Matematika

Skupovi Page 1 of 230
Svaki skup sastoji se od različitih objekata koje ćemo nazivati njegovim elementima. Skupovi se
označavaju najčešće velikim slovima , , , ... a elementi malim slovima , , , ...
Neki element može pripadati datom skupu , što se označava sa , ili ne pripadati
istom skupu, što se označava sa .
Kažemo da je podskup skupa i pišemo ili , ako svaki element skupa

pripada istovremeno i skupu ; znači, elementi skupa imaju neko karakteristično
svojstvo, označimo ga sa , po kome se razlikuju od svih ostalih elemenata skupa , što se
može napisati u obliku:
ima svojstvo .
U slučaju da nijedan element ne poseduje dato svojstvo , tada je - tzv.

prazan skup.
Primer: ,
, - jer ne postoji nijedan realan broj čiji bi kvadrat

bio .
Napomena: Jedan objekat može istovremeno biti element nekog skupa i predstavljati skup nekih
elemenata.
Def: Dva skupa i su jednaka ako svaki element skupa pripada i skupu i ako svaki
element skupa istovremeno pripada i skupu .
Primer: , , .
, , .
Ako skupovi i nisu jednaki, tj. ako su različiti pišemo da je . Ako je i,

osim toga, niti je , niti , tada kažemo su skupovi i međusobno
neuporedivi.
Def: Partitivni skup datog skupa je skup . Očigledno je

ako i samo ako je .
file://C:\Documents and Settings\Emir2\Desktop\skripta\final.html 08/11/2005

Primer:
Operacije sa skupovima
Def: Unijom dva skupa i nazivamo skup koji se sastoji od elemenata koji pripadaju
skupu , zatim od elemenata skupa , kao i od elemenata koji pripadaju i jednom i
drugom skupu (ukoliko takvi elementi postoje). Unija skupova i se označava sa
; dakle .
Primer: , ;
U opštem slučaju, kada imamo konačno mnogo skupova , njihova unija je:
Unija beskonačno mnogo skupova , , se piše u obliku:
Operacija uniranja skupova ima sledeća svojstva:
1. ;
2. - svojstvo komutativnosti;
3. - svojstvo asocijativnosti;
Def: Presekom skupova i naziva se skup koji obrazuju samo oni elementi koji
pripadaju istovremeno i skupu i skupu ; dakle, može se napisati da je:
Def: Ako je presek dva skupa i prazan: , tada su ta dva skupa disjunktna.
Za familiju skupova kažemo da je disjunktna ako je bilo koji par date familije disjunktan.
Primer: Neka je data familija skupova , gde je
Očigledno je da bilo koja dva različita skupa ove familije imaju prazan presek.
Slično kao i unija skupova, i presek skupova ima svojstva:

1. ;
2. - svojstvo komutativnosti;
3. - svojstvo asocijativnosti;
Ako je dato konačno mnogo skupova njihov presek se označava na sledeći

način:
Teorema: Važi distributivni zakon za operaciju preseka skupova u odnosu na operaciju uniranja,
tj.
Napomena: Ako su i proizvoljni realni brojevi i ako je, recimo, , tada ćemo:
- otvorenim intervalom nazvati skup ,
- a zatvorenim intervalom skup
Def: Razlika skupova i , obeležava se , predstavlja skup svih onih elemenata

skupa koji ne pripadaju skupu , tj.
Za razliku skupova ne važi svojstvo komutativnosti, tj. ako je tada je

.
Primer: Na skupu realnih brojeva dati su intervali i . Prema definiciji

razlike skupova imamo da je ,a .
U slučaju kada skupovi i nemaju zajedničkih tačaka, tj. kada je , tada je:
, odnosno .
Iz prethodne definicije neposredno sledi da je za svaki skup :
i .
Def: Simetrična razlika skupova i je unija skupova i , tj.
Ako su skupovi i disjunktni, tj. ako je , tada važi:

, jer je u tom slučaju i .
Očigledno je da za simetričnu razliku skupova i važi svojstvo komutativnosti jer:
Primer: Skupovi i su predstavljeni intervalima na skupu realnih brojeva: i

. Tada imamo da je:
Kako je to je .
Def: Neka je . Komplement skupa u odnosu na skup (ili dopuna skupa do

skupa ) je skup:
Za svaki skup imamo da je:
i jer je i .
Def: Par elemenata nazivamo uređenim parom (ili uređenom dvojkom) ako je tačno
određeno koji je element na prvom, a koji na drugom mestu.
Uređeni parovi i su jednaki ako i samo ako je i ; znači da uređeni

parovi i mogu biti jednaki samo za .
Primer: Tačka u realnoj ravni predstavlja uređeni par jer se tačno zna da je apscisa, a
ordinata tačke .
Dekartov proizvod
Def: Dekartovim proizvodom skupova i naziva se skup sastavljen od svih

uređenih parova u kojima element koji je na prvom mestu pripada skupu , a element koji
je na drugom mestu pripada skupu :
Primer: Dati su skupovi i . Odrediti Dekartove proizvode i

.

Očigledno je , što znači da za Dekartov proizvod skupova ne važi svojstvo

komutativnosti.
Dekartov proizvod se označava sa ; Dekartov proizvod predstavlja

realnu ravan, tj.
Ako su data tri skupa , , , tada njihov Dekartov proizvod predstavlja skup
uređenih trojki kod kojih prvi element pripada skupu , drugi element skupu , a treći element
skupu , tj.
Dekartov proizvod se označava sa i predstavlja skup svih tačaka u realnom

trodimenzionom prostoru:
U opštem slučaju, kada je dato skupova , tada njihov Dekartov proizvod:
predstavlja skup svih -torki u kojima prvi element pripada skupu , drugi element skupu ,
... , -ti element skupu . Dekartov proizvod predstavlja skup svih
tačaka u -dimenzionom prostoru.
Def: Svaka rečenica koja je istinita ili lažna naziva se iskazom ili izjavom.
Ako je neki iskaz, obeležimo ga sa , istinit, tada se kaže da je njegova logička vrednost
ili , a ako je iskaz lažan, tada je njegova logička vrednost ili
. Dakle, svakom iskazu se pridružuje odgovarajuća logička vrednost:

Ako je dat neki iskaz , tada se negacija iskaza označava sa . Na primer, ako je dat
iskaz , tada negacija tog iskaza označava da je .
Ukoliko je iskaz istinit, iskaz je lažan (i obrnuto). Prema tome, negaciji iskaza
odgovara sledeća tablica istinitosti:
Def: Ako je uređeni par iskaza tada se rečenica " i " , označava se , naziva
konjunkcijom iskaza i . Konjunkcija je istinita ako i samo ako su istinita oba
iskaza:
Def: Ako je uređeni par iskaza tada rečenica " ili " , označava se ,
predstavlja disjunkciju iskaza i . Disjunkcija je lažna samo ako su lažna oba
iskaza:
Def: Neka je uređen par iskaza. Logičkom uslovljenošću ili implikacijom nazivamo
sledeću pogodbenu rečenicu:

"Ako je , tada je i ", što se označava .
Tablica istinitosti za implikaciju ima sledeći oblik:
U rečenici , je pretpostavka (hipoteza), a je posledica ili teza implikacije. Rečenica

se može čitati i kao: uslovljava , implicira , iz sledi , je dovoljan
uslov za , je neophodan uslov za , itd.
Def: Ako važe implikacije i , tada se kaže da su iskazi i logički

ekvivalentni. Znak za logičku ekvivalenciju iskaza i , , čita se kao: važi
ako i samo ako važi , je ekvivalentno sa , itd.
Tablica istinitosti za ekvivalenciju :
Neodređeni iskazi kao, na primer, svaki, bilo koji, bar jedan, neki, svi, itd., nazivaju se kvantorima
ili kvantifikatorima. Najčešći su: - "svaki", - "bar jedan" ili "postoji", - "postoji tačno
jedan".

Aksioma indukcije: Ako neki skup (tj. podskup skupa prirodnih brojeva) ima svojstva:
1.
2. ako
tada je
Posledica ove aksiome je takozvani
Princip matematičke indukcije: Ako je neko tvrđenje u kome figuriše prirodni broj
dokazano za prirodni broj i ako se, uz pretpostavku da važi za proizvoljan prirodni
broj , dokaže da ono važi i za , tada tvrđenje važi za sve prirodne
brojeve .
Osobine skupa prirodnih brojeva

1) Uređenost skupa prirodnih brojeva pomoću binarnih relacija poretka " " i strogog poretka " "
koja ima sledeća svojstva:
• za proizvoljna dva prirodna broja važi samo jedan od odnosa:
- svojstvo trihotomije
• ako su , i proizvoljni prirodni brojevi, tada u slučaju da je i

- svojstvo tranzitivnosti.
2) Za svaki broj .
3) Na skupu prirodnih brojeva se neograničeno i jednoznačno mogu primenjivati sabiranje,

množenje i stepenovanje prirodnim brojem – rezultat će uvek biti prirodan broj; pri tome sabiranje i
množenje imaju sledeća svojstva:
• - komutativnost
• - asocijativnost
• - distributivnost.
4) Neutralni element za množenje je : .
5) Skup prirodnih brojeva je ograničen s donje strane, a nije ograničen s gornje strane, tj.
postoji najmanji prirodni broj , a ne postoji najveći.
6) Jednačina , nema rešenja u skupu prirodnih brojeva ako je ,

jer tada .
Da bi se rešila jednačina , , skup prirodnih brojeva se mora proširiti tj.

operacija oduzimanja , , dovodi do proširenja skupa na skup .
Osobine skupa celih brojeva
1) Uređenost skupa (pomoću relacija poretka i strogog poretka kao i kod skupa prirodnih
brojeva).
2) Na skupu celih brojeva se neograničeno i jednoznačno mogu primenjivati sabiranje,

oduzimanje, množenje i stepenovanje prirodnim brojem .
3) Sabiranje i množenje imaju svojstva komutativnosti, asocijativnosti i distributivnosti.
4)
5) Neutralni element za sabiranje je , a neutralni element za množenje je , tj.

.
6) Za svaki ceo broj postoji suprotan broj takav da, ako je

.
7) Skup celih brojeva je neograničen kako s donje (leve), tako i s gornje (desne) strane, tj. u skupu
ne postoji ni najmanji ni najveći ceo broj.
8) Jednačina , nema rešenja u skupu celih brojeva.
Rešavanje jednačine , odnosno operacija deljenja, proširuje skup celih brojeva na skup
racionalnih brojeva :
ili
Osobine skupa racionalnih brojeva
1) Uređenost skupa (na isti način kao i kod prirodnih i celih brojeva).
2) Na skupu racionalnih brojeva se neograničeno i jednoznačno mogu primenjivati sabiranje,

oduzimanje, množenje, stepenovanje celim brojem i deljenje
- rezultat će uvek biti racionalan broj.

3) Skup racionalnih brojeva je svugde gust skup, što znači da između svaka dva racionalana
broja postoji beskonačno mnogo racionalnih brojeva. Ako i , tada je
i .
Na sličan način možemo obrazovati i aritmetičku sredinu racionalnih brojeva i ,
odnosno i ; tada bi smo dobili da je
, jer je
, itd.
Produžujući ovakav proces dobijamo beskonačno mnogo racionalnih brojeva koji leže unutar
intervala , što znači da je skup racionalnih brojeva svugde gust.
4) Skup racionalnih brojeva je neograničen s obe strane, tj. ne postoji ni najmanji ni najveći
racionalan broj.
5) Neutralni element za sabiranje je , a neutralni element za množenje je , tj.

.
6) Za svaki racionalan broj , postoji inverzni element za množenje

.
Def: Dedekindovim presekom na skupu racionalnih brojeva nazivamo par skupova

i (tzv. donja i gornja klasa) koji imaju sledeća svojstva:
• Svaki element donje klase je manji od bilo kojeg elementa gornje klase .
Na skupu racionalnih brojeva, Dedekindov presek pripada jednom od sledeća tri tipa:
1. Postoji najveći element u klasi , a klasa ne sadrži najmanji element

;
2. Klasa ne sadrži najveći element, ali klasa sadrži najmanji element

;

3. Ne postoji najveći element u klasi niti postoji najmanji element u klasi

.
Prva dva tipa definišu racionalan broj, dok treći definiše iracionalan broj.
7) Geometrijska interpretacija racionalnih brojeva na brojnoj pravoj.
8) Operacije sa racionalnim brojevima koje su inverzne stepenovanju
• korenovanje:
• logaritmovanje:
daju u opštem slučaju iracionalne brojeve.
Skup realnih brojeva
Svi racionalni i svi iracionalni brojevi obrazuju skup realnih brojeva ( ). Skup realnih
brojeva ima sledeće osobine:
1) Skup realnih brojeva je svugde gust i uređen skup (pomoću binarnih relacija poretka i strogog
poretka).
2) Dedekindov presek na skupu realnih brojeva daje uvek realan broj i ima samo dva tipa:
1. Postoji najveći element u klasi , a klasa ne sadrži najmanji element

;
2. Klasa ne sadrži najveći element, ali klasa sadrži najmanji element

;
3) Skup realnih brojeva je neprebrojiv skup.
Def: Kažemo da je skup , ograničen s gornje strane ako postoji realan broj
takav da je .
Najmanje od gornjih ograničenja skupa nazivamo supremum skupa :
Ako je , tada kažemo da je najveći (maksimalni) element u skupu
Def: Za skup kaže se da je ograničen odozdo ako postoji takav realan broj da
je .

Najveće od donjih ograničenja skupa naziva se infimum skupa :
Ako je , tada se kaže da je najmanji (minimalni) element u skupu

.
Operacije sa apsolutnim vrednostima realnih brojeva.
Def: Ako je proizvoljan realan broj, tada je apsolutna vrednost od :
Svojstva apsolutnih vrednosti:
1.
2. ako je ili
3. , ili
4.
5.
6.
7.
8. .
Nejednakosti. Na skupu realnih brojeva za nejednakosti važe sledeća svojstva:
1.
2.
3.
Kao posledice navedenih osobina mogu se dokazati sledeća svojstva:
4.

5.
6.
7.
8.
9.
Bernulijeva nejednakost važi za svaki realan broj i svaki prirodan broj :
Skup kompleksnih brojeva

Def: Skup svih uređenih parova realnih brojeva u kojem su jednakost, sabiranje i množenje
definisani na sledeći način:
naziva se skupom kompleksnih brojeva , a svaki takav uređen par naziva se

kompleksan broj . Rešenje jednačine zove se imaginarna
jedinica . Kompleksan broj se često piše i u algebarskom obliku:
. Skup kompleksnih brojeva predstavlja podskup Dekartovog proizvoda
sa gore navedenim osobinama.

Def: Svakom kompleksnom broju odgovara konjugovano kompleksni broj :
, odnosno
Operacije sa kompleksnim brojevima. Neka su data dva kompleksna broja i

; tada se mogu uvesti sledeće operacije:
1. Sabiranje:
2. Oduzimanje:
tj. s obzirom da je oduzimanje operacija inverzna sabiranju, ako je , onda je

, što znači da se razlika dva kompleksna broja geometrijski može interpretirati
pomoću njihovog zbira.
3. Množenje:
4. Deljenje se uvodi kao operacija inverzna množenju:

, tj. ,
odakle dobijamo sistem od dve jednačine sa dve nepoznate:
Rešavanjem ove dve jednačine dobija se
, tj.
5. Stepenovanje kompleksnog broja prirodnim brojem se izvodi pomoću operacija

množenja:
Napomena. Imamo da je ; uopšte:
Trigonometrijski oblik kompleksnog broja. Kompleksan broj predstavlja tačku u

ravni jer je . Ako se uvede sistem polarnih koordinata u ravni
, , rastojanje tačke od koordinatnog početka
predstavlja modul kompleksnog broja : . Ugao koji duž obrazuje

sa apscisnom osom zove se argument kompleksnog broja broja :
; za ugao koji je veći od koristi se oznaka
. Očigledno je , , te se kompleksan
broj može napisati u trigonometrijskom obliku:
gde je , , tj. .

U trigonometrijskom obliku se znatno pojednostavljuje množenje, deljenje i stepenovanje

kompleksnih brojeva. Neka su data dva kompleksna broja i
.
• Množenje: , što znači da je

modul proizvoda dva kompleksna broja jednak proizvodu modula
, a argument proizvoda jednak zbiru argumenata
.
• Deljenje:
• Stepenovanje:
U slučaju kada je dobija se Moavrova formula:

.
• Trigonometrijski oblik kompleksnog broja omogućuje da se na skupu kompleksnih

brojeva uvede operacija korenovanja. Neka je dat kompleksan broj
. Kažemo da je -ti koren broja , ako
je . Znači, ako je , tada
. Dva kompleksna broja će biti
jednaka ako imaju jednake module i jednake argumente:

i , tj. i , što
znači da je , odnosno ,i
. Dakle,
S obzirom da su i periodične funkcije sa periodom to znači da

ima različitih vrednosti.
Eksponencijalni oblik kompleksnog broja. Stepenovanje broja kompleksnim brojem

definiše se jednakošću . Ako je imaginarni deo
kompleksnog broja jednak nuli, tj. ako je realan broj, tada za stepen važe poznata
svojstva stepena sa realnim eksponentom:
Ako je realni deo kompleksnog broja jednak nuli a imaginarni deo označimo sa , dobijamo
tzv. Ojlerovu formulu:
na osnovu koje kompleksan broj može da se napiše u

eksponencijalnom obliku:
ili, imajući u vidu da je
odnosno
jer je .
Primer:

Pojam binarne relacije. Relacija ekvivalencije i poretka.
Def: Neka su i proizvoljni skupovi. Svaki podskup Dekartovog proizvoda

predstavlja binarnu relaciju (označićemo je sa ).
Binarna relacija se najčešće zadaje ukazivanjem nekog zajedničkog svojstva, karakterističnog za

sve one elemente Dekartovog proizvoda koji joj pripadaju.
Primer: Dati su skupovi i ; definišimo na skupu

binarnu relaciju na sledeći način: uređen par (ili, što je isto, ) ako
je deljivo sa , tj. . Dakle, imamo da je
Def: Za binarnu relaciju kažemo da je refleksivna ako uređen par

.
Def: Binarna relacija je simetrična ako ,

.
Def: Binarna relacija je tranzitivna ako ,

.
Def: Binarna relacija se naziva relacijom ekvivalencije ako je refleksivna,

simetrična i tranzitivna.
Def: Binarna relacija je antisimetrična ako ,

.
Def: Binarna relacija koja poseduje svojstva refleksivnosti, tranzitivnosti i antisimetričnosti naziva
se relacijom poretka.
Teorema: Svakom razlaganju skupa na klase odgovara neka relacija ekvivalencije na

Dekartovom proizvodu , i obrnuto, svakoj relaciji ekvivalencije zadatoj na skupu
odgovara neko razlaganje skupa na klase.

Pojam binarne operacije. Algebarske strukture.
Def: Binarna algebarska operacija na nekom skupu predstavlja zakon po kome se svakom
uređenom paru korespondira po jedan i samo jedan element iz .
Def: Neprazan skup na kome je zadata jedna ili više unutrašnjih operacija i, eventualno, jedna
ili više spoljašnjih operacija, naziva se algebarskom strukturom.
Algebarske strukture sa jednom binarnom operacijom. Grupoid,

polugrupa, grupa, Abelova grupa.
Def: Skup na kome je zadata binarna algebarska operacija naziva se grupoid.
Osobine operacija. Ako je u nekom grupoidu , to ćemo označavati sa ;

je kompozicija elemenata i .
Primer: Neka je dat dvočlani skup i operacija , .

Znači, imamo da je , , , , tj.
je grupoid.
Def: Za operaciju kažemo da je komutativna ako za proizvoljne elemente i važi:

.
Def: Operacija je asocijativna ako za proizvoljne elemente , i važi:

.
Def: Grupoid sa asocijativnom operacijom zove se asocijativni grupoid ili polugrupa.
Def: Element je neutralni element za datu operaciju ako za svaki element važi:
.
Primer: Za operaciju uniranja skupova, neutralni element je prazan skup:
Teorema: Operacija na grupoidu može imati samo jedan neutralni element.
Dokaz: (pps)
Def: Neka je asocijativni grupoid sa neutralnim elementom i neka su . Kažemo

da je inverzni element elementa ako je: .
Teorema: Proizvoljni element može imati samo jedan inverzni element.

Def: Asocijativni grupoid koji sadrži neutralni element zove se grupa ako za svaki element
, postoji inverzan element : .
Operacija u grupi se najčešće naziva množenjem (pa se umesto piše ) i grupa se u

tom slučaju naziva multiplikativnom.
Primer: Proverimo da li skup prirodnih brojeva sa operacijom množenja prirodnih brojeva

obrazuje grupu. je grupoid jer, za proizvoljne elemente , i njihov
proizvod . Množenje prirodnih brojeva je asocijativna operacija, a broj
predstavlja neutralni element za množenje. Preostaje još da proverimo da li postoji
inverzan element. Ako je proizvoljan prirodan broj i pri tom , tada ne
postoji takav prirodan broj da bi važilo
( je racionalan broj). Dakle, nije grupa.
Def: Ako je operacija u grupi komutativna, tj. , tada se grupa

naziva komutativnom ili Abelovom.
Kod Abelovih grupa operacija se često naziva sabiranjem (umesto piše se ), a

grupa se naziva aditivnom.
Primer: Neka je skup celih brojeva. Dokažimo da je Abelova grupa. Pošto je, za bilo
koja dva cela broja i , njihov zbir takođe ceo broj, to je na skupu definisana
operacija sabiranja, koja je, kao što znamo komutativna i asocijativna. Osim toga,
predstavlja neutralni element za sabiranje, a za svaki ceo broj postoji
njemu suprotan broj
Prema tome, je Abelova grupa.
Def: Ako je grupa i skup , tada kažemo da je podgrupa grupe

ako skup obrazuje grupu s obzirom na operaciju grupe . Svaka podgrupa
sadrži neutralni element grupe .
Osobine grupe:
1) Ako u grupi element ima inverzni element , tada je inverzni element

elementa element : . Ova osobina sledi iz relacije
.
1’) Ako je u Abelovoj grupi suprotan element elementa , tada je suprotan

element elementa upravo element , tj. , što sledi iz relacije
.

2) U grupi svaka od jednačina i , ima jedinstveno rešenje

, odnosno .
2’) U Abelovoj grupi svaka od jednačina , ima jedinstveno

rešenje . (Zbog komutativnosti je ).
3) U grupi , iz jednakosti .
3’) U Abelovoj grupi iz jednakosti .
4) U svakoj grupi važi jednakost .
4’) U svakoj Abelovoj grupi važi jednakost .
Def: Element nazivamo razlikom elemenata i ( , i su elementi Abelove grupe)

ako je , što označavamo sa ; razlika elemenata definiše operaciju
oduzimanja, koja je inverzna operaciji sabiranja.
Algebarske strukture sa dve binarne operacije.

