Nadžib Mahfuz

SAGA O BEDNICIMA

Preveo Rade Božović

 AŠUR NADŽI
Prva priča iz Sage o Bednicima

1
U ljubavničkoj tami zore, u Prolazu koji razdvaja život od
smrti, u Vaseljeni sa bdijućim zvezdama, u slušanju tamnih i
zanosnih psalama, nazočna je tajna beseda ovaploćena u mukama i
radostima obećanim našem Naselju.

2
Išao je pipajući put krajem čvrstog štapa-vodiča kroz svoju
večitu tamu. Mula prepoznaje svet oko sebe po mirisu, po broju
koraka, po jasnoći glasova koji izvijaju psalme i po unutarnjem,
ezoteričnom nadahnuću. Između njegovog stana na obroncima
groblja i Naselja on prelazi najteži i najmučniji deo puta prema
džamiji u Huseiniji. Iznenada do izoštrenih mu ušiju dopre plač
nekakvog novorođenčeta koji je, možda, onako zorom, izgledao
snažniji nego što bi se moglo za taj uzrast očekivati. Znatiželja ga
odvuče od omamljujuće atmosfere i zanosnih psalama. Zar je
moguće da u ovom času majke skitaju sa sitnom decom?! Evo, glas
se pojačava i približava, uskoro će ga celog obaviti. Umorno se
nakašlja kako ne bi pomutio radost svitanja. Upita se kada će dete
prestati da plače da mu se srce smiri i duša uspokoji. Sada ga plač
probada s leve strane. Skrenu nadesno i desnim ramenom dodirnu
bedem tekije. Zastade i reče:
 – O, Milostivi... Ženo, podoj dete!
Niko ne odgovara, a plač se nastavlja. On prošapta:
– O, Milostivi! O, Božji ljudi!
Odgovora nema, samo se plač čuje. Sumnja mu obuze srce i
pomuti prostodušnost umivenu jutarnjom rosom. Stisnuvši štap uz
bok mula se oprezno uputi prema dečjem glasu. Malo se saže nad
glasom, nežno pruži dlan i prstima dotače pelene. To je, upravo, i
očekivao, jer prsti mu prebraše po pelenama i napipaše vlažno i
uplakano lice. Uzbuđeno prošaputa:
– Neka duše budu pokopane u tami greha...
Potom vrisnu ljutito:
– Neka na tlačitelje padne Božje prokletstvo!
Malo je promislio, a potom zaključio da se treba njime
pozabaviti pa makar okasnio na jutarnju molitvu. Mada je leto,
povetarac je još uvek hladan, gmizavaca je mnogo a Bog proverava
raba svoga tamo gde ovaj ni ne sanja. Nežno je poneo nahoče
odlučivši da se vrati kući i sa suprugom se svojom posavetuje. Do
njega su dopirali glasovi ljudi, koji su, možda, išli na jutarnju
molitvu. Nakašlja se opominjući, te mu se javi jedan glas:
– Božji mir vernicima!
On mirno odgovori:
– Božji mir vama!
Onaj mu prepozna glas i reče:
– Šejh Afra Zejdan? Zbog čega si jutros okasnio?
– Kući i Bogu moramo se vratiti pre ili kasnije.
– Mir tebi, šejhu Afro!
Posle kraćeg kolebanja šejh se glasnu:
– Našao sam dete pod starim bedemom tekije!
Ljudi nešto promrmljaše, a onda neko reče:
– Neka prokletstvo na grešne padne!
Drugi dodade:
 – Šta ćeš s njim?
Treći ga posavetova:
– Odnesi ga u policiju!
A on odgovori s mirnoćom koja je odudarala od prilike:
– Bog će me po svojem hotenju nagraditi...

3
Sikina se uznemirila kada je spazila svoga muža, šejha pri
svetlosti lampe koju je podigla levom rukom. Ona upita:
– Zbog čega si se vratio, Bog te od zla sačuvao?
No, u isti čas opazivši dete ona povika:
– Šta je to, šejhu Afro?
– Nađoh ga u Prolazu...
– O, Božja milosti!
Nežno je uzela dete, a šejh sede na kanabe koje se nalazilo
između pokrivenog bunara i furune. On promrmlja:
– Bog je jedan.
Sikina poče da ljulja dete a zatim brižno reče:
– Muškarčić, šejhu Afro!
On ćutke klimnu glavom. Ona nastavi:
– Treba ga nahraniti...
– Otkud to znaš kada dece nemamo?!
– Poprilično znam, a ko traži uputa naći će uputnika. No, šta
ćeš ti s njim?
– Posavetovali su me da ga ponesem u policiju.
– Da li će ga tamo podojiti? Pričekajmo da se pojavi ona koja
ga traži.
– Niko ga neće tražiti!
Zavlada tišina pomešana s uzbuđenjem sve dok šejh Afra
Zejdan ponovo ne progovori:
– Nije li opasno da ga zadržimo duže nego što treba?
Ona odgovori oduševljeno i toplo:
– Pogrešio je onaj koji ga je izgubio.
A potom reče zadovoljno, kao da joj je samo proviđenje
šanulo:
– Više nema nade da ću roditi!
On ukloni čalmu s čela, koje se ukaza belo kao prakljača i
upita:
– O čemu razmišljaš, Sikino?
Omamljena maločašnjim proviđenjem ona odgovori:
– Gospodaru moj, šejhu, Bog mi ga je darovao pa kako da ga
odbijem?
On maramicom obrisa sklopljene oči ni reči ne prozborivši, te
ona pobednički dodade:
– I ti to želiš!
Pravio se da ne čuje pa se požali:
– Propustih jutarnju molitvu u Huseinu.
Nasmejana, dok joj oči nisu silazile s crvenog lišća, reče:
– Svetlo se pomalja, Bog je milostiv i oprašta.
Ustade šejh Afra Zejdan da se pomoli, kada se stepenicama
sjuri Derviš Zejdan, kapaka naduvenih od sna, govoreći:
– Gladan sam, ženo bratovljeva!
Utom opazi dete i zbuni se, kako to već priliči jednom
desetogodišnjaku:
– Šta je ovo?
Odgovori mu Sikina:
– Nafaka uzvišenog i svemogućeg Boga.
On ga pažljivo osmotri pa upita:
– Kako mu je ime?
 Žena se načas pokoleba, a zatim promrmlja:
– Nek ponese ime moga oca – Ašur Abdula.{1} Neka ga Bog
nagradi svojim blagoslovom i radošću!
Šejh se glasno pomoli.

4
Dani su promicali uz pojanje tajanstvenih divnih psalama i
jednog dana šejh Afra Zejdan reče svome bratu Dervišu:
– Napunio si dvadesetu, kada ćeš se ženiti?
Mladić hladno odgovori:
– Kad Bog bude hteo!
– Ti si snažan hamalin i to hamalin koji ne oskudeva.
– Kad Bog bude hteo.
– Ne bojiš li se za sebe zato što red ne poštuješ?
– Bog čuva vernike.
Slepi recitator Kurana odmahnu glavom desno i levo pa tužno
reče:
– U Knjizi Božjoj koristi nisi našao niti si iz nje ijednu suru
naučio.
Negodujući on odgovori:
– Rad je ono što se računa, a ja svoju nafaku znojem stičem.
Šejh malo promisli pa reče:
– Na licu ti se vide bore, od čega su?
Derviš shvati da ga je žena njegova brata odala. Mrko ju je
pogledao dok je zauzeta bila paljenjem furune, držeći Ašura na
rukama. Osmehnuvši se ona reče:
– Da li, Derviše, očekuješ da od tvoga brata skrijem ono što ti
može štetu naneti?
Šejh Afra ga prekorno upita:
 – Oponašaš one koji zlo i zulum čine!
– Ponekad me oni i diraju, ali ja se branim...
– Derviše, odrastao si u kući u kojoj se Kuranu služi, časti
njegovoj i snazi, pa što se ne ugledaš na svoga dobrog brata Ašura?
On oštro odgovori:
Ašur nije moj brat!
Zaprepašćen, šejh zaćuta.
Ašur je pažljivo pratio razgovor i iznenadio se. Ipak, ne
mnogo. On sve čini što može i od njega se ne može više od ovog
zahtevati. On čisti kuću, kupuje potrepštine u suku, dok jutro
provodi u predanoj potrazi za srećom u džamiji u Huseinu. Nosi
vodu, pali furunu, au sumrak sedi kod nogu šejhovih, koji ga
podučava lakšim delovima Kurana, pružajući mu ćudoredna i
životna znanja. Šejh ga je odista voleo i radovao mu se, a Sikina ga je
s divljenjem gledala i govorila:
– Biće dobar i snažan mladić.
Na što bi šejh Afra Zejdan dodavao:
– Neka mu snaga bude u službi ljudi, a ne šejtana!

Nebo je blagoslovom svojim obasulo Ašura. Srce šejhovo beše

ispunjeno njime sve više i više, u onolikoj meri koliko se gnevom
punilo na Derviša, brata njegovoga i vaspitanika. Zašto tako,
Gospode? Pa pod jednom su brigom odrasli, pitao se i odgovarao
šejh. Međutim, Derviš se ubrzo izvuče iz šejhove senke, okrenuvši se
svome poslu i sticanju imetka a odbivši nauk.
U život je bio ušao kao dečak, odrastajući u senci grubosti i
gorčine, pre nego mu se stablo ispravilo i pre nego mu se duh
čistotom i čvrstinom napojio. Ašur je bio drugačiji: još rano srce mu
se otvorilo za radost, svetlost i psalme. Izrastao je krupan i ogroman,
kao vrata od tekije, visok i plećat, ruke mu kao od kamena tekijskog
bedema, noge kao stablo duda, glava ogromna i plemenita, crte lica
uočljive, pune životnih sokova. Snaga mu se videla u
preduzimljivosti i radu, u tome kako je lako podnosio teškoće i kako
je sve činio neumorno i istrajno, uvek zadovoljan i hitar. Koliko puta
mu je šejh samo rekao:
Neka ti snaga posluži ljudima, a ne šejtanu!
I jednog dana objavi šejh svoju nameru da od njega načini,
kao što i on beše, recitatora Kurana. Derviš se podrugljivo nasmeja,
proprativši odluku svoga brata rečima:
– Zar ne vidiš, brate, da njegov orijaški stas pre može uneti
užas u srca vernika nego blagoslov?
Šejh se nije obazirao na Dervišovu opasku, ali je bio primoran
da odustane od svoje namere kada je spoznao da glas Ašurov nije
podoban prilici, da on nije kadar valjano pevati, da mu glas nema
onu potrebitu prijatnost već da je čak i grb, kao da dopire iz kakve
praznine. Pride još, ne beše kadar ni duge kuranske sure napamet
naučiti.
Ašur je verovao u svoj posao kao što je verovao u svoj život,
misleći da će večno u raju ostati. Bogu hvala na moći i brizi, pošto ga
je šejh za naslednika odredio kada se njih dvoje, koji su ličili na drvo
bez grana, smrti predaju. Šejh ga odista beše milošću svojom zasipao
kako to više niko u naselju ne bi mogao činiti. A kada je šejh shvatio
da je ovaj dovoljno od njega naučio i od vaspitanja savladao, odluči
da ga na kakav zanat uputi. Ali, neumitna sudbina beše brža, jer
šejha obori groznica koju narodni lekovi ne mogoše savladati. Tako
on pređe Bogu u susedstvo, a Sikina osta bez sredstava za život. Za
posao nikakav nije bila sposobna, te odluči da se vrati u svoje selo.
Oproštaj između nje i Ašura bio je dirljiv i plačan. Poljubila gaje,
pogladila i otišla. Ubrzo on oseti kako je sam u ovom dunjaluku. O,
Bože, on nikoga nema sem tvrdoglavog Derviša Zejdana.
Sklopljenih očiju razmišljao je. Osećao je kako praznina guta
stvari, kako ga hvata želja da se prikrada kao sunčevi zraci, ili da
ispari kao kaplja rose, ili da zajaše vetar koji zavija pod
nadstrešnicom u Kabvi. Ali nekakav glas, koji je stizao iz dubina srca,
govorio mu je: kada Praznina prekrije zemlju, ona će se ispuniti
problescima Milostivog i Uzvišenog.

6
Slomljena srca, Derviš ga je osmatrao sedeći pokraj furune:
kako je krupan, kakve životinjske čeljusti, a brkovi ovnujski, snaga
mu uzaludna, a ni posla nema, ni nafake. Srećom ni zanat kakav nije
naučio. Ipak, ne može ga prenebreći, mada se pita zašto ga ne voli.
Podseća ga, onako čvrsto usađen u zemlju, na oštru stenu koja se
isprečila na putu, na vetar hamsun, pun pustinjskog peska, na grob
kakav koji na praznik izazovno prosija. Prokletnik, treba ga
iskoristiti!
Ne gledajući ga upita:
– Kako ćeš se izdržavati?
On otvori svoje duboke medene oči i predajući se reče:
– Služiću te, mualime Dervišu!
On hladno odgovori:
– Ničija mi služba nije potrebna.
– Treba, znači, da idem?
A potom, shvativši stvar, molećivo dodade:
– Zar ćeš me pustiti da tražim drugo utočište, kada nijedan
drugi dom ne poznajem?
– Ovo nije gostionica!
Otvor furune izgledao je ugašen i mračan, a s police uteče šum
mišjih koraka, preko venaca suvog belog luka.
Derviš se nakašlja i upita:
– Kuda ćeš?
– Božji dunjaluk je velik...
Izdevajući se Derviš nastavi:
– Ali ti o njemu ništa ne znaš i on je grublji nego što misliš...
 – U svakom slučaju naći ću posao od koga ću živeti.
– Stas ti je u tome najveća prepreka. Nijedna kuća te neće
primiti, nijedan učitelj zanata prihvatiti. Zatim, primičeš se
dvadesetoj!
– Svoju snagu još nisam upotrebio u lošoj raboti.
Glasno se nasmejao i rekao:
– Ničije poverenje nećeš zadobiti: za futuvu izgledaš previše
izazovno, trgovac te može smatrati drumskim razbojnikom...
Zatim dodade mirnim i dubokim glasom:
– Od gladi ćeš umreti ako se na snagu ne osloniš.
On poletno reče:
– Rado ću je pokloniti ljudima, a Bog će mi biti pouzdan
svedok.
– Slaba ti je korist od snage ako s lica ne spereš taj blesav
izraz!
On ga pogleda zbunjeno a zatim reče:
– Primi me da radim s tobom kao nosač.
– Nijednog časa u svom životu nisam radio kao nosač –
odgovori Derviš rugajući se.
– Ali...
– Zaboravi priču... da li sam ti mogao nešto drugo reći?
– Pa šta onda radiš, mualime moj?
– Strpi se. Otvoriću ti vrata rizka, preostaće ti samo da uđeš...
S groblja su dopirali krici koji su obaveštavali o tome da nekog
sahranjuju. Derviš reče:
– Na zemnom šaru svako je prolazan!
Izgubivši strpljenje Ašur reče:
– Gladan sam mualime Dervišu!
Pružio mu je novčić:
– Evo ti poslednje što imam.
 Ašur izađe. Suton se spuštao na grobove i Helu. Jedno od
letnjih večeri, nežan povetarac ćarlija noseći smesu prašine i bosiljka.
Produžio je Prolazom prema tekijskom dvorištu. Kabv je izgledao
mračan. Senke dudova su se njihale iznad bedema. Psalmi su se
tajnovito izdizali, pa Ašur odluči da brigu zabatali, rekavši u sebi:
– Ne tuguj, Ašure! Pa na dunjaluku imaš toliko braće da ih
nije lako pobrojati...
Za njim su odjekivali tajanstveni psalmi.

