Heder Moris

Tetovažer iz Aušvica

Prevela
Žermen Filipović
Naslov originala

Heather Morris
The Tattooist of Auschwitz

Copyright © Heather Morris, 2018

Originally published in the English language as THE
TATTOOIST OF AUSCHWITZ by Zaffre, an imprint of
Bonnier Zaffre Limited, London.
Published in Serbia by arrangement with Bonnier Zaffre
Ltd. and P. & R. Permissions & Rights Ltd.
All rights reserved.
Translation copyright © 2019 za srpsko izdanje, LAGUNA

Mapa Evrope – Nikolet Kejven

Mapa logora Birkenau – AR Design
Sva prava pridržana.

Ovo je književno delo zasnovano na ličnim uspomenama

Lalija Sokolova. Učinjen je svaki napor da se činjenice
provere u dostupnoj dokumentaciji.

Kupovinom knjige sa FSC oznakom pomažete razvoj projekta

odgovornog korišćenja šumskih resursa širom sveta.
NC-COC-016937, NC-CW-016937, FSC-C007782
© 1996 Forest Stewardship Council A.C.
 U spomen na Lalija Sokolova
Hvala vam što ste mi poverili da ispričam vašu i
Gitinu priču
S
PROLOG

Lali nastoji da ne podigne pogled. Uzima komad papi-

ra koji mu je pružen. Mora da prebaci pet cifara na
devojku koja drži papir. Tu već postoji broj, ali je izble-
deo. Gura joj iglu u levu ruku, tetovira broj 3, pokušava
da bude nežan. Krv pocuri. Ali igla nije ušla dovoljno
duboko, pa Lali mora da ponovo istetovira broj. Ona se
ne trgne od bola koji joj, Lali zna, on nanosi. Upozore-
ni su – ne govori ništa, ne radi ništa. Obriše krv i utrlja
zeleno mastilo u ranu.
„Požuri!“, prošapuće Pepan.
Laliju treba previše vremena. Jedno je tetovirati ruke
muškaraca; skrnaviti tela mladih devojaka užasno je.
Brzo pogledavši uvis, Lali vidi muškarca u belom man-
tilu kako lagano prolazi pored niza devojaka. Tu i tamo
se zaustavi da ispita lice i telo prestravljene mlade žene.
Na kraju stiže do Lalija. Dok Lali devojčinu ruku drži
što nežnije može, muškarac je rukom hvata za lice i
grubo ga okreće levo-desno. Lali pogleda preplašene
10 Heder Moris

oči. Usne joj se miču, spremna je da progovori. Lali joj

čvrsto stegne ruku da je spreči. Ona ga pogleda, a on
joj bezglasno kaže: „Šššš.“ Muškarac u belom mantilu
joj pušta lice i odlazi.
„Bravo“, šapne Lali dok počinje da tetovira preostale
četiri cifre – 4902. Kad završi, zadrži joj ruku trenutak
duže no što je potrebno i gleda je u oči. Natera se da joj
uputi diskretan osmejak. Uzvraća mu još diskretnijim.
Oči joj, međutim, poigravaju pred njim. Zagledan u
njih, srce mu, čini se, istovremeno zastaje i počinje da
kuca prvi put, tuče, bezmalo preti da će mu iskočiti iz
grudi. Obara pogled na zemlju što mu se zaljulja pod
nogama. U ruke mu je uguran još jedan komad papira.
„Požuri, Lali!“, šapne nestrpljivo Pepan.
Kad Lali podigne pogled, ona više nije tu.
POGLAVLJE 1
April 1942.

Lali se kroz predeo drmusa podignute glave i ne razgo-

vara ni s kim. Dvadesetčetvorogodišnjak smatra da
nema svrhe da upoznaje čoveka pored sebe koji mu
povremeno zadrema na ramenu; Lali ga ne odguruje.
On je tek samo jedan od bezbrojnih mladića nagura-
nih u vagone predviđene za transport stoke. Kako mu
nije rečeno kuda idu, Lali se obukao kao i obično: na
sebi ima ispeglano odelo, čistu belu košulju i kravatu.
Uvek budi dobro obučen.
Pokušava da proceni dimenzije prostora u koji je
zatvoren. Vagon je širok oko dva i po metra. Ali ne vidi
mu kraj da bi procenio dužinu. Pokušava da prebroji
ljude koji su s njim na ovom putovanju. No toliko glava
poskakuje gore-dole da na kraju odustane. Ne zna koliko
ima vagona. Bole ga leđa i noge. Lice ga svrbi. Kratka
brada ga podseća da se nije okupao i obrijao otkako se
pre dva dana ukrcao. Sve se manje oseća kao on, Lali.
12 Heder Moris