Prsten, telo, polje.
Def: Prstenom nazivamo skup snabdeven sa dve operacije – "sabiranje" i "množenje" tako
da je Abelova grupa i da, osim toga, za sabiranje i množenje važe zakoni
distributivnosti:
Svojstva prstena:
1) U svakom prstenu je , što

predstavlja tzv. pravilo otvaranja zagrada.
2) Ako su , i proizvoljni elementi prestena , tada je .
3) Za svaki element je .
4) U svakom prstenu važe jednakosti , , .
Ako je operacija množenja komutativna: , tada se prsten naziva komutativnim, a ako

je operacija množenja asocijativna: , tada se prsten naziva asocijativnim.
Ako postoji neutralni element za operaciju množenja, ,

nazivaćemo ga jedinicom, a odgovarajući prsten – prsten sa jedinicom.
Primer: Prsten je asocijativan i komutativan prsten sa jedinicom jer je operacija

množenja na skupu celih brojeva asocijativna i komutativna, a predstavlja neutralni

element za množenje.
Skup parnih celih brojeva sa operacijama

sabiranja i množenja obrazuje asocijativni i komutativni prsten bez jediničnog
elementa, jer .
Def: Ako u asocijativnom i nekomutativnom prstenu sa jedinicom svaki element, izuzev nule, ima
inverzan element za množenje, tada se takav prsten naziva telo.
Def: Ako svi elementi nekog prstena, izuzev nule, obrazuju multiplikativnu grupu, tada takav
prsten predstavlja telo.
Def: Ako u komutativnom i asocijativnom prstenu sa jedinicom svaki element, izuzev nule, ima
svoj inverzan element za množenje, tada se takav prsten naziva polje.
Def: Prsten je polje ako svi njegovi elementi osim nule obrazuju komutativnu grupu za množenje.
Izomorfizam
Def: Grupoide i nazivamo izomorfnim ako postoji takvo uzajamno jednoznačno

preslikavanje , da za bilo koja dva elementa , važi:
Preslikavanje sa ovim svojstvima naziva se izomorfnim preslikavanjem. Svojstvo

izomorfnosti grupoida je simetrično (jer preslikavanje inverzno izomorfnom preslikavanju je takođe
izomorfno), refleksivno (na primer identično preslikavanje grupoida na samog sebe) i tranzitivno.
Ako su grupoidi i izomorfni, to označavamo sa:
Pri izomorfnom preslikavanju se čuvaju sva svojstva grupoida (ili bilo koje druge algebarske
strukture), kao što su komutativnost, asocijativnost, egzistencija jediničnog ili inverznog elementa.
Primer: Neka je komutativni grupoid a izomorfno preslikavanje grupoida na grupoid

. Ako elementi a elementi i , tada
je . S obzirom na svojstvo komutativnosti grupoida
( ) i jednoznačnost izomorfnog preslikavanja , sledi da je , tj.
je komutativan grupoid.
Dakle, izomorfna slika polugrupe (asocijativnog grupoida) je polugrupa, izomorfna slika

grupe je grupa, dok je izomorfna slika Abelove grupe – Abelova grupa.
Dva prstena će biti izomorfna ako između njih može da se uspostavi uzajamno jednoznačno
preslikavanje koje će predstavljati izomorfizam kako za njihove aditivne grupe tako i za njihove
multiplikativne grupoide.
Bulova algebra

Bulova algebra predstavlja neki neprazan skup u kome su definisane dve binarne operacije:
unija i presek ( i ) kao i jedna unarna operacija – uzimanje komplementa nekog proizvoljnog
podskupa . Ove operacije zovu se Bulove operacije.
Sistem aksioma.
(A1)
(A2)
(A3)
(A4)
(A5)
Def: Bulova algebra predstavlja neprazan skup snabdeven sa tri operacije ,

i , koje zadovoljavaju aksiome (A1) – (A5).
Def: Neka su i proizvoljni skupovi. Funkcija predstavlja zakon

korespondencije pomoću koga se proizvoljnom elementu skupa dodeljuje neki element
skupa .
Da bi se zadala konkretna funkcija potrebno je dati skupove i i zakon korespondencije

između elemenata tih skupova, koji predstavlja ili nabrajanje ili opšte pravilo. Ako su skupovi i
beskonačni, tada se zakon korespondencije može zadati samo nekim opštim pravilom.
Primer: Dat je skup prirodnih brojeva. Svakom prirodnom broju dodelićemo broj
; time je definisana funkcija , tj. .
Teorema: Svaka funkcija definiše neku binarnu relaciju na skupu .
Primer: Ako je data funkcija , , imamo da je

. Odgovarajuća binarna relacija je
Def: Za funkciju kažemo da je jednoznačna ako se bilo kojem elementu iz skupa

korespondira najviše jedan element iz skupa .
Iz ove definicije sledi da u opštem slučaju nekim elementima skupa ne mora biti
korespondiran nijedan element iz skupa .
Primer: Data je funkcija pomoću pravila , ; tada se može

napisati da je .
Osobine funkcija
Def: Funkcija je svugde definisana ako svakom elementu skupa odgovara

neki element skupa .
Def: Skup onih elemenata iz kojima su korespondirani elementi skupa naziva

se oblast definisanosti funkcije , ili domen te funkcije.
Funkcija je svugde definisana ako je (tj. ako se njena oblast

definisanosti podudara sa skupom ).
Primer: Neka je skup , znači , a skup , tj

. Definišimo na skupu funkciju
Oblast definisanosti date funkcije je jer logaritamska funkcija nije

definisana za vrednost .
Ako je funkcija svugde definisana, to znači da je svakom elementu

korespondiran bar po jedan element ; ako je funkcija uz to i
jednoznačna, tada je svakom elementu korespondiran po jedan i samo jedan
element , tj.
Def: Ako je funkcija jednoznačna i svugde definisana tada takvu funkciju nazivamo
preslikavanjem skupa u skup .
Def: Kažemo da je funkcija na skupu ako je svaki element skupa

korespondiran nekom elementu skupa ; u suprotnom kažemo da je funkcija u

skupu .
Skup čiji su elementi korespondirani elementima skupa naziva se skup (oblast)

vrednosti funkcije .
Funkcija će biti funkcija na skupu ako i samo ako se skup vrednosti funkcije
podudara sa skupom , tj. ako je .
Def: Funkcija se naziva injektivnom ako je svaki element skupa

korespondiran samo po jednom elementu skupa .
Znači je injektivna funkcija ako različitim elementima skupa odgovaraju različiti

elementi skupa , tj. ako su i proizvoljni elementi skupa i , tada je
i , tj.
Ako je injektivna funkcija na celom skupu , tada je svaki element skupa

korespondiran jednom i samo jednom elementu skupa .
Inverzna funkcija
Def: Neka je proizvoljna funkcija definisana na skupu . Razmotrimo funkciju

zadatu na skupu zakonom korespondencije:
Tako definisana funkcija je inverzna funkcija date funkcije .
Primer: Na skupu pozitivnih realnih brojeva, koji ćemo označavati sa , zadat je zakon
korespondencije . Inverzna funkcija data
je zakonom ; označimo . Dakle, dobili smo
inverznu funkciju .
Iz prethodne definicije sledi da je funkcija inverzna funkciji upravo polazna

funkcija .
Teorema: Ako je funkcija svugde definisana, tada je inverzna funkcija

funkcija na celom skupu .
Dokaz: Neka je proizvoljan element skupa i svuda definisana funkcija;

tada postoji takav element da je . U tom slučaju je , što znači

da je u funkciji proizvoljni element korespondiran nekom
elementu iz ; odatle sledi da je funkcija na celom skupu .
Teorema: Ako je funkcija na celom skupu , tada je inverzna funkcija

svugde definisana.
Teorema: Inverzna funkcija je jednoznačna ako i samo ako je polazna funkcija

injektivna.
Kompozicija funkcija
Def: Kompozicijom dve funkcije i naziva se funkcija

, čiji se zakon korespondencije zadaje na sledeći način:
Teorema: Za kompoziciju funkcija važi asocijativni zakon, tj. ako su date tri funkcije
, i , tada je:
Uzajamno jednoznačna korespondencija skupova
Pretpostavimo da je funkcija :
1. jednoznačna,
2. svugde definisana,
3. na celom skupu ,
4. injektivna.
Kako je funkcija svugde definisana i jednoznačna, tada svakom elementu

odgovara po jedan i samo jedan element . Takođe, a obzirom da je
injektivna funkcija na celom skupu , to se svaki element skupa
korespondira po jednom i samo jednom elementu skupa ( ). U tom slučaju
kažemo da je između skupova i uspostavljena uzajamno jednoznačna korespondencija.
Def: Funkcija realizuje uzajamno jednoznačnu korespondenciju skupova i

ako je svugde definisana, jednoznačna, injektivna i na celom skupu .
Primer: Neka je skup prirodnih brojeva, a skup parnih brojeva.

Definišimo funkciju ; time je između skupa svih prirodnih brojeva i

skupa svih parnih brojeva uspostavljena uzajamno jednoznačna korespondencija.
Teorema: Ako funkcije i uspostavljaju uzajamno jednoznačnu

korespondenciju, tada to isto važi i za njihovu kompoziciju .
Def: Za dva skupa i se kaže da su ekvivalentni, označava se sa , ako se

između njihovih elemenata može uspostaviti uzajamno jednoznačna korespondencija.
Ekvivalencija skupova je binarna relacija za koju važe svojstva refleksivnosti, simetričnosti i

tranzitivnosti, tj. predstavlja relaciju ekvivalencije.
Def: Ako za skupove i postoji bar jedno uzajamno jednoznačno preslikavanje, tada
kažemo da skupovi i imaju jednaku moć.
GLAVA 1
POJAM BROJA, ALGEBARSKE STRUKTURE, POJAM FUNKCIJE
1.1 Skupovi
1.1.1 Operacije sa skupovima
1.1.2 Dekartov proizvod
1.2 Elementi matematičke logike
1.3 Pojam broja
1.3.1 Osobine skupa prirodnih brojeva
1.3.2 Osobine skupa celih brojeva
1.3.3 Osobine skupa racionalnih brojeva
1.3.4 Skup realnih brojeva
1.3.5 Skup kompleksnih brojeva
1.4 Algebarske strukture
1.4.1 Pojam binarne relacije. Relacija ekvivalencije i poretka
1.4.2 Pojam binarne operacije. Algebarske strukture
1.4.3 Algebarske strukture sa jednom binarnom operacijom. Grupoid, polugrupa,
grupa, Abelova grupa
1.4.4 Algebarske strukture sa dve binarne operacije. Prsten, telo, polje
1.4.5 Izomorfizam
1.4.6 Bulova algebra
1.5 Pojam funkcije
1.5.1 Osobine funkcija
1.5.2 Inverzna funkcija
1.5.3 Kompozicija funkcija
1.5.4 Uzajamno jednoznačna korespondencija skupova

Pojam vektora. Osnovne operacije s vektorima.

Def: Vektori su veličine određene svojom dužinom (brojnom vrednošću), svojim
pravcem i smerom.
Vektor se predstavlja uređenim parom tačaka, npr. i označava se sa

.
Def: Za dva vektora kažemo da su jednaki ako imaju istu dužinu, isti pravac i isti
smer.
Def: Slobodnim vektorom se naziva vektor koji se sme pomerati tako da mu se

pri tom ne menja ni dužina, ni pravac, ni smer; takvo pomeranje se naziva
translacija.
Dužina vektora (intenzitet, modul, ili apsolutna vrednost) označava se sa ili .
Nula-vektor je vektor čija je dužina jednaka nuli; samim tim pravac mu nije određen; označava se
sa .
Vektor čija je dužina zove se jedinični vektor ili ort. Kažemo da je ako vektor
ima istu početnu tačku, isti pravac i smer kao i vektor i .
Sabiranje vektora.
Neka su i dva proizvoljna vektora (različita od nula-vektora); ako se vektor translatorno

pomeri tako da mu se početna tačka poklopi sa krajem vektora , dobićemo nadovezane vektore

i .
Def: Zbir dva nadovezana vektora i je treći vektor kome je početak u početnoj
tački vektora , a kraj u krajnjoj tački vektora .
Dva slobodna vektora se mogu sabirati i po tzv. principu paralelograma sila, ako se prethodno
jedan od njih translatorno pomeri tako da mu se početna tačka podudari sa početnom tačkom
drugog vektora; vektori koje sabiramo zovu se komponente, a njihov zbir rezultanta.
Definicija zbira dva vektora proširuje se na zbir konačno mnogo nadovezanih vektora:
Sabiranje vektora ima sledeća svojstva:
1. - komutativnost
2. - asocijativnost
3. - je neutralni vektor pri sabiranju
4. - za svaki vektor postoji suprotan vektor , koji ima istu

dužinu i pravac, ali suprotan smer.
Dakle, skup svih vektora sa operacijom sabiranja vektora obrazuje Abelovu grupu.
Na osnovu svojstva 4. uvodi se operacija oduzimanja vektora kao operacija suprotna operaciji
sabiranja, tj. razliku dva proizvoljna vektora i definišemo kao zbir vektora i vektora
, suprotnog vektoru :
Razlika dva vektora i , koji imaju zajednički početak je vektor .

Množenje vektora skalarom.
Def: Ako je i realan broj , tada je vektor čiji je pravac isti kao i pravac vektora
, modul je , a smer mu je isti kao i smer vektora ako je , odnosno
suprotan smeru vektora ako je .
Za svaki vektor možemo napisati da je:
Množenje vektora realnim brojem ima sledeća svojstva:
1. ;
2. ;
3. ;
4. .
Def: Uglom između dva vektora i (oznaka: ) nazivamo najmanji ugao za koji jedan
od tih vektora treba da se obrne oko zajedničke početne tačke da bi se poklopio sa drugim
vektorom. Dakle, za proizvoljne vektore i uvek je , a za kolinearne
vektore je taj ugao ili .

Def: Orijentisanom pravom ili osom nazivamo pravu za čije se bilo koje dve tačke zna koja je
prethodna a koja sledeća, tj. za koju je utvrđen pozitivan smer. Osa se može okarakterisati i
svojim jediničnim vektorom.
Osa na kojoj je utvrđena početna tačka i tačka čije je odstojanje od početne tačke jednako
zove se koordinatna osa.
Def: Algebarska vrednost vektora na datoj osi je broj ako je smer vektora
isto kao i smer ose, odnosno broj ako je smer vektora suprotan smeru
ose.
Def: Projekcija vektora na orijentisanu ili neorijentisanu pravu ili ravan je vektor čiji
je početak projekcija početne tačke ,a projekcija krajnje tačke datog vektora
.
Linearna zavisnost i nezavisnost vektora
Def: Za dva vektora i kažemo da su kolinearni ako imaju isti pravac, tj. ,
ili, drugačije rečeno, ako postoje takvi skalari i , , da je:
, tj.
Def: Za tri ili više vektora kažemo da su komplanarni ako leže u jednoj ravni (ili ako leže u
paralelnim ravnima). Da bi tri vektora , i bili komplanarni treba da postoje takvi skalari
, i (pri tom bar jedan od njih različit od nule) da je zadovoljena jednakost:
Napomena: Zbir , odnosno predstavlja tzv. linearnu kombinaciju

vektora i , odnosno vektora , i .
Def: Za vektore i kažemo da su linearno zavisni ako postoje takvi skalari i (koji nisu
istovremeno jednaki nuli) da je zadovoljena jednakost:
, tj.
Prema tome, dva vektora su linearno zavisna ako i samo ako su kolinearna.
U opštem slučaju kažemo da su vektori linearno zavisni ako postoje takvi skalari
(koji nisu svi jednaki nuli) da je odgovarajuća linearna kombinacija uvek jednaka
nuli:
U suprotnom kažemo da su vektori linearno nezavisni.
Dakle, dva linearno zavisna vektora su kolinearna, a dva linearno nezavisna vektora su
nekolinearna (obrazuju kos ugao).
Vektorski prostor
Def: Skup nazivamo vektorskim prostorom ako je za sve elemente skupa koji
predstavljaju vektore, odnosno elemente ma kakve prirode, definisana operacija sabiranja:
, i množenja skalarom: , i ako ove operacije imaju sledeća
svojstva:
1. - komutativnost;
2. - asocijativnost;
3. - egzistencija neutralnog elementa;
4. - egzistencija suprotnog elementa;
Znači je Abelova grupa.
5. - je neutral za množenje;
6. ;
7. - zakoni distributivnosti.

Def: Za dati vektorski prostor , najveći broj među sobom linearno nezavisnih vektora određuje
dimenziju tog prostora. U -dimenzionom vektorskom prostoru svaki skup od linearno
nezavisnih vektora predstavlja bazu tog prostora.
Def: Baza datog vektorskog prostora je skup takvih linearno nezavisnih vektora da se svaki vektor
tog prostora može predstaviti kao linearna kombinacija vektora koji određuju datu bazu.
Teorema: Svaki vektor u -dimenzionom vektorskom prostoru može se na tačno jedan

način predstaviti linearnom kombinacijom od linearno nezavisnih vektora
vektorskog prostora . Takvo predstavljanje datog vektora
naziva se razlaganjem vektora po bazi koju obrazuju vektori :
gde skalari , nisu svi istovremeno jednaki nuli.
Def: Koeficijenti razlaganja datog vektora po datoj bazi predstavljaju koordinate vektora u odnosu
na tu bazu. Vektor se pomoću svojih koordinata može napisati u sledećem obliku:
ili .
Ortogonalnu bazu obrazuju uzajamno ortogonalni vektori; normiranu bazu obrazuju vektori
dužine , dok ortonormiranu bazu obrazuju međusobno ortogonalni jedinični vektori. Afinu bazu
obrazuju vektori različite dužine koji nisu svi uzajamno ortogonalni.
Uobičajeno je da se vektori ortonormirane baze u ravni (tj. u dvodimenzionom prostoru)

označavaju sa , a baza sa , dok se vektori ortonormirane baze u trodimenzionom
prostoru označavaju sa , i , a baza sa .
Svaka tri linearno nezavisna vektora obrazuju triedar (trostrani rogalj). Pretpostavimo da triedar
obrazuju tri jedinična vektora čiji pravci određuju koordinatne ose, dok im je zajednički
početak koordinatni početak. Ako su, osim toga, ovi jedinični vektori i uzajamno ortogonalni,
onda oni obrazuju trodimenzioni pravougli Dekartov koordinatni sistem.
Uobičajeno je da se trodimenzioni pravougli koordinatni sistem određuje jediničnim vektorima

koji respektivno leže na osama (koje se nazivaju apscisna osa, ordinatna
osa i osa aplikata).

Skalarni proizvod
Def: Skalarnim (unutrašnjim) proizvodom dva vektora nazivamo proizvod njihovih modula i
kosinusa ugla određenog tim vektorima.
Skalarni proizvod vektora i je skalar i označavamo ga sa , ili . Dakle:
Primetimo da skalarni proizvod možemo napisati u obliku:
odnosno
gde je algebarska vrednost projekcije vektora na vektor , dok je
algebarska vrednost projekcije vektora na vektor .
Def: Skalarni proizvod dva vektora je proizvod modula jednog vektora i algebarske vrednosti
projekcije drugog vektora na prvi vektor.
Svojstva skalarnog proizvoda:
1. - komutativnost
2.
3. - uslov ortogonalnosti
4. - distributivnost u odnosu na sabiranje vektora
5.
Ako je dat proizvoljni vektor , tada će algebarske vrednosti njegovih projekcija na ortonormiranu
bazu biti:
, , ,
gde su , i uglovi koje vektor obrazuje redom sa vektorima , i ortonormirane

baze.

Uslov ortogonalnosti vektora i glasi: .
U Dekartovom koordinatnom sistemu sa bazom skalarni proizvod vektora

i je:
stoga je za : ,
tj. modul vektora je .
U ortonormiranom koordinatnom sistemu u -dimenzionom prostoru je skalarni proizvod vektora

i :
a modul vektora :
Vektorski proizvod
Def: Vektorski (spoljašnji) proizvod dva nekolinearna vektora i je vektor koji ima:
- modul jednak površini paralelograma koji određuju i
- pravac ortogonalan na vektore i
- smer takav da vektori , i obrazuju desni triedar.

Vektorski proizvod vektora i se označava sa (ili , ). Dakle, ako je

, tada je:
Ako je , tj. tada su vektori i kolinearni.
Svojstva vektorskog proizvoda:
1. (pri tom je ) - ne važi komutativnost
2. , za svaki skalar
3.
4.
5. .
Ako su i dva proizvoljna vektora zadata svojim koordinatama u ortonormiranoj bazi

: , , tada je vektorski proizvod vektora i :
tj.
koordinate vektorskog proizvoda datih vektora su:

Vidimo da vektorski proizvod vektora i predstavlja vektor , koji svojim

pravcem određuje položaj, svojim smerom orijentaciju, a svojim modulom veličinu (površinu)
paralelograma koji obrazuju vektori i . Dakle, površina orijentisanog paralelograma može se
predstaviti pomoću određenog normalnog vektora .
Mešoviti proizvod tri vektora
Def: Mešoviti proizvod tri vektora , i je skalar koji označavamo sa

i koji je jednak zapremini paralelopipeda obrazovanog nad
vektorima , i ako je triedar , , desne orijentacije, a ako je leve orijentacije,
tada je .
Neka je ,a , tj. ; možemo napisati da je

,a je merni broj površine paralelograma nad vektorima i .
Dakle,
gde je algebarska vrednost projekcije vektora na pravac jediničnog vektora

; pri tom je ako je (tj. , i obrazuju desni triedar), i
ako je (tj. , i obrazuju levi triedar), a je visina paralelopipeda sa
osnovom .
gde znak skalara zavisi od orijentacije uređene trojke , i .

Svojstva mešovitog proizvoda:
1.
2.
3.
4. ciklična promena mesta vektora u mešovitom proizvodu ne menja njegovu

vrednost jer je svejedno koju stranu paralelopipeda uzimamo za osnovu, pod
uslovom da odgovarajući triedar ne menja orijentaciju:
5. Uslov komplanarnosti tri vektora , i je da je njihov mešoviti proizvod

jednak nuli: .
Pojam matrice
Def: Matricom nazivamo pravougaonu tablicu (shemu) sa elemenata raspoređenih u
vrsta i kolona:

Matrice se označavaju velikim slovima latinice: , , , ...
Proizvoljni element matrice pripada -toj vrsti i -toj koloni pa matricu možemo označiti i na
sledeći način:
ili
Matrica čiji su svi elementi nule naziva se nula-matrica.
Za matricu sa vrsta i kolona kaže da ima dimenziju .
Def: Dve matrice istog tipa jednake su ako i samo ako su im odgovarajući elementi
jednaki. Takve matrice nazivamo i konformne matrice.
Ako je, u matrici , tada imamo matricu vrstu:
Ako je , tada imamo matricu kolonu:
Ako je broj vrsta jednak broju kolona, tada imamo kvadratnu matricu:
Elementi leže na glavnoj dijagonali kvadratne matrice, dok elementi

pripadaju sporednoj dijagonali.
Zbir svih elemenata na glavnoj dijagonali kvadratne matrice zove se trag matrice i označava:

Kvadratna matrica u kojoj su svi elementi van glavne dijagonale nula, a elementi na glavnoj
dijagonali nisu svi nula, zove se dijagonalna matrica:
Ako su u dijagonalnoj matrici svi elementi na glavnoj dijagonali jednaki , imamo

skalarnu matricu:
koja se za zove jedinična matrica:
Koristeći tzv. Kronekerov simbol:
dijagonalnu, skalarnu i jediničnu matricu -tog reda možemo predstaviti u obliku:
Sabiranje matrica. Množenje matrice brojem.
Def: Dve konformne matrice i su jednake: , ako i samo

ako je:

Jednakost matrica ima sledeća svojstva:
1. refleksivnost:
2. simetričnost:
3. tranzitivnost:
Dakle, jednakost matrica je relacija ekvivalencije.
Def: Kažemo da je matrica jednaka zbiru matrica i ako su matrice , i iste

dimezije, tj. , , i ako je osim toga:
Sabiranje matrica ima sledeća svojstva:
1. komutativnost:
2. asocijativnost:
3. nula-matrica je neutralni element za sabiranje:
4. za proizvoljnu matricu postoji suprotna matrica :
Posledica. Postoji operacija inverzna sabiranju, tj. za dve date matrice i uvek
postoji matrica takva da je:
, tj.
matrica se zove razlika matrica i .
Def: Množenje matrice brojem. Ako je , a matrica , tada je:
što znači da se matrica množi brojem tako što se svaki njen element pomnoži tim brojem. Odatle
sledi da: , .
Operacija množenja matrice brojem ima sledeća svojstva:
1. komutativnost:
2. asocijativnost:
3. distributivnost s obzirom na zbir brojeva:

4. distributivnost s obzirom na zbir matrica:
Sve konformne matrice obrazuju vektorski prostor čiji su oni elementi.
Determinante
Pođimo od sistema od dve linearne algebarske jednačine sa dve promenljive:
gde koeficijenti uz promeljive nisu , a slobodni članovi nisu oba . Ako prvu jednačinu tog
sistema pomnožimo sa , a drugu sa i oduzmemo od prve, dobićemo
; ako pak prvu jedančinu pomnožimo sa a drugu sa
i oduzmemo je od prve dobićemo . Dakle dobili smo:
Zajednički faktor uz promeljive i možemo napisati u obliku kvadratne sheme (tablice) koju
obrazuju koeficijenti uz i :
Takva shema zove se determinanta sistema. Ako se u determinanti koeficijenti koji stoje uz
promenljivu , odnosno zamene slobodnim članovima i , dobijaju se determinante:
Pomoću determinanata , i sistem ekvivalentan datom sistemu pišemo u obliku:
Odatle, pod pretpostavkom da je determinanta sistema , dobijamo rešenje sistema:
Razlikujemo sledeće tri mogućnosti:

1. Ako je determinanta sistema , tada ovaj sistem ima jedinstveno rešenje.
2. Ako je , tj. , a bar jedna od determinanata i

različita od nule, tada sistem nema rešenje jer ne postoje realni brojevi i takvi
da bi bilo ispunjeno i .
3. Ako je , a takođe i i , tada sistem ima beskonačno

mnogo rešenja jer beskonačno mnogo realnih brojeva i zadovoljavaju
jednač7. ine i .
Geometrijski svaka od jednačina sistema predstavlja po jednu pravu u Dekartovom koordinatnom

sistemu.
Ako je , postoji jedinstveno rešenje, tj. prave se seku u tački , gde je

, .
Ako je ,a i , tada je , tj. prave su paralelne.
Ako je , tada je , tj. sistem obrazuju dve prave koje se
poklapaju (dve identične prave).
Def: Kvadratna shema od elemenata raspoređenih u vrsta i kolona zove se

determinanata -tog reda. Vrste i kolone zovu se jednim imenom redovi determinante.
Determinanata drugog reda ima oblik:
a determinanta trećeg reda:
Vrednost determinante drugog reda se izračunava po pravilu:
Vrednost determinante trećeg reda kao i determinanate -tog reda , izračunava se po

opštem pravilu. Neka je data determinanta trećeg reda:
Ako se izostavi jedna vrsta i jedna kolona u datoj detrminanti, preostali elementi će obrazovati
jednu determinantu drugog reda; svaku detrminantu koju na pomenuti način dobijamo iz date
determinante nazivamo minorom. Očigledno, data detreminanta trećeg reda ima onoliko minora
koliko i elemenata, tj. . Na primer, elementima , i odgovaraju minori:
, ,
Def: Vrednost determinante trećeg reda jednaka je:
Za ovako napisanu determinantu trećeg reda kažemo da je razvijena po elementima prve vrste.
Pri razvijanju determinante svaki element se množi odgovarajućim minorom i brojem
gde označava red vrste, a red kolone. Determinanta se može razviti po elementima bilo koje
vrste ili kolone – vrednost će uvek biti ista. Na primer:
Sada se može formulisati pravilo izračunavanja determinante -tog reda:

Ako ovu determinantu razvijemo po elementima -te vrste dobijamo
gde smo minore obeležili sa .
Ako umesto minora uvedemo kofaktor elemenata :
imaćemo (kada se razvije po elementima -te vrste):
Primer:
Svojstva determinante:
1. Ako u proizvoljnoj determinanti dva paralelna reda uzajamno promene mesto, tada
determinanata menja znak, a zadržava istu apsolutnu vrednost. Na primer:
, .
2. Determinanat se množi brojem tako što se svi elementi jednog njenog reda pomnože
tim brojem, i obrnuto, zajednički faktor svih elemenata jednog reda determinante je istovremeno
množilac cele determinante, pa se može izdvojiti i napisati ispred determinante:

Posledica: Ako su svi elementi jednog reda determinante jednaki nuli, tada je i .
3. Ako su u determinanti dva paralelna reda identična ili proporcionalna tada je vrednost
determinante :
4. Ako sve vrste ili sve kolone date determinante reda ciklično promene mesta, tada
determinanta ne menja svoju vrednost:
5. Determinanta ne menja svoju vrednost ako se svim elementima jednog njenog reda dodaju
odgovarajući elementi nekog drugog paralelnog reda, pomnoženi jednim istim brojem:
6. Ako su elementi jedne vrste ili kolone date determinante zbirovi od dva ili više sabiraka, tada se
ta determinanta može razložiti na zbir od dve ili više determinanata:
7. Ako su svi elementi jednog reda date determinante linearna kombinacija odgovarajućih
elemenata dvaju ili više drugih paralelnih redova, tada je vrednost determinante .
Rang matrice
U proizvoljnoj matrici možemo uočiti determinanate, počev od onih prvog reda (to su
sami elementi matrice), pa zatim drugog reda, ... , sve do determinante reda , gde je
. Svaku takvu detereminantu reda , sastavljenu od elemenata
koji leže u preseku vrsta i kolona, nazivamo minorom date matrice. Detereminanta -tog
reda koja sadrži sve elemente kvadratne matrice -tog reda zove se detereminanta
kvadratne matrice i označava ; dakle, za je:

Kvadratna matrica je regularna ako je , tj. ako je jednak redu te

matrice, a neregularna (singularna) ako je .
Def: Rang matrice je najveći red detereminanata različitih od nule koje pripadaju datoj matrici, tj.
rang matrice je najveći red minora te matrice koji je različit od nule; označava se sa
ili .
Dakle, rang bilo koje matrice je prirodan broj, jedino je rang nula-matrice jednak nuli.
Određivanje ranga matrice. Pri određivanju ranga matrice polazi se od minora najnižeg reda (tj.
od onih prvog i drugog reda), dok se ne utvrdi najniži red onih minora koji su svi jednaki nuli; u
tom slučaju je rang razmatrane matrice .
Def: U elementarne transormacije, tj. u transformacije koje ne menjaju rang polazne matrice
spadaju:
1. Množenje svih elemenata nekog reda matrice jednim istim brojem .
2. Uzajamna promena mesta dvaju paralelnih redova.
3. Priključivanje novog reda čiji su svi elementi nule.
4. Isključivanje reda čiji su svi elementi nule.
5. Dodavanje elementima jednog reda odgovarajućih elemenata nekog drugog paralelnog

reda pomnoženih jednim istim brojem .
6. Transponovanje, tj zamena mesta svih vrsta sa odgovarajućim kolonama ili obrnuto; to

znači da, ako je data neka matrica , njena transponovana matrica će imati
oblik (ako je polazna matrica dimenzije , njena transponovana

matrica će biti dimenzije ).
Primer: Za matricu vrstu transponovana matrica će biti matrica

kolona:
Kvadratna matrica koja je jednaka svojoj transponovanoj matrici zove se simetrična matrica, tj.
matrica je simetrična ako i samo ako .

