Sve to je greška i treba da se prekine.“
Došlo mu je da uzvrati napad, i to jako, jer zaboga, povredila ga je. Nije
očekivao taj udarac niti da će ga tako poraziti.
Zakomplikovalo se? Tu je bila u pravu. U njemu su se uplele komplikacije
za koje nije ni znao da postoje.
Međutim, ona je drhtala i prebrzo disala. Bila je uzrujana i pretio joj je još
jedan napad panike i on je vraški dobro znao zašto.
„Ako hoćeš da odem, otići ću. Povešću i prokletog psa ako ti tako želiš. Ja
se nikome ne namećem. Ali reci mi istinu?
„Upravo sam ti je rekla! Ovo je greška. Sve ovo je greška i treba da je
ispravim.“
„Tako što ćeš odbaciti mene, psa, ovu kuću, sve što si počela ovde da
gradiš? To nije ono što želiš.“
„Nemaš ti pojma šta ja želim.“ Ošinula ga je tim rečima i srdžbom
protkanom strahom. „Ne poznaješ me.“
„Poznajem te, i to vrlo dobro.“
„Ne poznaješ! To su gluposti. Ne poznaješ me. Ne znaš ko sam niti šta sam.
Znaš me samo nekoliko nedelja, ovih nekoliko nedelja koliko sam ovde. Ne
znaš ništa odranije. Ne znaš mene.“
Tad mu je sinulo, jasno i čisto kao staklo. Shvatio je šta je ono neodređeno
ispod svega toga, u osnovi njene srdžbe i straha. Bio je to bol.“
„Znam te, znam.“ Sklonio je pivo u stranu, ustao. „Znam ko si, odakle si,
šta si prošla i šta pokušavaš da izgradiš sad, daleko od toga.“
Odmahnula je glavom, povukla se korak unazad. „Nije moguće.“ Video je
da joj usne drhte pre nego što ih je stisla, video kako su joj suze zablistale u
očima iako se uzdržavala da ne zaplače.
„Šef policije Vinston ti je ispričao.“
Sad mu je sve bilo jasno. „Nije. Nisam razgovarao s njim, nisam ga video
od groblja. Ali ti jesi. Nije mi on ništa rekao. Ti si mi rekla.“
Stavila je ruku preko grudi, uhvatila se šakom za rame kao da se štiti.
Nije saznao od njega, pomislila je. Dođavola, nije saznao od njega.
„Nikad ti nisam rekla ništa o tome.“
„Nisi ni morala.“
Obuzdao je vlastiti gnev. Pustiće ga da se vine kasnije, ali sad, zasad,
govoriće trezveno.
„Onog dana u mom stanu, prvi put kad si došla. Videla si jednu knjigu na
mojoj polici. Knjigu Sajmona Vensa. Izgledala si kao da te je neko šutnuo u

240
stomak. Nije bilo teško dokučiti zašto. U knjizi ima fotografija. Imala si
jedanaest-dvanaest godina, pretpostavljam. Bila si dete. Promenila si frizuru,
porasla. Ali imaš iste oči, isti izraz lica. A Naomi nije svakidašnje ime.“
„Znao si.“ Zglobovi na šakama bili su joj beli kao kost.
„Mogu da poželim da knjiga nije bila tamo da ti stavi onaj izraz na lice. Ali
bila je.“
„Jesi li… ovaj… Rekao si Kevinu.“
„Ne.“ Sumnjičavost u njenom pogledu je bila toliko očigledna da je
sačekao jedan časak, gledajući je pravo u oči. „Nisam“, ponovio je. „To što smo
kao braća ne znači da ću mu reći nešto što ti ne bi želela da mu kažem.“
„Nisi mu rekao“, ponovila je, pa je pustila rame i ruka joj je pala niz bedro.
„Znao si sve ovo vreme, znao si i pre nego što smo… Zašto mi nisi ništa rekao,
nisi me ništa nisi pitao?“
„Nisam znao, zato je knjiga bila tamo. A kad sam saznao? Nisam hteo da
više ikad vidim onaj izraz na tvom licu. I naravno, nadao sam se da ćeš mi
sama reći pre nego što budem morao to ovako da ti istresem u lice, ali naterala
si me.“
„Nisi.“ Protrljala je dlanom čelo između obrva, pa okrenula glavu. „Nisi mi
to istresao u lice. Drugi jesu, tako da veoma dobro znam kakav je osećaj. Ovaj
osećaj mi je nepoznat.“
Spustila je čašu na ogradu, pritisnula oči prstima. „Treba mi minut.“
„Ako imaš potrebu da vičeš, slobodno viči. Ako imaš potrebu da plačeš,
slobodno se isplači. Doduše, radije bih slušao viku.“
„Neću vikati, niti plakati.“
„Verujem da bi većina ljudi uradila oboje. Ali ti nisi kao većina ljudi.“
„Svesna sam toga.“
„Umukni.“
To drsko ponašanje začudilo ju je dovoljno da se okrene prema njemu.
„Samo umukni, jebote.“ Sad je on dao oduška svojoj srdžbi. „Jesi li glupa,
jebote? Možda te ne poznajem, zato što sam mislio da si pametna. Veoma
pametna. Međutim, možda si ipak dovoljno glupa da misliš da verujem da si
loša zato što deliš DNK sa nekom huljom psihopatom.“
„On je čudovište. I on je moj otac.“
„Moj otac ne razlikuje karburator od kočnice, ima dva kompleta palica za
golf i voli opuštajuću muziku.“
„To nije isto, uopšte nije.“
„Zašto nije? Zašto kog đavola nije isto? Vezuje nas krv, odgajio me je –
uglavnom – a potpuno smo različiti. On pročita otprilike jednu knjigu godišnje,

241
i to samo ako je bestseler. Iznerviramo jedan drugog svaki put kad provedemo
zajedno više od sat vremena.“
„To nije…
„A tvoj brat?“
Zbunio ju je, baš kao što je i hteo.
„Ovaj… Šta s Mejsonom?“
„Kakav je on čovek?“
„On je… divan. Pametan. Genijalan zapravo i posvećen, brižan.“
„Dakle, on može da bude ono što jeste, sa istim genima, a šta si ti?
Pokvarena?“
„Ne. Nisam, znam da nisam. Svesna sam da nisam takva, razum mi to
govori, ali ponekad osećam da jesam.“
„Prevaziđi to.“
Buljila je u njega. „Da to pre… prevaziđem?“
„Da. Prevaziđi to, nastavi dalje. Tvoj otac je poremećen, i to je to. To ne
znači da i ti moraš da budeš poremećena.“
„Moj otac je najozloglašeniji serijski ubica ovog veka.“
„Ima još mnogo do kraja ovog veka“, rekao je, pa slegnuo ramenima i
naveo je da se opet začuđeno zagleda u njega.
„Gospode bože. Ne shvatam te.“
„Onda shvati ovo. Uvredljivo je i ljuti – upamti ovo – to što misliš da bih
promenio mišljenje i osećanja prema tebi zato što si ćerka Tomasa Dejvida
Bouza. Da bih postupio drugačije jer si pre sedamnaest godina spasla život – u
stvari si spasla mnogo života. I ako je čitava ova sjebana glupost razlog što
pokušavaš da me šutneš, nemaš sreće. Mene nije tako lako šutnuti.“
„Sad stvarno ne znam šta da ti kažem.“
„Ako hoćeš da odem, nemoj da koristiš Bouza kao izgovor da me oteraš
od sebe.“
„Moram da sednem.“
Sela je na klupu. Pas je očigledno zaključio da joj potreban, pa se polako
vratio i spustio glavu na njeno koleno.
„Nisam to mislila“, promrmljala je i pomilovala ga. „Nisam ozbiljno mislila
ono što sam rekla za psa, ni za kuću. Nisam mislila ni ono što sam rekla za
tebe. Rekla sam sebi da treba tako da mislim; da bi svima oko mene bilo bolje
kada bih zaista mogla tako da mislim. Lakše je biti u pokretu nego pustiti
korenje, Zandere, za nekog kao što sam ja.“
„Ne bih rekao. Mislim i da je to nešto što si govorila sebi dok nisi gotovo
poverovala u to. Da si sve vreme tako mislila, ne bi ni kupila ovu kuću. Ne bi je

242
vratila u život. Sigurno ne bi prihvatila tog psa, u to mogu da se opkladim, ma
koliko da sam te ja nagovarao da to uradiš.“
Prišao joj je, pa ponovo seo pored nje. „Spavala bi sa mnom. Video sam to
prvi put kad si došla u kafanu.“
„O, je li?“
Nije se još bio sasvim smirio, ali bio je na dobrom putu. Ponovo je uzeo
pivo. „Primetim i osetim kad će žena biti voljna da spava sa mnom. Međutim,
da si sve vreme verovala u te gluposti, to nikad ne bi preraslo u nešto
ozbiljnije.“
„I nije trebalo da preraste.“
„Mnogo dobrog desi se slučajno. Da Čarls Gudjer nije bio trapav, ne bismo
imali vulkaniziranu gumu.“
„Šta?“
„Gumu zaštićenu od atmosferskih uticaja – automobilske gume, recimo
gudjer gume. Pokušavao je da smisli kako da napravi gumu koja će biti
zaštićena od atmosferskih uticaja, slučajno je ispustio eksperiment na šporet i
– eto ga, napravio je gumu zaštićenu od atmosferskih uticaja.“
Zbunjeno je masirala bolnu slepoočnicu. „Sad mi tek ništa nije jasno.“
„Ne mora sve da bude isplanirano da bi uspelo. Možda smo oboje mislili
da ćemo se kresnuti koji put i nastaviti svako svojim putem, ali nismo. I dobro
nam ide.“
Iznenadio ju je zvuk vlastitog smeha. „Čoveče, Zandere, srce mi treperi od
tog romantičnog opisa. Zvuči kao sonet.“
Odlično, shvatio je, ponovo se smiruje. „Hoćeš romantiku? Mogao sam ti
doneti cveće?“
„Nemam u šta da ga stavim.“ Uzdahnula je. „Ne treba mi romantika, a i ne
znam šta bih s njom. Volim da znam da čvrsto stojim nogama na zemlji. A ne
stojim, ne postojano, otkako sam videla ovu kuću. Danas… u crkvi. Pogodilo
me je tako jako jer me je podsetilo, iznova, na sve ljude koje je moj otac
povredio. Ne samo na žene koje je ubio već i na one koji su ih voleli.“
„Bilo mi je žao što si je našla bez obzira na sve, a još više kad sam shvatio
kakve će ti to uspomene vratiti. Jesi li razgovarala o tome s bratom, sa
ujacima?“
„Nisam. Zašto da ih podsećam na to? Nisam mislila ni sa kim da
razgovaram o tome. Ne o uspomenama koje su mi se vratile.“
„Na tebi je da odlučiš hoćeš li pričati o tome ili ne. Našla bi dobre
prijatelje u Kevinu i Dženi. Ne veruješ mi? Ćutanjem ne činiš uslugu ni njima ni
sebi.“

243
 „To mi je rekao i šef policije Vinston kad je saznao da nisam rekla tebi.
Baš to mi je rekao, da ćutanjem ne činim uslugu ni tebi ni sebi.“
„Hoćeš li mi reći šta ti je još rekao?“
„Znala sam čim sam ugledala njegov automobil pred kućom.“
Sklopila je oči, dopustila sebi da oseti psa pored nogu, čoveka pored sebe.
„Jednostavno sam izgubila tlo pod nogama. Nestalo je, samo tako.
Očekivala sam to – znala sam da će proveriti moju prošlost zato što sam našla
telo. Ali ipak sam izgubila tlo pod nogama. Bio je iskren i bio je plemenit.
Rekao je da neće nikome reći, da nije i da neće. Nikad nisam bila ni sa kim
drugim ko je znao, osim sa porodicom. Ako bi se saznalo, otišla bih pre nego
što bi se išta promenilo.“
„Otišla bi pre nego što bi saznala hoće li se promeniti ili neće?“
„Možda je to istina, ali prošla sam kroz te promene i užasne su. Sve ti
uzmu“, kazala je tiho, „i zgaze te.“
„Sedim ovde i pijem pivo kao što sam se nadao da ću raditi otkako sam
zatvorio radionicu. U rerni nas čeka toplo jelo, a pred nama je lep zalazak
sunca. Ništa se nije promenilo niti treba da se promeni. Navići ćeš se na to.“
Ništa ne treba da se promeni. Može li to da bude istina? Je li to zaista
moguće?
„Možda bismo mogli samo da još malo sedimo ovde, dok se ne naviknem
na to.
„Što se mene tiče, možemo.“

Nekoliko sati kasnije, kad se zatvorilo sve osim kafana i kad je gradskim
ulicama zavladala tišina, a svetlost uličnih fenjera treperila u mraku,
posmatrao je i čekao.
Prethodno je odvojio dovoljno vremena da prouči svakodnevna zbivanja
u glavnoj ulici s njenim radnjama i restoranima. Da dobro osmotri žene koje
su zatvarale te radnje ili se peške vraćale kući nakon posla u nizu kuvarica i
konobarica.
Namerio se na lepu mladu plavušu, ali neće biti izbirljiv. Najmanje tri
mlade su radile kasnu smenu u piceriji.
Neku će izabrati – ali lepa mlada plavuša? Ona mu je bila prioritet.
Kamp prikolicu je ostavio u kampu dobrih dvadeset kilometara dalje,
postavljenu sve po propisu.
A kad bi samo znali šta radi u toj kućici daleko od kuće. Na samu tu
pomisao došlo mu je da se grohotom nasmeje.
Međutim, uzbuđenje je naraslo, vrela lopta u stomaku, kad su se zadnja
vrata restorana otvorila.

244
 Zgodna plavušica, baš kao što se nadao.
I to sasvim sama.
Neprimetno je izašao iz auta, u mračni deo parkinga, s krpom koju je
prethodno natopio hloroformom.
Voleo je da koristi hloroform, pomagalo stare škole. On ih onesvesti –
nema zbrke, nema vike – iako im od njega najčešće bude malo muka. To je
samo dodavalo čar čitavom procesu.
Koračala je, odlučno, mlade sise su malo skakutale, čvrsto mlado dupe se
njihalo. Bacio je pogled put restorana, da se uveri da više niko nije izašao,
krenuo da napravi potez.Utom su svetla farova prosekla tamu parkinga i
naterala ga da skoči natrag u mrak. Plavušica je sačekala da automobil skrene
ka njoj, pa otvorila suvozačeva vrata.
„Hvala, tata.“
„Nema na čemu, mila.“
Došlo mu je da šutne nešto, da udari u nešto kad se devojka koju je želeo
odvezla i ostavila ga napaljenog i ispunjenog žudnjom.
Na oči su mu navrle suze. A onda su se vrata ponovo otvorila.
Izašle su još dve. Video ih je na svetlu iznad vrata restorana, čuo im
glasove, smeh dok su razgovarale.
Zatim je izašao jedan mladić. On i mlađa žena uzeli su se podruku i
odšetali zajedno.
Mlada devojka se okrenula, vratila se. „Lepo se provedi sutra. Pažljivo
vozi.“
Druga žena je krenula na parking. Nije bila mlada kao druge, ni tako lepa
– ni plava kao što je želeo – ali poslužiće. Poslužiće dovoljno.
Pevušila je nešto sebi u bradu kad je otvorila tašnu da izvadi ključ.
Sve što je morao da uradi, stvarno sve što je morao da uradi bilo je samo
da zakorači iza nje. Namerno joj je dao sekund da oseti strah, da joj srce
poskoči dok je okretala glavu.
Zatim joj je prekrio lice krpom, zgrabio je oko struka dok se batrgala, dok
je osećao vrelinu njenog prigušenog vriska na dlanu. A onda se veoma brzo,
skoro prebrzo, oklembesila.
Stavio ju je na zadnje sedište automobila, uvezao joj ruke i noge lepljivom
trakom, zalepio joj traku preko usta, prebacio ćebe preko nje, sve za dvadeset
sekundi.
Odvezao se sa parkinga, prošao kroz grad, oprezno poštujući propisanu
brzinu, koristeći migavce. Nije čak ni radio upalio dok nije izašao iz grada.
Otvorio je prozore da rashladi obraze, bacio pogled u retrovizor da vidi obličje
pod ćebetom.

245
„Sad ćemo se zabaviti. Vraški dobro ćemo se zabaviti.“

246
 FOKUS

Posmatrač često vidi više od igrača.

DŽEJMS HAUEL

21

Kad se nedeljno jutro primaklo, Zander je na ovom svetu želeo samo da spava
dok sunce ne izađe. Tri poziva za usluge na putu u petak u noći sprečile su ga
da održi uobičajenu svirku subotom uveče i izvukle ga iz kreveta. Dvaput.
Zapalili su atmosferu u baru u Junionu, dobar nastup, dobar provod,
dobar honorar – ali svalio se u Naomin krevet tek u dva ujutro.
Tagov poziv na buđenje u pet ujutro dočekao je ljutitim gunđanjem.
„Ja ću ga pustiti“, rekla je Naomi.
Promrmljao je da se slaže, pa ponovo utonuo u san.
Probudio se blago dezorijentisan i sam tri sata kasnije. Pomislio je na
Naomi, pa protrljao lice šakama. Gospode bože, treba da se obrije – brijanje
mu i nije omiljen sport. Zatim se setio da je nedelja i nije mu bilo jasno zašto bi
iko morao da se brije nedeljom.
Kroz staklena vrata sijalo je sunce. Kroz njih su se videli plave linije vode i
njeno tiho prostranstvo iza zaliva. Nekoliko brodića – ranoranioci – krstarilo
je plavetnilom.
Brodove nije voleo ništa više od brijanja, ali prijalo mu je da ih gleda.
Međutim, u tom trenutku, daleko više bi mu prijala kafa. Ustao je,
navukao farmerice, ugledao majicu kratkih rukava koju je nekad tu ostavio,
uredno savijenu na komodi.
Zahvalan što ne mora da nosi majicu prljavu od znoja, obukao ju je preko
glave i otkrio da je, ma šta da je Naomi koristila za pranje veša, mirisalo bolje
od onoga što je on koristio.
Morao je da zamoli Kevina i Dženi za uslugu, zatim da nagovori Naomi da
se odveze s njima u Junion na nekoliko sati. Dopadalo mu se što je vidi tamo, a
još više mu se dopadalo što zna da će se Kevin postarati da ona stigne do kuće,
uđe, zaključa se i bude na sigurnom dok se on ne vrati.

247
 Dala mu je ključ i šifru za alarm, mada nije bio siguran je li to bilo samo za
jednu noć. Mislio je da ni ona nije sigurna u to.
To nešto među njima bilo bi lakše kada bi mogao da ostavi nekoliko
osnovnih stvari kod nje. Nije bio siguran u svoj položaj tamo, na novoj-
novcatoj teritoriji.
Nikad pre toga nije živeo ni sa jednom ženom, čak ni delimično. Pazio je
da ne dođe do toga. Njegov prostor možda nije bio tako veliki kao Naomin, ali
svejedno je voleo svoj prostor.
Međutim, bio je tu, ponovo je ustajao iz njenog kreveta, nosio majicu koju
je ona oprala i razmišljao o tome da je zamoli da mu skuva kafu.
To nešto među njima imalo je mnogo pokretnih delova i nije još bio
sasvim dokučio kako se svi ti delovi uklapaju.
Ali dokučiće, rekao je sebi kad je izašao da potraži nju i kafu. Na kraju
uvek dokuči kako se nešto uklapa.
Čuo je njen glas, tih, pa je promenio pravac i krenuo ka njenom
privremenom radnom prostoru.
Držala je širom otvoren prozor, a pas je ležao opružen pod
improvizovanim stolom za rad.
Sunce joj je obasjavalo kosu, pretvorivši je u stotine nijansi zlatne,
bronzane i boje karamela dok je dugom alatkom sekla ploču za okvire i
mrmljala nešto sebi u bradu. Nedaleko je veliki moderan štampač brujao i
izbacio iz sebe fotografiju veličine postera.
Trebalo mu je nekoliko časaka da shvati da je to fotografija njegovih šaka
koje drže knjigu Džejn Ostin.
Zatim je ponovo video sebe, već uramljenog i prislonjenog uza zid.
Fotografija koju je snimila u rano jutro, sa svitanjem iza njegovih leđa i
njegovim pogledom na njoj.
Imala je još fotografija veličine postera – njegov zid prekriven knjigama,
opet njegove šake, svitanje nad zalivom – zakačene štipaljkama za držače
nekakvog stalka, i niz odštampanih manjih fotografija na tacni.
Pas mu je poželeo dobro jutro tako što je lupnuo repom, a kako nada u
tom psu nikad nije umirala, izvukao se ispod stola i doneo Zanderu lopticu.
Zaokupljen posmatranjem, Zander je samo spustio ruku psu na glavu i
nastavio da posmatra Naomi.
Zadubljenu u rad, okupanu sunčevom svetlošću, u vitke šake koje su vesto
baratale alatkama, tamnozelene oči usredsređene na njenu umetnost. U to
visoko vitko telo u svetloplavoj košulji i bež pantalonama dugim do iznad
gležnjeva, u bosa stopala.

248
 To je to, dakle. Tako se sve uklapa. Tako se uklapa bar njegova polovina,
pomislio je. Uklapaju se svi ti pokretni delovi jer je zaljubljen u nju.
Nije li vasiona trebalo da ga upozori na to? Bilo mu je potrebno malo
vremena, bilo mu je potrebno da se prilagodi, pregrupiše, da se…
A onda je ona podigla oči sa rada i pogledi su im se sreli.
Dunula je kroz njega, ta oluja osećanja, tako snažna da je ostao bez daha.
Na tren se zapitao kako ljudi tako žive, kako mogu da nose u sebi tako mnogo
za nekog drugog.
Prišao joj je, zgrabio je, podigao tako da se propela na prste, pa je žudno
poljubio.
To. Ona. Njegov život više nikad neće biti ono što je bio posle tog
trenutka. I on nikada neće biti samo ono što je nekad bio.
Ljubav je sve promenila.
Izbačena iz ravnoteže, uhvatila ga je za ramena. Od njega joj se zavrtelo u
glavi, srce je počelo ubrzano da joj tuče, kolena su joj zaklecala. Držala se za
njega, preplavljena silinom tog trenutka i jahala s njim na tom vrelom, brzom
talasu.
Kad ju je pustio, spustila je šake na njegove obraze, pa otegnuto
izdahnula. „Hej, dobro jutro.“
Spustio je čelo na njeno na tren, dok se nežnost preplitala sa strašću.
„Jesi li dobro?“ upitala ga je.
Nisam, pomislio je. Verovatno neće biti dobro godinama.
„Treba uvek da nosiš sunčevu svetlost“, rekao joj je. „Izgleda dobro na
tebi.“
„Ja mislim da ti uvek treba ujutro dugo da spavaš.“
„Niko u stvarnom svetu ne smatra da spavati do osam ujutro nedeljom
znači spavati dugo.“
Kako bi dao sebi trenutak da se smiri, Zander se okrenuo prema
odštampanim fotografijama. „Vredna si.“
„Imam porudžbine. Iz galerije, sa interneta, od Kriste.“
„Dakle bila si u pravu u vezi sa šakama.“
„O, da. Mnoštvo pregleda na mom sajtu, mnogo porudžbina za
preuzimanje, odštampana fotografija u standardnoj veličini i veličini postera
ove i one sa zidom prekrivenim knjigama. Moram da naručim još materijala.“
Pogledao je u kutije i hrpe hartije. „Još?“
„Još. Ovde ne mogu da se organizujem tako dobro kao što ću se
organizovati kad budem imala radnu sobu. Možda prekršim vlastito pravilo i
nagovorim Kevina da je što pre napravi. Ali zasad mogu i ovako. Kasno si
stigao“, dodala je, pa uzela tek odštampani poster.

249
 „Da, mislim da sam stigao ovamo oko dva. Probudio sam psa.“
„Čula sam ga – i tebe.“
„Izvini.“
„Nema veze. Utešno je što laje i strči dole kao da će iskidati provalnika.
Mada je moguće da bi zbrisao u drugom pravcu da je neko koga ne poznaje.
Sinoć ste svi dobro zvučali.“
„Da, rasturili smo.“
Zakačila je poster na mesto, pa prišla tacni. „Šta misliš o ovima?“
Zaustio je da joj kaže da će otići po kafu, budući da mu je silno bila
potrebna, ali ugledao je odštampanu fotografiju benda, onu sa alatkama,
polomljenim vetrobranom. Uzeo je tu skupinu fotografija i prelistao ih.
„Gospode bože, Naomi, pa ove su odlične. Stvarno odlične. Dejv stalno
ponavlja kako ne može da odluči šta da upotrebi, koju za šta. Iznova i iznova
dok ti ne dođe da ga odalamiš.“
„Zato sam odštampala nekoliko. Svi ste ih videli na kompjuteru, ali
ponekad štampanje pomogne u odabiru.“
„Ne bih rekao. Sve su izvanredne. Uradila si neke crnobele?“
„Deluju natmureno, jelda?“ Pogledala je preko njegovog ramena, kao da
hoće da proveri. „Pomalo opasno. Trebalo bi da svaki od vas izabere jednu za
sebe. Uramiću vam ih. I treba da izaberete jednu da je stavite u kafanu Kod Lu.“
„Da, možda. Da. Ova crnobela je za kafanu Kod Lu jer bolje odgovara
atmosferi.“
„Slažem se.“
„Dejv će dobiti nervozni tik u nastojanju da odluči.“ Vratio je fotografije
na tacnu. „Treba mi kafa.“
„Idi u kuhinju. Imam još obaveza da završim, pa ću sići. Možeš pustiti psa
napolje“, dodala je. „Prelep je dan za njega da bi bio unutra.“
„Prelep je dan za svakoga. Mogli bismo se provozati Auto-putem 101. U
kabrioletu ili na motociklu, ti biraj.“
„Ako ćemo u vožnju, uzmi kabriolet, pa da mogu da ponesem opremu. I
povedem psa.“
„Svratićemo kod mene po auto.“
Čim je Zander krenuo da izađe, Tag je jurnuo ispred njega.
Uzeće slobodan dan – bez posla, bez brijanja, bez razmišljanja o tome šta
da uradi ili da ne uradi u vezi sa tim što se zaljubio.
Poznavao je ljude koji su se zaljubljivali i odljubljivali redovnije nego što
su dolazili da im promeni ulje. Međutim, on nije bio jedan od njih.

250
 I ranije mu se dešavalo da iznenada oseti požudu, čak i da mu se neka
žena ozbiljno svidi, ali taj osećaj gubljenja tla pod nogama? Bilo je to potpuno
novo iskustvo.
Jednostavno će pustiti da sve to malo odleži, odlučio je. Da se uveri da nije
u pitanju neko trenutno zastranjivanje.
Na pola puta niz stepenice Tag je tiho zarežao, pa se sjurio do vrata kao
metak. Dvaput je oštro zalajao, pa se osvrnuo i pogledao u Zandera kao da
kaže: „Pa, hajde da se postaramo za ovo.“
„Da, da, dolazim. Zašto nisam odmah uzeo kafu?“
Zander je otvorio vrata, video kako se crni ševrolet saburban zaustavlja
pokraj Naominog auta. Izašao je kad je visoki muškarac svetlosmeđe kose
iskoračio iz vozila.
Nosio je sunčane naočare, tamno odelo i kravatu i imao ono nebulozno
zvanično držanje koje je Zanderu govorilo pandur.
Nije imao lokalnu značku, ali nekakvu jeste. Zandera je naljutilo što će ova
pridošlica pokvariti Naomi nedelju sa još pitanja o Marli.
Čovek je pogledao u psa koji je stajao uz Zandera, pa u Zandera.
„Ko si, kog vraga, ti?“
„Ti si se dovezao ovamo“, uzvratio je Zander jednako osorno, „tako da
moram da te pitam ko si, kog vraga, ti.“
„Specijalni agent Mejson Karson. Iz FBI-ja.“
Mejson je izvadio akreditive, podigao ih i nije bio nimalo suptilan kad je
sklonio sako i spustio šaku na kundak službenog pištolja.
„Nego, ko si, kog vraga, ti?“
„Sve je u redu.“ Zander je spustio ruku psu na glavu. „Bezopasan je.
Zander Kiton.“
Sunčane naočare možda su zaklanjale Mejsonove oči, ali Zander je znao
da su se one usredsredile i da procenjuju.
„Auto-mehaničar.“
„Tako je. Naomi je u kući. Na spratu, završava neki posao. Bio bih ti
zahvalan kad bi sklonio ruku sa pištolja. Još nisam popio kafu i to počinje da
me ljuti.“
Pošto je Tag prišao da onjuši Mejsonove službene cipele, Mejson ga je
pomilovao po glavi. „Je l' obično piješ kafu ovde?“
„To mi je postala navika. Ako te to ljuti, moraćeš da pričekaš dok ne
popijem kafu.“
„Ne bih imao ništa protiv da i sam popijem jednu.“
Tag je odjurio, pa ponovo dojurio s lopticom u ustima, spustio je Mejsonu
pred noge.

251
 I kad se Mejson osmehnuo, Zander je video Naomi.
Ona se uopšte nije osmehivala često, po njegovom mišljenju, ali, kad bi se
osmehnula, činila je to polako dok joj se usne ne bi razvukle u prekrasan
blistav osmeh kao u njenog brata.
„Jako će se obradovati što te vidi.“
Zander je pričekao Mejsona, kog zvaničnost nije sprečila da baci lopticu
psu, pa je krenuo natrag u kuću.
„Ako se odvezemo na sever“, zaustila je Naomi kad je sišla u prizemlje,
„mogu napraviti nekoliko… Mejsone. Pobogu, Mejsone!“
Poletela je.
Mejson ju je uhvatio, zavrteo jednom, pa još jednom.
To je veza, pomislio je Zander, spona, ljubav duboka da dublja ne može
biti.
Smejala se i čuo je suze u njenom smehu, video ih kako iskre na
razdraganom suncu koje je ulazilo kroz otvorena vrata.
„Otkud ti ovde? Zašto mi nisi rekao da dolaziš? Nosiš odelo! Izgledaš
tako… O, o, nedostajao si mi.“
„I ti si meni nedostajala.“ Sav ozaren, Mejson ju je odmakao nekoliko
centimetara. „Imaš kuću. I psa.“
„Ludo, zar ne?“
„Prelepa kuća. Divan pas. A imaš i… auto-mehaničara.“
„A… oh.“ Nasmejala se, pa još jednom stegnula Mejsona. „Zandere, ovo je
moj brat Mejson.“
„Znam, upoznali smo se napolju. Ja bih kafu.“
„Skuvaću je. Pokazaću ti kuću“, rekla je Mejsonu. „Počećemo od kuhinje.
Trenutno je ona najbolji deo.“
„Velika je ovo kuća.“
„S mnogo prostora za tebe, Seta i Harija da mi dođete u goste. A
nagovorila sam i baku i deku da dođu bar do jeseni. Vaše sobe još nisu
završene, ali smislićemo nešto. Koliko dugo možeš da ostaneš?“
„Mmm.“
„Jesi li jeo?“
„Pojeo sam đevrek na trajektu.“
„Možemo mi bolje od toga. Na trajektu? Odakle dolaziš? Mislila sam da si
u Njujorku.“
Ispustio je još jedan uzdržan zvuk, zvuk koji je rekao Zanderu da bude
oprezan. Nije taknuo Naomino oduševljenje, ne još. Zander se predomislio, pa
odlučio da ipak ne uzme kafu i ne ode sam i ostavi brata i sestru malo nasamo.
Ostaće.

252
 „Mislila sam da kasnije pozovem ujake. Nisu mi pomenuli da si
otputovao.“
„Morao sam da dođem u Sijetl.“ Mejson je zastao, prešao pogledom preko
kuhinje, pogledao u panoramu. „Jao. Naomi, pa ovo je fantastično.“
„Stvarno volim ovaj pogled. Zandere, možda bi ti mogao da izvedeš
Mejsona na balkon. Ja ću doneti kafu.“
„Važi.“
„Slatko“, rekao je Mejson kad je Zander otvorio harmonika-vrata. „Da, ovo
bi nju privuklo. Prvi put kad je videla okean, zaljubila se u njega. Oduvek sam
očekivao da će završiti na istočnoj obali, ali eto, pala je na ovo. Koliko dugo
spavaš s mojom sestrom?“
„O tome prvo treba s njom da porazgovaraš, pa onda možeš sa mnom.
Nemam ništa protiv. A sad, pre nego što ona izađe, treba na brzinu da
porazgovaramo o tome zašto si ovde. Jer nije posredi samo iznenadna poseta
sestri. Imaš posla ovde. Ona to ne vidi“, dodao je Zander, „zato što samo vidi
tebe.“
„Imam sastanak s vašim šefom policije za oko sat vremena.“
„Ako si došao ovamo da razgovaraš s njim o Marli, da li dolaziš kao
predstavnik FBI-ja ili kao brat koji je FBI?“
„Moj načelnik se zvanično složio s tim. Poznavao si je, Marlu Rot.“
„Da.“
„Poznaješ li Donu Lanijer?“
Hladna oštrica proseče Zanderovu utrobu. „Da. Šta joj se dogodilo?“
„Ne znam, još, da joj se išta dogodilo. Bio bih ti zahvalan kada bi mi
dopustio da stignem do toga s Naomi u svoje vreme.“
Izašla je s tri bele šolje na poslužavniku. „Šta kažete na bakin kolač?
Kupila sam kalup“, rekla je Zanderu. „Možemo da priredimo nedeljnu zakusku
i nazdravimo ujacima. Nemam šampanjca, ali imam sok od pomorandže.“
„Kafa je zasad dovoljna. Opusti se.“ Mejson joj je opušteno prebacio ruku
preko ramena i milovao je po ruci. „Sigurno si snimila milion slika sa ovog
mesta.“
„Moguće i dva miliona. A grad je dražestan. Moraćemo da te provedemo
kroz njega. Možemo unajmiti kajake. Zandere, zašto dosad nismo unajmili
kajake?“
„Zašto bih poželeo da sedim u rupi u čamcu s veslom?“
„To je jedna sasvim nova perspektiva.“
„Meni je i ova sasvim dobra.“
„Za one koji više vole kopno ima mnogo mesta za pešačenje. Nisi rekao
koliko možeš da ostaneš.“

253
 „Nisam još siguran. Doći će Set i Hari.“
„Šta? Kad? Danas?“
„Ne, gospode bože, ne danas“, nasmejao se Mejson, pa otpio malo kafe.
„Verovatno će ti reći kad ih pozoveš kasnije. Za nekoliko sedmica možda –
rade na tome.“
„Gospode bože, moram da nabavim krevete. I šampanjac. I ozbiljne zalihe
hrane. Ako misliš da ja znam da kuvam“, rekla je Zanderu, „sačekaj da ti Hari
napravi jelo.“ Očigledno razdragana, opet se obratila Mejsonu: „Šta misliš,
hoćeš li moći da uzmeš malo slobodnog vremena da i ti budeš ovde s nama?“
„Pokušaću.“
Dok je pijuckao kafu, Zander je video da istina počinje da dopire do nje,
kad su joj neki instinkt, možda neki ton ili govor tela rekli da nešto nije kako
treba.
„Nešto nije u redu?“ Čim je to izgovorila, prebledela je. „O, gospode bože,
Set i Hari? Je li im se nešto desilo? Je li se neko od njih razboleo?“
„Ne. Nije, obojica su dobro.“
„Šta je onda? Nešto jeste. Ne… nisi mi rekao da ćeš doći“, rekla je, pa se
udaljila jedan korak da ga malo bolje osmotri. „Nećeš da mi kažeš koliko ćeš
ostati. Nećeš da mi kažeš još nešto.“
„Zašto ne sednemo?“
„Nemoj to da radiš. Reci mi iskreno. Je li reč o Marli Rot? Jesi li ovde zbog
njenog ubistva?“
„Kad ubiju nekoga blizu moje sestre i moja sestra nađe telo,
zainteresujem se.“
„Dakle ovde si da bi razgovarao sa šefom policije Vinstonom.“
„Ovde sam da bih video tebe i razgovarao sa šefom policije Vinstonom.“
„Dobro.“ Iako je deo sjaja zgasnuo, klimnula je glavom. „Sigurna sam da će
mu pomoć dobro doći. Ne moraš da okolišaš kad je takvo nešto u pitanju,
Mejsone. Znam čime se baviš.“
„Nije samo to. Nestala je još jedna žena. Još jedna meštanka.“
„Šta? Ko? Kad je… Jesi li ti znao za ovo?“ Okrenula se prema Zanderu.
„Nisam i smiri se. Koliko je već nema?“
„Dona Lanijer je zatvorila piceriju Kod Rinalda otprilike u jedanaest i
četrdeset pet u petak uveče. Otišla je poslednja i poslednji koji su je videli bili
su još dvoje radnika restorana, koji su otišli otprilike u isto vreme. Prema
izjavama bliskih osoba, trebalo je da se odveze u Olimpiju i provede tamo
vikend sa sestrom i rođakom. Njen automobil je još na parkingu, a sa sestrom i
rođakom nije se našla niti im se javila.“
„Moguće je da se predomislila“, zaustila je Naomi.