Kad ljudi pokušaju da razgovaraju s njim, odgovara

rečima ohrabrenja, trudeći se da njihov strah pretvori
u nadu. Zajedno smo u govnima, ali ne dopustimo da se
u njima udavimo. Dobacuju mu gadne primedbe zbog
izgleda i ponašanja. Optužuju ga da se drži kao da je iz
više klase. „I gledaj dokle te je to dovelo.“ Trudi se da
se ne obazire na takve reči i besne poglede dočekuje
osmehom. Koga pokušavam da zavaram? Uplašen sam
kao i svi ostali.
Jedan mladić Lalija pogleda u oči i probija se kroz
mnoštvo tela prema njemu. Neki ga guraju dok prolazi.
Prostor je tvoj jedino ako se potrudiš da bude tvoj.
„Kako možeš da budeš tako miran?“, kaže mladić.
„Imaju puške. Gadovi su u nas uperili puške i prisilili
nas da uđemo u ovaj... ovaj stočni voz.“
Lali mu se nasmeši. „Ni ja to nisam očekivao.“
„Šta misliš, kuda idemo?“
„Nije važno. Samo upamti, ovde smo da bi nam poro-
dice kod kuće bile bezbedne.“
„Ali šta ako...?“
„Nemoj to ’šta ako’. Ne znam ja, ne znaš ti, niko od
nas ne zna. Radimo samo onako kako nam kažu.“
„Da pokušamo da ih napadnemo kad se zaustavimo
pošto smo brojniji?“ Mladićevo bledo lice iskrivljeno
je od neodređene agresije. Skupljene pesnice patetično
podiže ispred sebe.
„Mi imamo pesnice, oni imaju puške – šta misliš, ko
će pobediti u toj borbi?“
 Tetovažer iz Aušvica 13

Mladić zaćuti. Rame mu je zabijeno u Lalijeve grudi

i Lali oseća miris ulja i znoja u njegovoj kosi. Ruke mu
padnu i mlitavo vise uz telo. „Zovem se Aron“, kaže.
„Lali.“
Ostali oko njih priključe se razgovoru, podižu glave
prema dvojici muškaraca pre no što ponovo zapadnu
u bezglasna sanjarenja, duboko zadubljeni u sopstvene
misli. Ono što im je svima zajedničko jeste strah. I mla-
dost. I religija. Lali se trudi da ne razmišlja o tome što ih
možda čeka. Rečeno mu je da ga vode da radi za Nemce
i to i namerava da čini. Misli na porodicu kod kuće.
Bezbedni su. On se žrtvovao, ne kaje se. I opet bi to uči-
nio da bi mu voljena porodica ostala kod kuće, zajedno.
Otprilike svakog sata, kako se čini, ljudi mu posta­
vljaju slična pitanja. Umoran, Lali počinje da odgovara:
„Čekajte da vidimo.“ Ne razume zašto su pitanja upuće-
na njemu. On nema nikakva posebna saznanja. Jeste, na
sebi ima odelo i kravatu, ali to je jedina vidljiva razli-
ka između njega i bilo kog drugog. Svi smo mi u istom
prljavom čamcu.
U prenatrpanom vagonu ne mogu ni da sednu, a
kamoli da leže. Dve kofe zamena su za toalet. Dok se
pune, izbija svađa jer ljudi pokušavaju da pobegnu od
smrada. Kofe se prevrnu i sadržaj se izliva. Lali drži svoj
kofer nadajući se da će, s novcem i odećom koju ima, moći
da se izvuče s tog mesta kuda su se zaputili ma gde da je
to ili makar da sebi obezbedi siguran posao. Možda će
biti posla gde mogu da iskoristim svoje poznavanje jezikâ.
14 Heder Moris

Misli da ima sreće što se probio do zida vagona. Mali

razmaci među rešetkama pružaju mu pogled na krajo-
lik kroz koji prolaze. Ukradene prilike da udahne svež
vazduh odagnavaju mu sve veću mučninu. Možda i jeste
proleće, ali dani su ispunjeni kišom i teškim oblacima.
Povremeno prođu pored polja što gore od šarenila pro-
lećnog cveća i Lali se osmehne. Cveće. Još kao vrlo mlad
je od majke naučio da ga žene vole. Kad će sledeći put biti
u prilici da devojci dâ cveće? Upija ga pogledom, sjajne
boje mu blešte pred očima, čitava polja makova lelujaju
na povetarcu, skerletno mnoštvo. Zaklinje se da će sam
ubrati cveće koje sledeći put bude dao nekom. Nikad mu
nije palo na pamet da u divljini raste u tolikom broju.
Njegova majka je imala nekoliko vrsta u svom vrtu, ali ga
nikad nije brala i unosila u kuću. Lali u mislima počinje
da pravi spisak stvari koje će raditi: „Kad dođem kući...“
Izbija još jedna svađa. Metež. Povici. Lali ne može da
vidi šta se dešava, ali oseća meškoljenje i guranje telâ. A
onda nastupi tišina. I iz mraka reči: „Ubio si ga.“
„Srećnik“, neko promrmlja.
Jadnik.
Moj je život isuviše dobar da bi se završio u ovoj smrd-
ljivoj rupi.

