Семинарски рад Први крсташки рат

УВОД

Крсташки ратови заузимају значајно поглавље у историји не само Средњег,

већ и Новог века. О њима се доста писало у прошлости, али они и данас, након
више стотина година заокупљају велику пажњу не само историчара већ и лаика.
Први од њих, који пада на сам крај XI и почетак XII века, имао је за последицу
стварање хришћанских дрзава на тлу Блиског истока (тачније Сирије и Палестине)
и трајно присуство хришћана на том простору у непријатељском исламском
окружењу све до 1291. године. Међутим, било је ту и других последица о којима се
мање говори, као што је нпр. размена културних тековина Истока и Запада. У
историји су у првом плану политичка и војна збивања, док се о културним и
економским нешто мање говори. У сваком случају, клима која је владала у Европи
и Азији у предвечерје Првог крсташког рата била је таква да је омогућила сусрет
Истока и Запада у сваком погледу - војном, политичком, економском, културном,
али је остваривање таквих веза било условљено превасходно насиљем, те великим
људским жртвама и материјалним губицима.

Овде ће, такође ће бити речи о приликама које су владале у Европи у

периоду који је претходио првом походу у Свету земљу, како би се што боље
схватила ситуација из које је произишао један такав догађај као што је верски рат
хришћана и муслимана. Касније ће се говорити о конкретним догађајима који су
проузроковали Први крсташки рат, Клермонском сабору и папи Урбану II, затим о
крсташким вођама и њиховом путу за Јерусалим, о њиховом доласку у Византију,
борбама са муслиманима те најзад - о оснивању крсташких држава као последици
крсташког рата.

1
Семинарски рад Први крсташки рат

ПРИЛИКЕ У ЕВРОПИ И АЗИЈИ УОЧИ ПРВОГ КРСТАШКОГ

РАТА

Европа се у XI веку налази на граници између раног и зрелог Средњег века.

Средином века долази до једног од најзначајнијих догађаја у светској историји -
расцепа хришћанске цркве и њене поделе на православни исток и католички запад
(1054). Нешто касније долази до врхунца у борби за инвеституру. Западноевропске
земље добијају нове владарске куће које покушавају да се учврсте на власти.
Истовремено у Европу стижу Нормани, а у Азији се појављује нова сила у виду
турских селџучких племена. Сва ова дешавања имаће велики утицај на касније
токове, па и оне који се непосредно дотичу крсташких ратова.

У Немачкој је почетком века на власт дошла салијска династија коју је

утемељио франконски војвода Конрад. Његов наследник Хенрих III (1039-1056) је
успоставио јаку централну власт коју су признавали сви немачки кнежеви. Снажно
је пригрлио клинијевску реформу и доследно је спроводио на немачком тлу.
Међутим, за време Хенриха IV (1056-1108), она ће достићи свој врхунац и, оличена
у Немцу Хилдебранду, потоњем папи Гргуру VII, довести до борбе за инвеституру,
односно огорченог сукоба између папства и царства, који ће скупо коштати цара.
То ће изазвати кризу у Немачкој у виду одметања кнежева и Саксонаца од
централне власти, па ће Хенрих провести остатак своје владавине у покушајима да
их сузбије.

У Француској су нејаки капетски краљеви покушавали да се учврсте на

престолу. Владавина династије коју је крајем X века основао Хуго Капет достигла
је најнижу тачку за време Филипа I (1060-1108). Филип је владао само Паризом и
његовом околином, опкољен поседима моћних великаша који су само номинално
били његови вазали, али су у суштини били знатно моћнији од њега. Међу њима су
се истицали војвода Нормандије и грофови Фландрије и Шампање.

Енглеска је почетком XI века била угрожена од стране Данаца. Они су

успели да за једно кратко време овладају Острвом у првој половини века, али се
нису могли дуго одржати. Око наследства Едвард Исповедник (1035-1066)
сукобили су се нормандијски војвода Виљем (Едвардов даљи рођак) и најмоћнији
енглески великаш Харолд, ерл од Весекса. Виљем се 1066. године искрцао у
Енглеској и поразио Харолда и његову војску у бици код Хејстингса. Врло брзо је
цела Енглеска покорена, а Виљем је успешно спровео њену војну и
административну организацију.