254
 „Kofer joj je nazad u autu. Planirala je da se odveze pravo tamo posle
smene. Niko je nije video ni čuo od tih jedanaest i četrdeset pet u petak uveče,
nije koristila kreditnu karticu, nije poslala nijednu poruku, telefonirala.“
„Dona. Ona je brineta?“ Iako je Naomi prebledela, glas joj nije drhtao kad
se okrenula prema Zanderu. „Četrdesetak godina, okruglo veselo lice?“
„Da. Ona i Lu su veoma bliske. Išle su zajedno u srednju školu. Misliš da
taj koji je ubio Marlu nije bio samo u prolazu, nije je samo zgrabio jer mu se
ukazala dobra prilika. Misliš da taj ko je to uradio sad ima Donu.“
„Mislim da postoji velika verovatnoća da je tako.“
„Ona se svima obraća sa srce.“Naomi je polako sela na stolicu. „Primetila
sam to kad sam se tek doselila ovamo i otišla po hranu. Rekla bi mi: ’Odmah ću
ti doneti porudžbinu, srce.’ Ili: ’Kako si večeras, srce?’“
„Ima dete na koledžu. Uglavnom ju je odgajila sama. Razvedena je, on se
ne zanima mnogo za dete. Ima ćerku na studijama.“
„Žao mi je.“ Naomi je ponovo ustala, prišla Zanderu. „Poznaješ je celog
života. Žao mi je.“
„Ne znam da je u životu ikog povredila. Uopšte nije kao Marla. Zar oni ne
biraju određeni tip? Ona je petnaest godina starija, brineta, mirna, stabilna i
nije od žena koje ti odmah zapadnu za oko, kao Marla.
„Treba da porazgovaram s vašim šefom policije, da dobijem više
informacija.“
„Otkud uopšte znaš za to?“, pitala je Naomi.
„Nazvao sam Vinstona posle Marie Rot. Zar misliš da ne bih čuo za to,
Naomi? Gospode bože, ja sam federalni agent. Jebote, naravno da ću čuti kad
moja sestra nađe nečiji leš u svom dvorištu iza kuće.“
„Nije bilo tako i obraćaš mi se tim tonom samo da bi sprečio mene da se ja
tebi tako obratim. Nisam ti rekla jer je bi to bilo besmisleno. Nisam htela da
zabrinjavam ni tebe ni ujake. Dolaze li zato ovamo?“
„Nisam im rekao ništa o tome. Ne još.“
Mejson je naglasio tu poslednju reč.
„Razgovarao sam s Vinstonom o Rotovoj, dao mu svoje kontakt
informacije, zamolio ga da me obavesti ako još nešto iskrsne. Iskrslo je.“
„Ako vas dvoje želite da se brecate jedno na drugo, držaču se po strani.“
Zander je slegnuo ramenima. „Ali to je prilično besmisleno za oboje. Idem po
još kafe.“
„Mogao si da mi kažeš da si zvao Vinstona, mogao si da mi kažeš da ćeš
doći ovamo da razgovaraš s njim.“
„Ti si meni mogla reći da si našla leš.“
„Kad sledeći put nađem leš, tebi ću prvom javiti.“

255
 „Nemoj da se šališ s tim, Naomi.“
„Ne, ne šalim se.“ Sklopila je oči. „Ne šalim se. Muka mi je kad samo
pomislim na to. Stvarno ne znam kako radiš to što radiš. Znam zašto, razumem
zašto si izabrao da radiš to što radiš, ali ne znam kako se nosiš s tim. Kako
izdržavaš da se iz dana u dan suočavaš s tim. Ja sam dala sve od sebe da to
istrgnem iz svog života, da podignem zidove. A ti radiš suprotno. Mogu da se
ponosim tobom, i ponosim se, ali se i dalje pitam kako to podnosiš.“
„Podnosim ga tako što se bavim ovim. O tome možemo razgovarati kad
budemo sami i kad budem imao više vremena.“
„Šef policije Vinston zna ko smo. Proverio me je pošto sam našla telo.“
„Da, to sam i sam shvatio.“
„Zander zna. Rekla sam mu.“
„Rekla si…“ Mejson se zapanjeno zabuljio u sestru, pa u Zandera kad je
ovaj ponovo izašao na balkon. „Je li to tačno?“
„Jeste, tako da ne moraš da paziš na svaku reč.“
„Ne mogu više ništa da kažem, jer treba da krenem da se nađem s
Vinstonom. Vratiću se.“ Mejson je uhvatio Naomi za ramena. „Vratiću se posle
sastanka s njim. Možeš mi pokazati kuću, na čemu radiš.“
„Dogovoreno.“
Poljubio ju je u čelo, odmakao se jedan korak. „Vratiću se“, rekao je
Zanderu.
Kad je Mejson otišao, Zander je seo na klupu. „Možemo li samo da sedimo
ovde još malo?“
„Treba da…“
„Potrebno mi je to. Moram da se nadam da joj se to ne dešava. Ona je
jedna od najboljih osoba koje znam, a ona i Lu… Moram da pozovem Lu.
Sigurno je čula. I mi bismo najverovatnije čuli, ali svirali smo van grada. Imaće
potrebu da razgovara sa mnom, ali moram najpre da odsedim ovde još neki
minut.“
Naomi je prišla, spustila se na klupu pored njega, uzela ga za ruku. „Samo
ćemo sedeti ovde, a zatim treba da odeš da se vidiš s njom. Bolje je da se vidiš
s njom nego da je zoveš.“
„U pravu si, ali neću te ostaviti ovde samu. Ne dok ne saznamo šta se kog
vraga dešava.“
Nije vreme za raspravu, zaključila je. „Poći ću s tobom. Poslaću Mejsonu
poruku da zna, pa ću poći s tobom.“

256
 22

Mejsonov utisak o Sanrajz Kouvu bio je sličan Naominom. Gradić je imao draž
i njegov položaj na vodi znatno je doprinosio privlačnosti. Prijalo bi mu da
provede nekoliko dana u njemu, da se odmori, možda da unajmi vodeni skuter
ili taj kajak za kojim je njegova sestra toliko čeznula.
Ipak, nikad ne bi izabrao taj gradić za svoj dom, ne kao što je to uradila
Naomi. On je voleo velegrad, gde je moglo da se desi sve i svašta i gde se sve i
svašta i dešavalo. Bio mu je potreban brz ritam, ritam u skladu s njegovim.
Ali ona je ipak više volela mir, cenila svoju samoću. Njemu su bili potrebni
pokret i razgovor, bilo mu je potrebno da bude deo tima. Rad ih je oboje
pokretao – nju u umetnosti i slici, hvatanju trenutaka, trenutaka koji govore
sami za sebe. Njegov u ponašanju, u pravilima, u beskrajnoj potrazi da sazna
zašto.
Sve su to kompenzacije, znao je veoma dobro, i za nju i za njega, kojima su
neprestano na nekom nivou nastojali da prevaziđu ono kroz šta su prošli i
nađu ravnotežu u životu.
Ona se trudila, često prejako po njegovom mišljenju, da to izbriše, da to
odgurne od sebe. A on nije mogao da prestane to da proučava, usmerio je život
ka potrazi za onima koji su kao njegov otac, koji žive da bi razarali i jedino
pravo zadovoljstvo nalaze u tom razaranju.
Nije znao šta da misli o Zanderu Kitonu niti o Naominoj vezi s njim. Ne
još. Ispitaće i to.
Činjenica da je Kitonu rekla za Bouza ukazivala je na to da je izgradila
čvrstu i, želeo je da veruje, zdravu vezu – nešto što je celog života izbegavala i
uskraćivala sebi, ne računajući usku malu porodicu.
A što se tiče Kitona… na prvi utisak Mejson bi ga opisao jednim Harijevim
terminom. Kul mušterija. Međutim, već je opazio nekoliko pojedinosti u
njegovom ponašanju koje su mu mnogo rekle. Kako je nastupio ispred kuće
dok je Naomi bila unutra, pre nego što se Mejson predstavio, kako joj je čvrsto,
a u isti mah ležerno, naredio da se smiri, i činjenicu da je rekao Mejsonu da
porazgovara s Naomi kad je Mejson pitao za seks.
Prvi utisci? Razmišljao je Mejson dok se parkirao na majušnom parkingu
pored policijske stanice. Pouzdan čovek, čovek koji bi zaštitio njegovu sestru.
Mogao bi da mu bude zahvalan na tome i biće mu zahvalan, zasad.
I kao svaki pravi brat koji je ujedno i federalni agent, proveriće ga.
Obišao je do pročelja stanice, primetio da ima mali trem, sveže ofarban i
uredno pometen.

257
 Kad je zakoračio unutra, istog trena je doživeo deža vi, kao i svaki put kad
bi ušao u policijsku stanicu u kakvom gradiću.
Je li Naomi bila ovde, zapitao se. Da li bi primetila sličnosti s Pajn
Medouzom? Naravno da bi. Nije isto naravno, nije preslikano, a i osnovna
oprema i pomagala su se unapredili za sedamnaest godina, otkako je njihov
otac uhapšen.
Međutim, izgled je bio veoma sličan, utisak je bio sličan. Miris kafe i
peciva, plastične stolice, tri radna stola u prostoriji koja je izgleda služila i kao
predvorje i kao ćelija za pritvor.
Uniformisan zamenik šefa policije sedeo je za jednim stolom i uputio
Mejsonu pogled.
„Mogu li da vam pomognem?“
Dobro znaš i ko sam i zašto sam ovde, pomislio je Mejson. I ne dopada ti
se što se neki došljak, i to federalni agent, meša u lokalni posao.
Ta reakcija nije bila nikakva novina.
„Da. Ja sam specijalni agent Mejson Karson. Imam sastanak sa šefom
Vinstonom.“
Zamenik se zavalio na stolici, odmerio Mejsona od glave do pete
prezrivim pogledom koji je jasno poručivao: jebi se. „Imate li identifikaciju?“
Kad je Mejson krenuo da je izvadi, iz zadnje prostorije izašao je čovek s
velikom plavom šoljom na kojoj je pisalo ŠEF. „Majk, popneš li se imalo više na
tom konju, završićeš razbijenog nosa.“ Sem je prišao Mejsonu sa ispruženom
rukom. „Sem Vinston. Drago mi je što smo se upoznali, agente Karsone.“
„Zahvalan sam vam na vašem vremenu, šefe.“
„Hajdemo ovamo. Jeste li za kafu? Uopšte nije loša.“
„Upravo sam popio kafu kod sestre, ali hvala u svakom slučaju.“
Ušli su u kancelariju s prozorom na zadnjem zidu. Na širokom
prozorskom ispustu stajalo je mnoštvo trofeja, nekoliko uramljenih fotografija
i bujan filadendron.
Radni sto je bio postavljen uz bočni zid i pružao je šefu policije Sanrajz
Kouva pogled na prozor i na vrata. Dve stolice za goste – pravi nasloni, bez
tričarija – bile su okrenute ka njemu.
„Sedite.“
Sem je seo za radni sto, koji je izgledao kao da tu stoji več nekoliko
generacija.
„Odmah ću vam reći, nismo uspeli da stupimo u kontakt s Donom Lanijer.
Njena sestra, njena ćerka i rođaka su krenule ovamo. Ne možemo ih sprečiti.
Njen automobil je bio zaključan, a ključeve smo našli na zemlji, ispod
automobila. Jasno je da je, šta god da joj se desilo, počelo na tom parkingu.“

258
 Mejson samo klimnu glavom. „Voleo bih da vidim taj parking i njen stan,
ako je moguće.“
„Uradićemo to.“
„Rekli ste mi da gospođa Lanijer živi sama, i da, koliko znate, nije u vezi.“
„Tako je. Dona je razvedena i neudata već mnogo godina. Ona i Frenk
Piters popiju piće zajedno s vremena na vreme i verujem da urade i malo više
od toga. Ali to je samo prijateljski i nema ničeg ozbiljnog ni sa njene ni sa
njegove strane. Frenk je bio u kafani Kod Lu kad je Dona u petak zatvorila
piceriju. Bio je s nekolicinom drugova, nije izašao odatle otprilike do jedan
sat.“
Mejson je ponovo klimnuo glavom i odlučio da zasad samo pamti
informacije. „Je li to uobičajeno?“
„Pre bi se reklo neizostavno. Frenk i njegovi ortaci petkom redovno
odlaze u tu kafanu, da se malo opuste posle radne nedelje.“
„Da li biste imali nešto protiv kada bih porazgovarao s njim?“
„Ne, a ne bi ni on. On i Dona su dugo prijatelji. Uplašen je za nju, a
priznaću i sam sam uplašen za nju. Ona nije žena koja bi samo tako otišla. U
pitanju je odgovorna žena koja ima ćerku koju voli, posao koji voli. Ima
prijatelje. I hajde da to odmah raščistimo, agente Karsone. Ona sigurno nije
samovoljno otišla sa tog parkinga, bez automobila, ostavila ključeve na zemlji,
kad je mesecima planirala to druženje sa sestrom i rođakom. Pričala je samo o
tom izletu, o tome kako će ići na masažu vrućim kamenjem.“
„Ne kažem da se ne slažem s tim i shvatam da vam možda izgleda kao da
postavljam pitanja kako bih utvrdio nešto što ste vi već utvrdili, i to nešto što
nikad neću znati bolje od vas budući da živite ovde i veoma dobro poznajete
ovaj grad. Međutim, ponekad perspektiva spolja, sveža perspektiva, može da
zapazi previd.“
Sem je pogledao u šolju, napravio grimasu, otpio malo. „Slažem se s vama
i možete slobodno da ispitate i istražite sve što vas zanima. Međutim, ja ne
samo da poznajem ovaj grad već znam i ljude koji žive u njemu. I znam da u
ovom gradu ne živi niko ko je u stanju da uradi ono što su uradili Marli.
Takođe znam da imamo ljude koji dolaze ovamo na nekoliko sati, na nekoliko
dana, možda i duže, da vide marinu, posete prodavnice, krčme i restorane, odu
na pešačenje. Oni unajmljuju čamce, kajake i vodene skutere.“ Sem je spustio
šolju. „Njih ne znam.“
„Verujete da je neki došljak oteo i ubio Marlu Rot.“
„Siguran sam u to.“
„Recite mi nešto više o njoj.“

259
 „O Marli?“ Sem je izduvao obraze, pa uzdahnuo. „Bila je potpuno drugačija
od Done, a znam da to nije uobičajeno ako je u pitanju isti ubica. Marla je imala
trideset jednu godinu, bila je razuzdana i uvek pomalo divlja. Razvela se od
dobrog čoveka koji ju je voleo i još je voli. Koji tuguje za njom. Možete i s njim
da porazgovarate, ali Čip Piters bi pre odsekao sebi obe ruke nego što bi
naudio Marli.“
„Piters.“ Već je znao, naravno, već je ispitao tu povezanost.
„Tako je. Frenk je Čipov stric. Frenk i Daren Piters – to je Čipov otac –
drže firmu Si tu si turs end rentalsveć nekih šesnaest godina. Čip je deo toga.
Kažem vam da on nema nikakve veze sa ovim, isto kao ni Frenk.“
Sem kao da se malo povukao, otpio je još gutljaj iz šolje. „Ali vi treba da
proverite, da sami istražite.“
„Je li razvod bio neprijatan?“
„Ima li neki da nije bio?“
„Ne.“
„Nije ni moj, a ne znam da je ijedan bio prijatan.“
„Informacije koje imam ukazuju na to da Čip – to jest sin Darena Pitersa –
ima nezgodnu narav, često nasilnu.“
„Vaše informacije su pogrešne“, rekao je odlučno Frenk. „Ono što Čip ima
jesu principi i slabost kada je u pitanju Marla. To svi znaju. Istina, imao je
nekakav nazovisukob s nekim seronjom s kojim se Marla družila pre nekoliko
godina. Imam izveštaj o tome, daću vam kopiju. Taj pojedinac je udario Marlu,
nekoliko puta. Čip je čuo za to od Marie, pa je naučio nitkova pameti. Bio je
potreban samo jedan udarac pesnicom da ga obori na zemlju i tome je
svedočilo mnogo ljudi. Čip ga više nije dirao, a mogao je. Potukao se još
jednom ili dvaput, i to zbog Marie. On je krupan čovek, agente Karsone. Jedan
udarac pesnicom obično uradi svoje. Čovek sklon nasilju ne zaustavlja se na
jednom udarcu.“
„Nisu podizane optužnice?“, upitao je Mejson.
„Ne. U slučaju tog nitkova – zove se Rupert Mozli – lično sam razgovarao s
njim. Tad su i on i Marla imali šljivu na oku, a on ju je napravio njoj. Rekao sam
da bih drage vole podigao optužnicu protiv Čipa zbog fizičkog napada i da bi
mogli da dele ćeliju, i da bih takođe drage vole podigao optužnicu protiv njega
zbog fizičkog napada na Marlu. Odlučio je da to ne uradi i rešio je da se preseli.
Odselio se u Oregon, na periferiju Portlanda. Proverio sam gde je bio obe noći,
kad su nestale Marla i Dona. Ima čvrst alibi, budući da služi zatvorsku kaznu
jer je napao neku ženu tamo. Ali daću vam i taj podatak.“
„Bio bih vam zahvalan na tome. Mogu li da pitam zašto su se Čip i Marla
razveli?“

260
 „Ona je tako htela. Htela je više. Šta to više, sam bog zna, ali njoj ništa
nikad nije bilo dovoljno. Napala je vašu sestru u kafani Kod Lu onog petka
uveče nedugo pre nego što je nestala.“
„Molim? Oprostite?“
Sem se naslonio na naslon stolice, ne drsko kao njegov zamenik, već
opušteno, čak i pomalo zabavljeno. „Niste to znali? E pa Marla je bila od onih
ljudi koji ne odustaju kad se na nešto namere, a odavno se bila namerila na
Zandera Kitona.“
„Na Kitona?“
„Da. Njih dvoje su izgleda spavali jednom ili dvaput još u srednjoj školi i
Zander nije hteo ništa više od toga. A uz to, Zander ima visoko mišljenje o
Čipu. Bili oni razvedeni ili ne, on se nikad ne bi zabavljao s Marlom. Pritom,
Zander je bacio oko na vašu sestru, i to je bilo jasno svima koji bi obratili
pažnju na to. To je zasmetalo Marli, pa se, budući da je te večeri bila pijana,
pogurala s Naomi. Doslovno.“
„Dirala je Naomi?“
„Nekoliko puta, napravila je scenu, obratila joj se ružnim rečima.“
„U kafani?“, upitao je Mejson, iz želje da sklopi sve kockice. „Kod Lu tog
petka uveče kad je nestala?“
„Tako je. Izjave svedoka slažu se o tome kako su se sukobile. Marla je
počela, Naomi ju je zamolila da je ostavi na miru, nekoliko puta. Marla ju je
opet gurnula. Naomi ju je uhvatila oko ruke – oko toga se većina očevidaca
slaže – i uvrnula joj zglob tako da je Marla pala na pod. Onda je Naomi otišla.
Marla je i dalje bila zlovoljna, otišla je u toalet i povraćala, istresla se na
najbolju drugaricu, pa ljutito izašla iz kafane. I to je poslednji put da ju je iko
video pre nego što ju je Naomi našla ispod litice.“
Uprkos vreloj lopti u stomaku, Mejson je govorio smireno: „Proverili ste
gde je Naomi bila, kuda se kretala, proverili ste njenu prošlost.“
„Jesam.“
„Znate da nam je Tomas Dejvid Bouz otac?“
„Znam.“
„I da ga Naomi nije videla niti je razgovarala s njim od onog dana kad je
uhapšen.“
„Znam. Isto kao što znam da ste ga vi posetili u zatvoru pet puta dosad.“
„I verovatno ću to opet uraditi. Kad vam je otac serijski ubica, a posao
vam je da gonite serijske ubice, pametno je proučiti nešto što vam je lako
dostupno.“

261
 „Sigurno nije lako, ali je pametno. Rekoh vam da poznajem ljude u svom
gradu, agente Karsone. Naomi ne živi ovde dugo, ali imam lepo mišljenje o
njoj. Ona nije umešana u ovo. Ne sumnjam na nju.“
„A na Kitona?“
„Ne sumnjam ni na njega.“ Sem je lakim gestom podigao prste sa radnog
stola kao da hoće da odbaci tu zamisao. „Nisam psiholog niti stručnjak za
analizu ponašanja – ništa više nego ijedan obični policajac – ali i sam imam
sestru i pretpostavljam da biste voleli da saznate kakav je on čovek. Veliki je
radnik. Ima prijatelja s kojim je veoma blizak još otkako su bili u pelenama –
meni to nešto govori. Pametan je i ima dara za biznis, iako to možda ne biste
pomislili u prvi mah. Ne hvališe se tim okolo. Čita kao neki učenjak – u životu
nisam video čoveka koji ima tako mnogo knjiga. Okupio je oko sebe dobar
bend sa drugim prijateljima i vredi ih čuti. Video sam ga s vašom sestrom
jednom ili dvaput i mogu reći da ga nikad nisam video da u neku drugu gleda
onako kako gleda u nju. Mi smo obučeni posmatrači, agente. Stručno rečeno“,
kazao je Sem, pa se malo nasmejao, „momak je navučen.“
Semova stolica je škripnula kad je ponovo seo. „Zander je slab prema
Doni – većina nas je slaba prema njoj. Ona je jedna mila dobra žena i muka mi
je što sedim ovde svestan da nemam pojma gde je ona niti šta joj se dešava.
Ako vi možete da mi pomognete da išta saznam, biću vam zahvalan. Reći ću
vam još ovo, budući da sam maločas dobio ovu informaciju. Jedna mlada
devojka, prava lepotica, zove se Maksi Apton, radila je smenu s Donom tog
petka uveče. Ona je obično parkirala automobil na mestu gde je te večeri bio
parkiran Donin automobil, ali izduvala joj se guma, uhvatila je Zandera u
radionici dok je zatvarao. Jutros mi je rekla da je odbio da joj stavi rezervnu
gumu – rekao je da su joj sve gume ćelave i da joj trebaju nove. Rekao joj je da
će joj ih nabaviti za sutra i da će je odvesti na posao, ali samo pod uslovom da
pozove oca da dođe po nju. Morala je da mu obeća da se neće vraćati kući
peške, čak ni do prijateljice koja živi samo ulicu dalje od picerije. Izašla je
samo nekoliko minuta pre Done i njen otac je došao gotovo odmah.“
„Više je tip devojke kao Marla Rot?“
„Mlađa je. Maksi ima devetnaest godina, ali fizički više liči na Marlu nego
na Donu. Plavokosa i lepa. To me navodi da se zapitam je li Dona bila drugi
izbor. Da je Maksin automobil bio na tom istom mestu, ili da je Zander nije
naterao da obeća da neće pešačiti sama posle zatvaranja, da li bismo sad
tražili nju?“
„Moguće je.“
„Slobodno recite šta mislite, agente. Neću se pozivati na to vaše mišljenje
ako se situacija promeni.“

262
 „Moguće je“, ponovio je Mejson. „Možda imate oportunistu. Niko nije
mogao da očekuje da će se Marla Rot vraćati kući sama peške i u to vreme.
Ubica je video dobru priliku, iskoristio je. Slabi su izgledi da su različiti ljudi
oteli dve žene u ovako malom kraju i u ovom vremenskom okviru. Gospođa
Lanijer je bila sama, u udaljenom delu parkinga i predstavljala je dobru priliku
nekome ko je znao kad se restoran zatvara, dokle traje smena.“
„Dovoljno je da provedete jedan dan ovde, pa da to znate.“
Mejsonu je bilo dovoljno samo da se proveze kroz grad da se lično uveri u
to.
„Ima neko mesto gde ih odvodi – ovde u kraju, u opsegu od recimo
trideset kilometara – neko skrovito mesto. Rotovu je držao puna dva dana,
tokom kojih ju je silovao i mučio. Potrebno mu je takvo mesto, a budući da je
njeno telo bacio ovde, logična je pretpostavka da se nije dugo vozio dovde.
Potreban mu je automobil, kombi ili kamionet u kojima ih prevozi. Ne govorim
vam ništa što već ne znate.“
„Zasad ne“, složio se Sem. „Ali ipak mi znači. U okolini grada ima kuća i
brvnara za iznajmljivanje. Obišli smo najbliže, razgovarali s ljudima u njima, s
vlasnicima ili menadžerima.“
„Možda bi bilo dobro da ispitate malo šire, da se raspitate kod šumara, po
kampovima i vikendicama unutar nacionalnog parka. To nije daleko i zgodno
je mesto za ono što on radi, skrovito tiho mesto. U pitanju je belac, starosti
između dvadeset pet i četrdeset – verovatno mlađi.“
„Zašto mlađi?“
„Zreliji bi verovatno bio strpljiviji, odvojio bi više vremena za uhođenje i
vrebanje žrtava. Ovaj dela brzo. I velika je verovatnoća da je želeo tu mladu
devojku umesto Done, ali oteo je nju jer je bila tamo. Zreliji bi verovatnije
sačekao da mu se ukaže sledeća prilika da uhvati metu. Čekanje mu nije
problem. Kad je se dočepa, dočepao ju je se. Ona je ono što on želi da ona
bude.“
„Je li ona surogat? Malo sam čitao“, dodao je Sem. „Da li ona nekoga
predstavlja?“
„Moguče. Prerano je da to tvrdim, ali mogu vam reći da je on seksualni
sadista, dakle uživa u onome što radi. Nije impotentan, ali moguće je da može
da doživi orgazam samo tokom silovanja, zadavanja bola žrtvi, hranjenjem tim
bolom i strahom. Rotovu je silovao puna dva dana, a kako drugo telo niste
našli, on i dalje drži Donu Lanijer. Iako mu je ubistvo vrhunac oslobođenja, zna
da će, kad je ubije, sve biti gotovo. Zato odlaže taj čin koliko god može.“
Mejson je zastao, malo se pokajao što ipak nije prihvatio kafu, pa je
produžio:

263
 „Činjenica da je oteo dve žene za ovako kratko vreme ukazuje na to da je
našao ono što smatra odličnom lokacijom. Grad je mali, ali kraj je veoma
otvoren. Ljudi u gradu i okolini imaju rutine koje on brzo može da prouči. U
malim gradovima s niskom stopom nasilnog kriminala ljudi se osećaju
sigurno, nije ih strah da se peške vraćaju kući, da zalaze u mračni deo parkinga
posle zatvaranja prodavnica i restorana. Verujem da ovde mnogi ne
zaključavaju redovno vrata i prozore, kao ni automobile. Mogao bih da
prošetam po gradu, proverim vrata, i verovatno bih našao mnoštvo ključeva.“
„Ne grešite.“
„On poznaje ovakva mesta i svakako je proveo neko vreme u njihovom
proučavanju. Ubijao je i pre.“
Sem se opet naglo okrenu prema njemu. „Da. Da, to i meni instinkt govori.
Ovo mu nije prvo ubistvo.“
„Metod mu je suviše efikasan da bi mu bilo prvo. Ostavio je telo onako ga
je ostavio jer je hteo da je nađu. Uživa u strahu, u naglom uznemirenju i
pometnji. Ostavio ju je vezanu i sa zapušenim ustima jer time održava svoju
dominaciju. Niste našli otiske ni na traci ni na telu. Dovoljno je iskusan da
koristi rukavice i kondom. Ima kontrolu i inteligentan je.
Utapa se“, nastavio je Mejson. „Ako nije meštanin, predstavlja se kao
posetilac, srdačan je, ali ne previše.“
Sem je samo klimao glavom. „Nije od onih što izazivaju kavge, svađaju se
s prodavcima, previše piju po kafanama.“
„Tačno. Ništa kod njega nije toliko upadljivo da bi ga drugi upamtili.
Gotovo sigurno je jeo u toj piceriji. Verovatno je da mu je otac bio dominantan,
fizički i emotivno, a majka pokorna. Prihvatala je šta joj se servira i radila kako
joj se govori. Taj čovek ne poštuje žene, ali može da dominira samo silom.
Žalosna istina je da ću moći da vam kažem više ako baci sledeće telo i kad ga
baci.“
Sem uzdahnu. „Dakle, osim ako nam se ne posreći i nađemo ga u nekoj
iznajmljenoj kući, ništa što imate ne može pomoći Doni.“
„Ako se bude držao istog obrasca, moguće je da će je ubiti večeras i
ostaviti njeno telo negde na otvorenom. Žao mi je.“
„Koliko ste uvereni u to? Vaš šef kaže da ste dobri – dovoljno dobri da
krupnim korakom gazite ka odeljenju za analizu ponašanja. Znam šta je to,
znam šta je profilisanje.“
Mejson je malo razmislio. „Oženjeni ste više od dvadeset godina i još
volite svoju ženu. Imate dvoje dece koja su vam centar sveta. Igrali ste fudbal u
srednjoj školi i uživate u sećanju na te slavne dane. Ali to su za vas samo
uspomene i sadašnjost vam je važnija. Vaša žena pokušava da vas navede da

264
se zdravije hranite i vi pristajete na to. Zasad, u svakom slučaju. Imate
organizovan i otvoren um, a ovo vam nije samo posao. Ovo je vaš grad, ovo su
vaši ljudi, a štititi ih i služiti im za vas nisu samo prazne reči. Vaši ljudi vas
vole. Upravljate prisnim brodom, ali to vas ne guši.“
Sem je opet posegnuo za šoljom, ispunjen blagom neprijatnošću i prilično
impresioniran. „To je tačno s obzirom na to da se veoma kratko poznajemo.
Otkud vam sve to?“
„Nosite burmu i na prozorskom ispustu se nalaze slika vaše žene i slike
vaše žene i vaše dece. Deca su vam sad tinejdžeri, ali i dalje imate neke njihove
slike iz vremena kad su bili mlađi. Imate jedan fudbalski trofej – trofej
najvrednijeg igrača – ali nije ni napred ni u sredini. Košarkaški i softbol trofeji
– trofeji vaše dece – na istaknutijem su mestu. Pijete zeleni čaj, a voleli biste da
pijete kafu. U korpi na stolu vam je žitna pločica s jogurtom, a ne delujete mi
kao tip koji voli zdrave grickalice.“
„Ko ne bi radije pojeo krofnu?“
„To je istina. Vašem zameniku nije pravo što se sastajete sa mnom, ali,
kad ste ga izribali, nije se namrgodio. Nasmejao se. Pristali ste da se sastanete
sa mnom, jer ćete iskoristi svaki izvor koji može da pomogne. Proverili ste
mene i moju sestru, ali ne smatrate da smo krivi ni zbog krvi ni zbog srodstva.
Verujte mi, neki bi to radili, neki to rade.“
„Takvi ljudi su kreteni.“
„Slažem se. Poznajete ovaj kraj, poznajete ljude i ne verujete da je iko
odavde ubio Marlu Rot i oteo Donu Lanijer. Spreman sam da razmotrim tu
opciju, ako ste vi spremni da razmotrite moju.“
„A jesam. Dajte mi nekoliko minuta. Postaraću se da se provere one kuće i
objekti za iznajmljivanje izvan granica grada, u okviru nacionalnog parka.
Poslaću ljude da ispitaju situaciju u prečniku od četrdeset kilometara. Zatim
ću vas odvesti u Donin stan i na parking. Možemo malo da prošetamo po kraju.
Tako ćete steći bolji utisak o mestu.“
„Slažem se.“ Mejson ustade. „Je li ona kafa još u ponudi?“
„Ima je dovoljno u sobi za predah.“ Sem se osmehnuo. „Ima i zelenog
čaja.“
„Radije bih kafu.“

Naomi je kod kuće pročitala Mejsonovu poruku.

„Kaže da će se zadržati još koji sat. Jesi li siguran da želiš da idem s
tobom? Ne bih htela da se Lu oseća neprijatno.“
„Ako mi se učini da joj je neprijatno, izbaciću te.“

265
 „Surovo, ali pošteno.“ Odmakla se nekoliko koraka unazad, pogledala u
raštrkane komade nameštaja koje su doteglili iz ostave u podrumu. Još nije
bila sakupila mnogo nameštaja, i među onim što jeste nijedan komad nije bio
za tu gostinsku sobu.
Međutim, i s tim što ima, prostor će zasad izgledati manje prazno.
„Ne mogu nikako nabaviti krevet do večeri, ali makar ima fotelju – koju
treba tapacirati – i sto i lampu. A zidovi izgledaju dobro. Goli su, ali su čisti i
sveže okrečeni.“
Okrenula se prema njemu, pružila ruku. „Vodimo li psa kod Lu ili ne? Ti
odlučuješ.“
„Dopašće joj se pas. Bila je luda za Majlom.“
„Dobro je. Zato što on zna da uteši. Sačekaj samo da se presvučeni i malo
doteram, pa možemo da krenemo.“
„Zašto?“ Pošto ju je držao za ruku, izvukao ju je iz sobe, zaputio se ka
stepenicama. „Ne idemo na žurku.“
„Nemam nimalo šminke na licu.“
„Prelepa si.“
Spazio je da je razrogačila oči, iznenađeno žmirnula, pa ju je usmerio niza
stepenice. „Šta je? Imaš ogledalo. Ne treba ja to da ti govorim.“
„Lepo je to čuti.“
„Ionako si retko kad našminkana.“
„Kad izlazim, potrudim se da se makar malo sredim.“
Budući da su zbog psa morali da idu njenim automobilom, a ne njegovim
motociklom, zaputio se ka autu, a Tag je nestrpljivo jurnuo ispred njih.
„Nemam čak ni novčanik uza se.“
„Imam ja. Ja ću voziti.“ Otvorio je vrata psu, pa seo za volan. „Ha, koliko
pamtim, ovo je prvi put da sam seo na sedište posle neke žene, a da nisam
udario kolenima u uši. Imaš duge noge, dušo.“ Ipak je pomerio sedište
nekoliko centimetara unazad, pa pogledao u nju i video da se malo namrštila.
„Šta je bilo?“
„Jesi li ikad u životu sačekao pet minuta da se žena kraćih nogu spremi,
uzme tašnu?“
„Ti gotovo i da nemaš tašnu. Divim se tome.“
„To nije bilo pitanje.“
„Dobro, dobro, sačekao sam. Mislim da žene uglavnom vole da teraju
muškarce da čekaju. A činjenica je da većina njih može da se doteruje i sat
vremena i da opet ne izgleda kao ti. Čemu onda čekati?“

266
 Izdahnula je glasno kroz nos, svezala pojas. „To je lep kompliment
pomešan s neverovatnom drskošću. Ne mogu da odlučim da li da budem
ozbiljno polaskana ili ozbiljno ljuta u odbrani drugih žena.“
„Mršavice, ti nisi kao druge žene.“
„Nisam sigurna šta to znači, ali mislim da to smatraš još jednim
komplimentom. Kako bilo, daj mi jasan znak ako bude potrebno da ostavim
tebe i Lu nasamo. Gde ona živi?“
„Iznad kafane. Ima stan gore. Vlasnica je zgrade.“
„Vlasnica je zgrade?“ Budući da joj je sad bilo jasnije više toga o njemu,
promenila je predmet razgovora. „Vas dvoje ste vlasnici te zgrade“, zaključila
je Naomi.
„U pitanju je investicija, a kako ona živi tamo, nema podstanara, to jest mi
nemamo podstanara koji bi se žalio na buku u kafani. Dođavola, ne znam šta
da joj kažem.“
„Znaćeš. I ti znaš da utešiš.“
„Da. Ja i pas.“
Parkirao se, lupkao prstima po volanu zagledan u zgradu. „U kafani je.
Svetla su upaljena dole, a nedeljom otvaramo tek oko četiri.“
Kad je izašao, Naomi je uzela rezervni povodac koji je čuvala u autu.
Međutim, Zander je obišao okolo i pustio psa pre nego što je Naomi imala
priliku da mu stavi povodac. Zaustila je da se usprotivi, ali Tag je stajao pored
Zandera, mahao je repom i čekao.
„Zar nemamo pravilo o povocu?“
„Mislim da smo bezbedni sledećih deset koraka.“ Gurnuo je ruku u džep,
pa izvadio ključeve i otključao vrata.
Muzika je treštala iz zvučnika, žestoki rok s vrištavim gitarama. Naomi
nije mogla da odredi izvođače. Dotad nije bila u toj kafani danju niti kad su sva
svetla bila upaljena. Shvatila je da prostor izgleda veće, posebno sa stolicama
podignutim na stolove i praznim separeima.
U kratkim pantalonama od teksasa pripijenim uz telo i crnoj majici bez
rukava, koja joj je isticala izvajane ruke i ramena, Lu je napadala pod
nekakvom krpom.
Kako je bio neposredno pokraj nje, Naomi je čula da je Zander
promrmljao: „Dođavola“, pre nego što je krupnim korakom prišao šanku, ušao
iza i utišao muziku.
Lu se naglo uspravila, podigavši krpu kao palicu, pa je ponovo spustila
kad je ugledala Zandera.
„Pući će ti bubne opne.“
„Rok treba da bude glasan.“

267
 „Zašto si ovde i zašto radiš Džastinov posao?“
„Zato što hoću da ga neko za promenu uradi kako treba. A zašto ti nisi na
litici i ne pokušavaš da se uvučeš onoj plavuši u gaćice?“
„Zato što sam je doveo sa sobom.“
Lu se okrenula, spazila Naomi, pa umorno izdahnula kroz nos. Pre nego
što je stigla još nešto da kaže, Tag je zaključio da je vreme za upoznavanje, pa
je otkaskao do nje.
„Je li ovo taj polumrtvi pas kojeg ste našli?“
„Jeste.“ Zander je izašao iza šanka.
„Sad izgleda prilično zdravo. Imaš lepe plave oči, zar ne?“ Pomilovala ga
je. „Dobro, lepo od vas što ste svratili, ali imam posla i moram da ga završim.
Treba da zatvorim kafanu na nedelju dana, izvadim bičeve i lance, ispljeskam
nečiju guzicu i nateram radnike da očiste sve tako da blista. Ako ne motriš na
njih svaki čas, samo promrljaju krpom pod i misle da su završili.“
Reči su joj izlazile iz usta u bujici, govorila je brzo i zadihano i sve vreme
stezala onu krpu.
Zander je samo stajao nekoliko časaka, pa zagladio prstima kosu. Prišao
joj i istrgnuo joj krpu iz ruku. Zatim ju je jednostavno zagrlio.
„Treba da završim! Dođavola, treba da završim.“
„Hajde, smiri se, Lu.“
Branila se i gurala ga još nekoliko časaka, pa je stegla njegovu košulju
pesnicama. „Zandere, tako se bojim. Dona. Gde je? Šta joj se desilo? Kako je
moguće da se ovo dešava?“
Kad je zaridala, samo je nastavio da je drži u zagrljaju.

23

Kako nije bila sigurna u svoju ulogu, Naomi je odlučila da bude od koristi. Tiho
je ušla iza šanka i proučila aparat za pripremu toplih napitaka. Proverila je
zalihe, pa odlučila da skuva kafu jer joj Lu nije delovala kao neko ko pije čaj.
Našla je šolje, uposlila se dok se Lu smirivala.
„Ne znam šta da uradim“, rekla je Lu. „Moram nešto da uradim.“
„Sad ćemo sesti.“
Dok je Zander vodio Lu ka separeu, Naomi je doviknula: „Kuvam kafu.“
Lu je obrisala suze, pa se okrenula. „Taj aparat je komplikovan“, počela je.
„Gotovo da je odrasla u restoranu, Lu. Sedi.“

268
 „Ako ga pokvari, ti si ga kupio“, progunđala je Lu. „I radije bih popila
viski.“
„Irska kafa, dakle“, rekla je opušteno Naomi. „Zandere?“
„Samo koka-kola.“
Kad je sela, Lu je dohvatila papirne salvete iz držača, izduvala nos. „Ne
znaju ni kurac. Sem je sinoć svratio ovamo da proveri da slučajno nije odlučila
da ostane kod kuće, da bude sa mnom. Niko ne zna ništa o tome, niko je nije
video, nikom se nije javila.“
„Znam, Lu.“
Pas se zavukao ispod stola, spustio glavu Lu u krilo.
Stvarno je znao da uteši.
„Nedeljama je pričala o tom izletu – dok ti ne dođe da joj zapušiš usta
čarapom. Pokušavala je i mene da nagovori da idem s njom, dosađivala je i
dosađivala. Nemam ništa protiv toga da provedem nekoliko dana u banji, ali
njena sestra je veliki davež. Kamo sreće da sam pristala da pođem s njom, da
sam bila s njom…“
„To su gluposti, Lu.“
„Nisu.“ Oči su joj se ponovo napunile suzama. „Nisu! Da sam otišla tamo,
povezla je.“
„Možda bi ti bila žena koju niko nije video niti čuo glasa od nje.“
„To su gluposti.“ Pošto je obrisala suze, zgužvala je salvete. „Ja znam da se
odbranim, ali Dona… Ona je slaba. Nežna je.“
Naomi je prišla stolu sa staklenom šoljom irske kafe, stručno ukrašenom
šlagom, i sa čašom koka-kole.
„Izvešću psa u šetnju, ostaviću vas malo nasamo.“
„Pas ne smeta ovde.“ Lu je pomilovala Tagove uši dok je proučavala
pogledom Naomi. „Ni ti ne smetaš. Izvini zbog one opaske s gaćicama. Bila je
nepristojna.“
„Pa, bio je u njima nekoliko puta, tako da nije.“
Lu se na to glasno nasmejala, pa se opet ražalostila. „Ni ti ne smetaš. Uzmi
nešto da popiješ, sedi.“
„Dobro. Prvo ću nešto reći. Jedini krivac je onaj ko ju je oteo. Možemo
uvek da kažemo da sam uradio ovo ili da ovo nisam uradio, ali to ništa ne
menja. Jedina osoba koja može nešto da promeni jeste onaj ko ju je oteo.“
Dok je Lu piljila u kafu, Naomi je otišla sebi po koka-kolu.
„Ona mi je najprisnija prijateljica“, rekla je tiho Lu. „Od srednje škole.
Nismo imale ništa zajedničko, ali ipak smo se sprijateljile. Bila sam uz nju kad
se udala za onog seronju, isto kao što je ona bila uz mene kad sam se udala za
Džonija. A kad je umro, ne znam kako bih to prebrodila bez nje.“

269
 Uzdahnula je, šmrcnula. „I rekla mi je da se ne udajem za Dajksa. A kad
sam se udala, ipak je bila uz mene.“
Probala je kafu, pa iznenađeno pogledala u Naomi. „Ovo je vraški dobra
irska kafa.“
„Učila sam od majstora.“ Sela je u separe pored Zandera. „Ne znam
pomaže li to, ali moj brat je ovde i trenutno je na sastanku sa šefom
Vinstonom. On je iz FBI-ja.“
„Sem je zvao FBI?“
„Da budem iskrena, ne znam ko je koga zvao – to se izgubilo u prevodu –
ali imamo agenta FBI-ja koji pomaže u potrazi za njom.“
„Drži je – ma ko da je ta hulja – od petka uveče. Procurila je vest o tome
šta je uradio Marli. Dona…“
Zander je pružio ruku i stavio šaku na njenu. „Nemoj to da radiš, Lu.
Poludećemo ako to budemo radili.“
„Sinoć sam obišla čitav kraj automobilom. Samo sam vozila drumom,
tražila sam je, tražila sam… nešto. Sa bejzbol palicom i pištoljem.“
„Gospode bože, Lu. Trebalo je da me zoveš.“
„Malo mi je falilo.“ Okrenula je šaku, isprepletala prste s njegovim
prstima. „Koga drugog da zovem kad udarim u zid? Nije da često udaram u zid
koji ne mogu sama da probijem. Otkrićeš to ako ostaneš sa ovim momkom“,
rekla je Lu Naomi. „Ako udariš u taj zid ili se nađeš u škripcu, želećeš da ovaj
čovek bude s tobom.“
„Daj, Lu.“
„Treba da zna da nisi samo lepotan.“
„Viđala sam i lepše, a i imala lepše“, dodala je Naomi i opet izazvala onu
provalu smeha kao što se nadala. „Treba ti malo umetnosti na ovim ovde
zidovima, Lu.“
„Ovo je kafana.“
„Ovo je dobra kafana. Ne mislim na napadnu, nakinđurenu umetnost. Doći
će ti jedna fotografija benda – moraju da je kupe od mene. A imam i jednu
fotografiju Zandera i Taga, siluete u svitanje napravljene tako da im se ističu
plave oči. Lepo bi se uklopila ovde i daću ti je ako ti se svidi. Za mene bi to bila
izložba.“
„Nećeš me staviti na taj zid.“
Lu je ponovo izvila obrve. „Hoću ako mi svidi slika. Ovo je moja kafana.“
„Polovina je moja.“
„Onda ću je okačiti u svojoj polovini.“ Stisnula mu je šaku, pa je potapšala
i vratila se ispijanju kafe. „Smirili ste mi živce, oboje i zahvalna sam vam.“
„Treba da izađeš odavde. Otići ćemo negde na ručak ili nešto slično.“

270
 Sa blagim osmehom, Lu je odmahnula glavom. „Kad sam ovako nervozna,
čistim, ali završiću smirenija nego što sam bila. Ako čuješ išta od brata, išta o
tome gde je ona, treba da me obavestiš.“
„Hoću.“
„Dogovoreno. Idite sad i povedite psa pre nego što odlučim da ga zadržim.
Sad sam dobro.“
„Ako ti zatrebam za bilo šta, zovi me.“
„Hoću. Nadaću se da ću čuti da su je našli i da je dobro. Uzdaću se u to.“
Kad su je ostavili, vratila se ribanju poda.