Usput voz često staje, negde na nekoliko minuta, pone-

gde satima, uvek izvan grada ili sela. Lali katkad ugle-
da naziv stanice kroz koju projure: Zvardonj, Đeđice, i,
 Tetovažer iz Aušvica 15

nešto kasnije, Dankovice, potvrda da su zaista u Polj-

skoj. Nepoznato pitanje: gde će oni stati? Lali putovanje
provodi uglavnom izgubljen u mislima o svom životu
u Bratislavi: o svom poslu, stanu, prijateljima – pogo-
tovo o prijateljicama.
Voz se ponovo zaustavlja. Mrkli je mrak; oblaci pot-
puno zaklanjaju mesec i zvezde. Da li mrak najavljuje
njihovu budućnost? Stvari su takve kakve su. Ono što
mogu da vidim, osetim, čujem i omirišem upravo sad.
Vidi samo ljude poput sebe, mlade i na putu u nepo-
znato. Čuje krčanje praznih stomaka i promuklo šištanje
suvih grla. Oseća miris mokraće, izmeta i smrad predu-
go neopranih tela. Ljudi koriste to što nema komešanja
da bi se odmorili, a da pritom ne moraju da se guraju
za malo prostora. Sada se više glava naslanja na Lalija.
Glasni zvuci dopiru iz nekoliko vagona iza njih,
postepeno se približavaju. Ljudima je tamo svega dosta
i pokušaće da pobegnu. Zvuci ljudi koji se bacaju na
drvene stranice vagona i zveket onoga što mora biti neka
kofa za govna razbude sve. Uskoro u svakom vagonu
nastaje metež, pod unutrašnjim pritiskom.
„Pomozi nam ili se sklanjaj s puta“, krupan muškarac
viče na Lalija dok se baca na zid vagona.
„Ne troši snagu“, uzvraća Lali. „Da ovi zidovi mogu
da se sruše, zar misliš da to krave dosad ne bi uradile?“
Neki ljudi zastaju, ljutito se okreću ka njemu.
Razmišljaju o njegovim rečima. Voz naglo krene napred.
Možda su oni koji rukovode ovim zaključili da će kretanje
prekinuti nerede. Vagoni se smiruju. Lali zatvara oči.
16 Heder Moris

Lali se vratio u roditeljski dom u Krompahima, u Slo-

vačkoj, posle vesti da po malim gradovima Jevreje hapse
i šalju na rad za Nemce. Znao je da Jevrejima više nije
dozvoljeno da rade i da su njihove radnje zaplenjene.
Gotovo četiri nedelje je pomagao u kući, vršio poprav-
ke s ocem i bratom, pravio nove krevete za svoje mlade
nećake koji su prerasli kolevke. Njegova sestra je bila
jedini član porodice koji zarađuje za život kao švalja.
Morala je tajno da odlazi i vraća se s posla, pre zore i
posle mraka. Njena šefica je bila spremna da preuzme
rizik za svoju najbolju radnicu.
Jedne večeri se vratila kući s plakatom koji je, kako
je njenoj šefici naloženo, trebalo staviti u izlog. Na pla-
katu je pisalo da sve jevrejske porodice predaju decu
od osamnaest i više godina kako bi radili za nemačku
vlast. Šaputanja, glasine o tome šta se dešava u dru-
gim gradovima najzad su stigli do Krompaha. Činilo
se da slovačke vlasti ćutke slušaju Hitlera i daju mu sve
što želi. Plakat je masnim slovima upozoravao da će,
ukoliko imaju dete tog uzrasta, a ne predaju ga, čitava
porodica biti odvedena u koncentracioni logor. Maks,
Lalijev stariji brat, odmah je rekao da će on ići, ali Lali
za to nije hteo ni da čuje. Maks je imao suprugu i dvoje
male dece. Bio je potreban kod kuće.
Lali se javio mesnim vlastima u Krompahima i prija-
vio za transport. Službenici s kojima je razgovarao bili
 Tetovažer iz Aušvica 17

su mu prijatelji – skupa su išli u školu i jedni drugima

poznavali porodice. Laliju je rečeno da ode u Prag, javi
se nadležnim vlastima i čeka dalja uputstva.

