УНИВЕРЗИТЕТ У БАЊОЈ ЛУЦИ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

СТУДИЈСКИ ПРОГРАМ ИСТОРИЈА

БРАНИСЛАВ ЂУРЂЕВ – ПРИЛОГ ПИТАЊУ РАЗВИТКА И

КАРАКТЕРА ТУРСКО - ОСМАНСКОГ ФЕУДАЛИЗМА

(Семинарски рад из предмета Српска и јужнословенска историја од средине XV до

почетка XIX вијека)

Студент: Предметни професор:

Јелена Јефтић доц. др Бошко Бранковић

Бања Лука, 2018. године

Можда да сте почели „лаганије“, као Б.Ђ. је био ... бавио се... писао је о .... Предмет
нашег приказа је његова расправа „..... „

Аутор ове расправе прво се осврће (можда да ставите на почетку говори о) о самом
поријеклу тимарског уређења и наводи како постоји више теорија и постанку турско-
османског тимарског уређења. Но, он се осврће само на она која се лично тичу нас и
нашег простора, мислимо на простор Балкана. Једна од теорија је да су османски
Турци, механички прихватали затечене византијске институције, наравно давајући
своје називе за те институције. У расправи Стојана Новаковића, аутор издваја како су
пронијаре замијениле спахије, а баштинике читлук сахабије. Јавља се мишљење да се
тек од султана Мехмеда Освајача, односно од пада Цариграда 1453. године, датирају
катарски пописи. Бранислав Ђурђев нам такође доноси мишљења и Ајхлера и
Гринберга по коме су спахије биле обични убирачи пореза. Сматра се такође да је
тимарско-спахиска институција настала већ за вријеме првих владара из династије
Османа, а циљ је био да се створи и одржи војна сила. Теорија о државној земљи се
позива на шеријат, који представља скуп свих прописа из области вјерског, а поред
шеријата и свјетовног права-нејасно. Њиме се тумачи и постанак турског феудализма.
Даље се у овом раду говори о харачу, односно да право располагања њиме припада
калифи. Дакле, закључак о постанку османско тимарско спахиЈског ленског система
јесте да имамо двије теорије. Прва је да је постао примјеном византантијске проније, а
друга да је настао примјеном шеријатског права. И једни и други који говоре о овим
теоријама се слажу да је спахија само представник државе или вјерске заједнице,
побирач пореза у име државе и има само, како се наводи, „више баштинско право“
добијено од државе. Такође, наводе се и мишљења истраживања турских историчара,
као што је Фуад Кеприли који наводи да поријекло османско тимарског система треба
тражити у даљем развијеном муслиманском наслијеђу код Селџука. За вријеме султана
Мехмеда II имамо сасвим развијен спахиЈски ленски систем. Али Чауш, из Софије,
средином XVIII ??? вијека дао је опис аграрно-правног уређења османске империје, а
не односи се само на спахиске земље.

Турски феудализам и турско-османско уређење се јавља као смјеса различитих система,

којима је феудално-државна организација постепено давала један, тако рећи печат.
Високи команданти у европском дијелу Турске имали су специјални положај и
мулковно-феудална добра. Мулк у преводу је својина. Мулк представља земљишта,
винограде, дућане, млинове, куће итд. Према рукопису који се приписује Ебу Сууду,
мулк је земљиште у граду које се може продати, поклонити, заложити и увакуфити, а
по смрти оно се наслеђује. Са друге стране постојали су ерази-мирија(једнина). То је
земљиште које се обрађује око села, оно трпи зависност, даје ушур и дажбину, не може
се ни продати, ни поклонити или увакуфити, али га је наслеђивао син (с правом
посједовања, преузимајући на себе све феудалне обавезе). Земљиште које држи
муслиманска раја назива се чифтулуком, а земљиште које држи хришћанска раја
баштином. Такође, многе дажбине показују византијско- словенско поријекло. За развој
феудализма од великог значаја су били освајачки походи, због прихода, а који помажу у
јачању власти плаћајући тиме војску. Иако има мало вијести о најстаријем периоду
османског феудализма, упоређујући канун-наме из времена Мехмеда II са познијим
Сулејмановим законима, Ђурђев нам показује тенденцију централне власти за
ограничавање спахија. У једно смо сигурни, да се не може наћи научно рјешење о
постанку и развитку турско-османског феудализма. Османлије са једне стране
преузимају селџучко феудално наслијеђе, а са друге обједињујући простор у Анадолији
и освајајући Балкан имали су потребу за организацијом освојених подручја и развијали
даље наслиједни феудализам.