Pošto je odlučila da veruje da će Mejson makar prenoćiti kod nje, Naomi je

rekla Zanderu da je odveze na pijacu – zahvalna što pijaca radi i nedeljom.
Uzela je šta joj je bilo potrebno za jedno od njegovih omiljenih jela.
Svaki meštanin na pijaci imao je da kaže ponešto o Doni, ili bi zaustavio
Zandera da ga pita šta zna. Nije mogla da diše opušteno i normalno dok nisu
napustili pijacu.
„Trebalo je da znam da će ovako biti i spremim nešto od namirnica koje
imam kod kuće.“ Zavalila se u sedište, zgrčenog želuca i sa glavoboljom. „A tebi
je bilo još teže nego meni. Sva ta priča“, dodala je. „Pitanja, nagađanja.“
„Svi koji ovde žive poznaju je, tako da su zabrinuti.“
„Možda će Mejson imati da doda nešto, bilo šta. Znam da mi je brat,
Zandere, ali stvarno je neverovatno pametan. Primećuje sve, ne zaboravlja
ništa i uči ovo čime se bavi još od detinjstva. Uhvatila sam ga jednom – nije bio
dovoljno brz da skloni sa ekrana ono u šta je gledao, pa sam videla. Serijske
ubice. Jako sam se naljutila, razbesnela sam se što to radi, što čita o njima.
Rekao je samo da ima potrebu da zna; što više zna, to može bolje da izađe na
kraj s tim.“
„Meni to zvuči tačno.“
„Meni nije zvučalo tako. Pitala sam se zašto jednostavno ne možemo da
budemo normalni, da živimo kao svi ostali? Davala sam sve od sebe da budem
kao svi ostali, išla sam na fudbalske utakmice, učestvovala u pisanju
godišnjaka i bila član novinske sekcije, išla sa drugaricama na picu, a on
proučava patologiju serijskih ubica, ljudi koji ubijaju zato što ih to uzbuđuje,
zato što ih to veseli. Proučava viktimologiju i forenzičke protivmere.“
„Zvuči mi kao da si i sama pročitala nešto o tome.“
„Jesam malo jer je bio odlučan u nameri da mu to bude životni poziv,
životno delo, ali… Išao je ponovo u Zapadnu Virdžiniju. Išao je da poseti našeg
oca u zatvoru. Više puta.“
„To te brine.“

271
 „Brinulo me je. Možda me i sad brine, malo, ali morala sam da prihvatim
da on ne želi to da ostavi iza sebe.“
Ovo je bolje od terapije, shvatila je. Bolje je ovako razgovarati s… prijatelj
nije bio sasvim odgovarajuća reč, ali on joj je ipak bio prijatelj. On joj je
prijatelj. Reći ono što joj je u mislima i na duši nekome ko joj je prijatelj pre je
umirivalo nego budilo nespokoj u njoj.
„Mejson? On se sučeljava s tim i trudi se da to shvati kako bi mogao da
zaustavi sledećeg. Ja to znam i mogu samo da priželjkujem da je našao drugi
način da spasava živote. Da je postao doktor na primer, druga vrsta doktora.“
„Je li spasao kome život?“
„Jeste. Jesi li čuo za onog čoveka koji je hvatao dečake – u Virdžiniji? Oteo
je pet dečaka u periodu od tri godine, ubio dvojicu i bacio njihova tela u
šumovitom predelu pokraj planinarske staze.“
„Nazvali su ga Apalački Ubica.“
„Mejson mrzi kad im štampa daje imena. Ali da. Bio je deo tima koji je
utvrdio njegov identitet, našao ga, zaustavio ga i spasao život trojici dečaka
koje je držao zaključane u podrumu. On spasava živote, a da bi to radio,
potrebno je da razume um koji bi uhvatio dečake, mučio ih, držao ih
zaključane u kavezima kao životinje, a zatim ih ubio.“
Kad se Zander zaustavio ispred kuće, Naomi je izašla. „Ponosim se njim,
tako da moram da prihvatim da dobar deo života živi na mračnom mestu.“
„Ili dobar deo života provodi u razaranju tih mračnih mesta.“
Dohvatila je kesu s namirnicama, zastala. „To radi, zar ne? A ja bi trebalo
da naučim da tako gledam na to.“
Kad su uneli namirnice u kuću i stigli do kuhinje, izvadila je bocu vina.
„Sad ću početi da kuvam. Čišćenje zna da pomogne, ali radije kuvam kad
sam uznemirena ili pod stresom.“
„Blago meni. Mislio sam da odem kad tvoj brat stigne ovamo, da vas
ostavim malo nasamo. Ali kupila si krmenadle.“
„Ti si ih kupio“, ispravila ga je. „Kao i sve drugo u ovim kesama.“
„Moram i ja malo da doprinesem. Volim krmenadle.“
„Voliš li punjene krmenadle, na mediteranski način?“
„Verovatno.“
„Dobro, zato što ćemo to jesti, zajedno s pečenim krompirima začinjenim
biljem, šparglama kratko proprženim na maslacu, zemičkama i zapečenim
kremom od vanile.“
Nije znao da zapečeni krem postoji izvan restorana. „Sigurno ostajem na
večeri.“
„Onda predlažem da se čistiš.“

272
 „Daj mi neko zaduženje.“
„U kuhinji?“
„Ne u kuhinji.“
I sam oseća potrebu da radom odagna brigu, pomislila je.
„Sesil ima sto i četiri stolice za mene. Mislila sam da zamolim Kevina da ih
pokupi i odnese kod Dženi, ali ako bi ih ti doneo ovamo i malo očistio, imali
bismo pravi sto da sa njega jedemo ovo prekrasno jelo. I nemoj da kažeš da ne
želiš da me ostaviš ovde samu“, dodala je pre nego što bi on stigao to da kaže.
„Imam psa, imam alarm i odličan komplet japanskih kuhinjskih noževa.“
„Držaćeš vrata zaključana dok se ne vratim, ili dok se Mejson ne vrati.“
„To mi teško pada budući da je prelep dan i radije bih držala otvorena
vrata, ali radi trpezarijskog stola, držaču ih zaključana.“
„Drži telefon uza se.“
„Držaču telefon uza se. Znaš li da spustiš zadnja sedišta u mom autu da
oslobodiš prtljažni prostor?“
„Mehaničar sam, Naomi. Mislim da ću se snaći. Javi Sesilu da dolazim. To
će mi uštedeti vreme.“
Privukao ju je da je poljubi, pa uperio prstom u psa. „Na dužnosti si.“
Naomi je obavila poziv, ubacila telefon u zadnji džep, pa protrljala
dlanove.
„Hajde da kuvamo.“
Dok je pas bio zaokupljen koskom od sirove kože, ona se koncentrisala na
rad. Kuvanje joj je bistrilo um, rasterivalo crne misli i brige. Sam proces,
teksture, mirisi i boje.
Ostavila je testo da naraste, ubacila krompir u rernu, a krem je bio gotovo
spreman za drugu rernu, kad je pas ustao.
Možda joj je srce preskočilo, možda je bacila pogled na veliki nož na dasci
za sečenje, ali zapovedila je sebi da ne prekida rad.
I laknulo joj je kad je ugledala Zandera kako je doteglio stolice do balkona
iza kuće.
Obrisala je ruke o krpu zadenutu za pojas, pa otišla da mu bar otvori
vrata.
„Zakleo se – skoro sam ga naterao da se zakune krvlju – da su ovo stolice
koje želiš.“
„Jesu.“
Zander ih je pogledao, namrštio se. Izbledeli, pocepani sedalni delovi s
ružnom šarom i pohabano drvo. „Zašto?“
„Biće prelepe.“
„Kako?“

273
 „Posle tapaciranja platnom koje sam izabrala, posle farbanja. Nasloni će
biti modroplavi, rukonasloni pastelnozeleni.“
„Ti ćeš ih ofarbati.“
„Dženi će. Ja sam se povukla. Mogu da budu ružne dok ih ona ne uzme.
Imam krpe i sredstvo za čišćenje drveta. Možemo da ih sredimo da izgledaju
pristojno za jedno jelo.“
„Meni izgledaju kao pristojna potpala, ali ti znaš bolje.“
„A sto?“
„Doneo sam sto. Treba ga malo srediti, ali dobar je.“
„Htela sam da pitam treba li ti pomoć da ga doneseš iz auta.“
„To ćemo na kraju.“ Očito neubeđen, još je jednom mrko pogledao u
stolice. „Vraćam se za tren.“
„Doneću sve što ti je potrebno.“
Donela je pribor za čišćenje iz vešernice, napunila kofu vodom, iznela je u
trenutku kad se vratio uza stepenice s raskošnim buketom jorgovana u
visokom kobaltnoplavom bokalu.
„Izvoli.“ Spustio je bokal sa cvećem na balkon. „Doneo sam ti cveće i nešto
u čemu ćeš ga držati.“
Zapanjeno je zurila u cveće, u njega. „Ja, ovaj…“
„Cveće sam ukrao, ali sam kupio bokal.“
„Bokal je… jorgovan, ne… Savršeni su. Hvala ti.“
Stajao je tu, neuredan, i mrko gledao stolice koje je očigledno smatrao
protraćenim vremenom i novcem, a ona je morala da proguta knedlu u grlu,
dvaput.
„Večera bolje da bude dobra.“ Uzeo je jednu krpu od nje, pa je ubacio u
kofu. „Jesi li dobro?“
„Jesam. Naravno. Upravo sam spremila sve za rernu.“
„Samo ti radi. Ja ću očistiti ove gadne stolice.“
Ušla je u kuhinju, usput dohvatila vino i odnela ga pravo u toalet – toalet
kojem su i dalje bili potrebni osvetljenje, oprema i držač za peškire.
Srce joj je opet preskakalo. Zapravo je preskakalo, zastajkivalo i
nekontrolisano tuklo, sve u isti mah. Tako nešto u životu nije osetila. Nije u
pitanju bio napad panike – ne baš tako, iako je sigurno osećala i paniku.
Popeo se uza stepenice s jorgovanom u plavom bokalu, spustio ga bez
imalo pompe. Ukradeno cveće u starom bokalu nošenom u krupnim žuljevitim
šakama.
I ona se zaljubila.
Nije moguće da je to tako brzo. Nije moguće da je tako jednostavno. Nije
moguće.

274
 Međutim, bilo je. Nije morala to da oseti ranije da bi znala šta to u njoj
preskače i zastajkuje.
Polako je udahnula, pa izdahnula, otpila dobar gutljaj vina.
Šta se dešava sledeće?
Ništa ne mora da se desi sledeće, uveravala je sebe. Sve se samo nastavlja,
jednostavno ide dalje dok ne bude… nešto. Ali zasad, ništa se nije desilo.
Mora da napuni krmenadle.
Čula ga je da se smeje, da razgovara sa psom na balkonu. Videla je
jorgovan – tako bujan, tako lep. I morala je da pritisne srce korenom šake, da
mu zapovedi da se lepo ponaša.
Međutim, izvadila je telefon, zauzela zgodan položaj, pa nekoliko puta
fotografisala cveće.
Kad je počela da pravi smesu za punjenje krmenadli, začula je Mejsonov
glas, podigla pogled i ugledala ga je kad je zakoračio na balkon sa stepeništa.
Zander se premestio na ulaz. „Donećemo sto. Stolice su čiste, ali i dalje
ružne. “
„Njihova draž izaći će na videlo tek kasnije.“
„Kako god. Hoću da jedem kad donesemo sto. Lepo miriše.“
„Večera će biti gotova tek za sat vremena.“
„Dobro.“
Kad je napravila smesu za punjenje, oni su doteglili starinski sto. Mejson
je ušao.
„Jesu li to… punjene krmenadle?“
„Znam kako da ti ugodim.“
Poljubio joj je obraze. „Hvala. Zašto si kupila ovako gadne stolice?“
„Neće biti gadne kad se srede.“
„Ako ti tako kažeš. Sviđa mi se sto. Je li ovo reciklirano drvo od starih
ambara?“
„Jeste.“
„Napravljeno da traje.“
Napunila je krmenadle, ubacila ih u rernu, pa izašla na balkon. „Jao,
pogledajte kako je sredstvo za čišćenje istaklo šaru. Potrebno mu je samo malo
nege.“
„Ima udubljenja i ogrebotine“, rekao joj je Zander.
„To se zove karakter. I Dženi reče da može da popravi sve što treba da se
popravi. Ne želim ništa da pokvarim, Mejsone, ali mislila sam da, ako bismo
sad mogli, porazgovaramo o onome što si uradio, otkrio i smislio od susreta sa
šefom Vinstonom, da to ne bi visilo u vazduhu i kvarilo nam raspoloženje za
večerom.“

275
 Uputio joj je dug pogled, pa klimnuo glavom. „Ne mogu vam reći mnogo
više od onoga što već znate. Sve ukazuje na to da je Dona Lanijer silom oteta sa
onog parkirališta malo pre ponoći u petak. Njen automobil je bio zaključan,
nije pomeran otkako ga je parkirala kad je došla u smenu u četiri. Još troje
ljudi radilo je u piceriji do zatvaranja. Jedna od njih, Maksi Apton, izašla je na
zadnja vrata restorana sama nekoliko minuta pre Done, Džine Berouz i
Brenana Forestera. Maksi se po navici parkira u istom delu parkinga, kao i
većina zaposlenih u piceriji, ali njen automobil je bio u radionici. Tvojoj“,
rekao je Zanderu.
„Da. Dovezla se na izduvanoj gumi čim sam zatvorio i imala je četiri gume
ćelave kao moj stric Džim. Odlučio sam da joj ne dozvolim da vozi okolo s
takvim gumama, pa smo se pogodili. Sniziću joj cenu guma, odvesti je na
posao, a ona će pozvati oca da dođe po nju. Nameravala je peške da se vrati
kući, a posle svega što se desilo Marli, nipošto nisam smeo dozvoliti da pešači
kući ili kod prijateljice sama u ponoć.“
„Sreća njena što pružaš tako lične usluge mušterijama.“
„Znam je još od malih nogu…“, zaustio je Zander, pa se uspravio pokraj
ograde, uz koju je dotad stajao naslonjen. „Hoćeš da kažeš da je hteo da otme
nju? Da je čekao da Maksi priđe svom automobilu?“
„Moguće je. Štaviše, vrlo verovatno. Mlađa je, plavokosa, fizički sličnija
prvoj žrtvi nego Doni. Razgovarao sam s njom pošto ju je šef policije Vinston
saslušao. Otac je nije čekao kad je izašla i bila je sama tamo dvadesetak
sekundi – i sad kaže da se unervozila, da je pomišljala da se vrati unutra. Misli
da se tako osećala jer si je ti zaplašio kad si joj rekao da ne pešači, da ne bude
sama. Zatim je došao njen otac i nije više razmišljala o tome.“
„Rekao si da je Dona izašla sa Džinom i Brenanom.“
„Malo pošto je Maksin otac došao po Maksi. I njih dvoje su otišli pešice
zajedno – oni su u vezi – i ostavili su Donu da zaključa piceriju.“
„Oteo je Donu zato što je bila tamo?“, upitala je Naomi.
„Postoji razlog što ne uzimamo u obzir mogućnost da je u pitanju serijski
ubica dok se ne dese tri slična zločina.“
„Mejsone.“
„Ipak, verujem da je Donu otela ista osoba. Verujem da je u pitanju
oportunista – video je dobru priliku u Marli Rot, iskoristio je. Video je dobru
priliku u Doni, iskoristio je. Istovremeno, dok je bio na tom parkingu ili u
blizini, najverovatnije je ležao u zasedi i čekao, što mi govori da je pažljivo
proučio rutinu tog restorana i verujem da je izabrao svoju metu. Zbog spleta
okolnosti, tu metu je propustio. Uzeo je sledeću.“
„Gospode bože.“ Zander je okrenuo glavu, zagledao se put vode.

276
 „Imamo mladu devojku i njene roditelje, koji nikad neće zaboraviti
komplet ćelavih guma ni čoveka koji je zahtevao obećanje. Šef policije Vinston
je već istražio slične zločine, ali ja ću ih proučiti ponovo, suziću parametre i
dodati propušteno. Poslao je zamenike i rendžere da provere brvnare i
vikendice za iznajmljivanje u prečniku od četrdeset kilometara.“
„Zato što mu je potrebno neko mesto“, rekla je Naomi.
Nešto kao podrum, kao stari trap duboko u šumi.
„Da. Ne isključujem mogućnost da je u pitanju meštanin, ali poštujem
Vinstonovo čvrsto uverenje da je u pitanju ipak neko sa strane, a niska stopa
kriminala to potkrepljuje. I pored svega, malo bolje će osmotriti ljude iz kraja.“
„Niko ne veruje da je to neko kog poznaje, neko s kim je blizak“, rekla je
Naomi. „Dok se ne pokaže da jeste.“
„Vinston je dobar policajac. Pametan je, temeljan i nije toliko teritorijalan
da ne bi prihvatio pomoć spolja. Čini sve što može. Zasad mogu da mu
pomognem da učini više. Čuo sam se s jednim našim zaluđenikom za
kompjutere i nabaviče nam imena svih iz kuća i vikendica za iznajmljivanje –
imena vlasnika, gostiju. Proverićemo ih i pokucaćemo im na vrata. Žao mi je.
Voleo bih da imamo više.“
„Došao si.“ Naomi mu je prišla i zagrlila ga, spustila glavu na njegovo
rame. „To je više. Ostaćeš nekoliko dana?“
„Ostaću večeras sigurno. Možda i sutra. Hoću da izađem iz ovog odela.
Imam torbu u kolima, ako mi kažeš gde ću spavati.“
„Soba zasad nije bogzna šta. Kad sledeći put dođeš, imaćeš pravi krevet.
Kunem se. Hajde da ti donesemo torbu, pa ću ti pokazati.“ Pogledala je u
Zandera. „Odmah se vraćam, da ti pomognem da unesemo sto.“
Kad je ostao sam, Zander se zagledao napolje u vodu, u veče koje je
polako padalo. Njen brat je pristao da prenoći, pomislio je, jer očekuje da će
ujutro naći leš.

Posle večere i izvrsne kafe koju je Naomi napravila u izvanrednom aparatu,

Zander je ustao. „Sad ću krenuti.“
„Je li?“
„Ostavljam vas da se ispričate. A imam i posla.“ A sa agentom FBI-ja u kući
biće bezbedna. „Vidimo se sutra.“
„Važi, ali…“
Samo ju je povukao tako da je ustala, pa je poljubio žestoko i strasno.
Možda je to pomalo izgledalo kao da obeležava svoju teritoriju budući da je
njen brat bio tu pored, ali nije zažalio zbog toga.
„Hvala na večeri. Vidimo se“, rekao je Mejsonu, pa izašao.

277
 „Nije morao da ide zbog mene“, počeo je Mejson. „Moje izoštrene veštine
zaključivanja utvrdile su da on spava ovde.“
„Hteo je da nas ostavi nasamo i hoće da ode da bude sa Lu. Svojom
poslovnom partnerkom. Ona i Dona su prisne prijateljice.“ Počela je nesvesno
da sklanja sudove sa stola.
„Sedi na minut. Samo na minut“, kazao je Mejson i uzeo je za ruku.
„Moram da te pitam. Koliko ozbiljno je to s tobom i auto-mehaničarem?“
„Kažeš to kao da on nema ime.“
„Radim na tome. Daj mi malo prostora. Moja sestra skitnica i pustinjak
odjednom ima veliku kuću koja je usred renoviranja, ima psa i spava s tipom
kojeg sam tek upoznao. To je mnogo za ovako kratko vreme.“
„Ne deluje tako kratko kad si u tome. Neću uzeti sve u obzir“, opisala je
krug kažiprstom u vazduhu, „i reći da sam prepoznala ovu kuću. Ali
prepoznala sam njen potencijal, i potencijal koji ima za mene. Nisam znala da
sam spremna da pustim korenje dok je nisam ugledala, zatim sam bila
spremna. Pas nije bio u planu, ali dogodio se. Sad ne mogu da zamislim život
bez njega.“
„Divan je ovo pas.“
I više od toga, pomislila je, postao je njena porodica. „Odvela bih ga u
prihvatilište, da me Zander nije sprečio, svaki put.“
„Zašto on nije uzeo psa?“
„Tek što je bio izgubio svog.“
„Aha.“ Mejson je klimnuo glavom, shvatajući u potpunosti. „Nisi mi
odgovorila na pitanje. Možemo to nazvati izvrdavanjem.“
„Ne izvrdavam. Pripremam se. Ozbiljnije je nego što sam planirala.
Ozbiljnije nego što sam mislila da ću hteti, toliko ozbiljno da nisam sigurna
hoću li moći da se nosim s tim. Međutim, on je…“
Nije bila sigurna može li to da objasni ni njemu ni sebi.
„Zbog njega osećam nešto što sam mislila da nikad neću moći da osetim i
da nikad neću ni osetiti. Provalio je ko sam. Imao je onu knjigu Sajmona Vensa
na svom zidu prekrivenom knjigama – moraš da vidiš taj zid knjiga. Imam
slike.“
„Pogledaj u moje šokirano lice“, rekao je Mejson i zasmejao je.
„Elem, očito nisam dovoljno dobro sakrila reakciju kad sam videla
Vensovu knjigu i Zander je shvatio. Ali, Mejsone, nije mi ništa rekao, niti se
promenio prema meni. Nije nikome rekao, čak ni najboljem drugu. Znaš li šta
meni to znači?“

278
 „Da.“ Mejson je spustio šaku na njenu. „I to će mi pomoći da odlučim da on
ima ime. Dopao mi se i znam da ti je to važno. I biću otvoren jer mi značiš i reći
ću ti da sam ga proverio.“
„O, za boga miloga.“
„Sestra si mi, porodica si mi. I delimo nešto što većina ne deli, što većina
ne može da razume i ne treba da razume. Morao sam to da uradim, Naomi.
Nekoliko tuča u kasnom tinejdžerskom dobu, ranim dvadesetim, ako ti je
to važno. “
„Nije.“
„Narušavanje mira, uništavanje imovine – kafanska tuča koja zvuči kao da
je on nije započeo, ali ju je nesumnjivo završio. Mnoštvo kazni za parkiranje
dok nije navršio dvadeset petu. I to je to. Dodaću da se osećam bolje što znam
da je imao nekoliko tuča, izbacio to iz sebe. Dobro je znati da je u stanju da
završi tuču. Nema brakove ni razvode, nema dece. Vlasnik je auto-
mehaničarske radionice i suvlasnik kafane i suvlasnik zgrade u kojoj se nalaze
kafana i stan. Vinston ima visoko mišljenje o njemu.“
„Jesi li sad završio?“
„Jesam.“
„Dobro je. Sad ćemo oprati ove sudove, pozvati ujake, pa te vodim u veliki
obilazak.“
„Dogovoreno. Imam samo još nešto da kažem, ali završio sam. Usrećuje li
te on?“
„Da, i to je za mene bio šok. I pomaže mi da razmišljam mimo sadašnjeg
trenutka. Stekla sam naviku da previše razmišljam samo o sadašnjosti. Sad
mislim i na budućnost.“
„Onda mogu da počnem da ga zovem Zander. Kakvo je to uopšte ime?“
„Ma daj, Mejsone Džar?“
„Umukni“, rekao je, pa ustao od stola da joj pomogne da skloni sudove.

Sačekao je da prođe dva ujutro, pa se odvezao tihim drumovima do šume

nadomak litice. Parkirao se na proširenju pored puta.
Možda su patrole napolju u ovo doba, traže njemu slične. Ali njegovo
znatno veliko iskustvo reklo mu je da je prerano za to u njegovoj igri, s
obzirom na pišljivi gradić i bednu policijsku snagu.
A ionako mu neće trebati mnogo vremena.
Prethodno ju je umotao u najlon. Pokušaji i pogreške su ga naučili da je
taj metod najdelotvorniji. Morao je malo da se pomuči kako bi je izvukao iz
auta i prebacio preko ramena. Ponosio se sobom što je jači nego što izgleda, ali
ipak je bila veće breme nego što je voleo.

279
 I sve u svemu bila je razočaranje. U njoj nije bilo borbe ni neposlušnosti, u
svakom slučaju ne posle prvih nekoliko sati. Jednostavno mu je kvarilo zabavu
kad nisu pokušavale da vrište i preklinju, kad bi prestale da se opiru, a ona je
odustala od borbe tako brzo da je umalo nije ubio zbog puke dosade.
Previše nalik onoj mršavoj staroj kučki koju je zgrabio u nekoj nedođiji u
Kanzasu kad nije uspeo da se dočepa one na koju je bio bacio oko.
Ili onoj debeloguzoj u Luisvilu. Ili…
Nema svrhe zadržavati se na starim greškama, uverio je sebe kad je
pomerio mrtvo breme na ramenu i lovačkom svetiljkom na kapi osvetlio
šumski puteljak.
Samo treba prestati da ih ponavlja, da se seti da je strpljenje vrlina.
Već je bio ispitao teren, posluživši se slikama sa Naominog veb-sajta kao
smernicama, i zahvalno je bacio Donino telo između šumskog puteljka i onog
palog debla. Uvežbanim pokretima odmotao ga je iz najlona i proučio
pogledom dok je savijao najlon da ga ponese sa sobom.
Ko štedi, taj ima.
Izvadio je telefon, prebacio na kameru, pa napravio poslednje fotografije
Done Lanijer za uspomenu.
Zatim se udaljio, ne pomislivši više nijednom na tu ženu koju je usmrtio.
Ona je prošlost, a on ima svoj put usmeren ka budućnosti.
Odvezao se malo dalje tim putem tek toliko da mu se ukaže pogled na
kuću na litici, njenu veliku siluetu naspram zvezdanog neba.
Lepo spavaj, Naomi, pomislio je. Odmori se. Uskoro ćemo se videti i
zabavićemo se.

24

Lepog sunčanog popodneva, u ponedeljak, mladi bračni par iz Spokena, s

bebom u marami na leđima, našao je mrtvo telo tokom pešačenja po prirodi.
Samo nekoliko minuta kasnije Sem Vinston je stajao iznad tela žene koju
je poznavao tri decenije i koja mu je bila draga svakog dana te tri decenije.
Nekoliko minuta potom, Mejson je sišao kroz šumu i pridružio mu se.
„Morao sam da se nadam kako se neće ovako završiti.“
„Žao mi je, veoma mi je žao zbog vašeg gubitka, šefe.“
„Ona je svačiji gubitak. Šta da se radi?“ Rešen da za nju učini najbolje što
može, Sem je protrljao lice šakama ne bi li malo odagnao tugu. „Vezana i
zapušenih usta, gola, kao Marla. Rane su gore – sekao ju je i tukao žešće.“

280
 „Možda eskalira. Ili… moguće je da je ozlojeđen što ona nije bila njegov
prvi izbor.“
„Obrisao je sve tragove stopala – vidiš kako je razgrnuo zemlju, prekrio
tlo borovim iglicama. Dakle, oprezan je. Morao je da je nosi dovde,
najverovatnije od druma – puteljkom. Vrlo je moguće da ona ima blizu
sedamdeset kilograma, tako da ubica ima snage.“
Pazeći da ništa ne dodirne, da ništa ne poremeti, Mejson je kleknuo,
osmotrio rane, položaj tela.
„Nije je namestio, nije pokušao da je pokrije ni da je zakopa. Nema
kajanja, ničeg simboličnog. Jednostavno je završio s njom i bacio telo ovde, pa
otišao.“
„Nije mu ništa značila.“
„Nije. Prva žrtva bila je postavljena drugačije – ruke su joj bile ispružene. I
ostavio je njene cipele. Bila mu je važnija – moguće je da je bila surogat. Mlađa,
plavokosa, privlačna, vitka.“
„Kakva bi Maksi bila.“
„Da. Nismo daleko od kuće moje sestre. Je li ova staza popularna?“
„Koristi se, da. Malo dalje ka zapadu, prema nacionalnom parku i u
samom parku ima više pešaka i planinara, ali i ovaj kraj je prilično redovno
posećen. Hteo je da je neko nađe, i to neposredno.“
„Slažem se. Hoće li vam smetati da je fotografišem?“
„Samo napred. I mi ćemo je fotografisati, samo sam hteo nekoliko časaka
nasamo s njom.“
Sem je priznao sebi da je jedva odolevao snažnom porivu da je pokrije.
Odagnao je i njega.
„Moj zamenik je na drumu, verovatno ste ga videli, uzima izjavu od
bračnog para koji ju je našao. Imaju tromesečnu bebu sa sobom. Ovo im je prvi
porodični odmor.“ Sem je uzdahnuo. „Neće ga zaboraviti.“
Pogledao je u šumu, u njeno duboko zelenilo dok se proleće polako bližilo
letu. „Obeležićemo mesto trakama, uraditi sve što treba i što možemo. A kad to
obavimo, otići ću da vidim njenu sestru, njenu ćerku.“
„Hoćete da pođem s vama da ih zajedno obavestimo?“
„Zahvalan sam vam na ponudi, ali one me poznaju. Biće im malo lakše,
ako je to uopšte moguće, da čuju od nekog koga znaju.“

Naomi je bilo jasno da proces dolazi sa smrću, a sa ubistvom taj proces postaje
zvaničan. Ali odlučila je da ne dopusti da Zander sazna za prijateljičinu smrt
preko procesa.

281
 Nije ga videla kroz glavni ulaz u radionicu, pa je ušla u buku, videla
jednog njegovog radnika kako ubacuje novčiće u aparat s gaziranim napicima.
„Je li Žander ovde?“
„Jeste, naravno. Nazad, gde su mašine – pravo, pa desno. Ne možeš ga
promašiti.“
„Hvala.“
Probrala je put između alatki i automobila, videla da ga ne može
promašiti.
Sedeo je na tronošcu iza neke mašine na postolju, sa odvijačem u rukama
umrljanim mašću.
„Ležajevi otišli u kurac, radilica otišla u kurac.“
Skinuo je još jedan deo, mrko ga pogledao, pa bacio na plastičnu tacnu.
„Još se pita što mu lupa u motoru.“
„Zandere.“
Izrekla je to tiho, ali čuo je njen glas bez obzira na zveketanje, lupu,
muziku. I čim je ugledao njeno lice, tuga mu je zamračila pogled.
„A, dođavola.“
„Žao mi je, žao mi je.“
Krenula je ka njemu, ispruženih ruku, ali odgurnuo se na tronošcu i
podigao ruku. „Nemoj. Sav sam mastan.“
„Nema veze.“
„Ima.“ Oštrim, ljutitim pokretima podigao je krpu, protrljao njom
nadlaktice, šake. Ponovo je bacio dole, prišao malom starom lavabou
okačenom o zid.
Okrenut leđima od Naomi, nasuo je nekakav prah po rukama, pa ih
iščetkao četkom. „Gde su je našli?“
„Nisam sigurna, žao mi je. Znam samo da je šef policije nazvao Mejsona
pre nekih pola sata i rekao da su je našli. Negde u šumi, samo to je rekao. Bio je
u žurbi da stigne tamo. Nisam htela da čuješ – da samo tako čuješ.“
Klimnuo je glavom, nastavio da riba. „Znao sam to sinoč. Ako je nisu našli
do sinoć… ali sve dok je ne nađu, moraš da misliš da postoji šansa.“
Rastrljao je prah do nadlaktica, pa pustio vodu. „Treba da kažem Lu.“
Nije proces, nije procedura. I dođavola s tim. „Hoćeš da idem s tobom?“
„Ovoga puta ne.“
Izvadio je ubrus iz ormarića na zidu, obrisao ruke, pa bacio papire u
veliku metalnu kantu za smeće sa širokim otvorom.
„Moraju da obaveste njenu najbližu rodbinu. Ne znam koliko vremena
treba da prođe pre toga.“
„Lu neće hteti ni sa kim da razgovara. Neće se mešati.“

282
 „Jako mi je žao, Zandere. Volela bih da mogu nešto da učinim.“
„Već jesi. Došla si da mi kažeš.“
Kad je ponovo zakoračila ka njemu, pogledao je u svoje šake.
„Dovoljno su čiste“, rekla je, pa mu prišla.
„Valjda će poslužiti.“ Stegnuo ju je, čvrsto, i ćutke je držao dok je radni
dan tutnjao oko njih.
„Ostani s Lu koliko god ti to bude potrebno, koliko god njoj bude
potrebno. Hoćeš li me obavestiti ako odlučiš da ostaneš u gradu?“
„Doći ću, ali ne znam kad. Ako Kevin i ekipa odu pre nego što stignem
tamo, pre nego što se tvoj brat vrati, ostani kod kuće.“ Ponovo ju je privukao.
„Ostani unutra i sve zaključaj. Reci mi da ćeš to uraditi.“
„Hoću. Ne brini za mene, samo se postaraj za Lu.“
„Uradiću to. Moram ovde nešto da obavim, da nađem nekog da me
odmeni, pa idem kod nje.“
Kad je stigla kući, zatvorila se u privremenu kancelariju kako ne bi morala
da razgovara s Kevinom ili s bilo kim drugim iz ekipe, da ne mogu da naslute
šta zna.
Vreme je sporo teklo kad je pokušala da se izgubi u radu. Osećala se
opkoljeno, uznemireno, pa je digla ruke od posla i izvela psa u usko dvorište
iza kuće i ushitila ga bacanjem loptice.
Videla je da je Kevin krenuo niza stepenice iza kuće i izraz njegovog lica
rekao joj je da je vest procurila.
„Zvao me je Zander. Rekao je da stiže ovamo najkasnije za sat vremena i
vidi, Naomi, ostajem ovde dok on ne dođe ili dok ne dođe tvoj brat. Sedeću u
prokletom kamionetu ako ne…“
Povela se instinktom, prišla mu i zagrlila ga.
„Šta se ovo kog vraga dešava? Dženi je pozvala nekolicinu suseda s decom
kod nas, tako da ne moram da brinem jer znam da nije sama. Nikad nismo
morali da brinemo. Dona – zaboga, Dona, od svih ljudi. To mi je nezamislivo.“
„Znam. Znam.“
„Reče da je Lu sad prilično prisebna i da ide u Doninu kuću. Tamo su
Donina sestra i ćerka, i porodica, pretpostavljam. Naterao ju je da se zakune da
će zamoliti muža Donine sestre da je odveze kući, da će ući u kuću i zaključati
se. Nikad nismo morali da razmišljamo o tome, o zaključavanju. Uvek smo se
osećali sigurno ovde. Moja deca mogu da idu po čitavom susedstvu i nikad ne
brines.“
„Ući ću u kuću.“ Odmakla se jedan korak. „Uči ću u kuću, zaključaću vrata.
Treba da ideš kući, treba da budeš sa porodicom.“

283
 Na licu mu se pojavila odlučnost. „Ostajem ovde. Dok Zander ne stigne
ovamo, ostajem. Dženi je s makar desetoro ljudi.“
„Hajdemo onda gore, da sednemo.“
„Reče da je bilo kao s Marlom.“ Sad je onu odlučnost zamenio bol. „Priča
se okolo.“ Sa psom između sebe, pošli su uza stepenice iza kuće. „Takođe u
petak uveče, kao i Marla. Bacio ju je dole.“
„Tamo…“ Stresla se kad je pokazao put šume koju je smatrala svojom.
„Zapadno od litice. Ne smeš više da ideš tamo sama, Naomi.“ Kao prijatelj,
kao brat, uhvatio ju je za ruku. „Ne smeš to da radiš. Ne dok ga ne nađu.“
„Neću, ne brini. Sedi.“
U njenoj šumi, pomislila je. U podnožju njene litice i u njenoj šumi.
Zato što je to daleko, rekla je sebi. Zato što je mogao da se provuče kroz
mrak da ga niko ne vidi. To je sve, i užasno je.
Sela je na fotelju pored njega.
„Tvoja radna soba je skoro gotova“, rekao joj je i iznenadio je.
„Prekosutra, najkasnije nakosutra, moći ćeš da je namestiš.“
Razgovaraće o nečemu drugom, shvatila je, o bilo čemu samo ne o
nezamislivom.
„Jedva čekam.“
„Unečemo ti sto tamo, i opremu. Još nekoliko nedelja i odlazimo odavde.
Za tri sedmice. Trebalo bi da završimo radove za tri.“
„Vratio si ovu kuću u život, Kevine.“
„Mi smo je vratili u život“, rekao je časak pre nego što je pas skočio i
pojurio niz stepenice.
„Zander je“, rekla mu je Naomi. „Jednostavno zna – po zvuku motocikla,
pretpostavljam. Više ne laje kad je Zander.“
„Lud je za tobom, znaš – Zander. I pas je, ali govorim o Zanderu, koji bi me
isprašio što ovo govorim, ali potrebno mi je nešto dobro da povratim
ravnotežu. Nikad ga nisam video da je lud za nekom.“
„Ni za jednom?“
Kevin se malo osmehnuo, odmahujući glavom. „Ti si prva.“
Ustala je i otišla da dočeka Zandera kad se popeo uz stepenice sa psom.
„Hvala.“
„Kako je Lu?“, upitala je.
„Teško je podnela vest. Stvarno teško.“ Zander je iscrpljeno odahnuo. „Ali
pribrala se, razgovarala sa Doninom ćerkom. Sad je tamo. Jesi li se čula s
bratom?“
„Nisam i desetak puta sam morala da sprečim sebe da mu pošaljem
poruku. Reći će nam šta bude mogao kad bude mogao.“

284
 „Hoćete li me obavestiti ako bude kakvih novosti?“, upitao je Kevin i
ustao. „Čini mi se da bi sve počelo da dobija smisao samo kada bismo saznali
makar nešto. Idem sad, moram kući. Dobro čuvaj ovu ovde, Zandere.“
„Hoću. I ti čuvaj Dženi.“
Seo je kad je Kevin otišao. „Njena ćerka – ne znaš je – nije nimalo
društvena. Nisam bio ni od kakve koristi tamo, pa sam se maknuo s puta. Njoj i
Lu biće bolje samim.
„Kevin reče da su je našli u šumi – ovde.“
Zabrinutog pogleda Zander je klimnuo glavom. „Negde u ovom kraju i
vraški preblizu tvoje kuće. Kao i Marlu.“
„Verovatno iz istog razloga. Van grada je, gotovo da nema kuća, skoro da
nema saobraćaja na drumu ni na vodi, zavisno od toga kako dolazi.“
„Verovatno je zbog toga, samo zbog toga. Međutim, ako ono što je Mejson
rekao ima težinu i ukoliko je Maksi bila njegova prava meta, ima tip. Je l' tako?
Mlada, plavokosa, privlačna, vitka. Ti si sve to.“
„Mogu da ti obećam da umem da se staram o sebi bolje od bilo koje mlade
plavokose žene u ovom gradu. Mogu da ti obećam, Zandere, da se ne izlažem
nepotrebnim rizicima i da preduzimam razumne mere predostrožnosti.
Naglasku i to da su obe žene koje je ubio živele i radile u gradu. Mislim da ih je
verovatno uhodio ili makar posmatrao njihove uobičajene aktivnosti. Ja
nemam nikakvu rutinu, a svakako imaš previše toga na pameti da bi brinuo i o
meni.“
„Ništa što mi je na pameti nije važnije od tebe.“
Okrenuo se prema njoj, oduzeo joj dah jednim dugim postojanim
pogledom. A zatim se ponovo pas sjurio niza stepenice, ovoga puta uz lavež.
„Verovatno je Mejson.“ Spustila je šaku na Zanderovu napregnutu ruku. „Taj
nitkov napada žene po mraku i kladim se da to radi s leđa kao kukavica. Ne
prilazi im po danu.“
„U pravu si. Nervozan sam.“
Malo se opustio kad se iza kuće pojavio Mejson sa psom.
„Moram da obavim nekoliko poziva. Sići ću kad završim i reći vam šta
mogu. Zandere, žao mi je zbog tvoje prijateljice.“
„Da, svima nam je žao.“
„Idem da vidim šta imam od namirnica za večeru“, rekla je Zanderu.
„Mogu da naručim picu ili bilo šta drugo. Ne moraš da kuvaš.“
„I ja sam nervozna. Kuvanje pomaže.“
„Jesi li razmišljala da uzmeš roštilj? Znam da pečem roštilj – znaš, šnicle,
odreske, čak i ribu.“ Slegnuo je ramenima kad je zastala na vratima. „Mogu
ponekad da ti pomognem oko spremanja hrane.“

