IDENTITET

Идентитет је особина релативне целовитости и постојаности личности упркос променама у

њој и око ње. Осећање идентитета почиње да се формира у детињству, а посебно током
адолесценције када постоје и највеће кризе идентитета. Када особа поставља себи кључно
питање „ко сам ја”, „чему тежим”, „одакле сам” и сл. Посебан значај
у процесуформирања идентитета имају особе из најближе околине, али
и систем социјалних вредности заједнице у којој појединац живи. Према Ериксону, осећање
личног идентитета засновано је на запажању самоистоветности и непрекидности постојања у
времену и простору, као и опажања чињенице да други људи запажају и признају ову
чињеницу. Појединац који је стекао осећање личног идентитета има доживљај континуитета
између онога што је био некада, што је данас, као и онога што замишља да ће тек бити.

Identitet (lat.: identitas = karakteristična jedinica) je individualna karakteristika odnosno osobina po

kojoj je predmet ili osoba prepoznatljiva ili znana. Pitanje u vezi ličnog identiteta se bavi uslovima,
pod kojima je neka osoba u jednom vremenu, ista osoba u drugom vremenu, što je poznato kao lični
kontinuitet.
Ova vrsta analize ličnog identiteta osigurava skup potrebnih i dovoljnih uslova za identitet neke
osobe, kroz vrijeme.
Zakonom se propisuju uslovi, kada službeno lice ili institucija imaju pravo da utvrđuju nečiji identitet.
Za identificiranje žive osobe mogu poslužiti:

 lična karta ili neki drugi dokument sa fotografijom

 iznimno se za provjeru identiteta uzima iskaz osobe, čiji se identitet provjerava.
Postoje slučajevi kada osoba nema ličnu kartu, ili kada se sumnja u porijeklo dokumenta. Tada se
upotrebljavaju metode kriminalističke taktike i tehnike, kao i druga specijalna vještačenja.
Da bi se saznao nečiji identitet, ponekad se objavljuju fotorobot, crtež ili fotografija osobe. To se
često dešava kada je osoba mrtva, nestala ili ne može sama dati podatke o sebi.

Šta definiše naš identitet i kako se prikazujemo drugima?

Na pitanje „Ko sam ja?“ svako od nas bi dao različit odgovor. Ukoliko bi pred vas bio postavljen zadatak
da prvom asocijacijom dopunite rečenicu “Ja sam...”, šta bi to bilo? Neko će odgovoriti da je uporan, neko
da je pravoslavac, dok bi neko kao prvu asocijaciju naveo nacionalnu pripadnost ili bi se deklarisao kao
navijač određene navijačke grupe. Neko će, prosto, reći svoje ime. Šta je to što definiše naš identitet, i ko
smo zapravo mi iza svog imena i prezimena?

Identitet

Identitet predstavlja sveukupnu organizaciju emocionalnih i kognitivnih karakteristika koje predstavljaju

percepciju individue o sebi samom kao različitom biću, u skladu sa sobom, a odvojenom od drugih, koje
pokazuje relativnu doslednost u ponašanju i doživljaju sebe. Svesno osećanje da posedujemo identitet
zasniva se, u isto vreme, na neposrednom opažanju sopstvene konstantnosti i doslednosti, a s druge strane,
na uočavanju naše istovetnosti od strane drugih ljudi. Dakle, identitet predstavlja, u odraslom dobu,
relativno nepromenjiv entitet koji sačinjavaju naše osobine, afekti, motivi, potrebe, stavovi, ponašanje, i
kao takvi nas izdvajaju od ostalih. Ipak, primer sa početka teksta ukazuje na to da svako od nas akcenat
stavlja na drugi aspekt sopstvenog identiteta. Potreba ljudi da budu različiti od drugih reflektuje se kroz
ucelovljavanje svih komponenti identiteta na specifičan i autentičan način. Takođe, na isti taj specifičan
način, podvlače se određena poglavlja koja su učestvovala u građenju identiteta. U zavisnosti od toga šta
u tom momentu, u zavisnosti od trenutka ili životne faze, smatramo za najznačajnije, fokus našeg ličnog
identiteta biće drugačiji. Ovo ne govori ni o kakvoj defragmentaciji ličnosti, niti o promeni identiteta. Reč
je o površinskom sloju momentalno definišućih svesnih aspekata identiteta koje smo u stanju da
verbalizujemo.