7
Ašura ispuni dah noći, u srce mu se uvukoše svetlucave
zvezde. Duša mu odbeže prema čistom letnjem nebu. Reče u sebi
kako ova noć zaslužuje ibadet, da se ničice padne pred nesrećom, da
se tajno šapću prigušene nade, da se dozivaju mili iz Nepoznatog.
Nekakvo priviđenje staje na nekoliko koraka od njega. Jedva
ga vidi, ali dobro oseća kako ga ono uzbuđuje. On podiže svoj tihi
glas:
– Šta čekaš, mualime Dervišu?
Derviš ga pogodi pesnicom u prsa i zlobno prošapta:
– Tiše, magarče?
Našli su se bili iza senice na kraju groblja, na obroncima
pustinje. Sasvim desno brdo a levo groblje. Nikakvog šuma, nijednog
prolaznika, čak i duhovi mrtvaca miruju u tom noćnom času na
kakvom nepoznatom mestu. Misli se otelotvoravaju u tamu kao
opomena dok blago srce neobuzdano tuče. Ašur prošapta:
– O, Božja svetlosti, prosvetli mi dušu!
On prosikta:
– Pričekaj, zar nemaš strpljenja?!
A zatim se nagnu prema njemu:
– Od tebe ne tražim da radiš. Sve ću sam učiniti. Ti ćeš mi
samo čuvati leđa, ako to uopšte bude potrebno.
 – Ne znam na šta ciljaš.
– Ćuti i moći ćeš da biraš!
Obronci pustinje stenju šumovima, vazduh nosi miris
nepoznatog života. Nekakav starački glas govori:
– U Boga se uzdaj!
Kada se utvara primače videše nekakvoga starca kako jaše na
magarcu. U času kada se starac našao naspram njih Derviš skoči na
njega. Ašur ostade zbunjen. Njegov strah beše opravdan. Nije jasno
video ali je zato lepo čuo Dervišov preteći glas:
– Daj kesu, inače...
Drhtav od starosti i užasa glas odvrati:
– Milost, ne stiskaj tako!
Ašur nesvesno prošapta:
– Pusti ga, moj mualime...
Derviš kriknu:
– Umukni!
– Rekoh ti: pusti ga!
I obuhvativši ga rukama lako ga ponese. Ovaj ga raspali
laktom i reče:
– Pripazi se!
Posle toga Dervišu se samo jezik njegov kretao. Ašur se obrati
starcu:
– Idi s mirom!
Kada se uverio da je starac bezbedan, pustio je Derviša
izvinjavajući mu se:
– Oprosti mi na grubosti.
Derviš vrisnu na njega:
– Nahoče neblagorodno!
– Od zla sam te spasao!
– Podli magarče, stvoren si da ostaneš bednik!
 – Neka ti Bog oprosti...
– Prljavo nahoče!
Ašur je tužan ućutao, a Derviš nastavio:
– Zar ne shvataš, ti si nahoče?! To je tvoja istina.
– Ne daj da te bes nosi! Pokojni šejh reče...
Derviš ga zlobno prekinu:
– Istina je ono što ti ja govorim. Našao te je u Prolazu, ostavila
te poročna majka.
– Bog neka ti dobrim delima ovo oprosti!
– Časti mi i života mi bratovoga, ti si nahoče, sin kakvoga
zločinca. Zašto bi, inače, noću ostavljali dete?
Ašur bi uvređen i oćuta. Derviš je i dalje govorio:
– Upropastio si mi rabotu, zatvorio si sebi vrata pred korom
hleba. Ti si snažan, ali si kukavica. I ovo je dokaz...
I svom snagom ga raspali šakom po licu. Ašur je bio
iznenađen prvim udarcem koji je dobio u životu, dok je Derviš kao
lud vikao:
– Glupa kukavico!
Ašura obuhvati olujni gnev koji se obruši na tamni bedem
tekije. On opali svojom velikom šakom Derviša po glavi koji se bez
svesti sruči na zemlju. Lagano je svladavao svoj bes. Shvatio je
opasnost koja se beše nad njim nadvila, pa promrmlja:
– Neka mi oprosti šejh Afra!
Nagnu se nad čovekom i ponese ga. Nosio ga je probijajući se
između grobova dok nije ušao u kuću. Položio ga je na divan, upalio
svetiljku. Dugo ga je uzbuđen i žaloban promatrao. Promicali su teški
trenuci dok Derviš ne otvori oči i ne pokrenu glavu. Dugo su se
ćutke gledali. Ašuru se činilo da su tu i Afra i Sikina i da ih nemo
gledaju. Mrmljajući, on napusti kuću.
– Uzdam se u Stvoritelja Nebesa i Zemlje...
 8
Ašur je bludeo pogledom. Njegovo pribežište je zemlja. Ona je
i mati i otac za svakog sirotana. Koru hleba ima tamo gde je nađe, u
toplim noćima spava pod bedemom tekije, u hladnim pod svodom u
Kabvu. Poverovao je u ono što je o njegovom poreklu Derviš izrekao.
Gorka istina ga je progonila i mučila. Tako je istinu života shvatio iz
Derviševih usta, u jednoj noći, koju nije mogao ni usniti tokom
dvadeset godina življenja pod krilom dobrog šejha Afre Zejdana. Zli
ljudi su grubi i pravi učitelji. Obuzelo ga je nekakvo mutno i skriveno
osećanje krivice i sada mu sećanja sažižu besano srce.
U silnoj tuzi s ljubavlju je osluškivao psalme koji su dopirali iz
tekije. Njihov treperavi smisao skrivao se iza persijskih reči kao što
se skrivaju i njegovi roditelji iza nepoznatih lica. Možda je nekad i
nabasao na kakvu ženu ili muža ili trag, možda će jednom šta važno
o njima otkriti, ili će kanuti suza sreće, ili će njegova nada odjeknuti
u kakvom brižnom stvoru. Osmatra vrt s njegovim vitkim i
nagnutim drvećem, ozelenjeno i raspevano zemljište, gleda derviše
obučene u široke abaje, s dugačkim kapama na glavi, i meri njihove
lake korake. Zapita se:
– Zašto žive kao siromasi? Zašto čiste, polivaju i prskaju? Zar
ne mogu imati kakvog pouzdanog slugu?!
Vrata ga dozivaju, šapuću mu na uvo da pokuca, da zatraži
dozvolu i uđe i sretne se s blaženstvom, spokojem i radošću, da se
pretvori u dudinju punu slatkog i opojnog vina, u najčudesniju svilu,
da bi ga ubrale čiste, neporočne ruke radosno i srećno.
Savlada ga ovo nežno šaputanje, te produži prema zatvorenim
vratima tekije, prošaptavši pokorno i smerno:
– O, Božji ljudi!
Nekoliko puta je ponovio poziv.
Oni se ne pokazuju, ne odgovaraju, čak ga i vrapci s
podozrenjem posmatraju. Oni ne poznaju njegov jezik, a ni on njihov.
Potočić je prestao teći, trave da plešu. Nikome nije potrebna njegova
služba.
 Uminu oduševljenje, ugasi se nadahnuće, uhvati ga stid.
Prekori sebe i obori se grubo na sopstvenu ljubav, osudi svoju želju i
nadu. Uhvati se za svoje veličanstvene brkove i tiho prozbori:
– Ne daj da svako tobom isplače usta!
Potom dodade:
– Ostavi one koji odbijaju tvoju ruku i potraži takve koji imaju
potrebu za tvojom službom!
On krenu za korom hleba. Naiđe li na kakvo veselje,
prihvatiće se posla, natrči li na kakvo tugovanje, takođe će raditi.
Zadovoljiće se kakvom parom ili hlebom, čak i lepom rečju.
I natrčao je na nekakvog ružnog čoveka koji je izgledao kao
miš. Ovaj ga pozva:
– Dečko!
Ašur mu ljubazno priđe, spreman da posluša. Čovek ga upita:
– Ne poznaješ me?!
Zbunjen odgovori mu:
– Izvinjavam se zbog svog neznanja.
– Ali ti si iz našeg naselja?!
– Odskora u njemu živim.
– Ja sam Kuleib Semani, jedan iz družine našeg futuve
Kansuve.
– Čast mi je, mualime.
Pažljivo ga odmeri pa upita:
– Hoćeš li nam prići?
Ašur ni časa se ne kolebajući odgovori:
– Nemam srca da to prihvatim.
Kuleib se podsmešljivo nasmeja i produži:
– Telo kao u bika, a srce kao u vrapca!
Dugo posmatraše magarce mualima Zina Naturija kako stoje
vezani u štali posle dugog dana provedenog na putevima. Prihvatio
se da ih dobrovoljno timari, da čisti i poliva dvorište. Sve to radio je
na oči mualimove, da bi potom ćutke odlazio.
Jednoga dana pozva ga mualim Zin i upita:
– Ti si pokojnog šejha Afre Zejdana?
Smemo odgovori:
– Da, Bog mu veliku milost udelio.
– Čuo sam da si odbio da pristupiš družini futuve Kansuve?
– Za takvo što nemam želje.
Mualim se osmehnu i predloži mu da radi kod njega kao gonič
magaraca. Smesta je prihvatio i činilo mu se da će mu srce od radosti
iz grudi iskočiti.
Predano i vredno radio je svoj posao, a mualim je svakim
danom sve više verovao u njegovu čestitost, vaspitanje i
bogobojaznost. Ašur je samo potvrđivao da je čovek od poverenja.
Jednom, dok je tako radio u dvorištu, morao se s mnogo
napora uzdržati da ne pogleda na stranu na kojoj je bilo za očekivati
da može opaziti mualimovu ženu. Umesto nje opazio je njegovu kćer
Zejnebu, koja se beše uputila na ulicu. Na časak, koji je vredeo
kajanja, izdade ga pogled. Kajanje bi još veće kada ga u grudi pogodi
nešto žestoko a u želucu zaplamsa ognjena vatra. Silno omamljen
promrmlja:
– Bog nas sačuvao!
Prvi puta on prevaljuje Njegovo ime preko jezika a da je reč o
ženi čije prisustvo budi u njemu naivnu spolnost, nekakvo
nedoslućeno, uznemireno i čudno osećanje.
Uverivši se u to da je pouzdan čuvar, mualim Zin Naturi ga
upita:
– Ašure, gde stanuješ?
Smerno odgovori:
– Pod bedemom tekije ili svodom u Kabvi.
– Svakako bi te obradovalo ako bi spavao u štali?
Radosno odgovori:
 – Samo tebi, mualime, mogu da zahvalim za tako blagorodno
delo.

9
Zorom ustaje. Gleda blagu i prozračnu tamu, prosvetljenu
osmesima, i gmizanje bogobojaznih i poročnih. Voli neporočno i čisto
disanje Bitka odevenog u snove. Iz srca mu izrasta slika izazovne
Zejnebe i on se moli. Jede pogaču s maslinkama, turšijom i zelenim
lukom. Pogladi po leđima magarca a potom ga vodi prema Mejdanu.
Tako dočekuje radni i životni dan. A on i sam pun je neiscrpnog
života, neograničenog poverenja u svoju snagu, strpljenja i osećanja
da pripada Nepoznatom. Okružava ga Vreme koje želi da ga
sveprisutnog proždre. Zejneba je uvek, uvek ispred njega i podstiče
ga nekakvim nepoznatim zovom. Lice joj je bledunjavo, nos istaknut,
usne pune, telo čvrsto i sitno, ali ona crpe snagu svoga uticanja na nj
iz nekakvog magičnog zdenca. Uvek iznova pali žar u nutrini
njegovoj, tako da ponekad ne vidi ni magarca ni putnika na njemu.
Na kratkim odmorima stajao bi pred kućom, prateći
prolaznike. Koliko ih je koji rade po dućanima ili za ručnim kolicima,
hamala s korpama i mrežama! Koliko je beskućnika i bednika
besposleno! Ko li mu je među ovim ljudima otac? Koja mu je mati
među ovim ženama? Jesu li otputovali s ovoga dunjaluka ili su još na
njemu? Da li ga znaju ili ne? Ko li ga je ostavio onom velikom čoveku
ispunjenom vrlinama – šejhu Afri Zejdanu? Iz glave isteruje mučne i
uzaludne misli, dok mu se pred očima neprestano pojavljuje Zejneba
Zina Naturija, koja ga nejasno doziva. On govori u sebi:
– Sve se kreće pa se nešto mora i dogoditi.
Zatim dodaje:
– Neka mi dobro bude saveznik, nagrada mom čestitom cilju.
Do njega dopire glas Zina Naturija, pun gneva. Opazi ga u
dvorištu kako se rečima preganja s jednim radnikom žestoko vičući:
– … Ukratko ti si lopov!
 Radnik odgovara:
– Drži za zubima svoj prljavi jezik!
Mualim ga ošamari a čovek ga zgrabi za šiju. Zavikavši, Ašur
pohita prema njima:
– Zar ne verujete u Boga!
Bacio se između njih. Psujući radnik ga dohvati nogom. Ašur
ga snažno privuče k sebi i kada ovaj poče da preklinje, ostavi ga
rekavši:
– Idi s mirom, bolje ti je!
Radnik hitro napusti dvorište. Žene su torokale po prozorima,
a gospodarica je viknula:
– Samo što nas nije napao u rođenoj kući!
Zin Naturi pažljivo i zahvalno pogleda u Ašura:
– Neka ti Bog da!
Zatim se mualim uputi u kuću. Na prozoru osta samo
Zejneba. Ašur se vratio na svoje mesto kraj vrata govoreći u sebi:
– Samo nam gledanje preostaje.
Naslonio se na zid i opazio mačku kako skakuće ne bi li
preplašila jednog crnog psa, koji je izbegavao borbu. On u sebi reče:
– Čuvaj se, Ašure! To ti je roditeljska oporuka.
I predade se nežnim jagodicama sna: savlada ga letnja
omorina.

10
Obrati se Adalat svom suprugu Zinu Naturiju:
– Smatraš li zaista da se čovek na njega može osloniti?
– Da, postao mi je kao sin.
Gotovo nestrpljivo reče:
– Lepo, oženi ga Zejnebom!
 Natmuri se Zin razmišljajući pa odgovori:
– Nadam se nekom boljem od njega!
– Već dugo čekamo. Kad god bi ko zatražio koju od njenih
sestara odbijao si ga iz poštovanja prema njenim godinama.
Negodujući reče:
– Da je od tvoga mesa i tvoje krvi, ne bi tako govorila!
Ali ona smeta mojim kćerima. Ima već dvadeset i pet godina,
nije lepa, a narav joj je svaki dan sve gora.
Namrgođen ponovi:
– Da je od tvoga mesa i tvoje krvi, ne bi tako govorila!
– Zar nije dovoljno što mu veruješ? Valjalo bi da takvog imaš
kraj sebe u starosti.
– A Zejneba?
– Radovaće se. Spasi je...

11
Ču Ašur mualima Zina kako ga doziva iz gostinske sobe. Kada
je stigao, on mu načini mesto kraj sebe na drvenom divanu,
presvučenom jagnjećom kožom. Ašur se načas kolebao, a onda sede.
Tada ga mualim blago upita:
– Zar ne razmišljaš, Ašure, o tome da ispuniš polovinu svoga
dina?!