285
 „Nećeš mi verovati, ali već sam gledala roštilje na netu.“
„Ne možeš da kupiš roštilj preko neta.“ Iskreno zaprepašćen, zagledao se
u nju pomalo sažaljivo. „Moraš da ga vidiš, da ga…“
„Pomaziš?“ Veselo se osmehnula. „Da porazgovaraš s njim?“
Zaprepašćeno sažaljenje se istog časa pretvorilo u hladnu nadmenost od koje
joj je došlo da se smeje. „Moraš da ga vidiš“, ponovio je.
Odlučila je da ništa ne kaže, pa ušla da proveri čime raspolaže i sastavi
jelovnik. Nekoliko minuta kasnije, ušao je i on, uzeo pivo, seo za šank. „Kupiću
roštilj.“
„Molim?“
„Rekoh, kupiću roštilj.“
Isprži pileće grudi, pomislila je. S belim lukom, začinskim biljem, vinom.
Zaokupljena mislima o večeri, okrenula se ka njemu. „Roštilj? Ozbiljno,
Zandere?“
„Roštilji su ozbiljni.“
Ovog puta se nasmejala. „Ja bih poslednja rekla za neki kuhinjski aparat ili
pomagalo da nisu ozbiljni, i zato tragam, odbacujem i razmatram na
internetu.“
„Jesi li ikad ranije kupovala roštilj?“
„Nisam, ali…“
„Ja ću se postarati za to.“
Palo joj je na pamet da on razmišlja o još nečemu osim o tuzi, da oseća
nešto mimo tuge. Zato je nastavila razgovor o roštilju. „Ne znaš kakve
karakteristike želim, koju marku, koju veličinu. Večeraćemo piletinu, pirinač,
mešano povrće“, odlučila je.
„Roštilj se ne kupuje preko interneta isto kao što se automobil ne kupuje
preko interneta.“
Pošto se osećala bolje, bocnula ga je još jednom. „Jesi li ti ikad kupovao
roštilj?“
„Kevin jeste, dvaput, i oba puta sam bio s njim. To je isto.“
Počela je da sakuplja sastojke za večeru. „Dobro, imamo dovoljno
vremena da odlučimo do leta.“
„To ti je prva greška, dobro druga, zbog te priče o kupovini preko
interneta. Kad kupiš pravi roštilj, koristiš ga čitave godine, posebno kad možeš
da ga postaviš napolju odmah pored kuhinje kao što ti možeš ovde.“
Uzela je šerpu za pirinač, stavila je na šporet, pa prišla šanku tako da
može da bude okrenuta prema njemu dok seče beli luk. „Nisam imala pojma
da si tako ozbiljan povodom roštilja. Čovek se uči dok je živ.“
„Kupiću roštilj.“

286
 To će još videti.
„Umeš li da ljuštiš šargarepe?“
Namrgodio se, pa polako otpio gutljaj piva. „Verovatno.“
Izvadila je šargarepe iz frižidera, izvadila ljuštilicu, pa ih odgurnula ka
njegovom kraju šanka. „Odlično, oljušti ove.“
„Mislio sam da ih samo ostružeš nožem.“
Bio je njen red za sažaljenje. „Naravno, ako misliš da u tome izgubiš čitav
dan i pritom napraviš nered. Samo uzmeš…“ Podigla je jednu šargarepu i
pokazala mu.
„Dobro, dobro. Shvatio sam.“
Vratio se Mejson i zatekao Zandera s gomilicom ljuske od šargarepa, kako
ih mrgodno gleda dok ljušti. I svoju sestru za šporetom kako prži beli luk.
Prava kućna atmosfera, pomislio je Mejson. Možda Zander izgleda kao da
nije u svom ambijentu, ali sve u svemu, prava kućna atmosfera.
„Mejsone, jesi li zaboravio kako da isečeš karfiol na cvetove?“
„Hm…“
„Nisi, naravno.“
Dala mu je nož, spustila glavicu karfiola na dasku za sečenje.
„Ja čak i ne volim karfiol.“ Ipak je seo, presvučen u udobnu staru majicu s
logom harvardskog studentskog časopisa i farmerke, pa podigao nož.
„Svideće ti se kad prikrijem njegov ukus maslacom i začinskim biljem.
Lepo je imati pomoćne kuvare“, rekla je.
„Kao kod kuće.“ Mejson je odrezao debelu peteljku, rasekao glavicu po
sredini od dna, presekao je napola. „Kao nekad u Njujorku, samo što si glavni
kuvar ti, a ne Hari.“
„Kad dođu ovamo, povući ću se, ali tek kad mi da priliku da se pokažem.
Ostaje mi nekoliko sedmica da smislim jelovnik za pokazivanje, da opremim
gostinske sobe i nadam se da Dženi može da sredi one trpezarijske stolice.“
Dodala je piletinu u tiganj i zacvrčalo je.
„Potrudiću se da budem ovde. Trebalo bi da mogu privremeno da radim
iz kancelarije u Sijetlu.“
Posle duge stanke u razgovoru, Mejson je spustio nož na stranu, podigao
čašu vina. „Dobro. Objasniću vam šta imamo i koliko mogu. Obdukcija će
pokazati, mada je na osnovu prikupljenih dokaza i pregleda na mestu gde je
nađeno telo jasno da je Donu Lanijer oteo i usmrtio isti još nepoznati ubica
koji je oteo i usmrtio Marlu Rot. Detalji vam nisu potrebni“, dodao je, pa se
opet latio noža. „Uveren sam, kao i šef Vinston, da Dona nije bila njegov prvi
izbor. Jednostavno se zatekla tu. Kao i prvu žrtvu, držao ju je i usmrtio na
drugom mestu, a zatim je prevezao i bacio negde gde će je brzo naći. Želi da

287
znamo da je on ovde, da lovi. Arogantan je, uživa i u pažnji i u strahu koji seje.
Inteligentan je, organizovan, iskusan.“
„Hoćeš da kažeš da je to i ranije radio“, rekla je Naomi. „To podrazumevaš
pod iskusan.“
„Da. Mala je verovatnoća da se slučajno pogodilo da ih je obe oteo u petak
uveče i držao do nedelje. Možemo da pretpostavimo da ima slobodne vikende
ili da ima privatnost koja mu je potrebna u to vreme.“
„I dalje misliš da živi ovde.“ Zander je oljuštio poslednju šargarepu,
sačekao odgovor.
„Ne mogu da isključim mogućnost da je u pitanju neko ko živi u gradu,
radi u gradu, ili živi i radi u ovom kraju.“
„Zašto?“ hteo je da zna Zander. „Nikad dosad nismo imali ni silovanja ni
ubistva, ništa nalik ovome.“
„Možda dosad to nije radio kod kuće. Moguće je da uhvatio neku stoperku
ili turistkinju, nekog u prolazu, pa je zakopao ili sakrio telo. Moguće je da je
nedavno kupovinom, nasleđem ili razvodom stekao neko mesto koje može da
upotrebi za svoj rad. Policija je već proverila većinu objekata za iznajmljivanje
u kraju i isključila mogućnost da je ubica u njima. Proveravamo i sezonske
radnike, podstanare, nove stanovnike, turiste koji su u ovom kraju otkako je
oteta prva žrtva. Nastaviću da istražujem i analiziram slične zločine. Ako
nađem obrazac, ukoliko otkrijem više, imaćemo sva raspoloživa sredstva od
FBI-ja za ovaj slučaj.
„Zamolio sam jednog kolegu da pregleda dosijea, da proveri moj profil, da
vidi jesam li na pravom putu ili grešim. Ali bilo da nepoznati ubica živi ili radi
ovde ili se samo slučajno zatekao na ovom mestu, on je još ovde. Postalo mu je
suviše lako da nastavi.“
„Naomi se uklapa u njegov tip.“
„Zandere.“ Naomi je iznervirano okrenula piletinu.
„Da, uklapa se. Verujem da on ima određen tip i Naomi se uklapa u njega.
Verujem da će ona preduzeti sve razumne mere predostrožnosti.“
„Rekla sam da hoću.“
„Volim te, Naomi.“
Uzdahnula je, jako. „I ja tebe volim, Mejsone.“
„Zato ću, iako znam da si pametna, da si oprezna i da znaš da izmlatiš
čoveka, ipak brinuti zbog tebe.“
„Ja brinem za tebe, specijalni agente Karsone. Posebno budući da znam da
ne možeš uvek da preduzmeš ono što civili smatraju razumnim merama
predostrožnosti.“

288
 „Mogla bi da provedeš nekoliko sedmica u Sijetlu“, predložio je Zander.
„Da se malo družiš s bratom tamo, odeš u kupovinu ili šta već, da malo radiš.
Tako bi radnicima dala priliku da ti naprave podove ovde.“
„Kao prvo, Kevin i ja imamo raspored i podovi su na poslednjem mestu.
Kao drugo, i sve posle toga, nemam nameru da odem odavde i pobegnem u
Sijetl kako bi moj mali bata mogao da pazi na mene.“
„Starija si od mene samo dve godine“, pobunio se Mejson. „To ne znači da
sam mali bata. Neće ona to uraditi“, rekao je Zanderu. „Već sam vodio ovaj
razgovor s njom u glavi više puta i uvek došao do istog zida. Ali zbog ovoga ćeš
se osećati makar malo bolje. Jesi li mu pričala o onom lopovu, Naomi?“
„Nisam se odavno toga setila.“ Uzela je vino, nasula malo u tiganj, pa
poklopila i smanjila temperaturu.
„Kom lopovu?“
„U Njujorku. Bio je letnji raspust i Naomi se vratila kući sa koledža, radila
je u restoranu. Jedne noći je rešila da otpešači do kuće.“
„Bila je to lepa noć“, dodala je.
„I lopov je to mislio. Elem, priđe ti njoj taj tip, s nožem, traži da mu da
novac i ručni sat, minđuše i telefon.“
„Dala bih mu sve to, baš kao što su nam ujaci rekli milion puta.“
„Možda i bi.“ Mejson je slegnuo ramenima. „Međutim, seronja je mislio da
ima bespomoćnu ženu, uplašenu. I uz to lepu. Pa je odlučio da je malo ispipa.“
„I glupo se smeškao“, rekla je Naomi, pa se podrugljivo osmehnula,
prisećajući se svega.
„Udarila ga je u jaja, slomila mu nos i iščašila ramena, pa pozvala policiju.
Još je ležao na tlu i jaukao kad je policija stigla.“
„Nije trebalo da me uhvati za grudi. Nije trebalo da me dodiruje.“
„Slomila si mu nos.“ Potpuno oduševljen njom, Zander je proučio
pogledom te vitke, skoro prefinjene šake. „Voliš da lomiš noseve.“
„Nos je brza i sigurna meta – uvreda i napad. Dopada mi se tvoj.“ Pokupila
je šargarepe, karfiol, brokoli koji je sama pripremila, u veliku cediljku, pa ih
odnela do sudopere da ih opere. „Zato nemoj da me razljutiš.“
„Samo mi daj do znanja ako nisi raspoložena za pipanje.“
Nasmejala se, pa vratila šargarepe da ih iseče za kuvanje na pari. „Nemaš
brige. Odlično isečen karfiol i odlično oljuštene šargarepe. Obojica ste
oslobođeni dužnosti ako hoćete da izvedete psa ili šta več. Imate tridesetak
minuta.“
„Jesi li došao motociklom?“, upitao je Mejson Zandera.
„Jesam.“
„Voleo bih da ga pogledam.“

289
 „Naravno.“ Zander je prvi krenuo na balkon, pa niza stepenice. „Kao što
znaš, vrtlari počinju s radovima sutra. Rano ujutro.“
„Rano, nema šta.“
„Oko sedam. Možda i malo ranije.“
„Jednako rano kao ekipa koja lupa i zveči unutra ili još ranije? Ma dobro.
Hteo sam da ti kažem da se osećam spokojnije što radim u Sijetlu, što mogu da
svratim ovamo nekoliko puta nedeljno, zato što ćeš ti motriti na nju. Nisam
hteo to da kažem pred njom.“
„Jasno mi je. Ja se osećam spokojnije sad kad znam da je u stanju da iščaši
ramena nekom seronji. Ali ipak.“
„Da, ipak. Ne znam ama baš ništa o motociklima.“ Nakrivljene glave
Mejson je proučavao pogledom Zanderov motocikl. „Osim da izgleda odlično.“
„Dobro.“
„Obe žene su otete u gradu, tako da zasad grad smatram njegovim
lovištem. Međutim, Naomi je njegov tip, a ona kupuje u gradu, ide u banku i
ima posla u gradu. On traži takve.“
„I to mi je jasno. Biću ovde svake noći. Sad u petak sviramo u kafani Kod
Lu. Postaraću se da dođe i da Kevin i Dženi budu s njom dok ne zatvorimo.“
„Da mogu da budem ovde, bio bih. Biče oprezna, ali verujem da taj tip radi
brzo, da brzo izabere metu.“
Dok je govorio, Mejson je proučavao kuću pogledom kao da traži mesta za
upad.
„Ni na jednoj žrtvi nema rana koje bi ukazale na to da su se branile. Nisu
imale priliku da se odbrane. Svakog možeš uhvatiti na prepad, čak i ako je
oprezan, i ako je trenirao borilačke veštine i završio kurseve samoodbrane,
tako da će Naomi morati da prihvati to da tokom nekog perioda neće moći da
provodi tako mnogo vremena sama, kao što voli.“
„Dobro se slaže s ljudima iz kraja.“
„Bolje nego što je očekivala, kladim se. Ne zna da si zaljubljen u nju.“
Zander nije ništa rekao, samo je gledao Mejsona netremice u oči.
„Ulazim u to jer mi je ona najvažnija osoba na svetu. Proživeli smo
košmar iz kojeg nikad ne možeš potpuno da izađeš, zato što on sedi u ćeliji u
Zapadnoj Virdžiniji. Naša majka nije bila dovoljno jaka da nastavi da živi na
rubu tog košmara. Naomi ju je našla – došla je iz škole da uzme nešto na
odmoru i našla je, već se bila ohladila.“
„Znam – znam makar deo priče. Saznao sam šta sam mogao pošto sam
saznao za Bouza. I našao sam novinski članak koji je tad napisala za Njujork
tajms. Nisam hteo da slučajno pogodim bolno mesto, pa sam pročitao šta sam
uspeo da nađem. Žao mi je zbog vaše majke, Mejsone.“

290
 „To je ostavilo još jednu prazninu u Naomi. I u meni, naravno. Živeo sam s
tim i proživeo sve to, ali ja nisam rođenim očima video šta je naš otac uradio.
Ja nisam pomogao žrtvi da se izvuče iz rupe u zemlji i pomogao joj da izađe iz
šume, skoro je noseći celim putem. Ja nisam taj koji se vratio iz škole i zatekao
mrtvu majku pošto je digla ruku na sebe. Naomi je sve to videla i doživela
neposredno. I možda bi to poricala, bi sigurno“, ispravio se, „ali deo njenog
bića ne smatra sebe vrednom ljubavi.“
„E tu greši.“
„Da, greši. Išli smo na terapije, imali ujake, ali niko drugi nema u glavi
slike onoga što su naši roditelji uradili, sebi, drugima, nama, slike kakve ima
ona. Zato jednim delom bića misli da nije u stanju da voli ikog osim mene i
ujaka, kao i da ne zaslužuje da bude voljena.“
„E pa moraće da se navikne na to“, rekao je Zander i trznuo ramenom.
Jednostavnost i nehajnost te opaske nasmejale su Mejsona. „Dobar si ti za
nju. To mi je malo zasmetalo kad sam se prvi put susreo s tim, kad sam to
video. Sad sam to uglavnom prevazišao.“
„Jesi li proverio moju prošlost?“
„O da, odmah.“
„Imao bih lošije mišljenje o tebi da nisi. Nikad je neću povrediti. To su
gluposti“, rekao je istog časa Zander. „Zašto ljudi to govore? Naravno da ću je
na kraju povrediti. Svako ponekad uradi ili kaže neku glupost, napravi neku
sitnicu ili se ponese kao seronja i tako povredi drugog. Ono što hoću da kažem
jeste da…“
„Znam šta hoćeš da kažeš i verujem ti. Dakle, dobri smo?“
„Da, dobri smo.“
Mejson je pružio ruku; rukovali su se.
Zatim se iznova zagledao u motocikl. „A da me pustiš da se malo
provozam na njemu?“
Zander se malo zaljuljao na petama dok je razmišljao. „Jesi li ikad pre
vozio motor – u kontrolama?“
„Nisam, ali sam agent FBI-ja, treba da znam kako se vozi motor. Je li tako?
Šta ako, u jurnjavi za kakvim zločincem, moram da skočim na motor, pa zbog
neznanja ili neiskustva dozvolim da zločinac utekne pravdi? To se nikome ne
bi dopalo.“
Zabavljen, Zander je otkopčao kacigu. „Može.“
„Stvarno? Ozbiljno to misliš?“ Ozaren radošću kao dečak na božično jutro,
Mejson je uzeo kacigu.
„Naravno. Ako ga slupaš, sam plaćaš popravku. Ako se povrediš i budeš
morao u bolnicu, večera će se ohladiti. To mogu da prihvatim.“

291
 „Nemam dozvolu za upravljanje motociklom.“
„Ti si FBI.“
„Tako je, jebote.“ Oduševljen, Mejson je prebacio nogu preko sedišta i
namestio se. „Nego, šta sad da radim, dođavola?“
Nedugo potom, privučena brujanjem motora i Mejsonovim ratnim
pokličima, Naomi je izašla na ulazna vrata.
„Je li to… Mejson na tvom motociklu?“
„Jeste.“ Zander je sedeo na stepenicama s psom.
„Kad je naučio da vozi motocikl?“
„Uglavnom sad.“
„O, dragi bože. Skini ga pre nego što se povredi.“
„Neće mu ništa biti, mama.“
Glasno je izdahnula kroz nos. „Dobro, skini ga zato što je večera gotova.“
„Dogovoreno.“
Ustao je kad se vratila u kuću i zaključio da je najbolje za sve što je Mejson
sačekao da joj vidi leđa i tek tad počeo da usavršava vožnju na zadnjem točku.
Njen brat je brzo učio.

25

Kuća joj je bila puna ljudi i bučnih alatki i mašina. Sad joj je i dvorište ispred
kuće bilo puno ljudi i bučnih alatki i mašina.
Nije mogla da prkosi Zanderu, bratu i vlastitom zdravom razumu i siđe do
šume i obale radi malo mira i tišine. Nekoliko sati svojski se trudila da
nađemir tako što je fotografisala radove koji su u suštini bili demoliranje – isto
kao i unutra – dok je Lelo golemim lancem prikačenim za golemi traktor čupao
staro grmlje i ružne panjeve, koje je ona jednostavno prestala da primećuje.
Zvuci sekača za drva, motorne testere i kamiona pridružili su se zvucima
čekića za zakucavanje eksera i testera.
Tagu se sve to silno dopadalo.
Naposletku je pobegla unutra, ubacila slušalice u uši i zaglušila većinu
buke muzikom.
Kad ju je neko potapšao po ramenu, umalo nije iskočila iz fotelje.
„Izvini“, rekao je Mejson.
„Gospode bože! Nisam znala da si se vratio.“
„Ne bi čula ni da ti avion sleti na balkon od ove buke i Ledi Gage koja ti
trešti u ušima.“

292
 „Ledi Gaga i ostali mi pomažu da podnesem ostalu buku.“ Ipak je izvadila
slušalice i pauzirala plej-listu. „Jesu li… izvršili obdukciju?“
„Jesu. Ne mogu ti reći mnogo više od toga. Nije ništa jela, ni pila, od oko
osam-devet u petak uveče. Tako je bilo i s Marlom. Ista vrsta oštrice korišćena
je na obema. Nema otisaka, nema DNK, nema dlaka osim njenih, i to isto kao
kod prethodne žrtve. Oprezan je. Nego, idem malo na balkon da radim, da
iskoristim sunce. Sutra idem u Sijetl i, zamisli čuda, predviđaju kišu.“
„Ne znam kako misliš da radiš napolju pored ovolike buke.“
„Imam veliku moć koncentracije. Lepe su.“ Pokazao je glavom prema
fotografijama na njenom ekranu. „Napravila si ih u šumi zapadno odavde?“
„Da. Baš sam proveravala koliko su tražene i ima li porudžbina. Mislim da
ću napraviti još obeleživača za knjige s prizorima iz prirode. Lepo se prodaju.“
Pošto je još malo želela njegovo društvo, počela je da prelistava
fotografije na ekranu. „Ova, ipak ne, ne, da. Ova. Hmmm… možda ova.“
„Stani malo. To je… kako se to zove?“
„Nema poseban naziv. Palo deblo.“
„Da, da, kad padne i počne da truli, sve ostalo se hrani njime. Mahovina,
gljive i lišajevi.“
„I mlađe drveće. Sviđa mi se kako mladice stabala izrastaju iz njega, kako
se, kao na ovoj slici, njihovo korenje obmotava oko majke.“
„Izgleda strava.“ Lako je joj spustio šaku na rame, pa se malo sagnuo da
bolje pogleda fotografiju. „Kad sije snimila?“
„Već nekoliko nedelja je na mom sajtu. Lepo se prodaje. Mislila sam da je
još malo obradim i napravim od nje lepe obeleživače za knjige, komplet od na
primer osam različitih.“
„Da, lepo bi izgledali. Dopada mi se. Nego, idem malo da radim i tebe
ostavim tvom radu.“
Tek što je bila ponovo počela da radi, kad ju je neko opet potapšao po
ramenu. Ovoga puta bar nije skočila.
„Izvini.“ Kevin ju je još jednom potapšao po ramenu. „Hteo sam da pitam
jesi li spremna da te preselimo u tvoj studio.“
„Već je gotov? Stvarno?“
„Stvarno je gotov i možemo opet da počnemo da radimo ovde sutra ujutro
čim dođemo.“
„Onda sam spremna. Čekaj samo da ugasim kompjuter, da ga isključim iz
struje.“
„Možemo početi da iznosimo materijal, ploču za pravljenje okvira i sve
ostalo.“
„Trebaju mi oni stolovi za rad koje sam kupila. U podrumu su.“

293
 „Već smo ih doneli, kao i sve ostalo što si označila da treba da stoji u
studiju.“
„Treba da obavestim Dženi da sam spremna za onaj radni sto, kad god
stigne, da mu se posveti.“
„O, zna ona to. Ja je obaveštavam.“
„Bolje da krenem.“
„Bože, umalo da zaboravim.“ Kevin se lupkao po glavi, kao da pokušava
da se priseti. „Potrebna si napolju Lelu i njegovom tati. Mi ćemo ti sve
preseliti.“
„Važi.“ Pogasila je uređaje, isključila ih iz struje.
Žurno je izašla i sišla zadnjim stepeništem do dvorišta.
Bilo je pitanja o bojama, visinama, semenu za travu. Morala je da se
prešalta sa studija na uređenje dvorišta. Dok je odgovarala, diskutovala, pitala,
podsećala je sebe kako će biti veličanstveno uploviti u leto sledeće godine sa
potpuno uređenim dvorištem, sa tišinom koja će je okruživati kao dar od boga.
Ponovo se prešaltala, pa se vratila u kuću, popela uza stepenice. Začudila
se kad je videla da su vrata njenog studija zatvorena i da nema ni traga od
radnika.
Otvorila je vrata i skamenila se.
Radni sto koji je ugledala među gomilom starudija u Sesilovom ambaru
blistao je pred njom, okrenut ka prozoru kako je želela, sa kožnom stolicom
koju je kupila postavljenom iza njega. Na njemu su stajali njen kompjuter,
kutije za fotografije, Stona lampa i zdepasta vazica puna poljskog cveća.
Njen pribor, oprema, materijal – sve je bilo poslagano i raspoređeno kao
što je nacrtala, a klizna drvena vrata njenog novog plakara stajala su otvorena
i pokazivala sve unutra uredno složeno i organizovano na policama.
Zidovi, tople boje konjaka, predstavljali su raskošnu podlogu za neke
njene uramljene fotografije.
Kevin je stajao sa širokim osmehom na licu, a pokraj njega je stajala Dženi
šaka sklopljenih između grudi i blistala od sreće.
„Reci mi da ti se sviđa. Molim te, molim te.“
„O, gospode bože. Ja…“
„Prvo to reci. Reci da ti se sviđa.“
„Sviđa mi se, naravno. Bila bih luda da mi se ne sviđa. Završila si sto. Nisi
mi rekla.“
Dženi je podigla ruke. „Iznenađenje!“
„Studio je… baš onakav kakav sam želela. Nikad nisam imala nešto
ovakvo. Nikad nisam imala ovakav radni prostor. Uvek sam radila u hodu,

294
koristila improvizovan prostor.“ Silno iznenađena, prošetala je po studiju.
„Jao! Podovi! Sredili ste podove ovde.“
„Bio je to trik.“ Kevin se samo još šire osmehnuo. „Pokazuje kako će se
prvobitno drvo vratiti u život baš kako treba. Pomislio sam, hej, hajde da to
uradimo ovde – potrajaće duže, ali nećeš morati sve ponovo da tegliš napolje
kad budemo sređivali ostale podove. Tako da je studio sad potpuno završen.“
„Nije potpuno završen“, ispravila ga je Dženi. „Treba joj lepa sofa tamo i
sto – udoban kutak za razmišljanje. I neka stazica, jastučići, prekrivač. I… sama
ćeš otkriti šta želiš. Ali dopada ti se.“
Neverovatno dirnuta, Naomi je lako prešla prstima po laticama poljskog
cveća. „Još se nikad niko nije ovoliko pomučio oko mene, niko izvan moje
porodice.“
„Mi smo ti sad porodica.“
Sa suzama u očima, pogledala je u njih. „Dženi.“
Dženi je poletela preko sobe, pa je čvrsto zagrlila, njihala se, poskakivala,
malo plakala. „Tako sam srećna. Tako sam srećna što si srećna.“
„Mnogo vam hvala. Mnogo. Najbolji ste.“
„Ja jesam!“
Naomi se oslobodila zagrljaja kroz smeh. „Oboje ste.“
„Jesmo! Bojali smo se da Lelo neće moći da te zadrži napolju dovoljno
dugo da završimo, ali uspeo je.“
„Dakle, to ste smislili.“
„Najbolji smo, najbolji iz potaje. Moram da krenem.“
„Vozim je kući.“
„Boji se čak i kad sam sama u kolima. Svi su veoma uznemireni… ali
nećemo sad razmišljati o tome.“ Žmirkajući suznim očima, Dženi zamahnu
rukom kroz vazduh, obrisa tužne misli. „Sešćeš na novu stolicu i uživati.“
„Tako je. Hvala vam. Oboma. Svima vama.“
Kad je ostala sama, uradila je baš ono što joj je Dženi rekla. Sela i uživala.
Zatim je ustala, pa sve iznova pregledala.
A onda je, zaboravivši na buku, pričinila sebi zadovoljstvo radom u
vlastitom prostoru.
Kako je Tag očigledno više voleo Mejsonovo društvo i sva njena oprema i
materijal su bili tačno tamo gde je želela da budu, Naomi je izgubila pojam o
vremenu na najbolji mogući način. Produktivnost i uživanje u radu u
nepromenljivom organizovanom prostoru rekli su joj da već predugo radi
samo sa onim što ima, da žrtvuje sve to samo da bi mogla da se pokupi i ode
kad oseti da je to neophodno.

295
 Ne progoni je niko, pomislila je, osim njenih vlastitih duhova i nervoza.
Vreme je da sve to ostavi iza sebe, vreme je da veruje da je prošlost gotova i
završena umesto da sumnja u to.
Ima dom i u njemu će gledati kako stiže leto, zatim osetiti promenu u
zraku, a onda će se i svetlost promeniti kad jesen oboji svet. Ložiće vatre kad
zaduvaju vetrovi i stigne zima i biće ovde, baš ovde kad proleće opet procveta.
Ima dom, pomislila je ponovo kad je dodala poslednju novu stok
fotografiju na sajt. Ima prijatelje, dobre prijatelje. Ima muškarca kog… Dobro,
možda još nije sasvim spremna za ono što oseća prema Zanderu, ali može da
bude spremna da vidi šta će se desiti sutra, ili sledeće nedelje ili… možda još
nije spremna da razmišlja tako dugoročno o tome, ne dalje od jedne nedelje.
Međutim, i to je i te kako veliki napredak.
Najviše od svega bila je spremna da bude srećna – potpuno srećna. Da
čuva ono što ima, što gradi za sebe.
A sad je bilo vreme da – to vreme je već prošlo, shvatila je kad je primetila
koliko je sati na kompjuteru – da siđe u kuhinju i spremi neko jelo.
Sišla je zadnjim stepenicama, podsećajući sebe da izabere neko
osvetljenje za taj deo kuće i, pevajući pesmu Kejti Peri, koja joj je bila u ušima
kad je prestala s radom, bukvalno je uplesala u kuhinju.
I zatekla Mejsona za šankom, sa otvorenim laptopom, raširenim mapama,
vrućom kafom i nekoliko službenih blokova razbacanih među ostatkom posla.
„Hej! Mislila sam da radiš napolju na suncu.“
„Trebalo mi je više prostora.“
„Vidim. Nema veze. Imam dovoljno prostora ovde za testeninu sa
škampima koju sam naumila da spremim.“
„Zamolio sam Zandera da donese picu. Krenuo je ovamo.“
„Aha.“ Naomi je već bila otvorila frižider, pa je zastala, razmislila, rešila da
bi mogli da jedu na balkonu. „Gde je pas?“
„Hteo je napolje. Svi radnici su otišli kući.“
„Vidim ili bolje reći čujem. Radila sam duže nego što sam planirala. Moraš
da vidiš moj studio.“ Opet ju je ispunilo ushićenje. „Završen je i prekrasan je.
Ipak ću napraviti mračnu komoru – u podrumu. Ne koristim film tako često, a
Kevin reče da će biti veoma lako postaviti instalacije dole. Tako da će biti
veoma tiho, zavučeno i biće to lepo iskorišćen prostor.“
Okrenula se, videla da je ćutke posmatra. „Ja brbljam dok ti radiš. Što ja
ne bih ovo iznela, ostavila te da završiš na miru.“
„A što ti ne bi sela ovde? Moram da porazgovaram s tobom o nečemu.“
„Naravno. Je li sve u redu? Naravno da nije sve u redu“, rekla je i
zažmurila na nekoliko časaka. „Toliko sam zaokupljena vlastitim prostorom,

296
vlastitim radom, da sam zaboravila na Donu i Marlu. Zaboravila sam na tvoj
rad.“
Sela je za šank s njim. „Jedno vreme mi je sve to delovalo nestvarno.
Donina sahrana je prekosutra, a Zander… To je druga sahrana otkako sam
ovde, druga užasna sahrana.“
„Znam. Naomi…“
Zaćutao je kad je pas utrčao spolja, zaigrao u mestu, pa ponovo izjurio iz
kuće.
„To su Zander i pica“, rekla je Naomi, pa pošla da ustane.
„Samo sedi.“
„Otkrio si nešto.“ Spustila je šaku na njegovo rame, stisla ga. „Nešto o
ubistvima.“
Okrenula se na stolici kad je Zander ušao, bacio kutiju s picom na radnu
površinu pored šporeta.
„Šta si saznao?“
„Dozvoli da počnem od ovoga. Naomi, ovo je fotografija koju si snimila u
šumi zapadno odavde. Ovo palo deblo.“
Namrštila se na sliku koja se pojavila na ekranu njegovog kompjutera.
„Tako je. Zašto si je preuzeo?“
„Zato što je ovo fotografija koju sam snimio juče, kad je pronađeno
Donino telo.“ Pažljivo je isečena, pomislio je dok je gledao u Naominu sliku.
„Ovo je isto deblo.“
„Dobro, jeste.“
„Donino telo bačeno je blizu šumskog puteljka, pored ovog debla. Do
njega treba pešačiti osam minuta kroz šumu, i to ako ne nosiš sedamdeset
kilograma. To mi je odmah bilo čudno. Zašto je nositi tako daleko? Hoćeš da je
nađu, zašto je onda nosiš tako daleko – ulažeš toliko vreme, napor? Zašto baš
to mesto?“
„Ne znam, Mejsone. Da dobije još malo vremena dok je ne nađu?“
„Tu nema logike. Ali ovo mesto, ovde.“ Lupnuo je po ekranu. „Ovo ima
logike. Imaš ovu fotografiju na sajtu nekoliko nedelja.“
Naomi se naježila. „Ako imaš neku sumanutu ideju da on… da ga je ova
fotografija nadahnula gde da je ostavi ili uticala na to, to nema nikakvog
smisla. Kao prvo, imam desetak fotografija koje sam snimila u tom kraju.“
„Jednu je morao da izabere.“ Ozbiljnog lica, Zander je proučavao
pogledom fotografije.
„U pitanju je samo čudna podudarnost“, insistirala je Naomi.
„Zabrinjavajuća, ali samo podudarnost. Žrtve skoro i da nisam poznavala, ovde
sam tek od marta.“

297
 Mejson je bez reči podigao još jednu fotografiju – fotografiju litice koju je
napravila, a zatim postavio jednu pored nje. „Tvoja fotografija i fotografija sa
mesta zločina. Na tvom je sajtu, Naomi, nekoliko meseci.“
Naomi se još više naježila i jeza joj je prodrla u kosti.
„Zašto bi bilo ko koristio moje fotografije u odabiru mesta gde će ostaviti
mrtvo telo? Tu nema nikakve logike. Nema.“
„Prestani.“ Zander ju je čvrsto uhvatio za rame i oštro rekao: „Prestani i
diši.“
Ljutitost zbog tog tona skinula joj je onaj teret sa grudi. „Nema ama baš
nikakve logike.“
„A ono što je uradio Marli i Doni ima?“
„Nema, ali to je… to je patologija, zar ne?“, upitala je Mejsona. „Znam
dovoljno o tvom poslu da bih to shvatila. Međutim, ne shvatam kako možeš da
uzmeš te slike i pomisliš da je ubica, šta, obožavalac mog rada.“
„Više je od toga.“
Zander joj je držao obe šake na ramenima i, mada joj je njima gnječio
napeta ramena, bilo joj je jasno da je njihova druga svrha da je drže na mestu.
„Šta još?“
Mejson ju je uhvatio za ruku na tren, stegnuo je, pa otvorio još jednu
sliku. „Napravila si ovu fotografiju u Dolini smrti u februaru. Tražio sam da mi
meštani pošalju fotografije sa mesta gde je pronađen bačen leš.“
Otvorio je i tu fotografiju, čuo kako je Naomi drhtavo izdahnula. „Žrtva je
bila u srednjim dvadesetim godinama, belkinja, plavokosa, živela je i radila u
Vegasu. Visokorizična žrtva – striptizeta, narkomanka, kurva. Nije se pojavila
u Vinstonovoj potrazi za sličnim žrtvama, jer su meštani za zločin optužili
njenog makroa – koji je bio poznat po tome što tuče svoje devojke.
U januaru si snimila ovu u Kanzasu – na jezeru Melvern. Tamo je
ostavljeno telo šezdesetosmogodišnje žene.“ Ponovo je otvorio odgovarajuću
fotografiju. „Živela je sama, a pošto joj je neko provalio u kuću, odneo stvari,
pomislili su da je u pitanju pljačka i ubistvo.“
„A bilo je isto“, izgovorila je tiho Naomi. „Ono što joj je uradio, isto.“
„Postoji obrazac. Otputovala si avionom kući za Božić.“
„Jesam. Auto sam ostavila na aerodromu. Nisam htela da vozim tako
daleko radi vikenda koji ću provesti kod kuće.“
„Fotografija koju si snimila u Bateri parku i odgovarajuća fotografija sa
mesta zločina. Još jedna visokorizična žrtva. Zaposlena devojka, narkomanka,
u ranim dvadesetim godinama. Plavuša.“
„Dona nije bila plavuša. A ta starija žena…“

298
 „Dona nije bila njegov prvi izbor. Niti je to bila ta starija žena. U pitanju je
obrazac, Naomi.“
Oštra ledena lopta leda spustila joj se u stomak. „On koristi moj rad.“
„Ima ih još.“
„Koliko još?“
„Još četiri koje mogu da povežem preko fotografija. Zatim su tu slučajevi
nestanka, nestanka sa mesta na kojima si bila sudeći po fotografijama.
Potrebni su mi datumi – datumi i lokacije za poslednje dve godine. Vodiš
evidenciju.“
„Da. Ne pišem blogove o nekom mestu dok ne odem iz njega – oprezna
sam. Ali beležim gde sam bila, beležim datume kad sam snimila fotografije.
Pišem dnevnik na kompjuteru.“
„Pošalji mi ga. Ako imaš zabeležene datume i mesta od ranije, pošalji mi i
njih.“
Koncentrisala se na Zanderove šake, tople i čvrste na njenim ramenima.
„Vodim dnevnik otkako sam otišla iz Njujorka, već šest godina. Imam sve.“
„Hoću sve. Žao mi je, Naomi.“
„Nije samo nabasao na moj sajt i odlučio da upotrebi moje fotografije.
Prati me, ili bukvalno ili preko mog bloga, ili mojih fotografija. Dokle si
stigao?“
„Pregledao sam ove dve godine dosad.“
„A misliš da traje duže.“
„Otkriću.“
„On ne prati, on vreba i šunja se.“ Kad su joj se ramena još više ukrutila
pod njegovim prstima, Zander ju je okrenuo na stolici. „Izborićeš se s tim zato
što moraš. Ona će se izboriti s tim“, rekao je Mejsonu, ne skidajući oči sa
Naomi. „Uhodi te najmanje dve godine. Omiljene žrtve su mu plavuše, zato što
si ti plavuša. I sve one su ti. To je ono što ti brat ne govori.“
„To je teorija i treba mi još informacija.“
Zander je bacio pogled na Mejsona, samo na tren. „Pokušavaš polako to
da joj saopštiš zato što se bojiš da se padne u očaj. Ali ti to ne radiš, je li tako,
Naomi?“ Pogledao ju je u oči, nije skidao pogled. „Nećeš pasti u očaj.“
„Neću pasti u očaj.“ Međutim, deo njenog bića beznadežno se borio da ne
potone. „On ih… uhvati ih, pa ih drži zatočene najmanje dva dana, tako da
može da ih siluje, da ih muči, da se zadovolji. Pošto ih pretuče i siluje, drži ih u
mraku, seče ih, davi, drži ih vezane i zapušenih usta, zadavi ih.“
Udahnula je jednom drhtavo, pa još jednom, malo mirnije pre nego što je
pogledala u Mejsona. „Kao naš otac. Previše slično našem ocu, previše slično
kao da je neminovan zaključak da ima i drugih svirepih bolesnika koji to rade.