Teorema: Elementarne transformacije konačno mnogo puta primenjene na datu matricu ne

menjaju rang matrice.
Def: Dve matrice i su ekvivalentne, pišemo , ako i samo ako se jedna od njih
može prevesti u drugu pomoću konačno mnogo uzastopnih elementarnih transformacija, tj.
ako je .
Množenje matrice matricom
Proizvod dve matrice ima smisla samo u slučaju ako su matrice i saglasne, što
znači da je matrica reda , a matrica reda .
Def: Proizvod saglasnih matrica i je matrica , koja

ima onoliko vrsta koliko ih ima matrica i onoliko kolona koliko ih ima matrica :
pri tom se elementi matrice formiraju po zakonu:
Dakle, element matrice , koji se nalazi na preseku -te vrste i -te kolone, obrazuje se
tako što se elementi -te vrste matrice pomnože odgovarajućim elementima -te kolone
matrice i dobijeni proizvodi saberu.
Primer: Naći proizvod dve date matrice:
Pošto je i , to je
Znači:
Množenje matrica u opštem slučaju nije komutativna operacija, tj:

Izuzetak je množenje proizvoljne kvadratne matrice jediničnom matricom i nula-matricom:
i .
Kod množenja većeg broja matrica neophodno je da svake dve susedne matrice budu saglasne,
tj. da budu saglasne u nizu.
Na primer, ako su date matrice , i , tada se može obrazovati proizvod datih

matrica samo u navedenom poretku, tj. .
Def: Množenje matrica je asocijativna operacija:
Teorema: Proizvod dve kvadratne matrice istog reda biće regularna matrica ako i samo ako su
obe matrice regularne.
Inverzna matrica
Zbog nekomutativnosti množenja ( ), deljenje nije jednoznačno definisana

operacija, jer količnik matrica i može biti i matrica takva da je , i matrica
za koju je (pri tom je ). Dakle, postoji deljenje sleva i deljenje zdesna,
odnosno levi i desni količnik.
Količnik dve kvadratne matrice ne mora uvek postojati, jer ako je, recimo, neregularna, a
regularna matrica, tada su proizvodi i neregularne matrice, te je i
, što znači da za date matrice i ne postoje matrice i takve da je
, odnosno .
Def: Matrica je inverzna matrica regularne kvadratne matrice ako je:
Iz definicije sledi da je kvadratna matrica istog reda kao i i takođe regularna matrica.
Neregularna matrica nema inverznu matricu.
Teorema: Za datu regularnu kvadratnu matricu postoji jedna i samo jedna inverzna matrica
.
Dokaz: (pps) Regularna kvadratna matrica ima dve inverzne matrice: i . Na osnovu
definicije sledi:
Pomnožimo obe jednakosti sa sleva i primenimo zakon asocijacije:

Dobijamo:
tj. .
Takođe, možemo zaključiti da, ako je data regularna kvadratna matrica, tada je njena
inverzna matrica. Imajući to u vidu, neposredno se dokazuje da je:
Primer: Odrediti inverznu matricu matrice:
Svojstva množenja matrice matricom:
1.
2. (u opštem slučaju)
3.
4. mogućno i kada je i , na primer:
5. .

Def: Jednačina sa promenljivih oblika:
gde koeficijenti nisu svi istovremeno nula, nazivamo linearnom algebarskom

jednačinom; njena leva strana predstavlja linearnu formu sa promenljivih. Skup rešenja
ove jednačine je skup svih uređenih -torki brojeva koje tu jednačinu
identički zadovoljavaju.
Def: Sistem od linearnih algebarskih jednačina sa promenljivih

:
nazivamo nehomogenim sistemom ako slobodni članovi nisu svi jednaki

nuli, a homogenim sistemom ako su svi slobodni članovi jednaki nuli. Skup rešenja ovog
sistema je skup uređenih -torki brojeva koje sve jednačine sistema
identički zadovoljavaju.
Sistem se piše u sažetom obliku:
a u matričnom obliku:

, odnosno ,
gde je .
Matrica
zove se matrica sistema. Ako se ovoj matrici dopišu zdesna slobodni članovi koji obrazuju
matricu , dobija se proširena matrica sistema:
Pri tom je ,a ne može biti manji od ranga matrice, već
je ili ili .
U pogledu rešavanja sistema postoje sledeće mogućnosti:
1. Sistem nema ni jedno rešenje
2. Sistem ima jedinstveno rešenje
3. Sistem ima beskonačno mnogo rešenja
U prvom slučaju kažemo da je sistem nesaglasan (inkompatibilan), dok je u preostala dva slučaja
sistem saglasan (komplatibilan).
Teorema: (Kroneker-Kapelijeva) Sistem linearnih algebarskih jednačina je saglasan ako i samo

ako je:
Posledica: Sistem linearnih algebarskih jednačina nema rešenja ako i samo ako je:

Rešavanje nehomogenog sistema linearnih algebarskih jednačina

Dat je sistem:
gde slobodni članovi nisu svi jednaki nuli i u opštem slučaju je .

Razmatraćemo samo saglasan sistem, tj. kada je , jer u slučaju kada je
unapred znamo da je sistem nesaglasan, tj. nema rešenja.
Za saglasan sistem postoje sledeće mogućnosti:
1.
2.
U prvom slučaju je očigledno , tako da na levoj strani imamo linearno nezavisnih i

linearno zavisnih linearnih formi; koeficijenti tih linearnih formi obrazuju regularnu
kvadratnu matricu -tog reda. Kako je, po pretpostavci, , to je u
ovom slučaju posmatrani sistem od jednačina sa promenljivih ( ) ekvivalentan
nehomogenom sistemu od jednačina sa promenljivih i sa regularnom matricom. Zato se
odmah rešava nehomogeni sistem:
gde je
, tj. .
U matričnom obliku taj sistem glasi:
Ovu matričnu jednačinu rešavamo množeći je prvo sleva sa :

Dakle, da bi se odredili elementi tražene matrice , potrebno je prvo naći inverznu matricu
.
Za određivanje jedne nepoznate, recimo , iz polaznog sistema, potrebno je eliminisati sve

ostale promenljive. Prvo ćemo pomnožiti sve jednačine tog sistema odgovarajućim kofaktorima
odnosno minorima elemenata , uzetim sa odgovarajućim znakom
( ):
a zatim, grupišući koeficijente uz odgovarajuće promenljive, sabrati dobijene jednačine:
(•)
Na levoj strani ove jednačine imamo u zagradama izraze:
, za ,i ,
dok je na desnoj strani izraz:
koji se dobija kada se koeficijenti (koji stoje uz promenljivu u polaznom sistemu) zamene
slobodnim članovima :

Prema tome, jednačina (•) može se napisati u obliku:
odakle je
čime je dobijeno rešenje polaznog sistema. Zbog jednoznačnosti operacije

deljenja brojem različitim od nule u skupu realnih brojeva, dobijeno rešenje je jedinstveno.
Teorema: (Kramerova) Ako je determinanta sistema od nehomogenih linearnih algebarskih

jednačina sa promenljivih različita od nule, tada taj sistem ima jedinstveno rešenje
dato formulom:
gde je determinanta tog sistema, a determinanta dobijena tako što su u

koeficijenti uz zamenjeni, redom, slobodnim članovima .
S obzirom da važi da je:
to jest
tada rešenje sistema možemo napisati u obliku:
Kvadratna matrica na desnoj strani zove se adjungovana matrica matrice i označava:

. S obzirom na to je:
Neposredno zaključujemo da je inverzna matrica matrice :

Matrica dobija se tako što se, prvo, matrica transponuje, pa se zatim, polazeći od:
od kofaktora njenih elemenata formira :
Rešavanje homogenog sistema linearnih algebarskih jednačina
Dat je sistem od homogenih jednačina sa promenljivih:
Kod homogenog sistema uvek je , što znači da je takav sistem uvek

saglasan. Sistem očigledno uvak ima trivijalno rešenje:
Treba, međutim, ispitati da li taj sistem osim trivijalnog ima i netrivijalna rešenja. Razlikujemo
sledeće slučajeve:
1. Ako je (znaèi ), tada je u sistemu sadržan podsistem od saglasnih

homogenih jednačina sa promenljivih, pa je determinanta tog podsistema . Prema,
tome, na osnovu Kramerove teoreme, takav sistem ima samo jedno rešenje, tj. osim trivijalnog
drugih rešenja nema.
Napomena: Sve determinante koje se obrazuju zamenom koeficijenata uz slobodnim

članovima, biće jednake nuli jer su svi slobodni članovi jednaki nuli.

2. Ako je , tada postoji slobodnih promenljivih kojima možemo davati

proizvoljne vrednosti, te u tom slučaju sistem osim trivijalnih ima i beskonačno mnogo netrivijalnih
rešenja. U datom sistemu je sadržan saglasan podsistem:
čije su vezane promenljive date formulom:
a opšte rešenje je
ili u matričnom obliku:
ili kraće:
To je opšte rešenje homogenog sistema u kome, u poređenju sa opštim rešenjem

nehomogenog sistema, nedostaje (trivijalno rešenje); čine fundamentalni
sistem rešenja. Dakle, svako netrivijalno rešenje homogenog sistema (pod uslovom:
) je linearna kombinacija njegovih fundamentalnih rešenja.
Primer: Rešiti homogeni sistem jednačina:

Lako je videti da je treća jednačina posledica prvih dveju, te da je dati sistem ekvivalentan
sistemu koji čine prve dve jednačine i koji se može napisati u obliku:
Opšte rešenje datog homogenog sistema je:
ili u matričnom obliku:
Gausov algoritam
Sistem od nehomogenih linearnih jednačina sa promenljivih ( ):
jednostavno se rešava u matričnom obliku ako je , naime imamo:
i ,
pošto je matrica sistema, za , regularna. Međutim, ako je matrica visokog reda,

tada je izračunavanje inverzne matrice pozamašan posao, te veći praktični značaj imaju neke
druge metode rešavanja sistema. Jedna od takvih je Gausova metoda koja se sastoji u
sukcesivnom eliminisanju nepoznatih iz sistema.
Pretpostavimo da je koeficijent (u slučaju da je počelo bi se nekim drugim

koeficijentom). Isključimo nepoznatu iz svih jednačina sistema osim prve. Da bi smo to
realizovali potrebno je obe strane prve jednačine pomnožiti sa i dodati ih drugoj
jednačini, zatim obe strane prve jednačine pomnožiti sa i dodati ih trećoj jednačini,
itd. i na kraju obe strane prve jednačine pomnožiti sa i dodati ih -toj jednačini. Na
taj način se umesto polaznog sistema dobija ekvivalentan sistem:

pri tom se koeficijenti uz promenljive i slobodni članovi u poslednjih jednačina sistema

određuju formulama:
Ako sada pretpostavimo da je , primenićemo isti postupak za isključivanje promenljive

iz poslednjih jednačina sistema i dobićemo ekvivalentan sistem jednačina:
gde je
Na sličan način bismo, uz pretpostavku da je , isključili promenljivu iz poslednjih

jednačina sistema, a zatim produžili isti postupak.
Ako se u navedenom postupku dođe do sistema u kome jedna od jednačina ima slobodni član
različit od nule, a svi njeni koeficijenti na levoj strani su jednaki nuli, tada je polazni sistem
nesaglasan. Ako to nije slučaj, tada Gausov algoritam dovodi do sistema, ekvivalentnog
polaznom sistemu:
pri tom je , , a prema tome i .

U tom slučaju sistem je saglasan; ako je , sistem ima jedinstveno rešenje, a ako je
, sistem ima beskonačno mnogo rešenja. Zaista, ako je , sistem ima oblik:
Poslednja jednačina sistema jednoznačno određuje promenljivu ; kada se vrednost za

uvrsti u pretposlednju jednačinu, jednoznačno se određuje promenljiva , itd. Nastavljajući
ovaj postupak nalazimo da sistem, a to znači i njemu ekvivalentan polazni sistem, u slučaju kad je
ima jedinstveno rešenje.
Ako je , tada su slobodne promenljive koje prenosimo na desnu stranu, a

zatim se, kao i u prethodnom slučaju, određuju vezane promenljive . S obzirom
na to da slobodne promenljive mogu imati proizvoljne vrednosti, sistem u ovom slučaju ima
beskonačno mnogo rešenja.
Kao što smo videli, homogen sistem linearnih jednačina uvek je saglasan jer postoji bar jedno,
trivijalno rešenje . Ako je , sistem nema netrivijalnih rešenja,
a ako je , Gausovim algoritmom se polazni sistem svodi na sistem sa
stepenastom matricom, koji osim trivijalnog ima još i beskonačno mnogo netrivijalnih rešenja.
Primer: Rešiti sistem pomoću Gausovog algoritma:
Napišimo proširenu matricu sistema i primenimo Gausov algoritam:
što znači da smo polazni sistem doveli na oblik:
odakle se neposredno dobija jedinstveno rešenje:

Jednačina prave u ravni
Ako je zadata proizvoljna tačka u datoj ravni, i proizvoljni vektor , tada je

tačkom i vektorom definisana prava koja prolazi kroz tačku , i ortogonalna
je na dati vektor . Ako je proizvoljna tačka posmatrane prave, , tada je
vektor ortogonalan na vektor , te je njihov skalarni proizvod jednak
nuli, tj.
ili
(gde je konstanta ) što predstavlja opšti oblik jednačine prave u ravni. Ako
je prava je paralelna osi , ako je , tada je ova prava paralelna osi ,a
ako je , tada prava prolazi kroz koordinatni početak.

Primetimo da jednačina prave koja prolazi kroz koordinatni početak može da se napiše u obliku:
je ugao koji prava obrazuje sa pozitivnim pravcem apscisne ose, koeficijent pravca prave; ili
u opštem slučaju (što sledi iz opšteg oblika jednačine prave):
što predstavlja eksplicitni oblik jednačine prave u ravni.
Ako je data tačka i pravac, tj. koeficijent pravca , tada je jednačina prave koja u
zadatom pravcu prolazi kroz tačku :
jer je
gde je proizvoljna tačka posmatrane prave.

Ako su date dve tačke i , tada se jednačina prave kroz dve date
tačke i izvodi na sledeći način: ako je proizvoljna tačka prave, tada je:
tj. ako koeficijent pravca označimo sa
tada je prava koja prolazi kroz dve date tačke i data jednačinom:
Ukoliko prava na koordinatnim osama odseca segmente i (pri tom se vodi računa o
znacima), tada se dobija segmentni oblik jednačine prave:

Iz eksplicitnog oblika se lako prelazi na segmentni, naime jednačina može se

napisati u obliku:
Neka je prava zadata svojim pravcem i rastojanjem prave od koordinatnog početka, koje ćemo
označiti sa . Apsolutnu vrednost vektora koji je ortogonalan na posmatranu pravu
označićemo sa - to je tzv. poteg; neka je , što znači da ovaj jedinični
vektor ima koordinate . Ako je proizvoljna tačka date prave,
označimo vektor . Kako je projekcija vektora na pravac

jediničnog vektora , stavivši u skalarni proizvod koordinate vektora i , dobijamo:
što predstavlja normalni oblik jednačine prave.
Odstojanje od tačke do prave. Neka su tačka i koordinatni početak sa različitih strana date
prave. Treba odrediti odstojanje tačke od prave.

Kako je to je odstojanje tačke od prave:
Ako bi tačka i koordinatni početak bili sa iste strane prave tada bismo imali da je:
Ugao između dve prave. Date su jednačine dve prave u opštem obliku:
i , tj. .
Ugao između datih pravih je jednak uglu između vektora i , tj.
, odnosno .
Jednačina ravni u prostoru
Ravan je određena tačkom i normalnim vektorom . Ako je proizvoljna tačka ravni, i
ako uvedemo oznake , tada je

s obzirom da je
ili
što predstavlja opšti oblik jednačine ravni.

Ako su date tri proizvoljne tačke ravni , ,
, tada iz uslova komplanarnosti vektora , ,

dobijamo
tj.
jednačinu ravni kroz tri date tačke.
Neka je rastojanje ravni od koordinatnog početka, a normalni vektor, .
Ako apsolutnu vrednost vektora označimo sa , tada možemo napisati jednačinu
ravni u vektorskom obliku . Pošto je ,
što predstavlja normalni oblik jednačine ravni.

Prelazak sa opšteg na normalni oblik jednačine ravni. Neka je ravan data u opštem obliku:
gde normalni vektor ima koordinate . Ako stavimo da je (ako

vektori i imaju isti smer tada je , a ako imaju različit smer, tada je
), gde je , tada je
, ,
što znači da je
odnosno normalni oblik jednačine ravni će biti
gde je (bira se znak suprotan znaku slobodnog člana )
Neka je data jednačina ravni u opštem obliku ili

. Ako je , tada podelivši i levu i desnu stranu prethodne
jednačine sa , dobijamo:

tj.
što predstavlja segmentni oblik jednačine ravni. ( , i označavaju odsečke na koordinatnim

osama , i .
Ako ravan prolazi kroz dve date tačke i i paralelna je sa
pravom čiji pravac određuje vektor , tada su vektori , i

komplanarni, te je njihov mešoviti proizvod jednak , odnosno jednačina ravni kroz dve tačke
koja je paralelna datom vektoru glasi:
Odstojanje tačke od ravni. Odstojanje tačke od ravni koje ćemo označiti sa
predstavlja algebarsku vrednost vektora koji je ortogonalan na ravan :
Označimo sa ; ako je normalni jedinični vektor ravni , tada je ,

tj.
gde je odstojanje ravni od koordinatnog početka . Iz prethodne relacije dobijamo

odstojanje tačke od ravni:
tj. .
Međusobni položaj dveju ravni
Neka su date jednačine dveju ravni i u opštem obliku:
gde su i odgovarajući normalni vektori ravni i

. Razlikujemo sledeće slučajeve:
1. Ako su date ravni paralelene ( ), tada su odgovarajući vektori i kolinearni; iz

uslova kolinearnosti, , neposredno sledi uslov paralelnosti datih ravni:
2. Uslov da se dve ravni i poklapaju biće:
3. Ako se dve ravni i seku, tada odgovarajući normalni vektori i ne mogu biti
kolinearni, tj. , što znači da je:
ili .
4. Ako su dve ravni i ortogonalne, tada će i odgovarajući normalni vektori i

takođe biti međusobno ortogonalni:
tj. .

Ugao između dveju ravni predstavlja ugao između odgovarajućih normalnih vektora:
Jednačina prave u prostoru

Položaj prave u prostoru jednoznačno je određen tačkom kroz koju prava prolazi i vektorom istog
pravca koji ćemo označiti sa . Ako je data tačka kroz koju
posmatrana prava prolazi, a proizvoljna tačka prave, tada, ako stavimo da je
i , dobijamo, s obzirom na kolinearnost vektora i , jednačinu
prave u vektorskom bliku:
ili .
Iz prethodne jednačine neposredno se dobija kanonski oblik jednačine prave:
Iz vektorskog oblika jednačine prave se neposredno može izvesti i parametarski oblik jednačine
prave. Naime, ako vektorski oblik jednačine prave napišemo u obliku:
, odnosno
gde je zamenjeno parametrom , dobijamo

Jednačina prave kroz dve date tačke i . Ako je
proizvoljna tačka posmatrane prave, tada su vektori i kolinearni,
tj. jednačina date prave će biti , tj.
ili
odnosno
Ako je vektor jedinični vektor, tada je , tako da

za pravu koja prolazi kroz dve tačke imamo da je:
gde su , , koordinate odgovarajućeg jediničnog vektora.
Prava se može posmatrati i kao presek dveju ravni:
gde je , i ,a , gde je
matrica sistema. Sistem predstavlja jednačinu prave u opštem obliku.
Da bismo sa opšteg prešli na kanonski oblik, treba odrediti koordinate proizvoljne tačke kroz
koju posmatrana prava prolazi, i vektora koji je paralelan sa datom pravom. Pretpostavimo da
je:

U tom slučaju jednačine kojima je posmatrana prava definisana možemo napisati u obliku:
gde su , , koordinate tražene tačke . Sistem se može rešiti ako se promenljiva

proglasi za slobodnu nepoznatu. Ako stavimo da je recimo , tada dobijamo da je
, , ,
čime je određena tačka posmatrane prave. Vektor koji određuje pravac date
prave je ortogonalan kako na vektor tako i na vektor , te je
znači kolinearan sa vektorskim proizvodom ova dva vektora, tj.
odakle sledi da je prava data u opštem obliku transformisana u kanonski oblik:
Međusobni položaj dveju pravih u prostoru
Neka su date jednačine pravih i u kanonskom obliku:

gde je prava određena tačkom i pravcem vektora ,

dok je prava određena tačkom i pravcem vektora .
Razlikujemo sledeće mogućnosti:
1. Prave i su paralelne; tada je i , tj.
odakle dobijamo uslove za paralelnost dveju pravih i :
2. Ako su prave i identične, tada je i , tj.
odakle dobijamo uslove za identičnost pravih i :
3. Dve prave koje se seku određuju ravan, jer su tada vektori , i komplanarni, što
znači da je njihov mešoviti proizvod jednak nuli. Dakle, uslov da se prave i seku
jeste:
tj. .

Razmatrane prave i se mogu zadati i u opštem obliku:
vektor koji određuje pravac prave je ;
a vektor koji određuje pravac prave je .
Presečna tačka dveju pravih se određuje iz opštih jednačina pravih iz kojih se od četiri ravni uzmu
proizvoljne tri i odredi njihova zajednička tačka.
4. Mimoilazne prave ne leže u jednoj ravni; ako je prava određena vektorom

, prava vektorom , ako je proizvoljna
tačka prave ,a proizvoljna tačka prave , tada vektori ,
i ne pripadaju istoj ravni tj. nisu komplanarni, te je uslov da se prave i

mimoilaze:

5. Ako su dve prave međusobno ortogonalne, tada su i vektori i

, koji određuju pravce datih pravi, takođe međusobno ortogonalni, te je uslov
ortogonalnosti:
, tj. .
Ugao između dveju pravih i predstavlja ugao između odgovarajućih vektora

i , te je
, tj.
Međusobni položaj prave i ravni
Neka su date prava jednačinom u kanonskom obliku i ravan jednačinom u opštem obliku:
Prava i ravan mogu imati jedan od sledećih međusobnih položaja:
1. Prava leži u ravni ako je vektor koji određuje pravac prave ortogonalan na
vektor ravni , i ako bilo koja tačka prave , označimo je sa , pripada
ravni , znači:
tj. ,

odakle dobijamo uslov da prava leži u ravni:
2. Prava i ravan su međusobno paralelne ako su vektori i međusobno ortogonalni i

ako prava i ravan nemaju zajedničkih tačaka; ako sa označimo
proizvoljnu tačku prave , tada je:
tj.
što znači da će prava i ravan biti paralelne ako je:
3. Prava će prodirati kroz ravan ako je , tj. ako postoji samo jedna
zajednička tačka prave i ravni , tačka prodora , i ako je , tj.
. Napišimo jednačinu prave u parametarskom obliku:
Tačka prodora prave kroz ravan mora zadovoljavati jednačinu ravni ; znači ako u
opštoj jednačini ravni stavimo vrednosti iz jednačine prave dobijamo:

odnosno
odakle se pomoću dobijene vrednosti za parametar određuju koordinate tačke prodora

, zamenom u jednačini prave.
Ugao prave prema ravni.
Def: Ugao između prave i ravni predstavlja ugao između prave i njene projekcije na
tu ravan.
Primetimo da je , te je:
odnosno ugao između prave i ravni je dat izrazom:
Ako je prava ortogonalna na ravan , tada je , odnosno vektori i su kolinearni

tj. , što znači da je uslov ortogonalnosti prave i ravni :
Pojam hiper-ravni
Def: Hiper-ravan vektorskog prostora predstavlja skup tačaka

čije koordinate zadovoljavaju linearnu jednačinu
u kojoj je bar jedan od koeficijenata , različit od nule; prethodna relacija

predstavlja jednačinu hiper-ravni.
U jednodimenzionom prostoru (znači na pravoj), odgovarajuća hiper-ravan će imati oblik

, tj. predstavljaće tačku.
Za , relacija ima oblik , tj. hiper-ravan u dvodimenzionom

prostoru (odnosno u ravni) predstavlja pravu.
Ako je , tada relacija ima oblik što znači da hiper-ravan

u trodimenzionom prostoru predstavlja ravan.
U -dimenzionom prostoru , hiper-ravan će predstavljati ravan dimenzije .
Ako je tačka tačka hiper-ravni , tada koordinate tačke

zadovoljavaju jednačinu:
a ako je proizvoljna tačka iste hiper-ravni, tada i za njene koordinate važi

jednačina:
Oduzevši prvu jednačinu od druge, dobijamo da za bilo koje dve tačke i hiper-ravni
važi:

tj. ako je normalni vektor huper-ravni , tada je proizvoljni vektor
ortogonalan na normalni vektor hiper-ravni

, tj.
što predstavlja vektorsku jednačinu hiper-ravni.
GLAVA 2
ELEMENTI LINEARNE ALGEBRE I ANALITIČKE GEOMETRIJE
2.1 Vektori
2.1.1 Pojam vektora. Osnovne operacije s vektorima
2.1.2 Linearna zavisnost i nezavisnost vektora
2.1.3 Vektorski prostor
2.1.4 Skalarni proizvod
2.1.5 Vektorski proizvod
2.1.6 Mešoviti proizvod tri vektora
2.2 Matrice i determinante
2.2.1 Pojam matrice
2.2.2 Sabiranje matrica. Množenje matrice brojem
2.2.3 Determinante
2.2.4 Rang matrice
2.2.5 Množenje matrice matricom
2.2.6 Inverzna matrica
2.3 Sistemi linearnih algebarskih jednačina
2.3.1 Rešavanje nehomogenog sistema linearnih algebarskih jednačina
2.3.2 Rešavanje homogenog sistema linearnih algebarskih jednačina
2.3.3 Gausov algoritam
2.4 Elementi analitičke geometrije
2.4.1 Jednačina prave u ravni
2.4.2 Jednačina ravni u prostoru
2.4.3 Međusobni položaj dveju ravni
2.4.4 Jednačina prave u prostoru
2.4.5 Međusobni položaj dveju pravih u prostoru
2.4.6 Međusobni položaj prave i ravni
2.4.7 Pojam hiper-ravni