Папе су у Италији начиниле низ реформи и тежиле да, до краја XI века,

наметну своју власт и световним владарима. Освежено папство је средином века
одлучно раскинуло са Цариградом; упустило се у борбу за инвеституру са
Хенрихом IV из које је изашло као победник, да би напослетку створило идеју о
крсташком рату и уједињењу свих хришћана у борби за ослобођење Свете земље.
Међутим, оно није било једини господар Италије. На југу Апенинског полуострва
владао је политички хаос, јер је тамо постојао читав низ области који су

2
Семинарски рад Први крсташки рат

признавали власт различитих господара. Византијско царство је држало делове

јужне Италије, али ће се то променити са норманским освајањима. Под Робертом
Гвискардом (1057-1085) и Рожером II (1103-1153) Нормани ће учинити крај
византијској власти на том простору, али ће такође окончати и арабљанско
присуство у околним водама. Из тог периода ће изнићи и касније непријатељство
Нормана и Византије. У сваком случају, Нормани постају значајан политички
чинилац у Европи и главни савезници папе.

Византија је проживљавала тежак период владавине цивилног племства

(1025-1081), који ће бити окончан доласком на престо цара Алексија I Комнина. У
том периоду, на истоку Византије се јављају нови непријатељи - Турци Селџуци.
Они су 1055. године сломили моћ Абасидског калифата освојивши Багдад. Њихов
поглавица Тогрул бег је узео титулу калифа, ''постављајући тако турско царство
изнад арабљанског''1. Убрзо је почело незадрживо пропадање Византије. Под
Тогрул беговим наследником Алп-Арсланом, Турци су похарали византијске
поседе у Јерменији и Киликији, да би упали у Малу Азију и на тај начин угрозили и
централне покрајине Царства. Потукли су Романа IV Диогена у бици код
Манцикерта (1071). Ова победа је гласно ођекнула у Европи и показала како
Византија губи своју превласт у хришћанском свету. Убрзо је пао Јерусалим (1077),
што ће бити искоришћено као повод за први крсташки поход у Свету земљу.
Ускоро је читава Мала Азија, некада један од најзначајнијих делова Византијског
царства била под влашћу Селџука, који су на том простору основали Румски
султанат, прво са седиштем у Никеји, а затим Иконији (Коњи), 1080. године. Тако
се Византија нашла пред великом опасношћу. Заувек је испустила барјак
хришћанства који је вековима носила. Тај барјак се сада нашао у рукама
католичког Запада.

Ислам је уочи Првог крсташког рата био дубоко подељен и имао је два већа
центра: Абасидски калифат у Багдаду и Фатимидски калифат у Каиру. Абасидски
калифат је био под непосредном контролом Турака, а Фатимидски су сачињавали
египатски Арабљани. Раскол између афричког и азијског ислама продубљивала је и
стална нетрпељивост између Турака и Арабљана. Разједињеност ислама ће бити и
један од главних разлога што ће Први крсташки поход бити тако успешан. Уз то је
1092. године умро селџучки султан Мелих-шах и његово царство је почело да се
распарчава. Његови наследници су били сувише разједињени да би се некој
спољној опасности супротставили као целовита сила2, па крсташке војске неће
имати већих проблема у сукобу са њима.

1
Рене Грусе, ''Крсташка епопеја'', стр. 13
2
Идем

3
Семинарски рад Први крсташки рат

ПАПА УРБАН II

Историјска наука данас за инспиратора и организатора Првог крсташког (а

тиме и свих каснијих) похода сматра папу Урбана II. Он је свакако заслужан за
покретање и успешно окончање овог првог у низу ратова вере. Са сигурношћу се
може рећи да је он својим ликом и делом утицао на развој историјских појава;
захваљујући њему, посрнула Византија ће наставити да живи још читавих 400
година, па ма како тај живот изгледао и ма колико он то желео или не. Захваљујући
њему, крсташи ће основати хришћанске државе у Сирији и Палестини, чија ће
одбрана бити узрок и последица сваког следећег крсташког похода на Исток.
Најзад, постоји и мишљење које у њему види поборника папског продора и
проширивања на Левант, који је дуго до тог времена представљао интерес
Византије.