299
On ubija kao Tomas Bouz i prati mene, isto kao što sam ja pratila oca one
noći.“
„Verujem da je dobro proučio Tomasa Bouza – moguće je i da mu je pisao,
posećivao ga, i povući ću paralelu. Verujem da je proučio i tebe. Ovde je i prvi
put je ubio dvaput na istom mestu, to mogu da dokažem.“
„Zato što sam ja na istom mestu.“
„Da. Na osnovu onoga što mogu da zaključim, razvio se. Njegov metod,
iako nije potpuno isti, oponaša Bouzov.“
Nema slučajnosti, nema izgovora, zapovedila je sebi. Činjenice su jasne i
očigledne. Mora se suočiti s njima.
„Zašto nije probao mene da uhvati? Druge su surogat, kako ih nazivaš;
zašto nije probao mene da uhvati? Mora da je imao stotinu prilika.“
„Zato što je onda gotovo“, kazao je Zander i pritom slegnuo ramenima.
„Izvini“, rekao je Mejsonu. „To je logično.“
„Slažem se. Imam još mnogo toga da uradim, da još analiziram, ali reći ću
vam da imam dovoljno da bih ubedio šefa policije Vinstona i koordinatora
odeljenja za analizu ponašanja da pošalju ovamo tim. Ovaj ubica je pametan,
organizovan, usredsređen na svoj zadatak i uporan. Ali uz to je i arogantan, a
ta arogancija, tačnije korišćenje određenih mesta na koje baca leševe,
razotkriće ga. Zaustavićemo ga, Naomi. Trebaju mi ti podaci od tebe. Oni su
ključ.“
„Idem gore, poslaću ti fajlove imejlom.“ Sišla je sa stolice i popela se uz
stepenice bez ijedne reči.
„Govori sebi da ne može da ima ovo.“ Mejson je podigao ruke da obuhvati
njima kuću, život. „Ne sad. Ono što Bouz predstavlja, ono što je pokušala da
ostavi iza sebe, došlo je ovamo s njom.“
„Da, to govori sebi. Greši.“
Mejson je klimnuo glavom, pošao da ustane, pa ponovo seo. „Ti idi.
Izgradila je nov život za sebe dok ja nisam bio ovde i ti si deo njega. A i oboje
smo potekli od njega. Treba joj neko ko ne nosi to u sebi.“
„Ja ću se postarati za to.“

Sela je za radni sto, njen prekrasno restaurirani radni sto u prekrasno

dizajniranom studiju. Prostoru koji ju je pre manje od sat vremena ispunio
tolikom srećom, tolikom nadom.
Je li stvarno rekla sebi, je li stvarno poverovala da je ostavila prošlost iza
sebe? To se nikad neće dogoditi, pomislila je. Prošlost se nikad neće završiti.
Nikada neće isterati duhove.
Život ubice se ponovo isprepletao i upleo s njenim.

300
 Kad je začula korake, otvorila je kompjuter, počela da otvara fajlove.
„Trebaće mi nekoliko minuta“, rekla je veoma, veoma smireno kad je
Zander ušao.
„Jasno mi je.“ Prošetao je po studiju, odmeravao prostor, njegov izgled i
atmosferu. „Moderan je, ali ne preterano. Teško je to postići.“
„Treba da ideš dole. Ti i Mejson treba da jedete picu pre nego što se
ohladi.“
„Ništa ne fali hladnoj pici.“
„Nemaš šta da tražiš ovde, Zandere.“
„E tu grešiš. Treba ti ovde još jedna stolica. Kako će drugačije još neko da
visi ovde i gnjavi te dok radiš? Zašto ne kažeš šta te muči, šta ti steže srce. I
sam sam već delimično provalio šta je.“
„Hoćeš da kažem? Počevši od toga da nisam utuvila sebi u glavu da mogu
da ostanem ovde, da živim ovde, Dona bi još bila živa.“
„Dakle, odmah se hvatamo klišea, je li?“ Odmahnuo je glavom. „Očekivao
sam više od tebe, Naomi. To nije čak ni izazov. Da si nastavila da se seliš,
koliko bi ih još ubio pre nego što bi neko kao tvoj brat naposletku provalio
obrazac? A koje su šanse da bi neko osim njega uočio povezanost s tvojim
fotografijama?“
„Ne znam kakve su šanse. Ali vidim da su šanse da sam po drugi put
povezana sa serijskim ubicom stvarno dobre.“
„Jebeno za tebe.“
Zastao joj je dah. „Jebeno za mene?“
„Da, jebeno. Jebeno je za tebe što je nekakav luđak tamo opsednut tobom i
što imitira tvog sjebanog oca. Ali ti nisi razlog, ti si izgovor. Razlog je u
bolesnom umu te hulje, isto kao što su razlozi tvog oca u njegovom umu.“
„To nije bitno. Nije bitno: razlog, izgovor. Nije bitno šta je njima u glavi,
šta ih nagoni da ubijaju. Bitno je da sam prvih dvanaest godina života rasla u
kući sa čudovištem i da sam ga volela. Bitno je da je mesto na kojem sam
provela te godine sad najpoznatije kao gubilište Tomasa Dejvida Bouza. Bitno
je da nas je ono sa čim sam odrasla pratilo u Njujork, dok se moja majka nije
ubila pošto nije više mogla da živi s tim. Bitno je da je pratilo mene i da me još
prati, seje smrt za sobom, sve otad.“
Neće plakati. Suze su beskorisne. Međutim bes, rasplamsani bes, delovao
je ispravno. „Bitno je da sam pokušala da ubedim sebe da mogu da imam ono
što većina ljudskog roda ima. Dom, prijatelje, ljude do kojih mi je stalo.
Jebenog glupog psa. Sve to.“
„Imaš to, sve to.“

301
 „To je bila – to jeste – maštarija. Zanela sam se, povela se njome, dozvolila
sebi da poverujem da je stvarna, ali…“
„I šta ćeš sad, spakovati se, otići, prodati kuću, ostaviti psa?“
Ta je činjenica potpuno jasna, pomislila je ponovo. „Ponekad ljudi imaju
toliko pokvareno korenje da ne treba da pokušavaju da ga puste.“
„To su gluposti i to neuverljive. Ako hoćeš da sažaljevaš sebe, nemam
ništa protiv, ali to je neuverljivo. Možeš ti bolje od toga, dušo.“
„Ti nemaš pojma šta ja mogu, dušo.“
„E pa znam i zato što znam, znam da nećeš dozvoliti da te neki kurvin sin
nagna u beg.“
Spustio je dlanove na njen radni sto i nagnuo se ka njoj. „Znam šta ja
mogu i nek sam proklet ako ti dozvolim da pobegneš. Imaš sve što ti je
potrebno ovde i ostaćeš ovde.“
Naglo je ustala. „Nemoj da mi govoriš šta ću uraditi.“
„Govorim ti. Ostaćeš ovde zato što je ovde ono što želiš i ono što ti je
potrebno. Ovde je ono što te usrećuje. Potreban sam ti ja, a ja te usrećujem. I
potrebna si mi, jebote, zato ćeš ostati.“
„Moj život, moj izbor.“
„Jebeš to. Ako probaš da pobegneš, jednostavno ću te vratiti.“
„Prestani da mi govoriš šta da radim. Prestani da vičeš na mene.“
„Prva si počela. Možda to još nisi prihvatila, možda se još nisi oslobodila
glupih izgovora na koje se stalno vraćaš o tome kako imaš lošu krv, ali gajiš
osećanja prema meni.“
„Kako možeš tako nešto da kažeš? Kako možeš da umanjuješ značaj
ovoga?“
„Zato što ga ti preuveličavaš, toliko si ga naduvala da je lako zabosti
jebenu iglu u njega. Zato što gajim osećanja prema tebi. Zaljubljen sam u tebe,
jebote, tako da ćeš ostati. I to je to.“
Teturavo je zakoračila unazad, prebledela.
Zander je prevrnuo očima. „Smiri se i diši. Viči. Nemoj da paničiš kad
popizdiš. I možda bih ovo uradio s više stila da me nisi iznervirala.“
Ili možda ne bi, pomislio je, ali nije važno.
„Sunce u tvojoj kosi. Jutarnja svetlost. Stojiš tu, radiš na komadu
šperploče, sva si okupana suncem, a ja se osećam kao da me je neko gurnuo sa
jebene litice. Zato ne ideš nigde, jednostavno to precrtaj sa svog spiska.“

302
 R A V N O TE Ž A

I dalje sebi na svakom mestu gde se nađemo,

vlastitu sreću kujemo ili pronalazimo.
SAMJUEL DŽONSON

26

Delovalo je kao saslušanje. Znala je da nije tako – znala je – ali, kad je Mejson
sutradan ujutro ušao u njen studio, postavio stolicu na rasklapanje i seo,
pretvorio je njen hram u prostoriju za saslušavanje.
„Nisi dobro spavala“, rekao je.
„Nisam. Ne baš. Nisi ni ti.“
„Jesam, ali nisam se naspavao. Radio sam dokasno.“
„Nisi sišao na doručak.“
„Zato što je u zoru.“ Malo se osmehnuo. „Uzeo sam đevrek, popio kafu,
proćaskao s keramičarima. Soba koju si namenila ujacima ispašće odlična.
Dopašće im se.“
„Nisam sigurna treba li da dođu.“
„Naomi, znam da se sigurno osećaš kao da ti je život krenuo
stranputicom, ali moraš da nastaviš da ga živiš.“
„Ako im se nešto dogodi…“
Prekinuo ju je. „Ubica nije zainteresovan za muškarce.“
„Zainteresovan je za mene, a oni su moji. Tako da.“
„Svakako će doći. Opusti se malo. Ubrzo idem u grad, treba da se nađem
sa timom. Radićemo iz policijske stanice. Još nijedna istraga nije bila
koncentrisana na njega kao što je ova, Naomi. To sve menja.“
„Šta god da uradimo, to ne menja ono što se već dogodilo.“
„Istina.“
„A znam, doktore Karsone, da razmišljanje o tome, mozganje o tome s
moje strane, iako nevoljno, nije zdravo ni plodonosno.“
Svest o tome, svest o tome da on tako misli jako ju je nervirala.
„Ali možda će mi trebati nekoliko dana da razmišljam i mozgam.“

303
 Shvatao je sve to, pa je jednostavno klimnuo glavom. „Treba da se
usredsrediš na svoje moći, a uvek si bila šampion u mozganju.“
„Jebi se, Mejsone Džar.“
„Još jedna moć“, produžio je Mejson, „jeste tvoja moć zapažanja. U stanju
si da vidiš kompletnu sliku i sitne detalje. To će biti prednost. Pomoći će.”
„Moja izoštrena moć zapažanja nije me obavestila da me već nekoliko
godina prati serijski ubica.“
„Duže, rekao bih, a budući da si sad obaveštena, možeš da se vratiš u
prošlost, prisetiš se detalja i ljudi koje si primetila. Možeš da se vratiš u
prošlost, osvežiš ta sećanja tako što ćeš pregledati fotografije koje si snimila –
prisetićeš se gde, kad, šta se zbivalo oko tebe.“
Duže, htela je da razmišlja o tome, ali pritisla je oči prstima, naredila sebi
da se suoči s tim. „Ne obraćam pažnju na ljude dok radim. Trudim se da ih ne
primećujem.“
„Moraš da obratiš pažnju kako ih ne bi primećivala. Znaš više nego što
misliš, a ja ti mogu pomoći da to znanje izneseš na površinu.“
Iako je morala da priguši uzdah, zaključila je da će, ako bude morala još
jednom da ode na seansu kod psihoterapeuta, najverovatnije otići kod brata u
ordinaciju.
„Hajde da prvo odemo unazad i da mi kažeš šta misliš koliko se već dugo
ovo dešava.”
„Jesi li poznavala Elajzu Anderson?”
„Ne znam.” Pošto se već borila s blagom glavoboljom, Naomi je protrljala
slepoočnice. „Mislim da nisam. Mejsone, upoznala sam mnoštvo ljudi. Tokom
snimanja, u galeriji i na putovanjima u Njujork. Tu je još hotelskih radnika,
konobarica, radnika na benzinskim pumpama, prodavača, planinara. Bezbroj.
Šanse da ću se setiti…”
Međutim, iznenada se setila. „Stani. Liza – mislim da su je zvali Liza.
Sećam se da sam čula za nju na koledžu, na drugoj godini, pošto je ubijena. Ali,
Mejsone, nije bilo ovako. I svi su rekli da ju je ubio bivši momak. Bio je nasilan
prema njoj i pre toga, zbog čega joj je i bio bivši. Bila je pretučena i silovana, ali
i izbodena nasmrt, zar ne? I, gospode bože, našli su je u prtljažniku njenog
automobila.”
„Čega se sećaš o njoj?”
„Nisam je poznavala. Bila je godinu dana starija od mene. Ipak sam je
prepoznala kad sam videla njenu sliku na vestima, na netu, pošto se to
dogodilo. Nismo imale časove zajedno, nismo se družile, ali dolazila je u
restoran gde sam radila prve dve godine studija pre nego što sam uspela da se

304
zaposlim kod nekog fotografa. Poslužila sam je dovoljno puta da joj upamtim
lice.”
Vratila je u sećanje to lice. „Plavokosa, niska, talasasta plava kosa”, rekla
je, mašući prstima ispod svojih ušiju. „Veoma lepa. Dovoljno učtiva da
proćaska sa konobaricom, da se zahvali. Jasno mi je da je bila plavuša, da je
ubijena tamo gde sam se školovala, ali nije je držao zatočenu, nije je zadavio.“
„Mislim da mu je ona bila prva. Mislim da se uspaničio pre nego što je
stigao da proba da je zadavi. Ubistvo je bilo nevešto i brzo, aljkavo, čak je i
imao sreće. Da se istraga nije potpuno koncentrisala na njenog bivšeg momka,
možda se ne bi izvukao nekažnjeno. Te večeri se posvađala s bivšim
momkom.“
„Sećam se da sam to pročitala, da sam čula kako se priča po studentskom
gradu.“ Našla je mir, pokušala da se priseti još detalja. „Momak je pokušao da
je nagovori da mu se vrati, pa su se posvađali, zapretio joj je. Ljudi su ga čuli
kad joj je rekao da će zažaliti, da će mu platiti zbog toga. Nije imao alibi.
„I nisu imali fizičke dokaze, i ma koliko da su ga pritiskali i obrađivali,
nikad nije odstupio od svoje priče da je bio sam u svojoj sobi i da je spavao kad
je nju neko ščepao, ubio i ubacio u prtljažnik njenog automobila.“
„Pomalo je ličila na tebe.“
„Ma ne. Nije ličila na mene.“
„Tad si imala dužu kosu, nalik njenoj. Nije bila visoka kao ti, ali bila je
visoka, vitka.“
Po tome kako je zastao, kako su je njegove tople smeđe oči netremice
gledale, znala je da dolazi još gore.
„Reci to.“
„Mislim da mu je ona poslužila kao surogat, njegov prvi surogat, zbog tih
sličnosti. Moguće je da nije uspeo da dođe do tebe, pa je našao zamenu. A
zatim je spoznao vrhunac ubijanja, usmrđivanja tih zamena. Usput se razvio,
naučio, usavršio stil.“
„Mejsone, to je deset godina. Govoriš o deset godina.“
„U početku je razmak između njegovih ubistava bio veći. Po nekoliko
meseci, čak i godinu. Eksperimentisao je s metodom, proučavao tebe,
proučavao Bouza. Moguće je da se nadmetao s Bouzom, a Bouz je ubijao
dvanaest godina – to je moguće potvrditi dokazima. Ti i ja znamo da je moguće
da je to trajalo i duže.“
Nije mogla da sedi, pa se odgurnula od stola, odšetala do prozora,
zagledala se u vodu, upijala je pogledom.
Njen mir, boje koje su se rascvetavale na svetlu i u senci.

305
 „Ne znam zašto, ali, ako verujem da to traje deset godina, čini se manje
lično. To nema veze s nečim što sam ja uradila ili sa nečim što nisam. Zander je
bio u pravu. Ja sam izgovor. Bože, toliko puta sam pitala sebe, prvih nekoliko
godina posle one noći u šumi, šta sam uradila ili šta nisam uradila da nagnam
našeg oca da ubije sve one devojke.“
„I ja sam se to pitao.“
Pogledala ga je preko ramena. „Jesi?“
„Da, jesam. Naravno da jesam. I odgovor je bio ništa. Nismo ništa uradili.“
„Dugo mi je trebalo da to prihvatim, da se oslobodim osećaja krivice. Sad
mi neće trebati tako mnogo. Ne sa ovim, ne s njim. I neće se izvući tako što
koristi mene kao izgovor da ubija.“
Okrenula se prema Mejsonu. „Neće se izvući s tim.“
„Mozganju je došao kraj?“
„Tako je, gotovo je s tim. Ešli. Liza je imala otprilike isto godina kao Ešli
kad sam je našla.“
„Toga se nisam setio.“ Mejson se malo zavalio u stolici i zamislio se.
„Moguće je da je to bio okidač. Nije morala da bude istih godina, ali bila je
studentkinja. Spasla si studentkinju. Sad si ti studentkinja i on dolazi na koledž
da ubije tebe, ili tvoj surogat. Da završi ono što je Bouz započeo.“
Mejson je ustao. „Moram u grad. Ono što bih voleo da uradiš, kad budeš
mogla, jeste da se prisetiš doba kad je Elajza Anderson ubijena, dana pre nego
što se to dogodilo. Probaj da se vratiš tamo, probaj da se setiš svakodnevnih
aktivnosti – predavanja, rada, učenja, društvenog života.“
„Skoro da i nisam imala društveni život, ali dobro. Učiniću sve što mogu
da ti pomognem da ga nađeš. I, Mejsone, kad to uradiš, želeću nešto.“
„Šta?“
„Nešto što nisam mogla da uradim, jednostavno nisam mogla, s našim
ocem. Hoću da porazgovaram s njim.“
„Čekaj da ga prvo uhvatimo.“ Mejson joj je prišao i zagrlio je, a zatim se
odmakao jedan korak. „Zander i ti? Je li sve u redu s vama?“
„Zašto?“
„Vikali ste – oboje – kad ste se juče popeli ovamo. I bila si uzrujana i
čudna kad si ponovo sišla.“
„Iznervira me i naljuti da ne bih paničila. To pali. Uglavnom. Rekao mi je
da je zaljubljen u mene. U stvari, nije to rekao, viknuo je to i psovao, sve
pomešano. I ne znam šta da uradim u vezi sa tim.“
„Šta želiš da uradiš u vezi sa tim?“
„Kad bih znala, uradila bih.“

306
 „Znaš.“ Uperio joj je prst u čelo. „I dalje mozgaš o tome. Obavestiću te ako
budem kasnio.“
Kad je ostala sama, Naomi je pomislila da nastavi još malo da mozga o
tome. Umesto toga, ponovo je sela za radni sto, iskopala fajlove.
I vratila se na koledž.

***

Provela je dva sata u prisećanju i beležila, a zatim uzela foto-aparat i izašla iz

kuće na pauzu. Sav blatnjav i razdragan, Tag je prekinuo ljubavnu vezu s
vrtlarima i pojurio ka njoj.
„Izvini zbog toga!“, doviknuo je Lelo. „Ali zabavlja se, nema šta.“
„Vidi se.“ Pomirena s činjenicom da će morati da odvoji vreme da okupa
psa, fotografisala je radnike kako postavljaju kamenje za stazicu. Zatim je
fotografisala radnika kojeg je nazvala gospodin Hank – visokog, zlaćane kose,
mišićavog, golog do pojasa i naslonjenog na ašov.
Hank u poslu, pomislila je i već videla niz fotografija u glavi. Možda
kalendar, pomislila je, setivši se Zandera kako radi s motornom testerom,
Kevina s pištoljem za zakucavanje eksera.
U fotografisanju je provela više vremena nego što je planirala, pravila je
spontane fotografije, smišljala poze. Zatim je ostavila prljavog psa napolju s
radnicima, pa se vratila u kuću.
Kad je stigla u studio, uzela je bocu vode i poslala Mejsonu poruku.

Daj mi sledeću u nizu, hronološki. Organizovaću beleške o

studentskim godinama i biće spremne za tebe večeras.

Za nekoliko minuta poslao joj je imejlom dva imena, dva datuma. Jedan
osam meseci posle Elajze Anderson, pored kojeg je napisao moguće, a drugi
skoro osam meseci nakon toga s naznakom verovatno.
Odlučila se za moguće.
Pa provela dan u prošlosti. U oštrim novembarskim vetrovima u
studentskom gradu gde je Elajza Anderson odšetala iz biblioteke do svog
automobila, u nameri da se vrati u kuću gde je stanovala s prijateljicama, do
zagušljivog njujorškog leta gde je begunka – stara samo sedamnaest godina –
nađena izubijana, izbodena i zadavljena u kontejneru iza prihvatilišta za
beskućnike. Do oštrog februarskog vikenda u Nju Bedfordu, u koji je Naomi

307
otputovala sa grupom fotografa, gde je udata majka dvoje dece otišla uveče sa
časa joge i nađena mrtva na stenovitoj obali koju je Naomi fotografisala istog
popodneva.
Preskočila je ručak, hraneći se vodom, s previše kofeina i jakim motivom.
Pošto više nije mogla da trpi glavobolju, popila je advil, pa završila pisanje
beležaka na način koji je – nadala se – u stanju da prati i neko drugi osim nje.
Iscrpljena, zaključila je da je Dženi bila u pravu. Treba joj sofa u studiju.
Da je ima, istog trena bi se sklupčala na nju i malo odremala.
Ali, da ima sofu na kojoj bi odremala, imala bi i blatnjavog psa koji luta po
kući. Najbolje je da okupa psa, pa da razmisli o večeri. Jer je, kad je prestala da
radi, shvatila da umire od gladi.
Izašla je iz studija, zastala na tren u potpunoj tišini i zaključila da je osećaj
da je sama u kući jednako okrepljujući kao dremka.
Zato će uzeti nekoliko keksića da popuni rupu u želucu, okupa glupog psa,
pa tek onda razmisliti o večeri.
Međutim, kad je sišla niza stepenice iza kuće, uvidela je da ipak nije sama
u kući. Da nije začula Zanderov glas, srce bi joj stalo kad je ugledala da su
harmonika-vrata širom otvorena.
„Gospode bože, idi lezi, molim te. Zar ti izgledam kao da imam slobodnu
ruku da ti bacam tu prokletu lopticu?“
Iskoračila je.
Sedeo je na hoklici i sklapao ormarić od nerđajućeg čelika. Ostatak…
golemog čudovišta, jedino to joj je bilo na pameti, bio je raširen po stolu na
rasklapanje pored njega.
Pas – čist i mirisan – uspeo je da se provuče ispod Zanderove ruke i spusti
mu lopticu u krilo.
„Zaboravi.“
„Je li to… roštilj?“
Podigao je pogled. „Rekao sam ti da ću kupiti roštilj.“
„Stvarno je veliki. Veoma veliki.“
„Nema svrhe uzimati mali.“ Uklopio je deo električne bušilice u šraf,
uvrnuo ga.
„Zar ne budu sklopljeni kad ih kupiš?“
„Zašto bih plaćao nekome da mi nešto sklopi kad znam sam to da
uradim?“ Kako bi dobio malo vremena, Zander je bacio lopticu preko
balkonske ograde.
Naomino srce je stalo u sekundi i uplašila se da pas ne skoči za njom, ali
sjurio se niz stepenice.
„Kupio si roštilj – roštilj koji izgleda kao kadilak među roštiljima.“

308
 „Rekao sam da ću to uraditi.“
„A ti radiš ono što kažeš da ćeš uraditi.“
„Zašto bih rekao da ću uraditi nešto što neću?“ Pomerio se, gledao je kako
ga gleda. „Šta je?“
„Bolela me je glava“, rekla je, zamišljeno. „I umorila sam se – psihički,
fizički, duhovno. Poželela sam da imam kauč u studiju da mogu da odremam.
Ali trebalo je da okupam psa.“
„Ja sam ga okupao – samo se nadam da će ostati čist, jer napolju su gomile
blata u koje ponovo može da se uvalja. Idi popij aspirin i odspavaj.“
„Prestala me je glava i nisam više tako umorna. Sve to me je mučilo, jer
sam zaboravila da jedem i popila sam previše kafe.“
„Nije mi jasno kako ljudi zaborave da jedu. Stomak ti kaže nahrani me.
Nahraniš ga i ideš dalje.“
Uzdahnula je. Iznenadilo ju je što uzdah nije bio ni tužan, ni ozlojeđen, ni
gorak. Bio je zadovoljan. „Zandere.“ Prišla mu je, pružila ruke da mu obujmi
lice šakama, pa ga poljubila. „Okupao si psa. Kupio si roštilj – roštilj koji
izgleda kao da mu treba vlastiti poštanski broj.“
„Nije baš toliki.“
„I sklapaš ga. Ja idem da spremim večeru.“
„Šta pričaš? Ovo je roštilj. Za četrdesetak minuta ću ga založiti i spremiti
šnicle koje sam kupio usput.“
„Kupio si šnicle? Ispeći ćeš šnicle na roštilju?“ Pogledala je u delimično
sastavljeno čudovište. „Večeras?“
„Da. Večeras. Imaj malo vere. Kupio sam i veliku porciju salate i, ako
hoćeš da budeš korisna, možeš da opereš krompire koje ću ispeći.“
Taman kad je počela da ih priprema, ušao je Mejson. „Čuj, hoću da se
presvučeni, da nešto pojedem, pa ćemo razgovarati. Video sam Zanderov
kamionet ispred.“
„Na balkonu je, sklapa džinovski roštilj.“
„Roštilj.“ Mejson je izašao na balkon i izgovorio: „Oho“, s divljenjem i
oduševljenjem. „E, ovo je pravi roštilj.“
„Biće.“
„Pomoći ću ti.“
„Nikad nisi bio vešt s mašinama“, zaustila je Naomi, pa dobila neprijatan
pogled.
„Ne znaš sve.“ Očigledno pripremljen, Mejson je skinuo sako, svukao
kravatu, pa zasukao rukave.
Naomi je stajala u kuhinji i slušala njihov razgovor. Normalno može da
postoji, shvatila je. Delići običnosti mogu da postoje čak i usred grozote.

309
 Ceniće ih.

I trebalo je da ima vere. Za četrdeset minuta, uprkos Mejsonovoj pomoći u

koju je Naomi sumnjala, Zander je uradio šta je obećao.
Raspalio je roštilj.
„Oduševljena sam. I lep je. Veliki, ali lep.“
„Pokriva se.“ Zander je pokazao palcem u poklopac, i dalje zapakovan na
stolu. „Upotrebiš ga, ohladi se, zatim ga pokriješ. Svaki put.“
„Bez izuzetka“, obećala je. „A i bočni grejači će biti zgodni, a osim toga ima
i sav ovaj prostor.“ Otvorila je jedna vrata. „Ovo je dodatak za ražanj?“
„Da. Pokazaću ti kako se koristi kad budeš htela.“
„Odrasla sam u restoranu. Znam kako se koristi režanj. I koristiću ga. Daj
da pripremim krompir.“
„Samo ga oguliš i baciš na roštilj.“
„Pokazaću ti jedan trik. Da sam znala da će se ovo desiti, uzela bih tečni
dim.“
„Uzeo sam ja. Ubacili su ga kao poklon. Ovde je. Zašto?“
„Zašto. Daj pa ćeš videti.“
Pomešala je ulje, tečni dim i malo belog luka u zdeli.
„To je samo krompir.“
„Neće biti samo krompir kad završim s njim.“ U drugoj zdeli, umešala je
so, biber i još belog luka. Zatim je uzela nožić i izvadila komadiće krompira.
„Zašto…“, zaustio je, ali odmahnula je rukom da ga ućutka, pa ubacila
komadiće maslaca u udubljenja u krompirima, posolila ih, pa vratila isečene
komadiće na mesto.“
„To je mnogo muke za…“
Ponovo ga je upozorila, uvaljala krompire u smesu sa uljem, začinila ih, pa
ih umotala u foliju.
„Imaj malo vere“, rekla je, pa mu dala tri velika zamotuljka.
Kad je Mejson sišao sa sprata, sedeli su na metalnoj klupi, a pas im je
ležao pored nogu.
„Lep roštilj“, rekao je Mejson, proučavajući ga pogledom.
Seo je na balon, leđima okrenut roštilju. „Hoćete da sačekam i ostavim
priču za kasnije?“
„Ne. Možeš slobodno da počneš. Imala sam dovoljno vremena da o svemu
dobro razmislim, da se prisetim. Svi treba da saznamo sve što možemo.“
„Onda dobro. Mislimo da ubica ima između dvadeset i trideset godina.“
„Mojih je godina“, rekla je Naomi.
„Verujemo da ne bi štrčao u kampusu, kao student.“

310
 „U kom kampusu?“, pitao je Zander.
„Nisi u toku.“
„Bio je zaokupljen sklapanjem roštilja kad sam sišla. Nisam razgovarala s
njim o tome.“
„U redu. Sad smatramo, uvereni smo u to, da je prva žrtva bila
studentkinja sa Naominog koledža, na Naominoj drugoj godini studija.“
Brzo je popunio praznine u Zanderovom znanju.
„Nisam stigao da pročitam sve tvoje beleške, Naomi, ali pročitao sam one
iz tog vremena. Bila si član fotografske sekcije, povremeno si izlazila s jednim
njenim članom. Još si živela u studentskom gradu i radila si u mestu po imenu
Kafe kafe – mešavina kafeterije i restorančića. Dodatno si plaćala da bi imala
sobu samo za sebe u domu.“
„Na prvoj godini shvatila sam da ne mogu da podnesem cimerke. One su
htele da se zabavljaju kad sam ja htela da radim, a tad sam još s vremena na
vreme imala košmare. Odlučila sam da odvojim nekoliko sati za rad u kafeu i
tako imam sobu samo za sebe.“
„One noći kad je ubijena Elajza Anderson, završila si posao oko devet.“
„Bio je petak uveče – proverila sam, a i sećam se. Petkom sam uglavnom
završavala u devet, otpešačila nazad u dom, pa posvetila nekoliko sati
zadacima ili učenju. Čak i po ružnom vremenu, trebalo mi je najviše deset
minuta hoda, po kampusu. Međutim, malo pre nego to sam izašla iz restorana,
naišao je Džastin – momak s kojim sam se viđala. Hteo je da mi pokaže
fotografije koje je napravio ranije tog dana, za svoj zadatak. Dopadao mi se
njegov rad, zbog čega sam verovatno i počela da se viđam s njim, pa su on i još
jedna devojka iz naše sekcije otpešačili sa mnom do moje sobe.“
„Vas troje – ubica to nije očekivao. Posmatrao te je, poznavao tvoju rutinu.
I nije mogao da te napadne kad si bila u grupi. Zato je uzeo zamenu, priliku
koja mu se ukazala.“
„Elajzu.“
„Otišla je iz biblioteke oko devet i trideset. Njen automobil je bio na
parkingu – živela je u jednoj kući sa cimerkama izvan kampusa. Nije imala
momka, ali pravili su žurku u toj kući, tako da su je očekivali. Verujemo da ju je
silom uterao u njen automobil – znamo da je u njemu silovana i ubijena –
naterao ju je da vozi negde dovoljno daleko da može tamo da joj uradi ono što
je uradio. Zatim je stavio njeno telo u prtljažnik, odvezao ga natrag i ostavio
automobil na parkingu. Logično je da je bio krvav, tako da je verovatno imao
vlastiti automobil u blizini, imao je preobuku, mesto gde će ostati. Kad su je
sutradan pronašli, on je već bio otišao.“

311
 Zamislila je strah nalik onom užasnom strahu koji je videla u Ešlinim
očima.
„Ako je znao moj raspored, sigurno me je posmatrao više od nedelju
dana.“
„Moguće, ili se raspitao. Jednostavno pitao nekoga. Ali izabrao je petak,
koji mu je, kako se pokazalo, iz nekog razloga značajan. Možda je i sam
studirao, pa iskoristio slobodno vreme. Možda je pohađao isti univerzitet i
tamo razvio svoju opsednutost tobom.“
„Tamo sam se uvek osećala sigurno. Bio si u pravu o mojoj istančanoj
moći opažanja. Mislim da bih osetila, da bih naslutila da je neko tako blizu
koncentrisan na mene. Neko kog sam svakodnevno viđala, u kampusu, na
časovima, u restoranu. Ali nisam.“
„Kako je znao da si otišla tamo?“, upitao je Zander. „Kako je znao gde da te
nađe?“
„Ako se dovoljno potrudio, snalazio se na kompjuteru, ne bi mu bio
problem da to sazna.“ Mejson je slegnuo ramenima. „Možeš svakog da nađeš.
Istražujem mogućnost da si ga poznavala, Naomi. U Njujorku.“
„Da sam ga poznavala.“
„Da ga poznaješ“, ispravio se Mejson. „Čak i površno. Možda je neko ko je
dolazio u Harijev restoran. Možda si ga posluživala. Mogao je da pita bilo koga,
opušteno, za tebe. Posebno ako je tvojih godina. Pomislili bi da je možda malo
zacopan u tebe, nešto tako nedužno. Pa su rekli: O, Naomi, ona studira
fotografiju, ili: Naomi na jesen ide na koledž da studira fotografiju. A on kaže: Je
li, na Univerzitetu Kolumbija? A oni na to: A ne, na nekom koledžu na Roud
Ajlandu. Nedostajaće nam.“
„Da“, složila se. „To bi bilo lako.“
„Bouz je odao još jedno ime i lokaciju u leto uoči tvoje druge godine
studija. Štampa je ponovo pisala samo o njemu. Vensova knjiga opet je dospela
na spisak najprodavanijih“, dodao je Mejson. „Film je počeo da se daje na
kablovskoj.“
„Sećam se. Sećam se“, rekla je Naomi. „Kad sam se vratila na fakultet, tih
prvih nekoliko nedelja jako sam strahovala da me neko ne poveže s tom
pričom. Ali niko nije ukapirao. Ili sam ja bar tako mislila.“
„Nešto takvo je moglo da posluži kao okidač. Bouz je dobio mnogo pažnje,
mnogo pisama, još posetilaca – još reportera dobilo je dozvolu da ga
intervjuiše od tog jula kad je sklopio pogodbu, sve do oktobra kad je pažnja
ponovo zamrla.“
„A u novembru je taj čovek došao u Roud Ajland, verovatno zbog mene.“

312
 „Proveravamo svu prepisku, evidenciju posetilaca – evidencija od pre
deset godina nije tako lako dostupna kao što je danas. Ali u pitanju je neko ko
pažljivo motri, ko je verovatno izgradio vezu s Bouzom – ili veruje da jeste.
Isto kao što veruje da ima vezu s tobom.“
„Nema on nikakvu vezu sa mnom.“
„Pomaže sve čega se setiš. Tvoje sećanje na taj prvi petak uveče pomaže,
obaveštava nas o tvojim kretanjima, a ona nam pomažu da vidimo njegova.
Setila si se još nečeg sa koledža.“
„Izleta sa fotografskim klubom na trećoj godini studija. Za vikend za
predsednikov rođendan. Bilo je hladno, ali potrpali smo se u nekoliko kombija
i odvezli u Nju Bedford. Zima na plaži. Fotografisali smo nekoliko sati na
ledenoj plaži, pa ušli u grad da jedemo. Toga sam se setila. Kako mi je jedna
koleginica koja je sedela naspram mene – zove se Holi, ne sećam se kako se
preziva – rekla nešto u stilu kako to da momci bulje u mene, kad već imam
momka. Pokazala je prema šanku, s podrugljivim osmehom. Osvrnula sam se,
ali tip kojeg mi je pokazala sedeo je okrenut leđima.“
Kao što je uradila tog popodneva, Naomi je iznova prošla kroz to.
„Ustala je – pretpostavljam da ju je pivo već bilo udarilo – bila je starija
studentkinja i naručila je pivo. Prišla mu je. Čak sam čula kako mu govori da bi
mogao da joj kupi još jedno pivo, da sam ja zauzeta, ali da ona nije. Samo je
izašao. Nije se osvrnuo, samo je ustao i izašao gledajući pred sebe, što ju je
razljutilo. I tad sam osetila nešto. Osetila sam nelagodu, osetila sam se
nezaštićeno. Pripisala sam to neprijatnosti, jer bila je pripita i rekla kako
barbike poput mene uvek dobijaju pažnju, kako me je posmatrao ranije na
plaži. Fotografisali smo još malo po gradu, pa se odvezli u Bridžport, prenoćili
u motelu, pa sutradan snimili još fotografija. Trebalo je da ostanemo tamo do
ponedeljka, ali bližila se oluja, gadna oluja, pa smo rešili da se vratimo i
budemo bliže kampusu. Nisam čula za tu ženu koju je ubio dok mi ti nisi jutros
rekao.“
„Ko je ona bila?“ upitao je Zander.
„Radila je u restoranu gde ste večerali. Završila je s poslom u sedam tog
petka, imala čas joge u jednom studiju u gradu. Automobil joj je još bio na
parkingu sutradan ujutro, a muž izbezumljen od brige. U nedelju ujutro našli
su njeno telo na plaži gde je Naomin klub proveo to popodne u petak.“
„Nije slučajnost. Je li se poslužio njenim automobilom?“, upitala je Naomi.
„Kao s Lizom?“
„Nije. Verujemo da je imao svoje vozilo. Onesposobio ju je ili je silom uveo
unutra.“

313
 „Sredina februara“, umovao je Zander. „Hladno, vetrovito, bliži se oluja.
Sigurno je nije ubio napolju. Možda je unajmio motelsku sobu, ili je imao
kombi.“
„Imam mnogo motelskih soba u tom kraju. Meštani su proverili svaku,
ništa nisu našli.“
„Imao je vremena da misli o tome“, istakao je Zander. „Da se pripremi.
Postaviš zamku, uradiš šta si naumio. Upaljeni su TV ili radio, njoj su usta
zapušena, ko će čuti?“
„Kamo sreće da sam ustala, prišla šanku, pogledala ga. Sad bih bar mogla
da vam ga opišem.“
„Ta Holi bi mogla. Možda se seća.“
Naomi je samo odmahnula glavom. „Bila je pripita, a i prošlo je deset
godina otad. A ionako se ne sećam njenog prezimena, nemam pojma gde je.“
„Tvoj brat je u FBI-ju. Kladim se da može da je nađe.“
„Da, možemo da je nađemo. Naći ćemo je. Ona je jedina koju znamo što
zna kako on izgleda. Ili kako je izgledao, ipak vredi pokušati. Hoćeš li da
napravimo pauzu?“
„Ne, nastavi. Pomenuo si jednu odbeglu devojku u Njujorku. U julu –
između ta dva ubistva.“
Proveo ju je kroz taj slučaj, oživljavajući joj uspomene, pa joj sve ispričao
kad je Zander ustao da peče šnicle na roštilju.
„Daj mi sledeće ime koje imaš“, insistirala je Naomi. „Da mogu da
razmislim o vremenu i mestu, o tome šta sam radila.“
„April moje druge godine studija – tvoje završne. Prolećni raspust. Ti, ja i
ujaci otputovali smo u Južnu Karolinu, proveli nedelju dana u onoj kući na
plaži koju je Set našao.“
„Sećam se. Kiša je padala četiri od šest i po dana koliko smo bili tamo.“
Prisećanje na te dana izmamilo joj je osmeh na lice. „Igrali smo slaganje reči i
iznajmljivali filmove. Ali… to je devet meseci, zar ne? Devet meseci razmaka
između ubistava? Zar obično ne eskalira?“
„Da, i verujem da je opet počinio ubistvo između jula i aprila. Otarasio se
leša ili leševa.“
„Biće kao… Bouz. Čak i kad ga nađete, možda nikad nećete saznati koliko
ih je ubio.“
„Brinimo o tome kad dođemo do toga.“
„Ali…“
„Koliko pečene šnicle želite?“, prekinuo je Zander razgovor pitanjem.
„Ah, da. Slabije pečene za mene i bolje pečene za Mejsona“, odgovorila je
umorno, pa ustala. „Idem da napravim preliv za salatu.“

314
 Napraviće tu pauzu, vratiti se malo onome što je obično. Zatim će se
vratiti toj kišnoj sedmici na plaži i onome što se desilo posle nje.
Neće stati.

27

Kad se okrenula prema njemu u noći, Zander se napola probudio.