12
Kada san postane blagovest, koja peva u uhu i srcu, kada se
lice raba Božjeg prosvetli svetlošću velikodušja, kada se čak i insekti
uzdržavaju od grešnih čini, pojave se radost i svetlost.
Ašur ode do hamama Sultan da se oslobodi kose i znoja.
Očešljao se, uredio brkove, namirisao se ružinom vodicom, oprao
zube sivakom.{2}
Koračao je gordo u beloj galabi i obući posebno načinjenoj za
njegova ogromna stopala.
Proslavilo se odgovarajućom svadbom u domu Naturovom, a
mladenci se smestiše u prizemljuši koja se sastojala od sobe i
hodnika i nalazila se ispred Naturovog doma. Ašur je upao do grla u
ljubav pa bi neki razvratnici, pošto bi iza ponoći napustili
opijumnicu, seli podvivši noge u tami, tik uz prozor prizemljuše, i
prisluškivali snevajući.
I tako na svet dođoše Hasbula, Rizkula i Habetula a u
međuvremenu upokojiše se mualim Zin i žena mu, dok se devojke
poudadoše.
Uživao je Ašur u srećnom bračnom životu. Nastavio je svoj
posao. Danju je bio gonič, ali je postao i vlasnik magarca, kog mu je
poklonio Naturi na dan ženidbe. Zejneba je pak gajila kokoške i
prodavala jaja. Lakše se živelo a predsoblje je mirisalo na sos od
belog luka.
Deca su porasla u mladiće i postala zanatlije. Hasbula je bio
stolarski šegrt, Rizkula bakardžija, a Habetula pomoćnik peglarev.
Nijedan nije nasledio očevu strojnost, ali su bili dovoljno snažni da
su izazivali poštovanje u naselju.
Uprkos Ašurovoj poznatoj krotkosti niko se iz Kansuvine
družine nije usuđivao da ga napadne. Zejneba je pak od Ašura bila
sasvim drugačija – nervozna, brzopleta, dugog jezika, ali je bila uzor
ozbiljnosti, pregnuća i poštenja. Bila je pet godina starija od njega. I
koliko je on sačuvao od svoje životnosti iz mladosti, toliko se ona
prevremeno izmenila i potrošila. Uprkos tome, on oka nije s nje
skidao niti joj je u ljubavi škrtario.
Vremenom je od svoje i Zejnebine ušteđevine kupio dvokolicu
i od goniča postao vlasnik. Zejneba mu zapreti:
– Korisnike si do sada imao među muškima, a od sada ćeš
imati posla samo sa ženama!
Nasmejao se i upitao:
 – Nećeš mi, nadam se, određivati da vozim samo one koje
odlaze na groblje!
Kliknula je:
– Gospod stoji između tebe i mene.
Ožalostilo ga je saznanje da je počeo da zaboravlja ono što je iz
Kurana naučio. U pamćenju su mu ostale samo one kratke sure koje
su se u molitvama ponavljale, ali zato njegova ljubav da čini dobra
dela uopšte nije jenjavala. Naučio je da Derviš Zejdan nije jedino zlo
u životu, da je život samo jedna procesija lukavosti, grubosti i
bezgranične podlosti. No, on je stameno stajao i odolevao, strogo
sam sebi presuđujući kad god bi u čemu pogrešio. Nije zaboravljao
da je zagospodario celokupnom Zejnebinom ušteđevinom i delom
zarade svojih sinova kako bi kupio dvokolice. Istina, zarad toga je
postao nešto grublji prema njima i puno ljući.
Bio je Ašur svedok nasilja futuve i njegovih ljudi nad nekim
njegovim susedima. To ga je vrlo ljutilo. Ponižene je tešio blagim
rečima i za sve se molio da na pravom putu istraju. Jednog dana
obrati mu se jedan sused:
Odista si, Ašure, veoma snažan, ali koju fajdu mi od toga
imamo?
Zašto ga čovek prekoreva? Zašto ga ponižava? Zar nije
dovoljno dostojanstveno od njega što je odbio da priđe
zulumćarima? Zar nije dostojanstveno to što svoju snagu
upotrebljava u onim stvarima koje ljudima koriste?
Uprkos tome, u pameti mu je neprestano zujao nekakav šapat
kao što zuje muve u žarkom danu i on zaključi da ga ljudi očito vide
drugačijim nego što on sam sebe vidi, pa se tužno zapita:
– Gde je spokojstvo uma, gde?

13
Sedeo je u dvorištu ispred tekije, ispraćajući sunce i
dočekujući veče. Očekivao je tihe zvuke psalama i jesenji povetarac,
natopljen hladnoćom i tugom, da klizne iznad starog bedema i
obavije svojim plaštom kakvu noćnu spodobu.
Ašur je izgledao vrlo spokojan. Nije imao nijednu sedu, a na
plećima je nosio četrdeset godina, koje kao da su govorile da će
večito lepo izgledati.
Nekakav unutarnji šapat naterao ga je da pogleda prema
Prolazu od strane groblja. Ugledao je nekakvu spodobu kako izlazi iz
Prolaza lenjim korakom. Uporno ga je pratio pogledom i na kraju u
blagoj tami zalaska prepoznade čoveka. Radost mu ispari. Čovek je
produžio prema njemu i na kraju se zaustavio pred njim zaklonivši
tekiju. Pogledao ga je osmehujući se, pa Ašur procedi:
– Derviš Zejdan!
Prekorevajući ga, čovek odgovori:
– Jesi li me to pozdravio? Dobro veče, Ašure!
Ustao je pružajući ruku i popustljivo govoreći:
– Dobro došao, Dervišu!
– Mislim da se nisam mnogo promenio...
Žalosna je ova utvara što stoji između njega i pokojnog Afre.
Crte na licu mu otvrdnuše:
– Da...
Nekako čudno je piljio u njega i rekao:
– ... Uprkos tome što se sve menja.
Ašur se pravio da nije čuo ovaj dodatak, pa upita:
– Gde si bio svih ovih godina?
Odgovori prezrivo:
– U zatvoru.
I mada ga to nije začudilo, Ašur ipak uskliknu:
– U zatvoru?!
– Posvuda je zlo, ali i ja sam loše sreće!
– Bog je milostiv i prašta.
– Čuo sam da ti dobro živiš.
 – Samo privid, ne više...
Kratko reče:
– Potreban mi je novac.
Ašuru postade neprijatno, ali zavuče ruku u nedra i izvuče
rijal. Dade mu ga, rekavši:
– To je malo, ali je mnogo s obzirom na moje prilike.
Smrknuta lica ga uze i ponovo značajno reče:
– Da izmolimo Fatihu za dušu brata mi Afre.
Odmolili su je i on zatim reče:
– Neprestano sam mu posećivao grob.
Derviš osmelivši se upita:
– Mogu li kod tebe naći utočište dok ne stanem na noge?
Preseče ga:
– Za tuđina nema mesta u mojoj sobi.
– Tuđina?!
Ne odustajući i rešeno reče:
– Da se još ne sećam svoga mule, ni ruku ti ne bih pružio...
Drsko reče:
– Daj mi još jedan rijal, a vratiću ti kada steknem.
Bilo mu je vrlo neprijatno, ali mu ga ne dade. Derviš je
produžio prema Kabvu, dok je iz tekije, lelujajući se, dopirao mio
glas koji je pevao.

14
Ašur spazi, jureći dvokolicom, gomilu okupljenu u blizini
ulaza u naselje. Primakavši se, shvati da su to nekakvi građevinski
radnici, okruženi hrpom dasaka, drveta i palminih grana. Među
njima stajao je Derviš. Pomislio je da čovek podiže sebi kuću. Kada je
prošao kraj njega, Derviš ga pozva:
– Eto, trudim se koliko mogu.
 Suvo odgovori:
– Lepo je da čovek ima dom.
– Dom?!
Derviš se kreštavo nasmeja i nastavi:
– Ovde će imati dom i onaj koji ga nema!

15
Hasbula se obrati ocu Ašuru:
– Stvar je jasna, čovek gradi pivnicu!
Ašur je bio zbunjen:
– Pivnicu?!
– Svi tako kažu – reče Rizkula.
Ašur zavapi:
– Gospode, u toj gradnji učestvuje i moj novac!
– Dela se prema svrsi cene...
– A vlast?
– Nema sumnje... uzeo je dozvolu.
Ašur tužno reče:
U naselju nema pojila, niti zavije za vernike, a kako se onda
podiže pivnica?
Pivnicu je otvorio futuva Kansuva sa svojim ljudima. To je još
više uvećalo Ašurov jad pa je procedio:
– Našao je i zaštitu!

16
Nekakva buka se čuje iza prozora potleušice. Šta je to? Zar se
ovo naselje neće od svađe odmoriti? Na jedinom divanu u sobi Ašur
sedi i srče kafu. Još nije upalio svetiljku. Prozorski kapci podrhtavaju
pod hladnim dahom zime. Zejneba je zauzeta peglanjem odeće.
Podigla je glavu i uznemireno rekla:
– To je Rizkulin glas!
– Deca se svađaju?!
Zejneba polete napolje. Ubrzo se čuje i njen glas koji žustro
kriči:
– Upristojite se, budale!
Ašur skoči. Začas se našao između sinova.
Smesta su zaćutali ali im bes nije s lica silazio. On povika:
– Mašala!
Pogled mu kliznu prema zemlji, gde opazi nacrtanu igru dama
i rasute figure od kamenčića, te oštro upita:
– Igrate se, ili se kockate?
Niko ne odgovori. Ašur se raspali i dreknu:
– Kada ćete postati ljudi?
Privuče k sebi Hasbulu rekavši:
– Ti si najstariji, zar ne?
Zapljusnu ga nekakav neobičan miris koji se širio iz
Hasbulinih usta. Uznemiri se. Privuče i drugu dvojicu i omirisa im
dah. Ah, neka propadne zemlja sa svima na njoj! Psi, napili su se.
Zavrtao im je uši dok su mu obrazi plamteli od srdžbe. Iskupiše se
neki dečaci da seire, te Hasbula zavapi:
– Da uđemo u dom!
Hripavim glasom vikao je:
– Stidite se ljudi, a ne stidite se Boga, je li?!
Zejneba ga, govoreći, stisnu za ruku:
– Ne čini od nas priču među ološem! .
Predade se:
– Oni... oni su ološ!
– Varaš se – oštro prošapta.
 – Dobra nema ni u njima ni u tebi...
– I u pivnici se mogu naći ljudi...
Sručio se na divan mrmljajući:
– Šteta... nikakve koristi od tebe!
Ona užeže svetiljku i postavi je u nišu. Onda prijazno reče:
– Radim više od tebe. Da nije mene, ne bi imao dvokolicu, niti
bi ti gorela peć.
Razdraženo odgovori:
– Sve što imaš to je tvoj jezik... kao bič!
– Momci opadoše služeći te – prosikta ona.
– Treba ih kazniti.
– Nisu više deca, otići će...
Bila je uverena da će neprijateljstvo brzo iščileti, da će se
uvredljive i oštre reči izmešati u jednom peharu s nežnim i brižnim
mislima.
Ašur je s tugom razmišljao o deci. Nijedan nije uspeo u školi.
Nijedan nije brinuo za to da jednoga dana treba odmeniti roditelje u
njihovim poslovima, koji kraja nemaju. Nisu nalazili zadovoljstvo u
čemu je on nalazio dok je rastao u krilu šejha Afre. Predali su se,
jednostavno, surovom životu naselja, prigrlili njegovo sujeverje, ne
poštujući ona vrla svojstva do kojih je njemu bilo stalo. Čak nijedan
nije nasledio njegovu snagu. Nijedan se nije vezao za njega ili majku.
Ljubav im je površna, prevrtljiva, srca im odavno prevratnička i
nepouzdana. Nije im za verovati ni kad ne zbore. Ni dara kakvog ni
odlike. Ostaće deca, nijedan se neće nikada domoći toga da ga
mualimom ljudi nazivaju. Eto ih sada kako jure u pivnicu na prvi
znak i tu se neće zaustaviti. Tužno reče:
– Ništa nam neće priuštiti sem bola.
Ona uzdahnu:
– Mualime, oni su samo ljudi...
 17
Jednom, našavši se kraj pivnice, ispreči se pred njim Derviš i
reče:
– Zdravo...
Ovoga puta je pristao na razgovor. Istina, i dalje ga je prezirao.
Zateže uzde i magare se zaustavi. Ašur skoči dole i stade pred
Derviša odlučno mu rekavši:
– Ova pivnica ne priliči uspomeni na tvoga brata!
Derviš se podrugljivo nasmeši i odgovori:
– Zar nije bolja od hajdučije?!
– Isto je.
– Onda se izvinjavam, ali volim pustolovinu.
– Zar u našem naselju nema dovoljno zla?
– Čuj, pivnica kao što udvaja zlo zloga ona, isto tako, i udvaja
dobro dobroga. Ona ti je i čast i prostakluk.
– Neka je prokleta!
Tu on opazi u pivnici neko stvorenje kako hitro promiče s
jedne na drugu stranu prostorije i zbuni se:
– Čak i žene?!
– Verovatno si video Falu.
Nije verovao očima, pa ponovo upita:
– Da li ti i žene dolaze?
– Ma ne. To je sirotica koju sam usvojio.
Zatim produži neobičnim tonom:
– Nemoj misliti da sam kadar dobro činiti, ali zar nije
prihvatiti siroticu i nahoče bolje nego graditi zaviju?!
On nestrpljivo prihvati njegovo podmigivanje i upita:
– Zašto si je pustio u pivnicu?
– Da bi rizk sticala znojem svoga lica.
 Uskačući u dvokolicu on mrmljajući zaključi:
– Ne vredi.
Zatim podviknu »ha« i magare krenu jednoličnim tik-tak
hodom.

18
Od dana Ašur bi samo prašinu zapamtio a od noći jedino
njenu tamu. Svaki put kada bi stigao do kakvoga sokaka očekivao je
da naiđe na nešto nesvakidašnje što bi mu pamet uzmutilo. Tada bi
Boga prizivao, moleći ga da sve na dobro izvede. Uvek bi se u takvim
teškim prilikama pitao da li je kakva raselina pogodila strojno biće
dunjaluka pa ga sada više ništa i niko ne može sastaviti.
Postelji se iza ponoći predavao kada mu, jednom prilikom, do
ušiju dopre nekakav zapomažući glas, koji se javljao iza prozora:
– Mualime Ašure, mualime Ašure!
Skočio je do prozora i otvorio ga mrmljajući: deca. Opazio je
nekakvu spodobu posavijenu nad rešetkama i upitao:
– Šta se to tamo događa?
– Pripazi na decu! Eno ih tuku se u pivnici zbog Fale!
Zejneba uskliknu:
– Ostani, ja ću otići po njih...
Sklonio ju je s puta, teškom nogom kročio na papučicu
dvokolice i kao vetar odjurio.

