Sadržaj:

UVOD 3
1. RAZVOJ PREDUZEĆA U FUNKCIJI TEHNOŠKOG RAZVOJA 4
2. UTICAJ TEHNOLOGIJE NA POSLOVANJE PREDUZEĆA 4
3. MODELI TEHNOLOŠKOG PLANIRANJA 5
3.1. Porterov model 5
3.2. Martinov model 6
4. TEHNOLOŠKO PREDVIĐANJE 7
4.1. Porterove metode tehnološkog predviđanja 7
5. KRITIČNE TEHNOLOGIJE 8
6. TEHNOLOŠKA REVIZIJA 8
6.1. Model tehnološke revizije 8
7. PLANIRANJE U SKLADU SA ŽIVOTNIM CIKLUSOM TEHNOLOGIJE 9
8. ZAKLJUČAK 10
Literatura 11

1
 Lista skraćenica

TP – Technology planning – Tehnološko planiranje

TF - Technology forecasting – Tehnološko predviđanje
TA – Technology audit – Tehnološka revizija
TAM – Technology audit model – Model tehnološke revizije
ET – Emerging technology – Tehnologija u razvoju
PT – Pacing technology – Tehnologija tempa
KT – Key technology – Ključna tehnologija
BT – Base technology – Bazna tehnologija

2
 UVOD

Planiranje je menadžerska funkcija kojom se bira efikasan pravac akcija za pribavljanje,

korišćenje i zamenu resursa organizacije. Pod “biranjem” se podrazumeva da menadžer ima izbor
od nekoliko alternativnih rešenja. Međutim, planiranje mora da bude nešto više od refleksne
akcije. Ono mora biti svestan, racionalni proces ako menadžer želi da bude spreman za ono što će
se dogoditi u budućnosti.1
Na Slici 1. prikazano je planiranje kao deo posla menadžera, koji se sastoji od:
postavljanja ciljeva, strateškog planiranja, predviđanja, operativnog planiranja i planiranja
celokupnog poslovanja.
Tehnološko planiranje možemo posmatrati kao deo strateškog planiranja, jer tehnologija
uzrokuje i omogućava bitne strategijske promene, kako u celokupnoj privredi tako in a nivou
preduzeća kao glavnog ekonomskog subjekta.

Strateško planiranje i
ciljevi

Planiranje celokupnog Predviđanje

poslovanja

Operativno
planiranje

Slika 1. Proces planiranja

1
Daniel A. Wren, Dan Voich Jr.: Menadžment – proces, struktura i ponašanje, Beograd, 2001. str. 83.

3
 1. RAZVOJ PREDUZEĆA U FUNKCIJI TEHNOŠKOG RAZVOJA

Na današnjem nivou razvoja može se reći da su tehnološke promene u osnovi svih

promena u poslovanju preduzeća, pri čemu se one razlikuju za pojedine oblasti proizvodnje i
grana privrede. Glavni pokazatelji promena u tehnologiji su:
 stopa difuzije tehnologije (pokazuje brzinu zamene jedne tehnologije drugom);
 frekvencija tehnološke inovacije (pokazuje broj novih tehnoloških rešenja);
 vremenski razmak inovacije (vreme od momenta otkića do komercijalizacije).2
Značaj tehničkog progresa i tehnološkog razvoja za opstanak i razvoj preduzeća danas su
bitno drugačiji nego što su bili pre. Postoji nekoliko razloga koji su utiču na to:
 nove tehnologije se brže razvijaju;
 stare tehnologije su ograničene u odnosu na nove;
 danas se poslovna ulaganja temelje na novim tehnologijama;
 životni ciklus tehnologije ima tendenciju skraćivanja;
 životni ciklus proizvoda ima tendenciju skraćivanja;
 troškovi tehnološkog razvoja bitno učestvuju u ceni koštanja proizvoda
 rast konkurencije
Zbog svega ovoga za preduzeće je bitno da posebnu pažnju posveti planiranju
tehnološkog razvoja. Ukoliko preduzeće ne prati i ne uvažava tehnološke promene, nužno dolazi
do pogoršanja pozicije na tržištu, slabljenja poslovanja i gubitka konkurentnosti.

2. UTICAJ TEHNOLOGIJE NA POSLOVANJE PREDUZEĆA

Tehnologijom kao jednim od najbitnijih razvojnih faktora može se upravljati i

transformisati ga iz opasnosti u šansu za uspeh. Zbog toga, rešavanje problema tehnološkog
razvoja zahteva strategijski pristup. Tehnološka strategija preduzeća može se definisati kao
dugoročno opredeljenje preduzeća ka mestu i ulozi tehnologije u njegovom poslovanju.
Tehnologija ima kompleksan uticaj na poslovanje preduzeća. Kompleksnost se ogleda u
tome da tehnologija utiče, kako na globalne aspekte poslovanja, tako i na konkretna pitanja kao
što su: gde, šta i kako se proizvodi i prodaje. Promene u tehnologiji utiču na menjanje svih
segmenata ciklusa reprodukcije u preduzeću. Te promene uzrokuju niz organizacionih promena u
preduzeću, koje su međusobno uslovljene.
Uticaj tehnoloških promena je različit u zavisnosti o kojoj se privrednoj grani radi.
Poslednjih godina pod uticajem razvoja tehnologije došlo je do velikih promena u poslovanju,
kako na nacionalnom tako in a međunarodnom planu. Određene privredne grane, npr.
elektronika, farmacija, petrohemija, i sl. doživele su progres, dok su druge industrijske grane, kao
što je npr. industrija čelika, stagnirale i pogoršale svoju poziciju. Prve grane se zato nazivaju
tehnološki intezivnim granama i postale su takve zahvaljujući adekvatnom praćenju,
primenjivanju i razvoju novih tehnologija.

2
M. Milisavljević, J. Todorović: Strategijsko upravljanje, Ekonomski fakultet, Beograd, 1991. str. 37.

4
 3. MODELI TEHNOLOŠKOG PLANIRANJA

Tehnološko planiranje (TP) je važna komponenta poslovnog planiranja organizacije. Ona je neophodna
kako na nivou organizacije, tako i na nivou njenih strategijskih poslovnih jedinica. Zbog ovoga je potrebno
definisanje modela po kojima će se tehnološko planiranje odvijati. Teorija predlaže nekoliko modela za
tehnološko planiranje od kojih su najpoznatiji Porterov i Martinov model.

3.1. Porterov model

Porterov model prati opšti proces strategijskog planiranja koji koriste mnoge organizacije. Model obuhvata:
 predviđanje tehnologija i tržišta tehnologija, radi procene (eksternih) potreba, prilika i
pretnji;
 procenu (unutrašnjih) snaga i slabosti organizacije;
 razvoj i primenu plana akcije za postizanje ciljeva organizacije i ispunjenje njene misije.

Prema Porterovom modelu tehnološko planiranje možemo podeliti na:

1. Tehnološko predviđanje
Ovo je polazna tačka tehnološkog planiranja. Predviđa tehnologije koje će organizacija sama
posedovati, kao i one koje će biti raspoložive na tržištu tehnologija u planiranom periodu.
2. Analiza i predviđanje okruženja
Identifikuje ključne faktore u okruženju organizacije, potencijalno stanje okruženja, važne
pretnje (posebno od strane konkurencije) i važne prilike.
3. Analiza i predviđanje tržišta/korisnika
Identifikuje tekuće potrebe glavnih korisnika, procenjuje promene ovih potreba, i utvrđuje
zahteve koje ove potrebe upućuju proizvodima ili uslugama organizacije.
4. Analiza organizacije
Skicira glavne snage i slabosti organizacije. Skicira raspoložive ljudske i materijalne resurse.
Procenjuje najnovije rezultate u odnosu na postavljene ciljeve.
5. Definisanje misije
Definiše kritične pretpostavke. Uspostavlja sveukupne i precizira pojedinačne ciljeve za period koji se
planira. Precizira kriterijume za merenje ostvarenja ovih ciljeva.
6. Planiranje akcija
Kreira akcije organizacije. Analizira ih i raspravlja o njima. Izrađuje opšte prihvaćenu strategiju
ograničenu na nekoliko ključnih akcija, po mogućstvu prateći nekoliko ključnih ne predviđenih
situacija.
7. Aktiviranje plana
Definiše akcione korake, njihov vremenski raspored i budžet. Formira mehanizme za praćenje
odvijanja plana. Priprema kontrolne mehanizme za slučaj da rezultati padnu ispod
uspostavljenog standarda.

5
 3.2. Martinov model

Model predložen od strane Martin-a (1994) prikazan je na Slici 2. u kojem tehnološko

planiranje uključuje učešće odozgo nadole, odozdo nagore, i učešće sa strane. Ovaj prilaz zahteva
uključivanje i menadžera kompanije i poslovnih jedinica, kao i kadrova iz sektora za istraživanje
i razvoj, sektora proizvodnje i sektora marketinga koji treba da budu svesni opšteg stanja razvoja
u njihovim respektivnim oblastima rada. Ovi tehnološki menadžeri i eksperti mogu dati koristan
doprinos iz sopstvene perspektive. Strelice na Slici 2. prikazuju smer toka informacija za razvoj
optimalnih planova. Rezultat su scenariji koji identifikuju tehnologije neophodne za dostizanje
poslovnih ciljeva.

Slika 2. Martinov model

6
 4. TEHNOLOŠKO PREDVIĐANJE

Prvi korak u tehnološkom planiranju je predviđanje. Predviđanje obezbeđuje vizije

budućnosti koje se mogu koristiti za navođenje sadašnjih akcija u skladu sa predviđanjem stanja
u budućnosti. Tehnološko predviđanje (TF), bazira se na uspostavljenim metodologijama za
predviđanje karaktera i uloge tehnoloških unapređenja.
Tradicionalne metode predviđanja zavise u velikoj meri od projektovanja karakteristika iz
prošlosti u budućnost. Ovo ima jednu svojstvenu slabost, a to je da se budućnost ne mora
ponašati kao prošlost.
Stanje neke tehnologije u budućnosti zavisi od njenih karakteristika i fizičkih granica, so-
cijalnih faktora i faktora okruženja koji utiču na njen razvoj, kao i uslova na tržištu u poređenju sa
uslovima koji važe za konkurenciju na tržištu. Problem predviđanja budućnosti je mnogo teži kod
tehnologija koje su već doživele velike promene. Menadžment mora biti u stanju da predvidi
diskontinuitete, koji se dešavaju kada jedna tehnologija preti da zameni drugu.

Dobro predviđanje mora posedovati:

 kredibilitet i korisnost,
 tačnu bazu podataka,
 jasno opisane metode i modele,
 jasno definisane i podržane predpostavke,
 kvantitativno izražavanje kad god je to moguće,
 iskazan nivo poverenja (verovatnoća) prognoziranih informacija.3

4.1. Porterove metode tehnološkog predviđanja

Prema Porteru najčešće se predvidjaju sledeće karakteristike tehnologije:

1. Porast funkcionalne sposobnosti,
2. Brzina zamene stare tehnologije novom,
3. Penetracija tržišta,
4. Širenje na tržištu (difuzija),
5. Verovatnoća i tajming tehnološkog prodora.

Porter opisuje pet metoda tehnološkog predviđanja koje se koriste za predviđanje gore navedenih
karakteristika:
1. Nadzor (monitoring),
2. Ekspertsko mišljenje,
3. Analiza trenda,
4. Modelovanje,
5. Scenariji.

3
Ivan Bagarić: Menadžment informacionih tehnologija, Univerzitet Singidunum, Beograd 2010. str.113.

7
 5. KRITIČNE TEHNOLOGIJE

Planiranje budućnosti zahteva duboko razumevanje promena na tehnološkoj sceni. To

uključuje predviđanje u potrazi za kritičnim tehnologijama u razvoju. Ono zahteva nanošenje
podataka na tehnološke mape, koje pomažu planerima u njihovim zadacima. Zadatak
identifikacije budućih kritičnih tehnologija, i analiza niza obećavajućih tehnologija, mora se
preduzimati i na makro nivou države, i na mikro nivou kompanije.
Tako je naprimer vlada SAD ovlastila posebnu komisiju sa zadatkom identifikovanja
kritičnih tehnologija kao „esencijalnih tehnologija koje će imati glavni dugoročni uticaj na
nacionalnu bezbednost i ekonomski prosperitet zemlje.

6. TEHNOLOŠKA REVIZIJA

Revizija je analiza kojom se procenjuje stanje ili postojeći status određenog sektora
organizacije.

Tehnološka revizija (TA) je analiza kojom se identifikuju snage i slabosti svih

tehnologija u organizacaiji.4

Cilj tehnološke revizije je da proceni poziciju firme sa tehnološkog aspekta u odnosu na

njene konkurente i utvrdi opšte stanje razvoja. Revizija se primenjuje na sve tehnologije u firmi,
uključujući tehnologiju proizvoda, tehnologiju proizvodnje, uslužnu tehnologiju i marketing
tehnologiju. Krajnji cilj je razviti bazu na osnovu koje će biti formulisana tehnološka strategija i
pridruženi planovi realizacije. Tehnološka revizija je stalan proces procene za razliku od, na
primer, finansijske revizije koja se radi jedanput godišnje.

6.1. Model tehnološke revizije

Ovaj model je 1996. razvio Garcia-Arreola. Model tehnološke revizije (TAM) uključuje
važne oblasti za razmatranje u sklopu tehnološke revizije. Ciljevi TAM-a su da:
1. Odredi postojeći tehnološki status
2. Istakne oblasti prilika
3. Iskoristi prednosti jakih sposobnosti organizacije

TAM je troslojni model gde svaki nivo ide dublje u sve specifičnije funkcije. Gornji nivo
je komponovan od 6 kategorija. Na drugom nivou postoji 20 ocenjivačkih oblasti. Konačno, na
trećem nivou definisana su 43 ocenjivačka elementa.

4
Ivan Bagarić: Menadžment informacionih tehnologija, Univerzitet Singidunum, Beograd 2010. str.119.

8
 7. PLANIRANJE U SKLADU SA ŽIVOTNIM CIKLUSOM TEHNOLOGIJE

Odluka o investiranju u neku tehnologiju vezuje se za potencijalni uticaj te tehnologije na

promenu osnove konkurentnosti kompanije na tržištu. Ovaj uticaj zavisi od pozicije tehnologije
na S-krivi životnog ciklusa.

 Ukoliko je tehnologija u embrionalnoj, tj. početnoj razvojnoj fazi kada još uvek ne
demonstrira svoj potencijalni uticaj na promenu osnove konkurentnosti kompanije na
tržištu, ona se posmatra kao tehnologija u razvoju (ET).

 Ukoliko je tehnologija dalje pozicionirana na krivi životnog ciklusa, tj. nalazi se u

početnom delu faze rasta i već je demonstrirala svoj potencijal da promeni osnov
konkurentnosti kompanije na tržištu, ona se posmatrakao tehnologija tempa (PT).

 Ukoliko se tehnologija nalazi u srednjem ili krajnjem delu faze rasta onda ona ima glavni
uticaj na konkurentsku poziciju kompanije. Zato se takve tehnologije nazivaju ključne
tehnologije (KT).

 Kako tehnologije sazrevaju, one se premeštaju u fazu zrelosti na krivi životnog ciklusa i
postaju poznate kao bazne tehnologije (BT).
Ove tehnologije su neophodne za učešće u poslovanju, ali malo ili nikako doprinose
kompaniji u pogledu konkurentske prednosti.

 Ukoliko se tehnologija nalazi u fazi starenja kompanija mora već imati razvijenu
alternativnu strategijsku opciju u protivnom, snosiće posledice izlaska sa tržišta i biznisa
uopšte.

9
 8. ZAKLJUČAK

U današnje vreme brzog napretka tehnologije može se reći da su tehnološke promene u

osnovi svih promena u poslovanju bilo kog preduzeća. Zbog toga je tehnološko planiranje veoma
bitno i može se posmatrati kao deo strateškog planiranja, jer tehnologija uzrokuje i omogućava
bitne strategijske promene.

10
 Literatura

1. Daniel A. Wren, Dan Voich Jr.: Menadžment – proces, struktura i ponašanje, Beograd,
2001.
2. M. Milisavljević, J. Todorović: Strategijsko upravljanje, Ekonomski fakultet, Beograd,
1991.
3. Ivan Bagarić: Menadžment informacionih tehnologija, Univerzitet Singidunum, Beograd,
2010.
4. B. Stavrić, B.Marđokić, M. Gašović : Menadžment, Beogradska Poslovna škola, Beograd,
2004.
5. S. Vučićević, M. Marković : Osnove menadžmenta preduzeća, Beograd, 1998.

11