НАСТАВНИ ПРЕДМЕТ: Српски језик

ШКОЛА: ЈУ Економска школа

РАЗРЕД: Први

МОДУЛ: Комуникација на радном мјесту

НАСТАВНА ТЕМА: Увод у комуникације

НАСТАВНА ЈЕДИНИЦА: Дјелотворна и недјелотворна комуникација

 ТИП ЧАСА: Обрада новог градива

 ОБЛИЦИ РАДА: фронтални
 НАСТАВНЕ МЕТОДЕ: наставни разговор, рад на тексту
 НАСТАВНА СРЕДСТВА: презентација, текст
 ЦИЉ ЧАСА: Упознавање с правилима успјешне комуникације.
 ОБРАЗОВНИ ЗАДАЦИ: Путем примјера неуспјешне комуникације
упознати ученике с правилима успјешне комуникације.
 ВАСПИТНИ ЗАДАЦИ: Развијати свијест о значају правилне и
успјешне комуникације.
 ФУНКЦИОНАЛНИ ЗАДАЦИ: Научити како стечено знање,
способности и вјештине примијенити у свим сферама живота.
 ИСХОД ЧАСА: Ученик ће бити способан да идентификује дјелотворну
и недјелотворну комуникацију као и да примијени правила успјешне
комуникације.
УВОДНИ ДИО ЧАСА (10 минута)

 Сјетите се разговора са блиском особом кад сте се због тока и

исхода разговора лоше осјећали. Шта су учинили други, а шта ви
да дође до лоше комуникације?
 Шта бисте означили као баријере у вашој међусобној
комуникацији?

ГЛАВНИ ДИО ЧАСА (30 минута)

 Најавити циљ часа.

 Читамо новелу Шољица кафе Ивана Цанкара.
 Започињемо разговор о прочитаном:
- Какав доживљај писац описује у овој новели?
- Због чега га и након петнаест година прогања осјећај
кривице?
- Опишите однос наратора према мајци.
- Опишите однос мајке према сину.
- Које сметње у комуникацији између мајке и сина
можемо препознати?
 На основу наведених сметњи закључити који су услови за успјешну
комуникацију.

ЗАВРШНИ ДИО ЧАСА (5 минута)

 Питати ученике шта су корисно данас научили.