Још као калуђер у манастиру Клини, каснији папа Урбан II је имао прилике
да слуша приче које су у Француску стизале са Истока о догађајима у Византијском
царству; како Селџуци освајају комад по комад хришћанске земље на којој се
налазе Свети градови - Назарет, Витлејем и Јерусалим; како је Византија у
потпуном расулу под неспособним царевима из редова цивилног племства и нема
снаге да се одупре Турцима; те најзад, како калуђери-ходочасници у Јерусалим
бивају нападани и немилосрдно пљачкани. Све ово је морало утицати на његову
каснију одлуку да позове ''племство Европе да одустане од напрекидних
међусобних раздора и окрене своје мачеве против непријатеља вере''.3 Уз то, у доба
у ком је он живео, већ је трајала једна врста крсташког рата- шпанска реконквиста.
Након што је сео на столицу светог Петра (1087), Урбан II је организовао један
поход француских витезова у Шпанију, који су имали да се боре против Мавара. У
тим борбама је учествовао Рајмунд од Сен-Жила, папин велики пријатељ и касније
један од вођа Првог крсташког похода. Стога се може рећи да је реконквиста у
Шпанији (започета још у VIII веку) била претеча крсташких ратова. Урбан II је
само пренео тежиште борбе хришћана и муслимана са Запада на Исток. Борбе које
је Византија вековима водила са муслиманима (прво са Арабљанима, а затим са
Турцима), нису имале карактер крсташких ратова. То су пре били ратови
одбрамбеног/освајачког карактера у којима је верски моменат био у другом плану.

Међутим, упоредо са ступањем папе Урбана II на историјску сцену, дошло

је и до промене у Византијском царству. Године 1081. царски престо је заузео
Алексије I Комнин (1081-1118), представник војног племства, који је почео врло
успешно да се носи са проблемима који су задесили његову империју. Он ће свом
старом познанику, фландријском грофу Роберту, упутити једно писмо у ком га
моли за помоћне војне одреде који би се у византијској војсци борили за плату
против Селџука. Ово писмо је значајан документ и имаће далекосежне последице
по Византију. У њему се нигде не спомиње израз ''крсташки рат'', али се тражи
присуство западњачке војске на византијском тлу, што ће касније бити
злоупотребљено.

3
Сидни Пеинтер, ''Историја Средњег века'', стр. 232

4
Семинарски рад Први крсташки рат

У сваком случају, папа Урбан II је, имајући у виду све околности у којима се
у то време нашао хришћански свет, крајем јуна 1095. године дошао из Рима у
Француску, на сабор у Клермону. Другог дана тог сабора, Урбан је упутио позив
хришћанском племству који ће имати несагледив значај за историју. Папа је позвао
хришћане на рат против муслимана, на заштиту западног света од неверника и
општу одбрану хришћанске Европе . Његов позив је наишао на опште одушевљење,
у Француској, али и шире. Тај позив је прихваћен као Божја воља; папа је од
племића тражио да узму крст као свој знак и идеју водиљу у рату, па су они тај
симбол касније почели пришивати на своју одећу (отуда и назив ''крсташи''). Тако
је 27. новембар 1095. године ушао у историју као рођендан крсташке идеје.

Након сабора у Клермону, настављене су проповеди крсташког рата по

Француској. Нова идеја је свуда наилазила на опште одушевљење. Папа је
доследно спроводио своје замисли и политику, али ускоро ће доћи до нечега што
он није никако очекивао. Наиме, његов позив у крсташки рат се односио
искључиво на ратничко племство, људе вичну оружју и рату који су дорасли борби
са муслиманима, феудалне господаре који су у стању да дигну војску и да је
финансирају. Њихово окупљање и припреме за полазак би можда биле дуготрајне,
али би коначни резултат био задовољавајући.