Razmatraju se klase funkcija kod kojih su i oblast definisanosti i skup vrednosti mnoštva realnih
brojeva, , tj. takozvane realne funkcije realne promenljive. Ako po zakonu
korespondencije realnom broju odgovara realni broj , , pišemo i
nazivamo nezavisno promenljivom ili argumentom funkcije, dok je - zavisno
promenljiva.
Skup svih vrednosti koje se mogu davati nezavisno promenljivoj naziva se oblast
definisanosti funkcije, ili domen funkcije, a odgovarajuće vrednosti koje može dobijati zavisno
promenljiva predstavljaju skup vrednosti funkcije.
Primer: Funkcija ili je svuda definisana, tj. na skupu svih realnih

brojeva, a takođe je to funkcija na celom skupu realnih brojeva jer je svaki realni broj
korespondiran broju ; navedena funkcija je injektivna jer, ako je tada je
, tj. . Dakle, funkcija preslikava skup realnih brojeva na

skup realnih brojeva, tj. .
Način zadavanja funkcije

1. Tablični način zadavanja funkcije
2. Zadavanje funkcije njenim grafikom
3. Zadavanje funkcije analitičkim izrazom
Primer: Funkcija ima sledeći analitički izraz:

4. Zadavanje funkcije pomoću parametara
Primer: Neka je data funkcija .
Eliminacijom parametra dobijamo funkciju .
Operacije na skupu realnih funkcija
1) Zbir. Neka su date dve realne funkcije jedne nezavisno promenljive i . Zbir
ove dve funkcije će biti funkcija koja svakom realnom broju korespondira broj
tj.
Ako je - oblast definisanosti funkcije ,a - oblast

definisanosti funkcije , tada će oblast definisanosti funkcije ,
, biti:

2) Proizvod funkcija predstavlja funkciju koja svakom realnom broju

korespondira broj , tj.
Za funkciju oblast definisanosti će biti:
Osnovne elementarne funkcije
1. Stepene funkcije:
2. Eksponencijalne funkcije:
3. Logaritamske funkcije:
4. Trigonometrijske funkcije:
5. Inverzne trigonometrijske funkcije:
Def: Elementarnim funkcijama nazivaju se funkcije koje se mogu zadati analitičkim izrazom
, dobijenim iz osnovnih elementarnih funkcija i konstanti pomoću konačno mnogo
operacija sabiranja, oduzimanja, množenja, deljenja i kompozicije funkcija.
Def: Uređeni skup elemenata obrazuje niz ako se svakom prirodnom broju

po nekom zakonu korespondira po jedan i samo jedan element .
Dakle, niz je funkcija prirodnog argumenta tj. funkcija čija je oblast definisanosti skup prirodnih
brojeva . Niz je dat ako su mu poznati svi članovi ili kad je data formula (odnosno zakon
korespondencije ) po kojoj se može odrediti bilo koji član niza . Niz se označava
sa .
Primer:
Aritmetički niz se može predstaviti pomoću prvog člana i konstantne razlike (diferencije)
:
Razlika dva uzastopna člana je konstantna:
Geometrijski niz se može predstaviti pomoću prvog člana i konstantnog količnika :
Količnik dva uzastopna člana je konstantan: , i pri tome je .
Def: Monotono rastućim nizom naziva se niz u kome je ; monotono

opadajućim nizom se naziva niz kod koga je ; monotono
neopadajući niz je niz u kome je , dok je u monotono nerastućem
nizu .
Def: Za niz se kaže da je ograničen ako postoje takvi brojevi i , da je

; predstavlja donje ograničenje niza , dok je gornje
ograničenje niza.
Def: Niz je ograničen ako postoji takav broj , da je . Ako ne

postoji takav broj kažemo da je niz neograničen.
Primer: Dat je niz čiji je opšti član ; s obzirom da je ,
dati niz je ograničen.
Def: Za dva niza i se kaže da su jednaki ako je .

Def: Niz predstavlja zbir nizova i : ako je

. Ako je , tada kažemo da je niz
proizvod nizova i : .
Def: Ako je proizvoljni realni broj i neka tačka na brojnoj pravoj, tada -okolinom
tačke nazivamo skup tačaka brojne prave:
drugim rečima je otvoreni interval dužine s centrom u tački , tj.
Def: Skup tačaka na brojnoj pravoj naziva se okolinom tačke

, ako postoji dovoljno mali pozitivni realni broj , takav da je
odgovarajuća -okolina tačke sadržana u skupu , tj. ,
odnosno
Def: Skup tačaka na brojnoj pravoj se naziva otvorenim ako predstavlja okolinu svake
svoje tačke, tj. za svako postoji dovoljno mali pozitivni realni broj , takav da je
.
Def: Tačka na brojnoj pravoj u čijoj se svakoj - okolini nalazi beskonačno mnogo članova niza
naziva se tačkom nagomilavanja tog niza.
Niz može imati jednu, dve, uopšte konačno ili beskonačno mnogo tačaka nagomilavanja.
Ako je za sve prirodne brojeve počev od nekog broja
tada je tačka jedinstvena tačka nagomilavanja datog niza.
Def: Tačka nagomilavanja na brojnoj pravoj, takva da za svako ima samo konačno mnogo
članova niza čija je vrednost veća od ,( je proizvoljan, unapred dati mali
pozitivan broj), a beskonačno mnogo članova niza čija je vrednost veća od
naziva se gornjom tačkom nagomilavanja niza i označava sa:
Def: Ako je takva tačka nagomilavanja niza na brojnoj pravoj da za svako ima
samo konačno mnogo članova datog niza čija je vrednost manja od , a beskonačno
mnogo članova niza čija je vrednost manja od , tada predstavlja donju tačku

nagomilavanja niza i označava se sa:
Pojam konvergencije niza
Def: Niz koji ima samo jednu tačku nagomilavanja, i to konačnu, naziva se konvergentnim
nizom; niz koji ima tačku nagomilavanja u beskonačnosti, ili ima dve ili više tačaka
nagomilavanja naziva se divergentnim nizom, i to određeno divergentnim ako ima jednu
tačku nagomilavanja u beskonačnosti, a neodređeno divergentnim ako ima više tačaka
nagomilavanja.
Def: Broj se naziva graničnom vrednošću niza , ako za svaki unapred dati proizvoljno
mali pozitivni broj , može da se nađe prirodni broj , takav da je
što označavamo sa , ili .
Teorema: Ako niz ima graničnu vrednost, tada je taj niz ograničen.
Dokaz: Neka je . Ako uzmemo proizvoljno malo , tada postoji

takav prirodan broj da je za sve , tj.
; kako je skup članova koji po
apsolutnoj vrednosti ne moraju biti manji od broja , ograničen, to postoji dovoljno
veliki realni broj , takav da je . Označimo li
sa možemo zaključiti da je . Dakle,
razmatrani niz je ograničen niz.
Obrnuto tvrđenje, međutim, ne važi, što pokazuje primer niza , ,
koji je ograničen jer je , ali nije konvergentan.
Pretpostavimo da je niz monotono neopadajući, tj. i da je

. Ako je najmanje od svih gornjih ograničenja, tj. je gornja međa datog
niza , što označavamo sa:
tada možemo dokazati sledeću teoremu:
Teorema: Ako je niz monotono rastući (neopadajući) i ograničen s gornje strane, tada
postoji njegova granična vrednost:

Dokaz: Kako je niz ograničen s gornje strane, tj. , to postoji
, tj. za proizvoljno , postoji takav član niza da je
(jer je najmanje od svih gornjih ograničenja skupa čiji su elementi

članovi niza ). Kako je, po pretpostavci, dati niz monotono rastući (neopadajući),
tada je , tj.
ili , tj. .
Ako je niz monotono opadajući (nerastući) i ako je ograničen s donje strane,

, i ako je najveće od svih donjih ograničenja, ili, drukčije rečeno, je donja
međa niza , što obeležavamo sa:
tada se na sličan način kao i prethodna, dokazuje i
Teorema: Ako je niz monotono opadajući (nerastući) i ograničen s donje strane, tada
postoji njegova granična vrednost:
Teorema: Niz koji je monoton i ograničen uvek je konvergentan.
Primer: Niz je monotono opadajući i ograničen je s donje
strane, te je , što znači da postoji granična vrednost ovog niza:
Beskonačno male veličine
Def: Niz predstavlja beskonačno malu veličinu (funkciju), ako ( je

proizvoljno mali broj), postoji prirodni broj tako da je , tj.
. Niz čija je granična vrednost jednaka nuli naziva se i nula-nizom.
Teorema: Proizvod beskonačne male veličine i ograničene veličine je beskonačno mala veličina.

Dokaz: Neka su dati nizovi ,i , , . Uzmimo
proizvoljno mali broj ; tada postoji takav prirodan broj da je:
što znači, s obzirom da je i proizvoljno mali broj, da:
tj. je takođe beskonačno mala veličina.
Teorema: Zbir konačno mnogo beskonačno malih veličina predstavlja beskonačno malu veličinu.
Napomena: Ako je , tada opšti član niza možemo napisati u obliku

, gde je opšti član nekog nula-niza .
Zaista, ako je proizvoljno mali broj, tada postoji takav prirodni broj ,
da je . Stavivši da je , tada imamo da
je , tj. je nula-niz. Dakle, niz može se

predstaviti u obliku zbira (razlike) svoje granične vrednosti i nekog nula-niza, tj.
.
Obrnuto, ako je i , tada je , jer
, tj. .
Teorema: Granična vrednost zbira (razlike) dva konvergentna niza jednaka je zbiru (razlici)
graničnih vrednosti tih nizova.
Dokaz: Neka je i . Dokažimo da je .

S obzirom da možemo napisati da je
, tada je
,i :
tj. .
Teorema: Granična vrednost proizvoda dva konvergentna niza jednaka je proizvodu njihovih
graničnih vrednosti.

Teorema: Granična vrednost količnika dva konvergentna niza jednaka je količniku njihovih
graničnih vrednosti (pod uslovom da je granična vrednost niza koji se nalazi u imeniocu
različita od nule):
(ako je ).
Beskonačno velike veličine
Def: Niz se naziva beskonačno velikom veličinom (funkcijom) ako za svaki realni broj
postoji takav prirodni broj da je, za sve ; u tom slučaju
pišemo da je .
Teorema: Ako je niz beskonačno velika veličina, tada je niz -
beskonačno mala veličina.
Dokaz: Ako je proizvoljno mali broj , tada je i . S obzirom da je ,
to postoji prirodni broj tako da je , tj. ; kako je
, imamo da
, tj. .
Teorema: Ako je niz beskonačno mala veličina, tada niz predstavlja
beskonačno veliku veličinu kad .
Teorema: (Kantorov princip umetnutih odsečaka) Ako je dat beskonačni niz umetnutih odsečaka:
u kome je svaki sledeći sadržan u prethodnom, i ako dužina tih odsečaka teži nuli kad
indeks neograničeno raste,
tada postoji jedinstvena tačka .

Dokaz: važi uslov
što znači da levi krajevi niza umetnutih odsečaka obrazuju monotono rastući, s gornje
strane ograničeni niz , a da desni krajevi datog niza umetnutih odsečaka
odsečaka obrazuju monotono opadajući, s donje strane ograničeni niz . Prema
tome važi da:
, .
Kako je po pretpostavci , tj. za svaki proizvoljno mali, pozitivni
broj postoji odgovarajući dovoljno veliki prirodni broj , takav da je:
a pri tom jer je i , to je:
što znači da je , čime je dokaz završen.
Teorema: (Bolcano-Vajerštrasova) Svaki ograničeni beskonačni niz ima bar jednu tačku
nagomilavanja.
Dokaz: Ako je ograničeni beskonačni niz, tada postoji odsečak na kome leže svi
članovi niza . Podelimo odsečak na dva jednaka dela; tada bar jedna od
te dve polovine sadrži beskonačno mnogo elemenata niza . Označimo je sa
, i podelimo je na dva jednaka dela od kojih bar jedan sadrži beskonačno
mnogo članova niza ; označićemo ga sa . Nastavimo li ovaj postupak
dobićemo niz umetnutih odsečaka koji sadrže beskonačno mnogo elemenata
niza . Dokažimo da se dužina odsečka može učiniti manjom od
proizvoljno malog pozitivnog realnog broja , za dovoljno veliko . Naime,
kako je
, tj. ,
što znači da
tj. .

Na osnovu Kantorovog principa umetnutih odsečaka postoji samo jedna tačka

. Pošto odsečak sadrži beskonačno mnogo
članova niza , za koje je
, tj. ,
gde je proizvoljno mali pozitivan realni broj, to je tačka tačka nagomilavanja

ograničenog beskonačnog niza .
Kriterijumi konvergencije za nizove
Teorema: Niz je konvergentan ako su mu gornja i donja tačka nagomilavanja i

konačne i ako je pri tom .
Dokaz: Ako je , tada postoji beskonačno mnogo članova niza koji

su veći od , tj.
Takođe, ako je , tada je beskonačno mnogo članova niza manje od

, tj.
Uzmemo li da je , tada
i ,
i označimo li , dobijamo da za svaki proizvoljno mali pozitivni broj ,

postoji takav dovoljno veliki prirodni broj , da je
što znači da , odnosno da je niz konvergentan.
Teorema: (Košijev kriterijum konvergencije) Neophodan i dovoljan uslov za konvergenciju niza

jeste da za svako proizvoljno malo , postoji takav prirodni broj
, da je kad god su brojevi . Niz za koji je

zadovoljen navedeni uslov naziva se Košijevim nizom.
Teorema: Ako su nizovi i konvergentni i imaju istu graničnu vrednost
,i , , tada je i .

Asimptotska proporcionalnost nizova
Def: Za dva niza i , koji ne moraju biti konvergentni, a čiji količnik
kaže se da su asimptotski proporcionalni, što se označava sa:
Specijalno, ako je
kaže se da su nizovi i asimptotski jednaki i piše se:
Primer: Niz koji predstavlja aritmetičku progresiju prirodnih brojeva asimptotski je proporcionalan
nizu kvadrata prirodnih brojeva, tj.
Zaista, s obzirom da je , imamo da je:
Primer: jer je:

Beskonačno male funkcije (veličine) i njihova osnovna svojstva
Def: Neka je funkcija definisana u nekoj okolini tačke , izuzev možda u samoj tački .
Funkcija ima graničnu vrednost kad argument , što označavamo sa
, ako za svako proizvoljno malo pozitivno postoji takav odgovarajući
pozitivan broj , da je za sve vrednosti argumenta za koje važi uslov ,
ispunjena nejednakost .
Ako se unapred zada , tada sve vrednosti funkcije koje zadovoljavaju nejednakost
leže u pojasu između i . Za sve vrednosti argumenta
, . Uzmimo kraći od intervala . Njegovu
dužinu označimo sa . Tada imamo:
Teorema: Ako postoji granična vrednost
onda je ta granična vrednost jedinstvena.

Dokaz: (PPS): i , što znači da za svako , postoje
i da:
Ako stavimo , tada ,
a sa obzirom da je proizvoljan mali broj to je .
Teorema: Ako je funkcija definisana u nekoj okolini tačke izuzev u samoj tački i ako
je
tada se kaže da je funkcija beskonačno mala veličina kad , tj.
, , .
Teorema: Ako postoji , tada možemo napisati da je
, , ,
gde je neka beskonačno mala veličina, tj.
Dokaz: Pošto , tada
, , ,
ako stavimo da je , tj , imamo da
, , ,
čime je teorema dokazana.
Teorema: Zbir dve beskonačno male veličine je takođe beskonačno mala veličina, tj.

Dokaz: Ako je , tada:
Neka je . Tada imamo da je: ,
, .
Teorema: Proizvod dve beskonačno male veličine je beskonačno mala veličina.
Dokaz:
Neka je . Tada imamo: , ,
kad god je dovoljno mali broj, tj. .
Def: Za funkciju se kaže da je ograničena na odsečku ako postoji ,

da je
Def: Funkcija se naziva ograničenom kad argument ako postoji okolina tačke
u kojoj je data funkcija ograničena.
Teorema: Proizvod beskonačno male veličine i ograničene funkcije

, je beskonačno mala veličina.
Dokaz: Za , , .
Za , , .
Neka je . Tada , ,

, ,
što znači da je
Osnovne teoreme o graničnim vrednostima funkcije
Teorema: Ako funkcije i imaju granične vrednosti kad argument , tj.
i ,
tada je
tj. granična vrednost zbira datih funkcija jednaka je zbiru njihovih graničnih vrednosti.
Dokaz: Možemo napisati da je
, ,
znači
,i , : ,
,
a to upravo znači da je
Napomena: Očevidno je da se prethodna teorema može proširiti i na graničnu vrednost razlike

funkcija. Takođe, ona se može uopštiti ina zbir, odnosno razliku, konačno mnogo
funkcija koje imaju graničnu vrednost kad .
i ,
tada je
tj. granična vrednost proizvoda datih funkcija jednaka je zbiru njihovih graničnih
vrednosti.

Dokaz: Možemo napisati da je
, , , znači:
to jest:
Teorema: Ako je i , tada je i
Dokaz:
(•)
Neka je . U tom slučaju iz relacija (•) i pretpostavke

sledi: ,
i ,
tada je
tj. granična vrednost količnika datih funkcija jednaka je zbiru njihovih graničnih
vrednosti, ako je granična vrednost imenioca različita od nule.
Dokaz:
, , , znači:

to jest:
, ako je .
Leva i desna granična vrednost funkcije
Def: Kažemo da je broj A desna granična vrednost funkcije u tački , tj.
ako , , , dok broj A

predstavlja levu graničnu vrednost funkcije u tački , tj.
ako: , , .
Napomena: Ako funkcija ima i levu i desnu graničnu vrednost u nekoj tački i one su
međusobno jednake tada postoji i granična vrednost funkcije u toj tački.
Granična vrednost funkcije kad argument
Def: Kažemo da funkcija ima graničnu vrednost kad neograničeno raste, tj.
ako za svako proizvoljno malo , postoji takav broj da je za sve , ,
, tj.
, , .

Ako se zada proizvoljno mali realni broj , tada se može naći takav broj da se za sve
vrednosti argumenta koje su po apsolutnoj vrednosti veće od odgovarajuće vrednosti
nalaze unutar pojasa jer:
Def: Funkcija je beskonačno mala veličina kad argument , ako:
, , .
Napomena:
, ako , .
, ako , .
Beskonačno velike funkcije (veličine)
Def: Funkcija se naziva beskonačno velikom veličinom za ako za svaki

dovoljno velik broj postoji , da je za , , .
Teorema: Ako je funkcija beskonačno mala veličina kad , tada je
beskonačno velika velična kad .
Def: Funkcija je beskonačno velika veličina kad ako za svaki proizvoljno veliki
, postoji , da je
tj.

Def: Funkcija za koju je naziva se parnom funkcijom – njen grafik je

simetričan u odnosu na osu , a ukoliko je , tada se takva funkcija
naziva neparnom; njen grafik je simetričan u odnosu na koordinatni početak .
Upoređivanje beskonačno malih veličina
Def: Ako su i beskonačno male veličine kad i ako postoji konačna

granična vrednost količnika,
, ,
tada se kaže da su i dve beskonačno male istog reda.
Def: Ako su i beskonačno male veličine kad i ako
onda je beskonačno mala višeg reda u odnosu na ,
tj. .
Ako je
onda je beskonačno mala višeg reda u odnosu na ,
tj. .
Def: Funkcija predstavlja beskonačno malu veličinu k-tog reda u odnosu na ako
je:
tj. ako su funkcije i istog reda.
Def: Funkcije i predstavljaju ekvivalentne beskonačno male veličine ako važi:

Def: Ako kad ne teži nikakvoj određenoj vrednosti ni beskonačnosti tada su
i neuporedive.
Teorema: Ako tada je njihova razlika beskonačno mala višeg
reda u odnosu ili na ili na ,
tj. , odnosno: .
Dokaz:
Def: Funkcija je neprekidna u tački ako postoji njena granična vrednost kad
i ako je ta granična vrednost jednaka vrednosti funcije u toj tački, tj. .
Uslovi neprekidnosti:
1. , tj. funkcija je definisana u tački
2. , tj postoji leva i desna granična vrednost i one su jednake

3. , tj granična vrednost je jednaka vrednosti funkcije u toj tački
Ako nije ispunjen bilo koji uslov funkcija je prekidna u tački .
Def: Funkcija je neprekidna u tački ako za svako prizvoljno malo može da se

nađe tako da je za , ispunjen uslov , tj.
,
, .
Mada je ova definicija na prvi pogled veoma slična definiciji granične vrednosti funkcije u datoj
tački , ipak postoji jedna bitna razlika između te dve definicije. Naime, kod definicije
granične vrednosti funkcije u tački zahteva se da , : ,
i u tom slučaju se kaže da je , tj. ne pretpostavlja se da data funkcija mora biti
definisana u tački , dok je za neprekidnost funkcije neophodno da funkcija bude

definisana u tački i da je .
Def: Funkcija je neprekidna u intervalu ako je neprekidna u svakoj tački tog intervala.
Def: Funkcija je neprekidna na odsečku ako je neprekidna u svakoj tački intervala

, tj. ako je u tački neprekidna s desna a u tački neprekidna s leva:
i .
Def: Priraštajem argumenta naziva se razlika
između bilo koje vrednosti i polazne vrednosti , dok je odgovarajući priraštaj funkcije
tj. jer je .

Def: Funkcija je neprekidna u tački ako
kad ,
tj. kad .
Vrste prekida
Def: Funkcija u tački ima prekid prve vrste ako u toj tački ima i levu i desnu graničnu
vrednost ali su one različite ili su jednake a razlikuju se od vrednosti funkcije u toj tački:
ili .
Funkcija koja ima prekid prve vrste u tački kaže se da u toj tački ima konačan skok.
Svaka tačka prekida koja nije prve vrste naziva se tačkom prekida druge vrste.
Def: Funkcija ima prekid druge vrste u tački ako ne postoji njena granična vrenost u
tački . Ako leva ili desna granična vrednost funkcije ili obe predstavljaju
beskonačno veliku veličinu kad tada se kaže da funkcija u tački ima
beskonačan skok:
ili ili .
Primer:

Def: Funkcija ima otklonjiv prekid u tački ukoliko postoji granična vrednost funkcije u
toj tački ali pritom ili funkcija nije definisana u ili
Operacije sa neprekidnim funkcijama
Teorema: Ako su dve funkcije i neprekidne u nekoj tački , tada je i njihov zbir

(odnosno razlika) takođe neprekidna u .
Dokaz: Pošto su i neprekidne funkcije, to postoje granične vrednosti
a to znači da je:
Teorema: Ako su dve funkcije i neprekidne u nekoj tački , tada je i njihov

proizvod takođe neprekidna u .
a to znači da je:
Teorema: Ako su dve funkcije i neprekidne u nekoj tački , tada je i njihov količnik
takođe neprekidna u , ako je .
a to znači da je:
Teorema: Ako su i neprekidne u nekoj tački tada je i funkcija -

rezultat superpozicije funkcija i takođe neprekidna u tački .
Dokaz: napišimo kao . Funkcija je

neprekidna u pa je
, odnosno .

Pošto je i imamo da kad i i s obzirom

na neprekidnost funkcije u tački dobijamo da ako , tj. ako
,
tj. .
Neprekidnost elementarnih funkcija
1. , , te je neprekidno za
svako
2. , što znači da kad , pa je funkcija neprekidna

za
3. , proizvod dve neprekidne funkcije, pa je i
neprekidna za
4. indukcijom se dokazuje da je neprekidna za
5. Kako je neprekidna za , to je i svaki polinom oblika:

neprekidan za
6. Svaka racionalna funkcija koja u opštem slučaju predstavlja količnik dva polinoma
i :
, ,
je neprekidna u svim tačkama kad je
7. i
, jer je
i .
Dakle, , te je neprekidna za
8. Takođe se može dokazati i da je eksponencijalna funkcija , , ,

neprekidna za odnosno da je logaritamska funkcija , ,
, neprekidna za

Teorema: Svaka osnovna elementarna funkcija je neprekidna u svakoj tački u kojoj je definisana.
Svojstva funkcija neprekidnih na odsečku
Teorema: Ako je funkcija neprekidna na , tada je ona ograničena na tom odsečku.
Teorema: (Vajerštrasova teorema) Ako je funkcija neprekidna na odsečku , tada postoji i

njena najveća i najmanja vrednost na tom odsečku.
Teorema: Ako je neprekidna u i , tada je i u nekoj okolini tačke

.
Dokaz: Pošto je , to je i .
Funkcija je neprekidna u tački , tj. pa i za
, , tj.
, ,
ili , ,
tj.
Teorema: (Prva Koši-Bolcanova teorema) Ako je neprekidna na odsečku a na

krajevima odsečka ima vrednosti različitog znaka tada postoji tačka ,
u kojoj je .

Dokaz: Neka je , i pretpostavimo da je a i

podelimo na dva jednaka dela.
Ako je , tada je , jer .
Ako je , označimo .
Ako je , označimo .
Podelimo zatim odsečak na dva jednaka dela i ponovimo isti postupak kao i
sa odsečkom . Sprovodeći postupak doći ćemo do niza umetnutih odsečaka
u kome dužina odsečka
: , kad .
S obzirom da je na krajevima odsečka
, ,a ,
tada ili postoji takva tačka da je za određeno
ili ako takva tačka ne postoji tada je monotono rastući sa gornje strane
ograničen a monotono opadajući s donje strane ograničen niz i
te na osnovu Kantorovog principa umetnutih odsečaka postoji jedinstvena tačka
, i ,
s obzirom na pretpostavku o neprekidnosti funkcije.
Teorema: (Druga Koši-Bolcanova teorema) Neka je funkcija neprekidna na odsečku

i neka je i , . Ako je bilo koji broj između

i , tj. , tada postoji takva tačka , da je .
Dokaz: Obrazujmo pomoćnu funkciju . Očigledno je ona neprekidna na

odsečku , a na krajevima odsečka ima vrednost:
Dakle, stvoreni su uslovi za primenu prve Koši-Bolcanove teoreme, tj. postoji tačka
, u kojoj je , tj:
Teorema: Neka je neprekidna i monotono rastuća (opadajuća) u intervalu . U tom

slučaju postoji njena inverzna funkcija koja je neprekidna i monotono rastuća
(opadajuća) u intervalu - koji predstavlja skup vrednosti funkcije
.
Ravnomerna (uniformna) neprekidnost
Def: Ako za svako proizvoljno malo može da se nađe , takvo da je

, kad god je i ako to važi za svaki par tačaka
, tada kažemo da je funkcija ravnomerno neprekidna u

intervalu . Znači:
, :
kad god je
Teorema: Ako je neprekidna funkcija na tada je ona ravnomerno neprekidna

na .
Teorema: (Kantorova teorema) Svaka funkcija definisana i neprekidna na ravnomerno je

neprekidna na .