Kada se govori o aspektima identiteta, često se navodi čuvena metafora luka – identitet se, kao i luk, sastoji
od slojeva. Spolja su „manje važni“ slojevi odnosno svojstva, koja se najlakše mogu verbalizovati, i koja se
navode kao prve asocijacije na sopstveno bivstvovanje. Kako se ide prema unutrašnjosti, približavamo se
sredini i čovekovoj suštini, ali, u sredini luka nema ničega. Tu se onda postavlja pitanje - je li čovekova
„prava“ suština fikcija, i da li ona zaista postoji? Da li postoji jedna definišuća karakteristika čoveka koja ga
kroz ceo život konstituiše i privlači ostale elemente identiteta kao magnet? Ili je neponovljivost jedne osobe
upravo u autentičnoj povezanosti i dinamici funkcionisanja svih slojeva? U svakom trenutku života normalna
odrasla osoba osećaće se konstantno i relativno stalno. Ukoliko se fokus identiteta i pomera, on ne menja
ljudsku suštinu. On samo naglašava određeni sloj.

Identitet i integritet

Ne samo što su fonetski slične reči, pa se neretko pomešaju, ova dva pojma su u velikoj meri povezana.
Identitetu je neophodan integritet da bi ga održavao konstantnim. Pri razumevanju pojma integriteta važno
je naglasiti geštalt princip celine – celina prethodi delovima, i predstavlja više od prostog skupa delova koji
je čine. Ona po sebi ima novi kvalitet, i ne može se svesti na skup svojih elemenata. Integritet ima najvažniju
funkciju upravo u objedinjavanju razvojem formiranih tendencija u jedinstvenu celinu i celovit sistem. Osoba
sa svim svojim osobinama, potrebama, fizičkim karakteristikama, funkcioniše kao celina. Kao što organizam
funkcioniše kao sistem organa koji su međusobno funkcionalno skladno povezani, tako i integritet na okupu
drži sve definišuće karakteristike identiteta i čini osobu jedinstvenom i neponovljivom jedinkom.

Kako se sve možemo prikazati drugima?