Stočni voz se posle dva dana ponovo zaustavlja. Ovog

puta je napolju veliki metež. Psi laju, naređenja se izvi-
kuju na nemačkom, reze se izvlače, vrata vagona se s
treskom otvaraju.
„Izlazite iz voza, ostavite svoje stvari!“, viču vojnici.
„Brže, brže, požurite! Ostavite svoje stvari na zemlji!“
Budući da je na kraju vagona, Lali izlazi među posle-
dnjima. Prilazeći vratima, vidi telo čoveka ubijenog u
neredima. Načas zatvorivši oči, u sebi izgovara kratku
molitvu za pokojnika. Zatim napušta vagon, ali prati ga
smrad koji mu prožima odeću, kožu, svaku nit njegovog
bića. Dočekavši se na savijena kolena, stavlja ruke na
šljunak i nekoliko trenutaka ostaje u čučnju. Teško diše.
Iscrpljen je. Strahovito žedan. Ustajući polako, gleda
u stotine zapanjenih ljudi koji pokušavaju da shvate
prizor pred sobom. Psi škljocaju zubima i grizu one
koji se sporo kreću. Mnogi posrću, mišići u nogama
odbijaju da se pokrenu nakon višednevne učmalosti.
Koferi, zavežljaji knjiga, skromna imovina otima se od
onih koji neće da je predaju ili naprosto ne razume-
ju naređenja. Zatim ih udaraju puškom ili pesnicom.
Lali proučava ljude u uniformama. Crnim i pretećim.
Dvostruke munje na kragnama njihovih jakni Laliju
18 Heder Moris

govore s kim ima posla. SS. Pod drugačijim okolnostima

možda bi se divio krojačkom umeću, kvalitetu tkanine,
eleganciji kroja.
Spušta kofer na zemlju. Kako će znati da je ovaj baš
moj? Zadrhtavši, shvata da ni kofer ni ono što je u njemu
verovatno neće videti više nikad. Ruku prinosi srcu, do
novca skrivenog u džepu sakoa. Pogleda u nebo, udiše
svež, hladan vazduh i podseti sebe da je barem napolju.
Pucanj odzvanja i Lali odskoči. Pred njim stoji SS
oficir, oružja uperenog uvis. „Kreći!“ Lali brzo pogleda
na prazan voz. Vetar oduva odeću, otvara knjige. Stiže
nekoliko kamiona iz kojih izlaze mali dečaci. Grabe
ostavljene stvari i bacaju ih u kamione. Lali oseća težinu
koja mu pritisne pleća. Izvini, mama, uzeli su tvoje knjige.
Ljudi teško koračaju prema prljavim ružičastim zgra-
dama od cigle s prozorima koji se ne otvaraju. Na ulazu
je drveće, prekriveno novim prolećnim izdancima. Dok
prolazi kroz otvorenu gvozdenu kapiju, Lali gleda u
nemačke reči iskovane od metala.
ARBEIT MACHT FREI
Rad oslobađa.
Ne zna gde je ni šta se od njega očekuje da radi, ali
pomisao da će ga rad osloboditi deluje mu kao bole-
sna šala.
SS, puške, psi, njegove oduzete stvari – ovo nije
mogao da zamisli.
„Gde smo?“
Lali se okrene i pored sebe ugleda Arona.
 Tetovažer iz Aušvica 19

„Na kraju puta, rekao bih.“

Aron se snuždi.
„Samo radi šta ti kažu i sve će biti u redu.“ Lali zna da
ne deluje baš ubedljivo. Kratko se nasmeši Aronu, koji
mu uzvrati osmeh. Lali bezglasno sebi govori da posluša
sopstveni savet: Radi šta ti se kaže. I uvek posmatraj.
Kad uđu u kompleks, ljude svrstaju u pravilne redove.
Na čelu Lalijevog reda za malim stolom sedi zatvorenik
pretučenog lica. Na sebi ima prugastu plavo-belu bluzu i
pantalone, a na grudima mu je zeleni trougao. Iza njega
stoji SS oficir, s puškom nagotovs.
Navlače se oblaci. U daljini se čuje grmljavina. Ljudi
čekaju.
Stariji oficir, u pratnji vojnika, stiže pred grupu. Ima
četvrtastu bradu, tanke usne i oči zaklonjene gustim
crnim obrvama. Uniforma mu je jednostavna u pore-
đenju s onima koji ga čuvaju. Nema munje na kragni.
Njegovo držanje pokazuje da je on ovde očito glavni.
„Dobro došli u Aušvic.“
Lali u neverici čuje reči iz usta što se jedva pomera-
ju. Silom oteran od kuće, transportovan kao životinja,
trenutno okružen teško naoružanim esesovcima, sada
mu kažu da je dobrodošao – dobrodošao!
„Ja sam komandant Rudolf Hes. Zapovednik sam
ovde u Aušvicu. Kapija kroz koju ste prošli kaže: ’Rad
oslobađa.’ To je vaša prva lekcija, vaša jedina lekcija.
Radite vredno. Radite kako vam se kaže i bićete oslo-
bođeni. Ne poslušate li, biće posledica. Ovde ćete biti
20 Heder Moris