ПРВИ КРСТАШКИ РАТ И ЊЕГОВЕ ВОЂЕ

Народни крсташки походи у режији лакомислених и неупућених сељака,

скитница и проповедника нису дали никакве резултате. Чак штавише, они су имали
потпуни контраефекат (пљачкање земаља наклоњених крсташкој идеји, као нпр.
Угарске и стварање неповерења између крсташа и Византије, која је, још увек у
коликој-толикој мери имала улогу главног политичког чиниоца на Истоку). Прави
крсташки рат је вођен у режији групе западних племића који су се одазвали позиву
Урбана II и на себе ставили крст. Ти племићи су дошли из различитих крајева
Европе и вођени различитим побудама, које ће долазити до изражаја све више и
више како буду напредовали у освајањима Истока.

Позиву Урбана II су се одазвали:

-војвода Доње Лорене Готфрид и његов брат Балдуин Бујонски;
-гроф Роберт Фландријски;
-војвода Нормандије Роберт (из северне Француске, брат енглеског краља
Виљема II);
-Иг од Вермандоа (брат француског краља Филипа И);
-Етјен, гроф од Блоа и Шартра;
-тулуски гроф Рајмунд од Сен-Жила (из јужне Француске);
-Боемунд од Тарента и његов сестрић Танкред (Нормани);
-италијански поморски градови Пиза и Ђенова.

Папа Урбан II је био одлучан у намери да на Исток пошаље најбољу и

најефикаснију војску западноевропских витезова. Пошто је знао да би они могли

5
Семинарски рад Први крсташки рат

имати несугласице око вођства, он је за вођу крсташке војске именовао надбискупа

Адемара Ле Пија. Овај је међутим то вођство имао чисто про форма, јер су главну
улогу у будућим дешавањима имали Готфрид Бујонски, Рајмунд Тулуски и
Боемунд. Ова три племића су носиоци Првог крсташког рата.

Пре него што се било шта о њима каже, важно је напоменути да је број
крсташа био толики, да су се они морали организовати у четири посебне војске, по
регионалним групама. Ове војске ће различитим путевима кренути на Исток, а
пратиће их гомиле небораца- свештеника ходочасника, слугу, проститутки итд.

Готфрид Бујонски је био војвода Доње Лорене (Лотарингије), која се

формално налазила у оквиру Светог Римског Царства, те је био вазал немачког
цара, али је по рођењу био Француз и син булоњског грофа. Територија његовог
војводства се у суштини поклапа са територијом данашње Белгије. Сачувано је
доста анегдота које говоре о његовом витештву и врлинама. Готфрид је био
оличење идеалног витеза- снажан, неустрашив, разборит, лојалан, скроман и
дубоко побожан. Нарочито су јаке анегдоте које приказују његову снагу и
побожност. Ако је икоји племић кренуо у крсташки рат прожет идејом о
ослобођењу Христовог гроба и одбрани хришћанства, био је то Готфрид Бујонски.
Он је око себе окупио војску сачињену од Фламанаца и ритера са северозападних
феуда Царства. Команду над њима је поделио са братом Балдуином и Робертом
Фландријским. У току самог похода, Готфрид ће у више наврата манифестовати
све горепоменуте особине, што је и један од разлога због ког ће касније бити
изабран за првог јерусалимског краља.

Рајмунд Тулуски је интересантна личност. Он је одраније учествовао у

борбама против муслимана у Шпанији, тако да је већ имао искуства у борби са
неверницима. Његово понашање у крсташком рату је било веома променљиво.
Карактер му је био несталан и неуравнотежен, али је био врло амбициозан и
посвећен идеји крсташког рата. Одлазећи у поход, он је поред жеље за
ослобођењем Христовог гроба имао и друга, овоземаљска очекивања. Његови
саборци ће се изборити за феудалне поседе у Светој земљи и то углавном на
његову штету, тако да ће се он од њих удаљити и приближити византијском цару,
иако је имао велику улогу у биткама које су довеле до ослобођења Јерусалима.
Њему је измакао очекивани положај главнокомандујућег крсташке војске,
као уосталом и владарске титуле касније створених крсташких државица. Па ипак,
овај племић је до краја живота остао веран крсташкој идеји и никада се није вратио
кући. Њега су на походу следили ритери јужне Француске.