• Nacionalni identitet – ovaj primer ne važi samo za stanovnike naše države, već naravno i za pripadnike
ostalih nacionalnosti. Ipak, često čujemo da se neko pre svega kvalifikuje kao Srbin, a onda kao sve ostalo.
Uz to neretko ide i dodatak „pravoslavac“. Potreba da se neko definiše kao pripadnik svoje države i da to
predstavlja najvažniji segment ličnog identiteta i samosvesti ima višestruke korene. Oni mogu imati poreklo
u aktuelnoj političkoj situaciji, gde se osoba poistovećuje ili identifikuje sa svojom zemljom jer empatiše sa
svojim narodom u teškim vremenima u kojima se nalazi, ali može imati i drugačiju, nacionalističku
konotaciju. U tom slučaju osoba se definiše kao, u našem slučaju Srbin ili Srpkinja, ali sa smerom
posmatranja preko puta – usmerenim ka drugim narodima prema kojima gaji agresivna i negativna
osećanja. Dakle, pored toga što voli svoju zemlju, okreće se protiv neprijateljskih država i nacionalnosti ili
veroispovesti, koristeći naizgled racionalna i objektivna opravdanja.
• Verski identitet – ovaj segment identiteta često je povezan sa nacionalnim. Osoba u tom slučaju asocira
i sparuje nacionalnu pripadnost i veroispovest kao nedeljivu dijadu. Takođe, ukoliko je osoba religiozna i
posvećena veri, kao i ukoliko je njen posao povezan sa crkvom i samom verom, često će kao prvu asocijaciju
identiteta naglasiti veroispovest.
• Nadimak – često se može čuti da neko rečenicu „Ja sam...“ nastavi svojim nadimkom umesto imenom i
prezimenom. U slučaju adolescenata, ovo je čest slučaj s obzirom na razvojnu fazu formiranja samosvesti
i identiteta, sa akcentom već spomenutog odvajanja sebe od ostalih kao posebnog. Mlada osoba ima
potrebu da se predstavi kao posebna, jedinstvena i drugačija, i nadimkom se odvaja od ostalih osoba sa
istim imenom, kao i od grupe vršnjaka u celini. Nadimak postaje sinonim za novi identitet, omnipotentno i
silovito Ja koje postaje zrelo, autonomno i drugačije. U slučaju odraslih osoba, nadimak takođe ukazuje na
potrebu za predstavljanjem sebe kao posebnog. Potreba za dozom posebnosti i autentičnosti u
predstavljanju vidi se kroz mnoge stvari (potpis, stil oblačenja, rečnik, specifičan karakter itd.) ali se neretko
prvo vidi u predstavljanju. Što čudniji i u većoj meri nesvakidašnji nadimak – predstava o sebi je
autentičnija.
• Navijački identitet–pojava ove vrste identiteta poznata je svima, i javlja se u svakoj kulturi na svetu. Sport
je u današnje vreme veoma popularan u svim oblicima, a fudbal se izdvaja kao sportska disciplina koja u
najvećoj meri podvaja ljude prema navijačkim opredeljenjima. Kao posledica javlja se formiranje navijačkog
identiteta, odnosno naglašavanje omiljenog kluba i navijačke grupe kao važnog i definišućeg elementa
celokupne ličnosti. Fudbal se oduvek više vezivao za pripadnike muškog pola, ali sve je češća slika devojaka
i žena na stadionima i sportskim terenima. Ukoliko sportski klub i navijačka grupa postane prioritet, i osoba
se poistoveti isključivo sa svojom navijačkom grupom, ljubavlju prema omiljenom klubu i neretko
negativnim osećanjima i akcijama usmerenim protiv protivničkog kluba, može se reći da je osoba u prvi
plan stavila aspekt navijačke grupe u doživljaju sebe. Kada je osoba na stadionu, sa pripadnicima navijačke
grupe ili više njih koji bodre isti klub, oseća se sigurno i moćno. Efekat „stada“ iligomile se vidi na delu u
ovom slučaju, i u pitanju je takozvano potpuno konformiranje, kada se usled pritiska grupe ili vlastite želje
da se misli kao i drugi članovi grupe, menjaju ponašanje, stavovi i vrednosti. Da bi bila prihvaćena i da bi
se osećala kao deo jedne velike, jedinstvene skupine, osoba veliki deo slobodnog vremena posvećuje
praćenju sportskih rezultata, usvaja elemente kluba i impregmentira ih u svakodnevicu (lepljenje postera u
sobi, melodija navijačkih pesama na telefonu, kupovina raznih sitnica sa amblemima kluba itd). Time
paradoksalno, iako se trudi da izgradi jedinstven i autentičan identitet, gubi svoju individualnost i deklariše
se kao član grupe, odnosno „jedan od“, što je cena gubljenja granica unutar jedne organizovane i kohezivne
grupe sa svojim pravilima, vrednostima i ujedinjujućom emocijom pripadanja.
• Muzički identitet – često ćemo čuti da neko za sebe kaže da je „roker“, „metalac“, „reper“... Iako postoji
nebrojeno muzičkih pravaca u današnje vreme, neće se simpatizeri svakog muzičkog pravca javno
deklarisati i isticati muzičko opredeljenje kao definišući deo doživljaja sebe. Ovo je slučaj gotovo isključivo
sa alternativnim muzičkim pravcima, ili pravcima koji se ističu iz proseka i većine. U ovom slučaju opet se
može videti težnja za posebnošću i izdvajanjem iz gomile, što predstavlja rezultat prećutne „borbe“ ovakvih
osoba za promovisanjem autentičnih i kvalitetnih vrednosti. Stav da se ne mora biti prosek, i da se može
biti drugačiji u pogledu muzičkog ukusa, rezultira okretanjem ka građenju i unapređenju ovog dela sebe, i
uživanjem u muzici koja predstavlja vodič za građenje identiteta. Ovo je najčešće slučaj u adolescentnom
dobu, kada muzika igra važnu ulogu u stvaranju sopstvenog Ja. Ipak, muzička opredeljenost i deo identiteta
koji ga neguje, ostaje usađen i u odraslom dobu, i ljudi mu ostaju verni dokle god drže do svoje
jedinstvenosti i nepromenljivosti.