pripremljeni po proceduri, a onda će vas odvesti u vaš

novi dom: Aušvic II – Birkenau.“
Komandant pogledom prelazi preko njihovih lica.
Zausti da nešto kaže, ali ga prekine jaka grmljavina.
Pogleda u nebo, promrmlja nekoliko reči sebi u bradu,
pokretom ruke ljudima daje voljno i okrene se, pa se
udalji. Predstava je završena. Njegovi čuvari žure za
njim. Trapavo, ali ipak zastrašujuće.
Počinje procedura. Lali posmatra dok prve zatvore-
nike guraju ka stolovima. Predaleko je da čuje kratke
razgovore, može jedino da gleda dok ljudi koji sede
u pižamama zapisuju podatke i svakom zatvoreniku
pružaju malu potvrdu. Najzad je red na Lalija. Mora
da kaže svoje ime, adresu, zanimanje i imena rodite-
lja. Iznureni čovek za stolom beleži Lalijeve odgovore
urednim, lepim rukopisom i daje mu papirić na kojem
je broj. Čovek nijednog trenutka ne podiže glavu da
pogleda Lalija u oči.
Lali pogleda broj: 32407.
Vuče se s nizom ljudi prema drugoj grupi stolova gde
još jedna skupina zatvorenika u prugama kao oznaku
nosi zeleni trougao, a pored njih stoje novi esesovci.
Potreba za vodom preti da ga savlada. Žedan i iscrpljen,
iznenadi se kad mu papirić istrgnu iz ruke. SS oficir
skida Laliju sako, cepa mu rukav na košulji i gurne mu
levu podlakticu na sto. Lali gleda u neverici dok mu
jednu za drugom cifre broja 32407 zatvorenik urezuje
u kožu. Štapić s uglavljenom iglom pomera se brzo i
 Tetovažer iz Aušvica 21

bolno. Čovek zatim uzima krpu zamočenu u zeleno

mastilo i njom grubo trlja Lalijevu ranu.
Tetoviranje traje svega nekoliko sekundi, ali se Laliju
zbog šoka čini da je vreme stalo. Hvata se za ruku, zuri
u broj. Kako jedno ljudsko biće može ovo da uradi dru-
gome? Pita se hoće li ga do kraja života, bio on kratak ili
dug, određivati ovaj trenutak, ovaj neuredni broj: 32407.
Udarac kundaka Lalija prene iz transa. Uzima svoj
sako sa zemlje i posrće napred idući za ostalima u veliku
zgradu od cigala gde se duž zidova nalaze klupe. Podseća
ga na gimnastičku salu u školi u Pragu gde je spavao
pet dana pre no što je počelo njegovo putovanje dovde.
„Skidaj se.“
„Brže, brže.“
Esesovci izvikuju naređenja koja najveći broj ljudi ne
razume. Lali prevodi onima oko sebe, koji dalje prenose
poruku.
„Ostavite odeću na klupi. Biće ovde nakon što se
istuširate.“
Ubrzo svlače pantalone i košulje, sakoe i cipele, slažu
prljavu odeću i uredno je ostavljaju na klupama.
Lali se veseli vodi, ali zna da svoju odeću verovatno
neće više videti, kao ni novac u njoj.
Skida se i ostavlja odeću na klupu, ali bes preti da ga
obuzme. Iz džepa pantalona vadi malu kutiju palidrvaca,
podsetnik na užitke prošlosti, i krišom pogleda najbližeg
oficira. Taj gleda na drugu stranu. Lali pali šibicu. Ovo
je možda poslednje što čini po sopstvenoj, slobodnoj
22 Heder Moris