Боемунд од Тарента је био син Нормана Роберта Гвискарда, апулијског

војводе. Он је напустио рат који је водио са својим братом Рожером око очевог
наслеђа и одазвао се папином позиву. Још раније је познавао прилике на Истоку,
стога што је са својим оцем заратио против Византије и преотео јој поседе у јужној
Италији. Нормани су затим пренели рат на византијску територију и освојили Драч,
па су чак опсели и Ларису, али су морали да се повуку због јаког савеза који је
Алексије И склопио са Венецијом. Рат између наследника Роберта Гвискарда

6
Семинарски рад Први крсташки рат

удаљио је Боемунда од дешавања на истоку, али се он сада враћао новим

освајањима и пустоловинама. Боемунд је био одан савезник папе, али је био
бескрајно амбициозан и бескрупулозан. Лукав и препреден, он у крсташком рату
није видео ништа друго него прилику да задобије феудални посед који није могао
да има код куће, и који ће на крају крајева и задобити. Био је темпераментан и
неукротив, али храбар и сналажљив војсковођа. Јавља се као један од најбољих
стратега у крсташкој војсци. На поход ће повести и свог сестрића Танкреда који ће
са њим заједно играти значајну улогу у каснијим дешавањима.

ДОЛАЗАК КРСТАША У ВИЗАНТИЈУ

Крсташки барони и њихове војске су кренули на Исток различитим

путевима. Њихово прво одредиште је био Цариград.

Готфрид Бујонски је изабрао у целини копнени пут, пут којим је ишао

народни крсташки поход. Тај пут је пратио ток Дунава кроз Угарску, Србију и
Бугарску. Иако је у Угарској још било живо сећање на народни крсташки поход
чији су актери пљачкали и пустошили тамошње области, Готфрид се споразумео са
угарским краљем Коломаном и његови пратиоци су без икаквих инцидената
прешли угарску територију.

Тулуски гроф Рајмунд од Сен Жила је кренуо са југа Француске преко

Италије, кроз територију Венеције и стигао до јадранске обале којом се спустио до
Драча. ''Пролазак кроз земље дивљих планина и још дивљачнијег народа коштао га
је великог броја људи''4.

Роберт Нормандијски, Етјен од Блоа, Роберт Фландријски и Хуго од

Вермандоа су из Француске прешли у Италију и стигли до Апулије, где су им се
придружили Нормани Боемунд и његов сестрић Танкред. Одатле су се пребацили у
Драч, а оданде се упутили ка Цариграду.

Византијом је, као што је већ речено, у то време владао Алексије I Комнин
(1081-1118), један од највећих византијских царева. Он се по доласку на престо
ухватио у коштац са озбиљним спољнополитичким проблемима- успешно је
ратовао са Норманима Роберта Гвискарда (Боемундовог оца), дивљим племенима
Печенега, рашким жупаном Вуканом и селџучким емирима. У свим овим борбама
Алексије је успевао да пронађе добре савезнике, али је ипак тражио помоћне војне
одреде са Запада. Зато се прилично узнемирио када су крсташи почели да пристижу
у његову престоницу. Он је очекивао одреде витезова који би се под њим борили за
плату, а уместо тога је добио војску састављену од западоевропских витезова који
нису били вољни да се покоравају никоме сем евентуално папи и који су имали за
циљ да освоје Свету земљу, а тек узгред да му пруже помоћ. Доказано је да
Алексије никада није позивао крсташку војску и да је крсташки рат био последње
што је њему требало. Он сам није желео да поведе никакав ''крсташки'' поход
4
Сидни Пеинтер, ''Историја Средњег века'', стр. 235

7
Семинарски рад Први крсташки рат

против Селџука; таква идеја је Византинцима била потпуно страна. Они су одавно
водили борбе са неверницима и ослобођење Свете земље су сматрали својим, а не
задатком западног хришћанства. И таман кад се стање у земљи поправило,
појавили су се крсташи. Њиховим доласком, Византија је једном заувек завршила
са својом улогом браниоца хришћанства.

У Цариград је први стигао Хуго од Вермандоа, брат француског краља.

Алексије га је приморао да положи заклетву верности. Слично је поступио и са
осталима- од њих је захтевао вазалну заклетву и повратак територија које су
припадале Византији а нашле су се у рукама Селџука, а заузврат им је обезбеђивао
превоз и снабдевао их живежним намирницама. Алексију су све крсташке вође
положиле заклетву верности, осим Танкреда, Боемундовог сестрића, који је успео
да се ''провуче''. Византијски цар је на тај начин извојевао значајну дипломатску
победу.