Zašto je tako važno samoprikazivanje?

U prethodnim slučajevima u nekoliko navrata je naglašeno da osoba ima potrebu da naglašavanjem

posebnosti aspekata ličnog identiteta stvori određenu predstavu o sebi pred drugima. Samoprikazivanje
predstavlja strukturisanje i oblikovanje sopstvenog ponašanja sa ciljem prenošenja određenih informacija
o sebi drugim osobama. Koristeći razne aspekte i elemente svog ponašanja, osoba kontroliše emitovanje
informacija o sebi i način na koji ostvaruje željeni uticaj na osobe koje to ponašanje opažaju. Neposredni
cilj samoprikazivanja je kontrola osobe nad svojim javnim Ja, odnosno nad slikom koju o njoj imaju drugi
ljudi. Pokreti, izraz lica, osmeh, biranje reči, odeća, akcenat, sve to može poslužiti kao sredstvo da se
prenese određena poruka o sebi. Ipak, najubedljivije deluje integrisani identitet koji izdvaja jedan ili više
istaknutih aspekata Ja, i ostavlja najdublju impresiju.
Motiv u težnji osobe da se samo-prikaže, odnosno naglasi svoju posebnost, jeste potreba za sticanjem
odobravanja ili naklonosti drugih, i time ostvarenje određene koristi. Oslanjajući se na kriterijume socijalne
poželjnosti pojedinih oblika ponašanja, kao i na očekivanja koja imaju drugi ljudi, osoba teži da svoje
ponašanje uskladi sa tim kriterijumima i očekivanjima. One, dakle, upravljaju impresijom, i ulažu znatnu
količinu energije da „ostave utisak“ i „budu primećene“. U ovom kontekstu „biti primećen“ znači biti izdvojen
iz gomile i zapamćen kao autentičan. S tim u vezi, motiv samoprikazivanja može biti i dodvoravanje, pri
čemu se, uvažavajući kriterijum poželjnosti određenog ponašanja, stava ili vrednosti, pokazuje velika
zavisnost od slike koju drugi ljudi imaju, i utiska koji će osoba ostaviti.

Šta god bio ključ identiteta, i kako god se osoba prikazivala, uvek će imati potrebu da ulaže u svoje granice
prema svetu i ljudima, i sija najsjajnije što može, svojim ličnim sjajem. Ne postoje dve identične osobe na
svetu. Svako od nas je ličnost za sebe, i na površini nam „sijaju“ različite stvari. Mogu se smenjivati tokom
života, i ustupati mesto jedna drugoj, ali svaka od njih ostaje kao naslov faze kroz koju smo prošli i koja
nas je formirala u osobu koja smo sada.
Dunja Reljić, master kliničke psihologije
O.L.I. psihološki savetnik i lifecoach

Ko sam ja? Ili o identitetu

Radeći psihodijagnostiku kao klinički psiholog, često sam bila u prilici da lakše
dobijem odgovore na pitanje „kakvi biste želeli da budete“ nego na pitanje „ko
ste vi“. Izgleda kao da je lakše imati projekciju onoga šta bi za nas, a i one
oko nas, bilo poželjno, prihvatljivo, dostojno samopoštovanja i poštovanja
drugih, više određeno.