„Samo si sanjala.“ Zagrlio ju je, ponadao se da će se ona smiriti i ponovo
zaspati. „Sve je u redu.“
„Gonio me je. Kroz šumu, po plaži, kud god sam išla. Bio je tik iza mene, ali
nisam mogla da ga vidim. Onda sam upala u rupu. Samo što to nije bila rupa,
već podrum. A kad mi je stavio konopac oko vrata, videla sam da je to moj
otac.“
Ležao je ćutke jedan časak. „Nisam psihijatar, ali prilično je očigledno, zar
ne?
„Sanjam taj podrum više nego bilo šta drugo. Mogu čak i da osetim njegov
miris u snovima. Nikad ne uspem da izađem iz njega u snovima. On se uvek
vrati pre nego što pobegnem, pre nego što uteknem od njega.“
„On neće izaći.“
„Ali ima učenika ili rivala, ili šta već. Ne smem da se bojim, Zandere. Ne
smem živeti u strahu. Pre svega ovoga, pre one noći, sanjala sam da ću naći
kuće i da ću moći da ga zadržim, ili da ću voziti nov-novcat blistavi bicikl koji
sam tako silno želela. Nikad neću povratiti to, tu jednostavnost, tu nedužnost,
ali neću živeti u strahu. Ipak sam izašla iz tog podruma. Izbavila sam se.
Izbavila sam Ešli. Neću živeti u strahu od onog što se nije dogodilo, od onog
što će se dogoditi.“
„Dobro. Pametno. Možeš li sad da nastaviš da spavaš?“
„Ne mogu.“ Legla je na njega. „ A ne možeš ni ti.“
Zavukla je prste u njegovu kosu, stegla je, pa ga agresivno poljubila,
naslađujući se njegovim usnama.
„Imam svrhu.“
„Da“, uspeo je da prozbori pre nego što ga je ponovo poljubila. „To vidim.“
„Ne tu“, rekla je kroz smeh, promukao i tih. „Ili ne samo tu. O bože, kako
volim tvoje ruke na sebi, tako su čvrste i jake da mi se čini kao da bi mogle da
me slome napola.“
Te čvrste jake ruke uhvatile su je za kukove. „Ti se ne lomiš lako.“

315
 Da, ne lomi se lako. Bila je skoro zaboravila to. Ona se ne lomi lako. Prešla
je zubima niz njegovu bradu, niz grlo, naslađujući se ukusom, teksturom, a od
brzog damaranja njegovog pulsa uz njene grudi, zadovoljstvo i uzbuđenje su
narastali u njoj.
Njegovo srce, brzo, prisno lupanje uz njena prsa. Dao joj je to srce. Nije
znala, ne još, nije mogla da bude sigurna, ne sad, šta da uradi s njim, za njega.
Međutim, neće se plašiti da bude voljena.
Neće se bojati tog dara.
Jak, pomislila je. On je jak, telom, umom i voljom. Ona nikad neće biti
slaba, nikad neće zaboraviti vlastitu snagu. Njegova snaga će je podsećati, čak
će joj predstavljati izazov.
Digla se. Opet mesečina, pomislila je. Obasjani su mesečinom isto kao prvi
put kad su se tako spojili. Svetlo, tama i senke žive zajedno da bi obojile zrak,
da bi ga nekako zasladile.
Uzela ga je za ruke, stavila ih na svoje grudi, na svoje srce.
„Ja sam ono što ti je potrebno.“
„Jesi.“
Na tren je pritisla šakama njegove šake. „Svako treba da ima ono što mu
je potrebno.“
Primila ga je u sebe, polako, polako, rastežući taj trenutak kao tananu
srebrnu žicu. „O, kako je divno kad si u meni.“
Zatim je počela da se pokreće, blago, valovito, i tako je rasplamsavala
žestoku vatru u srcu. Borio se protiv sebe kako bi je pustio da sama odredi
ritam, taj spori ritam od kojeg je izgarao, svim silama se upinjao da ne dopusti
sebi da je jednostavno ne zgrabi i oslobodi tu silinu strasti iz sebe.
Zadovoljstvo, tako jako da je seklo. Želja, toliko jaka da je pržila. I ljubav,
tako duboka i još nova da se davio u njoj.
I kao da je znala, osmehnula se. „Čekaj.“ Zažmurila je dok je njihala
bokovima, držeći ga zatočenog i na ivici muke. „Sačekaj, pa ćeš uzeti ono što ti
je potrebno. Uzmi šta želiš. Kako god želiš. Samo sačekaj.“
Dok ju je posmatrao, jedva uspevajući da diše, glava joj je pala unazad,
leđa se izvila. Podigao je ruke i obujmio joj glavu. Sve kretnje su stale. Bila je
kip, okupan mesečinom, satkan od mesečine.
Ispustila je nekakav zvuk, napola jecaj, napola trijumf. Zatim se ponovo
osmehnula; njene oči, otvorene i snene, srele su se s njegovim očima.
Nije više mogao da čeka. Položio ju je na leđa, ispod sebe, ruke su mu i
dalje bile iznad njene glave, šakama ju je stezao oko zglobova.

316
 Sva ona potreba, sva ona želja i sve ono mučenje sjedinili su se u njemu
kao nekontrolisana bujica. Prodro je u nju kao sumanut čovek; možda je to i
bio. Njeni iznenađeni zadihani krici samo su pojačali žar.
Uzeo je šta mu je bilo potrebno, šta je želeo. Uzimao je dok nije ostalo više
ništa ni za jedno od njih.
A to je bilo sve, za oboje.

Ujutro je Zander mrgodno gledao u kravatu, kao da pokušava da odluči da li da

je obuče ili da se obesi o nju.
„Ne verujem da bi Doni bilo važno nosiš li kravatu ili ne.“
„Ne bi, ali… Nosiću mrtvački pokrov Njena ćerka je zamolila Kevina i
mene da nosimo mrtvački pokrov.“
„Aha. Nisam znala.“ Koliko teže će mu sve to pasti, zapitala se i prišla
ormaru, koji je trebalo organizovati, pošto je većina njene odeće pristigle iz
Njujorka i dalje bila u kutijama.
„Ti ne moraš da ideš.“
Zastala je s rukom na crnoj haljini. „Više bi voleo da ne idem?“
„Nisam mislio na to. Hoću da kažem da ne moraš da ideš. Ne moraš da
osećaš obavezu da ideš.“
Bilo bi joj mnogo lakše da ostane kod kuće, pomislila je, da radi u tihoj
praznoj kući, s obzirom na to da će svi radnici iz obe ekipe prisustvovati
Doninoj sahrani. A i on nije imao ništa protiv.
„Nisam je dobro poznavala, ali svidela mi se. Znam da nisam odgovorna
za ono što se dogodilo, ali povezana sam. Znam da ćeš tamo imati više
prijatelja nego što mogu da izbrojim, ali zajedno smo. To nije obaveza,
Zandere, već poštovanje.“
„Besan sam.“ Bacio je kravatu na krevet, pa obukao belu košulju.
„Potisnuo sam to, ali danas sam besan što ću spustiti stvarno dobru ženu u
rupu u jebenoj zemlji.“
„Znam.“ Pružila je haljinu po krevetu, pa se vratila do ormara po gaćice i
grudnjak. „I treba da budeš besan.“
Dok se oblačila, ponovo je podigao kravatu, pa ju je, pomiren sa
sudbinom, zavukao ispod okovratnika košulje. „Kravate su za bankare i
pravnike“, požalio se. „Ili, kao što Elton Džon reče, za njihove sinove.“
Okrenula se ka njemu, u donjem vešu, pa mu svezala kravatu do kraja.
„Ujak Set me je naučio. Rekao je da svaka žena treba da zna da sveže muškarcu
kravatu, okrenuta prema njemu. I da ću jednoga dana saznati zašto.“
Osmehnula se, poravnala nabore na kravati. „Sad znam. Pogledaj se, Zandere

317
Kitone, sveže si obrijan.“ Pomilovala ga je po obrazu. „Nosiš kravatu.“
Nakrivila je glavu. „Koji si ti?“
„To neće potrajati.“
„I to je u redu.“ Priljubila je obraz uz njegov. „Ovoga puta ću ti pomoći da
preguraš sahranu. Dozvoli mi.“
Opsovao je, pa uzdahnuo. Zatim ju je zagrlio. „Hvala ti. Reci mi kad budeš
htela da odeš. Picerija danas ne radi. Ljudi treba tamo da se okupe posle, ali,
ako ne že…“
„Samo me pusti da ti pomognem da to preguraš.“
„Dobro. Polugola si i više od toga, a ja nisam. Nešto je tu čudno.“
„Odmah ću se obući. Možda bi mogao da pustiš Taga napolje, da se
postaraš da uradi sve što treba da uradi. Neću da ga ostavim samog napolju
kad odemo.“
„Možemo ga povesti.“
„Ne, nećemo voditi psa na sahranu. Biće mu dobro u kući dokle god ima
kost od sirove kože i plišanu mačku. I loptu. Silazim za deset minuta.“
„Ti si prva i jedina žena koju znam što to kaže i stvarno to misli. Hej!“
Pucnuo je prstima psu, koji je istog trena zgrabio loptu u usta i počeo da se
uvija. „Idemo u dvorište, druže, i drži se podalje od onih leja.“
Zander je uzeo sako, izašao na balkon sa psom koji je jurio kao munja
ispred njega. „Zaključaj vrata za mnom“, rekao je Naomi.
Zaključala je vrata, pa obukla haljinu koju nije nosila već… nije mogla da
se seti koliko tačno, pa je završila spremanje za drugu sahranu u Kouvu.

***

Čekao je na rubu šume, skriven među drvećem, dok Naomi i zamazani majmun
s kojim je radila one stvari nisu prošli u njenom automobilu. Zatim je sačekao
punih pet minuta.
Ponekad se ljudi okrenu i vrate, nešto zaborave. Njegova majka je to
stalno radila i jednom ga umalo nije uhvatila kako kopa po limenci za kafu u
kojoj je skrivala novac od lopova.
Doduše, nikad je niko nije opljačkao, niko osim njenog sina.
Zato je čekao, motreći na put kroz mrežu od drveća, pre nego što se
zaputio peške ka kući na litici.
Parkirao se skoro petsto metara dalje – u suprotnom pravcu od grada.
Stavio je čak i belu maramicu na bočni prozor, kao da je u kvaru.

318
 Ulazak u kuću biće lep bonuščić. Videće kako Naomi živi, šta ima. Želeo je
da dodirne njene stvari, njenu odeću. Da je omiriše. Možda da uzme neki
suvenirčić čiji nestanak ona neće primetiti, makar ne odmah.
Znao je za alarm, ali već je imao iskustva sa alarmima i oni za njega nisu
predstavljali bitnu prepreku. Mnogo je učio, stekao mnogo iskustva.
Možda je zaboravila da ga uključi – još nešto što ljudi stalno rade. I on
treba da zna.
Više puta mu se desilo da bez problema ušeta u kuću i pravo u spavaću
sobu gde neka glupa kučka spava.
Nije ih uvek ubijao. Morate da pomešate sve inače će i najgluplji policajac
sve povezati. Na primer, ponekad je koristio ketamin – samo joj ga gurne pod
nos i onesvesti se odmah. Hloroformu je trebalo duže, ali borba mu je
pričinjavala veliko zadovoljstvo.
Čim je oborite, svežete, čim zapušite usta toj kučki – stavite joj povez
preko očiju ako milite da je pustite da još živi – možete da je silujete do mile
volje. Mnogo je voleo kad povrate svest dok ih siluje.
Onda pomešate. Ili ih ubijete ili ne. Ubijanje je voleo više i od silovanja, ali
ponekad morate da odolite. Ubijete boga u njima, ili ne. Malo ih sečete, ili ne.
I držite zapušena usta, osim ako nećete zapušiti njihova, zastalno. Nema
DNK kad nosite kabanicu, nema glasa da se upamti, nema lica.
Kad kucne čas da se pobrine za Naomi, a taj čas se primakao, naslađivaće
se i naslađivati. Možda će je držati čak i nekoliko sedmica.
Glupoj kuji se posrećilo, obogatila se dovoljno da kupi sebi veliku kuću. I
dovoljno je glupa da kupi kuću tako udaljenu i izolovanu.
Mogao je i ranije da je uhvati, i pomišljao je na to, oh, mnogo puta je
pomišljao na to. Ali čekanje, dugo čekanje je bolje. I sad ima – gospode bože –
ima poklonika. Oh, šta će joj sve raditi.
Ali ne danas. Danas mu se ukazala zgodna prilika da zaviri u njenu kuću.
Ko je znao da će ubiti miljenicu jebenog grada? Čuo je šta se priča po
gradu, uvek bi se potrudio da čuje šta se priča. Svi idu da je isprate. Nikad mu
se neće ukazati bolja šansa da uđe u kuću, da dobro pripremi teren.
Uspeće da je uhvati, bio je gotovo siguran u to. Moraće samo da skloni s
puta zamazanog majmuna na nekoliko sati – ili sasvim. Da se poštara da njen
batica seronja bude odsutan i glumi specijalnog agenta.
Ali hteo je da najpre pripremi teren.
Zaputio se prilazom.
Imao je kalauze i znao je da ih upotrebi. Ako je uključila alarm, imao je
čitač koji bi trebalo da provali njenu šifru pre nego što se alarm oglasi.

319
 U suprotnom, samo će ponovo zaključati, nastaviti svoj posao. Misliće da
je u pitanju greška u sistemu, ništa više. Međutim, retko se dešavalo da ga čitač
izneveri. Dobro ga je platio.
Pogledao je u saksije sa cvećem na tremu ispred kuće, pomislio Dome,
slatki dome, pa se pokajao što se nije setio da ponese nekakvog ubicu za korov
ili malo soli. Zar se ne bi zapitala jebote, šta je ovo, kad bi joj cveće pocrkalo.
Čuo je da je pas zalajao kad je izvadio kalauze, ali to ga nije zabrinulo.
Imao je nekoliko kolačića za psa u džepu, a i video je kako se taj glupi pas igra
napolju s radnicima, sa stolarima. Video je čak i kako Naomi šeta po gradu s
njim i kako, pa, pušta svakog ko naiđe da ga pomazi.
Međutim, kad je počeo da provaljuje brave, lavež je postao glasniji, oštriji
i pretvorio se u grleno režanj e i žestoki lavež.
Imao je nož – Ne izlazi iz kuće bez njega – ali, ako bude morao da ubije
prokletog psa, to će pokvariti iznenađenje. A nije mu se dopadala zamisao da
će pas pokušati da mu odgrize komad mesa.
Ponovo je razmislio.
Otići će prvo iza kuće, popeti se do staklenih vrata. Pustiti da ga pas vidi i
da vidi kolačić za pse. Sprijateljiće se kroz staklo. Možda je čak i zaboravila da
zaključa vrata.
Obišao je oko kuće, zapazio usput prozore na udaljenoj strani – prozore
koje ranije nije imao priliku da osmotri izbliza. I drveće, mogući zaklon.
Popeo se uza stepenice do balkona. Još saksija sa cvećem. Da, mogao bi da
se vrati s nekim sredstvom za ubijanje korova, da dobro zapraši njene biljke iz
puke zabave.
A zatim je nabacio širok prijateljski osmeh na lice, izvadio kolačić iz džepa
i prišao velikim staklenim vratima.
Pas čak i nije bio tu. I to mi je neki pas čuvar, pomislio je uz prezriv frktaj,
pa navukao gumene rukavice da proveri jesu li vrata zaključana.
Pas – veći nego što je upamtio – poleteo je na vrata i pritom lajao, režao,
čak i grizao vazduh. Teturavo se odmakao zaprepašćen i u panici, podigao
ruke uvis kao da hoće da zaštiti lice. Srce mu je tuklo u grlu, usta su mu se
osušila. To ga je razbesnelo i jako je drhtao.
„U kurac! U kurac!“ Bez daha, iznova je probao sa onim osmehom, iako je
pogled prenosio čistu mržnju kad je opet pokazao psu kolačić. „Da, seronjo”,
otpevušio je prijateljskim tonom. „Vidi šta imam. Trebalo je da naspem malo
otrova na njega, jebena rugobo.”
Međutim, bez obzira na ton, bez obzira na mito, neumorni lavež postao je
još žešći. Kad je načinio probni potez ka vratima, pas je odlepio one pseće
gubice i pokazao mu očnjake.

320
 „Možda ću ti gurnuti ovo u grlo umesto kolačića.” Izvadio je nož,
zamahnuo njim.
Umesto da ustukne i povuče se, pas je skočio na staklo i stao na zadnje
noge, besno je lajao i gledao ga očima jezivo plavim i surovim.
„Jebeš ovo.” Šaka mu je drhtala dok je vraćao nož u korice. „Vratiću se,
jebena rugobo, vratiću se. Rasporiću te kao pastrmku i naterati je da gleda.”
Besan, potresen, s vrelim suzama i vrelim besom koji je goreo u njemu,
ljutito se sjurio niz stepenice. Šaka stegnutih u pesnice, žurno je obišao oko
kuće, pa se vratio do prilaza i u šumu.
Vratiće se. A ona i onaj jebeni pas platiće što su mu uništili dan.

Po Zanderovom mišljenju, još niko nije tako silno želeo da izađe iz odela toliko
koliko je on želeo da izađe iz svog. A kad izađe, odlučio je, ubaciće ga u Naomin
ormar, ostaviti ga tamo i neće ga se setiti dokle god bude mogao.
„Zahvalan sam ti što si ostala”, rekao joj je kad je skrenuo na njen prilaz.
„Znam da je dugo trajalo.”
„Ljudi su je stvarno voleli. Kad čujem toliko smeha pored toliko suza,
znam da je to potvrda toga. Ljudi su je voleli i neće je zaboraviti. Htela sam da
ostanem, što ne govorim često ako je u pitanju bilo kakav događaj koji
uključuje tako mnogo ljudi, ali zaista sam htela da ostanem. I dok nisam ostala,
nisam shvatila da sam postala deo zajednice. Ili sam makar prešla onu pažljivu
granicu u rubove zajednice.”
Parkirao se, pa samo ćutke sedeo nekoliko časaka. „Kupila si ovu kuću, a
niko drugi nije bio spreman da uloži u nju novac, vreme i viziju. Kupuješ
lokalno, koristiš usluge lokalno, a to mnogo znači. Izložila si svoju umetnost
kod Kriste, a to ljudi primećuju, razmišljaju o tome. Svezala si se sa mnom, a
ljudi i to primećuju i razmišljaju o tome.”
„Kladim se da je tako. Njujorčanka Naomi i naš Zander.“ Osmehnula se.
„Čula sam da tako govore za mene, pa sam se zato iznenadila kad sam shvatila
da sam prešla tu granicu.“
„Mogla bi uvek da budeš Njujorčanka Naomi. Lepo zvuči. Gospode bože,
moram da skinem ovo odelo sa sebe.“
„A ja moram da pustim onog jadnog psa napolje. Zadržali smo se više
nego što sam mislila da ćemo se zadržati. Gde je Lelo?“, zapitala se.
Zander je bacio pogled na drugov kamionet. „Tu je negde. Ostatak ekipe
uskoro dolazi, imaju još nekoliko sati rada do kraja dana.“
Sačekao je da ona otključa vrata i deaktivira alarm i pas je izleteo iz kuće,
pa se uvijao, mahao repom, lizao ih i naslanjao se na njih.

321
 „Dobro je, dobro je, znam da smo se zadržali sto godina.“ Međutim, kad je
pošla da otvori ulazna vrata, Zander ju je zaustavio.
„Sav će se isprljati. Treba ga pustiti na zadnja vrata.“
Iako je nameravao da ode pravo u sobu i otarasi se odela, poveo se
instinktom kad je Tag pojurio u zadnji deo kuće, dotrčao nekoliko koraka
nazad, pa iznova pojurio nazad.
Nešto se dogodilo.
„Ja ću ga pustiti napolje“, zaustila je Naomi kad je Zander krenuo za psom.
„Znam da hoćeš da se presvučeš i ideš na posao.“
„Popeću se zadnjim stepenicama.“
Opustio se kad je video razlog Tagovog ponašanja. Lelo – koji je već bio
skinuo sa sebe svečano odelo i bio zadubljen u rad – stajao je sa druge strane
staklenih vrata i sipao humus u prve dve saksije za začinsko bilje na balkonu.
Lelo se široko osmehnuo, pa pomerio kesu sa zemljom i podigao palčeve.
„Hej“, rekao je kad je Zander otvorio vrata. „Iznenadio si me!“ Nasmejao
se, pa spustio kesu da bi dobro izmazio psa. „Pustio bih ga napolje, ali vrata su
bila zaključana. Bio je prilično uznemiren u početku. Cvileo je i drhtao, ali
smirio se brzo kad je video da ne idem nikud. Izvini zbog otisaka nosa na
staklu.“
„Tvog ili njegovog?“ upitao je Zander.
„Ha-ha. Nisam mogao da ostanem duže na… znaš, posle… znaš već čega.
Nikad nisam video Lu da plače i to mi je bilo tako… čoveče. Sad će i ostali,
pretpostavljam, pošto ste vi već stigli. Poskočio sam.“
„Jesi.“ Naomi je gledala drvene saksije za začinsko bilje. Lelo je bio u
pravu. Lepo će rasti na balkonu i savršene su veličine za njene potrebe,
udaljene samo nekoliko koraka od kuhinje. „Savršene su, Lelo. Prekrasne su.
Jako mi se dopadaju.“
„Ispale su prilično dobro. Imam malo začinskog bilja i paradajza, paprika,
takvog bilja, u kamionetu. Mogu da ti ih zasadim.“
„Imaš sve to?“
Malo se pomerio i namestio iznošeni slamnati kaubojski šešir. „Svakako
sam prolazio pored rasadnika. Sve što ne želiš poneću kući. Mama će ga negde
zabosti.“
„Mogu li da pogledam? Volela bih da se presvučeni, pa ih sama zasadim.
Prijalo bi i da malo povratim ravnotežu tako što ću pomoći nečemu da
poraste.“
„Važi. Ove će biti spremne za sadnju dok se ne presvučeš. Eh da, Zandere?
Dugo je prošlo otkako si pomagao mom tati u radu u bašti, ali trebalo bi da
znaš da ne smeš da gacaš po tek zasejanom tlu.“

322
 „Nisam gacao.“
„Pa neko jeste otkako smo juče otišli. Ne mnogo. Poravnaću tlo
grabuljama.“
„Gde?“
„S druge strane, ispred kuće. Ne mnogo, kao što rekoh. Samo sam se malo
našalio s tobom.“
„Hajde da pogledamo. Naomi, ne daj psu da ide za nama.“
„Nećemo te strpati u zatvor zbog gacanja po zasejanom travnjaku“, rekao
je Lelo, ali ipak ga je poveo oko kuće. „Uzeću one biljke kad smo već ovde.
Možeš mi pomoći osim ako se ne bojiš da ćeš isprljati to odelo.“
„Najradije bih ga zapalio.“
Iziskivalo je malo truda, ali Naomi je ipak uspela da spreči psa da pojuri
za njima i uvukla ga je u kuću da mu stavi povodac.
Kad je izašla na ulazna vrata, Zander i Lelo čučali su na travnjaku u
zagledali zemlju. I njeni živci počeli su da se kidaju.
„Ne samo da nisam išao ovuda već su i moja stopala veća od ovoga, Lelo.
Nemaš pojma.“
„Da, vidim, ali samo sam pomislio da su tvoje stope jer se vidi da su došle
i otišle ka zadnjem delu kuće. Verovatno je neki od Kevinovih ljudi.“
„Juče su otišli pre vas, danas nisu dolazili.“ Pogledao je u Naomi, koja se
svim snagama trudila da spreči psa da je povuče napred.
„Sedi!“, izderao se i na Naomino, a verovatno i na Tagovo, iznenađenje.
Pasje seo.
„Tvoj brat je viši dva-tri centimetra od mene“, rekao je Zander. Ne mogu
reći da sam mu primetio stopala, ali kladim se da nosimo sličan broj. Ja nosim
broj trinaest.“
„I on. Znam to jer je dostigao tu veličinu još u srednjoj školi. Nije lako naći
tu veličinu.“
„Meni pričaš. Pozovi ga, Naomi. Neko je bio ovde, njuškao je okolo.“
„U jebote, Zane.“ Lelo se digao. „To mi nije palo na pamet. Možda je pas
zato bio toliko uznemiren kad sam došao ovamo.“
Zander je obišao okolo, krivudavom, nedavno popločanom stazicom. „Na
spisku poziva je, jelda?“ Uzeo joj je telefon iz ruke, pa okrenuo Mejsona. „Idi ti
odvedi psa iza, ali nemoj… Nema veze. Lelo, odvedi psa iza kuće i drži ga
podalje od blata.“
„Hoću. Zadnja vrata su bila zaključana“, rekao je kad je krenuo istom
stazicom kao i Zander. „I prednja, jer priznaću da sam probao da ih otvorim
pošto je pas bio veoma uznemiren u početku. Kuća je bila zaključana, Naomi.

323
Ne verujem da je iko uspeo da uđe. Verovatno je neko samo hteo da pogleda
da vidi šta radiš ovde.“
„Možda.“ Predala je psa. „Hvala.“
Kad se okrenula da uđe u kuću, Zander ju je zgrabio za ruku.
„Treba da vidim je li išta odneto ili…“
Samo je odmahnuo glavom, i nastavio da razgovara s Mejsonom. „Da,
prilično su jasni. Dovoljno da se vidi veličina i šara. Da, da, bićemo ovde.“
Vratio je telefon Naomi. „Samo sačekaj ovde. Proveriću je li sve u redu
unutra.“
„Ovo je moja kuća, Zandere. Moje stvari. Neću stajati ovde i kršiti šake
dok ti ne uđeš unutra i proveriš ima li koga ispod mog kreveta.“
Opsovao bi da nije znao da je to uzalud. „Dobro. Idemo zajedno unutra.“
Prvo su se popeli na sprat i ušla je pravo u studio. Čak ni olakšanje što
vidi, na prvi pogled, da ništa nije taknuto nije ublažilo srdžbu.
Zander je ipak proverio ormar, toalet i počeo sistematski da proverava
prostoriju za prostorijom.
„Sve je na svom mestu“, rekla mu je. „Znam gde šta stoji. Kad si usred
odlučivanja gde hoćeš da šta stoji i gde treba da ga držiš dotad, znaš.“
„Idem da proverim podrum.“ Kad mu je uputila onaj pogled, ipak je
opsovao. „Nisam princ na belom konju, u redu? Niko nije ušao ovamo pored
brava, alarma, psa, ali moram da proverim.“
Skinuo je sako, kravatu. „Mejson samo što nije stigao. Hoću samo da
siđem dole, da proverim na brzinu. Možeš da presvučeš tu haljinu ili ne, ali,
ako misliš da hodaš oko kuće, da vidiš šta se dešava, bolje da izuješ te
nebodere.“
Izula je crne klasične salonke. „Izula sam ih, ali u pravu si. Niko nije ulazio
ovamo i zahvalna sam ti što si temeljan i što ćeš proveriti podrum. Presvući ću
se.“
„Dobro.“ Oklevao je. „Znaš, Lelo nije glup kao što izgleda.“
„Ne izgleda glupo – i da, počeće da povezuje kad policija i FBI dođu ovamo
zato što je neko gacao po mom tek zasejanom travnjaku.“ Glasno je udahnula.
„Možeš da mu kažeš.“
„Šta da mu kažem?“
„Šta god misliš da treba da zna. Ja ću reći Kevinu i Dženi. Sve ću im reći.“
„Dobro.“ Čvrsto joj je stegnuo lice. „Prešla si tu barijeru, Naomi, zato što si
to htela. Sad si na drugoj strani i ovo je deo toga. Brzo se vraćam.“
Kad je ostala sama, presvukla se u farmerice duge do kolena i majicu
kratkih rukava. I dalje je nameravala da seje. Nek ide sve dođavola, zasadiće

324
začinsko bilje u nove drvene saksije. Možda se boji – ni ona nije glupa.
Međutim, srdžba u njoj bila je jača od straha.
I nje će se držati.
Izašla je na balkon, videla da se Lelo i pas igraju s lopticom i ostala da
stoji nekoliko časaka zagledana u plavetnilo i zelenilo koje je učinila svojim.
Nije morala da govori sebi da će učiniti sve što mora da to i sačuva. Već je
to znala.

28

Nije poznavala ostale agente u tamnim odelima i s naočarima za sunce, ali

sumnjala je da se mnogo razlikuju od onih koji su se razmileli po njihovoj kući
i po šumi u Zapadnoj Virdžiniji pre sedamnaest godina.
Tad nije stajala s njima, kao što nije ni sad, ali gledala je reportaže na
vestima u sigurnoj kući, gde je njena majka spavala.
Sad više nije bila dete; sad su to bili njena kuća, njena zemlja.
Zato je iznela na balkon osvežavajuće napitke i napravila bokal ledenog
čaja jer ju je podsećao na leta provedena u Njujorku i kako je Hari u ledeni čaj
dodavao nanu iz vlastitog vrta.
Nije se mešala, nije postavljala pitanja – još ne – ali bila je prisutna.
Da je neko gledao, kroz duga sočiva, kroz durbin, video bi da je ona
prisutna.
Sem Vinston joj je prišao i namestio svoju kapu. „Žao mi je zbog ovoga,
Naomi. Činjenica j e da j e moguće da j e neko iskoristio priliku kad u kući
nema nikoga samo da zadovolji znatiželju. Ova litica budi znatiželju u
mnogima.“
„Ali ne mislite da je to posredi.“
Udahnuo je kroz nos. „Mislim da ćemo preduzeti sve mere
predostrožnosti i sve pregledati. FBI ima ljude koji mogu da prouče one otiske
stopala, daju nam predstavu o visini, težini, daju nam broj obuće koju nosi, čak
i kalup. Ako je ovo onaj kojeg tražimo, napravio je grešku.“
„Da, jeste.“
Možda ne istu grešku na koju šef policije misli, pomislila je Naomi.
Napravio je grešku jer je ušao u nešto njeno. Pogrešio je kao što joj je
pomogao da srdžbom nadjača strah.
Prišla je Lelovom kamionetu. Ionako su mu rekli da ide kući – kao i
ostalima koji su došli da rade. Uzeće biljke, odneće ih bar do saksija.

325
 Pošto nije našla nijednu, zaključila je da ih je Lelo već odneo na balkon.
Ponovo je stavila psu povodac kako bi ga sprečila da se valja po dokazima,
povela ga je iza kuće sa sobom i popela se uz stepenice do balkona.
Suze su joj potekle kad je ugledala sadnice i saksije poslagane po balkonu
i njene baštovanske rukavice, sa lopaticom i grabuljama pored njih.
„Drag je to čovek“, rekla je psu. „Podseti me da uzmem mineralnu vodu.
To naš Lelo pije.“
Iako se Tag usprotivio, zavezala je povodac za klin. „Treba da ostaneš sa
mnom, da ih pustiš da urade ono što moraju da učine ispred kuće.“ Ne bi li ga
malo utešila, donela mu je zdelu vode i kolačić.
Zatim je kleknula, i pomazila ga između ušiju, od čega je zakolutao očima
od čiste sreće. „Jesi li to bio ti? Jesi li ga ti oterao, veliki žestoki psu? Je li te
neka dobra vila stavila pored puta onog dana za mene?“ Položila je glavu na
njegovu glavu. „Jesi li ga uplašio jednako koliko je on uplašio tebe? E pa
nećemo mu dozvoliti da nas uplaši. Odgrišćemo mu komad mesa, ti i ja, ako to
opet pokuša.“
Priljubila je usne uz njegovu njušku, zagledala se u njegove prekrasne oči.
Zaljubila se u psa, isto kao što se zaljubila u Zandera. Uprkos zdravom razumu.
„Izgleda da ne postoji ništa što mogu da učinim povodom toga.“
Ustala je, pa prišla novim lepim drvenim saksijama da zaseje biljke.
Zander ju je zatekao kako utapkava zemlju oko sadnice paradajza dok je
pas ležao opružen na suncu u polusnu.
„Skoro su završili dole i rekoše da nema razloga da vrtlari sutra ne
nastave radove. I Kevinova ekipa isto.“
„To je dobro. To je odlično.“ Podigla je sadnicu paprike. „Znaš li zašto ovo
radim?“
„Deluje očigledno, ali reci mi.“
„Pored očiglednog, sadim ovo začinsko bilje i povrće. Zalivaću ih, gledati
ih kako rastu, gledaću kako povrće cveta i kako paprike i paradajz dobijaju
oblik. Ubraću ih i jesti i sve to počinje sa onim što sad radim ovde. To je
proces. Moraću malo da istražim, ali mislim da bi na jesen mogao da zasadiš
malo kelja i kupusa.“
„Zašto bih to radio?“
„Znam da pravim veoma zanimljiva i dobra jela s keljom i kupusom.“
„Moraćeš to da mi dokažeš.“
Nastavila je da sadi kad je on ušao u kuću, ponovo izašao, pa stajao i
gledao je.
„Pobegao je“, počeo je Zander i ona je klimnula glavom.
„Da, videla sam to.“

326
 „Šta si videla?“
„Otiske stopala. Ne moraš biti stručnjak da bi zaključio, ili bar
pretpostavio. Stope koje idu ka kući, ka bočnoj strani, drugačije su od stopa
koje se udaljavaju od kuće. One koje se udaljavaju su razmaknutije i pomalo
ukošene – znači da se kretao brzo, čak i trčao.
„Kladim se da je ležerno došetao dovde. Kurvin sin. Nadmen, samouveren.
Ne znam je li nameravao da provali u kuću ili da je samo pogleda, ali nije se
osećao nadmeno ni samouvereno dok je odlazio. Pas ga je uplašio.“
Tag je lupnuo repom kad ga je nakratko pogledala.
„Mislim da se popeo ovamo i da bi ušao da vrata nisu bila zaključana – ili
je možda planirao da svakako uđe, ali pas ga je zaplašio, braneći svoju
teritoriju.“
„Treba da znaš da se scenario koji si upravo izložila podudara sa
scenariom koji su obučeni savezni agenti i panduri izložili pre samo nekoliko
minuta. Tako oni gledaju na to.“
„Eto, nisam li jebeno pametna?“
Podigao je obrvu. „Mislim da jesi.“
„Tako sam besna. Verovatno bi trebalo da se izduvam pre nego što
nastavim da sadim. Mislim da čovek ne treba da sadi živa bića kad je tako
neverovatno besan. Verovatno će mi izrasti gorak paradajz.“
Skinula je rukavice i bacila ih na pod. „Ponovo ju je iskoristio, Zandere.
Iskoristio je Donu, iskoristio je činjenicu da su svi koji obično budu ovde na
sahrani. Muka mi je pri pomisli na to.“
„Onda umesto toga razmišljaj o ovome. Ona lutalica, onaj pas koji je lutao
od mesta do mesta, isto koliko i ti, ostao je. Kao što si i ti ostala. I zaplašio tog
nitkova. Nije odšetao odavde, Naomi, baš kao što si rekla. Pobegao je drhtavih
kolena i sa srcem u grlu.“
„Tako je, jeste. Nek ide dođavola“, rekla je, pa se ushodala po balkonu.
„Ako to opet pokuša, neće imati šansu da pobegne, sa srcem u grlu, jer će
odleteti pravo dole. I to krvav. Ako misli da sam laka meta, da može da dođe
po mene kad god mu se prohte, e pa preračunao se.“
„Poštujem bes, dokle god ne ide podruku s glupošću i nepažnjom.“
Okrenula se prema njemu, s vatrom u tamnozelenim očima. „Izgledam li ti
glupo i nepažljivo?“
„Zasad ne.“
„A to se neće promeniti.“ Malo se smirila, rekla sebi da malo potisne taj
bes dok joj ne zatreba. „Šta misliš, mogu li Kevin i Dženi da nazovu dadilju?
Volela bih da dođu ovamo, hoću da im kažem, bolje pre nego kasnije, ali ne u
prisustvu njihove dece.“

327
 „Potrudiću se da dođu, ako si sigurna da to želiš.“
„Jesam.“
„U koliko sati?“
„Kad god njima odgovara, odgovara i meni. Zasadiću ove biljke, počistiti
tako da mogu doći kad god im odgovara.