volji. Prinosi palidrvce postavi sakoa, pokriva ga panta-

lonama i žurno se pridružuje nizu ljudi kod tuševa. Iza
sebe, za svega nekoliko sekundi, čuje povike: „Vatra!“
Lali se osvrće, vidi kako se, u pokušaju da se udalje,
nagi muškarci laktaju i guraju dok esesovac pokušava
da ugasi plamen.
Još nije stigao do tuševa, a primećuje da drhti. Šta
sam uradio? Već nekoliko dana svima oko sebe govori
da miruju, rade šta im se kaže, ne suprotstavljaju se
nikom, a sada je zapalio prokletu vatru u zgradi. Nimalo
ne sumnja šta će se dogoditi ako ga neko potkaže kao
potpaljivača. Glupo. Glupo.
U kupaonici se smiri, diše duboko. Stotine ljudi drhte
i stoje rame uz rame dok se hladna voda sliva po njima.
Zabacuju glave i žudno je piju iako je smrdljiva. Mnogi
pokušavaju da ublaže nelagodu pokrivajući genitalije
rukama. Lali spira znoj, prljavštinu i smrad s tela i kose.
Voda šišti kroz cevi i dobuje po podu. Kad prestane,
vrata što vode u svlačionicu ponovo se otvaraju i svi
se, bez ikakve komande, vraćaju onome što je zamenilo
njihovu odeću – starim ruskim vojnim uniformama i
čizmama.
„Pre no što se obučete, morate berberinu“, kaže im
SS oficir smejuljeći se. „Napolje – brzo.“
Opet se svrstavaju u redove. Kreću se ka zatvoreniku
koji stoji s brijačem. Kad na njega dođe red, Lali sedne
na stolicu uspravnih leđa i visoko podignute glave.
Posmatra kako SS oficiri hodaju pored ljudi, udaraju
 Tetovažer iz Aušvica 23

gole zatvorenike kundacima uz uvrede i okrutan smeh.

Lali se još više ispravlja i još više podiže glavu dok mu
kosu skraćuju na milimetar, ali se i ne pomeri kad mu
brijač zaseče lobanju.
Kad ga oficir gurne u leđa, to je znak da je gotov.
Lali se u redu vraća u kupaonicu gde s ostalima traži
odeću i drvene cokule odgovarajuće veličine. Sve je tu
prljavo i umrljano, ali uspeva da pronađe cipele koje mu
manje-više odgovaraju i nada se da će takva biti i ruska
uniforma koju je uzeo. Obukavši se, izlazi iz zgrade
kako je naređeno.
Smrkava se. Hoda po kiši, jedan od bezbrojnih ljudi,
naizgled dugo. Sve gušće blato mu otežava koračanje.
Ali odlučno istrajava. Neki ljudi se muče ili padaju na
kolena i dlanove, pa ih tuku dok ne ustanu. Ako ne
ustanu, pucaju u njih.
Lali pokušava da tešku, natopljenu uniformu raz-
dvoji od kože. Grebe ga i češe, a zadah mokre vune i
prljavštine vraća ga u stočni voz. Lali gleda u nebo poku-
šavajući da proguta što više kiše. Danima nije okusio
nešto tako slatko, danima nije okusio ništa drugo, žeđ
mu uvećava slabost, zamagljuje vid. Guta kišu. Sastavi
dlanove i izbezumljeno pije. U daljini vidi reflektore što
okružuju ogroman prostor. U tom bezmalo delirijumu,
izgledaju mu kao svetionici, svetlucaju, poigravaju na
kiši, pokazuju mu put kući. Zovu ga: Priđi mi, ja ću ti
pružiti zaklon, toplinu i okrepljenje. Nastavi da hodaš.
Ali dok prolazi kroz kapiju, koja mu ne prenosi nikakvu
24 Heder Moris

poruku, ne nudi mu ništa, ne obećava mu slobodu u

zamenu za muku, Lali shvata da je svetlucava iluzija
nestala. Ponovo je u zatvoru.
Iza ovog dvorišta, koje nestaje u mraku, nalazi se još
jedan kompleks. Na vrhu ograde postavljena je bodlji-
kava žica. U stražarskim kulama Lali vidi esesovce s
puškama uperenim ka njemu. Munja osvetli obližnju
ogradu. Kroz nju puštaju struju. Grom nije dovoljno jak
da nadglasa pucanj, još jedan čovek je pao.
„Uspeli smo.“
Lali se okrene i vidi da se Aron probija ka njemu.
Mokar do kože, prljav. Ali živ.
„Da, izgleda da smo stigli kući. Lepo izgledaš.“
„Nisi video sebe. Zamisli da sam ogledalo.“
„Ne, hvala.“
„Šta će sad biti?“, kaže Aron, koji zvuči kao dete.