Autor: Vesna Brzev-Ćurčić

Izvor: magazin "ELLE"
UTORAK, 3.03.2009. | 08:00

Podeli
Ljudi su, posebno u stanjima povišene anksioznosti, depresivnosti, životnih turbulencija,
malo zbunjeni u pogledu onoga kako bi mogli da se definišu. To ne znači da su izgubili
identitet, već da neka stanja mogu da dovedu do prolaznih konfuzija, čak i u takvoj
odrednici kakav je identitet. Govoreći o identitetu danas, posmatraćemo ga iz više
uglova, upravo onih u kojima danas živimo.

Pojam identitet latinskog je porekla (identitas) i znači istovetnost. U psihološkom smislu

identitet određuje neku vrstu različitosti između ljudi, ali i doživljaj sebe kao jedinstvenog
i trajnog. U tome i jeste istovetnost. Pitanje identiteta pitanje je same čovekove suštine.
Identitet omogućava osećanje kontinuiteta između prošlosti, onoga što je bilo nekada,
onoga što je sada i onoga što osoba misli da će biti. Teoretičari kažu da je to jedinstvo
ličnosti tokom jednog perioda. Naš narod ima sjajnu izreku koja kaže: „Koliko ljudi, toliko
ćudi“. Preneto na pojam identiteta, moglo bi da se kaže da je to jedinstven sklop odlika
jedne osobe koji je razlikuje od svih ostalih.
Pod pojmom identiteta danas se nalaze ne samo lični identitet nego i nacionalni, etnički,
kulturni, evropski, vizuelni, korporativni, digitalni, zvučni i još brojni. Tako se identitet
zapravo u svom pojednostavljenju i rastavljanju na pojedinačne činioce, u stvari,
usložnjava. Mnoge od tih identiteta nametnula je savremena civilizacija, tehnološki
napredak, a delom i pomodarstvo. Što je osećanje identiteta neke osobe „labavije“, to je
ona sklonija prikupljanju različitih formi identiteta.

Identitet se formira gotovo od rođenja. Naizgled nepostojeća a ipak tako složena

komunikacija koja se uspostavlja između majke i deteta po rođenju, omogućava
stvaranje jedinstvenog osećanja Ja. Mnogi teoretičari slažu se da se odnos majka–dete
uspostavlja i pre rođenja, odlukom majke da začne, a potom i rodi. Odnos sa
partnerom, socijalno i ekonomsko okruženje, opšte stanje, posebno psihičko, koje
prethodi začeću igraju vrlo važnu ulogu. Sam tok trudnoće, tok porođaja, željeni pol
deteta, „narav“ koju beba ispoljava po rođenju, takođe su faktori koji utiču na
uobličavanje tog odnosa. Neki očekuju mirnu bebu, a dobiju živahnu, a drugima se desi
upravo obrnuto. O polu da i ne govorimo. Od toga šta je za majku signal da beba nešto
želi ili joj nešto smeta do reakcije na to, zavisi i šta za majku postaje znak koji joj
pomaže da raspozna potrebe bebe i na njih odgovori.

U samom početku beba ne razlikuje sebe od majke, ne razlikuje Ja od ne-Ja, ne postoje

dva bića nego jedno stopljeno s drugim. Postepeno, vremenom, beba polako „shvata“ i
prihvata da je majka odvojena od njega i da je svako od njih posebno biće za sebe.
Faze kroz koje beba i majka prolaze su raznovrsne, bogate zajedničkim ali i
pojedinačnim intrasubjektivnim karakteristikama. Tokom druge godine javlja se „Ja“ koje
dete koristi kada govori o sebi, odrednica kojom razlikuje sebe od drugih, ali i definiše
sebe kao odvojeno biće.
Identitet koji podrazumeva polni, rodni, rodbinski, profesionalni, socijalni, vrednosni,
seksualni, nacionalni, religijski aspekt jedne ličnosti, svoj puni zamah dostiže u doba
adolescencije. Za adolescente je karakteristična izvesna konfuzija kada je u pitanju
identitet. Uspostavljanje granica između onoga što je spolja i onoga što je sadržano u
Ja često se ljulja i deluje nestabilno.