Gde čovek da prizna s kim je u krvnom srodstvu? Pitala se Naomi. Oskudnost

nameštaja u dnevnoj sobi i salonima otežala je taj zadatak. Sedenje za
trpezarijskim stolom na stolicama na rasklapanje delovalo je suviše
neudobno.
Odlučila se za prostoriju gde se osečala najudobnije, pa je iznela još
stolica na balkon pored kuhinje.
„Trebam li ti ovde?“ upitao je Mejson.
„Imaš posla?“
Da li da posluži hranu? Pitala se Naomi. Kakvo posluženje priliči takvom
trenutku, za boga miloga?
Moj otac je serijski ubica. Probajte ćufte od račića.
„Hoću reći, naravno da imaš posla, ali imaš li nešto određeno u planu?“
„Tim se sastaje na brifingu, ali nadoknadiću propušteno ako sam ti
potreban ovde. Ovo ti teško pada.“
„Zašto tebi nikad nije tako teško palo?“
„Ja nisam bio u šumi one noći. Nisam sišao u onaj podrum. Nisam našao
mamu. Ona mu je bila poslednja žrtva.“
„Ti nisi bio njegova žrtva.“
Setila se onog dana u kafeteriji, pošto je izletela iz bioskopa. Kako je samo
bio mlad, a kako jak i postojan.
„Tako rano si odlučio da to ne budeš, odlučio si da budeš sve što on nije. I
ma koliko ja to poricala, ignorisala, potiskivala, dopuštam sebi da budem
njegova žrtva. Tome je došao kraj. Idi na sastanak. Nađi način da se ovo završi,
Mejsone.“
Stavila je hranu na poslužavnik – sir, krekere, maslinke. To joj je
zaokupljalo pažnju dok se Zander nije vratio sa neočekivanog zadatka – zvali
su ga zbog kvara na putu, i Mejson je otišao.
„Znaš li koliko ljudi ne obraća pažnju na pokazivač količine goriva, ili
jednostavno ne veruje u njega?“
„Koliko?“
„Više nego što misliš i zato na kraju plate dvostruko više nego što bi ih
koštalo gorivo, pa se žale zbog toga – jebote kao da bi trebalo da im učiniš
uslugu i besplatno im pružiš uslugu na putu. Valjaju li ti krekeri šta?“

328
 Pogledaj ga, pomislila je, opet će zarasti u bradu. Iznerviran zbog nekog
neznanca koji je zaboravio da natoči gorivo, nesiguran da li da proba krekere
sa susamom i ružmarinom. Lenjo je češkao psu glavu dok je pokušavao da resi
da li da rizikuje.
„Doneo si mi jorgovan.“
Pogledao je u nju, još više se namrštio. „Da. Je li trebalo to ponovo da
uradim?“
„Ponekad. Ali doneo si mi jorgovan u starom plavom bokalu. To je bilo
kad.“
„Kad šta?“
Ne sluša je baš, pomislila je. Odrasla je s bratom. Dobro je znala kad te
muškarac ne sluša.
Još bolje.
„Rekao si mi kad i ja sad govorim tebi.“
„Dobro.“
„Ukradeni jorgovan u staroj plavoj vazi.“
„Nije bilo toliko važno.“
„Grešiš. Meni je bilo veoma važno, najvažnije u životu, jer to je bilo tad.
Tada sam, Zandere, shvatila da sam zaljubljena u tebe. Nisam znala šta da
uradim povodom toga“, rekla je kad ju je pogledao u oči – o, obratio je pažnju –
sa žestinom i plamenom u plavim očima. „Nikad dotad nisam osetila ono što
sam osetila prema tebi, nikad nisam verovala da ću moći to da osetim, tako da
nisam znala šta da uradim povodom toga. Sad imam bolju ideju.“
„Šta je ta bolja ideja?“
„Da budem radosna što si i ti zaljubljen u mene. Da budem zahvalna,
stvarno zahvalna što se to dogodilo sad pošto sam najzad shvatila da je vreme
da prestanem da bežim. Ili bar da pokušam. Da budem srečna ovde gde oboje
želimo da budemo. I da se nadam. Da budem dovoljno hrabra da se nadam da
ćeš hteti da ostaneš sa mnom ovde.“
„Jorgovan?“
„Jorgovan.“
„Lelo mora da ubaci jedno stablo u svoj nacrt.“
„Biće u dvorištu iza kuće, da možemo da ga vidimo sa balkona. Rekla sam
mu da hoću lično da ga posadim.“
„Mi ćemo ga posaditi.“
Grlo joj se steglo; oči su joj se napunile suzama. „Mi ćemo ga posaditi.“
Prišao joj je, obujmio joj lice šakama. „Useliću se. Moraćeš da napraviš
mesta za mene.“
Prve suze su potekle. „Ima dovoljno mesta.“

329
 „Kažeš to sad.“ Obrisao joj je jednu suzu poljupcem, pa i drugu kad je
potekla niz drugi obraz. „Sačekaj da kažem Kevinu da sagradi garažu.“
„Garažu.“
„Muškarac mora da ima garažu.“ Lako joj je dodirnuo usne usnama.
„Garažu za tri automobila, u severnom delu kuće, da stavi bočna vrata na
vešernicu.“
„Ti si već razmislio o tome.“
„Samo sam čekao da se navikneš na to. Volim te, Naomi.“
Stavila je šake oko njegovih ruku, stegnula ih jako. „Voliš. Znam da me
voliš. Hvala bogu što me voliš. Volim te toliko da ćemo sagraditi garažu. Čekaj,
garažu za tri automobila…“
Samo to je uspela da izgovori, kad joj je zapušio usta poljupcem, pre nego
što ju je poljubac vinuo u visine. A onda ju je na Tagovo oduševljenje podigao i
zavrteo.
„Ti si ono što je nedostajalo“, rekao je. „Više ne.“
„Rekao si mi da me usrećuješ i to je tačno. Ali više je od toga. Pomogao si
mi da shvatim da zaslužujem da budem srećna. Hiljade sati terapije nikad me
ne bi dovele dovde.“
Uzdahnula je, odmakla se. „I dalje sam sjebana, Zandere.“
„Ko nije?“
Pas je kratko zalajao, pa pojurio ka dvorištu ispred kuće.
„Rani sistem upozorenja kaže da su Kevin i Dženi stigli.“
Udahnula je. „Dobro.“
„Biće sve u redu. Imaj vere.“
„Pozajmiću malo tvoje. Moje zalihe su se istrošile.“
„Probaj redovno da ih puniš. Ja ću ti pomoći.“
Iznela je poslužavnik, stavila ga na sto na rasklapanje, vratila se unutra po
čaše, tanjire, salvete, začula Dženin smeh.
Kad je otvorila bocu vina, Dženi je ušla.
„U pravi čas! O, Naomi, svaki put kad dođem ovamo, vidim da je sve više
posla urađeno. Sigurno je ludo živeti usred ovoga, ali zadivljujuće je videti ovo
s vremena na vreme.“
„Drago mi je što ste uspeli da dođete. Znam da sam vas pozvala u
poslednji čas.“
„Sve je ispalo odlično. Pozvali smo moje roditelje na večeru, pa su oni
odveli decu da prespavaju kod njih. Zabavno za sve.“ Prišla je i zagrlila je. „Žao
mi je što imaš problema. Kevin mi je rekao da je neko njuškao ovuda dok smo
bili na Doninoj sahrani. Sigurna sam da su to samo neka deca pokušavala da
zavire u kuću.“

330
 „Mislim da je ipak bilo… nešto drugo. To je deo onoga o čemu sam htela
da porazgovaram s vama.“
„Dobro. Stvarno si zabrinuta. Nije trebalo da umanjujem značaj toga.“
„Mislila sam da sednemo napolje.“
„Savršeno. Jao! Pogledaj ove drvene saksije – Lelo ih je ugradio?
Prekrasne su. Stvarno pretvaraš ovaj balkon u predivan spoljni životni
prostor. Kevine, pogledaj ove saksije.“
„Lepe su“, rekao je kad je izašao sa Zanderom. „Kako si?“ upitao je Naomi.
„Imala sam i boljih dana. Ipak…“ Pogledala je u Zandera. Ljubav, uzajamna
ljubav bila je jača od svega. „Idem da ti donesem vino, Dženi. A onda ću odmah
preći na stvar, da što pre završim s tim.“
„Zvuči ozbiljno.“
„Jeste.“
„O bože, jesi li se razbolela?“ Dženi ju je odmah uhvatila za ruku. „Je li se
nešto desilo, ili si…“
„Dženi“, rekao je Kevin tiho i povukao je nazad. „Dođi, sedi.“
„Izvinjavam se. Izvinjavam se. Učutaću.“
Naomi je nasula vino za sebe, za Dženi, ali nije mogla da sedi. „Dobro,
odmah ću preći na stvar. Karson je bilo devojačko prezime moje majke. To je
prezime mog ujaka. Mejson i ja smo promenili prezime davno. Iz Bouz. Naš
otac je Tomas Dejvid Bouz.“
Nije očekivala prazne, radoznale poglede, poglede koji su očekivali još
informacija, i to ju je iznenadilo.
„Ne znaju svi ko je to, Naomi“, istakao je Zander. „To ne zanima svakog.“
„Zvuči poznato“, rekao je Kevin. „Kao da bi trebalo da znam.“
„Tomas Dejvid Bouz“, nastavila je Naomi, „ubio je dvadeset šest žena –
toliko je priznao – negde od 1986. do 1998. Avgusta 1998, kad su ga uhapsili.“
„Bouz. Da, sećam se delimično“, izgovorio je Kevin polako. „Negde na
istoku.“
„U Zapadnoj Virdžiniji. Silovao je, mučio i na kraju zadavio svoje žrtve.“
„Tvoj otac?“ Dženi je piljila u nju, stežući jednom rukom Kevinovu ruku.
„Je li živ?“
„Jeste. Nemaju smrtnu kaznu.“
„Je li pobegao? Je l' se to sad dešava?“
„Ne. Nije, u zatvoru je. U zatvoru je sedamnaest godina. Promenili smo
prezime, odselili smo se. Međutim, to ne menja stvarnost tih događaja.
Prijatelji ste mi. Pomažete mi da ovde svijem gnezdo. Morala sam da vam
kažem.“

331
 „Mislim da se pomalo sećam toga. Bili smo klinci“, rekao je Zanderu.
„Snimili su film. Uhvatio sam ga na televiziji pre nekoliko godina.“ Pogledao je
u Naomi. „Ti si našla onu devojku koju je zarobio. Je li to istina? Ti si našla onu
devojku i pomogla joj, odvela je u policiju.“
„Nikad nisam pogledala taj film, niti sam pročitala knjigu. Ne znam koliko
su verodostojni.“
„Dovoljno“, rekao je Zander. „Pratila je Bouza u šumu jedne noći, ušla u
podrum pored izgorele brvnare, našla tu devojku.“
„Zove se Ešli“, dodala je Naomi.
„Ešli. Našla ju je, izvela je odande, prepešačila nekoliko kilometara kroz
šumu i našla pomoć. Tako su ga pronašli. Tako su ga zaustavili.“
„Sedamnaest godina?“ ponovila je Dženi, razrogačenih očiju, bledog lica.
„Ali ti si tad imala… Pobogu, Naomi.“ Skočila je, dodala čašu Kevinu, pa zagrlila
Naomi. „O gospode bože, sirota devojčice. Bila si beba.“
„Imala sam skoro dvanaest godina. Bila sam…“
„Beba“, ponovila je Dženi. „Žao mi je, jako mi je žao. Gospode bože! Je li te
povredio? Je li…“
„Nikad me nije taknuo. Bio je strog i ponekad bi otišao i ne bi se vratio po
nekoliko dana. Međutim, nikad nije digao ruku ni na mene ni na Mejsona. Bio
je đakon u crkvi. Radio je za kablovsku firmu. Kosio je travu i farbao trem. I
ubijao žene.“
Dženi ju je jače stegla i zanjihala ih napred-nazad. „Čovek nikad ne misli o
porodicama ubi… Nikad ne misliš o njima, o tome kako im je. Nisi morala da
nam kažeš“, rekla je kad je oslobodila Naomi iz zagrljaja. „Sigurno ti je teško da
govoriš o tome.“
„Nisam planirala nikome da kažem. Mislila sam samo da živim ovde, da
budem ovde. Međutim…“ Pogledala je u Zandera. „Sve se promenilo.“
„Mislila je da biste se verovatno povukli“, prokomentarisao je Zander.
„Gledali je drugim očima.“
„Zandere…“
„Umukni. Neki ljudi to povežu, ovako ili onako, pa urade to ili odu u drugu
krajnost i umiru od želje da saznaju sve detalje, i zato bi se ona spakovala i
otišla.“
„Neki ljudi ne vrede ni pišljiva boba. Jesi li to mislila o nama?“, pitala je
Dženi. „To je uvredljivo.“
„Ja sam…“
„Treba da se izviniš.“
„Ja… ovaj… Izvinjavam se.“
„Prihvatam izvinjenje. Kevine, prihvataš li izvinjenje?“

332
 Kevin se nasmejao zagledan u pivo, pa rekao: „Prihvatam.“
Kad je Naomi pokrila lice šakama, u nastojanju da se sabere, Dženi je
pokazala prstom u Zandera, pa u Naomi. Držala je šake na bokovima dok on
nije prišao Naomi i zagrlio je.
„Prekini.“
„Jao, daj joj minut“, brecnula se Dženi. „Gde je moje vino?“ Okrenula se
prema Kevinu da ga uzme, pa obrisala suze. „I meni treba minut i pred očima
mi je samo devojčica samo nekoliko godina starija od Medi kako izlazi na kraj
s nečim za šta nijedna devojčica nikad ne bi trebalo ni da sazna da postoji. Ako
ne želiš da iko više sazna, Naomi, niko neće ni saznati. Možeš nam verovati.“
Glasno je uzdahnula, pa privukla Naomi sebi. „Dođavola, muškarci nisu ni od
kakve koristi u ovakvim trenucima. Idemo unutra na nekoliko minuta. Poneću
vino.“
„Ona je jedna u milion“, rekao je Zander kad je Dženi uvukla Naomi u
kuću. „Koja od njih dve?“
„Obe izgleda. Pravi smo srećnici.“
„Da, jesmo. Nego, reci mi kakve veze ima Bouz s Marlom i Donom i ko je
to danas bio ovde.“
„Sad ću ti reći.“
Zander je seo, pa mu sve ispričao.

Ujutro je Naomi stavila šolju ispod aparata za kafu kad je začula da Mejson
silazi zadnjim stepenicama. Pa se okrenula da izvadi iz rerne tanjir koji je bila
spremila za njega, kad je zakoračio u kuhinju.
„Kafa i topao doručak? Možda ću morati da se preselim. Čoveče, jaja
benedikt? Ozbiljno?“
„Bila sam raspoložena za kuvanje, a i dopada se Zanderu. Ponovo nosiš
odelo.“
„To mi u FBI-ju radimo. Znam da sam stigao kasno. Pošto će Zander biti
ovde, možda ću s vremena na vreme zanoćiti u gradu. Vrlo verovatno dok ne
završimo ovo. Hvala.“
Uzeo je kafu, otpio gutljaj. „Ali u restoranu neću dobiti jaja benedikt i
ovako dobru kafu.“
„Hoćeš li završiti ovaj slučaj, Mejsone?“
Pogledao ju je – onim bistrim smeđim očima – nalik očima njihovog oca.
Nimalo nalik očima njihovog oca.
„Neću stati dok se ne okonča. Nosi čizme vulverin sentinel,broj deset. Šare
na donovima su malo izlizane, tako da ih nosi već neko vreme.“
„To si već saznao na osnovu otiska čizme.“

333
 „To mi u FBI-ju radimo“, ponovio je. „Računamo da je težak između
sedamdeset dva i sedamdeset pet kilograma i visok između metar i
sedamdeset pet i metar i osamdeset dva. Na osnovu veličine obuće, dubine
otiska, koraka. Belac je, najverovatnije ima tridesetak godina. To je sigurno
mnogo više nego što smo imali samo nekoliko dana ranije.“
„Sad nam još samo ostaje da dokučimo koga to poznajem ko je prosečne
visine i težine, otprilike mojih godina, i želi da me ubije.“ Podigla je ruku pre
nego što je Mejson uspeo išta da kaže. „Nisam sarkastična. Samo mozgam o
tome.“
„Možda ga ne znaš. Ili misliš da ga ne znaš. Ali on zna Bouza. Pregledaću
sve posete i svu prepisku danas, počeću od toga. A onda idem da ga vidim.“
„Ideš da… Ideš u Zapadnu Virdžiniju.“
„Neverovatno je da je neko opsednut Bouzovom ćerkom, da ubija na
način koji oponaša njegov, a nikad nije bio u kontaktu s njim.“
Pripremila se. „Treba li i ja da idem?“
„Možda dođe do toga, Naomi, ali ne treba. Dozvoli da ja napravim prvi
korak. Ako dođemo do toga da poverujemo da tvoj razgovor s njim može da
pomogne, možeš li to uraditi?“
„Razmišljala sam o tome, pitala se. Da. Mogu se vratiti tamo, mogu ga
videti. Mogu to uraditi kako bih spasla sebe i svaku drugu ženu koju ovaj
nazovi-Bouz može uzeti na nišan. Mejsone, strah od Bouza nije ono što me
sprečava da se vratim tamo, ne to prvenstveno. U tome me sprečava potreba
da to poreknem. Možda sam morala uporno to da poričem, na svoj način, dok
nisam uspela to da prihvatim, u potpunosti. Dopustila sam da to određuje ko
sam previše godina. Neću dozvoliti da to i dalje određuje ko sam. Sinoć sam
rekla Kevinu i Dženi i sve je u redu.“
„To je odličan korak ka određivanju onoga ko si. Prvi si napravila
kupovinom ove kuće. Tad si pomerila svoje granice, Naomi. Nastavila si da ih
pomeraš i stvaraš nešto svoje. Radila si ono što ti je bilo potrebno dok nisi
smogla snage za to.“
„Zander me voli.“
„Primetio sam.“
„I ne čudi me da si primetio. Privikavam se na ideju da imam muškarca
koji me voli, i to dovoljno da sačeka dok ne budem spremna da pomerim
granice. Sinoć sam mogla da mu kažem da ga volim. Ma koliko beznadežno da
sam želela običnost, verovala sam da nikad neću imati nekog ako zna sve o
meni i voli me. Nekoga ko je u stanju da se probije kroz moje blokade tako da
mogu da ga zavolim. Osećaj je… čudesan.“
„Njega bih izabrao za tebe, da imam pravo glasa.“

334
 „Iako nemaš, to mi mnogo znači. On se useljava. Ne samo da će ostajati da
prespava ovde već će se i useliti. Gospode bože.“ Pritisla je srce rukom, pa
odahnula. „To je krupan korak za mene.“
„Kako se osećaš u vezi sa tim?“
Pitanje koje joj postavlja psihijatar u jednakoj meri kao i brat, pomislila je.
Ali čak i to je bilo u redu.
„Nervozno. Ne uplašeno, samo nervozno. I srećno. I zbunjeno, pošto sad
očigledno gradimo garažu za tri automobila.“
„Ujaci će odlepiti od sreće.“
„Znam. Sačekaću da ga upoznaju. Treba prvo da ga upoznaju. Verovatno.
Mejsone, završi ovo pre nego što dođu. Završi ovo.“
„Radim na tome.“

29

Zander je za jedan dan preselio sve što je hteo u kuću na litici. Knjige su
predstavljale najveći izazov. Nisu mogle sve da stanu u biblioteku.
„Ni pomislila nisam da će ova kuća biti premala za nešto.“
Slegnuo je ramenima, zagledan u police, sad popunjene knjigama. I u
lavore na podu, takođe pune knjiga.
„Ionako ne želiš sve knjige na jednom mestu. Mogli bismo da ih raštrkamo
po kući.“
„Previše ih je da bismo ih raštrkali.“
„I ne pomišljaj da kažeš da treba da se otarasim nekih od njih.“
„Nikad to ne bih pomislila.“
Možda i jeste – samo na tren – ali je jednako brzo odbacila tu zamisao.
„Jednostavno ne znam gde da ih smestim. Ne zaslužuju da budu ni u
gomilama u lavorima. Kako ću znati šta je ovde što hoću da čitam.“
„Kevin bi mogao da napravi uz još jedan zid police za knjige.“
„Volela bih da imamo još jedan zid knjiga“, rekla je. „Ali ne znam gde.“
„U podrumu. Napravićeš tamo mračnu komoru, zar ne?“
„Da, pre ili kasnije.“
„Ja bih mogao da iskoristim deo prostora dole za kancelariju. Ne treba mi
mnogo, samo da imam gde da smestim radni sto i neke fascikle.“
„Ne želiš kancelariju u podrumu.“

335
 „Odgovara mi“, usprotivio se. „Ne smetaš mi, ne smetam ti, a dole stvarno
ima dovoljno prostora. Dovoljno za čitav zid knjiga. Dotle im ništa neće faliti u
lavorima. Pokriću troškove za kancelariju i taj zid, i sve što bude išlo uz njih.“
Što je uključivalo, po njegovom mišljenju, vrata koja vode napolje u
dvorište. Međutim, smatrao je da je to zasad suvišni trošak.
„Imam novca, Naomi. Trenutno mi je logičnije da ga uložim ovde nego u
još jedan stan za iznajmljivanje – razmišljam o tome. Osim toga, upravo sam
dobio još jedan stan za iznajmljivanje, budući da se Džimi useljava u stan iznad
radionice. Mršavi momak s retkom jarećom bradicom? Radi za mene.“
„Da, upoznala sam ga. Već si… već si izdao stan.“
„Džimi u junu završava trgovačku školu, hoće svoj stan. A ja volim da
imam nekog iznad radionice. Odgovara i meni i njemu, budući da je stan
uglavnom namešten. Ne treba ti ono smeće od nameštaja koje sam tamo
koristio.“
„Zar ne treba tebi?“
„Trebaju mi samo knjige. Zadržaću ih i ta odluka je neopoziva“, rekao je i
tromo podigao izanđalu broširanu knjigu pod imenom Nacrtani čovek. „Jesi li
je ikad čitala?“
„Pogledala sam film.“
„Nije isto.“ Gurnuo joj je u ruku. „Dobra je. Elem, ako nemaš drugih
planova ili ako želiš da još razmisliš o tome, mogu reći Kevinu da razmisli o
prostoru za kancelariju i o zidu za knjige.“
„Osim mračne komore, nisam imala i nemam nikakve planove za
podrum.“
„Dobro. Onda ćemo to napraviti. Brineš o ovom u šta si se uvalila?“ upitao
ju je.
„Ne. Pre će biti da se pitam zašto ne brinem. A kako će mi sutra stići neki
nameštaj, pretpostavljam da bismo mogli malo da raštrkamo ove knjige po
sobama. Ili bar da razmislimo o njihovoj konačnoj lokaciji.“
Gurnula je knjigu u zadnji džep farmerica za kasnije i htela da podigne
jedan lavor s knjigama, ali on ju je preduhitrio. „Teške su“, rekao je.
„Mali salon pored dnevne sobe. Dobro mesto za početak.“
Povela ga je kroz tihu kuću. Samo muškarac i pas, pošto su svi radnici
završili posao za taj dan i otišli kući. Kuća ne deluje manje, pomislila je, sad
kad živi s muškarcem i psom. Imala je utisak da je ta kuća oduvek imala to na
umu.
Delovalo je prirodno.

336
 Dok je proučavala pogledom dnevnu sobu, u glavi je napravila raspored
nameštaja koji je tek trebalo da kupi, dodala neobičan stalak za cveće i neko
zanimljivo sobno bilje. I…
„U podrumu ima jedan otvoren kredenac – sa četiri police. Mislila sam da
ga iskoristim napolju za biljke, ali lepo bi se uklopio ovde kao kredenac za
knjige, treba samo doterati neke sitnice. Staviti knjige i možda nekoliko
fotografija. Metalni okviri, drvene police.“
„Pretpostavljam da hoćeš da ga donesem.“
„Koja je svrha imati muškarca u kući, ako ne donosi stvari iz podruma?“
„Tako je.“
„O, znaš, sad kad ga vidim ovde – u svojoj glavi – Sesil ima jedan stari
radio. Znaš, onaj starinski kupolast. Kako bi slatko izgledao navrh tog
kredenca? Ne radi, ali…“
„To što ne radi ne znači da ne može da radi.“
„A koja je svrha imati muškarca mehaničara u kući, ako ne zna da popravi
starinski radio koji bi se savršeno uklopio u dnevnu sobu? Mislim da, mislim
da se već navikavam na to.“
„Doneću kredenac. Šta kažeš na to da vidimo da li bih mogao da se
naviknem na tvoje vino dok ga budemo nameštali?“
„Odlična ideja.“
Pili su vino, slagali knjige na police.
„Jesi li razgovarao s Lu?“
„Jesam. Besna je. Ne na tebe“, rekao je, pročitavši izraz Naominog lica.
„Isuse, ne misliš valjda da je takva? Besna je što te ta hulja uhodi od koledža.
Besna je što je ubio Donu. A sad je svesna. Mnogi ljudi svraćaju Kod Lu. Mnogi
koji nisu meštani, koji svrate na piće, da nešto prezalogaje. Ili kao što će
svratiti u petak uveče da slušaju bend. Držače otvorene oči.
Ne bi li spazila prosečno građenog tipa koji ima tridesetak godina i nosi
čizme vulverin, pomislila je Naomi, ali nije ništa rekla.
„Mejson ide u Zapadnu Virdžiniju, u zatvor, s nekim iz odeljenja za analizu
ponašanja.“
„To ne može da naškodi.“
„Imaju neka imena.“
Zander je spustio knjigu koju tek što je bio podigao. „Zašto mi nisi rekla?“
„Nisam prepoznala nijedno. Međutim, intervjuisaće svakog ko je bio u
kontaktu s njim – ko se dopisivao s Bouzom ili ga posetio više puta ili čija
prepiska nešto otkriva.“
Podigla je onu knjigu, smestila je na policu. „Sve će ih saslušati. Saznaće
sve što mogu o njihovom načinu života, putovanjima, zanimanjima.“

337
 „Dobro je. Dosad ga još niko nije tražio – ne ovako. A ne verujem da je baš
toliko pametan da će uspeti da im umakne sad kad su dogurali ovako daleko.“
„Mejson se slaže s tobom. I ja se trudim da poverujem u to. Moguće je da
je otišao, da je otišao odavde. Moguće je da je otišao negde drugde, makar
zasad.“
Međutim, kad su našli mrtvo telo devojke iz Lilivopa, koja je povremeno
radila kao konobarica, a povremeno kao prostitutka, pored puta osamsto
metara dalje od litice na kojoj je Naomi živela, znali su da ipak nije otišao tako
daleko.

Najbolje kod novinarske propusnice – a njegova je bila legitimna – bilo je to

što omogućava da odete tamo gde želite da odete. Kurvica iz nedođije ponovo
je uzburkala javnost, opet dovela reportere iz Sijetla. Čak i neke nacionalne
dopisnike.
A on je bio među njima. Biće to vraški dobra priča, pomislio je. Ako je
lično napiše, dobiće jebenu Pulicerovu nagradu.
Jebite se, Njujork tajmse, Vašington poste i svi ostali dinosaurusi koji niste
hteli ni da porazgovarate s njim kad je želeo posao.
Sad su dnevni listovi prevaziđeni i izumiru i blogovanje je prava stvar.
Može da radi bilo gde, i to je i radio. Već se dešavalo da se vrati na mesto
svog zločina i piše o nemu, ali ovo je bio prvi put da je bio na mestu zločina pre
nego što se odigrao, za vreme i nakon što je počinjen.
Iako mu je sve to pričinjavalo ogromno zadovoljstvo i silno ga zabavljalo,
znao je da ne sme još mnogo da se zadržava u tom kraju.
Postaje prevruće, pomislio je dok je snimao dosadni govor šefa policije
(seronje) i govor predstavnice FBI-ja za medije (arogantne kučke).
Bližio se čas – osećao ga je – da okonča svoju odiseju. Vreme je da poveze
Naomi u vožnju, da vode duge razgovore i vraški dobro se zabave.
A zatim da je dokrajči.
Posle toga bi možda mogao opet da počne. Možda da otputuje u Kanadu i
provede tamo leto, pa u Meksiko na zimu.
Slobodan kao ptica na grani. Sa mnogo meta za gađanje kad mu se prohte.
U sećanje na Naomi Bouz.
A jednog dana napisaće priču. Napisaće knjigu – ne radi novca. Moraće da
pričeka da se negde skrasi. U Argentini na primer. Napisaće i lično objaviti
knjigu kojom će natrljati lice svim što je postigao tim seronjama i arogantnim
kučkama.
Beležio je na tabletu, fotografisao. Voleo je da se fokusira na Mejsona, da
se obraća njemu, to je posebno voleo.

338
 Hej, ti, moronu. Uskoro ću ti ubiti sestru. Prvo ću je silovati do mile vole, a
onda ću je zadaviti kao što je tvoj matori trebalo da je zadavi.
Možda će poslati matorom Bouzu njenu sliku. Postojali su načini da se
prokrijumčare stvari u zatvor i on se potrudio da ih nađe. Mislio je da bi to bio
šlag na torti.
Da, uradiće to i nešto još bolje. Objaviće sve slike na internetu, slike svake
kučke koju je sredio. Bog blagoslovio internet.
Tad će svi znati da je nadmašio Bouza. Da ih je nadmašio sve. Ubica sa
Zelene reke, Zodijak? Oni nisu ništa naspram njega.
Namerno je postavio pitanje na konferenciji za štampu, hteo je da privuče
poglede.
Pogledajte u mene, pogledajte u mene, pogledajte u mene.
Postavio bi i završno pitanje, ali preduhitrila ga je ružna kučka pored
njega.
Kasnije je napisao priču za usrani blog Dejli krajm, za koji je honorarno
pisao, radio je za svojim laptopom u piceriji jer se većina novinara povukla u
hotele i kafieterije s pogledom na marinu.
„Mogu li nečim da vas poslužim?“
Podigao je pogled, ugledao onu lepu plavušu na koju se bio namerio, što
mu je umakla. Pomislio je: Trebalo bi da budeš mrtva.
„Oprostite, šta ste rekli?“
„Ah, zamislio sam se.“ Široko se osmehnuo. „Na tren sam zaboravio gde
sam.“
„Mogu kasnije da dođem.“
„Ne, u redu je. Dobro bi mi došla koka-kola i, da, mogao bih nešto da
pojedem. Na primer kalconu, punjenu.“
„Naravno.“
Donela je piće za manje od dva minuta. „Jeste li odseli ovde u kraju?“
upitala je. „Jeste li već dolazili ovamo?“
„Ovde sam. Zasad. Novinar sam.“
„Aha.“ U očima joj se pojavila tuga i pogled joj je postao prazan.
„Izvinjavam se“, rekao je glumeći saosećanje. „Pretpostavljam da ste
poznavali… Donu Lanijer. Radila je ovde.“
„Da.“
„Iskreno mi je žao. Imate li nešto da kažete, hoćete li da napišem nešto o
njoj?“
„Ne. Ne, hvala. Prijatno.“
Kad se žurno udaljila, morao je da prikrije osmeh.

339
 Možda će je ipak uhvatiti. Možda bi jednostavno mogao da se vrati po nju,
a zatim natera Naomi da gleda dok bude silovao i mučio tu kurvicu čvrstih sisa
i zategnutog dupeta.
Ovu ne možeš spasti, zamislio je kako govori. Ovoga puta nije kao sa Ešli. A
kad završim s njom, kad završim s tobom, posetiću i tvoju dobru drugaricu Ešli.
Završiću ono što tvoj stari nije stigao.
Pojeo je kalconu, sastavio još jedan članak o detaljima i slušao čavrljanje
oko sebe.
Mali gradovi, svuda su isti, pomislio je. Ako hoćete da saznate šta se zbiva,
treba samo da sedite na istom mestu dovoljno dugo.
Saznao je da se auto-mehaničar useljava kod fotografa, u veliku kuću na
litici. Čuo je da su ljudi u strahu i da neki od njih nemaju strpljenja za policiju.
Pitali su zašto ga već nisu uhvatili.
Zato što je pametniji, bolji, moćniji od njih, hteo je da odgovori.
Saznao je da neki ljudi pretpostavljaju da ubica živi u šumi u nacionalnom
parku kao čudak.
I pomislio: Ne. On sedi ovde, seronjo.
Saznao je da Naomin novi jebač svira u kafani u petak uveče.
Pa je počeo da kuje plan.

„Lukas Spiner.“ Mejson je ponovo lupnuo po fotografiji na kuhinjskom šanku.

„Sigurna si? Ne zvuči ti poznato?“
„Ni najmanje.“ Ipak je proučila pogledom lice – mlado, mnogo zapuštene
smeđe kose, brada koju je trebalo oblikovati. „Zašto se stalno vraćaš na njega?“
„Imao je novinarsku propusnicu, mali dnevni list iz Ohaja, posetio je
Bouza šest puta od jula 2003. do avgusta 2004. Dopisivao se s njim još
osamnaest meseci posle toga. Zatim je saopšteno da je nestao, navodno je
nastradao dok je izveštavao o nekom šumskom požaru u Kaliforniji 2006.“
„Pa, ako je mrtav…“
„Navodno“, naglasio je Mejson. „I ubrzo potom počinje prepiska između
Bouza i Brenta Stivensa, isprva s povratnom adresom i poštanskim žigom u
Kvinsu. Međutim, nema Brenta Stivensa iz Kvinsa iz tog doba.
Pročitao sam tu prepisku, Naomi. Zakleo bih se da je Stivensova i
Spinerova pisma napisala ista osoba. Postoji pokušaj da se malo promeni stil,
ali sintaksa, terminologija. Dali smo pisma stručnjaku na analizu.“
„Ako je u pitanju ista osoba, veruješ da je ovo čovek kojeg tražiš?“ Ponovo
je uzela Spinerovu fotografiju.
„Na nekim Stivensovim pismima nalaze se poštanski žigovi mesta u
kojima si bila, a i datumi se poklapaju. Zatim se gubi iz sistema. Sve prestaje.“

340
 „I to te zabrinjava.“
„Zato što neće da prestane. Našao je drugi način komunikacije.
Prokrijumčarenim mobilnim telefonom, prokrijumčarenim pismima. Neko
okreće glavu dok Bouz koristi kompjuter, a trebalo bi da ga nadgleda. To se
dešava.“
„Možda bez sve ove kose, brade.“ Naomi odmahnu glavom. „Skeniraću
ovu sliku na kompjuteru, radiću na njoj. Radiću na njoj dok budeš leteo za
Zapadnu Virdžiniju. Uskoro ćeš biti s Bouzom i, ako mi se posreći, moći ćeš da
mu pokažeš fotografiju.“
„Sad bi bio i stariji. Upamti i to.“
„Rekao si da se utapa. Ne bi se utopio s ovom kosom i bradom, pa me
pusti da pokušam da ga vidim bez njih. To ću prvo uraditi čim se ujutro
probudim“, obećala je. „Treba da krenemo. Obećavam da ćeš se lepo provesti.“
Dok je proveravala je li zaključala zadnja vrata i izvadila Tagu kosku od
sirove kože da mu ne bude dosadno, Mejson je pogledao na sat.
„Kafana, rok bend, petak veče. Da, lepo ću se provesti, ali ostaću samo
nekoliko sati, najviše. Krećemo u sedam i trideset sutra ujutro.“
„Hoćeš li me obavestiti kad kreneš natrag? Pošto porazgovaraš s njim?“
„Poslaću ti poruku. Pozvaću te ako iskrsne nešto što bude nužno da znaš.
I ti uradi isto“, dodao je kad je uključila alarm, iskoračila iz kuće.
„Nismo odavno ovo radili. Išli u kafanu zajedno.“
„Išli smo za moj dvadeset prvi rođendan, doputovala si kući avionom da
me iznenadiš.“
„Nismo otad?“
„Nismo. Otišli smo u bar u Harijevom i Setovom restoranu, pa sam popio
svoje prvo zakonito piće s tobom, Setom i Harijem, a onda ste me odveli u onu
čudnu kafanicu.“
„U Rupu u zidu u Čelsiju. I ona cura ti se nabacivala.“
„Možda bih se i ja udvarao njoj, ali imao sam devojku.“
Naomi je zažmurila, smejući se, pustila da joj vetar duva po licu dok je
Mejson vozio. „Hajde da se nešto dogovorimo. Jednom godišnje, gde god da
smo, naći ćemo se negde i popiti piće u kafani. Čak i kad budemo imali stotinu
deset godina.“
Ispružio je ruku, sa savijenim malim prstom. Zakačila je mali prst za
njegov. „Čak i kad se udaš i rodiš petoro dece“, upozorio ju je.
Frknula je. „ Ala će to biti dan.“
Hoće, pomislio je. Biće.

341
Video ju je kako ulazi. Posmatrao je, čekao i osetio stezanje u preponama kad
je zakoračila u kafanu. U svetložutoj košulji, uskim farmerkama.
Njen mali brat bio je s njom i posle jednog pogleda na binu, gde su auto-
mehaničar i njegovi zamazani majmuni svirali neko prastaro sranje
Rolingstounsa, mali je počeo da razgleda po prostoriji.
Zato se okrenuo od njih, podigao pivo.
Bez problema je našao slobodnu stolicu za šankom. Većina ljudi je htela
sto, a on nije. Samac za stolom privlači pažnju. Čovek koji sedi sam za šankom i
pije pivo ne privlači pažnju.
Pomerio se na barskoj stolici tek toliko da ih isprati pogledom dok su se
probijali između stolova da sednu sa onim usrankom stolarom i njegovom
usranom ženom.
Pomišljao je da ubije njegovu ženu – Dženi – čisto da malo napakosti
Naomi. Međutim, nije bila njegov tip.
Možda će joj, ako ikad odluči da se vrati ovamo, samo radi uspomena,
malo svratiti u posetu. Ali sad nije imao vremena da se igra s njom.
Sad je bio koncentrisan samo na Naomi. Zato će je posmatrati neko
vreme, popiti pivo, ostaviti pristojnu napojnicu. Niko ne pamti ljude koji
ostavljaju pristojne napojnice, samo one koji ostavljaju jadne ili velike.
Zatim će imati posla. Biće to važna noć.

„Rekla si da su dobri“, doviknuo je Mejson sestri. „Nisi rekla da su stvarno

dobri.“
Pogurala ga je prema stolu, ushićena. „Stvarno su dobri!“ Pogled joj se
sreo Zanderovim pogledom i pomislila je: O, da, ja sam sfrontmenom benda.
Sputila je šaku na Dženino rame, pa se sagnula i rekla: „Stigli smo malo
kasnije nego što smo planirali. Idem do šanka po piće. Jeste li za još jednu
turu?“
„Jesmo.“
Stegnula je to rame, pa se zaputila ka šanku. Pošto je htela da
porazgovara s Lu, zaputila se ka sredini i usput lenjo osmotrila prisutne.
Videla je jednog čoveka na udaljenom kraju šanka, s kačketom natučenim
preko lica, glavu je držao oborenu ka skoro praznoj čaši piva koju je držao
ispred sebe. I osetila je kako je posmatra.
Protrljao je prstima hrbat nosa, ali nije mu videla lice. Kičmom joj je
prošla jeza kao upozorenje. Uprkos tome, ili možda baš zbog toga, promenila
je pravac i krenula ka suprotnom kraju šanka.

342
 „Hej, Naomi!“ Krista je skočila sa stolice, zgrabila Naomi i privukla je u
zagrljaj. „Prodali smo fotografiju Zander sa psom. Deset minuta pre
zatvaranja.“
„To je odlično.“
„Treba nam još.“
„Doneću vam još.“
„Mogle bismo da odemo na večeru sledeće nedelje, da porazgovaramo o
tome. Šta kažeš?“
„Naravno. Pošalji mi imejl. Dogovorićemo se.“
Odvojila se od Kriste baš dok je muškarac sa kačketom natučenim preko
lica ležerno koračao ka izlazu.
Nije to ništa, rekla je sebi. Verovatno nije ništa. Ponovo je promenila
pravac, pa prišla šanku i Lu.
„Tip koji je maločas izašao gledao je u tebe“, rekla je Lu pre nego što je
Naomi stigla išta da kaže.
„Videla sam. Sedeo je sam, na kraju šanka.“
„Nije mi se dopalo kako izgleda.“
„Zašto?“
Lu je slegnula ramenima, nastavila da pravi martini. „Grejao je stolicu
skoro dva sata, popio samo jedno pivo i pola tog vremena motrio na vrata.
Držao je oborenu glavu, nije hteo da te pogleda u oči.“ Ponovo je slegnula
ramenima, dodala dve debele maslinke u čašu. „Ali tebe je ispratio pogledom,
sve do stola.“
„Nisam uspela dobro da ga pogledam. Jesi li ti?“
„Ne baš. Suz! Porudžbina je spremna! Držao je spuštenu glavu, kao što
rekoh. Ima tridesetak godina, rekla bih. I čini mi se da ima smeđu kosu ispod
one kape. Duge, mršave prste. Nije ih skidao s lica. Nervozan tip, ako mene
pitaš.“
Izvadila je sledeći listič s porudžbinom, stavila dve krigle ispod slavina,
natočila ih obe istovremeno.
„Ili sam možda ja postala neurotična, između jednog i drugog ubistva.“
„Jesmo li dobre? Ti i ja?“
„Nema razloga da ne budemo. Teri! Ti si na redu. Jesi li došla ovamo da
ćaskaš ili da piješ?“, upitala je Lu.
„I jedno i drugo, valjda. Daj još jednu turu za naš sto. Kevin će pivo, Dženi
vino, ja ću isto vino. I može jedna korona s limetom za mog brata. Mnogo mi je
žao, Lu.“

343
 „Nema šta da ti bude žao. Ako hoćeš da razgovaramo, razgovaraćemo kad
ne budem morala da urlam kako bi me čula. Moj mali tamo te voli. Sve ostalo
je samo buka.“
„Stvarno ću se potruditi da ne zabrljam.“
Lu se nasmejala, pa spustila dve čaše vina na tacnu. „Zar ti nisi pozitivan
mislilac?“
„Za mene je to prilično pozitivno.“
Odnela je tacnu do stola, poslužila piće. Suz je dolepršala do stola, uzela
tacnu, pa odlepršala.
„Dženi kaže da imaju CD.“ Mejson je podigao svoju bocu. „Kupiću ga. Znaš
da će se ovo dopasti ujacima.“ Popio je malo piva, uzdahnuo. „Mislio sam da se
nećeš nikad vratiti s pićem.“
„Imaju mnogo posla i razgovarala sam s Lu. Tamo je bio neki tip…“
Mejson je istog trena spustio pivo. „Koji tip?“
„Neki tip za šankom. Obe smo osetile da me posmatra.“
„Gde je?“
„Otišao je.“
„Jesi li ga dobro osmotrila?“
„Nisam. Mejsone…“
„Je li ga ona dobro osmotrila?“
„Ne baš.“
Ustao je, ostavio pivo, pa se zaputio ka šanku.
„Hej! Htela sam da ga nagovorim da pleše sa mnom.“
„Vratiće se. I zna da pleše.“ Naomi se pokajala što je bilo šta rekla, pa je
podigla čašu.
Kad se Mejson vratio, nagnuo se prema njoj i rekao joj na uvo: „Kaže da
ima tridesetak godina, belac, kratka smeđa kosa, prosečna do vitka građa,
visok oko metar i sedamdeset pet.“
„Da, to bih i ja rekla. A mogu da izdvojim još dvadeset momaka ovde koji
manje-više odgovaraju tom opisu.“
„Ali imale ste osećaj, obe. Osećaji se računaju. Zadužiću nekoga da sutra
radi s tobom.“
„Mejsone.“
„Ljudi vide više nego što misle da vide, posebno ljudi koji imaju dobru
moć zapažanja. To ne može nikome da naškodi.“
„Dobro. Dobro. Sad pleši sa Dženi. Hoće da pleše, a Kevina ne možeš ni
motkom naterati na plesni podijum.“

344
 „Mogao bih da plešem.“ Otpio je još gutljaj piva, pa ustao da zgrabi Dženi.
Kevin se osmehivao za njima, a Naomi je ponovo usredsredila pažnju na binu.
Zander je gledao u nju – a to je rađalo u njoj osećaj s kojim je mogla da živi.

Prijatno umorna, potpuno opuštena, Naomi se smestila u Zanderov kamionet.

Kaj se nagnuo kroz prozor. „Jesi li siguran da nećeš da popiješ jedno pivce
posle svirke?“
„Na dužnosti sam, od pre deset minuta.“
Kaj odmahnu glavom. „Jedno pivo ti ne može naškoditi, sinko.“
„Jedno pivo me može koštati vozačke dozvole. Vidimo se kasnije, momci.“
„Ne treba da misliš da ne možeš malo da se opustiš zato što sam ja ovde“,
počela je Naomi.
„Imamo isti scenario gotovo svaki put posle svirke kad sam na dužnosti.
Osim toga, ide mi se kući.“
„Kladim se da se i psu ide napolje.“
„A postoji i drugi način da se opustim.“
Osmehnula se. „Je li?“
Pošto je pas izašao napolje, obišao dvorište, pa se vratio i legao da spava,
Zander joj je pokazao zašto su kuća i krevet mnogo bolja ideja od piva.