19
Stas mu je ispunio dovratak. Prema njemu se usmeriše
pogledi pijanaca posedalih sa strane, uza zidove. Derviš skoči prema
njemu kričeći:
– Tvoji sinovi će mi uništiti pivnicu!
 Opazio je Habetulu koji je nemoćno ležao na podu. Video je
Hasbulu i Rizkulu kako se s velikom mržnjom bore, dok su pijanice
povaljene uokolo malo na to obraćale pažnju. Užasnim glasom on
povika:
– Deco, ponašajte se lepo!
Mladići se razdvojiše s užasom pogledujući prema glasu.
Pljoštimice dlanom udari jednog pa drugog. Sinovi popadaše na goli i
prašnjavi pod. Stajao je preteći i prevrćući očima po licima prisutnih.
Niko ne progovara. Ledeno je pogledao Derviša i rekao:
– Da si proklet, ti i tvoja kužna jazbina!
U tom času pojavi se Fala. Nije znao otkud je došla. Ona
procedi:
– Nevina sam!
Derviš dodade:
–Ona samo radi svoj posao, ali tvoji sinovi poludeše za njom.
On vrisnu:
– Umukni, podvodaču!
Derviš ustuknu govoreći:
– Bog ti se smilovao...
– Znaš li da ovu rupu mogu da vam srušim?!
Fala koraknu toliko da stade pravo pred njim i reče:
– Ja sam nevina!
Odvraćajući pogled od nje grubo joj reče:
– Skloni mi se s očiju!
Sinove koji su se teturali naprasito je jednog po jednog izbacio
na ulicu. Fala mu se ponovo obrati:
– Zar ne veruješ da sam nevina?!
Ponovo je nije smeo pogledati:
– Mali šejtan kojeg je stvorio veliki šejtan!
Izašao je još uvek se ne usuđujući da je u oči pogleda. Tek u
tami naselja mogao je duboko da udahne vazduh. Osećao se kao da
je pušten iz zatvora, ili kao da se spasao iz kakvih zlih ruku.
Pomrčina je gusta, slepa. Naprezao je vid da vidi sinove, ali oni kao
da su se u paru pretvorili. On povika:
– Hasbula!
Ništa sem mraka i tišine. Samo svetlost iz pivnice treperi i
ničeg drugog nema. Srce kao da mu šapće da se oni više neće vratiti.
Ostaviće svoje ognjište i odreći se njegovog gospodarenja. Ubuduće
će izgledati kao tuđinci. Jedino se sinovi gavana drže u ovom naselju
svoga porekla.
Dok se probijao kroz pomrčinu osećao je kako ga nepovratno
napuštaju spokoj i pouzdanost. Evo i nekakvo uzbudljivo, gotovo
zastrašujuće osećanje ga obuzima. U sebi reče: Zaslepila ih devojka
svojom sablasnom lepotom. Ali zašto se on ne bi oženio tom ludom?
Zar ženidba nije veri ugodna i zdrava stvar?!

20
Zejneba ga je čekala pred vratima. Uputiše se kući pri
svetlosti svetiljke koja je stajala na pragu. Nestrpljiva, upita ga:
– Gde su deca?
Mračno uzvrati:
– Zar se nisu vratili?!
Uzdahnula je i procedila:
– Neka bude želja Božja.
Dok je sedao na klupu, oštro mu se obrati:
– Trebalo je da me pustiš da ja odem.
– Da ideš u pivnicu, među pijanice?!
– Tukao si ih... oni nisu više deca. Neće se vratiti.
– Jedan dan će se potucati, a onda će se vratiti.
– Znam da na tebe liče.
Utonuo je bio u ćutanje, a ona nastavi:
 – Kakva je to Fala kojom nas Derviš ustreli?
Prezrivo odgovori, izbegavajući njene oči:
– O kome pitaš? O devojci iz pivnice?
– Je li lepa?
– Razvratnica.
– Je li lepa?
Malo kolebajući se odgovori:
– Nisam je ni pogledao.
Uzdahnula je:
– Neće se, Ašure vratiti.
– Neka bude Božja volja.
– Zar ništa nisi o njima čuo?
Nije odgovarao, pa ona dodade:
– Treba da imamo razumevanje za greške.
– Zaista – upita zbunjeno.
Izgledala mu je nikakva, oburvana i skršena godinama, kao
zidovi starog Prolaza. On najzad promrmlja:
– Osećam se kao da ti saučešće izjavljujem, Zejnebo!
Oštro odgovori:
– Mnoga li ćemo još saučešća izmenjati.
– Kao da te, Zejnebo, tugovankom oplakujem.
Naslonila je glavu na dlan i žalobivo i tiho rekla:
– Ujutro rano imam posla.
– Probaj da spavaš.
– Noćas?
– Nego kada – reče nervozno.
– A ti?
Odlučno odgovori:
– Potrebno mi je da izađem na vazduh!
 21
Ponovo pomrčina. Gromadno se i nasrtljivo uvlači u Kabv.
Prekrila prosjake i Bednike. Govori nemuštim jezikom. Obuhvata
anđele i šejtane. U njoj se skriva obremenjeni i obručeni čovek.
Sklanja se od samog sebe da bi mogao na miru u nju uroniti. Ako se
strah i može prodenuti kroz šupljine zida, Spas to, ipak, ne može
učiniti.

22

Izašao je iz Kabva i uputio se prema dvorištu tekije. Bio je sam

sa psalmima koji su dopirali iz tekije, sam sa starim bedemom i
nebom na kome su kao drago kamenje sijale zvezde. Seo je podavivši
noge a glavu zabio među kolena. Pre četrdeset i nešto godina dovele
su ga ovde nečije grešne noge da bi greh svoj skrile u tami Prolaza.
Kako se zbio taj greh? Gde, u kakvim uslovima, da li je još ko, osim
njega, bio žrtva? Može li zamisliti sneno lice svoje majke i crveno
svoga oca? Povrati, ako možeš, medene reči obmana, učini nazočnim
onaj odlučni trenutak u kome se sudbine kuju. U Prolazu su stajali
anđeo i đavo, ali je anđeo dopustio da bude savladan. Zamisli sliku
svoje majke. Možda liči na...
Da bi muka i kolebanje otpočeli mora da postoji kakva glatka
koža, crne, namazane oči, lice nežno kao pupoljak. Mora da postoji
kakva čarobna osoba, kakav prijatan i nežan glas, a pre toga, možda
ponajpre, kakva skrivena, izazovna sila, koja sve pred sobom nosi,
plavi i grabi. Mora biti kakav primamljivi zalogaj koji život stavlja u
stupicu, a potom čeka žrtvu. I da bi sve to shvatio treba da proćerdaš
petnaest godina života. Eto, zbog ovoga je zakucao na vrata tekije, ali
mu se ona, ipak, ne otvaraju. U stvari, mogao ih je silom otvoriti, ali
to nije želeo. Jer, ko se oženi životom posisaće njegovu suštinu
natopljenu pohotom. Ipak, on ne može izbeći da prizna kako je sve
ovo što mu se događa vrlo čudno, prosto da ne poveruje i da se
oseća kao izgnanik. I eto, rađa se novi stvor izmožden slepom
slavodobitnošću, ludilom i kajanjem, koji traži pomoć od Milostivog
jer se po njemu razliva vino sablazni.
Glava mu je bila teška i on zadrema. Video je šejha Afru
Zejdana pred njegovim grobom. Poneo ga je na rukama te ga je
nespokojno upitao:
– U grob, moj mula?
Ali je ovaj produžio s njim prema Prolazu, pa potom do tekije,
a od tekije prema potleušici...
Nešto ga je probudilo. Otvorio je oči i čuo Zejnebu kako
govori:
– Tako sam i mislila: spavaš do jutra!
Ustao je prestravljen. Pružio joj je ruku. Produžili su ćuteći.

23
Ne znaju kako a njegov krupni stas već je ispunjavao vrata
krčme. Podrhtaše otežali kapci, zaigraše pitanja pod oblacima očiju:
– Šta će učiniti?
– Oteraće decu?
– Od njega i posle njega ne očekujte radost!
Pogledom je preleteo pivnicu i na levoj strani našao slobodno
mesto. Uputio mu se i seo spokojno, s mirom iza kojeg je mogao
pouzdano da sakrije svoju zamišljenost. Derviš mu požuri:
– Odlučan korak...
A zatim dodade smešeći se:
– Bog bdije nad istinom!
Nije se ni osvrnuo na njega. Prišla je odmah i Fala noseći piće
i izanđali papir išaran perom. Spustio je trepavice i setio se priče o
potopu. Stavio je piće u kraj i bez reči platio. Derviš ga je zbunjeno
pratio. Pre nego se udaljio šapnuo mu je:
– Na usluzi smo bilo koje vrste.
 Ubrzo su ga zaboravili a Fala se pitala zbog čega se uzdržava
od pića. Ponovo mu se primakla i naginjući se ka piću rekla:
– Izvanredno je!
Načinio je glavom naklon što je ličilo na: hvala. Neka pijanica
dobaci:
– Skloni se od njega, devojko!
Odstupila je smejući se i glasno govoreći:
– Zar ne vidiš da liči na lava!?
Nebo kanu kapljom radosti iz detinjstva, mišići na licu se još
više zategoše, ali ništa nije moglo skriti govor njegovih očiju.
Život mu se sveo između tekije i pivnice. Sve drugo iščeznu i
zamače u nekakvoj novoj i bujnoj melodiji. Ubrzo se predao porazu
radostan zbog osećanja buduće pobede.
Fala je stajala između glinenih posuda, pažljivo ga
posmatrajući, kada na vrata provališe Hasbula, Rizkula i Habetula.
Vratovi se izdužiše, iščekivalo se nešto vrlo neizvesno.
Hasbula viknu:
– Zdravo, momci!
A onda opazi oca. Glas mu u grlu zamre i zatomi se. Nestade
Rizkulinog i Habetulinog oduševljenja. Za trenutak zastadoše
zbunjeni, zatim se okrenuše i izčezoše, kao da ih nije ni bilo. Podiže
se podsmešljiv smeh, Fala pogleda prema Dervišu koji stajaše nem i
na čijem se licu primećivala teskoba.

24
Namrštivši se Zejneba ga upita:
– Ima li tome kraja?
– Gde je izlaz – upita se Ašur ogorčeno.
– Najbolje bi bilo da ih odvojiš od pivnice, ali po koju cenu?
Zbunjeno je pokrenuo svoju veliku glavu. Ona oštro reče:
 – U svakom slučaju, ti si postao stalni gost kod Derviša!

25

Išao je dvokolicom kada ga je s vrata pivnice opazila Fala.

Preprečila mu je put. Zategao je dizgine i rekao u sebi: »Neka me
shvati Milostivi.« Dražesno i ćutke uskočila je u dvokolicu. Sela je
pokupivši svoju halju. Lice nije pokrivala. Upitno ju je pogledao. Ona
mu umiljato reče:
– Prevezi me do Marguša.
Osmehujući se pojavio se i Derviš:
– Pod tvojom je zaštitom, a kod mene se vodi.
Video je paukovu mrežu kako se plete oko njega, ali šta je tu
je. Bio je pijan od sreće. Bacio je pod kopita magareta svoja sveta
uverenja. Dvokolica krenu i niz leđa mu se sjuri toplota. Gle, on čuje
njen glas:
– Kad bi držao do sebe, bio bi futuva!
Ispuni ga zadovoljstvo i on upita:
– Zar misliš da sam zao?
Nežno se nasmejala i rekla:
– Šta vredi biti dobar sa ljudima u kojima dobra nema!
– Još si mlada...
Ona odlučno odbi:
– Uopšte se ne ponašam kao mlada.
Lice mu se smrknu. S očiju mu nisu silazili pogledi koji su
pomno pratili njegov dragoceni teret. Neusiljeno je upita:
– Zašto ideš u Marguš?
A pošto mu nije odgovorila pokaja se zbog onog što mu je
izletelo. Na ulazu u Marguš zatražila je da stane. Silazeći reče:
– Pomislila sam: kada bi put potrajao duže.
Zatim dodade, pre nego što krenu:
 – No, noć nije daleko!
Pogladio je magare i šapnuo mu na uvo:
– Gazda ti je gotov!

26
S prvim sunčanim zracima našao se na vratima pivnice.
Derviš se probudio sikćući i buneći se. Potom se zbuni kada ga
prepoznade i upita:
– Šta je to?
Podigao ga je buljeći u njega oštro i mrmljajući:
– Ono od čega se ne može uteći mora se učiniti!
– Šta je s tobom, Ašure?
Grubo odgovori:
– Ti si zao i pokvaren. Sve znaš...
Derviš se počešao iza potiljka i gledajući ga crvenim očima
promrmlja:
– Ovo je vreme rizka!
Kao da se baca u morsku pučinu on reče:
– Rešio sam da je uzmem!
Derviš se nasmeši:
– Sve ima svoje vreme.
On dodade potpuno se predajući:
– Uz Božji i Prorokov sunet!
Od iznenađenja oči Dervišove se izbuljiše i nastaviše da
kolutaju u tišini. Jedva je procedio:
– Šta to znači!
– Nisam takav kako ti misliš...
– Jesi li Ašure, poludeo?
– Možda...
 Uhvati ga nekakva nepoznata nemoć i reče:
– Neću je pustiti!
– Pustićeš je, Dervišu!
– Da li si razmišljao o kazni?
– Nema potrebe da o tome razmišljam!
Derviš podmuklo upita:
– Zar ne znaš da čovek...
Prekinuo ga je Falin glas koji je dopirao sa njenog divana:
– Šta hoćeš da kažeš?
– Pitao bih te da ima potrebe za tvojim svedočenjem!
Derviš pobesne i kriknu:
– Postaćeš predmetom razgovora i mladih i starih.
Fala vrisnu:
– On je kadar da časno sačuva ponos i što ima.
Derviš se obruši na nju i ona zakriča. Ašur skoči na njega i
čvrsto ga obuhvati rukama. Ovaj zastenja:
– Mene Prorok čuva...
Ostavio gaje ljutito režeći. Derviš se sručio na zemlju, vičući za
njim:
– Idi u bestraga!

27
Ašura je nepovratno nosila njegova nepromišljena rešenost da
osvoji Falu. Čak ga ni njegova tuga zbog Zejnebe i lepih uspomena
vezanih za nju nisu mogli zadržati. Vest joj je pognute glave saopštio:
– Od božje ruke ne možemo uteći!
Upitno ga je pogledala, a on nastavi:
– Oženiću se, Zejnebo, još jednom!
Žena je bila kao gromom pogođena, potpuno izgubljena.
Potom u njoj nešto puče i ona zavrišta:
– Ti, takva dobričina!?
Grubo reče:
– Božja ruka...
Vrisnula je:
– Ne skrivaj se iza Boga! Bolje reci šejtanska ruka! Bacaš mi
košticu, a onda odlaziš.
Reče uvereno:
– Sva ćeš prava sačuvati.
Vrištala je dok su joj u očima svetlucale suze:
– Samo mi Bog preostaje, neverniče! Izdao si hleb naš i so...

28
U tišini se udala Fala za Ašura. On joj je iznajmio jednu
udžericu na kraju naselja, prema Mejdanu. Čovek je bio veoma
sretan zbog ženidbe, tako da se svima koji bi ga sreli činilo da se
povratio u prvu mladost.