Adolescenti eksperimentišu sa svojim granicama, svojim identitetom u najširem smislu.

Nisu retke ekskurzije u različita stanja i osećanja, pomeranja iz jednog ka drugom
sasvim oprečnom opredeljenju. Sve to ima za cilj proveru onoga što se oseća kao Ja,
ali i potrebu adolescenta da istražuje, a time i osnažuje svoje sveukupne potencijale.
Nije retkost da se u adolescenciji pojavi pitanje pravog identiteta, pitanje tačnog polnog
identiteta, traženje profesionalnog. Sve to praćeno je napetošću, stanjima anksioznosti,
nemira, a nekad i reakcijama koje podsećaju na depresivne.

U tom traganju, adolescent prolazi kroz Scilu i Haribdu dok ne dođe do krajnjeg
odgovora na pitanje „ko sam ja“. Ova adolescentna lutanja često uznemiravaju odrasle,
posebno roditelje, koji su pomalo nestrpljivi u svom očekivanju da se proces formiranja
identiteta konačno završi i da svaka strana zna ko je onaj drugi u stvari.

Tokom razvoja stiče se i odnos prema celokupnom unutrašnjem svetu, upravo onom
koji označava identitet. Mladi ljudi svoj identitet grade i kroz odnose sa drugima,
prvenstveno svojim vršnjacima koji na tom uzrastu imaju daleko važniju ulogu od
roditelja. Oni su merilo vrednosnih sistema, ukusa, imaju prevagu moći i nude obrasce
za život. Deo toga adolescent prihvata kao svoje, a deo odbacuje smatrajući ga
neprihvatljivim s aspekta onoga kako se oseća.
Tokom ovog najsloženijeg i neponovljivog perioda odrastanja, mladi uobličavaju i
konačno definišu osećanje nacionalnog identiteta. Nacionalni identitet omogućava da se
osećamo kao svoji među svojima bez obzira na prepreke, teškoće, izazove koje
pripadnost jednoj naciji nosi. Međutim, zreli i ostvareni ljudi nemaju problem sa ljudima
koji imaju drugi nacionalni identitet jer ih, zbog čvrstine njihovog, drugi ne ugrožava.
Upravo oni koji se najviše bune zbog drugih nacionalnih identiteta ukazuju na slabost
svojih.

Paradoksalno ili ne, to izaziva brojne sukobe. Zanimljivo je kako se ljudi adaptiraju na
nove sredine u koje odlaze svojom voljom ili su prognani. Neki se potpuno poistovete sa
nacijom kojom su okruženi, prihvataju bezrezervno običaje, stil života, vrstu hrane, jezik
do mere da gotovo zaborave sopstveni. Drugi pak neguju svoju tradiciju, običaje, hranu,
jezik. I jedni u drugi zapravo su u nekoj meri neprilagođeni jer nisu u stanju da prihvate
činjenicu življenja na drugom mestu koju usklađuju s onim što je srž njihovog
nacionalnog identiteta.

Danas nije retkost čuti da se od nekoga traži da ima čvrst profesionalni identitet. Ako je
lekar, onda je lekar; ako je pekar, onda je pekar. Čvrst profesionalni identitet znači da
se osoba oseća kao da je lekar ili pekar, ali da u isto vreme radeći iz nužde ili slobodne
volje neki drugi posao ne gubi osećanje profesionalnog identiteta.

Zato ljudi koji se ne bave svojim primarnim zanimanjem ili su raseljeni diljem ove
planete imaju utoliko manje problema sa nalaženjem posla koji ne odgovara njihovoj
spremi ukoliko je njihov profesionalni identitet bio dovoljno čvrst. Takve ljude iz ležišta
ne može da izmesti apsolutno ništa.
Savremeni ekonomski trendovi nameću i nešto što se zove korporativni identitet. Svaka
korporacija ima potrebu za originalnošću, jedinstvenošću, ali i odanošću onih koji za nju
ili u njoj rade. Korporativni identitet označava poštovanje zajedničkog na uštrb
individualnog. Timski rad je neminovan, ali postaje štetan ako svi misle identično, svi se
u svemu slažu i sve teče „kao da su jedan“. Upravo to govori o gubitku ličnog identiteta.

Timski rad je zajednički rad, sa istom idejom i entuzijazmom, istim ciljem i sredstvima
osoba različitog identiteta, što i čini prednost. Unošenjem ličnog aspekta, svog
poimanja, svojih shvatanja, tim može samo da dobije. Nije retkost da se u velikim
korporacijama guši lična inicijativa. Nije retkost ni da zaposleni u velikim kompanijama
pevaju himnu firme svakog jutra (nije šala), da se oblače šablonski i da se već i po tome
zna ko kojoj korporaciji pripada. Gušenje individualnosti možda može da pomogne rastu
korporacije (nisam ekonomista), ali je svakako štetno po učesnike. Ako neko treba da
se odrekne svog identiteta, šta mu ostaje? Takozvani team building je sjajna stvar ako
ne podrazumeva da se svi zaposleni, zajedno sa svojim porodicama, sastaju i „druže“
svakog vikenda. Tako i porodica gubi identitet da bi korporacija rasla.

U praksi se čuje da neke osobe imaju ono što se u nauci zove „lažno Ja“. To su osobe
koje funkcionišu „kao da“, maglovitih granica, uverenja, lako uskaču u uloge i često
negde zagube sebe.

Često se u raspravama, sukobima, nadmetanjima čuje rečenica: „Znaš li ti ko sam ja?“.

Ovo ima prizvuk pretnje, ali i pitanje da li neko uvažava tuđ identitet, pravo na
originalnost, mišljenje, stav, ubeđenje, dostojanstvo. Tako i rečenica „Ko si sad pa ti?“
ima uvredljiv ton i izaziva bes i agresiju drugog. Dakle, identitet je odrednica oko koje
nema pregovaranja, nagodbi.

Osobe formiranog i čvrstog identiteta su stabilne, postojane, odolevaju životnim

osujećenjima, umeju da se raduju, tuguju, planiraju, oslonac su drugima, znaju u
svakom trenutku ko su. One nemaju problem da odgovore na pitanje „ko ste VI“.

LIČNI IDENTITET
Posted at 18:00h in SOUL by ryl
PIŠE: PRIM.DR. ANĐELKA KOLAREVIĆ, PRIHIJATAR, PSIHOTERAPEUT
FOTO: PIXABAY
Lični identitet predstavlja trajno osećanje sopstvene celovitosti i otpornosti, bez obzira na
sve promene i iskušenja sa kojima se susreće osoba u sebi samoj, ili u okolini u kojoj
protiče njen život.

Gete u jednom stihu kaže: “Najveća sreća dece ovog sveta jeste sama ličnost.“ I jeste
najveća sreća za čoveka, koji nastaje od deteta, ali i najvažniji zadatak da istraje u
formiranju i postizanju ličnog identiteta. Osećanje ličnog identiteta počinje da se izgrađuje
od ranog detinjstva, a svoj egzistencijalni vrh doživljava u adolescenciji, kada postoje i
najveće krize, kroz stalna pitanja: Ko sam JA? Čemu težim? Kako me drugi vide?