Problem određivanja brzine kretanja
- pređeni put
- srednja brzina u vremenskom intervalu . Dakle,
Def: Brzina kretanja u momentu (trenutna brzina) predstavlja graničnu vrednost srednje brzine
u intervalu kad , tj.
Def: Neka je funkcija definisana i neprekidna u okolini tačke . Ako postoji:
tada se ta granična vrednost zove izvod funkcije u datoj tački i označava sa:

Primer: ,
tj. , pa je:
Geometrijsko značenje izvoda
Tangenta krive u tački predstavlja granični položaj sečice (odnosno

prave ukoliko postoji), kad se tačka približava tački idući duž .
Ako , tada ;
Ako (tj. ) tada tj , odnosno:
, tj. .
Teorema: Ako funkcija ima izvod u nekoj tački , tada je ona i neprekidna u toj tački.
Izvodi elementarnih funkcija

1. :

pa je , tj:
, .
2. :
, te je .
3. , :
, pa je
, pa je
, tj.
4. :
, tj. ,
što znači da je
, pa je

: .
5. :
, te je
Ako pomnožimo i podelimo ovu jednakost sa dobijamo:
, što znači da je
. Preko smene , dobijamo da kada
, tada , te je:
, pa je:
: .
6. :
Primetimo da je , , jednoznačna i injektivna funkcija.
Njena inverzna funkcija ima izvod za . Prema formuli

izvod funkcije je
što znači da je izvod funkcije :
S obzirom da je:
(•) ,
možemo napisati da je
a odatle prema (•) dobijamo da je:
, tj. .
: .
7. :
. Ova funkcija je jednoznačna i injektivna za . Ako je
, to znači da je , te je , odnosno
Iz uslova i nalazimo da je , tj.
. Pošto , , pa je , tj.

tj. .
Izvod zbira, razlike, proizvoda i količnika funkcija
Teorema: Neka su funkcije i , diferencijabilne u proizvoljnoj tački i neka je

. Tada je
Dokaz:
, tj.
jer su po pretpostavci funkcije i diferencijabilne u tački , tj.
i .
Napomena: Na isti način se dokazuje da je

. Tada je
Dokaz: , te je
odakle sledi da je

S obzirom da je funkcija diferencijabilna u tački , to je ova funkcija i

neprekidna u toj tački, tj. ako , što znači da je
pa je prema tome,
, tj.
,i . Tada je
Dokaz: S obzirom da je
,i
, biće
tj.
te je

s obzirom da u brojiocu i imeniocu poslednjeg izraza imamo neprekidne funkcije,

dobijamo da
tj.
Izvod inverzne funkcije
Teorema: Ako je neprekidna funkcija injektivna i njena inverzna funkcija

u tački ima izvod , tada u odgovarajućoj tački funkcija
ima izvod koji se dobija po formuli
Dokaz: Ako je funkcija injektivna, to znači da različitim vrednostima argumenta

odgovaraju različite vrednosti funkcije te ako je mora biti i (jer
bi u suprotnom bilo , što znači da funkcije nije injektivna). U tom
slučaju možemo napisati da je
tj.
Tablica izvoda
, ;

Stepena funkcija:
, , (dokazano je u slučaju );
specijalni slučajevi stepene funkcije:
, ,
, ;
eksponencijalna funkcija:
, ;
specijalni slučajevi eksponencijalne funkcije:
, ;
logaritamska funkcija:
, ;
specijalni slučaj logaritamske funkcije:
, ;
trigonometrijske funkcije:
, ,
, ,
, ,
, ;
inverzne trigonometrijske funkcije:
, ,

, ,
, ,
, ,
Izvod složene funkcije
Teorema: Neka je data funkcija , tj. , . Ako su funkcije

i diferencijabilne, tada je
Dokaz: Priraštaj date funkcije može se napisati u obliku

, kad .
Funkcija je diferencijabilna te je i neprekidna što znači da , te u

tom slučaju i , tj. dobijamo da je
Izvodi višeg reda
Def: Izvod prvog izvoda funkcije naziva se drugim izvodom funkcije i označava se
sa , odnosno
Napomena: Izvod drugog izvoda naziva se trećim izvodom date funkcije:
Uopšte, izvod -tog reda funkcije predstavlja izvod (prvog reda) od

izvoda -og reda date funkcije:

, tj. .
Mehaničko značenje drugog izvoda
Videli smo da je pređeni put funkcija vremena, , a da brzina u momentu predstavlja

prvi izvod funkcije , tj.
Neka je brzina u momentu jednaka i predpostavimo da razmatrano kretanje nije

ravnomerno; za vreme priraštaj brzine će biti .
Srednje ubrzanje na vremenskom intervalu dužine biće
Granična vrednost srednjeg ubrzanja kad predstavljaće ubrzanje u momentu :
, .
Dakle, ubrzanje u momentu predstavlja drugi izvod funkcije :
Tangenta i normala krive
Data je kriva i neka tačka , koja leži na datoj krivoj. Treba odrediti
jednačine tangente i normale na datu krivu koje prolaze kroz tačku .

Jednačina prave koja prolazi kroz datu tačku ima oblik , gde je -
tangens ugla koji prava obrazuje sa pozitivnim smerom ose . Dakle, jednačina tangente će
imati oblik
, tj.
gde je ,a ugao tangente prema pozitivnom smeru ose .
Normala će prema osi obrazovati ugao , te će koeficijent pravca normale biti
Pošto je , imamo da je
što znači da će normala na krivu u tački imati jednačinu
, tj.
Diferencijal funkcije
Def: Ako funkcija u nekoj tački ima prvi izvod, glavni deo priraštaja funkcije koji je
linearan u odnosu na priraštaj argumenta , izraz naziva se diferencijalom
date funkcije u tački . Označivši diferencijal funkcije sa imamo
Možemo zaključiti da diferencijal ima sledeća svojstva:
1. Diferencijal funkcije je proporcionalan priraštaju argumenta

2. Ako je , razlika između priraštaja funkcije i diferencijala funkcije predstavlja
beskonačno malu višeg reda u odnosu na priraštaj argumenta , kad :

, .
Znači, može se uzeti da je , tj.

, , što je veoma značajno pošto je u većini slučajeva mnogo
jednostavnije odrediti diferencijal date funkcije umesto njenog priraštaja.
Mehanička i geometrijska interpretacija diferencijala
Neka tangenta na krivu u tački obrazuje ugao sa pozitivnim smerom

ose . Označimo sa tačku krive čije su koordinate
. U tom slučaju imamo da je ,a
pošto je
, .
Dakle, diferencijal funkcije jednak je priraštaju ordinate tangente na krivu

u tački . Pri tome je
i kad .
Osnovna pravila za izračunavanje diferencijala
Teorema: Ako su funkcije i diferencijabilne u nekoj tački , tada će važiti formule:

(•)
Dokaz: Pošto su odgovarajuće formule važile za izvode funkcija i , tj.
(••)
tada množeći i levu u desnu stranu relacija (•) sa dobijamo pravila diferenciranja
(••).
Diferencijal složene funkcije
Neka je data funkcija , gde je , . Kao što je poznato, ako

postoje izvodi i , tada će postojati i izvod složene funkcije
.
Možemo napisati da je
, tj. ,
dakle,
(•) ,
jer je , što znači da je formula (•) za diferencijal složene funkcije

invarijantna u odnosu na zamenu nezavisno promenljive. Formulu (•) možemo napisati u obliku

Diferencijali višeg reda
Def: Diferencijal od diferencijala funkcije , pri konstantnoj vrednosti priraštaja

, naziva se diferencijalom drugog reda i označava sa
Diferencijal drugog diferencijala funkcije naziva se diferencijalom trećeg reda

date funkcije
i uopšte, diferencijal -tog reda da te funkcije predstavlja diferencijal od diferencijala

-og reda:
Teorema: Ako funkcija ima u nekoj tački izvod -tog reda , tada će u
istoj toj tački postojati i diferencijal -tog reda i imati vrednost
(•) .
Napomena: U formuli (•) obično se umesto priraštaja nezavisno promenljive piše njen
diferencijal , tj. važi formula
Na osnovu prethodne formule možemo pisati da je
(••) , , ... , .
Napomena: Formule (•) i (••) važe samo uslučaju kad je nezavisno promenljiva, jer u slučaju
složene funkcije , tj. , , imaćemo:
i .
Međutim, u ovom slučaju je (zavisi od ), pa se ne može izvući

izvan zagrade u kojoj se obavlja diferenciranje, te je
, tj.
, .

Teorema: (Rolova teorema) Ako je funkcija neprekidna na odsečku i

diferencijabilna u intervalu i ako je tada postoji tačka ,
, u kojoj je .
Dokaz: Tvrđenje ove teoreme je intuitivno jasno, jer ako funkcija ima istu vrednost na
krajevima odsečka , tj. , tada sigurno postoji , ,
takvo da je tangenta na krivu u tački sa apscisom paralelna sa osom
, tj. . Ako je
tada je
, .
Zato pretpostavimo da je . U tom slučaju, s obzirom da je funkcija

neprekidna na zatvorenom intervalu , ona mora na tom intervalu biti i
ograničena, te prema Vajerštrasovoj teoremi postoji najmanja i najveća vrednost
funkcije na odsečku . Pretpostavimo recimo da je
, ; u tom slučaju je , tj.
, . što znači da je

tj.
(•)
gde smo u relacijama (•) proizvoljnu tačku napisali u obliku .

Pretpostavili smo da postoji izvod date funkcije u svakoj tački .
Prema tome, s obzirom da postoji , sledi da je
Teorema: (Lagranžova teorema) Ako je funkcija neprekidna na odsečku i

diferencijabilna u intervalu tada postoji takva tačka , da je
.
Dokaz: Označimo sa tačku , sa tačku i stavimo da je
Lagranžova teorema utvrđuje da postoji tačka , , tj. tačka na krivoj

sa koordinatama , u kojoj tangenta na krivu ima isti
pravac, tj. paralelna je sa tetivom . Da bi to dokazali, obrazujmo pomoćnu funkciju
Očigledno je da je uvedena funkcija neprekidna na odsečku , da je

diferencijabilna u intervalu i da je, osim toga, i . Dakle,
funkcija zadovoljava sve uslove za primenu Rolove teoreme, te prema tome

postoji , , takvo da je . S obzirom da je
imamo da je
, tj. ,
odnosno
, ili .
Teorema: (Košijeva teorema) Neka su funkcije i neprekidne na odsečku ,

diferencijabilne u intervalu i , za sve . U tom slučaju
postoji takvo , , da je
Dokaz: Primetimo, prvo, da mora biti , jer bi se u suprotnom slučaju na

funkciju mogla primeniti Rolova teorema, te bi, znači, za neko , ,
imali da je , što je u suprotnosti sa pretpostavkom da je ,
. Označimo
i uvedimo pomoćnu funkciju
Funkcija je, očigledno, neprekidna na odsečku , diferencijabilna u

intervalu i na krjjevima odsečka zadovoljava uslov .
Dakle, možemo primeniti Rolovu teoremu na funkciju ; u tom slučaju dobijamo
da postoji , : . Pošto je
, tj. ,
dobijamo da je
, tj. .
Teorema: (Lopitalova teorema) Neka funkcija i kad (ili )

istovremeno teže 0 ili beskonačnosti. Ako postoji , tada će postojati i ,i
važiće
Dokaz: Dokažimo ovu teoremu najpre u slučaju kada je i
. Predpostavićemo da su funkcije i neprekidne i

diferencijabilne u nekoj okolini tačke , što znači da je .
Prema Košijevoj teoremi postoji , , tj.
odn. takvo da je
, tj. ,
jer je . Primetimo da, ako , da tada i , s obzirom
da je , (odnosno ) i da, ako postoji , da
tada postoji i , što znači da važi
tj.

Često je u rešavanju praktičnih problema važno da se funkcija čije vrednosti treba izračunavati u
okolini neke tačke zameni nekom jednostavnijom funkcijom koja će je dovoljno dobro
aproksimirati u nekoj okolini date tačke. Od svih elementarnih funkcija najprostiji su polinomi.
Neka je na nekom intervalu koji sadrži tačku data neprekidna funkcija koja
ima sve neprekidne izvode do izvoda reda . Polinom prvog stepena
(•)
podudara se u tački sa funkcijom , a takođe u tački ima izvod jednak

izvodu funkcije u toj tački; grafik polinoma (•) je tangenta krive u tački .
Isto tako, polinom drugog stepena
ima u tački istu vrednost kao i funkcija , a takođe su su toj tački vrednosti prvih i
drugih izvoda polinoma i funkcije jednake; grafik polinoma se u okolini
tačke još više priljubljuje uz grafik funkcije nego grafik polinoma . Prirodno
je očekivati da, ako se konstruiše polinom koji u tački ima sve neprekidne izvode
zaključno do izvoda -tog reda jednake odgovarajućim izvodima funkcije u toj tački, tada
će se takvim polinomom funkcija bolje aproksimirati u okolini tačke nego
polinomom nižeg reda. Na taj način dobija se približna jednakost za sve vrednosti u nekoj
okolini tače :
Dakle, takav polinom koji približno predstavlja funkciju u nekoj okolini tačke
, može se odrediti ako su poznate vrednosti , , ... , ; takav polinom
zove se Tejlorov polinom za funkciju u nekoj okolini tačke .
Približno predstavljanje funkcije u nekoj okolini tačke njenim Tejlorovim polinomom

nazivamo aproksimacijom funkcije tim polinomom. Izračunavajući vrednost
pomoću polinoma dobijamo za odgovarajuću približnu vrednost; razlika između
tačne i približne vrednost funkcije zove se ostatak ili greška aproksimacije i obeležava se sa
:
Kako je odatle , imaćemo tzv. Tejlorovu formulu:

gde je ostatak (u Langranževom obliku)
a tačka
, .
Izrazi za ostatak Tejlorove formule mogu se dobiti u nekoliko različitih oblika; najčešće se, pored
Lagranževog oblika ostatka, koristi Košijev oblik ostatka Tejlorove formule:
, .
Specijalno ako je tada iz Tejlorove formule dobijamo tzv. Maklorenovu formulu:
gde je sada
, ,
ostatak u Lagranževom obliku, dok je
, ,
ostatak u Košijevom obliku.
Napomena: Tejlorov polinom daje utoliko bolju aproksimaciju funkcije u nekoj okolini tačke
ukoliko je njegov stepen veći (tj. ukoliko je ostatak Tejlorove
formule manji) i kada , tada u nekoj dovoljno maloj okolini tačke
ostatak . U tom slučaju iz Tejlorove formule dobijamo:
te se kaže da je funkcija razvijena u beskonačan Tejlorov red

po rastućim stepenima od . Taj red predstavlja funkciju u nekoj

okolini tačke . Ako je , odgovarajući red zove se Maklorenov red.
Rastenje i opadanje funkcije
Teorema: Ako funkcija koja je neprekidna na odsečku i diferencijabilna u intervalu

raste na tom odsečku, tada je , .
Ako je funkcija koja je neprekidna na odsečku i diferencijabilna u
intervalu i , , tada ta funkcija raste na odsečku
.
Teorema: Ako diferencijabilna funkcija opada na odsečku , tada je ,

.
Ako je , ,i neprekidna na odsečku , tada
opada na odsečku .
Def: Funkcija imaće maksimum u tački ako je za svako

dovoljno malo po apsolutnoj vrednosti, odnosno ako je za svako koje
pripada nekoj okolini tačke .
Def: Funkcija imaće minimum u tački ako je za svako

dovoljno malo po apsolutnoj vrednosti, odnosno ako je za svako koje
pripada nekoj okolini tačke .

Napomena: Prethodne dve definicije odnose se na tzv. lokalni ili relativni maksimum (odn.
minimum), vezan za neku dovoljno malu okolinu datih tačaka. Može se zaključiti da
tako definisani maksimum, odn. minimum ne moraju istovremeno predstavljati
najveću, odn. najmanju vrednost date funkcije na celom odsečku .
Maksimum i minimum funkcije u prethodne dve definicije nazivaju se
ekstremumima ili ekstremnim vrednostima date funkcije.
Teorema: (neophodni uslov za ekstremum) Ako diferencijabilna funkcija ima u

tački ekstremum (maksimum ili minimum), tada je u toj tački
Dokaz: Pretpostavimo da u tački data funkcija ima maksimum; u tom slučaju za

dovoljno mali priraštaj , , imamo da je , tj.
. Prema tome, u zavisnosti od znaka priraštaja , sledi
da je
(•)
Osim toga, s obzirom da je po pretpostavci funkcija diferencijabilna, njen izvod u

tački
ne zavisi od toga na koji način . Međutim iz relacija (• ) sledi da je

, ako i pri tom , odnosno , ako
i pri tom . To znači, s obzirom da je određena vrednost,

da je .
Iz navedene teoreme sledi da, ako je funkcija diferencijabilna, da tada ona može imati
ekstremum samo u tačkama u kojima je njen izvod jednak nuli; obratan zaključak ne važi. Naime,
ako je , ne mora značiti da ta tačka predstavlja ekstremum funkcije. S druge strane
funkcija može imati ekstremum i u tačkama u kojima ne postoji njen izvod (tj. u tačkama u kojima
izvodna funkcija ima prekid).
Tačke u kojima funkcija nema izvod kao i tačke u kojima je , predstavljaju tzv.
kritične tačke funkcije . Dakle, funkcija može imati ekstremum samo u svojim kritičnim
tačkama, a svaka kritična tačka ne mora biti tačka ekstremuma funkcije. Često se tačke u kojima
je nazivaju stacionarnim tačkama.
Teorema: (dovoljan uslov za ekstremum) Ako je funkcija neprekidna u nekom intervalu

koji sadrži kritičnu tačku tog intervala i diferencijabilna u tom intervalu (osim možda
u samoj tački ), i ako je
, ,i , , tada je ,
, ,i , , tada je ;
dakle, ako izvodna funkcija menja znak pri prolasku kroz tačku (bilo da je
ili da ne postoji), tada funkcija ima ekstremum u tački
.
Dokaz: Pretpostavimo da je , ,i , . Iskoristimo li

Lagranžovu teoremu, dobijamo da je
, .
Ako je , tj. , tada je i , tj.

, odnosno
. (•)
Ako je , tj. , tada je i , tj.

, odnosno
. (••)
Na osnovu dobijenih nejednakosti (•) i (••) zaključujemo da je vrednost funkcije

za sve vrednosti koje su u nekoj dovoljno maloj okolini tačke , manja od
vrednosti , te je, prema tome .
Napomena: Na sličan način se dokazuje da prethodna teorema predstavlja dovoljan uslov za

minimum funkcije.
Dakle, pri ispitivanju ekstremuma funkcije pomoću prvog izvoda:
1. prvo treba naći

2. zatim odrediti kritične tačke, tj. stacionarne tačke i tačke prekida izvodne
funkcije
3. ispituje se znak izvoda s obe strane kritičnih tačaka
4. na kraju se izračunava vrednost funkcije za svaku od kritičnih tačaka
Ispitivanje ekstremuma funkcije pomoću drugog izvoda
Pretpostavimo da je i da je neprekidna funkcija u nekoj okolini tačke .
Teorema: Neka je ; ako je , tada funkcija ima maksimum u

tački , tj. , a ako je , tada je tačka
minimuma funkcije , tj. .
Dokaz: Neka je i ; kako je, po pretpostavci, neprekidna

funkcija u okolini tačke , tada će se naći neki mali interval koji sadrži tačku u
kome je , tj. . Znači, izvodna funkcija opada na
otsečku koji sadrži tačku ; kako je , sledi da je , za
i , , tj. izvod menja znak pri prolasku kroz tačku
, dakle za funkcija rast, a za opada, što znači da je
.
Napomena: Analogno se dokazuje da, ako je i , da je tada

.
Dakle, da bi se našao maksimum (minimum) date funkcije na datom odsečku, treba naći sve
lokalne maksimume (minimume), zatim treba odrediti vrednosti funkcije na krajevima odsečka, i iz
svih nađenih vrednosti izabrati najveću (najmanju) vrednost funkcije. Tako dobijena vrednost će
biti maksimum (minimum) funkcije na odsečku.
Konveksnost krive. Prevojne tačke

Def: Za krivu se kaže da je konveksna na gore na odsečku ako sve tačke leže
ispod bilo koje njene tangente na tom intervalu: kriva je konveksna na dole na
odsečku ako sve njene tačke leže iznad proizvoljne tangente na intervalu .
Razume se da se u ovoj definiciji izuzima tačka u kojoj odgovarajuća tangenta dodiruje krivu.
Teorema: Ako je u svim tačkama intervala , tada je kriva

konveksna na gore na intervalu .
Teorema: Ako je u svim tačkama intervala , tada je kriva

konveksna na dole na intervalu .
Def: Tačka koja razdvaja konveksni na gore deo od konveksnog na dole dela krive naziva
se prevojnom tačkom date krive (tangenta u toj tački postoji i preseca datu krivu jer je s
jedne strane prevojne tačke iznad a sa druge strane ispod da te krive).
Teorema: Data je kriva ; ako je ili ako ne postoji, i pri prolasku

kroz vrednost drugi izvod menja znak, tada je tačka
prevojna tačka krive .
Asimptote krive
Def: Prava se naziva asimptotom krive definisane jednačinom ako

rastojanje od promenljive tačke do prave teži nuli kad se tačka
udaljava u beskonačnost (tj. ako ili ili ako i i ).

Razlikovaćemo sledeće tipove asimptota:
1. Vertikalne asimptote. Iz prethodne definicije sledi da se prava naziva vertikalnom

asimptotom u odnosu na osu krive ako je
2. Horizontalne asimptote. Prava će predstavljati horizontalnu asimptotu u odnosu
na osu krive ako je
3. Kose asimptote. Neka je prava asimptota krive . Ako rastojanje

između promenljive tačke date krive i prave teži nuli kad
, tada je očigledno da će težiti nuli i razlika između odgovarajućih vrednosti
ordinata krive i prave . Dakle, prava će biti kosa
asimptota krive ako je
, tj. . (•)
Da bi odredili kosu asimptotu , potrebno je naći koeficijente i . Iz uslova

(•) imamo da je
Shema ispitivanja funkcije i konstruisanje grafika

Na osnovu onoga što je dosad izloženo, možemo zaključiti da je prilikom ispitivanja funkcije
potrebno:
1. odrediti oblast definisanosti date funkcije i tačke prekida

2. naći tzv. nule funkcije, tj. vrednosti za koje je
3. odrediti intervale u kojima funkcija raste, odnosno opada i ispitati ponašanje funkcije na

krajevima intervala definisanosti

4. naći ekstremne vrednosti funkcije
5. ispitati konveksnost funkcije i naći prevojne tačke
6. proveriti da li data funkcija ima asimptote i odrediti ih ukoliko ih ima
7. na osnovu dobijenih podataka nacrtati grafik funkcije.
GLAVA 3
DIFERENCIJALNI RAČUN FUNKCIJA JEDNE PROMENLJIVE
3.1 Funkcije jedne promenljive

3.1.1 Način zadavanja funkcije
3.1.2 Operacije na skupu realnih funkcija
3.1.3 Osnovne elementarne funkcije
3.2 Nizovi
3.2.1 Pojam konvergencije niza
3.2.2 Beskonačno male velicine
3.2.3 Beskonačno velike velicine
3.2.4 Kriterijumi konvergencije za nizove
3.2.5 Asimptotska proporcionalnost nizova
3.3 Granična vrednost funkcije
3.3.1 Beskonačno male funkcije (veličine) i njihova osnovna svojstva
3.3.2 Osnovne teoreme o graničnim vrednostima funkcije
3.3.3 Leva i desna granična vrednost funkcije
3.3.4 Granična vrednost funkcije kad argument
3.3.5 Beskonačno velike funkcije (veličine)
3.3.6 Upoređivanje beskonačno malih veličina
3.4 Neprekidnost funkcije
3.4.1 Vrste prekida
3.4.2 Operacije sa neprekidnim funkcijama
3.4.3 Neprekidnost elementarnih funkcija
3.4.4 Svojstva funkcija neprekidnih na odsečku
3.4.5 Ravnomerna (uniformna) neprekidnost
3.5 Izvod funkcije
3.5.1 Problem određivanja brzine kretanja
3.5.2 Geometrijsko značenje izvoda
3.5.3 Izvodi elementarnih funkcija
3.5.4 Izvod zbira, razlike, proizvoda i količnika funkcija
3.5.5 Izvod inverzne funkcije
3.5.6 Tablica izvoda
3.5.7 Izvod složene funkcije
3.5.8 Izvodi višeg reda

3.5.9 Mehaničko značenje drugog izvoda

3.5.10 Tangenta i normala krive
3.5.11 Diferencijal funkcije
3.5.12 Mehanička i geometrijska interpretacija diferencijala
3.5.13 Osnovna pravila za izračunavanje diferencijala
3.5.14 Diferencijal složene funkcije
3.5.15 Diferencijali višeg reda
3.6 Osnovne teoreme diferencijalnog računa
3.7 Tejlorova formula
3.8 Ispitivanje ponašanja funkcije
3.8.1 Rastenje i opadanje funkcije
3.8.2 Ispitivanje ekstremuma funkcije pomoću drugog izvoda
3.8.3 Konveksnost krive. Prevojne tačke
3.8.4 Asimptote krive
3.8.5 Shema ispitivanja funkcije i konstruisanje grafika
Osnovni pojmovi
Def: Veličina naziva se funkcijom promenljivih veličina i na skupu , ako svakom

uređenom paru po nekom zakonu korespondencije odgovara neka određena
vrednost promenljive :
Kako je i , imamo da
Def: Skup svih uređenih parova za koje u smislu zakona korespondencije postoji
odgovarajući realni broj , , naziva se oblast definisanosti funkcije
.
Def: Skup svih realnih brojeva koji u smislu zakona korespondencije odgovaraju svim
mogućim uređenim parovima iz oblasti definisanosti funkcije
predstavlja tzv. skup vrednosti funkcije .