Kad mu se telefon oglasio u četiri i petnaest, Zander se iskreno pokajao što

grobljansku smenu nije prepustio Džimiju (kojem je to bila prva noć u novom
stanu, i to u ženskom društvu.)
„U kurac, u kurac, u kurac!“ Dohvatio je telefon, pospano se zagledao u
broj na ekranu. „Kitonova auto-mehaničarska radionica i služba za pomoć na
drumu. Aha. Važi, Dobro, dolazim. Za petnaestak minuta.“
„Moraš da ideš.“
„Crkao je akumulator – verovatno. Na putu između tvoje kuće i grada,
tako da ću proveriti šta je, pomoći mu da upali ako je to i vratiti se za pola
sata.“
„Hoćeš kafu?“, promrmljala je.
„Kao što hoću da dišem, ali sam ću je skuvati. Spavaj ti.“
„Nemoj dvaput da mi kažeš“, izustila je, pa ponovo utonula u san.
Čak ni pas nije ustao. Dok se oblačio, Zander je video da su Tagu oči
zasvetlucale, ali nije se promeškoljio niti je sišao za njim u kuhinju kad je
otišao tamo po kafu pre nego što se zaputio napolje.
Poneo je kafu sa sobom, iskapio je kad je izašao iz kuće i krenuo ka
kamionetu.

345
 Trideset-četrdeset minuta, pomislio je kad je još jednom pogledao kuću.
Vratiće se. Vrata su zaključana, alarm uključen, pas je na mestu.
Neće joj se ništa desiti.
Ali ipak se kajao što nije uvalio smenu Džimiju. Znao je za onog tipa u
kafani – i sam ga je primetio. Po tome kako je sedeo sam, oborene glave, po
tome kako nije skidao oči sa Naomi kad je ušla.
A opet, primetio je još jednog tipa koji je sedeo sam za stolom, tipa što
odgovara osnovnom opisu, koji je dobro proučio Naomi pogledom kad je
prošla kroz kafanu.
Dok nije ušla jedna žena, žurno mu prišla i privila se uz njega.
Ta ubilačka hulja ionako ne provaljuje u kuće, podsetio se. Ipak je bacio
pogled u zadnji retrovizor dok je odlazio.
„Ford eskejp iz 2013. vuče kamp prikolicu/an/ajnder iz 2016“,
promrmljao je. „Ne mogu ih promašiti.“
Usporio je u krivini i zaista ih nije mogao promašiti. I terensko vozilo i
kamp prikolica stajali su na proširenju pored puta, signalne lampe bile su u
upaljene.
Zander se zaustavio iza prikolice i gledao kako muškarac ustaje sa
vozačevog mesta.
Još jedan razlog što nije uvalio smenu Džimiju. Ta ubilačka hulja volela je
da lovi petkom uveče. Žene, ali zašto rizikovati?
Čovek je podigao šake, mahnuo jednom, žmirkajući na svetlosti farova.
Zatim se ponovo okrenuo prema terenskom vozilu i obratio se nekom unutra
dok je Zander izlazio.
„Kiton?“
„Tako je.“
„Majk Roder. Stvarno ste brzo stigli. Jednostavno neće da upali. Dete mi je
pozadi, krenuli smo u Olimpiju na kampovanje za vikend. Stao sam pored puta
– mali je morao da piški – i auto posle nije hteo da upali. Samo škljoca. Ne, još
nismo stigli, Bobi.“ Zakolutao je očima. „Vrati se na spavanje.“
Zander je upalio sva četiri migavca. „Idi da podigneš haubu. Pogledaću.“
„Mislio sam da ću morati da čekam ovde do jutra, bivša bi me udavila
pričom. Nadam se da mi neće trebati novi akumulator.“
Pošto je čovek podigao haubu, Zander je obišao ispred, a ovaj se ponovo
nagnuo u terensko vozilo. „Upravo ga popravljamo i neće nam dugo trebati.
Ovo je pustolovina, je li tako, druže? I skoro smo stigli. Obećavam.“
„A da probaš da ga upališ?“, rekao je Zander s glavom ispod haube.
„Naravno, mogao bih to da uradim.“

346
 A onda, začuvši najblaži prizvuk… uzbuđenja u njegovom tonu, Zander se
odmakao, pripremio se. Međutim, od udarca bočno u glavu sevnuo mu je bol,
pred očima svetlost, a potom se sve zamračilo.
„Ili bih mogao da uradim ovo. A da te zveknem još koji put, da te naučim
pameti?“
Podigao je ćuskiju iznad glave baš kad je spazio farove ispred krivine.
Opsovao je, pa spustio ćuskiju i dobro gurnuo nogom Zandera da ga
otkotrlja sa proširenja pored puta.
Automobil je usporio. Dobri samarićanin je spustio prozor.
„Je li sve u redu, druže?“
„Jeste, naravno. Palimo ga na kablove, ali svakako hvala što si stao!“
„Nema na čemu. Srećno.“
Kad se automobil udaljio, obrisao je znoj sa lica. Preblizu, i još jedan
dobar udarac bi ga dokrajčio. Nema vremena za to. Spustio je haubu, vratio se
u vozilo, pa se odvezao ka litici.
Pogledao je na sat, osmehnuo se sebi. U pravi čas. Odvući će prikolicu
dalje od druma, dovoljno daleko njenim prilazom, tako da se automobili u
prolazu ništa ne zapitaju, ali ne tako blizu da ona i prokleti pas čuju.
Pomišljao je da otruje psa, čak je proučio i načine. Međutim, svi su
iziskivali previše vremena, bili nepredvidljivi. Bila mu je potrebna brzina.
Pomišljao je da upuca psa, što bi, iako bi mu pričinilo zadovoljstvo, bilo
bučno i pružilo bi joj priliku da pobegne i sakrije se.
A da se posluži nožem? To bi značilo približiti se previše onim zubima.
Zato je ostao iza kuće i pustio je da obavi rutinu koju je gledao već
bezbroj puta.
Pustila je psa na vrata spavaće sobe, pa se zaputila u kuhinju.
Morao je samo da sačeka.

Pas ju je probudio, kao budilnik, u pet. Prvo je pružila ruku u nadi da se

Zander vratio. Onda je podsetila sebe da je otišao pre samo pola sata.
„Ustajem, ustajem“, progunđala je dok je pas plesao svoj ples pre zore.
Pustila ga je napolje, pa pomislila da se ponovo zavuče u postelju.
Međutim, rutina je bila suviše ukorenjena. Dohvatila je pamučne pantalone i
majicu, navukla majicu preko glave dok je izlazila iz spavaće sobe.
Napraviće bakin kolač – i kafu. Ako se Zander ne vrati dotad, može mu
poslati poruku, pitati ga kad dolazi.
Jesu li takve poruke gnjavaža i gušenje?
Nije imala utisak ni da ga guši ni da ga gnjavi, pa je odlučila da mu pošalje
poruku, ako to bude potrebno.

347
 U kuhinji je upalila svetla, stavila šolju ispod aparata i pritisla dugme za
espreso.
Dok se kafa pripremala, izvadila je zdelu, jaja, mleko, brašno, šećer, pa
prestala da sakuplja sastojke čim je kafa bila spremna. Uzela ju je, pa prišla
harmonika-vratima.
Htela je da oseti miris jutra.
Čim je pošla da otvori staklo, začula je kretanje iza sebe.

30

Hitro se okrenula, ugledala ga, bacila kafu, šolju i sve. Šolja ga je pogodila
posred grudi; vrela kafa zapljusnula mu je lice. Viknuo je, ispustio krpu iz ruke
i dao joj dovoljno vremena da skoči ka noževima.
Zgrabila je jedan, okrenula se. Pa ga polako spustila.
„Da, znaš li šta kažu o potezanju pištolja usred puškaranja?“ Napravio je
gest pištoljem koji je držao u ruci. „Spusti to. Upropastila si mi košulju. Znaš
šta, platićeš mi za to.“
„Stežu obruč oko tebe.“
„Da, volela bi da veruješ u to, ali činjenica je da je sve ovo ispalo baš kao
što sam zamislio.“
„Zašto?“ htela je da zna.
„O tome ćemo razgovarati kasnije. Imamo mnogo vremena.“ Široko se
osmehnuo, prešao prstima uz hrbat nosa.
„Nisam…“
Kliknulo joj je, taj gest, to sarkastično krivljenje njegovih usta.
„Čafinse.“
„Dugo ti je trebalo.“ Široko se osmehnuo, vidno zadovoljan. „Stavio sam
sočiva, otarasio se naočara. Operisao nos. Napravio pristojnu frizuru, malo se
nabildovao. Dugo se nismo videli, Karsonova. Ili treba da kažem Bouzova.“
„Kako si mogao… Bili smo drugovi.“
„Koješta. Nisi htela ni da… nisi me ni pogledala dok nisam postao urednik
školskog godišnjaka, dok te nisam ubacio u školski list.“
„Radiš ovo zato što nisam obratila dovoljno pažnje na tebe? U srednjoj
školi?“
„Daj molim te. Kao da sam bio zaljubljen u tebe. Imao sam mnogo žena.
Devojaka. Starijih dama.“ Iskezio se spojenih zuba. „Sve to. Provalio sam ko si.

348
Ja sam te provalio, pa smo se pogodili. Slagala si i poslala si mi onu jebenu
pandurku da mi kaže da držim jezik za zubima.“
Kako li joj je promaklo to ludilo u njegovim očima pre svih ovih godina?
Kako je moguće da nije videla ono što sad vidi?
„Ništa se ja nisam s tobom pogodila.“
„Jesi, jesi, a onda si mi ukrala ideju. Sama si napisala priču. U zaglavlju
članka trebalo je da stoji moje ime. To je bila moja priča.“
„To nikad nije bila tvoja priča.“
„Zato što si ćerka Tomasa Dejvida Bouza?“
Ako bi spustio pištolj, ako bi ga samo spustio, imala bi šansu. Morala bi da
bude brza, ali iskoristila bi tu šansu.
„Dakle sve ovo je zbog mog oca.“
„Možda, možda se razbesneo jer sam znao, davno sam znao da ću zaseniti
tvog oca. Pre će biti da je sve ovo zbog tvoje majke.“
„Zbog moje majke.“
„Rekoh da ćemo porazgovarati kasnije. Pokreni se.“
„Zbog moje majke.“ Nije hteo da je upuca, nije hteo da je ubije tako brzo.
Zato je odlučila da se ne miče s mesta. „Reci mi kakve veze moja majka ima sa
svim tim.“
„Dobro. Daću ti još minut. Ali, budeš li mi zadavala nevolje, pucaču ti u
koleno. To te neće ubiti, ali vraški će boleti.“
„Zbog moje majke“, ponovila je, pa pogledala koliko je sati na satu na
rerni iza njega. I pomislila: Zander. Gde je Zander?
„Zbog tvoje majke? Osim ptica i nekoliko uličnih mačaka koje sam ubio,
ona je bila prvi leš koji sam u životu video. Čoveče, bilo je to otkrovenje! Bila je
hladna, a njene oči. Čoveče, njene oči. Tako mi se digao.“ Nasmejao se kad je
video gađenje na njenom licu. „Takva mi je priroda, Karsonova. Rođen sam za
ovo, isto kao tvoj stari. Proučio sam to, istražio. Kladim se da bismo tvoj batica
i ja mogli dobro da se ispričamo o tome.“
„Drži se podalje od njega.“
„On me ne zanima. Oduvek si me zanimala ti. Još dok smo sedeli na podu s
hladnim mrtvim telom tvoje majke, znao sam da ću te jednog dana srediti.
Onda sam provalio ko si, a onda mi je pomisao na to postala još slađa. Ne
mrdaj ili ti pucam u koleno. Možda ću svakako pucati. Nikad pre nisam tako
počeo…“
Trgnuo se i okrenuo glavu kad je pas nasrnuo na vrata kao bik.
Žestoki lavež i Čafinsovi povici zaorili su se prostorijom.
Kad je okrenuo pištolj prema vratima, Naomi je podigla ruke. „Nemoj.
Nemoj. Poći ću s tobom. Hoću.“ Stala je ispred vrata, podignutih šaka.

349
 Ima još vremena, još ima šansu, mislila je beznadežno. Zander će se
vratiti. Mogla bi da mu se približi dovoljno da proba da ga udari, da mu otme
pištolj. Ili bi mogla da se odmakne dovoljno daleko da pobegne.
„Idi napred prema ulaznim vratima, i to brzo, inače se kunem da ću…“
Tag je uspeo još malo da otvori vrata, uvukao se, pa skočio.
Kad se pištolj ponovo okrenuo ka njemu, Naomi se bacila preko psa.
Zaprepašćujući bol onesposobio joj je noge. Pas je zacvileo kad je osetila
vreo bol u slabini, kad se kuhinja zavrtela oko nje i pala je, sa psom ispod sebe.
„Kučko! Glupa kučko, glupa kučko!“
Videia je njegovo lice kako pluta iznad nje, videla jarost u njegovim očima.
„To hoćeš je li? Hoćeš da ti sjurim metak u glavu? Možda je uvek trebalo da
bude tako.“
Zurila je u pištolj, pomalo zbunjena. Zašto je izgledao tako mali? Kao da je
udaljen stotinu kilometara?
A onda je nestao. Začula je povike, nekakav lom, ali sve to je bilo veoma
daleko. Nije imalo nikakve veze s njom. Ne, jer je plutala i udaljavala se odatle.

„Pogledaj me! Dođavola, Naomi, otvori oči. Ostani sa mnom, jebote.“

Ponovo je osetila onaj vreli bol u slabini, kao da je žigošu. Jauknula je,
otvorila oči.
„Ovo ti je privuklo pažnju. Izvini. Izvini. Moram da je pritisnem.“ Zander je
stavio usne na njene. „Moram da ti držim ranu, iako boli. Izvini.“
„Zandere.“ Podigla je šaku koja kao da nije bila njena, dodirnula mu
slepoočnicu. Mnogo krvariš.“
„Da, i ti. Pomoć stiže. Samo gledaj u mene. Pričaj sa mnom.“
„Jesi li imao udes?“
„Nisam. Bićeš dobro. Sve će biti dobro.“
„Ne mogu…“ Sećanja su navirala, plavila su bol. „Tag. Pas. Pas.“
„Nemoj da ustaješ. Miruj! Pas je dobro. I on će biti dobro. Čuješ li to? Čuješ
sirene? Stiže pomoć.“
„Bio je u kući. Pošao je da puca u psa. Nisam mogla da mu dopustim da
puca u psa. On… pištolj. On ima pištolj.“
„Više ga nema. Ne brini o njemu. Slomio sam mu nos umesto tebe“,
progunđao je Zander, pa spustio čelo na njeno.
„Htela sam da ga udarim. Htela sam da pokušam, ali pas… došao je da me
spase. Moram da zažmurim.“
„Ne, ne moraš. Treba da gledaš u mene. Treba da ostaneš budna. Vraćaj
se!“, viknuo je. „Požurite, za boga miloga. Ne mogu da zaustavim krvarenje.“
„Štreber iz srednje škole.“

350
 „Šta?“
„Čafins. Enson Čafins. Reci Mejsonu“, izgovorila je, pa izgubila svest.

U kolima hitne pomoći je dolazila sebi, pa iznova tonula u nesvest, čula deliće
razgovora, izmešane glasove. Osetila je Zanderovu šaku kako joj stiska ruku i
jednom se okrenula i mogla je da se zakune da je videla psa na nosilima pored
njenih.
„Enson Čafins“, rekla je još jednom.
„Uhvaćen je. Uhvatili su ga. Samo se opusti.“
Ponovo je izronila na površinu, kretala se brzo, svetla su se maglila iznad
nje, glasovi, još glasova, izvikivali su medicinske pojmove kao u epizodi Uvoda
u anatomiju.
Čula je: „Daću vam nešto protiv bolova.“
I rekla: „O, da. Dajte, molim vas.“

Besan što su ga sprečili da uđe s Naomi, Zander se prepirao s krupnom

medicinskom sestrom koja mu je stajala na putu. Da je bila muško, patosirao
bi je.
Pomišljao je da je patosira bez obzira na to.
„Treba da sklonite tog psa odavde i treba da vam se pregleda ta rana na
glavi.“
„Pas je povređen. Pogodio ga je metak, za boga miloga.“
„Daću vam broj veterinarske klinike koja prima hitne slučajeve. Ali
morate da…“
„Pobrinućete se za ovog psa.“
„Tako je.“ Mejson je prišao, odlučnog lica i pokazao legitimaciju. „Metak je
dokaz i treba ga izvaditi. Pas je materijalni svedok i treba se odmah pobrinuti
za njega.“
„Jebote, on je heroj.“
„Tako je. Predlažem da nađete lekara, pripremite ovog psa za operaciju ili
ću vas, kunem se, uhapsiti što ometate saveznu istragu.“
Nisu ga pustili da uđe s Naomi, ali smekšali su dovoljno da mu dopuste da
sedi sa psom dok su mu vadili metak, zašivali ranu. I dok su čistili njegovu
ranu, zašivali glavu.
„Biće on dobro.“
Hirurg koji se dobrovoljno prijavio da operiše psa uredno je zatvorio
Tagovu ranu.

351
 „Boleće ga i šepaće nekoliko dana. Dao sam mu antibiotike i napisaću
izveštaj za vašu veterinarku. Ona treba da prati njegov oporavak.“
„Hvala.“
„Odspavaće još sat vremena, rekao bih. Izgleda kao dobar pas.“
„Ovo je vraški dobar pas. Molim te, bože, nek neko nešto sazna o Naomi.
Naomi Karson. U kurac!“
„Morate da mirujete.“ Lekar koji mu je ušivao ranu pogledao je u hirurga.
„Dobro se drži, samo joj dajte još neki minut. Pogledaću kako je gospođica
Karson.“
Pre nego što je hirurg stigao to da uradi, ušao je Mejson. „Kako ide?“
„Oba pacijenta su dobro. Jedan bolje sarađuje.“
„Gde je ona? Kako je? Jao! Tražite li zlato po mojoj glavi?“
„Rade na njoj, ali biće dobro. U pitanju je prostrelna rana. Metak je prošao
kroz nju i ušao u Taga.“
„Vaš dokaz, specijalni agente.“
„Hvala.“ Mejson je uzeo sud sa upotrebljenim metkom.
„Izgubila je dosta krvi i metak ti nikad ne učini uslugu, ali nije pogodio
nijedan organ. Samo meso. Zadržaće je preko noći. Verovatno će i tebe.“
Zander se spremio za borbu ako ustreba, zato što je odlučio. „Ostajem s
njom. I pas ostaje.“
„Sve je već dogovoreno. Jesi li spreman da mi daš izjavu? Mogu da
sačekam.“
„Dobro sam. Samo mi reci gde je sad taj Čafins?“
„U ćeliji u Sanrajz Kouvu, ali zvanično u saveznom pritvoru. Pregledao ga
je doktor, pobrinuo se za njegove povrede. Između ostalog, slomio si mu nos,
izbio tri zuba, polomio nekoliko rebara.“
„Jesam li?“ Zander je pogledao naniže u šaku, savio bolne prste, bolne
natekle zglobove.
„Hvala ti. Znam da je voliš, ali ja sam je prvi voleo, tako da – hvala ti što si
spasao život mojoj sestri.“
„Nema na čemu.“
Mejson je privukao stolicu. „Dobro, ispričaj mi šta se dogodilo.“
Zander mu je sve ispričao.
„Trebalo je da vidim šta će se desiti. I video sam, ali prekasno. Zapravo
sam naseo na priču o malom Bobiju na zadnjem sedištu. A kad sam se
osvestio, znao sam da je otišao po nju. Pozvao sam te čim sam krenuo ka kući.
Zaustavio sam se iza njegove kamp kućice, otrčao do kuće. Začuo pucanj.“
Zastao je, zažmurio. „Začuo sam pucanj. Začuo vrisak. Kad sam utrčao,
stajao je iznad nje, trućao, držao pištolj uperen u njenu glavu. Gurnuo sam ga,

352
udario nekoliko puta i onesvestio ga. Ona i pas ležali su, krvarili. Bilo je mnogo
krvi. Dohvatio sam nekoliko kuhinjskih krpa i pritisnuo njima slabinu – kao
što uvek govore da treba da se uradi. To ju je zabolelo. Povredio sam je.“
„On ju je povredio“, ispravio ga je Mejson.

Sanjala je da pliva, lenjo, kroz najsvetliju svetloplavu vodu. Izranja na površinu

i pluta, zaranja i klizi po površini. Gore-dole, uranja i izranja i sve je toplo i
tečno.
Jednom u snu, dabrovi su sekli stabla motornim testerama, duboko,
ritmično brujanje. Isplivala je na površinu, iako je videla psa da hrče na
krevetu pokraj nje.
Nasmejala se u snu – čula Zanderov glas. Hoću i ja malo toga što ti daju.
Pa se osmehnula, i opet uronila.
Setila se mesečine koja joj je ukoso padala po krevetu, setila se kako je
voditi ljubav s njim pod tim kosim mesečevim zracima.
Otvorila je oči i ugledala sunčevu svetlost kako se provlači između greda
iznad prozora.
„Evo je. Hoćeš li ovog puta ostati sa mnom?“
Okrenula je glavu, srela Zanderov pogled.
Izgleda tako umorno, pomislila je, i bledo ispod te brade. Ima gadnu
masnicu na slepoočnici.
„Imali smo… udes?“
„Ne baš.“
„Ne mogu da se setim šta se…“ Ponovo je okrenula glavu, videla Taga
kako je gleda sa svog kreveta. „On spava na krevetu. A mi smo… u bolnici smo.
Pucao je u mene. Pogodio me. Pogodio nas je.“
„Smiri se.“ Zander joj je stavio šaku na rame, zadržao je na mestu. „Enson
Čafins.“
„Da. Da, sedam se. Sedam se svega. Ušao je u kuću.“
„Kroz spavaću sobu. Pustila si psa napolje, on je sačekao, ušao tuda,
uhvatio te u kuhinji. Mejson kaže da si išla u školu s njim.“
„Da. Bio je godinu dana stariji od mene. Poznavala sam ga samo nekoliko
meseci – radili smo zajedno u školskom godišnjaku i školskom listu. Ali bio je
sa mnom kad sam našla majku. Rekao je… rekao mi je da mu je to bilo
otkrovenje. Rekao je da je to njegova priroda, da je kao i moj otac, rođen da
bude to što jeste. I da je sve to shvatio kad je video mrtvo telo moje majke. To
ga je uzbudilo. Sve ovo vreme…“
„Nemoj sad da brineš o tome.“
„Jesam li ozbiljno povređena? Reci mi istinu.“

353
 „Pa, dušo, učinili su sve što su mogli.“ Nasmejao se kad je zaprepašćeno
zinula. „To bi trebalo da izleći malo tog pesimizma. Dobro si. Odlično za nekog
ko je primio metak. Pogodio te je u levu slabinu, malo iznad kuka, prošao kroz
meso i ušao pravo u Tagovu zadnjicu. I on je dobro. Odmah ću ovo reći, ništa
od ogrlice srama, ne za njega.“
„Ništa od ogrlice srama.“ Pružila je ruku, pomilovala psa. „Nikad više.
Može da nosi gaće junaštva.“
„Skočila si ispred psa, zar ne? Krenuo je da puca u psa, a ti si skočila
ispred njega?“
„I ti bi tako postupio.“
„Da.“ Zander je drhtavo izdahnuo. „Da, verovatno. Kakve smo budale.“
„Jesi li povređen? Tvoja glava. Bio si sav krvav.“
„Rane na glavi mnogo krvare.“
„On te je pozvao – to je to. Onaj kvar na drumu. To je bio on. Mogao te je
ubiti.“
„Nije.“
„Mogao je…“
„Nije. Navikni se na to.“ Prineo je njenu šaku usnama, zadržao je tamo,
njihao načas. „Ja još moram da se priviknem na to da umalo nije ubio tebe – ali
nije. Oboje smo ovde. Gospode bože, Naomi. Gospode bože, nisam znao da
mogu toliko da se uplašim i to preživim. Nisam znao koliko je to loše. Nisam
znao šta da radim, ležala si tamo, u svoj toj krvi.“
„Jesi li me spasao?“
Ponovo joj je poljubio šaku. „Ti bi učinila isto za mene.“
„Da. Verovatno. Oboje smo ovde.“ Osmehnula se kad joj je Tag zavukao
njušku pod drugu ruku. „Sve troje smo ovde. A Čafins?“
„U pritvoru. Ne znam gde će ga odvesti, ali odvešće ga verovatno još
danas. Vest je u svim medijima. Sinoć sam malo čitao na telefonu. U svim
vestima je. Provalili su tvoju povezanost s Bouzom. Žao mi je.“
„Nije me briga. Nije mi više bitno. Nije trebalo da dopustim da mi ikad
bude toliko bitno. Koliko ću još morati da ostanem ovde? Hoću da idem kući.“
„Prvo će hteti da te pregledaju, ali rekli su da će verovatno moći da te
puste kući već danas.“
„Moram da idem kući, Zandere, ali najpre moram da vidim njega. Moram
da vidim Čafinsa. Nikad se nisam videla sa ocem niti sam razgovarala s njim,
ali sa Čafinsom ću se videti i razgovarati.“
„Dobro. Sačekajmo da te prvo puste odavde, pa ćemo videti šta Mejson
može da učini.“

354
 Bila su potrebna dva sata, mnogo papirologije, mnogo upozorenja, i
morala je da izađe u kolicima na bočni izlaz, gde ju je čekao Mejson u autu.
Pomogao joj je da ustane, pa ju je pridržao. „Izgledala si i bolje.“
„I osećala sam se bolje.“
Uz njegovu pomoć ušla je u auto, a Zander i Tag su seli pozadi.
„Grad je pun novinara. Ako hoćeš ovo da uradiš, nećeš moći potpuno da ih
izbegneš.“
„Nema veze.“
„Imao je novinarsku propusnicu“, rekao je Mejson dok je vozio. „Dolazio
je na konferencije za novinare, iznajmljivao sobu u hotelu, mada je spavao i u
kamp prikolici. Čak i kad je nije koristio u druge svrhe.“
Samo pametni klinac štreber koji je išao s njom na školski igranku,
nekoliko puta nespretno pokušao da joj se udvara i ona je s lakoćom odbacila
te njegove pokušaje.
I čudovište, ujedno.
„Tamo je držao žrtve – kao što ih je Bouz držao u onom podrumu.“
„Da. Različiti kampovi, različita imena. Skupio je nekoliko ličnih karata u
proteklih nekoliko godina. Vešt je, vešt je na kompjuteru.“
„Uvek je bio.“
„Vodio je evidenciju o žrtvama – beležio imena, datume, lokacije. Ima i
njihove fotografije. Imamo dovoljno dokaza da ga teretimo za najmanje deset
ubistava. Nikad više nećeš morati da brineš zbog njega.“
„Ne brinem. I neću brinuti. Rekao si ujacima da sam dobro.“
„Da. Razgovarao sam s njima. Ne brini.“
„Ne želim da oni brinu. Pozvaću ih čim stignem kući.“
„Onda ćeš popiti ovu tabletu“, rekao je Zander, „i malo se odmoriti od
svega.“
„Verovatno se neću buniti protiv toga. Je l' ipak ideš da vidiš Bouza?“
„Ići ću.“ Mejson klimnu glavom. „Ali to može da pričeka.“
Ušao je u grad, zaustavio se na mestu najbližem policijskoj stanici, koje su
prethodno oslobodili za njega. Čim je Zander pomogao Naomi da izađe iz auta,
novinari su pojurili ka njima, vičući.
„Neka i Tag izađe. I njega treba da vidi.“
Sem Vinston im je otvorio vrata, izašao.
„Ne prilazite i prestanite da vičete, jer ću vas u protivnom sve pohapsiti
zbog narušavanja mira. Ovo je moj grad i uradiću to.“
Zatvorio je vrata, uzeo Naomi za ruku. „Ovo je i tvoj grad. Jesi li spremna
za ovo? Jesi li sigurna?“
„Jesam. Neće mi trebati mnogo vremena.“

355
 Ne razlikuje se mnogo, pomislila je, ne razlikuje se mnogo od policijske
stanice u kojoj je bila tako davno. Smestili su njenog oca u jednu ćeliju u
zadnjem delu, iza čeličnih vrata.
„Mejson, Zander i Tag. Svi mi.“
Zabolelo ju je kad je ispravila leđa, ali istrpeće bol. Neće ući unutra
sagnuta. Kad je ušla, Čafins je ustao sa kreveta na kojem je ležao opružen. I
uprkos masnici oko oka, plavom nateklom nosu zalepljenom flasterom,
rasečenoj usni, osmehnuo se i pokazao rupe na mestu gde su mu nekad bili
zubi.
„Batica, zamašćeni majmun i tvoj psić. Bojiš me se, Naomi?“
„Ni najmanje. Samo sam htela da te svi pogledamo u tvom prirodnom
staništu.“
„Izaći ću“, brecnuo se kad je Tag tiho zarežao.
„E nećeš.“
„Izaći ću i uhvatiću te. Uvek ćeš gledati preko ramena.“
„E neću.“ Spustila je šaku na Zanderovu ruku, osetila da treperi. „Hoćeš li
nas ostaviti nasamo načas?“
„Naravno.“ Međutim, Zander je najpre prišao ćeliji, zamahnuo šakom
između rešetaka brzo kao zmija, dohvatio Čafinsa i pribio ga uz rešetke. Nije
čula šta mu je Zander promrmljao na uvo, ali od tih reči mu je sva boja nestala
iz lica.
„Jebi se! Trebalo je nasmrt da te prebijem.“
„Ali nisi“, odvratio je opušteno Zander, pa zakoračio unazad i pogledao u
Naomi. „Da se nisi makla sa tog mesta.“
„Ne brini.“ Uzela mu je ruku, poljubila mu izubijane zglobove. „Izađi i ti,
Mejsone, samo nakratko.“
„Na vratima sam“, rekao je.
Naomi je sačekala, proučavala je Čafinsa pogledom, videla u njemu
dečaka koji je nekad bio, čudovište koje je sad.
„Mogli bi da pišu knjige o tebi.“
„Tako je, i pisaće.“
„Čak i filmove da snimaju. Možeš da dobiješ bolesnu slavu u kojoj izgleda
uživaš. Nemam ništa protiv. Međutim, i ti i ja, i svi ostali, znaćemo da si, kad si
došao po mene, izgubio. Izgubio si, Čafinse. Strpala sam rođenog oca u
zatvorsku ćeliju, a on mi je nekad nešto značio. Sad sam i tebe strpala u
zatvorsku ćeliju, a ti mi ne značiš ništa.“
„Imala si sreće. Sledećeg puta ću…“
„Sanjaj o tome. Nadam se da hoćeš. Svake hladne, mračne noći sanjaj o
meni.“

356
 „Ti ćeš sanjati o meni.“
„Neću. Zaboraviću te, isto kao što sam te zaboravila pre mnogo godina. Ja
sam ćerka čudovišta. Čudovišta me ne plaše. Hajdemo, Tag. Idemo da ti
kupimo kolačić.“„
„Vraćaj se ovamo! Vrati se ovamo, nisam još završio s tobom.“
„Ali ja sam završila s tobom.“
Nastavila je da hoda.
„Osećaš li se bolje?“, upitao ju je Zander.
„Da. Da, osećam se bolje. Ali, hej, osećaću se još bolje kad stignem kući i
popijem onu tabletu.“
Žmurila je dok su se vozili ne bi li tako odagnala bol. Sad mora samo da
dođe kući, da zaboravi na sve.
Odahnula je s olakšanjem kad se automobil zaustavio. „Popiću lek, nema
sumnje, ali volela bih da sednem na balkon, ili još bolje da se opružim… Čiji je
ono auto?“
Pre nego što je Mejson stigao da odgovori, ulazna vrata kuće širom su se
otvorila.
„O, bože. O, bože.“ Suze su potekle dok joj je Set otvarao vrata.
„I ne pomišljaj da sama izađeš. Ja ću te poneti.“
„Došao si, ovde si. Obojica ste ovde. Kako? Ne, ne možeš me nositi. Mogu
da hodam.“
„Nigde ti nećeš hodati.“ Hari je pažljivo osmotrio Zandera. „Ti si Zander?“
„Da. Ja ću je poneti.“
Kako bi okončao prepirku, Zander je zavukao ruku ispod njenih nogu,
drugom je obuhvatio oko leđa i polako je podigao.
„Odnesi je pravo u krevet. Spremili smo ga za nju.“
„Nemojte, molim vas. Dobro sam. Stvarno bih volela da sednem na
balkon. Moram obojicu da vas zagrlim.“
„Doneću jastuke.“ Set je žurno ušao u kuću.“
„Napravio sam ružičastu limunadu, sećaš se?“
„S mrvicama leda.“ Uzela je Harija za ruku dok ju je Zander nosio. Kako
ste došli? Kako ste došli ovako brzo?“
„Privatnim avionom. Imamo veze. Devojčice moja mala“, promrmljao je,
poljubio joj ruku. „Tvoji ljudi rekli su da možemo da uđemo, Mejsone. Sve su
raščistili. I doveo si ekipu da…“
„Da. Sve je čisto“, rekao je sestri.
Kad su stigli na njen balkon, Set je nameštao jastuke i stavio lagani
prekrivač. Kao i malu vazu punu cveća na stočić.

357
 „Evo, sve sam spremio, spusti je.“ Kad ju je Zander spustio, Set je kleknuo
na kolena, zagrlio je obema rukama. „Dušice moja, mila moja.“
„Nemoj da plačeš, nemoj da plačeš. Dobro sam.“
„Treba da popije tabletu. Žao mi je“, dodao je Zander, „ali stvarno treba da
popije tabletu protiv bolova.“
„Doneću ti čašu limunade da je zaliješ. Hoćeš ti limunadu?“ upitao je Hari
Zandera.
„Ubio bih za pivo.“
„Doneću ti pivo. Mejsone?“
„Moram da idem. Vratiću se, ali moram odmah da krenem.“
„Doći ćeš na večeru. Napraviću nešto spektakularno.“
Kad je Hari žurno ušao u kuću, Set je ustao. I dalje uplakan, okrenuo se i
obgrlio Zandera.
„Ah!“ Zander je pogledao u Naomine suzne oči koje su se osmehivale.
„Dobro.“
„Ti si za mene heroj sad i zauvek.“ Set se odmakao jedan korak, šmrcajući.
„Ona je svetlost mog života. Ona i Mejson su svetlost našeg života.“
„Osvetljava i moj.“
„Moram da krenem.“ Mejson je poljubio Seta u obraz. „Sedi. Odmori se
malo.“
„Ne još. Ovom momku – zgodnom“, dodao je i namignuo sestričini, „treba
leda za ove zglobove. Nadam se da si dobro premlatio tog malog pokvarenog
govnara.“
„Slomio mu je nos, izbio tri zuba“, rekla je Naomi.
„Bravo.“
Hari je izašao s visokom čašom punom lomljenog leda, penušave
ružičaste tečnosti, i ukrašenom kriškom limuna. Dao ju je Naomi, a zatim je
dao Zanderu pivo – takođe u čaši. Potom je, kao što je to maločas uradio Set, i
sam zagrlio Zandera obema rukama.
„Ja sam Hari i ovo je moja najbolja devojčica. Veoma mi je drago što smo
se upoznali, Zandere.“
„I meni.“ Izvadio je bočicu pilula iz džepa, pa izvadio jednu. „Popij ovo.“
„Zapravo, htela sam da sačekam da…“
„Popij ovo.“
Uzdahnula je, ali je ipak progutala pilulu. „O, Hari, niko ne pravi ružičastu
limunadu tako dobro kao ti.“
„Možeš li da jedeš? Nešto meko i umirujuće. Kajganu sa sirom uz tost?“
Suze su ponovo navrle. „Moje omiljeno jelo kad sam bolesna, Hari.“

358
 „Idem da vam napravim kajganu, oboma. I spremiću ovom divnom psu
nešto posebno. Nema pseće hrane danas za tebe, junače moj.“
Tag ga je pogledao sa obožavanjem, spustio glavu na Harijevu nogu.
„Govedinu. Nazvaćemo je govedina a la Tag.“
Kad je Hari ušao u kuću, Tag je odšepao za njim. Pre nego što je Zander
stigao da proba pivo, pojavio se Set s kesom leda.
„Izvoli. A što ne sedneš na klupu? Naomi može staviti noge na tvoje krilo.
Držaćeš led na ruci, piti pivo. I gledati u ovaj prekrasni vidik. Ovo je najbolji
dan u našem životu. Je li ti udoban taj jastuk, mila?“
„Jeste, jeste.“
„Kad budeš spremna, Zander će te odneti na sprat da malo odspavaš. Mi
ćemo svi biti ovde. Ne mrdamo odavde.“
„Jako mi je drago što ste ovde.“
„Idem da pomognem Hariju. Zovite ako vam šta zatreba.“
Osmehnula se, otpila malo limunade kad ih je ostavio. „Ovo počinje da liči
na san. Jesi li znao da su ovde?“
„Mejson mi je rekao. Doleteli su rano jutros.“
„Svideće ti se.“
„Već mi se sviđaju. Šta ima da mi se ne sviđa? Imam pivo u ruci i dobiću
kajganu sa sirom.“ Morao je da spusti led kako bi izvadio telefon iz zadnjeg
džepa. „Javiću se kasnije. Već satima primam pozive i poruke. Svi hoće da
znaju kako si, hoće da dođu da te vide. Da donesu hranu, cveće, ko zna šta.“
„Svi?“
„Samo reci nečije ime. Kladim se da je ili zvao ili poslao poruku.“
Kao porodica, pomislila je. Prijatelji i zajednica mogu da budu kao
porodica ako dopustite da se to dogodi.
„Mogli bismo da pozovemo nekolicinu – Hari voli da sprema hranu
ljudima. Lepo od njih što žele da dođu. Samo, umorna sam. Tableta počinje da
deluje.“
„Onda sutra. Mogu da dođu sutra ako budeš spremna na to.“
„Tako je verovatno bolje. Sad je dobro.“
„Je li?“
„Da. Neću te pitati šta si mu rekao, ali hvala ti, jer šta god da si mu rekao,
nateralo ga je da prebledi.“
„Ti si ga dokrajčila.“
„Dokrajčila sam ga, da. I završila.“ Klimnula je glavom. „Sad sam onde gde
želim da budem, sa onima s kojima želim da budem, i nema više sekiranja
zbog krvnih veza i toga kako će reagovati ljudi do kojih mi nije stalo.“
„Dobro je.“

359
 „I volim ovo mesto. Volim da gledam u vodu i što znam da ću gledati u nju
i sutradan.“
„Dobro je ovo mesto. Treba da se venčamo dole u dvorištu iza kuće.“
„Ovo je dobro mesto za… Molim?“
„Može na jesen, biće mnogo boja.“ Zamišljeno je pijuckao pivo. „U
oktobru. Tako ćeš imati dovoljno vremena da uradiš ono što žene misle da
treba da urade. Da pripreme cveće, venčanicu i šta već treba.“
„Ali da se venčamo? To je…“
„Ono što treba da bude.“ Lako joj je pomilovao list krupnom šakom. „Imaš
vremena do oktobra da se navikneš na to. Biće ti dovoljno.“
„Ti ovo zaista smatraš prosidbom?“
„Mislim da je savršena“, dobacio je Set sa vrata, pa obrisao oči i vratio se u
kuhinju.
„Kupiću ti prsten. Lepo ćemo živeti ovde.“
„Nisam rekla da ću.
„Pristaćeš“, izgovorio je opušteno. „Volim te, Naomi. To je početak, kraj, i
sve u sredini.“ Pogledao je u nju silovitim plavim očima. „Ti mene voliš.“
„Volim te. Stvarno te volim. Samo nikad nisam razmišljala o udaji.“ Uzela
je njegovu povređenu šaku, pa ponovo stavila led na nju. „Ipak, mislim da ću
moći da se naviknem na to.“
„Dobro. U oktobru. O svemu drugom možemo da se dogovorimo.“
„Ujaci će želeti veliku svečanost.“
Slegnuo je ramenima. „Što da ne? Svečanosti su u redu, dokle god postoji
ovo.“
Sagnuo se, dodirnuo joj usne usnama.
Dokle god postoji ljubav, pomislila je, pa se prepustila njegovim usnama. I
dobro, stabilno mesto da na njemu sagrade zajednički život.
Život sa svitanjima i jorgovanom, prijateljima i trenucima mira.
I jednim stvarno dobrim psom.

360
 O autorki

Nora Roberts rođena je u Merilandu kao najmlađa od petoro dece i jedina

kćerka u porodici u kojoj se brižljivo negovala ljubav prema pisanoj reći. I
sama je rešila da se okuša u pisanju 1979. godine kada je tokom zime ostala
zavejana u kući, i tokom te, sada već čuvene snežne oluje, rođena je njena
književna karijera. Prvu knjigu objavila je dve godine kasnije i od tada ne
prestaje da niže književne uspehe. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja, a
magazin Njujorker proglasio ju je za „omiljenog pisca Amerikanaca“.

361