ПРИЛОГ

ШОЉИЦА КАФЕ
Много пута у животу огријешио сам се о човјека кога сам волио. Такав гријех је као гријех
против Светог Духа: не прашта се ни на овом ни на оном свијету. Неизбрисив је,
незабораван. Каткад мирује дуге године, као да се угасио у срцу, изгубио, утопио у
немирном животу. Изненада усред весеља или ноћу, кад се уплашен пробудиш из ружног
сна, падне на душу тешко сјећање, заболи и запече толиком снагом као да је гријех учињен
у том истом тренутку. Свако друго сјећање лако је избрисати кајањем и благом мишљу -
али ово није могуће избрисати. Црна мрља је на срцу и остаће ту вјечито.
Човјек би радо слагао сам себе: ''Та није било тако! Само је твоја немирна мисао од
прозрачне сјенке направила ноћ! То је била ситница, свакидашња ствар, каквих се на
стотине и хиљаде дешава од јутра до мрака!'' Утјеха је лажна. Гријех је гријех, па био он
учињен једанпут или хиљаду пута, био свакидашњи или непознат. Срце није кривични
законик да прави разлику између грешке и злочина, између убиства и уморства. Срце зна
да ''подлац убија погледом а јунак мачем'', и прије би опростило мачу него погледу. Срце
није ни катихизис да прави разлику између малих и великих гријехова, да их разликује по
ријечи и спољашњим знацима. Срце је праведан и непогрешиви судија. Оно суди
грешнику и осуди га по скривеном, једва свјесном покрету, по тренутном погледу који
нико није примијетио, по неизговореној једва на челу записаној мисли, чак и по кораку, по
куцању, по сркању чаја. У катихизису забиљежен је само мали број гријехова, па ни ти
нису главни. Кад би срце било исповједник-исповијест би била дуга и страшна!
Опростив је онај гријех који се може ријечима исказати, испаштањем избрисати. Али
тежак је и претежак и крвари до посљедњег часа онај гријех који је остао само у срцу као
успомена без ријечи без облика. Човјек га исповиједа једино самом себи кад зури у ноћ и
кад му је покривач на грудима тежи од камена.
''Нисам ни крао, ни убијао, нисам ни блуд проводио; моја душа је чиста!'' Лажљивче! Зар
ниси љуштио јабуку идући поред гладнога и погледао га без стида! То је горе него да си
крао, убијао и блуд проводио. Срце, праведни судија прије ће опростити убици који је
идући на вјешала помиловао дијете што плаче, него теби безгрешном! Јер срце не зна за
ситнице ни параграфе.
Прије петнаест година дошао сам кући и остао код куће три недјеље. За све то вријеме био
сам утучен и зловољан. Стан нам је био туробан, у свима нама је било чини ми се, нешто
тешко, одвратно, као влажна сјенка. Прве ноћи спавао сам у соби; с времена на вријеме
бих се пробудио и видео у мраку да је мати устала из постеље и сједи за столом. Сасвим
мирно, као да спава; дланове је притискивала на чело, бијело лице јој се сијало, иако је
прозор био застрт и напољу није било ни мјесеца ни звијезда. Пажљиво сам ослушнуо и
разазнао да то није дисање у сну, него муком пригушено јецање. Покрио сам се преко
главе; али кроз покривач па чак и у сну ,чуо сам њено јецање.
Преселио сам се под кров, на сијено.У то своје пребивалиште пео сам се стрмим,
поломљеним степеницама, које су личиле на љествице. Намјестио сам себи постељу у
сијену, а поред врата ставио сам сто. Видик ми је био сив, разривен зид. Зловољан, утучен
пун црних брига писао сам тада прве своје љубавне приче. Силом сам своје мисли одводио
на бијеле друмове, на цвјетне ливаде и мирисна поља, само да не бих видио себе и свој
живот.
Једном сам пожелио црну кафу. Не знам како ми је то пало на памет, пожелио сам је.
Можда само зато што сам знао да у кући немамо ни хљеба, а камоли кафе. Човјек је у
својој уобразиљи зао и немилосрдан. Мати ме је погледала великим, уплашеним погледом
и није ништа одговорила. Пуст и зловољан, без ријечи и поздрава вратио сам се под кров
да бих писао о томе како су се вољели Милан и Бреда и како су обоје били племенити,
срећни и весели. ''Руку под руку, обоје млади, јутарњим сунцем обасјани,росом умивени...''
Чуо сам тихе кораке на степеницама. Дошла је мати; пела се полако и пажљиво, у руци је
носила шољицу кафе. Сад се сјећам да још никад није била тако лијепа као у том тренутку.
Кроз врата је косо сјао зрак подневног сунца, право мајци у очи; биле су крупније и
бистрије, сва небеска свјетлост сјала је из њих, сва небеска благост и љубав. Усне су се
осмјехивале као у дјетета које доноси радостан дар. Ја сам се осврнуо и рекао злобним
гласом: ''Оставите ме на миру!...Сад ми не треба!'' Још није била на врху степеница; видио
сам је само до појаса. Када је чула моје ријечи, није се ни помакла; само је рука, која је
држала шољицу задрхтала. Гледала ме је уплашено, свјетлост у очима је умирала. Од
стида ми крв удари у образе, пођох према њој брзим кораком. ''Дајте,мајко!'' Било је касно;
свјетлости више није било у њеним очима, нити осмијеха на њеним уснама. Попио сам
кафу и тјешио сам се: ''Вечерас ћу јој рећи ону ријеч, ону добру ријеч коју је очекивала
њена љубав...''
Нисам јој рекао ни увече, ни другог дана, па ни на растанку. Три или четири године
доцније у туђини, туђа жена донијела ми је кафу у собу. Претрнуо сам тада, забољело ме у
срцу тако силно да ми је дошло да вриснем од бола. Јер срце је праведан судија и не зна за
ситнице.

Иван Цанкар