Idući s ostalima, i jedan i drugi pokazuju istetoviranu

ruku SS oficiru koji stoji ispred zgrade i zapisuje bro-
jeve. Nakon što ih snažno gurnu u leđa, Lali i Aron
dospevaju u Blok 7, veliku baraku gde su duž jednog
zida kreveti na dva sprata. Desetine ljudi nagurano je
u zgradu. Koprcaju se i guraju jedni druge da zauzmu
mesto. Ako imaju dovoljno sreće ili su dovoljno agre-
sivni, možda će mesto moći da dele još samo s jednim
ili dvojicom. Sreća ne prati Lalija. On i Aron se popnu
na najviši krevet, gde su već dvojica zatvorenika. Kako
 Tetovažer iz Aušvica 25

danima ništa nisu jeli, nemaju ni snage da se bore. Lali

se, što bolje može, sklupča na džak slame koji izigrava
dušek. Rukama pritiska stomak ne bi li umirio grčeve
koji mu napadaju utrobu. Nekoliko ljudi dovikuje stra-
žarima: „Treba nam hrana.“
Stiže odgovor: „Ujutro ćete dobiti nešto.“
„Do jutra ćemo svi pomreti od gladi“, kaže neko iz
zadnjeg dela bloka.
„I smirićemo se“, dodaje iznureni glas.
„U ovim dušecima je slama“, kaže neko drugi. „Možda
bi trebalo i dalje da se ponašamo kao stoka i da jede-
mo to.“
Ponegde se začuje tihi smeh. Oficir ne odgovara.
A onda, duboko iz spavaonice, nesigurno: „Muuu­
uuuuuu...“
Smeh. Tih, ali stvaran. Oficir, prisutan ali nevidljiv,
ne prekida ga i ljudi najzad padaju u san dok im sto-
maci krče.

Još je mrak kad se Lali probudi jer mora da mokri. Preko

zaspalih drugova spušta se na pod i pipajući ide ka zad-
njem delu bloka misleći da je to najbezbednije mesto
gde može da se olakša. Dok prilazi, čuje glasove: Slo-
vak i Nemac. Oseti olakšanje kad vidi da postoji nužnik,
doduše primitivan, gde mogu da isprazne creva. Dugi
rovovi pružaju se iza zgrade i pokriveni su drvenim
daskama. Trojica zatvorenika sede nad rovom, prazne
26 Heder Moris

creva i tiho razgovaraju. S drugog kraja zgrade Lali vidi

da dvojica esesovaca prilaze u polumraku, puše, smeju
se, puške im vise niz leđa. Pri treperavoj svetlosti reflek-
tora izgledaju kao utvare, a Lali ne može da razazna šta
govore. Bešika mu je puna, ali okleva.
Oficiri kao jedan bacaju cigarete, uzimaju puške i
otvaraju vatru. Tela trojice koji su praznili creva padaju u
rov. Laliju dah zastaje u grlu. Pripija se leđima uz zgradu
dok oficiri prolaze pored njega. Vidi profil jednog od
njih – dečak, tek prokleti dečak.
Dok se gube u mraku, Lali se zaklinje. Poživeću da
odem odavde. Izaći ću odavde kao slobodan čovek. Ako
postoji pakao, postaraću se da ove ubice gore u njemu.
Misli na svoju porodicu u Krompahima i nada se da će
to što je on ovde njih poštedeti slične sudbine.
Lali se olakša i vraća u krevet.
„Pucnji“, kaže Aron, „šta je to bilo?“
„Nisam video.“
Aron prebaci noge preko Lalija silazeći s kreveta.
„Kuda ideš?“
„Da mokrim.“
Lali preko ivice kreveta hvata Arona za ruku. „Strpi se.“
„Zašto?“
„Čuo si pucnje“, kaže Lali. „Samo se strpi do jutra.“
Aron ćuti dok se vraća u krevet i leže s pesnicama
stisnutim uz međunožje iz straha i prkosa.

•
 Tetovažer iz Aušvica 27

Otac mu je otišao na železničku stanicu po mušteriju.

Gospodin Šajnberg se spremao da se elegantno podig-
ne u kočiju dok je Lalijev otac stavljao njegov fini kožni
prtljag na naspramno sedište. Odakle je doputovao? Iz
Praga? Iz Bratislave? Možda iz Beča? Odeven u skupo
vuneno odelo, tek uglancanih cipela, smešio se i nakrat-
ko razgovarao s Lalijevim ocem dok se peo napred. Otac
je konja podstaknuo da krene. Kao i mnogi drugi koje
je Lalijev otac prevozio, gospodin Šajnberg se vraćao
kući s važnog posla. Lali je želeo da bude pre kao on
nego kao njegov otac.
S gospodinom Šajnbergom tog dana nije bila njegova
supruga. Lali je voleo da gleda gospođu Šajnberg i ostale
žene koje su se prevozile očevim kočijama, njihove male
ruke u belim rukavicama, elegantne biserne naušnice u
skladu s njihovim ogrlicama. Dopadale su mu se lepe,
elegantno odevene žene koje su ponekad pratile značajne
ljude. Jedina prednost koju je imao pomažući ocu bila je
u tome da im otvara vrata kočija, prihvati im ruku dok
im pomaže da siđu, udiše njihov miris, sanja o životu
koji su vodile.
POGLAVLJE 2