29
Kao vatra raširi se haber o ženidbi po celom naselju. Mnogi su
se pitali:
– Zar nije mogao da učini kao i ostali?
A Hasbula reče:
– Oterao je nas da bi je on uzeo!
Zbog svega što se pričalo, Ašur je udvostručio svoju nadaleko
poznatu dobrotu i čestitost. Ali, pitao se on, da li se dobri ljudi zaista
mogu ovako ponašati? Gde mu je poštenje prema Zejnebi, gde mu je
častan odnos prema Zinu Naturiju? Ko ga je načinio od običnog
goniča mazgi vlasnikom dvokolice? Ko ga je spasio bede i načinio
kočijašem?
Da je nisam ja, Ašur, za ženu uzeo, ko bi to učinio? – pravdao
se.
Prolaze dani, a on sve srećniji i zadovoljniji, sve manje mari za
priče. Fala se tako uz njega privila da o tome ni sanjati nije mogao.
Želela je da mu dokaže da je prava kućanica, visprena poslušnica, na
sve spremna samo da mu pokaže koliko ga voli. Njega je još više
vezalo za nju saznanje da i ona ne poznaje oca i majku. Zbog toga što
ga je veoma volela i pazila iako je prelazio preko njenog neiskustva i
štedro joj opraštao mnoge loše navike. Odmah je zapazio da vere
nema, da se ne zna valjano ponašati, da se previše prirodno vlada i
veoma prosto živi. Pitao se kada će naći vremena da je pouči onome
što joj nedostaje, sama joj ljubav u tome neće mnogo vredeti.
Sa Zejnebom nije prekinuo, niti joj je bilo koje pravo uskratio.
I ona je lagano prihvatala novi život: jednostavno – predala se i
počela da živi sa svojom ranom. Njegove posete joj uopšte nisu
smetale.
A Derviš, koji je nadzirao stvari, zlobno je govorio:
– Akrep mu služi, još uvek ga služi. Samo se pitam kada će ga
ujesti?
Dani promiču i Fala je trudna. Zatim je rodila muško koga
otac nazva Šemsudin. Ašur mu se veoma obradovao, kao da mu je
prvenče. I proticali su dani prozračni i srećni kao nikada ranije u
Ašurovom životu.

30
Šta se događa u našem naselju?
Danas nije kao juče, niti je juče bilo kao prekjuče. Nekakva
opasna stvar se pojavila. Da li je s neba pala ili iz zemaljskog pakla
izašla? Da li se sve ovo zbiva slučajno? Bilo kako, sunce i dalje sija i
uporno putuje, noć sledi dan, ljudi odlaze i dolaze, a grla poju tamne
i nejasne psalme.
 Šta se događa u našem naselju?
S osmehom na usnama pomno je pratio kako Šemsudin
požudno sisa. Uprkos svemu, zaista je imao razloga da se osmehuje.
– Novi mrtvac, zar ne čuješ kuknjavu?
Fala upita:
– Iz čije li je kuće?
Pogledao je kroz rešetke prozora pažljivo osluškujući a potom
rekao:
– Možda iz doma Zejduna Dehahanija.
Fala beše uznemirena:
– Koliko je umrlih ove nedelje!
– Više nego što obično umre za celu godinu.
– Ponekad je i godina prolazila, a da niko ne umre...
Naslućivao se neobuzdani nagon nove, neočekivane nesreće.
Ašur beše prolazio dvokolicom kada mu se ispreči Derviš rekavši:
– Mnogo se priča, zar ništa nisi čuo, Ašure?
– O čemu to pričaš?
– Pričaju da iz ljudi podjednako kulja na oba kraja i dole i gore.
Posle toga ljudi propadaju i smrt ih proždire.
Gnušajući se Ašur promrmlja:
– Svašta se priča u našem naselju...
– Juče je stradao jedan moj gost. Prethodno mi je svu pivnicu
izgadio...
Prezrivo ga pogleda a Derviš produži:
– Čak i domovi bogataša stradaju, eto, juče ujutru je izdahnula
supruga trgovca kafom, hanuma Benan.
Ašur kao da odgovori:
– Pa šta, naljutio se Bog!

31
 Stvar se preokrenu i vrlo zamrsi. U Prolazu za groblje uvuče se
nekakav nov način življenja. Kroz naselje ide sanduk za sandukom,
sahrana za sahranom sledi. Ponekad bi mrtvački sanduci stajali i
čekali u redu. Nema doma bez narikače, svaki čas se objavljuje haber
o kakvoj novoj smrti. Ova smrt-mećava ne razlikuje bogatog od
siromašnog, snažnog od slabog, žensko od muškog, starog od
mladog. Svakog stvora redom gori vatrom pomora. Slične vesti
dopiraše i iz susednih naselja te zavlada pravo opsadno stanje.
Glasovi iskrivljeni od bola i straha neprestano su izgovarali kuranske
sure i molitve i prizivali u pomoć čestite svece.
Šejh naselja Hamidu stoji pred svojim dućanom i udara
dlanovima po bubnju. Ljudi žure k njemu ostavljajući domove i
radnjice.
Siv u licu, šejh počinje govor:
– Stiže nam pošast. Ne zna se otkud, ali kosi duše odreda,
samo ne one kojima Bog napisa drugačije.
Zavladaše strah i muk. Šejh zastade malo, a potom produži:
– Počujte reč vlasti!
Svi naćuliše uši: Da li je moguće da je vlast toliko kadra da nas
oslobodi belaja!?
– Izbegavajte okupljanja!
Zbunjeno se zgledaše. Pa život se u naselju i društvu jedino i
može odvijati, Bednici se noću jedan uz drugog vrlo stiskaju u
hladnim potleušicama i razvalinama. Pa kako, onda, da izbegnu
okupljanja? Ali šejh pojašnjava:
– Izbegavajte pivnicu, kafanu i birtiju!
Pa to je bekstvo iz smrti u smrt. Kako je život nemilosrdan!
– I čistoću... čistoću poštujte!
Ustremiše se na njega podrugljive oči Bednika, čija su se lica,
ko zna kada umivena, skrivala iza lepljive prašine.
– Prokuvajte vodu pre upotrebe, pijte sok od limuna i luka...
Ponovo muk, a senka smrti se izduži dugačka, dugačka povrh
ljudskih glava. Glas jedan upita:
– Je li to sve?
A Hamidu završi:
– I pominjite vašega Gospoda i radujte se njegovoj odluci!
Ljudi se smrknutih lica vratiše domovima i dućanima, a Bednici se
razmileše po ruševinama, razmenjujući podrugljivo šale. Povorka
mrtvačkih sanduka nije ni trenutka u svom hodu zastajala.

32
Usred noći podstače ga nekakva teskoba da se uputi prema
trgu tekije. Zima samo što nije skinula svoje teško ruho, vazduh
osvežava kao nežni dlan, zvezde skrivene iza oblaka. U mrklome
mraku iščezavaju psalmi. Iz tekije odlaze u svoj večni dom. Nijedan
psalam ne tuži. Pa zar ne znate, gospodo, šta nas je zadesilo? Zar u
vas nema leka? Zar do vaših ušiju ne doseže plač ucveljenih majki?
Zar ne vidite mrtvačke povorke koje skoro da dodiruju vaše zidove?
Ašur je zurio u senku vrata, u njihov zasvođen oblik, uporno i
toliko dugo dok na kraju nije morao okrenuti glavu od tekije. Vrata
porastoše i okrupnjaše tako da izgubiše oblik i pretočiše se u oblak.
Šta je to, Gospode? Lagano, kao da se porađaju, pokreću se, ali kao
da ne napuštaju svoje mesto. Gibaju se i kao da će svakog časa pasti.
Udahnuo je nekakav čudan miris koji je podsećao na prašinu. Vrata
dobijaju od zvezda čvrste zapovesti. Prvi put u životu Ašur je osetio
strah. U stao je kao gromom ošinut i krenuo ka potleušici govoreći u
sebi: To je bila smrt! Približavajući se svome staništu turobno i
neraspoloženo se upita zašto se boji smrti.

33
Upalio je svetiljku i spazio usnule Falu i Šemsudina, kome je
ispod pokrivača jedino kosa virila. Falina lepota bila se predala
slatkoj vlasti sna. Usne joj nešto opuštene, bez osmeha, marama
smaknuta, a kosa rasuta. Užasna misao zakuca na vrata njegove
spokojne vere. Usplamti u njemu poklič straha kao vatreni jezičak.
On pojuri prema njoj kao da ga neko goni. Šapatom joj je izgovarao
ime sve dok oči nije otvorila. Pogledala ga je zbunjeno. Prepoznala ga
je i zaustavila pogled na njemu. Potom se izvuče ispod pokrivača,
zevnu, osmehnu se, i upita:
– Šta radiš u ovo doba noći?
Od snažnog uzbuđenja nije mogao odgovoriti. Široka prsa bila
su mu ispunjena odlučnošću i gorčinom.

34
Spavao je dva sata i u snu video usred naselja šejha Afru
Zejdana. Pohitao je, gonjen ljubavlju, prema njemu. Na svaki njegov
korak, međutim, šejh je odgovarao dvama. U takvoj trci projuriše
kroz Prolaz, pa kroz groblje i odoše Heli, u planinu. Ašur ga je
dozivao iz sve snage, ali mu glas iz grla nije izlazio.
Probudio se slomljen. U sebi reče da ovaj san, svakako, nije
bez razloga. Dugo je razmišljao. I kada se prozor zarumene zorom
već je bio sve odlučio. Ustao je zadovoljan svojom odlukom.
Probudio je Falu. Šemsudin je plakao. Ona mu je promenila pelene i
nežno gurnula u njegova usta svoju punu dojku. Potom se nemarno
okrete prema čoveku. On ju je nežno pomilovao po kosi i rekao:
– Usnio sam užasan san.
Buneći se reče:
– Malo sam spavala...
– Moramo naselje odmah napustiti, – reče Ašur neočekivano
ozbiljno.
Ona ga je pogledala ne verujući i on ponovi:
– Odmah!
Natmureno ga upita:
– Šta si to usnio, čoveče?
 – Afra, moj otac pokazao mi je put!
– Kuda?
– Za Helu i planinu!
– Ti, nema sumnje, buncaš!
– Ne, nego sam juče video smrt i osetio njen miris.
– Da li se, Ašure, smrti može suprotstaviti?
Smerno spustivši pogled odgovori:
– Smrt je istina a i suprotstavljanje je istina.
– Ali ti se predaješ!
– Od predaje se ne može uteći.
Neraspoloženo je upitala:
– A kako ćemo živeti u Heli?
– U rukama je rizk, a ne u onome gde se živi!
Ona uzdahnu, a zatim gorko zaplaka:
– Ljudi će se smejati našoj gluposti.
On se uznemiri:
– Da li me se, Falo, želiš osloboditi?
No, ona je već bila odlučila:
– Samo tebe imam. Slediću te...

35
Ašur se sastao sa svojom prvom porodicom – Zejnebom,
Hasbulom, Rizkulom i Habetulom. Izložio im je svoj san i svoju
nameru i potom rekao:
– Ne oklevajte, vreme je dragoceno!
Bili su zbunjeni, na licima im se prepoznavalo odbijanje.
Rugajući se, Zejneba reče:
– Eto novog načina da se izbegne smrt!
– Tu nam je rizk i drugog mesta nemamo, – reče Hasbula.
Ljuteći se, Ašur nastavi:
– Možemo svi. Imamo i dvokolicu i magare.
Habetula upita:
– Zar, oče, u Heli nama smrti?
Ašur odgovori još ljuće:
– Moramo sve snage uložiti i pružiti našem pokojnom muli
dokaze da smo vezani za njegov blagoslov!
Zejneba, protiveći se, viknu:
– Mala ti je pamet pomutila!
Pogledao ih je u oči i upitao:
– Dakle, šta kažete?
Odgovorio je Hasbula:
– Oprosti, oče, i neka bude kako Bog hoće.
Obrva Ašura golema tuga i on ode.

36
Hamidu, šejh naselja, sedeći za radnim stolom podigao je
glavu da vidi Ašura koji je pred njim stajao uspravan kao drvo. Oštro
ga je upitao:
– Šta želiš, Ašure?
I pre nego što je Ašur stigao da odgovori šejh nastavi:
– Ispričao mi je tvoj sin Hasbula šta si rešio. Bog o
stvorenjima svojim odlučuje.
S neuobičajenom mirnoćom Ašur reče:
– Došao sam k tebi da ljude pozoveš k njemu, jer je bolje da
oni to od tebe čuju.
Šejh viknu:
– Jesi li, Ašure, poludeo! Da li ti više i bolje znaš od vlasti?
– Ali...
 Oštro ga je prekinuo:
– Čuvaj se toga da sprečavaš rizk i širiš pometnju!
– Ali video sam u snu smrt!
– To je glupo. Smrt se ne može videti. Znaj da je polovini sna
iblis ishodište.
– Ja sam dobar čovek i vernik, mualime Hamidu!
– Zar svojevremeno nisi otišao u pivnicu da bi spasao svoju
decu od nevaljale žene u koju si se docnije ti zaljubio i za sebe je
uzeo?!
Ašur odgovori ljutito:
– Od zla sam je spasio, a sebe ne želim od grehova pravdati.
– Čini od sebe što god hoćeš, ali nikoga ne zavodi, inače ću
javiti policiji, – podviknu šejh naselja.

37
U zoru je Ašur otišao. Dvokolice su ga ponele prema Kabvu
onako kako se to već događalo kada bi se išlo prema groblju. Gore je
sela Fala, prigrlivši Šemsudina. Pred njom je nabijen zavežljaj, iza nje
je meh pun sudanskog boba, u glinenim ćupovima limun i maslinke.
Tu su i torbe sa suvom hranom. Kada su kola stigla do tekije,
dočekali su ih psalmi kasnih noćnih časova. Ašur ih je s tugom
osluškivao, a zatim se iskreno pomolio za svoje naselje.
Prošao je kroz dugi Prolaz a zatim lagano nastavio između
grobova. Napretek ih je već bilo. Jedan se ne bi čestito ni zagrnuo, a
već bi se drugi kopao. Zatim je stigao do Hele. Zapljusnu ga laki,
hladan vetrić, osvežavajući i nežan. On, ipak, reče:
– Zamotaj se! I dete...
Ona se požali:
– Nema živog stvora.
– Bog je tu.
 – Gde ćemo se zaustaviti?
– U podnožju planine.
– Da li će nam odgovarati?
– Više nego na brežuljcima. Ovde ima pećina.
– A razbojnici?
Odgovori podsmešljivo:
– Samo neka proba da pristupi neko ko ti zlo misli! Dvokolica
je napredovala, a mrak se tanjio. Na kraju se istopio u ružičastoj,
prozračnoj vlazi. Otkrili su se svetovi na zemlji i nebesima. Zrače
čudesne i isprepletene boje. Vidik se presvlači u prozračno, čisto i
predivno crvenilo čiji rubovi iščezavaju u blistavom plavetnilu svoda.
Iza vidika se promoli prvi zračak opran jutarnjom rosom i ukaza se
planina gromadna, stamena, postojana i negostoljubiva. Ašur
uskliknu:
– Bog je najveći!
On pogleda u Falu i hrabreći je nastavi:
– Stigli smo.
A zatim smejući se dodade:
– Putovanje je otpočelo!

38
Ašur je proveo s porodicom u Heli nešto više od godinu dana.
Pećinu je napuštao samo da bi doneo vodu s pojila u Derasi, ili da bi
kupio seno za magare, ili kakve druge potrepštine. Onoliko koliko se
to već moglo. A kada se više nije moglo, Fala predloži da prodaju
njene zlatne naušnice. On odbi. Uporno je skrivao od nje razloge
svog smotrenog života: »Došla je k meni s naušnicama u ušima, a još
su i stečene od zabranjenog mala«, mislio je on.
U prvim danima život je izgledao kao pustolovina, zabava i
vežba. U senci svog odvažnog čoveka ona nije osećala strah. No
ubrzo ju je izdalo strpljenje. Nije više mogla podneti divljinu. Zašto?
Pitala se jesu li došli ovamo da računaju vreme, koje im tako uporno
i nemilosrdno mili preko kože, jesu li došli da prebrojavaju zrna
peska i bdijuće zvezde?
– Čak se ni u raju ne može bez ljudi i posla, – govorila mu je
Fala.
Nije se suprotstavljao već je odgovarao:
– Od nas se traži strpljenje.
Mnogo je vremena utrošio u verovanje. Mnogo je, takođe,
razmišljao o svojoj porodici tamo, o ljudima u naselju. Jednom
prilikom on reče ženi:
– Nikada nisam toliko voleo ljude kao danas.
Danju je uživao u snu a noću bdeo. Piljio bi u tamu dok mu se
ne bi učinilo da će uskoro čuti kakve glasove i videti kakve senke.
Prijateljevao je sa zvezdama i zorama. Mislio je da je Tvorcu blizu, da
ga ništa od Njega ne odvaja. On, odista, ne razume zašto su se ljudi u
naselju predali smrti niti zašto tvrde da je čovek nemoćan. Pa zar
nije uverenje da je čovek nemoćan nepoverenje u Tvorca!? Zapleo se
u nemušte priče koje nemaju kraja kao i njegova prošlost: šejh Afra,
Sikina, Naturi, Zejneba, draga i tužna događanja sa Hasbulom,
Rizkulom i Habetulom. Hasbula mu je uvek bio blizak, grehote li,
Rizkula nepouzdan ali bistar, dok je Habetula bio veoma privržen
majci. Smatrao je da su oni bolji od mnogih njihovih ispisnika. Zato
se dugo molio za njih i njihovu majku.
Njegovo naselje izgledalo mu je kao zrno bisera utonulo u kal.
Danas ga voli, voli čak sa svim njegovim zlom. Ali, za vreme
njegovih neprestanih služenja Bogu, u njega se uporno uvlačila misao
da čovek zaslužuje sve svoje muke. Gavani, Bednici i derviši okreću
se oko nagnute ose koja želi da zadrži tešku i podmuklu tajnu. Eto,
Bog ih sve kažnjava, kao da su mu dojadili! Uprkos tome, zora se
opija svojim ružičastim zadovoljstvom, a zraci svetlosti plešu u
večnoj opuštenosti. Još malo pa će čuti glasove, videti priviđenja, još
samo malo pa će u trudovima poroditi nov život.
 39
Ipak, pojavi se prilika koja unese veru u Falino srce, jer ona
beše lepa ženica, ali bez vere. Boga ne poznaje ni proroke, ni
nagradu, pa ni kaznu. U ovom zastrašujućem svetu čuvaju je samo
njena ljubav i materinstvo. Istina, on se trudi da je poduči, iako ni on
sam nema mnogo poverenja u ono što joj priča. Sve mu je trudnije
da prizove molitvene sure, a njoj smešno; kada i ne očekuje prekida
mu molitvu. A on se moli samo zato što se boji Njegove ljutnje i što
želi Njemu da ugodi.
Jednom ga ona upita smerno:
– Zašto Bog dopušta smrti da kosi ljude?
Oštro je odgovorio:
– Ko to zna? Možda mora da postoji kakva kazna...
Ona se požali:
– Nemoj se ljutiti kao što to Bog čini!
– Kada ćeš naučiti da mudro govoriš?
– Onda mi kaži zašto smo stvoreni s toliko zla u nama?
Udario je šakom po pesku:
– Ko sam ja da u Njegovo slavno i moćno ime odgovaram?!
Zatim molbeno dodade:
– Mi jedino treba da verujemo u Njega, da svoju silu stavimo
u Njegovu službu.
Odustala je od razgovora uskliknuvši žalobno:
– Dani prolaze, a usamljenost je teža i užasnija od smrti.
Ćutke je okrenuo pogled od nje. Izgledala mu je nezadovoljna,
kao da će ga napustiti i pobeći sa Šemsudinom. Šta će mu, onda,
ostati u životu?
A Šemsudin je srećan. Puže po pesku, sedi i igra se šljunkom.
Zna za san ali ne zna za umor. Sazreva na vazduhu i na suncu. Svuda
nalazi prirodnu hranu. I magarac je srećan. Jede dobro, spokojno
spava, vredno tera repom muve. Skita po svojoj velikoj kraljevini,
naoružan beskrajnim strpljenjem. Ašur ga s ljubavlju i zadovoljno
posmatra. On mu je vlasnik, drag i izvor njegovog rizka. Među njima
vlada čvrsta ljubav.

40
Dani promiču, a oni se primiču ivici provalije.
Jednoga dana, vrativši se od Derviša i tekije, reče:
– Kažu da se smrt povukla...
Fala zapljeska rukama:
– Smesta se vratimo!
Odlučno odgovori:
– Prvo se moram uveriti da li je to tačno.

41
Dvokolica se vraća probijajući se između grobova kroz
predzornu tamu. Pod zvezdama srca su im tukla od sreće i
uzbuđenja, čvrsto verujući u spas. A kada dvokolica savi prema
Prolazu, i kada ih dočekaše psalmi, zasuziše im oči. Kao da su psalmi
govorili o tome da će sve biti kao ranije.
Evo i usnulog naselja: spavaju čovek, životinja i priroda. U
svojoj usnulosti ono je jednako čudno kao i u svome bdenju, naselje
koje će dugo pamtiti legende o njemu, Ašuru. Kod Zejnebina doma
zadrhta mu srce, ali mu je žao bilo da ih uznemiri. Posetu je odložio
za kasnije. Iz srca im jure poljupci celivajući sve oko sebe – zidove,
jedno drugo u obraze. Smrt nije pobedila život iako može savladati
dušu. Ali, osećanje kajanja i stida ostaje.
Na kraju se nađoše u svojoj sobi. Nozdrve im ispuni miris
prašine i ustajalosti. Fala otrča da otvori prozor govoreći:
– Kako će te, Ašure, primiti ljudi?
Ašur odgovori izveštačeno prkosno:
 – Svako radi prema svojoj veri.

42

Iza prozorskih rešetaka strpljivo je osmatrao kako iščezavaju

poslednji pramenovi tame. Evo i prvog tračka svetlosti kako se penje
uza zidove čiji se obrisi promaljaju kao lice kakvog starog prijatelja.
Ko će prvi doći? Mlekadžija, ili kakav sluga iz gavanskih kuća?
Odgovoriće mu, glasom koji će pocepati tišinu, bolje je neka pripazi
na svoju sudbinu nego što se njemu ruga zbog bekstva iz naselja. Evo
i svetla koje obasjava naselje, ali čak ni aščinica nije otvorena.
Vratio se mrmljajući:
– Vladina uputstva su učinila da se čak i običaji u naselju
izmene.
Čvrsto je stao na papučicu dvokolice i rekao:
– Idem da vidim sinove.

43
Pojurio je kroz naselje, između zabravljenih prozora i vrata,
prema Zejnebinom staništu. Gurnuo je vratnice i našao se u praznoj
sobi koja je otužno mirisala. Postelja prekrivena prašinom, po
jedinom divanu razbacane iznošene stvari, drvena stolica prevrnuta.
Pod posteljom kotao, posuđe, peć i kofa dopola napunjena ugljem.
Kovčeg za ruho nije prazan. U njemu su galabija, češalj, ogledalo,
peškir.
Izbegli? Ali, zašto su ostavili stvari?
Zalud je pokušavao da iz misli odagna nesreću, da je, možda,
odloži. Udario se šakom po čelu. Uzdahnuo je. Samo što nije
zaplakao. Valjda će od drugih saznati šta se zbilo. Još nije izgubio
nadu.
Posrćući napustio je sobu.
 44
Projurio je kroz naselje do kraja prema Mejdanu. Kakva
užasna tišina. Ni vrata, ni prozora otvorenog. Išao je napred lagano i
zbunjeno. Pivnica je zatvorena. Kuće, karavan-saraj, kafana...
Nikakvog šuma. Ni mačke, ni psa. Ni traga životu. Kuće prašnjave,
utonule u smrt.
Uzaludno sunce šalje svoje zrake. Jesenji vazduh skita i kruži
bez cilja. On zavapi hrapavim i plačnim glasom:
– Eh, Božji ljudi!
Niko mu ne odgovara, ne otvara se nijedan prozor, ne
promalja se nijedna glava. Ništa sem tišine tvrdoglavog očaja,
izazovnog straha i mučnog pritiska.
Prošao je kroz Kabv i pred očima mu puče, kao nekad, tekija.
Pažnju mu privuče lišće duda sa kog je nektar curio kao krv. Dugo ga
je posmatrao dok mu je srce parala tuga a oči bile pune suza.
Kao grom razleže mu se glas:
– O, derviši!
Činilo mu se da od njegovoga glasa sve podrhtava. Ipak, niko
ne odgovara.
Neprekidno je dozivao, ali uzalud. Onda se kao kamila
nakašlja i reče:
– Zar ne znate ko vam danas sluša psalme?

45
Brišući suze obrati se Fali:
– Živog stvora nema u naselju!
Iz njenih crvenih očiju razumeo je da je i ona već saznala za
nesreću. Saslušavši ga, zapomažući reče:
– Iz jedne Pustinje dođosmo u drugu, Ašure!
On je i dalje uzdisao a ona dodade:
 – Da odemo u kakvo naseljeno mesto?
Pogledao ju je zbunjeno i zaćutao.
Ona ga oštro upita:
– Hoćeš li ostati u ovome groblju?
Nemoćno procedi:
– Nećemo napuštati kola, ali mi drugog utočišta osim ovog
nemamo.
Ona kriknu:
– Utočište u pustom naselju!
Ašur ljutito odgovori:
– Neće biti večito pusto!

46
Ni tuga ni radost nisu večni.
Ašur se vratio svojoj dvokolici. Po ceo dan bi skitao, vodeći sa
sobom Falu i Šemsudina. Kasno naveče vraćali bi se u svoj podrum.
Ašur je shvatio da je naselje zbrisala pošast koja je harala
celim gradom. Zato niko ne zna za njega i njegove u ovom
zabačenom uglu, ali će ljudi valjda već doći. Jednoga dana oni će
svakako doći. Doći će odasvud, ponovo će se čuti ljudski dah koji će
širiti svoju toplotu po svetu.
I svaki put kada bi ujutru rano izašao da pripremi dvokolicu
pogled bi mu privukla kuća trgovca kafom. Divio se njenoj purpurnoj
stamenosti, zastrašujućoj gromadnosti i njenim skrivenim tajnama.
Šta li je ostalo unutra? Zar nema nikog iz porodice Benan da se
pobrine za nju i da je oživi?
Ljubopitljivost je kopala po njemu izazivajući čarobne snove,
slične onima koji su ga svojevremeno podstakli da pokuša da se
upozna s tajnama tekije. Ali za razliku od tekije Benanova kuća je bila
blizu a u naselju on, Ašur, sam. Samo je korak trebalo načiniti pa da
se san ostvari. Pouzdan korak.
 47
Lako je protresao svoja široka pleća i gurnuo vrata: prašina
prekrila mozaične pločice i mermerni pod gostinske sobe. Prašina
zagospodarila svakim kutkom. Zastao je zapanjen pred ulazom u hol:
pa to je, Ašure, čitav trg! Tavanica visoko gore, ni džin je glavom
dohvatiti ne može. Usred nje je svećnjak kao kupola džamije. Iz
njegovih krajeva izbijaju sjajna kandila. Sa strane su sećije prekrivene
pozlaćenim serdžadama. Zidovi obloženi predivnim asurama i
pozlaćenim kuranskim ajetima.
Do njega dopire Falin glas, te on pohita k njemu. Gledala ga je
zbunjeno:
– Šta si to učinio?
Odgovori sramežljivo:
– Samo sam ostvario svoj san!
– Zar se ne stidiš njegovih prijatelja?
– Nema ih više.
Zadrhtala je na promaji, a zatim pokazala na dvokolicu:
– Kasnimo.
Još sramežljivije dodade:
– Dođi, da vidiš samo!
Dan su proveli obilazeći sobe... Dugo su ostali u kupatilu i
kuhinji, isprobavali divane, stolice i sećije. U lepim Falinim očima
pojavi se nekakav izbezumljen i čudan izraz:
– Da prenoćimo ovde?!
Ašur je ćutao, osećajući slabost. Ona nastavi:
– Okupaćemo se u čarobnom kupatilu, obući novo ruho i
spavati u ovoj postelji. Samo jednu noć i potom se vratiti u
dvokolicu...

48
 Ali nije bilo samo na jednu noć.
Dom Benanov napuštali su izjutra, a vraćali se i uvlačili u
njega noću. Danju bi ih dvokolica nosila iz kraja u kraj, a noću bi se
kočoperili u svilenoj i pamučnoj odeći, odmarali u gostinskoj sobi, ili
spavali u udobnoj postelji na koju se uspinjalo uz pomoć malih
lestava od abonosa. Fala bi nežno dodirivala zavese, uzglavice i
pokrivače i šaputala:
– Zaista nam je život bio sami mrak!
Kroz prozorske rešetke pokazivalo im se naselje u noći, kao
mrtva tama, kao utvara utonula u belaj, i Ašur je neraspoloženo
mrmljao:
– Kad bi božja mudrost i providnost u pamet ljudima ušla!
A ona bi odgovarala izazovno:
– Ali On poklanja rizk kome hoće.
Osmehivao se i pitao dokle će ovaj san trajati. Ona je, pak,
razmišljala o nečem drugom:
– Pogledaj na stvari oko nas! Nesumnjivo je da su skupe. Što
ne bismo neke prodali, pa da jedemo onako dobro kao što
stanujemo?
Žalko reče:
– Ali to nije naše.
– Kao što vidiš, vlasnika nema. Bog nam je to podario.
Ašur je malo razmišljao. U njega se uvlačio izazov kao što se
san uvlači u umorna čoveka. Odlučio je da nađe rešenje. Pozvao se
na novu mudrost:
– Mal je zabranjen ako se ne troši na dopušten način!
Spremna za skok, reče:
– Ašure, ovo je naše i ono što želimo jeste samo da jedemo!
Uznemireno je hodao gostinskom sobom, a onda zaključio:
– Dopušteno je ako trošimo na dopušten način!
 49
Kako su dani proticali bilo je sve jednostavnije odnositi se
prema nedoumicama. Ašur se, konačno, odomaćio u Benanovoj kući.
Pustio je magarca u stražnje dvorište, a dvokolicu smestio u
podrum. Držao se Ašur kao kakav gavan: u čalmi savijenoj, u abi
širokoj i sa štapom čija je ručka bila zlatna. Fala kao da se tek sada
pokazala u svoj krasoti blagosrećnog života: izgleda kao najlepša
hanuma u naselju. Šemsudin je mokrio po skupocenom širaskom
tepihu, iz kuhinje se širila toplota i lepršali mirisi različitih jela od
mesa.
Život je počeo lagano da se vraća u naselje. Prvo su došli
Bednici koji se skloniše u razvaline. Svaki dan poneka nova porodica
useli se u koji dom, dućani počeli da otvaraju svoja vrata. Povrati se
dah života, podiže se toplota, razmenjuju se glasovi, pojaviše se psi i
mačke. Pevci su opet zorom kukurikali. Samo kuće bogataša
ostadoše neuseljene.
Ašur je bio jedini priznati gavan. S poštovanjem i poverenjem
svi su ukazivali na njega:
– Gospodar naselja...
Raširi se haber da je on jedini preživeo pošast, pa mu stoga
nadenuše ime Ašur Nadži{3}. Svi su s oduševljenjem govorili o njemu,
hvaleći ga zbog njegove dobrote, lepog ponašanja i ljubaznog
ophođenja. Bio je pastir sirotinji, darivao je onima koji su želeli da
rade, kupovao je magarce, korpe, nosiljke i kolica, tako da u naselju
ne osta niko bez posla osim staraca i nesposobnih.
Nikada ranije takav uglednik nije postojao. Zato ga proglasiše
svecem, govoreći da je Bog upravo s tih razloga samo njega spasao.
Ašur se smirio, savest mu našla spokoj. Otpočeo je da ostvaruje
snove o kojima je ranije maštao. Uzeo je radnike da očiste Trg i
Prolaz od peščanih nanosa i smeća. Dao je da se ozida pojilo, načine
ulica i zavija, takvi spomenici koji su se urezali u svest naselja kao i
odranije tekija, Kabv, groblje i stari bedem. Tako je, blagodareći
njemu, naselje postalo biser čitave četvrti.
 50
Od strane gde se nalazila pivnica do ušiju mu dopre nekakvo
čudno komešanje. Uputio se prema džamiji u Huseinu i zastao.
Opazio je nekakve radnike kako pivnicu dovode u pređašnje stanje,
prepravljajući je za novi život. Skrenuo je prema ulazu i povišenim
glasom upitao:
– Za čiji račun radite?
Iz jednog mračnog ugla do njega stiže glas:
– Za moj, gospodaru naselja!
Iz mraka se pokaza Derviš i stade preda nj. Ašura spopade
nekakva iznenadna groznica pomešana sa željom da na njega skoči:
– Ti si, Dervišu, živ?
Smerno spustivši glavu ovaj odgovori:
– Tebi blagodareći, gospodaru naselja.
Nije bilo Ašuru sve jasno, ali Derviš podrugljivo dopuni:
– Poslušao sam tvoj savet i sklonio se u Helu. Sve vreme sam
bio blizu tebe.
Ašur je želeo da se suprotstavi pa reče:
– Ne dozvoljavam da se otvori pivnica.
– Ti si gospodar naselja i jedini njegov uglednik, ali nisi zakon,
niti si futuva!
Preneražen, upita:
– Što ne odeš u kakvo drugo naselje?
– Ovde mi je zavičaj, gospodaru uglednika!
Izmenjaše duge poglede, da bi Derviš progovorio:
– Štaviše, očekujem da me zapadne nešto od tvoje dobrote.
Šta, on još računa i na pomoć? Sav je kipteo od gneva, uzeo ga
za ruku i odveo u stranu:
– Možda nisam kadar da ti zatvorim pivnicu, ali me, znaj, ne
može zaustaviti nikakva pretnja!
 – Pa ti blagosiljaš svakog ko je u kakvoj nuždi!
– Dajem u dobra dela, a ne zla.
Derviš reče tonom naravoučenija:
– Ti sam, gospodaru naselja, odlučuješ o svom imetku.
Naglasio je ono »o svom imetku«. Ašur prezrivo slegnu ramenima i
odgovori:
– Možda gajiš zle namere da me ocrniš i moju tajnu među
ljudima razglasiš? To je, Dervišu, moguće, ali da li znaš kakvu kaznu
možeš za to očekivati.
– Pretiš mi, Ašure?
– Kunem ti se Huseinovom mrtvom glavom{4} da ti se tvoja
glava neće od stražnjice razlikovati!
– Pretiš mi ubistvom?!
– Ti znaš da sam na to kadar!
– Da se svetiš za imetak koji nije tvoj?!
– Ja sam mu vlasnik dok god ga trošim ljudima u korist!
Ponovo su izmenjali duge poglede. U Derviševim očima pokaza se
malodušnost, pa popustljivo reče:
– Jedino želim da i prema meni budeš milostiv kao prema
drugima...
– Takvima ne dam ni pare!
Zavlada muk, a potom se Ašur oglasi:
– Šta kažeš?
Derviš žalobno promrmlja:
– Neka ti bude, mada smo mi braća! Od sada ćemo živeti kao
tuđini.

51
Fala je vest primila s uzbuđenjem. Lepuškasto lice joj poblede
i molećivo se obrati Ašuru:
 – Popusti, daj mu što bi ga zadovoljilo. Ukloni sa nas senku
verolomstva!
Natmuren, Ašur odgovori:
– Zar te vazduh u Heli nije otreznio?!
Odmahnu mu velom od damaske svile i reče:
– Bojim se.
Odlučno je odmahnuo glavom, a ona dodade:
– Gotovo je, Ašure, s nekadašnjim mirom.
Ašur odgovori prezrivo:
– On je prava zloća, ali je i kukavica.

52
Posle jedne hladne i olujne noći, sunce je rano iskočilo. Evo i
dućan šejha naselja otvara svoja vrata. U njemu je sada novi šejh,
Mahmud Kataif. Ljudi su shvatili da se vlast budi iz smrti i pomaže
da naselje opet oživi. Mnogi povratiše životnu veru i nadu, ali je u
Ašurovom domu sada bilo sve drugačije. Srce mu je nemirno tuklo, a
Fala je, prestravljena i zabrinuta, privlačila Šemsudina na grudi,
mrmljajući:
– Sve se smrklo.
Ašur se zabrinuto pitao:
– Zar prošlost zaista nije prošla?!
– Šta li smo zgrešili? Samo smo našli imetak bez vlasnika i
učinili ga korisnim ljudima i sebi...
– Zar lice toga čoveka ne opominje na zlo?
Ašur se naljuti i viknu:
– Pa verujmo u pravog vlasnika imetka, Svemogućeg i
Milostivog!
Fala je, bajući Šemsudinu, rekla:
– Što se mene tiče, ja samo želim da reka dobra toliko dugo
teče da se u njoj može okupati i ovo dete!

53

Ašur je odlučio da se bez odlaganja sučeli sa izazovom.

Na svom putu skrenuo je ka dućanu šejha naselja, da ga
pozdravi. Čovek ga srdačno dočeka:
– Dobro došao, gospodaru i dobročinitelju!
Po Ašurovim grudima razli se radost:
– Bolje te našao, naš šejhu!
Kad, gle, ovaj reče:
– Da li znaš, mualime, da sam se upravo spremao da odem do
tebe?
Srce mu brže zakuca:
– Uvek si dobrodošao.
– Moram da čujem mišljenje Nadžija, čoveka najdostojnijeg
razgovora u našem naselju.

54
Tako u Ašurov dom ude Mahmud Kataif. Seli su jedan kraj
drugog na divanu u gostinskoj sobi, dok je Fala ostala iza vrata. Pili
su kafu i izmenjivali ljubazne reči, a onda šejh blagougodno reče:
– Moram da čujem mišljenje čoveka koga svi smatraju svojim
dobrotvorom.
Ašur strepeći reče:
– Na službi sam, šejhu našeg naselja.
Čovek je malo oklevao pa rekao:
– Tu skoro načinjen je odbor za proveru kuća bogataša a tvoj
gost je jedan od članova...
– Neka Bog bude milostiv prema onima što su preminuli.
 – Pokazalo se da su njihove kuće nasilno useljene.
– Ali u naselju nije bilo živih.
– To je upravo ono što je otkrila provera.
Ašur gnevno reče:
– Zaista čudno! Molimo se Bogu da je imetak došao u prave
ruke.
– U prave ruke?
– Mislim, u ruke siromaha.
Osmehnu se Mahmud Kataif:
– To je lepo, ali vlast ima drugi stav.
– Pa kakav je stav vlasti?
– Napuštene kuće se smatraju vlasništvom Ministarstva
finansija i biće date na prodaju nadmetanjem...
Ašur ga je oštro posmatrao i upita:
– A šta će biti s pljačkom?
– Odbor smatra da treba preći preko toga kako bi se sprečilo
da se i nevini optuže.
Ašur je shvatio da je odbor već opljačkao kuće i mada je
osećao priličnu mučninu ipak je povratio spokojstvo, te šaleći se
reče:
– Možda odbor radi kako ja činim, šejhu Muhamede?
Šejh sažaljivo dodade:
– Ima samo jedna teškoća...
Ašur upitno pogleda, u nadi da se dohvatio spasa.
Šejh produži:
– Odbor želi da pogleda tvoje papire o vlasništvu ove kuće i
time će završiti posao.
Jednim izdajničkim udarcem spas je pokopan. Oči mu
uhvatiše pogled iza vrata i on upita:
– Zar se sumnja u moje vlasništvo?
 – Bože sačuvaj! Ali to je naredba.
Oštro i grubo odgovori:
– Želim da znam šta to znači...
Spustivši glas, Mahmud Kataif odgovori:
– U susednim naseljima uzurpirane su neke kuće umrlih.
Obojica zaćutaše obrvani nekakvim strahom i slutnjom, da bi Ašur
potom glasno izrekao:
– Izgubio sam ih u smutnji koje su donele smrt i seoba.
Izvinjavajući se, šejh promrmlja:
– Biće vrlo neprijatno...
Ašur kriknu besno:
– Neprijatno?! Zar se odbor već nije uverio šta je sve
opljačkano?
Čovek odgovori povišenim glasom, ali i izvinjavajući se:
– Ja sam samo rob naredbe.
– Ti nešto znaš, pa kaži iskreno?
– Stvar je u tome što je jedan član odbora saopštio neke
sumnje...
– Proklet da je!
– Papiri bi otklonili sve sumnje.
– Ali su izgubljeni!
Uplašeno i popustljivo šejh reče:
– Mualime Ašure, biće nevolje.
Uto u sobu besna ulete Fala i vičući obrati se šejhu:
– Ostavimo se obilaženja i uvijanja!
Čovek se zbunjeno diže, a ona reče sa iskrenošću koja je
zvučala kao udarac štapom:
– Neće ti biti teško da se nagodimo...
Izvinjavajući se čovek reče:
– Lako bi bilo kad bi stvar bila u mojoj ruci.
 Ašur odlučno ustade i reče:
– Neka bude po volji Božjoj!

55
Neke stvari se zbivaju tajno i javno. Naselje predano svojoj
rastočenoj delatnosti o tome ne razmišlja. Vrlo je malo onih koji
zapažaju stvari a da za njih ne vezuju određene posledice. Srca su
omamljena nadom i veruju u prosvetljenje.
Tog jutra Ašur Nadži je izašao pognute glave. Onako krupan, a
pognuo glavu. Ruke mu u gvozdenim okovima. Nema sumnje, to je
Ašur Nadži u pratnji vojnika ispred kojih ide oficir dok na repu
povorke korača Mahmud Kataif.
Oganj ljutite zbunjenosti razbukta se medu ljudima koji
napustiše dućane i domove i ispuniše prozore.
– Šta to vidimo?!
– Šta se to događa u dunjaluku?
– Dobar čovek u okovima?
Oficir oštro podviknu:
– Sklanjaj se s puta!
Ali oni su išli za povorkom kao senke, tako da oficir ponovo
viknu:
– Da se slučajno neko nije primakao stanici!
Derviš se pitao šta znači to što vidi, prosto ne verujući svojini
očima, i glasno i namerno, da ga čuje Ašur, reče:
– Milost, brate? Ni reč s moga jezika nije sišla!
Fala je u lepoti i tuzi izgledala kao Božji znak, grleći Šemsudina
i noseći zamotuljak. Oči su joj bile crvene od plača.

56
 Suđenje Ašuru bio je događaj koji se lako ne predaje zaboravu.
Prisustvovao je veliki broj ljudi čija su srca za njim burno kucala.
Prvi puta naselje je volelo i ljubilo. Ašur je stajao u sudskom kavezu
osećajući toplotu ljudi oko sebe. Izgledalo je da su sudije bile
zapanjene njegovim orijaškim stasom. Ličio je na lava. Ljudi nikada
neće zaboraviti njegov moćni glas:
– Nisam lopov! Verujte mi da nikome nisam štetu naneo.
Pošast je dotukla naselje, došao sam iz Hele i zatekao ga praznog.
Potom sam našao dom bez gospodara... zar nije u redu da se pokloni
nekom ko se spasao. Imetak nisam sebi podredio, smatrao sam ga
Božjim darom, a sebe slugom Njegovim, koji ga troši na vernike
Njegove. Nije bilo gladnog i nezaposlenog, viška nam nije
nedostajalo, pa zar nemamo ulicu, pojilo, zaviju? Zašto ste me kao
lopova uzaptili, zašto me kažnjavate?
Ljudi su govorili »amin«, čak su se i suci sve vreme prikriveno
osmehivali. Osudiše ga na godinu dana.

57
Fala se vratila u podrum. Nije imala ni pare, ali je od iskrenih
ljudi dobila iskrenu potporu: hrana joj je stizala, i voda i loživo. Dom
joj je mirisao na toplu reč. Uklanjanje zavese sa Ašurove tajne
uspeha nije umanjilo poštovanje i ljubav ljudi prema njemu. Štaviše,
učinilo je da se oko njega ispredu legende pune hvale i čojstvenih
čini. Ipak, ona je rešila da ne živi na račun svojih dobrotvora. Rešila
je da radi u suku u Derasi, daleko od očiju.
U putu joj se prepreči Derviš smemo joj rekavši:
– Moje srce je s tobom, mati Šemsudinova.
– Zlo si se prema nama poneo, Derviše, – oštro odgovori.
On odlučno reče:
– Nemam veze s tim, a svedok mi je Mahmud Kataif.
– Ali on je došao k nama zbog tvoga inata!
 – Bog te sačuvao! Pa kakvu bih ja korist imao od njegovoga
tamnovanja!
– Ne skrivaj svoju radost, Derviše!
Druželjubivo reče:
– Bog te čuvao! Ostavi se neprijateljstva i primi moj savet...
– Tvoj savet?!
– Nije dolično da sama radiš u suku.
Ona upita podrugljivo:
– Imaš bolji posao?
– Bolji od toga da radiš sama u suku.
– U pivnici!?
– Ali pod mojim nadzorom.
U lice mu je skresala:
– Proklet bio i na ovom i na onom svetu!
Ostavila ga je bez pozdrava. Naveče je do nje doprla vest da
Derviš stvara družinu kojoj će on biti futuva.

58
Kada je posetila Ašura i videla ga u zatvorskoj odeći, suze joj
navreše na oči. Šemsudin je radosno skočio da bi dobio poljubac od
oca koji se nalazio iza pregrade. Upitao ju je kako je. Odgovorila je:
– Radim u suku i odlično ide...
Izgledao je buntovno, izazovno:
– Zulum je gori od tamnovanja... nisam zaslužio kaznu...
Ponovio je ovo nekoliko puta. Potom je nezadovoljno rekao:
– Među zatvorenicima nema takvog koji bi po zlu bio ravan
Dervišu.
Fala upita:
– Zar ne znaš da me je pozvao da radim kod njega?!
 – Podlac! A šta je sa šejhom?
– S poštovanjem se ophodi prema meni.
– Takođe podlac i prava lopuža!
– Nosim ti brojne pozdrave...
– Bog ih blagoslovio. Da samo znaš koliko čeznem za
derviškim psalmima.
– Ponovo ćeš ih čuti. Samo da znaš da ulica, pojilo, i tekija ne
silaze ljudima s jezika, baš kao i tvoje ime.
– Trebalo bi da pominju ime pravog vlasnika i dobrotvora.
Fala se nemoćno osmehnu:
– Ali ima i rđavih vesti: Derviš je postao futuva.
Ašur se namršti i procedi:
– Neće mu valjati...
Fala se začudi i učini joj se da je Ašur još snažniji i krepkiji.

