re~ v.d.

urednika
DOBA BLAGOSTAWA
Nemojte se pitati kakav mozak u ovo na{e dana{we vreme ima
krivu vijugu da stavi ovakav naslov. Gde crno "Doba blagostawa" u
Leskovcu gradu sa svojim selima satelitima??? Privreda nam crkla,
ulice razlokane, nemamo deponiju, nemamo ni auto-put, nemamo ni
sre}e u kvizu "Milioner", a nekom ovo "Doba blagostawa".
Taj neko se odmah izviwava ako je pogre{no shva}en, ali je u
pitawu bila jedna uska i li~na impresija kad sam ovaj trenutak u
Leskovcu nazvao tako kako jesam. Ali, ako se uzme i oduzme sve ono
{to nas juri (a i sti`e) u politi~kom kovitlacu koji tutwa predizbornom
Srbijom, pa ako na to dodate mrkopogledaste Amerikance koji se na
svakih {est meseci opasno naqute na nas, pa ako se zadubite u
nov~anik a otuda vam sti`e ~isti eho, pa ako ovo, pa ako ono, ispada
da je Leskovac van vremena i sveta. Ispada tako jer je u Leskovcu
otpo~ela velika i tradicionalna manifestacija: "Pe~emo paprike, zidamo
ajvar".
Elem, kad do|u ovi septembarski dani i kad se ceo grad zadimi ko
Nagasaki 1945, jasno mi je da se Leskov~ani ritualno povla~e iz
ostatka planete i posve}uju svom zovu prirode. Raspale se vatre svud
gde vatra mo`e da stane, posade se babe i deca mlada, zabaci lim
preko plamena (kod prose~nih Leskov~ana pocinkovani, kod bogatijih
plastificirani, sirotiwa ve} razvali oluke i {upe) i krene manufaktura.
Kad se lim ugreje i radna snaga zarumeni, po~iwe ples sa paprikama.
Zacvr~e ajvarlike i po~nu da se okre}u ko mambo plesa~ice. Brze i
vatrostalne ruke doma}ica rade same od sebe i pe~ene paprike se
talo`e u ogromnim plavim vanglama. I tako, dok se no} ne zacrni ko
talog od kafe. Sutra nanovo, po danu, dok Avaksi i ostala nebeska tela
ne zapadnu u dimne oblake {to se iz na{eg malog ali `ivopisnog grada
{ire Mle~nim putem. To je onaj tren u godini kad se sa majke Zemqe
osim Kineskog zida jo{ jedino Leskovac u Kosomosu jasno vidi.
Zato nas i zovu Paprikari. Pa {ta. Jagodinci su ]urani, Kru{eqani
^arapari, Piro}anici cicije, U`i~ani Ere, a mi smo to {to jesmo. Zato je
na{ ajvar umetnost koju niko u svetu ne zna da inkorporira ali svi vole
da je degustiraju. Slobodno mo`ete sa teglom ajvara i preko Atlantika, i
posti}i }ete lep uspeh kod tamno{wih domorodaca. Sa teglom ajvara
mo`ete i u Afriku, Australiju... Bez obzira {to nau~nici ka`u da je ajvar
specifikum po tome da nema u sebi ni jedan koristan sastojak (sve
ubije vreli lim i dugo kuvawe), odavno je poznato da je najzdravije
istr~ati na proplanak i pasti travu, pa jo{ ne videh nau~nika koji se na
taj korak odlu~io. Jer ajvar nije smi{qen da svet sastojcima
impresionira, niti da Leskov~ani od wega biznis naparave. Nastao je i
opstao jer je najjeftinija hrana za sirotiwu koju zimski meseci o{ure.
Ajvar se mo`e jesti uz svako jelo, a mo`e i bez ikakvog jela.
Dovoqno je da ima{ par~e hleba i no` razmaziva~, i, eto ti kompletnog
obroka. Ajvar, kao svako kosmopolitsko jelo dozvoqava da se jede i u
dru{tvu i u samo}i. Prihvata porculensku ~iniju i laneni stolwak, a
ukusan je jednako (a mo`da i vi{e) kad se par~e hleba i ajvara servira
na kolenu, direktno iz {ake pa grizi. Prija zaqubqenima, prija i
mrzovoqnima, i {to je najbitnije, ne tra`i meso. Tanko ise~en list sira i
mo`e, ali meso ne ide preko. Dakle, spas za doma}icu kad spasa nema.
Ajvar je na{e obele`je i ne treba ga se stideti. Jeste da je odlika
siroma{nih, ali, ajvar nije kriv {to smo mi siroma{ni.
Krivi smo mi sami.
P.S.
Iskoristio bih priliku da pozdravim i na{e nove ~itaoce iz
Vlasotinca koji su neo~ekivano (~ak i za na{eg distributera) toplo
prihvatili Na{u re~. Pove}a}emo tira` u Rosuq sitiju i po~eti sa stalnim
rubrikama iz bratskog nam i ni~im izazvanog Vlasotinca.
S po{tovawem
Andreja Toma{evi}