ОСВАЈАЊЕ НИКЕЈЕ. БИТКА КОД ДОРИЛЕЈА

У мају 1097. године крсташи су прешли у Малу Азију. Прва се на њиховом

удару нашла Никеја, која је била престоница Селџучког султаната. Њу су Турци
освојили 1081. године. Град се предао крсташима 26. јуна и одмах је враћен
Византији, како је раније било договорено.

Након освајања Никеје, крсташи су се упутили ка Сирији, подељени у две

групе. Једну су предводили Боемунд, Танкред и Роберт Нормандијски, док су на
челу друге били Готфрид Бујонски и Рајмунд од Сен-Жила. Боемундову групу су 1.
априла код места Дорилеји напали Турци под вођством Килиџ-Арслана. Крсташи
су се нашли у потпуном хаосу и изгледало је да ће се први крсташки рат завршити
и пре него што је заиста започео. Међутим, када се на бојном пољу појавила
Готфридова група, ток битке је у потпуности преокренут. Турци нису очекивали
такво појачање и победа, која им је била на дохват руке, измакла им је. Победа у
бици код Дорилеја имала је велики значај. Као што је пораз Византије код
Манцикерта 1071. године имао за последицу учвршћивање Турака у Малој Азији,
тако су Дорилеји означили почетак западне доминације на том простору.

ОСВАЈАЊЕ ЈЕРУСАЛИМА

Крсташка војска је 7. јуна 1099. године угледала куполе Јерусалима.

Захватило ју је свеопште одушевљење. Али, град је требало и освојити. Јерусалим
тада међутим нису држали Турци, већ Фатимиди из Египта. Они су свега годину
дана господарили градом, који су отели Селџуцима 26. августа 1098. године, услед
већ познатог антагонизма који је међу њима владао. Када су сазнали да се крсташи
приближавају, на брзину су организовали одбрану. И крсташке вође су се
договориле око тога како ће ко нападати. Роберт Нормандијски је имао да нападне
град са северне стране, Роберт Фландријски са источне, Готфрид Бујонски и

8
Семинарски рад Први крсташки рат

Танкред са западне, а Рајмунд Тулуски са јужне. Опсаду града је међутим било

врло тешко спровести, будући да су температуре биле високе, а хришћани нису
имали хране и воде, као ни справе за опсађивање, без којих се заузимање таквог
града није могло ни замислити. Те невоље су нестале када су Ђеновљани упловили
у оближњу луку Јафу, са материјалом који је крсташима био неопходан. Освајање
Јерусалима је могло да почне.

Први напад хришћанске војске од 14. јуна Египћани су одбили, захваљујући

истом оном средству које је некада спашавало Цариград и Византинце од
арабљанских напада- грчкој ватри. Међутим, следећег дана је Готфриду Бујонском
пошло за руком да освоји свој бедем и велики број крсташа је ушао у град. То је
омогућило и другим вођама да продру унутра, потискујући Египћане са свих
страна. Они су се склањали у Соломонов храм, одакле су пружали јак отпор, па је
заузимање овог објекта изискивало највише труда. Међутим, крсташи су заузели
храм и починили прави масакр над његовим браниоцима, да ниједно дело које се
бави овом тематиком не пропушта да нагласи како је ''крв сезала до чланака''.
Према неким проценама, у Храму је побијено 10 000 људи. Овај чин ће имати
последице по даља освајања, јер ће се будући браниоци, поучени овим искуством,
борити до последњег и не мислећи на добровољну предају. Тако је тог 15. јуна
1099. године освојен Јерусалим. Тиме се завршава историја Првог крсташког рата,
а почиње историја крсташких држава на Истоку.

ПОСЛЕДИЦЕ ПРВОГ КРСТАШКОГ РАТА

Када се погледа карта Сирије и Палестине после Првог крсташког рата, лако
се могу сагледати последице овог подухвата. На том простору су настале крсташке
државе- Јерусалимска краљевина, Антиохијска кнежевина, грофовија Едеса и
грофовија Триполи. Последње три су биле номинално зависне од Јерусалимске
краљевине, али су у суштини биле самосталне. У њима је заведен феудални
поредак карактеристичан за земље Западне Европе.