„Napolje. Svi napolje!“

Pištaljke zvižde i psi laju. Sunčevi zraci tog vedrog
jutra kroz vrata dopiru u Blok 7. Ljudi se razdvajaju,
silaze s kreveta na sprat i odvuku se napolje. Stoje tik
ispred zgrade. Niko nije spreman da ode predaleko.
Čekaju. I čekaju. Oni koji su vikali i duvali u pištaljke
nestali su. Ljudi trupkaju u mestu, šapuću onom ko
im stoji najbliže. Gledajući u druge blokove, vide da se
odigrava isti prizor. Zašto sada? Čekaj.
Najzad jedan SS oficir i neki zatvorenik prilaze Bloku
7, gde zavlada tišina. Nema uvoda. Zatvorenik izviku-
je brojeve s papira. SS oficir stoji pored njega, nestr-
pljivo tapka nogom, lupka se oficirskim štapom po
butini. Zatvorenici trenutak kasnije shvataju da bro-
jevi odgovaraju ciframa koje su im istetovirane na
levoj ruci. Kad se prozivka završi, dva broja ostaju bez
odgovora.
 Tetovažer iz Aušvica 29

„Ti...“, zatvorenik koji je vršio prozivku pokazuje na

čoveka na kraju reda, „vrati se unutra i vidi da li je neko
još tamo.“
Čovek ga upitno gleda. Nije razumeo ni reč. Muška-
rac pored njega mu šapatom prevodi, pa ovaj žurno
ulazi. Posle nekoliko trenutaka se vraća, podiže desnu
ruku i pokaže kažiprst i srednji prst – dva mrtva.
SS oficir istupa. Govori na nemačkom. Zatvorenici su
već naučili da ćute, poslušno stoje i čekaju nadajući se da
će neko među njima moći da prevede. Lali sve razume.
„Imaćete dva obroka dnevno. Jedan ujutro i jedan
uveče. Ukoliko ostanete živi do večeri.“ Zastane s mrač-
nim osmehom na licu. „Nakon jutarnjeg obroka radićete
dok vam ne kažemo da prestanete. Nastavićete s izgrad-
njom ovog logora. Još mnogo ljudi treba da transportu-
jemo ovamo.“ U osmehu mu se sada primećuje gordost.
„Sledite uputstva koja vam daju kapo i oni zaduženi za
program izgradnje – i videćete zalazak sunca.“
Čuje se zveket metala i zatvorenici se okreću i vide
grupu ljudi koji prilaze noseći dva kazana i male limene
posude. Doručak. Nekoliko zatvorenika krene prema
manjoj grupi kao da će im ponuditi pomoć.
„Ako se iko pomeri, pucaćemo“, grakne SS oficir
podi­žu­ći pušku. „Niko neće dobiti novu priliku.“
Oficir odlazi, a grupi se obraća čovek koji je vršio pro-
zivku. „Čuli ste šta je rekao“, kaže na nemačkom s poljskim
naglaskom. „Ja sam vaš kapo, vaš šef. Formiraćete dva
reda za hranu. Svi koji se budu žalili snosiće posledice.“
30 Heder Moris

Ljudi staju u red i neki počinju da se sašaptavaju

pitajući je li iko razumeo šta je kazao „Nemac“. Lali
ispriča najbližima do sebe i kaže im da prenesu ostalima.
On će prevoditi koliko god bude mogao.
Kad stigne do početka reda, zahvalno prihvata malu
limenu posudu čiji sadržaj poprska grube ruke koje su
mu posudu pružile. Pomera se i zagleda obrok. Gotovo
je crn, u njemu nema ničeg čvrstog i ima miris koji Lali
ne može da prepozna. Nije ni čaj ni kafa ni supa. Lali se
plaši da će odvratnu tečnost povratiti ako je bude pio
polako. Stoga zatvara oči, zapuši nos prstima i proguta
je. Drugi nisu tako uspešni.
Aron, koji stoji nedaleko, podiže posudu kao da naz-
dravlja. „Dobio sam parče krompira, a ti?“
„Odavno nisam ovako dobro jeo.“
„Jesi li uvek ovako veseo?“
„Pitaj me ponovo na kraju dana“, kaže Lali i namigne.
Vraćajući praznu posudu zatvoreniku koji mu ju je dao,
Lali mu zahvaljuje brzim klimanjem glave i polu­osmehom.
Kapo viče: „Kad završite s jelom, lenji gadovi, vratite
se u red! Imate posla!“
Lali prenosi naređenje.
„Idite za mnom“, viče kapo, „i slušajte naređenja pre-
dradnika. Saznaću ako budete zabušavali.“

Lali i ostali nalaze se ispred nedovršene zgrade, iste ona-

kve kakav je i njihov blok. Ostali zatvorenici su već tu: