I

CELOKUPNA DELA
E. M. REMARKA

„MINERVA“, SUBOTICA, 1988

ERIH MARIJA REMARK

LJUBI BLIŽNJEG SVOG

ROMAN

ŠTAAMPANO PO ODOBRENJU
AUTOROVOG NASLEDNIKA

PRVI DEO

I
Kern se naglo trže iz crnog, uskiptelog sna, i oslušnu. Bio je, kao i svi
gonjeni, smesta budan, napregnut i spreman da beži. Dok je sedeo u
postelji, nepokretan, koso isturenog uskog tela, razmišljao je kako bi
mogao uteći ako je stepenište već posednuto.
Soba se nalazila na četvrtom spratu. Imala je prozor prema dvorištu,
ali ne i balkon niti venac odakle bi se mogao dočepati oluka. Preko
dvorišta je, dakle, bekstvo bilo nemoguće. Postojao je samo još jedan
izlaz: preko hodnika na tavan, pa preko krova dalje, do susedne kuće.
Kern pogleda na svetleći brojčanik svog sata. Bilo je tek prošlo pet.
Soba je još bila skoro mračna. Sivo i nejasno na-zirali su se u tami
čaršavi na dvema drugim posteljama. Poljak, koji je spavao do zida,
hrkao je.
Kern oprezno skliznu s kreveta i prikrade se vratima. U tom trenutku
pomače se čovek koji je ležao u srednjoj postelji. „Sta je?" prošapta on.
Kern mu ne odgovori; čvrsto je bio priljubio uvo uz vrata.
Onaj drugi se uspravi. Stade preturati po stvarima što su visile na
šipci gvozdene postelje. Džepna lampa blesnu i u svoj bledi, drhtavi krug
svetlosti uhvati deo oguljenih smeđih vrata i Kerna, koji, zamršene kose,
u zgužvanom rublju, osluš k u j e n . i kIjučaonici.
— Proklet b i o , uovori t š t a jc! — siktao je čovek u postelji. Kern s e
u spr avi . N e znam. Probudio sam se jer sam
nešto čuo.
— [Nešto! Šta nešto, glupane?
— Nešto dole. Glasove, korake, ili nešto slično.
Ćovek ustade i priđe vratima. Na sebi je imao žućkastu košulju, ispod
koje se, u blesku džepne lampe, pojavi par

1
jako maljavih, mišićavih nogu. Neko vreme je osluškivao. — Koliko
vremena već stanuješ ovde? — upita zatim.
— Dva meseca.
— Da li je za to vreme kadgod već bilo racija? Kern odrečno
mahnu glavom.
— Aha! Biće da si pogrešno čuo. U snu ponekad i prdež zatutnji kao
grom.
On osvetli Kernovo lice. — Pa, da, jedva dvadeset, je li? Emigrant?
— Naravno.
— Jezus Kristus, tso siem stalo — iznenada zagrokta Poljak iz ugla.
Čovek u košulji prebaci snop svetlosti onamo. Iz tame se pojavi crna
čupava brada sa razjapljenom usnom dupljom i razrogačenim očima
ispod gustih obrva.
— Jezik za zube s tvojim Isusom Hristom, Pol jače — pro-mumla
čovek s džepnom lampom. — Taj više ne živi. Poginuo je na Somi kao
dobrovoljac.
— Tso?
— Evo, opet se čuje! — Kern skoči do kreveta. — Dolaze odozdo.
Moramo preko krova!
Drugi se okrenu kao čigra. Čulo se lupanje vratima i pritajeni glasovi.
— Do vraga! Napolje! Pol jače, napolje! Policija! — Pa zgrabi svoje stvari s
postelje. — Znaš li ti put? — upita Kerna.
— Znam. Desno, kroz hodnik! Stepenicama iza slivnika gore!
— Napred! — Čovek u košulji otvori bešumno vrata.
— Matka boska! — gunđao je Poljak. —' Jezik
za zube! Ne izdaj ništa!
Čovek zatvori vrata. Kern i on šmugnuše kroz uzan, prljav hodnik.
Trčali su tako tiho da su čuli kapanje loše zavrnute česme iznad
slivnika.
— Ovde obiđi! — prošapta Kern, pa zađe za ugao i natrča na nešto.
Zatetura se, spazi uniformu i htede natrag. U istom trenutku dobi
udarac po ruci. — Stoj! Ruke uvis! — koman-dova neko iz mraka.
Kern pusti s v o j i ? stvari da kliznu na pod. Leva ruka bila mu je
utrnula od udarcu koji ga je pogodio u lakat. Za trenutak je izgledalo
k a o d a čovek u košulji hoće da se baci u mrak u pravcu g l a s a . A
o n d a pogleda na cev revolvera koji je drugi službenik uptrio njemu
u grudi, pa polako diže ruke.
— Nalevo krug! - komandova glas. — Do prozora! Obojica
poslušaše
— Pogledaj šta i m a j u u p r n j a m a — reče policajac s revolverom.
Drugi službenik pregleda o d e l o išlo j e ležalo na podu. — Trideset i
pet šilinga d ž e p n a lampa — lula — džepni nožić
— gust češalj — ništa v i š e .
— Nikakvih isprava 7
— Samo nekoliko p i s a m a ili tako nešto.
— Nema pasoša?
— Nema.
— Gde su vam p a s o š i ? — upita policajac s revolverom.
— Ja ga nemam — odgovori Kern.
— Zna se! — Policajac munu revolverom u leđa čoveka u košulji. — A
ti? Moram li tebe posebno da pitam, kurvin sine?
— reče.
Oba policajca se pogledaše. Onaj bez revolvera poče se sme-jati. Drugi
se oblizivao. — Gle, fin gospodin! — reče polako.
— Njegova ekselencija bitanga! G e n e r a l smrdljivac! — Iznenada
zamahnu i p e s n i c o m u d a r i č o v e k a u bradu. — Ruke uvis! — z a u i la
k a d a s e o n a j Stade l e l u r a t i .
Čovek r. a poi;li'da K e r n J e b i o u v e r e n da još nikada nije video lukav
pogled Te b i govorim, seronjo! — reče poli-H o ć e š U s k o r o ? I l i da
ti još jednom promućkam
mozak?
— - Ja nemam pasoš — reče čovek.
— Ja nemam pasoš — podražavao ga je policajac. — Razume se da
gospodin kurvin sin nema pasoš. Pa moglo se i pretpostaviti! Napred,
oblači se, ali hitro!
Jedna grupa policajaca trči kroz hodnik. Naglo otvaraju vrata. Prilazi
jedan s naramenicama. — Šta to imate?
8
— Dve ptičice koje su htele da ispare preko krova. Oficir je posmatrao
ovu dvojicu. Bio je mlad. Njegovo lice
beše usko i bledo. Imao je pažljivo podsečene, male brkove, i mirisao je na
toaletnu vodu. Kern ju je prepoznao; bila je kolonjska voda ,,br. 4711".
Njegov otac imao je fabriku parfema, i otud je to znao.
— Ovu dvojicu ćemo posebno preslišati — reče potporučnik. — Lisice!
— Da li je bečkoj policiji dozvoljeno da muči prilikom hapšenja? — upita
čovek u košulji.
Oficir ga pogleda. — Kako se vi zovete? —• Stajner.
Jozef Stajner.
— On nema pasoš a pretio nam je — izjavi policajac s revolverom.
— Dozvoljeno je i mnogo više no što vi mislite — kratko reče oficir.
— Marš, silazite!
Ova dvojica se obukoše. Policajac izvuče lisice. — Haj'te, ljubimci! Tako,
sad već bolje izgledate. Pristaju vam kao po meri.
Kern oseti hladan čelik na zglavku. Bilo je to prvi put u njegovom životu
da mu stavljaju lisice. Čelični obruči nisu ga mnogo sprečavali u hodu. Ali
njemu se činilo kao da okivaju više no samo njegove ruke.
Bilo je rano jutro. Pred kućom su stojala dva policijska kamiona. Stajner
iskrivi lice. — Pogreb prve klase! Otmeno, car ne, Mali?
Kern ne odgovori. Skrivao je lisice pod kaputom, koliko je god mogao.
Nekoliko mlekadžija stojalo je na ulici i radoznalo posmatralo. Na kućama
preko puta prozori su otvoreni.
Iz tamnih otvora belasaju se lica kao testo. Jedna žena se kikoće.
Potovariše u kamione tridesetak hapšenika. Bila su to otvorena brza
policijska kola. Većina se pela bez reci. Među njima se nalazila i vlasnica
kuće, debela, svetloplava žena, stara oko trideset godina. Jedina ona je
uzbuđeno negodovala. Pre nekoliko meseci je dva prazna sprata svoje
trošne kuće skromnim sredstvima pretvorila u neku vrstu pansiona. Ubrzo
se rasprostro glas da se tamo može spavati „na crno", bez prijave policiji.
Imala je samo četiri prava stanara s pasošima i policijskim prijavama —
jednog pokućara, jednog pacolovca i dve kurve. Ostali su dolazili uveče,
pošto se smrkne. Skoro svi su bili emigranti, begunci iz Nemačke, Poljske,
Rusije i Italije.
— Napred, napred! — naredi potporučnik gazdarici. — Sve to možete
objasniti u ispostavi. Tamo ćete imati za to dovoljno vremena.
— Ja protestujem! — vikala je žena.
— Protestovati možete koliko vam je volja. Zasad ćete poći s nama.
Dva policajca uhvatiše ženu pod miške i podigoše je u kamion.
Potporučnik se okrene Kernu i Stajneru. — Tako, a sada ovu dvojicu.
Posebno pazite na njih.
— Mersi — reče Stajner i pope se. Za njim i Kern. Kamioni krenuše. — Do
viđenja! — kreštao je neki ženski
i ; l n s . ' . . i prozora.
— Poubijajte tu imigrantsku bagru! — urlao je za njima jedan čovek.
— Tako ćete uštedeti hranu.
Kamioni su prilično brzo jurili. Ulice su još bile skoro prazne. Nebo se
povlačilo iza kuća, postajalo svetlije i prostranije i providno plavo, ali
uhapšenici su stajali u kolima, tamni kao vrbe na jesenjoj kiši. Neki
policajci jeli su sendviče i pili kafu iz pljosnatih limenih boca.
U blizini Franc-Jozefovog mosta ulicu je preprečio kamion s povrćem.
Kamioni počeše da koče, a zatim opet ubrzaše. U tom trenutku jedan od
hapšenika uspentra se preko ograde drugih kola i skoči dole. Pao je koso
na blatobran, sapleo se
0 ogrtač, i uz tup zvuk udario o pločnik.
— Stoj! Za njim! — viknu vođa. — Pucaj, ako ne stane! Kola oštro
zakočiše. Policajci se stuštiše dole. Trčali su ka
mestu gde je onaj čovek pao. Šofer je gledao natrag. Prime-tivši da onaj ne
beži, polako je unazad vratio kola.
Onaj je ležao na leđima. Potiljkom je udario o kamen. Ležao je u
otvorenom ogrtaču, raširenih ruku i nogu, kao spljeskan veliki slepi miš.
— Donesite ga gore! — viknu potporučnik.
Policajci se sagoše. Onda se jedan uspravi. — Mora da mu je nešto
slomljeno. Ne može da ustane.
— Još kako će moći da ustane! Dignite ga!
— Nogom ga čestito munite, onda će već živnuti — reče tromo policajac
koji je tukao Štajnera.
Onaj čovek je ječao. — On zaista ne može da ustane — javi drugi
policajac. — Krvavi i na glavi.
— Do đavola! — Vođa se spusti iz kola. — Nijedan da ne mrdne! —
viknu gore hapšenicima. — Prokleta bagra. Samo muka i nevolja!
2
 Kola su sada stojala tik do unesrećenog. Kern je odozgo mogao tačno
da ga vidi. Bio je to suvonjav poljski Jevrejin retke sive brade. Kern je
nekoliko puta spavao s njim u istoj sobi. Tačno se sećao starog čoveka
kako ujutru, u ranu zoru, stoji pred prozorom, s filakterima preko
ramena, i tiho se moli njišući telom. Trgovao je pređom, kaiševima i
koncem,
1 već triput je bio proterivan iz Austrije.
— Ustaj! Napred! — komandova oficir. — A zašto ste skočili s kola?
Suviše masla na glavi, je li? Krao, i ko zna šta još?
Stari čovek miče usnama. Oči su mu s čuđenjem uprte u
potporučnika.
— Šta? — pita ovaj. — Je 1' rekao nešto?
— Kaže da je to iz straha učinio — odgovori policajac koji je klečao
pored njega.
— Iz straha? Iz straha, r a z u m e se I Zato što je skrivio nešto! Sta
kaže?
— Veli da nije ništa skrivio.
— To svaki kaže A l i š t a ćemo sad s njim? A šta mu je? Tr e b a l o b i
dove st i l eka r a d o b a c i Štajner s kola.
— Mirni budite! — n e r v o / n o s e o b r e c n u potporučnik. — A o d a k l e
s t v o r i t i l e k a r a u ovo doba! Ovaj, međutim, ne može tako dugo ležati na
ulici. Onda će se opet pričati da smo ga mi tako udesili. I tako uvek sve
svale na policiju!
— Njega treba preneti u bolnicu — reče Stajner. — I to brzo!
Oficir je bio zbunjen. Sada je uvideo da je čovek teško po-vređen, i
zbog toga je zaboravio da ućutka Štajnera.
— Bolnica! Tamo ga neće tek tako primiti. Za to mu je potreban
uput. A ja to nikako ne mogu sam uraditi. Moram ga prvo odvesti na
raport.
— Odvezite ga u jevrejsku bolnicu — reče Štajner. — Tamo će ga
primiti bez uputa i bez raporta. Čak i bez novca.
Potporučnik je buljio u njega. — A otkud vi to znate, b e j , vi?
— Da ga odvedemo u stanicu za hitnu pomoć — predloži j e d a n o d
policajaca. — Tamo je uvek bolničar ili lekar. On bi onda mogao d a l j e d a
s e pobrine. A tako bismo ga se i mi oslobodili.
Potporučnik donese o d l u k u . — Dobro, dižite ga! Prolazimo pored
stanice za b i t n u pomoć. Tamo će jedan ostati s njim. Gadna svinjarija!
Policajci podigoše čoveka. Ječao je i sasvim pobledeo. Sta-više ga na
pod kamiona. Trgao se i otvorio oči. Neprirodno su sijale na oronulom
licu. Potporučnik se ugrize za usne. —
Takva glupost! Skočiti! Tako star čovek! Polazi, polako vozi!
Pod glavom povređenog polako se stvarala lokva krvi. Kvrgavi prsti
grebli su po daskama poda. Usne su se polako povlačile sa zuba i
otkrivale ih. Izgledalo je kao da se iza sablasno osenčene maske bola
neko drugi ceri, bezglasno i pun podsmeha.
— Šta kaže? — upita potporučnik.
Onaj pređašnji policajac ponovo kleknu pored starca čvrsto mu držeći
glavu pri kloparanju kola. — Kaže da je hteo svojoj deci. Da će ona sada
umreti od gladi — obaveštavao je policajac.
— Ah, koješta! Neće umreti od gladi. A gde su mu deca? Policajac se
saže. — Neće da kaže. Proterali bi ih. Nijedno nema dozvolu boravka.
— To su samo maštarije. Šta kaže sada?
— Veli da mu vi oprostite.
— Šta? — začuđeno upita potporučnik.
— Kaže da mu oprostite zbog neprilika koje vam on pravi.
— Naročito u ovo vreme — reče Stajner. Potporučnik se ukruti. — Jezik za
zube, vi boljševiče! ■—
riknu on. — Vi ćete nam već platiti za svoju drskost!
Dovezli su uhapšenike u policijsku stanicu na Elizabetinom šetalištu.
Štajneru i Kernu skinuše lisice, pa ih odvedoše do ostalih, u neku veliku,
polutamnu prostoriju. Većina je ćutke sedela naokolo. Navikli su da čekaju.
Samo je debela plava gazdarica i dalje nepokolebljivo kukala.
Oko devet sati počeše jednog po jednog da pozivaju gore. Kerna su odveli
u jednu sobu u kojoj su se nalazila dva policajca, jedan pisar u civilu,
potporučnik i jedan stari policijski kapetan. Kapetan je sedeo u drvenoj
naslonjači i pušio. — Lične podatke — reče on čoveku za stolom.
Pisar je bio tanak, bubuljičav, podsećao je na haringu. — Ime? — upita
neočekivano dubokim glasom.
— Ludvig Kern.
— Rođen?
— Tridesetog novembra 1914. u Drezdenu.
— Nemac, dakle?
— Ne. Bez državljanstva. Oduzeto mi je državljanstvo. Kapetan podiže
oči. — Sa dvadeset i jednom godinom? A
šta ste to učinili?
— Ništa. Mom ocu je oduzeto državljanstvo. Pošto sam tada bio
malolclan, i ja sam ga izgubio.
— A zašto je vašem ocu oduzeto?
Kern je jodan (imutak ćutao. Godina dana u emigraciji naučila ga je
opreznosti pri svakoj reči pred vlastima. — Neopravdano je denunciran kao
politički nepouzdan — reče najzad.
— Jevrejin? — upita pisar. —i Moj otac.
Moia mati nije.
— Aha!
Kapetan strese na pod pepeo s cigarete. — Pa zašto niste ostali u
Nemačkoj?
— Oduzeli su nam pasoše i proterali nas. Bili bismo uhapšeni da smo
ostali. Ako smo već morali biti uhapšeni, bilo nam je milije da to bude u
drugoj zemlji no u Nemačkoj.
Kapetan se suvo nasmeja. — Mogu da razumem. A kako ste bez pasoša
prešli granicu?
— Na čehoslovačkoj granici tada je za pogranični saobraćaj bila dovoljna
obična prijava stanovanja. S njom se moglo tri dana ostati u Čehoslovačkoj.
— A posle?
— Dobili smo dozvolu boravka za tri meseca. Zatim smo morali dalje.
— Koliko ste već u Austriji?
— Tri meseca.
— Zašto se niste javili policiji?
— Jer bismo onda smesta bili proterani.
— No, no! — Kapetan lupi dlanom po ručnom naslonu stolice. —
Otkuda to tako dobro znate?
Kern prećuta da su se on i njegovi roditelji javili policiji kad su prvi put
prešli austrijsku granicu, ali da su istog dana vraćeni preko granice. Kada
su posle ponovo došli, nisu se više prijavljivali.
— Zar to, možda, nije istina? — upita on.
— Vi ovde nemate da pitate; vaše je samo da odgovarate — grubo reče

— Da oprostim? Kako li mu to sada dođe? — Drmajući glavom buljio pisar.

je oficir u čoveka na podu. — Gde su sada vaši roditelji? —: upita kapetan.
Kola zastadoše pred stanicom za hitnu pomoć. — Unesite ga! — — Moja majka je u Mađarskoj. Tamo je dobila dozvolu boravka jer je
naredi potporučnik. — Ali pažljivo. A vi, Rode, ostanite pored njega dok mađarskog porekla. Moj otac je uhapšen i pro-teran dok ja nisam bio u
ja ne telefoniram. hotelu. Ne znam gde je!
Podigoše unesrećenog. Stajner se saže. —■ Naći ćemo tvoju decu. Mi — Šta ste po zanimanju?
ćemo im pomoći — reče on. — Razumeš li, stari? — Bio sam student.
Jevrejin zaklopi oči pa ih ponovo otvori. Onda ga tri policajca unesoše. — Od čega ste živeli?
Ruke su mu visile i vukle se po kaldrmi, bez otpora, kao da su već bez — Imam nešto novca.
života. Posle nekog vremena vratiše se dva policajca i ponovo se popeše. — Koliko?
— Da li je još šta rekao? — upita potporučnik. — Pri sebi imam dvanaest šilinga. Ostalo je kod mojih poznanika.
— Nije. Bio je već sasvim zelen u licu. Ako je kičma, neće dugo.
Kern nije imao više sem tih dvanaest šilinga. Zaradio ih je trgujući
— Pa šta! Jedan Jevrejin manje — reče policajac koji je tukao
sapunom, parfemom i toaletnom vodom. Ali da je to priznao, bio bi kriv i
Štajnera.
zbog rada bez dozvole.
— Da oprostim! — mrmljao je potporučnik. — Tako šta! Čudni ljudi.
Kapetan se diže i zevnu. — Jesmo li gotovi?

8
3
 — Još jedan je dole — reče pisar.
— Biće to isto. Mnogo vike ni oko šta. — Kapetan popreko pogleda
potporučnika. — Sve ljudi koji su ilegalno ušli. Ne liči na komunističku
zaveru, zar no? A ko je podneo prijavu?
— Neko ko takođe ima takvu čatrlju. Samo sa stenicama
— reče pisar. — Verovatno poslovna zavist.
Kapetan se nasmeja. Onda primeti da je Kern još u sobi.
— Odvedite ga dole. Vi već znate šta slcduje: četrnaest dana zatvora i
progon. — Zevnu još jednom. — E, ja odoh na gulaš i pivo.
Kerna odvedoše u ćeliju manju od prvašnje. Sem njega u njoj su se
nalazila još petorica hapšenika; među njima i Poljak koji je spavao s
njim u sobi. Posle četvrt sata, dove-doše i Stajnera. Seo je pored Kerna.
— Prvi put u buvari, Mali? Kern
klimnu glavom.
— I? Osećaš se kao ubica, je li?
Kern iskrivi usne. — Približno. Tamnica — imam o njoj neke
predstave još izranije.
— Ovo nije tamnica — pouči ga Stajner — ovo je zatvor. Tamnica
dolazi kasnije.
— Jesi li već bio tamo?
— Da. Prvi put primiš to k srcu. A posle nikad više. Naročito zimi.
Imaš bar mira za to vreme. Čovek bez pasoša je leš na odsustvu. Ostaje
mu, upravo, samo da se ubije, ništa drugo.
— A s pasošem? Ni s njim nećeš nigde u inostranstvu dobiti
dozvolu za rad.
— Nećeš, naravno. S njim imaš samo pravo da na miru umreš od
gladi, a ne u bekstvu. A to je već mnogo.
Kern je netremice gledao pred sebe.
Štajner ga lupi po ramenu. — Glavu gore, bebo! Zato imaš sreću da
živiš u dvadesetom veku — u veku kulture, napretka i humanosti.
— Zar ovde nema ničeg za jelo? — upita neki malen, ćelav čovek
koji je sedeo na postelji u uglu. — Čak ni kafe?
— Treba samo da zazvonite za kelnera — odgovori mu Štajner. —
Da donese jelovnik. Ima četiri menia, na izbor. Kavijar po volji,
razume se.
— Jelo vr-rlo loše ovde — primeti Poljak.
— O, pa ovde je naš Isu Hristo! — Štajner ga zaintereso-vano
pogleda. — Jesi li stručnjak ovde?
— Vr-rlo loše — ponovi Poljak. — I tako malo...
— Mili bože! — reče ćelavac u uglu. — A ja u svom kuferu imam
pečenu kokoš. Kad li će nas odavde pustiti?
— Za četrnaest dana — odgovori Štajner. — To je uobičajena
kazna za emigrante bez isprava. Nije li tako, Isu Hristo? Pa ti to
znaš!
— Četrnaest dana — potvrdi Poljak. — Ili du-uže. Jelo vr-rlo mal-
lo. Vr-rlo loše. Tanka supa.
— Do vraga! Za to vreme pile će se ukvariti. — Čelavac jeknu. —
Moje prvo pilence za poslednje dve godine. Zašte-đeno, groš po
groš. Hteo sam da ga jedem danas u podne.
— Čekajte do večeras s vašim bolom — reče Štajner. — Onda
možete zamisliti da ste ga već pojeli, i biće vam lakše.
— Šta? Kakve to gluposti govorite? — ćelavac je uzbuđeno buljio u
Štajnera. — Zar je to isto, glupane? Kad ga ja ipak nisam jeo?
A, sem toga, jedan batak bih sačuvao za sutrašnje jutro.
— Onda čekajte do sutra u podne.
— Za mene to nije loše — umeša se Poljak. — Nikad pile ne jedem.
— Pa za tebe to ne može ni biti strašno! Ti i nemaš pečenje u kuferu
— odbrusi mu čovek iz ugla.
—I da ga imam, u mene ne zlo! Ne jedem ga nikad! Ne podnosim
pile, Hljujcm poslel — Poljak je izgledao vrlo zadovoljan i | > i • . 1 1 1 1 1 . i
pročošljavao bradu. — Za mene nikako zlo, li
Čoveče božji, | > a l o nikoga n o zanima! — besno viknu čelavue
— Cuk da p i l o ovde, ja njega ne jesti! — pobedonosno obj a v i Poljak.
— Gospode bože! Da li je ikad neko tako šta čuo! — Vlas n i k pileta u
kuferu očajno pritisnu šake na oči.
— S pečenim pilićima kanda mu se ništa ne može desiti l n 1111 < • 11
Štajner. — Naš Isu Hristo je na to imun. Diogen
p e č e n i ! ) pilića A k a k o stoji s kokoškom u supi?
8
— Ni to — odlučno izjavi Poljak. A p i l e ć i
paprikaš?
U o p . š t r nikakvo pile! — blistao je Poljak.
— Poludećul — riknu mučeni vlasnik pilenceta.
Štajner se okrete. — A jaja, Isu Hristo? Kokošija jaja? N e s t a d e blistanja.
Jajašca — da! Jajašca r-rado! — Od-s j a j čežnje oblete oko njegove
razbarušene brade. — Vr-rlo
i rado
Uvidu bognl N a j z a d jedna rupa u savršenstvu!
— ,1; 1 1 i ■ • vi rio i rudo — u v e ć a v a o je Poljak. — Četr-r I".ni .nl.i , se
si I..iin.i.I.i, dvanaest komada, kuvanih šest komada, o s l n l a pečena S
pečenim krompiiićima. Krompirići sa slan i n o m .
— Ne mogu više to d a s l u š a m ! Razapnite ga na krst, toga proždrljivog
Hrista! — besnela je kokoš u kuferu.
— Gospodo moja — javi se jedan topal glas u basu s niskim naglaskom
— čemu toliko uzrujavanja zbog jedne iluzije. Ja sam ovamo prokrijumčario
bocu votke. Smem li ponuditi? Votka zagreva srce i smiruje dušu.
Rus otvori bocu, otpi i pruži je Stajneru. Ovaj povuče jedan gutljaj i
dodade je Kernu. Kern zavrte glavom.
— Pij, bepče — reče mu Stajner. — Pripada uz ovo ovde. Moraš to
naučiti.
— Votka vr-rlo dobr-ro! — potvrdi Poljak.
Kern uze jedan gutljaj pa pruži bocu Poljaku koji je vičnim pokretom
nagnu u grlo.
— On će sve polokati, taj idolopoklonik jaja! — promumla čovek s
piletom i istrže mu bocu. — Nema više mnogo u njoj — reče Rusu sa
žaljenjem, pošto je otpio.
! Ovaj odmahnu glavom. — Ne mari. Ja ću izići najkasnije večeras.
— Jeste li u to baš sigurni? — upita ga Stajner.
Rus se malo pokloni. — Skoro bih rekao na žalost. Imam, kao Rus,
Nanzenov pasoš.
— Nanzenov pasoš! — sa strahopoštovanjem ponovi Kokoš. — Onda vi,
prirodno, spadate u aristokraciju bezavi-čajnih.
— Zao mi je što vi još niste dotle dospeli — reče Rus ljubazno.
— Vi ste imali prvenstvo — odgovori Stajner. — Bili ste prvi. Pripalo vam
je veliko saosećanje sveta. Nama je ostalo samo još malo. Žale nas; ali mi
smo neugodni i nepoželjni.
Rus sleže ramenima. A onda pruži bocu poslednjem čoveku u ćeliji koji je
do sada ćutke sedeo.
— Izvolite, uzmite i vi jedan gutljaj.
— Hvala — reče čovek odbijajući. — Ja ne spadam među vas.
Svi ga pogledaše.
— Ja imam punovažan pasoš, otadžbinu, dozvolu boravka i dozvolu za
rad.
Svi zaćutaše. — Izvinite što pitam — s oklevanjem reče Rus posle nekog
vremena — pa zašto ste onda ovde?
— Zbog svog poziva — nadmeno odgovori taj čovek. -i- Nisam ja
vetrenjasti begunac bez isprava. Ja sam čestit džepa-roš i kockar-varalica s
punim građanskim pravom.
li p o d n e dobiše r e t k u čorbu od pasulja, bez pasulja. Uveče isto, sumo
sada se to zvala kafa, i uz to komad hleba. U • . < . i . 1 1 1 1 r. i . u v. i
z a k l o p a i ase vrata. Došli su po Rusa, kao što je o n i pred.slui/ . a o
O p r o s t i se. kao o d starih znanaca. — Za r r l r n a e s l i l a n n s v r a l i r i i u
k a l a n u „Sperlor" — reče Stajneru. — Moida ćete tada već biti tamo, a
možda ću i ja već nešto z n a t i . D o viđenja!
U osam sati je punopravni građanin i varalica bio zreo z a priključenje
društvu. Izvukao je kutiju cigareta i sve ponudio. Svi su pripalili. Od
sutona i užarenih cigareta ćelija je davali skoro utisak zavičaja. Džeparoš
je pričao da samo istraž u j u da li je u poslednjoj polovini godine izveo neki
podvig. N e v e n i j e da će štogod naći. Zatim predloži jednu partiju i
dočara i/, avog kaputića špil karata.
Smrklo ae, a električno osvetljenje nije upaljeno. Varalica j e b i o na to
pripremljen. Dočara još jednom — sada svecu i š i l i i c e . Svecu prilepi na
izbočinu zida. Davala je mutnu, treperavu svetlost.
Poljak, K o k o š i Stajner se primakoše. — Ne igramo u novac, je 11? —
reče Kokoš.
— Razume ae. - Kockar se smeškao.
Ziii' iiei'e'i i munaV upita Stajner K e r n a .
Ne /IIIIIII < 11 1 Igram knrte.
4
Mm.! u m i r i l i , l i e p f e . Stil r o š m a r e večerom raditi? Su I MI Kern se maši cigarete. Odjednom mu se sve učini sasvim jednostavno.
DitniiH, Stajnei s e o k r e n u S l a b a svetlost j e isticala duboke bore na
IH-
Odluči da sutra nauči da igra karte, a imao je čudan osećaj kao da ova
njegovom licu. — Da 11 ti ae deailo nešto?
odluka menja ceo njegov život.
Kern zavrte glavom. — Ne. Samo sam malo umoran. Malo ( u prileći.
Varalica je već mešao karte. Pucketavo, elegantno ih je provlačio jedne
kroz druge. — Ko deli? — upita Kokoš.
Punopravni građanin pruži svakom karte. Poljak izvuče devetku,
Kokoš, damu. Štajner i Varalica, po jednog keca.
V /malim i« | „ , : . i r i n i d a n a pušten. Nisu mogli da pronađu i i l fi l d
Varalica na trenutak pogleda gore. — Preseci.
p n i l i v • * i«■ i ■ . I i.i j i K i i o n rastali su se kao prijatelji. Viiinli'n |I I
I on povuče. Opet kec. Nasmeši se i pruži karte štajneru. Ovaj
i , .11 .in, v r e m c d a usavrši Stajnerovo znanje o
nemarno izvuče donju kartu — kec u trefu. i i i i ' l n i l l |VO|..............i mit.i Karei u i rastanak mu je poklonio
— Kakva slučajnost! — nasmeja se Kokoš. .....> | i p l l U > t i ii t ii, 11 r. t n j n r i | c p o č e o d . i poučava Kerna. Nau-
Varalica se nije smejao. — Odakle znate taj trik? — zbunjeno upita
fllo gl ja da Igra akat, Jai, tarok I poker — skat za emigrante, |n i .'ii 5 "i
Štajnera. — Da li ste iz naše struke?
v u 1 1 1 11 ' i U 1 1, l i n o k /.a Austriju, a p o k e r /.a sve ostale pril i ke
— Ne, amater. Onda čoveka dvostruko veseli priznanje stručnjaka. P o s l e č e l i u n o s i d a n a odvođoše Kerna gore. Jedan narednik d o v e d e u
— Nije reč o tome! — Varalica ga pogleda. — Taj trik, naime, potiče prostoriju g d e je sedeo neki stariji činovnik. K i n i n n i - soba u č i n i
od mene. ogromna i tako svetla da je morao d a
— Ah, tako! — Štajner zgnječi svoju cigaretu. — Naučio sam ga u
m u k n , v r č s e n a v i k a o n a ćeliju.
Budimpešti. — U zatvoru pre no što sam proteran. Od nekog Kačera.
mm vi itl i-tidvlg Kern, bez državljanstva, student, rođen novembru IDU
— Kačer! Sad razumem. — Varalica odahnu. — Otuda, dakle. Kačer godina u Drezdenu? — ravnodušno ga upit« . IUMVIII I, gledajući u neku
je moj učenik. Dobro ste to naučili. hartiju.
— Da — reče Štajner — svašta se nauči uz put. Varalica mu predade K i ' n Himnu glavom Nije mogao da govori. Njegovo grlo bi • nijednom IIIIVO

karte i ispitivački pogleda u plamen f'inovnik podiže pogled. 1 'u — rače Kern promuklo
svece. — Svetlost je loša — ali mi ćemo, naravno, igrati samo za zabavu, Vi h boravili u Austriji bez isprava i neprijavljeni, l b / o | i d o krnja
gospođo moja. Je li? Časno. pročitao protokol. — Osuđeni ste na četr-i i i i i i i l i l i i i i n MI I V I I I I I , koj i al e ,

Kern leže na svoje daske i zatvori oči. Bio je pun neke maglovite, sive
tuge. Od jutrošnjeg saslušanja stalno je morao da misli na svoje roditelje
— prvi put posle dugog vremena. Video je pred sobom oca kad se vratio
iz policije. Jedan konkurent prijavio ga je Gestapou zbog njegovog po
državu opasnog govora — da bi upropastio njegovu malu laboratoriju za
proizvodnju medicinskog sapuna, parfema i toaletne vode, pa da je on
zatim budzašto kupi. Plan je uspeo, kao i hiljade drugih u to vreme.
Kernov otac, potpuno skrhan, posle sedam nedelja vratio se iz zatvora.
Nikada nije o tome govorio, ali je svoju fabriku prodao konkurentu za
smešnu cenu. Uskoro zatim proterani su i time je počelo beskrajno
bežanje. Iz Drezdena u Prag; iz Praga u Brno; odatle noću preko granice
u Austriju — idućeg dana policija ih vrati u Češku; posle nekoliko dana,
potajno polako preko granice u Beč — mati s rukom noću skrhanom i u
šumi oskudno uložen o m m o m i d v c - g r a n o , i / . Beča u Mađarsku;
nekoliko nedelja k o d majčine r o d b i n o o n d a o p o l . policija; rastanak od
majke koju je mogla da ostane, j e r j e mađarskog porekla; pa opet
, ' i . u m . i , i o p e t B e č b e d n o torbarenje sapunom, toaletnom v o d o m ,
upilama i kaišičima, i večiti strah da ih prijave ili u l o v e ; p a v e č e k a d
se otac nije vratio — usamljen mesecima od j e d n o g skrovišta do
drugog.
K e r n s e obrnu. Pri tom nekoga gurnu. Otvori oči. Na poste l j i pored
njega ležao je u tami, kao crna vreća, poslednji stanovnik ćelije, čovek
pedesetih godina, koji se celog dana n i j e s k o r o ni mrdnuo.
— Izvinite — reče Kern — nisam vas video.
čovek m u n e odgovori. Kern primeti da su ovome oči ot v o r e n e .
Poznavao je tu vrstu stanja; često je to uz put viđao. Bilo je najbolje da
čoveka ostavi na miru.
— Do vraga! — viknu odjednom Kokoš iz budžaka kocka- I . I Baš
sam vo! Nečuvena volina.
Zašlo? upita Štajner mirno. — Herc-dama bila je I.i. k a k o treba!
M a n e m i s l i m t o ! M o g a o j e t a j Rus da mi pošalje pilen-r r l
(Jonpode bože, baš sam bl es avi v o ! Naprosto, sumanuta
vnllniil
( J l e dno i < na o kol o ka o da j e s vet p ropa o.
K e r n o d j e d n o m p r i m e t i d a s e s m e j e . N i j e h t e o da se smeli-, a l i
n i j e m o g a o odjednom d a preslane. Smejao se da se sav t t e s a o , u n i j e
z n a o z a š t o N e š t o s e u n j e m u smejalo i sve mu s e /.brkalo — tuga,
prošlost i s v e m i s l i .
— Šta se desilo, bepče? — upita ga Štajner i diže pogled I karata.
— Ne znam. Smejem se.
—i Uvek je dobro smejati se. — Stajner izvuče kralja pika i zanemelom
Poljaku preseče kao grad jak štih.
međutim, već izdržali. Bićete piolmiuil i Air .li t|. Svnltl povratak j e
kažnjiv. Kvo sudske n i t b i k i p i n l e i Iv n n |u O v d e lieba < l . i p o l | i i S e t e d a
ste prim i l i rta m u , | i o d l u k u u p i o t e t I vanju I d a znate da je svaki
i ....i i i n l i k n 7 i i | l v < i v d n , I IPNIIO
Č in ovni k pripali ,i|'.i.iu Ker n je kao omađijan gledao p o m a l o
n i i i i r i fi u . - i l i i l u k u n debelim žilama, koja drži cigaretu. O v a j č o v e k č e
možda z a d v a s a t a zaključati svoj pisaći sto i o t i ć i na večeru — poale 6a
možda odigrati partiju taroka i popiti koju čašu novog vina — oko jedanaest
sati će zevnuti p a platiti račun i izjaviti: „Umoran sam. Idem kući na
spavanje . Kući. Na spavanje. U to vreme će nad šumom i poljima na
granici ležati gusta tama, tuđina, strah, i biće tamo izgubljena, samotna,
posrćući, umorna, sa čežnjom za ljudima i strahom od njih, majušna
treperava iskrica života, Ludvig Kern. A sve to samo zato što njega i
dosadom obuzetog činovnika za pisaćim stolom rastavlja komad hartije
nazvan pasoš. Njihova krv ima istu temperaturu, njihove oči isti sastav,
njihovi živci odgovaraju na iste nadražaje, njihove misli teku istim tokom —
pa ipak ih deli ponor, ništa im nije jednako, uživanje jednoga, muka je
drugog, oni su vlasnik i izgnanik, a ponor što ih deli samo je mali komad
hartije, na kome ne stoji ništa drugo do jedno ime i nekoliko nevažnih
podataka.
— Ovde desno — reče činovnik. — Ime i prezime. Kern se sabra i
potpisa.
— Na koju granicu želite da vas odvedemo? — upita činovnik.
— Na češku.
— Dobro. Za jedan sat krenučete. Neko će vas odvesti onamo.
— Imam još neke stvari u kući gde sam stanovao. Mogu li prethodno
otići po njih?
— Kakve stvari?
— Kufer s rubljem i slično.
— U redu. Recite to službeniku koji će vas voditi do granice. Možete
onuda proći.
Narednik ponovo odvede Kerna dole, a Štajnera povede gore. — Šta je
bilo? — upita Kokoš ljubopitljivo.
— Za jedan sat ćemo izići.
— Isuse Hriste! — uzviknu Poljak. — Onda sranje opet iznova.
— Da li bi hteo ovde da ostaneš? — upita ga Kokoš.
— Da hr-rana bolja — i malo službe kao sluga — r-rado. Kern izvadi
maramicu i njome otrlja odelo kako bi ga očistio koliko je moguće. Košulja
mu se jako zaprljala za ovih
četrnaest dana. Obrnu manžete. Celo vreme ih je štedeo. Poljak ga je
posmatrao. — Kroz godinu-dve biće ti to sasvim svejedno — proreče mu on.
— Kuda ćeš? — upita Kokoš.
— U Češku. A ti? U Mađarsku?
— U Švajcarsku. Predomislio sam se. Hajde sa mnom. Tamo ćemo onda
reći da nas prebace u Francusku.

8
5
 Kern zatrese glavom. — Ne, gledaću da dođem do Praga.
Nekoliko minuta kasnije vraćen je Štajner. — Znaš li kako se zove
policajac koji me je udario u lice prilikom hapšenja? — upita on Kerna.
— Leopold Šefer. Stanuje u ulici Trautenau, broj 27. To su mi pročitali iz
zapisnika. Ali, da-bogme, ne i to da me je tukao; samo da sam ja njemu
za-pretio. — Pogleda Kerna. — Misliš li da ću ikada zaboraviti to ime i
adresu?
— Ne — reče Kern. — Sigurno nećeš.
— I ja mislim!
Jedan kriminalistički činovnik dođe po Štajnera i Kerna. Kern je bio
uzbuđen. Nehotice zastade pred vratima. Slika koju je pred sobom
ugledao udari mu u čelo kao mek, južni vetar. Iznad kuća plavo, malo
sumračno nebo, zabati se bleska-ju u poslednjem crvenom odsjaju
8
sunca, Dunav blista, a na ulicama obasjani autobusi probijaju se kroz reku
ljudi koji se vraćaju kući ili šetaju. Gomila devojaka u svetlim haljinama
smejući se žurno prolazi pored njega. Mislio je da još nikad nije video nešto
tako lepo.
— Napred, krećemo — reče kriminalistički činovnik. Kern se trže.
Postiđeno pogleda sebe. Primetio je da ga jedan prolaznik posmatra bez
ustručavanja.
Išli su ulicama, činovnik u sredini. Ispred kafana stolovi i stolice, i svuda
sede i ćaskaju veseli ljudi. Kern spusti glavu i ubrza korak. Štajner ga
pogleda s dobroćudnom podruglji-POlću. — No, Mali, ništa za nas, je li? Od
ovoga tu.
— Ništa — odgovori Kern i stisnu usne.
I)oftli su do njihovog pansiona. Gazdarica ih je dočekala s
6
pomešanim jedom i sažaljenjem. Odmah im predade njihove stvari. Ništa
nije nestalo. Kern je u ćeliji imao nameru da obuče čistu košulju, ali
sada, pošto je već prošao ulicama, predomisli se. Uze svoj izlupani kofer
pod mišku i zahvali se gazdarici.
— Žalim što ste imali takve neprilike — reče joj. Gazdarica odbi. —
Gledajte samo da vama bude dobro. A i
vama, gospodine Štajneru. A kuda ćete sada?
Štajner odmahnu gestom koji je izražavao besciljnost. — Putem
pograničnih stanica. Od grma do grma.
Gazdarica je za trenutak stojala neodlučna. A onda odlučnim korakom
priđe zidnom ormančiću od orahovine u obliku srednjovekovne tvrđave.
— De, još jednu za put.
Donela je tri čaše i bocu i poče sipati.
— Šljivovica? — upita Štajner.
Ona klimnu glavom pa i činovniku ponudi čašu. Ovaj obrisa brkove. —
Najzad, mi samo vršimo dužnost — izjavi on.
— Naravno! — Gazdarica ponovo natoči njegovu čašu. — A zašto vi ne
pijete? — upita Kerna.
— Ne mogu. Na prazan stomak.
— Ah, tako! — Gazdarica ga ispitujući posmatraše. Imala je
pihtijasto, hladno lice, koje sada neočekivano postade toplije. — Dobri
bože, pa on još raste — promrmlja ona. — Franci! — viknu potom. —
Jedan sendvič!
— Hvala, nije potrebno — pocrvene Kern. — Nisam gladan. Kelnerica
donese velik dvostruk sendvič sa šunkom. —
Ne ustručavajte se — reče mu gazdarica. — Napred.
— Ne bi li hteo polovinu? — upita Kern štajnera. — Meni je suviše.
— Ne pričaj! Jedi! — odgovori Štajner.
Kern pojede sendvič i popi čašu šljivovice. Onda se po-zdraviše. Vozili
su se tramvajem. Kern odjednom oseti jak umor. Kloparanje kola
uspavljivalo ga je. Video je, kao u snu, da proleću kuće, fabrička
dvorišta, ulice, gostioničke bašte s velikim orasima, livade, polja, i blag,
7
plav suton večeri. Bio je sit, a to ga je zanosilo. Njegove misli bledele su,
gubile se u snovima o jednoj beloj kući među rascvetanim kestenima, o
svečanom izaslanstvu ljudi u redengotima koji mu predaj': povelju o
počasnom građanstvu, i o jednom uniformisanoi.i diktatoru koji plačući,
na kolenima, moli njega za oproštaj.
Skoro se smračilo kada su stigli do carinarnice. Kriminalistički
činovnik predade ih carinskoj postaji, a zatim se odme-renim korakom
vrati kroz suton jorgovanove boje.
— Još je suviše rano — reče carinski činovnik koji je otpremao
automobile. — Oko devet i po je najbolje vreme.
Kern i Štajner sedase na jednu klupu pred vratima i po-smatrahu
kako automobili pristižu. Posle izvesnog vremena iziđe drugi carinski
činovnik. On ih povede stazom desno od carinarnice. Prolazili su preko
poljana koje su snažno mirisale na zemlju i rosu, pored nekoliko kuća s
osvetljenim prozorima i jednog šumskog pojasa. Posle nekog vremena
činovnik zastade. — Ovuda idite dalje i držite levo da biste šibljem bili
zaklonjeni, dok ne stignete do Morave. Sada nije duboka. Možete je lako
pregaziti.
Njih dvojica krenuše. Bilo je sasvim tiho. Posle nekog vremena Kern se
okrete. Crna silueta činovnika isticala se na horizontu. Posmatrao ih je.
Pođoše dalje.
Kod Morave se svukoše. Odela i prtljag svezaše u bošču. Zemljište je
bilo močvarno a reka se sijala smeđe i srebrn-kasto. Bilo je zvezda i
oblaka na nebu, a pokatkad bi se me-sec probio.
— Ja ću napred — reče Štajner. — Viši sam od tebe.
Gazili su kroz reku. Kern oseti kako se voda sveže i tajanstveno diže
uz njegovo telo, kao da ga više nikad neće pustiti. Ispred njega se Štajner
probijao polako i obazrivo pipajući. Držao je ranac i odelo iznad glave.
Njegova široka ramena be-lnsala su se mesecom obasjana. U sredini
reke zastade i okrete HV . Kern je bio odmah iza njega. Nasmeši se i
klimnu mu glav o m
8
 Uspuzali su se na obalu pred sobom i maramicama se ovlaš obrisali.
Onda se obukoše i pođoše dalje. Posle izvesnog vremena, Stajner
zastade. — Sada smo prešli granicu — reče. Njegove oči behu svetle i
skoro staklaste na ovoj svetlosti. Pogleda Kerna. — Raste li drveće
drugačije? Miriše li vetar drugačije? Zar ovo nisu iste zvezde? Umiru li
ljudi drugačije?
— Ne — reče Kern. — To ne. Ali ja se osećam drugačije. Potražiše
sebi mesto ispod jedne stare bukve gde će biti
zaklonjeni. Pred njima se prostirala livada s blagim nagibom. U daljini
su sijale svetlosti jednog slovačkog sela. Stajner raz-veza svoj ranac da
potraži cigarete. Pri tom pogleda na Kernov kufer. — Našao sam da je
ranac zgodniji od kufera. Ne pada tako u oči. Drže te za bezazlena
izletnika.
— I izletnike proveravaju — primeti Kern. — Proveravaju sve što
izgleda siromašno. Auto bi bio najpogodniji.
Zapališe cigarete. — Kroz jedan sat se vraćam — reče Stajner. — A ti?
— Pokušaću da dođem do Praga. Tamo je policija bolja. Lako se
dobije nekoliko dana boravka, a posle mora čovek gledati kako će dalje.
Možda ću naći i oca, a on mi može pomoći. Čuo sam da je tamo.
— Znaš li gde stanuje?
— Ne znam.
— Koliko imaš novca?
— Dvanaest šilinga.
Stajner preturi po svom džepu.
— Evo ti nešto uz to. Biće valjda dovoljno do Praga. Kern ga pogleda. —
Uzmi mirne duše — reče mu Stajner.
— Imam još dovoljno za sebe.
I pokaza nekoliko novčanica. Kern nije mogao u senci drveća da vidi
kakve su. Skanjerao se jedan trenutak, a onda uze novac.
— Hvala — reče.
Stajner ništa ne odgovori. Pušio je. Kad povuče, cigareta se zažari i
obasja njegovo osenčeno lice. — Zašto se ti upravo potucaš? — ustežući
se upita Kern. — Ti nisi Jevrejin.
Stajner je ćutao neko vreme. — Ne, nisam Jevrejin — reče najzad.
U žbunju iza njih sušnu. Kern skoči. — Zec ili kunić — reče Stajner.
Onda se okrenu Kernu. — Kazaću ti, Mali, da bi imao o čemu da misliš
ako budeš kadgod očajavao. Ti si napolju, tvoj otac je napolju, tvoja mati
je napolju. Ja sam napolju — ali moja žena je u Nemačkoj. I ništa ne
znam o njoj.
Opet nešto sušnu iza njih. Stajner ugasi cigaretu i nasloni se na
stablo bukve. Poče da ćarlija. Mesec je visio nad horizontom. Krečast i
nemilosrdan kao one poslednje noći...
Posle bekstva iz koncentracionog logora, Stajner se celu nedelju dana
skrivao kod jednog prijatelja. Boravio je u zaključanom sobičku na
tavanu, uvek pripravan da preko krova beži ako bi čuo neki sumnjiv
šum. Za noć mu je prijatelj donosio hleb, konzerve i nekoliko boca vode.
Drugi put nekoliko knjiga. Stajner ih je danju uvek ponovo čitao da bi
otklonio svoje misli. Nije smeo da pali svetlost ni da puši. Svoje potrebe
obavljao je u jedan lonac skriven u kutiji; prijatelj je lonac noću odnosio
dole i vraćao ga gore. Morali su biti u toj meri predostrožni da su jedva i
šaputali među sobom; u odaji pokraj njega spavale su služavke pa su ih
mogle čuti i izdati.
— Zna li ovo Marija? — upita prve noći Stajner.
— Ne. Kuća je pod prismotrom.
— Da li se njoj štogod desilo?
Prijatelj zatrese glavom i ode.
Stajner je uvek isto pitao. Svake noći. četvrte noći prijatelj je, najzad,
doneo vest da je video njegovu ženu. Ona s a d a zna gde je on. Uspeo je
da joj to došapne. Sutra će je ponovo videti. Na pijaci, u gužvi. Sledeći
dan proveo je Stajn e r pišući joj pismo koje je prijatelj trebalo da joj
doturi.
Uveče ga je pocepao. Nije znao da li je ona pod prismotrom. Sa tog
razloga je te noći zamolio prijatelja da je više ne viđa. Ostao je još tri noći
u tom sobičku. Najzad je došao prijatelj s novcem, putničkom kartom i
odelom. Štajner je odsekao kosu i prao je vodonikovim superoksidom
dok nije postala svet-la. Onda je obrijao brkove. Pre podne je napustio
kuću. Imao je na sebi montersku bluzu, a u ruci sanduče s alatom. Tre-
balo je da odmah napusti grad; ali ga obuze slabost. Prošle su dve
godine otkada nije video svoju ženu. Ode na pijacu. Posle jednog sata
došla je. Počeo je da drhće. Prošla je pored njega, ali ga nije primetila.
Pođe za njom. Kada je stigao tik do nje, reče: — Ne okreći se! Ja sam!
Produži! Produži!
Njena ramena se trgoše i ona zabaci glavu. Potom produži. Ali kao da
se sva pretvorila u osluškivanje.
30
— Jesu li ti šta učinili? — upita glas odostrag. Ona
odreče glavom.
— Da li si pod prismotrom? Ona
potvrdno klimnu.
— A sada?
Oklevala je. Onda zatrese glavom.
— Ja sada odmah odlazim. Pokušaću da se izvučem. Ne mogu ti
pisati. Suviše je opasno po tebe.
Ona opet klimnu.
— Moraš se razvesti od mene.
Žena se za trenutak zaustavi. Zatim produži.
— Moraš se razvesti od mene. Moraš sutra otići onamo. I moraš reći
da želiš razvod zbog mog ubeđenja. Da sve to ranije nisi znala. Jesi li
razumela?
Nije mrdnula glavom. Išla je dalje kruto uspravljena.
— Razumej me — šaptao je Štajner. — To je samo zbog toga da bi ti
bila bezbedna. Poludeo bih ako bi tebi što učinili! Moraš se razvesti —
onda će te ostaviti na miru!
Žena ne odgovori.
— Volim te, Marija — reče Štajner, tiho, kroz zube, a pred očima mu
je treperilo od uzbuđenja. — Volim te, i neću otići ako mi to ne
obećaš! Razumeš li?
Posle čitave večnosti, kako mu se činilo, žena klimnu glavom.
— Obećavaš li mi?
Ž e n a polako potvrdi. Njena r a m e n a s e opustiše.
— Sada ni .kumili i desnim prolazom poći ovamo. Ti O b i đ l levo i
đofll mi u susret. N e govori ništa, ne čini ništa! S a m o j o š jednom d a te
v i d i m . O n d a odlazim. Ako ništa ne b u d e š e i i l a , / n a ć i d a s a m |
>obegao.
z * , e n a klimnu glavom i p o d e brže.
Slapier skrenu i pođe ulicom desno naviše. Bila je oivi- č e n a
mesarskim šatrama. Zene s kotaricama pogađale su se pred tezgama.
Meso se na suncu sijalo krvavo i belo. Nepodnošljivo je mirisalo. Mesari
su vikali. Ali odjednom sve utonu. Udari satara po panjevima pretvoriše
se u fino otkiv a n j e k o s e . Tu Je livada, žitno polje, sloboda, breze, vetar,
i voljeni korak i v o l j e n o lice. Njihove oči se susretoše i ne razdvnjiše, i u
n j i m a j e b i l o s v e : bol i sreća i ljubav i rastan a k , lelujav živol v i s o k o
iznad njihovih lica, bogat i sladak i divalj, i o d i n a l i j e , pomalinitalo
kovitlanje hiljada svetlucavih noževa.
I'š. i s u i ujedno slojali, i otišli su, i nisu bili toga svesni. O n d a s e
bleštava praznina sruči u Staji t o r o v e oči i tek posle izvesnog vremena
mogao je opet da razlikuje boje i kaleidoskop koji se pred njegovim očima
besmisleno odvijao a nije u n j i h prodirao.
Posrtao je, pa onda pošao brže, koliko je mogao a da pri tom ne padne
u oči. Gurnuo je polutinu zaklane svinje sa stola prekrivenog mušemom,
čuo je psovanje mesara kao bubnjanje doboša, otrčao je za ugao ulice sa
šatrama i tu zastao.
Video je nju kako odlazi s pijace. Išla je sasvim polako. Na 11 i.i u ulice
zastade i okrete se. Dugo je tako stojala, lica malo podignuta i očiju
širom otvorenih. Njena haljina se na vetru lepršala i uz telo pripijala.
Stajner nije znao da li ga ona vidi. Nije se usudio da joj se još jednom
pokaže. Slutio je da bi možda potrčala k njemu. Posle nekog vremena
podigla je ruke i obuhvatila prsa. Nudila ih je njemu. Nudila je sebe
njemu. Nudila mu je sebe u bolno praznom, šlepom zagrljaju, otvorenih
usta, sklopljenih očiju. A onda se polako okrenula i sablasni ponor ulice
proguta je.
Tri dana kasnije Stajner je prešao granicu. Noć je bila svetla i
vetrovita, a mesec je stojao krečast na nebu. Stajner je bio tvrd čovek, ali
kada je, obliven hladnim znojem, prešao granicu, okrenuo se i kao lud
stao da izgovara ime svoje žene u pravcu iz kojeg je došao.
Opet izvadi cigaretu. Kern mu je zapali. —i Koliko ti je
godina? — upita ga Stajner.
— Dvadeset i jedna. Uskoro dvadeset i dve.
— Tako, dakle, uskoro dvadeset i dve. Nije šala, bepče, zar ne?
Kern prodrma glavom.
Stajner je ćutao neko vreme. Zatim reče: — Sa dvadeset i jednom bio
sam u ratu. U Flandriji. Nije ono bila šala. Sto puta je bolje ovo ovde.
Razumeš li?
— Da. — Kern se okrete. — I bolje je no biti mrtav. Sve to znam.
— Onda već mnogo znaš. Pre rata je tek malo ljudi znalo tako šta.
— Pre rata — to je bilo pre sto godina.
— Pre hiljadu godina. Sa dvadeset i dve ležao sam u vojnoj bolnici.
Tamo sam nešto naučio. Hoćeš li da čuješ to?
9
 — Da. S e o je n a k l u p u u hodniku S p r a m n j e g a nalazila se kan-
— Dobro. — Stajner povuče dim. — Nije bilo ništa naročito. Pogodak ■ < 1. 11 I . I . i u k o j o j s e oslobađaju stranaca. — Da li je još tu
u meso bez mnogo bolova. Ali pored mene je ležao moj prijatelj. Ne činovnik s bradicom? — upita čoveka koji je pored njega
nekakav prijatelj. Moj prijatelj. Jedan špli-ter mu je razorio trbuh. Ležao
je i vikao. Nije bilo morfijuma, razumeš li? Čak i za oficire premalo su
■ ekao.
N e z n a m . Onaj što ga ja znam nema bradu. l i m 1 M o ž e biti d a j e
imali. Drugog dana je tako promukao da je samo još ječao. Preklinjao
premešten. A kakvi su ti što su »udu lu?
me je da učinim kraj. Bio bih to uradio samo da sam znao kako. Trećeg
dana u podne odjednom dobismo čorbu od graška. Gustu mir n o d o p s k u Prilični reče ovaj čovek. — Daju nekoliko dana boravku AH
čorbu s a s l a n i n o m . D o l i o smo dobivali samo nek a k v u splačinu; | o l i p o s l e j e t e š k o Suviše ih je ovde.
s m o j e ; b i l i s m o strašno gladni. Dok sam Morao kao p r o ž d r l j i v o i'MI i< razmiiljao A k o dobije nekoliko dana boravka, m o ž e u odboru
U v i n č e , - / . d e r a o zanesen, sa slašću, g l t d t o i m , preko I v i c e fi n i j e , za pomoć bcguncima dobiti karte za hranu i k o u a k , otprilike z a
l i c e svog prijatelja, ispucane, i ' H / . d e i n i i e u s n e , v i d e o s a m d a u m i r e
nedelju d a n a ; z n a o je to od ranije. Ako li n e dobije, rizikuje da ga
u mukama, i posle dva ' ■ ' d a b i o | . - m r t a v, a ja s a m / d e r a o , i
prljalo m i j e kao nikada uhapse i prebace preko granice. Vi ste na redu — reče čovek do njega.
K e r n ga pogleda. — Ne biste li vi prvi ušli? Ja imam vre m e n a .
doti«.
/ustade. — Dobro.
Ovaj ustade i uđe. Kern reši da sačeka šta će da bude I ovim, pa da
I '.i bi h . sl i - st r a šno g l a dni reče Ker n.
onda odluči da li i on da uđe. Nemirno je Šetao hodnikom. Najzad onaj
Ne, no t o . Drugo nešto je posredi: da neko pored tebe crk a v a a d a
čovek iziđe. Kern mu brzo pri-Itupi. — Kako je bilo? — upita ga.
t i lo nimalo ne osećaš. Sažaljenje, u redu — ali b o l o v i i p a k ni- osećaš!
— Deset dana! — Sijao je. — Takva sreća! I to bez pitanja. Mora da je
Tvoj trbuh je zdrav, to je, eto. Na pola m e l i a o d t e b e n e k o m e s v e t tone
dobro raspoložen. A možda i zato što ih danas n e m a tako mnogo.
uz urlik i patnju — a ti • " I u n e osi i i . I I l o m e j e b o d a ovog sveta!
Poslednji put sam dobio samo pet dana.
Zapamti to, bepče. ■ l o i l a k o p o l a k o n a p r e d u j e . A tako brzo
Kern se obodri. — Onda ću i ja da pokušam.
nazaduje. Veru-
Činovnik je bio bez bradice. Kernu se učini ipak poznat. Možda je
J e fl I I ?
međutim i obrijao bradu. Igrao se majušnim džepnim nožićem od sedefa,
Ne r e č e K e r n . Stajnei si- nasmeši Jasno. Ali jednom
i Kernu dobaci umoran riblji pogled. — Emigrant?
prilikom razmisli
— Da.
0 lome Možda će ti pomoći.
— Iz Nemačke došao?
i i i uri«. — Hoću da k r e n e m . Natrag. Carinik ne pretpo-i lja 'li , n
— Da. Danas.
i

.1 ,1.1 d o , i l ' a / i o j e u prvoj polovini časa. Ponovo

1
' pn/.itl s u h . - , u | u h u Ah u njegovu glavu
......l m n u , I I ,u 111' 11 ' t, 11 11 p r e k o
Bogu
naka |<- hvnla f . o n j e n l , većinom, p o s l e i z v e s n o g vremena, p o i i h m i -
mudriji o d l o v c a / .na š I I z a što?
Ne znam.
— Zato Ito m i ..i njega vainlj« stvari u pitanju. — Potapša
ramenu. Z a t o s u . l i v r e j i postali najlukaviji na-rod na zemlji, Prvi
zakon života je: opasnost oštri čula.
I 'iuži r u k u K e r n u . Bila j e v e l i k a , suva i topla. — Drž' se.
Možda ćemo se jednom opet naći. Večerom ću češće navraćati u kafanu
„Sperler". Tamo se možeš raspitati za mene. Kern klimnu glavom.
— Dakle, drži se. I nemoj zaboraviti na kartanje. Ono skreće misli, a
pri tom ne mora da se misli. Značajna je stvar za čoveka bez odmora.
Nisi slab u jasu i taroku. U pokeru moraš još više rizikovati. Više
blefirati.
— Dobro — reče Kern. — Više ću blefirati. I zahvaljujem ti. Za sve.
— Moraš se odvići od zahvalnosti. Ali ne, nemoj da se odvikneš. Bolje
ćeš proći s njom. Ne mislim kod ljudi, to nije važno. Nego zbog tebe.
Greje ti srce ako možeš da je katkad osetiš. I misli na to: sve je bolje
nego rat!
— I bolje nego umreti.
— To ne znam. Ali svakako bolje no umreti. Servus, bepče!
— Servus, Štajneru!
Kern je još neko vreme sedeo. Nebo se razbistrilo i predeo se ispunio
mirom; bio je bez ljudi.
Cutke je sedeo u senci bukve. Jasno, prozirno zelenilo lišća nadnelo
se nad njim kao veliko jedro — kao da vetar zemlju nosi kroz beskrajan,
plav prostor, mimo signalne svetlosti zvezda i svetlosne plutače meseca.
Kern odluči da pokuša noću da stigne do Bratislave a odatle u Prag.
Grad je uvek najsigurniji. Otvori kufer pa izvadi čistu košulju i par
čarapa da bi se presvukao. Znao je da je to važno ako ga neko presretne.
A hteo je to i zato da bi se oslobodio zatvora.
Bilo mu je čudno pri duši kada ostade go na mesečini. Samom sebi
učinio se kao izgubljeno dete. Brzo uze čistu košulju koja je ležala pred
njim u travi, i navuče je. Bila je plava; praktična, ne prlja se lako. Na
mesečini se činila sinjava i ljubičasta. Odluči da bude hrabar.
—■ Nekakve isprave?
ne ide da ću ja u
— Nemam.
Ca r inikova psi hologija .
Činovnik klimnu glavom. Sklopi sečivo nožića pa izvadi izvojac. Kern
vide da je u koricama od sedefa još i turpijica za nokte. Činovnik poče da
njom pažljivo glača nokat na palcu.
Kern je čekao. Činilo mu se kao da je nokat ovog umornog čoveka pred
njim nešto najvažnije na svetu. Jedva je smeo da diše, da ga ne bi
Krmu po
uznemirio i ozlojedio. Samo je krišom na leđima čvrsto stezao ruke.
Nokat je, najzad, uređen. Činovnik ga je zadovoljno po-smatrao, pa
onda podiže pogled. — Deset dana — reče. — Možete deset dana ostati
ovde. A onda morate otići.
Napregnutost u Kerna naglo popusti. Mislio je da će pasti, ali je samo
duboko disao. Onda se brzo sabra. Naučio je da ščepa ukazanu priliku.
— Bio bih vam zahvalan kad bih mogao dobiti četrnaest dana — reče.
— To ne ide. A zašto?
— Čekam da mi pošalju isprave. Za to mi je potrebna određena
adresa. Onda bih u Austriju.
Pobojao se da u poslednjem trenutku sve ne pokvari; ali natrag više
nije mogao. Lagao je glatko i brzo. Isto tako rado bi rekao i istinu, ali je
znao da mora da laže. Činovnik je, naprotiv, znao da mora da veruje u tu
laž — pošto nije postojala mogućnost da je proveri. Tako se zbilo da su
obojica skoro verovali da govore o istini.
Činovnik pusti izvojac noža da škljocne. — U redu — reče. — Izuzetno,
četrnaest dana. Ali onda nema produženja.
Uze listić i poče da piše. Kern ga je posmatrao kao da arhan-đel piše.
Prosto nije mogao da shvati da je sve tako glatko išlo. Do poslednjeg
trenutka očekivao je da će činovnik pogledati u kartoteku i utvrditi da je
već dvaput bio u Pragu. Zato je, iz predostrožnosti, kazao drugo lično ime
i lažne podatke o rođenju. Onda bi uvek mogao tvrditi da je ono bio je-
d a n njegov brat.
Ali činovnik j e b i o s u v i š e umoran da bi proveravao. Gurnu Kernu
listić Kvo! I m a h j o š koga napolju?
N e m a , n e v c i u j e m . Bar maločas nikoga više nije bilo.
— U redu.
Činovnik izvadi maramicu i poče, s punom pažnjom, da čisti sedefasto
korice svoga noža. Jedva je primetio da se Kern . i l i v. i l i o i zatim tako
brzo izišao kao da bi mu još i sada m o g l i oduzeti njegovu hartiju.
Te k napolju, pred kapijom zgrade, zastade i pogleda na o k o l o l ' , n / e
n e b e s k i , mislio je savladan srećom, slatki nebeski bože I Vratio lain
ta i nisu me uhapsili! Čitavih četrnaest dana ne m o r a m da s e bojim,
celih celcatih četrnaest dana i četr-n . 1 . . 1 n o ć i Čitava večnost! Bog neka
blagoslovi čoveka sa se-. 1 . I . . - . i i m nožićeml N e k a bi uskoro našao nožić
I

Ker n je posle podne .Migao u Prag. Ostavio je kufer na slanici i odmah koji sadrži još i s a l u . i u k l a p a n j e i zlatne makazice!
otišao u policiju. Nije nameravao da se pri-lil.ro je samo da u nm u l' o n d njega, pred ulazom, stojao je policajac. Kern opipa lipravu u
razmisli šta da uradi. Za to je /.grada p o l li Ijr najbolje meslo. Ta m o džepu. Potom odlučno pristupi policajcu. — Koliko
policajci ne krstare i ne pitaju / a isprave je miti, narednice? — upita ga.

30 10
 i m . i . , j e , d o d u š e , p r i s e b i sat. Ali bio je to suviše redak doživljaj d a
n e m o r a da .strahuje od policajaca.
—• Sedam profundi policajac.
i i i i . K e r n p o l a k o s i d e n i z stepenice. Najradije bi
p n l r Č H O Te k • ...I . |< v ......n o d a s e s v e lo stvarno zbilo.
Velik.i čekaonica Odbora z a p o m o ć izbeglicama bila je dup-l < p u n a .
Pa i p a k j e , n a n e k i čudan način, žalosno delovala. i i udl su kao senke
stoj ali i sedeli svuda naokolo. Skoro niko nije govorio. Svaki je već sto
puta kazao i pretresao sve što se njega tiče. Sada je ostalo samo još
jedno — čekati. Bila je to poslednja brana pre očajanja.
Više od polovine prisutnih bili su Jevreji. Pored Kerna sedi bled čovek,
lobanje kao kruška; na kolenima drži kutiju za violinu. S druge strane
šćućuren starac, s ožiljkom preko nabranog čela, neumorno sklapa i
otvara šake. Do njega tesno priljubljeni plav mladić i tamna devojka.
Ruke su im čvrsto ukrštene, kao da se plaše da će biti razdvojeni ako bi
njihova pažnja samo za trenutak popustila. Ne gledaju jedno u drugo,
već nekud u prostoriju i u prošlost, a oči im lišene osećanja. Iza njih
neka debela žena sedi bezglasno plačući. Suze joj teku iz očiju niz obraze
i bradu i padaju na haljinu; ne obazire se na to i ne pokušava da ih za-
ustavi. Njene ruke mlitavo leže u krilu.
U toj nemoj predanosti i tuzi jedno dete bezazleno se igralo. Bila je to
devojčica od oko šest godina. Živahna i nestrpljiva, sjajnih očiju i crnih
kovrdža, tumarala je okolo.
Zastade pred čovekom kruškaste lobanje. Neko
posmatrala, onda pokaza na kutiju koju je on držao na kolenima. —
Imaš li violinu unutra? — upita ga zvonkim glasom koji zahteva.
Čovek je jedan trenutak posmatrao dete kao da ga ne razume. A
potom klimnu glavom.
— Pokaži je — reče devojčica.
— Zašto?
Kern je obuhvatio rukama kolena, sagnuo glavu i pustio da ga plima
dalje plavi. Imao je osećanje da ga odnosi, nekuda — samom sebi i
nečem vrlo stranom. Mala crnokosa devojčica čučala je do violiniste.
Sedela je tiho i nepokretno i gledala u njega.
Violina ućuta. Kern je umeo malo da svira na klaviru, i u muziku se
toliko razumeo da je mogao znati da je čovek divno svirao.
— Šuman? — upita starac pored violiniste. Ovaj
klimnu glavom.
— Sviraj još — reče devojčica. — Sviraj nešto da se sme-jemo. Ovde je
tako tužno.
— Mirjam! — tiho viknu njena mati.
— Dobro — reče violinista. Ponovo
namesti gudalo.
Kern se obazre. Vide sagnute potiljke i zabačena belasasta lica, vide
tugu i očajanje, i oseti blagu ozarenost koju je violina na nekoliko
trenutaka u njemu izazvala. Opazivši to, seti se mnogih sličnih prostorija
koje je dotle viđao, koje su bile ispunjene izgnanicima čija je jedina
krivica u tome što su rođeni i što žive. Postojalo je i ovde to a u isto
vreme postojala je ova muzika. Izgledalo je nepojmljivo. Bila je to
beskrajna uteha a ujedno strašna poruga. Kern primeti da glava
violiniste leži na violini kao na ramenu drage. Neću da propadnem,
mislio je dok je suton u velikoj prostoriji bivao sve dublji, neću da
propadnem, život je surov i sladak, još ga ne poznajem, on je melodija,
poklik, krik dalekih šuma, iznad nepoznatih vidika, u neznanim noćima,
neću da propadnem!
vreme ga je Tek posle nekog vremena primeti da je tišina. — Šta je to bilo? ■—
upita devojčica.
— To su bile Nemačke igre Franca Šuberta — promuklo reče
violinista.
Starac do njega nasmeja se. — Nemačke igre! — primeti i rukom pređe
po ožiljku na čelu. — Nemačke igre — ponovi on. Sekretar upali svetlost
kod vrata. — Sledeći — reče.

— Htela bih da je vidim. Kern dobi uput za ležaj u hotelu „Bristol" i deset karata za menzu na
Vaclavskom trgu. Dobivši karte, oseti da je veoma gladan. Skoro je trčao
Violinista je oklevao za trenutak; zatim otvori kutiju i izvadi
ulicama, iz straha da ne zakasni.
instrument. Bio je uvijen u ljubičastu svilenu maramu. Pažljivo ga otkri.
Nije se prevario. Sva mosta u menzi bila su zauzeta i morao je čekati.
Dete je dugo netremice posmatralo violinu. Potom oprezno podiže
Među onima koji su jeli vide jednog svog bivšeg univerzitetskog
ruku i dodirnu žice.
profesora, litede već da mu priđe da bi ga pozdravio, ali s e predomisli
— Zašto ne sviraš? — upita ga. Violinista
i

ođuslađe. Znao je da mnogi emigranti ne ž e l e da ih podsećaju n a njihov

ne odgovori.
raniji život.
— De, sviraj nešto — ponovi devojčica.
Posle n e k o g vremena v i d e d a j e violinista prišao i neodluč n o .-rt.1 0
— Mirjam! — tiho i uzdržljivo viknu s drugog kraja prostorije jedna M i l i n u m u . Violinista g a začuđeno pogleda i polako m u s a s v i m pi i d e
žena s odojčetom u krilu. — Dođi k meni, Mirjam! K e r n s e z b u n i . Videvši violinistu kako dolazi, d r ž a o j e d a g a v e ć
Devojčica se nije obazirala na nju. Gledala je violinistu. — Ne umeš da odavno poznaje; sada se priseti da n i s u j o š nijednom razgovarali.
sviraš? — Izvinite — reče. — Čuo sam vas malopre kad ste svi- i .di, i
— Umem. pomislih da možda ne znate ovdašnji red.
— Pa za. š t o onda no sviraš? — Pa i ne znam. A vi?
Vi ol i ni st a so zbunjeno o s v r t a o . Njegove velike, iznurene r u k o — Ja znam Bio sam već dvaput ovde. Vi ste odskora na-
stezale su v r a t violine. Neki ljudi U blizini obratiše p a ž n j u i polju?
po sinalraliu ga N i j e z n a o k u d bi gledao. — Cotrnaeit dana. Danas sam stigao ovamo.
I'a ne mogu ovde da sviram reče najzad. i.' i i i o pi. i d . i u s t a j u profesor i neko do njega. — Tamo će b i t i d v a
A z a š l o o e m o ž e š ? u p i t a devojčica. Ta sviraj! Ovde j e d o s a d n o . s l o b o d n a m o s t a — brzo reče. — Hajdemo!
— Mirjam! — viknu mati. Provlačili s u s e između stolova. Profesor im je dolazio u s u s r e t k r o z . taj
— Ima pravo dete -— reče starac s ožiljkom na čelu, koji j e s e d e o d o uzan prolaz. Dvoumeći se pogleda Kerna i i s t a d e . — Ne poznajem li ja
violiniste. — Hajde, svirajte. Možda će nas to sve m a l o r a z o n o d i t i . A vas?
valjda nije zabranjeno. — Bio sam vaš učenik — odgovori Kern.
Vi ol i ni st a je j o š j e d a n trenutak oklevao. Onda uze gudalo i z — Ah, tako, da. — Profesor klimnu glavom. — Recite, znate li možda
ku t ije, sile, ' i m g a i prisloni violinu uz rame. Prvi zvuk ,e jasan ljude kojima bi bili potrebni usisivači? Popust deset odsto i plaćanje u
lelu ja o k roz p rostor iju . ratama. Ili gramofoni s uklopljenim radijom?
!.. ino |e lulo K a o d a g a nešto dotače. Kao da neka ruka •i. I., Kern je samo za trenutak bio iznenađen. Profesor je bio autoritet u
potiskuje o d n j e g a . I l t e d e da se buni, ali nije mogao. N j e g o v a k o ž a s e proučavanju raka. — Ne, na žalost ne znam — r e č e sažaljivo. Znao je šta
protivila. Odjednom se naježi i skupi. Potom s e n i z v u č e i samo toplina znači prodavati usisivače i gramofone.
ostade. — Mogao sam to i pretpostaviti. — Profesor ga je rasejano gledao. —
Otvoriše se vrata kancelarije. Pojavi se sekretareva glava. I z i š a o je i za Oprostite, molim vas — reče potom, kao da govori nekome sasvim
sobom ostavio otvorena vrata. Bila su jasno osvetljena. U kancelariji je drugom, i udalji se.
već gorela svetlost. Kržljava mala sekretareva prilika tamno se odvajala Za ručak je bila čorba od ječmene prekrupe s govedinom. Kern je brzo
od vrata. Izgledalo je kao da bi hteo da kaže nešto — ali onda nakrivi ispraznio tanjir. Kada je podigao oči, vide da violinista sedi s rukama na
glavu i o s l u š n u . Potom se vrata za njim zatvoriše, polako i bešumno stolu, a tanjir pred njim netaknut.
kao da ih neka nevidljiva ruka gura.
— Ne jedete? — upita Kern iznenađen.
Samo još violina je tu. Ispunjava težak, mrtav vazduh, i kao da sve
menja — kao da nemu čamotinju mnogih malih života šćućurenih ovde
— Ne mogu.
u senci zidova rastvara i sliva u veliku zajedničku čežnju i tužbu. — Da li ste bolesni? — Kruškasta lobanja violiniste izgledala je, pod
svetlošću neosenčene lampe na tavanici, vrlo žuta i bezbojna.
— Nisam.

30 11
 — Trebalo bi da jedete — reče mu Kern.
Violinista ne odgovori. Zapali cigaretu i požudno poče pu-šiti. Onda
odgurnu tanjir u stranu. — Ovako se ne može ži-veti — izusti najzad.
Kern ga pogleda. — Nemate pasoš? — upita ga.
— O, da, imam. — Violinista nervozno ugasi cigaretu. — Ali ovako se
zaista ne može živeti! Ovako bez ičega! Bez tla pod nogama!
— Bože moj! — reče Kern. — Vi imate pasoš i violinu. Violinista ga
pogleda. — Pa to nema nikakve veze s tim —
odgovori razdražljivo.
— Zar ne shvatate?
— Shvatam.
Kern je bio neizmerno razočaran. Držao je da nešto naročito mora biti
onaj koji ume tako da svira. Od koga ima šta da se nauči. A sad vidi
pored sebe ogorčena čoveka, koji njemu, mada začelo petnaest godina
mlađem, izgleda kao samovoljno dete.
— Da li zaista nećete da jedete supu? — upita ga.
— Neću.
— Onda je dajte meni. Ja sam još gladan.
Violinista je gurnu njemu. Kern polako pojede. Svaka puna kašika
davala mu je snagu da odoli bedi i on nije želeo da od toga išta izgubi.
Potom ustade. — Zahvaljujem vam za supu. Milije bi mi bilo da ste je
sami pojeli.
Violinista ga pogleda. Njegovo lice bilo je izrovano borama. — Vi to,
verovatno, još ne razumete — reče odbojno.
— To se može lakše razumeti no što vi mislite — odvrati Kern. — Vi
ste nesrećni, i ništa više.
— Ništa više?
— Ne. U početku čovek misli da je to nešto naročito. Ali videćete posle
dužeg boravka napolju. Nesreća je najobičnija pojava.
Kern iziđe. Stupio je na ulicu i s čuđenjem opazi kako na drugoj
strani profesor šeta tamo-amo. Imao je svoj karakterističan stav — ruke
na leđima, napred malo nagnut, kao kad pred katedrom hoda
objašnjavajući neko zamršeno novo otkriće iz oblasti borbe protiv raka.
Samo što sad možda misli na usisivače i gramofone.
Kern je oklevao jedan trenutak. Ne bi on nikad oslovio profesora. Ali
sada, pošto je upoznao violinistu, priđe k njemu.
— Gospodine profesore — reče — izvinite što vas oslovljavam. Nisam
verovao da bih ikad mogao da vama dajem sa-vet. Ali sada bih želeo da
to učinim.
Profesor stade. — Lepo — odgovori rasejano. — Vrlo lepo. Zahvalan
sam za svaki savet. A kako beše vaše ime?
— Kern. Ludvig Kern.
— Zahvalan sam za svaki savet, gospodine Kerne. Sasvim izuzetno
zahvalan, zaista!
— Teško da je to savet. Samo malo iskustvo. Vi pokušavate da
prodajete usisivače i gramofone. Okanite se toga. To je gubljenje
vremena. Stotine emigranata to pokušavaju. To je isto tako besmisleno
kao kad biste hteli da zaključujete životna osiguranja.
— Baš to sam ovih dana hteo da pokušam — živo ga prekide profesor. —
Neko mi je rekao da je to lako i da se time može ponešto zaraditi.
— Ponudio vam je proviziju za svako osiguranje, zar ne?
— Da, naravno, dobru proviziju.
— I ništa drugo? Ni troškove, ni fiksum?
— Ne, to nije.
— To vam i ja mogu ponuditi. A ništa ne znači. Gospodine profesore,
da li ste već prodali koji usisivač? Ili gramofon?
Profesor bespomoćno pogleda u njega. — Nisam — reče čudno
postiđen. — Ali nadam se, uskoro.
— Ostavite se toga — uzvrati Kern. — To je moj savet. Kupite pregršt
vrpci za cipele. Ili nekoliko kutija masti za cipele. Hi nekoliko paketa
sigurnosnih igala. Male stvari koje su svakom potrebne. Time trgujte. Na
tome nećete mnogo zaraditi. Ali ponekad ćete nešto prodati. I time trguju
stotine emigranata. Ali ove igle se prodaju lakše nego usisivači.
Profesor ga je zamišljeno gledao. — Na to uopšte nisam dosad mislio.
Kern se zbunjeno smeškao. — To verujem. Ali razmislite o tome. Bolje
je. To znam. I ja sam ranije hteo da prodajem usisivače.
— Možda ste u pravu. — Profesor mu pruži ruku. — Hvala vam. Vrlo
ste ljubazni. — Glas mu odjednom postade čudnovato tih i skoro
pokoran, kao da je učenik koji se nije dobro spremio.
30
Kern se ugrize za usnu. — Bio sam na svakom vašem predavanju —
dodađe.
— Da, da. — Profesor odmahnu rukom. — Zahvaljujem vam,
gospodine — gospodine...
— Kern. Ali to nije važno.
— Ipak, važno je, gospodine Kerne. Izvinite, molim vas. Pomalo sam
zaboravan u poslednje vreme. I mnogo vam hvala. Mislim da ću
pokušati, gospodine Kerne.
Hotel „Bristol" bio je oronula mala straćara koju je zakupio odbor za
pomoć izbeglicama. Kernu je dodeljena postelja u sobi gde su stanovale
još dve izbeglice. Posle jela osetio je velik umor i odmah je legao da
spava. Ona dvojica još nisu bili tu. Nije ni čuo kad su došli.
Probudio se usred noći. Čuo je krike i smesta skoči. Bez razmišljanja
maši se kufera i odela i jurnu kroz vrata, pa hodnikom.
Napolju je sve bilo tiho. Na stepenišnom odmorištu zastade. Spusti
kufer i oslušnu, pa pesnicama protrlja lice. Gde je? Sta bi? Gde je
policija?
Polako se prisećao. Pogledao je sebe i nasmejao se oseća-jući
olakšanje i popuštanje. U Pragu je, u hotelu „Bristol", ima dozvolu
boravka za četrnaest dana. Nema razloga da se tako plaši. Sigurno je
nešto snivao. Vrati se. „To se ne sme ponovo d e s i t i " , pomisli. Samo još
da postanem nervozan. < t u d a j e s v e s v r š e n o .
O t v o r i v r a t a i p i p a j u ć i u pomrčini dođe do svoje postelje. Tiho
pusi i kult! i obsii odelo na donji deo postelje. Pa pi- p a j i n i p ot ra ž i
čehe. o d j e d n o m , baš kad htede da legne, oseti p o d r u k o m n e š t o
m e k o , t o p l o , što diše, i kao strela se trže.
— Ko je to? — sanjivo upita devojački glas.
K e r n zaustavi dah. Zamenio je sobu.
I m a li tu koga? — još jednom upita glas.
Kern je stojao ukrućen kao štap. Osećao je kako ga znoj probija.
Posle nekog vremena ču uzdah, a zatim kako se neko obrće. Pričeka
još nekoliko minuta. Pošto je i dalje bila potpuna tišina, i samo je još čuo
duboko disanje u tami, bešumno dohvati svoje stvari i pažljivo se išunja
iz sobe. U hodniku je stojao jedan čovek u košulji. Nalazio se pred sobom
u kojoj je Kern spavao i ukočeno ga gledao kroz naočari. Posmatrao ga je
kako sa svojim stvarima dolazi iz susedne sobe. Kern je bio suviše
zbunjen da bi mu objasnio. Bez reči prođe kroz vrata, pored tog čoveka
koji mu se nije sklonio. Smesti svoje stvari i leže u postelju. Prethodno je,
iz predostrožnosti, pogladio po ćebetu. Nikoga nije bilo pod njim.
Onaj čovek je još neko vreme stojao u otvorenim vratima. Njegove
naočari sijale su u slaboj svetlosti hodnika. Onda uđe i zatvori vrata koja
suvo krenuše.
U istom trenutku krici se opet javiše. Kern je sada shvatio.
— Ne tucite! Ne tucite! Za ime Hrista, ne tucite! Molim, molim! O!
Krici pređoše u prestravljeno grgotanje, pa onda zamreše. Kern se
uspravi. — Pa šta je to? — upita u tami.
Jedan prekidač kvrcnu i svetlost se upali, čovek s naoča-rima ustade i
ode do treće postelje. U njoj je ležao neki čovek, znojem obliven, dahćući,
unezverenih očiju. Onaj s naočarima uze čašu, napuni je vodom i
prinese ustima onome u postelji.
— De, popijte ovo. Snivali ste. Bezbedni ste.
Čovek je požudno pio. Jabučica na njegovom grlu dizala se i spuštala.
Zatim, iscrpen, spusti se natrag i sklopi oči duboko dišući.
— Šta je to? — upita Kern još jednom.
Čovek s naočarima priđe njegovoj postelji. — To, šta je? Sanja. Glasno
sanja. Pre nekoliko nedelja pušten je iz koncentracionog logora. Živci,
razumete li?
— Da — reče Kern.
— Stanujete li ovde? — upita čovek s naočarima.
Kern klimnu glavom. — Čini mi se da sam i ja malo nervozan.
Maločas, kad je taj vikao, ja sam istrčao. Mislio sam da je policija došla.
A posle sam zamenio sobu.
— Ah, tako.
— Oprostite molim vas — reče treći čovek. — Sad ću ostati budan.
Oprostite.
— Ma, glupost! — Onaj s naočarima pođe svojoj postelji.
— To malo snivanja nikako nam ne smeta. Je li, mladiću?
— Nikako — potvrdi Kern.
Prekidač kvrcnu i ponovo se smrači. Kern se ispruži. Dugo nije mogao
da zaspi. Čudno je bilo malopre ono u susednoj sobi. One meke grudi
pod tankim platnom. Još je to osećao, kao da je njegova ruka usled toga
postala drugačija.
12
 Čuo je kasnije kako je onaj treći ustao i seo do prozora. Njegova Gtsdarlca m u donese kafu. — Još su ovde stvari starog Sellgmana —
pognuta glava crno se isticala prema sivilu praskozorja — kao mračan reče i pokaza na jedan kufer. — Šta ću s njima?
kip roba. Kem ga je neko vreme po-smatrao. Potom ga san obrva. — Je 1 1 l o onaj Jevrejin sa sivom bradom?
Gazdarica klimnu glavom. — Mrtav je, to sam čula. Ništa
vilo.

Jozef Stajner se lako vratio preko granice. Dobio ju je poznavao, a bio i l o | e d o s t a o pojedincu. Ne znate gde su mu deca? A o t k u d b i h to
j e , kao stari vojnik, vičan izviđanju. U ratu je bio čelni komandu, i već z n a l a ? Ne mogu se valjda još i o tome brinuti I
I! ) 1 I ) . godino dobio je gvozdeni krst za jedno Irsko izviđanje sa kog je To i> tačno Štajner privuče kufer i otvori ga. Ispade
doveo zarobljenika. množinu kalupu s r a z n i m koncima. Ispod njih ležao je uredno
I'osle jednog sata b i o je van opasnosti. Uzeo je tramvaj za Meč. Nije bilo umolim pm kaiševa I'a jedno odelo, par cipela, jedna jev-
m n o g o sveta u kolima. Kondukter ga pogleda. — Već natrag? " | l i knjiga, n e š t o rublja, n e k o l i k o tabaka S koštanim dug-
K a r l u za Beč, običnu — odgovori Stajner. Bogme m< ioni. mulu k o ž n a vrećica s a šilinzima, dva molitvena re-
je to brzo išlo — reče kondukter. ........' 1 ' " l i molltvtnl Ogrtafi u v i j e n u t a n k u hartiju.
Stljntl podiže oči. — Poznato mi je to — nastavi konduk ter. — — r i i | i m n o g o za eto Ilvol, je li, Tereza? — primeti Štajner.
Svakog dana prolazi nekoliko takvih transporta — brzo 60V( K upozna — Neki Imaju J n fl m u n j e
činovnike. Muka je to. Ovim kolima ste se vozili; kanda se više ne 1
......... 1
............. Nbip.ei pregleda jevrejsku knjigu i nađe
sećate? ...........tralnjoj llrunl o m o t u u m e t n u t jedan l i s t i ć . Pažljivo ga
Ne / n a m uopšte o č e m u govorite. 1
vuči N m njemu | i < b i l a n e k u m a s l i l o m napisana adresa. — / M m
Kondukter s e nasmeja. /.načete već. Stanite na zadnju platformu. Tamo ću a«* p i v o rupttatl. — štajner ustade. — Hvala, T . M ,,I, U.I li.ilI I

Ako dođe kontrolor, skočite dole; ali verovatno da neće doći u ovo doba.
Tako biste uštedeli kartu.
— Dobro.
Stajner ustade i ode pozadi. Osećao je povetarac i video kako proleću
mala vinogradarska sela. Duboko je disao i uživao u najsilnijem zanosu
koji postoji — u zanosu slobode. Osećao je krv u žilama i toplu snagu
mišića. Živi. Nije uhvaćen. Zivi, umakao je.
— Uzmi cigaretu, brate — reče kondukteru koji je došao na zadnju
platformu.
— Rado bih uzeo. Samo ja sada ne smem pušiti. Na dužnosti sam.
— A ja sada smem da pušim?
— Da. — Kondukter se dobroćudno nasmeja. — U tome imaš
preimućstvo nada mnom.
— Da — reče Štajner i duboko povuče mirisan dim. — U tome imam
preimućstvo nad tobom.
Otišao je u pansion u kome ga je policija ranije uhvatila. Gazdarica je
još sedela u kancelariji. Trgla se ugledavši Štajnera. — Ovde ne možete
stanovati — brzo izjavi.
— Ipak! — Štajner spusti ranac.
— Gospodine Štajneru, nemoguće je! Policija može svakog dana opet
doći. Onda će mi zatvoriti pansion!
— Lujzice — mirno reče Štajner — najbolji zaklon u ratu bila je sveza
jama od granate. Skoro nikad nije se desilo da odmah zatim ponovo
udari u nju. Zato je u ovom času vaš stan jedan od najsigurnijih u Beču.
Gazdarica se očajno uhvati za plavu kosu. — Vi ste moja propast! —
patetično izjavi.
— Ala je to lepo! Oduvek sam želeo da to jednom budem. Nečija
propast! Vi ste romantična priroda, Lujzice! — Štajner se okrete. — Ima
li još malčice kafe! I jedna rakija?
— Kafe? I rakije?
— Da, Lujzice! Znao sam ja da ćete vi mene razumeti. Tako zgodna
žena! Je li šljivovica još tu, u zidnom ormanu?
Gazdarica ga je bespomoćno gledala. — Da, naravno — reče potom.
— Baš kako treba! — Štajner uze bocu i dve čaše. — I vi ćete?
— Ja?
— Da, vi! A ko bi drugi?
— Neću.
— Ali, Lujzice! Meni za ljubav. Bezdušno je da čovek sam pije. Evo —
napuni čašu i pruži je njoj.
Gazdarica je oklevala. Onda uze čašu. — Dobro, neka bude. Ali vi
nećete ovde stanovati, je li?
— Samo nekoliko dana — reče Štajner umirujući je. — Ne duže od
nekoliko dana. Vi mi donosite sreću. Nešto sam naumio. — Smeškao se.
— A sada kafu, Lujzice!
— Kafu? Nemam ovde kale
Šljivovici Večeras ću kasno doći. Biće najbolje da me smestite u
prizemlju, prema dvorištu. Odande mogu hitro napolje.
Gazdarica htede još nešto reći. Ali Stajner podiže ruku. — Ne, ne,
Tereza! Ako vrata ne budu otvorena, doći ću sa celokupnom bečkom
policijom. Ali, siguran sam, biće otvorena! Božja je zapovest da se
beskućnicima da krov nad glavom. Zato sleduje hiljadu godina najvećeg
blaženstva na nebu. Moj ranac već sada ostavljam.
Ode. Znao je da je besmisleno produžavati razgovor, a znao je i za
čudnovato jako dejstvo ostavljenih stvari na građane. Njegov ranac biće
za njega bolji konačar od svakog daljeg pokušaja nagovaranja. Poslednji
otpor gazdaričin pobediće samo svojim nemim prisustvom.
Otišao je u kafanu „Sperler". Hteo je da se nađe s Rusom, Černikovom.
U zatvoru su se dogovorili da tu jedan drugog čekaju po ponoći prvog i
drugog dana posle Stajnerovog izlaska iz zatvora. Rusi bez državljanstva
imali su petnaest godina dužu praksu od Nemaca. Černikov mu je
obećao da će se raspitati može li se u Beču kupiti lažna isprava.
Stajner sede za sto. Hteo je da poruči neko piće. Ali nijedan kelner nije
obraćao pažnju na njega. Nije bilo uobičajeno da se mora nešto naručiti;
većina nije imala novaca za to.
Lokal je bio prava pravcata emigrantska berza. Pun ljudi. Mnogi
spavaju sedeći na klupama i stolicama; neki sede na podu leđima
oslonjeni na zid. Koriste vreme da besplatno spavaju dok se ne zatvori
kafana. A posle, od pet sati pa do podne, šetaju čekajući da se kafana
opet otvori. Većinom su to intelektualci. Oni su najmanje umeli da se
snađu.
Jedan čovek u kariranom odelu, lica kao pun mesec, sede pored
Stajnera. Neko vreme ga je posmatrao živim crnim očima. — Nešto na
prodaju? — upita zatim. — Nakit? I staro? Plaćam u gotovu.
Stajner odmahnu glavom.
— Odelo? Rublje? Cipele? — Pri tom ga je prodorno gledao. — Možda
burma?
— Odbij, lešinaru — promumla Stajner. Mirzeo je trgovce koji hoće da
bespomoćnim emigrantima za nekoliko groša otmu ono malo stvari
Vi knu ktlnara koji preinače. — Halo! Jedan konjak! Kelner mu
d o l i n i sumnjiv p o g l e d i priđe.
— I l t r đ o i i l e II a d v o k a t a ? Dvojica su danas ovde. Preko u u g l u
pravobrinilai Silbar lz berlinskog apelacionog suda — jedan
šiling :.a ve l o va i ij e. A /.a okruglim stolom d o vrata, S a v e ! ink
prvostepenog suda Epštajn iz Minhena — pedeset g i o š .i l. u n s u d o v a n j e .
Među nama — Silber je bolji.
— N e i u a d v o k a t a , konjak hoću — odvrati Stajner. Kelner stavi ruku
na uvo. — Jesam li dobro razumeo?
Konjak?
D a . Piće k o j e postaje bolje kad čaše nisu premale.
— Vrlo d o b r o . Oprostite, nagluv sam. A i nisam više na to imvikno
Ovde s e skoro samo kafa traži.

— Am i, Lm t i , dete. Eto, tu preko stoji. Kladim se da je

D o b i o O n d a d o n e s i t e konjak u šolji za kafu. K i l m i donese
k o n j a k i zastade kod stola. — Sta je? — u p d u ga Stajner. — Želite da
dobi i
posmatrate kako pijem?
<!u d o M I -.idilo nusmeja vi ste baš onaj pravi! Uos-talom, o e
M o r a s e u n a p r e d platiti. Ovde ne ide drukčije. Inače b i s m o
/ o v o m s e l.ujza. I m e m i je Tereza.
propali.
— Tortu Jt unl
— Ali, ttkO, u redu!

30 13
 I taj ni i plati To ja suviše — reče kelner.
— Kako luvliel To je vaš bakšlš.
IbikšlVi' Kelner se prosio naslađivao
Po ■ ...I i e i " e p o l o m Inmuto O v o i n i je prvi ovde za
nekoliko g o d i n u H v a l a vam m n o g o , g o s p o d i n e ! Sada se opet
one. .mi ki l o pi u vI č ove k I
Nekoliko minula ka snij e Itu. - i s e p o j a v i n a vratima. Odmah
Ugleda St ajn era I sede do nj ega
— Već sam mislio, Cernikove, da više niste u Beču.
R U J ie nasmeja. — Kod nas je verovatno uvek nevero-vnlno. Prokljuvio
sam sve što želite da znate.
Štajner popi konjak. — Ima li isprava?
— Ima. Čak vrlo dobrih. Najbolji falsifikati, kakve već odavno nisam
video.
— Moram odavde! — reče Štajner. — Moram doći do isprava! Bolje je
s lažnim pasošem rizikovati robiju nego svakodnevno strepiti i biti
hapšen. Šta ste videli?
— Bio sam u „Helebardi". Tamo se sada ti ljudi sastaju. Isti oni od
pre sedam godina. Pouzdani su u svom poslu. Najjevtinija isprava košta,
doduše, četiri stotine šilinga.
— A šta se dobije za to?
— Pasoš mrtvog Austrijanca. Važi još godinu dana.
— Godinu dana. A onda?
Černikov pogleda Štajnera. — Možda će moći da se u inostranstvu
produži. Ili da vesta ruka izmeni datum. Štajner klimnu glavom.
— Ima još dva pasoša umrlih nemačkih izbeglica. Ali njima je cena
po osam stotina šilinga. Potpuno falsifikovan ne može se dobiti ispod
hiljadu pet stotina. Ne bih vam takav ni preporučio.
Černikov strese pepeo sa cigarete. — Od Društva naroda zasad se
nemate čemu nadati. Pogotovu oni koji su ilegalno, bez pasoša,
doputovali. Umro je Nanzen koji je nama izdej-stvovao pasoše.
— Četiri stotine šilinga — reče Štajner. — A ja imam dvadeset i pet.
— Može se i cenjkati. Do trista pedeset, držim.
— To je isto prema dvadeset i pet. Ali nemam kud; moram gledati da
dođem do novca. Gde je „Helebarda"?
Rus izvuče iz džepa cedulju. — Evo adrese. I ime kel-nera koji
posreduje. On će pozvati ljude kad mu vi naložite. Za to dobij a pet
šilinga.
— Dobro. Videću kako ću to izvesti. — Štajner pažljivo uze cedulju.
— Srdačna vam hvala za trud, Černikove!
— Ama, molim vas! — Rus podiže ruku kao da se brani.
— Ispomažemo se kada je mogućno. Svaki od nas može svakog dana
zapasti u isto stanje.
— Da. — Štajner ustade. — Ovde ću vas opet potražiti da bih vas
obavestio.
— Dobro. Često sam ovde u ovo doba. Igram šah sa južno-nemačkim
prvakom. N i k a d a no bih pomislio da bih u normalno
d a igram s takvim autoritetom. —
Ctrnikov 11 pri tom naimali. — Sah je moja strast.
Stajnoi mu klimnu glavom. Onda prekorači nekoliko pospan i h
mladih ljudi koji s u otvorenih usta sedeli uza zid, i dođe d o vrata / . a
..lolom sudskog savetnika Epštajna sedi neka pođbula .levrejka.
Sklopljenih r u k u bulji, kao u nepouzdanog boga, u K p .šlajna koji je
blagoglagoljivo poučava. Na stolu p r e d njom leži pedeset groša.
Epštajnova maljava leva ruka položena u z . njih kao velik pauk koji
vreba.
Štajner napolju duboko odahnu. Blag noćni vazduh učini m u s e kao
vino posle mrtvog dima i sive bede u kafani. , Moram odavde pobeći",
pomisli, „moram po svaku cenu po-beći!" Pogleda na sat. Bilo je već
kasno. Ali on ipak odluči da pokuša d a nade još i Varalicu.
■ u u o je prazan bio mali bar koji mu je Varalica naveo kao svoj
slabu l o k a l . Samo dve nakinđurene devojke, kao papagaji na niklenoj
šipci, čuče na visokim stolicama.
l )a li j e l -'rod bio ovde? — upita Štajner miksera.
l-'t «.17 Mikser g. a o š t r o osmotri.
KiedV
fl l u m o ć e n a š n j i m , brale. Šta b i s m o drugo? M H - ,
I I .I -..i
— Da li će ae vratiti?
I'ojma nemam.
ovom reči. — — Lepo. Čekaću ga. Dajte mi jednu votku.
Čekao je otprilike jedan sat. Razmišljao je šta bi sve mogao da unovči.
Ali jedva dogura do sedamdeset šilinga.
Devojke su ga samo letimice posmatrale. Posedoše još neko vreme, pa
onda se naduto odgegaše. Mikser poče da baca sebi kocke iz pehara.
— Hoćemo li da iskoturamo koju? — upita Stajner. —■ Uvek sam
spreman.
Promućkaše kocke i Stajner dobi. Igrali su dalje. Stajner dvaput
uzastopce, u dva hica, izbaci četiri keca. — Izgleda da s kečevima imam
sreću — reče.
— Vi uopšte imate sreću — odgovori mikser. — Sta ste astrološki?
— To ne znam.
— Izgleda mi da ste lav. Ili bar imate sunce u lavu. Pomalo su u to
razumem. Poslednja runda, je li? Fred više neće doći. Još nikad nije u
ovo doba došao. Potrebni su mu san i mirne ruke.
Promešaše kocke i Stajner ponovo dobi. — Eto — reče mikser
zadovoljan i gurnu mu pet šilinga — začelo ste lav. Sa snažnim
Neptunom, mislim. U kom ste mesecu rođeni?
— U avgustu.
— Onda ste tipičan lav. Sjajni izgledi za ovu godinu.
— Za to primam na sebe celu prašumu punu lavova. — Stajner
isprazni svoju čašu. — Hoćete li Fredu reći da sam bio ovde? Da ga je
Stajner tražio. Sutra ću opet navratiti.
— Dobro.
Stajner krete natrag u pansion. Put dugačak, a ulice prazne. Nebo
osuto zvezdama, a preko zida pokatkad dopre miris ras-cvetanog
jorgovana. Bože moj, Marija, pomisli on, ne može ovo večno trajati...
Kern ude n jodnu drogeriju u blizini Vaclavskog trga. U izlogu je video
nekoliko boca toaletne vode s etiketom laboratorije njegovog oca.
— „Far" — toaletna vodal — Kern u ruci obrće bocu koju je đrogei ista
doneo s police Odakle vam ovo?
Mrogerista »legnu ramenima. To vise ne znam. Dolazi iz Nemačke.
odavno je već imamo. Želite li da kupite bocu?
— Ne samo jednu. Sest. - Sest?
Da, zasad .šest. Kasnije još više. Trgujem time. Naravno, moram
dobiti proviziju.
Diogerisla pogleda Kerna. — Emigrant? — upita.
Kern ..lavi boru na tezgu. — Znate — reče ljutito — to pitanje već m i
je dosadno kad ga civil postavi. Naročito kad u d/epu imam dozvolu
boravka. Bolje da kažete koliko ćete mi dali procenata?
viTini' i m a o sreću — Deset.
To je smešno. Pa kako ću onda ja nešto da zaradim?
Možete dobiti i dvadeset pet procenata — reče vlasnik radnja koji
jo prišao. — Čak i trideset ako uzmete deset boca. Hlći ino si. -i ni d. i
oslobodimo tih starih trica.
. ' i n e l i u . ' ' Kern uvredeno pogleda vlasnika. — To |. i vim
l / v u n i c.lii. i l o .delna voda Znate li?
' i ' nlk i n \ ........Iiiftno gari prst u uvo. — Može biti. Onda
si. s i g u .......'adovoljnl I sa dvadeset procenata.
Triđ. ' . i l |e najmanje l'a to nema nikakve veze s kva-blelom Možete
m i dati trideset procenata, pa toaletna voda ipak može bili dobra, zar
ne?
Drogerista iskrivi usta. — Sve su toaletne vode iste. Dobre su
/ . a m o one za koje se pravi reklama. U lome je sva tajna.
Kern ga pogleda. — Za ovu se začelo više ne pravi reklama. Prema
tome je, svakako, vrlo loša. Onda bi trideset i pet procenata bila
odgovarajuća provizija.
— Trideset — odvrati vlasnik. — Ipak je pokatkad još traže.
— Gospodine Burek — reče drogerista — mislim da biste mu mogli
dati trideset pet procenata ako uzme celo tuce. Raspituje se, s vremena
- A šta će vam
na vreme, uvek isti čovek. Ali on je ne kupuje; hoće samo da proda
recept.
— Recept! Mili bože, samo nam još to treba! — Burek podiže ruke kao
.i i

m . d o i . i . ' m i s l t . — Pre jednog sata je otišao — reče

u odbranu.
polom.
— Recept? — Kern načulji uši. — A ko to hoće da vam proda recept?

30 14
 Drogerista se nasmeja. — Neki koji tvrdi da je njegova bila ta
laboratorija. Naravno, čista laž! Sta sve ne izmisle ti emigranti!
Kernu za trenutak stade dah. — Znate li gde stanuje taj čovek? —
upita.
Drogerista slegnu ramenima. — Mislim da je tu negde njegova adresa.
Nekoliko puta nam je davao. Našto vam?
— Mislim da je to moj otac.
Ona dvojica izbeče oči na Kerna. — Je li istina? — upita drogerista.
— Da, verujem da je to on. Tražim ga već dugo.
— Berta! — vlasnik uzbuđeno viknu ženi koja je u pozadini radila za
pisaćim stolom. — Imamo li još adresu onoga gospodina koji je hteo da
nam proda recept za toaletnu vodu?
— Mislite gospodina Strana, ili onu staru budalu koja se ovde
nekoliko puta vrzmala? — doviknu žena.
— Do vraga! — Vlasnik radnje postiđeno pogleda Kerna. — Oprostite!
— Brzo ode u pozadinu.
— To se dešava kada se s nameštenicom spava — pakosno objasni
drogerista iza gazdinih leđa.
Posle nekog vremena vlasnik se dahćući vrati sa ceduljom.
— Evo adresa. To je neki gospodin Kern. Zigmund Kern.
— To je moj otac!
— Zaista! — Vlasnik predade Kernu cedulju.
— Eto adresa. Poslednji put bio je ovde otprilike pre tri nedelje.
Izvinite za predašnju primedbu. Vi već znate.
Ne mari ništa. Kado bili hteo da odmah odem. A posle r i i d. i se
vratim po b o c o .
Naravno. Ima vremena.
K u ć a u k o j o j j e trebalo d a stanuje Kcrnov otac bila je u Tucarovoj
u l i c i , u b l i z i n i pijace. M i a ć n a i z a p t i v e n a , mirisala j e n a vlažne
zidove i kupus.
K e r n s e p o l a k o peo stepenicama. Čudno je bilo, a l i on se p o m a l o
pribojavao d a s a d a , posle tolikog vremena, opet v i d i svoga oca —
suviše se navikao da nikad na nešto bolje ne n a i đ e .
N a trećem spratu zazvoni. Posle nekog vremena začu da se i z a v r a t a
vuku nečije noge, a iza okruglog oka na vratima po r u . n e s e kartonski
poklopac. Kern vide u sebe uprto jedno c i n o o k o .
— Ko je? — upita mrzovoljan ženski glas.
— Hteo bih da govorim s onim koji tu stanuje — odgovori K e r n .
O v d e niko ne stanuje.
— O, da! Eto, već vi tu stanujete! — Kern pogleda pločicu n i
vratima — Gospođa Melanija Ekovska, zar ne? Ali ne bih H viimii dii
govorim.
— No, dakle?
1 1 1 ■ ■ > bih da g o v o i i m H jednim čovekom koji tu S t a n u j e
O v d e nijedan č o v e k n e stanuje. K < n i pogleda u okruglo crno oko.
Možda je tačno, može b i l i da se njegov otac davno odselio. Oseti se
odjednom prazan i razočaran.
— A kako se zove t a j ? — upita žena iza vrata.
Ispunjen nekom nadom, Kern diže glavu. — Ne bih hteo da to kroz
celu kuću vičem. Ako otvorite vrata, reći ću vam.
Sa otvora nestade oka. Jedan lanac zveknu. „Pa to je prava tvrđava",
pomisli Kern. Bio je prilično siguran da njegov otac ipak još ovde
stanuje; inače ne bi žena dalje ispitivala.
30
Vrata se otvoriše. Snažna Čehinja rumenih obraza i široka lica odmeri
Kerna od glave do pete.
— Hteo bih da govorim s gospodinom Kernom.
— Kern? Ne poznajem ga. Ne stanuje ovde.
— Sa gospodinom Zigmundom Kernom. Zovem se Ludvig Kern.
— Tako! — Žena ga nepoverljivo promotri. — To može svako reći.
Kern izvadi dozvolu boravka. — Evo — molim, pogledajte ovu ispravu.
Lično ime omaškom je pogrešno napisano; ali ostalo, eto, vidite.
Žena pročita ceo listić. Dugo potraj a. Potom mu vrati. — Rođak?
—' Da. — Nešto zadrža Kerna da ne kaže više. Sada je bio čvrsto uveren
da je tu njegov otac. Žena se odluči. — Ne stanuje ovde — kratko izjavi.
— Dobro — odvrati Kern. — Onda ću vam reći gde ja stanujem. Hotel
„Bristol". Ostajem ovde samo nekoliko dana. Pre odlaska rado bih
govorio sa gospodinom Zigmundom Kernom. Imam da mu nešto predam,
dodade gledajući u ženu.
— Tako?
— Da. Hotel „Bristol". Ludvig Kern. Laku noć.
Siđe niz stepenice. — Gospode bože, pomisli, pravi Kerber ova koja mu
stražari. Ipak bolje da stražari no da ga izda.
Vrati se u drogeriju. Vlasnik mu polete u susret. — Jeste li našli oca?
— Na licu mu se ogledala sva radoznalost čoveka koji nema u životu
nikakvih uzbuđenja.
— Još nisam — odgovori Kern, odjednom ozlovoljen. Ali tamo
stanuje. Nije bio kod kuće.
— Tako šta! Pa to je zaista slučajnost, zar ne?
Vlasnik stavi ruke na sto i spremi se da naširoko priča o čudnim
slučajnostima u životu.
— Za nas nije — reče Kern. — Nama je pre slučajnost kada se nešto
normalno dešava. Šta je s toaletnom vodom' Samo šest boca mogu uzeti,
za sada. Nemam više novca. Koliko mi procenata dajete?
Vlasnik razmisli za trenutak. — Trideset i pet — izjavi potom
velikodušno. — Ovako šta ne dešava se svaki dan.
— Dobro.
Kern plati. Drogerista uvi boce. Za to vreme žena po imenu Berta
prišla je iz pozadine da bi videla mladog čoveka koji je pronašao svog
oca. Uzbuđeno je žvakala nešto nevidljivo.
—■ Znate — reče vlasnik — šta sam hteo još da kažem — toaletna
voda je vrlo dobra. Vrlo dobra, zaista.
— Hvala! — Kern uze paket. — Onda ću, nadam se, uskoro doći po
ostatak.
Ode u hotel. U sobi otvori paket i u torbu spakova dve boce s nekoliko
sapuna i bočica jevtinog parfema. Hteo je da odmah pokuša da nešto
proda.
Kad je izišao u hodnik, vide da je neko napustio sobu pored njegove.
Devojka srednje visine, u svetloj haljini, noseći pod miškom nekoliko
knjiga. U prvi mah Kern nije obratio pažnju. Bio je zauzet
izračunavanjem cene za toaletnu vodu. Ali odjednom mu dođe na um da
je devojka došla iz sobe u koju je on ranije omaškom noću ušao, pa
zastade. Imao je osećanje kao da bi ona još i sada mogla da ga pozna.
Devojka, i ne osvrnuvši se, ode niz stepenice. Kern još malo pričeka.
Potom brzo pođe za njom kroz hodnik. Iznenada ga obuze radoznalost da
vidi kako ona izgleda.
Siđe niz stepenice i zagleda svuda naokolo; ali devojke nigde nije bilo.
Ode do izlaza i pogleda duž ulice. Prazna, u prašnjavoj svetlosti. Samo
nekoliko ovčarskih pasa gušalo se na kolovoznom nasipu.
15
 Vrati se u hotel. — Nije li malopre neko izišao? — upita portira koji je
ujedno i kelner i poslužitelj.
— Samo vi! — Portir ga ukočeno pogleda. Čekao je da Kern na njegov
vic prsne u grohotan smeh.
Kern se nije nasmejao. — Jedna devojka, mislim — doda-de sad. —
Jedna mlada dama.
— Ovde ne stanuju dame — mrzovoljno odvrati portir. Bio je uvređen
što je protraćio svoju duhovitost. — Samo žene.
— Niko, dakle nije izišao?
— Jeste li vi iz policije da biste morali to tako tačno da znate? —
Sada je portir bio otvoreno neprijateljski raspoložen.
Kern ga začuđeno pogleda. Nije mogao da shvati šta mu je. Nije ni
primetio vic. Izvadi iz džepa paklo cigareta i ponudi portira.
Kern brzo ostavi novine i ustade. — Vidim da ste zaboravili svoje
cigarete — reče. — Mogu li vas ispomoći.
Izvadi svoje paklo. Mnogo bi dao da sada ima kutiju za cigarete. Paklo
je bilo izgužvano i na ivicama poderano. Pruži ga devojci. — Doduše, ne
znam da li ovu vrstu pušite. Portir ih je maločas odbio. Suviše su mu
loše.
Devojka pogleda cigarete. — Pušim iste — reče.
Kern se nasmeje. — Najjevtinije. To je već skoro kao da smo jedno
drugom ispričali istoriju svoga života.
Devojka ga pogleda. — Mislim da je već sam hotel priča.
— Tačno.
Kern ukresa šibicu i pripali devojci cigaretu. Slaba crven-k a s t a
s v e t l o s l o b a s j a usko, tamnoputo lice s gustim tamnim o b i v a m a ( h' i

— Hvala — odgovori ovaj hladno. — Ja pušim nešto bolje. v e l i k e i s v e t l e , a usta puna i meka. Ne bi mogao M, I ii. i b |.-
— Verujem. d e v o j k a I epa i da li mu se sviđa; samo, imao i< ('udno i r . e r. i n j e ne ke
Kern vrati cigarete u džep. Još jedan trenutak je stojao i razmišljao. t i h e i daleke povezanosti s njom — n j e g o v a r u k a l e ž a l a j e na n j e n i m
Devojka mora da je još u hotelu. Verovatno je onda u holu bila. Vrati se. grudima pre no što ju je i p u . i i . r v. 1 0 . V i d i s a d a kako diše; i odjednom,
Hol je bio uzana duga prostorija s betonskom terasom ispred nje. mada svestan da j e g l u p o , t u r i ruku u džep.
Vodila je u zidom ograđen vrt u kom je bilo nekoliko jorgovana. Kern — Jeste li već dugo napolju? — upita je.
pogleda kroz staklena vrata. Opazi devojku gde sedi za stolom. Nalaktila — Dva meseca.
se i čita. Sem njega nije bilo nikog u holu. Nije mogao da odoli. Otvori — To nije dugo.
vrata i uđe. — Beskrajno je.
Devojka podiže pogled kad ču vrata. Kern se zbuni. — Dobro veče — Kern iznenađeno podiže oči. — U pravu ste — reče potom. — Dve
reče ustežući se. godine nije dugo. Ali dva meseca su beskrajni. Pa ipak to donosi neku
Devojka ga pogleda. Onda klimnu glavom i nastavi da čita. korist: skraćuje se što duže traje.
Kern sede u ugao sobe. Malo kasnije ustade i uze nekoliko novina. — Mislite li da će još dugo trajati? — upita devojka.
Odjednom dođe sam sebi smešan i milo bi mu bilo da je već napolju. Ali — Ne znam. O tome više ne razmišljam.
učini mu se skoro nemoguće da odmah ustane i iziđe. — A ja neprekidno.
Razvi novine i poče da čita. Posle nekog vremena vide kako se devojka — I ja sam o tome razmišljao kad sam dva meseca bio napolju.

mašila svoje torbice i otvorila je. Izvadila je i otklopila srebrnu kutiju za

cigarete. Potom je1, ne uzevši cigaretu, opet zaklopi i vrati je u torbicu.

82 83
 Devojka zaćuta. Glava joj je bila zamišljeno spuštena, i polako je
pušila duboko uvlačeći. Kern je posmatrao njenu gustu i malo
kovrdžavu kosu kojom joj je lice bilo uokvireno. Rado bi rekao nešto
naročito, nešto duhovito, ali ništa mu nije padalo na um. Pokuša da se
priseti kako bi u sličnoj prilici postupili svetski junaci iz nekih knjiga
koje je čitao — ali njegov mozak kao da je usahnuo, a i oni junaci
verovatno nikada nisu bili u emigrantskom hotelu u Pragu.
— Zar već nije sasvim mračno za čitanje? — upita najzad.
Devojka se strese kao da su joj misli odlutale. Onda zaklopi knjigu
koja je ležala pred njom. — Ne. I neću više ni čitati. Nema svrhe.
— Ponekad čitanje odstrani misli — reče Kern. — Ako naiđem na
kriminalni roman, pročitam ga u jednom dahu.
Devojka su umorno nasmeši. — Ovo nije kriminalni roman. Ovo je
udžbenik anorganske hernije.
— Ah, tako! Bili ste na univerzitetu?
— Da. U Vircburgu.
— Ja sam bio u Lajpcigu. I ja sam u prvo vreme nosio sobom svoje
udžbenike. Nisam hteo da zaboravim. Kasnije sam ih prodao; bili su
suviše teški za nošenje, a za taj novac kupio sam toaletnu vodu i sapune
da bih time trgovao. Od toga sada živim.
Devojka ga pogleda. — Vi mi baš ne ulivate mnogo hrabrosti.
— Ne želim da vas obeshrabrim — brzo odgovori Kern. — Kod mene
je bilo nešto sasvim drugo. Nisam imao nikakve isprave. A vi, verovatno,
imate pasoš.
Devojka klimnu glavom. — Imam pasoš. Ali za šest nede-lja ističe mu
rok.
— Ne čini ništa. Začelo ćete moći da ga produžite.
— Ne verujem.
Devojka ustade.
— Ne biste li popušili još jednu cigaretu? — upita Kern.
— Ne, hvala. I tako odviše pušim.
— Neko mi je rekao jednom da jedna cigareta u pravom času više
vredi od svih ideala sveta.
— To je tačno. — Devojka se nasmeja i Kernu se odjednom učini vrlo
lepa. Mnogo bi dao da i dalje razgovara s njom, ali nije znao šta da uradi
da bi još ostala.
— Ako vam bilo čim mogu pomoći — brzo reče — rado i u tO u č i n i l i
Poznajem prilike u Pragu. Bio sam već dvaput o v d e Z o v e m s e Ludvig
K e r n i stanujem u sobi desno od vaše.
D evoj ka ga osm ot r i br z i m po g l ed om . Ker n već pomisli da se
i z d a o . A l i o n a m u s r d a č n o pruži ruku. Oseti snažan stisak. — Ja ću
vam se rado obratiti ako ne budem nešto znala — reče ona. — Mnogo
vam hvala.
Ona uze svoje knjige sa stola i pope se stepenicama.
Kern je još malo posedeo u holu. Sada je, odjednom, znao s v e .što je
trebalo da kaže.
J o š j e d n o m , S t a j n e r u — reče Varalica. — Bog sveti zna, i e k
j u . i n i z b o g v a š e / ; d e b i j a preko u „Prpi" nervozniji no I m d i i I g r a m u
, ,D ž okej kl u bu " .
S e d e l l s u u b . u u i P r e d j e držao generalnu probu sa Staj-nerom.
Hteo je da ga, sada prvi put, u obližnjoj maloj kafani pusti protiv
nekoliko malih varalica. Stajner je u tome video jedini način da bi možda
došao do novca — ne uzimajući u o b z i r krađu i opasnu pljačku.
Oko pola sata vežbali su trik sa kečevima. Džeparoš je, najzad, bio
zadovoljan, pa ustade. Bio je u smokingu. — Moram ići. Opera. Velika
premijera. Lemanov peva. Pri stvarno velikoj umetnosti uvek ima za nas
posla. Ljudi su pri tome duhom odsutni, razumete li? — Pruži ruku
Stajneru.—-Uostalom — sada se setih — koliko imate novca?
— Trideset dva šilinga.
— To je suviše malo. Burazeri moraju videti veću paru, inače neće da
zagrizu. — Maši se u džep i izvadi novčanicu od sto šilinga.
— Evo, time platite kafu. Onda će već neki doći. Novac mi vratite po
gazdi; on me poznaje. Još jednom: kratko igrati i paziti kad naiđu četiri
dame! Sa srećom!
Štajner uze novčanicu. — Ako izgubim, ne mogu vam nikad vratiti.
Varalica sleže ramenima. — Pa onda je propalo. Veštakov maler. Ali vi
nećete izgubiti. Znam ja njih. Obične varalice. Nikakva klasa. Jeste li
nervozni?
— Mislim da nisam.
— Onda imate još jednu šansu. Oni preko ne znaju da vi nešto znate.
Kada to primete, biće već nasapunjeni i neće moći mnogo šta da urade.
Dakle, servus.
— Servus.
17
Štajner pređe u kafanu. Uz put je razmišljao kako je to čudnovato:
nijedan drugi čovek ne bi mu poverio ni četvrtinu novca koji mu je
Varalica bez razmišljanja dao. Uvek isto. Bogu hvala.
U prednjoj prostoriji kafane bilo je u toku nekoliko partija taroka.
Štajner sede pored prozora i poruči rakiju. Polako izvuče buđelar u koji
je stavio još nekoliko listova hartije da bi bio deblji, i plati stotinarkom
Posle jednog minuta neki suvonjav čovek oslovi ga i pozva na jedan
mali poker. Štajner odbi, praveći se da mu je dosadno. Onaj ga stane
nagovarati.
— Imam vrlo malo vremena — objasni mu Štajner. — Najviše pola
časa, a to je za kartanje ipak premalo.
— Ali ne, ama ne! — Suvonjavi je imao vrlo kvarne zube. — Za pola
časa mnogi se već usrećio, gospodine suseđe!
štajner pogleda drugu dvojicu za susednim stolom. Jedan s debelim
licem i ćelom, a drugi crn, veoma maljav, sa prevelikim nosem. Obojica
ga ravnodušno pogledaše. — Ako je zbilja samo na pola časa — reče
štajner prividno oklevajući — mogli bismo i pokušati.
— Naravno, naravno — srdačno uzvrati Suvonjavi.
— I mogu da prekinem kad zaželim.
— Ama jasno, gospodine susede, kada god zaželite.
— Ako i dobijem.
Usne Debeljka za susednim stolom malko se razvukoše. Pogleda
Crnog: kanda smo upecali pravog ćifticu. — Ama s v a k a k o , baš o n d a ,
gospodine susede! — veselo je meketao S u v o n j a v i
Dobro, dakle
š l n j n r i h o d « - / u u t o D e b e l j k o J e m e .šuo i d o l i o . Š t a j n e r dobi
n e k o l i k o A l l l n g a P o l o m j e o n n a š a o i o p i p a o i v i c e karata. O n d a I h
J o * J e d n o m p i o m e l a , p i c s e č o z a s e b e n a m e s t u gde J e n e š t o
o s e t i o , p a p o r u č i š l j i v o v i c u , a pri t o m p o g l e d a pod g o r n j i s v e ž a n j i
v i d e da s u k r a l j e v i , m a l o s r e z a n i . Onda opet d o b r o p r o m e š a p a
podeli.
I ' o s l e č e t v r t s a t a dobitak rnu je i z n o s i o otprilike trideset š i l i n g a .
S a s v i m dobro! — meketao je Suvonjavi. — Ne bismo li malko povisili?
Štajner pristade. On dobi i sledeći ulog koji je bio veći. S a d a j e Debeli
delio. Imao je debeljušne ružičaste ruke koje su zapravo premale za
„voltu". Štajner vide da je ovaj nju ipak vrlo spretno izveo, pa pokaza
svoje karte. Imao je tri < l a m e .
— Koliko? — upita Debeljko žvaćući cigaru.
— Četiri — reče Štajner. Primeti da se Debeljko zapanjio, Jer bi
trebalo samo dve da kupi. Debeljko mu dodeli četiri karte. Štajner vide
da je prva od njih četvrta dama koja mu je ranije nedostajala. Sada,
naravno, nema kombinaciju. Sa uzvikom — Do vraga! Izvisio! — baci
karte. Ostala trojica se pogledaju pa i oni odustanu.
Štajner je znao da nešto može postići samo kad on deli. Usled toga su
njegove šanse bile jedan prema tri. Varalica Je bio u pravu. Mora brzo
deliti, dok ovi ne primete previše.
Napravi „astrik", ali samo jednostavno. Protiv njega je igralo Nevinašce,
ali izgubi, štajner pogleda na sat. — Moram IĆI. Poslednja runda.
— No, no, gospodine susede! — meknu Mali. Druga dvojica su
ćutali.
Sledeći put Stajner pri prvom deljenju dobi četiri dame. Kupi
jednu kartu. Devetku. Maljavi Crni kupi dve karte. Stajner vide da
ih je Suvonjavi odozdo dobacio. Jasno mu je bilo, ali je uprkos tome
išao do dvadeset šilinga, pa onda pre-stade. Crni ga preseče
pogledom i pokupi pot. — A kakve ste karte vi imali? — lane
Suvonjavi i hitro prevrne Štajnerove karte. — Četiri dame! I vi
kažete pas, čoveče božji? Pa u njima vam je ležao sav novac ovog
sveta! A šta ste vi imali? — upita Crnog.
— Tri kralja — reče ovaj kreveljeći se.
— Eto, vidite! Vidite! Pa tu biste dobili, gospodine susede! A
dokle biste vi išli sa vaša tri kralja?
— Sa tri kralja terao bih čak do Meseca — Crni odvrati
prilično mračno.
— Prevideo sam — reče Stajner. — Mislio sam da imam tri
dame. Jednu sam držao za puba.
— No, tako šta!
Sada je Crni delio. Stajner dobi tri kralja, a četvrtog kupi. Podigne
na petnaest šilinga, a onda pasu je. Nevinašce srčući uvuče vazduh.
Stajner je dobio približno devedeset šilinga, a samo još dvaput ima
da se deli.
— Šta ste to imali, gospodine susede?
Suvonjavi pokuša da brzo prevrne karte. Stajner mu odbi ruku. —
Je 1' to ovde moda? — upita.
— No, oprostite, de. Pa čovek je radoznao.
 Kod sledećeg deljenja Stajner izgubi osam šilinga. Dalje nije išao. izgovori potom, umro u davno minulo vreme, n e k a d a sigurno visoko
Onda uze karte da ih promeša. Oštro je motrio i kraljeve dole obrazovan, a sada malo zemlje tu dole
smestio, tako da može da ih odozdo dodeli Debeljku. Uspeo je. I — kako ti misliš, šta sad da radim? Da idem kući i budem zadovoljan,
Crni prividno pođe. Debeljko zatraži jednu kartu, stajner mu dade ili da pokušam da i dalje trgujem i doteram do pedeset kruna zarade?
poslednjeg kralja. Debeljko srknu i s drugovima izmenja pogled. Izvadi pet kruna u jednom komadu. — Tebi je to, stari, prilično
Stajner iskoristi taj trenutak za trik sa kečevima. Odbaci tri svoje svejedno, je li? Pitajmo, dakle, sudbinu emigranata
karte i uzme oba posled-nja keca koji su sada gore ležali. - - slučaj. Glava znači dovoljno je, a pismo, nastavak trgovanja.
Baci novac uvis pa ga dočeka. Iz ruke mu se otkotrlja i pade na grob.
Debeljko poče da licitira. Stajner odloži svoje karte pa s oklevanjem i
Kern se skotrlja sa zida i pažljivo ga diže uvis. — Pismo! Na tvom grobu!
on pođe. Crni udvostruči; kod sto deset šilinga odustade. Debeljko je
Dakle, i ti mi, rabi, to savetuješ. Pa onda napred! — Uputi se obližnjoj
terao do sto pedeset. Stajner izdrža. Nije bio sasvim siguran. Z n a o je da
kući kao da hoće na ju-i i š da zauzme tvrđavu.
Debeljko ima četiri kralja. A l i poslcdnja k a r t a b i l a m u j e nepoznata.
U prizemlju niko mu ne otvori. Pričeka neko vreme, a onda se pope
Ako je džoker, onda j e p r o p a o . S u v o n j a v i s e v r p o l j i o n a s v o m
stepenicama. Na prvom spratu iziđe lepuškasta služavka. Videvši
sedištu. — Je li slob o d n o r u s k o m p o g l e d a t i ? i l t e d e d a se maši
njegovu torbu, iskrivi usne i bez reči zatvori vrata.
Stajnerovih l i m a t u .
Pope se na drugi sprat. Posle drugog zvona pojavi se na vratima čovek
Ne Slajnei položi uiku na njih. Bio je začuđen toli-
s otvorenim prsnikom. Tek što je Kern počeo da govori a ovaj ga razjareno
k o m n . u v i ......i d r s k o š ć u S u v o n j a v i b i s m e s l a Debeljku nogom
prekide. — Toaletna voda? Parfem? Kakva drskost! Zar ne umete čitati,
t e l e g r a fl s a o Š t a j n e r o v e k a r t e
čoveče? Usuđujete se da meni, generalnom zastupniku „Leove"
Debeli po st a de nesiguran. St ajner je do sada bio vrlo p i
parfimerijske robe, baš meni da nudite svoje đubre? Napolje! — I zalupi
e d o s t r o ž a n , m o r a d a ima jake karte. Stajner primeti pa o d l u č n i j e
vrata.
podigne čip. Kod sto osamdeset Debeljko zastade. S t a j n e r o d a h n e pa
Kern upali šibicu i prostudira mesinganu pločicu na vratima. Zaista —
svoja četiri keca okrene.
Jozef Simek trguje na veliko parfemom, toaletnom vodom i sapunom.
Su vonj avi zviznu. Potom, dok je Stajner uzimao novac, na s l a d e
Kern zatrese glavom. — Rabi Izraele Leve — promrmlja
m r t v a tišina.
— šta ovo znači? Da se nismo pogrešno razumeli? Zazvoni i na trećem
I g r a ć e m o j o š jednu rundu — Crni odjednom odlučno i / . j a v i . spratu. Otvori mu ljubazna debela
—- žao mi je — reče Stajner. žena. — Uđite samo — reče dobroćudno. — Nemac, je li? Izbeglica? Samo
— Igraćemo još jednu rundu — ponovi Crni i isturi bradu. S t a j n e r uđite! Kern pođe za njom u kuhinju. — Sedite — reče mu žena.
ustade. — Idući put. — Sigurno ste umorni.
o d e d o š a n k a i plati. Pri tom doda gazdi savijenu novčanic i o d sto — Ne baš mnogo.
š i l i n g a . — Podajte ovo, molim, Fredu. O a / . đ a I z n e n a đ e n p o d i g n e Bilo je to prvi put u Pragu da ga ponude stolicom. Iskoristi tu retku
obrve. — Fredu? priliku i sede. „Oprosti, rabi", pomisli, „bio sam brzoplet. Oprosti, rabi
— Da. Izraele, mlad sam". Potom izvadi robu iz torbe.
D o b r o ( J a / . đ a s e i s k l l b i . Nadrljala braća! Hteli . I n ulovi lom« Debela žena je nemarno stojala pred njim, ruku skrštenih na
pa naišli na aj kulii . stomaku, i gledala ga kako vadi. — Je 1' to parfem? — upita i pokaza na
< >IEI Irojlcn n I o J i i I I su na vratima I g r a ć e m o j o š jednu jednu malu bocu.
rundu roče Cr ni i Ispioćl se pred izlazom. — Da. — Kern je zapravo očekivao da će se ona intereso-vati za
Slajli ei ga pogleda sapun. Digne uvis bocu kao skupocen dragi kamen. — Ovo je čuveni
Ne ide tako, gospodine susede! — mekne Suvonjavi. — i r. l t i | ,,far"-parfem firme „Kern". Nešto sasvim naročito! Nije to vodica kao, na
uCeno, ser. primer, proizvodi fabrike „Leo" koju zastupa gospodin Šimek ispod nas.
Ne treba da za n ovot a m o reče Stajner. — Rat je rat. — Je li, je li.
M m a č o v e k d a ponekad podnese i gubitak. -,,, u Kern otvori bocu i pruži je ženi da pomiriše. Onda uze stakleni štapić
— Ali ne mi — uzvrati Crni. — Igraćemo još jednu rundu. pa njime prevuče po njenoj maslenoj ruci. — Pomirišite.
— Ili vratite što ste dobili — dodade Debeljko. Zena onjuši svoju ruku pa klimnu glavom. — Izgleda mi da je dobar.
Štajner zavrte glavom. — Igra je bila časna — reče s ironičnim Ali zar imate samo tako male boce?
osmehom. — Vi ste znali šta hoćete, a i ja sam znao šta hoću. Laku noć. — Evo jedna veća. A imam i jednu vrlo veliku. Evo je. Ova, bogme,
Pokuša da prođe između Crnog i Suvonjavog. Pri tom oseti na Crnom košta četrdeset kruna.
snopove mišića. — Ne mari. Velika mi odgovara, nju uzimam.
U istom trenutku priđe gazda. — Neću gužvu u mom lokalu, gospodo Kern nije znao da li da veruje svojim ušima. To je osamnaest kruna
moja. zarade. — Ako uzmete veliku bocu, daću vam i priđe komad bademova
— Ni ja neću — reče Štajner. — Ja hoću da odem. sapuna — izjavi on oduševljen.
— Mi ćemo s vama — reče Crni. — Dobro, sapun uvek treba.
Suvonjavi i Crni pođoše napred, za njima Štajner, a iza njega Zena uze bocu i sapun i ode u susednu sobu. Za to vreme Kern
Debeljko. Štajner je znao da je opasan samo Crni. Bila je greška što je spakova svoje stvari. Kroz poluotvorena vrata dopre miris kuvanog
ovaj išao napred. U trenutku kad je prošao kroz vrata zamahne nogom m e s a OdlufilO je da danas dozvoli sebi prvoklasnu večeni Čorba <>
unatrag i udari Debeljka u trbuh, a Crnog stegnutom pesnicom iz sve m e n z i na Vaclavskom trgu ne zasi-ćuje
snage kao maljem mlatne u potiljak tako da se skotrljao niz stepenice Ženu se vis.-i11 D a k l e , v e l i k a v a m h v a l a i do viđenja —
prema Suvonjavom. A onda jednim jedinim skokom izleti i jurnu ulicom Ijubaino reče. — A evo vam za put hleb sa maslom!
pre no što oni sebi dođoše. Znao je da mu je to jedina mogućnost — na — Hvala. — Kern stoji i čeka.
ulici ne bi mogao ništa protiv trojice. Čuo je viku i u trku se okrenuo — — Ima li još šta? — upita žena.
ali niko nije išao za njim. Suviše su bili iznenađeni. — Ima, naravno. — Kern se nasmeja. — Novac mi niste dali.
Usporio je korak i polako dolazio u življe ulice. Pred ogledalom jedne — Novac? Kakav novac?
pomodne radnje zastade i pogleda se. „Nečastan kockar i varalica", — Pa četrdeset kruna — reče Kern začuđen.
pomisli. „Ali pola pasoša!"... Sam sebi klimnu glavom pa produži. — Ah, tako! — Antone! — viknu žena u susednu sobu. — Dođi
časkom ovamo! Ovde neki čovek traži novac!
Iz susedne sobe dođe čovek s naramenicama. Briše brkove i žvaće.
Kern vidi d a preko znojave košulje nosi pantalone sa širitima i ,
odjednom ga spopade neka zla slutnja. — Novac?
— upita ovaj promuklo, čačkajući uvo.
Kern je s e d e o n a z i d u starog jevrejskog groblja i pri svet-l o s t l ulično — Četrdeset kruna — odgovori Kern. — Ali bolje da mi jednostavno
lampe brojao s voj n ova c. Ceo dan je trgovao u pređelu I vratite bocu ako vam je to suviše. Sapun možete zadržati.
lajllngonkrajcborga Bio je to siromašan kraj; ali o n |o ii.io da je — Tako, dakle, tako! — Čovek mu se približi. Mirisao je na ustaj ao
siiotmja milosrdna i d a n e zove policiju, /.aiadlii |e trideset i osam znoj i kuvanu svezu svinjsku potrbušinu. — De, hodi ovamo sinko! —
kruna. B i o je t o dobar dan. Priđe i šire otvori vrata od susedne sobe.
S k l o n i s v o j novac i pokuša da pročita ime na trošnom spomeniku — Poznaješ l i ovo? — I pokaza na uniformu koja visi preko stolice. —
pored njega koso nagnutom p r e m a zidu. — Rabin I z r a e l l , e v — Da l i da to časkom obučem i s tobom pođem u policiju?

18
 Kern ustuknu jedan korak. Već je video sebe u zatvoru na četrnaest
dana zbog nedozvoljene trgovine. — Imam dozvolu za boravak — reče što
može ravnodušnije. — Mogu je pokazati.
— Bolje da mi pokažeš svoju dozvolu za rad — odgovori čovek
izbuljen u Kerna.
— U hotelu je.
— Pa možemo časkom otići do hotela. Ili je, možda, ipak bolje da
boca bude poklon? Šta?
— Neka vam bude. — Kern se osvrte ka vratima.
— Evo uzmite svoj hleb sa maslom — reče žena uz razvučen osmeh.
— Hvala, ne treba mi. — I otvori vrata.
— Gle ti njega! Još je i nezahvalan!
Kern tresnu za sobom vrata i brzo siđe niz stepenice. Nije čuo
grohotan smeh za sobom. — Sjajno, Antone! — prsnu žena u smeh. —
Jesi 1' video kako je taj kidnuo? Kao da pčele ima u turu. Još brže no
stari Jevrejin danas posle podne. Sigurno je tebe držao za policijskog
kapetana, a sebe već video u buvari!
Anton se smeškao. — Svi se, bogme, boje uniforme! Cak i kad je
poštarska. To nam je korist! Ne živimo loše od emigranata. Zar ne? — I
uhvati ženu za dojke.
— Parfem je dobar. — Ona se priljubi uz njega. — Bolji od losiona za
kosu od starog Jevrejina danas posle podne.
Anton povuče pantalone nagore. — Onda se večeras time namackari
pa ću groficu imati u krevetu. Ima li u loncu još svinjske potrbušine?
Kern zastade na ulici. — Rabi Izraele Leve — prilično žalosno reče u
pravcu groblja. — Nasamariše me. Četrdeset kruna! Čak četrdeset i tri
sa sapunom. To je neto-gubitak od dvadeset i četiri.
Vratio se u hotel. — Da li me je kogod tražio? — upita portira.
Ovaj zatrese glavom. — Ni živa duša.
— Stvarno niko?
— Ne. čak ni predsednik Čehoslovačke. —■
Njega i ne očekujem — reče Kern.
19
Pope se stepenicama. Bilo mu je čudno da nema ni glasa od svog oca.
Možda zaista nije ovde; ili ga je u međuvremenu uhvatila policija. Reši
da još koji dan pričeka pa da onda još jednom ode u stan gospođe
Etkovske.
Gore u sobi nađe čoveka koji noću viče. Zvao se Rabe. Baš se svlačio.
— Hoćete da legnete? — upita ga Kern. — Već pre devet? Rabe
klimnu glavom. — To je za mene najpametnije. Onda
spavam do ponoći. Uvek se u to vreme trgnem; obično su u ponoć
dolazili kad sam bio u bunkeru. Potom dva sata sedim kod prozora.
Posle toga uzmem neko sredstvo za spavanje. Tako se sasvim dobro
provučem.
Stavi čašu s vodom pored postelje. — Znate li šta me najviše smiri kad
noću sedim pored prozora? Recitujem pesmice. Stare pesmice iz škole.
— Pesmice? — začudi se Kern.
— Da, sasvim proste. Na primer, ovu što s večera pevaju
deci:
Umoran sam, idem spati. Oči mi se
već sklapaju, Oče, neka oko tvoje
Nad posteljom mojom lebdi. Ako
sam zgrešio danas, Ne zameri,
Bože, to. Milost tvoja i krv Hrista
Sve grehove iskupljuju.
Stajao je u polutami sobe, u belom rublju, kao umorna, umilna
sablast, i polako govorio stihove uspavanke, monotonim glasom,
ugašenih očiju uprtih u noć pred prozorom.
— To me umiruje — ponovi potom smeškajući se. — Ne znam kako to
dođe, ali smiruje me.
— Može biti — reče Kern.
— Zvuči ludo, ali stvarno me smiri. Onda se osećam spokojan, kao da
sam kod kuće.
 Kernu je neprijatno bilo u duši. Osećao je kao da mu se koža ježi.
— Ja ne znam pesmice napamet — reče. — Sve sam zaboravio. Kao
da je večnost prošla otkako sam bio u školi. •
— Ni ja ih ranije nisam znao. Ali sada, odjednom, svega se mogu
da setim.
Kern klimnu glavom. Ustade. Hteo je da iziđe iz sobe. Rabe onda
može da spava, a on ne mora više na njega da misli.
— Kada bi samo čovek znao šta da radi večerom! — reče Kern. —
Veče — to je uvek pravo prokletstvo. Za čitanje već odavno nemam
više ništa. A dole da sedim i po stoti put slušam razgovor o tome
kako je lepo bilo u Nemačkoj i kada će biti drugačije, za to takođe
nemam volje.
Rabe sede na svoju postelju. — Idite u bioskop. To je najbolji
način da čovek prebrodi jedno veče. Posle više ne zna šta je gledao;
ali bar nije ni na šta mislio. — Svuče čarape.
Kern ga zamišljeno pogleda. — Bioskop — reče. Dođe mu na um
da bi možda mogao da pozove devojku iz susedne sobe da pođe s
njim. — Poznajete li vi ovaj svet u hotelu? — upita zatim.
Rabe stavi čarape na stolicu i prodrma palcima na nozi. — Znam
nekoliko njih. A zašto? — Pogleda svoje palce kao da ih nikad nije
video.
— A ove pored nas?
Rabe razmisli. — Tu stanuje stara Šimanovska. Pre rata bila je
čuvena glumica.
— Ne mislim nju.
— On misli na Rut Holand, lepu mladu devojku — dobaci čovek s
naočarima, treći u sobi. Stojao je već neko vreme u vratima i
slušao. Zvao se Maril i bio je savezni poslanik. — Zar ne, Kerne, Don
Žuane, o tome je reč?
Kern pocrvene.
— čudno — nastavi Maril. — Kod najprirodnijih stvari čovek
pocrveni. A kod poročnih nikada. Kako vam je danas posao išao,
Kerne?
76
— Čista propast. Izgubio sam gotov novac.
— A uz to nešto i potrošite. To je najbolje sredstvo da ne dobijete
kompleks.
— Baš to nameravam — reče Kern. — Idem u bioskop.
— Bravo. Sa Rutom Holand, pretpostavljam po vašem obazrivom
zapitkivanju.
— Ne znam. Ja je i ne poznajem.
— Većina ljudi se ne poznaju. Jednom, bilo kada, ipak se mora s
time početi. Samo napred, Kerne. Smelost je najlepši ukras
mladosti.
— Mislite li da će poći sa mnom?
— Naravno. To je jedino preimućstvo našega gnusnog života.
Svako je zahvalan kad ga između straha i dosade razo-
nodite. Dakle, bez lažnog stida! Napred i ne brini!
— Idite u „Rijalto" — dobaci Rabe s postelje. — Tamo se daje
„Maroko". Došao sam do uverenja da se čovek utoliko bolje
razonodi ukoliko je zemlja više strana.
— Maroko je uvek dobar — izjavi Maril. — I za mlade devojke.
Rabe se uzdišući uvi u ćebe. — Ponekad zaželim da deset godina
prespavam!
— Da li biste hteli da budete onda i deset godina stariji? — upita
ga Maril.
Rabe ga pogleda. — Ne — reče. — Onda bi moja deca bila već
odrasla.
Kern zakuca na susedna vrata. Jedan glas iznutra nešto odgovori.
On otvori i smesta zastade — beše pogledao Simanov-skoj u oči.
Lice joj je kao u kukuvije — nabori kao gužve, debelo pokriveni
belim puderom, deluju kao brdovit snežni pejsaž; duboko u njima,
kao rupe, usađene crne oči. Izbuljenim očima pogleda u Kerna kao
da će tog trenutka svojim kandžama da mu sleti na lice. U ruci je
držala šal kao cinober crven, a u
TI
 «
njemu zadenute dve igle za pletenje, lice joj se nenadno izo-bliči. Kern je
već mislio da će na njega nasrnuli, kada odjednom prelete preko njenog
lica nešto kao osmejak. — Šta želite, mladi prijatelju? — upita ga
patetičnim, dubokim po-zorišnim glasom.
— Hteo bih da govorim sa gospođicom Holand. Osmejak iščeze kao
zbrisan. — Ah, tako. — Šimanovska
prezrivo pogleda Kerna i poče žustro da zvecka iglama.
Rut Holand je čitala šćućurena na svojoj postelji. Kern vide da je to
postelja pred kojom je one noći stajao. Odjednom oseti vrućinu iza svog
čela. — Mogu li vas nešto upitati?
— obrati joj se.
Devojka ustade i iziđe s njim u hodnik. Šimanovska za njima frkne
kao ranjeni konj.
— Hteo sam da vas pitam da li biste sa mnom pošli u bio-skop? —
reče joj Kern napolju. — Imam dve karte — šlaga pri tom.
Rut Holand ga pogleda.
— Ili možda nešto drugo nameravate? Pa, moguće je... Ona zatrese
glavom. — Ne, ništa ne nameravam.
— Pa onda hajdete sa mnom! Zašto da celo veče sedite u sobi?
— Već sam na to navikla.
—i Utoliko gore. Ja sam posle ova dva minuta srećan što sam opet
napolju. Mislio sam da će me požderati. Devojka se nasmeja. Delovala je,
odjednom, sasvim detinje.
— Šimanovska samo izgleda tako. A ima dobro srce.
— Može biti, ali to joj ne piše na čelu. Film počinje kroz četvrt sata.
Da pođemo?
— Dobro — reče Rut Holand tako kao da time donosi odluku.
Pred blagajnom Kern brzo pođe napred. — Trenutak, samo da podignem
ulaznice. Ovde su deponovane. Kupi dve ulaznice nadajući se da ona nije
ništa primetila.
Ali odmah zatim već mu je bilo svejedno — glavno je da ona sedi pored
njega.
Sala se zamrači. Na platnu se pojavi kasaba u Marakešu, slikovita i
suncem obasjana, zasija pustinja, a monotoni zvuk frula i tabmurina
zadrhta kroz vrelu afričku noć.
Rut Holand se zavali u stolicu. Muzika je zapljusnu kao mlaka kiša —
mlaka, jednolična, iz koje se bolno izdižu uspomene...
Stojala je na Burgrabenu u Nirnbergu. Đio je april. Pred njom, u tami,
stojao je student Herbert Binding sa zgužvanim novinama u ruci.
— Ti shvataš šta mislim, Rut?
— Da, shvatam, Herberte! To se lako da shvatiti. Binding nervozno
gužva primerak „Štirmera". — Moje ime
kao jevrejskog slugeranje u novinama! Kao skrnavioca rase! To je
propast, razumeš li?
— Da, Herberte.
— Moram gledati kako da se izvučem iz toga. U pitanju je sva moja
budućnost. U novinama, to svako čita, razumeš li?
— Da, Herberte. I moje ime stoji u novinama.
— To je sasvim drugo! Šta to može tebi da naudi? Ti i tako više ne
smeš na univerzitet.
— U pravu si, Herberte.
— Dakle — kraj, je li? Mi smo se razišli, i među nama više nema
nikakve veze.
Nikakve. I sada zbogom. Okrene
se i pođe.
— Čekaj — Rut — čuj me, jedan trenutak!
Ona zastade. On joj priđe. Njegovo lice u tami tako je blizu njoj da
oseća njegov dah. — Je li — upita je — kuda ćeš sada?
— Kući.
— Pa ne moraš baš odmah. — Dah mu je ubrzan. — Naravno, sve
je svršeno, je li? Pri tome, dakle, ostajemo. Ali ipak, mogla bi —
mogli bismo — baš večeras nema nikoga od mojih kod kuće,
razumeš, i ne bi nas videli. — Maši se njene ruke. — Pa ne moramo
se baš tako rastati, tako zvanično, mislim, mogli bismo ipak još
jednom. . .
— Odlazi! — reče ona. — Smesta!
— Ama, budi razborita, Rut. — I obujmi joj ramena. Ona pogleda
lepo lice koje je volela i kome je slepo vero-
vala. A onda udari po njemu. — Odlazi! — viknu, a suze joj
potekoše. — Odlazi!
Binding ustuknu. — Sta? Udaraš? Mene da udariš? Prljava
jevrejska krmačo, zar ti mene da udariš?
Htede da nasrne na nju.
— Odlazi! — prodera se ona.
On se obazre. — Jezik za zube! — vrisnu. — Hoćeš valjda još i da
mi svet na vrat navučeš. Šta? Bilo bi ti prijatno! Odlazim, da, ja
odlazim! Bogu hvala kad sam se tebe kurtalisao!
„Kad ljubav umire", peva žena na platnu, tamnim glasom, kroz
larmu i dim marokanske kafane. Rut Holand se pogladi po čelu.
Ostalo je bilo sitnica prema onom. Strah rođaka kod kojih je
stanovala — navaljivanje ujaka da otputuje da ne bi on bio uvučen —
anonimno pismo u kom joj se saopštava da će, ako za tri dana ne
bude iščezla, kroz grad da je voze, na kolima, s tablom na grudima i
leđima, odsečene kose, kao skr-navioca rase — odlazak na majčin
grob — kišno jutro pred spomenikom ratnika sa kog su zgrebali ime
njenog oca 1916. g. poginulog u Flandriji, zato što je bio Jevrejin —
i onda žurna, usamljena vožnja, preko granice u Prag, sa nekoliko
adiđara njene majke.
Frule i tamburini ponovo zasviraše na platnu. Iznad njih leluja se
marš Stranačke legije — brzi, uzbudljivi dozivi trubača po četama boraca
bez zavičaja i domovine, pri odlasku u pustinju.
Kern se nagne ka Ruti Holand. — Dopada li vam se?
— Da.
On se maši u džep i doda joj pljosnatu malu bocu. — Kolonjska voda
— prošapta. — Ovde je vrućina. Možda će vas malo osvežiti.
— Hvala.
Prospe nekoliko kapi na ruku. Kern nije primetio da su joj oči
najednom zasuzile.
— Hvala — reče još jednom.
Stajner je po drugi put došao u kafanu „Helebarda". Gurnu kelneru
novčanicu od pet šilinga i naruči kafu.
— Da telefoniram? — upita kelner.
Stajner klimnu glavom. Još nekoliko puta se, s promenlji-vom srećom,
u drugim lokalima kartao i sada ima oko pet stotina šilinga.
Kelner stavi pred njega hrpu novina i ode. Stajner uze jedne i poče da
čita. Ali ubrzo ih ostavi na stranu; slabo ga je zanimalo šta se u svetu
dešava. Za onoga koji pliva pod vodom postoji samo jedno: da ispliva —
svejedno mu je koje su boje ribe.
Kelner donese kafu i uz nju čašu s vodom. — Gospoda će doći za
jedan sat.
Ostade kod stola. — Danas je vreme lepo, zar ne? — upita posle nekog
vremena.
Stajner klimnu glavom buljeći u susedan zid na kome visi poziv svetu
da pijenjem sladnog piva produži život.
Kelner se, vukući noge, vrati za šank. Malo kasnije donese na
poslužavniku drugu čašu vode.
— Radije mi donesite jednu trešnjevaču — reče mu Stajner.
— Dobro. Odmah.
— Popijte i vi jednu.
Kelner se pokloni. — Hvala, gospodine. Vi imate razume-vanja za nas.
To se retko nalazi.
— Koješta! — odvrati Štajner. — Dosadno mi je, to je sve.
— Poznavao sam ljude koji su dolazili i na lošije ideje kad im je bilo
dosadno — reče kelner.
Ispi pa pogladi gušu. — Gospodine — reče potom pover-Ijivo — ja
znam do čega je vama stalo — ako smem da vam dam savet preporučio
bih mrtvog Austrijanca. Ima doduše i mrtvih Rumuna, ti su i nešto
jevtiniji — ali ko zna rumunski!
Štajner ga oštro pogleda.
Kelner se okani guše i poče da trlja potiljak. Pri tom je nogom grebao
kao pas. — Najbolje bi bilo, naravno, kakav Amerikanac ili Englez — reče
zamišljeno. — Ali kada je Amerikanac umro u Austriji! Ako bi se baš i
desilo, možda u automobilskoj nesreći, kako čovek da dođe do pasoša?
— Mislim da je nemački bolji od austrijskog — reče Štajner. — Teže se
kontroliše.
— To da. Ali na taj se ne dobij a dozvola za rad. Samo za boravak. A s
mrtvim Austrijancem može čovek svuda u Austriji da radi.
— Dokle ga ne ukebaju.
— Da, prirodno! A koga li u Austriji ukebaju? U najboljem slučaju
pogrešnog.
Štajner je morao da se nasmeje. — Ali jednom može čovek da bude i
pogrešan. Svakako je opasno.
— Ah, znate, gospodine — primeti kelner — kažu da je opasno i po
nosu kopati.
— Da, ali na to ne sleduje robija.
Kelner poče da pažljivo masira nos. Ali ga nije kopao. — Ja vam dobro
mislim, gospodine — reče. — Ovde sam pokupio svoja iskustva. Mrtav
Austrijanac, to je još najrealnije.
21
 Oko deset sati oba trgovca dođoše s pasošima. Jedan od njih, okretan,
s ptičjim očima, vodio je razgovor. Drugi, golem i naduven, samo je sedeo
i ćutao.
Pregovarač izvadi jedan nemački pasoš. — Raspitali smo s e kod naših
poslovnih d r u g o v a . O v a j pasoš možete dobiti na svoje vlastito Ime,
Lični o p i s se spere a vaš unese, osim mesta r o đ e n j u , n a r a v n o ; m o r u
o s t a t i Aug.slnirg, jer odande su pec a l i To k n . 1 l a , d o d u š e , d v e s t a
Š i l i n g a više. Precizan rad, ra-
/limole?
— To l i k o n o v a c a n e m a m r e č e Štajner. — A i nije mi s l a l o d a
nosi moje ime.
— Onda ga u /mite ovako. Samo ćemo zameniti fotografiju. A
btcplatno ćemo vam izraditi taj mali deo ivice pečata što l e /.i na
fotografiji.
N e vredi. Ja bih da radim. A s ovim pasošem neću dobiti dozvolu
za rad.
Pregovarač slegnu ramenima. — Onda ostaje samo austrijski Sa njim
možete ovde raditi.
- Ako li se pak raspitaju kod policijske vlasti koja ga je
i /.lala?
— Ko da pita! Ako vi ništa ne skrivite.
— Trista šilinga — reče Štajner.
Pregovarač ustuknu. — Naše su cene čvrste — uvređeno i/javi. — Pet
stotina, nijedan groš manje! Štajner zaćuta.
— Kod nemačkog bi se još i moglo nešto popustiti, na takav se češće
naiđe. Ali austrijski je retkost. Kada uopšte Austri-i IO .IC ima pasoš? U
zemlji mu ne treba, a kada on putuje u Inostranstvo! I to još u vreme
deviznih ograničenja! Pet sto-i m a — to je poklonjeno.
— Trista pedeset.
Pregovarač poče da se žesti. — Trista pedeset sam platio ealošćenoj
porodici. Šta vi mislite, koliko je tu posla bilo! I Iz to provizije i troškovi.
Pijetet je skup, gospodine moj! Da l > l čovek dobio nešto tako sveže, sa
groba, mora bogme gotov novac izbrojati na sto! Samo gotov novac suši
suze i otklanja tugu. Četiri stotine pedeset, na to pristajem, i protiv
našeg interesa, jer ste nam vi simpatični.
Pogodiše se za četiri stotine. Stajner izvadi svoju fotografiju koju mu je
jedan automat napravio za šiling. Ona dvojica odu s njom i posle jednog
sata donesu mu pasoš. Stajner plati i stavi ga u džep.
— Sa srećom! — reče mu pregovarač. — I još jedan mig. Kada
istekne, možemo ga produžiti. Datum se spere i zameni. Sasvim
jednostavno. Jedina teškoća su vize. Sto kasnije budete koju uzeli, tim
bolje — utoliko se dalje može datum pomaći.
— Pa mogli bismo to već sada uraditi — reče Stajner. Pregovarač
zatrese glavom. — Ovako je bolje za vas —
imate pravi pasoš, koji ste mogli i da nađete. Zameniti fotografiju nije
tako strašno kao nešto pisano menjati. A imate godinu dana vremena.
Dotle može mnogo šta da se desi.
— Nadajmo se.
— Naravno — stroga diskrecija, je li? U interesu svih nas. Jedino po
koja ozbiljna preporuka. Vi već znate put i način. A sada laku noć.
— Laku noć.
— Strszecs miecze? — reče ćutljivi.
— Ne govori nemački — pregovarač se iskliberi na upitni Stajnerov
pogled. — Ali ima čudesnu ruku za pečate. Strogo ozbiljno, naravno.
Stajner ode na stanicu. Ostavi ranac u garderobi. Prethodno veče
iselio se iz pansiona. Noć je prespavao na klupi u parku. Ujutru je u
klozetu na željezničkoj stanici obrijao brkove i onda se fotograf išao.
Obuze ga divlje zadovoljstvo. Sada je radnik Johan Huber iz Graca.
Zastade uz put. Ima još da sredi nešto iz onog vremena kada se zvao
Stajner. Uđe u automatsku telefonsku govornicu i u imeniku potraži
broj. — Leopold Šefer, Trautengasse 27 — promrmlja. To ime mu se u
mozak urezalo.
Našao je broj i pozvao. Javio se ženski glas. — Da li je narednik Sefer
kod kuće? — upita on.
— Jeste, odmah ću ga pozvati.
— Nije potrebno brzo odgovori Stajner. — Ovde je po l i c i j s k a u p r a v a
n a Kl i z a b e l i n o j promenadi. U dvanaest sati je r a c i j a N a r e d n i k S e l c i
d a s e ovde j a v i u četvrt do dvanaest, . l e s l e l i l a / u i n e l l V
— Jeaani u fiatvrt d o dvanaest.
— U redu. — Stajner . s p u s t i slušalicu.
Trautengasse je uska, tiha ulica sa starim malograđanskim kućama.
Stajner tačno osmotri kuću broj 27. Ničim se ne razlikuje od ostalih; ali
njemu izgleda naročito odvratna. Zatim se povuče malo unatrag i
pričeka.
80
Narednik Sefer je s bukom, žurno i važno, dolazio od kuće. Stajner mu
je pošao u susret, tako da ga je sreo na tamnom blMtU. Tu ga je snažno
munuo ramenom.
Sefer posrnu. — Čoveče, jeste li pijani? — riknu ovaj. — Zar ne vidite
da pred sobom imate službenika na dužnosti?
— Ne — odvrati Stajner. — Vidim samo jednog kurvinog sina!
Kurvinog sina, razumeš?
Sefer za trenutak zaneme. — Čoveče — nastavi zatim tiho. — Vi mora
da ste poludeli. To ćete iskijati! Napred, u postaju!
Pokuša da izvadi revolver. Stajner ga nogom udari po ruci, munjevitom
brzinom mu priđe i učini ono što najviše pogađa Stat muškarca: ošamari
ga po levom i desnom obrazu.
Narednik kriknu i skoči na njega. Stajner izmače u stranu pa
zamahnu levicom i pogodi Sefera u nos koji smesta pro k r v a r i . — Kurvin
sine! — promumla Stajner. — Bedni se-ronjo! Kukavna strvino!
Jednim oštrim direktom razbi mu usne, i pod svojim zglav- c u n n oseti
kako zubi krčkaju. Sefer se zanese. — U pomoć! — viknu potom
sipljivim, visokim glasom.
— Jezik za zube! — promumla Stajner i zadade mu desnicom oštar
udarac u bradu, a odmah zatim levicom kratak udar u pleksus. Šefer
ispusti žablji zvuk i kao bandera skljoka se na zemlju.
Osvetliše se nekoliko prozora. — Šta se tu opet dešava? — viknu jedan
glas.
— Ništa — odvrati Štajner iz mraka. — Jedan pijanac!
— Davo da nosi te pijandure! — besno viknu onaj glas. — Pa vodite
ga u policiju!
— Onamo baš i treba da ide!
— Odalamite ga pre toga još koji put po toj pijanoj njušci! Prozor se
zatvori. Štajner se isklibi i nestade iza prvog ugla.
Bio je siguran da ga Šefer u tami, izmenjena lica, nije poznao. Obišao je
još nekoliko uglova, dok nije došao u življi kraj. Sada je sporije išao.
Divno, a i da se pobljuje čovek, mislio je. Takva pomalo smešna osveta!
Ali vredi godine bekstva i pritajivanja. Prilika se mora iskoristiti kako
naiđe! Zastade pod fenjerom i izvadi pasoš. Johan Huber! Radnik! Ti si
mrtav i truneš pod zemljom, negde oko Graca — ali tvoj pasoš živi i važi
kod vlasti. Ja, Jozef Štajner, živim; ali bez pasoša mrtav sam za vlasti.
Nasmeja se. Hajde da se trampimo, Johane Huberu! Daj mi tvoj
papirnati život a uzmi moju smrt bez papira! Kad nam živi ne pomažu,
mrtvi moraju to da čine!
Kern se u nedelju uveče vratio u hotel. Našao je u sobi Marila veoma
uzrujana. Najzad neko! — viknu ovaj. — Proklela jazbinu u k o j o j b a s
d a n a s nema ni žive duše! Svi i. 1 ' Svi lumarajul Č a k
i. 1 i prokleti gazda.
— A Ita se desilo? — upita Kern.
— Znate li gdt stanuje babica? Ili lekar, neki ženski lekar, di t a k o
ne ko?
— Ne znam.
— Dabome, ne znate! — Maril ga ukočeno pogleda. — Vi ste, Kerne,
trezven čovek. Pođite sa mnom. Neko mora ostati kod žene. A ja ću
krenuti u potragu za babicom. Možete li?
— Šta?
— Da pazite da se suviše ne pokreće! Da razgovarate s njom. Da
radite bilo šta!
Povuče hodnikom na donji sprat Kerna koji nije shvatao šta se dešava
i otvori vrata jedne male sobe u kojoj nije bilo skoro ničeg sem postelje. U
njoj je ležala i ječala jedna žena.
— Sedmi mesec! Pobačaj ili tako nešto. Umirite je ako možete. Ja
idem po lekara.
Iziđe pre no što je Kern mogao da mu nešto odgovori. Žena u postelji
ječi. Kern na prstima priđe.
— Mogu li vam što dodati? — upita on.
Zena i dalje ječi. Imala je skroz mokru, znojem natopljenu kosu
izbledelo svetle boje, i sivo lice na kom se široke pege čudnovato tamno
sijaju. Oči izvrnute; ispod poluzatvorenih kapaka vidi se skoro samo
belina. Tanke usne povučene, zubi iskeženi i čvrsto stisnuti. Veoma beli,
blešte iz polutame.
— Mogu li vam što dodati? — ponovo upita Kern.
Onda pogleda po sobi. Jevtin, tanak kišni kaput visi preko stolice, kao
da je bačen. Pred posteljom par razgaženih cipela.
Zena obučena leži u postelji, kao stropoštana. Na stolu boca s
vodom, a pored umivaonika kufer.
Zena ječi. Kern ne zna šta bi trebalo da radi. Ona se bacaka. Seti
se onoga što mu je Maril rekao i onog malog znanja stečenog na
univerzitetu za godinu dana, pa pokuša da čvrsto zgrabi njena
ramena. Ali kao da je zmiju hteo da uhvati. On se naprezao, a ona
22
mu je izmicala i gurala od sebe, pa odjednom baci ruke uvis i u tren
oka se svom snagom kao kandžama uhvati za njegove ruke.
Stojao je kao prikovan. Nikada ne bi verovao da žena može imati
takvu snagu. Polako je pokretala glavu kao da je zavr-tanj i ječala
jezivo kao da joj dah iz zemlje dolazi.
Telo joj se odjednom trgne, jorgan se smakne, i Kern vide kako
crveno-crna mrlja mili duž čaršava, uvećava se i širi. Pokuša da je
se oslobodi, ali žena ga je držala čvrsto kao da su joj ruke od
gvozda. Kao opčinjen buljio je u mrlju koja se pretvarala u široku
prugu, dok nije doprla do ivice čaršava pa počela odatle da kaplje na
zemlju i stvara crnu baricu.
— Pustite me! Pustite! — Kern se nije usuđivao da pokrene ruku
jer bi uzdrmao njeno telo. — Pustite! — škrgutao je. — Pustite!
Odjednom ženino telo omlitavi. Ona ga pusti i pade na jastuk.
Kern uhvati pokrivač i malo ga zadiže. Val krvi poku-lja i pljusnu na
pod. On skoči i jurnu gore u sobu u kojoj Rut Holand stanuje.
Bila je u sobi. Sama, na postelji, okružena otvorenim svojim
knjigama. — Hodite! — vikne joj Kern. — Dole će da iskrvavi jedna
žena;
Otrčaše dole. U sobi je sada tamnije. Kroz prozor plamti večernje
rumenilo i baca tmuran sjaj po podu i stolu. Kao rubin crveni
odblesak blista u boci za vodu. Zena sada leži sasvim mirno. Kao da
više ne diše.
Rut Holand podiže pokrivač. Žena je plivala u krvi. — Upalite
svetlost — viknu mu devojka.
Kern otrči do prekidača. Svetlost slabe sijalice pomeša se s
večernjim rumenilom u mutnu svetlinu. U tom crveno-žutom
isparenju ležala je žena na postelji. Izgledalo je kao da je sva samo
izobličen trbuh sa zadignutom krvavom haljinom ispod kojih vire
čudno iskrivljene i opuštene noge 'u smaknutim crnim čarapama.
— D a j t e m i p o . š k i r ! M o r a prestati da krvavi! Nešto ćete valjda
naćil
K e r n v i d i - k a k o J e Kut z a s u k a l a r u k a v e i pokušavala da r u n k o p č a
ženi haljinu < ) n j o j d o d a d c p e . š k i r sa umivaonika. I . e k a r m o r a
s v a k i č a s s t i ć i ! M a n i t e k što n i j e d o š a o . I ' o l r a / i z a v o j e i u ž u r b i
p r o v r i m k u f e r.
— D a j t e m i što god nađete — viknu mu Rut.
Na podu leži hrpa rublja za odojče — košuljice, pelene, flaneli, i
među njima nekoliko džemperića pletenih od ružičaste i svetloplave
vune i ukrašenih trakama i svilom. Jedan nije ni završen; dve igle
za pletenje još su u njemu zadenute. Klupče meke plave vunice
ispade i nečujno se otkotrlja po podu.
— Dajte to — viknu Rut i odbaci krvavi peškir. Kern joj dodade
pelene i flanele. Onda začu korake na stepenicama. Odmah zatim
vrata se otvoriše i Maril uđe s lekarom.
— No, šta je ovde — sto mu gromova!
Lekar priđe dugim korakom, odgurnu Rut i nagnu se nad ženu.
Posle nekog vremena okrene se Marilu. — Pozovite odmah broj
2167. Braun neka hitno dođe i ponese sve za narkozu za Brakston-
Hiks operaciju. Jasno? Sem toga i sve za jako krvavijenje.
— Dobro.
Lekar se okrenu. — Vi možete ići — reče Kernu. — Gospođica
neka ostane. Donesite vode. Dodajte mi torbu.
Posle deset minuta stiže drugi lekar. Kern i nekoliko ljudi koji
dotle stigoše pretvoriše u operacionu dvoranu prostoriju pored sobe
u kojoj je žena ležala. Postelje u stranu gurnute, stolovi primaknuti,
instrumenti pripremljeni. Gazda je do-neo najjaču sijalicu koju je
imao i u lampu je uvrnuo.
— Počnimo, počnimo!
Prvi lekar praska od nestrpljenja. Žurno navuče beli mantil i okrene
se da ga Rut Holand zakopča. — I vi uzmite tako nešto. — Dobaci joj
jedan mantil. — Možda ćete biti potrebni. Možete li da gledate krv? Ne
pozli vam?
— Ne — reče Rut.
— Dobro! Vrlo dobro!
— Možda bih i ja mogao nešto da radim — reče Kern. — Imam dva
semestra medicine.
— Za sada ne. — Lekar pogleda instrumente. — Možemo li početi?
Na njegovoj ćeli ogledala se svetlost. Izvadiše vrata, četiri čoveka su
preko hodnika uneli postelju sa ženom koja je tiho cvilela. Oči su joj
širom bile otvorene. Bezbojne usne su podrhtavale.
— De! Uhvati! — obrecnu se lekar. — Uzdignite! Pažljivo, sto mu
muka!
Žena je teška. Kernu se na čelu pojaviše kapi znoja. Njegov pogled
susrete Rutin. Bila je bleda, ali mima i tako izme-njena da je skoro nije
poznao. Ona spada uz ženu što krvavi.
— Tako! Napolje svi koji ovde nemaju posla! — izdra se lekar sa
ćelom. Uze ženu za ruku. — Neće boleti. Sasvim je lako. — Glas mu
odjednom postade materinski.
— Dete neka živi — prošapta žena.
— Oboje, oboje — blago odgovori lekar.
— Dete.
— Mi ćemo ga samo malčice obrnuti iz njegovog položaja ramenima.
Onda će kao munja izleteti. Samo mirno, sasvim mirno. Narkozu!
Kern je s Marilom i nekolicinom drugih stojao u napuštenoj ženinoj
sobi. Čekali su kada će biti opet potrebni. Iz susedne sobe čulo se
prigušeno lekarevo gunđanje. Na podu rasuti ružičasti i plavi pleteni
džemperići.
— Porođaj — reče Maril Kernu. — Tako je to kada se na svet dolazi —
krv, krv i vriska! Shvatate li, Kerne?
— Da.
— Ne — reče Maril. — Ni vi ni ja! Žena, samo žena! Ne osećate li se
kao svinja?
— Ne — odgovori Kern.
— Tako? Ali ja se tako osećam! — Maril obrisa naočari i pogleda
Kerna. — Jeste li već spavali s kojom ženom? Niste! Inače biste se i vi
osećali kao svinja. Postoji li gdegod ovde mogućnost da se dođe do
rakije?
Kelner se pojavi iz pozadine sobe.
— Donesite pola boce konjaka — naruči Maril. — Da, da, imam za to
novaca! Samo donesite!
Kelner iščeze. Sa njim i gazda i druge dve osobe. Ostaše sami njih
dvojica. — Sednimo ovde do prozora — reče Maril. Pokaza na večernje
rumenilo. — Lepo je, je F te?
Kern klimnu glavom.
— Da — reče Maril — sve naporedo. Je li to jorgovan dole u vrtu?
— Jest.
— Jorgovan i eter. Krv i konjak. Pa, u zdravlje!
— Doneo sam četiri čaše, gospodine Marile — reče kelner i na sto
stavi poslužavnik. — Mislio sam, možda. — Glavom pokaza na susednu
sobu.
—■ Dobro.
Maril napuni dve čaše. — Pijete li, Kerne?
— Pomalo.
— Jevrejski porok — apstinencija. A zato se bolje razumeju u žene.
Ali žene nikako ne žele da ih ljudi razumeju. U
zdravlje!
— U zdravlje!
Kern isprazni čašu. Bolje se osećao posle toga. — Je li to samo
prevremeni porođaj? — upita. — Ili još nešto?
— Da. Četiri nedelje ranije. Premaranje. Zbog toga. Putovanje,
presedanje, uzbuđivanje, trčkaranje, i sve ostalo. Shva-tate? Zena u
tom stanju ne bi trebalo to da radi.
— A zašto?
Maril ponovo nasu. — Zašto — odgovori. — Zato što je želela da
njeno dete bude Čeh. Sto nije htela da ga već u školi pljuju i
nazivaju „prljavim Čivutom".
— Razumem — reče Kern. — A muž nije s njom izišao?
— Muža su pre nekoliko nedelja strpali u zatvor. Zašto? Zato što
je imao radnju i što je bio sposobniji i vredniji od svoga konkurenta
na prvom uglu. Sta onda radi konkurent? Ode i prijavi vrednoga —
veleizdajnički govor, grdnja, komunističke ideje. Bilo šta. Potom
onoga zatvore — a konkurent preuzme mušterije. Razbiraš?
— Poznato mi je to — odgovori Kern.
Maril isprazni čašu. — Surov vek. Mir se topovima i bom-
barderima učvršćuje, a humanost koncentracionim logorima i
pogromima. Živimo, Kerne, u vreme rušenja svih vrednosti. Napadač
je danas čuvar mira u svetu. I čitava plemena to i veruju.
Pola časa kasnije začuše tanku, kreštavu dreku iz susedne sobe.
— Sto mu muka — reče Maril. — Uspeli su! Jedan Čeh više na
svetu! U to ime da popijemo jednu! De, Kerne! U čast velike
misterije sveta! U čast rođenja! Znate li zašto je to misterija? Zato
što se posle opet umire. U zdavlje.
Otvoriše se vrata. Uđe drugi lekar. Krvlju poprskan i oznojen. U
rukama drži nešto kao rak crveno, ono krešti a on ga šopka po
leđima. — Živi! — promrmlja. — Ima li ovde bilo šta — i dograbi
svežanj krpa — pa, za nuždu — gospođice!
Predade Ruti dete i krpe. — Okupati i poviti — ne suviše čvrsto —
ona stara tamo unutra, gazdarica, zna kako treba — ali napolje iz
etera, ostavite ga u kupatilu.
23
 Rut uze dete. Njene oči Kernu se učiniše sada dvostruko veće.
Lekar sede za sto. — Ima li ovde konjaka?
Maril mu naspe u čašu. — Kako se upravo oseća lekar — upita on
— kad vidi da se svakog dana proizvode novi bombarderi i topovi, a
ne bolnice? Jedni postoje samo za to da pune druge.
Lekar diže pogled. — Posrano — reče — posrano! Lep zadatak:
čovek ih s najvećom veštinom skrpi, da bi ih onda s najgorim
divljaštvom u parčad iskidali. Zašto ne bi odmah decu ubijali! To je
mnogo jednostavnije.
— Dragi moj — odgovori narodni poslanik Maril — decu ubijati,
to je umorstvo. A odrasle ubijati, to je stvar nacionalne časti.
—U idućem ratu dosta će stradati i žene i deca — promrmlja
lekar. — Koleru iskorenjujemo — a ona je bezazlena bolest prema
malom ratu.
— Braune! — viknu lekar iz susedne sobe. — Brzo!
— Dolazim!
— Do vraga! Izgleda da ne ide sve kako treba — primeti Maril.
Malo kasnije vrati se Braun. Kao da je oronuo. — Rascep grlića
materice — reče. — Nema pomoći. Zena će iskrvaviti.
— Nema pomoći?
— Nema. Sve smo pokušali. Ne prestaje da krvavi.
— Ne možete joj dati transfuziju krvi? — upita Rut koja je
stojala u vratima. — Možete od mene uzeti.
Lekar zatrese glavom. — Ne pomaže, dete. Ako ne prestane. On ode
natrag. Vrata su ostala otvorena. Svetli četvorougao deluje sablasno.
Njih troje sede i ćute. Kelner uđe tapkajući.
— Da sHonim?
— Ne.
— Da li biste nešto popili? — Maril upita Rut. Ona odbi glavom.
— Ipak, uzmite nešto. Bolje je. — Nasu joj pola čašice. Smrklo se. Na
horizontu iznad krovova svetluca posled-
nja svetlost, samo još bledozelena i narandžasta. U njoj pliva bled mesec,
rupama razjeden kao stari mesingani novac. Čuju se glasovi sa ulice.
Bučni, raspoloženi, ništa ne sluteći. Kern se odjednom seti Štajnera i
onoga što mu je on rekao. Kad neko pored tebe umire — ti to ne osećaš.
To je nesreća sveta. Sažaljenje nije bol. Sažaljenje je prikrivena zlu-
radost. Olakšanje što nisi na umoru ti ili neko koga voliš. Pogleda Rut.
Više ne može da vidi njeno lice. Maril oslušnu. — A šta je ovo?
Dug i pun zvuk violine vinuo se kroz dan na izmaku. Nestade, ponovo
nabuja, diže se, pobedonosno, prkosno — a onda počeše da se redaju
nizovi tonova, nežni, sve než-niji, i melodija se izvi, jednostavna i tužna
kao veče što tone.
— To je ovde u hotelu — reče Maril i pogleda kroz prozor. — Iznad
nas, na četvrtom spratu.
80
— Mislim da ga poznajem — primeti Kern. — To je violinista koga
sam jednom već čuo. Nisam znao da i on ovde stanuje.
— Nije to običan violinista. On je mnogo veći.
— Da se popnem i kažem mu da prestane?
— A zašto?
Kern se pokrete prema vratima. Marilove naočari sinuse. — Ne. Zašto?
Tugovati se uvek može. A umire se svuda. Sve to zajedno ide.
Sedeli su i slušali. Posle dužeg vremena Braun dođe iz susedne sobe.
— Gotovo — reče. — Egzitus. Nije mnogo ose-ćala. Samo zna da je tu
dete. To smo još mogli da joj kažemo.
Sva trojica se digoše. — Možemo je opet ovamo doneti — reče Braun.
— Susedna soba je potrebna.
Zena leži, bela i iznenadno istanjena, u zbrci krvavih zavoja, tampona i
kofa i zdela punih krvi i vate. Leži s licem stranim i strogim; nje se više
ništa ne tiče. Lekar sa ćelom vrti se oko nje i prema njoj deluje skoro
nepristojno: žderavi, sočni, žvaćući, izlučujući život pored mira
okončanja.
— Ostavite je pokrivenu — reče lekar. — Bolje da ostalo ne vidite. I
tako je bilo možda suviše, zar ne, mala gospođice?
Rut zatrese glavom.
— Hrabro ste se držali. Ni pisnuli. Znate li, Braune, šta bih sada
mogao da uradim? Da se obesim, prosto da se obesim o prvi prozor!
— Spasli ste dete; to je podvig.
— Da se obesim! Razumejte, znam da smo sve učinili, i da je tu čovek
nemoćan. Pa ipak mi dođe da se obesim!
Besno je svoje ružičasto, mesnato lice istezao iz okovrat-nika krvavog
mantila. — Već dvadeset godina radim ovo. I svaki put kad mi izmakne
koja bolesnica dođe mi da se obesim. Blesavo je to. — Obrati se Kernu.
— Izvadite iz levog džepa mog kaputa cigarete i stavite mi jednu u usta.
Da, mala gospođice, znam šta mislite. Tako, a sada upalite. Idem da se
operem. — Upre oči u gumene rukavice kao da su one za sve to krive, pa
tromo ode u kupatilo.
Pokojnicu s krevetom iznesoše u hodnik pa odatle u njenu sobu. U
hodniku je stajalo nekoliko njih koji stanuju u velikoj sobi. — Zar nisu
mogli da je odnesu na neku kliniku? — upita suva žena sa ćurećim
vratom.
— Ne — odgovori Maril. — Da su mogli, oni bi to i učinili.
— I sada će tu ostati, celu noć? Mrtvac ovde, pored nas — ko može tu
da spava!
— Onda, bakice, ostanite budni — uzvrati Maril.
— Nisam ja bakica — prosikta žena.
— To se i vidi.
Zena mu dobaci zao pogled. — A ko će da počisti sobu? Taj miris
nikad ne izlazi. Mogli su za to uzeti i broj deset na drugoj strani.
24
 — Eto — reče Maril Ruti — ova žena je umrla, a bila bi potrebna
svome detetu, pa i mužu možda. A ta jalova raga živi. Verovatno će živeti
sto godina, na jed svojih bližnjih. To je jedna od zagonetki koje uvek
ostaju nerešene.
— Zao je tvrđi, više izdrži — mračno odgovori Rut. Maril je pogleda.
— A odakle vi to već znate?
— To se danas lako sazna.
Maril joj ne odgovori. Samo je pogleda.
Dođoše oba lekara. — Dete je sada kod gazdarice — reče onaj sa
ćelom. — Doći će da ga odnesu. Odmah ću toga radi telefonirati. A i sebe
radi. Jeste li je bliže poznavali?
Maril zatrese glavom. — Stigla je pre neki dan. Samo jednom sam s
njom govorio.
— Možda ima isprave. One se onda mogu dati uz nju.
— Pogledaću.
Lekari odoše. Maril pretraži pokojničin kufer. U njemu su bile samo
dečje stvari, plava haljina, malo rublja i šarena zvečka. Opet spakova
stvari. — čudno, kako je sve to odjednom takođe mrtvo.
U ručnoj torbici nađe pasoš i prijavu policiji u Frankfurtu na Odri.
Prinese ih svetlosti. — Katarina Hiršfeld, rođena Brinkman iz Minstera,
rođena 17. marta 1901.
Ustane i osmotri pokojnicu — plava kosa, i usko, tvrdo vestfalsko lice.
— Katarina Brinkman udata Hiršfeld.
as
Ponovo pogleda u pasoš. Još tri godine važi — promrmlja. — Tri
godine. Tri godine za nekog drugog. Za grob je dovoljna i prijava.
Stavi isprave u džep. — Ja ću to obaviti — reče Kernu. I pobrinuću se
za svecu. Ne znam — trebalo bi pored nje donekle ostati. Nikakva vajda
od toga, doduše, ali začudo — imam neko osečanje da bi trebalo kod nje
malo ostati.
— Ja ostajem ovde — izjavi Rut.
— I ja — dodade Kern.
— U redu. Onda ću ja kasnije doći i odmeniti vas.
Mesec je sada svetliji. Noć se izdigla, neizmerna i tamno-plava, i u
sobu je dunula s mirisom zemlje i cvasti.
Kern i Rut stoje kod prozora. On se oseća' kao da je negde daleko bio i
sada se vratio. Još je u njemu mračan užas od vriske porodiljine i
trzanja njenog krvavog tela. A pored sebe čuje tiho disanje devojke i vidi
njena blaga, mlada usta. Odjednom u svest mu dođe da i ona pripada
onamo, toj mračnoj tami koju ljubav prstenom strave obuhvata, i sluti
da uz to spada i noć i cvetanje i taj težak miris zemlje i sladak zvuk
violine iznad krovova, i zna da će bleda maska smrti, okrene li se on, u
lelujavoj svetlosti svece u njega da upre ukočen pogled, i utoliko jače
oseća toplinu pod svojom kožom koja u njemu izaziva jezu i navodi ga da
traži toplinu, samo toplinu, ništa drugo sem topline.
Jedna tuđa ruka uze njegovu i obvi je oko glatkih, mladih ramena uz
njega.
97
 VII
Maril je sedeo na betonskoj terasi hotela i hladio se mašući novinama.
Pred sobom je imao nekoliko knjiga. — Dođite amo, Kerne! — viknu mu.
— Bliži se veče. Onda životinja traži samoću, a čovek društvo. Kako je s
vašom dozvolom boravka?
— Još nedelju dana — odgovori Kern i sede pored njega.
— Nedelju dana u zatvoru je duga. Na slobodi kratka. — I udari
po knjigama pred sobom. — Izbeglištvo obrazuje! Pod svoje
stare dane učim još francuski i engleski.
— Ponekad više ne mogu da čujem reč izbeglica — zlovoljno reče
Kern.
Maril se nasmeja. — Glupost! Vi ste u najboljem društvu. Dante je bio
izbeglica. Šiler je morao da umakne. Hajne. Viktor Igo. To je samo
nekolicina njih. Pogledajte tamo gore ble-dog brata, Mesec — izbeglica sa
Zemlje. Pa i sama majka Zemlja — stara je izbeglica sa Sunca. —
Zmirne. — Možda bi bolje bilo da je ovo izbeglištvo izostalo, da još uvek
kao plameni gas jurimo naokolo. Ili kao sunčane pege. Zar ne mislite
tako?
— Ne — odgovori Kern.
— Tačno. — Maril poče ponovo da se hladi novinama. — Znate li šta
sam maločas pročitao?
— Ne znam.
— Da za pravog muškarca tek špliter od granate u trbuh predstavlja
potpunu sreću.
— Ni to.
— Da su svi Jevreji boljševici zato što tako pohlepno gomilaju blago.
— Nije loše! Nastavite.
— Da je Hristos bio arijevac. Vanbračni sin germanskog legionara.
Maril se nasmeja. — No, ovo baš nećete pogoditi. Zenidbeni oglasi.
Slušajte samo: Gde je mili, simpatični čovek koji bi hteo da me usreći?
Ista takva gospođica, duboke duše, otme-nog, plemenito).; k a r a k t e r a ,
puna ljubavi za sve dobro i lepo, i 8 prvoklasnim znanjem Iz
ugostiteljstva, traži skladnu dušu i z m e đ u trideset pet i četrdeset godina,
materijalno obezbe-d e i u i . — Podignu oči. — Između trideset pet i
četrdeset! Četrdeset i jedna n e dolazi u obzir. To je vera, zar ne? Ili o v o :
Ode da te nađem, dopuno moja? Vedra duša, koja duboko ponire, dama
i domaćica, s krilima neslomljenim od svakidašnjice, 8 temperamentom i
duhom, unutrašnjom lepotom i drugarskim razumevanjem,
džentlmena sa prikladnim prihodom i ljubavlju za umetnost i sport, a
ujedno da je i drag dečko — divno, zar ne? Ili uzmimo ovaj: Duševno
usamljeni pedesetogodišnjak, osećajna priroda, po izgledu mlađi, siroče
bez oca i majke — Maril zastade. — Siroče bez oca i majke!
— ponovi. — Sa pedeset godina! Kakav li sažaljenja dostojan stvor, taj
nežni pedesetogodišnjak!
— Evo, dragi moj! — Pruži Kernu novine. — Dve strane! Svake
nedelje dve pune strane samo u ovim novinama. Pogledajte samo natpise
— prosto gamižu duše, blagost, drugar-stvo, ljubav, prijateljstvo! Pravi
raj. Rajski vrt u političkoj pustinji. To oživljuje i osvežava! Iz toga se vidi
da u ovom bednom vremenu ipak još ima i dobrih ljudi. To diže duh.
Onda baci novine. — A zašto ne bi jednom stajalo i ovo: Komandant
koncentracionog logora, duboka priroda, nežna duša.
— On začelo sebe takvim i smatra — primeti Kern.
— Začelo! Sto je čovek primitivniji, utoliko sebe boljim smatra, vidite
to po tim oglasima. To daje — Maril se isklibi
— udarnu snagu! Slepo ubeđenje! Sumnja i trpeljivost su osobine
kulturnog čoveka. Zbog toga uvek iznova propada.
Stari Sizifov posao. Jedna od najdubljih parabola čovečan-stva.
— Gospodine Kerne, neko bi hteo da govori s vama — iznenada
uzrujano javi hotelski pikolo. — Izgleda da nije iz policije!
Kern brzo ustade. — U redu, dolazim.
Na prvi pogled nije poznao ubogog starijeg čoveka. Kao da gleda
nejasno, mutno podešenu sliku na fotografskom mutnom staklu, koja
tek postepeno postaje jasnija i dobij a prisnije crte.
— Oče! — uzviknu potom duboko prestravljen.
— Da, Ludviže.
Stari Kern obrisa znoj sa čela. — Vrućina je — reče s blagim
osmejkom.
26
— Da, vrlo je toplo. Hajde, pođimo u sobu gde stoji klavir. Tamo je
hladovina.
Sedoše. Kern odmah opet ustade da bi doneo ocu limunadu. Bio je
jako uznemiren. — Dugo se, oče, nismo videli — oprezno reče vrativši se.
Stari klimnu glavom. — Smeš li, Ludviže, ovde ostati?
— Držim da ne smem. Ti znaš kako je. Sasvim su pristojni, četrnaest
dana odobrenog boravka i možda još dva-tri dana uz to — ali onda je
kraj.
— A hoćeš li posle ilegalno da ostaneš ovde?
— Neću, oče. Sada je ovde odviše emigranata. Nisam to znao.
Gledaću da se vratim u Beč. Tamo je lakše uroniti. A šta ti radiš?
— Bio sam, Ludviže, bolestan. Grip. Ustao sam tek pre nekoliko
dana.
— Ah, tako — Kern s olakšanjem odahne. — Bolestan si bio! A jesi li
sada sasvim zdrav?
— Da, pa, eto, vidiš.
— A šta radiš, oče?
— Sklonio sam se negde.
— Dobro te čuvaju — reče Kern i nasmeja se.
Stari ga pogleda, tako izmučen i zbunjen 'da se on trgne. — Nije ti
tamo dobro, oče? — upita ga.
— Dobro, Ludviže, šta je za nas dobro? Malo mira, to je već dobro.
Pomalo i radim; vodim knjige. Nije to mnogo. Ali zaposlen sam. U
ugljurskoj trgovini.
— Pa to Je sjajno. A koliko tamo zarađuješ?
— Ne zarađujem ništa; samo džeparac. Imam za to stan i
hranu.
— I to je već nafto. Sutra ću, oče, doći da te posetim! Da — da — ili
bih ja mogao doći ovamo.
— Ali zašto bi še ti zamarao? Ja ću doći.
— Ludviže — stari Kern proguta pljuvačku. — Više bih voleo da ja
dođem ovamo.
Kern ga začuđeno pogleda. I odjednom sve shvati. Ona snažna žena na
vratima — srce poče kao čekić da mu udara u rebra. Htede da skoči, da
zgrabi oca i s njim odjuri — seti se, kao u vrtoglavici, svoje majke,
Drezdena, tihih nedeljnih prepodneva u porodičnoj zajednici. A onda vide
pred sobom toga sudbinom slomljenog čoveka koji ga s užasnom skruše-
nošću gleda, pa pomisli: Slomljen! Gotov! I grč popusti, i on je sada
beskrajna samilost.
— Dvaput su me, Ludviže, proterali. Samo sam jedan dan ovde
proveo i već su me našli. Nisu bili zli. Ali ne mogu sve da nas zadrže.
želi
Razboleo sam se; kiša je neprekidno padala. Zapaljen je pluća, sa jednim
recidivom. I onda — ona me je negovala — inače bih propao, Ludviže. I
nema rđavu nameru.
— Sigurno, oče — mirno reče Kern.
— A pomalo i radim. Zaradim koliko nju stajem. Nije to onako — znaš
— onako nije. Ali više ne mogu po klupama da spavam i, Ludviže, večno
da strahujem ...
— Razumem te, oče.
Stari upre pogled ispred sebe. — Ponekad pomislim da bi trebalo da
se majka razvede. Mogla bi onda da se vrati u Nemačku.
— Zar bi to želeo?
— Ne, ne sebe radi. Nje radi. Pa ja sam za sve kriv. Kad više ne bude
udata za mene, onda može da se vrati. Da, ja sam kriv. I prema tebi.
Zbog mene više nemaš zavičaj.
Kernu je bilo strašno u duši. Nije to više njegov vedri, veseli otac,
kakav je bio u Drezdenu; sada je ganutljiv, bespomoćan stariji čovek, koji
je bio s njim u srodstvu, i koji više ne može da savlada život. Ustade i
zbunjen uradi ono što dotle nikad nije činio. Obuhvati ga oko pogurenih
uskih ramena i poljubi ga.
— Ti to razumeš, Ludviže? — promrmlja Zigmund Kern.
— Da, oče. Nije to ništa. Baš ništa. — Lupkao ga je nežno dlanom po
koštunjavim leđima i preko njegovog ramena nepomično gledao u sliku
„Otapanje snega u Tirolu", iznad klavira.
— Pa, da pođem sada.
— Dobro.
— Samo još da platim limunadu. A i doneo sam ti kutiju cigareta.
Velik si već, Ludviže, velik i snažan.
— Da, a ti si star i drhtav — pomisli Kern. — Da mi je ovde samo
jedan od onih preko koji su te dotle doveli, pa da mu razlupam sito,
zadovoljno, glupo lice! — I ti si se dobro držao, oče — reče. — Limunada
je već plaćena. Pomalo zarađujem sada. A znaš li čime? Našim vlastitim
starim proizvodima. Tvojom pomadom od badema i ,,far"-toaletnom
 VII
vodom. Jedan ovdašnji drogerista još ih ima u zalihi; od njega ih ku -
pujem.
Oči Zigmunda Kerna malko živnuše. Potom se tužno nasmeja. — I
sada si ti primoran da time torbariš. Moraš mi oprostiti, Ludviže.
— Koješta! — Kern proguta nešto što ga je u grlu naglo steglo. To je
najbolja škola na svetu, oče. Život se odozdo upoznaje. A i ljudi. Posle se
nikad više ne može razočarati.
— Samo da se ne razboliš.
— Neću, jako sam očvrsnuo.
Iziđoše. — Ti si, Ludviže, tako pun nade. — Bože moj, on to naziva
nadom, pomisli Kern. — Sve će se opet u red dovesti — primeti on. — P a
ne može ovako ostati.
— Da. — Stari p o g l e d a pred s e b e . — Ludviže — reče pol o m tiho —
k a d b u d e m o opet zajedno — pa i majka bude Optt N nama odmahnu
i z a s e b e — onda će sve ovo biti zaboravljenu n e ć e m o v i s e na lo
mislili, je li?
Govorio je tiho, detlnjski i prisno, k a o d a umorna ptica r v r k u ć e .
D a n e m a m e n e , Ludviže, mogao bi sada studirati — reče malo žalostivo
i mehanički, kao čovek koji je o tome l a k o Cesto razmišljao da je
njegova svest o krivici vremenom postala donekle automatska.
— D a nije tebe, oče, ne bih ni bio u životu — uzvrati Kern.
— Ostaj mi zdravo, Ludviže. Zar nećeš da uzmeš cigarete? Ipak sam ti
otac, želim nešto da ti dam.
— Dobro, oče. Zadržaću ih.
— Nemoj da me sasvim zaboraviš — reče starac, i usne mu odjednom
zadrhtaše. — Zeleo sam, Ludviže, da vama bude dobro. — Izgledalo je
kao da ne može da se rastane od ime n a ; stalno ga je ponavljao. — Ako i
nisam u tome uspeo, Ludviže. Hteo sam, Ludviže da se o vama staram.
— Starao si se o nama dokle si mogao.
— Pa, da idem sada. Tebi svako dobro, dete moje.
Dete, pomisli Kern. Ko li je od nas dvojice dete? — Gledao je za ocem
kako polako odlazi ulicom, obećao je da će mu pisati i ponovo se sastati,
ali svestan je da ga je sada posled-nji put video. Širom otvorenih očiju
gledao je za njim, sve dok nije nestao iz vida. Onda nastade praznina.
Vratio se. Na terasi je sedeo Maril i još i dalje čitao novine lica puna
gađenja i podsmeha. Čudnovato, pomisli Kern, kako se brzo može nešto
da sruši — dok drugi čita novine. Siroče bez oca i majke,
pedesetogodišnjak — smeškao se Kern, grčevito i sa setnom sprdnjom —
siroče bez oca i majke — kao da se to ne može postati i kad otac i majka
nisu mrtvi.
Tri dana kasnije Rut Holand je otputovala u Beč. Primila je depešu od
drugarice kod koje će moći da stanuje, a htela je i da pokuša da se
zaposli i da ide na univerzitet.
Uveče na dan odlaska otišla je s Kernom u restoran „Kod crnog
praseta". Dotle su oboje svakog dana jeli u narodnoj kuhinji, a sada
Kern predloži da za poslednje veče preduzmu nešto naročito.
„Crno prase" bio je mali, zadimljen lokal; nije bio skup, ali vrlo dobar.
Maril ga je preporučio Kernu. Rekao mu je tačno i cene, a naročito mu je
preporučio teleći gulaš, gazdin specijalitet. Kern je izbrojao svoj novac i
izračunao da mora biti dovoljan čak i za pitu sa sirom na kraju, kao
desert. Rut mu je jednom rekla da joj je pita sa sirom prosto strast. Ali
dočekalo ih je neprijatno iznenađenje. Gulaša više nije bilo. Zakasnili su.
Kern je brižno studirao jelovnik. Većina ostalih jela bila je skuplja. Pored
njega je kelner deklamo-vao svoju litaniju. — Suva rebarca s kupusom,
svinjski kotleti sa salatom, pileći paprikaš, sveza guščija džigerica.
„Guščija džigerica", pomisli Kern „ova budala, kanda, nas drži za
milionere". Pruži Ruti jelovnik. — Šta bi htela me-sto gulaša? — upita je.
Izračunao je da je pita propala ako poruči kotlete.
Rut baci kratak pogled na jelovnik. — Kobasice sa salatom od
krompira — reče. To je bilo najjevtinije.
— Isključeno — izjavi Kern. — To nikako nije za oproštajnu večeru.
-— Ja ih vrlo rado jedem. Posle čorbi u narodnoj kuhinji one su pravo
slavlje.
— A šta misliš o slavlju sa svinjskim kotletima?
— Suviše skupi.
— Gospodin ober — naruči Kern — dva svinjska kotleta. Ali velika.
— Jedan k'o drugi — odvrati kelner, nimalo tronut.
— Nešto pre toga? Supu, predjelo, pihtije?
— Ne — reče Rut pre no što je Kern mogao da je upita.
27
Naručili su j o š i b o c u j o v t i n o g vina, a onda se kelner prilično
prezrivo p o v u č e — kao da je slutio da Kernu već ne- d o s l a j e p o l a
kr uno njemu za ba k.šiš.
Lokal ja bio akoro p r a z a n . Samo ta stolom u uglu sedeo je
j o š j e d a n j e d n u g o s t . , s a m o n o k l o m i b r a z g o t i n a m a po širok o m
c r v e n o m licu. Sedeo je s čašom piva pred sobom i posmat-rao Kerna i
Rut.
— Šteta što onaj tamo sedi — reče Kern.
Kut klimnu. — Još da je neki drukčiji! Ali to — to čoveka podseća.
— Da, taj sigurno nije emigrant — reče Kern. — Pre suprotnost od
toga.
— Nećemo onamo gledati. — Ali ipak je gledao. I primeti da ih taj
čovek i dalje nepomično posmatra.
— Ne znam šta hoće — ljutito reče Kern. — Nikako ne skida oka s
nas.
— Možda je agent Gestapoa. čula sam da ovde vrvi od špijuna.
— Da odem i da ga pitam šta hoće od nas?
— Ne! — Rut uplašeno stavi šaku na Kernovu ruku. Stigoše kotleti,
rskavi i meki, i uz njih sveza zelena salata.
Ipak im nije tako prijalo kao što su očekivali. Bili su jako uznemireni.
— Nije moguće da je on zbog nas ovde — reče Kern. — Niko nije
znao da ćemo doći ovamo.
— Svakako — odgovori Rut. — Možda je slučajno ovde. Ali
posmatra nas, to je očevidno.
Kelner odnese činije. Kern je zlovoljno gledao za njim. Hteo je da Rutu
obraduje, a strah od tog mangupa s monoklom sve im je pokvario.
Ljutito ustade; doneo je odluku. — Jedan trenutak, Rut.
— Šta si naumio? — upita ona uplašeno. — Ostani ovde!
— Ne, ne, ništa neću s onim tamo. Hoću samo da govorim s gazdom.
Pri polasku ovamo poneo je, iz smotrenosti, dve bočice parfema. Hteo
je sad da pokuša da s gazdom razmeni jednu bočicu za dve pite. Vredele
su, doduše, znatno više, ali za to nije mario. Bar neka Rut dobije
poslasticu koju voli. Možda će uspeti da trampom dobije još i kafu.
Iziđe i saopšti gazdi svoj predlog. Ovome smesta udari krv u lice. —
Aha, muftaš! Pokus'o, a posle ne može da plati! Ne-e, dragi moj, za to
postoji samo jedno: policija!
— Ono što sam pojeo mogu da platim! — Kern besno tresnu novac na
sto.
— Prebrojte — reče gazda kelneru. — Sklon'te vaš buć-kuriš —
obrecnu se onda na Kerna. — Šta vi uopšte hoćete? Jeste li gost ili
torbar?
— Zasad sam gost — izjavi Kern razjaren. — A vi ste...
— Jedan trenutak! — reče jedan glas iza njega.
Kern ustuknu. Iza njega je stajao stranac s monoklom. — Mogu li vas
nešto upitati?
čovek se nekoliko koraka odmaknu od šanka. Kern pođe za njim. Srce
mu odjednom stade da lupa kao ludo. — Vi ste nemački emigrant, nije li
tako? — upita Kerna.
Kern je netremice gledao u njega. — Šta vas se to tiče!
— Ništa — odgovori čovek mirno. — Ali čuo sam o čemu ste maločas
razgovarali. Hoćete li da meni prodate bocu?
Kern je držao da sada zna šta ovaj čovek smera. Ako mu proda bocu,
ogrešio se o zabranu trgovanja i mogu smesta da ga uhapse i proteraju.
— Neću — odgovori on.
— A zašto nećete?
— Nemam ništa za prodaju. Ne bavim se trgovinom.
— Onda da trampimo. Daću vam za bocu ono što gazda neće da vam
da: pitu i kafu.
— Nikako ne razumem šta vi hoćete — reče Kern. Čovek se nasmeši. —
A ja razumem zašto ste vi nepoverlji-
vi. Čujte me. Ja sam iz Berlina i kroz jedan sat vraćam se onamo. Vi ne
možete natrag.
— Ne mogu — reče Kern.
Čovek ga pogleda. — To je razlog zašto ovde stojim. I zašto želim da
vam ovom sitnicom rado pomognem. U ratu sam bio komandir čete.
Jedan od mojih najboljih ljudi bio je Jevrejin. Hoćete li sada da mi date
bočicu?
Kern je pruži. — Oprostite — reče. — Mislio sam nešto sasvim drugo o
vama.
— Mogu to da zamislim. — čovek se nasmeja. — A sada nemojte
pustiti da mlada gospođica i dalje bude sama. Sigurno već strahuje.
Želim i vama i njoj sve dobro! — I pruži Kernu ruku.
— Hvala. Mnogo vam hvala.
Kern se vrati zbunjen. — Rut — reče — ili je Božić, ili sam ja lud.
 VII
Odmah zatim pojavi se kelner. Donese poslužavnik s kafom i srebrni
sud s kolačima na tri sprata.
— A šta je ovo? — upita Rut začuđena.
— To su čuda Kernovog ,,far"-parfema!
Kern je blistao i sipao kafu. — Svako ima pravo na jedan kolač. Koji bi
ti želela, Rut?
— Komad pite sa sirom.
— Evo ti komad pite sa sirom. Ja ću uzeti „Arapovu glavu".
— Treba li da vam uvij em ostatak? — upita kelner.
— Koji ostatak? Kako?
Kelner pokaza rukom na ona tri sprata. — Pa za vas je sve ovo
poručeno!
Kern je začuđeno pogleda. — Sve to za nas? A gde je — zar gospodin
neće doći.
— On je davno otišao. Sve je već uređeno. Dakle?
— Stoj — žurno reče Kern — čekaj, za ime božje! Rut, još jednu
krempitu? Svinjsko uvo? Ili komad kolača s bademom?
Napuni njen tanjir, a i sebi uze još nekoliko komada. — Tako — reče
odahnuvši — a ostatak, molim, uvijte u dva paketa. Jedan ćeš ti poneti,
Rut. Kako je divno što mogu jednom da se pobrinem za tebe!
-— šampanjac je već uhlađen — odgovori kelner i uze srebrno remek-
delo.
— Šampanjac! Dobra šala! — Kern se nasmeja!
— Nije šala. — Kelner pokaza na vrata. Lično se gazda pojavi noseći
ledom napunjenu vedricu iz koje je virilo grlo šampanjske boce.
— Ne budi zamereno! — sladunjavo se isklibi gazda. — Bila je to,
naravno, šala, ono malopre.
Kern se, širom otvorenih očiju, zavali u stolicu. Kelner
klimnu glavom. — Sve je već plaćeno.
— Snivam — reče Kern i rukom pređe preko očiju. — Da li si, Rut,
ikada pila šampanjac?
— Nikada. Samo sam u filmu videla.
Kern se s mukom pribrao. — Gospodine gostioničaru — reče
dostojanstveno — eto, vidite kakvu sam povoljnu trampu vama
predložio. Jednu bocu u ćelom svetu čuvenog „Kern--fara" za dve
smešne pite sa sirom. Sada vidite šta daje za nju čovek koji se u to
razume.
— Ne može čovek sve znati — objasni gazda. — Ja se bolje razumem
u pića.
— Rut — reče Kern — od danas verujem u čuda. Kada bi sada ovamo
kroz prozor uleteo golub noseći u kljunu za nas dva punovažna pasoša
na pet godina ili neograničenu dozvolu za rad — ne bi me začudilo!
Isprazniše bocu. činilo im se da bi bilo greh da i jednu kap ostave. Nije
im čak ni naročito prijalo; ali su pili, i bili su sve veseliji, a na kraju malo
i napiti.
Pođoše. Kern uze pakete s kolačima i htede da plati kotlete. Ali kelner
odbi. — Sve je uređeno.
— Rut — reče Kern zapinjući malo u govoru — život nas pobeđuje.
Još jedan takav dan, i ja ću postati romantičar.
Gazda ih zadrža. — Imate li još onog parfema? Hteo bih za svoju
ženu.
Kern se odmah osvesti. — Slučajno imam pri sebi još jednu bocu.
Poslednju. — Izvadi iz džepa drugu bocu. — Ali, dragi moj, sada ne kao
malopre. Propustili ste priliku! Dvadeset kruna! — Zadrža dah. — Kao
vama!
Gazda munjevito izračuna. Konjičkom kapetanu je trideset kruna više
zaračunao za šampanjac i kolače. Ostalo bi mu još deset kruna zarade
više no inače. — Petnaest, ponudi on.
—- Dvadeset. — Kern se pravio kao da će bocu da skloni.
— Pa dobro. — Gazda izvadi iz džepa zgužvanu novčanicu. Resio se
da kaže svojoj ljubavnici, kršnoj Barbari, da boca košta pedeset kruna.
Tako bi mogao da uštedi šešir koji ona već nedeljama ište a koji bi stajao
četrdeset osam kruna. Dvostruka zarada.
Kern i Rut krenuše u hotel. Uzeli su Rutin kufer pa onda otišli na
stanicu. Rut se smirila. — Ne budi tužna — reče joj Kern. — Brzo ću i ja
za tobom. Najkasnije za nedelju dana moram odavde. Znam to. Onda
dolazim u Beč. Hoćeš U da dođem u Beč?
— Da, dođi! Ali samo ako je za tebe dobro.
— Zašto ne kažeš jednostavno: Da, dođi.
Ona ga pogleda pomalo svesna svoje krivice. — Zar ono drugo ne
kazuje više?
— Ne znam. Zvuči predostrožnije.
28
— Da — odgovori ona odjednom ožalošćena — predostrožnije, to jest.
— Ma ne budi žalosna — reče Kern. — Malopre još si bila tako vedra.
Ona ga bespomoćno pogleda. — Ne obaziri se na ono što govorim —
promrmlja. — Ponekad sam sasvim sluđena. Možda je to od vina.
Zamisli da je to od vina. Hajde, imamo samo još nekoliko minuta
vremena.
Sedoše na klupu u parku. Kern je obgrli. — De, budi vesela, Rut.
Drugo ničem ne vodi. To zvuči glupo, ali za nas nije. Nama je još te kako
potrebno malo veselosti. Baš nama.
Ona upre pogled preda se. — Pa ja želim, Ludviže, da budem vesela.
Ali sam tako teška. A rado bih htela da budem laka. Htela bih da sve
dobro uradim. Ali uvek sve ispadne nespretno i teško. — Gnevno je
izgovorila ove reči, i Kern odjednom opazi da joj je lice obliveno suzama.
Plakala je bezglasno, gnevno i bespomoćno. — Ne znam zašto plačem
— reče — baš sada imam tako malo razloga. Ali možda baš zbog toga
plačem. Ne gledaj ovamo — nemoj me gledati.
— Ipak — odgovori Kern.
Ona se nagnu k njemu i položi ruke na njegova ramena. On je privuče
sebi, a ona stade da ga ljubi — slepo, sklopljenih očiju, jedrim, stisnutim
usnama, divlje i gnevno, kao da ga otiskuje od sebe.
— Ah — smirila se. — Sta ti znaš. — Glava joj klonu na njegovo
rame, oči i dalje behu sklopljene. — Šta ti znaš. — Usta joj se otvoriše i
usne postadoše meke kao zreo plod.
Pođoše dalje. Kern iščeze na stanici i kupi buket ruža. Pri tom je
blagosiljao čoveka s monoklom i gazdu „Crnog praseta".
Rut se sasvim zbuni kad on stiže sa cvećem. Pocrvene i sav čemer
nestade sa njenog lica. — Cveće — klimnu glavom
— ruže! Putujem kao filmska zvezda.
— Putuješ kao supruga krajnje uspešnog poslovnog čoveka —
ponosno izjavi Kern.
— Poslovni ljudi, Ludviže, ne poklanjaju cveće.
— O, da, najmlađa generacija to opet čini.
Kufer i paket s kolačima on stavi u mrežu za prtljag. Siđoše oboje. Na
stanici ona uze njegovu glavu u ruke i ozbiljno ga pogleda. — Dobro je
što si tu. — Poljubi ga. — A sada idi. Odlazi dok ja ulazim. Neću da se
ponovo raspla-čem. Mogao bi pomisliti da je to sve što znam. Idi.
On se ne mače. — Ne bojim se rastanka — reče. — Mnogo sam već
doživeo. A ovo i nije rastanak.
Voz krenu. Rut je mahala. Kern je stojao dokle god se voz video. Onda
pođe natrag. Imao je osećanje da je ceo grad izumro.
Pred ulazom u hotel sretne Rabea. — Dobro veče — pozdravi ga pa
izvadi kutiju s cigaretama i pruži mu. Ovaj se trgnu i podiže ruku kao da
bi hteo da se zaštiti od udarca. Kern ga začuđeno pogleda. — Oprostite
— reče Rabe veoma zbunjen. — To je nehotičan pokret. — I uze cigaretu.
Štajner je, ima tome četrnaest dana, kelner u gostionici „Kod
zelenog drveta". Bila je kasna noć. Gazda je još pre dva sata legao, i
samo još nekoliko gostiju sede. Štajner spusti kapke. — Zatvaramo! ■—
objavi on.
— Daj da još jednu popijemo, Johane — dobaci mu jedan gost, stolar
s licem kao krastavac.
— U redu — uzvrati Štajner. — „Mikolaš"?
— Ne, neću više mađarsku. Da počnemo sada s dobrom mekom.
štajner donese bocu i čaše. — Popij jednu s nama — reče stolar.
— Danas ne. Ili ni kapi više, ili bih morao da se opijem.
— Onda se opij. — Stolar protrlja svoj krastavac. — I ja ću da se
opijem! Zamisli: treća kćerka! Jutros mi dođe babica i kaže: Čestitam,
gospodine Blau, treća, zdrava kćerčica! A ja sam kao u vosku držao da će
ovog puta biti dečko! Tri devojke, a nijedan naslednik! Zar da čovek ne
poludi? Zar onda, Johane, da ne poludi čovek. Pa ti si čovek, ti moraš to
da razumeš!
— Da, još kako — reče Stajner. — Hoćemo li veće čaše?
Stolar pesnicom tresnu po stolu. — To ti je đavolski pametno! To da!
Veće čaše, u tome je stvar. I da se ja toga nisam setio!
Uzeli su veće čaše i pili ceo sat. Onda stolar sve pobrka — sada se
žalio da mu je žena rodila tri dečaka. S mukom je platio i oteturao se sa
svojim društvom.
Stajner raspremi. Nasu sebi još punu vodenu čašu rakije i popi je.
Glava mu je bučala. Seo je za sto i zamislio se. Onda ustade i ode u svoj
sobičak. Iščeprka iz svojih stvari fotografiju svoje žene i dugo ju je
posmatrao. Nikada nije ništa čuo o njoj. A ni on nije njoj nikada pisao;
pretpostavljao je da joj pregledaju poštu. Veruje da se razvela cd njega.
 VII
— Do sto vragova! — Ustade. — Možda već odavno s drugim živi, a
mene je zaboravila! — Jednim trzajem pocepa fotografiju i baci je. —
Moram se i odavde izvući! Propašću inače. Sada sam muškarac koji sam
živi, Johan Huber, nisam više Stajner, svršeno!
Popi još jednu čašu, pa onda zaključa i iziđe na ulicu. U blizini ringa
oslovi ga jedna cura. — Hoćeš li sa mnom, dragi?
— Hoću.
Pođoše uporedo. Devojka sa strane ispitivački posmatraše Stajnera. —
Pa ti me nisi ni pogledao.
— Jesam — odvrati Stajner i ne pogledavši je.
— Mislim da nisi. Da li ti se dopadam?
— Da, dopadaš mi se.
— Bogme to brzo ide kod tebe.
— Da — reče on — brzo ide.
Ona ga uze pod ruku. — A šta ćeš mi pokloniti, dragi?
— Ne znam. Sta bi htela?
— Ostaj eš li celu noć?
— Ne.
— Kako bi bilo dvadeset šilinga?
— Deset. Ja sam kelner koji mnogo ne zarađuje.
— Ne izgledaš kao kelner.
— Ima ljudi koji ne izgledaju kao predsednici1 vlade a ipak su to.
Devojka se nasmeja. — Ti si veseljak. Volim vesele ljude. Pristajem;
dakle, deset. Imam lepu sobu. Pazi dobro, ja ću te usrećiti.
— Je li? — reče Stajner.
Soba je bila crveno plišano sopče, s ukrasnim drangulijama i vezom
preko stola i stolica. Na divanu niz medveda, novogodišnjih lutaka i
čojanih majmuna. Iznad divana obešena uvećana fotografija jednog
narednika u uniformi, izbuljenih očiju i uvoštenih brkova.
— Je 1' to tvoj čovek? — upita Stajner.
— Ne. Gazdaričin pokojni.
— Ona je verovatno srećna što ga se kurtalisala, zar ne?
— Ala se ti razumeš! — Devojka poče da raskopčava bluzu.
— Još i danas kuka za njim; veli da je bajan bio. Kršan, znaš?
— Zašto ga je onda obesila ovde, kod tebe?
—i Kod sebe ima drugu njegovu sliku. Veću i šarenu. Naravno, šarena
je samo uniforma, razumeš? Hajde, otkopčaj časkom ostrag!
Stajner oseti pod prstima čvrsta ramena. Nije to očekivao. Znao je, iz
svog vojničkog doba, kakve su bludnice pod prstima — uvek malo
previše meke i beskrvne.
Devojka baci bluzu na divan. Prsa joj puna i čvrsta. Odgovaraju
snažnim ramenima i vratu. — Sedi, dragi — reče ona.
— Raskomoti se. Kelnerima i nama noge su uvek umorne. — Spusti
suknju.
— Sto mu gromova — uzviknu Stajner — pa ti si lepa!
— To su mi već mnogi rekli. — Devojka pažljivo složi suknju. — Ako
ti to ne smeta.
— Bogme mi smeta.
Ona se dopola okrete k njemu. — Šališ se — gle, pa ti si veseljak!
Štajner je pogleda.
— A što me tako gledaš? — upita devojka. — Mogao bi čovek i da se
uplaši od tebe. Isuse, kao ubojica! Nisi dugo imao ženu, je li?
— Kako se zoveš? — upita štajner.
— Smejaćeš se — Elvira. Bila je to bubica moje majke. Uvek je htela
navisoko. Hajde u postelju.
— Neću — reče Štajner — daj da još nešto popijemo.
— Imaš li novaca? — upita ona brzo.
Štajner klimnu glavom. Elvira gola i bezbrižna ode do vrata. —
Gospođo Pošnig! — viknu. — Neko piće.
Gazdarica se pojavi, tako brzo kao da je iza vrata prisluškivala.
Zaobljena, utegnuta u crni somot, crveni obrazi, sjajne okrugle oči. —
Imala bih šampanjac — uslužno izjavi
— kao šećer!
— Rakiju — uzvrati Štajner i ne pogledavši je. — Šljivovicu,
trešnjevaču, gorkovaču, sasvim svejedno koju.
Zene se pogledaše. — Trešnjevaču — reče Elvira. — Onu dobru, sa
gornje police. Košta deset šilinga, dragi.
Štajner joj dade novac. — Otkuda ti takva koža? — upita je.
— Bez bubuljica, je li? — Elvira mu se sa svake strane obrne. — Naći
ćeš to samo kod riđokosih.
— Gle — začudi se Štajner — maločas nisam primetio da imaš
crvenu kosu.
29
— Zbog šešira, mili. — Elvira prihvati bocu od gazdarice.
— Hoćete li, gospođo Pošnig, da s nama popijete jednu?
— Ako smem? — Gazdarica sede. — Dobro je vama, gospođice Elvira!
— Pa uzdahnu. — A ja, sirota udovica — uvek usamljena.
Sirota udovica iskapi čašu i smesta ponovo nasu. — U zdravlje, zgodni
gospodine!
Ustade i koketnim pogledom prostreli Štajnera. — E, pa onda najlepša
hvala! I dobra zabava.
— Kod nje, dragi, imaš šanse — izjavi Elvira.
— De, daj mi tu vodenu čašu — zatraži Štajner, pa je napuni i iskapi.
— Isuse! — Elvira ga b r i ž n o pogleda. — Nećeš valjda ništa l o m i l i ,
m i l i ? Stan je dragooen, razumeš? Ovako šta skupo je,
ILR lgl|
— Sadi OVtmo refia Štajner. — Do mene.
— Bilo bi bolje da smo se izvezli. U Pratcr, ili u šumu. Štajner
p o d i ž e glavu. Osećao j e iza čela kako mu trešnje-
vača mekim Čekićem udara u očne jabučice. — U šumu? — upita.
— Da, u šumu. Ili u žitno polje, sada u leto.
— Žitno polje — u leto? Kako ti je žitno polje palo na um?
— Kako mi je ono palo na um — odbrblja Elvira žustro i brižno. — Pa
sad je leto, dragi! A leti se ponekad iziđe u / d n o polje, znaš?
— Ne skrivaj bocu, neću polomiti tvoje sopče. Žitno polje, kažeš —
leti?
— Pa naravno; leti, dragi; zimi je hladno.
Š t a j n e r napuni svoju čašu. — Boga ti tvog, ala ti mirišeš.
— Sve riđokose slično mirišu, dragi.
< " e l u ć i sve brže udaraju. Soba se njiše. — Žitno polje — p o l a k o i
teško iz g ova r a Št ajn er - i vctar noću.
— Hodi aad u postelju, mili, svući se.
< H v... pl I I.I II
l'n ot vor en je, dr a g i l l o d i , ja ću te usrećiti! i ijm i ' pl Jesi
II bila k a d g o d s r e ć n a ? — upita buljeći
u sin
Na r avn o , če sto
— Ah, ne trabunjaj. Ugasi.
— Pa prvo se svući.
— Ugasi.
Elvira posluša. Soba potonu u tamu. — Dođi u postelju, dragi.
— Ne. Postelja — ne. Postelja je nešto drugo. Do vraga! Ne postelja!
Nesigurnom rukom uspe trešnjevaču u čašu. Glava mu je bučala.
Devojka prođe kroz sobu. Dođe do prozora pa na trenutak zastade i
pogleda napolje. Slaba svetlost fenjera spolja pade na njena tamna
ramena. Pozadi njene glave noć. Podiže ruku u kosu. — Dođi ovamo —
reče Stajner promuklo.
Ona se okrete i priđe mu, blago i bez šuma. Zrela kao žitno polje,
tamna i neprimetna, sa mirisom i kožom od hiljadu žena i jedne —
Marija, promrmlja Stajner.
Devojka se nasmeja, duboko i nežno. — Eto, dragi, vidi se kako si
pijan — pa ja se zovem Elvira.
Kern je uspeo d a produži dozvolu boravka još za pet dana, a o n d a g a
proteia.še D a l i su i n u besplatnu kartu do granice, i o n s e o d v o z e d o
carinske .stanice.
— Btl Isprava? — upita češki činovnik.
— Da.
— Dođite unutra Ima ih već nekoliko ovde. Otprilike za pola sata biće
najbolje vreme.
Kern uđe u carinarnicu. Bilo ih je tu još troje, jedan vrlo bled čovek sa
ženom i jedan stari Jevrejin.
— Dobro veče — pozdravi ih Kern. Oni nešto
promrmljaše.
Kern spusti kufer i sede. Bio je umoran te sklopi oči. Znao j e da će
put biti još dug, pa pokuša da odspava.
— Preći ćemo — ču bledog čoveka kako govori. — Videćeš, Ana, onda
će sve biti bolje.
Zena mu ne odgovori.
— Sigurno ćemo preći — poče on opet. — Sasvim sigurno! /..išlo nas
ne bi pustili da pređemo?
— Zato što nas ne žele —■ odgovori žena.
 VII

— Pa ipuk, ljudi smo . . . — Pustite je — dobaci Kern. — Uvek je dobro kad čovek olakša sebi.
Jadna budalo, pomisli Kern. Nejasno je čuo da čovek i d a l j e o o m l | a , — Ustanite! — viknu žena.
o n d a j e zaspao. — Ja ostajem ovde. Vi možete raditi što vam je volja. Pravo iza šume
Probudio s e k a d j e carinik došao po njih. Išli su preko polja i .I., l i levo put vodi u češku carinarnicu.
d o llnlopadue S u m e , k o j a j e , golema kao crna klada, pied n j i m a — Dripac jevrejski! — viknu žena.
ležala u lami. Kern se zasmeja. — Samo je još to nedostajalo!
Činovnik zaslade. Produžite ovom stazom i držite desno. K a d a Vide kako bledi čovek potiskuje ženu i nešto joj šapuće.
stignete do druma, o n d a lovo. Svako dobro. N e s t a d e u noći. — On će sigurno natrag! — jecala je ona — znam, vra-tiće se i preći
Njih četvoro stojali su neodlučni. — Sta sad da radimo? — Upita žena. će. On treba da nas — dužnost mu je...
— Zna li ko put? čovek je ženu polako vodio ka šumi. Kern uze cigaretu. Tada vide, na
— Ja eu ići napred — izjavi Kern. — Pre godinu dana već sam bio nekoliko metara pred sobom, kako se nešto tamno pomalja, kao gnom iz
ovde. zemlje. Bio je to stari Jevrejin, koji je takođe bio legao. Uspravio se i
Provlačili su se kroz mrak. Mesec se još nije pojavio. Trava je bila drmao glavom. — Ti neznabošci!
mokra i vukla se nevidljivo i čudno po njihovim cipelama. Onda nastade Kern ništa ne odgovori. Zapali cigaretu.
šuma sa svojim moćnim dahom, i ona ih primi. — Ostajemo li noćas ovde? — blago upita starac posle nekog
Dugo su išli. Kern je čuo ostale iza sebe. Odjednom pred njima vremena.
blesnuše električne lampe i jedan grub glas viknu: — Do tri. Onda je najbolje vreme. Sada još paze. Kad niko ne naiđe,
— Stoj! Ne mrdaj! oni se umore!

Kern jednim skokom uteče u stranu. Trčao je kroz tamu, udarao se o — Pa onda ćemo dotle čekati — kratko reče starac.

drveće, pipajući provlačio se kroz kupinovo žbu-nje, i tamo je ubacio svoj — Daleko je, i sada ćemo bogme morati donekle da puzimo — primeti

kufer, čuo je da neko za njim trči. Okrenu se. Bila je ona žena. — Kern.
— Ne mari. Biću pod svoje stare dane jidiški Indijanac. Sedeli su
Sakrijte se! — prošapta on.
ćutke. Zvezde se polako pomaljahu na nebu. Kern
— Ja ću ovde da se popnem!
raspozna Velikog medveda i Polarnu zvezdu.
— Moj muž — o, taj...
— Moram u Beč — reče starac posle nekog vremena.
Kern se brzo pope na drvo. Oseti pod sobom meko, šuštavo lišće, i
— Ja zapravo nikuda ne moram — izjavi Kern.
čučnu na jednu račvu. Žena je dole nepomično stojala; nije mogao da je
— Ima toga. — Starac žvaće travku. — I posle se mora nekud. Tako to
vidi, samo je osećao da tu stoji.
biva. Mora se samo sačekati.
Začu u daljini starog Jevrejina da govori.
— Da — reče Kern. — To se mora. Ali na šta se čeka?
— Ne trućaj, more — odvrati mu grub glas. — Bez pasoša nećete
— Upravo ni na šta — mirno odgovori starac. — Kada to dođe —
proći, i dosta!
nije ništa. Onda se opet čeka na nešto drugo.
Kern oslušnu. Posle nekog vremena ču i tih glas drugog čoveka;
— Da, možda. — Kern se opet ispruži. Osećao je kufer pod glavom.
odgovara žandarmima. Obojicu su, dakle ulovili. U tom trenutku ispod
Dobro je osećati ga.
njega zašušta. Žena je nešto gunđala i ode natrag.
— Ja sam Moric Rozental iz Godesberga na Rajni — reče starac malo
Za neko vreme sve se stišalo. Onda između krošnji prhnu mlaz
kasnije. Izvadi iz ranca tanak sivi havelok i prebaci ga preko ramena.
svetlosti iz džepnih lampi. Približuju se koraci. Kern se priljubi uz
Sada je još više ličio na gnoma. — Ponekad je smešno da čovek ima svoje
stablo. Bio je dobro zaklonjen gustim lišćem ispod sebe. Odjednom ču
ime, zar ne? Naročito noću.
tvrd, neobuzdan glas one žene. — Ovde mora biti! Popeo se na drvo,
K e r n s e z a g l e d a u t a m n o n e b o . I o n d a k a d nema pasoš. I m e
ovde.
m o r a b i t i z a p i s a n o , i n a č e n a m n e pripada.
Mlaz svetlosti kliznu naviše. — Silazi! — viknu grub glas.
Ve t a i s e p o i g r a v a n k r u n a m a . S u m i kao da je more iza š u m e .
— Inače pucam!
M i s l i l e l i d a ć e o n i ispreka p u c a t i ? u p i t a Moric
Kern za trenutak razmisli. Nema smisla. Siđe. Džepne lampe bleštavo
osvetliše njegovo lice. — Pasoš? Rozental.
— Da imam pasoš ne bih se ovde verao. — Ne znam. Možda neće.
Kern pogleda ženu koja ga je izdala. Bila je rastrojena i skoro van Starac njiše glavu. — Za čoveka preko sedamdeset godina postoji
preimućstvo — ne rizikuje više mnogo od života.
sebe. — To biste dabome hteli! — siknu ona na njega. — Da kidnete, a
mi da ovde ostanemo! Svi neka ostanu ovde — derala se. — Svi!
— Jezik za zube! — riknu na nju žandarm. — Svrstajte se!
Stajner je najzad doznao gde su skrivena deca starog Ze-ligmana.
— I o s v c l l i grupu. Z a p r a v o bi trebalo da vas zatvorimo. D o b i o v a m
Tačna je bila adresa umetnuta u jevrejski molitvenik; ali u međuvremenu
j o l o p o z n a t o ! I l e g a l a n p r e l a z a k granice! Ali zašto d a v a s j o ' : i
deca su odvedena na drugo mesto. Dugo je trajalo dok je Stajner
h r a n i m o ! N a z a d , marš! N a t r a g u Čehoslovačku. A h u p a m t i l o i d u ć i
pronašao gde su — u početku su ga svugde smatrali špijunom i bili
p u t o d m a h pucamo!
nepoverljivi.
K e r n p o t r a ž i s v o j k u t c i u d ž b u n j u . Z a t i m s v e č e t v o r o , ćutke,
Uzeo je kufer iz pansiona i krenuo. Kuća je ležala u istočnom delu
j e d n o z a d r u g i m , k r e n u š e n a t r a g . I z a n j i h išli S U žandarmi s a
Beča. Trebalo mu je više od jednog sata dok je onamo stigao. Popeo se
džepnim l a m p a m a . Izgledalo je avetinjski — od svojih protivnika ne vide
uza stepenice. Na svakom spratu troja vrata. Palio je šibicu i tražio.
ništa do bele krugove lampi; uhvatili su ih, a natrag ih gone samo
Najzad je na četvrtom spratu našao ovalnu mesinganu ploču s natpisom:
glasovi i svetlost.
Samuel Bernštajn. Sajdžija. Zakuca na vrata.
Svetlosni krugovi se zaustaviše. — Marš, natrag u ovom pravcu! —
Čuo se žamor i užurbano kretanje iza vrata. Onda jedan predostrožan
zapovedi grub glas. — Ko bude opet došao, biće ubijen!
Njih četvoro produžiše, dok svetlost ne iščeze iza drveća. Kern ču iza glas upita: — Ko je?
sebe tih glas čoveka čija ga je žena izdala. — Imam nešto da predam — reče Stajner. — Jedan kufer. Odjednom
— Oprostite — bila je van sebe — izvinite — već sada joj je žao, sasvim oseti da ga neko posmatra i brzo se okrenu.
sigurno. Vrata na stanu iza njega nečujno se bila otvorila. Slabašan čovek u
— To mi je svejedno — dobaci Kern nazad. košulji stojao je na ulazu. Stajner spusti kufer.
— Koga tražite? — upita čovek u vratima.
— Ali razumejte — prošapta čovek — taj užas, taj strah.
Stajner ga pogleda. — Bernštajn nije tu — dodade čovek.
— Da razumem — pa nek vam bude! — Kern se okrenu.
— Opraštanje mi je suviše naporno. Radije da zaboravim! Kern zastade. — Doneo sam stvari starog Zeligmana — reče Stajner. —
Nalazili su se na malom proplanku. I ostali Njegova deca treba da su ovde. Bio sam prisutan kad je nastradao.
stadoše. Kern legne u travu i gurnu kufer pod glavu. Ostali su se Čovek ga je posmatrao još jedan trenutak. — Možeš ga, Morice, mirne
sašaptavali. Onda žena koraknu napred. — Ana — oslovi je muž. duše pustiti — viknu potom.
Zena se postavi pred Kerna. — Nećete da nam pokažete put natrag? — Lančić zveknu i ključ škripnu. Otvoriše se vrata na Bern-š taj novom
oštro ga upita. stanu. Stajner upre oči u mutno osvetljenje. — Sta
— Neću — odvrati Kern. — iznenadi se Stajner — pa valjda nije — ali, dabome, to je otac Moric!
— Vi! Vi ste krivi što smo uhvaćeni! Bitango!
— Ana! — opomenu je čovek.

30
 VII
Moric Rozental stoji u vratima. U ruci drži varjaču. Na ramenima mu
havelok. — Ja sam to — izjavi on. — Ali ko ste... Stajner! — reče
odjednom srdačno i sa iznenađenjem.
— Mogao sam misliti! Zaista, moje oči popuštaju. Znao sam da ste u
Beču. Kada smo se poslednji put sreli?
— Ima tome možda već godina dana, oče Morice.
— U Pragu?
— U Cirihu.
— Tačno, u Cirihu, u zatvoru. Krasni ljudi, oni tamo. U poslednje
vreme pomalo brkam. Bio sam tek pre pola godine ponovo u Svajcarskoj.
U Bazelu. Odlična hrana; ali na žalost, ne daju cigarete kao u gradskom
zatvoru u Lokarnu. Tu sam u ćeliji imao čak i grmčić kamelije. Bilo mi je
žao kad sam morao izići. Milano se ne da s tim uporediti. — Zastade. —
Uđite, Stajneru. Stojimo ovde u hodniku i izmenjujemo uspomene kao
dva stara razbojnika.
Stajner uđe. Stan se sastojao od kuhinje i sobička. Bilo je u njemu
nekoliko stolica, jedan sto, orman i dva dušeka s pokrivačima. Na stolu
mnoštvo alata. Među njima jevtini satovi i jedna satna kućica s
baroknim anđelima koji drže starinski sat čiju sekundnu kazaljku
predstavlja zaklaćena smrt sa kosom. Iznad štednjaka, na savijenoj
ručki, visi gasna kuhinjska lampa sa zelenkasto-belim lelujavim
plamenom. Na gvozdenim ringlama gasnog rešoa puši se veliki lonac za
čorbu.
— Baš kuvam nešto deci — reče Moric Rozental. — Zatekao sam ih
ovde kao miševe u mišolovci. Bernštajn je u bolnici.
Tri deteta mrtvog Zeligmana šćućureni pored štednjaka. Ne obraćaju
pažnju na Stajnera. Bulje u lonac sa čorbom. Najstariji ima oko
četrnaest godina, najmlađi sedam ili osam.
Stajner spusti kufer. — Evo kufer vašeg oca — reče im.
Njih trojica pogledaše ga jednovremeno, skoro bez i jednog pokreta.
Jedva pomakoše glave.
—■ Ja sam ga još video — reče Stajner. — Govorio je o vama.
Deca ga pogledaše i ništa mu ne odgovoriše. Oči im svet-lucahu kao
izbrušeni okrugli crni kamenčići. Plamen gasne lampe šišti. Stajner se
nelagodno osećao. Imao je osećanje da bi trebalo da kaže nešto toplo,
čovečno, ali sve što mu pade na um izgledalo mu je glupo i neistinito
pred napuštenošću koja izbija iz ovo troje neme dece.
— Šta ima u kuferu? — upita najstariji posle izvesnog vremena. Imao
je mutan glas, i govorio polako, tvrdo i oprezno.
— Sad više ne znam tačno. Razne stvari vašeg oca. I nešto novaca.
— Da li je sada naš?
— Naravno. Pa zašto sam ga doneo.
— Mogu li ga uzeti?
— Ma sigurno! — reče Stajner začuđeno.
Dečak ustade. Bio je vitak, crn i velik. Polako, očiju čvrste uprtih u
Stajnera, približio se kuferu. A onda ga naglim, životinjskim pokretom
zgrabi i skoro odskoči, kao da ga je strah da bi mu Stajner oteo plen.
Smesta odvuče kufer u susedni sobičak. Druga dvojica pođoše brzo za
njim, sasvim pribijeni jedan uz drugog kao dve velike crne mačke.
Stajner pogleda oca Morica. — Pa da — reče s olakšanjem.
— Oni to svakako već od ranije znaju.
Moric Rozental promeša čorbu. — To ih više ne dira mnogo. Videli su
majku i dva brata kako umiru. Ovo ih sada mnogo ne uzbuđuje. Ono što
se često dešava više ne uzbuđuje jako.
— Ili još jače — primeti Štajner.
Moric Rozental ga pogleda svojim očima ispod nabranih ve-đa. — Dok
je čovek vrlo mlad — ne. Kad jako ostari — ni onda. — Međuvreme —
ono je opako.
— Da — reče Štajner. — Tih pišljivih pedeset godina u međuvremenu
— one su to.
Moric Rozental smireno klima glavom. — Mene se sada nimalo ne
tiču. — Stavi zaklopac na lonac. — Već smo ih smestili — nastavi. —
Jednog će Majer povesti u Rumuniju. Drugi ide u dečje sklonište u
Lokarnu. Poznajem tamo jednoga koji će za njega plaćati. Najstariji
zasad ostaje ovde kod Bernštajna.
— Znaju li već da se moraju rastati?
— Da. Ni to ih mnogo ne uzbuđuje. Smatraju to više za sreću. —
Rozental se okrenu. — Štajneru — reče — poznavao sam ga dvadeset
godina. Kako je umro? Da li je skočio dole?
— Da.
— Nisu ga bacili?
— Ne. Bio sam prisutan.
— Čuo sam to u Pragu. Tamo se govorilo da su ga gurnuli dole. Onda
sam ovamo došao. Da vidim šta je s decom. Jednom sam mu to obećao.
31
Bio je tada još mlad. Taman šezdeset. Nisam mislio da će se ovako desiti.
Ali posle Raheline smrti, stalno je bio pomalo smeten. — Moric Rozental
pogleda Štajnera. — Imao je mnogo dece. Često je to kod Jevreja. Oni
vole porodicu. Ali upravo ne bi trebalo da imaju decu. — Prebaci havelok
preko ramena kao da zebe, i odjednom dobi izgled vrlo starog i umornog
čoveka.
Štajner izvadi paklo cigareta. — Koliko vremena ste već
ovde, oče Morice? — upita ga. \
— Tri dana. Jednom su nas na granici ulovili. Prešao sam ovamo s
jednim mladićem koga vi poznajete. Pričao mi je o vama. Kern mu je ime.
— Kern? Da, njega poznajem. Gde je on?
— Takođe ovde negde u Beču. Ne znam gde.
Štajner ustade. — Pogledaću ne bih li ga našao. Do viđenja, oče
Morice, stari putniče. Bog sveti zna gde ćemo se ponovo videti.
Ode do sobička da se oprosti od dece. Njih trojica sede na jednom
dušeku, a pred njima razastrte stvari iz kufera. Ka-lemi konca pažljivo
složeni na gomilu; pored njih uzice, džačić sa šilinzima i nekoliko
paketića ibrišima. Rublje, cipele, odelo i ostale stvari starog Zeligmana
još su u kuferu. Najstariji podiže pogled kad je Štajner ušao s Moricom
Rozentalom. Nehotice raširi ruke iznad stvari na dušeku. Štajner
zastade.
Dečak pogleda u Morica Rozentala. Njegovi obrazi su poru-meneli a
oči se sijaju. — Kada ovo prodamo — reče uzbuđeno i pokaza na stvari u
kuferu — imaćemo otprilike trideset šilinga više. Možemo onda uložiti
sav novac i za to uzeti štofove — mančester, bukskin, a još i čarape —
time se više zaradi. Počeću odmah sutra, ujutru u sedam časova. —
Pogleda ozbiljno i veoma napregnuto starog čoveka.
— Dobro! — Moric Rozental ga pogladi po uskoj glavi. — Sutra u
sedam sati počinješ.
— Onda Valter ne mora u Rumuniju — reče dečko. — Može meni
pomoći. Mi ćemo se već snaći. Samo Maks mora ići.
Tri dečaka gledaju u Morica Rozentala. Maks, najmlađi, klimnu
glavom. Nalazi da je tako pravično.
— Videćemo. Posle ćemo još govoriti o tome.
Moric Rozental isprati Štajnera do vrata. — Nema se vremena za
tugovanje — reče. — Suviše je bede, Štajneru.
Štajner klimnu glavom. — Nadajmo se da dečka neće odmah uloviti.
Moric Rozental zatrese glavom. — Paziće on. Zna taj dosta. Mi se rano
naučimo.
Štajner ode u kafanu „Šperler". Odavno nije bio tamo. Otkad ima lažni
pasoš, kloni se mesta gde je poznat.
Kern je sedeo na stolici, do zida. Noge je stavio na svoj kufer, glavu
zabacio, i spava. Štajner pažljivo sede do njega; nije hteo da ga probudi.
Nešto je stariji, pomisli. Stariji i zreliji.
Obazre se po lokalu. Pored vrata čeči savetnik zemaljskog suda
Epštajn; pred njim na stolu nekoliko knjiga i čaša vode. Sam je i
nezadovoljan; niko ne sedi spram njega; zaplašen je, u ruci drži pedeset
groša. Štajner pogleda naokolo; verovatno je konkurent, advokat Zilber,
pridobio mušterije. Ali Zilbera nema tu.
Kelner dođe nezvan. Lice mu se ozari. —Opet ovde? — upita ga
familijarno.
— Sećate me se?
— Još kako! Već sam se brinuo za vas. Sve je postalo mnogo strože.
Opet želite konjak, gospodine?
— Da. A kud se dede advokat Zilber?
— I on je žrtva, gospodine. Uhapšen je i proteran. .
— Aha! Je 1' gospodin Černikov skoro bio ovde?
— Ove nedelje nije bio.
Kelner donese konjak i stavi poslužavnik na sto. U tom trenutku Kern
otvori oči. Protrepta, a onda skoči. — Štajneru!
— Hajde — odgovori ovaj mirno. — De, prvo odmah popi ovaj konjak.
Posle sedećeg spavanja ništa ne os veži tako kao jako piće.
Kern popi konjak. — Bio sam već dvaput ovde da te potražim — reče
on.
štajner se osmehnu. — Noge na kuferu. Dakle: bez staništa, je li?
— Da.
— Možeš kod mene spavati.
— Zaista? To bi bilo divno. Dosad sam imao sobu kod jedne jevrejske
porodice. Ali danas sam morao izići. Veoma se boje da zadrže nekog duže
od dva dana.
— Kod mene se ne moraš bojati. Stanujem daleko napolju. Možemo
odmah krenuti. Izgleda kao da ti je potreban san.
 VII

— Da — reče Kern. — Umoran sam. Ne znam od čega. , Štajner mahnu

kelneru. Ovaj u galopu dojuri, kao na znak
za zbor što dojuri stari vojnički konj koji već odavno vuče kola. — Hvala
Kern i Stajner legoše. Stajner ugasi lampu. — Znaš — posle nekog
— reč pun očekivanja, još pre no što je Štajn e r platio srdačna h v a l a ,
gospodine! Pogleda bakšiš. — Ljubim ruke — promuca zadivljen. — vremena progovori iz tople tame — treba živeti tako kao da se nikad više

Sl u ga sa m po kor a n, g osp odi n e g rot e 1

nećemo vratiti onamo.
— Da — potvrdi Kern. — Meni to nije teško.
Stajner zapali cigaretu. Pušio je polako. Crvenkasta tačka jače sinu

— Moramo u Prater — reče Štajner napolju. svaki put kad on povuče dim. — Hoćeš li i ti jednu? — upita Kerna. — U

— Idem kud god hoćeš — odgovori Kern. — Opet sam sasvim svež. mraku sasvim drukčije prijaju.

— Uzećemo tramvaj. Bolje je zbog tvog kufera. Još i dalje toaletna — Hoću. — Kern oseti Stajnerovu ruku koja mu je pružila kutiju i

voda i sapun? šibice.

Kern potvrdi. — Kako je u Pragu? — upita Stajner.

— Ja se sada drukčije zovem: ali možeš me mirno i dalje zvati
Štajner. Nosim ga, za svaki slučaj, kao umetničko ime. Mogu onda tvrditi
da je pseudonim. Ili da je ono drugo ime to. Već prema potrebi.
— A šta si ti sada?
Štajner se nasmeja. — Neko vreme bio sam ispomoćni kelner. Kada se
raniji vratio iz bolnice, morao sam otići. Sada sam asistent Poclohovog
zavoda za razonodu — „glavni" u streljačkoj šatri i vidovnjak. A šta ti
nameravaš sada?
— Ništa.
— Možda bih mogao da te kod nas smestim. Uvek su, prigodom,
potrebni ljudi za ispomoć. Sutra ću malo da prignja-vim starog Pocloha.
Preimućstvo je ovde što u Prateru niko ne kontroliše. Ne mora čovek čak
ni da se prijavi.
— Bože mili — izusti Kern — to bi bilo sjajno. Jako bih sada želeo da
ostanem neko vreme u Beču.
— Dobro. — Kern je čekao i pušio. A onda odgovori: — Sreo sam
tamo nekoga.
— Jesi li zbog toga sada došao u Beč?
— Ne samo zbog toga. Ali i ona je u Beču.
Stajner se u tami nasmeši. — Vodi računa, bepče, da si ti putnik.
Putnici treba da imaju avantura, ali nipošto takvu koja bi im jedan deo
srca otkinula kad moraju da odu.
Kern je ćutao.
— To ne govori protiv avantura — doda Stajner. — Niti protiv srca. A
najmanje protiv onih koji nam uzgred podare malo topline. Možda,
donekle, samo protiv nas. Jer mi uzimamo — a malo možemo da
vratimo.
— Mislim da ja baš ništa ne mogu vratiti. — Odjednom se Kern
oseti veoma obeshrabren, šta on uopšte zna? Šta bi mogao Ruti
dati? Samo svoje osećanje. A to, čini mu se, nije ništa. Mlad je i

— Tako? — Štajner ga pogleda iskosa. — Želeo bi? neiskusan, u tom je sve.

— Da. — Baš ništa, bepče, mnogo je više nego malo — reče Štajner
mirno. — To je maltene već sve.
Sišli su i pošli kroz noćni Prater. Pred jednim stambenim kolima,
— To zavisi od koga je.
malo po strani od toga džumbus grada, Stajner zasta-de. Otključa i
Štajner se nasmeši. — Ne boj se, bepče. Ispravno je sve što čovek
zapali lampu. — Evo, bepče, tu smo. Sada ćemo, kao prvo, da ti
oseća. Ali nemoj da se upetljaš. — Ugasi cigaretu. — Spavaj dobro. Sutra
dočaramo nešto slično postelji.
idemo Poclohu.
Donese iz ugla nekoliko ćebadi i stari dušek i prostre ih po podu
— Hvala. Ovde ću začelo dobro spavati...
pored svoje postelje. — Sigurno si gladan, je li? — upita ga.
Kern ostavi cigaretu i zari glavu u jastuk strane žene. Još je
— To već više i ne znam.
obeshrabren; ali i skoro srećan.
— U malom ormančiću ima hleba, maslaca i komad salame. Spremi i
meni jedan sendvič.
Neko tiho zakuca na vrata. Kern ostavi nož i oslušnu. Njegove oči
potražiše prozor. Stajner se nasmeja. — Stari strah, mali, je li? Njega se
sigurno nikad nećemo osloboditi. Uđi, Lilo! — viknu on.
Jedna vitka žena uđe i zastade u vratima. — Imam posetu — reče
D i r e k t o r P o e l o l i I n o j e o k r e t a n f o v e č u l j a k , nakostrešenih l u k o v a ,
Stajner. — Ludvig Kern. Mlad ali već s iskustvom u tuđini. Ostaje ovde.
o g r o m n o g n o s a , i ; ; c v i ke r o m k o j i j e v e č i t o k l i z i o . U v e l i | c IM .,
Možeš li nam skuvati malo kafe, Lilo?
j a k o u ž u r b a n ; n a j v i š e k a d n e m a š t a d a se radi.
— Dabome.
Žena uze špiritusnu lampicu, zapali je, stavi na nju mali kotlić s
— ota J t ? Brzo I — n a v a l i o n k a d m u j e Štajner s Kernom dolao,

vodom, i poče da melje kafu. Sve je to radila skoro nečujno, polako se

— Nama Je petrcbM pomoć — otpoče Štajner. — Preko da n a z a
s p r e m a n j e , u v e č e z a t e l e p a t s k e eksperimente. Evo je — i p o k a z a n a
krećući, kao da klizi.
Ker na.
— Mislio sam, Lilo, da već odavno spavaš — prozbori Stajner.
— Ne mogu da spavam. — Zna li štogod?
Imala je dubok, promukao glas. Lice usko i pravilno. Crnu kosu u — Zna ono što nama treba.
sredini razdeljenu. Izgleda kao Italijanka, ali nemački govori tvrdo, kao Pocloh trepnu. — Neki od vaših poznanika? Koliko on traži?
što Sloveni izgovaraju. — Hranu, stan i trideset šilinga. Za sada.
Kern je sedeo na slomljenoj pletenoj stolici. Bio je jako umoran, ne Č i t a v o imanje! — dreknu direktor Pocloh. — Plata (Umake zvezde!

samo u glavi — neka sanjiva opuštenost obuzela ga celog, kako se Hoćete da me upropastite, Štajneru? Pa skoro toliko plaća se legalno
odavno nije osećao. Bio je zaklonjen. prijavljenom pomoćniku — dodade p o i n i r l j i v i j e .
— Jastuk — reče Stajner. — Jedino jastuk nedostaje. — Ostaću kod vas i bez plate — brzo dobaci Kern.
— Ne čini ništa — odgovori Kern.--------------Saviću svoj kaput ili — Bravo mladiću! Tako se postaje milioner! Samo onaj koji j e
malo rublja iz kufera. skroman uspeva u životu! — Smeškajući se dune Pocloh v a /duh kroz
— Ja imam jedan jastuk — reče žena. nos i ukeba cviker koji mu je skliznuo. — Ali vi n e poznajete Leopolda
Zakuvala je kafu, pa se onda digla i izišla svojim senovitim, nečujnim Pocloha, poslednjeg čovekoljupca! Do-h i ć e t e gažu. Petnaest blistavih
pokretima. šilinga mesečno. Gažu, rekoh, d r a g i prijatelju! Gažu, ne platu. Od danas

— Hajde, jedi! — pozva ga Stajner i usu kafu u dve šolje bez drške i s ste umetnik. Petnaest šilinga gaže više su nego hiljadu šilinga plate.

plavom „Majsenovom" šarom. Znate li J o š nešto naročito?

Jeli su hleba i kobasice. . . Žena se vrati i donese jastuk. Stavi ga na — Pomalo sviram na klaviru — odgovori Kern.

Kernov ležaj i sede za sto. Pocloh energično natače cviker na nos. — Umete li tiho da .vnate?

— Zar nećeš kafe, Lilo? — upita je Stajner. Muziku koja stvara raspoloženje?

O n a o d m a h n u g l a v o m . T i h o jc p o s m . i t r a l a n j i h dvojicu dok s u — Tiho bolje nego glasno.

— Dobro! — Pocloh se pretvori u feldmaršala. — Neka vežba
j e l i i p i l i . O n d a S t a j n e r u s t a d e . - V r e m e je spavanju. A i umoran si,
nešto egipatsko! Za pretesterenu mumiju i damu bez donjeg dela
mali, zar ne?
tela možemo koristiti muziku.
— Da. Sada me opet polako hvata umor.
Pocloh iščeze. Stajner drmajući glavom pogleda Kerna. —
Stajner pogladi ženu po kosi. — Idi i ti da spavaš, Lilo.
Potvrđuješ moju teoriju — reče. — Oduvek sam držao Jevreje za
— Da. — Poslušno ustade. — Laku noć.

32
 VII

najgluplji i najlakoverniji narod. Glatko smo mogli iščupati trideset

šilinga.
Kern se osmehnu. — Ti ne računaš s jednim: s paničnim strahom
koji su hiljade godina pogroma i geta usadile. Ce-neći po tome,
Jevreji su čak ludo smeo narodić. A, najzad, ja sam tek bedan
mešanac.
Stajner se zasmeja. — Pa, u redu, onda hajde da jedemo maces!
Slavićemo praznik selica. Lilo je čarobna kuvarica.
Fjtablisman Pocloh sastojao se iz tri odeljenja: vrteška, šatra za
gađanje i panorama svetskih senzacija. Stajner je odmah ujutru
uveo Kerna u jedan deo njegovog posla. Imao je da očisti mesingane
delove na amovima boljih konja, i da počisti vrtešku.
Kern se dade na posao. Očisti ne samo konje već i jelene koji se
po taktu ljuljaju, pa i labuđe i slonove. Bio je tako zadubljen da nije
čuo kad mu je Stajner prišao. — Hodi, mali, na ručak.
— Zar opet da se jede?
Stajner potvrdi glavom. — Opet. Malo neobično, je li? Sada si
među umetnicima; tu vladaju najgrađanskiji običaji sveta. Dobij
amo čak i užinu posle podrie. Kafu s kolačima.
— Zemlja dembelija! — Kern se izvuče iz jedne gondole koju
vuče kit. — Gospode bože, Stajneru! — uzviknu. — Prosto da se
čovek uplaši, sve tako čarobno ide u poslednje vreme. Prvo u Pragu
— a sada ovde. Juče još nisam znao gde bih spavao — a danas imam
posao, stan, i dolaze po mene za ručak! Još ne mogu da verujem!
— Samo veruj — uzvrati Stajner. — Ne razmišljaj, prihvati! Stara
deviza lutalica.
— Nadajmo se da će ovo još malo potrajati!
— Ovo je životno nameštenje — reče Stajner. — Najmanje za tr i
meseca. Dok jako ne zahladi.
I, do j e st avila rasklimani sto na travu ispred kola. Donela j e v e l i k u
činiju čorbo od povrća i mesa, i sede uz Stajnera i k e m a
vedro s lakom .slutnjom na jesen u vazduhu. N a livadi prošir io
rublje, a po njemu se igraju nekoliko žutoz e l e n i h
Btajntr se protegll. — Zdrava egzistencija! A onda na noge, pa
Satru za gađanje.
Pokaza Ker nu puške i kako se pune. — Ima dve vrste slrelaca —
objasni mu. — Za slavoljubive i pohlepne.
— Kao i u životu — meknu direktor Pocloh koji baš tuda prođe.
— Slavoljubivi pucaju na karte i brojeve — objašnjavaše dalje
Stajner. — Oni nisu opasni. Pohlepni, pak, žele da dobiju nešto. —
Pokaza na niz polica u pozadini šatre — prepunih mecama,
lutkama, pepeljarama, bocama vina, bronzanim
predmetima za kućanstvo, i sličnim stvarima.
— Oni treba nešto da dobiju. Sa donje police, naime. No, približi
li se neko do pedeset obruča, onda je dospeo do najviše police, a tu
su komadi po deset i više šilinga. Onda u pušku staviš jedan
originalni metak direktora Pocloha. Izgledaju tačno kao i drugi.
Ovde leže, na ovoj strani, čovek će se začuditi kad iznenadno njime
pogodi samo dva do tri. Mal-Hca manje baruta, razumeš.
— Da.
— Pre svega, mladiću, nikad ne menjajte pušku! — objasni < li
rektor Pocloh koji se opet nađe iza njih. — Prema pušci su braća
podozriva. Prema mecima nisu. Pa onda balans! Treba da dobiju. Ali
moramo zaraditi. To se mora izbalansirati! Ako to umete, vi ste životni
umetnik. Ne govoriti suviše! Ko često puca, naravno da ima pravo na
treću policu.
— Ko ispuca pet šilinga, dobija jednu bronzanu boginju — dopuni
Štajner. — Vredi jedan šiling.
— Mladi čoveče — reče Pocloh odjednom s patetičnom pretnjom — na
jedno vas odmah upozoravam: na glavni zgoditak. Taj niko ne srne
dobiti! Razbirate? On je privatan komad iz mog stana — raskošan
komad!
I pokaže na korpu za voće od kovanog srebra, sa dvanaest srebrnih
tanjira i viljuškama i nožićima. — Pre da umrete nego da propustite
šezdeseticu. Obećajte mi to!
Kern mu obeća. Pocloh obrisa znoj sa čela i posegne za svo jim
cvikerom. — Već i sama pomisao! — promrmlja. — Moja žena bi me
ubila! Nasleđena stvar, mladi čoveče — viknu — nasleđena stvar u ovo
vreme bez tradicije! Znate li šta je nasleđe? Manite, ne znate vi to.
I odjuri. Kern pogleda za njim. — Nije tako strašno — primeti Štajner.
— Ionako naše puške potiču iz doba opsade Troje. A, sem toga, tu je Lilo
da ti pomogne kad zagusti.
Pređoše do panorame svetskih senzacija. Bila je to čatrlja pokrivena
šarenim plakatima, postavljena na trostepenoj zaravni. Spreda je
podignuta kućica za blagajnu u obliku kineskog hrama — ideja Leopolda
Pocloha. Štajner pokaže na plakat koji predstavlja čoveka kome iz očiju
sevaju munje. — Alvaro, čudo telepatije — to sam ja, bepče. A ti ćeš biti
moj pomoćnik.
Uđoše u polutamnu čatrlju koja je mirisala na memlu. Nekoliko
praznih stolica kao utvare stoje u neredu. Štajner se pope na pozornicu.
— Dakle, pazi! Neko u gledalištu sakrije nešto kod nekog drugog —
većinom kutije s cigaretama, šibice, pudrijere, ili, začudo, čiode; bog bi
znao otkud svetu uvek čiode. Moje je da to pronađem. Pozovem gore
nekog zainteresovanog gledaoca, uhvatim ga za ruku i besno pojurim. Ili,
ako si ti taj, jednostavno vodiš me onamo. Sto čvršće stežeš moju ruku,
znači da sam sve bliže skrivenom predmetu. Lako lupkanje srednjim
prstom znači da je to onaj pravi; to je prosto — dotle tražim dok ti ne
lupneš. Više ili niže pokazuješ mi dizanjem ili spuštanjem ruke.
Direktor Pocloh se s hukom pojavi na ulazu. — Shvata li?
— Baš se spremamo da probamo — odgovori Štajner. — Deder,
direktore, sedite časkom i sakrijte štogod kod sebe. Imate li pri ruci
čiodu?
— Naravno! — Pocloh se maši svog revera.
—■ Naravno da on ima čiodu! — Štajner se okrete. — Sakrijte je. A
onda, Kerne, dođi i vodi me.
Leopold Pocloh uze iglu, lukavo pogleda, i onda je zabije u đon.
— Počnite, Kerne! — reče potom.
Kern ode do pozornice i uze Štajnera za ruku. Odvede ga do Pocloha i
Štajner poče da traži.
— Tugaljiv sam, Štajneru — prsnu Pocloh u smeh i ciknu. Posle
nekoliko minuta Štajner nađe čiodu. Ponovili su još
nekoliko puta eksperiment. Kern je upoznavao znake i vreme potrebno
Vreme
da Štajner pronađe Poclohovu kutiju šibica sve se više skraćivalo.
— Sasvim dobro — reče Pocloh. — Posle podne još vež-bajte. A sada
limunova..i
ono što je glavno: ako nastupite kao gledalac, morate oklevati! De,
u
Štajneru, pozovite, ja ću mu pokazati.
Sede na stolicu pored Kerna.
štajner ode na podijum. — A sada — glasom izvikivača za-m me on u
praznoj čatrlji — molim jednog od poštovane gospo do da izvoli potruditi
se na pozornicu. Samo dodirom ruke, bez I jedne reči, uslediće prenos
misli i biće pronađen skriveni predmet!
Direktor Pocloh se nagne napred kao da bi da ustane i nešto kaže.
Onda počne da okleva. Vrpoljio se po stolici, nameštao svoj cviker i
figurama,
stidljivo razgledao naokolo. Potom se smeškao, izvinjavao, upola se digao,
klibio, brzo opet seo, najzad se otrgao, pa onda, ozbiljan i zbunjen,
ljubopitljiv a i neodlučan, uputi se prema Stajneru koji se kidao od
smeha.
Pred podijumom se okrenu. — De, mladi čoveče, kopirajte to časkom!
— obodri Kerna uživajući sam u sebi.
— To se ne da kopirati! — viknu Stajner.
Pocloh se isklibi polaskan. — Teško je zbunjenost prikazati, to znam
kao stari pozorišni zec; pravu zbunjenost, mislim.
— On je po prirodi zbunjen — objasni Stajner. — U tome će već
uspeti.
— Pa, u redu. Moram sad do vrteške. — I Pocloh otperja.
— Vulkanski temperament! — diveći se izjavi Stajner. — Preko
šezdeset godina star! Sada ću ti pokazati šta da radiš ako ne budeš
umeo da oklevaš, ili ako se neko drugi bude prijavio. Imamo deset redova
stolica. Kad budeš prvi put pogladio kosu, pokazaćeš mi broj reda gde je
skrivena stvar: jednostavno — toliko prstiju! Drugi put pokazaćeš koja
je po redu stolica s leva počevši. Zatim se neupadljivo uhvatiš na sebi za
mesto gde je otprilike skrivena. Onda je ja već nađem.
— Zar je to dovoljno?
— Dovoljno. Čovek je grdno tup u takvim stvarima.
— Meni se to čini suviše jednostavno.
— Prevara i mora biti jednostavna. Složene prevare većinom omanu.
Posle podne ćemo još vežbati. I Lilo će pomoći. Sad ću ti pokazati
klavirsku krntiju. Muzejska vrednost. Jedan od prvih klavira koji su ikad
napravljeni.
— Mislim da suviše loše sviram.
— Glupost. Izaberi nekoliko lepih akorda. Za pretesterenu mumiju
sviraš ih svečano; za damu bez donjeg tela, veselije i odsečno! Ionako
niko ne sluša.

33
 VII
— Dobro. Probaću pa ću ti kasnije odsvirati.
Kern se uvuče u pregradak iza pozornice odakle mu se iske-zio klavir
sa žutim kutnjacima. Posle kratkog razmišljanja izabere za mumiju
posmrtni marš iz „Aide", a za nepostojeće donje telo salonski komad
„Svadbeni san gundelja". Dobovao je po klaviru i mislio na Rut,
Stajnera, sedmice mira i večeru, i smatrao je da mu nikad u životu nije
bilo tako dobro.
Nodelju dana kasnije pojavila NI - Kut u I'rateru. Došla je baš kad j e
počinjala večer nja predstava panoramo svotskih senzaciju Ker n j u |e
s n u - : . lio u pivi r o d . I 'otoin jo, pr ilično uzbuđen, Ifl ćc/ao da h i
op- . l u . - i o klavir. U čast dana promenio je pro-l'.iani. /.a mumiju J o
s v i r a o „Japansku soronadu s bakljama", a /a damu bez donjeg tela
„Kresničice, svetlucaj!" Bile su efektnije. Posle je, dobrovoljno, za
Munga, austrijskog šumskog čoveka, dodao još i prolog iz „Bajaca", svoje
remek-delo, koje mu je obilato pružilo prilike za arpeđa i oktave.
Napolju ga je uvrebao Leopold Pocloh. — Prima! — reče s priznanjem.
— Znatno življe no obično! Pili ste?
34
— Nisam — odgovori Kern. — Tek tako, neko raspoloženje.
— Mladi čoveče! — Pocloh se maši cvikera. — Do sada ste me
kanda varali. Trebalo bi da tražim natrag gažu! Od danas ste
obavezni da uvek budete u raspoloženju. Umetnik to može,
razumete li?
— Da.
—• A za izravnanje od sada ćete svirati i za pitome morske pse. Nešto
klasično. Jasno?
— Da — reče Kern. — Mogao bih jedan odlomak iz Devete simfonije;
to će odgovarati.
Onda uđe u čatrlju i sede u jedan od zadnjih redova. Između jednog
šešira s perjem i jedne ćele video je, daleko napred, Rutinu glavu
obavijenu dimom cigareta. Učini mu se, odjednom, da je najuža i
najlepša glava na svetu. Ponekad iščezne kad bi se gledaoci pomerili i
smejali; a onda, iznenadno, opet se pojavi, kao daleka, blaga vizija, i
Kern je samo s mukom mogao sebi da predstavi da je ona neko s kim će
kasnije govoriti i uz koga će ići.

Na pozornicu stupi Štajner. Imao je na sebi crn triko na kom su
namalani neki astrološki znaci. Jedna debela dama sakrila je svoj ruž u
džep na grudima mladića, a Štajner pozva da neko dođe na pozornicu.
Kern poče da okleva. Oklevao je baš majstorski; čak i kad je došao do
sredine prolaza htede da se još jednom vrati. Pocloh mu dobaci
odobravajući pogled — u zabludi, jer to nije bila zrela umetnička nijansa,
nego je Kern, naprosto, odjednom osetio da ne bi mogao proći pored
Rute.
A posle je sve glatko išlo i sasvim lako bilo.
Posle predstave, Pocloh pozva Kerna k sebi. — Mladiću
— reče mu — šta je to danas s vama? Vi ste prvoklasno okle-vali. čak i
sa znojem zbunjenosti na čelu. Teško je znoj prikazati, ja to znam. Kako
ste to izveli? Zadržali ste dah?
— Mislim da je to bila samo trema.
— Trema? — Pocloh se ozari. — Najzad! Pravo uzbuđenje istinskog
umetnika pred nastup! Nešto ću vam reći: Vi ćete svirati za morske pse i
za šumskog čoveka iz Nojkelna, a ja vam povisujem platu za pet šilinga.
Pristajete?
— Pristajem! — izjavi Kern. — I deset šilinga predujma
— dodade.
Pocloh upre pogled u njega. — Znate već i reč predujam?
— Pa izvadi iz džepa novčanicu od deset šilinga. — Sada više nema
sumnje: Vi ste zaista umetnik!
— Dakle, deco — reče Štajner — bež'te! Ali u jedan da ste ovde za
obed. Biće tople piroške, sveto rusko nacionalno jelo. Je li, Lilo?
Lilo klimnu.
Kern i Rut krenuše, preko livade pozadi šatre za gađanje, u susret
larmi sa vrteške. Svetlosti i muzika s velikog prostora zapljusnuše ih kao
bistar i blistav val, i preplaviše ih penom bezbrižne veselosti.
138
U
— Rut! — Kern je uze za ruku. — Večeras ćeš imati veliki provod!
Potrošiću za tebe najmanje pedeset šilinga.
— Nećeš! — Rut zastade.
— Hoću! Potrošiću pedeset šilinga za tebe. Ali tako kao Nemački
Rajh. Nemajući ih. Videćeš. Hajde!
Odoše do stravične tociljajke. Bio je to ogroman kompleks sa visoko u
vazduhu izgrađenim tračnicama preko kojih jure malena kola puna
smeha i vriske. Pred ulazom ljudi. Kern se probijao i za sobom vukao
Rut. Čovek na kasi ga pogleda.
— Halo, Georže — doviknu mu. — I ti jednom? Ulaz'te! Kern otvori vrata
na jednim od tih malih kola. — Ulazi! Rut ga iznenađeno pogleda.
Kern se nasmeja. — Tako je to! Čista čarolija! Ne moramo platiti.
Pojuriše. Kola su se strmo ispela gore, a onda se sjurila u mračan
tunel. Jedna lancima pretrpana neman podignu se cvileći i maši se
Rute. Ona vrisnu i pribi se uz Kerna. Sle-dećeg trenutka jedan grob se
otvori i mnoštvo kostura zakle-peta svojim kostima jednoličan posmrtni
marš. Odmah zatim kola su strelovito izbila iz tunela, u kovitlacu
proletela kroz jednu okuku i ponovo se survala u ponor. Druga kola
jurila su im u susret, dva zbijena bića u njima prestravljeno zure u njih,
sudar izgleda neizbežan — uto kola zaošinu kroz krivinu, slike u
ogledalu nestade, a oni uleteše u parom ispunjenu pećinu gde vlažne
ruke kliznuše preko njihovih lica.
Na kraju pregaziše još jednog starca koji je cvileo, a onda ponovo
izbiše na svetlost dana i kola stadoše. Izišli su. Rut rukom pređe preko
očiju. — Kako je sve ovo odjednom lepo!
— reče i nasmeja se. — Svetlost, vazduh — može da se diše i hoda.
— Jesi li već bila u buvljem cirkusu? — upita je Kern.
— Ne.
— Onda hajde!
— Servus, Čarli! — žena na ulazu pozdravi Kerna. — Dan izlaska
danas? Ulaz'te. Baš sada je Aleksandar II unutra.
35
 Kern veselo pogleda Rut. — Opet besplatno! — objasni on. — Hajde!
Aleksandar II bio je prilično snažna crvenkasta buva koja sad prvi put
samostalno radi pred publikom. Ukrotitelj je malo nervozan; dosad je
Aleksandar II bio zaposlen samo kao prednji levi konj u četvoropregu, a
ima silovit, neuračunljiv temperamenat. Publika, koja se s Rutom i
Kernom sastoji od pet osoba, napregnuto je posmatra.
Ali Aleksandar II radi bez greške. Trči kao kasač; vere se i vežbe izvodi
na trapezu, pa čak je i svoju glavnu tačku na šipci za balansiranje
slobodno izveo a da nijednom nije zvir-nuo u stranu.
— Bravo, Alfonse! — Kern protrese ponosnom ukrotitelju izujedanu
ruku.
— Hvala. Kako se vama dopalo, draga gospodo?
— Bilo je čarobno. — I Rut mu prodrma ruku. — Ne razumem uopšte
kako u tome uspevate.
— Sasvim jednostavno. Sve je dresura. I strpljenje. Jednom mi je
neko rekao da se može čak i kamenje dresirati ako se ima dovoljno
strpljenja. —Ukrotitelj pri tom šeretski pogleda. — Znaš, Čarli, kod
Aleksandra H primenjen je mali trik. Pre predstave pustio sam toga gada
da pola časa vuče top. Teški merzer. Od toga se umorio. A umor čini
poslušnim.
— Top? — upita Rut. — Zar već i buve imaju topove?
— Štaviše i tešku poljsku artiljeriju. — Ukrotitelj dozvoli Aleksandru
II da ga, za nagradu, svojski ugrize na podlaktici. — Pa to je, eto,
najpopularnije, gospođo. A popularno donosi novac!
— Ali ne pucaju jedne na druge — primeti Kern. — Ne tamane se
međusobno — u tome su razumnije od nas.
Odoše do mehaničkog auto-trkališta.
— Bog ti pomogao, Peprl! — riknu kroz metalnu huku čovek na
ulazu. — Uzmite broj sedam, taj dobro zabija!
— Zar ne počinješ polako da me smatraš za gradonačelnika Beča? —
Kern upita Rut.
— Za mnogo više; za vlasnika Pratera.
Odjuriše, spojiše se s drugima, i uskoro se nađoše u vrtlogu. Kern se
zasmeja i pusti upravljač; Rut pokuša, ozbiljno, skupljenih obrva, da i
dalje upravlja. Najzad se okanu toga, okrenu se Kernu, kao da se
izvinjava, i nasmeši inače retkim osmej-kom, koji njeno lice razvedri,
omekša i dade mu detinji izgled; onda se neočekivano pojaviše crvena,
puna usta, i obrve se više nisu jako primećivale.
Prošetaše još kroz nekoliko šatri i etablismana — od morskog lava
računara do indijskog tumača budućnosti; nigde nisu morali da plate. —
Vidiš — reče Kern ponosno — ime mi, doduše, svugde brkaju, ali imamo
slobodan ulaz. — To je najviši oblik popularnosti.
— Hoće li nas badava pustiti i na veliki točak? — upita Rut.
— Sigurno! Kao umetnika direktora Pocloha. Cak sa naročitim
počastima. Hajde, pođimo odmah onamo.
— Servus, Sani — pozdravi ga čovek na blagajni. — Sa gospođicom
verenicom?
Kern klimnu glavom i pocrvene, a ne pogleda Rut.
Blagajnik uze s gomile dve razglednice u boji i predade ih Ruti. Behu
to snimci velikog točka s panoramom Beča. — Za uspomenu, gospođice.
— Mnogo vam hvala.
Uđoše u jedna kola i sedoše do prozora. — Ono sa verenicom
propustio sam — reče Kern. — Dugo bi trajalo da mu to objasnim.
Rut se nasmeja. — Ali zato imamo naročite počasti. Naše razglednice.
Samo što ne znamo kome bismo ih poslali.
— Da — reče Kern. — Ne znam nikoga. A one koje bih znao nemaju
adresu.
Kola se lebdeći polagano uzdižu, a ispod njih se, kao velika lepeza,
polako širi panorama Beča. Najpre Prater sa bleštavim nizovima
osvetijenih aleja, koji kao dvostruke niske đinđuva leže na tamnom
potiljku šume — pa onda šareni sjaj grada od
Šatr i, kao ogroman nakit od smaragda i r ubina — i, najiađ, grad
sa svim s vet l ost i m a , skoro nepregledan, a iza
mr a čna ma g l a , pl a ni n skog ven ca .
B i l i su sa m i u kol i m a koj a su s e bl a g o s ve vi še di za l a i onda
kliznula dole — i njima se odjednom učini kao da to nisu više
kol a , ka o da s ede u b ešu m nom avi onu i z em l j a se i spo d nj i h i
da l j e obr će ka o da u opšt e vi š e nj oj ne pr i pa d aj u , ka o da su u
nekoj sa bl a snoj l et i l i ci koj a s e vi š e ni g de ne će spu st i t i , i spo d
ko j e pro m i ču h i l j a de z avi čaj a , h i l j a de o s vet l j e- n i h ku ća i so ba ,
ve čer nj a os vet l j enj a pr i povr a t ku ku ći , sve do na kr aj hor i z a nt a , i
la mp e i st a n ov i i na d nj i ma kr ovov i ko j i pr u ž aj u z a kl on i z ovu i
p r i m a m l j u j u , a n i j e d a n n i j e n j i h o v. L e b d e l i s u i z n a d s v e g a t o g a u
140
pl i m i b ez avi č aj n o st i u ko j o j bi m o g l i pr i pa l it i sa m o b ez na d ež n u
s ve cu čež nj e . ..
P roz or i na st a m beni m kol i m a bi l i su ši rom ot vor eni . B i l o j e
s pa r no i vrl o t i ho. L i l o j e p rekr i l a po st el j u ša renom po nj avom , a
Ker n ov l ež aj so m ot sko m z aveso m i z ša t re z a ga đa n j e. U p ro z o r u
se njišu dva lampiona.
— Ve n e c i j a n s k a n o ć s a v r e m e n i h n o m a d a — r e č e S t a j n e r. —
J e ste l i bi l i u ma l om kon cent r a ci onom l og or u ?
— Na št a m i sl i š?
•— 1 Na toci l j aj ku sa bl a st i .
— Bili smo.
S t a j n e r s e n a s m e j a . — B u n ke r i , p o d z e m n e t a m n i c e , k r v i s u z e
— toci l j aj ka sa bl a st i iz ne na da j e po st a l a m od er na , za r ne , ma l a
Ru t ? — U st a de. — - Da pop ij em o po j e dnu vot ku !
D on ese bo cu sa stol a . — H oćet e i vi , Rut ?
— D a , j ednu ve l i ku .
— A Ker n?
— D vost r u ku .
— Deco, od vas će nešto d a b u d e I — r e č e S t a j n e r.
■ — J edn u pij em iz či ste ži vot n e ra do st i ■ — i z j avi Ker n .
— Daj i meni jednu ča šu — za tra ž i Lilo, koja je u šla s čin ijom
smeđih pi roški. St ajner joj nasu. Onda podiže čašu i isklibi se.
— Ne ka ži vi d epr es ij a ! Mr a čna m aj ka ži vot n e ra do st i !
L i l o ost avi či nij u i done se z em l j a ni ću p sa kr a st avc i ma i tanjir
crnog r u s kog hleba. Onda UZi svoju čašu i pol a ko je lupi
.S vet l o st l a mpi o n a pre sij ava l a se u bi st ro j teč n o st i te j e U g l e da l o
ka o da pij e i / , r už i ča stog dij a m a nt a .
Hoćeš li dati još jednu? upita ona St ajnera.
Kol i ko g od želiš, m oj e si t no st cp sko d ete . A vi , Ru t ?
— I meni još jednu.
Dajte i meni još jednu j avi s e Ke r n. — D obi o sa m
p ov iši cu pla te.
Pi l i su i on da j el i topl e pa št ete s ku pu som i m es om . Po sl e to ga
St aj n er pr i l ež e na s voj u po st el j u i poč e da pu ši . Ker n i Ru t
s edo še na Ker n ov lež aj na po du . Lilo s e mu va la po sobi i ra s-
p rem a l a sto. N j ena ve l i ka s enka l el u j a la se po z i dovi m a . — L i l o,
p evaj ne što — re če j oj St aj n er posl e nekog vr em ena .
O na pr i st a de i uz e g i t a r u koj a j e vi si l a na z i du u u g l u . N j en
g l a s , p rom u ka o do k j e g ovor i l a , post a d e j a sa n i du bo k ka d j e
zapevala. Sedela je u polut ami. Njeno lice, inače nepomično,
o ž i v e l o j e , a o č i s u d o b i l e b u j a n i s e t a n s j a j . P e v a l a j e r u s ke
n a r o d n e p e s m e i s t a r e c i g a n s ke u s p a v a n ke . P o s l e n e k o g v r e m e n a
p re st a de i pog l eda St aj ner a . S vet l o st se og l eda l a u nj e ni m oči m a .
— P e v a j j o š — r e č e j o j S t a j n e r.
O n a kl i m n u g l avo m i u h vat i n a g i t a r i n e ko l i ko a ko r da , pa o n da
p o č n e d a p e v u š i m a l e , j e d n o l i ke m e l o d i j e , i z k o j i h s e p o k a t k a d
r eči vi nu ka o pt i c e i z t a m e da l e ki h stepa , pe sm e st r a n- st vova nj a ,
prolaznog odmora pod šatorom, t a ko da se čini, u nemirnoj
s v e t l o s t i l a m p i o n a , k a o d a s u i o v a k o l a š a t o r, n o ć u n a b r z i n u
po di g nut , a su t ra ve ć s vi m or aj u da l j e .
Rut sedi ispred Ker na, na njega naslonjena; njena ramena
do dir u ju njeg ova pr i vu čena kolena , i on os eća pr ijat nu top linu
n j e n i h l e đ a . Z a b a c i l a j e g l a v u u n j e g o v e r u ke . To p l i n a p r o s t r u j a
k r o z n j e g o v e r u ke u n j e g o v u k r v i u č i n i g a n e m o ć nim prema
neznanim željama. Nešto bi htelo unutra i napolje, nešto tamno, to
je u njemu i izvan njega, što je u dubokom i strasnom glasu Lile i u
dahu noći, u zbrkanom begu njegovih misli i u svetlom valu koji ga
odjednom podiže i ponese. Stavi svoje ruke kao ljusku oko uskog
potiljka pred sobom, a ovaj mu se rado odazva.
njega tanka,
Napolju je bilo tiho kad Kern i Rut krenuše. Šatre su bile već
prekrivene sivim šatorskim krilima, larma je umukla, a nad gužvom
i vikom i nad praskom pucnjave i cikavim iz-vikivanjem šuma je
opet nečujno porasla i pod sobom zagr-nula šarenu i sivu gubu šatri.
— Hoćeš li odmah kući? — upita je Kern.
— Ne znam. Neću.
— Hajde da još ostanemo ovde. Da se prošetamo. Zeleo bih da
nikad ne svane sutrašnji dan.
— Da. Sutrašnjica je uvek strah i neizvesnost. Kako je lepo ovde.
36
 Išli su kroz mrak. Drveće se nad njima nije micalo. Bili su
obvijeni mekim ćutanjem kao nevidljivom vatom. Lišće nije nimalo
šuštalo.
— Možda smo mi jedini još budni.
— Ne znam. Policajci su uvek duže budni.
— Ovde nema policajaca. Nema ih ovde. Ovo je šuma. Kako je
divno ovde hodati. Koraci se uopšte ne čuju.
— Da, ništa se ne čuje.
— Ja ipak tebe čujem. A možda sam to i ja. Ne mogu više da sebi
predstavim kako je bilo bez tebe.
Išli su dalje. Bilo je tako tiho da se činilo kao da tišina žamori —
kao da joj je dah stao i da očekuje nešto grdno, neznano, iz daljine.
— Daj mi tvoju ruku — obrati joj se Kern. — Strah me je da
odjednom ne nestaneš.
Rut se nasloni na njega. On oseti njenu kosu na svom licu. — Rut
— reče — svestan sam, ovo nije ništa drugo do laka uzajamnost u
svem ovome potucanju i praznini, ali za nas je to svakako više no
mnogo šta drugo što ima veliko ime.
Ona klimnu glavom na njegovom ramenu. Stajali su tako neko vreme.
— Ludviže — reče Rut. — Ponekad više ne bih htela nikuda. Prosto da se
srozam, u zemlju, i da se ugasim.
— Jesi li umorna?
140
— Ne, nisam umorna. Nisam umorna. Mogla bih stalno ovako da
idem. Tako je meko. Nigde se ne spotičem.
Vetar poče da duva. Lišće nad njima zašume. Kern oseti na ruci toplu
kap. Druga mu okrznu lice, pogleda gore. — Počinje kiša, Rut.
— Da.
Kapljice su padale sve ravnomernije i gušće. — Uzmi moj kaputić —
reče Kern. — Meni ne škodi, navikao sam.
Prebaci svoj kaputić Ruti preko ramena. Ona oseti toplotu koja se u
njemu zadržala, i odmah se oseti vanredno zaklonjena.
Vetar je prestao. Izgledalo je kao da je šuma za trenutak uzdržala dah,
a onda kroz mrak blesnu nečujna, bela munja, za njom naglo zagrme, i
kiša odjednom grunu kao da je munja nebo rasparala.
— Hajde brzo! — viknu Kern.
Potrčaše ka vrtešci koja je sa spuštenim arnjevima stojala nejasna u
mraku, kao krnja razbojnička kula. Kern na jednom kraju izdiže arnjeve,
oboje se provukoše ispod njih, i stoj ali su, teško dišući, iznenadno
zaštićeni, kao pod ogromnim tamnim dobošem na koji pljušti kiša.
Kern uze Rut za ruku i povuče je za sobom. Oči im se brzo sviknuše
na tamu. Obrisi konja koji se propinju sablasno strče: jeleni skamenjeni
u večnom bežanju kao senke; labuđi šire krila puna tajanstvenog
sumraka, a golema leđa slonova, tamnija od tame, spokojno stoje.
— Hodi! — Kern povuče Rut ka jednoj gondoli. Skupi nekoliko
somotskih jastučića iz kola i kočija i strpa ih u nju. Onda
37
sa jednog slona svuče zlatom izvezenu abajliju. — Tako, sada imaš
pokrivač kao princeza...
Napolju se valja dugotrajna grmljavina. Munje bacaju slab, bled sjaj u
toplu tamu šatora — i onda se svaki put pojave šareni rogovi i oprema
životinja koje krotko u večitom krugu jedna za drugom paradiraju, kao
blaga, daleka vizija začaranog raja. Kern vidi Rutino bledo lice s tamnim
očima, i pokrivajući je oseti njene grudi pod svojom rukom, i sada ne-
poznate i strane i uzbudljive kao one prve noći u hotelu „Bristol" u
Pragu.
Oluja se brzo približila. Grmljavina je nadgrmela dobovanje po čvrsto
razapetom krovu šatora s koga se voda potocima sliva; zemlja podrhtava
pod snažnim udarima groma a onda, odjednom, u tišini koja odjekuje
iza poslednjeg, naročito jakog potresa, otkači se vrteška i poče polako da
se okreće. Sporije nego danju, skoro nevoljno, kao pod nekom tajnom
prinudom — i muzika je sporija no danju, i nekako čudno izme-šana s
pauzama. Prešla je samo pola kruga, kao da se na trenutak iz sna
probudila — onda se opet zaustavi, a i orgulja ućuti, kao da se umorna
raspala. Samo je i dalje žuborila kiša, najstarija uspavanka sveta.

38
 X

Tr g p r e d univerzitetom I n o j e o b a s j a n podnevnim suncem. Va z d u l i

| o l ) i D ) a ; i a n i plav, a i/.nađ k r o v o v a k r u ž i l o je jato
IH'III i 1 1 I 11 1 I ■ l ■

Prvi . l o d i i i l i i z l a z i l i .u k r o z v e l i k a v r a t a i s i l a z i l i niz stepenice

Kern Je I z v i j a o v r a t d a b i pronašao Rutinu smeđu be-i c l k i i Obično j e
o n a b i v a l a m e d u p r v i m a koji su izlazili. Ali n j e m j e b i l o . N a j e d n o m
s t u d e n t i prestadoše da izlaze. Napro t i v, v r a t i l a se i nekolicina onih
k o j i behu izašli. Izgledalo je d a s e n e š t o dešava.
Odjednom, kao eksplozijom izbačena, pokulja kroz vrata zamršena,
sklupčana gomila studenata. Izbila je tuča. Kern je sada već razabirao i
uzvike. „Jevreji napolje!" „Udrite Mojsi-Jeve sinove po krivoj gubici!"
„Neka se sele u Palestinu!"
Brzo je prešao preko trga i postavio se na desnom krilu zgrade. Mora
izbeći da upadne u tuču; a ujedno je hteo da bude što bliže kako bi
izvukao Rut.
Ci rupa od nekih trideset jevrejskih studenata pokušala je da
umakne. Gusto zbijeni tiskali su se niz stepenice. Opkoljeni s u bili od
približno stotinu drugih koji su sa svih strana udarali po njima.
— Razbijte ih! — vikao je veliki, crnokosi student, koji je na Jevrejina
ličio više od većine napadnutih. — Pojedinačno ih ščepajte!
Stavio se na čelo jedne grupe koja uz žestoku dreku zabi klin o grupu
Jevreja pa poče da čupa pojedince i jednog po jednog dobacuje drugima
koji ih smesta počeše da obrađuju pesnicama, svežnjevima knjiga i
štapovima.
Kern je uznemireno pogledom tražio Rut. Nije mogao nigde da Je
ugleda te se nadao da je ostala u zgradi. Gore, na platformi spoljnih
stepenica, stajala su samo još dva profesora.

39
Jedan, razdeljene sive Franc-Josifove brade i ružičasta lica, smeškajući
se trljao je ruke — a drugi, mršav i strog, netremice je gledao u gužvu
dole.
Nekoliko policajaca hitno je pristizalo s druge strane trga. Čelni
zastade blizu Kerna. — Stoj! — reče drugoj dvojici. — Ne mešajte se!
Ova dvojica zastadoše. — Jevreji, je li? — upita jedan od njih.
Prvi klimnu glavom. Tada primeti Kerna i oštro ga pogleda. Kern se
napravi kao da ništa nije čuo. Natenane zapali cigaretu, i pri tom se, kao
nemarno, udalji nekoliko koračaji. Policajci skrstiše ruke i radoznalo
posmatrahu tuču.
Jedan mali jevrejski student izvukao se iz gužve. Za trenutak je
zastao, kao opsenjen. Onda ugleda policajce i jurnu k njima. — Hodite!
— viknu im. — Brzo! Pomozite! Poubi-jaće ih!
Policajci ga posmatrahu kao retku bubu. Nijedan od njih ništa ne
odgovori. Mali ih je jedan trenutak nepomično, zbunjeno gledao. Onda se
bez ijedne reči okrete pa ode natrag, prema gužvi. Nije još ni deset
koraka odmakao kad se iz velike gomile odvojiše dva studenta i jurnuše
na njega. — Icig! — prodera se prednji. — Icig kuka za pravdom! Dobićeš
je!
Gromkim udarcem u lice obori ga ovaj. Mali pokuša da se digne. Drugi
ga udarcem noge u trbuh gurnu nazad. Onda ga obojica uhvatiše za
noge pa su ga vukli kao kolica po kaldrmi. Uzalud je mali pokušavao da
se kao kandžama uhvati za kamenje. Kao maska užasa buljilo je njegovo
lice nazad, prema policajcima. Usta su mu bila kao crna, otvorena rupa
iz koje curi krv niz bradu. Nije se derao.
Kern oseti da mu se grlo suši. Imao je osećanje da bi morao da skoči
na ovu dvojicu. Ali primeti da ga policajci po-smatraju, pa krut i zgrčen
od besa pređe do drugog ugla trga.
Ona dva studenta pođoše sa svojom žrtvom baš pored njega. Njihovi
zubi su blistali, oni su se smejali, a na licima im ni traga od zlobe.
Blistali su prosto samo od iskrenog, nevinog zadovoljstva — kao da
teraju neki sport a ne da vuku krvava čoveka.
Iznenada dođe pomoć. Jedan veliki, plavi student, koji je dotle stajao
po strani, zgađen i s k r i v i l i c e kada su malog pro-vukli p o r e d njega
/ . a s u k a m a l o rukavi- kaputića, polako pređa nekoliko koračaji, i onda
sa dva kratka, silovita udarca
Oboi i mučitelje m a l o g a .
Potom u m u . , m o j ; m a l o g , u / o z a j a k u p a p o d i ž e n a n o g e . —
Ta k o , u s a d g l e d a j d a s e i z g u b i š progunda. — Ali brzo!
Onda k r e n u , i s t o lako polako i zamišljeno kao maločas, p r e m a
p o m a m l j e i i o j g o m i l i . O s m o t r i crnokosog kolovođu i tako ga strahovito
udari po nosu i odmah zatim, skoro nevidljivo, u bradu da ovaj s
treskom ljosnu na pločnik.
U tom trenutku Kern ugleda Rut. Izgubila je kapu i nalazila se na ivici
gužve. On potrča k njoj. — Brzo! Hajde brzo, Rut! Moramo odavde otići!
Nije ga poznala u prvi mah. — Policija! — promuca bleda od
uzbuđenja — policija mora da im pomogne!
— Policija neće! A mi ne smemo pustiti da nas ovde ulo v i . Moramo,
Rut, odavde!
— Da. — Pogleda ga kao da se budi. Lice joj se izmenilo. Izgledalo je
kao da će zaplakati. — Da, Ludviže — reče čudno slomljenim glasom —
hajdemo odavde!
— Brzo! — Kern je uze za ruku i povuče za sobom. Čuli su viku iza
sebe. Ona grupa jevrejskih studenata uspela je da se probije. Jedan deo
potrča preko trga. Gužva se pomerila, i najednom se Kern i Rut nađoše
pored nje.
— Ah, Rebeko! Saro! — Jedan od napadača posegnu za Rutom.
Kern oseti nešto kao da se odape jedna opruga. Bio je krajnje
iznenađen videvši studenta kako se polako stropošta-va. Nije bio svestan
da ga je udario.
— Dobar direkt! — s priznanjem reče neko pored njega. Bio je to
veliki plavi student, koji baš sada tresnu dvojici glavu o glavu. —
Ništa plemenito nije povređeno! — reče i pusti ih da padnu kao mokre
vreće, pa se lati druge dvojice.
Kern dobi udarac štapom po mišici. Pobesneo skoči u neku crvenu
maglu i stade udarati oko sebe. Slupao je nečije nao-čari i oborio nekoga
u trku. Onda strašno zatutnja i crvena magla posta crna.
Probudio se u policijskoj stanici. Jaka mu je bila poderana, obraz je
krvavio, a glava još uvek bučala. Uspravi se.
— Servus! — reče neko pored njega. Bio je to veliki, plavi student.
— Do vraga! — odvrati Kern. — Gde smo?
Onaj se zasmeja. — U pritvoru, dragi moj. Jedan do dva dana, a onda
će nas već pustiti.
150
— Mene neće. — Kern se obazre naokolo. Osmoro ih je. Sem plavog,
sve Jevreji. Rut nije među njima.
Student se opet zasmeja. — Sta toliko zagledate? Mislite da su
pogrešni ovde? Varate se, dragi moj. Nije napadač kriv nego napadnuti!
On je uzrok nevolje. Najmodernija psihologija.
— Jeste li videli šta se desilo s devojkom s kojom sam bio? —
upita Kern.
— Devojka? — Plavi razmisli. — Biće da joj se nije ništa desilo. A
šta bi joj se i moglo desiti? Devojke ostavljaju na miru pri
tučama.
— Jeste li sigurni u to?
— Da. Prilično. A, sem toga, odmah je i policija došla. Kern upre pogled
preda se. Policija. Pa to je ono. Ali Ru-
tin pasoš još važi. Ne mogu joj bog zna šta. No već i ovo bilo je previše.
— Da li su sem nas još i drugi uhapšeni? — upita on. Plavi zatrese
glavom. — Ne verujem. Bio sam poslednji.
Meni su s oklevanjem prilazili.
— Nisu se usuđivali?
— Nisu. Jer bi onda i oni bili ovde. Mi smo zasad još u policijskoj
stanici.
Kern odahnu. Možda se Ruti ni.šta nije desilo.
Plavi ga ironično pogleda. — Mamurluk, je li? Uvek je ta ko kad je
čovek nevin. Polje je da ima razlog za ono Što mu ,»ie desi Vidite, jedioi
koji po dobrom starom pravu ovde sedi, i<> "" i i Svojom voljom sam se
ume.šao. Zato sam i raspoložen
Milo je čovečno od vas.
— Ab, čovečno! — Plavi odmahnu rukom. — Ja sam star i antisemit.
Ali takvo mrcvarenje ipak ne može čovek mirno da gleda. Inače, vi ste
dali jedan lep kratak direkt. Suv i brz. Učili ste nekad boksovanje?
— Nisam.
— Onda bi trebalo da učite. Imate dobre uslove. Da sam ja papa
Jevreja, propisao bih im jedan čas boksa svakog dana. Videli biste kako
bi braća imala poštovanja prema vama.
Kern pažljivo opipa svoju glavu. — Trenutno mi nije do boksa.
— Pendrek — objasni student stručno. — Naša valjana policija. Uvek
je na strani pobednika. Večeras će biti bolje vašoj glavi. Onda ćemo
početi da vežbamo. Nešto tek moramo raditi. — Podignu svoju duge noge
na postelju i pogleda naokolo. — Sada smo već dva sata ovde. Odvratno
dosadna ova rupčaga! Kad bismo bar imah špil karata! Neko bi valjda
znao da igra crnog peru ili slično. — Prezrivo odmeri jevrejske studente.
— Ja imam pri sebi jedan špil. — Kern se maši u džep. Štajner mu je
još onda poklonio džeparošev špil; i od tada ga je stalno sobom nosio,
kao neku amajliju.
Student ga s priznanjem pogleda. — Svaka čast! Samo nemojte sad da
mi kažete da igrate bridž! Svi Jevreji igraju br idž, ništa drugo.
— Ja sam polu-Jevrejin. Igram skat, tarok, jas i poker — odgovori
Kern s prizvukom ponosa.
— Sjajno. Onda ste me nadmašili. Ja ne znam jas.
— To je švaj carska igra. Naučiću vas ako hoćete.
— U redu. A ja ću vam za to davati časove iz boksa. Raz-mena
duhovnih vrednosti.
Igrah su do večeri. Za to vreme jevrejski studenti su razgo varali o
politici i pravdi. Nisu došli do rezultata. Kern i Plavi igrali su prvo jas;
zatim poker. Kern je na pokeru dobio sedam šilinga. Bio je dobar
Stajnerov učenik. Glava mu se polagano razbistravala. Uzdržavao se da
misli o Ruti. Ne može ništa za nju da učini; pusto razmišljanje raslabilo
bi ga. Hteo je da mu živci budu u redu za saslušanje pred sudijom.
Plavi baci karte na gomilu i isplati Kerna. — Sada dolazi drugi deo —
reče. — Napred! Ovamo da bi postao drugi Dempsej.
Kern ustade. Bio je još veoma slab. — Bojim se da neće ići — reče. —
Moja glava još ne može da podnese drugi udarac.
— Vaša glava bila je dovoljno cista da mene olakša za sedam šilinga
— odgovori Plavi cereći se. — Napred, savladajte unutrašnjeg gada. Neka
progovori u vama arijevski ubojica! Zadajte udarac humanoj jevrejskoj
polovini!
— To već godinu dana činim.
— Odlično! Dakle, zasad da štedimo glavu. Počnimo s nogama. Pri
boksovanju je glavno hitrina nogu. Morate poigravati. Poigravajući sabiju
se protivniku zubi. Primenjeni Niče!
Plavi se stavi u položaj, zanjiha se u kolenima i nekoliko puta koraknu
napred i nazad. — De, ponovite to. Kern ponovi.
40
 Jevrejski studenti prestadoše da diskutuju. Jedan, s naočarima,
ustade. — Da li biste i mene poučavali? — upita Plavog.
— Naravno! Naočari dole pa ovamo! — Plavi ga potapša po ramenu. —
Probudila se stara makabejska krv.
Prijaviše se još dva učenika. Ostali odbojno ali radoznalo i dalje
ostadoše na posteljama.
— Dvojica desno, dvojica levo! — naredi Plavi. — A sada napred, na
blic-kurs! Da naknadite hiljadama godina zapušteno vaspitanje u
surovosti. Ne udara ruka — celo telo udara...
Skide kaputić. Ostali takođe. Onda poče kratko objašnjavanje kako
telo radi, pa zatim proba. Ona četvorica revnosno skakuću po
polutamnoj ćeliji.
Plavi očinski posmatra svoju u znoju okupanu četu učenika. — Tako
— izjavi posle nekog vremena — to sada znate! Vežbajte dok ne odsedite
vaših osam dana zbog izazivanja čistih arijevaca na rasnu mržnju. Sada
duboko dišite nekoliko minuta! Izduvajte se! A ja ću vam pokazati kratak
direkt, elastični srednji zamah u boksu!
Pokaza im kako se mora udarati. Onda uze svoj kaputić, zgužva ga,
diže u visinu lica, i pusti druge da po njemu udaraju. Usred vežbanja
otvoriše se vrata. Uđe poslužitelj s nekoliko zdela koje su se pušile. — Pa
to je ipak! — Brzo spusti zdele i viknu nazad. — Straža! Brzo! Ova bagra
se bije još i u policijskoj stanici!
Dojuriše dva čuvara. Plavi student mirno skloni kaputić. Četvorica
bokserskih učenika hitro se šćućuriše po budžacima. — ■ Rinoceros! —
dobaci Plavi s velikim autoritetom poslužitelju. — Tupane! Glupa
hapsanska mazgo! — Onda se obrati čuvarima. — Ovo što ovde vidite, to
je čas iz moderne humanosti. Vaš dolazak, sa rukom na pendreku, bio je
izlišan. Jasno?
— Nije — reče jedan od čuvara.
Plavi ga sažaljivo pogleda. — Telesni odgoj. Gimnastika! Slobodne
vežbe! Je li sad jasno? Treba li ovo da bude naša večera?
— Jasno — potvrdi poslužitelj.
Plavi se nagnu nad jednu zdelu, pa se zgadi i razvuče lice. — Napolje s
tim! — iznenada se oštro obrecnu. — Usuđujete se da unesete ovo đubre.
Splačine za sina predsednika senata? Hoćete da budete degradirani? —
Pogleda čuvare. — Zaliću se! Želim odmah da govorim s policijskim
kapetanom! Smesta me vodite predsedniku policije! Sutra će moj otac
zbog vas dobro da preznoji ministra pravde!
Oba čuvara su buljila u njega. Nisu bili načisto da li smeju da budu
grubi ili moraju biti obazrivi. Plavi ih je fiksirao. — Gospodine — oprezno
reče najzad stariji — ovo ovde je normalna apsanska hrana.
— Zar sam ja u apsu? — Plavi je oličenje uvređenosti. — Ja sam u
pritvoru! Zar vam ta razlika nije poznata?
— Jest, jest. — Čuvar je sada prilično zaplašen. — Možete se,
naravno, i sami hraniti, gospodine! To je vaše pravo. Ako hoćete da
platite, može vam poslužitelj doneti gulaš.
— Najzad razumna reč! — Držanje Plavog ublaži se.
— Možda i pivo uz to ...
Plavi pogleda čuvara. — Sviđate mi se! Zauzeću se za vas. Kako je vaše
ime?
— Rudolf Eger, vaša milosti.
— Tako! Na posao! —Student izvadi iz džepa novac i dade ga
poslužitelju. — Dva goveđa gulaša s krompirom. Bocu šljivke.
čuvar Rudolf Eger zinu. — Alkoholna pića.
— Dozvoljena su — dovrši Plavi. — Dve boce piva, jedna za čuvare i
jedna za nas!
— Mnogo hvala, ljubim ruku! — reče Rudolf Eger.
— Ako pivo ne bude sveže i ledeno hladno — izjavi poslužitelju sin
predsednika senata — otesteriću ti nogu. Ako bude dobro, zadržaćeš
ostatak novca.
Poslužitelj razdragano razvuče lice. — Udesiću već, gospodine grofe! —
Sav je sijao. — Tako, malo od pravog, zlatnog bečkog humora!
Jelo stiže. Student pozva Kerna. Ovaj se isprva nećkao. Video je kako
Jevreji ozbiljna lica kusaju splačine. — Budite izdajnik! To je moderno!
— obodri ga student. — Sem toga, pak, ovo je večera dva kartaša.
Kern sede. Gulaš je bio dobar; pa, najzad, on je bez pasoša i uz to
mešanac.
— Zna U vaš otac da ste vi ovde? — upita on.
— Bože mili! — Nasmeja se Plavi. Moj otac! On ima radnju s belim
rubljem u Linču.
Kern ga iznenađeno pogleda.
— Dragi moj — reče student mirno. — Izgleda da još ne znate da
živimo u eri blefa. Demokratiju je smenila demagogija. Prirodna
posledica. U zdravlje!
150
Otvori bocu sa šljivkom i ponudi jednu čašu studentu s na-očarima.
— Hvala, ne pijem — odvrati ovaj zbunjeno.
— Naravno! Mogao sam znati! — Plavi sam ispi tu čašu. — Već zbog
toga će vas drugi večno progoniti! Kako je s nama dvojicom, Kerne?
Hoćemo li da ispraznimo bocu?
— Dabome.
Ispiše bocu. Onda legoše. Kern je verovao da će moći spavati. Ali
svakog trenutka se budio. Do vraga, šta li su uradili s Rutom, razmišljao
je. I koliko dugo će me držati u zatvoru?
Dobio je dva meseca zatvora. Telesna povreda, bunt, otpor državnoj
Vlasti, ponovljen ilegalan boravak — čudio se da nije dobio deset godina.
Oprostio se od Plavog koji je u to vreme oslobođen. Onda su ga odveli
dole. Morao je predati svoje stvari, a dobio je zatvoreničko odelo. Dok je
stojao pod tušem, pade mu na um da ga je tištalo kad su mu lisice stavili
na ruke. Činilo mu se da je od tada prošlo beskrajno dugo vreme. Sada
je nalazio da je zatvoreničko odelo upravo praktično; tako će poštedeti
svoje stvari.
Njegovi drugovi zatvorenici bili su: jedan lopov, jedan mali
proneverilac, i neki ruski profesor iz Kazana koga su zatvorili kao
skitnicu. Sva četvorica radili su u zatvorskoj krojačnici.
Prvo veče bilo je gadno. Kern se setio onoga što mu je Stajner rekao —
da će se navići. Ali ipak je čamio na svojoj postelji i zurio u zid.
— Govorite li francuski? — iznenada ga upita profesor sa svoje
postelje.
Kern se trgnu. — Ne.
— Hoćete li da učite?
— Hoću. Možemo odmah početi.
Profesor ustade. — Znate, čovek se mora zanimati! Inače ga misli
požderu.
— Da. — Kern klimnu glavom. — A, sem toga, meni to može dobro
koristiti. Kada iziđem, verovatno ću morati u Francusku.
Sedoše, jedan do drugog, na ugao donje postelje. Iznad njih je galamio
Proneverilac. Imao je patrljak od olovke i njime je po zidovima šarao
skaradne crteže. Profesor je bio vrlo mršav. Zatvorsko odelo bilo mu je
suviše prostrano. Imao je nakostrešenu riđu bradu i dečje lice s plavim
očima. — Počnimo najlepšom i najizlišnijom reči sveta — reče on s div-
nim osmejkom, bez trunke ironije — rečju sloboda — la liberté.
Kern je mnogo naučio u zatvoru. Već posle tri dana znao je, pri šetnji
po dvorištu, da govori sa zatvorenicima ispred i iza sebe a da pri tom ne
miče usnama. Isto tako je u krojačnici s profesorom vredno naizust učio
francuske glagole. Večerom, kada je bio umoran od francuskog, Lopov ga
je upućivao kako da od žice pravi kalauze i stišava besne pse. A
objašnjavao mu je i vreme zrenja svih poljskih plodova i veštinu da se
neprimećen uvuče u plast sena da bi tamo spavao. Proneverilac je
prokrijumčario nekoliko svezaka „Elegantnog sveta". Sem Biblije ovo je
bilo jedino što su imali za čitanje, i odatle su učili kako se treba oblačiti
za diplomatske prijeme i kada ima da se na frak zadene crven a kada
beo karanfil. Na žalost, u jednom se lopov nije dao poučiti: tvrdio je da uz
frak ide crna kravata — on je to u više lokala video na kelnerima.
Kad su ih petog dana ujutru izveli, čuvar je tako snažno gurnuo Kerna
da je ovaj posrnuo na zid. — Pazi, magare! — dreknu on.
Kern se pravio da ne može da stoji na nogama. Tako je hteo da čuvaru
nagazi cevanicu a da zbog toga ne mogu da ga kazne; onda bi to izgledalo
kao slučajnost. Ali pre no što je do toga došlo, čuvar ga je povukao za
rukav i šapnuo mu: — Kroz jedan sat javi se da hoćeš napolje iz reda.
Reci da imaš grčeve u stomaku. Napred! — viknu potom. — Misliš da
možemo na tebe da čekamo?
Za vreme šetnje razmišljao je Kern da li čuvar hoće da ga uvali u
nešto. Uzajamno se nisu trpeli. Kasnije se u krojačnici o tome
posavetovao, nečujno, šapatom, s Lopovom koji je bio stručnjak u
zatvorskim stvarima.
— Istupiti možeš uvek — objasni mu ovaj. — To je tvoje ljudsko pravo.
Zbog toga ti ne može ništa. Neki češće idu napolje, .neki rede, to zavisi
od prirode. Ali posle toga budi na oprezi.
— Dobro. Prvo da vidim šta hoće. Biće to, u svakom slučaju,
promena.
Kern se pretvarao da ima grčeve u trbuhu i čuvar ga izvede. Odvede ga
do nužnika i obazre se. — Cigaretu? — upita Kerna.
Pušenje je bilo zabranjeno. Kern se nasmeja. — To li je dakle! Ne,
bratac moj, nećeš me time uloviti.
— Jezik za zube. Misliš da hoću da te uvalim? Poznaješ li Stajnera?
Kern upre pogled u čuvara. — Ne — reče. Pretpostavljao je da je to
zamka da bi ulovili Stajnera. —• Ti ne poznaješ Stajnera.
— Ne.
41
 — E, pa lepo, onda čuj. Stajner ti javlja da je Rut u sigurnosti. Ne
treba da se brineš. Kada budeš izišao, traži da te proteraju u
Čehoslovačku, pa se odande vrati. Poznaješ li ga sada?
Kern odjednom oseti da drhće. — Sada cigaretu? — upita čuvar.
Kern klimnu glavom. Čuvar izvadi iz džepa kutiju „memfisa" i šibice.
— Evo, uzmi! Od Štajnera je. Ako te ukebaju, nisi ih od mene dobio. A
sada sedi tu unutra i popuši jednu. Dim duvaj u solju. Ja ću paziti
napolju.
Kern sede na solju. Izvadi cigaretu, prepolovi je i zapali polovče. Pušio
je polako, uvlačeći duboko. Rut je u sigurnosti. Štajner bdi. Netremice
gleda u prljav zid sa gnusnim crtežima i misli da je to najlepša prostorija
na svetu.
— Čoveče — reče mu čuvar kad je izišao — pa zašto mi nisi kazao da
poznaješ Štajnera?
— Uzmi cigaretu — reče Kern.
Čuvar odmahnu glavom. — Ne dolazi u obzir!
— Odakle ga ti poznaješ? — upita Kern.
— Jednom me je izvadio iz gliba. Iz gadnog gliba. A sad hajde!
Vratiše se u krojačnicu. Profesor i Lopuža pogledaše Kerna. Ovaj
klimnu glavom i sede. — U redu? — nečujno upita profesor.
Kern opet klimnu.
— Dakle, nastavimo — prošapta profesor u svoju crvenu bradu. —
Aller. — Nepravilan glagol. Je vais, tu vas, il...
— ]Sf e — odgovori Kern. — Danas ćemo uzeti drugi glagol. Kako se
kaže voleti?
— Voleti? Aimer. Ali to je pravilan glagol.
— Baš zato — reče Kern.
Posle četiri nedelje, otpustiše profesora. Lopužu posle šest;
Proneverioca nekoliko dana kasnije. Ovaj je poslednjih dana pokušavao
da Kerna pridobije za homoseksualnost; ali Kern je bio dovoljno jak da
mu ne dopusti da se približi. Jednom ga je oborio kratkim direktom
naučenim od plavog studenta; posle je imao mira.
N e k o l i k o dana bio je sam; onda dobi dva nova ćelijska dru-r . n
1
Odmah j e poznao da . s u emigranti. Jedan je bio stariji
mladi je imao oko t r i de set godina. Nosili su i z l i z a n a o d e l a n a
k o j i m a s e v i d e l o d a ih s mukom održavaju u r e d u . N I . u l j i s e o d m a h
ispi II/.I na p ost el j u .
odakle dolazite? u p i t a Kern mlađeg.
— Iz Italije.
— Kako j e tamo?
— Bilo je dobro. Dve godine sam bio tamo. Sada je tome kraj. Sve
kontrolišu.
— Dve godine! — reče Kern. — To nešto znači.
— Da, ali ovde su me uhvatili posle osam dana. Je li uvek tako?
— Pogoršalo se u poslednjem polugođu.
Novajlija zabi glavu u ruke. — Svuda je sve gore. Šta li će još biti?
Kako je u Čehoslovačkoj?
— Takođe gore. Suviše ih ima. Jeste li bili u Svajcarskoj?
— Švajcarska je premalena. Brzo čovek padne u oči. — Upre pogled
pred sebe. — Ipak, trebalo je da odem u Francusku.
— Znate li francuski?
— Da, naravno. — Provuče ruke kroz kosu.
Kern ga pogleda. — Da govorimo malo francuski? Baš sada sam učio i
ne bih želeo da zaboravim.
Čovek začuđeno diže pogled. — Francuski da govorimo? — Suvo se
nasmeje. — Ne, to ne mogu! Dopasti u zatvor i onda voditi francusku
konverzaciju — to je apsurdno! Zaista, kanda imate čudnovate ideje.
— Nikako. Samo vodim čudnovat život.
Kern još malo pričeka ne bi li ovaj popustio. Onda se uspu-že na svoju
postelju i tamo je ponavljao nepravilne glagole sve dok nije zaspao.
Probudio se kad ga je neko prodrmao. Bio je to onaj što nije hteo da
govori francuski. — Pomozite! — dahtao je. — Brzo! Obesio se!
Kern se bunovan uspravi. U pepeljastom sivilu ranog jutra na prozoru
je visila crna prilika pognute glave. Skoči sa svog ležaja. — Nož! Brzo!
— Ja nemam nož. Imate li vi?
— Do vraga, ni ja nemam! Oduzeli mi! Ja ću ga izdići, a vi svucite
kaiš preko njegove glave!
Kern se pope na daske i pokuša da pridigne obešenog. Težak je bio
kao zemlja. Mnogo teži no što je izgledao. Njegovo odelo hladno i mrtvo
kao i on. Kern ga zahvati svom snagom. Teškom mukom ga je pridigao.
— Dede! — dahtao je. — Kaiš olabavite! Ne mogu ga dugo ovako držati.
— Da. — Onaj drugi se ispe pa stade baratati po vratu obešenog.
Najednom ga ispusti, zanjiha se i pobljuva.
150
— Prokleta svinjarija! — viknu Kern. — Ništa drugo ne znate?
Oslobodite ga! Brzo!
— Ne mogu to da gledam! — proštenja onaj. — Te oči! Taj jezik!
— Onda silazite! Podignite ga, a ja ću ga osloboditi!
Predade teško telo onom drugom i skoči na postelju. Prizor je bio jeziv.
Naduto bledo lice, oči izbuljene kao raspukle, debeo crn jezik. — Kern se
maši tankog kožnog kaiša koji se duboko usekao u nabrekli vrat.
— Više! — viknu. — Podignite ga više!
Cu ispod sebe grgotanje. Onaj drugi opet je povratio. I ujedno ispustio
obešenog, kome se usled trzaja oči i jezik isturiše kao da se jezivo smeje
nemoćnim živima. — Sto mu gromova! — Kern je očajnički tražio nešto
da bi čovek pod njim došao sebi. Odjednom mu kao munja blesnu scena
između čuvara i plavog studenta. — Ako ga, prokleta alapačo, odmah ne
prihvatiš — prodera se — izgaziću te da ti utroba ispadne! Diži, bedniče!
— U isti mah ritnu ga nogom i oseti da je dobro pogodio. Još jednom iz
sve snage udari. — Razbiću ti glavurdu!
— viknu. — Smesta ga digni!
Čovek ispod njega ćuteći podiže. — Više! — besneo je Kern.
— Više, šonjo pogani!
Onaj podignu više. Kern uspe da omču razlabavi i svuče preko glava
obešenog. — Tako, a sad ga spusti!
O b o j i c u p r i h v a t e m l i t a v o t e l o i p o l o ž e g a n a postelju. Kern
preklopnicu! — rafla
uiMlu . p f u p u t n i k I o d i e / 1 1 i i č k u r. I s t a v i t e
onom. — Zovite itralul Ja ću početi s veštačkim disa-
ii |em
Kleknu i/a ci n o s e d e g l a v e , u z e hladne, mrtve ruke u svoje l o p l e ,
p u n e ž i v o t a i poče da ih pokreće. Čuo je hrapavo, kre-f t t a v o srkanje
k a d s e grudni k o s digne i spusti, i ponekad Oaluint — ali daha nema.
Na vratima je stojao čovek koji ne M e d e d a govori francuski, zveketao
preklopnicom i vikao. — . ' l i r a ž a Straža! — Glas mu je tupo odjekivao u
ćeliji.
K e r n je i dalje pokušavao. Znao je da satima treba to da se radi — ali
posle nekog vremena prestade.
— Diše li? — upita onaj drugi.
t
— Ne. — Kern odjednom oseti užasan umor. — Pa i besmisleno je.
vrlo ć u t l j i v, a
Čovek je želeo da umre. Zašto da mu se to ne dopusti?
— Ali za ime božje...
— Čoveče, smirite se! — reče mu Kern vrlo tiho i preteći. N e bi mogao
podneti da čuje još i jednu reč. Znao je sve što Je taj hteo da kaže. Ali
znao je i to da bi se ovaj i po drugi put obesio ako bi se sada izvukao. —
Pokušajte vi — reče mirnije trenutak kasnije. — Ovaj ovde sigurno je
znao zašto više nije hteo.
Odmah potom dođe straža. — Kakva je to larma! Polu-d e l i ste?
— Obesio se jedan.
— Gospode bože! Kakve li kubure! Živi li još?
Stražar otvori vrata. Jako se osećao na safaladu i vino. Njegova džepna
lampa blesnu. — Je li mrtav?
-— Verovatno.
— Pa onda ima vremena do jutra. Neka se Šternikoš zbog toga ždere.
Ja ništa ne znam.
Htede da ode. — Stojte! — reče Kern. — Smesta dovedite bolničare. One
iz hitne pomoći. Stražar upre pogled u njega.
— Ako za pet minuta ne budete ovde, biće loma, a time svoju službu
stavljate na kocku!
— Ipak još postoji mogućnost da bude spašen. Kiseonikom! — dobaci
iz pozadine drugi zatvorenik koji tamo kao senka diže i spušta ruke
obešenog.
— Dobro počinje ovaj dan! — progunđa stražar i povuče se. Posle
nekoliko minuta dođoše bolničari po obešenog. Uskoro
zatim stražar se ponovo pojavi. — Da predate naramnike, opasač i cipele
na vezivanje.
— Ja se neću obesiti — reče Kern.
— Bez obzira; imate da predate.
Predadoše stvari i šćućuriše se na posteljama. Bljuvotina kiselo
zaudaraše. — Za jedan sat će svanuti, onda možete to ukloniti — reče
Kern.
Njegovo grlo je suvo. Jako je žedneo. Sve je u njemu bilo suvo i
prašnjavo. Osećao se kao da je gutao ugalj i vatu. Kao da se nikad više
neće očistiti.
— Užasno, je li? — reče onaj drugi posle nekog vremena.
— Nije — odgovori Kern.
42
 Sutradan uveče, odveli su ih u veću ćeliju u kojoj su već bila četvorica.
Kernu se učini kao da su svi emigranti, ali o tome nije vodio računa. Bio
je jako umoran i popeo se na svoju postelju. Nije mogao da spava. Ležao
je otvorenih očiju i zurio u mali četvorougao prozora s rešetkama. Kasno,
u ponoć, pridošla su još dvojica. Kern ih nije video; samo je čuo kako
galame.
— Koliko može trajati dok ne iziđemo odavde? — ču se kroz tamu, posle
nekog vremena, snebivljiv glas jednog od pridošlih.
Potrajalo je neko vreme dok nije dobio odgovor.
Onda promumla jedan dubok glas. — Zavisi od toga šta ste uradili. Za
ubistvo s krađom doživotno — za političko ubistvo osam dana.
— Mene su samo po drugi put ulovili bez pasoša.
— To je gore — progunđa Bas. — Računajte mirne duše sa četiri
nedelje.
— Bože moj! A ja u kuferu imam pile. Pečeno pile! To će se onda
ukvariti dok ne iziđem!
— Bez sumnje! — potvrdi Bas.
Kern naćuli uši. — Niste li vi već ranije jednom imali pile u kuferu? —
upita onog.
— Da! To je tačno! — začuđen novajlija odgovori posle nekog
vremena. — Otkud vi to znate, gospodine?
— Niste li vi i tada bili uhapšeni?
— Naravno! A ko me to pita? Ko ste vi? Otkud vi to znate, gospodine?
— uzbuđeno upita glas iz tame.
Kern stade da se smeje. Iznenadno se tako smejao da se skoro ugušio.
Bilo je to kao nužda, kao bolan grč, pri čemu se rastvorilo sve što se za
dva meseca u njemu nakupilo — bes zbog hapšenja, napuštenost, strah
za Rut, napor da sebe ne opusti, groza pred obešenim. Smejao se i
smejao, na mahove i žestoko, i nije mogao da prestane. — Kokoš! —
promuca. — Zaista, Kokoš je to! I opet pile u kuferu! Kakva slučajnost!
— Vi kažete da je to slučajnost? — besno viknu Kokoš. — Prokleta
sudbina je to!
— Izgleda da nemate sreće s pečenim pilićima — primeti Bas.
— Tišina! — frknu neki drugi. — Da bog da kuga potama-nila vaše
pečene piliće! Zar čoveku bez zavičaja noću takvu glad da izazivate!
— Možda neka dublja povezanost postoji između njega i pilića —
proročki izjavi Bas.
— Mogao bi jednom pokušati s pečenim amrelima! — riknu čovek bez
zavičaja.
— Hi s rakom u stomaku — vrisnu jedan visoki, zgnječeni tenor.
— Možda je u ranijem životu bio lisica — nabaci Bas. — I zbog toga
mu se sada pilići svete.
Kokoš se još jednom javi. — Od boga da je proklet vaš bezobrazluk —
još se i rugate čoveku u nesreći!
— A kad bismo inače? — prepodobno upita Bas.
— Tišina! — viknu stražar spolja. — Ovo je pristojan zatvor, a ne
noćni lokal!
Kern je potpisao svoje drugo progonstvo iz Austrije. Bilo je doživotno.
Ovog puta nije pri tome ništa osećao. Mislio je samo na to da će
verovatno idućeg prepodneva ponovo biti u Prateru.
— Imate li u Beču još neke stvari koje bi da ponesete? — upita ga
činovnik.
— Ne, nemam ništa.
— Vi znate da rizikujete najmanje tri meseca zatvora ako ponovo
dođete u Austriju?
— Znam.
Činovnik je neko vreme posmatrao Kerna. Onda se maši u džep i
doturi mu novčanicu od pet šilinga. — Evo, popijte nešto za te pare. Ja
ne mogu da promenim zakone. Uzmite gum-poldskirhnersko vino. Ono je
najbolje ove godine. A sada pokret!
— Hvala! — reče Kern iznenađen. Bilo je to prvi put da u policiji
dobije nešto na poklon. — Hvala vam mnogo! Novac će mi vrlo dobro
doći.
— U redu, u redu! Gledajte sad da iziđete! Vaš pratilac vas već čeka u
predsoblju.
Kern strpa novac u džep. Time može ne samo da plati dva frtaljčeta
gumpoldskirhnera, već i da se tramvajem vrati u Beč. To je manje
opasno, a još mu ostaju dva šilinga za nepredviđene troškove.
Vozili su se istim putem kao i prvi put sa Stajnerom. Kern je imao
osećanje kao da je od tada prošlo deset godina.
150
Od poslednje stanice morali su još malo pešačiti. Posle nekog vremena
prođoše pored jedne krčme s ovogodišnjim vinom. Nekoliko stolova i
stolica behu napolju, u vrtu. Kern se seti činovnikovog saveta. — Da
popijemo po jednu čašu? — obrati se on pratiocu.
— Šta?
— Gumpoldskirhner. Ono je najbolje ove godine.
— Možemo! I tako je još suviše vidno za carinu.
Sedeli su u baštici i pili opori, bistri gumpoldskirhner. Bilo je vrlo tiho
i mirno svuda naokolo. Nebo vedro i visoko i zeleno kao jabuka. Jedan
avion je kao soko zujao u pravcu Nemačke. Gazda je doneo zaštićenu
svecu i stavio je na sto. Bilo je to Kernovo prvo veče na slobodi. Dva
meseca nije video otvoreno nebo ni otvoreno polje. Činilo mu se kao da
sada prvi put opet diše. Sedeo je mirno i uživao u ovom kratkom miru.
Za jedan-dva sata opet će početi briga i ganjanje.
— Zaista da se čoveku smuči! — odjednom progunđa činovnik.
Kern pogleda gore. — I ja to mislim!
— Ja to drukčije mislim.
— Mogu da zamislim.
— Mislim na vas emigrante — objasni činovnik mrzovoljno. — Vi
čoveku prosto poljuljate veru u čast poziva! Ništa drugo više ne
radimo no samo sprovodimo emigrante! Svakog dana isto! Uvek
od Beča do granice. Kakav mi je to život! Nema više valjanog
lepog transporta s lisicama!
— Možda ćete kroz godinu-dve i nas sa lisicama voditi do granice
— odvrati Kern suvoparno.
— Pa to nije naknada! — Činovnik ga prilično prezrivo pogleda. —
U policijskom smislu vi ništa ne predstavljate. Ja sam s
pištoljem na gotovs pratio četvorostrukog ubicu Milera II, a
posle, pre dve godine, ženoubicu Bergmana, i kasnije trboseka
Brusta — a da i ne govorim o skrnaviocu leševa Tedi Blimelu!
Da, to su bila vremena! A danas vi — da čovek crkne od dosade!
— Uzdahnu i ispi čašu. —- Pa ipak — vi se bar nešto razumete
u vino. Popićemo još frtaljče! Sada ću ja da platim.
— Dobro.
Složno su popili i drugu četvrt, a onda krenuše. Dotle se već i smrklo.
Slepi miševi i noćni leptiri preletali su preko puta.
Carinarnica je sva osvetljena. Još su tu stari činovnici. Pratilac
predade Kerna. — Sedite unutra — reče mu jedan od činovnika. Još je
suviše rano.
— Znam — odgovori Kern.
— Tako! Vi to već znate?
— Naravno. Granice su, eto, naš zavičaj.
Kern je u praskozorje opet bio u Prateru. Nije se usudio da ode do
Štajnerovih stambenih- kola da ga probudi, jer nije znao šta se u
međuvremenu desilo. Šetao je naokolo. Drveće se šareni u magli. Došla
je jesen dok je on bio u zatvoru. Zastade malo pred sivo zastrtom
vrteškom. Onda podignu ša-torsko platno i uvuče se. Sede u gondolu.
Tako je bio siguran od policajaca u obilasku.
Probudio se kada je čuo da se neko smeje. Bilo je vidno i šatorska
platna su razgrnuta. Brzo se uspravi. Pred njim je stajao Štajner u plavoj
trenerki.
U jednom skoku bio je van gondole. Odjednom se nađe kod kuće. —
Štajneru! — viknu ozaren. — Bogu hvala, opet sam ovde!
— Vidim. Izgubljeni sin vratio se iz podzemne policijske tamnice! Hodi
da te vidim! Malko si pobledeo i omršaveo od zatvorskog jestiva! A zašto
nisi ušao?
— Nisam znao da li si još ovde.
— Zasad sam još ovde. Ali sada prvo da doručkujemo. Onda
drugačije izgleda svet. Lilo! — viknu Štajner u pravcu kola.
Naš mali opet je ovde! Treba mu snažan doručak! — Po novo se obrati
Kernu. — Narastao si i muževniji postao! Jesi li štogod naučio, bepče, za
to vreme?
— Jesam. Sada znam da čovek mora biti tvrd ako neće da lipše. I da me
neće slomiti. A znam i da šijem džakove i govorim francuski. Pa i to da
zapovest često više koristi nego molba.
— Svašta! — Stajner se nasmeši. — Svašta, detešce moje!
— Gde je Rut? — upita Kern.
— U Cirihu. Proterana je. Inače joj se ništa nije desilo. Lilo ima za
tebe pisma. Ona je naša pošta. Jedino ona ima valjane isprave. Rut je
njoj o tebi pisala.
— U Cirihu — reče Kern.
43
 — Da, bepče. Da li je to loše? Kern ga
pogleda. — Ne.
— Stanuje tamo kod poznanika. A uskoro ćeš i ti tamo biti. To je sve.
Ovde i tako polako postaje gusto.
— Da.
Dođe i Lilo. Pozdravi Kerna kao da se vratio iz šetnje. Za nju dva
meseca nisu nešto o čemu vredi govoriti. Ona već skoro dvadeset godina
živi van Rusije, a videla je da se iz Kine i Sibira vraćaju ljudi koji su pre
deset i petnaest godina nestali. Mirnim pokretima stavi na sto
poslužavnik sa šo-ljama i ibrikom za kafu.
— Podaj mu njegova pisma, Lilo — reče Stajner. — Neće pre toga
doručkovati.
Lilo pokaza na poslužavnik. Bila su na njemu, naslonjena na jednu
solju. Kern ih naglo otvori. Poče da čita i odjednom sve zaboravi. Bila su
to prva pisma koja je dobio od Rute. I prva ljubavna pisma u njegovom
životu. Sve, kao nekom čarolijom, nestade — razočaranje što ona nije tu,
nemir, strah, neizvesnost, samoća — čitao je i crni potezi mastila počeše
da sijaju i fosforesciraju — našlo se iznenada jedno biće koje se brine za
njega, koje očajava zbog onoga što se desilo, i koje mu kaže da ga voli.
Tvoja Rut. Tvoja Rut. Bože moj, pomisli on, tvoja Rut. Sta je uopšte
njemu dosad pripadalo? Sta je bilo njegovo? Nekoliko boca, malo
sapuna, i ono što je na njemu. A sada biće! Celo biće! Teška crna kosa,
pa oči! Skoro nemoguće!
Podiže pogled. Lilo je otišla do kola. Stajner puši. — Sve u redu,
bepče? — upita ovaj.
— Da. Piše mi da ne dođem. Da se nje radi ne izlažem opasnosti i
drugi put.
Stajner se nasmeja. — Sta sve one ne pišu, je li? — Usu mu kafu u
solju. — De, popij to i jedi.
Naslonio se na kola i posmatra Kerna kako jede i pije. Sunce se
probija kroz tanku, belu maglu. Kern ga oseća na svom licu; oseća ga
kao da udiše vino. Još prošlog jutra je, u smrdljivoj prostoriji, iz limene
izlupane zdele kašikao mlaku supu, a skitnica Leo pri tome pravio
koncert prdeža — njegova specijalnost posle buđenja. A sada po
njegovim rukama ćarlija lak i svež jutarnji povetarac, jede beli hleb i pije
dobru kafu, u džepu mu šušti Rutino pismo, a pored njega Stajner
naslonjen na kola.
— Postoji jedno preimućstvo za čoveka koji je bio u baj-bokani —
prozbori Kern. — Sve mu je posle divno.
Stajner potvrdi. — Ti bi najradije večeras prhnuo, je li? — upita ga.
Kern ga pogleda. — Hteo bih da idem, a hteo bih i da ovde ostanem.
Voleo bih da svi zajedno krenemo.
Stajner mu pruži cigaretu. — Ostani sada dva-tri dana ovde — reče
on. — Bedno izgledaš. Upropastila te zatvorska hrana. Nahrani se malo
ovde. Treba ti koštane srži za drumove. Bolje da koji dan pričekaš nego
da se usput skljokaš pa da te uhvate. Svajcarska nije šala. Strana zemlja
— moraš biti u dobroj formi.
— A mogu li ovde nešto raditi?
—■ Možeš pomagati u šatri za gađanje. A uveče kod vido vitosti. Za to
sam, doduše, morao uzeti nekog drugog; ali uvek je bolje imati dvojicu.
— Dobro — reče Kern. — Ti si sigurno u pravu. Moram, kanda, pre
no što pođem, prvo da se malo snađem. Nešto sam strašno gladan. Ne
samo u stomaku — u očima, glavi, svuda. Bolje je da se prvo malo
sredim.
Štajner se nasmeja. — Tačno! Evo dolazi Lilo s toplim piroškama. Jedi
temeljno, bepče. Za to vreme ja ću da probudim Pocloha.
Lilo stavi činiju pred Kerna. On poče iznova da jede povremeno
opipavajući svoje pismo.
— Ostajete li ovde? — upita Lilo svojim laganim, pomalo tvrdim
nemačkim jezikom.
Kern klimnu glavom.
— Bez straha — reče Lilo. — Ne treba da se bojite za Rut. Proći će. Ja
poznajem ljude.
Kern joj htede reći da se za to ne boji. Da se samo brine da bi je u
Cirihu mogli uhapsiti pre no što on stigne... Ali jedan pogled na tamno,
neizmernom tugom osenčeno lice Ruskinje, i on zamuknu. Sve je malo i
beznačajno prema tome. Ali izgleda da je ipak nešto osetila. — Nije
strašno — reče ona. — Dok je drugi živ, nikad nije strašno.
Desilo se dva dana kasnije, posle podne. Nekoliko ljudi polako se
kretalo ka šatri za gađanje. Lilo je bila zauzeta grupom mladih momaka,
i oni ljudi dođoše Kernu. — Hajde! Da pucamo malo!
150
Kern dade prvome pušku. Prvo su pucali nekoliko puta na figure i ove
su sa zvekom padale, pa na tanke staklene kugle koje su poigravale u
mlazu malog vodoskoka. Zatim su počeli da proučavaju tablu s
premijama, i zatražiše koturove s metom da bi osvojili nagrade.
Prva dvojica postigoše trideset četiri i četrdeset četiri poena. Zadobiše
jednog plišanog medveda i posrebrenu tabakeru. Treći, zdepast čovek sa
nakostrešenom kosom i gustom smeđom četkom brkova, dugo i pažljivo
je nišanio i doterao do 48 krugova. Njegovi prijatelji urlali su
odobravajući. Lilo baci kratak pogled tamo. — Još jednom pet pucanja —
zaiska taj i zabaci šešir. — Sa istom puškom.
Kern napuni pušku. Sa tri pucnja postiže onaj trideset šest krugova.
Svaki put dvanaest. Kern vide da je u opasnosti srebrna korpa za voće s
priborom za jelo, nasleđeni porodični komad koji se ne sme dobiti. Uze
jedan metak sreće direktora Pocloha. Sledećim pucnjem postiže šest.
— Oho! — Čovek spusti pušku. — Tu nešto nije u redu. Odlično sam
nanišanio.
—• Možda ste ipak malko trgli — reče mu Kern. — Puška je ista.
— Ja ne trzam — odgovori čovek razdražen. — Stari policijski
narednik ne trza. Znam ja kako pucam.
Kern se sada trže. Policajac, ma i u civilu, išao mu je na živce. Onaj
upre pogled u njega. — Tu nešto nije u redu, hej!
— reče preteći.
Kern ništa ne odgovori. Ponovo mu pruži napunjenu pušku. Ovog
puta stavio je normalan metak. Narednik ga još jednom pogleda pre no
što poče nišaniti. Pogodi dvanaesticu i spusti pušku. — No?
— Dešava se — reče Kern.
— Dešava se? Ne dešava se! Četiri dvanaestice i jedna šestica! Pa to ni
vi sami ne verujete. Zar ne?
Kern je ćutao. Onaj mu se unese u lice. — Ja vas kanda odnekud
znam.
Njegovi prijatelji ga prekinuše. Zagalamili su zahtevajući jedno
besplatno pucanje. Šestica da ne važi. — Nešto je sumnjivo s vašim
mecima, burazeru! — povikaše.
Lilo priđe. — Šta se desilo? — upita ona. — Mogu li vam pomoći?
Mladić je ovde novajlija.
Ostali stadoše da je ubeđuju. A policajac ćuti. Posmatra Kerna i
pretura nešto po glavi. Kern izdrža pogled. Prise-ćao se svih pouka
kojima ga je njegov nemiran život-naučio.
— Govoriću s direktorom — reče nemarno. — Ja tu ne mogu ništa
odlučiti.
Pomisli da policajcu da jedno besplatno pucanje* Ali već vide Pocloha
kako grmi ako bi porodično nasleđe njegove žene otišlo vragu. Nalazio se
između Scile i Haribde. Polako izvadi cigaretu i zapali je. Gvozdenom
voljom prisili sebe da mu ruke ne drhću. Onda se okrete i polako pređe
na Lilino mesto.
lilo ostade na njegovom mestu. Predloži poravnanje. Da policajac još
jednom pet puta puca. Besplatno, razume se. Ostali ne pristaju. lilo
pogleda prema Kernu. Vidi da je bled i primeti da je posredi nešto više no
samo svađa oko Pocloho-vih čarobnih metaka. Odjednom se nasmeši i
sede na sto baš naspram policajca. — Tako zgodan muškarac i po drugi
put će dobro nišaniti — polaska mu. — De, pokušajte! Pet besplatnih
pucanja za kralja strelaca!
Policajac, polaskan, izvi vrat iz okovratnika. — Ko takvu ruku ima taj
ne zna za strah — reče Lilo i stavi svoju usku ruku na snažnu, riđe
maljavu narednikovu.
— Strah! Nije nam poznat! — Policajac se isprsi i kruto nasmeši. —
Samo nam to još treba!
— To sam i mislila! — Lilo ga s divljenjem pogleda i pruži mu pušku.
Policajac je uze, pažljivo nanišani i ispali. Dvanaestica. Zadovoljan
pogleda Lilo. Ona se nasmeši i ponovo napuni pušku. Policajac je
pogodio ukupno pedeset osam krugova.
Lilo ga s divljenjem pogleda. — Vi ste nam najbolji strelac poslednjih
godina — izjavi. — Vaša žena zaista nema čega da se boji.
— Još nemam ženu.
Ona ga pogleda u oči. — Sigurno samo zato što vi ne želite.
On se smeška. Njegovi drugovi stadoše galamiti. Lilo ode i donese
korpu za piknik koju je narednik osvojio. On pogladi brkove i iznenada
se, skupljenih i hladnih očiju, obrati Kernu: — Već ću ja dokučiti o
vama! Doći ću opet, u uniformi!
Onda se isklibi i uze korpu pa ode s prijateljima.
— Poznao vas je? — Lilo ga brzo upita.
— Ne znam. Mislim da nije. Nisam ga nikad video. Ali možda je on
mene kadgod video.
— Idite zasad odavde. Bolje je da vas više ne vidi. Recite to Stajneru.
44
 Policajac nije toga dana ponovo došao. Ali Kern odluči da još to veče
otputuje.
— Moram otići — reče Stajneru. — Imam osećanje da će se inače
nešto desiti. Probavio sam sada dva dana ovde. Ve-rujem da sam se
oporavio; ne misliš li i ti?
Stajner klimnu glavom. — Putuj, bepče. I ja ću za koju nođolju dalje.
Moj pasoš svugđe vredi više no ovde. Opasno I ost aje u Austr iji. Svašta
sam čuo poslednjih dana. Hajde, pođimo do I 'orloh.i
Direktor I 'oeloh je besneo zbog korpe za piknik. — Vredi trideset
šilinga, mladiću, neto, kupljena angro — trubio je. — Vi me
upropašćujete!
— Eto, ide — reče Stajner, i objasni mu situaciju. — Bila je to čista
samoodbrana — završi. — Vaše porodično nasleđe bi propalo.
Pocloh se naknadno uplaši, a zatim se ozari. — Dobro, dakle, to je
nešto drugo. — Isplati Kernu njegovu zaradu i potom ga odvede do šatre
za gađanje. — Mladiću — reče mu — treba da upoznate Leopolda
Pocloha, poslednjeg čovekoljupca! Izaberite odavde sebi neku stvar! Za
uspomenu. S tim da je prodate, naravno. Čestit čovek ne zadržava
uspomene. One samo zagorčavaju život. Jer, vi ćete nečim trgovati, zar
ne? Izaberite! Po želji.
Iščeze u pravcu panorame sa senzacijama. — Mirne duše uzmi — reče
mu Stajner. — Sund uvek ima prođu. Uzmi male, lake stvari. Učini to
brzo, dok se Pocloh ne pokaje.
Ali Pocloh se nije pokajao. Naprotiv. Kern je izabrao pepeljare, češljeve
i kocke, a on je dragovoljno dodao još tri male, gole boginje od prave
zamene bronzi. — Time ćete najveći uspeh postići u manjim gradovima
— objasni Kernu s pod-smehom i maši se svoga cvikera. — Čovek u
malom gradu zna za prigušenu strast. U malom gradu bez burdelja,
naravno! A sad u ime božje, Kerne! Moram na konferenciju zbog visokih
poreza na svetkovine i javne zabave. Poreza na to! Tipično za ovaj vek!
Umesto da premije za to raspišu!
Kern je spakovao kufer. Oprao je čarape i košulje i obesio ih da se
osuše. Zatim je večerao s Lilom i Stajnerom.
— Tuguj, mali — reče mu Štajner. — To je tvoje pravo. Stari grčki
junaci više su plakali no sentimentalne ludice naših dana.
Znali su da suze ne treba gutati. Nama je ideal nepokolebljiva
kuraž kipa. Sasvim nepotrebno. Tuguj, onda ćeš se brzo
osloboditi tuge.
— Tuga je ponekad — poslednja sreća — mirno reče Lilo i pruži
Kernu tanjir boršča sa skorupom.
Štajner se nasmeši i pogladi je po kosi. — Poslednja sreća za tebe,
mali kosmopolitu, zasad neka bude dobar obrok. Stara vojnička
mudrost. A ti si vojnik, ne zaboravi to. Predstra-ža. Patrola. Pionir
građanstva sveta. Deset carinskih granica možeš za jedan dan preleteti
avionom; svakoj je potrebna ona druga — a sve se do grla naoružavaju
gvožđem i barutom. Neće tako ostati. Ti si jedan od prvih evropejaca —
ne zaboravi to. Ponosi se time.
Kern se nasmeši. — Sve je divno i krasno. Ja se i ponosim time. Ali
šta da radim večeras kad budem sam?
Otputovao je noćnim vozom. Uzeo je najjevtiniju klasu i najjevtiniji voz
i zaobilazno stigao do Insbruka. Odavde je pe-šice nastavio put i čekao
da naiđe auto koji bi ga povezao. Nije ga našao. Uveče je ušao u jednu
malu gostionicu i pojeo porciju pečenih krompira; to zasiti a malo košta.
Spavao je u šupi za seno. Pri tom se poslužio tehnikom koju je naučio od
lopuže u zatvoru. Prvoklasna je bila. Sledečeg jutra našao je auto koji ga
je povezao do Landeka. Vlasnik je za pet šilinga otkupio od njega jednu
od Poclohovih boginja. Uveče je počela da pada kiša. Kern je ostao u
jednoj maloj gostionici i s nekoliko drvoseča igrao tarok. Izgubio je tri
šilinga. Zbog toga se toliko ljutio da do ponoći nije mogao zaspati. A onda
je zaključio da je još gore što je za spavanje platio dva šilinga i sada i to
gubi; uto je i zaspao. Ujutru je dalje pošao. Zaustavio je jedan auto, ali
vozač je tražio pet šilinga vozarine. Bio je to jedan „austro-đajmler" u
vrednosti od petnaest hiljada šilinga. Kern je odustao. Kasnije ga je na
svojim kolima donekle odvezao jedan seljak i poklonio mu je velik komad
hleba s maslom. Te noći je spavao u senu. Padala je kiša i dugo je
osluškivao njen monotoni šum i udisao opor i uzbudljiv miris vlažnog
sena koje gnjili. Sledećeg dana uspuzao se i prešao prevoj Arlberg. Bio je
grdno umoran kad ga je uhvatio jedan žandarm pešak. Uprkos umoru
morao je pored bicikla žandareva da pešači do Sankt Antona. Tamo je
odležao jednu noć u zatvoru. Nije zaspao ni na jedan minut, bojao se da
će pronaći da je bio u Beču i da će ga vratiti i tamo osuditi. Ali poverovali
su mu da hoće preko granice i sledećeg jutra su ga pustili. Sada je kufer
150
predao sporovozno do Feldkirha, jer bi ga žandarm po njemu poznao.
Dan kasnije bio je u Feld-kirhu, uzeo je kufer i čekao da padne noć, pa
se onda svukao i pregazio Rajnu držeći kufer i odelo u visoko izdignutim
rukama. Bio je u Švajcarskoj. Išao je dve noći dok nije iza sebe ostavio
opasnu zonu. Onda je na stanici predao kufer i ubrzo zatim našao auto
koji ga je povezao do Ciriha.
Bilo je popodne kada je stigao na glavnu stanicu. Ostavio je kufer u
garderobi. Znao je Rutinu adresu, ali nije hteo danju da ode do njenog
stana. Zadržao se neko vreme na stanici, a onda se u nekoliko jevrejskih
radnji raspitao za staranje o izbeglicama. U radnji sa čarapama dobio je
adresu verske zajednice i otišao je onamo.
Dočekao ga je mlad čovek. Kern mu objasni da je juče prešao preko
granice.
— Legalno? — upita mladi čovek.
— Ne.
— Imate li isprave?
Kern ga začuđeno pogleda. — Da imam isprave ne bih bio ovde.
— Jevrejin?
— Ne. Polujevrejin.
— Veroispovest?
— Evangelička.
— Evangelička! Ah, tako! Onda malo možemo za vas da učinimo.
Naša sredstva su vrlo ograničena, a kao verskoj zajednici nama su
glavna briga — sasvim prirodno, razumećete
— Jevreji, ljudi naše vere.
— Razumem — reče Kern. — Iz Nemačke sam izleteo jer mi je otac
Jevrejin. Vi ovde ne možete da mi pomognete jer mi je majka hrišćanka.
Čudan svet!
Mladić sleže ramenima. — Zao mi je. Ali mi raspolažemo samo
privatnim prilozima.
— Možete li mi bar reći gde bih mogao koji dan da stanujem
neprijavljen? — upita Kern.
— Na žalost ne. Ne mogu, a i ne smem. Propisi su vrlo strogi, i
moramo da ih se strogo držimo. Morate otići u policiju i zatražiti dozvolu
za boravak.
— E — reče Kern — u tome ja imam izvesno iskustvo.
Mladić ga pogleda. — Ipak, molim vas, pričekajte još jedan trenutak.
— Ode u kancelariju u pozadini i uskoro se vrati. — Izuzetno vam
možemo pomoći sa dvadeset franaka. Više, na žalost, ne možemo za vas
učiniti.
— Mnogo vam hvala! Toliko* nisam čak ni očekivao! Kern vrlo pažljivo
savi novčanicu i stavi je u buđelar. To
mu je sada sav švajcarski novac. Zastade na
ulici. Nije znao kuda bi.
— No, gospodine Kerne — podsmešljivo reče neko iza njega.
Kern se naglo okrete. Jedan mlađ, prilično elegantno obučen čovek,
približno njegovih godina, zastao je iza njega. Smeškao se. — Ne plašite
se! I ja sam baš sad bio tamo gore.
— I pokaza na vrata verske zajednice. — Vi ste prvi put u Cirihu, je li?
Kern ga za trenutak podozrivo osmotri. — Da — reče zatim.
— Čak i u Švaj carskoj prvi put.
— To sam i mislio. Takva je bila vaša priča. Pomalo nespretna — ne
zamerite. Nije bilo potrebno da kažete da ste evangelista. Ali i tako ste
dobili potporu. Ako hoćete, ja vam mogu dati nekoliko obaveštenja.
Zovem se Binder. Da popijemo jednu kafu?
— Da, rado. Postoji li ovd« neka emigrantska kafana ili slično?
lm« I h vi .< Najbolje d a o d e m o u kafanu „Graji". Nije ,Im1, h
"
odavde, a policija j o j o š n e poznaje tačno. Bar dosad >nj< bilO u ■ >
| • > | i a. i|<
O d o š e d o karane „Crnji"' S l i č n a kalani „Sperler" u Beču, k a o j a j e
j aj et u
(»dakle dolazile? u p i t a liinder.
— Iz Beča.
O n d a m o r a t e ponešto novo naučiti. Pazite! Vi možete, razume se,
u policiji da zatražite dozvolu za kraći boravak. S a m o za nekoliko dana;
a onda morate napolje. Mogućnost da bez isprava dobijete dozvolu za
boravak trenutno iznosi dva p r o c e n t a , a i z g l e d i da odmah budete
proterani oko devedeset o s a m procenata. Hoćete li to da rizikujete?
— Ni u kom slučaju.
45
 — Ispravno! Pri tome, naime, rizikujete još i to da vam Odmah
zabrane ulazak — na godinu, tri, pet i više, već p r e m a prilici. Kad vas
posle toga ulove, sleduje zatvor.
— To znam — reče Kern. — Kao i svuda.
— Dobro. Ako ilegalno ostanete, vi to odlažete. Naravno, Homo dok
vas prvi put ne ulove. To je stvar veštine i sreće.
Kern se složi. — Kako stoji s mogućnošću za rad? I ti nder se nasmeja.
— Isključeno. Svajcarska je mala zem-h i, a i sama ima dosta
nezaposlenih.
— Dakle, kao svugde: legalno ili ilegalno gladovati, ili prekršiti
zakon.
— Tačno! — dobaci Binder glatko i umešno. — A sada pitanje zona. U
Cirihu je veoma vruće. Veoma revnosna polic i j a ; u civilu, i to je tek
neprijatno. Ovde mogu da se održe samo rutineri. Nikako diletanti.
Trenutno je dobra francuska Švajcarska. Pre svega Zeneva.
Socijalistička vlada. Ni Tesin nije loš, ali tamo su gradovi premali.
Kako vi radite? Otvoreno ili u rukavicama?
— Sta to znači?
— To znači: da li samo nastojite da dobijete potporu, ili to isto
činite nudeći nešto za prodaju.
— Hteo bih nešto da prodajem.
— Opasno. Važi kao rad. Dvostruko kažnjivo. Ilegalan boravak i
ilegalan rad. Naročito ako vas prijave.
— Da prijave?
— Dragi moj — odgovori stručnjak Binder strpljivo oba-
veštavajući — mene je jednom prijavio Jevrejin koji ima više
miliona no vi franaka. Razgnevio se što sam od njega zamolio novac
za putnu kartu do Bazela. Dakle, ako budete štogod prodavali, onda
samo sitne stvari: olovke, uzice, dugmad, gumice, četkice za zube, i
tome slično. Nikada ne nosite kufer, sanduče, čak ni torbu za spise.
I s time su ljudi već na-grajisali. Najbolje da sve nosite u džepovima.
Sada, u jesen, biće to lakše jer možete obući ogrtač. Čime trgujete?
— Sapun, parfem, toaletna voda, češljevi, kopče i slično.
— Dobro. Ukoliko predmet ima manju vrednost, utoliko je zarada
veća. Ja iz načela ne trgujem. Ja sam samo lovac na potpore. Na taj
način izbegavam paragrafe protiv ilegalnog rada i potpadam samo
pod prosjačenje i skitnju. Kako ste s adresama? Imate li koju?
— Kakve adrese?
Binder se naže unazad i začuđeno pogleda Kerna. — Za ime božje!
— uzviknu. — Pa to je najvažnije! Adrese onih, naravno, kojima se
možete obratiti. Ne možete valjda nasumce ići od kuće do kuće!
Onda ste bogme za tri dana gotovi.
Ponudi Kerna cigaretom. — Daću vam izvestan broj pouzdanih
adresa — nastavi on. — Tri serije — pobožne jevrejske, mešovite i
hrišćanske. Vi ćete ih dobiti besplatno. Ja sam za moje prve adrese
morao da platim dvadeset franaka. Neke od tih, dabogme, strašno
saleću; ali bar vam neće praviti smetnje.
Podrobno osmotri Kernovo odelo. — Vaše odelo je u redu. U
Svajcarskoj se n a lo m o r a paziti, /.bog detektiva. Bar Ogrtač mori biti
dobar. Po nuldJ pokriva poderano odelo koje bi moglo do Izazove
podozrenje. M a d a , doduše, mnogi uskrate potporu mi. i m e koji n a
sebi i m a očuvano i uredno odelo. Ima l i || kakvu dobru priču k o j u
možete da ispričate?
Podignu pogled i primeti Kernov i z r a z . D r a g i moj — ra6a On —
znam Ita anda mialtte. I ja »am nekad tako mislio. A h , v e r u j t r m i u
nevolji s a m sobe izdržavati, već to je velika vešlina. A dobročinstvo je
i teško daje mle-ko. Znam neke koji u z a l i h i imaju tri
k r a v a koja malo
razne priče — sentimentalnu, brutalnu i stvarnu; već prema tome šta
hoće da čuje onaj koji treba da odreši kesu i izvadi nekoliko franaka
potpore. Vi lažete, razume se. Ali samo zato što morate. Osnova priče
uvek je ista: beda, bekstvo, glad.
— Znam — odgovori Kern. — A o tome uopšte nisam mislio. Samo
sam bio zapanjen što tako mnogo i sve tako pouzdano znate.
— Koncentrisano iskustvo iz trogodišnje najsmotrenije životne borbe.
Ja sam prepreden, da. Malo je takvih. Moj brat nije bio. Ubio se pre
godinu dana.
Binderovo lice za trenutak se izobliči. Onda se ponovo izgladi. Ustade.
— Ako ne znate kuda biste, možete noćas spavati kod mene. Slučajno
imam sigurnu izbu za nedelju dana. Sobu jednog ciriškog poznanika koji
je na odmoru. Od jedanest sati sam ovde. U dvanaest je policijski čas.
Budite oprezni posle dvanaest sati. Onda detektivi gamižu ulicama.
— U Svajcarskoj je, kanda, vraški gusto — reče Kern. — Hvala bogu
što sam vas sreo. Da nije vas, verovatno bi me već prvog dana ulovili.
Srdačna vam hvala! Mnogo ste mi pomogli!
150
Binder se branio. — Pa to je sasvim prirodno među ljudima na dnu.
Drugarstvo ilegalaca — skoro kao kod razbojnika. Svako od nas može se
već sutra naći u sosu i zatrebati pomoć. Dakle: eventualno u jedanaest
ovde! Plati kafu, pruži Kernu ruku i iziđe sigurno i otmeno.
Kern je čekao u kafani „Grajf" dok se nije smrklo. Zatražio je plan
grada i pribeležio sebi put do Rutinog stana. Onda krenu. Išao je ulicom
brzo, u nekoj nemirnoj napregnutosti. Trajalo je približno pola časa dok
je našao kuću. Nalazila se u jednom vijugavom mirnom gradskom delu, i
bleštala je velika i bela u mesečini. Zastade pred vratima. Pogleda na
široku mesinganu kvaku i napregnutost iznenada splasnu. Odjednom
mu dođe neverica da treba samo na jedan sprat da se popne da bi našao
Rut. Bilo je suviše jednostavno. Netremice je gledao gore u prozore.
Možda ona nije kod kuće. A možda više nije ni u Cirihu.
Prođe mimo kuće. Iza nekoliko uglova nalazila se jedna du-vandžinica.
Uđe u nju. Neka mrzovoljna žena pojavi se iza tezge.
— Kutiju „parizijena" — reče Kern.
Žena gurnu pred njega kutijicu. Onda se maši u sanduče ispod tezge,
izvadi šibice i stavi ih na cigarete. Bile su dve paklice, slepljene. Zena
primeti, jednu odvoji a drugu baci natrag u sanduče. — Pedeset rapena
— reče ona.
Kern plati. — Mogu li da telefoniram? — upita.
Žena klimnu glavom. — Tu levo u uglu stoji aparat.
Kern potraži broj u telefonskoj knjizi. Nojman — kao da sto Nojmana
postoje u ovom gradu. Najzad nađe onog pravog. Podiže slušalicu i reče
broj. Žena je stojala kod tezge i po-smatrala ga. Kern joj ljutito okrete
leđa. Trajalo je dugo dok se neko javio.
— Mogu li da govorim sa gospođicom Holand — upita on u crni
levak.
— Ko je tamo?
— Ludvig Kern.
Glas na telefonu poćuta jedan trenutak. — Ludvig — izusti potom kao
bez daha. — Ti, Ludviže?
— Da — Kern odjednom oseti da mu srce tvrdo udara, kao da je čekić.
— Da — a jesi li ti to, Rut? Nisam poznao tvoj glas. Nismo još nikad
jedno drugom telefonirali.
— A gde si ti? Odakle mi se javljaš?
— Tu sam. U Cirihu. U duvandžinici.
— Ovde?
— Da, u istoj ulici.
— A zašto ne dođeš ovamo? Da li se što desilo?
— Ne, ništa. Danas sam stigao. Već sam pomislio da više nisi ovde.
Gde se možemo naći?
— Ovde! Dođi ovamo! Brzo! Znaš li kuću? Na drugom spratu sam.
— Da, znam. A da li je to pogodno? Mislim zbog sveta kod koga
stanuješ?
— Niko nije ovde. Sama sam. Svi su otišli na vikend. Dođi!
— Dobro.
Kern spusti slušalicu. Obazre se rasejano. Učini mu se da to nije ista
radnja. Onda priđe tezgi. — Koliko staje razgovor? — upita.
— Deset rapena.
— Samo deset rapena?
— Dosta skupo. — Zena pokupi nikleni novac. — Ne zaboravite svoje
cigarete.
— Ah, tako — da...
Kern iziđe na ulicu. „Sada neću juriti", mislio je. „Ko juri, sumnjiv je.
Sabraću se. Ni Stajner ne bi jurio. Hodom ću ići. Da niko ništa ne
primeti. Ali ja mogu brzo da idem. Isto tako brzo kao da jurim".
Rut je stajala na stepeništu. Bilo je tamno, i Kern je mogao samo
nejasno da je vidi. — Pripazi se! — reče promuklo i žurno — prljav sam!
Moje stvari su još na stanici. Nisam mogao da se operem i presvučem.
Ništa nije odgovorila. Napred nagnuta, stojala je na odmo-rištu
stepeništa i čekala ga. On je ustrčao uza stepenice i najednom bi ona kod
njega, topla i stvarna, život i više od života.
Mirno je počivala u njegovom naručju. Čuo je kako diše i osećao njenu
kosu. Stojao je nepomično a nejasna tmina oko njega kao da se njihaše.
Onda primeti da ona plače. On se pokrenu. Ona zatrese glavom na
njegovom ramenu ne puštajući ga. — Pusti me. Odmah će proći.
Dole se jedna vrata otvoriše. Kern se pažljivo i skoro ne-primetno
pomače u stranu da bi mogao videti stepenice. Ču korake. Onda kvrcnu
prekidač i blesnu svetlost. Rut se trže.
46
— Hodi! Dođi brzo unutra! — Povuče ga k vratima.
Sedeli su u dnevnoj sobi porodice Nojman. Prvi put posle dugog
vremena Kern se opet našao u jednom stanu. Soba je bila građanska,
bez mnogo ukusa uređena: nameštaj od pravog mahagonija, moderan
persijski tepih, nekoliko ripsom presvučenih stolica i nekoliko lampi sa
senilom od šarene svile
— ali Kernu se činila kao vizija mira i ostrvo sigurnosti.
— Otkad tvoj pasoš ne važi? — upita on.
— Sedam nedelja, Ludviže. — Rut izvadi dve čaše i bocu iz bifea.
— Jesi li tražila produženje?
— Jesam. Bila sam u konzulatu ovde u Cirihu. Odbili su me. Drugo
nisam ni očekivala.
— Zapravo ni ja, mada sam se još uvek nadao čudu. Pa mi smo
državni neprijatelji. Opasni državni neprijatelji. Trebalo bi, upravo, da se
osećamo važni, zar ne?
— Meni je sasvim svejedno — reče Rut i stavi čaše i bocu na sto. —
Sada nemam nikakvu prednost pred tobom, a i to je nešto.
Kern se nasmeja. Obgrli je i pokaza na bocu. — A šta je to? Konjak?
— Da. Najbolji što porodica Nojman ima. Hoću da pijem s tobom jer
si opet sa mnom. Bilo je grozno ovo vreme bez tebe. I bilo je strašno
saznanje da si u zatvoru. Tukli su te, ti razbojnici! A za sve to ja sam
kriva!
Pogleda u njega. Smeškala se, ali Kern primeti da je uzbuđena. Glas
joj je bio skoro gnevan, i ruka joj je drhtala kad je sipala u čaše. — Bilo
je grozno — reče još jednom i pruži mu čašu. — Ali sada si opet sa
mnom.
Ispiše. — Nije baš bilo loše — reče Kern. — Zaista nije!
Rut spusti čašu. Popila je naiskap. Stavi ruku Kernu oko vrata i
poljubi ga. — Sada te više ne puštam — promrmlja. — Nikada!
Kern je pogleda. Još nikad je nije video takvu. Potpuno iz-menjena.
Nešto strano, -što je ranije često kao senka stajalo između njih, nestalo
je. Sada je bila otvorena i sva prisutna i prvi put osećala da njemu
pripada. Ranije nije to nikada sigurno znao.
— Rut — reče — želeo bih da se tavanica raspadne i da dođe avion pa
da odletimo na ostrvo palmi i korala, gde niko ne zna šta je pasoš i
dozvola za boravak!
Ona ga ponovo poljubi. — Bojim se, Ludviže, da i tamo to znaju. I oni
pod palmama i na koralima sigurno imaju utvrđenja i topove i ratne
brodove i motre još više no u Cirihu.
— Da, sigurno. Hajde, popijmo još po jednu čašu. — Uze bocu i nasu.
— Ali i Cirih je već opasan. Ni ovde se ne može dugo skrivati.
— Onda gledaj da odemo!
Kern pogleda sobu, zavese od damasta, stolice, žutu svilenu lampu. —
Rut — reče potom i pokaza rukom na sve to — divno bi bilo otići zajedno
s tobom, i nikad nisam mogao ni zamisliti nešto drugo. Ali ovoga ovde
onda više nema, to moraš znati. Biće samo skrivanja i drumova i
plastova sena, i ako imamo sreće, bedna sobica pansiona sa strahom od
policije. I zatvor.
— TQ znam. Svejedno mi je. Zbog toga ne treba da se brineš. Ionako
moram odavde otići. Ne mogu više ostati. Ljudi se boje policije jer nisam
prijavljena. Biće srećni kad me ne bude ovde. A imam još malo i novca,
Ludviže. I pomoći ću ti u trgovanju. Neću te mnogo stajati. Verujem da
sam sasvim praktična.
— Tako, dakle — reče Kern — imaš čak i malo novca, a hoćeš i da mi
pomogneš u trgovanju. Još jedna reč i počeću da zavijam kao baba. Imaš
li mnogo stvari da poneseš?
— Nema mnogo. Ovde ću ostaviti ono što mi nije potrebno.
— Dobro. A šta ćemo s tvojim knjigama? Naročito s onom debelom
hernijom? Ostavićemo ih zasad ovde?
— Prodala sam svoje knjige. Poslušala sam savet koji si mi dao u
Pragu. Ne treba poneti ništa iz ranijeg života. Ništa. A ne treba ni nazad
gledati, to samo zamara i ubija. Knjige su nam donele nesreću. Prodala
sam ih. A i suviše bi teške bile za nošenje.
Kern se smeškao. — U pravu si. Ti si praktična, Rut. Mislim da prvo
pođemo u Lucern. To mi je savetovao Georg Binder, stručnjak za
Svajcarsku. Tamo ima mnogo stranaca, zato ne padaju u oči, a i policija
nije tako stroga. Kada ćemo poći?
— Prekosutra ujutru. Dotle možemo ostati ovde.
— Dobro. Imam sad sobičak za spavanje. Jedino moram do dvanaest
stići u kafanu „Grajf".
150
— Ti nećeš do dvanaest biti u kafani „Grajf"! Ti, Ludviže, ostaješ ovde!
Pre preksutrašnjeg jutra nećemo izići na ulicu. Inače bih presvisla od
straha!
Kern upre pogled u nju. — Zar je to moguće? Nema li tu sobarica ili
neko drugi ko bi nas mogao izdati?
— Sobarica ima dopust do ponedeljka u podne. Vraća se
Vozom u jedanaest i četrdeset. Ostali u tri sata posle podne. Dotle imamo
vremena.
— Bože nebeski — uzviknu Kern. — Dotle nam je ceo ovaj stan na
raspolaganju?
— Da.
—I možemo da u njemu živimo kao da nama pripada, s ovim
salonom i spavaćim sobama i trpezarijom i čaršavom belim kao sneg i
porcelanom a možda i srebrnim viljuškama i noževima i posebnim
noževima za jabuke i šoljicama za kafu i radij om.
— Sa svim tim! A ja ću kuvati i peći, i tebi za ljubav obući večernju
haljinu Silvije Nojman!
—- A ja smoking gospodina Nojmana! Ma koliko da mi je širok! U
zatvoru sam iz „Elegantnog sveta" naučio kako čovek treba da se oblači!
— Čak će ti i pristajati!
— Veličanstveno! To se mora proslaviti! — Kern oduševljeno skoči.
— Pa onda mogu dobiti i toplo kupatilo sa mnogo sapuna, je li? To mi
već odavno nedostaje. U zatvoru smo imali samo neki lizolski pljusak.
— Naravno! Toplo kupatilo, čak sa svetski poznatim „kern--far"
parfemom.
— To sam baš rasprodao.
—■ Ali ja još imam jednu bočicu. Onu koju si mi dao u bioskopu u
Pragu. Naše prve večeri. Sačuvala sam je.
— To je vrhunac! — kliknu Kern. — Blagosloveni Cirih! Ti me, Rut,
zadivljuješ! Dobro nam počinje!
Kern je u Lucernu dva dana opsedao vilu trgovinskog sa-vetnika
Arnolda Openhajma. Bela kuća ležala je kao tvrđava na jednoj uzvišici
iznad Firvaldštetskog jezera. U adresama koje je stručnjak Binder
poklonio Kernu stajala je iza Openhajma napomena: Nemac, Jevrejin.
Daje, ali samo pod prinudom. Nacionalan. Ne govoriti o cionizmu.
Trećeg dana primio je Kerna. Dočekao ga je u velikom vrtu, punom
astri, suncokreta i hrizantema. Bio je to dobroćudan, snažan čovek s
debelim, kratkim prstima i malim gustim brkovima. — Dolazite li sada iz
Nemačke? — upita on Kerna.
— Ne. Već pre dve godine otišao sam odande.
— A odakle ste?
— Iz Drezdena.
— Ah, Drezden! — Openhajm pogladi sjajnu, golu lobanju i
sanjalački uzdahnu. — Drezden je divan grad! Dragulj! Ona
Brilska terasa! Nešto jedinstveno, zar ne?
— Da — reče Kern. Bilo mu je vrućina i rado bi popio čašu
grožđanog soka koji je pred Openhajmom stajao na kamenom
stolu. Ali Openhajmu nije padalo na um da ga ponudi. Za-
mišljen, gledao je u prozračan vazduh. — I Cvinger — dvor —
galerije — sve to, naravno, dobro poznajete, je li?
— Ne baš tako dobro. Više spolja.
— Ali, dragi mladi prijatelju! — Openhajm ga prekorno pogleda. —
Tako šta ne poznavati! Najdragoceniji nemački barok. Niste nikad čuli o
Danijelu Pepelmanu?
■— Jesam, dabogme! — Kern nije imao pojma o tome neimaru
baroka, ali hteo je da ugodi Openhajmu.
— Eto, vidite! — Openhajm se nazad naže u svojoj stolici. — Da, naša
Nemačka! Niko više neće uspeti da to stvori. Zar ne?
— Sigurno da neće. A to je i sasvim dobro.
— Dobro? Kako? Kako to mislite?
— Sasvim jednostavno. Dobro je za Jevreje. Inače bismo mi bili
izgubljeni.
— Ah, tako! Vi to mislite politički! Ama, slušajte — izgubljeni —
izgubljeni, kakve krupne reči! Verujte mi, danas se vrlo mnogo i
preteruje. Znam to iz najboljeg izvora: nije tako strašno.
— Tako?
— Sigurno! — Openhajm se naže napred i prijateljski ublaži svoj glas.
— Među nama rečeno, Jevreji su i sami mnogo krivi za ono što se danas
47
dešava. Veoma mnogo su krivi, to vam ja kažem, a ja znam šta govorim.
Bez ikakve nužde mnogo šta su počinili, a ja ponešto znam o tome!
„Koliko li će mi dati", mislio je Kern. „Da li će biti dovoljno da stignemo
do Berna?
— Uzmite, na primer, slučaj istočnih Jevreja, došljaka iz Galicije i
Poljske — Openhajm poče da objašnjava i uze gutljaj grožđanog soka. —
Zar je trebalo sve te pustiti da uđu. Sta ti ljudi upravo imaju da traže u
Nemačkoj? Ja sam protiv loga, isto tako kao i vlada. Jevreji su Jevreji,
stalno tamo govore — ali šta imaju zajedničko prljavi torbari, u masle-
nom kaftanu, s uvojcima kose, i jedna stara, već stolećima stalno
nastanjena jevrejska građanska porodica?
— Jedni su se uselili ranije a drugi kasnije — nepromišlje no
Kern, i naknadno se malo uplaši. Nipošto nije hteo da ozlojedi
Openhajma.
Ali ovaj nije ništa primetio; bio je suviše zaokupljen
problemom. — Jedni su asimilovani, postali su dragoceni, važni,
prvoklasni nacionalni građani — a oni drugi su strani useljenici! — Tako
je, dragi moj! Kakve veze imamo mi s tim ljudima? Nikakve, baš nikakve!
Trebalo ih je ostaviti u Poljskoj !
— Ali ni tamo ih neće.
Openhajm široko odmahnu i ljutito pogleda Kerna. — Pa to nema
veze s Nemačkom! To je sasvim drugo! Mora čovek biti objektivan.
Mrzim kad se sve zajedno osuđuje. Može se protiv Nemačke govoriti
šta se hoće, ali oni tamo sada i stvaraju! I uspevaju! Morate to
priznati, zar ne?
— Naravno. — „Dvadeset franaka", razmišljao je Kern, „to je četiri
dana u pansionu. A možda će dati i više."
— Da pojedinci ili izvesne grupe pri tome ponekad loše prođu —
Openhajm kratko frknu — e, to je mučna
neminovnost! Velika politika ne zna za sentimentalnost. S tim
se moramo pomiriti.
— Sigurno.
— Vidite — nastavi Openhajm — narod je zaposlen.
nalni ugled podignut. Sigurno, ima preterivanja, ali u
se to uvek dešava. Prestaće to. Pogledajte samo šta je postalo
od našeg vermahta! Tako šta jedinstveno je! Mi smo odjednom
opet stekli punu vrednost. Narod bez velike udarne armije nije
ništa, baš ništa! * osećanje nego li sto franaka savetnika Openhajma.
— U to se ne razumem — odvrati Kern.
Openhajm ga popreko pogleda. — Ali trebalo bi da se ra-zumete! —
izjavi on i ustade. — Baš u inostranstvu! — Uhvati jednu mušicu i
brižljivo je zgnječi. — Drugi nas se opet već boje! A strah je sve, verujte
mi! Samo kad se drugi boji, može da se nešto postigne.
— To mi je poznato — reče Kern.
Openhajm popi svoj grožđani sok i pređe nekoliko koraka po bašti.
Dole se jezero sija kao s neba pao plavi štit. — A šta je s vama? — upita
promenjenim glasom. — Kud biste vi hteli?
— U Pariz.
— Zašto baš u Pariz?
— Ne znam. Da imam cilj. Kažu da se tamo lakše može skloniti.
— Zašto ne ostanete u Švajcarskoj?
— Gospodine savetniče! — Kernu odjednom zastade dah. — O, kad
bih to mogao! Kad biste mi vi pomogli da ovde ostanem! Možda jedna
preporuka, ili vaša sklonost da me zaposlite — kad biste vašim
imenom...
— Ja ne mogu ništa da učinim — žurno ga prekide Openhajm. — Baš
ništa! Uopšte ništa! A nisam na to ni mislio. Samo sam pitao. Moram biti
politički neutralan, u svakom pogledu. Ne mogu se ni u šta mešati.
— Pa to nije politika.
— Danas je sve politika! U Švajcarskoj uživam gostoprimstvo. Ne, ne,
ne dolazite mi s nečim takvim! — Openhajm je bivao sve zlovoljniji. — A
šta ste, inače, još hteli?
— Htedoh upitati da li bi vam trebalo što od ovih sitnica? — Kern
izvadi iz džepa nekoliko stvarčica.
—A šta to imate? Parfem? Toaletna voda? Ne dolazi u obzir. —
Openhajm odgurnu bočice. — Sapun? Pa, dobro. Sapun se može uvek
upotrebiti. De, pokažite. Dobro. Ostavite jedan komad. Čekajte. — Maši
se u džep, oklevao je za trenutak, pa gurnu natrag nekoliko komada
novca, i stavi dva franka na sto. — Tako, time je, kanda, vrlo dobro
plaćen, zar ne?
— Čak i suviše. Sapun staje samo jedan franak.
— Ma, ostavite samo — velikodušno izjavi Openhajm. — Ali ne
pričajte to. I tako me već strašno saleću.
— Gospodine savetniče — mirno reče Kern — baš zbog toga hteo bih
samo onoliko koliko sapun košta.
150
Openhajm ga pogleda malo iznenađeno. — Pa, kako želite. Uostalom,
to je dobar princip. Ne dozvoliti da vam iko išta pokloni. To je oduvek bila
moja deviza.
Posle podne Kern je prodao još dva komada sapuna, jedan češalj i tri
paketića igala. Na tome je zaradio svega tri franka. Najzad je, više iz
ravnodušnosti, ušao još u jednu malu radnju sa rubljem, vlasništvo neke
gospođe Sare Grinberg.
— To nije vaš poziv, je 1' te? — upita ona.
— Nije — odgovori Kern. — Bojim se da nisam baš ni spretan za to.
— Hoćete li da radite? Sad baš pravim inventar. Bilo bi posla za dva-
tri dana. Sedam franaka dnevno i dobra hrana. Možete doći sutra u
primeti osam.
— Rado — reče Kern — ali...
— Znam već — od mene niko neće ništa čuti. A sad mi dajte komad
svojim sapuna. Je 1' dovoljno tri franka?
— To je suviše.
— Nije to suviše. Suviše je malo. Ne gubite hrabrost.
— Samom hrabrošću ne stiže se daleko — reče Kern i uze novac. —
Ali sreća se stalno ponovo javlja. Tako je i bolje.
— Možete mi sada još koji sat pomoći u spremanju. Jedan franak na
čas. Nazivate li i to srećom?
— Da — reče Kern. — Sa srećom se ne može suviše nisko početi.
Utoliko češće ona dolazi.
— Učite li štogod uz put? — upita gospođa Grinberg.
— Uz put ne, ali u pauzama, kad nisam na putu. Onda razmišljam i
pokušavam da nešto naučim. Svakog dana se nešto nauči. Ponekad čak i
od trgovinskog savetnika.
— Razumete li se štogod i u rublje? — upita gospođa Grinberg.
politička — Samo vrlo grubo. Nedavno sam u jednom institutu dva meseca
učio da šijem. Doduše, samo sasvim jednostavne stvari.
— Nikad nije naodmet — izjavi gospođa Grinberg. — Ja znam čak i
zube da čupam. Jednom, pre dvadeset godina, naučila sam to od jednog
Nacio- zubara. Ko zna — možda će mi to, zgodnom prilikom, još i sreću doneti.
početku
Kern je radio do deset i dobio je, sem dobre večere, pet franaka u
gotovu. To i ono ostalo bilo je dovoljno za dva dana, a stvarno je bolje
Rut ga je čekala u jednom malom pansionu sa Binderovog spiska
adresa. Tamo se moglo nekoliko dana stanovati bez prijave. Rut nije bila
sama. Za stolom na maloj terasi sedeo je pored nje vitak stariji čovek.
— Hvala bogu kad si došao — reče Rut i ustade. — Već sam se bojala
za tebe.
—. Kada se čovek boji, o b i č n o s e ništa ne desi. Desi se nešto s a m o
k a d č o v e k u o p S t e n a l o n e misli.
— To Je sofizam, a l i n i k a k v a filozofija — reče čovek koji Je p o r e d
K u t n o d e o /a s t o l o m .
Kern ae okreti Coveh II nasmeši. — Priđite da popijemo po j o d n u
č a s u . G o s p o đ i c a H o l a n d ć e v a m saopštiti da sam bezopasan, / . o v o m
s e K o g l i n e k a d s a m b i o privatni docent u Ne-mačkoj. Hodite da mi
pravite društvo uz moju poslednju bocu.
— Zašto uz vašu poslednju bocu?
— Zato što sutra odlazim na neko vreme u pansion. Umoran sam.
Moram se malo odmoriti.
— U pansion? — upita Kern ne shvatajući.
— Tako ja to nazivam. Može se reći u zatvor. Sutra ću otići u policiju i
izjaviti da već dva meseca ilegalno boravim u Svajcarskoj. Za to ću dobiti
nekoliko nedelja zatvora, jer sam već dvaput bio proteran. Državni
pansion. Važno je reći da ste već neko vreme opet u zemlji; inače,
prekršaj zabrane ulaska važi kao očajno stanje i samo vas prebace preko
granice.
Kern pogleda Rut. — Ako vam treba nešto novca — danas sam sasvim
pristojno zaradio.
Fogt odbi. — Hvala, ne, imam još deset franaka. To je dovoljno za vino
i prenoćište. Samo sam umoran; hoću da se opet malo odmorim. A mi to
samo u zatvoru možemo. Pedeset i dve mi je godine i nisam naročito
zdrav. Stvarno sam jako umoran od jurnjave i skrivanja. Hajde, sedite
oboje do mene. Covek se raduje društvu kad tako mnogo samuje.
Usu vino u čaše. — To je nojšateler, opor i čist kao gle-čerska voda.
— Ali zatvor.
— Zatvor je u Lucernu dobar. Poznajem ga — dozvoljavam s e b i t aj
l u k suz : da iz a be rem za t vor u koj i ž el i m . B oj i m s e sa m o da neću
ona m o dos pet i . D a ću na i ći na su vi š e čoveč ne su d ij e koj i ć e m e
j e dn o st av n o ot pr avi t i n a g r a n i cu . O n da ću o pet o d po čet ka da
k ren em . A za na s, t a koz va ne a r ij evce , to j e j oš tež e no za
48
J e v r e j e . M i n e m a m o v e r s ke z a j e d n i c e k o j e b i n a s p o t p o m o g l e — a
ni j e dnover ni ke. A l i , ne g ovor i m o o tom e.
O n podi ž e s voj u ča šu . — Popi ć em o u ča st l ep ote na svet u —
ona je nerazor iva.
Ku cnu š e s e. Ča š e odj eknu š e či st i m z vu kom . Ker n popi hla d no
vi no. G rož đa ni so k, set i s e. O penh aj m . Sed e z a sto do Ru te i
Fo gt a .
— Ve ć s a m m i s l i o d a ć u b i t i s a m • — r e č e F o g t . — A s a d a , e t o ,
vi st e tu . K a ko j e l e po ve če . O va či st a j es enj a s vet l ost .
Du g o su ću t ke s edel i na pol u os vet l j enoj ter a si . Nekol i ko poz -
ni h noćni h l e pt i rova u por no su svoj i m teški m tel i m a u da ra l i o
električnu sija licu . Fo gt j e s e d e o naslonjen u stolici, pomalo
odsu t a n i vrl o sm i r en, u skog l i ca i j a sni h očij u . N j im a d vom a
odj e dnom se u či ni ka o da s e to j e da n č ove k i z ne kog m i nu l og
ve ka hl a dno kr v no i sa br a no opr a št a od ž i vot a i svet a .
— Ve d r i n a — r e č e F o g t z a m i š l j e n o , k a o d a s e b i g o v o r i . ■ —
Ve d r i n a , s p o k o j n a k ć i t r p e l j i v o s t i — n a š e v r e m e j e n j e l i š e n o .
Mnog o št a pot r ebn o j e za to: z na nj e, su ver enost , s krom nost i
tiha rez igna c ija pred nemogu ćim. Sve to iz be glo je pre d di vljim
ka sa r n s ki m i dea l i z m o m ko j i h o će n et r pel j i vo da po pr avl j a svet .
Po pr avi tel j i s vet a u vek su bi l i n j eg ovi k va r i - tel j i — a di kt a to r i
ni ka d ni su ve dr i .
— A ni oni koj i m a di kt i r aj u — pr i m et i Ker n .
Fo gt k l i m n u g l avo m i p o l a ko p o p i g u t l j aj s vet l o g v i n a . O n d a
pokaza na jezero koje se sr ebr na sto sija lo u s vet l ost i polu-
m ese ca i ko j e su u o kvi r ava l a b rda ka o zi d ov i sku po c en e šo l j e. —
Ovima se ne može diktirati — reče. ■— A ni leptir ima, ni lišću
na dr veću . Pa ni ov im a — poka z a na neko liko iš čit a nih knjiga . —
Helderlin i Niče. Jedan je napisao naj či st ij e hi m ne ž i vot u , a
d r u g i j e z a m i s l i o b o ž a n s ke i g r e d i o n i z i j s ke v e d r i n e i o b o j i c a s u
z avr ši l i u lu di l u — ka o da j e pr i ro da po st avi l a n eg de g r a n i cu .
— Diktator i ne polude — reče Ker n.
— Na r avn o , ne — Fo g t u st a de smešeći se. — Ali se i ne
urazume.
— Za r ćet e za i st a sut r a u pol i cij u ? — u pi t a ga Ker n.
— Da , hoću . O st aj t e z dr avo i hva l a va m što st e htel i da m i
pom og net e. I dem j oš na j eda n sat dol e do j ez er a .
Polako je išao ulicom. Bila je prazna, i njegovi koraci čuli su
se j oš ne ko v rem e po što j e on ne st a o iz vi da .
Ker n pogleda Rut. Ona mu se nasmeši. — Bojiš li se? — upit a
on.
O n a o d re če g l avo m .
— S nama je dr u k čij e — reče on. — Mi smo mla di . P ro-bi ćemo
se.
D v a d a n a k a s n i j e p o j a v i o s e B i n d e r i z C i r i h a ; h l a d a n , o t - men i
siguran.
— K a ko j e? — u pi t a on. — J e l i s ve i šl o g l at ko?
Ker n ga o b ave st i o s vo m sl u č aj u sa t rg ovi n s ki m s avet n i ko m
O penh aj m om . B i nder j e paž l j i vo sl u ša o. Sm ej a o s e ka d m u j e
Ker n rekao da je zamolio Openh ajma da se zauzme za njega. —
To j e b i l o g r e š k a — r e č e . — Ta j č o v e k j e n a j b e d n i j a k u k a v i c a k o j u
z na m. Ali predu z eću jednom ka z nenu e ks pe dic iju pi ot iv nje ga .
Iz g u bi o se , a u ve če s e vr at i o s novča ni com od d va de set fr a -
naka u ruci.
— S va ka ča st — r eče Ker n.
Binder s e s t r e s e . — N i j e b i l o l e p o , t o m i m o ž e t e v e r o v a t i .
Na ci ona l ni g os podi n O p enhaj m koj i z bog s voj i h m i l i ona s ve
ra zu m e . Nova c čini čovek a odvr a t no be ska r a kter nim . Z a r ne?
Ne st a ši ca n ovca t a kođ e.
— Ta č n o . A l i r e d e . P r o p i s n o s a m g a z a p l a š i o d i v l j i m v e s tima iz
Nemačke. On samo iz straha daje. Da bi se iskupio od sudbine. Ne stoji li
to u spisku?
— Ne. Tamo stoji: daje, ali samo pod prinudom.
— To je isto. No, možda ćemo jednom još sresti trgovinskog savetnika
kao kolegu na drumu. To bi mi bila naknada za mnogo šta.
Kern se nasmeja. — Taj će se već izvući. Ali zašto ste vi u Lucernu?
— U Cirihu je baš postalo vruće. Jedan detektiv mi je stalno bio za
petama. Sem toga, pak — lice mu se smrači — povremeno dolazim
ovamo po pisma iz Nemačke.
— Od vaših roditelja?
— Od moje majke.
150
Kern ućuta. Mislio je na svoju majku. Pisao joj je s vremena na vreme.
Ali nije mogao dobiti odgovor jer se njegova adresa stalno menjala.
— Jedete li rado kolača?
— Da, naravno. Imate li?
— Da. Pričekajte trenutak.
Vratio se s jednim paketom. Bila je to kartonska kutija u kojoj je ležala
mala torta od biskvita pažljivo uvijena u svilenu hartiju.
— Danas primljeno s carine — reče Binder. — Podigli su je ovdašnji
ljudi.
— Ali nju ćete sami jesti — reče Kern. — Vaša majka je sama mesila,
to se odmah vidi!
— Da, sama je mesila. Pa zbog toga i neću da je jedem. Ne mogu. Ni
komadić!
— To ne razumem. Bože moj, kada bih ja od svoje majke dobio kolač!
Ceo mesec bih ga jeo! Svako veče jedan mali komad.
— Ali treba da razumete! — reče Binder prigušenim, uzbuđenim
glasom. — Nije za mene poslala! Za mog brata je to.
Kern upre pogled u njega. — Pa vi ste rekli da je vaš brat mrtav.
— Da, naravno. Ali ona to još ne zna.
— Ona to ne zna?
— Ne. Ne mogu to da joj javim. Prosto ne mogu. Umreće ako to sazna.
Bio je njen ljubimac. Mene nije nikad naročito marila. A i bio je bolji od
mene. Zato i nije izdržao. Ja ću se probiti. Naravno! Pa vi to i vidite. —
Tresnu Openhajmov novac na pod.
Kern podiže novčanicu i stavi je opet na sto. Binder sede i zapali
cigaretu. Zatim izvadi iz džepa jedno pismo. — Evo — to je njeno
poslednje pismo. Bilo je priloženo. Kada to pročitate, shvatićete da do
srži zadire.
Pismo je pisano na bledoplavoj hartiji, blagim kosim rukopisom, kao
da ga je devojka pisala. „Najdraži moj Leopolde, tvoje pismo sam juče
primila i tako sam mu se obradovala da sam prvo morala šesti i pričekati
da se smirim. Onda sam ga otvorila i počela da čitam. Moje srce, usled
svih tih uzru-janja, nije više tako dobro; začelo možeš to i da zamisliš.
Kako sam srećna što si najzad našao posao. Ako i ne zarađuješ mnogo,
neka te to ne brine: budeš li vredan, krenuće to nabolje. Onda ćeš
kasnije valjda moći opet da studiraš. Dragi Leopolde, pazi na Georga. On
je tako žustar i nepromišljen. Ali dok si ti tamo, mirna sam. Jutros sam
ti ispekla kolač od biskvita koji su uvek tako rado jeo. šaljem ti ga;
nadam se da se donde neće osušiti. A taj biskvit mirno može malo i da se
osuši; zato sam ti njega umesila, inače bih ti poslala frankfurtski venac
koji ti ipak najviše voliš. Ali taj bi se sigurno na putu ukvario. Dragi
Leopolde, piši mi uskoro opet, kad budeš imao vremena. Stalno sam
tako nemirna. Nemaš li svoju sliku? Nadajmo se da ćemo uskoro opet svi
biti zajedno. Nemoj me zaboraviti. Voli te tvoja mati. Pozdravi Georga."
Kern vrati pismo na sto. Nije ga dao Binderu u ruku; stavio ga je pored
njega na sto.
— Sliku! — reče Binder. — Odakle da stvorim sliku?
— Je li tek sada dobila poslednje pismo vašeg brata? Binder zavrte
glavom. — Ubio se pre godinu dana. Od tada joj ja pišem.
Svakih nekoliko nedelja. Rukopisom svoga brata. Naučio sam
da ga podražavam. Ona ne sme ništa znati. Nemoguće je. Ne
nalazite li i vi da ona ništa ne sme znati? Pogleda navalice na
Kerna. — Pa recite šta mislite!
— Da. Mislim da je tako bolje.
— Šezdeset godina ima. Šezdeset, a srce joj ne valja. Neće još dugo
živeti. Valjda ću uspeti da to ne sazna. Da je on to sam učinio —
razumete — nikada ne bi mogla shvatiti.
— Da.
Binder ustade. — Moram sad opet da joj napišem pismo. Od njega.
Onda sam to preturio preko glave! Sliku — odakle da uzmem sliku.
Uze pismo sa stola. — Uzmite kolač, molim vas. Ako vi nećete, dajte ga
Ruti. Ne morate joj reći šta je posredi. Kern je oklevao.
— Dobar je to kolač. Hteo bih samo mali komadić da od-sečem — tek
toliko.
Izvadi nožić iz džepa, odseče tanak komad s ivice kolača i stavi ga u
pismo svoje majke. — Znate li? — reče potom sa čudno oronulim licem.
— Moj brat nikada nije jako voleo svoju majku. A ja — ja! Čudno, zar ne?
Ode u svoju sobu.
Bilo je noću oko jedanaest sati. Rut i Kern sedeli su na terasi. Binder
je dolazio stepenicama. Bio je opet hladan i otmen kao i ranije.
49
 — Haj dete sa mnom nekuda — reče im. — Ne mogu još da spavam.
Ne bih hteo danas da budem sam. Samo na jedan sat. Znam jedan lokal
koji je siguran. Učinite mi to zadovoljstvo.
Kern pogleda Rut. — Jesi li umorna? — upita je. Ona zatrese glavom.
— Učinite mi to zadovoljstvo — ponovi Binder. — Samo na jedan čas.
Da bih nešto drugo video.
— Dobro.
Odveo ih je u jedan kafe-bar u kom se igra. Rut pogleda unutra. —
Ovo je suviše elegantno — reče. — To nikako nije za nas!
— A /.a koga lii trebalo da bude ako ne za nas kosmopolite odvrati
Binder .•. turobnim pođsmehom. — A i nije tako
elegantno kada dubio zagledalo. Tek toliko da bi sigurni bili od
detektiva A konjak nije skuplji no dr ugde. Ali muzika je mnogo bolju
l'onekad je i to potrebno. Hod i te, molim vas. Kl IO vis slobodnu
nieslo
Seli u i naručili pica. K<>j ,-i vajda od svega! - reče Bindei i podiže
čašu. — Budimo veseli! Životu brzo dođe kraj, a posle niko ništa ne daje
na lo što smo bili veseli ili žalosni.
— Tačno. — Kern takođe uze čašu. — Prosto ćemo zamisliti da smo i
mi jednom pravi domoroci; zar ne, Rut? Da u Cirihu imamo stan i da
smo došli u Lucern na izlet.
Rut klimnu glavom i nasmeši se.
— Ili da smo turisti — reče Binder. — Bogati turisti!
On ispi čašu i poruči drugu. — Hoćete li i vi još jednu? — upita Kerna.
— Kasnije.
— Uzmite još jednu. Brže se čovek raspoloži. Molim vas, učinite to.
— Dobro.
Sedeli su za stolom i posmatrali igrače. Bilo je tu mnoštvo mladog
sveta koji nije bio stariji od njih — pa ipak su nekako čudno delovali, kao
tri zalutala deteta koji širom otvorenih očiju tu sede a ovamo ne spadaju.
Nije to bila samo bezavičaj-tiost koja ih kao kolut obavija — bila je to i
sumornost mladosti bez mnogo nade i budućnosti. „Šta li je to s nama?"
razmišljao je Kern, „pa mi smo hteli da budemo veseli! Imam sve što
samo mogu imati, pa skoro i više. Šta li je to?"
— Sviđa li ti se? — upita on Rut.
— Da, jako — odgovori ona.
Lokal se zamrači, šaroliki reflektor prhnu preko parketa i jedna
zgodna vitka igračica poče da se vrti po parketu.
— Divno, je l'te? — upita Binder tapšući.
— Izvanredno. — I Kern je tapšao.
— Muzika je veličanstvena, zar ne?
— Prvoklasna!
Sedeli su skloni da se svemu dive i da budu vedri i veseli; ali u svemu
tome bilo je nešto kao prašina i pepeo, a nisu znali zbog čega je to.
— Zašto ne zaigrate vas dvoje? — upita Binder.
— Hoćemo U? — Kern ustade.
— Ne verujem da to znam — reče Rut.
— Ni ja ne znam. Utoliko je prostije.
Rut je oklevala jedan trenutak, a onda ode s Kernom do podijuma za
igranje. Šareni reflektori klizili su po igračima.
— Sad baš nailazi ljubičasta svetlost — reče Kern. — Dobra prilika da
uronimo!
Igrali su pažljivo i pomalo prezavo. Postupno su postajali sigurniji,
naročito kad su primetili da ih niko ne posmatra.
— Kako je lepo igrati s tobom — reče Kern. — S tobom uvek doživim
neku novu lepotu. Ne samo što si ti uz mene — i sve oko nas postaje
drukčije i lepo.
Ona pomeri svoju ruku bliže njegovom ramenu i nasloni se na njega.
Polako su klizili po ritmu muzike. Reflektori su kao šarene kapljice
treperili iznad njih i na trenutak sve drugo zaboraviše — bili su još samo
meki, mladi životi koji streme jedno drugom oslobođeni senki straha od
skrivanja i podozrenja.
Muzika umuknu. Vratiše se svome stolu. Kern pogleda Rut. Oči joj
sijaju, a na licu se ogleda uzbuđenje. Iznenadno je dobilo blistav,
samozaboravan, skoro smeo izraz. „Do vraga", pomisli on, „kad bi čovek
mogao živeti kako želi" — i jedan sekund beše užasno ogorčen.
— Pogledajte ko prolazi! — reče Binder.
Kern podiže pogled. Trgovinski savetnik Arnold Openhajm prolazio je
poprečke dvoranom i išao prema izlazu. Pored njihova stola ustuknu i
zastade. Neko vreme ukočeno je gledao u ovo troje. — Vrlo zanimljivo! —
progunđa potom. — A iznad svega poučno!
Niko mu ne odgovori. — Tako se, dakle, čoveku vraća za njegovu
dobrotu i pomoć — nastavi Openhajm ozlojeđen. — U baru se novac
smesta proćerda!
150
— Malčice zaborava ponekad je, gospodine savetniče, potrebnije od
večere — mirno mu dobaci Binder.
— Izgovor! Tako mladi ljudi nemaju šta da traže u baru.
— Ali ni po drumovima — odgovori Binder.
— Smem li da vas predstavim? — upita Kern. Obrati se Ruti. — Ovaj
gospodin koji se zbog nas uzrujava, to je trgovinski savetnik Openhajm.
Kupio je od mene komad sapuna. Zaradio sam na tome četrdeset
santima.
Openhajm ga iznenađeno pogleda. Onda zucnu — nešto što je zvučalo
kao „drskost" i čvrstim korakom se udalji.
— Šta to bi? — upita Rut.
— Naj svakodnevni ja stvar na svetu — odgovori Binder glasom
punim prezira. — Svesno dobročinstvo. Tvrđe od čelika.
Rut ustade. — On će sigurno dovesti policiju! Moramo otići!
— Za to je suviše velika kukavica. Stvorilo bi mu to neprijatnost.
— Ipak bolje da odemo!
— Dobro.
Binder plati pa krenuše u pansion. U blizini železničke stanice dolazila
su im u susret dva čoveka. — Pažnja! — prošapta Binder. — Detektiv!
Budite hladnokrvni.
Kern poče tiho da zviždi, uze Rut pod ruku i uspori korak.
Osetio je da je Rut htela da požuri. Stisnuo je njenu ruku, smejao se i,
gegajući se, dalje produžio.
Ona dvojica prođoše. Jedan je imao polucilindar i ravnodušno pušio.
Drugi je bio Fogt. Poznao ih je i očima im dao jedva primetan sažaljiv
znak.
Posle kratkog vremena Kern se okrete. Oba čoveka su već nestala. —
Pravac Bazel, vozom u dvanaest časova i petnaest minuta, prema granici
— objasni Binder stručno.
Kern klimnu glavom. — Imao je suviše humanog sudiju.
Produžiše. Rut je obuzimala jeza. — Odjednom je ovde nešto
neprijatno — reče ona.
— Francuska — odgovori Binder. — Pariz. U velikom gradu je
najbolje.
— Zašto i vi ne odete onamo? .
— Ne znam ni reči francuski. A i stručnjak sam za Švaj-carsku. Sem
toga. . . — prekide.
Produžiše ćutke. Prohladan vetar duvao je sa jezera. Nebo se nad
njima prostiralo golemo i čelično sivo i tuđe.
Pred Stajnerom je sedeo dr Goldbah II, bivši advokat pri apelacionom
sudu u Berlinu. On je novi telepatski medijum. Štajner ga je pronašao u
kafani „Šperler".
Goldbah je imao oko pedeset godina; kao Jevrejin, proteran je iz
Nemačke. Trgovao je kravatama i pravnim savetima „na crno". Ali time je
zarađivao tek toliko da ne umre od gladi. Imao je vrlo lepu ženu od
trideset godina koju je vo-leo. Zasad je ona živela od prodaje svog nakita;
ali on je znao da je verovatno neće zadržati. Štajner je saslušao njegovu
ispovest i izradio mu zaposlenje na večernjim predstavama. Tako je preko
dana mogao da obavlja ostale svoje poslove.
Posle kratkog vremena pokazalo se da je Goldbah nepodesan za
medijuma. Sve pobrka i predstavu upropasti. Noću je, onda, sedeo
očajan pred Stajnerom i preklinjao da ga ne izbaci.
— Goldbah — reče mu Štajner — danas je bilo naročito loše! Tako se
zaista ne može nastaviti! Vi me prisiljavate da stvarno budem vidovit!
Goldbah ga je gledao kao ovčarski pas na umoru.
— A tako je prosto — nastavi Štajner. — Broj vaših koraka do prve
šatorske motke kazuje red stolica. Zatvoreno desno oko znači dama, a
levo gospodin. Broj neprimetno pokazanih prstiju: koji je s leva. Isturena
desna noga: sakriveno na gornjem delu tela, a leva: na donjem delu. Sto
je noga više isturena, utoliko je više ili niže. Već smo izmenili sistem zbog
vas jer ste šeprtlja.
Advokat je nervozno pipkao svoj okovratnik. — Gospodine Štajneru —
reče zatim svestan svoje krivice — učio sam napamet, vežbam svakog
dana — bog mi znao, kao da je ukleto.
— Ali Goldbah! — reče Štajner strpljivo. — Pa u vašem poslu morali
ste mnogo više pamtiti.
Goldbah je kršio ruke. — Napamet znam građanski zakonik, poznajem
stotine dodataka, odluka; verujte mi, gospodine Štajneru, zbog svoga
pamćenja bio sam strah i trepet sudija — ali ovo ovde kao da je ukleto.
Štajner zatrese glavom. — Pa dete može to da upamti. Osam raznih
znakova, ne više! I onda još četiri za izuzetne slučajeve.
— Ama, ja ih poznajem! Bože mili, pa vežbam ih svakodnevno. To je
samo uzrujanje.
50
 Goldbah, malen i povijen, sedeo je na svom sanduku i bespomoćno
gledao pred sebe. Štajner se smejao. — Ali u sudskoj dvorani vi nikad
niste bili uzrujani! Pa vi ste vodili velike procese u kojima ste morali
savršeno i hladnokrvno da vladate teškom materijom.
— Da, da, to je bilo lako. Ali ovde! Pre no što počne, tačno znam
svaku pojedinost, a čim stupim u šatru, uzrujam se i sve ispreturam.
— Zašto se, za ime boga, tako uzrujate?
Goldbah je ćutao neko vreme. — Ne znam — reče potom tiho. —
Verovatno se mnogo šta skupi.
Ustade. — Da li biste, gospodine Štajneru, još jednom pokušali sa
mnom?
— Naravno. Ali sutra mora glatko ići. Inače Pocloh će da nam se
popne na glavu!
Goldbah stade da čeprka po džepu svog kaputa i izvuče jednu kravatu
umotanu u svilenu hartiju. Pruži je Stajneru.
— Doneo sam vam jednu malenkost. Toliko se mučite sa mnom.
Stajner odbi. — Isključeno! Toga nema kod nas.
— Ništa me ona ne košta.
Stajner potapša Goldbaha po ramenu. — Pokušaj mićenja od strane
jednog pravnika. Koliko se zbog toga kazna povećava?
Goldbah se mlako smeškao. — To morate pitati državnog tužioca.
Dobrog advokata pitaju samo: koliko je manja. Kaznena mera je,
uostalom, ista; samo su olakšavajuće okolnosti u takvom slučaju
isključene. Poslednji teži slučaj te vrste bila je afera Hauer i drugovi.
Malo je živnuo. — Odbranu je tada vodio Frajgang. Spretan čovek,
samo je nešto više uživao u paradoksima. Paradoks je kao pojedinost od
neocenjive vrednosti jer zapanjuje; ali ne kao osnova odbrane. Na tome je
stradao Frajgang. Naveo je, u prilog jednog savetnika prvostepenog suda,
kao ublažu-juću okolnost — živo se nasmeja — neznanje zakona.
— Dobra dosetka — primeti Stajner.
— Za vic — ne za proces.
Goldbah je stojao — glava malo koso nagnuta, pogled oštar, očni kapci
skupljeni, odjednom više nije bio bedan emigrant i trgovac kravatama,
ponovo je bio doktor Goldbah II iz ape-lacionog suda, strašan tigar u
džungli paragrafa.
Brzo, pravo, uspravno, kako mu se odavna nije desilo, išao je kroz
glavnu aleju Pratera. Nije ništa video od sete jasne jesenje noći — opet je
bio u prepunoj sudskoj dvorani, s be-leškama pred sobom, na mestu
advokata Frajganga, video je kako je državni tužilac sedao završivši svoju
optužnicu, doveo u red svoj talar, lako se nalaktio, malo se zanjihao, kao
mačevalac, i onda počeo metalnim glasom: „Visoki sude — optuženi
Hauer..."
Nizale su se rečenice, jedna za drugom, kratke i odsečne, nepobitne u
svojoj logici. Redao je motive državnog tužioca, jedan za drugim, izgledalo
je da ide za dokaznim postupkom, činilo se da optužuje a ne da brani,
dvorana se utišala, sudi je podigle glavu — ali iznenada, jednim
virtuoznim obrtom, preokrene, navede paragraf o podmićivanju, i sa
četiri oštra pitanja osvetli njegovu dvosmislenost, da bi potom, šibajući,
ubrzanim tempom, izneo olakšavajući materijal, koji je sada imao sasvim
drugo dejstvo.
Stigao je do kuće u kojoj stanuje. Polako se peo stepenicama — sve
sporije, sve više oklevajući.
— Da li je moja žena već kod kuće? — upita pospanu devojku koja
mu je otvorila.
— Došla je pre četvrt časa.
— Hvala. — Goldbah ode kroz hodnik u svoju sobu. Bila je uzana, s
malim prozorom na dvorište. Očetka kosu. Onda zakuca na spojna vrata.
— Da?
Zena je sedela pred ogledalom i pažljivo posmatrala svoje lice. Nije se
okrenula. — Šta je? — upita ona.
— Kako si, Lena?
— Kako da mi bude u ovakvom životu! Loše! Upravo, zašto pitaš tako
šta? — Zena je promatrala svoje očne kapke.
—■ Jesi li išla nekud?
— Da.
— Gde si bila?
— Negde. Pa ne mogu ceo dan ovde sedeti i zuriti u zidove.
— Ne treba to ni da činiš. Ja sam srećan ako imaš razonode.
— No, pa onda je sve u redu.
Zena poče polako i pažljivo da maže krem po koži. Sa Goldbahom je
govorila kao s komadom drveta — bez ikakva uzbuđenja, s užasnom
ravnodušnošću. On je stojao do vrata i posmatrao ju je — žudan jedne
150
lepe reči. Imala je čistu ružičastu kožu koja se belasala u svetlosti lampe.
Telo joj je bilo oblo i meko. — Jesi li našao štogod? — upita ona.
Goldbah klonu. — Pa ti znaš, Lena — još nemam dozvolu za rad. Bio
sam kod kolege Hepfnera; ni on ne može ništa da mi izradi. Sve tako
strašno dugo traje.
— Da, traje već suviše dugo.
— Ja činim, Lena, sve što mogu.
— Da, znam. Umorna sam.
— Ja već idem. Laku noć.
Goldbah zatvori vrata. Nije znao šta da radi. Da jurne unutra i da je
preklinje da ga shvati, da prosjaci da s njime spava, samo jednu noć, ili?
Nemoćno je stegao pesnice. Da je izbije, razmišljao je, da sva poniženja i
sva sramoćenja sabije u to ružičasto meso, da jednom pusti sebi na
volju, da se razbesni, da razlupa sobu i da nju bije sve dok ta
ravnodušna i ohola usta ne stanu da se deru i cvile a meko telo da se
grči na podu.
Drhtao je i osluškivao. Karbatke, ne, tačno: Karbutke, tako se onda taj
čovek zvao. Bio je nabijen momak, kose duboko u čelo urasle i lica kakvo
laici zamišljaju da ima ubica — teško je bilo za takvo lice tražiti
oslobođenje zbog dela u afektu. Taj je svojoj devojci sabio zube, slomio
ruku i duboko za-derao usta; njene su oči još i na pretresu bile
natečene, tako ju je izbio; pa ipak je s psećom vernošću bila privržena toj
ljudskoj životinji — možda baš i stoga. Bio je to tada veliki uspeh, to
oslobođenje koje je postigao — majstorska odbrana s dubokim
psihološkim zahvatom, kako mu je kolega Kon III čestitao.
Goldbah opusti ruke. Pogleda izbor jeftinih kravata od veš-tačke svile
na stolu. Da, tada, u advokatskoj sobi, među kolegama — kako je tada
oštroumno dokazivao da ženina ljubav žudi za gospodarem i starešinom,
tada kad je šezdeset hiljada godišnje zarađivao i Leni poklanjao nakit
koji ona sada prodaje i novac na sebe troši.
Osluškivao je kako ona leže u postelju. Činio je to svako veče, i mrzeo je
sebf; zbog toga, ali nije mogao da se okane. Na njegovim obrazima izbiše
pege kada je čuo škripu opruga. Stisnuo je zube, otišao do ogledala i
pogledao se. Onda uze jednu stolicu i stavi je nasred sobe.
„Pretpostavimo: deveti red, treća žena, u cipeli sakriven ključ", mrmljao
je. Pažljivo je prešao devet kratkih koraka do stolice, trepnuo desnim
okom, sa tri prsta prešao preko čela i isturio levu nogu — i dalje — sada
je bio sasvim skoncentrisan, video je Štajnera da traži, i još više je isturio
nogu.
U crvenkastoj svetlosti sijalice njegova senka se zajedno s njim jadno i
smeteno pomerala na zidu.
— Šta li sad, Lilo, radi naš mali? — reče u to isto vreme Štajner. —
Bog zna — ne pitam se samo zbog šeprtlje Gold-baha — zaista mi često
nedostaje taj naš mali!
Kern i Rut su u Bernu. Stanuju u pansionu „Imergrin" koji se nalazi
na Binderovom spisku. Tu se moglo dva dana ostati bez prijave policiji.
Drugo veče, vrlo kasno, neko zakuca na vrata Kernove sobe. On je već
bio skinuo odelo i baš se spremao da legne. Ne mičući se pričeka jedan
trenutak. Ponovo zakuca. Nemo, bosonog, otrča do prozora. Bio je suviše
visok da bi skočio, i nigde nije bilo oluka da bi se mogao popeti. Polako
se vrati i otvori vrata.
Jedan čovek, tridesetih godina, stojao je pred vratima. Bio je za glavu
viši od Kerna, okrugla lica, očiju plavih kao voda i bledoplave kovrdžave
kose; u rukama je držao siv velurski šešir koji je nervozno vrteo.
— Oprostite — reče on — emigrant sam kao i vi.
Kern je imao osećanje kao da mu iznenada rastu krila. — Spašen! —
pomisli. — Nije policija!
— U velikoj sam neprilici — nastavi ovaj čovek. — Bin-ding je moje
ime. Rihard Binding. Na putu sam za Cirih a nemam više ni santima da
bih se negde sklonio preko noći. Ne tražim novac od vas. Hteo bih samo
da vas upitam da li mogu noćas da spavam ovde na podu.
Kern ga pogleda. — Ovde? — začudi se. — U ovoj sobi? Na podu?
— Da. Navikao sam na to, i sigurno vam neću smetati. Sada sam
već treću noć na putu. Znate kako je to — napolju, na klupi, u
stalnom strahu od policije. Onda je čovek srećan kad nekoliko
sati provede negde u sigurnosti.
51
 — Znam to. Ali pogledajte sobu! Nigde nema toliko mesta da biste Ker n se nasmeja. — Zbog vi so kog švaj ca r s kog morala. Ne -
mogli da se ispružite. Kako biste onda mogli ovde da spavate? pr ijavljeni , to još mož e — a li n even ča ni, to je nemogu će!

— Ne mari! — izjavi Binding žustro. — Mogućno je. Tamo u uglu,

na primer! Mogu spavati sedeći, oslonjen na orman. Sasvim je
to zgodno! Kad samo imamo malo mira, možemo mi svuda Sl ed eć eg ju t ra č eka o j e do de set sa t i . O nda po đe u s voj u • o bu

spavati! d a b i u z e o k u f e r. H t e o j e d a i z v a d i n e k o l i k o a d r e s a , a l ' i i n d i n g a

— Ne, to ne ide. — Kern je za trenutak razmišljao. — Soba ovde da pu st i j oš da s pava .

staje dva franka. Mogu vam dati toliko. To je najjednostavnije. A l i so ba j e bi l a pr az na . B i ndi ng j e ve r ova t no već na pu tu . Ker n

Onda možete čestito da se ispavate. o t v o r i k u f e r. N i j e z a k l j u č a n , i t o g a z a č u d i . U v e r e n j e b i o d a g a j e

Binding podiže ruke odbijajući. Bile su velike, crvene i debele. — Neću sin oć z a klju ča o . A u čini mu s e ka o da i boči ce N/e dr u kč ije no

novac od vas! Nisam došao za to! Onome koji ovde stanuje potrebni su r ed ov no. Brzo pot r a ž i mali koverat u skr i ve no j sporednoj

nekoliko njegovih groša! A onda — već sam bio dole i pitao ne bih li gde p re g ra di . B i o j e t u . O t vor i ga i sm e st a vi d e da n ema nj eg ovog

mogao prenoćiti. Nema slobodne sobe. š vaj ca r skog n ovca . Sa m o dve osa m l j en e au st r ij ske n ovča ni ce od

— Možda je ipak koja slobodna kad u ruci imate dva franka. p et ši l i n ga p rhnu š e pr ema nj em u .

— Ne verujem. Gazda mi je rekao da bi i badava dao prenoćište •J o š j e da npu t sve pr et re se, pa i svoj e odel o , m a da j e si g u r no
1 X 1 * 0 da nova c nij e bi o u nj em u . N i ka da n ij e ni št a sobom nosi o ,
onome koji je dve godine bio u koncentracionom logoru. z bog opa s nost i da ga uz put u ha pse ; Ru t bi on da i ma l a ba r
— Šta? — reče Kern. — Bili ste dve godine u koncentracionom ku l 'or i n ova c. A l i č et rd es et fr a na ka nest a š e.
S e d e n a p o d p o r e d k u f e r a . — Ta j l u p e ž — r e č e s a v s m u š e n .
logoru?
Ta j p r o k l e t i l u p e ž ! Z a r j e t a k o š t a m o g u ć n o ?
— Da. — Binding stisnu među kolena svoj velurski šešir i izvadi iz
N e k o vr em e j e t a ko se deo . O nda r az m i sl i da l i da obave st i l i o!
džepa jednu pohabanu ispravu. Razvi je i dade je Kernu. —
o l om e , a l i odl u či da to u či ni tek onda ka d m u ni št a dr u g o ne
Eivo — pogledajte! To je moja otpusnica iz Orani jenburga.
bu d e o st a l o . N ij e h teo da j e u zr u j ava pr e n o što bu de n e o p h o dn o
Kern uze isprave, pazeći pri tom da ne pokida trošne pre-voje. Još
nužno.
nikad nije video otpusnicu iz nekog koncentracionog logora. Pročita
Najzad i z v a d i B i n d e r o v s p i s a k i p r i b e l e ž i n e k o l i k o a d r e s a u Bernu.
utisnuto zaglavlje, štampani tekst, mašinom uneseno ime Rihard
Onda natrpa u džepove sapune, vezice, sigurnosne igle i toaletnu vodu,
Binding; pa onda pogleda pečat sa kukastim krstom, i čist, jasan potpis pa pođe niz stepenice.
činovnika — sve u redu; a u redu je bilo čak i po pedantno i birokratski Dole srete gazdu. — Poznajete li vi nekog čoveka koji se zove Rudolf
ispravnom propisu. Baš to je čitavoj stvari davalo skoro stravičan vid — Binding? — upita ga.
kao da se neko iz pakla vratio s dozvolom boravka i vizom. Gazda je neko vreme razmišljao, a onda odrečno zatrese glavom.
Vrati ispravu Bindingu. — Slušajte — reče — znam kako ćemo! Vi ćete — Mislim na nekoga ko je sinoć bio ovde. Tražio je sobu.
spavati u mojoj sobi u postelji. Poznajem ovde u p a n s i o n u j e d n u — Sinoć niko nije tražio sobu. Uopšte nisam bio ovde. Do dvanaest
l i č n o s t k o j a i m a v e ć u s o b u . Ta m o v r l o l a k o m o g u d a s p a v a m . sam bio u kuglam.
Ta k o n a m j e o b o j i c i p o m o ž e n o . — Ah, tako! A da li ste imali slobodnih soba?
Binding je ra šire nih očiju z ur io u nje ga . — A li to je sa svim — Da, tri. Te su još i danas slobodne. Očekujete li koga? Možete
nemoguće! dobiti broj sedam, u vašem hodniku.
— Na prot i v! To j e n e š t o n a j l a k š e n a s v e t u ! — K e r n u z e s v o j — Ne. Ne verujem da će ponovo doći taj koga čekam. Biće da je već na
o g r t a č i n avu č e ga p re ko pi dž a m e. O n da st avi s vo j e o del o p re ko putu za Cirih.
r u ke i u z e c i p e l e . — V i d i t e ! N o s i m t o s o b o m . Ta k o v a m n e m o r a m Do podne je Kern zaradio tri franka. Onda je otišao u jedan jevtin
s u v i š e r a n o s m e t a t i . Ta m o s e m o g u o b u ć i . R a d u j e m e d a m o g u restoran da pojede sendvič pa da zatim odmah nastavi s torbarenjem.
nešto da u či ni m onom e koj i j e tol i ko p ropa t i o. Ostao je na nogama kod tezge i pohlepno jeo. Odjednom zamalo da
— Ali — B i n d i n g i z n e n a d a u h v a t i K e r n a z a r u ke . I z g l e d a l o j e ispusti sendvič iz ruke. Za jednim udaljenim stolom prepoznao je
kao da želi da ih poljubi. — Bože moj, pa vi st e anđeo! — Bindinga.
prom u ca . — Spa si l a c ži vot a ! Jednim mahom strpa ostatak hleba u usta, proguta ga i polako pođe
— Koj e št a ! — odgovor i Ker n zbunjeno. — Uzajamno se is- prema tom stolu. Binding je sedeo sam, nalakćen, pred velikom činijom
pomažemo po p ot re bi, to je sve. Sta bi inače od nas bilo! svinjskih kotleta s kupusom i krompi-rom i jeo sav zanesen.
Spavajte dobro! Podigao je pogled tek kad je Kern stao pred njega. — Ah gle! — reče
— B og m e i ho ću ! B og svet i to z na ! nemarno. — Kako je?
K e r n j e j e d a n t r e n u t a k r a z m i š l j a o d a l i d a p o n e s e s v o j k u f e r. U — Meni je četrdeset franaka nestalo iz buđelara — reče Kern.
nj em u , u j ednoj kes i ci , skl onj eno j e č et rd es et fr a na ka . A l i n ova c — Žalosno — odvrati Binding i proguta veliki komad pečenja. —
j e bi o dob ro s kr i ven , ku fer za t vo ren , a i neu g odno mu j e bi l o da Zaista žalosno!
t a ko ot vor eno po ka ž e s voj e ne pover enj e pr em a čove ku koj i j e bi o — Vratite mi ostatak koji još imate i stvar je u redu. Binding popi
u kon cent r a ci onom logoru. Emigranti se nisu međusobno gutljaj piva i obrisa usta. — Stvar je i ovako
pot kr a da l i . — La ku n o ć! S p avaj te do bro ! — re če j o š j edn o m i o de . u redu — objasni on spokojno. — A šta ste inače hteli da preduzmete?
Ru t j e st a n ova l a u so bi u i stom hodni ku . Ker n dva pu t kr at ko Kern ga je netremice gledao. U svom besu nije do sada ni mislio na to da
z a k u c a n a v r a t a . To j e b i o u g o v o r e n z n a k . O d m a h j e o t v o r i l a . — stvarno ne može ništa učiniti. Ako bi otišao u policiju, tražiće mu isprave
Da li se nešto desilo? — upita zaplašena kad vide stvar i u i biće sam zatvoren i proteran. Odmeravao je Bindinga skupljenih očiju.
njegovoj r uci. — Moramo li bežati? — Nemate sreće
— Ne. Dao sam sobu jednom jadniku koji je bio u kon - — reče ovaj. — Vrlo dobar bokser. Četrdeset funti teži od vas. Sem
cen t r a ci o n o m l o g o r u i n e ko l i ko n o ći n ij e sp ava o . Mo g u l i spa va t i toga: za gužvu u lokalu policija i proterivanje.
ov de ko d tebe , na stol i ci z a l eža nj e? Kern bi se u magnovenju malo obazirao na to šta bi se njemu desilo,
Ru t se na sm eši . — Stol i ca j e st a r a i kl at i s e; a ne m i sl i š l i da ali pomisli na Rut. Binding je u pravu: za njega ne postoji ni najmanja
je postelja dovoljno velika za nas oboje? šansa da nešto učini. — Činite li vi češće lako šta? — upita Bindinga.
Ker n br z o u đe i po l j u bi j e . — Po n e ka d za i st a po st avi m n aj - — Od toga živim. I, kao što vidite, dobro.
g l u pl j e pi t a nj e na s vet u — re če on. — Al i , ver u j m i , to j e sa m o Kern skoro da se uguši od nemogućnog besa. — Vratite mi bar
z bu nj e nost . Sve ovo j oš j e su vi š e novo za m en e. dvadeset franaka — reče promuklo. — Potreban mi je novac. Ne za mene.
Rut i na so ba bi l a j e nez na t no veća od nj eg ove , i sl i čno na - Za nekog drugog, kome i pripada.
m ešt ena , iz u z ev stol i c e za l ež a nj e, a l i Ker n j e sm at r a o da sa svi m Binding zatrese glavom. — I meni je potreban novac. Vi ste jevtino
dr u kč ije iz gle da . „Ču dn ova to" , mislio je on, „a li mora da je to prošli. Za četrdeset franaka dobili ste najveću pouku u životu: ne biti
u sl ed ov i h ne kol i ko njenih st va r i u so bi : u ske ci pel e , bl u za , poverljiv.
sm eđa su knj a — kol i ko než nost i i m a u tom e! S m oj i m st va r i ma — To je tačno. — Kern ga je ukočeno gledao. Hteo je da ode, a nije
soba izgleda samo neuredno." mogao. — Sve vaše isprave — to je, naravno, čista pre vara!
— Rut — reče — kad bismo hteli da se venčamo, znaš da lo ne — Zamislite — nije! — odvrati Binding. — Zaista sam bio u
bi bi l o m o gu ć e? Nem a m o i s pr ave. koncentracionom logoru. — Nasmeja se. — Doduše, zbog krnđe kod
— Znam. Ali to nek nam je poslednja br i ga. Zbilja, za što jednog gaulajtera. Redak slučaj!
U opšt e i ma m o dve so be?

150 52
 Mašio se za poslednji kotlet koji je još ležao u činiji, ali ovaj se sledećeg
trenutka našao u Kernovoj ruci. — Mirne duše napravite skandal — reče
on.
Binding se zaceri. — I ne mislim na to! Prilično sam sit. Recite da vam
donesu tanjir i uzmite uz njega kupus, čak sam voljan da vas častim i
čašom piva!
Kern ne odgovori ništa. Bio je već spreman da se bije svačim .što bi
mu dopalo šaka. Brzo se okrenu i ode sa zaplenje-nlk kotletom u ruci.
Kod šanka zatraži malo hartije da ga uvije. Servirka ga radoznalo
pogleda pa izvadi dva krastavca 1 / .stakla. — Evo — reče. — Nešto uz
to.
Kern uze i krastavce. — Hvala — reče joj. — Velika hvala.
„Večera za Rut", pomisli on. „Sto mu gromova — za četrdeset franaka!"
Kod vrata se još jednom okrete. Binding je gledao za njim. Kern
pijunu, a Binding smešeći se pozdravi sa dva prsta desne ruke.
Iza Berna poče kiša. Rut i Kern nisu imali dovoljno novca da bi vozom
otišli do sledećeg većeg mesta. Imali su, doduše, još malu krajnju
rezervu, ali hteli su da je tek u Francuskoj načnu. Jedan auto u prolazu
prevezao ih je otprilike pedeset kilometara. Zatim su morali da pešače.
Kern bi se tek ponekad usudio da ponešto proda po selima. Suviše je
padalo u oči. U svakom mestu samo bi jednu noć proveli. Stizali su
kasno uveče, kad su policijske kancelarije već zatvorene, a odlazili su
ujutru pre no što se otvore. Tako su uvek bili već izvan mesta kad se
prijavnica predaje žandarmeriji. Za ovaj deo Švaj carske omahnuo je
Binderov spisak u kom su bili samo veći gradovi.
U blizini Murtena spavali su u jednoj praznoj šupi. Po noći se sručila
velika kiša. Krov je bio neipravan, i kad su se probudili, bili su do kože
mokri. Pokušali su da osuše svoje stvari, ali nisu mogli da založe vatru.
Sve je bilo vlažno, i samo s mukom nađoše mestašce gde nije
prokišnjavalo. Spavali su čvrsto zbijeni jedno uz drugo da bi se ugrejali,
ali su kaputi kojima behu pokriveni, bili suviše mokri pa se ponovo pro-
budiše od hladnoće. Tako su čekali do svanuća, a onda krenuše.
— Hodanje će nas zagrejati — reče Kern. — A negde ćemo, kroz jedan
sat, već i kafu dobiti.
Rut potvrdi. — Možda će se sunce probiti. Onda ćemo se brzo osušiti.
Ali čitavog dana je bilo hladno i vetrovito. Pljuskovi su zasipali polja.
To je bio prvi vrlo hladan dan u mesecu; oblaci su visili, osuti i niski, a
posle podne ponovo se stuštila teška nepogoda. U jednoj maloj kapeli
Rut i Kern su čekali da ona prođe. Bilo je vrlo mračno, a uskoro poče i
da grmi. Munje su sevale kroz šarena okna na kojima sveci u plavim i
crvenim odeždama drže u rukama trake s izrekama o blaženstvu neba i
duše.
Kern oseti da Rut drhti. — Da li ti je jako hladno? — upita je. —■ Ne,
nije.
— Hajde da malo prohodamo, biće bolje. Bojim se da ne nazebeš.
— Neću nazepsti. Pusti me da samo malo posedim.
— Jesi li umorna?
— Nisam. Htela bih samo da još jedan trenutak sedim.
— Zar ne bi ipak pre hodala naokolo? Samo nekoliko minuta? Ne
valja dugo sedeti u mokrom odelu. Kameni pod je suviše hladan.
— Dobro.
Polako su hodali po kapeli. Njihovi koraci odjekivali su u praznom
prostoru. Prošli su pored ispovedionica čije su se zelene zavese nadimale
na promaji, pa oko oltara, do sakristije, i nazad.
— Do Murtena ima još devet kilometara — reče Kern. — Moramo
pokušati da ranije nađemo sklonište.
— Devet kilometara možemo još sasvim lako prevaliti. Kern je nešto
gunđao.
— Šta kažeš? — upita ga Rut.
— Ništa. Samo proklinjem nekog Bindinga. Ona ga uhvati pod ruku.
— Zaboravi ga! To je najjednostavnije. Mislim da već i kiša prestaje.
Iziđoše. Još je sipilo, ali iznad brda ispružila se ogromna duga, nad
ćelom dolinom razapeta kao džinovski most. Iza šuma, kroz iskidane
oblake, bujica žuto-bele svetlosti kuljala je na sve strane. Sunce nisu
mogli da vide; videli su samo svetlost koja kao blistava magla izbija.
— Hajde — reče Rut. — Prolepšava se.
Uveče stigoše do jedne pojate za ovce. Ovčar, ćutljiv stariji seljak,
sedeo je pred vratima. Pored njega ležala su dva ovčarska psa. Ovi lajući
jurnuše prema njima. Seljak izvadi lulu iz usta i zviždukom ih vrati.
Kern mu priđe. — Možemo li noćas ovde spavati? Mokri smo i umorni
i ne možemo dalje.
Ovčar ga je dugo posmatrao. — Gore je tavan sa senom — reče potom.
150
— To je sve što nam treba.
Ovčar ga je opet neko vreme gledao. — Dajte mi vaše šibice i cigarete
— reče najzad. — Mnogo je sena tamo.
Kern mu dade. — Morate se lestvima popeti — objasni seljak. — Staju
ću za vama zaključati. Stanujem u mestu. Ujutru ću vas pustiti napolje.
— Hvala. Mnogo vam hvala.
Uspuzaše se lestvima. Gore je bilo polutamno i toplo. Malo posle dođe
seljak. Doneo im je grožđa, malo ovčijeg sira i crnog hleba. — Sada ću
zaključati — reče im. — Laku noć.
— Laku noć. I mnogo vam hvala.
Osluškivali su dok se nije spustio. Onda svukoše mokro ode-lo i
legoše na seno. Izvadiše noćno rublje iz kufera i počeše da jedu. Bili.su
veoma gladni.
— Kako ti prija? — upita Kern.
— Divno. — Rut se osloni na njega.
— Imamo sreće, je li?
Ona potvrdi.
Dole je seljak zaključavao. Tavan je imao okruglu badžu. Šćućurili su
se kod nje i gledali seljaka kako odlazi. Nebo se razbistrilo. Ogledalo se u
jezeru. Seljak je išao preko pokošenih polja, polako, odmerenim korakom
ljudi koji su svakodnevno u dodiru s prirodom. Sem njega niko se nije
video. Išao je sam preko polja; izgledalo je kao da na svojim tamnim
plećima nosi ceo nebeski svod.
Sedeli su kod badže sve dok bezbojni čas pred noć nije po-sivio svu
svetlost. Seno iza njih je u igri senki izraslo u fantastična brda. Njegov se
miris mešao s mirisom treseta i ječma koji je dolazio od ovaca. Mogli su
kroz badžu da ih vide — nejasno komešanje pahuljastih hrbata s
mnogim sitnim zvu-cima, koje se polako smirivalo i stišavalo.
Ujutru je seljak došao i otključao staju. Kern siđe s tavana. Rut je još
spavala. Lice joj je porumenelo i ubrzano je disala. Kern pomože seljaku
da izagna ovce.
— Možemo li još jedan dan ostati ovde? — upita on. — Mi bismo vam
za to rado pomogli, ako je to moguće.
— Nema ovde mnogo šta da se pomogne. Ali možete mirno ovde
ostati.
— Hvala.
Kern se raspita o adresama Nemaca u gradu. To mesto nije bilo u
Binderovom spisku. Seljak mu navede nekoliko ljudi i opisa gde stanuju.
Posle podne, kada se smrklo, Kern pođe. Prvu kuću našao je vrlo lako.
Bila je to bela vila u malom vrtu. Uredna sobarica otvori mu vrata.
Odmah ga odvede u malo predsoblje, umesto da ga ostavi pred vratima.
„Dobar znak", pomisli Kern. — Mogu li govoriti s gospodinom Amersom?
Ili s gospođom Amers? — upita on.
— Jedan trenutak.
Devojka nestade, a zatim se vrati. Uvede ga u salon s novim
nameštajem od mahagonija. Kern umalo da nije pao, tako je pod bio
uglačan. Na svakom komadu nameštaja bio je čipkani vez.
Posle jednog minuta pojavi se gospodin Amers. Bio je to mali čovek s
belom kozjom bradicom, a izgledao je saose-ćajan. Kern se odluči da od
dveju priča iz svoje rezerve ispriča istinitu.
Amers ga je ljubazno saslušao. — Vi ste, dakle, emigrant bez pasoša i
dozvole boravka? — reče potom. — I imate na prodaju sapuna i domaćih
potreba?
— Da.
— Dobro. — Amers se diže. — Neka moja žena pogleda vaše stvari.
Iziđe. Posle nekog vremena uđe žena. Bila je neki izbledeli srednji
ljudski rod sa licem boje predugo kuvanog mesa i Medim očima
bakalara.
— Kakve to stvari imate? — upita ga sladunjavim glasom.
Kern izvadi stvari. Nije ih više mnogo ni bilo. Zena je redom
pregledala; promatrala je šivaće igle kao da ih ranije nikad nije videla,
omirisala je sapun, palcem oprobala četkicu za zube, a potom je upitala
za cenu, i najzad odlučila da pozove svoju sestru.
Sestra je bila drugo izdanje Amersove žene.
Amersova kozja bradica, ma koliko da je mala, biće da održava
gvozdeni režim u kući, jer i sestra kao da se ugasila, a glas joj je bio
prigušen i bojažljiv. Obe žene su svaki čas pogledale prema vratima.
Oklevale su i otezale, tako da je Kern najzad postao nestrpljiv. Primetio je
da žene nikako ne mogu da se odluče, pa skupi svoje stvari. — Možete da
razmislite do sutra — reče. — Mogu još jednom doći.
Žena ga pogleda kao uplašena. — Hoćete li možda solju kafe? — upita
ga zatim.
Kern već odavno nije pio kafu. — Ako vam je baš pri ruci.
53
 — Dabogme! Odmah! Jedan trenutak. — Odgega se, nespretno kao
nahereno bure, ali brzo. Sestra ostade u sobi. — Sasvim će dobro doći
sada šolja kafe — reče Kern, tek da bi nešto kazao.
Sestra se nasmeja i kauknu kao ćuran, pa naglo ućuta kao da se
zagrcnula. Kern je začuđeno pogleda. Ona pognu glavu i kroz nos pusti
visok, zviždav zvuk.
Žena uđe i pred Kerna stavi solju kafe koja se još pušila. — Pijte na
miru — reče brižno. — Vremena imate i kafa je vrela.
Sestra se kratko i piskavo nasmeja, a odmah zatim zapla-šeno se
skupi.
Kern nije stigao da popije kafu. Vrata se otvoriše i Amers uđe sitnim i
gipkim korakom, praćen na izgled mrzovoljnim žandarmom.
Amers ceremonijalnim pokretom pokaza na Kerna. — Gospodine
žandarme, vršite svoju dužnost! Individua bez otadžbine i pasoša,
prognana iz Nemačkog rajha!
Kern se sledi. Zandarm ga pogleda. — Haj dete sa mnom!
— progunđa zatim.
Kern je za trenutak imao osećanje kao da mu je mozak utrnuo. Sve je
očekivao, samo to ne. Polako i mehanički, kao pri usporenom snimanju,
skupi svoje stvari. Onda se uspravi.
— Zbog toga, dakle, kafa i ljubaznost! — reče zastajući, polako, kao da
treba prvo da sam sebi razjasni. — Sve to samo zbog toga da biste mene
zadržali! Zato, dakle! — Steže pesnice i koraknu prema Amersu koji
odmah ustuknu. — Ne bojte se! — reče mu Kern sasvim tiho. — Neću
vas taknuti! Samo vas proklinjem. Proklinjem vas i vašu decu i vašu
ženu, iz dubine svoje duše! Sva zla ovog sveta neka vas snađu! Neka se
protiv vas pobune vaša deca, i neka vas napuste, samog, u sirotinji, jadu
i bedi!
Amers preblede. Njegova bradica zadrhta. — Zaštitite me!
— naredi žandarmu.
— Još vas nije uvredio — hladnokrvno odvrati službenik.
— On vas je za sada samo prokleo. Da vam je rekao, na pri-mer, pogani
potkazivaču, onda bi to bila uvreda, i to zbog reči „pogani".
Amers ga razjareno pogleda. — Vršite svoju dužnost! — frknu.
— Gospodine Amerse — mirno izjavi žandarm. — Nemate pravo da
mi izdajete uputstvo. To mogu samo moji pretpostavljeni. Vi ste prijavili
jednog čoveka; došao sam, a ostalo prepustite meni. Za mnom! — reče
Kernu.
Iziđoše obojica. Za njima škljocnuše kućna vrata. Kern je nemo išao
pored službenika. Još nije mogao čestito da misli.
U njemu se pojavio potmuli osećaj: Rut — ali o tome nikako još nije smeo
da misli.
— Čoveče — reče žandarm posle nekog vremena — ponekad ovce
zaista posećuju hijene. Zar niste znali ko je to? Tajni agent nemačke
nacističke partije u ovom mestu. Taj je već mnoge prijavio.
— Bože mili! — zavapi Kern.
— Da — odvrati službenik. — To se zove nagrajisati, je l'te?
Kern je ćutao. — Ne znam — reče potom tupo. — Znam samo da me
čeka bolesnik.
Žandarm je gledao duž ulice i slegnuo ramenima. — Sve to ne pomaže!
A i ne tiče me se. U policiju vas moram odvesti. — Pogledao je unaokolo.
Ulica je bila prazna. — Ne bih vam savetovao da bežite! — nastavi on. —
Nema smisla! Doduše, noga mi je uganuta i ne bih mogao trčati za vama,
ali odmah bih vas pozvao da stanete i izvukao bih revolver ako ne sta -
nete. — Promatrao je Kerna nekoliko sekundi. — Naravno, to traje
izvesno vreme — objasni potom. — Mogli biste dotle možda i da mi
uteknete, naročito na onom mestu do koga ćemo odmah stići, gde su
svakojake uličice i uglovi i ne može biti ni govora o mogućnosti pucanja.
Kad biste tu utekli, ja vas zaista ne bih mogao uhvatiti. Mogao bih,
najviše, da vam sada stavim lisice.
Kern se odjednom potpuno razbudi i dobi nemoguću nadu. Zurio je u
službenika.
Žandarm je ravnodušno dalje išao. — Znate — reče malo potom
zamišljeno — za poneke stvari čovek je ipak suviše pristojan.
Kern oseti da su mu se dlanovi ovlažili od uzbuđenja. — Slušajte —
reče užurbano — čeka me jedno stvorenje koje će bez mene propasti!
Pustite me! Na putu smo za Francusku, mi i tako želimo izići iz
švajcarske, a svejedno je da li ovako ili onako!
— To ne mogu! — hladnokrvno odgovori službenik. — To je protivno
propisima moje službe. Moram vas odvesti u policiju, to mi je dužnost.
Jedino možete da mi uteknete, a protiv toga, naravno, ne mogu ništa. —
Zastade. — Ako biste, na primer, jurnuli niz ovu ulicu, pa za ugao i onda
levo, vi biste nestali pre no što bih mogao pucati. — Pogleda Kerna
nestrpljivo. — No, pa onda da vam časkom stavim lisice! Sto mu
150
gromova, kud sam ih denuo? — Dopola se okrenu i stade da polako
pretura po svojoj torbi.
— Hvala! — reče Kern i jurnu.
Na uglu se, u trku, brzo okrete. Žandarm je tamo stojao, obema
rukama podbočen, i cerio se za njim.
Sledeće noći Kern se probudi. Čuo je da Rut vrlo ubrzano i kratko
diše. Opipa joj čelo; bilo je vrelo i vlažno. Nije se usudio da je probudi;
spavala je duboko, ali vrlo nemirno. Seno je jako mirisalo, mada je bilo
prekriveno ćebadima i grubim ponjavama. Posle nekog vremena sama se
probudila. Sanjivim dečjim glasom zatraži vode. Kern joj donese ibrik i
čašu i ona je žudno ispi.
— Je 1' ti vrućina? — upita je.
—■ Da, veoma. Ali možda je to od sena. Grlo mi je kao sa-sušeno.
— Valjda nemaš groznicu.
— Ne smem imati groznicu. Ne smem se razboleti. A i nisam bolesna.
Nisam.
Obrnula se, zavukla glavu pod njegovu mišku i ponovo zaspala.
Kern je nepokretno ležao. Rado bi upalio svetlost da vidi kako Rut
izgleda. Po vlažnoj vrelini njenog lica osećao je da mora imati vatru. Ali
nije imao bateriju. Stoga je nepokretno ležao i osluškivao njeno ubrzano i
kratko disanje, i na fluo-rescentom cifarniku svoga sata posmatrao je
beskrajno sporo pomicanje kazaljki koje su kroz tamu sijale kao neka
daleka, bleđa paklena mašina vremena. Dole su se ovce gurkale i
pokatkad bi beknule, i činilo mu se da je godinama potrajalo dok nije
oblina badže postala jasnija i najavila zoru.
Rut se probudila. — Daj mi vode, Ludviže. Kern joj pruži čašu. — Ti si u
vatri, Rut. Možeš li jedan sat ostati sama?
— Da.
— Otrčaću u grad da donesem nešto protiv groznice. Seljak je došao
i otključao. Kern mu saopšti stanje. Seljak
se namrgodi.
— Onda svakako mora u bolnicu. Ovde ne može ostati.
— Da vidimo neće li joj do podne biti bolje.
Kern je, i pored straha da bi mogao sresti žandarma ili nekog od
Amersove porodice, otišao u grad do apoteke i zamolio apotekara da mu
pozajmi termometar. Pomoćnik ga dade Kernu pošto je ovaj položio
kauciju. Kern kupi i kutiju „arkanola" i otrča natrag.
Rut je imala temperaturu — 38,5 stepeni. Proguta dva praška i Kern
je u svom kaputu i njenom ogrtaču strpa u seno. U podne se
temperatura, i pored leka, pope na 39 stepeni.
Seljak se češao po glavi. — Njoj treba nega. Ja bih je, da sam na
vašem mestu, odveo u bolnicu.
— Neću u bolnicu — reče Rut promuklo i tiho. — Sutra ću opet biti
zdrava.
— Ne izgleda tako — reče seljak. — Trebalo bi da ležite u sobi, u
postelji, a ne ovde, na tavanu u senu.
— Ne, ovde je toplo i dobro. Molim vas, pustite me da ovde ležim.
Seljak pođe dole, a Kern za njim. — A zašto neće da pođe? — upita
seljak.
— Tad bismo bili rastavljeni.
— Ništa ne čini. Pa vi je možete čekati.
— To je nemoguće. Ako bude ležala u bolnici, pokazaće se da nema
pasoš. Možda će je zadržati mada nemamo dovoljno novca; ali posle će je
policija odvesti na granicu, a ja neću znati kuda ni kada.
Seljak je vrteo glavom. — A vi n Ste ništa učinili? Ništa niste skrivili?
— Mi nemamo pasoše i ne možemo ih dobiti, to je sve.
— Ne mislim to. Niste li negde nešto ukrali, ili nekoga prevarili, ili
tako što.
— Ne.
— A ipak vas jure kao da je raspisana poternica za vama?
— Da.
Seljak pijunu. — Neka razume ko može. Običan čovek to ne razume.
— Ja razumem — reče Kern.
— Može da bude zapaljenje pluća, tu gore, kod nje, znate li vi to?
— Zapaljenje pluća? — Kern ga uplašeno pogleda. — To je nemoguće!
Pa to bi po život bilo opasno!
— Naravno — reče seljak. — Zbog toga vam i govorim.
— Biće da je grip.
— Groznica je, jaka groznica, a šta je u stvari, to može reći samo
lekar.
— Onda moram dovesti lekara.
— Ovamo?
— Možda će neko hteti da dođe. Pogledaću u adresaru ima li koji
Jevrejin.
54
 Kern ponovo ode u grad. U trafici kupi dve cigarete i zatraži telefonski
imenik. Nađe jednog lekara, doktor Rudolf Ber, i ode k njemu.
Kad je stigao, bilo je već prošlo vreme ordinacije te je više od jednog
sata morao da čeka. Za to vreme prelistavao je časopise i magazine;
buljio je u slike i nije mogao da shvati do postoje teniski turniri i prijemi
i polunage žene u Floridi, i veseli ljudi, a da on bespomoćno sedi i da je
Rut bolesna.
Najzad dođe lekar. Bio je još mlad. Čutke je saslušao Kerna, a onda
spakovao svoju torbu i dohvatio šešir. — Hajdete sa mnom. Moja kola su
dole, odvešćemo se.
Kern proguta pljuvačku. — Ne bismo li mogli pešice? Autom je
skuplje. Mi imamo samo još vrlo malo novca.
— To nek je moja briga — odvrati Ber.
Odvezli su se do tora. Lekar je osluškivao Rut. Ona je bojažljivo
gledala u Kerna i blago tresla glavom. Neće odavde.
Ber ustade. — Morate u bolnicu. Disajna smetnja u desnom plućnom
krilu. Grip i opasnost zapaljenja pluća. Povešću vas.
— Ne! Neću u bolnicu. A i ne možemo to platiti!
— Ne brinite za novac. Odavde morate izići. Vi ste ozbiljno bolesni.
Rut pogleda Kerna. — Još ćemo o tome govoriti — reče joj on. —
Odmah ću se vratiti.
— Za pola časa doći ću po vas — izjavi lekar. — Imate li toplog odela i
ćebadi?
— Samo ovo.
— Doneću ja nešto. Dakle, za pola časa.
Kern siđe s njim. — Da li je neophodno? — upita lekara.
— Da. Ovde u senu ne može i dalje ostati. A nema smisla ni
strpati je ma u kakvu sobu. Njoj je mesto u bolnici, i to što pre.
— Dobro — reče Kern. — Onda vam moram reći šta za nas to
znači.
Ber ga je saslušao. Potom ga upita: — Ne verujete da ćete moći da je
posećujete?
— Ne to. Kroz nekoliko dana raščulo bi se, i policija bi imala samo
da me sačeka. Ovako, međutim, mogu da ostanem u njenoj
blizini i da od vas čujem kako je njoj i šta je s njom, da se
prema tome upravljam.
— Razumem. U svako doba možete doći k meni i raspitati se.
— Hvala. Da li je opasno njeno stanje?
— Može postati opasno. Bezuslovno mora odavde otići. Lekar se
odvezao. Kern se ponovo polako popeo lestvicama.
Bio je tup i bez osećanja. Iz tame niske prostorije belo lice s tamnim
očnim dupljama upravljeno k njemu. — Znam šta ćeš reći — prošapta
Rut. Kern klimnu glavom. — Ne ide drukčije. Treba da budemo srećni što
smo naišli na ovog lekara. Siguran sam da ćeš besplatno ležati u bolnici.
— Da. — Uprla je pogled pred sebe. Zatim se odjednom uplašeno
izdigla. — Bože moj, a kuda ćeš ti kad ja uđem u bolnicu? I kako ćemo
se ponovo videti? Ti ne smeš tamo dolaziti, mogu da te uhapse.
Seo je do nje i čvrsto je stegao njene vrele ruke. — Rut — reče. — Sada
moramo biti potpuno trezveni i razboriti. O svemu sam već razmislio.
Ostaću ovde i kriti se. Seljak mi je dozvolio. Jednostavno, čekaću tebe.
Bolje je da ne dolazim u bolnicu da te posećujem. To se brzo raščuje i
mogu da me ukebaju. Drukčije ćemo to udesiti. Svako veče ću doći do
bolnice i gledati u tvoje prozore. Lekar će mi reći gde ležiš To je onda kao
da sam te posetio.
— U koliko časova?
— U devet.
— Onda je mrak, neću moći da te vidim.
— Samo po mraku mogu dolaziti, inače je veoma opasno. Danju se
ne smem pokazivati.
— Uopšte ne treba da dolaziš. Ostavi me, ići će nekako.
— Ipak, dolaziću. Inače ne bih izdržao. Treba sad da se obučeš.
Maramicom sa malo vode iz kalajnog ibrika umio je i obrisao njeno
lice. Usne su joj bile ispucale i vrele. Stavila je svoje lice na njegov dlan.
— Rut — reče on. — Treba na sve da mislimo. Kada ozdraviš, a ja ne bih
bio ovde ili bi te proterali, nastoj da te pošalju na granicu kod Ženeve. U
tom slučaju ćemo jedno drugom da pišemo u Zenevu, post restant. Tako
ćemo moći da se opet nađemo. Dakle: Zeneva, glavna pošta, post restant.
Budu li mene ukebali, i lekaru ćemo poslati naše adrese. On će onda
moći da je preda onom drugom. Obećao mi je da će to učiniti. Od njega
ću sve čuti i po njemu ću te o svemu obaveštavati. Tako smo sasvim
sigurni da se nikad nećemo izgubiti.
— Dobro, Ludviže — prošapta ona.
— Ne boj se, Rut. To ti kazujem samo za najgori slučaj. Ako bi mene
uhvatili. Ili ako tebe ne bi jednostavno otpustili iz bolnice. Ali nasigurno
150
držim da će te otpustiti a da policija ništa neće doznati, i onda ćemo
jednostavno zajedno otputovati.
— Ako policija ipak nešto dozna?
— Mogu samo do granice da te pošalju. A tamo ću te ja čekati.
Zeneva, glavna pošta.
On je s pouzdanjem pogleda. — Evo ti novac. Sakrij ga, biće ti možda
potreban za put.
Dade joj ono malo novca što je još imao. — U bolnici ne govori da imaš
novca. Moraš ga sačuvati da imaš posle izlaska iz bolnice.
Lekar viknu odozdo. — Ruti — reče Kern i uze je u naručje. — Hoćeš li
biti hrabra?
Ona se grčevito uhvati za njega. — Hoću, biću hrabra. I želim da te
opet vidim.
— Post restant Zeneva, ako sve loše pođe. Inače, ovde ću da te
sačekam. Svako veče u devet biću tamo napolju da ti poželim sve
najbolje.
— Ja ću doći na prozor.
— Ti ćeš ostati u postelji, inače neću doći! Nasmej se još jednom!
— Gotovo? — viknu lekar.
Ona se u suzama nasmeši. — Ne zaboravi me!
— Kako bih mogao? Pa ti si sve što imam!
Poljubi joj suve usne. Lekareva glava pojavi se u tavanskom otvoru. —
Ne mari — reče on — ali sad krećemo!
Snesoše Rut u auto i pokriše je. — Mogu li vam se večeras obratiti? —
upita Kern.
— Naravno. Ostajete li sada ovde? Da, bolje je. Možete u svako doba
doći.
Auto krete. Kern osta na mestu sve dok ga nije izgubio iz vida. Ostade,
ali činilo mu se da ga olujni vetar nazad trza.
U osam sati otišao je doktoru Beru. Lekar je bio kod kuće. Umirio ga
je — temperatura je visoka, ali zasad nema opasnosti. Izgleda da će
zapaljenje pluća biti normalno.
— Koliko to može da potraje?
— Ako bude dobro išlo, dve nedelje. A zatim nedelju dana oporavka.
— Kako će biti s plaćanjem? — upita Kern. — Mi nemamo novca.
Ber se nasmeja. — Zasad je smeštena u bolnici. A posle će neko
dobrotvorno društvo preuzeti troškove. Kern ga pogleda. — A vaš
honorar?
Ber se ponovo nasmeja. — Samo zadržite nekoliko vaših franaka.
Mogu i bez njih živeti. Sutra možete opet doći oba-veštenja radi. —
Ustade.
— Gde leži? — upita Kern. — Na kojem spratu?
Ber stavi svoj koščati kažiprst na nos. — čekajte, de — soba 35, na
drugom spratu.
— Koji je to prozor?
Ber zaškilji. — Drugi s desna, mislim. Ali ništa vam ne vredi; ona će
već spavati.
— Nisam zbog toga pitao.
— Naravno da niste — odvrati Ber.
Kern se uz put raspitivao za bolnicu. Brzo ju je našao, pa pogleda na
sat. Bilo je četvrt do devet. Drugi prozor zdesna bio je taman. Čekao je.
Nikada ne bi verovao da je tako dugo čekati do devet sati. Odjednom vide
da se prozor osvetlio. Stojao je napregnut i gledao u crvenkasti
četvorougao. Jednom je nešto čuo o prenošenju misli, i sad pokuša da se
usred-sredi da bi Rut doturio snage. — Podari joj zdravlje, podari Joj
zdravlje! — žarko je mislio, a nije znao kome se moli. Duboko je udisao i
polako ispuštao vazduh; setio se da je u jednoj knjizi čitao da je važno
duboko disati. Stisnuo je pesnice i zategao mišiće i izdigao se na prste
kao da će da jurne, 1 stalno je šaptao u noć u pravcu svetlog
četvorougla: — Ozdravi! Ozdravi! Volim te!
Prozor se zamračio. Video je jednu senku. Pa da, ona treba da leži,
mislio je, a bujica sreće zapljusnu ga. Ona je mahnula, a on njoj plahim
mahanjem odvrati. Onda se seti da ona ne može da ga vidi. Sav očajan
potraži očima neki fenjer, neki odblesak, da bi pred njega stao. Ništa nije
ugledao. Onda mu dođe jedna misao. Izvadi iz džepa kutiju šibica koju je
jutros dobio na poklon uz dve cigarete, pa zapali jednu šibicu i diže je
uvis.
Senka mahnu. On šibicom pažljivo odmahnu. Onda kresnu još
nekoliko i držao ih je tako da mu osvetle lice. Rut je živo mahala. On joj
dade znak da treba da legne. Ona zatrese glavom. On osvetli svoje lice i
odlučno klimnu glavom. Nije poslušala. Uvideo je da mora otići kako bi
ona opet legla u postelju. Koraknu nekoliko puta da bi pokazao da
odlazi. Onda baci uvis sve zapaljene šibice. Plamsajući one padoše na
zemlju i ugasiše se. Svetlost je gore potrajala još jedan trenutak. Onda se
ugasi, i prozor je sada izgledao tamniji no sve ostalo.
55

— čestitam, Goldbah! — reče Štajner. — Danas je prvi put bilo dobro!
Bez i jedne greške. Bili ste pribrani i sigurni. Izvanredno ste mi dali mig
za šibice u prslučiću! To je bilo zaista teško.
Goldbah ga je zahvalno gledao. — Ni sam ne znam kako mi je to došlo.
Odjednom, kao da mi je puklo pred očima, od juče do danas. Pazite, još
ću postati dobar medijum. Sutra ću početi da izmišljam i druge trikove.
Štajner se nasmeja. — Hajde da popijemo u čast toga radosnog
događaja.
Donese bocu kajsijevače i nasu. — U zdravlje, Goldbah!
— U zdravlje!
Goldbah se zagrcnu i spusti čašu. — Izvinite — reče on. — Odvikao
sam se od toga. Ako nemate ništa protiv, rado bih sada otišao.
— Ma naravno! Pa svršili smo posao. Zar ne biste bar ispili svoju
čašu?
— Da, rado. — Goldbah poslušno ispi.
štajner mu pruži ruku. — I nemojte da previše trikova uvežbate. Jer,
usled silne prepredenosti, neću moći ništa da nađem.
— Neću. Neću.
Goldbah je brzo prešao aleju što vodi u grad. Osećao se lak kao da mu
je težak teret spao. Ali to je bila lakoća bez radosti — kao da su mu kosti
pune vazduha, a volja od gasa pa više ne može da upravlja njom i
prepušten je svakom vetru.
— Je li tu moja žena? — upita devpjku na vratima pansiona.
— Nije. — Devojka prsnu u smeh.
— Zašto se smejete? — upita Goldbah iznenađen.
— A zašto da se ne smejem? Je li smejanje zabranjeno? Goldbah je
rasejano pogleda. — Nisam tako mislio — progunđa. — Samo se smejte.
Krete uskim hodnikom u svoju sobu i oslušnu prema sused-noj. Ništa
nije čuo. Brižljivo očetka kosu i odelo; onda zakuca na spojna vrata
mada mu je devojka rekla da mu žena nije tu. „Možda je u međuvremenu
došla", pomisli. Možda je devojka nije primetila. Još jednom zakuca. Niko
ne odgovori. Pažljivo pritisnu kvaku i uđe. Svetlost kod ogledala
upaljena. Buljio jo u svetlost kao mornar u svetionik. „Brzo će ona da se
vrati" — pomisli. „Inače svetlost ne bi bila upaljena."
Negde u svojim vazdušastim kostima, u sivoj pepeljastoj zbrci svojih
žila, on je već znao da se ona neće vratiti. Znao je to podsvesno, ali
njegova glava se sa upornošću straha držala besmislenih reči „mora se
vratiti, inače ne bi svetlost gorda", kao neke grede koja bi ga mogla spasti
da ne potone.
Onda primeti prazninu sobe. Pred ogledalom nema četaka i legli s
pomadom; jedno krilo ormana poluotvoreno, a ruži-často-pastelne
haljine nema u otvoru, koji zjapi crn i napušten. Tu je samo još miris,
dah života, ali već slabiji — uspomena, i u zasedi bol. A onda nađe pismo
i tupo se začudi što ga tako dugo nije primećivao — ležalo je na sredini
stola.
Dugo je trajalo dok ga nije otvorio. I tako zna sve — našto da ga još i
otvori? Najzad ga rascepi jednom zaboravljenom ukosnicom koja je ležala
na stolici pored njega, čitao ga je, no reči nisu prodirale kroz ledenu koru
njegovog mozga; ostale su mrtve — reči iz nekih novina, neke knjige,
slučajne reči koje se njega ništa ne tiču. Ukosnica u njegovoj ruci imala
je više života.
Mirno je sedeo i očekivao bol i čudio se što ne dolazi. Osećao je samo
neku tupost, neko grdno prigušenje, kao u nespokojnom trenutku pre
no što zaspi pošto je uzeo suviše veliku dozu broma.
Sedeo je tako dugo vremena. Posmatrao je svoje šake — ležale su na
njegovim kolenima, kao bele mrtve životinje, blede bezosećajne hobotnice
sa pet opuštenih pipaka. Ne pripadaju njemu. On, uopšte, ne pripada
samom sebi; on je telo nekoga drugog čije su oči unutra uprte i zure u
oduzetost koja samo ponekad u sebi uzdrhti.
Najzad je ustao i vratio se u svoju sobu. Opazio je kravate na stolu.
Mehanički potraži makaze i poče da seče kravate, pažljivo traku po
traku. Odsečene komade nije pustio da padnu na pod, već ih brižljivo
skupi u šupljinu šake i složi na stolu u šarenu gomilicu. Usred ovog
automatskog rada bi iznenađen njime; ostavi makaze i prestade. Odmah
zatim zaboravi šta je radio. Ukočenim korakom pređe sobu i sede u jedan
ugao. Skupio se i trljaše prste, neprestano, sa čudnim staračkim
umorom, kao da zebe, a nema više snage da se stvarno zagreje.
xrv
150
Kern baci poslednje šibice u vazđuh. Tada se na njegovo rame spusti
nečija ruka. — A šta vi tu radite?
Kern se strese, okrenu se i vide uniformu. — Ništa — promuca. —
Izvinite! Igrarija, ništa drugo.
Službenik pažljivo pogleda u njegovo lice. Nije bio onaj koji ga je kod
Amersa uhapsio. Kern brzo pogleda gore ka prozoru. Rut se više nije
videla. A verovatno nije mogla ništa ni pri-metiti; bilo je suviše tamno.
Kern pokuša da se bezazleno nasmeši. — Izvinite mnogo — reče
nemarno. — Beše to mala šala. Sigurno i sami vidite da se ništa nije
moglo desiti. Nekoliko šibica, ništa drugo. Hteo sam da zapalim cigaretu.
Nije gorela kao što treba, pa sam odmah uzeo pola tuceta i skoro opekao
prste.
Smejao se, mlatarao rukom i hteo da pođe. Ali službenik ga zadrža. —
Trenutak! Vi niste Svajcarac, je li?
— Zašto nisam?
— Pa to se po govoru poznaje. Zašto poričete?
— Ja ništa ne poričem — odvrati Kern. — Samo me zanima kako ste
odmah poznali.
Službenik ga je do krajnosti sumnjičavo posmatrao. — Da nije to
možda — progunđa, a njegova džepna lampa blesnu. — Slušajte! — reče
zatim, a glas mu odjednom dobi drugi zvuk. — Poznajete li vi gospodina
Amersa?
— Pojma nemam — odvrati Kern što je mogao mirnije.
— Gde stanujete?
— Tek sam od jutros ovde, baš sam hteo da potražim gostionicu.
Možete li da mi preporučite neku? Ne suviše skupu.
— Najpre pođite časkom sa mnom. Postoji prijava od gospodina
Amersa; odnosi se upravo na vas. Prvo to da raščistimo!
Kern pođe. Proklinjao je sam sebe što nije bolje pazio. Mora da se
službenik na gumenim donovima odostrag prikrao. Nedelju dana je
dobro išlo, verovatno je to otuda — postao je suviše siguran. Krišom
se osvrtao ne bi li uhvatio priliku da pobegne. Ali put je bio suviše
kratak; već posle nekoliko minuta bio je u policijskoj stanici. Za
stolom je sedeo i pisao službenik koji ga je prošli put pustio da
pobegne. Kern se ohrabri. — Je 1' to taj? — upita policajac koji ga je
doveo.
Prvašnji letimice pogleda Kerna. — Mogućno. Ne mogu sigurno reći.
Bilo je suviše mračno.
— Onda ću časkom pozvati Amersa; on mora da ga poznaje. Iziđe. —
Goveče! — reče prvašnji službenik Kernu —
mislio sam da ste odavno otišli. Sada će biti gusto. Amers vas je tada
prijavio.
— Ne bih li mogao opet pobeći? — brzo upita Kern. — Pa vi znate.
— Isključeno. Jedini put vodi kroz predsoblje. A tamo se vaš prijatelj
nalazi i telefonira. Ne — sada ste upali. I pali ste u šake baš našem
najstrožem čoveku, koji želi da bude unapređen.
— Proklet bio!
— Da. Naročito pošto ste jednom već kidnuli. Morao sam tada da
podnesem izveštaj jer sam znao da će Amers naknadno špijunirati.
— Isuse! — Kern ustuknu jedan korak.
— Možete reći čak i Isuse Hriste! — dobaci mu službenik.
— Ovog puta ništa vam ne pomaže, dobićete nekoliko nedelja.
Posle nekoliko minuta došao je Amers. Dahtao je, tako je jurio.
Njegova kozja bradica sijala se. — Dabome! — reče.
— To je taj! U prirodnoj veličini. Bezočnik!
Kern ga pogleda. — Nadam se da ovog puta neće umaći. Je 1' te? —
upita Amers.
— Ovog puta neće — potvrdi žandarm.
— Božji mlinovi sporo melju — slatkorečivo i trijumfalno
deklamovao je Amers. —Sporo, ali izvanredno fino. Krčag ide na
vodu dok se ne razbije.
— Znate li vi da imate rak na jetri? — prekide ga Kern. Skoro da nije
znao šta govori. A nije ni znao kako je došao na tu misao. Odjednom je
pomahnitao od besa, još nije potpuno shvatio svoju nesreću, i u tren oka
sve njegove misli automatski se usmeriše samo na jednu tačku: Amersa
bilo čim da pogodi. Tući ga nije mogao, to bi mu povisilo kaznu.
— Šta? — Amers od iznenađenja zaboravi da zatvori usta.
— Rak na jetri! Tipičan rak na jetri! — Kern vide da ga je pogodio.
Smesta se baci na to i nastavi. — Ja sam medicinar, znam to! Kroz
godinu dana počeće s užasnim bolovima! Smrt će vam biti strašna! Protiv
toga se ništa ne može! Ništa!
— Pa to je ipak!...
— Božji mlinovi! — ciknu Kern. — Kako ono rekoste? Sporo, sporo!
Godinama!
56
 — Gospodine žandarme! — ziparao je Amers. — Zahtevam da me
zaštitite od ove individue!
— Pišite testament — pisnu Kern. — Jedino vam to ostaje! Iznutra će
vas kidati, istrunućete!
— Gospodine žandarme! — Amers je tražio pomoć unezve-reno
gledajući oko sebe.
— Dužni ste da me zaštitite od ove uvrede.
Prvašnji službenik, zainteresovan, pogleda ga. — Dosad vas još nije
uvredio — objasni on potom. — Samo je vršio medicinsku konstataciju.
— Zahtevam da sve to uđe u zapisnik! — viknu Amers.
— Pogledajte samo! — Kern prstom pokaza na Amersa koji ustuknu
kao od zmije. — Olovno-siva boja lica u uzrujanosti, žućkaste beonjače
— sasvim sigurni simptomi! Kandidat smrti! Može se samo još bogu
moliti za njega!
— Kandidat smrti! — besneo je Amers — uzmite kandidat smrti u
zapisnik!
— „Kandidat smrti" takođe nije uvreda — s očiglednom zluradošću
izjavi prvašnji službenik. — Zbog toga nećete moći da ga tužite. Svi smo
kandidati smrti.
— Raspada se jetra u živom telu! — Kern primeti da je Amers
odjednom pobledeo. I koraknu napred. Amers ustuknu ispred njega kao
od nečastivog. — Jedva može i da se nešto ustanovi. A kad se primeti,
onda je prekasno. Rak na jetri! Najprostija i najstrašnija smrt koja
postoji!
Amers samo još bulji u Kerna. Ništa više ne odgovori. Nehotice se maši
mesta gde je jetra.
— Sad da ste mirni! — odjednom se obrecnu drugi službenik. —
Dosta s tim! Sedite tamo i odgovarajte na pitanja. Od kada ste u
Švajcarskoj?
Sledećeg jutra Kern je izveden pred sreski sud. Sudija je bio punačak
stariji čovek, okrugla crvena lica. Čovečan je bio, ali Kernu nije mogao
pomoći. Paragrafi su bili nedvosmisleni.
— Zašto se niste javili policiji kad ste ilegalno prešli granicu? — upita
sudija.
— Jer bi me onda odmah proterali — umorno odgovori Kern.
— Da, naravno, tako bi bilo.
— A preko, na drugoj strani, opet bi trebalo da se odmah javim prvoj
policijskoj stanici ako ne bih hteo da se ogrešim o zakon. Odande bi me
sledeće noći vratili u Švajcarsku. A iz Švaj carske opet onamo preko. A
ispreka opet natrag. Tako bih, polako, između pograničnih stanica, umro
od gladi. U najboljem slučaju večno bih tumarao od jedne policijske sta-
nice do druge. Sta drugo onda da radimo nego da grešimo protiv
zakona?
Sudija slegnu ramenima. — Ne mogu vam pomoći. Moram vas osuditi.
Najblaža kazna je četrnaest dana zatvora. Takav je zakon. Moramo čuvati
našu zemlju da je izbeglice ne bi preplavile.
— Znam.
Sudija pogleda u svoje spise. — Sve što mogu da učinim to je da u
vaše ime podnesem žalbu višem sudu da vam se dosudi samo pritvor
mesto zatvora.
— Hvala vam mnogo — reče Kern. — Ali meni je to svejedno. Za to
nemam više ambicije.
— To nikako nije isto — objasni sudija sa izvesnom usrd-nošču. —
Naprotiv, čak je vrlo važno za pravo građanske časti. Ako dobijete pritvor,
važićete kao neosuđivan; možda to ne znate! '<
Kern je neko vreme posmatrao neupućenog dobrodušnog čoveka. —
Pravo građanske časti — reče potom. — A šta ću s time? Pa ja nemam ni
najosnovnija građanska prava! Senka sam, sablast, građanski mrtav.
Našto će mi onda to što vi zovete pravom časti?
Sudija je ćutao neko vreme. — Pa mora da postoji neka mogućnost da
dođete do nekih isprava — reče najzad. — Možda bi moglo da se preko
nemačkog konzulata zatraži isprava za vas!
— Jedan češki sud je to već pre godinu dana učinio. Molba je
odbijena. Za Nemačku mi više ne postojimo. Za ostali svet samo još kao
osobe za policiju.
Sudija zatrese glavom. — Zar Društvo naroda još nije ništa učinilo za
vas? Pa ima vas na hiljade; a mora vam se dozvoliti da nekako opstanete!
— Društvo naroda već godinama raspravlja o tome da nam se dadu
lične isprave — strpljivo odgovori Kern. — A tu svaka zemlja nastoji da
nas doturi drugoj. To će, dakle, verovatno potrajati još izvestan broj
godina.
— A dotle. . .
— Dotle — kao što vidite.
150
— Ali, bože moj! — reče sudija, odjednom prilično smeten, svojim
razvučenim mekim švajcarskim govorom. — Pa to je problem! A šta će od
vas da bude?
— To ne znam. Važnije mi je šta će sada sa mnom biti. Sudija pređe
rukom po svom sjajnom licu i upre pogled u
Kerna.
— Imam sina — reče potom — približno je istih godina kao vi. Kada
bih zamislio da bi on bio gonjen bez ikakvog drugog razloga sem tog što
je rođen. . .
— Ja imam oca — odgovori Kern. — Kad biste ga videli. . .
Kern pogleda kroz prozor. Jesenje sunce spokojno obasjavaše jednu
jabuku prepunu ploda. Tamo napolju je sloboda. Tamo napolju je Rut.
— Hteo bih da vas nešto zapitam — reče sudija posle nekog vremena.
— To već ne spada ovamo. Ali, ipak, želim da vas pitam. Verujete li vi još
u bilo šta?
— O, da! Verujem u svetu sebičnost! U bezdušnost! U laž! U
neosetljivost srca!
— Toga sam se i plašio. A zar bi drukčije!
— To nije sve — mirno odgovori Kern. — Verujem i u dobrotu,
drugarstvo, ljubav i spremnost za pružanje pomoći! Ja sam sve to
iskusio. Možda u većoj meri nego mnogi kojima je dobro.
Sudija ustade pa tromo obiđe oko svoje stolice i priđe Kernu. — Dobro
je tako što čuti — promrmlja. — Samo kad bih znao šta bih mogao da
učinim za vas!
— Ništa — reče Kern. — Ja već poznajem zakone, a imam i jednog
poznanika koji je čak specijalista u ovome. Pošaljite me u zatvor.
— Neće duže trajati, za to ću se ja pobrinuti.
Sudija izvadi iz džepa ogroman novčanik. — Na žalost, eto, postoji
samo ovaj primitivni način pomoći — reč s okleva-njem i izvadi jednu
savijenu novčanicu. — Neprijatno mi je što ne mogu ništa drugo da
učinim za vas.
Kern uze novac. — To je i jedino što nam stvarno pomaže — uzvrati
on, i pomisli: dvadeset franaka! Kakva sreća! Time će Rut stići do
granice!
Nije se usudio da joj piše. Time bi se otkrilo da je ona već duže vreme
u zemlji, i mogli bi da je osude. Ovako još postoji mogućnost da je
jednostavno proteraju, ili, bude li imala sreću, da je prosto otpuste iz
bolnice.
Prvo veče bio je nesrećan i nemiran i nije mogao da spava. Video je Rut
da leži u groznici i trgao se jer je sanjao da je sahranjuju. Skupio se na
ležaju i dugo sedeo tako, ruku stegnutih oko kolena. Nije hteo pustiti da
ga zla kob savlada, ali je osećao da bi mogla biti jača od njega. „Noć je
to", mislio je, „noć i noćni strah. Danju je strah razložan; noćni strah je
bez granica."
Ustao je i hodao po toj maloj prostoriji. Disao je dugim i dubokim
dahom. Onda je skinuo kaput i počeo slobodne vež-be. „Ne smem
izgubiti živce", razmišljao je, „onda sam izgubljen. Moram ostati zdrav."
Pravio je čučnje i okrete trupa, i postepeno je uspeo da se koncentriše na
svoje telo. Onda se se-tio onog večera u policijskoj stanici u Beču i
studenta koji ga je poučavao u boksu. Razvukao je lice. „Da nije bilo toga
studenta, sigurno se ne bih sinoć onako poneo prema Amersu", mislio je.
„Ne bih bez njega i bez Štajnera. I bez sveg ovog surovog života; neka me
napravi surovim, ali nek me ne do-tuče. Braniču se." Počeo je da
zamahuje gipko savijajući noge, i zamahom celog tela zadavao je duge
direkte, desno i le-vo, u mrak, a između njih nekoliko kratkih aperkata,
sve brže i brže — i iznenada pred njim u mraku sablasno blesnu bela
kozja bradica Amersa s bolesnom jetrom, pa celoj stvari do-dade soka i
jačine. Udarao ga je kratkim direktima i snažnim udarcima oko brade i
ušiju, zabio mu je dva besna udarca oko srca, a zatim užasan udarac u
pleksus, i učinilo mu se kao da čuje Amersa kako ječeći pada na pod. Ali
to mu još nije bilo dosta. Uvek bi sačekao da se pridigne, i sistematski je
razbijao senku svoga neprijatelja, dahćući od uzbuđenja, a na kraju na
um su mu došli i teški udarci u jetru, kao naročita poslastica. Tako je
proveo do jutra i bio je toliko iscrpen i umoran da je pao na svoj ležaj i
smesta zaspao, pošto je prebrodio noćni strah. Dva dana kasnije u ćeliju
je ušao doktor Ber. Kern skoči.
— Kako joj je?
— Sasvim dobro, to jest normalno.
Kern odahnu. — Otkud ste znah da sam ovde?
— To je prosto. Niste više dolazili, dakle: mora da ste ovde.
— Tačno. Zna li to ona?
— Zna. Pošto niste sinoć nastupili kao Prometej, ona je sve do boga
pokrenula da bi došla do mene. Posle jednog časa bili smo načisto.
Inače, šašava je bila ta ideja sa šibicama!
57
 — Da, to je istina! Ponekad mislimo da smo veoma oštroumni i tada
obično pravimo gluposti. Zasad sam osuđen na četrnaest dana.
Verovatno ću za dvanaest dana izići. Da li će ona tada biti zdrava?
— Neće. U svakom slučaju ne toliko da bi mogla putovati. Mislim da
je ostavimo u bolnici što je moguće duže.
— Naravno! — Kern promisli. — Onda ću morati da je sačekam u
Zenevi. I tako je ne bih mogao povesti. Mene će proterati.
Ber izvadi iz džepa jedno pismo. — Ejvo! Doneo sam vam nešto.
Kern se žustro maši pisma; a onda ga stavi u džep. — Možete ga mirno
sada pročitati — reče Ber. — Imam vremena.
— Ne, čitaču ga kasnije.
— Dobro. Ja ću da se vratim u bolnicu. Hoću da je obaves-tim da
sam vas video. Hoćete li da još štogod ponesem? — Ber izvadi naliv-pero i
pisaću hartiju. — Sve sam vam doneo.
— Hvala. Mnogo vam hvala! — Kern brzo napisa pismo: njemu je
dobro; želi da ona brzo ozdravi; ako bi on ranije bio prebačen, čekaće je
u Zenevi, svakog dana u podne, u dvanaest časova, pred glavnom
poštom; Ber će joj sve još tačno reći.
Stavi unutra sudijinu novčanicu od dvadeset franaka i za-lepi kuvert.
— Evo!
— Zar nećete prvo da pročitate njeno pismo? — upita Ber.
— Neću. Još ne. Neću tako brzo. Celoga dana nemam ništa drugo.
Ber ga pogleda pomalo začuđen, pa onda stavi pismo u džep. —
Dobro. Kroz koji dan opet ću vas posetiti.
— Sigurno?
Ber se nasmeja. — A zašto ne bih?
— Da, istina je! Pa, sad je sve u redu. Bar u tom pogledu. U sledećih
dvanaest dana ne može se više ništa isprečiti. Nikakvo iznenađenje. To je
sasvim utešno.
Pošto je Ber otišao, Kern uze Rutino pismo. „Tako lako", pomisli on,
„malčice hartije i nekoliko poteza mastilom — a tolika sreća."
Stavi pismo na ivicu svoga ležaja. Onda poče da radi svoje vežbe.
Ponovo obori boksom Amersa, a ovog puta zadade mu i nekoliko jakih
zabranjenih udaraca u bubrege. — Mi se, bogme, ne damo — reče on
pismu, i jednim lepim zamahom protiv kozje bradice ponovo posla
Amersa na pod. Odmorio se, a posle se zabavljao pismom. Tek posle
podne, u sumrak, otvorio ga je i pročitao prvi red. Čitao je svakog sata
po jedan odlomak dalje. Uveče je stigao do potpisa. Video je Rutinu
brigu, njen strah, njenu ljubav i hrabrost, pa skoči i ponovo se obori na
Amersa. Ova borba, dabogme, nije bila baš sportska. Amers je dobijao
šamare, udarce nogom, i na koncu mu je iščupana bela kozja bradica.
Stajner je spakovao svoje stvari. Hteo je u Francusku. U Austriji je
postalo opasno, a pripajanje Nemačkoj bilo je samo još pitanje vremena.
Sem toga, Prater i preduzeće direktora Pocloha pripremaju se za veliki
zimski san.
Pocloh protrese Stajneru ruku. — Mi putujući navikli smo, eto, da se
rastajemo. A uvek se negde ponovo sretnemo.
— Sigurno.
— E, pa! — Pocloh se maši cvikera. — Provedite dobro zimu. Nisam
prijatelj oproštajnih scena.
— Ni ja — dodade Štajner.
— Znate. — Pocloh zažmire. — To je stvar čiste navike. Kad je neko,
kao ja, video tolike ljude da dolaze i odlaze — najzad mu to postane stvar
čiste navike. Kao kad časkom pređeni od šatre za gađanje do vrteške.
— Lepa slika! Od šatre do vrteške — a od vrteške opet do šatre —
čak tako lepa da se čovek u nju zaljubi!
Pocloh se polaskan nasmeši.
— Među nama budi rečeno, Štajneru — znate li šta je najstrašnije na
svetu? U poverenju: na kraju sve postaje stvar navike. — Okači cviker na
nos. — Čak i takozvana ekstaza!
— čak i rat — dobaci Štajner. — Čak i bol! Čak i smrt! Poznajem
jednog čoveka kome su za deset godina četiri žene umrle. Sada ima petu.
I ova već poboleva. Sta da vam kažem — on sasvim mirno već traži
šestu. Sve je stvar navike! Samo vlastita smrt nije.
Pocloh ovlaš odmahnu. — Pa u nju, Štajneru, ljudi nikada ozbiljno i
ne veruju, čak ni u ratu; inače ih više ne bi ni bilo. Svaki uvek veruje da
će baš njega mimoići. Nije li tako?
Nakrivi glavu i pogleda Štajnera. Štajner raspoloženo klimnu glavom.
Pocloh mu još jednom pruži ruku. — Dakle, zdravo! Moram časkom do
šatre za gađanje, da pogledam da li dobro pakuju pribor.
— Zdravo! A ja ću zbog toga opet malo do vrteške. Pocloh se isklibi i
odjuri.
150
Štajner pređe do kola. Suvo lišće šušti pod njegovim nogama. Noć
nemo i nemilosrdno lebdi nad šumom. Od šatre za gađanje čuje se
kucanje čekićem. Nad upola rastavljenom vrteškom leluja se nekoliko
lampi.
Štajner ode da se oprosti od Lilo. Ona ostaje u Beču. Njene isprave i
dozvola za rad važe samo u Austriji. A, i da može, ne bi pošla s njim.
Štajner i ona bili su drugovi po sudbini, vihorom vremena privejani —
oboje su toga bili svesni.
Ona je u stambenim kolima postavljala sto. Kada je on ušao, ona se
okrete. — Stigla je pošta za tebe — reče.
Štajner uze pismo i pogleda marku. — Iz Švajcarske. Sigurno od našeg
malog. — Rascepi omot i poče čitati. — Rut je u bolnici — reče.
— Šta joj je? — upita Lilo.
— Zapaljenje pluća. Ali kanda nije teško. Mali uveče pred bolnicom
plamenom daje znak. Možda ću ih još zateći kad budem prolazio kroz
Švajcarsku.
Štajner stavi pismo u džep na grudima. — Nadajmo se da mali zna šta
treba da preduzme da bi se opet sastali.
— Znaće — reče Lilo. — Mnogo je naučio.
— Da, ali ipak. . .
Štajner htede da objasni Lili da će Kernu teško biti ako Rut iz bolnice
odvedu na granicu. Ali onda pomisli na to da su njih dvoje večeras
poslednji put zajedno — i da je bolje ne govoriti o dva bića koja žele da
zajedno ostanu i ponovo se sastanu.
Ode do prozora i pogleda napolje. Na prostoru osvetijenom karbidnom
lampom radnici pakuju u sive vreće labuđe, konje i žirafe sa vrteške.
Svuda naokolo leže i stoje životinje, kao da je bomba iznenada razorila
njihovu rajsku zajednicu. U jednoj skinutoj gondoli sede dva radnika i iz
boca piju pivo. Svoje bluze i kape natakli su na rogove belog jelena koji
stoji naslonjen na jedan sanduk, ispruženih nogu, kao skamenjen pred
večni polazak.
— Dođi — reče iza njega Lilo — jelo je gotovo. Napravila sam ti
piroške.
Štajner se okrenu i obgrli je. — Da jedemo — odgovori joj. — Piroške.
Za nas jadnike lutalice već i zajednički obed je kao zavičaj, je li?
— Postoji još i nešto drugo. Ali ti to ne znaš. — Pričeknu jedan
trenutak. — Ti to ne znaš jer ne umeš da plačeš i ne razumeš šta je to —
zajedno tugovati.
— Da, to ne znam — reče Stajner. — Mi nismo često tugovali lilo.
— Nismo. Ti nisi. Ti si pust ili ravnodušan, ili se smeješ, ili si, kako vi
kažete, hrabar. To nije ono.
— A šta je ono, Lilo?
— Strah od toga da se predaš osećanju. Strah od suza. Strah da nisi
muškarac. U Rusiji su muškarci znali da plaču pa da ipak ostanu
muškarci i budu hrabri. Ti nikad nisi otvorio svoje srce.
— Nisam — priznade Stajner.
— Pa šta čekaš?
— Ne znam. A neću ni da znam.
Lilo ga pažljivo osmotri. — Hajde da jedemo — reče zatim. — Daću ti
na put, po običaju u Rusiji, hleb i so, i bla-gosloviću te pred polazak —
možda ćeš se i tome smejati, ti nemiru bez kravljenja.
— Neću se smejati.
Ona stavi činiju s piroškama na sto.
— Sedi pored mene, Lilo.
Ona klimnu glavom. — Danas ćeš sam jesti. Ja ću te dvoriti i
dodavaču ti jelo. Ovo ti je poslednji obed.
Ostala je na nogama i pružila mu piroške, hleb, meso i krastavce.
Gledala ga je kako jede i ćutke mu spremala čaj. Gipko je hodala svojim
dugim korakom kroz mala kola, kao panter koji se već svikao na
pretesan kavez. Njene uske bron-zane ruke sekle su mu meso, lice joj je
imalo sabran, neobjašnjiv izraz, i Stajneru se odjednom učini kao
biblijska ličnost.
Ustao je i uzeo svoje stvari. Svoj ranac je, otkako ima pasoš, zamenio
kuferom. Otvori vrata od kola, siđe niz stepenice i napolju spusti kufer.
Onda se vrati.
Lilo stoji kod stola. Jednom se rukom oslonila, a u očima joj se ogleda
šlepa praznina kao da ništa ne vidi i kao da je već sama. Stajner joj
priđe. — Lilo!
Ona se pomače i pogleda ga. Njene oči izmeniše izraz. — Teško je otići
— reče Stajner.
Ona klimnu glavom i jednom rukom ga obgrli. — Bez tebe ću biti
usamljena.
— Kuda ćeš ti?
58
 — Još ne znam.
— Ti ćeš u Austriji biti sigurna i onda ako ona postane Nemačka.
— Da.
Ozbiljno ga pogleda. Oči su joj bile vrlo duboke i sjajne.
— Šteta, Lilo — promrmlja Stajner.
— Da.
— Znaš li zašto?
— Znam, a i ti to o meni znaš.
Još su se gledali. — Čudnovato — reče Stajner — samo jedan delić
vremena i jedan deo života stoji između nas. A sve ostalo je ovde.
— Ne. Sve vreme, Stajneru — blago odgovori Lilo — sve vreme i sav
naš život.
On klimnu glavom. Lilo uze njegovo lice u svoje šake i izgovori nekoliko
ruskih reči. Onda mu dade komad hleba i malo soli. — Jedi kad se
budeš udaljio. Neka ti to u tuđini podari hleb bez gorčine. A sada idi.
Stajner htede da je poljubi, ali pogledavši je odustane.
— Idi sada! — reče tiho. — Idi.
Prolazio je kroz šumu. Kasnije se okrete. Grad šatri potonuo u noć,
nema tu više ničega, sem neizmerne hučne tame s osvetljenim
četvorouglom dalekih otvorenih vrata i malom osobom koja ne maše.
Posle četrnaest dana, Kerna su opet izveli pred sud. Debeli čovek s
jabučastim licem brižno ga je gledao. — Moram vam, gospodine Kerne,
nešto neprijatno saopštiti.
Kern se uspravi. Četiri nedelje, pomisli on, verovatno neće biti više od
četiri nedelje! Toliko će Ber, po nuždi, moči da zadrži Rut u bolnici.
— Vaša žalba je od kasacionog suda odbijena. Suviše dugo ste bili u
Svajcarskoj. Pojam bezizlaznog položaja nije u ovom slučaju opravdan
razlog. Sem toga, tu je i onaj slučaj sa žan-darmom. Osuđeni ste na
četrnaest dana zatvora.
— Još na četrnaest dana?
— Ne. Samo na četrnaest dana. Istražni pritvor se ceo uračunava.
Kern duboko uzdahnu. — Prema tome, dakle, danas bih izišao?
— Da. Jedino u vašem sećanju ostaće da ste sedeli u zatvoru umesto
u pritvoru. Loše je samo to što sada važite kao osuđivan.
— To ću podneti.
Sudija ga pogleda. — Bilo bi bolje da niste u spisku kažnjenih. Ali nije
moglo da se otkloni.
— Hoće li me danas prebaciti? — upita Kern.
— Da. Preko Bazela.
— Preko Bazela? U Nemačku? — Kern munjevitom brzinom pogleda
oko sebe. Bio je spreman da smesta skoči kroz prozor i pobegne.
Nekoliko puta je čuo da su emigranti prebacivani u Nemačku. Ali to
behu većinom begunci koji su pravo iz Nemačke dolazili.
Prozor je otvoren a sudska dvorana u prizemlju. Napolju sija sunce.
Napolju je jabuka koja njiše svoje grane, i pozadi nje živica koja se može
preskočiti, a iza nje je sloboda.
Sudija zatrese glavom. — Bićete odvedeni ka Francuskoj. Ne prema
Nemačkoj. Bazel je naša nemačka i francuska granica.
— Ne bi li moguće bilo da me u Zenevi prebace preko granice?
— Ne, na žalost, to ne ide. Bazel je najbliže mesto. Za to imamo
uputstvo. Zeneva je mnogo dalje.
Kern oćuta jedan trenutak.
— Je li sigurno da će me prebaciti u Francusku? — upita zatim.
— Sasvim sigurno.
— Nikog ne prebacuju u Nemačku ako ga ovde uhvate bez isprava?
— Nikoga, koliko ja znam. To se može desiti jedino u nekom
pograničnom gradu. Ali i o tome teško da sam nešto čuo.
— A ženu sigurno ne bi poslali natrag u Nemačku?
— Sigurno ne bi. Ja svakako ne bih to nikada učinio. Zašto vas to
zanima?
— Nemam neki naročit razlog. Pitam samo zato što sam u putu
ponekad sretao i žene bez isprava. Za njih je sve to još mnogo teže. Samo
zbog toga sam pitao.
Sudija izvadi iz spisa jedan akt i pokaza ga Kernu. — Evo, to je nalog
za vaš izgon. Verujete li sada da će vas ka Francuskoj odvesti?
— Da.
Sudija vrati akt u fascikl. — Vaš voz polazi kroz dva časa.
150
— I sasvim je nemoguće da me odvedu u Zenevu?
— Sasvim nemoguće. Za izbeglice plaćamo mnogo železni-čkih vožnji.
Postoji strogo uputstvo da se odvedu do najbližeg graničnog mesta. Tu
vam zaista ne mogu pomoći.
— Ako bih sam platio put, da li bi tada bilo moguće da me odvedu u
Zenevu?
— Da, bilo bi moguće. Hoćete li to?
— Ne, za to nemam dovoljno novca. Tek tako sam pitao.
— Nemojte suviše pitati — reče sudija. — Upravo bi trebalo i put u
Bazel da platite ako imate pri sebi novca. Uzdržao sam se da to
ispitujem. — Ustade. — Ostajte zdravo! Želim vam svako dobro! Nadam
se da ćete se snaći u Francuskoj! I nadajmo se da će uskoro sve biti
drukčije!
— Da, možda! Inače mogli bismo smesta da se obesimo.
Kern više nije imao prilike da obavesti Rut. Dan ranije bio je kod njega
Ber i saopštio mu da Rut mora otprilike još nedelju dana ostati u bolnici.
Reši da Beru piše odmah sa francuske granice. Sada zna najvažnije —
da Rut ni u kom sJučaju neće prebaciti u Nemačku, i da ona, ako ima
novac za putni trošak, može da bude dovedena u Ženevu.
Tačno posle dva časa došao je po njega detektiv u civilu. Krenuše na
železničku stanicu. Kern je nosio svoj kufer. Ber ga je dan ranije uzeo iz
ovčare i doneo mu ga.
Prolazili su pored jedne gostionice. Prozori dvorane u prizemlju bili su
širom otvoreni. Jedna kapela svirala je na citri lagani valcer, a muški hor
je pevao. Pored prozora stajala su dva pevača u alpskoj nošnji i jodlovali.
Pri tom su se obgrljeni njihali.
Detektiv zastade. Jedan od jodlera prekide. Bio je to tenor. — Kud se
dede tako dugo, Makse? — upita ovaj. — Svi već čekaju.
— Služba! — odgovori detektiv.
Jođler jednim pogledom okrznu Kerna. — Takav belaj! — odjednom
promumla dubokim glasom. — Onda je naš kvartet za večeras propao.
— Nikako. Vratiću se za dvadeset minuta.
— Sigurno?
— Sigurno.
— Dobro! Bezuslovno danas moramo da savladamo novi dvostruki
jodler. Nemoj da nazebeš!
— Neću, neću!
Odoše dalje. — Zar nećete sa mnom do granice? — upita Kern posle
nekog vremena.
— Ne. Imamo nov patent za vas, izbeglice.
Stigoše do stanice. Detektiv potraži vozovođu. — Evo ga — saopšti mu
i pokaza na Kerna. Onda predade vozovođi nalog za proterivanje. —-
Srećan put, gospodine — reče odjednom vrlo ljubazno, i čvrstim korakom
ode natrag.
— Hodite sa mnom!
Vozovođa odvede Kerna do kočničareve kabine na jednom teretnom
vozu. — Uđite ovamo!
U maloj kabini bilo je samo jedno drveno sedište. Kern pod njega
gurnu kufer. Vozovođa spol ja zabravi vrata. — Tako! U Bazelu će vas
pustiti napolje. — Ode duž slabo os-vetljenog perona.
Kern je za njim gledao kroz prozor kabine. Zatim oprezno oproba da li
može da se provuče. Nije išlo; prozor je bio uzan.
Posle nekoliko minuta voz krenu. Prominuše svetle čekaonice s
praznim stolovima i besmislenim osvetljenjem. Šef stanice s crvenom
kapom zaostade u tami. Trepereći pro-hujaše nekoliko uvučenih ulica,
pa rampa sa zaustavljenim automobilima, i jedna kafanica u kojoj se
nekolicina njih kartala — a onda grad iščeze.
Kern sede na drvenu klupicu. Noge stavi na kufer. Čvrsto ih upre u
njega i pogleda kroz prozor. Napolju tamna, neznana, vetrovita noć, i on
se odjednom oseti vrlo bedno.
U Bazelu ga je preuzeo policajac i odveo do carinske straže. Dadoše
mu da jede. Potom se s jednim službenikom tramvaja odvezao za
Burgfeld. Po mraku su prošli pored nekog jevrej-skog groblja. Zatim su
obišli jednu ciglanu i skrenuli s druma.
Posle nekog vremena službenik stade. — Odavde nastavite — stalno
pravo napred.
Kern krete dalje. Približno je znao gde je, i držao se pravca prema Sen-
Luju. Nije se krio; nije mario da li će ga odmah uhvatiti.
Pogrešio je pravac. Tek pred zoru stigao je u Sen-Luj. Odmah se
prijavio francuskoj policiji i izjavio da je noću iz "iazela amo prebačen.
59
Morao je izbeći da ga strpaju u zatvor, a to je mogao postići samo ako se
istog dana prijavi policiji ili carinarnici. Onda ne postoji krivica i mogu
da ga vrate.
Preko dana ga je policija zadržala u pritvoru. Uveče ga je poslala na
pograničnu carinarnicu.
Tu su bila dva carinska činovnika. Jedan je sedeo za stolom i pisao.
Drugi je dreždao na klupi pored peći. Pušio je cigarete s jakim alžirskim
duvanom i s vremena na vreme osmotrio Kerna.
— Šta imate u kuferu? — upita ga posle nekog vremena.
— Nekoliko ličnih stvarčica.
— De, otvorite ga.
Kern diže poklopac. Carinik ustade i leno priđe. Onda se s
interesovanjem nagnu nad kufer. — Toaletna voda, sapun, parfem. Gle —
sve ste to sobom doneli iz Švajcarske? Nećete valjda reći da sve to treba
vama samom — za vašu ličnu potrebu?
— Ne. Time sam trgovao.
— Onda morate platiti carinu! — izjavi činovnik. — Vadite. Ovaj
sitnež — pokaza na igle, uzice i ostale stvarčice — opraštam vam.
Kern pomisli da sanja. — Carina da se plati? — upita. — Ja da platim
carinu?
— Razume se! Pa vi niste diplomatski kurir, ne? Ili ste mislili da ću
vam ja kupiti ove boce? Uneli ste u Francusku robu koja podleže carini,
sada plaćajte.
Činovnik uze carinski tarifnik i primače vagu.
— Ja nemam novca — izjavi Kern.
— Nemate novca? — Činovnik gurnu ruke u džepove od pantalona i
zanjiha se u kolenima. — U redu, onda će stvari biti konfiskovane. Dajte
ih ovamo.
Kern osta čučeći i čvrsto uhvati kufer. — Ja sam se ovde prijavio da
hoću da se vratim u Švajcarsku. Nisam dužan ni na šta da platim
carinu.
— Gle ti njega! Vi biste kanda hteli još i da me poučite, je li?
— Ma ostavi na miru tog derana, Fransoa! — reče carinik koji je za
stolom sedeo i pisao.
— Nije mi ni na kraj pameti! Jedan Švaba koji sve bolje zna, kao i sva
ona banda preko! Deder, napolje s bocama}
— Nisam ja Švaba — odgovori Kern.
U tom trenutku uđe treći činovnik. Kern primeti da ima viši čin od ove
dvojice. — Šta je to? — upita kratko.
Carinik ga obavesti. Inspektor osmotri Kerna. — Jeste li se odmah
prijavili policiji? — upita on.
— Jesam.
— I želite natrag u švajcarsku?
— Da. Pa zbog toga sam ovde.
Inspektor razmisli za trenutak i odluči: — Pa onda nije on za to kriv.
Nije on krijumčar. Njega samog su prokri-jumčarili. Pošaljite ga natrag, i
dosta s tim.
Inspektor napusti prostoriju. — Vidiš, Fransoa — reče carinik za
stolom. — Zašto se uvek tako uzn! avaš? Samo škodiš svojoj žuči.
Fransoa ništa ne odgovori. Bojažljivo je zurio u Kerna. A Kern u njega.
Odjednom Kernu sinu da je razumevao francuski jer je shvatio šta
govore Francuzi, i potajno blagoslovi ruskog profesora iz bečkog zatvora.
Sledećeg jutra bio je opet u Bazelu. Sada je promenio svoju taktiku.
Nije odmah ujutru otišao u policiju. Nije moglo bogzna šta da mu se desi
ako preko dana ostane u Bazelu, i tek se uveče javi. Za Bazel je imao
Binderov spisak. U njemu je, doduše bilo najviše emigranata u
Švajcarskoj, ali ipak odluči da pokuša da nešto zaradi.
Počeo je s pastorima. Bio je prilično siguran da ga neće prijaviti. Prvi
ga je odmah izjurio; kod drugog je dobio hleb s maslacem; od trećeg pet
franaka. Badio je dalje i imao sreće — do podne je zaradio sedamnaest
franaka. Pokušao je, pre svega, da se oslobodi zaostalog parfema i
toaletne vode, za slučaj ako bi ponovo naišao na Fransoa. Kod pastora je
to teško išlo — ali uspeo je na drugim adresama. Posle podne je zaradio
dvadeset i osam franaka. Otišao je u katoličku crkvu. Bila je otvorena, a
najsigurnija kao mesto za odmor. Dve noći nije spavao.
Crkva je bila polutamna i prazna. Osećao se miris tamjana j sveca.
Seo je u klupu i napisao pismo doktoru Beru. Unutra je stavio pismo i
novac za Rut. Onda ga je zalepio i stavio u džep. Osećao se jako umoran.
Polako je skliznuo na klupicu za klečanje i položio glavu na pult za
molitvu. Hteo je samo trenutak da se odmori; no zaspao je.
Kada se probudio, uopšte nije znao gde je. Žmirkao je u bledom,
crvenom odsjaju kandila, i polako se snalazio. Kada je čuo korake,
smesta se potpuno razbudio.
150
Jedan duhovnik u crnoj svešteničkoj odeći polako je dolazio središnim
prolazom. Zastade kod Kerna i pogleda ga. Kern iz predostrožnosti sklopi
ruke.
— Nisam hteo da vas uznemirim — reče duhovnik.
— Baš sam hteo da pođem — odgovori Kern.
— Video sam vas iz sakristije. Već dva časa ste ovde. Da li ste se
molili za nešto naročito?
— O, da — reče Kern, malo iznenađen ali očas pribran.
— Vi niste odavde? — Duhovnik pogleda Kernov kufer.
— Nisam — Kern ga pogleda. Sveštenik je ulivao pove-renje. —
Emigrant sam. Noćas moram preko granice. U kuferu su mi stvari koje
prodajem.
Preostala mu je još jedna boca toaletne vode, i iznenada mu dođe luda
misao da je proda svešteniku u crkvi. Bilo je nevero vatno; ali on je već
navikao na neverovatne stvari. — Toaletna voda — reče. — Vrlo dobra. I
vrlo jevtina. Baš je rasprodaj em. Htede da otvori kufer.
Sveštenik odbi. — Ostavite. Verujem vam. Nećemo da se povedemo za
menjačima novca u hramu. Milo mi je što ste se tako dugo molili bogu.
Dođite sa mnom u sakristiju. Mi imamo mali fond za siromašne vernike.
Kern dobi deset franaka. Malo se postiđeo, ali ne zadugo. Bilo je za
jedan deo puta francuskom železnicom, za njega i Rut. „Izgleda da je kraj
nedaćama", pomisli. Vrati se u crkvu, i sada se stvarno molio. Nije tačno
znao kome — on je bio protestant, a njegov otac Jevrejin, a klečao je u
katoličkoj crkvi — ah držao je da u ovakvo vreme mora da je i na nebu
prilična zbrka i pretpostavljao da će njegova molitva naći pravi put.
Uveče je otputovao vozom za Zenevu. Iznenada se u njemu pojavilo
osećanje da je Rut možda *.ć ranije otpuštena iz bolnice. Stigao je
ujutru, ostavio je kufer u železničkoj garderobi i otišao u policiju.
Službeniku je objasnio da je baš sada ovamo prebačen iz Francuske.
Pošto je pri sebi imao švajcarski nalog za proterivanje tek od pre nekoliko
dana, poverovaše mu; preko dana su ga tu zadržali, a uveče prebacili
preko granice u pravcu Kolonjija.
Odmah se javio francuskoj carinarnici. — Uđite ovamo — reče pospani
činovnik. — Ovde je već jedan. Vratićemo vas oko četiri.
Kern uđe u carinarnicu. — Fogt! — uzviknu iznenađen. — Kako ste vi
ovamo dospeli?
Fogt slegnu ramenima. — Opet opsedam švaj carsku granicu.
— Od onda? Od kad ste u Lucernu odvedeni na stanicu?
— Od tada.
Fogt je loše izgledao. Bio je mršav, a koža mu kao siva hartija. —
Nemam sreće — reče. — Nikako da uspem da se dokopam zatvora. Uz to
su noći već tako hladne da više ne mogu da ih podnesem.
Kern sede do njega. — Ja sam bio u zatvoru — poče. — I srećan sam
što sam opet napolju. Takav je život!
Jedan žandarm donese im malo hleba i crna vina. Pojedoše i popiše to
i smesta zaspaše na klupi. U četiri sata ujutru probudili su ih i odveli do
granice. Bio je još potpun mrak. Uz ivicu puta bledo su se belasala
mrazom pokrivena polja.
Fogt je drhtao od hladnoće. Kern skide svoj sveter. — Evo, navucite
ovo. Meni nije hladno.
— Zaista nije?
— Ne.
— Vi ste mladi — reče Fogt — otuda to.
Fogt navuče sveter. — Samo za ovih nekoliko sati, dok sunce ne iziđe.
Oprostiše se ispred Zeneve. Fogt je nameravao da preko Lozane ode
dublje u Švajcarsku. Dokle god je blizu granice, jednostavno ga natrag
šalju te ne može da računa na zatvor.
— Zadržite sveter — reče mu Kern.
— Isključeno! To je čitav kapital!
— Imam još jedan, u železničkoj garderobi u Zenevi; poklon od
hapsanskog savetnika u Beču.
— Istina?
— Naravno. Onaj je plav sa crvenom ivicom. Verujete li sada?
Fogt se nasmeši. Izvuče iz džepa jednu usku knjigu. — Uzmite ovo u
naknadu.
Bile su to Helderlinove pesme. — Pa bez ovoga će vam biti još mnogo
teže — reče Kern.
— Neće. Većinu znam napamet.
Kern uđe u Zenevu. Dva časa je odspavao u crkvi, a u dvanaest sati
stajao je kod glavne pošte. Znao je da Rut još nije mogla stići, ah ipak je
čekao do dva sata..Onda uze u pomoć Binderov spisak adresa. Opet je
60
imao sreće. Do večeri zaradio je sedamnaest franaka i s tim otišao u
policiju.
Bila je subota; noć nemirna. Već u jedanaest sati doveli su dvojicu
potpuno pijanih. Pobljuvali su prostoriju, a onda počeli pevati. U dva
sata dovedoše Fogta.
— K'o da sam uklet — reče melanholično. — Ipak, bar smo zajedno.
Posle jednog časa dođoše po njih. Noć hladna. Zvezde trepte u dalekoj
daljini. Polumesec jasan kao taljeni metal. Žandarm zastade. — Ovde
skrenite desno, pa onda. . .
— Znam — prekide ga Kern. — Poznat mi je put.
— Onda, svako dobro.
Oni produžiše preko uske trake ničije zemlje između jedne i druge
granice.
Protiv svakog očekivanja nisu ih iste noći vratili. Odveli su ih u
prefekturu i sastavili zapisnik. Zatim su im dali da jedu. Sledeće noći
prebacili su ih.
Bilo je mutno i vetrovito. Fogt je bio vrlo umoran. Jedva je govorio i
davao je skoro očajnički utisak. Kada su donekle odmakli od granice,
svratiše u jednu pojatu za seno. Fogt je kao mrtav spavao do zore.
Probudio se kada je sunce izišlo. Nije ni mrdnuo; samo je otvorio oči.
Za Kerna je bilo neobično potresno gledati ovu nepokretnu mršavu
priliku pod tankim ogrtačem, malenog čoveka širom otvorenih, mirnih
očiju.
Ležali su na blagoj padini s koje se pruža pogled na grad i jezero
obasjane jutarnjom svetlošću. Dim iz odžaka diže se iz kuća u svež
vazduh i izaziva osećaj topline, zbrinutosti, doručka i postelje. Jezero
blista u toploj uznemirenosti. Fogt nemo posmatra kako sunce uvlači
laku, lelujavu izmaglicu, koja nestaje i kako beli masiv Monblana polako
izbija iza iskidanih oblaka i počinje da se belasa kao svetli zidovi nekog
visoko izgrađenog, nebeskog Jerusalima.
Oko devet sati krenuše. Stigli su u Zenevu i krenuli putem duž jezera.
Posle nekog vremena Fogt zastade. — Pogledajte ovo! — reče Kernu.
— Sta?
Fogt pokaza na veličanstvenu zgradu u jednom velikom parku.
Ogromna zgrada sija se na suncu kao zamak bezbed-nosti i sređenog
života. Divan park blista u zlatu i rumeni jesenjeg lišća. Dugi redovi
automobila parkirani u prostranom prilaznom dvorištu, a gomile
raspoloženog sveta ulaze i izlaze.
— Čarobno — reče Kern. — Izgleda kao da car Svajcarske tu stanuje.
— Ne znate šta je to?
Kern zatrese glavom.
— To je palata Društva naroda — reče Fogt glasom punim tuge i
ironije.
Kern ga iznenađeno pogleda.
Fogt potvrdi. — To je mesto gde se godinama raspravlja o našoj
sudbini — da U treba da nam dadu isprave i ponovo nas vrate među
ljude.
Jedan otvoren „kadilak" izdvoji se iz niza automobila i kliznu ka izlazu.
Nekolicina elegantnih mlađih ljudi sedelo je u njemu, a među njima vrlo
lepa devojka u ogrtaču od vizona. Smeju se i mašu drugim kolima i
zakazuju doručak na jezeru.
— Da — reče Fogt malo kasnije. — Da li vam je sada jasno zašto tako
dugo traje?
— Jest — odgovori Kern.
— Beznadežno, zar ne?
Kern sleže ramenima. — Ne verujem da je ovima to vrlo hitno.
Portir priđe i podozrivo pogleda Kerna i Fogta. — Tražite li koga? Kern
odreče glavom.
— A šta biste hteli? — upita portir.
Fogt pogleda Kerna. U očima mu blesnu umorna iskra pod-smeha. —
Ništa — odgovori potom vrataru. — Mi smo obični turisti. Prosti putnici
po božjoj zemlji.
— Onda je možda bolje da se udaljite — reče portir, kome u glavi sinu
pomisao na šašave anarhiste. — Da — reče Fogt. — To je začelo bolje.
U ulici Monblan razgledali su izloge. Fogt zastade pred jednom
zlatarskom radnjom. — Ovde bih da se oprostim.
— Kuda nameravate ovog puta? — upita ga Kern.
— Neću daleko. Idem u ovu radnju.
Kern, ne shvatajući, pogleda kroz okno izloga u kome na sivom
somotu leže izloženi brilijanti, rubini i smaragdi.
— Mislim da nećete imati sreće — reče Fogtu. — Zlatari su poznati
kao ljudi tvrda srca. Možda stoga što stalno barataju kamenjem. Oni
nikad ništa ne daju.
150
— Neću ništa da ištem. Hoću samo da nešto ukradem.
— Šta? — Kern s nevericom pogleda Fogta. — Mislite li to ozbiljno? S
tim nećete daleko stići, takav kakav ste sada.
— To i neću. Zato i činim ovo.
— To ne razumem — reče Kern.
— Odmah ćete razumeti. Dobro sam o tome razmislio. Za mene je ovo
jedina mogućnost da prebrodim zimu. Dobiću najmanje nekoliko meseci.
Nemam drugog izbora. Prilično sam oronuo. Još koja nedelja oko granice
dokusurila bi me. Moram ovo učiniti.
— Ali. . .
— Znam sve šta hoćete da kažete. — Fogtovo lice odjednom splasnu,
kao da su se pokidali konci koji su ga držali. — Ne mogu više —
promrmlja on. — Ostajte zdravo.
Kern je uvideo da bi zaludno bilo da još nešto kaže. Stegao je slabu
Fogtovu ruku. — Nadam se da ćete se ubrzo oporaviti.
— Da, nadam se. Ovdašnji zatvor je sasvim pristojan. Fogt pričeka
da se Kern malo udalji. Onda stupi u radnju.
Kern zastade na uglu i upravi pogled na ulaz, praveći se pri tom kao da
čeka tramvaj. Posle kratkog vremena vide da jedan mladi čovek jurnu iz
radnje i uskoro zatim vrati se s policajcem. „Verovatno će se sada
smiriti", pomisli i ode.
Uskoro, iza Beča, Štajner je našao auto koji ga poveze do granice. Nije
hteo da se izloži opasnosti da austrijskim carinicima pokaže svoj pasoš
— zato je ispred granice izišao i ostatak puta prešao pešice. — Oko deset
sati uveče javio se u carinarnici. Izjavio je da je baš sada prebačen iz
Švajcarske.
— U redu — reče jedan stari carinik s bradom cara Franje Josifa. —
Poznato nam je to. Sutra ujutru vratićemo vas. Dotle se negde smestite.
Štajner sede napolju, pred carinarnicom i zapali cigaretu. Bilo je vrlo
tiho. Dežurni službenik dremuckao je. Samo bi pokatkad koji automobil
prošao. Otprilike posle jednog časa iziđe službenik sa carskom bradom.
— Recite mi — obrati se Štajneru — jeste li vi Austrijanac?
Štajner smesta postade oprezan. Pasoš je bio ušio u šešir. — Kako ste
došli na to? — mirno ga upita. — Da sam Austrijanac, ne bih bio
emigrant.
Službenik se lupi po čelu, tako da mu se srebrna brada zaklatila. —
Tačno! Tačno! Šta sve čovek ponekad zaboravi! Pitam vas samo zato što
sam mislio da biste možda znali da igrate tarok ako ste Austrijanac.
— Tarok znam da igram. To sam naučio još kao dete, u ratu. Bio sam
neko vreme u jednoj austrijskoj diviziji.
— Sjajno! Sjajno! — Car Franja Josif potapša Štajnera po ramenu. —
Pa onda ste maltene naš zemljak. No, na čemu smo? Hoćete li jednu?
Sada smo baš na broju.
— Naravno.
Uđoše u kancelariju. Za jedan sat Štajner je dobio sedam šilinga. Nije
igrao po metodu varalice Freda — igrao je pošteno, ali mnogo bolje od
carinika, tako da je morao dobijati ako ima iole dobre karte.
U jedanaest sati zajedno su večerali. Carinici izjaviše da im je to
doručak; njihova služba teče do osam sati ujutru. Doručak je bio jak i
dobar. Onda nastaviše s kartanjem.
Štajner dobi vrlo dobre karte. Austrijska carina je s očajničkom
hrabrošću igrala protiv njega. Borili su se, ali časno. II jedan sat po
ponoći oslovljavali su se ličnim imenom. U tri sata govorili su jedan
drugom ti. A u četiri sata bili su sasvim familijarni, izrazi krmak,
sotonska žgadija i šupak više nisu smatrani za uvredu, već za spontane
izraze čuđenja, divljenja i naklonosti.
U pet sati uđe dežurni carinik. — Momci, krajnje je vreme da Jozefa
prebacite preko granice.
Svi zaćutaše. Sve oči behu uprte u novac pred Stajnerom. Najzad se
car Franja Josif pokrenu. — Dobiveno je dobiveno
— reče on potišteno. — On nas je opelješio. I sada taj govnar odlazi kao
jesenja lasta.
— Dobre karte sam imao — odgovori Štajner. — Vraški dobre karte.
— Pa to baš i jest — melanholično reče car Franja Josif. — Danas si
ti imao dobre karte. Sutra bi možda mi imali dobre. Ali tebe neće biti
ovde. U tome leži nepravda.
— To je tačno. Ali gde ima pravde, braćo?
— Pravda u kartanju je u tome da dobitnik mora dati revanš. Ako on
tada opet dobije, ne može se ništa. Ali ovako . . . Car Franja Josif podiže
ruke i zadrža ih raširene u vazduhu.
— Ovako je čovek nezadovoljan. . .
61
 — Ali momci — odgovori Štajner. — Ako je samo to! Vi me prebacite prvi put bog bio na strani oskudnog. Štajner je imao takve karte da je
preko granice, a sutra uveče Švajcarci će me prebaciti natrag — i ja ću samo jedno žalio: što ne igra s milionarima.
vam dati revanš! U pet sati ušli su u poslednju rundu. Zatim su skupili karte. Štajner
Car Franja Josif pljesnu ispruženim rukama. Cela prostorija odjeknu. je dobio sto šest šilinga.
— O tome se i radi! — jeknu on s olakšanjem. šampion iz Buksa bez pozdrava je odjurio na svom motoru. Štajner i
— Mi nismo mogli da ti to predložimo, razumeš li? Jer mi smo neka car Franja Josif odoše ka granici. Franja Josif pokaza mu drugi put, ne
vlast. Smemo da se kartamo s tobom, to nije zabranjeno. Ali ne smemo onaj preksinoćni. — Uzmi ovaj pravac — reče mu. — Gledaj da se ujutru
te navesti da ponovo pređeš granicu. Ako sam od sebe dođeš, to je nešto sakriješ. Posle podne možeš produžiti do železničke stanice. Sad bar
drugo! imaš novca. I nikad više da se ovde ne pojaviš, drumski razbojnice! —
— D o l a z i m — izjavi Stajner. — M o ž e t e s e u t o pouzdati. Javio s e do-dade zagrobnim glasom. — Inače bismo morali podneti molbu za
švajcarskoj pograničnoj straži i izjavio da h o ć e povišenje plate.
noćas d a s e vrati u A u s t r i j u . N i s u ga poslali u policiju; tu s u ga
— Dobro. Jednom, bilo kada, daću vam revanš.
zadržali. B i l a je nedelja. O d m a h d o carinske stražare b i l a je m a l a
■— Ne u taroku. Toga nam je dosta. Nego možda u šahu ili šapca-
gostionica. P o s l e podne b i l o j e m n o g o posla; a l i u v e č e , posle o s a m
lapcu.
s a t i , smirilo s e .
Štajner pređe granicu. Razmišljao je da li da ode još do švajcarske
N e k o l i k o carinika n a dopustu dreždali s u u gostionici. P o s e - t i l i s u
carinarnice i zatraži revanš. Ali znao je da bi izgubio. Odluči da ode u
svoje drugare, a sada p o č e š e d a igraju j a s . Stajner nije ni primetio
Murten i potraži Kerna; leži na putu za Pariz i nije daleko.
kada je upao u igr u.
Svajcarci s u b i l i čudesni i g r a č i k a r a t a . I m a l i s u gvozdene živce i
grdnu sreću. D o deset s a t i uzeli s u Stajneru v e ć o s a m f r a n a k a ; o k o
Kern je polako išao ka glavnoj pošti. Bio je umoran. Posled-njih noći
ponoći p e t j e povratio. A l i d o zatvaranja gostionice, u dva s a t a n o ć u ,
jedva da je mogao spavati. Još pre tri dana je trebalo da Rut bude ovde.
izgubio j e trinaest franaka.
Za sve vreme ništa nije čuo o njoj. Nije pisala. Stalno je mislio da postoji
Svajcarci s u g a počastili s a nekoliko velikih čaša trešnje-v a č e . D o b r o
nekakav poseban uzrok, i izmišljao je hiljadu raznih pretpostavki — ali,
m u j e došla, n o ć j e bila v r l o sveza a on j e m o r a o d a pregazi R a j n u .
sada, odjednom, pomisli da više neće ni doći. Osećao se čudnovato pra-
N a drugoj strani primeti, prema n e b u , tamnu priliku. B i o j e t o c a r
zan. Buka ulice izdaleka slivala se u njegovu tupu, bezobličnu tugu, i
F r a n j a Josif. I z a njegove g l a v e stojao je m e s e c k a o s v e tački o r e o l .
automatski je išao nogu pred nogu.
Stajner s e obrisa. C v o k o t a o je. P o p i ostatak trešnjevače k o j u s u m u
Potrajalo je neko vreme dok nije poznao plavi ogrtač. Zastade. Neki
Svajcarci d a l i i obuče s e . O n d a krenu k a usamljen o j prilici.
plavi ogrtač, mislio je, jedan od stotinu plavih ogrtača koji su me ove
— G d e l i s i , d e d e ? — pozdravi ga F r a n j a Josif. — Č e k a m te v e ć nedelje do ludila dovodili! Pogleda u stranu, pa opet onamo. Neki
o d jednog s a t a . M i s l i l i s m o d a s i možda zalutao, z a t o stojim o v d e ! inkasanti i jedna debela žena s paketima zaklopiše mu vidik. Stade mu
Stajner s e nasmeja. — Svajcarci su m e zadržali. dah. Oseti da drhće. Pred očima mu igra plavi ogrtač, među crvenim
— E, o n d a hajde b r ž e ! I m a m o s a m o j o š d v a i po č a s a . licima, šeširima, biciklima, paketima, ljudima, koji se neprestano tuda
O d m a h poče b o r b a . U p e t s a t i još j e bila nerešena; A u s t r i janci
provlače. Pođe dalje, oprezno kao da po užetu korača te se svakog
trenutka plaši da će se survati. Čak i kad se Rut okrenula i on ugledao
dobili b a š dobre karte. C a r F r a n j a Josif baci s v o j e karte na s t o . —
njeno lice, još je sve držao za strašnu sličnost i obmanu. Tek kad se
Ta k v a pakost! B a š s a d a ! njeno lice promenilo, jurnu on njoj u susret.
O b u č e egrtač i prikopča opasač. — H a j d e , S e p ! N i š t a n e pomaže. — Rut! Tu si! Ti si ovde! Čekaš me, a mene nema! Čvrsto ju je držao
D u ž n o s t j e dužnost! M o r a m o t e prebaciti! u svojim rukama i osećao kako i ona
Stajner i on pođoše ka granici. F r a n j a Josif curi m i r i s n u njega drži. Grčevito su se držali, kao da stoje na uskom vršku brda, a
virdžiniju. — Z n a š — ■ p r o g o v o r i o n p o s l e n e k o g v r e m e n a — i m a m oluja ih trza preteći da ih oduva. Stoj ali su nasred vrata ženevske glavne
osećanje da Svaj carci noćas naročito ošt r o paze. Čekaju da pošte, u vreme najživljeg prometa. Ljudi su se tiskali mimo njih, gurali
pon ovo p ređ eš . Ne m i sl i š? ih, začuđeno se okretali i smejali — oni nisu to primećivali. Niko nije za
— L a k o j e m o g u ć e — o d v r a t i S t a j n e r. njih postojao. Tek kada je Kern u svom vidokrugu primetio da se pomalja
— Mož da bi pa m et no bi l o da te tek sut r a u več e poša l j em o . jedna uniforma, namah se osvesti i pusti Rut.
O nda ć e m i sl i t i da si nam prom a ka o i neć e vi š e t a ko pa z it i . — Hajde, brzo! — šapnu joj. — U poštu! Pre no što se nešto desi.
— To j e j a s n o . Žurno utonuše u gužvu. — Hajde, ovamo! — Stali su na kraj reda
F ra nj a J osi f z a st a de. — Vi di š l i t am o poz a di ? Nešto j e si nu l o! sveta koji je čekao pred šalterom za marke. — Kada si stigla? — upita je
Dž e pna l a mpi ca j e to. Eno, sa da i s on e st r a ne. J e si vi deo? Kern. Glavna ženevska pošta nije mu još nikad bila tako svetla.
— Sa svi m ja sn o! — St aj n er se i s kl i ber i . N ij e ni št a vi deo . Al i — Jutros.
z na o j e št a sm er a st a r i ca r i ni k. — Jesu li te prvo odvezli u Bazel? Ili neposredno ovamo?
Franja Josif počeška s voj u s rebr na st u bradu. Onda lukavo — Ne. U Murtenu su mi dali dozvolu boravka za tri dana. I onda sam
mignu St ajner u. — Nećeš se provući , to je jasno k'o dan, zar ne? odmah doputovala ovamo.
Moramo, Sepe, natrag! Zao mi je, ali granica je čvr sto — Divno! Čak i dozvolu boravka! Pa onda uopšte ne treba da se bojiš!
pos ednu t a . Ne ost aj e nam ba š ni št a dr u g o no da pr i če ka m o do A ja sam te već video samu na granici. Postala si bleđa i tanja, Rut!
sut r a . Po dne ću i z vešt aj . — Ali opet sam sasvim zdrava. Da li sam ružnija?
— Dobro. — Ne, mnogo si lepša! Kad god te ponovo vidim, uvek si lepša! Jesi li
I g r a l i su do osa m sa t i u ju t r u . St aj n er j e iz g u bi o se dam na e st gladna?
ši l i nga , al i j oš j e bi o u do bi t ku od d va de set i d va ši l i nga . F ra nj a — Jesam — reče Rut. — Gladna sam svega — da gledam tebe, da
J osi f na pi š e svoj iz ve št aj i onda pr eda St aj ner a ca r i ni ku koj i ga hodam ulicama, da udišem vazduh, da razgovaram.
je smenio. — Onda da odmah odemo da jedemo. Znam jedan mali restoran.
D n ev ni ca r i ni ci bi l i su sl u ž beni i ve om a pro pi sni . St aj n er a su Tamo ima sveže ribe iz jezera. Kao u Lucemu. — Kern je sijao. —
z a t v o r i l i u p o l i c i j s k u s t r a ž a r u . Tu j e c e o d a n p r e s p a v a o . Ta č n o u Svajcarska je puna jezera. Gde je tvoj prtljag?
o sa m sat i po j avi o se ca r F ra n j a J o si f da ga po be do - n o sn o vr a t i u — Na stanici, naravno! Pa ja sam stara, obučena skitnica. —■ Da!
car inar nicu. Ja se ponosim tobom! Rut, sada ti predstoji tvoj prvi
Najpr e s e na b r z inu ali do bro naje doš e — a onda ot poč e bor ba . ilegalni prelazak preko granice. To ti je otprilike kao matura. Boj« li se?
Sva ka d va sa t a za m enj i va n j e po j e da n ca r i ni k oni m koj i s e t a da — Ni najmanje.
vraćao sa službe. St ajner se nije digao od stol a do pet sati — I ne treba. Tu granicu poznajem kao svoj buđelar. Sve znam.
uj u tr u . U dva na e st i p et na est ca r F ra nj a J osi f u uz r u j a nj u oprl j i Imam već i putne karte, kupljene u Francuskoj, prekju-če. Sve
g or nju st r a nu s voj e ku dr ave br a de . Mi sl i o j e da u u st i m a dr ž i je pripremljeno. Potpuno tačno poznajem železničku stanicu.
ci ga r etu i hteo da j e z a pa l i . B i la j e to ču l na o bma na , j er c eo sa t Zadržaćemo se u jednoj maloj krčmi koja je sigurna, i tek u
j e do bij a o sa m o pi kove i t re fove. Sm rkl o i .i u se pr ed oči m a i poslednjem trenutku ćemo otići pravo u voz.
vid eo je i ono č ega nije bilo . — Imaš vozne karte? A odakle ti za to novac? Pa meni si tako
S t a j n e r j e p r e k l a o c a r i n u . Va d i o i m j e d r o b n a r o č i t o i z m e đ u t r i mnogo poslao.
i pet sati. Franja Josif je, u očajanju, d ovu ka o p o j a č a nje. — U svom očajanju opljačkao sam švajcarske sveštenike. Kao
Telefonirao je šampionu taroka iz Buksa, koji je motociklom dojezdio. Ni gangster jurio sam kroz Bazel i Zenevu. Pola godine se ne smem
to nije pomoglo; Štajner je i njega očerupao. Sada je, otkad zna za njega, ovde pojaviti.

150 62
 Rut se nasmeja. — I ja sam donela nešto novca. Doktor Ber mi je
dobavio od neke „Pomoći za izbeglice".
Stojali su priljubljeni jedno uz drugo i polako se napred pomicali u
lancu čekalaca. Kern je Rutinu spuštenu ruku čvrsto držao u svojoj.
Govorili su tiho, prigušenim glasom, i trudili se da što više izgledaju
ravnodušni i nezainteresovani.
— Izgleda mi da imamo strašnu sreću — reče Kern. — Ne samo da
si došla, i to s odobrenim boravkom, nego si čak i donela novac!
A zašto mi nisi nikad pisala? Nisi mogla?
— Bojala sam se. Mislila sam da bi mogli da te uhvate kad dođeš
po pismo. Ber mi je ispričao slučaj sa Amersom. I on je bio
mišljenja da je bolje da ne pišem. Pisala sam ti, Ludviže, mnogo
pisama. Stalno sam ti pisala — bez olovke i hartije. Ti t o znaš,
je li? — Pogleda ga.
Kern joj steže ruku. — Znam to. Imaš li već sobu?
— Nemam. Odmah sa stanice došla sam ovamo.
— Da, samo . . . — Kern oklevaše trenutak. — Znaš, posled-njih dana
postao sam neki mesečar. Nisam hteo ništa da rizi-kujem. Više sam
koristio državne pansione. — Primeti Ru-tin pogled. — Ne, ne — reče —
ne zatvore. Carinske stražare. Tamo se vrlo dobro spava. Pre svega, toplo
je. Sve carinske stražare prvoklasno su zagrejane kada zahladi. Ali to
nikako nije za tebe. Ti imaš dozvolu boravka — za tebe bismo mogli da
uzmemo sobu u „Grand-hotelu Belvi". Tamo stanuju predstavnici
Društva naroda, ministri i sličan beskoristan svet.
— To nećemo učiniti. Ja ću uz tebe ostati. Ako misliš da je opasno,
hajde da još noćas odemo.
— Sta? — nestrpljivo upita poštanski činovnik iza šaltera. Došli su
do prozorčeta a nisu ni primetili.
— Marku od deset santima — reče Kern brzo se snašavši.
Činovnik mu doturi marku. Kern plati i oni odoše prema
izlazu. — A šta ćeš sa markom? — upita ga Rut.
— Ni sam ne znam. Kupio sam je tek tako. Automatski odgovaram
čim vidim uniformu pred sobom. — Kern zagleda marku. Na njoj su
naslikani Vražji vodopadi na Gothardu. — Mogao bih Amersu da
napišem anonimno pogrdno pismo — izjavi Kern.
— Amers — reče Rut. — Znaš li da ga Ber leci?
— Sta? Je 1' istina? — Kern upre u nju pogled. — Sad mi još reci da
je zbog tegoba na jetri i ja ću od sreće da človim.
Rut se zasmeja. Smejala se tako da se sve savijala kao vrba na vetru.
— Da — tako je! Zaista je zbog toga kod Ber a! Ber je jedini specijalista u
Murtenu. Zamisli, zbog toga Amers ima još i grizu savesti — morao je da
ode lekaru Jevrejinu!
— Veliki bože! To je slavan trenutak moga života! Štajner mi je rekao
jednom da su ljubav i osveta ujedno najreda stvar na svetu. Evo, stojim
ovde, na stepenicama glavne ženevske pošte i osećam to! Možda i
Binding baš sada sedi u zatvoru, :li je slomio nogu!
— Ili mu je neko ukrao novac.
— Još bolje! Dobre ideje imaš, Rut!
Siđoše niz stepenice. — Najbolje je u velikom saobraćaju — reče Kern.
— Tu teško može nešto da se desi čoveku.
— Hoćemo li noćas preko granice?
— Ne. Ti moraš prvo da se odmoriš i ispavaš. Dugačak je put.
— A ti! Zar ti ne moraš spavati? Možemo uzeti neki pansion sa
Binderova spiska. Je li zaista tako opasno?
— Više i ne znam — reče Kern. — Verujem da nije. Ovako blizu
granice ne može nešto naročito da se desi. Ja sam već često prelazio
onamo i natrag. Mogu nas, u najgorem slučaju, odvesti u carinarnicu, to
je sve. A sve da je i malo opasno — držim da ne bih danas ponovo sam
krenuo. U podne, u dvanaest sati i petnaest minuta, usred saobraćaja,
čovek je još veoma čvrst u svojoj nameri — ali uveče, kada se smrkne,
sve je drukčije. I ovako je svakog minuta sve neverovatnije. Ti si opet uz
mene — kako bih onda mogao dobrovoljno da odem!
— A ni ja ne bih htela da ovde sama ostanem — dodade Rut.
Kern i Rut uspeli su da neprimećeni pređu granicu i u Belgardu
uhvate voz. Stigli su uveče u Pariz, i stoj ali su sada pred stanicom ne
znajući kuda će.
— Ne kloni, Rut — reče Kern. — Otići ćemo u neki mali hotel.
Večeras je suviše kasno da nešto drugo pokušamo. Sutra ćemo videti šta
ćemo dalje.
150
Rut pristade. Bila je umorna od prošle noći i putovanja. — Hajdemo u
neki hotel.
U nekoj sporednoj ulici nađoše crveno svetlucavu staklenu firmu:
Hotel „Habana". Kern uđe i zapita koliko staje soba.
— Za celu noć? — upita portir.
— Da, naravno — začuđeno odgovori Kern.
— Dvadeset pet franaka.
— Za dve osobe? — upita Kern.
— Da, naravno — odvrati portir, sada on začuđen.
Kern iziđe da dovede Rut. Portir ih oboje brzim pogledom odmeri i
zatim dade Kernu formular prijave. Primetivši da Kern okleva, nasmeši
se i primeti: — Ne traži se da bude baš tačno.
Kern odahnu i upisa se kao Ludvig Openhajm. — To je sasvim
dovoljno — reče portir. — Dvadeset pet franaka.
Kern plati i jedan dečko ih odvede gore. Soba je bila mala, čista, čak u
neku ruku elegantna. Imala je udobnu veliku postelju, dva umivaonika,
stolicu, ali ormana nije bilo. — Možemo i bez ormana — reče Kern i ode
do prozora da pogleda napolje. Onda se okrete. — Evo, Rut, u Parizu
smo.
— Da — odgovori ona i nasmeši se. — I kako je sve brzo išlo.
— Ovde ne moramo mnogo da se brinemo za prijavnice. Jesi li čula
kako sam govorio francuski? Razumeo sam sve što je portir kazao.
— Sjajan si bio! — odgovori Rut. — Ja ne bih usta otvorila.
— A ti ipak mnogo bolje od mene govoriš francuski. Ja sam samo
bezobrazniji nego ti, u tome je sve! Hajdemo sada da jedemo. Jedan grad
čoveku neprijateljski izgleda dotle dok u njemu ne jede i ne pije.
Otišli su u jedan jasno osvetijen mali bistro u blizini. Blistao se od
ogledala i mirisao je na piljevinu i anis. Dobili su za šest franaka ceo
obrok i uz to bocu crna vina. Bilo je jevtino i dobro. Celog dana jedva da
su nešto pojeli te im je vino ušlo u glavu i tako ih zamorilo da se ubrzo
vratiše u hotel.
U predvorju kod portira stojala je jedna devojka u krznenom kaputu i
neki malo nakresan čovek. Pregovarali su s portirom. Devojka je bila lepo
i dobro našminkana. Prezrivo je pogledala Rut. Čovek je pušio cigaretu i
nije se pomakao u stranu kad je Kern zatražio ključ od sobe.
— Izgleda da je ovde prilično elegantno — reče Kern dok su se peli
stepenicama. — Jesi li videla krzneni kaput?
— Videla sam, Ludviže. — Rut ne nasmeši. — To je imitacija. Običan
mačor. Tako nešto ne staje mnogo više od dobrog čojanog ogrtača.
— Nikada ne bih to primetio. Mislio sam da je od vizona. Kern
kvrcnu prekidač. Rut pusti torbu i kaput na pod pa
savi ruke oko njegova vrata i priljubi svoje lice uz njegovo. — Umorna
sam — reče — umorna i srećna i pomalo zaplašena, ali najviše umorna.
Pomozi mi i stavi me u postelju.
— Hoću.
Ležali su u tami jedno do drugog. Rut položi glavu na Ker-novo rame i,
uzdahnuvši, smesta zaspa kao dete. Kern je još malo ležao budan i
slušao njeno disanje. A onda i on zaspa.
Nešto ga probudi. On đipi i oslušnu. Napolju larma. Srce mu prestade
kucati; pomisli da je policija. Brzo skoči iz postelje, otrča do vrata, otvori
ih za jedan pedalj i proviri napolje. Dole je neko vikao, a jedan razjaren
visok ženski glas odgovarao piskavo na francuskom. Malo kasnije dođe
portir gore.
— Sta se desilo? — uzbuđeno upita Kern kroz odškrinuta vrata.
Portir ga začuđeno i tromo pogleda. — Ništa, jedan pijani nije hteo da
plati.
— Inače, ništa?
— A šta bi inače bilo. Tako šta se dešava. Nemate drugog posla?
On otvori susedna vrata i pusti unutra jednog čoveka s brkovima
crnim kao gar i bujnu plavu ženu, koji su za njim došli. Kern zatvori
vrata i vrati se po mraku, pipajući. Udari se o postelju pa se podupre i
odjednom pod rukom oseti Rutine meke grudi. Prag, pomisli, i val ljubavi
preplavi ga. U istom času grudi zadrhtaše, Rut se nalakti i nekim
stranim, zaplašenim, sasvim tankim glasom prošapta: — Sta — šta je?
Za ime božje — pa umuknu, a u mraku se samo čuo njen dah.
— Ja sam, Rut — reče Kern i leže u postelju. — Ja sam. Uplašio sam
te?
— Ah, tako — promrmlja i njeni laktovi se opustiše. Namah je opet
zaspala. Njeno vrelo lice ležalo je na Kerno-
vom ramenu. „To su, eto, već sada od tebe napravili", pomisli on
ogorčeno. „Onda u Pragu samo si tiho upitala: ko je to? — a sada već
drhtiš i bojiš se."
63
 — Sasvim se svući — ču se jedan grub muški glas iz susedne sobe.
— Naoštrio sam se na tvoju debelu zadnjicu.
Zena se zasmeja. — Imam šta i da ti pružim.
Kern oslušnu. Sada zna gde je. U prolaznom hotelu. Obazrivo osmotri
Rut. Ona čini se nije ništa čula. — Rut — reče on skoro nečujno. —
Dragi mali umorni poni — spavaj i dalje i ne budi se. Ovo preko nema s
nama nikakve veze. Ja volim tebe i ti mene, i za nas niko ne postoji.
— Do vraga! — Kroz tanak zid dopre pljesak. — To je klasa, sto mu
muka! Kao od kamena!
— Au! Svinjo! Ti si već pomahnitala svinja! — podvriski-vala je žena.
— Dabome! Zar si mislila da sam ja mačji kašalj?
— Mi uopšte nismo ovde — šaptao je Kern. — Rut, mi uopšte nismo
ovde. Mi ležimo na livadi, na suncu, i svud oko nas cvetaju kamilice i
bulke. Kukavica peva, a šareni leptiri lete preko tvog lica.
— Obrni se! Pusti svetlost da gori! — promumla grub glas u susednoj
sobi.
— A šta sad opet hoćeš? Ah — žena je cikala od smeha.
— Mi smo u maloj seljačkoj kući — šaptao je Kern. — Veče je, večerali
smo kiselo mleko i svež hleb. Suton ćarlija po našim licima, tiho je,
čekamo noć, mirni smo i znamo da se volimo.
U susedstvu započe graja, škripa i vika.
— Naslanjam glavu na tvoje koleno i osećam tvoje ruke na mojoj kosi.
Ti više ne osećaš strah, imaš pasoš i svi policajci nas pozdravljaju, tiho
je, čekamo noć, mirni smo i znamo da se volimo — ja. . .
Začuše se koraci u hodniku. Na drugoj strani hodnika prema njihovoj
sobi gde dotle beše mir, zveknuše ključevi. — Hvala — reče portir —
najlepša hvala.
— Šta ćeš mi, dragi, pokloniti? — upita glas pun dosade.
— Mnogo nemam — odgovori čovek. — Možda jednu pede-seticu?
— Ti si lud. Ispod stotine neću ni jedno dugme da otkopčam.
— Ali, mala — glas pređe u grleno žamorenje.
— Imam odsustvo i na moru smo — reče Kern tiho i ubed-ljivo. —
Kupala si se pa zaspala na vrelom pesku. More je plavo, a na horizontu
se vidi belo jedro. Galebi kriču i vetar ćarlija . . .
Nešto tresnu o zid. Rut se trže. — Šta je to? — upita pospano.
— Ništa, ništa! Spavaj, Rut!
— Tu si, je li?
— Uvek sam tu i volim te.
— Da, voli me. . .
Ponovo zaspa. — Uz mene si i ja uz tebe, i nas se ništa ne tiče sav ovaj
gad kroz koji nas gone — šaptao je Kern kroz prljavu buku prolaznog
hotela. — Mi smo svoji i mladi, i naš san je čist, Rut, dragi moj poni sa
prostranih, cvetnih poljana ljubavi.
Kern je došao iz biroa za pomoć izbeglicama. Nije ni očekivao drugo do
ono što je tamo čuo. Na dozvolu za boravak neka i ne misli. Na potporu
samo u krajnjem slučaju. Rad, i sa dozvolom boravka i bez nje,
zabranjen je, naravno.
Kern nije bio naročito utučen. Isto je tako u svim zemljama. Pa ipak
žive hiljade emigranata koji bi prema zakonima morali odavno umreti od
gladi.
Zadržao se neko vreme u predsoblju biroa. Prostorija je bila dupke
puna. Kern je svakog redom dobro osmotrio. Potom priđe jednom koji je
sedeo malo postrance i davao utisak mirnog i ozbiljnog čoveka. —
Izvinite — reče Kern. — Hteo bih da vas nešto upitam. Možete li mi reći
gde se može stanovati bez prijave? Tek od juče sam u Parizu.
— Imate li novca? — upita ga ovaj čovek, nimalo začuđen.
— Nešto.
— Možete li platiti šest franaka dnevno za sobu?
— Zasad mogu.
— Onda idite u hotel „Verden" u ulici Tiren. Recite gazdarici da vas ja
šaljem. Zovem se Klasman. Doktor Klasman — dodade sa setnim
podsmehom.
— Je U „Verden" siguran od policije?
150
— Sigurno nije ništa. Prijave se ispunjavaju bez datuma i ne nose ih
u policiju. Ako naiđe kontrola, važi da ste baš toga dana stigli i prijavnica
ima sledećeg jutra da se pošalje u policiju. Jasno? Važno je da vas
trenutno ne ulove. Za to postoji prvoklasan podzemni hodnik. Videćete
ga. „Verden" nije hotel — još pre pedeset godina gospod bog ga je mudro
predvideo i stvorio za emigrante. Jeste li već pročitali svoje novine?
— Jesam.
— Onda ih dajte meni. Sad smo kvit.
— Svo. Mnogo vam hvala.
Kern ode do Rut koja ga je čekala u kafani na prvom uglu. Pred sobom
je držala plan grada i francusku gramatiku. — Evo — reče — ovo sam u
međuvremenu kupila. Jevtino. An-tikvarno. Mislim da su to ona dva
oružja koja su nam potrebna za osvajanje Pariza.
— Tačno. Odmah ćemo da ih koristimo. De da vidimo gde je ulica
Tiren.
Hotel „Verden" je stara, oronula kuća; malter je s nje u velikim
komadima opao. Ima mala ulazna vrata, iza njih se nalazi kabina u kojoj
sedi gazdarica, mršava, u crno obučena žena.
Kern joj isprekidano na francuskom izloži svoju nameru. Gazdarica ih
oboje od glave do pete odmeri svojim sjajnim, crnim, ptičjim očima. — Sa
pansionom ili bez njega? — kratko ga upita zatim.
— Koliko staje s pansionom?
— Dvadeset franaka po osobi. Tri obeda. Doručak u sobi, ostalo u
trpezariji.
— Mislim da prvog dana uzmemo s pansionom — reče Kern Ruti
nemački. — Posle možemo i da izmenimo. Važno je da se što pre
smestimo.
Rut klimnu glavom.
— Dakle, s pansionom — izjavi Kern. — Ima li razlike u ceni ako
uzmemo jednu sobu?
Gazdarica zatrese glavom. — Sobe za dve osobe nisu slobodne. Imate
sobe sto četrdeset jedan i sto četrdeset dva. — Baci im dva ključa na sto.
— Plaćanje svakog dana. Unapred.
— Dobro. — Kern ispuni prijavnice bez datuma. Onda plati i uze
ključeve. Visili su na ogromnim drvenim kladama na kojima je broj
utisnut nagorevanjem.
Sobe su bile jedna do druge. Uski jednokrevetni sobičci prema
dvorištu. Soba u hotelu „Habana" bila je prema ovima kao u nekoj palati.
Kem razgleda sobe. — Prave emigrantske ćelije — reče. — Bedne, ali
prisne. Ne obećavaju više no što mogu i da ispune. Šta misliš?
— Nalazim da su vanredne — odgovori Rut. — Svako ima sobu i
postelju. Seti se samo kako je bilo u Pragu. Po troje i četvoro u sobi.
— Tačno, sasvim sam to zaboravio. Baš sam mislio na stan porodice
Nojman u Cirihu.
Rut se nasmeja. — A ja na šupu u kojoj smo do kože pokisli.
— Misliš bolje od mene. Ali ti znaš zašto ja tako mislim?
— Da — reče Rut — ali to je pogrešno i vređa me. Ku-pićemo svilene
hartije i od nje napraviti divne abažure. Ovde za stolom učićemo
francuski, a napolju ćemo videti parče neba iznad krova. Spavaćemo u
ovim posteljama koje su, pret-postavićemo, najbolje na svetu, pa kad
ustanemo i stanemo na prozor, biće nam ovo prljavo dvorište ispunjeno
romantikom jer ovo je dvorište u Parizu.
— Dobro! — reče Kern. — Hajdemo sada u trpezariju. Ovde je
francuska kuhinja. A za nju kažu da je najbolja na svetu.
Trpezarija hotela „Verden" nalazila se u podrumu. Zato su je gosti
prozvali katakombom. Put do nje bio je dug i zapetljan — preko
stepenica, kroz hodnike, i kroz čudne, decenija-ma umoljčane sobe u
kojima vazduh mirno stoji kao voda u močvarnom jezercu. Bila je
prilično velika, jer je ujedno pripadala i hotelu ..Internacional" koji je
ležao do hotela „Verden" i pripadao gazdaričinoj sestri.
Ova zajednička trpezarija bila je atrakcija dva trošna ho-
64
tela. Bila je za emigrante ono što su u Rimu bile katakombe za hrišćane.
Kada kontrola naiđe u „Internacional", svi iz njega iščeznu kroz
trpezariju u „Verden", i obratno isto tako. Zajednički podrum bio je spas.
Kern i Rut za trenutak neodlučno zastadoše na vratima. Bilo je podne,
ali trpezarija beše osvetijena jer nije imala prozebe. Električno osvetljenje
u to vreme čudno je delovalo, kao za-bataljeno i bolesno — kao da je
jedan deo sinoćnog vremena preostao, zaboravljen.
— Eno Marila! — reče Kern.
— Gde je?
— Tamo preko, pored lampe! Kakvo iznenađenje! Eto, imamo već
jednog poznanika!
Maril ih sada primeti. Jedan trenutak je u neverici na-meštao svoje
naočari. Onda ustade, priđe im i potrese ruke. — Deca su u Parizu! Je li
moguće! A kako ste otkrili stari „Verden"?
— Doktor Klasman nam je kazao.
— Klasman, ah, tako! No, ovde je dobro. „Verden" je prima. Imate li
pansion?
— Imamo, ali samo za jedan dan.
— Dobro. Izmenite to sutra. Platite samo sobu, a ostalo sami
kupujte. Mnogo je jevtinije. Posle, s vremena na vreme, jedite i ovde da
biste gazdaricu odobrovoljili. Bilo je mudro što ste iz Beča iščezli. Sada
tamo počinje da gori pod nogama!
— A kako je ovde?
— Ovde? Sinko moj, Austrija, Cehoslovačka, Svajcarska, to je
pokretna vojna emigranata —' a Pariz je poziciona borba. Prve linije
rovova. Svaki emigrantski talas se dokotrlja dovde. Pogledajte onog
čoveka s gustom crnom kosom, tamo preko — Italijan. Onog sa bradom
do njega — Rus. Dva mesta dalje — Španjolac. Još dva dalje — Poljak i
dva Jermenina. Pored njih četiri Nemca. Pariz je svima poslednja nada i
krajnji udes. — Pogleda na sat. — Haj'te, deco! Skoro je dva.
'H2
Ako želite da dobijete sto za ručak, sada je vreme. Francuzi su tačni u
obedovanju. Posle dva nema ničega.
Sedoše za Marilov sto. — Preporučujem vam, kad ovde jedete, ovu
debelu kelnericu — reče Maril. — Zove se Ivona, a poreklom je iz Alzasa.
Ne znam kako ona to izvodi — ali u njenim činijama uvek je više no u
svim ostalim.
Ivona stavi supu na sto i isklibi se.
— Imate U, deco, novca? — upita Maril.
— Otprilike za dve nedelje — odgovori Kern.
Maril klimnu. — To je dobro. Da li ste već razmišljali o tome šta ćete
da radite?
— Nismo. Tek juče stigosmo. Od čega žive svi ovi ljudi?
— Dobro pitanje, Kerne. Počnimo od mene. Živim od članaka koje
pišem za nekoliko emigrantskih listova. Ljudi ih kupuju, jer sam bio
poslanik u skupštini. Svi Rusi imaju Nanzenov pasoš i dozvolu za rad. To
je prvi emigrantski talas. Pre dvadeset godina. Oni su kelneri, kuvari,
maseri, portiri, obućari, šoferi, i tome slično. Italijani su, takođe, najve-
ćim delom zbrinuti; to je drugi talas. Mi Nemci, jednim de-lom, imamo
još važeće pasoše, neznatan deo ima dozvolu za rad. Neki imaju još nešto
novca koji vrlo pažljivo raspoređuju; ali većina ga više nema. Rade „na
crno", za hranu i nekoliko franaka. Prodaju ono što još imaju. Onaj
advokat, tamo preko, prevodi i kuca. Onaj mladić pored njega vodi po
noćnim lokalima Nemce koji imaju novca i za to dobija pro-cenat.
Glumica naspram njega živi od astrologije i čitanja iz dlana. Neki daju
časove jezika. Neki su postali učitelji gimnastike. Nekoliko njih odlazi
zorom na tržnicu da nose korpe. Izvestan broj živi samo od potpore biroa
za pomoć izbeglica-nia. Neki trguju; neki prose — a neki se više i ne
vraćaju. Jeste li bili u birou za pomoć izbeglicama?
— Bio sam — reče Kern. — Danas pre podne.
— Niste ništa dobili?
— Nisam.
273
 — Ne mari. Morate ponovo otići. Rut treba da ode do jev-rejskog biroa
za pomoć; vi do mešovitog; ja pripadam arijevskom. — Maril se nasmeja.
— Kao što vidite, i beda ima svoju birokratiju. Da li su vas uveli u
spisak?
— Ne, još nisu.
— Svršite to sutra. Klasman vam može pomoći. On je ekspert u tome.
Za Rut može čak pokušati da dobije dozvolu boravka. Pošto ona ima
pasoš.
— Da, ona ima pasoš — reče Kern. — Ali istekao je i morala je
ilegalno preći granicu.
— To ne smeta. Pasoš je pasoš. Zlata vredi! Klasman će vam to
objasniti.
Ivona stavi na sto krompir i zdelu sa tri komada telećeg mesa. Kern joj
se nasmeši. Ona mu se, zauzvrat, široko isklibi.
— Eto! — primeti Maril. — To je Ivona! Redovna je porcija jedan
komad mesa. Ona donese jedan više.
— Velika vam hvala, Ivona — reče Rut. Ivona se
još jače isklibi pa se odgega.
— Mili bože! — reče Kern. — Dozvola boravka za Rut! Izgleda da ona
u tome ima sreće. I u Švajcarskoj je dobila. Mada samo za tri dana.
— Jeste li, Rut, napustili herniju? — upita je Maril.
— Jesam i nisam. Zasad jesam.
Maril klimnu glavom. — Opravdano. — Pokaza na jednog mladog
čoveka koji seđi do prozora i ima knjigu pred sobom. — Onaj mladić već
dve godine je sudopera u jednom noćnom klubu. Bio je nemački student.
Pre dve nedelje položio je francuski doktorat. A onda je saznao da ovde
ne može dobiti zaposlenje, ali da bi mogao dobiti u Kejptaunu. Sada uči
engleski da bi doktorirao i na engleskom pa da ode u južnu Afriku. I toga
ima ovde. Da li vam je to uteha?
— Jest.
— I vama, Kerne?
— Meni je sve uteha. Kakva je policija ovde?
— Prilično labava. Mora čovek biti oprezan, ali nije tako stroga kao u
Švajcarskoj.
— To me teši! — reče Kern.
Sutradan pre podne ode Kern s Klasmanom u biro za pomoć
izbeglicama da bi ga zaveli u spisak. Odatle odoše u prefekturu. — Nema
nikakvog smisla da se prijavite — reče Klasman. — Proterali bi vas. Ali
sasvim je dobro da pogledate kako je tamo. Nije opasno. Policijske zgrade
su, pored crkava i muzeja, najbezbednija mesta za emigrante.
— To je tačno! — odgovori Kern. — Na muzeje, doduše, dosad još
nisam mislio.
Prefektura je ogroman kompleks zgrada podignutih oko velikog
dvorišta. Klasman odvede Kerna, kroz nekoliko kapija i vrata, u veliku
dvoranu koja je izgledala otprilike kao hol železničke stanice. Duž zidova
niz šaltera iza kojih sede nameštenici. U sredini dvorane izvestan broj
klupa bez naslona. Nekoliko stotina njih sede naokolo ili stoje u dugim
redovima pred šalterima.
— Ovo je dvorana izabranih — reče Klasman. — Ona je skoro raj.
Ovde vidite one koji imaju dozvolu boravka ali moraju da je produže.
Kern oseti pritisak brige i ozbiljnost prostorije. — Ovo je raj? — upita.
— Da. Pogledajte.
Klasman pokaza jednu ženu koja je napustila šalter do njih. S izrazom
luđačkog ushićenja buljila je u ispravu koju joj je nameštenica vratila
overenu. Zatim otrča do grupe ljudi koji čekaju. — Četiri nedelje! —
dobaci im prigušenim glasom. — Produžena za četiri nedelje!
Klasman izmeni pogled s Kernom. — Četiri nedelje — danas je to već
skoro ceo život, zar ne?
Kern potvrdi.
Sada je pred šalterom stojao neki starac. — Ali šta ću sad da radim?
— upita on unezvereno.
Činovnik nešto odgovori žustro na francuskom, što Kern nije razumeo.
Starac ga je slušao. — Da, ali šta da radim? — upita i drugi put.
Činovnik ponovi svoje objašnjenje. — Sledeći — reče pđtom i prihvati
ispravu koju mu je sledeći iz reda pružio preko starčeve glave.
Starac okrete glavu. — Pa ja još nisam gotov! — reče. — Ne znam šta
da radim. Kuda da idem? ■— upita činovnika.
Činovnik reče nešto i uze u rad ispravu sledećeg. Starac se čvrsto
uhvatio za dasku pred šalterom kao za balvan na moru. — Pa šta da
radim ako mi ne produžite moju dozvolu — upita on.
Činovnik ne obraćaše pažnju na njega. Starac se okrenu onima koji su
iza njega stajali. — šta sad da radim?
274
Gleda u zid skamenjenih, zabrinutih, izmučenih lica. Niko mu ne
odgovara, ali niko ga i ne potiskuje. Preko njegove glave pružaju isprave
kroz prozorče, obazrivo, trudeći se da ga ne gurnu.
Starac se ponovo obrati činovniku. — Neko mi tek mora reći šta da
radim! — stalno je tiho ponavljao. Samo još šapuće, prestravljenih očiju,
sada već pognut pod rukama koje se kao talasi preko njegove glave
pružaju ka šalteru. Njegove ruke s nabreklim i naboranim žilama još se
grčevito drže za dasku pred šalterom. A onda ućuta. I odjednom, kao da
mu se snaga oduzela, opusti ruke i napusti šalter. Velike beskorisne
ruke klate se uz njegovo telo, kao da vise na konopcima, bez uzajamne
veze, kao da su tek slučajno zakačene o ramena, a napred nagnuta glava
kao da ništa više ne vidi. Još dok je on tu stojao sasvim izgubljen,
primeti Kern kako se sle-deće lice pred šalterom ukočilo od užasa. Potom
su se sme-njivali usplahireni izrazi, strašno, beznadno zurenje i slepo
gledanje unutra u sebe nema li negde još kakvog spasa.
— To li je raj? — začudi se Kern.
— Da — odgovori Klasman. — Ovo je već raj. Mnoge odbiju, ali mnogi
i dobiju produženje.
Prođoše kroz nekoliko hodnika i dođoše u prostoriju koja ne liči ni na
hol železničke stanice, već na čekaonicu četvrte klase. Ispunjena je
mešavinom raznih naroda. Ni približno nema dovoljno klupa. Ljudi stoje
ili sede na podu. Kern primeti jednu tešku tamnu ženu gde u uglu na
podu sedi kao široka kokoška na jajima. Ima mirno, pravilno lice. Cma
kosa joj je razdeljena i upletena. Oko nje se igra više dece. Najmlađe drži
na otkrivenim grudima. Sedi, posred te galame, hladnokrvno, sa
čudnom suverenošću zdrave životinje i s pravom svake majke, oči ima
samo za svoj porod koji se oko njenih nogu i leđa igra kao oko nekog
spomenika.
Pored nje stoji grupa Jevreja s rehavim sivim bradama i kovrčama, u
crnim kaftanima. Stoje i čekaju s izrazom nepokolebljive predanosti, kao
da već stotinama godina čekaju i znaju da još i sledećih sto godina
moraju to da čine. Na klupi do zida sedi trudna žena. Pored nje jedan
čovek koji stalno nervozno trlja ruke. Pored ovoga jedan sed čovek koji
tiho govori rasplakanoj ženi. Na drugoj strani mlad bubulji-čav čovek
puši i kao lopov pohlepno gleda u jednu lepu, elegantnu ženu koja sedi
naspram njega i stalno navlači i svlači rukavice. Jedan grbavac nešto
beleži u svoj podsetnik. Nekolicina Rumuna šište kao parni kazan.
Jedan čovek razgleda fotografije pa ih sklanja, a odmah zatim opet vadi,
ponovo gleda a onda opet sklanja. Jedna debela žena čita italijanske
novine. Jedna mlada devojka sedi sasvim odsutna, potpuno utonula u
svoju tugu.
— Ovi ovde svi su zatražili dozvolu za boravak — reče Klasman — ili
nameravaju da je traže.
— Kakve su isprave za to potrebne?
— Većina još ima pasoš koji važi ili mu je rok istekao a nije
obnovljen. Hi su s nekakvom ispravom i vizom legalno doputovali.
— Onda ovo još nije najgore odeljenje?
— Nije — odgovori Klasman.
Kern primeti da pored muškog osoblja iza šaltera rade i devojke. Lepe
i uredno obučene: većina njih nosi svetle bluze i preko rukava, do
lakata, navlake od crnog satena. Za trenutak učini mu se čudno da iza
šaltera sede neki koji>a je važno da rukave svojih bluza sačuvaju od
male prljavštine, dok se pred njima tiskaju drugi kojima sav život tone u
prljavštinu.
— Poslednjih nedelja je ovde u prefekturi naročito loše — reče
Klasman. — Kad god se u Nemačkoj desi nešto što okolne narode
uznemiri, emigranti prvi ispaštaju. Oni su krivi i jednima i drugima.
Kern primeti pred jednim šalterom čoveka produhovljenog, uskog lica.
Njegove isprave su izgleda u redu; mlada devojka iza šaltera, posle
nekoliko pitanja, primi ih, klimnu mu glavom i poče pisati. Ali Kern
opazi kako se taj čovek, dok je tu samo stajao i čekao, počeo da
preznojava. Velika prostorija je hladna, a on na sebi ima samo tanko
letnje odelo; ali znoj izbija iz svih njegovih pora, lice mu se od znoja si ja
i svetle kapljice cure niz čelo i obraze. Stoji tu, nalakćen na dasku pred
šalterom, nepokretan, učtiv ali nimalo ponizan, spreman da odgovori —
a i želja mu je ispunjena — pa ipak je sav u samrtnom znoju kao da su
ga pržili na nevidljivom vatrištu bezdušnosti. Da je vikao, bunio se ili
bogoradio, Kernu se to ne bi učinilo tako strašno. Ah pošto je bio
uljudan, pribran i dobro se držao, a samo su njegove pore nadvladavale
njegovu volju bilo je to kao da se sam u sebi davi. Bila je to nevolja
samog ljudskog bića koja kao da kapa kroz sve brane.
Činovnica mu, uz nekoliko ljubaznih reči, vrati njegove isprave. On joj
zahvali mekim, odličnim francuskim jezikom i brzo ode. Tek kod izlaznih
vrata dvorane razvi isprave da bi pogledao šta stoji u njima. Bio je to
275
samo plavičast pečat i nekoliko datuma, ali njemu se odjednom učini
kao da je maj i da slavuj slobode zanosno peva u ovoj hladnoj dvorani.
— Da pođemo? — upita Kern.
— Jeste li dovoljno videli?
— Jesam.
Pođoše ka izlazu. Ali zadrža ih gomila siromašnih Jevreja koji ih
opkoliše kao jato raščerupanih gladnih čavki.
— Molim — pomoći. — Starešina istupi, skrušeno šireći ruke,
klanjajući se. — Mi ne govoriti francuski — po-moći — molim čovek —
čovek. . .
— Čovek — čovek — ostali u horu upadoše lepršajući svojim rukama.
— čovek — čovek. . .
Izgledalo je kao da je to jedina nemačka reč koju znaju, jer su
neprekidno nju ponavljali, a pri tom svojim ispijenim žućkastim rukama
pokazivali na sebe, svoje čelo, oči, srce, stalno mekim, prodornim, skoro
milozvučnim glasom pevušeći — čovek — čovek — i samo bi starešina
dodavao „takođe — čovek". Znao je nekoliko reči više.
— Govorite li vi jidiš? — upita Klasman Kerna.
— Ne — odgovori Kern. — Ni reči ne znam.
— Ovo su Jevreji koji govore samo jidiš. Iz dana u dan sede ovde i ne
mogu da se sporazumeju. Traže nekoga ko bi im pomogao kao tumač.
— Jidiš, jidiš! — revnosno je klimao starešina.
— Čovek — čovek — pevušio je lepršavi hor uzbuđenih, izrazitih lica.
—■ Pomoći — pomoći. . . — Starešina pokaza na šaltere — ne — moći
— govoriti — samo — čovek — čovek. . .
Klasman sažaljivo odmahnu rukom. — Ne jidiš.
Čavke opkoliše Kerna. — Jidiš? Jidiš? Čovek. . .
Kern zatrese glavom. Lepršanje prestade. Komešanje zamre. Starešina
još jednom upita, ispružene glave, ukrućen: — Ne?
Kern ponovo zatrese glavom. — Ah — stari Jevrejin podiže ruke do
grudi, vrhovi prstiju dotakoše se, i ruke napra-više mali krov nad srcem.
Stajao je tako, malo nagnut napred kao da očekuje neki glas iz daljine. A
onda se pokloni i polako spusti ruke.
Kern i Klasman napustiše prostoriju. Kada su stigli do prednjeg hodnika
gde se kamena stepeništa stiču, začuše odozgo bučnu muziku. Beše to
ritmička koračnica sa klicanjem trube i snažnim treštanjem drugih
limenih instrumena/a.
— A šta je to? — upita Kern.
— Radio. Gore je smeštena policija. Podnevni koncert.
Muzika se niz stepenice slivala kao penušav potok; zaustavila se u
hodniku, a zatim kao vodopad šiknula kroz široka izlazna vrata. Šikljala
je i prelivala se preko jedne usamljene malene prilike, tamne i bezbojne,
koja se zgrčila na najdonjoj stepenici, kao nepomična crna gužva, malo
uzvišenje sa neumornim, unezverenim očima. Bio je to starac koji se
tako teško odvojio od nemilosrdnog šaltera. Izgubljen i otpisan, šćućurio
se u uglu, ramena uvukao, kolena privukao grudima, kao da nikad više
neće moći da ustane — a preko njega šiklja i trese se muzika u bleštavim
šarenim kaskadama, brekćući od snage, bez sažaljenja i zastoja, kao i
sam život.
— Hajde — reče Klasman napolju — da popijemo jednu kafu.
Sedoše za pleteni sto pred nekim malim bistroom. Kernu laknu pošto
je popio gorku crnu kafu.
— Koja je stanica poslednja? — upita on.
— Poslednja stanica su oni bezbrojni koji negde usamljeni sede i
gladuju — odgovori Klasman. — Zatvori. Stanice podzemne železnice
noću. Novogradnje. Lukovi mostova na Seni.
Kern pogleda na reku ljudi koja se neprekidno tiskala ispred stolova
bistroa. Jedna devojka s velikom kutijom za šešir na ruci nasmeši mu se
u prolazu. Još jednom se okrenu i dobaci mu, preko ramena, letimičan
pogled.
— Koliko vam je godina? — upita Klasman Kerna.
— Dvadeset jedna. Uskoro dvadeset dve.
— Mislio sam. — Klasman promućka šoljicu. — Moj sin je istih
godina kao i vi.
— Je 1* i on ovde?
— Nije — odgovori Klasman — on je u Nemačkoj. Kern ga pogleda.
— To je zlo, mogu da razumem.
— Za njega nije.
— Tim bolje.
— Za njega bi gore bilo da je ovde — reče Klasman.
— Tako? — Kern ga pogleda malo začuđeno.
— Da. Ja bih ga isprebijao i ubogaljio.
274
— Sta?
— Denuncirao me je. Zbog njega sam morao da odem.
— Uh, proklet bio! — uzviknu Kern.
— Ja sam katolik, odan katolik. A moj momak je već godinama bio u
omladinskoj organizaciji tamošnje partije; tamo se to zove stari borac.
Možete misliti da mi se to nije sviđalo i da je mnoga reč pala među
nama. Moj momak je bivao sve drskiji. Jednog dana mi je rekao,
otprilike kao podoficir regrutu, da držim jezik za zube, inače može da mi
se nešto desi. Pretio mi je, razumete li. Ja sam mu opalio šamar. Odjurio
je razjaren i denuncirao me državnoj policiji. Naveo je u zapisnik, od reči
do reči, sve kako sam psovao partiju. Na sreću imao sam tamo
poznanika koji me je smesta telefonski upozorio. Morao sam najhitnije
da odem. Već posle jednog časa došla je po mene patrola — na čelu: moj
sin.
— To nije šala — reče Kern.
Klasman klimnu glavom. — Ali ni za njega neće biti šala ako se ikad
vratim.
— Možda će tada i on imati sina koji će njega denuncirati. Onda
možda komunistima.
Klasman zaprepašćeno pogleda Kerna. — Mislite da će tako dugo
trajati?
— Ne znam. Ne mogu da zamislim da ću se ikad vratiti.
Štajner pričvrsti značku nacionalsocijalističke partije pod levi rever
svog kaputa. — Sjajno, Ber! — reče. — A odakle vam to?
Doktor Ber se nasmeja. — Od jednog pacijenta. Automobilska nezgoda
neposredno pred Murtenom. Stavio sam mu ruku u uloge. U početku je
bio vrlo oprezan i govorio da je preko sve divno; a onda smo popili
nekoliko konjaka i on poče da psuje sav onaj poredak, i ostavi mi za
uspomenu partijsku značku. Na žalost, morao je da se vrati u Nemačku.
— Neka je blagosloven! — Stajner uze sa stola plavi fascikl i otvori ga.
U njemu se nalazio spisak sa kukastim krstom u zaglavlju i nekoliko
propagandnih proglasa. — Držim da je ovo dovoljno. Tome će deset puta
nasesti.
Proglase i spisak dobio je od Bera, kome partijska organizacija iz
Stutgarta već godinama, iz nekog zagonetnog razloga, šalje takve stvari.
Stajner napravi izbor odatle, i sada se spremao za ratni pohod protiv
Amersa. Ber mu je ispričao šta se desilo Kernu.
— Kada ćete na put? — upita ga Ber.
— U jedanaest. Pre toga ću još vama da vratim vašu značku.
— Dobro. Čekaću vas s bocom „fandana".
Stajner ode. Zazvonio je na Amersovim kućnim vratima. Sobarica mu
otvori. — Hteo bih da govorim s gospodinom Amersom — kratko reče. —
Moje ime je Huber.
Devojka iščeze i vati se. — O kakvom pitanju?
„Aha", pomisli Stajner, „to je Kernova zasluga". Znao je da Kerna nisu
pitali. — O partijskom pitanju — kratko izjavi.
Ovoga puta se pojavi sam Amers. Radoznalo upre pogled u Stajnera.
Stajner nemarno podiže ruku. — Partijski drug Amers?
— Da.
Stajner okrenu svoj rever i pokaza značku. — Huber — izjavi. —
Dolazim od partijske organizacije za inostranstvo i imam da vas upitam
za neke stvari.
Amers stade mirno i pokloni se. — Molim, izvolite — gospodine —
gospodine. . .
— Huber. Jednostavno Huber. Vi znate — uši neprijatelja svuda se
nalaze.
— Znam! Naročita mi je čast, gospodine Huberu. Stajner je tačno
predvideo. Amersu ni na kraj pameti nije
bilo da mu ne veruje. Poslušnost i strah od Gestapoa behu mu u
kostima. A sve da je i podozrevao, u Švajcarskoj ne bi ništa mogao protiv
Stajnera. Stajner je imao austrijski pasoš na ime Hubera. Niko ne bi
mogao utvrditi do koje mere je u vezi s nemačkim organizacijama, čak ni
nemačko poslanstvo, koje već odavno nema obaveštenja o svim tajnim
propagandnim merama.
Amers odvede Stajnera u salon. — Sedite, Amersu — reče Stajner, a
sam sede na Amersovu stolicu.
Poče da prelistava po svom fasciklu. — Vi znate, partijski druže
Amersu, da nam je u radu u inostranstvu glavni princip: tiho raditi.
Amers klimnu glavom.
— To smo od vas i očekivali. Nečujan rad. Sada smo čuli da ste vi
ovde s jednim mladim emigrantom izazvali nepotrebnu buku!
275
 Amers đipi sa stolice. — Taj zlikovac! Napravio me bolesnim, i
bolesnim i smešnim, ta bitanga.
— Smešnim? — oštro ga prekide Stajner. — Javno smešnim?
Partijski druže Amersu!
— Ne javno, ne javno! — Amers vide da je pogrešio. Skoro se
sapleo od uzrujanja. — Samo preda mnom, htedoh reći!
Stajner ga prodorno pogleda. — Amersu — reče potom polako — pravi
partijski drug ni pred sobom nikad nije smešan! Sta je s vama, čoveče?
Jesu li demokratske krpice nagrizle vaše ubeđenje? Smešan — takva reč
uopšte ne postoji za nas! Drugi su načelno smešni. Jasno?
— Da, naravno, naravno! — Amers rukom pređe preko čela. Već je
video sebe dopola u koncentracionom logoru radi osveženja svog
ubeđenja. — To je jedini slučaj! Inače sam čvrst kao čelik. Moja odanost
je nepokolebljiva.
Štajner ga pusti da neko vreme govori. Onda mu preseče reč. —
Dobro, partijski druže. Nadam se da se tako što neće ponoviti. Ne vodite
više računa o emigrantima! Jeste li ra-zumeli? Srećhi smo što smo se
njih oslobodili.
Amers revnosno klimnu glavom. Potom ustade i iz ormana donese
kristalnu bocu i dve srebrne, iznutra pozlaćene liker-ske čaše na visokoj
nozi. Štajner s gnušanjem pogleda na taj pribor. — šta je to? — upita.
— Konjak. Mislio sam da bi vam malo osveženja. . .
— Konjak se, Amersu, tako poslužuje kada je vrlo loš — reče Štajner
malo žovijalnije. — Hi članovima nekog društva čednosti. Meni donesite
običnu, ne baš malu čašu.
— Vrlo dobro! — Amers beše ushićen što je led izgleda bio probijen.
Štajner ispi. Konjak je bio prilično dobar. Ali to nije bila Amersova
zasluga. U Svajcarskoj nije bilo lošeg konjaka.
Zatim Štajner izvadi plavi fascikl iz kožne torbe koju je pozajmio od
Bera. — Evo, partijski druže, još nešto uzgred. Strogo poverljivo. Vi znate
da naša propaganda u Svajcarskoj još i sad vrlo loše stoji.
— Da — revnosno potvrdi Amers. — To sam već odavno primetio.
— Dobro — Štajner snishodljivo odmahnu. — To ima da se izmeni.
Treba da se osnuje tajni fond. — Pogleda u spisak. — Imamo već
zamašne priloge. Ali i mali su dobrodošli. Ova lepa kuća je vaša svojina,
je l'te?
— Da. Ima, doduše, dve hipoteke. Praktično, dakle, zapravo banci
pripada — prilično užurbano objasni Amers.
— Hipoteke postoje zbog toga da bi se manji porez plaćao. Partijski
drug koji poseduje kuću nije vetropir koji za ovo nema novac u banci.
Koliku sumu da upišem?
Amers prilično neodlučno pogleda pred sebe. — Ovo baš sada nije loše
za vas — reče Štajner bodreći ga. — Spisak s imenima šaljemo, naravno,
u Berlin. Mislim da bismo vas mogli uneti sa pedeset franaka.
Amersu laknu. Računao je najmanje na sto franaka. Znao je za
nenasitost partije. — Po sebi se razume! — smesta se izjasni. — Ili,
možda, šezdeset — dodade.
— Dobro, dakle, šezdeset. — Štajner upiše. — Imate li, sem Hajnc,
još koje ime?
— Hajnc Karl Gosvin — Gosvin sa jednim s.
— Gosvin je retko ime.
— Da, ali pravo nemačko! Staronemačko. Jedan kralj Gosvin javlja se
već u seobi naroda.
— Verujem.
Amers stavi na sto novčanice od pedeset i deset franaka. Štajner strpa
novac u džep. — Potvrda isključena — reče. — Vi razumete zašto!?
— Po sebi razumljivo! Poverljivo! Ovde, u Svajcarskoj! — Amers
lukavo mignu.
—I više nikakvu nepotrebnu buku, partijski druže! Ne-čujnost je
pola uspeha! Na to stalno mislite!
— Vrlo dobro. Znam to. Ono je bilo samo nesrećan slučaj. Štajner se
vraćao doktoru Beru kroz vijugave ulice. Smeš-
kao se. Rak na jetri! Taj Kern! Kako li će razrogačiti oči kad bude dobio
šezdeset franaka sa ove kaznene ekspedicije!
Neko zakuca. Rut oslušnu prema vratima. Bila je sama. Kern je već od
prepodneva u traganju za poslom. Kolebala se za trenutak. Onda tiho
ustade, ode u Kernovu sobu i za sobom zaključa spojna vrata. Sobe su
ležale oko ugla. To im je preimućstvo za slučaj racije. Moglo se iz svake
sobe izići u hodnik a da ne opazi onaj koji stoji pred drugim vratima.
274
Rut bešumno zatvori spoljna vrata Kernove sobe. Onda prođe kroz
hodnik i zađe za ugao.
Jedan čovek od nekih četrdeset godina stojao je pred njenim vratima.
Rut ga je znala iz viđenja. Stanovao je u hotelu i zvao se Broze. Njegova
žena ležala je bolesna već sedam meseci. Oboje su živeli od male potpore
biroa za pomoć izbeg-licama i nešto novca što su doneli. To nije bila
tajna. U hotelu „Verden" svako je o svakom znao maltene sve.
— Želite li k meni? — upita Rut.
— Da. Hteo bih da vas nešto zamolim. Vi ste gospođica Holand, je
l'te?
— Da.
— Zovem se Broze i stanujem jedan sprat niže — reče čovek
zbunjeno. — Imam bolesnu ženu, a moram da odem da tražim posao. Pa
bih hteo da vas upitam da li biste možda imali malo vremena.
Broze je imao mršavo, izmučeno lice. Rut je znala da skoro svako u
hotelu beži čim bi se on pojavio. Stalno traži društvo za svoju ženu.
— Ona je vrlo mnogo usamljena — a vi znate kako je onda — lako
izgubi nadu. Ima dana — tada je naročito tužna. Ali kad ima kakvo
društvo, odmah je bolje. Mislio sam da biste se možda i vi rado zabavili.
Moja žena je pametna.
Rut je baš počela da se vežba u pletenju pulovera od lake kašmirske
vune; čula je da neka ruska radnja na Jelisejskim poljima kupuje te
stvari pa ih preprodaje po trostrukoj ceni. Htela je da produži s radom i
nije joj se išlo — ali ova očajnička hvala „moja žena je pametna" odluči:
nekako čudno ju je postidela. — Pričekajte trenutak — reče mu — da
uzmem neke stvari, pa ću poći s vama.
Uze vunu i mustru i siđe s Brozeom. Zena je ležala na prvom spratu,
u maloj sobi sa ulice. Brozeovo lice se izmenilo kad je ušao s Rutom. Bio
je ozaren i napregnut. — Lusi, evo gospođice Holand — reče. — Rado bi
htela da ti malo pravi društvo.
Dva tamna oka na voštano bledom licu upraviše se nepover-ljivo
prema Rut. — Onda, ja idem — brzo izjavi Broze. — Doveče ću se vratiti.
Danas će sigurno nešto biti. Do viđenja.
Nasmeši se, mahnu i za sobom zatvori vrata.
— On je išao po vas, je l'te? — malo kasnije upita bleda žena.
U prvi mah Rut htede nešto drugo da odgovori, ali onda samo klimnu
glavom.
— Mislila sam to. Hvala vam što ste došli. Ali mogu i sama biti.
Radite mirno i dalje. Ja mogu malo da odspavam.
— Nemam nikakva posla — odgovori Rut. — Jedino baš sada učim
pletenje. To mogu i ovde. Donela sam svoje pletivo,
— Ima prijatnijih stvari od bavljenja kod bolesnice — umorno reče
žena.
— Svakako. Ali ipak je bolje no sedeti sam.
— Svi to uvek kažu da bi me utešili — promrmlja žena. — Znam ja
da uvek žele da uteše bolesnika. Mirne duše otvoreno kažite da vam je
neprijatno sedeti kod nepoznate i neraspo-ložene bolesnice i da to činite
samo zato što vas je moj muž nagovorio.
— To je tačno — odgovori Rut. — I uopšte nemam nameru da vas
tešim. Ali milo mi je što mogu s nekim da porazgo-varam.
— Pa vi možete i da izlazite! — reče bolesnica.
— Nerado činim to.
Rut podiže oči jer nije bilo odgovora. Ugleda preneraženo lice.
Bolesnica se nalaktila i u nju uprla pogled i odjednom joj suze grunuše
kao planinski brzak. U tren oka lice joj posta preplavljeno. — Bože moj
— zajeca ona. — Vi to kažete tako jednostavno — a ja — kada bih samo
jednom mogla da izi-đem na ulicu.
Spusti se natrag na jastuk. Rut ustade. Videla je kako se tresu sivo-
bela ramena, videla je bednu postelju u prašnjavoj svetlosti popodneva, a
iza toga sunčanu i hladnu ulicu, kuće s malim gvozdenim balkonima, i
visoko iznad krovova jednu ogromnu svetleću bocu — reklama za
aperitiv „dibone", koja besmisleno svetli već posle podne — i za trenutak
učini joj se kao da je sve to vrlo daleko, na nekoj drugoj planeti.
Žena prestade plakati. Polako se uspravi. — Vi ste još uvek ovde? —
upita ona.
— Da.
— Ja sam histerična i nervozna. Imam ponekad takav dan. Molim
vas da mi ne zamerite.
— Neću. Ja sam bila nepromišljena; to je sve.
Rut ponovo sede do postelje. Stavi pred sebe mustru pulovera koju je
donela i poče dalje da pregleda. Bolesnicu i ne pogleda. Nije htela da
ponovo vidi to preneraženo lice. Njeno zdravlje učini joj se hvastavim
prema onom.
275
 — Vi ne držite pravilno igle — reče bolesnica posle nekog vremena. —
Tako vam mnogo sporije ide. Drukčije morate to raditi.
Uze igle i pokaza Ruti. Zatim uze iz njene ruke ispleten komad i stade
ga posmatrati. — Ovde nedostaje jedna petlja — objasni. — To moramo
oparati. Evo, ovako.
Rut podiže pogled. Bolesnica se nasmeši na nju. Njeno je lice sada
pažljivo, prisebno, potpuno obuzeto radom, i ničim ne odaje
malopređašnji ispad. Blede ruke rade lako i brzo. — Tako — reče usrdno
— a sada vi pokušajte.
Broze se uveče vratio. Soba tamna. Samo u prozoru stoji kao jabuka
zeleno nebo i crveno svetleća ogromna boca ,,di-bonea". — Lusi? — upita
on u mrak.
Zena u postelji pokrenu se i Broze sada vide njeno lice, blago
porumenelo od odsjaja svetlosne reklame — kao da se neko čudo desilo
te je odjednom ozdravila.
— Jesi li dobro spavala? — upita je.
— Nisam. Ležim samo.
— Da li je gospođica Holand već davno otišla?
— Ne. Tek pre nekoliko minuta.
— Lusi. — Pažljivo sede na ivicu njene postelje.
— Dragi moj. — Pomilova mu ruku. — Jesi li što postigao?
— Još nisam, ali biće nešto.
Zena je neko vreme ležala i ćutala. — Ja sam, Oto, veliki teret za tebe
— reče potom.
— Kako možeš to reći, Lusi! Šta bih ja radio da tebe nemam?
— Bio bi slobodan. Mogao bi da radiš ono što želiš. Mogao bi i da se
vratiš u Nemačku i tamo radiš.
— Tako?
— Da — reče ona — razvedi se od mene! Tamo će ti čak u veliku
zaslugu upisati što si to uradio.
— Arijevac koji se setio svoje krvi i razveo se od Jevrejke, je li? —
odgovori Broze.
— Tako nekako oni to kažu. Inače nemaju oni ništa protiv tebe, Oto.
— Oni nemaju, ali ja imam protiv njih.
Broze nasloni glavu na uzglavlje postelje. Mislio je o tome kako je
njegov šef došao k njemu u crtačko odeljenje i nadugo govorio o
ondašnjim okolnostima, o njegovoj sposobnosti, i o tome da je šteta što
mora da mu otkaže samo zato što mu je žena Jevrejka. Uzeo je šešir i
otišao. Posle osam dana je svome kućnom vrataru, koji je u isto vreme
bio i kvartovski nastojnik i partijski špijun, razlupao nos zato što je nje-
govu ženu nazvao jevrejskom krmačom. Zamalo da se to nije zlo svršilo.
Srećom je njegov advokat uspeo da dokaže da je portir pri pivu davao
protivdržavne izjave, posle toga portir je nestao iz kuće. Ali njegova žena
nije se više usudila da iziđe na ulicu; nije htela da je bubaju
uniformisani gimnazijalci. Broze više nije mogao da dobije zaposlenje.
Onda su otputovali u Pariz. Žena se uz put razbolela.
Jabučasto zeleno nebo pred prozorom izgubilo je svoju boju. Postalo je
prašnjavo i tamno. — Jesi li imala bolova, Lusi? — upita Broze.
— Ne jake. Samo sam strašno umorna. Iznutra nekako. Broze je
pogladi po kosi. Sijala se bakrenim refleksom od
svetle reklame „dibonea". — Uskoro ćeš opet moći da ustaneš.
Žena polako pokrenu glavu pod njegovom rukom. — Šta bi ovo moglo
da bude, Oto? Nikada mi nije tako bilo. I traje već mesecima.
— Biće da je nešto. Ništa strašno. Žene često ponešto imaju.
— Mislim da više nikad neću ozdraviti — odjednom bez-nadežno
reče žena.
— Sigurno ćeš ozdraviti. I to vrlo brzo. Samo moraš biti hrabra.
Noć se napolju plazala po krovovima. Broze je mirno sedeo, i dalje
glave naslonjene na uzglavlje postelje. Njegovo lice, danju brižno i
uplašeno, postade vedro i spokojno u nejasnoj poslednjoj svetlosti.
— Samo kad ne bih bila takav teret za tebe, Oto.
— Ja te, Lusi, volim — reče tiho Broze, ne menjajući svoj položaj.
— Bolesnu ženu ne može čovek voleti.
— Bolesnu ženu dvostruko čovek voli. Ona je žena a uz to i dete.
— Pa to i jest! — Glas joj se stanjio i umanjio. — Ja ni to nisam!
Nisam ti čak ni žena. Ni to nemaš od mene. Samo sam teret,
ništa drugo!
— Imam tvoju kosu — reče Broze — tvoju voljenu kosu!
— Saže se i poljubi joj kosu. — Imam tvoje oči. — Poljubi joj oči. —
Tvoje ruke. — Poljubi joj ruke. — I imam tebe. Tvoju ljubav. Ili me ti
možda više ne voliš?
Njegovo lice beše tik nad njenim. — Ne voliš me više? — upita je.
— Oto — promrmlja ona blago i gurnu svoju ruku između njega i
svojih grudi.
274
— Ne voliš me više? — upita on tiho. — Reci mi! Mogu da razumem
da žena više ne voli nesposobnog čoveka, koji ne ume ništa da zaradi.
Reci to slobodno, odmah, voljena, jedina moja — s grožnjom reče on
upalom licu.
Odjednom joj suze lako potekoše, a glas joj bi blag i svež.
— Zar me ti, Oto, zaista još voliš? — upita ona s osmehom koji mu je
srce parao.
— Moram li svako veče to da ti ponavljam? Toliko te volim da sam
ljubomoran na postelju u kojoj ležiš. Trebalo bi da ležiš u meni, u mome
srcu i mojoj krvi!
Smeškao se, s namerom da ona to vidi, i ponovo se nagnuo nad nju.
Voleo ju je i ona mu je bila sve — pa ipak je često osećao neobjašnjivo
gnušanje da je poljubi. Mrzeo je sama sebe zbog toga — znao je od čega
ona boluje, i njegovo zdravo telo prosto je bilo jače od njega. Ali sada, u
toplom samilo-snom odsjaju reklame aperitiva, učinilo mu se da je ovo
veče jedno od onih od pre više godina, kao njegov topal i bez-nadežan
odblesak, baš kao i ta crvena svetlost sa krovova preko puta.
— Lusi — promrmlja on.
Ona položi svoje vlažne usne na njegova usta. Mirno je tako ležala i za
kratko vreme zaboravila na svoje izmučeno telo u kome ćelije raka
sablasno i nečujno bujaju, i gde se, pod maglovitim zahvatom smrti,
materica i jajnici polako, kao dogoreli ugalj, raspadaju u siv, bezobličan
pepeo.
, , Kern i Rut su polako prolazili Jelisejskim poljima. Bilo je veče. Izlozi
svetli, kafane pune gostiju, svetlosne reklame plamte, a Trijumfalni luk,
taman kao kapija u nebo, stoji pred jasnim, još i u noći srebrnastim
vazduhom Pariza.
— Pogledaj onamo, desno! — reče Kern. — Vazer i Rozen-feld.
Pred ogronmim izlozima „Dženeral-motorsa" stoje dva mlada čoveka.
Oskudno obučeni. Odela im pohabana, obojica bez ogrtača. Raspravljaju
tako uzrujano da zadugo nisu pored sebe primetili Kerna i Rut. Obojica
su stanovnici hotela „Verden". Vazer je tehničar i komunista, a Rozenfeld
iz bankarske porodice iz Frankfurta, koja stanuje na drugom spratu.
Obojica su automobilski fanatici. Obojica žive tako reći ni od čega.
— Rozenfelde! — reče Vazer navalice — budite samo za trenutak
razboriti. „Kadilak" — dobar za stare ljude, neka je tako! Ali išta ćete s
kolima od šest cilindara. Loču benzin kao krava vodu, a ipak nisu brža.
Rozenfeld zatrese glavom. Kao opčinjem bulji u izlog, sve-tao kao da je
dan, u kome se jedan ogroman crni „kadilak" polako oko sebe vrti na
jednoj ploči u podu. — Neka ždere benzin! — izjavi on žestoko. — Ako će
i buradima. Nije reč o tome! Pogledajte samo kako su vanredno udobna
ta kola! Sigurna i pouzdana kao obrtna oklopna kola!
—■ Rozenfelde, to su argumenti za životno osiguranje, ali ne za auto!
— Vazer pokaza na susedan izlog koji pripada zastupništvu „Lanče". —
Pogledajte ovo! To je rasa i klasa! Samo četiri cilindra, nervozna, niska
beštija, ali kad krene — panteri Njime se možete uza zid popeti ako vam
se prohte!
■— Neću da se penjem uza zid! Hoću da se vozim u „Ric" na koktel! —
odvrati Rozenfeld nepokolebano.
Vazer ne obrati pažnju na upadicu. — Pogledajte Uniju! — zanosno
nastavi. — Kako klizi po zemlji! Kao strela, munja — onaj sa osam
cilindara suviše je glomazan. San od brzine.
Rozenfeld prsnu u podrugljiv smeh. — A kako ćete da uđete u taj dečji
kovčeg? Vazeru, to je auto za LiUputance.
Zamislite: uz vas je lepa žena, a dugačkoj večernjoj haljini, po
mogućstvu čak od zlatnog brokata ili šljokica, sa skupoce-nim krznom;
dolazite iz „Maksima", decembar je, na ulicama sneg, lapavica, a čeka
vas ovaj prevozni radio-aparat — hoćete li da ispađnete još smešniji?
Vazeru se glava zacrvene. — To su ideje kapitaliste! Rozenfelde,
preklinjem vas! Vi sanjate o lokomotivi, a ne o automobilu. Kako može
da vam se dopadne takav mamut? To je za komercijalne savetnike! Pa vi
ste mlad čovek! Ako baš hoćete da imate nešto teško, onda, za ime božje,
uzmite ,,da-lae", taj je rasan i još lako grabi svojih 160 kUometara!
— „Dalae"? — Rozenfeld prezrivo frknu kroz nos. — Svakog trenutka
zamašćene svećice, mislite li to, je li?
— Isključeno ako ga pravilno vozite! To je jaguar, projektil, čovek se
opije već od samog zvuka njegovog motora. IU, ako hoćete nešto sasvim
basnoslovno, onda uzmite novi „super-talbot". Sto osamdeset kilometara
kao od šale! Onda imate zaista nešto!
Rozenfeld vrisnu od uzrujanosti. — „Talbot"! Da, imao bih nešto! Ni na
poklon ne bih primio ta koUca do te mere komprimirana da već u
gradskom saobraćaju proključaju! Ne! Vazeru, ja ostajem pri „kadUaku".
— Ponovo se okrete izlogu „Dženeral-motorsa". — Pogledajte samo taj
kvalitet! Pet godina ne morate ni da otvorite haubu! Komfor, dragi
275
Vazeru, to samo Amerikanci umeju! Motor poslušan i nečujan, uopšte ga
ne čujete!
— Ali, čoveče! — navali Vazer. — Pa ja baš hoću da čujem motor! To je
muzika kad takva snažna mrcina pojuri!
— Nabavite onda sebi traktor! On je još glasniji!
Vazer upre pogled u Rozenfelda. — Slušajte — reče zatim tiho, s
mukom se savlađujući — predlažem vam kompromis: uzmite „mercedes"
sa kompresorom! Težak i pri tom rasan! Pristajete?
Rozenfeld suvereno odmahnu. — Sa mnom nećete uspeti! Nemojte se
truditi! „Kadilak" — ništa drugo! — On se po-
novo udubi u crnu eleganciju ogromnih kola na obrtnoj ploči. Vazer
očajno pogleda okolo. Pri tom primeti Kerna i Rut.
— Slušajte Kerne — reče —- kad biste vi imali da birate između
„kadilaka" i novog „talbota", šta biste vi uzeli? Svakako „talbot", zar ne?
Rozenfeld se okrenu. — „Kadilak", naravno, tu nema sumnje!
Kern se isklibi. — Bio bih zadovoljan i malim „sitroenom".
— ^Sitroenom"? — Oba automobilska entuzijasta pogledaše ga kao
šugavu ovcu.
— A i s biciklom — dodade Kern.
Oba stručnjaka izmeniše brz pogled. — Ah, tako! — reče Rozenfeld
potom, veoma ohlađen. — Vi nemate mnogo smisla za automobile, zar
ne?
— A kanda ni za automobilski sport, je l'te? — dodade Vazer, pomalo
s gađenjem. — Pa da, ima ljudi koji se in-teresuju za marke.
— Taj sam! — izjavi Kern razdragan. — Naročito za neži-gosane.
— Pa, onda izvinite! — Rozenfeld podiže okovratnik svog kaputa. — izvesna srednja dobrota.
Hajdete, Vazeru, da tamo preko pogledamo još i nove modele „alfa
romeo" i „hispano".
Pomireni neznalicom Kernom, odoše ova dvojica složni, u svojim
oveštalim odelima, da bi se prepirali još oko nekih trkačkih kola. Imah
su za to vremena — pošto nisu imali novca za večeru.
Kern je raspoloženo gledao za njima. — čudan je čovek, Rut, zar ne?
Ona se nasmeja.
Kern nikako nije mogao da nađe posao. Svuda se nudio, ali čak ni za
nadnicu od dvadeset franaka nigde nije mogao da se uhlebi. Posle dve
nedelje, bio je potrošen novac koji su imali. Rut je dobila od jevrejskog, a
Kern od mešovitog jevrejsko-
-hrišćanskog komiteta malu potporu; zajedno su imali otprilike pedeset
franaka nedeljno. Kern je govorio s gazdaricom i uspeo da za tu svotu
mogu zadržati obe sobe i da jutrom dobiju malo kafe s hlebom.
Prodao je svoj kaput, kufer i ostatak stvari dobivenih od Pocloha.
Onda počeše prodavati Rutine stvari. Prsten njene majke, haljine i jednu
uzanu zlatnu narukvicu. Nisu bili jako nesrećni zbog toga. Živeli su u
Parizu, i to im je bilo dovoljno. Imali su nadu u sutrašnji dan i osećali se
sklonjeni. U ovom gradu, koji je prihvatio sve emigrante stoleća, prove-
java duh trpeljivosti; u njemu čovek može umreti od gladi, ali progone ga
samo ako je bezuslovno potrebno — a to im se činilo već mnogo.
Maril ih je poveo u Luvr jedne nedelje posle podne kada je ulaz
besplatan. — Zimi vam je nešto potrebno da biste proveli vreme — reče
im. — Problemi emigranata su glad, opstanak i vreme s kojim ne zna šta
da otpočne jer ne sme da radi. Glad i briga za opstanak, dva su smrtna
neprijatelja protiv kojih mora da se bori — ali vreme, silno, prazno,
neiskorišće-no vreme, ono je neprijatelj koji se prikrada i razjeda njegovu
energiju, čekanje koje ga umara, sablasan strah koji ga koči. Ono dvoje
spreda ga napadaju i on mora da se brani ili da propadne — ali vreme
mu prilazi odostrag i rastvara krv. Vi ste mladi. Nemojte dreždati po
kafanama, ne jadi-kujte, ne dopustite da vas život zamori. Ako vas
kadgod stegne zlo, idite u veliku čekaonicu Pariza: u Luvr. Zimi je dobro
ložen. Bolje je tugovati ispred Delakroa, Rembranta ili van Goga, nego uz
čašu rakije ili u krugu nemoćnog jadanja i besa. To vam kažem ja, Maril,
koji takođe radije sedim uz čašu rakije. Inače vam ne bih održao ovaj
poučan govor.
Prolazili su kroz veliku umetničku sanjariju Luvra — pored stoleća,
mimo kamene egipatske kraljeve, grčke bogove, rimske cezare — pokraj
vavilonskih oltara, persijskih tepiha i flamanskih goblena — pored slika
najvećih srca, pored Rembranta, Goje Greka, Leonarda, Direra — kroz
beskrajne dvorane i hodnike, sve dok nisu stigli do prostorija gde vise
slike impresionista.
Sedoše na jedan od onih divana koji stoje u sredini. Sa zidova blistaju
pejsaži Sezana, van Goga i Monea, igračice Degaa, Renoarove pastelne
glave žena, a šarolike scene Ma-nea. Tiho je, nema nikoga sem njih, i
polako se u Ruti i Kernu javi osećanje kao da sede u nekoj začaranoj
274
kuli a slike da su prozori u daleke svetove — u vrtove ozbiljne životne
naslade, u duboka osećanja, velike snove i nerazoriv kutak duše, daleko
od samovolje, straha i bespravlja.
— Emigranti! — reče Maril. — Svi ovi takođe su bili emigranti!
Gonjeni, ismevani, izbacivani, često bez stanka, iz-gladneli, poneki
napadani i ignorisani od svojih savremenika, bedno živeli, bedno umrli
— ali pogledajte šta su stvorili! Kulturu sveta! To sam hteo da vam
pokažem.
Skide naočari i brižljivo ih očisti. — Koji vam je najjači utisak od tih
slika? — upita on Rut.
— Spokojstvo — izjavi ona odmah.
— Spokojstvo. Mislio sam da ćete reći: Lepota. Ali tačno je —
spokojstvo je danas lepota. Naročito za nas. A vaš utisak, Kerne?
— Ne znam — reče Kern — voleo bih da je jedna od njih moja pa da
je prodam da bismo imali od čega da živimo.
— Vi ste idealista — odvrati Maril.
Kern ga sumnjivo pogleda. — Ozbiljno mislim — reče Maril.
— Znam da je to glupo. Ali zima je i hteo bih da Ruti kupim kaput.
Kern dođe sam sebi prilično budalast, ali mu zaista ništa drugo nije
palo na um, a i celo vreme je o tome mislio. Odjednom, na svoje
iznenađenje, oseti Rutinu ruku u svojoj. Ozarila ga je svojim pogledom i
čvrsto se naslonila na njega.
Maril opet stavi naočari. Onda pogleda naokolo. — Čovek je velik u
svojim krajnostima — reče. — U umetnosti, ljubavi, gluposti, mržnji,
egoizmu, čak i u žrtvovanju — ali ono što svetu najviše nedostaje, to je
Kern i Rut su završili večeru. Sastojala se iz kakaoa i hle-ba, i bila im
je u poslednjoj nedelji jedini dnevni obrok, izuzevši jutrom solju kafe i
dva brioša koje je Kern uspeo da unese u cenu sobe.
— Danas hleb ima ukus bifteka — reče Kern. — Dobrog, sočnog
bifteka s prženim lukom odozgo.
— Ja nalazim da ima ukus pileta — odvrati Rut. — Mladog pečenog
pileta sa svezom zelenom salatom.
— Moguće. Možda na tvojoj strani. Daj mi jednu krišku odatle. Lako
bih mogao da podnesem još i malo pečenog pileta.
Rut odseče debelu krišku od dugačkog, belog francuskog hleba. —
Evo — reče. — Ovo je batak. Ili bi više voleo grudi?
Kern se nasmeja. — Da nemam tebe, Rut, ja bih se sada s bogom
kavžio!
— A ja bez tebe, ležala bih u postelji i lelekala.
Neko zakuca. — Broze — reče Kern prilično nevoljno. — Naravno baš
u trenutku najnežnijih ljubavnih izjava!
— Slobodno! — viknu Rut.
Vrata se otvoriše. — Ne! — uzviknu Kern. — Pa to je nemoguće! Ja
sanjam! — Ustao je tako obazrivo kao da se boji da ne odagna fantoma.
— Štajner! — viknu Kern. — Gospode bože, pa ovo je Štajner.
— Dobro pamćenje je osnova prijateljstva — i propast ljubavi —
dobaci Štajner. — Oprostite, Rut, što ulazim sa sen-tencijom — ali baš
sad sam dole sreo svoga starog poznanika Marila; onda je to neizbežno.
— Odakle dolaziš? — upita ga Kern. — Pravo iz Beča?
— Iz Beča. Zaobilazno, preko Murtena.
— šta? — Kern ustuknu jedan korak. — Preko Murtena?
Rut se nasmeja. — Murten je, Stajneru, mesto našeg srama. Tamo
sam se ja razbolela — a ovog starog pograničnog putnika ulovila je
policija. Murten —■ neslavno ime za nas.
Stajner se nasmeši. — Zbog toga sam ja bio tamo! Osvetio sam vas,
deco. — Izvadi svoj novčanik i izvuče šezdeset švaj-carskih franaka. —
Evo. To iznosi četrdeset dolara ili oko trista pedeset francuskih franaka.
Poklon od Amersa.
Kern ga pogleda ne shvatajući. — Amers? — reče. — Trista pedeset
franaka?
— Objasniću ti kasnije, derane. Skloni ih. A sada prvo da vas
pogledam! — Promotri oboje. — Upalih obraza, neishra-njeni, kakao na
vodi kao večera — i nikom se ovde niste ni jednom reči požalili? Je 1'
tako?
— Još nismo — odgovori Kern. — Kad god smo bili blizu toga, pozvao
bi nas Maril na ručak. Kao da ima šesto čulo.
— Ima on još jedno više. Za slike. Nije li vas posle ručka odvukao u
muzej? To je obično ispaštanje za ono?
— Da. Odveo nas je Sezanu, van Gogu, Moneu, Renoaru i Degau —
reče Rut.
275
 — Aha! Ka impresionistima. To znači da ste s njim ručali. A za večeru
odvuče ka Rembrantu, Goji i Greku. Ali sada, deco, napred, oblačite se.
Restorani grada Pariza sjajno su osvetljeni i čekaju nas!
— Mi smo baš . . .
— Vidim! — prekide ga Stajner ljutito. — Odmah se oblačite! Plivam
u novcu.
— Mi smo već obučeni.
— Ah, tako! Kapute prodali nekom jednoverniku koji vam je sigurno
podvalio.
— Ne — reče Rut.
— Ali, dete, ima i nepoštenih Jevreja! Ma koliko da mi je sada sveto
vaše pleme kao mučenički narod. Dakle, hajdemo! Za večerom ćemo
pokrenuti rasni problem pečenih pilića.
— Dakle, pričajte sada kako je — reče Stajner posle večere.
— Kao da je ukleto — poče Kern. — Pariz je ne samo grad toaletne
vode, sapuna i parfema, već i ziherica, vezica, dugmadi, a, kanda, i
svetačkih slika. Trgovina ovde skoro sasvim otpada. Oprobao sam mnogo
šta — sudove prao, korpe s voćem teglio, adrese pisao, igračkama
trgovao — ali još ni u čemu čestitom nisam uspeo. Uvek se samo
slučajno ponešto našlo. Rut je četrnaest dana spremala jednu
kancelariju, a onda je firma propala i ona nije ništa dobila. Za pulovere
od kašmirske vune plaćali su joj tek toliko da je mogla da kupi novu
vunu. Prema tome. . .
On ostavi svoj kaput. — Usled toga, eto, na sve strane jurim kao
bogat Amerikanac. Divno je kad čovek nema ogrtač. Možda će i tebi,
Stajneru, isplesti takav pulover.
— Imam vune još za jedan — reče Rut. — Crne, doduše. Volite li
crnu?
— Još kako! Pa mi živimo na crno. — Stajner zapali cigaretu. — Već
vidim! Vi ste svoje kapute prodali ili založili?
— Prvo založili pa onda prodali.
— U redu. Prirodan put. Jeste li kadgod već bili u kafani „Moriš"?
— Nismo. Samo u „Alzasu".
— Dobro. Onda ćemo prvo do „Morisa". Tamo je Dikman. On zna sve.
I o ogrtačima. A hteo bih i da ga nešto važno pitam. O svetskoj izložbi
koja će ove godine da se održi.
— Svetska izložba?
— Da, bepče — odgovori Stajner. — Tu će, naime, posla da bude. A
za isprave kanda ne pitaju baš potanko.
— Otkad si ti, upravo, već u Parizu, Stajneru? Kako sve
znaš?
■— Četiri dana. Prethodno sam bio u Strasburu. Imao sam tamo
nešto da obavim. Vas sam našao preko Klasmana. Sreo sam ga u
prefekturi. Pa ja, deco, imam pasoš. Za koji dan use-liću se
u ,.Internacional". Dopada mi se ime.
Kafana „Moriš" liči na kafanu „Sperler" u Beču i kafanu „Grajf" u
Cirihu. Tipična emigrantska berza. Štajner poruči za Rut i Kerna kafu,
pa onda pređe do jednog starijeg čoveka. Neko vreme su se njih dvojica
razgovarali, a onda onaj čovek ispitujući pogleda Kerna i Rut i ode.
— To je Dikman — reče Štajner. — On zna sve. Tačno je ono sa
svetskom izložbom. Inostrani paviljoni već se zidaju. Plaćaju inostrane
vlade. Delom dovode svoje radnike — ali za proste radove, zemljane i
slične, uzimaju ljude odavde. I tu leži naša velika šansa! Pošto inostrani
komiteti plaćaju radnike, Francuzi se malo brinu o tome ko tu radi.
Sutra ujutru idemo onamo. Već je zaposlen izvestan broj emigranata. Mi
smo jevtiniji od Francuza — to je naše preimućstvo!
Dikman se vrati. Nosio je preko ruke dva kaputa. — Mislim da će
odgovarati.
— De, probaj ovaj kaput — reče Štajner Kernu. — Prvo ti. Zatim Rut,
ovaj drugi. Otpor je besmislen.
Kaputi su tačno odgovarali. Rutin je čak imao mali olinjao krznen
okovratnik. Dikman se blago nasmeši. — Moje oko — reče on.
— Jesu li to, Hajnrihu, tvoje najbolje prnje? — upita Štajner.
Dikman ga malo uvređen pogleda. — Ogrtači su dobri. Nisu novi, to je
jasno. Ovaj sa krznenim okovratnikom, štavi-še, potiče od jedne grofice.
Iz emigracije, naravno — dodade kao odgovor na Štajnerov pogled. —
Pravi rakun, Jozefe, ne kunić!
—U redu. Uzećemo ih. Sutra ću doći i onda ćemo o tome još
razgovarati.
— Nije potrebno. Možeš ih i bez toga uzeti. Mi i tako imamo još
obračun.
— Glupost.
— Ipak. Uzmi ih i zaboravi. Bio sam onda u gadnom sosu. Gospode
bože!
274
— Kako je inače? — upita ga štajner.
Dikman sleže ramenima. — Stiže za decu i mene. Ali odvratno je živeti
ovako, kao u stalnom grču.
Štajner se nasmeja. — Ne budi sentimentalan, Hajnrihu! Ja sam
falsifikator isprava, varalica u kartama, skitnica, naneo sam telesne
ozlede, opirao se državnoj vlasti, i još mnogo šta — pa ipak mi je savest
mirna.
Dikman klimnu glavom. — Moja najmlađa je bolesna. Grip. Groznica.
Ali kod dece groznica nije opasna, je li?
Prodorno pogleda Štajnera. Ovaj zatrese glavom. — Nagao proces
ozdravljenja, inače ništa.
— Hoću večeras ranije da odem kući.
Štajner poruči sebi konjak. — Bepče — obrati se Kernu. — I ti ćeš
jedan?
— Slušaj, Štajneru — poče Kern.
Štajner odmahnu. — Ne govori! Božični pokloni koji me ništa ne staju.
Videli ste. Jedan konjak, Rut? Da, je l'te?
— Da.
— Novi ogrtači! Posao u izgledu! — Kern popi svoj konjak. — Život
počinje da postaje zanimljiv.
— Ne zavaravaj se! — isklibi se Štajner. — Kasnije, kada budeš
imao dovoljno posla, tebi će vreme kad nisi smeo da radiš
izgledati kao najzanimljiviji deo tvog života. Divna priča za
unuke koji se kod tvojih nogu igraju. Onda u Parizu . . .
Dikman prominu. Pozdravi ih umorno i ode prema izlazu.
— Bio je nekad socijaldemokratski gradonačelnik. — štajner pogleda
za njim. — Petoro dece. Zena umrla. Dobar prosjak. Ali s dostojanstvom.
Zna sve. Malo previše osećajna duša, kao što je čest slučaj kod
socijaldemokrata. Zato su tako loši političari.
Kafana poče da se puni. Dolazili su spavači da bi za noć ugrabili
mesta po uglovima. Štajner popi konjak. — Ovaj gazda je divan.
Dozvoljava da spava svako ko nađe mesto. I to badava. Di za solju kafe.
Kad ovakvi ćumezi ne bi postojali, mnogima bi gadno bilo.
On ustade. — Da pođemo, deco.
Iziđoše. Bilo je vetrovito i hladno. Rut podiže rakunski oko-vratnik
svoga novog ogrtača i čvrsto ga privi oko vrata. Nasmehnu se Stajneru.
On klimnu glavom. — Toplina, mala Rut! Sve na ovom svetu zavisi samo
od malo topline.
Mahnu jednoj staroj cvećarki koja se gegala u prolasku mimo njih.
Ona dokaska. — Ljubičice — kreštala je. — Sveže ljubičice sa Rivijere.
— Kakav grad! Ljubičice nasred ulice u decembru!
Stajner uze jednu kiticu i dade je Rut. — Ljubičasta sreća! Zaludno
cvetanje! Zaludne stvari! Pružaju, inače, najviše topline! — Namignu
Kernu. — Pouka za život, rekao bi Maril.
Sedeli su u kantini svetske izložbe. Bio je dan isplate. Kern poreda
oko svog tanjira tanke novčanice. — Dve stotine sedamdeset franaka! —
reče. — Zarađeno za nedelju dana! I to već treći put! Prosto — bajka.
Maril ga je neko vreme s uživanjem posmatrao. Onda diže čašu prema
Stajneru. — Pa popijemo, dragi Huberu, gutljaj odvratnosti prema
hartiji! Prosto je neverovatno kakvu je moć stekla nad čovekom! Naši
praoci drhtali su od groma i munje, od tigra i zemljotresa — kasniji preci
od mača, razbojnika, kuge i boga — a mi drhćemo od štampane hartije,
bilo da je novčanica ili pasoš. Neandertalca su ubijali močugom; Rimlja-
nina mačem; čoveka u srednjem veku ubijala je kuga — a nas već
komadom hartije moguće je zbrisati.
— Ili oživeti — dodade Kern posmatrajući oko svog tanjira poredane
banknote Francuske banke.
Maril ga iskosa pogleda. — Sta veliš za ovog dečaka! — upita Stajnera.
— Biće nešto od njega, je li?
— Još kako! Razvija se na oštrom vetru tuđine. Dobij a već i bodove.
— Znao sam ga još kao dete — reče Maril. — Nežan i željan utehe.
Pre samo nekoliko meseci.
Stajner se nasmeja. — On živi u labilnom stoleću. Tu se lako propada
— ali i brzo raste.
Maril popi gutljaj lakog crnog vina. — Labilno stoleće! — ponovi on. —
Veliko vrenje! Ludvig Kern, mladi vandal druge seobe naroda.
— Nije tačno —■ odgovori Kern. — Ja sam mladi poluheb-rejac
druge seobe iz Egipta!
Maril prekorno pogleda Stajnera. — Vaš učenik, Huberu — reče.
275
 — Ne — aforističnost ima od tebe, Marile! Uostalom, osigurana
nedeljna plata podiže duh svakog čoveka. Neka živi povratak izgubljenih
sinova plati! — Štajner se obrati Kernu. — Strpaj, bepče, novac u džep,
inače će odleteti. Novac ne voli svetlost.
— Daću ga tebi — reče Kern. — Onda ga odmah nema. I tako još
mnogo više imaš od mene da dobiješ.
— Usudi se samo! Još nisam ni izdaleka dovoljno bogat da bih
uzimao novac natrag.
Kern ga pogleda pa onda strpa novac u džep. — Dokle su danas
radnje otvorene? — upita.
— Zašto?
— Pa danas je Silvesterovo veče.
— Do sedam, Kerne — reče Maril. — Hoćete li da kupite rakije za
večeras? Jevtinija je ovde u kantini. Odličan rum „martinik".
— Ne, neću rakiju.
— Aha! Vi kanda hoćete da poslednjeg dana u godini krenete
stazama građanske sentimentalnosti, je li?
— Tako nešto. — Kern ustade. — Hoću do Salomona Levi-ja. Možda
je danas i on sentimentalan pa ima labilnije cene.
—U labilnom stoleću cene rastu — odvrati Maril. — Ali samo
napred, Kerne! Navika nije ništa — podstrek je sve! I gledajte da usled
cenkanja ne zaboravite — u osam sati je kod „Tetke Margo" večera starih
emigrantskih ratnika!
Salomon Levi bio je živ, lasičast čovečuljak s retkom kozjom bradicom.
Stanovao je u mračnoj zasvođenoj prostoriji, među satovima, muzičkim
instrumentima, starim tepisima, uljanim slikama, pokućanstvom,
gipsanim patuljcima i porce-lanskim životinjama. U izlogu behu bez
ikakvog reda nagomilani: jevtine imitacije veštačkog bisera, srebrom
optočen stari nakit, džepni satovi i stari novac.
Levi je odmah poznao Kerna. Imao je pamćenje kao glavna knjiga i
tome zahvaljujući obavljao je mnoge dobre poslove.
— Sta je? — upita, odmah spreman za borbu, jer je otprve pretpostavio
da Kern hoće opet nešto da proda. — U zlo doba dolazite!
— Sta? Zar ste prsten već prodali?
— Prodali, prodali? — kukao je Levi. — Prodali, rekoste, ako nisam
pogrešno čuo. Ili se varam?
— Ne varate se.
— Mladiću — Levi je dalje ziparao — zar ne čitate novine? Živite li na
Mesecu pa ne znate šta se u svetu zbiva? Prodali! Takve stare trice!
Prodali! Kako to kažete, tako nadmoćno kao Ročild. Znate li šta je
potrebno da bi se nešto prodalo? — Namerno zastade, pa onda patetično
objasni: — Da stran čovek dođe i nešto zatraži, pa da izvuče iz džepa
novčanik — Levi izvadi buđelar — i da ga otvori — on ga otvori — i da
izvadi gotov, čist novac — on izvuče novčanicu od deset franaka — i da
ga položi — on izgladi novčanicu — i onda ono glavno — Levijev glas ispe
se u falset — da se od njega trajno rastane!
Levi skloni novčanicu. — A za šta? Za nekakvu ludost, za neku stvar.
Gotov, čist novac! Prosto da se čovek smeje! Samo luđaci i neznabošci to
rade. Ili ja, nesrećnik, s mojom poslovnom strašću. Dakle, šta imate ovog
puta? Mnogo ne mogu dati. E, pre četiri nedelje, tada je još bilo dobro
vreme.
— Neću ništa da prodam, gospodine Levi. Hteo bih da otkupim
prsten.
— Sta? — Levi za trenutak razjapi usta kao gladna žu-tovoljka u
gnezdu. Brada mu je bila kao gnezdo. — Ah, znam već, hoćete
da trampite. Ne-e, mladiću, znam ja to! Pre nedelju dana imao
sam i maler s time, sat — dobro, nije više radio, ali sat je ipak
sat — za bronzani pribor za pisanje i naliv-pero sa zlatnim
vrhom. Sta da vam kažem? Nasamarili me, mene slepo
poverljivu budalu — naliv-pero ne funkcioni-še. Dobro, i sat
najviše ako četvrt časa radi, ali to nije ni približno kao ono
kada sat ne radi ili naliv-pero ne piše. Sat ipak ostaje sat, ali
274
naliv-pero, prazno, na šta to liči? Pa to je besmislica, to je kao
da ga uopšte nema. A šta ste hteli da trampite?
— Uopšte ništa, gospodine Levi. Rekoh da bih da kupim. Da kupim.
— Novcem?
— Da, gotovim novcem.
— Aha, znam već! Naravno, nekakav mađarski ili rumun-ski ili
obezvređen austrijski novac ili inflacione novčanice; ko bi se tu snašao!
Baš nedavno je neki s uvoštenim brcima kao Karlo Veliki. . .
Kern izvadi novčanicu od sto franaka i stavi novčanik na sto. Levi se
skameni i ispusti visok zvižduk. — Vi ste pri novcu? Ovo je prvi put da
tako što vidim! Mladiću — policija.
— Zarađeno! — reče Kern. — Pošteno zarađeno. A sad, gde je prsten?
— Samo časak! — Levi otrča i vrati se s prstenom Rutine majke.
Očisti ga rukavom, pažljivo duhnu na njega, još jednom ga protrlja, pa
onda ga stavi na komadić somota, kao da je dijamant od dvadeset četiri
karata. — Le-ep komad — pobožno reče. — Pra-ava retkost!
— Gospodine Levi — reče Kern. — Onda ste nam za prsten dali sto
pedeset franaka. Ako ja vama dam sto osamdeset, zaradili ste dvadeset
procenata. To je dobar predlog, zar ne?
Levi nije ništa čuo. — Kakav komad! Da se čovek u njega zaljubi —
sanjario je zanesen. — Nije to moderni bofl. Roba! Prava roba! Hteo sam
da ga za sebe zadržim. Imam takvu malu zbir čiču, privatnu, za sebe
lično!
Kern izbroja na sto stotinu i osamdeset franaka.
— Novac! — prezrivo reče Levi. — Šta je danas novac? Tako
obezvređen! Dragocene stvari, to da. Takav prstenčić, da uživa čovek u
njemu, a i vrednost mu skače. Dvostruka radost! A baš je zlato jako
skočilo — reče zamišljen. — Četiri stotine franaka bilo bi malo za tako
lepo parče. Za njega bi se mogla dobiti ljubiteljska cena.
Kern se uplaši. — Gospodine Levi!
— Covek sam — reče Levi odlučno — rastaču se od njega. Hoću da
vas obrađujem. Neću ništa da zaradim, jer danas je Silvesterovo! Trista
franaka, svršeno, pa ma i iskrvavio.
— Pa to je dvostruko! — uzviknu Kern ogorčen.
— Dvostruko, vi to kažete a ne znate šta govorite. A šta je dvostruko?
Dvostruko je polovina, rekao je još rabi Mihael iz Hovorodke. Jeste li vi,
mladiću, ikada čuli za izdatke? I to koliko! Porez, kirija, ugalj, dažbine,
gubici! Za vas to nije ništa, ali za mene je ogromno! To se svakog dana
pridodaje na takav prstenčić!
— Ja sam ubogi đavo, emigrant.
Levi odmahnu. — A ko nije emigrant? Onaj koji hoće da kupi uvek je
bogatiji od onog koji mora da proda. No, ko od nas dvojice hoće da kupi?
— Dvesta franaka — izjavi Kern — i to je poslednje.
Levi uze prsten, duhnu na njega i odnese ga. Kern uze novac i pođe ka
vratima. Kad ih je otvorio, Levi viknu iz pozadine: — Dvesta pedeset, zato
što ste mladi i što hoću da budem dobrotvor!
— Dvesta — doviknu s vrata Kern.
— Šalom alehem! — pozdravi ga Levi.
— Dvesta dvadeset.
— Dvesta dvadeset i pet, časno i iskreno, jer sutra moram da platim
kiriju.
Kern se vrati i položi novac. Levi upakova prsten u malu kutiju. —
Kutijicu imate zabadava — reče — a i lepu plavu vatu. Upropastili ste
me!
— Pedeset procenata — progunđa Kern. — Kaišar! Poslednju reč Levi
uopšte nije primio na znanje. — Verujte
mi — odvrati on sasvim iskreno — u Ri de la pe, kod Kartjea, takvom
prstenu cena je šest stotina. Vredi trista pedeset. Ovog puta istinski.
Kern se odveze do hotela. — Rut! — reče još s vrata. — Silno nam ide
nabolje! Evo! Poslednji mohikanac se vratio. Rut otvori kutiju i pogleda
unutra. — Ludviže!
275
 — Nepotrebne stvari, ništa drugo! — brzo i zbunjeno izjavi Kern. —
Kako ono kaže Štajner? One pružaju najviše topkne. Htedoh i ja da
okušam. A sad ga natakni! Večeras ćemo svi zajedno večerati u
restoranu. Kao pravi radnici s nedeljnom platom!
Bilo je deset sati uveče. Štajner, Maril, Rut i Kern sedeli su kod „Tetke
Margo". Kelneri počeše da skupljaju stolice i čiste pod metlom od pruća i
vodom. Mačka na kasi protegli se i skoči. Gazdarica je spavala čvrsto
umotana u pletenu jaknu. Samo pokatkad bi otvorila jedno oko.
— Čini mi se da hoće da nas izbace odavde — reče Štajner i viknu
kelnera. — A i vreme je. Moramo do Edite Rozenfeld. Danas je tata Moric
stigao.
— Tata Moric? — upita Rut. — Ko je to?
— Tata Moric je veteran emigranata — odgovori Štajner.
— Sedamdeset i pet godina star, mala Rut. Poznaje sve granice, sve
gradove, sve hotele, sve pansione i privatna svratišta u kojima se može
neprijavljeno stanovati, pa i zatvore u pet kulturnih država. Zove se
Moric Rozental i poreklom je iz Godesberga na Rajni.
— Onda ga poznajem — reče Kern. — Jednom sam s njime išao iz
čehoslovačke u Austriju.
— A ja iz Svajcarske u Italiju — dodade Maril.
Kelner donese račun. — I ja sam s njime prelazio nekoliko granica —
reče Štajner. — Imate li bocu konjaka da ponesem?
— upita zatim kelnera. — „Kurvoazje"? Po kupovnoj ceni, naravno.
— Jedan trenutak. Da pitam gazdaricu.
Kelner ode do usnule pletene jakne. Ona otvori jedno oko i klimnu
glavom. Kelner se vrati, uze jednu bocu s police i dade je Štajneru koji je
stavi u džep svog ogrtača.
U tom trenutku otvoriše se vrata sa ulice i uđe jedna prilika kao
senka. Gazdarica pogladi usta, zevnu i otvori oba oka.
Kelneri se namrgodiše.
Covek koji je ušao prođe nemo, kao mesečar, kroz celu dvoranu i ode
do velikog roštilja gde se iznad užarenog ću-mura nekoliko pilića
vrtelo na ražnju.
73
Čovek poče rendgenskim očima da merka piliće. — Koliko staje ovo?
— upita zatim kelnera.
— Dvadeset šest franaka.
— A ovo?
— Dvadeset šest franaka.
— Staje li svako dvadeset šest franaka?
— Da.
— Zašto mi to niste odmah rekli?
— Jer me to niste odmah pitali.
Čovek podiže pogled. Kroz njegovo mesečarstvo za trenutak probi
zdrav bes. Onda pokaza na najveće pile.
— Dajte mi ovo!
Kern gurnu Štajnera. Štajner je pažljivo posmatrao. Oko njegovih
usana mišići su podrhtavali.
— Sa salatom, prženim krompirom, pirinčem? — upita kelner.
— Ni s čim. S nožem i viljuškom. Dajte ga ovamo.
— Kokoš! — prošapta Kern. — Stara Kokoš, zaista! Štajner klimnu
glavom. — On je! Kokoš iz zatvora u Beču. čovek sede za sto. Izvadi
novčanik i prebroja novac. Onda
ga opet skloni i svečano razvi salvet. Pred njim se sjaktilo pečeno pile.
Podiže ruke kao sveštenik kad hoće da blagoslovi. Snažno, divlje
zadovoljstvo zračilo je od njega. Onda prenese pile sa činije na svoj
tanjir.
— Da mu ne smetamo — tiho se nasmeja Štajner. — Sigurno je
mučno zaradio svoje pečeno pile.
— A ja predlažem da se smesta izgubimo! — dodade Kern. —
Dosad sam ga dvaput sreo. Oba puta u zatvoru. Svaki put je
uhapšen baš kad je hteo da jede pečeno pile. Prema tome,
policija bi morala svakog časa doći!
štajner se nasmeja. — E, onda napred! Bolje da novu godinu
dočekamo kod onih koje je sudbina lišila nasleđa nego u policijskoj
stanici prefekture!
A 309
 K renu š e. Ko d vr a t a s e j oš j ednom okr etoš e. Ko koš j e ba š od — Jesi li je još video?
tr u pa o dvaj a o sm e đi , r sk avi bat a k, po sm a t ra o ga ka o h o do ča sn i k — Da, kratko vreme pre no što je otputovala iz Ciriha. Bila je
svet i g ro b, pa onda za g r i z e u nj ega , pr vo s pobož no šću , a z at i m presrećna što su svi njeni smešteni.
odl u čno i s g r dnom prož d rl j i vo šću . — Znate li što o Jozefu Fesleru? — upita Klasman. — Čekao je u
Cirihu na dozvolu za boravak.
— Fesler se sa svojom ženom ubio — odgovori Moric Rozental tako
Edita Rozenfeld bila je ljupka seđa žena od šez d eset š est mirno kao da priča o gajenju pčela. Nije ni pogledao Klasmana. Gledao
g odi na . P re dve g odi ne u Pa r i z j e došl a sa s edm or o d ece . Še sto ro je na vrata. Klasman nije odgovorio. Niti iko od ostalih. Samo je za
j e sm e st i l a . Naj st a r ij i si n ot i ša o j e ka o l eka r u ki ne ski ra t — trenutak nastala tišina. Svako se pravio kao da nije ništa čuo.
n a j s t a r i j a k ć i , b i v š i fi l o l o g u B o n u , d o b i l a j e , p r e k o k o m i t e t a z a — Da li ste negde sreli Jozefa Fridmana? — upita Broze.
iz b eg l i ce, m e sto ka o so ba r i ca u Š kot s koj — dr u g i si n j e u Pa r i z u — Nisam, ali znam da je u zatvoru u Salcburgu. Njegov brat vratio se
po l o ž i o d r ž avn i i spi t i z pr ava , a l i n ij e do bi o pr avo pra kse i ot i ša o u Nemačku. Izgleda da je sada u jednom koncentracionom logoru za
j e z a kel ner a u h otelu „ Karlton" u Kanu — treći se j avi o u prevaspitavanje.
st r a na čku l eg ij u — on aj z a nj i m i s el i o s e u B ol i vij u — a dr u ga Moric Rozental uze čašu obema rukama, pažljivo kao putir, i stade
kći ž i vi na j e dnoj pl a nt a ž i na ra n dž i u Pa l est i ni . O st a o j oj j e polako piti.
sa m o naj m l a đi si n . Za nj ega kom i tet z a iz b eg l i ce t ra ž i m og u ćnost — Sta upravo radi ministar Althof? — upita Maril.
da ka o šo fer od e u Me ksi ko . — Njemu je sjajno. Postao je taksi-šofer u Cirihu. Ima dozvolu za
St a n Edi te Roz e nfel d sa stoj a o se iz d ve so be — ve će , z a nj u , i boravak i rad.
manje, u koj oj st a nu j e poslednji sin, auto-fanatik Maks Ro- — Naravno! — reče komunista Vazer.
z e n f e l d . K a d a s t i g o š e , S t a j n e r, M a r i l , K e r n i R u t , u d v e m a s o - — A Bernštajn?
ba ma bi l o j e već o ku pl j e no ne ki h d va de set os oba — s ve sa m e — Bernštajn je u Austriji, njegov otac u istočnoj Africi. Maks Maj bio
iz b eg l i ce i z Nem a čke, neki s doz vol om z a ra d , a ve ći na bez nj e. je naročite sreće;- postao je asistent jednog zubara u Bombaju. Na crno,
O ni koj i su bi l i u m og u ćnost i , donel i su pone što z a pi ć e; skoro naravno, ali ima da jede. Leven-štajn je naknadno položio sve engleske
svi j evt i no cr no fr a ncu s ko vi n o. Me đu nj i m a su se del i , ka o d va advokatske ispite i sada je advokat u Palestini. Glumac Hansdorf je u
pod bočna st u ba , St aj n er i Ma r i l sa s voj i m konj a kom . I z da šno su državnom pozorištu u Cirihu. Storm se obesio. Jesi li, Edita, poznavala
ga toči l i da bi pr edu pr edi l i i z l i šnu sent i m ent a l nost . u Berlinu državnog savetnika Bindera?
Moric Rozental je došao u j eda na est sati. Ker n ga jedva — Jesam.
poz na de. Iz g l eda ka o da j e u toku ne pu ne g odi n e da na o st a - reo — Razveo se. Zbog karijere. Bio je oženjen jednom Open-hajmerovom.
za de set godina. Lice žuto, bez kapi kr vi, i s mukom hoda Zena se, zajedno s dvoje dece, otrovala.
osl onj en na št a p od a bono sa sa st a rom od nom r u čkom od sl o nove Moric Rozental je neko vreme razmišljao. — To je otprilike sve što
znam — reče potom. — Ostali neprestano lutaju. Samo, sada ih je
ko st i .
mnogo više.
— E di t a , l j u bavi m oja st a ra — r eče Mor i c — evo m e opet ovd e. Maril uze sebi konjak. Za to se posluži čašom za vodu koja nosi
Nisam moga o ra nije do ći. Bio sa m su vi še u mora n. Sa ž e se da joj natpis: Gar de Lion. Bila je uspomena na njegovo prvo hapšenje, i on ju
polju bi r u ku . Nije u sp eo. E dit a Roz e nfeld u st a de. Bila je la ka je uvek nosio sobom. Jednim gutljajem isprazni čašu. — Hronika bogata
ka o pt i ca . Uz e ga z a r u ku i pol j u bi u obr az . obaveštenjima! — izjavi zatim.
— Mi sl i m da st a r i m — re če Mor i c Roz ent a l . — Ne m og u vi še — Neka živi uništenje individue! Kod starih Grka misaonost je važila
da t i pol j u bi m r u ku . A l i t i m e neu st ra ši vo pol j u bi u obr az . H ej , kao odlika. Onda je bila sreća. Kasnije bolest. Danas je zločin. Istorija
j oš ka d bi h i m a o s eda m de set ! kulture je istorija stradanja onih koji je stvaraju.
E di t a Roz en fel d po g l e da ga i na sm eši se . N ij e htel a da m u Štajner mu se iskezi. Maril mu uzvrati. U tom trenutku napolju
poka ž e ka ko j e za pl a šena što on t a ko j a dno i z g l e da . A Mor i c počeše da bruje zvona. Štajner pogleda okupljena lica — mnoge male
Roz e nt a l n ij e nj oj poka z a o da z na ka ko j e ona z a pla š ena . B i o j e sudbine vihorom udesa ovamo nanesene
miran i raspoložen, a u Par iz je došao da umre. — pa podiže čašu. — Oče Morice! — otpoče. — Kralju putnika,
Osvr nu se naokolo. — Poznata lica — reče. — Ko nikud ne poslednji potomče Ahasfera, večni emigrante, mi te pozdravljamo! Vrag
spada, svuda se sreće. Čudna pr iča! St ajner u, gde smo se nas će znati šta nam nosi ova godina! Neka živi podzemna brigada! Dok smo
dvojica poslednji put našli? U Beču, tačno! I Mar il! U Br islu i ovde, ništa nije propalo!
ka sn ij e u L o ka r nu , u pol i cij skom pr i t vor u , za r ne? A t u j e i Moric Rozental klimnu glavom. Podiže čašu prema Štajneru i popi. U
Klasman, Serlo k Holms Cir iha! Da, pamćenje me još neka ko pozadini sobe neko se nasmeja. Potom nastade tišina. Svi se zbunjeno
s l u ž i . I Va z e r ! I B r o z e ! P a K e r n i z Č e š ke ! M a j e r, p r i j a t e l j k a - zgledaše kao da su pri nečemu zabranjenom uhvaćeni. Spolja, sa ulice,
ra bi nj er a u Pa l a n ci ! B ož e m oj , de co, l epa st a r a vr em ena ! Sa da čulo se dozivanje. Pucaju prangije. Taksi-automobili prolaze trubeći. Na
vi š e nij e t a ko. Noge m e vi š e ne nose . balkonu kuće preko puta jedan mali čovek, u košulji i prsniku, spaljuje
Te g o b n o s e s p u s t i n a s t o l i c u . — O d a k l e s a d a d o l a z i t e , o č e prašak koji zaplamte zeleno. Cela se fasada zasvetle. Zelena svetlost
M o r i c e ? — u p i t a S t a j n e r. blesnu u sobu Edite Rozenfeld i začara je — kao da više nije odaja u
—- Iz Bazela. Deco, jedno da vam kažem; klonite se Alzasa! nekom hotelu Pariza, već kabina u potonuloj lađi duboko pod vodom.
Bu di te opr ez ni u St r az bu r u , i b ež i te od Kol m ar a ! Atm os fer a ka o
na rob iji. Mati jas Gr inevald i izenhajmski oltar nisu ni št a
p o m o g l i . Tr i m e s e c a z a t v o r a z a i l e g a l a n u l a z a k . S v a k i d r u g i s u d Glumica Barbara Klajn sedela je za jednim stolom u katakombi. Bilo
osu đu j e naj vi še na pet na e st da na . D r u g i pu t , še st m ese ci . A je kasno i gorele su samo još dve sijalice iznad spojnih vrata. Sedela je
za t vor i su rob ij a šni c e. D a kl e , kl oni te s e Kol m a ra i A lz a sa , de co. na stolici ispred nekoliko palmi, i kad bi se nagnula, palmino lišće, kao
I di te pr eko Z en eve ! ukočene ruke, zahvatilo bi joj kosu. Osećala je to svaki put i trzala glavu
— K a ko j e sa da u It a l ij i ? — u pi t a Kl a sm a n. — ali više nije imala snage da ustane i sedne na drugo mesto.
Mor i c Roz e nt a l u z e ča šu cr na vi na koj u j e Edi t a Roz e nfel d Iz kuhinje se čula lupa sudova i rascveljena muzika harmonike na
s t a v i l a p r e d n j e g a . N j e g o v e r u ke j a k o z a d r h t a š e k a d a j e p o d i g a o radiju. Stanica Tuluza, pomisli Barbara Klajn. Stanica Tuluza. Nova
čašu. Po st i d eo se i natrag st avi o čašu. — It a lija je puna godina. Umorna sam. Stanica Tuluza. Sta ovaj svet zna o tome koliko
nema čkih a genat a — odgovor i. — Viš e nam nema pomo ći. čovek može biti umoran.
— A u A u s t r i j i ? — u p i t a Va z e r. „Nisam pijana", pomisli. „Samo su moje misli sporije. Spore kao u
— Au st r ij a i Č eho sl ova čka su m i šol ov ke. F ra ncu s ka j e da na s zimu muve u kojima se razvija smrt. U meni se ona razvija kao drvo.
u Ev ropi j e di na z em l j a koj a na m j e p reo st a la . G l e daj te da ov de Razvija se polako kao drvo od vena koje se polako smrzavaju. Neko mi je
ost a net e. dao čašu konjaka. Onaj što ga zovu Maril ili neko drugi, a koji je posle
— J e s i l i , M o r i c e , č u o š t o o M e r i A l t m a n ? — u p i t a p o s l e nekog otišao. Da bih se zagrejala. Ali ja i nisam hladna. Samo što sebe više ne
vremena Edita Rozenfeld. — Poslednji put bila je u Milanu. osećam."
— Da. Sada je sobarica u Amsterdamu. Njena deca su u jednom Sedi i kao kroz stakleni zid vidi da joj neko prilazi. Približio se i sada
emigrantskom domu u Svajcarskoj; u Lokarnu, mislim. Njen muž je u ga jasnije vidi; ali još je staklo između njih. Sad ga je poznala; to je onaj
Brazilu. koji je do nje sedeo u sobi Edite Rozenfeld. Ima prezavo, nejasno lice s

310 74
velikim naočarima, i iskrivljena usta, i nemirne ruke, i hramlje — a sada
je hram-Ijući prošao kroz staklo i za njim se nešto sklopilo, meko,
presijavajući se, kao žele iz tečnog stakla.
Dugo je trajalo dok jc razumela nešto od onoga što joj on govori. Vidi
ga gde odlazi hramljući, kao da pliva, i vidi da ponovo dolazi i seda pored
nje, i ona pije ono što joj on daje, a ne oseća da guta. Oseća u ušima
blag šum i u šumu glas, reči, zaludne, besmislene reči, iz daljine, sa
neke druge obale. A onda, odjednom, više nije pred njom čovek, vreo,
pegav i nemiran — sada je tu još samo nešto bedno, ganutljivo, pre-
tučeno, molećivo, samo još izmučene, žudne oči, nekakva zver zatvorena
u ovoj samotinji od stakla i stanice Tuluza i strane noći.
— Da — reče ona.
Htela bi da on ode i ostavi je samu, tek na jedan trenutak, nekoliko
minuta, mali deo duge večnosti pred njom, ali u to se on već diže i stade
pred nju, pokloni se i uze njenu ruku pa je povuče gore i odvuče je, a
ona gazi kroz staklast mulj i ide za njim. Onda se ukazaše meke
stepenice koje su svojim zup-cima škljocale za njenim nogama, a zatim i
vrata i svetlost i soba.
Sedi sad na svojoj postelji. Ima osećanje da nikad više neće moći da
ustane. Njene se misli raspadaju. To je ne boli. Samo je to tiho
raspadanje, kao što noću, u tišini jeseni, prezrelo voće opada s
nepokretnog drveta. Nagnula se napred, gleda izlizan uzani tepih, kao da
mora tu da leži, a onda podigne glavu. Neko je gleda.
Tuđe su oči ispod meke kose, tuđe je usko lice, istureno, kao maska, a
onda je obuze hladna jeza i drhtavica i buđenje, kao iz daljine, i ona vide
da je to njeno lice što je posmatra iz ogledala.
Pomače se. A onda primeti muškarca koji kraj njene postelje u
neobično smešnom stavu kleči i drži njene ruke.
Ona izvuče ruke. — Sta hoćete? — upita ga naprašite. — Šta hoćete
od mene?
Čovek je ukočeno pogleda. — Pa vi ste mi — pa rekli ste mi da mogu
doći.
Opet oseti umor. — Ne — reče ona. — Ne. . .
I sada se ponoviše reči. O nesreći i bedi i samotinji i patnji, suviše
krupne reči a ima li malih za onu maloću koja čoveka razjeda i satire? I
o tome da sutra mora otići, i da još nije bio sa ženom, i o strahu i mani
koja ga tišti i čini plašljivim i smešnim, a samo mu je noga slomljena,
jedna jedina, i o svom očajanju i nadi, i to baš noćas, jer ona ga je uvek
gledala i on je verovao . . .
Zar ga je gledala? Ona ne zna. Sada zna samo to da je ovo njena soba,
i da iz nje nikad više neće izići, i da je sve ostalo magla, još i manje od
nje.
— Drugi bi život za mene nastao! — šaptao je čovek do njenih nogu. —
Sve bi za mene drukčije bilo — shvatite to! — Više se ne bih osećao
izgnanikom.
Ništa nije shvatala. Ponovo pogleda u ogledalo. To je Barbara Klajn,
glumica, nagnuta napred, stara dvadeset osam godina, netaknuta celog
života, očuvana za jedan san koji nikad nije naišao, a sad je bez nade i
pri kraju.
Pažljivo ustade. Sliku u ogledalu ne pušta iz očiju. Gleda je. Smeši se
na nju, a kroz osmejak u jednom trenutku za-treperi nešto kao ironija i
samrtnički podsmeh. — Da — reče ona umorno. — Da — dobro.
čovek ućuta. Zuri u nju, skoro da ne veruje. Ona se na to ne obzire.
Sve joj odjednom bi preteško. Haljina je steže kao oklop. Pusti je na
zemlju. Spusti i sebe, i teške cipele, i teško, vitko telo, a postelja raste,
ogromna izrasta i u svoje okrilje prihvata je taj meki, bledi grob.
Ču kako prekidač kvrcnu a odelo sušnu. S mukom otvori oči. Mrak je.
— Svetlost! — reče ona u jastuk. — Neka svetli!
— Jedan trenutak! Molim, samo još trenutak! — Glas toga čoveka
zbunjen je i užurban. — To je samo — molim, shvatite . . .
— Svetlost neka ostane — ponovi ona.
— Da, svakako — odmah — samo. . .
— Posle će tako dugo trajati mrak — promrmlja ona.
— Da — da, sigurno — zimi su noći duge.
Opet ču prekidač. Na njene sklopljene kapke ponovo pade svetlost —
blag crvenkasti suton. Onda oseti drugo telo. Za trenutak sve se u njoj
zgrči — a onda se opusti. Proći će, kao i sve.
Polako opet otvori oči. Pred njenom posteljom stoji čovek koga ne
poznaje. Seća se nečeg nemirnog, molećivog, bednog — a sada vidi vrelo,
otvoreno lice, obasjano nežnošću i srećom.
310
Gledala ga je jedan trenutak. — A sada morate otići — reče potom. —
Molim vas, idite.
čovek se pokrenu. A onda se opet ponavljaju reči, brze, kuljaju iz
njega. U početku nije ništa razumela. Naglo je došlo, a ona sasvim
iscrpljena. Ima samo želju da on sad ode. Posle je nešto shvatila — da je
bio očajan i izgubljen, a sada više nije. I da je ponovo dobio hrabrost,
baš sada kad je pro-teran iz Francuske.
Ona klimnu glavom da bi prestao da govori. — Molim — reče ona.
On ućuta.
— Morate sada otići — ponovo mu reče.
— Dobro.
Izlomljena leži pod pokrivačem. Njene oči prate čoveka koji odlazi
prema vratima. On je poslednji čovek koga je videla. Leži potpuno mirno,
u nekom čudnom spokojstvu — nje se više ništa ne tiče.
Čovek zastade kod vrata. Okleva i čeka. Onda joj se obrati. — Reci mi
još nešto. Jesi li — jesi li to učinila tek tako — iz — više iz sažaljenja —
ili. . .
Ona ga pogleda. Poslednji čovek. Poslednji komad života. — Ne —
izgovori s teškim naporom.
— Ne iz sažaljenja?
— Ne.
Čovek kod vrata se zapanji. Bez daha je od očekivanja. — Sta? —
upita tako tiho kao da se boji da će se sunovratiti.
Ona ga i dalje gleda. Potpuno mirna. Poslednji ostatak života. —
Ljubav — reče.
Čovek kod vrata ćuti. Izgleda kao da je očekivao udar to-jagom a pao
je u zagrljaj. Ne miče se, a ipak kao da raste. — Bože mili! — reče.
Iznenada je uhvati strah da će se vratiti. — Moraš sada otići — reče
mu. — Suviše sam umorna.
— Dobro.
Nije čula šta je dalje rekao. Oseća se iznurena i sklapa oči. Vrata su
opet pred njom, čista i prazna, ona je sama, njega je već zaboravila.
Neko vreme mirno leži. Vidi svoje lice u ogledalu i nasmeši mu se —
veoma umorno i nežno. Glava joj je sada sasvim čista. „Barbara Klajn",
pomisli. Glumica. Baš na novu godinu. Glumica. A zar nije taj dan kao i
drugi? Pogleda na svoj sat na noćnom stoliću. Jutros ga je navila.
Kucaće još nedelju dana. Vidi pored njega pismo. Grozno pismo u kojem
je smrt.
Izvadi iz fioke žilet. Uze ga između palca i kažiprsta i navuče pokrivač
preko glave. Nije jako bolelo. Gazdarica će sutra grditi. Ali nije imala
ništa drugo. Nije imala veronal. Pritisnu lice na jastuk. Potamnelo je.
Onda se ono povrati. Iz daljine. Radio Tuluza. Sve bliže. Bleda tutnjava.
Levak u koji klizi. Sve brže. A onda vihor . . .
Maril uđe u kantinu. — Napolju čeka jedan čovek koji te traži,
Stajneru.
— Kao Stajnera ili kao Hubera?
— Kao Stajnera.
— Jesi li ga pitao šta hoće?
— Naravno. Već iz predostrožnosti. — Maril ga pogleda. — Ima pismo
za tebe, iz Berlina.
Stajner jednim mahom naglo gurnu stolicu nazad. — Gde je?
— Preko, kod rumunskog paviljona.
— Nije agent ili slično?
— Ne izgleda tako.
Zajedno pređoše onamo. Ispod ogolelog drveća stoji jedan čovek
pedesetih godina. — Jeste li vi Stajner? — upita on.
— Ne — reče Stajner. — A zašto?
Čovek ga letimice osmotri. — Imam za vas pismo. Od vaše žene.
Izvadi iz buđelara pismo i pokaza ga Stajneru. — Vi verovatno
poznajete rukopis.
Stajner oseća da stoji mirno, u punoj snazi, ali namah se u njemu sve
rasprši, zatreperi i polete. Ruke nije mogao da digne; mislio je da bi
odletela.
— Otkud znate da je Stajner u Parizu? — upita Maril.
— Pismo je prispelo iz Beča. Neko ga je iz Berlina onamo doneo.
Pokušao je da vas pronađe i čuo je da ste u Parizu. — Čovek pokaza
drugi koverat. Na njemu je stojalo: Jozef Stajner, Pariz, napisano
krupnim rukopisom Lile. — Onda ga je, s ostalom poštom, meni poslao.
75
Tražim vas već nekoliko dana. Najzad sam u kafani „Moriš" čuo da vas
ovde mogu naći. Nije potrebno da mi kažete da li ste vi Stajner. Znam,
mora čovek biti oprezan. Treba samo da uzmete pismo. Hoću da ga se
oslobodim.
— Za mene je — reče Štajner.
— Dobro.
Čovek mu dade pismo. Štajner ga s mukom prihvati; bilo je drukčije i
teže no sva druga pisma na svetu. Ali kada je pod prstima osetio koverat,
morao bi mu čovek ruku odseći da bi došao do pisma.
— Hvala — reče on čoveku. — Imali ste mnogo muke s njim.
— Ne mari. Kada već dobijemo pošiljku, smatramo je dovoljno
važnom da bismo je dostavili. Dobro kad sam vas našao.
Pozdravi i ode.
— Marile — reče Štajner sav van sebe. — Od moje žene! Prvo pismo!
Šta to može biti? Pa nije trebalo da piše!
— Otvori ga.
— Odmah. Ostani ovde. Sto mu muka, šta li je s njom? Razdera
koverat i poče čitati. Sedeo je kao kamen i dok
je čitao pismo; ali njegovo lice poče da se menja. Prebledelo je i kao da je
upalo. Mišići na obrazima zategnuše se a žile iskočile.
Spustio je pismo i neko vreme nemo sedeo, zureći u pod. Onda
pogleda na datum. — Deset dana — reče. — Leži u bolnici. Pre deset
dana još je živela.
Maril ga gleda i čeka.
— Kaže da joj nema spasa. Zato mi piše. Veli da joj je sada i tako
svejedno. Ne kaže šta joj je. Piše — razumeš — da je ovo njeno poslednje
pismo.
— U kojoj bolnici leži? — upita Maril. — Da li i to javlja?
— Da.
— Odmah ćemo pozvati bolnicu. Bilo pod kojim imenom, štajner
ustade pomalo zanoseći se. — Moram onamo.
— Prvo pozovi bolnicu. Hajdemo u „Verden".
Štajner prijavi broj. Posle pola časa telefon zazvoni i on ode u
govornicu, kao u neki taman ponor. Bio je mokar od znoja kad je izišao.
— Još je živa — reče.
— Jesi li s njom govorio? — upita Maril.
— Ne; s lekarom.
— Jesi li rekao svoje ime?
— Ne, rekoh da sam neki njen rođak. Operisana je. Nema joj spasa.
Tri a najviše još četiri dana, veli lekar. Zbog toga mi je i pisala. Nije
mislila da ću tako brzo dobiti pismo. Do vraga! — Pismo je još držao u
ruci i gledao oko sebe, kao da još nikad nije stajao u prljavom holu
„Verdena". — Marile, večeras putujem.
Maril ga pogleda. — Jesi li poludeo, derane? — upita ga tiho.
— Nisam. Preći ću granicu. Pa ja imam pasoš.
— Pasoš ti ništa ne vredi kad onamo pređeš. I ti to sasvim dobro
znaš!
— Da.
— Onda znaš i to šta znači ako odeš onamo!
— Znam.
— Da si, verovatno, izgubljen.
— Izgubljen sam i kad ona umre.
— To nije istina! — Maril se odjednom bezmerno razjari. — Surovo
zvuči, Štajneru, ovo što ću ti savetovati — piši joj, telegrafiši — ali ostani
ovde!
štajner, duhom odsutan, protrese glavom. Jedva ga je i slušao.
Maril ga uhvati za ramena. — Ti joj ne možeš pomoći, čak ni kad
onamo otputuješ.
— Mogu je videti.
— Ali, čoveče, ona će se užasnuti kad joj odeš! Kad bi je sada pitao,
ona bi sve učinila da ovde ostaneš.
Štajner upre pogled na ulicu a ništa nije video. Brzo se okrenu. —
Marile — poče da eovori dok su mu oči lutale — ona je još uvek sve što
ja imam, ona živi, još diše, još postoje njene oči i njene misli, i ja sam još
i dalje iza njenih očiju — i za koji dan ona će biti mrtva, ničega od nje
više neće biti, ležaće i neće biti ono što je sada, biće stran leš u raspada-
nju — ali sada, ona sada još postoji, ona postoji još nekoliko dana,
nekoliko poslednjih dana, i ja da ne budem uz nju, pa shvati da moram
otići, ne može biti nikako drukčije, sto mu gromova, svet će propasti ako
ne odem, ja ću se, naprosto, skrhati, umreću zajedno s njom!
310
— Nećeš s njom umreti. Hajde, telegrafiši joj, uzmi i moj novac,
uzmi i od Kerna, i telegrafiši joj svakog sata, čitave stranice,
pisma, sve — ali ostani ovde!
— Nema opasnosti ako odem. Imam pasoš, vratiću se s njime.
— Ne brbljaj koješta! Ti znaš da je opasno! Oni preko imaju
vrašku organizaciju.
— Putujem — izjavi Stajner.
Maril pokuša da ga uhvati za ruku i povuče za sobom. — Hajde,
popićemo nekoliko boca rakije! Opij se! Obećavam ti da ću svakih
nekoliko sati telefonirati.
Stajner ga protrese kao malo dete. — Okani se toga, Marile. To je u
drugoj vijuzi. Znam šta misliš. I razumem te, nisam lud. Znam šta
stavljam na kocku, ah, čak i da je hiljadu puta gore, išao bih i ništa me
ne bi moglo sprečiti. Zar ti to ne razumeš?
— Razumem — progunđa Maril. — Naravno da razumem! I ja bih
otišao.
Stajner pakuje svoje stvari. Sada je kao zaleđena reka koja je krenula.
Jedva može da shvati da je telefonom razgovarao s nekim ko stanuje s
Marijom u istoj kući; čini mu se skoro neshvatljivo da je njegov glas
zujao u crnom kaučuku slušalice sasvim blizu nje; nepojamno mu se
čini sve — i da on pakuje, i da će ući u voz, i da bi sutra mogao da bude
tamo gde je ona.
Ubaci u kufer ostatak od ono malo stvari koje su mu potrebne, i
zatvori ga. Onda ode do Rute i Kerna. Oni su već sve čuli od Marila i
unezvereni su ga očekivali.
— Deco — reče im — ja odlazim. Dugo je potrajalo, ali sam upravo
oduvek znao da će tako biti. Ne baš sasvim tako — dodade. — Ali u to ni
sam još ne verujem. Samo znam.
Nasmeši se rastrojen i tužan. — Ostajte mi zdravo, Rut.
Rut mu pruži ruku. — Rasplakala se. — Htela sam mnogo šta da vam
kažem, Stajneru. Ali sada ništa ne znam. Samo sam još tužna. Hoćete li
ovo da ponesete? — Pruži mu crni pulover. — Baš sam ga danas
završila.
Stajner se nasmeši i za trenutak bi opet kao nekad. — Baš na vreme
— reče. — Onda se obrati Kernu. — Zdravo da si mi, bepče. Ponekad sve
ide užasno polako, je li? A ponekad đavolski brzo.
— Ne znam, Stajneru, da li bih bez tebe još bio živ — reče Kern.
— Bio bi sigurno. Ali je lepo što mi to kažeš. Onda ipak nismo
sasvim uzalud proveli vreme.
— Vratite nas se! — reče mu Rut. — Više vam ne mogu reći.
Vratite se. Mi malo možemo za vas da učinimo; ali za vas smo
svi što smo ovde. Uvek.
— Dobro. Potrudiću se. Zdravo mi ostajte, deco. Držite palce.
— Dozvoli da te ispratimo na stanicu — reče Kern. Stajner se
predomišljao. — Maril će me ispratiti. Pa, dobro,
pođite i vi.
Siđoše niz stepenice. Stajner se napolju okrete i pogleda na sivo,
oljušteno lice hotela. — „Verden" — promrmlja.
— Daj da ti ponesem kufer — reče Kern.
— Zašto, bepče? Mogu i sam, sasvim lako.
— Daj ga meni — reče Kern zgrčena osmeha. — Pokazao sam ti
danas po podne kako sam ojačao.
— Da, pokazao si. Danas po podne. Kako je to davno bilo! Štajner mu
dade kufer. Znao je da Kern želi da mu nešto
učini i da ne može ništa drugo sem tu malenkost: da nosi njegov kufer.
Stigli su baš na vreme, pred polazak voza. Štajner se pope i spusti
prozor. Voz je još stojao; ali njih troje na peronu ose-tiše da je Štajner
već prozorom nepovratno odvojen od njih. Kern je zažarenim očima
gledao to tvrdo, mršavo lice; hteo bi da mu se njegov lik ureze za ceo
život. Pratilo ga je mnoge mesece i bilo mu učitelj; Štajneru ima da
zahvah' što je očvrsnuo. I sada gleda to lice, obuzdano i mirno, kako
dobrovoljno odlazi u svoju propast; niko od svih njih ne veruje da bi se
Štajner mogao vratiti.
Voz krenu. Niko ne progovori ni jednu reč. Štajner polako podiže
ruku. Njih troje na stanici gledali su za njim dok kola ne iščezoše iza
krivine.
— Prokleto da je! — Maril najzad promuklo progovori. — Hajdemo,
moram nešto popiti. Video sam mnoge ljude kad umiru, ali još nikada
nisam bio prisutan kad neko vrši samo-ubistvo.
Vratiše se u hotel. Kern i Rut odoše u Rutinu sobu. — Rut — reče
Kern malo kasnije — odjednom mi je sve prazno i jeza me hvata — kao
da je ceo grad izumro.
76

Uveče posetiše oca Morica. Ležao je u postelji, više nije mogao da
ustane. — Sedite, deco — reče on. — Sve već znam. Tu se ništa ne može.
Svaki čovek ima pravo da odluči o svojoj sudbini.
Moric Rozental zna da nikad više neće ustati. Zato je dao da mu
postelju tako postave da bi mogao da gleda kroz prozor. Ne može mnogo
šta da vidi: samo mali deo kuće preko puta. Ali, pošto nema ničeg
drugog, i to mu je dosta. Vidi prozore na drugoj strani, i oni su mu
postali suština života. Gleda ih jutrom kada se otvaraju, vidi lica koja se
na njima pojavljuju, poznaje mrzovoljnu devojku koja pere prozore,
umornu mladu ženu koja posle podne skoro nepomično sedi iza
raskriljene zavese i ukočena pogleda posmatra ulicu, i na gornjem
spratu ćelavca koji večerom pri otvorenom prozoru radi gimnastiku.
Posle podne vidi svetlost koja se pojavljuje iza spuštenih zavesa, senke
kako se kreću, večeri kada je sve zamračeno i druge kada svetlosti dugo
gore. To i prigušena buka sa ulice sada su njegov spoljni svet kome
pripadaju samo još njegove misli a ne i telo — a onaj drugi, svet
uspomena, ima po zidovima u svojoj sobi. Poslednjom svojom snagom i
uz pomoć sobarice, tu je čavlićima pričvrstio sve fotografije i slike koje je
još imao.
Na zidu iznad postelje vise izbledele fotografije njegove porodice:
roditelja, žene koja je umrla pre četrdeset godina, jednog unuka koji je
umro sa sedamnaest godina, snaje koja je poživela samo trideset pet
godina — svi mrtvi, a među njima Moric Rozental, starodrevan i
spokojan, i sam očekuje smrt.
Suprotni zid pokriven je pejzažima. Fotografije Rajne, zam-kova,
dvoraca i vinograda, šareni isečci iz novina, izlazak sunca i oluja nad
Rajnom, i, na kraju, niz slika iz gradića Go-desberga na Rajni.
— Šta mogu! — reče Moric Rozental zbunjen. — Upravo bi trebalo da
ovde vise slike iz Palestine; bar poneka među ovima — ali do toga mi nije
stalo.
— Koliko ste živeli u Godesbergu? — upita ga Rut.
— Do moje osamnaeste godine. Onda smo se odselili.
— A kasnije?
— Kasnije nisam tamo nikad bio.
— Davno je to bilo, oče Morice — reče Rut.
— Da, tada ti nisi bila još ni rođena. Možda je tada tek tvoja mati
rođena.
„čudno", pomisli Rut, „moja je mati rođena kada su ove slike bile već
uspomena u mozgu iza ovog čela preda mnom, a ona je proživela svoj
teški život i ugasila se, a te uspomene još uvek se viju iza ovog starog
čela — kao da su jače od mnogih života".
Neko zakuca. Uđe Edita Rozenfeld. — Edita — reče Moric Rozental —
ljubavi moja večna! Odakle dolaziš?
— Sa stanice, Morice. Ispratila sam Maksa. Otputovao je u London, a
onda če u Meksiko.
— Onda si, Edita, sada sama. . .
— Da, Morice, sada sam ih sve zbrinula i mogu da rade.
— Sta će Maks u Meksiku da radi?
— Otišao je kao radnik. Ah pokušaće da uđe u trgovinu
automobilima.
— Ti si, Edita, dobra majka — reče Moric Rozental posle nekog
vremena.
— Kao i svaka majka, Morice.
— Sta ćeš sada da radiš?
— Malo ću se odmoriti. A zatim ću opet da radim. Ima jedna beba u
hotelu. Rođena je pre četrnaest dana. Njena mati mora uskoro opet na
posao. Tada ću postati podsvojčetova baka.
Moric Rozental se malko izdiže. — Beba? Četrnaest joj je dana! Pa to
je onda već Francuz! Ja ni sa osamdeset godina nisam to postigao. —
Nasmeja se. — A umeš li da ga pesmom uspavaš, Edita?
— Umem.
— Pesmama kojima si nekad moga sina uspavljivala. Davno je to bilo,
Edita. Sve je, odjednom, tako davnašnje. Ne bi li htela da mi otpevaš
jednu od tih pesama? Ponekada sam već i ja kao dete koje bi da spava.
— A koju, Morice?
— Pesmu o ubogom Jevrejčetu. Četrdeset godina je otkako si je
pevala. Bila si tada mlada i vrlo lepa. Ti si još i sad lepa, Edita.
Edita Rozenfeld se nasmeja. Onda se malo uspravi i svojim promuklim
glasom poče da peva jednu staru pesmu na ji-diškom jeziku. Glas joj
pomalo krt kao slaba melodija starinske kutije što svira. Moric Rozental
spustio se na jastuk i sluša. Oči je zatvorio i mirno diše. U toj bednoj
310
sobi stara žena tiho peva setnu melodiju onih bez zavičaja i uz nju tuž ne
reči:
„Grožđice i bademčići, To će ti biti
poziv — Tim ćeš da trguješ,
čifuče, Spi, Čifuče, spi."
Rut i Kern sede i nemo slušaju. Iznad njihovih glava šumi vihor
vremena — četrdeset do pedeset godina prohujaše u razgovoru stare
žene sa starim čovekom, i starima izgleda sasvim razumljivo što im je
vreme prošlo. Ali tu sede i dva dvadesetogodišnja života za koje već i
jedna godina znači nešto beskonačno i skoro nezamislivo, i oni osećaju
neki senovit strah: sve prolazi i mora proći, i to će jednom i njih
zahvatiti.
Edita Rozenfeld ustade i nagnu se nad Morica Rozentala. Spava. Neko
vreme posmatrala je krupno staračko lice, a onda reče: — Hajdemo,
pustimo ga da spava.
Ona ugasi svetlost pa nečujno iziđoše u mračan hodnik i, pipajući,
pređoše u njenu sobu.
Kern je baš od paviljona do Marila gurao teška kolica puna zemlje,
kada ga dva gospodina zadržaše.
— Trenutak, molim! I vi — reče jedan Marilu.
Kern polako spusti kolica na zemlju. Znao je šta je posredi. Poznat mu
je taj ton; on bi, svugde u svetu, iz najdubljeg sna smesta skočio kada bi
pored svoje postelje čuo taj tih, uljudan i neumoljiv glas.
— Hoćete li, molim, da nam pokažete svoje isprave?
— Nemam ih pri sebi — odgovori Kern.
— Da li biste prvo vi hteli da nam pokažete svoje isprave — reče im
Maril.
— Kako da ne, rado! Evo, ovo je valjda dovoljno, ne? Policija.
Gospodin je kontrolor Ministarstva rada. Vi razumete: veliki broj
nezaposlenih Francuza prisiljava nas da kontro-lišemo.
— Razumem, gospodine. Na žalost, mogu vam pokazati samo
dozvolu boravka; dozvolu za rad nemam; nju sigurno niste ni očekivali.
— Potpuno ste u pravu, gospodine — učtivo reče kontrolor — to
nismo očekivali. Ali ovo nam je dovoljno. Možete produžiti s radom. U
ovom izuzetnom slučaju, na izgradnji izložbe, vlada neće da strogo
primenjuje odredbe. Izvinite, molim, za uznemiravanje.
— Molim, to vam je dužnost.
— Mogu li da vidim vašu ispravu? — upita kontrolor Kerna.
— Ja nemam.
— Ni prijavu?
— Ne.
— Ilegalno ste ušli?
— Nisam imao drugu mogućnost!
— Jako mi je žao — reče onaj iz policije — ali vi morate s nama u
prefekturu.
— S tim sam i računao — odgovori Kern i pogleda Marila. — Recite
Ruti da me uloviše, vratiću se što je moguće brže. Neka ne strahuje.
Nemački je govorio. — Nemam ništa protiv toga ako želite još koji
trenutak da razgovarate — predusretljivo izjavi kontrolor.
— Ja ću se o Ruti brinuti dok se vi ne vratite — reče Maril nemački.
— Svako dobro, staro momče. Nastojte da vas prebace kod Bazela. A
preko Burgfeldena opet ovamo. Telefonirajte iz gostionice „Stajf" u hotel
„Stajf" u Sen-Luju po taksi do Miluza, a odande do Belfora. To je najbolji
put. Ako vas odvezu u zatvor „Sante", pišite mi čim uzmognete. Inače,
Klasman će da motri. Odmah ću telefonom da ga obavestim.
Kern klimnu Marilu. — Spreman sam — izjavi zatim.
Predstavnik policije predade ga jednom čoveku koji je čekao u blizini.
Kontrolor smešeći se pogleda Marila. — Lepe oproštajne reči — reče
perfektno nemački. — Vi kanda dobro poznajete naše granice.
— Na žalost — odvrati Maril.
Maril je s Vazerom sedeo u bistrou. — Hajdemo — reče — da popijemo
još koju rakiju! Strašno! Ne usuđujem se u hotel! Prvi put da mi se tako
štogod desi! Sta ćete da pijete? „Finu" ili „perno"?
— „Finu" — izjasni se Vazer s dostojanstvom. — Za žene je ona
koještarija s anisom.
—U Francuskoj nije. — Maril dozva kelnera i poruči konjak i čist
„perno".
77
 — Mogu joj ja reći — predloži Vazer. — U našem krugu se tako nešto
svakog dana dešava. Svaki čas ponekog uhapse, i onda moramo da
saopštimo ženi i l i njegovoj devojci. Najbolje da počnete s velikom,
opšlom stvari, koja uvek zahteva žrtve.
— Kakva opšta stvar?
— Pokret! Revolucionarno prosvećivanje masa, razume se!
Maril je neko vreme pažljivo posmatrao komunistu. — Vazeru — reče
zatim mirno — time kanda ne bismo daleko stigli. Tako nešto je dobro za
socijalistički manifest, ali ni za šta drugo. Zaboravio sam da ste obuzeti
političkim stvarima. Popijmo našu rakiju, a onda na posao! Nekako ćemo
već sprovesti.
Platiše i odoše kroz snežnu lapavicu prema hotelu „Verden". Vazer se
izgubi u katakombi, a Maril polako pođe uza stepenice. Kucnu na Rutina
vrata. Ona brzo otvori, kao da je čekala kod vrata. Osmejak na licu joj
malo olabavi kad ugleda Marila. — Marile — iznenadi se ona.
— Da, njega kanda niste očekivali. Je l'te?
— Mislila sam da je Ludvig. I on bi morao svakog trenutka stići.
— Da.
Maril uđe. Primeti na stolu tanjire, špiritusnu lampicu s ključalom
vodom, hleb i hladna mesna jela, a u jednoj vazi i nekoliko cvetova.
Pogleda sve to, pogleda Rut koja s nestrpljenjem stoji pred njim, pa
podiže vazu, neodlučno, tek da bi nešto rekao. — Cveće — promrmlja. —
Još i cveće.
— Cveće je u Parizu jevtino — reče Rut.
— Da. Nisam to mislio. Samo — Maril spusti vazu, tako obazrivo kao
da nije od jevtinog, debelog presovanog stakla, već od porcelana lakog
kao dah. — Ovo samo još vraški otežava celu stvar — sve to.
— Sta? Maril
ućuta.
— Znam — reče Rut odjednom. — Policija je uhvatila Ludviga.
Maril se okrete prema njoj. — Da, Rut.
— Gde je?
— U prefekturi.
Rut bez i jedne reči uze ogrtač. Obuče ga, u džepove potrpa neke
stvari i htede da mimo Marila iziđe na vrata. On je zadrža. — To je
besmisleno — izjavi. — Ne pomaže njemu, a ni vama. Mi imamo u
prefekturi čoveka koji motri. Ostanite ovde!
— Kako bih mogla! Sada mogu još da ga vidim! Neka me zatvore
zajedno s njim! Onda ćemo zajedno preko granice!
Maril je čvrsto uhvati. Bila je kao napeta čelična opruga. Lice joj bledo
i kao da se smanjilo od napregnutosti. A onda iznenada popusti. —
Marile — reče bespomoćno — šta da radim?
— Ovde da ostanete. Klasman je u prefekturi. On će nam reći šta se
dešava. Mogu ga samo proterati. Onda će za koji dan opet biti ovde.
Obećao sam mu da ćete ga vi ovde čekati. On zna da ćete biti razumni.
— Da, to i hoću. — Oči su joj bile pune suza. Skide kaput i pusti ga
na pod. — Marile — reče — zašto sve to rade s nama? Pa mi nismo
nikome ništa učinili!
Maril je zamišljeno pogleda. — Mislim da to i jest jedini razlog —
odgovori. — Zaista mislim da je tako.
— Hoće li ga staviti u zatvor?
— Ne verujem. Doznaćemo od Klasmana. Moramo čekati do sutra.
Rut klimnu glavom i polako podiže ogrtač. — Klasman vam, inače,
ništa nije rekao?
— Nije. Samo sam jedan trenutak s njime govorio. On je odmah
otišao u prefekturu.
— Jutros sam tamo bila s njime. Pozvali su me. — Izvadi jednu
hartiju iz džepa svog ogrtača, izgladi je i dade Marilu. — Eto, zbog toga.
Bila je to dozvola boravka za Rut, u važnosti za četiri nedelje.
— Izradio je komitet za izbeglice. Jer imam pasoš kome je rok istekao.
Danas mi je Klasman doneo ovu vest. On je svih ovih meseci radio na
tome. Htela sam da Ludvigu to pokažem. Zbog toga je i cveće na stolu.
— Zbog toga, dakle! — Maril uze u ruku ispravu. — U isto vreme
ogromna sreća i teška nedaća — reče. — Ali više sreća. Ovo je pravo
čudo. To se lako ne povraća. Ali Kern će da se povrati. Verujete li?
— Da — reče Rut. — Jedno ne ide bez drugog. On se mora vratiti!
— Dobro. A sada pođite sa mnom. Negde ćemo večerati. I popićemo
nešto — za dozvolu boravka i za Kerna. On je iskusan vojnik. Svi smo mi
vojnici. I vi! Imam li pravo?
— Imate.
— Kern bi klikćući pristao da ga pedeset puta proteraju za to što
držite u ruci. Vi to znate?
310
— Da, ali ja sto puta radije ne bih . . .
— Znam — prekide je Maril. — O tome ćemo govoriti kada on opet
bude ovde. To je jedno od prvih vojničkih pravila.
— Ima li on novca za povratak?
— Pretpostavljam da ima. Kao stari borci, uvek imamo toliko pri sebi,
za nuždu. Ako nema dovoljno, Klasman će mu prokrijumčariti koliko je
potrebno. On je naša predstraža i izvidnica. A sada hajdemo! Ponekad je
vraški dobro što na svetu ima rakije. Naročito u poslednje vreme!
Štajner je bio veoma smotren i napregnut kada je voz stao na granici.
Francuski carinici prošli su ravnodušno i brzo. Zatražili su pasoš,
žigosali ga i napustili kupe. Voz je opet krenuo i polako se dalje kotrljao.
Znao je Štajner da je tog trenutka njegova sudbina odlučena; natrag više
nije mogao.
Malo kasnije dođoše dva nemačka službenika i pozdraviše. — Molim
vaš pasoš.
Štajner uze sveščiću i dade je mlađem, koji je zatražio. — Zbog čega
putujete u Nemačku? — upita drugi.
— Da posetim rodbinu.
— Živite u Parizu?
— Ne, u Gracu. U Parizu sam posetio rođaka.
— Koliko ćete da se zadržite u Nemačkoj?
— Oko četrnaest dana. Potom ću da se vratim u Grac.
— Imate li pri sebi deviza?
— Imam. Pet stotina franaka.
— Moramo to uneti u pasoš. Da li ste iz Austrije doneli t aj novac?
— Ne, dao mi ga je rođak u Parizu.
Činovnik zagleda u pasoš, onda upisa nešto i udari žig.
— Imate li što za carinu?
— Nemam ništa. — Štajner spusti kufer.
— Imate li i veliki prtljag?
— Nemam, ovo je sve.
Činovnik ovlaš zagleda u kufer. — Imate li novina, štampanih stvari,
knjiga?
— Ništa.
— Hvala. — Mlađi činovnik vrati Štajneru pasoš. Obojica pozdraviše i
odoše. Štajneru laknu. Odjednom primeti da je sav mokar od znoja.
Voz je ubrzao. Štajner se nasloni nazad i pogleda kroz prozor. Napolju
noć, oblaci brzo i nisko putuju nebom, a među njima zvezde svetlucaju.
Male, slabo osvetljene železničke stanice promiču. Prolaze crvene i zelene
signalne svetlosti, šine se sijaju. Štajner spusti prozor i gleda napolje.
Vlažan vetar od vožnje bije ga po licu i mrsi mu kosu. Duboko diše; čini
mu se da je ovde drugi vazduh. Drugi vetar, drugi vidik, druga svetlost,
jablani duž puteva drukčije i prisnije se njišu, a sami putevi vode negde
u njegovo srce — poče duboko disati, vrućina mu je, krv mu bije, predeo
se diže i gleda u njega, zagonetno a ipak sada više ne i strano — „sto mu
gromova", pomisli on, „šta je to sa mnom, postajem sentimentalan!"
Ponovo sede i pokuša da spava — ali nikako ne može. Taman predeo
spolja mami i doziva, preobražava se u lica i uspomene, teške ratne
godine stadoše da uskrsavaju kada voz zatutnja na mostu preko Rajne
— voda, presijavajući se i valjajući s potmulim hukom, izbacuje
bezbrojna imena nestalih, mrtvih, skoro već zaboravljenih, imena
pukova i drugova, gradova i logora, imena iz tame godina — nastade či-
tav nalet, i Štajner se odjednom nađe u buri svoje prošlosti, i htede da se
odupre, a nije mogao.
Bio je sam u kupeu. Palio je cigarete jednu za drugom i tumarao po
tom malom prostoru. Nikad ne bi verovao da sve to još može da ima
toliku moć nad njim. Poče se uporno prisiljavati da misli na sutrašnji
dan, na to da se mora truditi da se provuče a da ne izazove pažnju, na
bolnicu, na svoje stanje, i na to koga bi od svojih prijatelja mogao da
poseti da bi se raspitao.
Ali u ovom trenutku sve mu se to učini neobično maglovito i nestvarno
— izmakne mu, čim pokuša nešto da zahvati; čak i ova opasnost, u kojoj
lebdi sada i vozi joj se u susret, iz-bledi u apstraktan pojam i nema moć
da smiri njegovu uzrujanu krv i da ga prinudi na razmišljanje; naprotiv,
ona nju još kovitla i stvara vrtlog, i njemu se čini da se u tom vrtlogu
njegov život vrti kao u nekoj mračnoj igri i mističnom povraćaju. A onda
se okanu toga. Znao je da je ovo poslednja noć i da će sutra sve biti
zasenčeno onim drugim — ovo je poslednja čista noć bez grozne svesti o
neumitnoj propasti. Prestade da misli. Predao se.
78
 Noć se u nedogled širi pred prozorom zahuktanog voza. Beskrajna je;
nadvila se nad životnim razdobljem od četrdeset godina, nad životom
ovog čoveka za koga četrdeset godina znače večnost. Sela što proleću, sa
ponekom svetlošću i pojedinačnim psećim lavežom, sva su bila sela
njegovog detinj-stva — u njima se on igrao, u njima su prolazili njegova
leta i zime, i zvona njihovih kapela njemu su zvonila. Sve šume što
tamne i usnule proleću, bile su šume njegove mladosti — njihovo zlatno
zeleno sumračje senčilo je njegove prve pohode, u njihovim mirnim
jezercima ogledalo se njegovo zadihano lice dok je vrebao pegave
daždevnjake crvenih trbuha, a vetar, koji je u bukvama kao harfa svirao
i u jelama pevao bio je vetar pustolovina. Svi svetlobledi putevi kao
mreža razapeta preko polja, bili su putevi njegovih nemira, hodao je po
njima i zastajkivao na njihovim raskršćima, znan mu je bio sa njima
rastanak, očekivanje i njihovo ponovno pojavljivanje od horizonta do
horizonta, znao je njihove miljokaze i majure koji leže uz put. Pa kuće
pod čije krovove se svetlost uvukla i tu zarobila a kroz prozore
crvenkasto sija kao nago vesta j topline i zavičaja; boravio je iza svakog
njihovog prozora, poznat mu je bio blagi pritisak kvake, znao je ko u
krugu svetlosti čeka, malo pognuta čela i zlatasto plamene kose posute
varnicama — ona, čije lice je stajalo i čekalo svugde, po svim ulicama i
svim krajevima sveta, ponekad po-tamnelo i često skoro nevidljivo,
preliveno čežnjom i željom zaborava, lice njegovog života kome sada ide u
susret, koje se raširilo po noćnom nebu, oči koje svetlucaju iza oblaka,
usta koja s horizonta govore nečujne reči, ruke koje već oseća u vetru, u
povijanju drveća, i osmejak u koji, pod naletom beskrajnog osećanja,
potonuše predeo i njegovo srce.
Oseća kako mu se žile krave i otvaraju, kako njegova krv kao da se
izhva u ozarenu struju koja napolju buja, nju prima i snažna se vraća s
njom, ona nosi njegove ruke do dalekih ruku ispruženih prema njemu;
oseća kako ova kružna struja komad po komad s njega kruni i odnosi,
kako rastvara njegovo osamljenje kao u proleće planinski potok ledenu
santu, kako mu u ovoj jedinoj, beskrajnoj noći daje kao dar usamljenu
sreću svemirskog sjedinjenja; njegov život, propale godine, blistavu
ljubav, i duboku svest o ponovnom životu iza ove pustoši.
Štajner je stigao pre podne u jedanaest sati. Kufer je ostavio u
garderobi i odmah otišao u bolnicu. Nije ni video grad; video je samo da
s obe strane promiče nešto, bujica kuća, kola, ljudi. Zastao je pred
velikom belom zgradom. Malo je oklevao. Gledao je u široka vrata i u
beskrajan niz prozora redom po svima spratovima. Tamo negde — ali
možda više i nije tu. Stisnuo je zube i ušao.
— Hteo bih da se raspitam kada je vreme posete — reče u prijavnici.
— Za koju klasu? — upita sestra.
— To ne znam. Prvi put dolazim.
— Koga želite da posetite?
— Gospođu Mariju Štajner.
Štajner se začudio kada je sestra ravnodušno počela da traži u jednoj
debeloj knjizi. Pošto je izrekao ime, skoro je očekivao da će se beli hol
srušiti, ili da će sestra skočiti pa pozvati nekoga, stražu ili policiju.
Sestra je prelistavala. — Bolesnici u prvoj klasi mogu u svako doba
primati posete — reče tražeći u knjizi.
— Neće biti u prvoj klasi — odgovori Štajner. — Možda u trećoj.
— Za treću klasu posećivanje je od tri do pet.
Sestra je tražila i tražila. — Kako li beše ime? — upita.
— Štajner. Marija Štajner. — Odjednom se Štajneru osušilo grlo.
Zurio je u lepuškastu sestru, kao da očekuje smrtnu presudu.
Očekivao je da će reći: umrla je.
— Marija Štajner — najzad reče sestra — druga klasa. Soba pet
stotina pet, peti sprat. Vreme posete od tri do šest sati.
— Pet stotina pet. Mnogo vam hvala, sestro.
— Molim, gospodine!
— Je li još živa? — upita Štajner.
Sestra spusti slušalicu. U školjki je i dalje kreštao tih ple-han glas,
kao da je telefon neka životinja.
— Naravno, gospodine — odgovori sestra i pogleda u knjigu. — Inače
bi iza imena bila napomena. Smrtni slučajevi uvek se tačno prijavljuju.
— Hvala.
310
štajner je prisilio sebe da ne pita ne bi li mogao odmah gore otići.
Bojao se da bi ga pitali za razlog, a on se morao čuvati da ne privuče
pažnju. Stoga je otišao.
Tumarao je besciljno ulicama, stalno, u sve većem krugu, prolazeći
pored bolnice. Ziva je, pomisli. Bože moj, živa je! Onda ga iznenada
obuze strah da bi ga neko mogao poznati, te potraži neku zabačenu
krčmu da tamo čeka. Poruči nešto za jelo, ali nije mogao da guta.
Kelner ga začuđeno pogleda. — Ne prija vam?
— O, da, dobro je. Ali donesite mi prvo jednu trešnjevaču. Silom je
pojeo. Zatim zatraži novine i cigarete. Pravio se
kao da čita. Ali kroz zid njegovog čela nije ništa prodiralo. Sedeo je u
polumračnoj prostoriji, mirisalo je na jelo i ustajalo prosuto pivo, i
proživljavao najstrašnije časove svoga života. Zamišljao je da Marija
sada, u ovim časovima, umire, čuo je kako ga očajnički doziva, video je
njeno samrtnim znojem ovlaženo lice, a on, kao da je od olova, sedi na
stolici, pred njegovim očima šušte novine, i stisnuo je zube da ne bi
jeknuo pa skočio i odjurio. Puzava kazaljka na njegovom satu bila je
udesova ruka koja njegov život usta vi ja i čija ga sporost skoro guši.
Najzad spusti novine i ustade. Kelner, naslonjen na šank, čačkao je
zube. Videvši da je gost ustao, priđe mu. — Želite da platite? — upita ga.
— Ne — reče Štajner. — Još jednu trešnjevaču.
— Dobro. — Kelner usu.
— Uzmite i sebi.
— Mogu.
Kelner napuni još jednu čašu i podiže je s dva prsta.
— U zdravlje!
— Da — reče Stajner — u zdravlje.
Popiše i ostaviše čaše. — Igrate li bilijara? — upita ga Stajner.
Kelner pogleda otkriven zeleni sto u sredini sobe. — Pomalo.
— Hoćemo li jednu partiju?
— Zašto ne. Igrate li vi dobro?
— Dugo nisam igrao. Možemo prvo odigrati jednu probnu partiju,
ako hoćete.
— U redu.
Namazali su kredom štapove i odigrah nekoliko poteza. Zatim su
počeli partiju koju Stajner dobi.
— Vi igrate bolje od mene — reče kelner. — Morate mi dati deset
bodova fore.
— Dobro.
„Ako ovu partiju dobijem, sve će biti dobro", pomisli Stajner. „Ona je
živa, videću je, možda će i ozdraviti".
Igrao je koncentrisan i dobio partiju. — Sada vam dajem dvadeset
bodova fore — reče kelneru. Ovih dvadeset bodova bih su život, zdravlje i
bekstvo, sve ujedno, a bele lopte i njihovo kuckanje kao škljocanje
udesovih ključeva. Igra je bila oštra. Kelner je u jednoj dobroj seriji
dopro do na dva boda ispred punog broja, a onda je poslednjom loptom
promašio za jedan santimetar. Stajner uze svoj tak i poče da igra. Pred
očima mu je treperilo i nekoliko puta morao je da prekine; ali partiju
završi bez i jednog pogrešnog udara.
— Dobro ste igrali — izrazi mu kelner priznanje. Stajner mu zahvalno
klimnu glavom pa pogleda na sat. Tri
je prošlo. Brzo plati i ode.
Penjao se stepenicama obloženim linoleumom i sav se pretvorio u
strahovito, besomučno treperenje. Dugi hodnik povija se i talasa, a onda
bela vrata iskočiše, isturiše se i zastadoše: pet stotina pet.
Stajner zakuca. Niko ne odgovori. Zakuca ponovo. Stomak mu se
grčevito skupio pod grlom od užasnog straha da bi još i sad moglo nešto
da se desi. Otvori vrata.
Mala soba obasjana popodnevnim suncem leži kao ostrvo spokojstva
sa nekog drugog sveta. Izgleda kao da bučno i zahuktalo vreme nema
više moć nad bezmerno tihom prilikom koja leži u uskoj postelji i gleda
Stajnera. On se malo zaneo i ispustio šešir. Htede da se sagne da bi ga
digao, ali, usred sagibanja, kao da ga jedan udarac pogodi u leđa,
nesvesno kleknu uz postelju i obuze ga nema drhtavica i uzbuđenje od
povratka u zavičaj.
Ženine oči dugo su ga gledale pune mira. Tek postupno se uznemiriše.
Čelo poče da se trza, a usne se pokrenuše. Onda na njima zatreperi
nešto kao strah. Ruka na pokrivaču, dotle nepomična, podiže se kao da
želi da se uveri i da dotakne ono što oči vide.
— Ja sam, Marija — reče Stajner.
79
 Zena pokuša da podigne glavu. Njene oči lutaju po njegovom licu
priklonjenom prema njoj.
— Smiri se, Marija, ja sam — ponovo reče Stajner. — Došao sam.
— Jozefe — prošapta žena.
Stajner morade da spusti glavu. Suze mu navreše na oči. Ujede se za
usnu i proguta pljuvačku. — Ja sam, Marija. Vratio sam se tebi.
— Ako te nađu — prošapta žena.
— Neće me naći. Ne mogu me naći. Mogu da ostanem ovde. Ostajem
kod tebe.
— Uzmi me za ruku, Jozefe — moram osetiti da si ovde. Viđala sam
te često.
On uze njenu laku ruku s plavim žilicama i poljubi je.
Onda se nagnu nad nju i priljubi svoje usne uz njena umorna i već
udaljena usta. Kada se uspravio, njene su oči bile pune suza. Blago je
zatresla licem i kaplje su s njega padale kao kiša.
— Znala sam da ne možeš doći. Ali uvek sam te čekala.
— Sada ostajem kod tebe.
Ona pokuša da ga odgurne od sebe. — Ti ne možeš ovde ostati! Moraš
otići. Ti ne znaš šta je ovde. Moraš odmah otići. Idi, Jozef e. . .
— Ne, nije opasno.
— Opasno je, ja to bolje znam. Videla sam te, i sada idi! Moje neće
dugo trajati. Mogu i sama to da okončam.
— Udesio sam, Marija, da mogu ostati ovde. Biće donesena
amnestija, a pod nju i ja potpadam.
Ona ga s nevericom pogleda.
— Istina je — reče on — kunem ti se, Marija. Ne mora niko da zna da
sam ovde. Ali nije ni opasno ako se zna.
— Ne kažem ništa, Jozefe. Nikada nisam ništa rekla.
— Znam to, Marija. — Neka toplina obuze mu čelo. — Nisi se od
mene razvela?
— Nisam. Kako bih mogla! Ne ljuti se zbog toga.
— Hteo sam to samo zbog tebe, da bi ti lakše bilo.
— Nije mi bilo teško. Pomagali su me. I da dobijem ovu sobu. Bolje je
što ležim sama. Tako možeš više biti ovde.
Štajner je pogleda. Lice se istopilo, kosti ispale, a koža voštano bleda i
plavo osenčena. Vrat loman i tanak, ključne kosti štrče iz upalih ramena,
čak su i oči zamagljene, a usta bezbojna. Samo kosa još sija i plamti, a
kanda je gušća i jača, kao da se sva istekla snaga u nju skupila da bi
trijumfovala nad telom koje se gasi — naklobučila se u popodnevnom
suncu, kao crveni i zlatni nimbus, kao žestok protest protiv umora
detinjeg tela pod čaršavom koji ono još jedva uzdiže.
Vrata se otvoriše i jedna sestra uđe. Štajner ustade. Sestra je donela
čašu s nekom mlečnom tečnošću i stavila na sto. — Imate posetu? —
reče Mariji, dok su njene žive plave oči odmeravale Štajnera.
Bolesnica pomeri glavu. — Iz Breslaua — šapnu.
— Iz tolike daljine? To je lepo. Pa, onda imate malo društva.
Plave oči ponovo hitro pređoše Štajnera dok je sestra vadila toplomer.
— Ima li groznicu? — upita Štajner.
— Ni pomisliti — veselo odgovori sestra. — Već danima je nema.
Smesti toplomer i ode. Š t aj n e r p r i v u č e stolicu do postelje i sede
spram Marije, s a s v i m b l i z u nje. Uze njene ruke i upita je: — Raduješ
li se što s a m ovde? svestan koliko je glupo to pitanje.
— To mi je sve — reče M a r ij a bez. osmeba.
Gledaju se i ćute. Imaju tako malo da k a ž u jer t a k o je mnogo to što
su zajedno. G l e d aj u se, i samo n j i h d v o j e postoje. Utonuli su jedno u
drugo. Sebi s u se p o v r a t i l i . Ž i v o t više n e m a za njih ni budućnost n i
prošlost; o s t a l a je s a m o još sadašnjost — mir, tišina i spokojstvo.
Sestra uđe još jednom i ubeleži c r t u na temperaturnoj listi. Oni to
skoro da nisu ni primetili; gledaju se. Sunce je polako dalje klizilo,
oklevajući napustilo je lepu plamenu kosu i kao meko svetlosno mače
spustilo se odmah do nje na jastuk; zatim se nevoljno pomaklo na zid i
polako puzalo po njemu; njih dvoje gledaju se. Suton se modrim
stopalima prikrao i sobu ispunio je; oni su se i dalje gledali, i prestali su
tek kada su iz uglova sobe lepršave senke prišle i svojim krilima prekrile
belo lice, jedino lice.
Vrata se otvoriše i s rekom svetlosti uđe lekar a za njim sestra. —
Sada morate otići — reče mu sestra.
— Dobro. — Štajner se diže i nagnu nad postelju. — Sutra ću opet
doći, Marija.
Ona leži kao igrom zamoreno dete, upola sanjivo a upola sanjalačko. —
Da — reče ona, a on nije mogao da razazna da li govori njemu ili svome
snoviđenju. — Da, dođi opet.
310
Stajner je napolju sačekao lekara. Upitao ga je koliko će još trajati.
Lekar ga odmeri. — Najviše tri do četiri dana — odgovori potom. — Pravo
je čudo da je uopšte tako dugo izdržala.
— Hvala. — Stajner polako siđe niz stepenice. Zastade pred kapijom.
Pred njim se odjednom pojavi grad. Nije ga zapazio kada je dolazio —
sada, međutim, leži pred njim jasan a i zlokoban. Vidi ulice, vidi
opasnost, nevidljivu, nemu opasnost, koja ga vreba iza svakog ugla, iz
svake kapije, sa svakog lica. Zna da ništa ne može. Mogu da ga ulove u
ovom belom kamenom zdanju iza njega, kao divlju zver na pojilu u
džungli. Ali zna i to da se mora skrivati da bi mogao ponovo doći ovamo.
Tri do četiri dana. Ništavnost i čitava večnost. Jedan trenutak je
razmišljao da li da pokuša da se nađe s kojim prijateljem — a onda
odluči da se smesti u neki osrednji hotel. To je najmanje upadljivo prvog
dana.
U jednoj ćehji zatvora ,,La Sante" ležao je Kern s Austrijancem
Leopoldom Brukom i Vestfalcem Menkeom. Lepili su kese.
— Deco — reče Leopold posle nekog vremena — što sam gladan —
prosto nečovečno, najradije bih pojeo lepak — da nije kažnjivo!
— Čekaj još deset minuta — odgovori Kern. — Onda stiže večernja
mandža.
— Sta to vredi! Tek posle toga krčaće mi creva. — Leopold naduva
jednu kesu i udari je da se raspukla. — Nesreća je u ovo
prokleto vreme imati burag. Kad pomislim na nožicu od šunke
— a tek na bubrežnjak — dođe mi da srušim celu ovu čatrlju.
Menke podiže glavu. — Ja radije mislim na velik krvav biftek — izjavi on.
— S lukom i pečenim krompirom. Uz to pivo s leda.
— Umukni! — jeknu Leopold. — Bolje da o nečem drugom mislimo.
Ma i o cveću.
— A zašto baš o cveću?
— O nečem lepom, zar ne shvataš? Da bi nas odvratilo od ovih misli!
■— Mene cveće ne odvraća.
— Jednom sam video l e j u s ružama. — Leopold se napregnu da se
koncentriše. — Prošlog leta. Pred zatvorom u Palanci. Na večernjem
suncu, baš kad su nas otpuštali. Crvene ruže. Tako crvene kao — kao
...
— Kao sirov biftek — pomaže mu Menke.
— Ah, do sto vragova!
Skripnu ključ. — Evo, stiže mandža r c f c Menke. Vrata se otvoriše.
Nije bio služitelj s h r a n o m ; došao je nadzornik. — Kern — pozva on.
Kern ustade.
— Hajdete sa mnom! Imate posetu!
— Verovatno predsednik r e p u b l i ke — doseli .se Leopold.
— Možda Klasman. On ima isprave. Možda će doneti što za jelo.
— Maslac — žarko reče Leopold. — Veliki komad. Zut kao suncokret!
• Menke se iskezi. — čoveče, Leopolde, liričaru! Sad čak i na suncokret
misliš!
Kern zastade u vratima kao da je dobio udarac. — Rut! — reče
zadihan. — Otkuda ti ovde? Jesu li te uhvatili?
— Ne, nisu, Ludviže!
Kern hitro pogleda na nadzornika ravnodušno naslonjena u uglu.
Onda brzo priđe Ruti.
— Za ime božje, Rut, smesta odlazi — prošapta nemački. — Ne znaš
kakvo je stanje! Mogu te svakog trenutka uhapsiti; to znači četiri nedelje
zatvora, a u ponovnom slučaju šest meseci! Odlazi, dakle, brzo — brzo!
— Četiri nedelje? — Rut ga uplašeno pogleda. — Četiri nedelje moraš
ti ovde ostati?
— Ne čini ništa! Zadesio me maler! Ali ti — ne smemo biti
lakomisleni! Svako može od tebe da zatraži ispravu! Svakog trenutka!
— Ali ja imam ispravu!
— Sta?
— Imam, Ludviže, dozvolu za boravak!
Izvadi iz torbice listić i dade ga Kernu. On upre pogled u hartiju. —
Isuse! — reče potom polako. — Pa ovo je stvarnost! Živa istina! To je kao
da je neko ustao iz mrtvih! Najzad, dakle, ipak uspeh! Ko je to izradio?
Komitet za izbeglice?
— Da. Komitet i Klasman.
— Gospodine nadzornice — reče Kern. — Da li je zatvoreniku
dozvoljeno da poljubi damu?
Nadzornik ga nemarno pogleda. — Sto se mene tiče, koliko god vam je
volja — odvrati on. — Važno je da vam pri tome ne doturi nož ili turpiju!
80
 — To se ne isplati za ovih nekoliko nedelja. Nadzornik
zavi i pripali cigaretu.
— Rut! — reče Kern. — Jeste li čuli štogod o Štajneru?
— Ne, ništa. Ali Maril kaže da je to i nemoguće. On sigurno neće
pisati. Jednostavno, vratiće se. Odjednom će se opet pojaviti.
Kern je pogleda. — Da li Maril to zaista veruje?
— Svi mi to verujemo, Ludviže. Šta bismo drugo mogli? Kern klimnu
glavom. — Da, zaista, šta bismo drugo mogli!
Tek je nedelja dana kako je otišao. Možda će se provući.
— Mora se provući. Ne mogu ništa drugo da pomislim.
— Vreme je — reče nadzornik. — Dosta za danas.
Kern zagrli Rut. — Vrati se! — šapnu mu ona. — Vrati se brzo!
Ostaješ li ovde, u zatvoru „Sante"?
— Ne. Prebaciće nas. Na granicu.
— Pokušaću da još jednom dobijem dozvolu da te posetim!
Vrati se! Volim te. Dođi brzo. Bojim se! Htela bih da pođem s tobom.
— To je nemogućno. Tvoja dozvola važi samo za Pariz. Vratiću se.
— Imam novaca. Zadenut je pod naramenicom. Izvadi ga kad me
budeš poljubio.
— Ne treba mi ništa. Imam dosta. Zadrži za sebe! Maril će paziti na
tebe. Možda će se i Štajner uskoro vratiti.
— Vreme je! — opomenu nadzornik. ■— More, deco, neće on pod
giljotinu!
— Ostaj mi zdravo! — Rut poljubi Kerna. — Volim te. Vrati se,
Ludviže!
Ona se osvrnu i uze jedan paket s klupe. — Evo, tu ima nešto jela.
Dole su nas pregledali. — U redu je — reče ona nadzorniku. — Ostaj mi
zdravo, Ludviže!
— Srećan sam, Rut. Bože blagi, srećan sam zbog tvoje dozvole
boravka. Sada je ovo za mene r a j !
— A sada napred! — reče nadzornik. — Natrag u r a j !
Kern uze paket pod mišku. Bio je težak. Vraćao se s nadzornikom. —
Znate — malo zatim reče o v aj zamišljen — moja žena je stara šezdeset
godina i ima blagu grbu. Ponekad mi to pada u oči.
Kada se Kern vratio, služitelj je s jelom baš stojao pred ćelijom. —
Kerne — reče Leopold s neutešnim licem — opet krompir-čorba bez
krompira.
— To je čorba od povrća — objasni služitelj.
— Možeš reći i kafa — odvrati Leopold. — Sve ti verujem.
— Šta imaš u paketu? — upita Kerna Vestfalac Menke.
— Nešto za jelo. Samo još ne znam šta. Leopoldovo lice
se ozari. — Otvori ga! Brzo!
Kern odveza kanap. — Maslac! — pobožno izjavi Leopold.
— Kao suncokret! — dopuni Menke.
— Beli hleb! Kobasice! Čokolada! — ekstatično nastavi Leopold. — A
ovo — ceo sir!
— Kao suncokret! — ponovi Menke.
Leopold se nije na to obazirao. Uspravi se. — Služitelju! — obrati mu
se zapovednički. — Uzmite vašu bednu mandžu i . .
— Stoj! — prekide ga Menke. — Ne hitaj. Ovi Austrijanci! Zbog toga
smo 1918. izgubili rat! Dajte zdele ovamo — reče on služitelju.
On ih uze i stavi na klupu. Onda uz njih složi ostale stvari i stade da
posmatra — „mrtvu prirodu". Na zidu, iznad sira, bilo je od ranijeg
stanovnika ćelije olovkom napisano: — Sve je prolazno — čak doživotno!
Menke se isceri. — Corbuljak od povrća prosto ćemo smatrati da je čaj
— izjavi. — A sada ćemo jednom da večeramo kao obrazovani ljudi! Šta
ti, Kerne, o tome misliš?
— Amin! — odgovori ovaj._
— Sutra ću, Marija, opet doći.
Stajner se naže nad mirno lice, a onda se uspravi.
Sestra je stojala kod vrata. Njene hitre oči preleteše preko njega; nije
ga pogledala, čaša u njenoj ruci malo je zadrhtala i tiho zveknula.
Stajner iziđe u hodnik. — Stoj! — zapovedi jedan glas.
Desno i levo od vrata stoje dva čoveka u uniformi, s revolverom u ruci.
Stajner stade. Nije se nimalo uplašio.
— Kako se zovete?
— Johan Huber.
— Hodite do prozora.
Priđe mu treći čovek i pogleda ga. — Stajner je ovo — reče ovaj. — Bez
ikakve sumnje. Odmah sam ga poznao. Verovatno, Stajneru, i ti mene
poznaješ, je li?
310
— Nisam te zaboravio, Štajnbreneru — mirno odgovori Stajner.
— Teško bi i uspeo — isklibi se ovaj. — Od sveg srca dobro nam
došao! Zaista se radujem što te ponovo vidim. Pa sada ćeš valjda malo i
kod nas ostati, je li? Imamo divan nov logor, sa punim komforom.
— Verujem.
— Lisice! — naredi Štajnbrener. — Iz predostrožnosti, slatki moj.
Meni bi srce prepuklo kad bi nam još jednom umakao.
škljocnuše jedna vrata, i Stajner pogleda koso preko ramena. Bila su
to vrata sobe u kojoj njegova žena leži. Sestra pogleda u hodnik i brzo
povuče glavu natrag.
— Aha — reče Stajner — stoga . . .
— Da, ljubav! — isceri se Štajnbrener. — Ona i najoko-reliju pticu
natrag dovede u gnezdo — u korist države i na radost prijatelja.
Stajner pogleda pegavo lice s uvučenom bradom i plavkastim kolutima
ispod očiju. Mirno ga zagleda; zna šta ga čeka od tog lica, ali ono je od
njega d a l e k o , k a o d a g a se nimalo još ne tiče. Štajnbrener trepnu i
obliznu se pa ustuknu jedan korak. — Još uvek bez savesti,
Štajnbreneru? — upita ga Stajner.
Onaj se iskezi. — Čista je, dragi. I sve je Č i s t ij a što više vas dolazi
pod moju ruku. San mi je prvoklasan. S tobom ću napraviti izuzetak.
Tebe ću noću posoćivati d a bih malo pro-ćaskao s tobom. Napred, vodite
ga! — reče odjednom osorno.
Stajner sa svojom pratnjom pođe niz stepenice. Uz put je svet zastajao
i nemo ih propuštao. I na ulici, pri prolasku, vladao je t aj muk.
Odveli su Stajnera na saslušanje. Ispitivao ga je jedan stariji činovnik.
Stajner dade svoje podatke u zapisnik.
— Zašto ste se vratili u Nemačku? — upita ga činovnik.
— Hteo sam da vidim svoju ženu pre no što umre.
— Koga ste od svojih političkih drugova ovde sreli?
— Nikoga.
— Bolje da meni to kažete sada, pre no što vas prevedu.
— Već sam rekao nikoga.
— Po čijem nalogu ste ovde?
— Nemam nikakav nalog.
— Kojoj ste političkoj organizaciji u inostranstvu pripadali?
— Nikojoj.
— A od čega ste onda živeli?
— Od onog što sam zaradio. Vidite da imam austrijski pasoš.
— S kojom je grupom ovde trebalo da stupite u vezu?
— Da sam tu nameru imao, drukčije bih se krio. Znao sam šta činim
kad idem svojoj ženi.
Još neko vreme ga je činovnik ispitivao. Zatim razmotri Štajnerov
pasoš i pismo njegove žene, koje su mu oduzeli. Pogleda Štajnera; onda
još jednom pročita pismo. — Danas posle podne će vas prevesti — reče
najzad i slegnu ramenima.
— Hteo bih da vas nešto zamolim — odgovori Štajner. — Malenkost
je, ali za mene je sve. Moja žena još živi. Lekar kaže da može potrajati
najviše još jedan do dva dana. Ona zna da treba sutra opet da dođem k
njoj. Ako joj ne odem, znaće da sam ovde. Za sebe ne očekujem ni
samilost ni ikakvu olakšicu; ali želeo bih da moja žena mirno umre.
Molim vas da me dan-dva ovde zadržite i da mi dozvolite da vidim svoju
ženu.
— To ne ide. Ne mogu vam dati priliku za bekstvo.
— Neću bežati. Soba se nalazi na petom spratu i nema sporedan
izlaz. Ako bi me neko otpratio i vrata čuvao, ne bih mogao ništa da
učinim. Ne molim vas sebe radi, molim vas radi jedne žene koja umire.
— Nemogućno — odgovori činovnik. — Ja nisam za to nadležan.
— Nadležni ste. Možete me još jednom saslušati. I možete mi
omogućiti sastanak. Razlog bi mogao biti to da ću ja sa svojom ženom
možda govoriti o nečem što je važno da se sazna. To bi bio i razlog zašto
moja straža napolju ostaje. A mogli biste narediti da sestra, svakako
pouzdana, ostane u sobi da bi čula šta govorimo.
— Sve je to besmisleno. Vaša žena neće vam ništa reći, a ni vi njoj.
— Naravno da neće. Pa ona i ne zna ništa. Ali mirno bi umrla.
Činovnik promisli i prelista akta. — Mi smo vas onda saslušali o grupi
VII. Niste rekli imena. U međuvremenu našli smo Milera, Bezea i
Veldorfa. Hoćete li sad da nam kažete ostala imena?
Štajner ućuta.
— Hoćete li nam reći imena ako vam omogućimo da dva dana
odlazite svojoj ženi?
81
— Hoću — reče Štajner posle nekog vremena.
— Onda ih recite.
Štajner ućuta.
— Hoćete li da mi sutra uveče kažete dva imena, a ostala prekosutra?
— Prekosutra ću vam reći.
— Dajete mi reč?
— Dajem.
Činovnik ga je dugo gledao. — Videću šta mogu da učinim. Sada će
vas vratiti u vašu ćeliju.
— Hoćete li da mi vratite pismo? — upita Štajner.
— Pismo? Ono mora ostati u aktima. — Činovnik neodlučno promotri
pismo. — U njemu nema ničeg što bi vas teretilo. Dobro, uzmite ga.
— Hvala — reče štajner.
Činovnik zazvoni i naredi da Štajnera odvedu. „Šteta", pomisli, „ali šta
se može?" Čovek sam upadne u pakao ako se pokaže nekako čovečan.
Iznenada pesnicom udari o sto.
Moric Rozental ležao je u postelji. Prvi put posle mnogih dana nije
imao bolove. Bilo je predveče, i prve svetlosti zasjale su u srebrnasto-
plavom sutonu februarskih pariških dana. Ne pomerajući glavu, Moric
Rozental je posmatrao kako se osvetljuju prozori na kući preko puta;
cela kuća pliva u sutonu kao ogroman brod, kao okeanska lađa
neposredno pred odlazak. Deo zida između prozora baca prema hotelu
„Verden" dugu, tamnu tenku; izgleda kao senovito pristanište koje čeka
da putnici pređu preko njega.
Moric Rozental se nije micao; ležao je u postelji, ali je video kako se
prozori iznenada širom otvoriše i njemu sličan čovek ustade i iziđe.
Prešao je preko senke ka brodu koji se u dugom životnom sutonu blago
njihao, a sada digao sidro i polako odmicao. Soba se oko njega raspala
kao kutija u reci i vrteći se iščezla. Ulice pored njega huje, šume, pod
pramcem klize, magla je, brod se blago izdigao u tihi bruj večnosti,
približuju se oblaci i zvezde i duboko plavilo, i onda, sred toga ljuljanja,
kao u nekoj uspavanci, pred njim se izbočila obala, ružičasta i zlatna,
taman most za iskrcavanje tiho se spustio, Moric Rozental je po njemu
sišao, a kad se okrenuo, broda više nije bilo, on je sam ostao na
nepoznatoj obali.
Pred njegovim nogama ispružio se dug i ravan drum. Stari putnik nije
dugo razmišljao; drum je za to da se po njemu ide — a njegove noge
poznavale su mnoge drumove.
Ali već posle kratkog vremena se iza srebrnog drveća iz-digla neka
blistava golema kapija, a iza nje sevale su kupole i tornjevi. Nasred ulaza
stojala je neka velika osoba, sa žezlom u ruci, sva u svetlosti i sjaju.
„Carina!" pomisli Moric Rozental prestravljen, i skoči iza jednog grma.
Osvrnuo se. Natrag nije mogao; odatle se spuštalo u prazninu. „Ništa ne
pomaže", pomisli pokorno stari emigrant, „moram se ovde prikriti dok ne
padne mrak. Možda ću onda moći da se postrance odšuljam i negde
pozadi obiđem". Provirio je kroz rakiju od alem-kamena i oniksa i video
da golemi čuvar maše svojim štapom. Još jednom se osvrnuo. Nije bilo
nikog sem njega. Čuvar ponovo mahnu. — Oče Morice — viknu blag
zvučan glas. „Samo zovi", pomisli otac Moric Rozental, „ja se neću javiti".
— Oče Morice — ponovi glas — iziđi iz grma muka. Moric ustade.
„Ulovio me", pomisli. „Sigurno taj div brže
trči od mene; ništa ne pomaže, moram onamo/'
— Oče Morice! — ponovo viknu glas.
— Taj me poznaje; kakav maler — promrmlja Moric. — Mora da sam
i odavde već bio proteran. Onda ovo, po najnovijem zakonu, donosi
najmanje tri meseca zatvora. Nadam se da je bar hrana dobra. Valjda mi
ovi neće dati na čitanje „Porodični časopis" iz 1902. godine, već štogod
modernije. Rado bih čitao nešto od Hemingveja.
Što se više približavao, kapija je bila sve svetlija i blistavija. „Sada
imaju na granicama t a k ve s v o l l o s n e efekte", razmišljao je Moric, „da
čovek ne može razaznati gde se nalazi. Možda su maločas sve osvetlili da
bi nas lakše pohvatali. Kakvo rasipništvo!"
— Oče Morice — reče čuvar — zašto se t i skrivaš?
„1 to mi je pitanje", pomisli Moric, ,,a poznaje me i zna šta je sa
mnom".
— Uđi — reče čuvar.
— Čujte, more — odgovori Moric — za sada, po mom shva-tanju, još
nisam kriv. Nisam prešao vašu granicu. Ili se možda i ovo iza mene već
uračunava?
— Dabogme — reče čuvar.
„Onda sam propao", pomisli Rozental. „Čini mi se da je ovo neko
ostrvo, možda Kuba, kamo u poslednje vreme mnogi žele da odu".
310
— Ne boj se — reče čuvar — neće ti se ništa desiti. Mirno uđi.
— Čujte more — odgovori Moric Rozental — odmah ću vam reći
istinu: Ja nemam pasoš!
— Nemaš pasoš?
„Šest meseci", pomisli Moric kada ču da glas grmi, i pokorno zatrese
glavom.
Čuvar podiže štap. — Onda ne moraš prvo u nebeskom stajalištu da
čekaš dvadeset miliona svetlosnih godina. Odmah ćeš dobiti
tapeciranu stolicu s oslonom za ruke i podupiračem za krila.
— Sve je to divno i krasno — odgovori otac Moric — ali je nemoguće.
Naime, ja nemam ni ulaznu vizu, ni dozvolu boravka. A da i ne govorimo
o dozvoli za rad.
— Nemaš dozvolu boravka? Ni vizu? Ni dozvolu za rad?
— čuvar podiže glas. — Onda ćeš dobiti čak i ložu na prvoj galeriji, u
sredini, s potpunim izgledom na nebeske vojske.
— To ne bi bilo loše — reče Moric — naročito zato što rado idem u
pozorište. Ali sada dolazi ono što će sve da upropasti, i zapravo čudim se
da nemate podalje napolju tablu da mi ne smemo unutra. Dakle: ja sam
Jevrejin. Isključen iz državljanstva Nemačke. Godinama ilegalan.
Čuvar podiže obe ruke. — Jevrejin? Isključen iz državljanstva?
Godinama ilegalan? Onda ti sleduju dva anđela za tvoje lične potrebe i
uz njih jedan anđeo trubač. — Viknu kroz kapiju. — Anđele
bezavičajnih! — I jedna velika podoba u plavoj haljini, s licem kao sve
majke ovog sveta, istupi pa stade pored oca Morica. — Anđeo onih koji
su mnogo patili!
— ponovo viknu čuvar, i u belo obučena prilika, s testijom punom suza
na ramenu, stade s druge strane oca Morica.
— Jedan trenutak — zamoli ovaj i upita čuvara: — Jeste li vi sigurni,
gospodine, da tu unutra nije. . . ?
— Ne brini. Naši koncentracioni logori su podalje dole. Oba anđela
uzeše ga pod ruke, i otac Moric, stari putnik,
emigrant veteran, spokojno kroči kroz kapiju, prema ogromnoj svetlosti
po kojoj odjednom obojene senke počeše šu-meći da padaju sve brže i
brže.
— Morice — s vrata ga oslovi Edita Rozenfeld. — Evo bebe. Mali
Francuz. Hoćeš li da ga vidiš?
Tajac. Ona pažljivo priđe. Moric Rozental iz Godesberga na Rajni više
nije disao.
Marija se još jednom probudila. Celo pre podne ležala je u dremljivoj
agoniji. Sada je Štajnera sasvim jasno poznala.
— Ti si još ovde? — prošapta uplašena.
— Mogu ovde da ostanem koliko god hoću, Marija.
— Šta to znači?
— Objavljena je amnestija. Ja potpadam pod nju. Ne moraš više da se
bojiš. Sada zauvek ostajem ovde.
Ona ga zamišljeno pogleda. — Ti mi to kažeš, Jozefe, da bi me umirio.
— Ne, Marija. Juče je objavljena amnestija. — Okrenu se prema
sestri koja je u pozadini sobe poslovala. — Zar ne, sestro, od juče nema
više opasnosti da će me uhvatiti?
— Nema — nejasno odgovori sestra.
— Molim vas, dođite bliže, moja žena bi htela da to od vas tačno čuje.
Sestra pognuta osta na mestu. — Pa već sam rekla.
— Molim vas, sestro! — prošapta Marija.
Tišina. — Molim vas, sestro — još jednom šapćući pozva je Marija.
Sestra se nevoljno dogega. Bolesnica je napregnuto pogleda. — Je l'te,
od juče smem stalno da ostanem ovde? — obrati joj se Štajner.
— Da — izusti sestra.
— Više ne postoji opasnost da će me uhvatiti?
— Ne.
— Hvala, sestro.
Štajner primeti da su oči samrtnice prikrivene velom. Više nema
snage da plače. — Sada je sve dobro, Jozefe — šaptala je. — I sada, baš
kad sam ti potrebna, ja odlazim.
— Ti ne odlaziš, Marija.
— Htela bih da ustanem i s tobom odem.
— Zajedno ćemo otići.
Neko vreme ležala je i gledala ga. Lice sivo, kosti ispale, a kosa preko
noći potamnela i izgubila sjaj kao da je oslepela.
82
Stajner sve to vidi i ne vidi; ali vidi da još diše; a dok živi, ona je
njegova Marija, njegova žena, okružena sjajem mladosti i
zajedničkog života.
Veče se uvuklo u sobu, i spolja, od vrata, povremeno se čulo
Štajnbrenerovo izazivačko nakašljavanje. Marijin dah postao je
površan, zatim se javljao na mahove, s pauzama. Najzad je utihnuo i
prestao, kao kad se slab povetarac stiša. Stajner je držao njene ruke
dok se nisu ohladile. Umirao je s njom. Kada je ustao da iziđe, bio je
bezosećajan tuđin, prazna ljuska koja ima čovekove pokrete.
Ravnodušnim pogledom pređe preko sestre. Napolju ga dočekaše
Štajnbrener i onaj drugi.
— Više od tri sata smo te čekah — promumla Štajnbrener. — O
tome ćemo češće još porazgovarati, možeš biti siguran.
— Siguran sam, Štajnbreneru, u to sam siguran kad ti kažeš.
Štajnbrener oblizne usne. — Verovatno znaš, čini mi se, da me
oslovljavaju sa „gospodine narednice", je li? Možeš mirne duše i
dalje da mi govoriš „Štajnbrener" i „ti" — ah za svaku tu reč
nedeljama ćeš krvave suze liti, dragane moj. Sad imam vremena za
tebe.
Silazili su niz stepenice, Stajner između dva stražara. Bilo je
blago veče i do poda spušteni vehki prozori na ovalno izvijenom
spoljnom zidu bili su širom otvoreni. Mirisalo je na benzin i proleće.
— Ja imam beskrajno mnogo vremena za tebe — objašnjavao je
Štajnbrener polako i razdragano. — Do kraja tvog života, slatki moj.
A naša imena baš se lepo slažu — Stajner i Štajnbrener. Videćemo
šta se može od toga stvoriti.
Stajner je zamišljeno klimao glavom. Otvoren koso postavljeni
prozor povećavao se, približavao, sasvim približio, i on gurnu
Stajnbrenera prema prozoru, pa skoči na njega, i zajedno s njim
surva se u prazninu.
— Možete mirne dušo uzeti novac roeo Mani uzbuđen i tužan. —
On ga je izr ićno z.i v. i ; . ilv<>|e ostavio Da vam dam ako se ne vrati.
Kern zatrese glavom. Baš jo stigao, prljav i poderan, i sedeo s
Marilom u katakombi. Od Dižona se vozio kao savozač i pomoćnik u
jednom konvoju kamiona
— On će se vratiti — reče Kern. — Stajner će se vratiti.
— Neće se vratiti! plaho odgovori Maril. — Gospode bože, ne
otežavajte mi to s vašim stalnim „On će se vratiti". Neće se vratiti!
Evo, čitajte!
Izvadi iz džepa zgužvan telegram i baci ga na sto. Kern ga uze i
izgladi. Bio je iz Berlina i upućen gazdarici „Verdena". „Srdačno
čestitam rođendan, Oto" — pročita Kern.
Pogleda Marila. — Sta to znači? — upita ga.
— To znači da je uhapšen. Tako smo se dogovorili. Jedan od
njegovih prijatelja imao je da pošalje telegram. Moglo se to i
predvideti. Ja sam mu to odmah rekao. A sada već jednom uzmite
ove odvratne dronjke!
Gurnu novac prema Kernu. — Ima dve hiljade dvesta četrdeset
franaka — izjavi. — A evo još nešto! — Izvuče svoj bu-đelar i iz njega
izvadi dve sveščiće. — Ovo su vozne karte od Bordoa do Meksika. Za
lađu „Takoma". Portugalski teretnjak. Za vas i Rut.
osamnaestog. Kupili smo ih ostalim novcem. Ovo ovde je ostatak.
Vize su već pribavljene. Nalaze se u komitetu za izbeglice.
Kern je buljio u sveščiće. — Ali — reče ne shvatajući.
— Nikakvo ali! — Maril ga ljutito prekide. — Ne pravite nam
teškoće, Kerne! Dosta nas je muke stalo sve to! čudna slučajnost!
Doznali smo pre tri dana. Komitet za izbeglice dobio je od
meksikanske vlade dozvolu da pošalje sto pedeset emigranata. S tim
da svaki sebi plati prevoz. Jedno od čuda koja se pokatkad dešavaju.
Klasman nam je doneo ovu vest. Mi smo vas dvoje odmah
pribeležili, pre no što bi se popunio broj. Novac za put bio je već
ovde, baš sada. No i. . .
Ućutao je. — Ivona, donesite mi jednu trešnjevaču — reče potom
debeloj kelnerici iz Alzasa. Ivona klimnu glavom i odgega se njišući
kukovima.
— Donesite dve! — viknu Maril za njom.
Ivona se okrenu. — I tako bih to učinila, gospodine Marile
— izjavi.
— Dobro. Bar jedno razborito stvorenje.
Maril se ponovo obrati Kernu. — Jeste li već shvatili? — upita ga.
— Sve to pomalo iznenađuje, priznajem. Kad budete u prefekturi
pokazali voznu kartu i vizu, dobićete dozvolu boravka u Francuskoj
310
do datuma kada brod kreće. Mada ste ilegalno ušli. To je izradio
komitet za izbeglice. Možete sutra odmah poći. To vam je jedina
mogućnost da se izvučete iz ovog gliba.
— Da. Prvi put, mesec dana — drugi put, šest meseci zatvora.
— Da, šest meseci. A redovno, bilo kad, i po drugi put uhapse
čoveka. — Maril podiže pogled. Pred njim je stajala Ivona i na sto
stavljala poslužavnik sa dve čaše. Jedna normalna, a druga za vodu,
do vrha napunjena trešnjevačom.
— Ova je za vasf — izjavi Ivona cereći se i palcem pokazujući na
vodenu čašu. — Po istoj ceni!
— Hvala! Vi ste pametno dete. Suviše ste dobri da biste u braku
postali neizbežna Ksantipa. Ili blagorodna mučenica. U zdravlje!
Maril jednim gutljajem popi pola čaše. — U zdravlje, Kerne!
— reče. — A zašto vi ne pijete?
Čašu stavi na sto i sada prvi put pogleda Kerna pravo u oči. — No,
samo to još nedostaje — reče zatim — da počnete ridati! Čoveče,
zar nemate nimalo dostojanstva?
— Ja ne ridam! — odgovori Kern. — Ako bih baš i ridao, sasvim
mi je svejedno! Ali, do sto vragova, ja sam za sve ovo vreme mislio
da će Štajner opet biti ovde kada se vratim, a vi mi pružate novac i
vozne karte — ja sam spašen zato što je on izgubljen, pa to je ipak
odvratno. Zar vi to ne shvatate?
— Ne! Ne shvatam! Govorite sentimentalne gluposti! Tu nema
šta da se shvati. Uvek je tako! A sada ispijte to! Tako kao — no, kao
što bi on ispio. Do vraga, mislite li da je meni potaman?
— Da.
Kern ispi. — Došao sam sebi — reče. — Imate li cigaretu,
Marile?
— Naravno. Evo.
Kern duboko uvuče dim. Odjednom, u polumraku katakombe,
vide Štajnerovo lice. Pomalo ironično, istureno, obasjano
treperavom svetlošću svece, kao onda, pre čitave več-nosti, u
zatvoru u Beču, i učini mu se kao da čuje miran dubok glas: — No,
bepče? — Da, pomisli, da, Štajneru!
— Zna li Rut za to? — upita on.
— Zna.
— Gde je ona?
—■ Ne znam. Verovatno u komitetu za izbeglice. Nije znala da
ćete doći.
— Ni sam nisam znao kada ću stići. Može li se u Meksiku raditi?
— Može. Šta, to ne znam. Ali dobićete dozvolu i za boravak i za
rad. To je zagarantovano.
— Ne znam ni reči španski — reče Kern. — Ili možda se tamo
govori portugalski?
— Španski. Naučićete.
Kern klimnu glavom.
Maril se nagnu napred. — Kerne — poče odjednom prome-njenim
Polazi
glasom — znam, to nije jednostavno. Ali kažem vam: odlazite! Ne
razmišljajte! Odlazite! Gledajte da iziđete iz Evrope! Vrag bi znao
šta će još da bude ovde! Ovakva se prilika lako ne ponavlja. A i
toliki novac nećete nikad više skupiti! Odlazite, deco! Ovde. . .
Ispi ostatak iz svoje čaše.
— Hoćete li i vi s nama? — upita Kern.
— Ne.
— Zato što mislite da nema dovoljno novca za troje? Pa i mi imamo
nešto.
— Nije to u pitanju. Ostajem ovde. Ne mogu vam objasniti zbog čega.
Ostajem. Pa ma šta bilo. To se ne može objasniti. Svestan sam toga, i
svršeno.
— Razumem — reče Kern.
— Evo, dolazi Rut — odgovori Maril. — I kao što ja ostajem, tako vi
treba da odete. Razumete li i to?
— Da, Marile.
— Hvala bogu!
Rut za trenutak zastade kod vrata. A onda polete Kernu. — Kada si
stigao?
— Pre pola časa.
Rut podiže glavu iz zagrljaja koji je bio beskrajan, a kraći od jednog
otkucaja srca. — Znaš li?
83
— Da. Maril mi je sve rekao.
Kern se osvrnu. Marila više nije bilo.
— A znaš li i. . . ? — upita Rut ustežući se.
— Da, znam i to. O tome nećemo sada govoriti. Hajde, izi-đimo
odavde! Napolje. Hteo bih da odem odavde. Hajdemo na ulicu.
— Da.
— Tako, antikvarno — Kern se nasmeja. — Mi ćemo se već probiti,
Rut, je li?
Ona potvrdi.
— U svakom slučaju, videćemo jedan deo sveta. Inače, kod kuće, to
Ona opet klimnu glavom.
Išli su dalje. Prođoše pored Ron-poena. Na drveću već se pojavilo prvo
mlado zelenilo. U svetlosti ranih svetiljki izgleda kao plamsava v a t r a sv.
Elisa i kao da i z b ij a iz zemlje i plamti uz grane i grančice kestena.
Z e m l j a po skverovima prekopana. Njen snažan m i r i s čudno se meša s
mirisom benzina i ulja koji stalno lebdi i z n a d široke ulice. Na nekim
mestima baštovani su već zasadili leje raicvetalih narcisa; belasaju se
u sumraku. U to vreme r a d n j e se z a t v a r aj u i promet je tako gust da
se s mukom prolazi.
Kern pogleda Rut. — Koliko s ve t a ! reče on.

ne bismo mogli. — Da — odvrati o n a — u ž a s n o mnogo l j u d i i m a .

310 84
 Išli su po Jelisejskim poljima. Bilo je veče, i bled polumesec stojao je
na nebu zelenom kao jabuka. Vazduh je bio srebrnast i jasan i tako blag
da su terase pred kafanama bile pune gostiju.
Dugo su išli ćutke. — Znaš li gde zapravo leži Meksiko? — upita
najzad Kern.
Rut zatrese glavom. — Tačno ne znam. Ali ja više ne znam ni gde leži
Nemačka.
Kern je pogleda pa uze pod ruku. — Moramo kupiti gramatiku i učiti
španski.
— Ja sam je prekjuče kupila. Antikvarno.

KRA

85 359
JZa izdavača:

Jovan Bajagić, direktor

Glavni i odgovorni urednik:

Milivoje Marković

Oprema i tehničko uređivanje:

Hašim Kablarević

Korektor:

KatalinKa posta

Broj izdanja: 821

YU ISBN 86-7099-010-5
86-7099-014-8

Tiraž: 15.000 primeraka

Štampa i povez:
„MINERVA"
IZDAVACKO-STAMPARSKA RADNA ORGANIZACIJA OOUR
ŠTAMPARSKA DELATNOST Subotica, Trg 29. novembra 3