1.

Volga je delila svet nadvoje.

Leva obala bila je niska i žuta, pružala se ravno, prelazeći u stepu
iza koje se svakog jutra pomaljalo sunce. Zemlja je ovde bila
oporog ukusa, izrovana, puna tekunica, trava – gusta i visoka, a
drveće nisko i retko.
Iza horizonta nestajala su polja i bostaništa, šarena kao baškirski
jorgan.
Uz rub vode nicala su sela. Iz stepe je dopirala vrelina i omama –
dah turkmenske pustinje i slanog Kaspija.
Kakva je bila zemlja na drugoj obali niko nije znao. Desna strana
nadnosila se nad reku moćnim planinama i padala u vodu
okomito kao odsećena nožem. Duž tog reza, između kamenja,
klizio je pesak, ali planine se nisu slegale, već su svake godine
bivale sve strmije i čvršće: leti – modrikastozelene zbog šumskog
pokrivača, zimi – bele. Iza njih je tonulo sunce. Tamo, u daljini,
nastavljale su se šume, senovite širokolisne I neprohodne
četinarske, i veliki ruski gradovi s utvrđenjima od belog kamena,
i močvare, i prozirnoplava jezera s ledenom vodom. Sa desne
obale večito se širila stud – iza gora naslućivalo se daleko
Severno more. Neki su ga, po starinski, zvali – Veliko nemačko.