Def: Funkcija : je jednoznačna ako
Def: Ako svakoj uređenoj -torki po zakonu korespondencije

odgovara određeni realan broj ,
kažemo da je veličina funkcija promenljivih . Dakle,
Granična vrednost funkcije dveju promenljivih
Def: Niz tačaka konvergira tački , , ako rastojanje ,

. Tačka se u tom slučaju naziva graničnom tačkom niza tačaka .
Teorema: Neophodan i dovoljan uslov da niz tačaka konvergira tački

jeste da
, .
Def: Ako za proizvoljan niz tačaka koji konvergira tački niz

odgovarajućih vrednosti funkcije uvek konvergira jednom istom
broju , tada se taj broj naziva graničnom vrednošću funkcije
u tački :
, .
Def: Za funkciju koja je definisana u nekoj okolini tačke , izuzev možda u samoj
tački kažemo da ima graničnu vrednost kad tačka konvergira tački
što pišemo
ako za svaki, proizvoljno mali, pozitivan broj postoji takav odgovarajući, dovoljno mali
pozitivan broj da je za sve tačke , za koje je

odnosno za sve tačke koje pripadaju -okolini tačke , izuzimajući

samu tačku , odgovarajuća vrednost funkcije pripada -okolini vrednosti .
Napomena: Analogno prethodnoj definiciji u kojoj je korišćena sferna -okolina tačke ,

mogu se uvesti ekvivalentne definicije u kojima bi bile korišćene okoline tačke
kvadratnog ili pravougaonog oblika.
Napomena: Analogno prethodnoj definiciji granične vrednosti dveju promenljivih može se dati
definicija granične vrednosti funkcije promenljivih.
Def: Za funkciju koja je definisana u nekoj okolini tačke , kažemo da ima

graničnu vrednost kad tačka konvergira tački , što
označavamo sa
ako za svaki, proizvoljno mali, pozitivni broj postoji takav odgovarajući dovoljno mali broj
, da je za sve tačke koje pripadaju -okolini tačke
(izuzimajući eventualno samu tačku ),
, tj-
ispunjen uslov da odgovarajuća vrednost funkcije pripada -okolini vrednosti :
Neprekidnost funkcije dveju promenljivih
Def: Za funkciju definisanu u nekoj tački i nekoj njenoj okolini,

kažemo da je neprekidna u tački ako je
odnosno, ako za svako prizvoljno malo pozitivno postoji takav dovoljno mali pozitivan broj
da je za sve tačke iz -okoline tačke :
tj. da se razlika između vrednosti funkcije u tački i tački može učiniti

proizvoljno malom.

Def: Za funkciju definisanu u nekoj tački i nekoj njenoj

okolini, kažemo da je neprekidna u tački ako je
odnosno, ako za svako prizvoljno malo pozitivno postoji takav dovoljno mali pozitivan broj
da je za sve tačke iz -okoline tačke :
Def: Za funkciju se kaže da je ravnomerno neprekidna u oblasti ako za svaki

proizvoljno mali pozitivni broj , može da se nađe takav odgovarajući dovoljno mali broj
, da za bilo koje dve tačke i iz oblasti čije je
rastojanje:
Totalni priraštaj funkcija dveju i više promenljivih
Def: Tačka je unutrašnja tačka oblasti , ako je u oblasti sadržana i neka okolina
tačke . Ako unutrašnjost oblasti označimo sa tada imamo da
gde je otvorena sfera sa centrom u tački i poluprečnikom .
Def: Totalnim priraštajem funkcije u datoj tački nazivamo razliku
, tj. .
Napomena: Ukoliko se menja samo jedna od promenljivih dok je druga fiksirana, tada imamo tzv.
parcijalne priraštaje po promenljivim i :

Definicija parcijalnih izvoda prvog reda funkcija više promenljivih
Def: Ako postoje konačne granične vrednosti količnika priraštaja funkcije u tački
sa odgovarajućim priraštajima nezavisno promenljivih, takve da teže nuli tada se
te granične vrednosti nazivaju parcijalnim izvodima funkcije u tački .
Uopštenje na promenljivih
Napomena: Oznake treba uzimati kao simbole, a ne kao razlomke.
Geometrijsko značenje
Kriva je ravna kriva (leži u ravni ) i u svim njenim tačkama je , a leži i na

površi i ima jednačinu
Prvi izvod te funkcije, pri uslovu , podudara se sa parcijalnim izvodom po funkcije

dveju promenljivih u tački , i kao izvod bilo koje funkcije jedne
promenljive određuje koeficijent pravca (ugaoni koeficijent) tangente krive u tački

; dakle
gde je ugao koji tangenta krive obrazuje sa pozitivnim
smerom ose .
Na sličan način, ako datu površ presečemo ravni koja je paralelna

koordinatnoj ravni i prolazi kroz tačku , njena jednačina je ,
tada će parcijalni izvod te funkcije po promenljivoj u tački biti jednak ugaonom
koeficijentu tangente na presečenu krivu u tački
, tj
gde je ugao koji tangenta krive obrazuje sa pozitivnim
smerom ose .
Prvi izvodi podudaraju se sa parcijalnim izvodima.

Parcijalni izvodi višeg reda
Za funkciju parcijalni izvodi po promenljivima i su i .
Parcijalni izvodi parcijalnih izvoda i po promenljivima i su parcijalni izvodi drugog
reda po i respektivno.
- parcijalni izvod drugog reda funkcije po
- parcijalni izvod drugog reda funkcije po
- mešovito parcijalni izvod drugog reda funkcije po
i (parcijalni izvod parcijalnog izvoda po promenljivoj )
Parcijalni izvodi trećeg reda
po promenljivoj
, , ,
po promenljivoj
, , ,
Kod funkcija jedne nezavisne promenljive dokazivali smo da iz pretpostavke o egzistenciji prvog
izvoda u nekoj tački sledi i neprekidnost date funkcije u toj tački. Međutim, kod funkcija dve ili više
promenljivih iz egzistencije oba (ili svih ) parcijalnih promenljivih izvoda u nekoj tački ne može
slediti i neprekidnost funkcije u toj tački.
Primer: Funkcija
u svim tačkama ima oba parcijalna izvoda. U tačkama

imenilac date funkcije kao i imenilac prvih pracijalnih izvoda je različit od , dok u
koordinatnom početku imamo da je

Međutim, data funkcija ima prekid u tački (0,0) jer je duž pravih
Egzistencija parcijalnih izvoda utiče na ponašanje funkcije samo u pravcima koordinatnih osa ali
ne i u svim ostalim pravcima.
Teorema: Ako funkcija u zatvorenoj oblasti ima ograničene parcijalne izvode,

što znači da postoji dovoljno veliki realni broj , koji ne zavisi od i , takav
da je
i ,
tada je funkcija neprekidna na oblasti .
Dokaz: Pretpostavimo da tačke su tačke pravolinijskih

ortogonalnih odsečaka, koji ove tačke spajaju sa tačkom takođe ,
što je sigurno ispunjeno ako je unutrašnja tačka oblasti ,a i
dovoljno mali.
U tom slučaju totalni priraštaj date funkcije možemo napisati u obliku

Ako na svaki od izraza u zagradama primenimo Lagranžovu teoremu o srednjoj

vrednosti tretirajući izraz u prvoj zagradi kao priraštaj date funkcije po promenljivoj ,
a izraz u drugoj zagradi kao priraštaj funkcije po promenljivoj dobijamo
gde se uzima u nekoj tački vertikalnog odsečka koji spaja tačke i
,a u nekoj tački horizontalnog odsečka između tačaka

i . Ukoliko sada iskoristimo ograničenja u jednačini
dobijamo da je
što znači da totalni priraštaj funkcije možemo učiniti proizvoljno malim ako su
priraštaji nezavisno promenljivih i dovoljno mali, sledi da funkcija čiji
su parcijalni izvodi i ograničeni u zatvorenoj oblasti , neprekidna u svakoj
tački te oblasti.
Teorema: Ako su mešoviti parcijalni izvodi i parametarske funkcije neprekidne

funkcije po i u svakoj tački neke oblasti , tada u svakoj unutrašnjoj tački te
oblasti važi
Dokaz: Ako je tačka unutrašnja tačka oblasti tada će za dovoljno male priraštaje
i i tačke , ,
, kao i pravougaonik ležati unutar oblasti .

Obrazujmo izraz
Uvedimo pomoćnu funkciju promenljive (

ćemo smatrati parametrom). U tom slučaju možemo napisati da je
odnosno, posle primene Lagranžove teoreme o srednjoj vrednosti
Međutim, i s obzirom da je u formulaciji
teoreme pretpostavljeno da postoji mešoviti parcijalni izvod ponovnom primenom

Lagranžove teoreme dobija se
tj.
Slično, polazeći od možemo uvesti pomoćnu funkciju po pomenljivoj

, gde je parametar, tada je
i primenom Lagranžove teoreme dva puta imamo da je
Upoređivanjem jednačina i dobija se da je
odakle uz pretpostavku da , a s obzirom na pretpostavku o

neprekidnosti mešovitih parcijalnih izvoda i neposredno sledi da je
Totalni diferencijal funkcije više promenljivih. Pojam

diferencijabilnosti funkcije više promenljivih

Analogno formuli funkcije jedne promenljive
imamo
Teorema: Ako funkcija u tački i nekoj njenoj okolini ima parcijalne

izvode koji su u tački neprekidni po promenljivim i tada se totalni priraštaj
funkcije može napisati u obliku
gde veličine i zavise od i i kad

.
Dokaz: Napišimo u obliku
Izraz u prvoj zagradi je parcijalni priraštaj po promenljivoj u tački

, dok je izraz u drugoj zagradi parcijalni priraštaj po u tački
. Na svaki od priraštaja možemo primeniti Lagranžovu teoremu o srednjoj
vrednosti funkcije jedne promenljive
Ako transformišemo izraz za u oblik
uvodeći oznake za i dobijamo
jer i zavise od i . Ako i tada

i jer su i ograničeni. Iz pretpostavke o

neprekidnosti parcijalinih izvoda funkcije u tački sledi da
pošto argumenti na levim stranama izraza teže ka i tada i odgovarajuće
vrednosti parcijalnih izvoda teže vrednostima i što znači da

i teže nuli kad i .
Na osnovu ove teoreme može se neposredno dokazati i
Teorema: Ako su u tački neprekidani parcijalni izvodi i funkcije ,
tada je funkcija neprekidna u .
Dokaz: U skladu sa pretpostavkama totalni priraštaj je
gde kad i ,i što znači da je
tj. funkcija je neprekidna u tački .
Dovoljni uslovi za diferencijabilnost funkcija više promenljivih
Def: Ako totalni priraštaj funkcije u tački može da se napiše u obliku
gde kad i , tada se kaže da je funkcija

diferencijabilna u tački .
Na osnovu teoreme neposredno sledi da je svaka funkcija koja u ima neprekidne

parcijalne izvode, diferencijabilna u toj tački.
Pokažimo da kad i razlika između totalnih priraštaja date
funkcije u tački i zbira predstavlja beskonačno malu

veličinu višeg reda u odnosu na beskonačno malu veličinu
gde je rastojanje između i .

Zaista na osnovu imamo
jer kad i i
dakle .
Def: Za funkciju koja je diferencijabilna u tački glavni deo totalnog priraštaja
se naziva totalni diferencijal funkcije u tački i označava se sa
Diferencijalima nezavisno promenljivih nazivamo njihove priraštaje kad teže nuli
pa je
tj.
, kad i .
U slučaju funkcije promenljivih , gde se pretpostavlja da su svi parcijalni
izvodi neprekidni u nekoj tački izraz

predstavlja glavni deo priraštaja funkcije i zove se totalni diferencijal date

funkcije. Na sličan način pokazuje se da je razlika između totalnog priraštaja i
totalnog diferencijala beskonačno mala veličina višeg reda u odnosu na rastojanje između
i
Neposredno se iz prethodne definicije može dokazati da važe ista pravila za izračunavanje

diferencijala, kao i u slučaju funkcije jedne promenljive
Diferencijali višeg reda
Def: Diferencijalom drugog reda naziva se diferencijal totalnog diferencijala date

funkcije
koji se izračunava iz pretpostavke da su i konstantni. Imamo da je

:
odnosno uz pretpostavku da su mešoviti parcijalni izvodi drugog reda neprekidne funkcije, tj.
jednaki, dobijamo da je

Potreban i dovoljan uslov da bude totalni

diferencijal
Neka su date funkcije i , neprekidne po obema nezavisno

promenljivim i sa neprekidnim prvim parcijalnim izvodima. Za izraz
se kaže da predstavlja totalni diferencijal ako postoji takva funkcija čiji je totalni
diferencijal
Kod funkcija jedne promenljive, za dati izraz u kome je neprekidna funkcija uvek
postoji funkcija čiji je prvi diferencijal
Međutim, u za funkciju dveju promenljivih izraz ne mora uvek

predstavljati totalni diferencijal neke funkcije promenljivih i .
Teorema: Ako su funkcije i i njihovi prvi i drugi parcijalni izvodi

neprekidne funkcije po promenljivim i , tada je neophodan i dovoljan uslov da
izraz
bude totalni diferencijal
Dokaz: Pokažimo prvo da je neophodan. Kako je kao što znamo
to iz relacija i sledi da je

Odatle sledi da je
s obzirom na teoremu o jednakosti mešovitih parcijalnih izvoda sledi
Dokažimo sada da je ovaj uslov i dovoljan.
Iz prve jednakosti za dobijamo da je
gde smo integracionu konstantu označili sa , a integraciju vršili po . Funkciju

ćemo odabrati tako da važi druga jednakost . Diferenciranjem izraza
dobijamo
tj. s obzirom na
odnosno
ili
odakle sledi da je
tj.
Dakle iz i dobijamo da je
gde se diferenciranjem dobija

Napomenimo da je pri određivanju funkcije , korišćena okolnost da desna strana

izraza ne zavisi od . Diferenciranjem po dobijamo
s obzirom na .
Parcijalni izvodi složenih funkcija
Ako je data funkcija , tada je složena

funkcija argumenata i . Pretpostavimo da imaju
neprekidne parcijalne izvode po svim argumentima.
Ako se fiksira, a dobije priraštaj , tada su odgovarajući priraštaji i po i

, što znači da je odgovarajući priraštaj funkcije
podelivši sa dobijamo
S obizom na neprekidnost funkcija i kada tada i i i

i i kako je
dobijamo

Egzistencija i diferencijabilnost implicitne funkcije

Pretpostavimo da su vrednosti promenljivih i međusobno povezane jednačinom oblika
Ako za svaku vrednost promenljive postoji odgovarajuća vrednost koja zajedno sa

zadovoljava datu jednačinu, tada ta jednačina definiše jednoznačnu ili višeznačnu funkciju
koja identički zadovoljava jednakost
Funkcija se naziva implicitnom, ako je data funkcija jednačinom oblika (koja

nije rešena po promenljivoj ). Inače, funkcija se naziva eksplicitnom ako izražava
neposrednu zavisnost od .
Primer: Jednačina se ne može rešiti po . Međutim,

postavlja se pitanje da li postoji takav odsečak da postoji
odgovarajuća vrednost za koju će par zadovoljavati tu jednačinu. Drugim
rečima, da li postoji implicita funkcija koja zadovoljava tu jednačinu?
Teorema: Ako je data jednačina i ako ima sledeća svojstva:
su definisane i neprekidne u pravougaoniku
i ,
za je monotono rastuća ili monotono opadajuća funkcija

po promenljivoj , - tada će jednačinom u pravougaoniku
biti definisana implicitna funkcija koja je neprekidna i neprekidno diferencijabilna u

intervalu i pri tom je

Teorema o egzistenciji implicitne funkcije može da se uopšti i na slučaj funkcija više promenljivih.
Teorema: Ako je funkcija neprekidna funkcija promenljivih
i ima neprekidne izvode i ako je
,a ,
tada postoji takav interval i takva oblast koja sadrži tačku

-dimenzionog prostora, da jednačina
definiše u oblasti jednoznačnu implicitnu funkciju čije

vrednosti pripadaju intervalu i koja u svakoj tački oblasti
zadovoljava jednačinu
Tangentna ravan i normala površi
Neka je funkcija neprekidna i diferencijabilna u prosto povezanoj oblasti ravni

: takvoj funkciji odgovara kao grafik površ sa jednačinom
pri tome postoji totalni diferencijal
Za takvu površ kažemo da je u svakoj svojoj tački glatka.
Def: Neka je glatka površ, a i krive duž kojih ravni , odnosno seku
. Ravan koja sadrži tangente i tih krivih u njihovoj zajedničkoj tački
zove se tangentna ravan površi u tački i određena je
jednačinom

gde je projekcija na .
Def: Prava koja je u datoj dodirnoj tački glatke površi i njene tangentne ravni
normalna na ovu ravan zove se normala površi u datoj tački i određena je jednačinom
gde je projekcija na .

Tejlorova formula za funkciju više promenljivih

Postavlja se pitanje da li je i funkciju dve ili više promenljivih moguće u okolini neke tačke
aproksimirati odgovarajućim Tejlorovim polinomom -tog stepena. Ovaj problem se za funkciju
dve promenljive sastoji u sledećem:
• Za proizvoljno funkciju aproksimirati Tejlorovim polinomom -

tog stepena u odnosu na priraštaje i nezavisno promenljivih.
Ako se uvede pomoćna promenljiva i ako se umesto funkcije razmatre

funkcija
tada pri fiksiranim vrednostima , , i funkcija se može posmatrati kao funkcija

jedne promenljive. Pri tom imamo da , tačka će
pripadati odsečku čije su krajnje tačke i .
Neka funkcija u nekoj okolini tačke ima neprekidne parcijalne izvode po

promenljivim i zaključno sa izvodima reda , diferenciranjem funkcije kao
složene funkcije po dobijamo
Traženi Tejlorov polinom se dobija korišćenjem Lagranžove teoreme o srednjoj vrednosti za

funkciju jedne promenljive koja uspostavlja vezu između totalnog priraštaja funkcije ,
i parcijalnih izvoda i .
Na intervalu imamo
tj.
Za dobijamo formulu koja izražava Lagranžovu teoremu o serdnjoj vrednosti za funkciju

dve promenljive
ili
gde je tačka neka unutrašnja tačka odsečka čiji su krajevi tačke i

.
Teorema: Ako je u nekoj okolini tačke funkcija neprekidna i ako postoje

parcijalni izvodi i , tada je totalni priraštaj funkcije pri prelasku iz tačke
u tačku jednak totalnom diferencijalu date funkcije
u nekoj unutrašnjoj tački pravolinijskog odsečka .
Teorema: Ako u svakoj tački neke oblasti postoje parcijalni izvodi i i ako su
jednaki nuli, tada je funkcija u toj oblasti konstantna.
Za funkciju napišimo Tejlorovu formulu sa ostatkom u Lagražovom obliku, a zatim stavimo da

je , čime se dobija Tejlorova formula za funkciju dve promenljive

sa ostatkom simbolički napisanim u obliku
gde je .
Tejlorovom formulom se izražava totalni priraštaj funkcije

izražen u obliku zbira homogenih polinoma prvog, drugog,..., -og stepena po
priraštajima nezavisno promenljivih i . Prvih polinoma se podudaraju sa
diferencijalima prvog, drugog, ...,
-tog reda, respektivno. Polinom stepena koji figuriše u ostatku predstavlja

potpuni diferencijal -og reda u tački ,
pravolinijskog odsečka .
Neophodni uslovi ekstremuma
Def: Funkcija u tački ima lokalni minimum ako u svim
tačkama neke oblasti tačke ima manje vrednosti nego u tački tj.
Def: Funkcija u tački ima lokalni maksimum ako u svim
tačkama neke oblasti tačke ima veće vrednosti nego u tački tj.

Primer:
funkcija dostiže najveću vrednost u . Međutim, nema lokalni maksimum u smislu

definicije, jer u svakoj okolini tačke ima tačaka u kojima funkcija ima veću vrednost
(tačke trećeg kvadranta) tj.
Ipak, ako funkcija dostiže najveću ili najmanju vrednost u nekoj unutrašnjoj oblasti, tada
ta vrednost predstavlja lokalni maksimum ili lokalni minimum.
Neophodni uslovi za ekstremum funkcije više promenljivih. Dokaz
Teorema: Ako diferencijabilna funkcija dostiže ekstremum u tački
tada su svi parcijalni izvodi te funkcije u tački jednaki nuli.
Dokaz: Fiksirajmo sve promenljive izuzev jedne promenljive
. U tom slučaju funkcija u

okolini tačke se može posmatrati kao funkcija jedne promenljive , koja treba da
dostigne ekstremnu vrednost za . Kao što znamo uslov za ekstremum
funkcije jedne promenljive je da je prvi izvod u datoj tački jednak nuli, ako postoji, a prvi
izvod date funkcije jedne promenljive za je parcijalni izvod polazne
funkcije po promenljivoj u tački kada uzima vrednosti od

tj.
što predstavlja neophodan uslov za ekstremum funkcija više promenljivih.
S obzirom na definiciju totalnog diferencijala funkcije očigledno je da se

neophodan uslov za za ekstremum funkcije promenljivih može zameniti ekvivalentnim izrazom
Geometrijski smisao

Ako u tački dostiže ekstremum tada je tangentna ravan površi

u tački . Zaista, iz jednačine tangentne ravni u tački
neophodnog uslova za ekstremum
sledi da je
tj.
što predstavlja jednačinu ravni paralelne na rastojanju od nje.
Def: Tačke u kojima su parcijalni izvodi funkcije jednaki nuli
zovu se stacionarne tačke.
Da bi se, u opštem slučaju, odredilo da li u stacionarnim tačkama funkcija dostiže ekstremum

potrebna su dopunska ispitivanja. Međutim, ako funkcija dostiže ekstremnu vrednost u nekoj
unutrašnjoj tački svoje oblasti definisanosti i ako sistem jednačina
određuje jedinstvenu stacionarnu tačku , tada data funkcija u tački dostiže

svoj ekstemum.
Def: Tačke u kojima su svi parcijalni izvodi jednaki nuli ili u kojima bar jedan od izvoda ne postoji
zovu se kritične tačke .
Znači, stacionarne tačke su kritične, ali sve kritične tačke nisu stacionarne.
Dakle, treba naći sve kritične tačke unutar oblasti i izračunati vrednost funkcije u tim
tačkama. Osim toga, treba uzeti u obzir da funkcija može dostizati ekstremum na granici oblasti
. Na kraju upoređivanjem svih dobijenih vrednosti određuje se najmanja ili najveća.

Primer: Odredimo najmanju i najveću vrednost funkcije u oblasti

.
Oblast je trougao , pa iz uslova stacionarnosti funkcije
koji su zadovoljeni u tačkama u kojima je tj. , znači

u tačkama i od kojih samo leži unutar . U toj tački
funkcija ima vrednost . Sada prelazimo na ispitivanje funkcije u graničnim
tačkama oblasti :
a) duž ivice (deo prave ) data funkcija predstavlja rastuću funkciju ,

što znači da je najmanja vrednost , a najveća .
b) duž ivice (deo prave ) , što znači da se stacionarne

tačke dobijaju iz uslova tj. ekstremum se dostiže u tački
u kojoj funkcija ima vrednost .
c) duž ivice (deo prave ) dobijamo rastuću funkciju , čija je

najmanja vrednost , a najveća .
Upoređujući dobijene vrednosti zaključujemo da u zadanoj oblasti najmanja vrednost funkcije

je u tački , a najveća u tačkama i .
Dovoljni uslovi za ekstremum

Teorema: Pretpostavimo da u nekoj oblasti kojoj pripada tačka funkcija

ima neprekidne parcijalne izvode zaključno sa izvodima trećeg reda i
pretpostavimo da je tačka stacionarna tačka date funkcije tj.
Stavimo da je
1. i tada funkcija ima maksimum u .
2. i tada funkcija ima minimum u .
3. tada funkcija nema ni maksimum ni minimum u .
4. tada je za određivanje karaktera stacionarnih tačaka potrebno

ispitivanje izvoda višeg reda.
Dokaz: Aproksimirajmo funkciju Tejlorovim polinomom drugog reda u okolini

tačke
gde kad .
Ako u Tejlorovu formulu unesemo uslove stacionarnosti dobija se
Upotrebimo gornje oznake za i stavimo da je ugao između pozitivnig

dela ose i odsečka , . U tom slučaju priraštaji
i mogu da se izraze preko ugla :

zamenom u prethodnu jednačinu dobijamo
Ako pretpostavimo da je i desnu stranu izraza podelimo sa dobijamo da je
Razmotrimo sledeće slučajeve:
1. - tada je u brojiocu razlomka zbir dve pozitivne veličine

koje ne mogu istovremeno biti jednake nuli jer je
Dakle brojilac je uvek pozitivan, a imenilac negativan, te je ceo razlomak negativan, pa

ga možemo označiti sa , gde je neki realan broj koji ne zavisi od .
Prema tome,
sledi da je za dovoljno malo
tj. za sve tačke okoline tačke važi
što znači da funkcija ima maksimum u tački .
2. , analogno dobijamo
tj.

što znači da funkcija ima minimum u tački .
3. , tada, recimo, pri kretanju duž
poluprave koja polazi iz i obrazuje ugao sa pozitivnim smerom

data funkcija raste jer je
dok pri kretanju duž poluprave koja sa pozitivnim smerom obrazuje ugao
za proizvoljno malo
što znači da u ovom smeru opada, zato funkkcija nema ni maksimum ni minimum.
Slično i kad funkcija takođe nema ekstremum.
Ako je , tada je i izraz za totalni priraštaj

poprima oblik
Za dovoljno male vrednosti izraz ne menja znak, a

menja znak u zavisnosti da li je ili . Ako je dovoljno malo
tada faktor neće uticati na znak celog izraza. Prema tome, znak menjaće
se u zavisnsti od , tj. od izbora i , što znači da ne može biti tačka
ekstremiteta.
Dakle, ako je , funkcija u nema ni maksimum

ni minimum i u tom slučju površina funkcije koja odgovara ima u tzv.
minimaks ili sedlastu tačku.
4. , tad imamo da je

te znak totalnog priraštaja zavisi od znaka , što znači da je za utvrđivanje

karaktera ekstemuma u potrebno ispitati parcijalne izvode višeg reda.
Napomena: Do sada smo posmatrali samo stacionarne, a ne sve kritične tačke. U tim
slučajevima karakter ekstremuma se utvrđuje preko definicija lokalnog maksimuma i
lokalnog minimuma.
Ekstremumi funkcije promenljivih
Pretpostavimo da je funkcija neprekidna, definisana i da ima izvode I i II reda
u okolini neke stacionarne tačke . Totalni priraštaj pomoću Tejlorove formule

glasi
tj.
, gde je
a parcijalni izvodi II reda su izračunati u nekoj tački
iz okoline . Ako se uvedu

oznake
pri čemu je
gde kad .