Међутим, сигурно је да формирање ових држава није могло да прође без

отпора код остатка муслиманског Блиског истока. Владари крсташких земаља
морали су да организују одбрану својих територија. Како саме њихове снаге нису
биле довољне, ускоро ће се јавити потреба за посебном војном организацијом,
оличеном у витешким редовима. Први витешки ред је основан 1119. године, а
како се његово првобитно седиште налазило поред Јерусалимског храма, његови
припадници су добили назив Храмовници или Темплари. По узору на Темпларе
настао је и други ред- ред Јовановаца или Хоспиталаца, назван тако по болници
светог Јована која се налазила у Јерусалиму. Крајем XII века основан је још један,
немачки витешки ред, ред Тевтонаца. Ове војне организације су представљале
најорганизованију снагу крсташких држава. Они су бранили крсташке територије и
штитили су ходочаснике на њиховом путу до Светих места. Када франачки Исток
буде почео временом да пропада под налетима муслимана, витешки редови ће

9
Семинарски рад Први крсташки рат

последњи напустити тај простор и пребацити се у Европу, где ће имати посебну

улогу, нарочито Темплари.

У погледу економских последица, Први крсташки рат је отворио процес

ударања трговачке превласти италијанских градова на Леванту (источном
Средоземљу), у првом реду Венеције, Ђенове и Пизе. За њих су експедиције на
Исток имале велики трговачки интерес 5. Трговачку превласт у источним водама
Медитерана имала је Византија, али је у XI веку она почела да слаби. Крсташки
ратови- Први, па и они следећи- били су идеална прилика за италијанске градове да
путем оружане силе потисну Византију и на обалама Леванта изграде мрежу својих
факторија.

У новооснованим крсташким државама италијански трговци су добили низ

привилегија. У лучким градовима су имали посебне квартове у којима су живели,
уживајући пуну независност. Бродови из Пизе, Ђенове и Венеције кретали су на
Исток натоварени оружјем, коњима, робовима, житом, вуненим и ланеним
тканинама. Са Истока су се враћали носећи зачине, шећер, воће, вино, памук, вуну,
мирисе, боје, драго камење, стакло и свилу. Тако је текла трговачка размена.
Европљани су упознали хељду, лубенице, пистаће, бадем, шећерну трску. Читаву
трговину на Леванту регулисале су власти италијанских поморских република.
Међу трговцима је владало непрекидно ривалство, које је често прерастало у
оружане сукобе. Од неиталијанских градова, трговачке интересе на Истоку имали
су Марсеј, Монпеље и Барселона6.

Са Првим крсташким ратом отпочела је и богата културна размена Истока и

Запада. У Европу су се, можда не одмах после Првог похода, али после следећих
сигурно, почели досељавати источњачки обичаји. Усвојене су неке војне вештине
Истока, обичаји (попут прања руку пре јела, ношења браде итд). По источним
узорима, на штитовима европских племића јављају се грбови.

5
Удаљцов, Космински, Вајнштајн, ''Историја Средњег века I'', стр. 195
6
Удаљцов, Космински, Вајнштајн, ''Историја Средњег века I'', стр. 200

1
Семинарски рад Први крсташки рат

Коришћена литература:

1) А. Д. Удаљцов, Ј. А. Космински, О. Л. Вајнштајн, ''Историја Средњег века I'',

Београд 1956

2) Грусе, Рене, ''Крсташка епопеја'', Нови Сад 2004

3) Пеинтер, Сидни, ''Историја Средњег века'', Београд 1997

1
Семинарски рад Први крсташки рат

САДРЖАЈ

1. Увод .............................1
2. Прилике у Европи и Азији уочи Првог крсташког рата .............................2
3. Папа Урбан II .............................4
4. Први крсташки рат и његове вође .............................5
5. Долазак крсташа у Византију .............................7
6. Освајање Никеје. Битка код Дорилеја .............................8
7. Освајање Јерусалима .............................8
8. Последице Првог крсташког рата .............................9
9. Коришћена литература ...........................11
10. Садржај ...........................12