Psihoanalitičar Lacan opisuje prvi čovekov susret sa samim sobom kroz stadijum
ogledala. To je period u kome dete, po prvi put, vidi sebe u ogledalu, i već tad čini
fundamentalnu grešku misleći da je ta slika, na neki način, superiorna, i teži da postane
ta idealizovana osoba. To je trenutak prvog konflikta identiteta. Nakon ove početne
traume, sledi niz događaja u životu koji pomažu ili odmažu formiranje sopstvenog
identiteta. Potraga za identitetom zapravo je pokušaj da se steknu, izdvoje i zadrže, sve
one odrednice koje nas čine onim što jesmo. Lični identitet se stvara kroz mnogobrojne
izbore, ali i kroz dileme, kroz proces prilagođavanja i zadržavanja tih izbora, ali i
odbacivanja svega onog što nije na korist i rast ličnosti. Mlada osoba, od ranog razvoja,
usvaja razna uverenja okoline, mnoga prihvata kao aksiome, iako će kasnije u životu da
se potvrde kao loša i pogrešna. U tim tačkama vremena, zapravo, leži smisao identiteta.
To je momenat da se prepozna sve ono što jeste u arsenalu ličnosti, ali da treba odbaciti,
sve ono što je ostalo neobrađeno u realnosti i nepotvrđeno u osećanju dobrog izbora.
Prihvatanje obaveza, kao i razvoj stavova i uverenja koji će osobu određivati, prate razvoj
identiteta, ali i pomažu da ličnost na najbolji mogući način razume sebe. Još jedan
psihoanalitičar koji se, takođe, bavio problemom identiteta jeste Erikson. I po njemu,
ključni period za razvoj identiteta je doba mladosti, na prelazu iz detinjstva u odraslo doba.
To je period u kome osoba otkriva sredinu i zahteve koje ona nameće, ali i svoje potrebe
i stremljenja. Nakon toga, pokušava da uskladi sva ta nova saznanja, birajući društvenu
ulogu u koju se uklapa. Međutim, ovo nikako nije lak zadatak, pogotovo u vreme otkrivanja
svojih želja i sposobnosti.

U stalnom preispitivanju sebe i sveta koji je okružuje, pod pritiskom okoline da izabere
svoju ulogu, osoba može okolinu doživeti kao preteću i povući se u sebe. Osećanje
nespremnosti za sledeći razvojni korak, tj. za određivanje sopstvenog identiteta, mladu
osobu može dovesti do krize. Ona se tada oseća izgubljeno u mnoštvu uloga, ne
prepoznajući nijednu od njih kao suštinski svoju.

Upravo je razumevanje sebe, i okruženja u kome se osoba nalazi, jedan od glavnih

preduslova za formiranje stabilnog, intimnog odnosa sa drugima.

Ličnost kao potpuno ostvarenje celovitosti našeg bića predstavlja, u suštini, nedostižan
ideal. Međutim, sreća da ideali nisu ciljevi, već putokazi, pa nedostižnost i ne predstavlja
prepreku da se razvijamo i izgrađujemo tokom života.

Biti određen, celovit i sazreo je delo najviše životne hrabrosti, kaže Jung, a i apsolutne
potvrde individualnog postojanja, i na kraju krajeva, predstavlja uspešnu adaptaciju na
uslove univerzuma oko nas. S druge strane, ono što je dostižno je uspostavljanje
autonomije ličnosti, na koju nas upućuje Erik Bern. Smisao dobrog bitisanja u tom istom
univerzumu i jeste postignut kroz sposobnost da budemo svesni sebe, drugih i sveta oko
sebe, i da najzad naučimo da budemo bliski. kao i da svojoj spontanosti damo slobodu u
dobrom izboru svega što želimo. Na tom putu nikako ne smemo da zaboravimo da se u
svakom odraslom krije dete koje se još formira, i kome su potrebni stalna potvrda
postojanja, moći, ljubavi, pažnja i svrha postojanja.

U potrazi za svojim identitetom, jedan od najvećih zadataka je da stalno proveravamo

uverenja koja smo stekli kroz prvo ogledalo sopstvene provere, ali prateći kao normalno
da možemo stalno da rastemo, i da to bude sve do kraja života. Ako je naše ogledalo u
detinjstvu bilo zamagljeno, sada i ovde ne mora da bude. Sada ugledan lik koji postoji,
ne mora da bude lik iz zamagljenog ogledala. Život nas vodi tačno ka sve sličnijem
ogledalu, treba samo izdržati prepoznavanje i ne pobeći mu, shvatiti da je to sasvim nov
odraz sebe, koliko toliko zrelijeg, a naročito ga ne treba razbiti. Znate, i narod veruje u

nesreću od 7 godina