Zbog neprekidnosti drugih parcijalnih izvoda je . U tom slučaju imamo da

je totalni priraštaj
Prvi deo priraštaja neziva se kvadratnom formom promenljivih
Kvadratna forma se naziva pozitivno definisanom ako ima pozitivne vrednosti, odnosno
negativno definisanom ako ima negativne vrednosti za sve moguće vrednosti svojih argumenata
koji nisu istovremeno jednaki nuli.
Neophodan i dovoljan uslov definisanosti znaka kvadratne forme daje sledeća teorema
Teorema: (Silvesterov kriterijum) Neka su u simetričnoj matrici
kvadratne forme tzv. glavni minori determinante
Da bi bilo pozitivno neophodno je i dovoljno da
Da bi bilo negativno neophodno je i dovoljno da glavni minori naizmenično menjaju

znake

Ako je , je nedefinisanog znaka (tj. menja znak u zavisnosti

od svojih argumenata).
Pomoću kvadratne forme formulišu se dovoljni uslovi za eksremum funkcije
Teorema: Neka u nekoj okolini stacionarne tačke funkcija ima neprekidne sve
parcijalne izvode II reda
Ako drugi diferencijal predstavlja kvadratnu formu definisanog znaka, čiji su
argumenti , tada ima u tački lokalni

ekstremum. Pri tom ako je kvadratna forma
1. pozitivno definisana, u funkcija ima minimum
2. negativno definisana, u funkcija ima maksimum
3. promenljivog znaka, u funkcija nema ekstremum
Dokaz: Označimo li sa rastojanje između tačaka
i tada uvodeći oznake s obzirom
možemo napisati totalni priraštaj u obliku
Sve vrednosti ne mogu istovremeno biti jednake nuli jer je s obzirom na izraz
Ako je pozitivno, prva suma u izrazu uvek ima pozitivan znak, a s obzirom na
uslov postoji realan broj , takav da za sve moguće vrednosti

Kako je ova suma neprekidna funkcija argumenata u celom -dimenzionom

prostoru, biće neprekidna na jediničnoj sferi sa centrom u tački
definisanom izrazom . Saglasno Vajerstrasovoj teoremi neprekidna funkcija u
zatvorenoj oblasti može dostizati svoju najmanju vrednost, koja je zbog neprekidnosti
pozitivna i ta vrednost je označena sa . Druga suma u izrazu za dovoljno male
vrednosti , s obzirom da kad , a znači i da
, po apsolutnoj vrednosti je manja od , što znači da u
dovoljno maloj okolini (sferi sa centrom u tački ) totalni priraštaj

pozitivan, odnosno da u tački funkcija dostiže minimum.
Na sličan način se dokazuje da ako je negativno tada u tački funkcija

dostiže maksimum, a ako menja znak tada u tački nema ekstremuma.
Uslovni ekstremum funkcije više promenljivih

Ekstremumi koji zadovoljavaju još neke dopunske uslove nazivaju se uslovnim ekstremumima.
Primer: Ako je u problemu na skupu tačaka u kome važi dopunnski uslov

.
Ako se u jednačinu jedna od promenljivih zameni pomoću druge

promenljive iz navedenog uslova dobija se da je , tj.
, što znači da se polazni problem određivalja uslovnog ekstremuma
svodi na problem nalaženja bezuslovnog ekstremuma funkcije jedne promenljive
.

Pošto je i funkcija ima minimum

u tački .
Ako se u problemu određivanja uslovnog ekstremuma funkcije dveju promenljive, jednačina koja
kroz dopunski uslov daje vezu između nezavisno promenljivih može predstaviti jednačinama u
parametarskom obliku , tada je polazni problem određivanja ekstremuma
funkcije pri uslovima svodi se na problem određivanja
bezuslovnog ekstremuma složene funkcije jedne promenljive .
Ako oblik dopunskih uslova ne daje mogućnost da se jedna nezavisno promenljiva izrazi preko
druge, tada je problem određivanja uslovnog ekstremuma nešto složeniji.
Pretpostavimo da u funkciji promenljiva zavisi od preko implicitnog

dopunskog uslova
U tom slučaju imamo da je , dok je u tačkama ekstremuma
a diferenciranjem dopunskog uslova dobija se
što inače važi za sve vrednosti i koji zadovoljavaju dopunski uslov
Ako se jadnakost pomnoži sa nekim neodređenim koeficijentom i sabere sa jednakošću

dobija se da je
odnosno
što važi u svim tačkama ekstremuma pri uslovu .
Izaberimo sada tako da bude zadovoljen uslov

U tom slučaju iz jednakosti sledi da za sve vrednosti i za koje važi

ispunjen je i uslov
Dakle u tačkama ekstremuma funkcije za koje važi uslov zadovoljen je

sistemom jednačina
iz koga se određuju stacionarne tačke i neodređeni koeficijent . Izloženi postupak predstavlja

ujedno i dokaz sledeće teoreme.
Neophodni uslovi za uslovni ekstremum
Teorema: Neophodan uslov da funkcija pri uslovu ima ekstremum u

nekoj tački jeste da postoji takav realan broj da vrednosti
zadovoljavaju sistem jednačina
uz pretpostavku da i nisu istovremeno jednaki nuli.
Primetimo da leve strane prvih dveju jednačina u sistemu predstavljaju parcijalne

izvode funkcije

koja se naziva Lagranžovom funkcijom razmatranog problema uslovnog

ekstremuma. Izloženi metod za određivanje uslovnih ekstremuma naziva se Metodom
Lagražovih multiplikatora koji ima veoma jasan geometrijski smisao.
Geometrijski smisao
Na slici imamo nivo-liniju funkcije i krivu koja je zapravo uslov

i na kojoj treba da se nalaze tačke ekstremuma.
Tačka u kojoj seče nivo-liniju ne može biti tačka uslovnog ekstremuma jer je sa jedne
strane nivo–linije , a sa druge strane . Ako u kriva dodiruje
nivo-liniju tada u nekoj okolini tačke kriva leži sa jedne strane nivo-linije, što znači da je
tačka tačka uslovnog ekstremuma. To znači da će uglovni koeficijent krive i nivo linije u
tački biti jednaki. Iz uslova imamo
a iz jednačine nivo-linije sledi
odnosno sistem .
Metod lagranžovih multiplikatora može se uopštiti za određivanje uslovnog ekstremuma funkcije

sa proizvoljno mnogo nezavisnih promenljivih. Pretpostavimo da treba odrediti estremum funkcije
uz dopunske uslove da za nezavisno promenljive treba da bude
zadovoljeno jednačina ( ):

Teorema: (neophodan uslov za ekstremum) Tačke ekstremuma funkcije u kojima

su ispunjeni uslovi predstavljaju stacionarne tačke Lagranžove funkcije
tj. tačke u kojima su parcijalni izvodi od po
Iz sistema jednačina i mogu se odrediti i pomoćne

promenljive . Sistem predstavlja parcijalne izvode Lagranžove funkcije
po pomoćnim promenljivim .
Dovoljan uslov za uslovni ekstremum
Teorema: (dovoljan uslov za ekstremum) Ako je drugi diferencijal Lagranžove funkcije

u stacionarnoj tački funkcije , tada u tački funkcija
ima uslovni minimum, a ako je u tački , , tada u tački
funkcija ima uslovni maksimum.
Primetimo da promenljive Lagranžove funkcije zavise od
, te pri izračunavanju treba voditi računa da je ,

tj.
jer je
Tako da je oblik drugog diferencijala Lagranžove funkcije isti kao kad bi sve promenljive
bile međusobno nezavisne.
GLAVA 4
DIFERENCIJALNI RAČUN FUNKCIJA DVEJU I VIŠE PROMENLJIVIH
4.1 Funkcije više promenljivih

4.1.1 Osnovni pojmovi
4.1.2 Granična vrednost funkcije dveju promenljivih
4.1.3 Neprekidnost funkcije dveju promenljivih
4.1.4 Totalni priraštaj funkcija dveju i više promenljivih
4.2 Izvodi i diferencijali funkcija više promenljivih
4.2.1 Definicija parcijalnih izvoda prvog reda funkcija više promenljivih
4.2.2 Parcijalni izvodi višeg reda
4.2.3 Totalni diferencijal funkcije više promenljivih. Pojam diferencijabilnosti
funkcije više promenljivih
4.2.4 Dovoljni uslovi za diferencijabilnost funkcija više promenljivih
4.2.6 Potreban i dovoljan uslov da bude totalni
diferencijal
4.2.7 Parcijalni izvodi složenih funkcija
4.2.8 Egzistencija i diferencijabilnost implicitne funkcije
4.2.9 Tangentna ravan i normala površi

4.3 Ekstremumi funkcije više promenljivih

4.3.1 Tejlorova formula za funkciju više promenljivih
4.3.2 Neophodni uslovi za ekstremum funkcije više promenljivih. Dokaz
4.3.3 Dovoljni uslovi za ekstremum
4.3.4 Ekstremumi funkcije promenljivih
4.3.5 Uslovni ekstremum funkcije više promenljivih
4.3.6 Neophodni uslovi za uslovni ekstremum
4.3.7 Dovoljan uslov za uslovni ekstremum
Pojam integralne sume
Def: Krivolinijski trapez predstavlja figuru ograničenu osom , linijom s kojom

prave paralelne sa osom mogu da se seku u najviše jednoj tački i pravama i
; odsečak je osnovica krivolinijskog trapeza.

Neka je krivolinijski trapez sa osnovom ograničen nekom linijom , gde je

neprekidna na i pretpostavimo da je . Označimo sa
i . Podelimo na
delova (koji ne moraju biti jednaki) tačkama
. Stavimo da je
i označimo sa
Očigledno je da se površina krivolinijskog trepeza može napisati kao
Prvi izraz predstavlja donju integralnu sumu, a drugi gornju integralnu sumu.
S obzirom da je i imamo da
je
1. , pošto je ;
2. , jer je ;
3. , jer je ;

pa možemo zaključiti da je .
Definicija određenog integrala
Na svakom od navedenih odsečaka izaberimo proizvoljne

tačke . U svakoj od tih tačaka izračunajmo vrednost funkcije
, a zatim sastavimo integralnu sumu za funkciju na odsečku
Pošto je za proizvoljno i , to je,

, odnosno
tj. .
Def: Neka je ograničena funkcija na segmentu i neka
označava integralnu sumu funkcije na tom segmentu. Ako postoji
jedinstvena granična vrednost
nezavisno od podele segmenta na delova i nezavisno od izbora tačaka , tada

kažemo da je funkcija integrabilna na segmentu .
Broj , tj. granicu integralnih suma, zovemo određenim integralom funkcije na

segmentu i simbolički ga obeležavamo
Broj zovemo donjom, a broj gornjom granicom intervala. zovemo podintegralnom

funkcijom ili integrandom, a varijablom integracije.
Teorema: Svaka ograničena i monotona funkcija na segmentu jeste

integrabilna na tom segmentu.
Takođe, na osnovu načina formiranja integralne sume sledi

Ako konstruišemo grafik integranda i ukoliko je tada predstavlja
površinu krivolinijskog trapeza sa osnovom
Svojstva određenog integrala

Iz definicije određenog integrala izvode se sledeća svojstva:
U definiciji smo pretpostavili da je tj. , ali kada suma ide od do

tada je pa je

Ako u intervalu ne menja znak, tada je broj koji ima isti znak
kao i funkcija .
Ako je u intervalu tada su svi sabirci odgovarajuće integralne sume

nenegativni, što znači da i određeni integral te funkcije, kao granična vrednost
neprekidne funkcije koja je nenegativna, takođe nenegativan. Odatle sledi da je
samo ako je neprekidna funkcija koja ne menja znak .
Ako na intervalu funkcije i zadovoljavaju uslov

, tada je
Razlika
odakle sledi svojstvo .
(ocena određenog integrala)
Ako je gde je neprekidna na , tada

je
Kako je to je na osnovu svojstva imamo da je

Kako je
i slično i zamenom u predhodnu jednačinu pokazujemo da ovo
svojstvo važi.
(teorema o srednjoj vrednosti)
Ako je neprekidna na tada postoji takva tačka za koju je
Vrednost zovemo srednjom vrednošću funkcije na intervalu .
Ako je tada iz svojstva sledi
, tj.
kako je neprekidna na to ona prema Koši-Bolcanovoj teoremi uzima sve

vrednosti između i , tj. za neko , te je
(teorema o podeli intervala integracije)
Ako tačka deli interval na dva dela, tj. , i funkcija je

integrabilna, tada važi relacija
Ovo svojsvo je geometrijski jasno jer predstavlja sabiranje površina.

Kako granična vrednost integralnih suma ne zavisi od podele intervala integracije na

delove, to se može podeliti na podintervale tako da tačka uvek bude tačka
podele segmenta . Zato se integralne sume na , i mogu
obrazovati tako da važi
Prelaskom na limes, pri uslovu da , dobijamo ovo svojstvo.
Izračunavanje određenog integrala. Pojam neodređenog integrala.
Def: Neka je zadana funkcija na nekom intervalu . Svaku funkciju

, sa svojstvom da je,
zovemo primitivnom (prvobitnom) funkcijom zadane funkcije .
Primer: Neka je na zadana funkcija . Njena primitivna funkcija je ,

jer je
Teorema: Ako je primitivna funkcija zadane funkcje , tada je i funkcija takođe

njena primitivna funkcija, pri čemu je ma koja realna konstanta.

Dokaz: Ako je primitivna funkcija za , to znači da je . Odatle sledi

, tj. da je primitivna funkcija .
Teorema: Ako su i dve različite primitivne funkcije zadane funkcije , onda se one
razlikuju za određenu realnu konstantu , tj. .
Dokaz: Po pretpostavci i , te je
. Ako je izvod neke funkcije jednak nuli, onda to mora biti konstantna
funkcija. Dakle, mora biti konstanta, tj. , gde je neki realan
broj.
Def: Neka postoji primitivna funkcija zadane funkcije . Skup

, svih primitivnih funkcija funkcije , nazivamo
neodređeni integral funkcije i kraće ga obeležavamo simbolom
Dakle, prema definiciji je , pri čemu zovemo podintegralnom
funkcijom. Operaciju kojom od funkcije prelazimo na njen neodređeni integral

zovemo integracijom. Integracija predstavlja inverznu operaciju diferencijaciji.
Veza određenog i neodređenog integrala
Teorema: (osnovna teorema diferencijalnog i integralnog računa) Ako je
neprekidna funkcija na intervalu , tada je funkcija
jedna primitivna funkcija funkcije , tj.
Dokaz: Prema definiciji izvoda funkcije u tački
Izrazimo promenu , funkcije , preko određenog

integrala, jer je pomoću njega i definisana. Kako je

, to je i ,
pa je
Dakle
Integral na desnoj strani je određeni integral na intervalu . Primenjujući

na njega teoremu o srednjoj vrednosti, zaključujemo da postoji neki broj , između
i , takav da je
tj.
Odavde sledi
Ako , tad , jer je , a vrednost fukcije

, budući da je neprekidna funkcija. Zato, pređemo li na limes u
prethodnoj relaciji, dobijamo
tj. za svako iz intervala .
Dakle, je primitivna funkcija funkcije , što smo i hteli dokazati.

Teorema: (Njutn-Lajbnicova formula integralnog računa) Određeni integral , zadane
funkcije na intervalu , jednak je razlici vrednosti koje prima

bilo koja primitivna funkcija na granicama intervala integracije.
Dokaz: Neka je
Ako je bilo koja druga primitivna funkcija tada se i razlikuju samo za

određenu aditivnu konstantu , tj.
Za dobijamo
čime je određena konstanta , pa možemo napisati
Uzmimo sada da je , pa iz predhodne relacije izlazi
, tj.

Uopšteni integrali sa beskonačnim intervalom integracije
Neka je funkcija definisana i neprekidna za svaku vrednost argumenata .
U tom slučaju je integral definisan za . Kad se gornja granica menja, tada
ovaj integral predstavlja neprekidnu funkciju gornje granice integracije.
Def: Ako postoji konačna granična vrednost
tada se ta granična vrednost naziva uopštenim integralom na intervalu i

označava sa
U tom slučaju se kaže da uopšteni integral postoji, odnosno da konvergira. Ako integral
nema graničnu vrednost kad , tada se kaže da ovaj integral ne postoji,
odnosno da divergira.
Geometrijski smisao
Uzmimo da je . Kako izražava površinu krivolinijskog trapeza nad
osnovicom , možemo smatrati da uopšteni integral predstavlja površinu
neograničene (beskonačne) oblasti između krive , prave i apscisne ose.

Navedimo nekoliko kriterijuma za proveru konvergencije uopštenog integrala.
Teorema: Ako je za svako i ako konvergira, tada će
konvergirati i i pri tom je
Teorema: Ako je za svako i ako divergira, tada će
divergirati i .
Ako funkcija menja znak u intervalu , tada važi
Teorema: Ako konvergira, tada će konvergirati i .
Uopšteni integrali sa neograničenim integrandom
Def: Ako je funkcija neprekidna na intervalu ,a kad

i ako postoji konačna granična vrednost
tada se ta granična vrednost naziva uopštenim integralom funkcije na odsečku

i označava se sa

U tom slučaju se kaže da uopšteni integral postoji, odnosno da konvergira. Ako integral
nema graničnu vrednost kad , kaže se da ovaj integral ne postoji, odnosno
da divergira.
Na sličan način ako je funkcija neprekidna na intervalu i ako postoji konačna
granična vrednost , tada je .
Posmatrajmo uopštene integrale
1.
Za ,
te je u tom slučaju
Međutim za , integral divergira, jer je tada
Najzad, ako je imamo da je
dakle divergira.

2. .
imamo da je
Očigledno da je za vrednosti integral
konvergira.
Takođe se neposredno može zaključiti da za vrednosti uopšteni
integral konvergira.
Integracija elementarnih funkcija

Tablični integrali
- određeni na osnovu definicije neodređenog integrala i uz pomoć tabličnih izvoda

Pravila integracije funkcija
Primer: Neka je , tada je

Primer: Neka je , tada je
Integracija metodom smene promenljive
Budući da je neodređeni integral skup primitivnih funkcija
, izraz je u stvari diferencijal svake funkcije , jer je
Pretpostavimo da promenljivu zamenimo novom promenljivom pomoću strogo monotone,

derivabilne funkcije .
Tada podintegralna funkcija postaje složena funkcija promenljive , tj. ,a

diferencijal u tom slučaju postaje diferencijal funkcije , tj. .
Prema tome, ako se u integralu argument zameni sa , treba zameniti sa
Drugim rečima, nalaženje primitivne funkcije za funkciju ekvivalentno je traženju

primitivne funkcije za funkciju , tj.
Preciznije govoreći, važi sledeća teorema
Teorema: Ako je strogo monotona diferencijabilna funkcija, tada važi

Dokaz: Budući da je diferencijabilna i strogo monotona funkcija, postoji i .

Zato je
, tj. .
Izvod leve strane relacije daje
Izvod desne strane u , kao složene funkcije, daje
Dakle, izvodi po levo i desno u , jednake su, što dokazuje da su neodređeni

integrali na obe strane jednaki, a to smo hteli pokazati.
Primer: Izračunajmo integral . Uvedimo smenu . Tada sledi da je ,a
diferenciranjem . Dakle,
Primer: Izračunajmo integral .
Ponekad je podintegralna funkcija takvog oblika da je moguće primeniti neku od sledećih formula
na osnovu metoda smene

Primer:
Primer:
Integrali oblika i takođe se uspešno rešavaju metodom
smene promenljive.
Transformirajmo kvadratni trinom :
gde je .
Zamenom promenljive , navedeni integrali se svode na:

Zavisno od koeficijenata integral pod se svodi na jedan od tabličnih integrala pod

brojem ili , dok se integral pod se svodi na jedan od tabličnih integrala pod brojem
ili
Primer: Izračunajmo integral . Ovde je , pa na osnovu
imamo
Uvođenjem nove promenljive, sledi
Kako je dobijamo

Kombinujući formule i metodom smene promenljive moguće je rešiti integral
oblika .
Očigledno važi transformacija
Integral rešimo po formuli
dok integral rešavamo na već prikazani način, prema formuli .

Metoda parcijalne integracije
Neka su i diferencijabilne funkcije nezavisne promenljive na nekom

intervalu .
Po pravilu izvoda proizvoda funkcija imamo da je
Integracijom dobijamo
odakle je
ili
Dobijenu formulu zovemo formulom parcijalne integracije.
Praktičan značaj formule je u tome da je ponekad pogodno podintegralnu funkciju

prikazati kao proizvod neke funkcije i izvoda , neke druge funkcije . Tada se
rešavanje integrala svodi na rešavanje integrala .
Primer: Izračunajmo integral
Integrale oblika i , takođe, rešavamo pravilom parcijalne

integracije.

Primer: Izračunajmo integrale i . Za

dobijamo
Rešavajući analogno integral , dobijamo
Možemo sada postaviti sistem jednačina
gde su nepoznate i traženi integrali. Rešavanjem sistema jednačina dobijamo
Integracija racionalnih funkcija
Neka je racionalna funkcija.
Ako je , tj. neprava racionalna funkcija, tada deljenjem sa , možemo

prikazati kao sumu polinoma i prave racionalne funkcije u obliku
Uzmimo da je prava racionalna funkcija . Tada se ona može rastaviti
na zbir parcijalnih razlomaka oblika

odnosno
pri čemu prvi tip razlomka potiče od realnih, a drugi od tipa kompleksnih nul-tačaka polinoma
u imeniocu funkcije .
Prema tome, problem se svodi na rešavanje integrala oblika
gde su i neke realne konstante, je prirodan broj, a kvadratni trinom ima

kompleksno-konjugovane nul-tačke.
Integrali oblika .
Ako je , onda je
Ako je , onda smenom promenljive , imamo
da je
Primer: Izračunajmo integral . Rastavimo podintegralnu funkciju na parcijalne
razlomke
Metodom sličnosti polinoma dobijamo da je

Integrali oblika
Integrale ovog oblika smo već rešavali metodom smene
gde je
Integrali oblika , gde je I

Izvedimo transformaciju podintegralne funkcije
Prvi integral možemo rešiti smenom
odakle je
pa dobijamo
Drugi integral označimo sa i izvedimo transformaciju
Uvodeći smenu i oznaku za dobijamo
Kombinujući metodu smene promenljive i parcijalnu integraciju, posle niza relacija, dobija se
rekurzivna formula za izračunavanje integrala , koju ovde nećemo izvoditi, već je dajemo u
gotovom obliku

Primer: Izračunajmo integral . Kako je i , to je
, tako da imenilac nema realnih nul-tačaka. Tranformišimo integral
Zamenom u rekurentnu formulu dobijamo

pa je
Tako da je konačno rešenje
Integracija iracionalnih funkcija
Integrali oblika
Napomenimo da su racionalni eksponenti, a racionalna funkcija po
Integrali ovog oblika se svode na integrale racionalne funkcije po promenljivoj uvođenjem

smene
pri čemu je broj zajednički imenilac razlomaka .

. Uvedimo smenu ,
pa je
Tada je
Dakle, dobili smo integral racionalne funkcije po koji znamo rešiti.
Integrali oblika
Ako je u integralu navedenog oblika racionalna funkcija po argumentu i izrazu

, tada je moguće, tzv. Ojlerovim smenama, svesti takav integral na integral
racionalne funkcije po novoj promenljivoj .
Ako je koeficijent , uvodimo tzv. prvu Ojlerovu smenu stavljajući
(radi određenosti uzmimo dalje ). Iz toga sledi
odakle je
racionalna funkcija od , pa je i diferencijal , kao i
racionalno izražen po promenljivoj .

Prema tome, dati integral se transformiše u integral racionalne funkcije promenljive .
Primer: Izračunajmo integral . Smenom dobijamo
pa je
,a
Prema uvedenoj smeni promenljive izlazi
Ako je koeficijent , uvodimo tzv. prvu Ojlerovu smenu stavljajući
(radi određenosti uzmimo dalje ). Odavde sledi
odakle se izražava kao racionalna funkcija od , tj.
Kako je i racionalno po , to se integral
transformiše u integral racionalne funkcije po
promenjivoj .
Primer: Izračunajmo integral . Kako je i integral možemo

rešiti prvom ili drugom Ojlerovom smenom. Uzmimo drugu smenu stavljajući
Odavde izlazi
pa je
,a
Na osnovu prethodnih transformacija dobijamo da je
Prema tome, dati integral se transformiše u integral racionalne funkcije promenljive .
Pretpostavimo da trinom ima realne nul-tačke, na primer i . Tada

je moguća faktorizacija
U tom slučaju uvodimo tzv. treću Ojlerovu smenu
iz koje sledi
a odavde rešavanjem po nalazimo da je

prema tome, opet se zadani integral transformiše u integral racionalne funkcije po

promenjivoj .
Primer: Izračunajmo integral . Evidentno je da su i nul-tačke
trinoma u imeniocu, pa je
Smenom izlazi
te je
dok je
Na osnovu uzete smene dobijamo rešenje
Povratkom na promenljivu , na osnovu relacije
izlazi konačno

Integracija nekih tipova trigonometrijskih funkcija
Za funkciju kaže se da je racionalna funkcija sinusa i kosinusa

ako je sastavljena isključivo racionalnim operacijama od i .
Pretpostavimo da je zadan integral u kome je

racionalna funkcija od i .
Uvedimo smenu promenljive novom promenljivom , prema formuli
Tada je
Odavde sledi da je
Budući da je kompozicija racionalnih funkcija, takođe, racionalna funkcija, integral je integral

racionalne funkcije po promenljivoj .

