Svaki dan se razočaram po nekoliko puta. Vidim ima i meni sličnih. Uvijek sam se pitala zašto baš ja?

Zašto baš meni sve najgore? Ali nije. Sve je sasvim obično, isto, jednostavno. To je ono što me najviše i
boli. Zašto? Pa jednostavno idealizovanje svega u ludoj glavi dovodi do toga da svaki dan trpim sve veća i
veća razočarenja. Jedni kažu da je sreća što uvijek vidim nešto bolje i više od onoga što stvarno jeste,
drugi kažu prokletstvo. Šta ja mislim? Nisam sigurna više. Lomim se i sama negdje između. Nekad je
lakše, nekad i stoput teže. Ali opet barem imam malo mašte, fantazije, i nade da može biti i drugačije.
Zato svoje ideale pretvaram u riječi. Drugi način ne poznajem.

Ljudi su generalno pomalo zla bića. Neko više, neko manje. Da bi čovjek preživio u ovakvom svijetu, koji
nas je zadesio, mora da ima neki ideal. Ako bi svaki put stupao u neki novi odnos s tim da su svi najgori,
onda ne bi bilo nikakvog kontakta između nas. Među ljudima. Ovako se nešto ipak dešava. Koliko god
neko od nas bio prizeman i realan, mora postojati barem jedan mali dio njega koji će idealizovati nešto.
Pa makar samu ljubav. To uglavnom svi idealizujemo. Očekujemo mnogo. Zaljubimo se u sliku o nekome,
a ne u samu osobu. Zato smo povrijeđeni na kraju. Zato pričamo o tome kako se neko promijenio. Ali
nije, samo smo mi otvorili oči. Napokon. I to se dešava stalno. Stalno smo razočarani u nešto. I to zato
što smo mi idealizovali previše. Naravno nekad postoji i neka greška s druge strane, ali svakako naša
mašta je učinila svoje. Zato se razočaramo u sve, kad tad. Uvijek pravimo sliku makar za nijansu bolju.
Eto za svaki slučaj.

Mnogi preporučuju da ne treba nikad ništa očekivati. Tako je valjda lakše. Ne očekuješ, ne razočaraš se.
Sve ide kako treba. To je neki recept za sreću. Žalosno je što smo i sreću sveli na recepte i formule.
Žalosno je što ima onih koji misle i istinski vjeruju u to da treba živjeti nekim jadnim nebitnim životom,
jer je tu sigurnije. Tu nema razočarenja, ali nema ni strasti. Takvi životi, takvi ljudi su mlaki. Tu nema
ničega. Ni uspjeha, ni sreće, ni zadovoljstva. Koliko god bilo teško, pa i bolno, jer uglavnom i jeste tako,
ipak na kraju dana shvatite ako ste stvarno išli iz ekstrema u ekstrem koliko god to bilo i loše, uspjeli ste
nešto. Jedan dan ćete biti najsrećniji, drugi dan će vas boljeti više nego ikad, ali iz toga ćete stvoriti
nešto. Tu nastaje strast, tu nastaje potreba da se bude bolji, da se zakorači stepenica više. Tu se živi. Ja
ne znam da su neke velike i značajne stvari nastale zato što su bile negdje u sredini, umjerene, bez
očekivanja, bez idealizovanja. Tu samo nastaje neki poluživot, nedostojan ljudskog bića.

Nije lako biti velik čovjek, nije lako stvarati. Sve to nosi sa sobom određeni teret. Utiče to na čovjeka.
Ponekad i loše. Uništava ga, mrvi ga. Ali prođe i to. Ništa nije vječno, pa tako i to nestane. Nestane i
sreća i uspjeh, ali ako je već neko uspio u nečemu, uspjeće opet. I opet. I tako dokle god treba. Ako je
bez ideala, bez ideje, bez strasti, on će samo lutati. Hodaće usamljen i siv. Hodaće prazan pustim
ulicama. Misliće da to tako treba. Tješiće se kako je njemu u suštini dobro, jer neće nikada biti razočaran
baš zbog toga što nikada ništa nije očekivao. Pa i najmanja sitnica izgleda kao nešto značajno. Treba se
radovati sitnicama, znače one mnogo. Ali i za tu radost potrebna je strast. Potrebno je nešto više od tog
jadnog života bez boja, gdje se krijete od njega samog, gdje se krijete od sebe.