Evgenije Onjegin

Evgenije Onjegin je roman u stihu Aleksandra Puškina. Ovaj roman jedan je od najvećih
romana u svetskoj kniževnosti. On i dan danas živi u našim kućnim bibliotekama i u srcama
čitalaca. U romanu se oseća atmosfera Rusije, život, ljudi i događaji. Prikazana je stvarnost
ruske prestonice i likovi koji su karakteristični za to doba. Evgenije i Tatjana su lako zadobili
pažnju čitalaca jer su stvari i kroz delo se svaka njihova osobina i težnja jasno vidi.

Evgenije Onjegin je intelektualac plemićke krvi. On odiše lepotom i hladnoćom, gord je,
nedokučiv i nedostižan za druge ljude. Kada se pojavi, ostavlja utisak silovite osobe, nadmene i
krute. On u sebi nosi nezadovoljstvo vremenom u kom živi, nije oduševljen načinima ponašanja i
kulturom u svojoj zemlji. On je ljut na život, živi besciljno i bez imalo strasti. On se ne raduje, ne
tuguje, samo živi, noseći u sebi gnev. Odlučuje da ode na selo, u želji da izmeni nešto u svom
životu. Samoća ga tamo čeka, toga nije bio ni svestan. Dramatično reaguje na tišinu, na hladnoću
i mir u seoskom okruženju. Nedostaje mu ljubav i strast koju ne može da pronađe, on luta i ima
prolazne ljubavi koje su mu samo hir. Sve što ga zadovoljava je trenutno i ni u čemu ne nalazi
sreću. Ni u prirodi ni u većem društvu on se ne oseća zadovoljno, a št više živi na selu on se
susreće sa dosadom, beznađem i mrzovoljom. Tatjana je seoska devojka koja je luda od ljubavi
za njim. Ona je odrasla i razvijala se u patrijarhalnom društvu. Njena mladost ispunjena je
snovima i nežnim osećanjima. Ona maša o nečem velikom i nestvarno lepom. Kada joj u život
dolazi Evgenije, Tatjana u njemu vidi ostvarnenje mladalalačkih maštanja i snova. Zbog njega je
spremna da prekrši drušvene norme, pravila i običaja i da izrazi ljubav prema njemu. Pokušava
da mu se dodvori, da mu na sve način iskaže šta oseća i gaji prema njemu. Iako su njene emocije
čiste i velike, to u njemu ne budi iste.Beskrajna lubav s njene strane njega ne može da promeni.
Tatjana je simbol zdrave žene, mlade Ruskinje pune života, dok je Onjegin slika hladnog
aristrokrate. Ipak, dešava se nešto što drastično menja njegov lik. Dvoboj sa Lenskim i njegova
smrt menjaju ličnost ovog čoveka. On tek tada shvata šta znači život, sloboda i ljubav. Shvatio je
koliko voli Tatjanu i želeo je da joj se vrati. Kasno, nažalost, ona se već udala i odustala od svoje
najveće ljubavi. Nije htela da pređe preko svojih principa i da ostavlja stvaran život radi
maštanja.

Na kraju romana Evgenije je na istom mestu, kao na samom početku i on ne uspeva da se

oslobodi svog velikog ega, i ne može da spozna slobodu u sebi. Da je dobio ljubav od Tatjane
kada ju je zatražio, on bi bio drugačiji čovek, pun nade, strasti, radosti. On čeka čas svoje

slobode. I dalje živi među nama i poručuje da otvorimo oči I srce na vreme.