Даље, аутор нам говори о примитивном карактеру турског феудализма и како је за њега
карактеристична натурална рента, те како се у турско-османском друштвеном уређењу
развила јака централна власт. Турски феудализам, сам по себи, није био добар за
освојене земље, овдје мислимо на простор Балкана, јер га је одвојио од европског
развитка. Путници, у периоду од XVI до XVIII вијека, који су прошли кроз Србију, дају
описе и примјетно је колико је опао развитак пољопривреде. Поред тога и ратови, како
између балканских великаша, тако и ратови са самим Турцима осиромашили су земљу,
а поред тога и болести су доводиле до опадања призводних снага. Турски феудалци су
у привредно развијеним крајевима покушали да претворе натуралну ренту у новчану.
Но, крајем XV и у првој половини XVI покорени народи затичемо (можда боље) имају
ову ситуацију, а то је да су феудалне класе покореног становништва нестале, да остаци
феудалне класе се вежу са турским феудализмом, а уколико су прешли на ислам, они се
не разликују од турских феудалаца. Сељаци су враћени у примитивни однос, те тиме
наступа осјетно враћање уназад наглим завођењем читлука и господарски односа.

Следеће питање и тражење одговора гласи, да ли је тимарско уређење

феудализам.упитник Има научника који тврде да турски аграрни систем није
феудализам или да није феудализам у обичном смислу. Наводи се питање професора
Кеприла да ли је турски аграрни систем феудализам, док професор Бранислав
Недељковић каже да спахилук не прожима привредни живот и да се не може говорити
о феудализму. Феудализам је у ширем смислу, по поријеклу сасвим другачији од
европског феудализма, а исто тако и по баштинским односима. Такође и вазалитет у
Европи се разликовао од вазалитета у османској империји и није тако просто. нејасно

Још једно од питања које се разматра овдје је да ли је раја била лично зависна од
турског феудализма, односно спахије. Спахија се није јављао као појединац, феудалац,
према раји, него као представник државе, тако да је закључак да раја није била лично
зависна од спахије. Професор Бранислав Недељковић пише да отомански феуд, као
несамостална, изведена категорија, није имао већи привредни значај. Једна канун-нама
из 1545. године говори да су феудалци узимали знатно више него што им је законски
било одређено. Почетком XVI вијека већ се показује јасна противрјечја турског
тимарског система, а међу њима и друштвена супротност између централне власти и
појединца-феудалца. Централна власт тежила је да феудалне дажбине фиксира, да их
задржи на истој висини, а нарочито да очува натурално облик главне дажбине а то је
ушур. У вријеме пуног развитка тимарског система, кулук је био у такорећи
ограниченом облику. Однос између спахије и раје је феудални, а то се види по томе
што сељак, тј раја, без спахијине дозволе није смио отуђити земљиште, нити на њему
градити кућу, а спахија са друге стране имао је право додјељивања земље.

Турски феудализам разликује се од европског, по свом облику – тимару, који није био
једини облик феудалне својине у османској империји. Овај систем је постепено
потискиван од нових облика својине, који су се дјеломично образовали проширењем
феудалне својине старог моћног феудалца, а дјеломично продирањем нових феудалаца.
Он је укинут у XIX вијеку.

Када говоримо о турско-тимарском феудализму, видимо да се развијао кроз вријеме,

али када је ријеч о његовом поријеклу, из овог наведеног горе (из раније наведеног,
поменутог...), не можемо са сигурношћу рећи које је, јер има доста нејасноћа и
претпоставки. Јасно се види да су Турци приликом освајања уводили своје феудалне
односе, али примали су много тога затеченог, па према томе долази до мијешања
система. Али, турски феудални односи су се развијали дугом еволуцијом под
различитим утицајима и прије него што су Османлије заузеле Балкан. Једино што
можемо закључити јесте да се тимарски систем не сматра феудалним (Ако није
феудални, који је систем у питању? Шта то Ђурђев каже на 133. и 155. страници?), јер
кроз ову расправу, можемо видјети да феуд не игра баш неку велику привредну улогу у
Османлијском царству. А оно што дефинитивно можемо закључити да је Балкан,
такорећи одахнуо укидањем у XIX вијеку (чега?), јер је ипак кочио и одвајао Балкан од
европског развоја.