Ako je u integralu racionalna funkcija od , tada smena
daje
Analogno, ako je u integralu racionalna funkcija od , tada

smena
daje
Ukoliko podintegralna funkcija racionalno zavisi samo od (tj. od ), tada je
svrsishodna smena
Naime,

Dobijeni integral lako rešavamo na način već obrađen u delu integracija racionalih funkcija.
Jedan oblik integrala je i onaj kada je
, gde su i celi brojevi. Tu razlikujemo dva

slučaja.
Jedan od brojeva i je neparan, recimo .
Tada je
Uvođenjem promenljive
dobijamo
Brojevi i su parni prirodni brojevi.
Upotrebom trigonometrijskih relacija
izlazi transformacija integrala

Stepenovanjem i množenjem zagrada u podintegralnoj funkciji dobijamo članove koji

sadrže parne i neparne stepene od .
Članove neparnih eksponenata integriramo metodom pod , dok članove parnih
eksponenata, prema formulama svodimo na integrale oblika , koje

lako rešavamo.
Na kraju razmotrimo integrale oblika ,
, gde su i
realne konstante.
Oni se lako rešavaju upotrebom trigonometrijskih formula
Uvođenjem smene i , integrali navedenog oblika prelaze, na osnovu

navedenih relacija, u integrale zbira, odnosno razlike, kosinusa i sinusa, koje lako rešavamo.
GLAVA 5
INTEGRAL FUNKCIJE JEDNE PROMENLJIVE

5.1 Određeni integral

5.1.1 Pojam integralne sume
5.1.2 Definicija određenog integrala
5.1.3 Svojstva određenog integrala
5.1.4 Izračunavanje određenog integrala. Pojam neodređenog integrala
5.1.5 Veza određenog i neodređenog integrala
5.2 Uopšteni (nesvojstveni) integrali
5.2.1 Uopšteni integrali sa beskonačnim intervalom integracije
5.2.2 Uopšteni integrali sa neograničenim integrandom
5.3 Metode integracije
5.3.1 Integracija elementarnih funkcija
5.3.2 Integracija metodom smene promenljive
5.3.3 Metoda parcijalne integracije
5.3.4 Integracija racionalnih funkcija
5.3.5 Integracija iracionalnih funkcija
5.3.6 Integracija nekih tipova trigonometrijskih funkcija
Dvojni i trojni integral
Neka je prosto povezana zatvorena oblast u ravni i neka je funkcija

definisana i neprekidna u oblasti i koju na slici predstavlja površ . Podelimo na proizvoljan
način oblast na elementarne oblasti i u svakoj od ovih podoblasti
uočimo po jednu tačku i odgovarajuću vrednost date funkcije:
.

Def: Neka je neprekidna funkcija u zatvorenoj prosto povezanoj oblasti i neka je

na proizvoljan način podeljena na elementarne oblasti . Ako postoji
granična vrednost integralne sume
kada najveći prečnik elementarnih oblasti ( ) teži nuli, tada se ta granična vrednost
naziva dvojnim integralom funkcije na oblasti i označava
Neka je tačka u zatvorenoj prosto povezanoj oblasti i neka je podeljena na

elementarne oblasti ; tada za funkciju , neprekidnu na
oblasti , sumu
nazivamo -tom integralnom sumom. Ako postoji granična vrednost te sume kad
(sa smo označili dijametar podoblasti ), odnosno kad
, tada je ta granična vrednost:
1. jednodimenzionalni integral
(kada je linija)
2. dvodimenzionalni integral
(kada je površ)

3. trodimenzionalni integral
(kada je telo)
uopšte, -dimenzionalni integral
(kada je prosto povezana zatvorena -dimenzionalna oblast)
Posebno, ako je odsečak koordinatne ose imamo običan određeni integral, ako je oblast
u koordinatnoj ravni, imamo dvojni integral, a ako je telo, imaćemo, tzv. trojni integral.
Def: Neka je neprekidna funkcija u zatvorenoj prosto povezanoj oblasti koja je na

proizvoljan način podeljena na elementarne oblasti . Izaberimo proizvoljne tačke
i označimo odgovarajuće vrednosti date funkcije sa ; ako
postoji granična vrednost sume
kada najveći prečnik elementarnih oblasti ( ) teži nuli, tada se ta granična vrednost
naziva trojnim integralom funkcije na oblasti i označava
Osnovna svojstva dvojnog i trojnog integrala
Teorema: Ako su funkcije neprekidne u zatvorenoj prosto

povezanoj oblasti , odnosno ako su
neprekidne u zatvorenoj prosto povezanoj oblasti , tada je

gde je , tj. .
Teorema: Ako je funkcija neprekidna u oblasti odnosno u oblasti , tada je
Teorema: Ako neprekidna funkcija u oblasti odnosno u oblasti , ne menja znak ,
tada je odnosno istog znaka kao i .
Teorema: Ako je odnosno , gde odnosno nemaju zajedničkih
tačaka, tada je
Teorema: (teorema o proceni vrednosti dvojnog integrala) Ako su i najmanja, odnosno

najveća vrednost funkcije u oblasti ,a površina oblasti , tada je
Teorema: (teorema o proceni vrednosti trojnog integrala) Ako je i
,a zapremina trodimenzionalne oblasti , tada je
Neposredno iz navedenih teorema sledi da ako je tada je
, tj.

Teorema: (teorema o srednjoj vrednosti dvojnog integrala) Ako je funkcija neprekidna u

zatvorenoj oblasti ravni , tada postoji takva tačka oblasti
da je
Teorema: (teorema o srednjoj vrednosti dvojnog integrala) Ako je funkcija

neprekidna u zatvorenoj trodimenzionalnoj oblasti , tada postoji takva tačka
oblasti da je
Izračunavanje dvojnog i trojnog integrala
Neka je na nekoj oblasti zadat dvojni integral
gde je neprekidna funkcija . Taj integral se izračunava tako što mu se

odrede granice integracije, pa se zatim svede na dvostruki integral. Proces integracije se sastoji
u tome da tačka prođe kroz sve tačke oblasti .
Neka je, za trenutak, . Tada u dvojnom integralu imamo samo promenljivu koja
se menja u granicama od do
, pa je tada

površina krivolinijskog trapeza, tako da je, kada se menja od do
Izračunavanje trojnog integrala svodi se na tri integracije, tj. na određivanje granica integracije i
transformisanje u trostruki integral. Smatrajući, za trenutak, da su i konstantne, vrši se
integracija duž prave koja daje presek ravni i ravni . Na taj način
dobijamo
gde je promenljiva dužina odsečka čiji se krajevi nalaze na donjem, odnosno

gornjem delu površi . Kada tačka prođe kroz sve tačke oblasti , odsečak
će proći kroz sve tačke tela ;
to znači da je
pa je

tj.
gde je na desnoj strani trostruki integral.
Transformacija promenljivih u dvojnom integralu
Ako umesto Dekartovih koordinata uvedemo nove promenljive preko relacija
gde su i neprekidne i diferencijabilne funkcije u nekoj oblasti . Pri tom je
tj.
u kvadratnoj matrici su funkcije od i i toj matrici odgovara funkcionalna determinanta
i zove se Jakobijan. Dakle
Na osnovu toga imamo
Transformacija promenljivih u trojnom integralu
Ako umesto Dekartovih koordinata uvedemo nove promenljive preko relacija

gde su , i neprekidne i diferencijabilne funkcije u nekoj

oblasti , tada ćemo imati
tj.
u kvadratnoj matrici su funkcije od i i toj matrici odgovara funkcionalna determinanta
i zove se takođe Jakobijan. U ovom slučaju je tzv. koeficijent deformacije trodimenzionalne

oblasti, pa je element zapremine
tako da je
Uopšteni dvojni i trojni integral

Uopšteni integral sa beskonačnom oblašću integracije.
Neka je u beskonačna oblast, a neka je konačna zatvorena oblast
. U tom slučaju je

gde je simbolično predstavlja proces proširivanja oblasti na celu oblast .
Neka je u ceo i neka je konačna zatvorena oblast . U tom
slučaju je
gde simbolično predstavlja proces proširivanja oblasti na celu oblast , tj. ceo
prostor .
Uopšteni integrali sa neograničenim integrandom

Integrand unutar oblasti integracije ili na granici integracije te oblasti postaje beskonačan. Tad
umesto takve oblasti (ili ) uzima se oblast (odn. ) koja ne sadrži
nijednu od tačaka u kojima . Tada je opet
, ,
ako granična vrednost postoji; za razliku od gornjih integrala sada su i konačne oblasti.

GLAVA 6
INTEGRALI FUNKCIJA DVEJU I VIŠE PROMENLJIVIH
6.1 Dvojni i trojni integral

6.2 Osnovna svojstva dvojnog i trojnog integrala
6.3 Izračunavanje dvojnog i trojnog integrala
6.4 Transformacija promenljivih u dvojnom integralu
6.5 Transformacija promenljivih u trojnom integralu
6.6 Uopšteni dvojni i trojni integral
6.7 Uopšteni integrali sa neograničenim integrandom
Brojni redovi
Def: Izraz oblika
ili
odnosno
nazivamo beskonačnim brojnim redom (beskonačnim redom); su članovi

beskonačnog reda; je opšti član tog reda.
Primer:
Def: Nizom delimičnih suma reda naziva se niz čiji je opšti član

je delimična (parcijalna suma) tog reda.
Def: Beskonačni red naziva se konvergentnim (divergentnim) ako konvergira (divergira)
niz njegovih delimičnih suma . Suma konvergentnog reda je broj
Ako je red konvergentan i ima sumu , tada se piše
Teorema: Ako je red konvergentan, tada njegov opšti član kad .
Teorema: Ako je red konvergentan i ima sumu , tada je konvergentan i red
i ima sumu .
Teorema: Ako su redovi i konvergentni i imaju sume i tada je i red
konvergentan i ima sumu .
Teorema: (Košijev kriterijum konvergencije) Red konvergira tada i samo tada ako za
svako malo pozitivno postoji takav broj , da je za
Teorema: Neka je dat red ,a neki fiksirani prirodni broj; tada su ekvivalentni iskazi
a) red konvergira,

b) red konvergira.
Ako navedena dva reda konvergiraju, tada se može napisati da je
Kriterijumi upoređivanja
Teorema: (Kriterijum upoređivanja prve vrste) Neka je red konvergentan, a red
divergentan i neka oba predstavljaju redove sa pozitivnim članovima. Ako članovi
nekog datog reda sa pozitivnim članovima za sve
zadovoljavaju uslov
tada je red konvergentan. Ako, pak, za sve
tada je red divergentan.
Teorema: (kriterijum upoređivanja druge vrste) Neka je red konvergentan, a red
divergentan i neka su članovi oba reda pozitivni. Ako članovi reda sa
pozitivnim članovima za
tada je red konvergentan; ako je za

Teorema: (Dalamberov količinski kriterijum upoređivanja) Ako počev od nekog indeksa
tada je red konvergentan. Ako je, međutim, počev od nekog indeksa
Teorema: (Košijev koreni kriterijum konvergencije) Ako počev od nekog indeksa
, tj. ,
tada je red konvergentan. Ako je, međutim, počev od nekog indeksa
Teorema: (Integralni kriterijum) Ako je dati red sa pozitivnim monotono opadajućim
članovima, a za neprekidna pozitivna monotono opadajuća funkcija

takva da je
tada red konvergira ako i samo ako postoji uopšteni integral

Alternativni redovi
Def: Alternativnim redovima se nazivaju redovi oblika
gde je monotono opadajući niz pozitivnih brojeva.
Alternativni red u kojem članovi teže nuli naziva se Lajbnicovim redom.
Teorema: (Lajbnicov kriterijum) Lajbnicov red konvergira i njegova je suma .
Apsolutno konvergentni redovi
Teorema: Red je konvergentan ako konvergira odgovarajući red sa pozitivnim članovima
. Ako je pri tom ,a , tada je .
Def: Ako je osim reda konvergentan i red , tada se red naziva
apsolutno konvergentnim redom. Ako, međutim, red konvergira, a red
divergira, tada se red naziva neapsolutno ili uslovno konvergentnim redom.
Navedimo i jednu teoremu koja se odnosi na množenje redova.
Teorema: Ako su redovi i apsolutno konvergentni redovi, tada konvergira i njihov
proizvod-red
suma ovog reda je proizvod suma redova i .
Specijalan oblik proizvoda ovih redova je

u kojem je
Funkcionalni nizovi i funkcionalni redovi

Def: Funkcionalnim nizom naziva se niz čiji su članovi funkcije jedne iste promenljive definisani
na skupu realnih brojeva.
Def: Ako je na nekom intervalu definisan niz funkcija
koji u svakoj tački konveragira, tada je tim nizom definisana granična funkcija
Ako ne postoji granična funkcija niza , tada se kaže da niz divergira u

datoj tački .
Def: Funkcionalni niz definisan na intervalu konvergira u nekoj tački

ka funkciji ako za svaki proizvoljno mali pozitivni broj , postoji
odgovarajući prirodni broj , tako da je u tački
Def: Niz ravnomerno konvergira ka svojoj graničnoj vrednosti na nekom odsečku

ako za svaki proizvoljno mali pozitivni broj postoji odgovarajući prirodan broj ,
takav da je i
Def: Ako je niz funkcija definisan na jednom intervalu ose , tada se izraz
naziva funkcionalnim redom; funkcije su članovi ovog reda; pri

tom je suma
-ta delimična suma ovog reda, a niz je niz njegovih delimičnih suma.
Def: Ako niz delimičnih suma konvergira na nekom intervalu ose , tj.
tada se kaže da i red konvergira na istom intervalu i da ima sumu
Def: Red je apsolutno konvergentan na skupu ako je red na tom
skupu konvergentan.
Teorema: (Košijev kriterijum konvergencije) Neka je niz definisan na odsečku .
Neophodan i dovoljan uslov za ravnomernu konvergenciju reda na odsečku
jeste da za svaki proizvoljno mali pozitivan broj postoji takav prirodni broj
da je i i :
Teorema: (Vajerštrasov kriterijum) Ako su članovi reda definisani na odsečku
i ako je , , gde je red
konvergentan, tada je red ravnomerno konvergentan na tom odesčku.
Stepeni redovi
Def: Red oblika

naziva se stepenim redom.
Def: Radijus konvergencije stepenog reda predstavlja broj , gde uzima

sve vrednosti na skupu tačaka na kojima red konvergira.
Uopšteno, u pogledu radijusa konvergencije stepenog reda na skupu realnih brojeva, razlikuju se
tri slučaja koji se međusobno isključuju:
1. Stepeni red konvergira u svakoj tački ose ; u tom slučaju red ima
beskonačno veliki radijus konvergencije .
2. Stepeni red konvergira u nekoj tački ; u tom slučaju red ima radijus
konvergencije .
3. Stepeni red konvergira samo u tački razvitka ; u tom slučaju red ima
radijus konvergencije .
Def: Skup tačaka ose na kojem stepeni red konvergira zove se interval konvergencije
stepenog reda.
Teorema: (Abelova teorema) Ako je stepeni red
konvergentan u tački , tada je konvergentan i u svakoj tački u kojoj je
Teorema: Ako je za funkciju oblika
radijus konvergencije reda, tada je ta funkcija diferencijabilna i integrabilna

unutar intervala konvergencije ovoga reda i
odnosno

GLAVA 7
BESKONAČNI REDOVI
7.1 Brojni redovi

7.2 Kriterijumi upoređivanja
7.3 Alternativni redovi
7.4 Apsolutno konvergentni redovi
7.5 Funkcionalni nizovi i funkcionalni redovi
7.6 Stepeni redovi
SADRŽAJ
1. POJAM BROJA, ALGEBARSKE STRUKTURE, POJAM FUNKCIJE

1.1 Skupovi
1.1.1 Operacije sa skupovima
1.1.2 Dekartov proizvod
1.2 Elementi matematičke logike
1.3 Pojam broja
1.3.1 Osobine skupa prirodnih brojeva
1.3.2 Osobine skupa celih brojeva
1.3.3 Osobine skupa racionalnih brojeva
1.3.4 Skup realnih brojeva
1.3.5 Skup kompleksnih brojeva
1.4 Algebarske strukture
1.4.1 Pojam binarne relacije. Relacija ekvivalencije i poretka
1.4.2 Pojam binarne operacije. Algebarske strukture
1.4.3 Algebarske strukture sa jednom binarnom operacijom. Grupoid, polugrupa,
grupa, Abelova grupa
1.4.4 Algebarske strukture sa dve binarne operacije. Prsten, telo, polje
1.4.5 Izomorfizam
1.4.6 Bulova algebra
1.5 Pojam funkcije
1.5.1 Osobine funkcija
1.5.2 Inverzna funkcija

1.5.3 Kompozicija funkcija
1.5.4 Uzajamno jednoznačna korespondencija skupova
2. ELEMENTI LINEARNE ALGEBRE I ANALITIČKE GEOMETRIJE
2.1 Vektori
2.1.1 Pojam vektora. Osnovne operacije s vektorima
2.1.2 Linearna zavisnost i nezavisnost vektora
2.1.3 Vektorski prostor
2.1.4 Skalarni proizvod
2.1.5 Vektorski proizvod
2.1.6 Mešoviti proizvod tri vektora
2.2 Matrice i determinante
2.2.1 Pojam matrice
2.2.2 Sabiranje matrica. Množenje matrice brojem
2.2.3 Determinante
2.2.4 Rang matrice
2.2.5 Množenje matrice matricom
2.2.6 Inverzna matrica
2.3 Sistemi linearnih algebarskih jednačina
2.3.1 Rešavanje nehomogenog sistema linearnih algebarskih jednačina
2.3.2 Rešavanje homogenog sistema linearnih algebarskih jednačina
2.3.3 Gausov algoritam
2.4 Elementi analitičke geometrije
2.4.1 Jednačina prave u ravni
2.4.2 Jednačina ravni u prostoru
2.4.3 Međusobni položaj dveju ravni
2.4.4 Jednačina prave u prostoru
2.4.5 Međusobni položaj dveju pravih u prostoru
2.4.6 Međusobni položaj prave i ravni
2.4.7 Pojam hiper-ravni
3. DIFERENCIJALNI RAČUN FUNKCIJA JEDNE PROMENLJIVE
3.1 Funkcije jedne promenljive
3.1.1 Način zadavanja funkcije
3.1.2 Operacije na skupu realnih funkcija
3.1.3 Osnovne elementarne funkcije
3.2 Nizovi
3.2.1 Pojam konvergencije niza
3.2.2 Beskonačno male velicine
3.2.3 Beskonačno velike velicine
3.2.4 Kriterijumi konvergencije za nizove
3.2.5 Asimptotska proporcionalnost nizova
3.3 Granična vrednost funkcije
3.3.1 Beskonačno male funkcije (veličine) i njihova osnovna svojstva
3.3.2 Osnovne teoreme o graničnim vrednostima funkcije
3.3.3 Leva i desna granična vrednost funkcije
3.3.4 Granična vrednost funkcije kad argument
3.3.5 Beskonačno velike funkcije (veličine)
3.3.6 Upoređivanje beskonačno malih veličina
3.4 Neprekidnost funkcije
3.4.1 Vrste prekida

3.4.2 Operacije sa neprekidnim funkcijama
3.4.3 Neprekidnost elementarnih funkcija
3.4.4 Svojstva funkcija neprekidnih na odsečku
3.4.5 Ravnomerna (uniformna) neprekidnost
3.5 Izvod funkcije
3.5.1 Problem određivanja brzine kretanja
3.5.2 Geometrijsko značenje izvoda
3.5.3 Izvodi elementarnih funkcija
3.5.4 Izvod zbira, razlike, proizvoda i količnika funkcija
3.5.5 Izvod inverzne funkcije
3.5.6 Tablica izvoda
3.5.7 Izvod složene funkcije
3.5.8 Izvodi višeg reda
3.5.9 Mehaničko značenje drugog izvoda
3.5.10 Tangenta i normala krive
3.5.11 Diferencijal funkcije
3.5.12 Mehanička i geometrijska interpretacija diferencijala
3.5.13 Osnovna pravila za izračunavanje diferencijala
3.5.14 Diferencijal složene funkcije
3.6 Osnovne teoreme diferencijalnog računa
3.7 Tejlorova formula
3.8 Ispitivanje ponašanja funkcije
3.8.1 Rastenje i opadanje funkcije
3.8.2 Ispitivanje ekstremuma funkcije pomoću drugog izvoda
3.8.3 Konveksnost krive. Prevojne tačke
3.8.4 Asimptote krive
3.8.5 Shema ispitivanja funkcije i konstruisanje grafika
4. DIFERENCIJALNI RAČUN FUNKCIJA DVEJU I VIŠE PROMENLJIVIH
4.1 Funkcije više promenljivih
4.1.1 Osnovni pojmovi
4.1.2 Granična vrednost funkcije dveju promenljivih
4.1.3 Neprekidnost funkcije dveju promenljivih
4.1.4 Totalni priraštaj funkcija dveju i više promenljivih
4.2 Izvodi i diferencijali funkcija više promenljivih
4.2.1 Definicija parcijalnih izvoda prvog reda funkcija više promenljivih
4.2.2 Parcijalni izvodi višeg reda
4.2.3 Totalni diferencijal funkcije više promenljivih. Pojam diferencijabilnosti
funkcije više promenljivih
4.2.4
4.2.6 Potreban i dovoljan uslov da bude totalni
diferencijal
4.2.7 Parcijalni izvodi složenih funkcija
4.2.8 Egzistencija i diferencijabilnost implicitne funkcije
4.2.9 Tangentna ravan i normala površi
4.3 Ekstremumi funkcije više promenljivih
4.3.1 Tejlorova formula za funkciju više promenljivih
4.3.2 Neophodni uslovi za ekstremum funkcije više promenljivih. Dokaz
4.3.3 Dovoljni uslovi za ekstremum

4.3.4 Ekstremumi funkcije promenljivih
4.3.5 Uslovni ekstremum funkcije više promenljivih
4.3.6 Neophodni uslovi za uslovni ekstremum
4.3.7 Dovoljan uslov za uslovni ekstremum
5. INTEGRAL FUNKCIJE JEDNE PROMENLJIVE
5.1 Određeni integral
5.1.1 Pojam integralne sume
5.1.2 Definicija određenog integrala
5.1.3 Svojstva određenog integrala
5.1.4 Izračunavanje određenog integrala. Pojam neodređenog integrala
5.1.5 Veza određenog i neodređenog integrala
5.2 Uopšteni (nesvojstveni) integrali
5.2.1 Uopšteni integrali sa beskonačnim intervalom integracije
5.2.2 Uopšteni integrali sa neograničenim integrandom
5.3 Metode integracije
5.3.1 Integracija elementarnih funkcija
5.3.2 Integracija metodom smene promenljive
5.3.3 Metoda parcijalne integracije
5.3.4 Integracija racionalnih funkcija
5.3.5 Integracija iracionalnih funkcija
5.3.6 Integracija nekih tipova trigonometrijskih funkcija
6. INTEGRALI FUNKCIJA DVEJU I VIŠE PROMENLJIVIH
6.1 Dvojni i trojni integral
6.2 Osnovna svojstva dvojnog i trojnog integrala
6.3 Izračunavanje dvojnog i trojnog integrala
6.4 Transformacija promenljivih u dvojnom integralu
6.5 Transformacija promenljivih u trojnom integralu
6.6 Uopšteni dvojni i trojni integral
6.7 Uopšteni integrali sa neograničenim integrandom
7. BESKONAČNI REDOVI
7.1 Brojni redovi
7.2 Kriterijumi upoređivanja
7.3 Alternativni redovi
7.4 Apsolutno konvergentni redovi
7.5 Funkcionalni nizovi i funkcionalni redovi
7.6 Stepeni redovi

Matematika

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

You might also like

Matematika

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Matematika

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Skupovi Page 1 of 230

Kažemo da je podskup skupa i pišemo ili , ako svaki element skupa

U slučaju da nijedan element ne poseduje dato svojstvo , tada je - tzv.

, - jer ne postoji nijedan realan broj čiji bi kvadrat

Ako skupovi i nisu jednaki, tj. ako su različiti pišemo da je . Ako je i,

Def: Partitivni skup datog skupa je skup . Očigledno je

file://C:\Documents and Settings\Emir2\Desktop\skripta\final.html 08/11/2005

Unija beskonačno mnogo skupova , , se piše u obliku:

Operacija uniranja skupova ima sledeća svojstva:

Primer: Neka je data familija skupova , gde je

Slično kao i unija skupova, i presek skupova ima svojstva:

file://C:\Documents and Settings\Emir2\Desktop\skripta\final.html 08/11/2005

Ako je dato konačno mnogo skupova njihov presek se označava na sledeći

- otvorenim intervalom nazvati skup ,

- a zatvorenim intervalom skup

Def: Razlika skupova i , obeležava se , predstavlja skup svih onih elemenata

Za razliku skupova ne važi svojstvo komutativnosti, tj. ako je tada je

Primer: Na skupu realnih brojeva dati su intervali i . Prema definiciji

Iz prethodne definicije neposredno sledi da je za svaki skup :

Def: Simetrična razlika skupova i je unija skupova i , tj.

Ako su skupovi i disjunktni, tj. ako je , tada važi:

file://C:\Documents and Settings\Emir2\Desktop\skripta\final.html 08/11/2005

, jer je u tom slučaju i .

Očigledno je da za simetričnu razliku skupova i važi svojstvo komutativnosti jer:

Primer: Skupovi i su predstavljeni intervalima na skupu realnih brojeva: i

Def: Neka je . Komplement skupa u odnosu na skup (ili dopuna skupa do

Za svaki skup imamo da je:

Uređeni parovi i su jednaki ako i samo ako je i ; znači da uređeni

Def: Dekartovim proizvodom skupova i naziva se skup sastavljen od svih

Primer: Dati su skupovi i . Odrediti Dekartove proizvode i

file://C:\Documents and Settings\Emir2\Desktop\skripta\final.html 08/11/2005

Očigledno je , što znači da za Dekartov proizvod skupova ne važi svojstvo

Dekartov proizvod se označava sa ; Dekartov proizvod predstavlja

Dekartov proizvod se označava sa i predstavlja skup svih tačaka u realnom

U opštem slučaju, kada je dato skupova , tada njihov Dekartov proizvod:

file://C:\Documents and Settings\Emir2\Desktop\skripta\final.html 08/11/2005

file://C:\Documents and Settings\Emir2\Desktop\skripta\final.html 08/11/2005

"Ako je , tada je i ", što se označava .

Tablica istinitosti za implikaciju ima sledeći oblik:

U rečenici , je pretpostavka (hipoteza), a je posledica ili teza implikacije. Rečenica

Def: Ako važe implikacije i , tada se kaže da su iskazi i logički

Tablica istinitosti za ekvivalenciju :

file://C:\Documents and Settings\Emir2\Desktop\skripta\final.html 08/11/2005

Posledica ove aksiome je takozvani

Osobine skupa prirodnih brojeva

• za proizvoljna dva prirodna broja važi samo jedan od odnosa:

• ako su , i proizvoljni prirodni brojevi, tada u slučaju da je i

3) Na skupu prirodnih brojeva se neograničeno i jednoznačno mogu primenjivati sabiranje,

4) Neutralni element za množenje je : .

6) Jednačina , nema rešenja u skupu prirodnih brojeva ako je ,

file://C:\Documents and Settings\Emir2\Desktop\skripta\final.html 08/11/2005

Da bi se rešila jednačina , , skup prirodnih brojeva se mora proširiti tj.

Osobine skupa celih brojeva

2) Na skupu celih brojeva se neograničeno i jednoznačno mogu primenjivati sabiranje,

3) Sabiranje i množenje imaju svojstva komutativnosti, asocijativnosti i distributivnosti.

5) Neutralni element za sabiranje je , a neutralni element za množenje je , tj.

6) Za svaki ceo broj postoji suprotan broj takav da, ako je

8) Jednačina , nema rešenja u skupu celih brojeva.

Osobine skupa racionalnih brojeva