59
I dok je bio u zatvoru ljudi nisu prestajali da razmišljaju o
Ašuru Nadžiju. Bednici su željno i s tugom očekivali njegov povratak.
Neki su za taj dan pravili hiljadu računa. A Derviš se okružio
pristalicama, obasipajući ih novcem uzetim kao namet od
poslušnika. U tome ga je naročito hrabrio Mahmud Kataif govoreći:
– Množina pobeđuje pojedinca koliko god on bio snažan!
Podržavali su ga bogati bojeći se ljudi u naselju, koji su s toliko
žara patili za Odsutnim. Bogati se čak dogovoriše da ga za sebe
pridobiju – ili ubiju.
Prolaze godišnja doba, iz tekije se i dalje čuju tamna i nejasna
derviška pojanja. I tako stiže obećani dan.
Šejh naselja se okrenu oko sebe i jedva promrmlja:
– Mašala!
Video je stegove kako se lepršaju iznad dućana i krovova,
opazio je okačene lampe. Video je kako su tle posuli jarkožutim
peskom, čuo je ustalasane glasove – kako presrećni razmenjuju
čestitanja. Ponovo je promrmljao:
– Zar sve to u čast jedne lopuže koja je izašla iz tamnice?!
Opazio je Derviša kako prilazi, pa ga zapita:
– Jesi li sve pripremio za doček kralja?
Derviš je uznemiren prošaptao:
– Zar ne znaš šta se dogodilo?
Ispriča mu kako se ponela njegova družina, kako ga je ostavila
i otišla na Mejdan da dočeka povratnika. Nijedan uz njega nije ostao.
Šejhovo lice preblede i on procedi:
– Protuve verolomne!
Zatim šanu u Derviševo uvo:
– Moramo razmotriti kako da dočekamo oluju.
Derviš zaključi:
– On će, svakako, biti novi futuva.
Sa Mejdana su dopirali zvuci svirale i tapana. Očas izađoše
stanovnici naselja: žene, muškarci i deca. Klatio se četvorotočkaš u
kojem je Ašur sedeo. Napred je išla gomila koju je družina netremice
posmatrala.
Ljudi su pljeskali, igrali i radosno klicali. Zbog velike gužve
skoro ceo sat su kolima prelazili razdaljinu između ulaza u naselje i
zavije.
Veselje i ples nastavljeni su sve do zore.

ZAVRŠETAK
Dogodilo se da je Ašur Nadži bez ikakvog otpora postao
futuva. Kao što su Bednici i očekivali, on je svoju dužnost obavljao na
način koji dotle ne beše poznat. Vratio se Ašur svom prvotnom
poslu, živeo je u domu pod zemljom kao što je to bio slučaj sa svima
iz njegove pratnje, koji su uz to morali da imaju i kakvo zanimanje
od kojeg bi se izdržavali. Na taj način, Ašur potpuno istrebi
ucenjivanje, a namet su plaćali samo gavani i oni kojima bi preticalo.
Sve što je ubirao na sirotinju i bespomoćne bi raspoređivao. Uspeo je
da se nametne futuvama iz susednih naselja i svome naselju
obezbedi poštovanje kakvo nikada ranije nije imalo. Ljudi su se
svuda uzvišeno ponašali i unutar naselja i prema onima spolja.
Vladali su SREĆA I PRAVIEA, ČAST I SPOKOJ.
Noći je besano provodio na prostoru ispred tekije radujući se
derviškom pojanju, a potom širio ruke i molitve upućivao:
– Bože, sačuvaj mi snagu, daj mi je još više da bih je u službu
stavio tvojim dobrim i poštenim robovima.
 ŠEMSUDIN
Druga priča iz Sage o Bednicima

1
U čežnjivoj senci Pravice skrivene su mnoge boli tamom
zaborava. Srca bujaju od poverenja i ispunjavaju se mirisnim
sokovima duda. Uživaju u pojanju onih koji mu ne znaju značenje, ali
da li će bistra svetlost i čisto nebo iščeznuti?

2
Fala se prvi put probudila a da nije zatekla kraj sebe usnulog
Ašura. Oneraspoložila se. Kapci joj teški od sna, tišti je u prsima.
Morala se Bogu pomoliti zbog nekakvog neobičnog šaputanja koje je
dolazilo iz zaljubljenog srca. Pokaza se nekakva pustina u njenom
prijatnom svetu. Kud li je otišao taj čudan mlad čovek u šezdesetoj
godini života? Još uvek je snažan, a kosa mu crna kao katran. Da li ga
je u njegovom noćnom bdenju pred tekijom san prevario? Dozivala je
Šemsudina sve dok nije ljutito otvorio oči. Pogledao ju je upitno.
Ona reče:
– Otac ti se nije vratio sa bdenja!
Kada je shvatio njene reči, hitro je odbacio pokrivač i ustao
vitak i strojan. Promrmljao je:
– Šta se dogodilo?
Odbijajući zle slutnje ona odgovori:
 – Možda ga je san svladao?
Pod odećom njegov stas se pokazivaše još lepši, a pojava još
privlačnija, vidno ukazujući na prvu mladost.
Kako može prijati bdenje u jesenjoj zori?!

3
Vazduhom se kreće vlažan povetarac. Repovi oblaka nestaju
negde u Nepoznatom. Na svim stranama teče život. Uskoro će sresti
oca, naći će ga kako nepokriven leži na zemlji. Zagrliće ga onako kako
se to čini u porodici.
Prošao je kroz Kabv prema trgu kod tekije. Pogled mu je žurio
napred, ali uzalud: tamo nikog nije bilo. Ćutljivo i neraspoloženo
osmatrao je oko sebe. Tu je trg, tekija i stari bedem, ali ni traga od
kakvog čoveka. Ovde obično sedi taj orijaš, kud li je otišao?
Bacio je gnevan pogled na tekiju. Ona je nemi svedok koji ne
može da govori. Ponovo se upita: kud li je otišao?

4
Možda će odgovor pronaći kod Gasana ili Dahšana, dva
njegova najsnažnija pomoćnika. Međutim, oni dočekaše njegovo
pitanje s čuđenjem. Rekoše da on odlazi na trg pre ponoći i da tamo
ostaje čas ili nešto više. Upravo toliko. Šemsudin upita:
– Da nije trebalo s kim da se sastane?
Odrekoše da bilo šta drugo znaju osim onoga što pomenuše.
Posle kraćeg kolebanja uputi se šejhu naselja, Mahmudu Kataifu.
Čovek primi vest s čuđenjem. Razmišljao je, razmišljao i rekao:
– Ne brini se za lava! On zna šta čini, vratiće se pre nego što
dobro zadani.

5
 Fala dade oduška svojoj brizi prošaptavši:
– Obraćam ti se, Gospode, iz srca svojega, iz straha njegova...
Šemsudin je sedeo među ljudima svoga oca u kafani
raspravljajući se i očekujući. Čas su pogledali prema Kabvu, čas
prema ulazu na Mejdan. Jesenji oblaci se preko neba rasprostrli
prosrebreni prigušenom svetlošću. Podne je, a od Ašura ni traga.
Tada se ljudi raziđoše u različitim pravcima, idući tragom svakog
glasa i svakog svedočanstva. Naselje saznade za istinu i zauze se
njome, zapostavljajući rizk i trud.

6
Stiže vest do viđenih ljudi i trgovaca i veoma ih zbuni. Raširi
se medu njima kao čudo. Da, kada se pesnica ustoliči, onda nema ni
rupice kroz koju bi blesnula nada, tada beznadežna srca veruju u
čuda. I da nema osećanja straha od mogućeg razočaranja, skinuli bi
oni obrazine i javno pokazali zluradost i radovanje. Šta ih može
spasti od gospodarenja tog moćnika, njegove večne mladosti i
gvozdene nakane – nego samo čudo?! Neka, zato, potraje njegovo
odsustvovanje, neka se zaborave legende, neka ostane ovako zauvek.
I pohita krčmar Derviš do Mahmuda Kataifa da ga upita:
– Kuda je otišao?
Šejh podrugljivo odgovori:
– Mogu li ja to znati?
Derviš pokrenu svoju sedu glavu i promrmlja:
– Postoji mogućnost koja se ne može prenebreći: njegova
iznenadna nemoć pred ženama.
Mahmud Kataif se osmehnu prezrivo i bez reči, a Derviš
produži:
– Mislio sam da će živeti sto godina!
Šejh procedi:
– Svašta biva!
 7
Palo je veče i noć izli neočekivanu hladnoću. Od Ašura ni
traga. Očaj se spustio na kafanu, pivnicu i pušionicu opijuma. Niko
ni iz porodice ni od njegovih ljudi nije spavao. Fala je uzdisala:
– Koliki čovek a kako malena snaga!
Šemsudin tužno upita:
– Da li nas je babo zaboravio, ili smo mi u nečem omanuli?
Pustila je da joj teku suze i rekla:
– Srce mi je odmah odbilo da se uzaludno hrani nadom.
On gnevno viknu:
– Ja sam protivnik slabih i umornih! Nije moj otac igračka da
se da uhvatiti, niti je naivan da neoprezno upadne u kakvu zamku.
Ništa me ne može toliko oneraspoložiti koliko predaja...

8
Sledećeg dana izjutra sastadoše se u kafani Ašurovi ljudi.
Među njima su bili Fala i Šemsudin. Priključio im se i Mahmud
Kataif, šejh naselja i Husein Kifa, imam zavije. Svi su bili zbunjeni a
srca im ispunjena crnim slutnjama. Obuzeo ih je nekakav strah, ali
se niko ne usuđuje da ga objasni.
Dahšan prvi progovori:
– Naš mualim za dvadeset godina nikad nije izneverio svoj
adet.
A šejh Husein Kifa dodade:
– Stvar je vrlo nejasna.
Gasan ih dopuni:
– Nikakva se tajna od nas ne može sakriti.
Fala odlučno naglasi:
– Od mene ponajmanje.
 Husein upita:
– Zar nije bio u tekiji?
Nekoliko glasova uzviknu:
– Pa zar je to moguće!
Šejh Mahmud Kataif zaključi:
– Srce mi govori da će se on iznenada pojaviti, kao što je i
iščezao iznenada.
Fala dodade plačnim glasom:
– Nema nade...
Na to Dehšan kriknu:
– Biće da je kakvo verolomstvo...
Srca brže zakucaše, iz očiju probiše iskre, a Dehšan produži:
– Čak i lava može zateći verolomstvo.
Šejh Mahmud Kataif ih opomenu:
– Strpljenja, malo strpljenja, ljudi! U našem naselju nema
takvog koji mrzi najboljeg čoveka u ovom dunjaluku!
– Ima i mrzitelja i verolomnika!
– Čuvajte se, ljudi, pometnje i strpite se. Bog je jedini svedok!

9
Dok je Derviš pružao piće jednoj pijanici, ovaj ga zgrabi za
lakat i na uvo mu prošapta:
– Čuo sam ljude kako pričaju da je samo Derviš mogao Ašura
potkazati.
Užasnu se krčmar i smesta otrča u dućan Mahmuda Kataifa.
Prenese mu ono što je čuo, ali se toliko od straha tresao da je i
Mahmudu Kataifu mučno bilo, te ga, ne oklevajući, prekori:
– Ne ponašaj se kao žena!
– Kako me optužuju a ja iz pivnice i ne izlazim?!
 Šejh dobro razmisli pa reče:
– Beži... nema druge do da bežiš!
I tako iznenada nestade Derviš Zejdan i nije se znalo da li je
pobegao ili je ubijen. Niko za njega nije pitao. I Mahmud Kataif se
pravio da ništa ne zna. Uskoro je njegovo mesto zauzeo Aluva Abu
Rasin, prodavac narkotika. Derviš kao da nikad i nije postojao.

10

Dani su proticali a da nisu donosili ni problesak nade. Lagani i

teški, behu ispunjeni očajanjem. Svako srce je već bilo izgubilo nadu
da će ponovo ugledati Ašura Nadžija kako ide, onako krupan i
orijašan, i koji je toliko prezirao moćnike i podržavao radenike, šireći
plemenitu bogobojaznost i čvrstu bezbednost.
Fala nosi crninu, Šemsudin jednako plače, a pomoćnici tužni i
zabrinuti. Neki su bili uvereni da ga je Derviš izdao u policiji, pa da
su ga potom odneli na groblje i sahranili bez traga i imena u kakvu
nikom znanu raku. Takvi su verovali da će se On vratiti jednoga dana
i svemu se smejati. Drugi su, pak, od silne tuge verovali da je
njegovo iščeznuće svetačko delo.
Krajnje zagonetna stvar produžila je da čini svoje: da On živi s
njima, voli i olakšava nevolje, da se o Njemu ispredaju beskonačne
priče u kojima bi On potom nestajao kao zrno soli u moru njihovih
nagađanja i događanja.
Iščezao je Ašur Nadži, ali se vreme neće zaustaviti, kao i ono
što neminovno dolazi s njim...

11
Trebalo je izabrati novog futuvu naselja, pre nego se raspadne
njegov poredak i pregaze ga noge susednog naselja. Izbor se suzio na
dvojicu: Gasana i Dehšana, s obzirom na to da su ih smatrali
najjačima i najbližima Ašuru. Niko se nije obazirao na Šemsudina,
zbog njegovih godina i nežnog izgleda. Ljudi se zbiše, a sledbenici
odlučiše ono što se obično čini u ovakvim prilikama: da se suparnici
bore u Mamelučkoj pustinji. Pobednik će postati novi futuva. Fala je
saznala za ovo dok se Šemsudin oblačio, pre no što će poći da gleda
borbu. Suze joj pojuriše kada se ponovo prisetila svoje zlehude
sudbine. Mladića to uzbudi:
– Naselje ne može bez futuve.
Ona oštro upita:
– Da li mačke rađaju lavove?!
– Pred Božjom odlukom nema sile!
– Bojim se da ćemo se vratiti u vreme ucena i zuluma.
Mladić poneseno reče:
– Nije lako zaobići ono što je stvorio Ašur Nadži.
Fala je uzdahnula i kao za sebe rekla:
– Juče sam bila, uprkos siromaštvu, hanuma, a od sutra ću biti
samo tužna i napuštena udovica. Bez nade ću se moliti Nepoznatom,
sanjati izgubljeni raj, uklanjati se gadosti, bojati se mraka, biti
oprezna s ljudima, izbegavati žene i jedine drugove potražiti u
zaboravu i nehatu drugih.
Mladić prekorno reče:
– Ali, majko, ja još nisam umro!
– Bog ti dao tako dug život da prokuneš postojanje! No, otac
te ostavio nedozrela, bez imetka i zvanja, bez one njegove
gromadnosti koja bi ti omogućila da ti budeš futuva...
Žalostivo je promrmljao:
– Moram da idem. Imaš čuvara, živog stvora!
Uzeo je pod mišku očev čvrsti štap i izašao.

12
Odrastao je Šemsudin u jednom skromnom domu. Poznavao
je samo jednostavan život i trud. Ništa mu u sećanju nije ostalo od
onog obilja koje je vladalo u domu trgovca kafom. Ašur je veoma
voleo njegov prekrasan izgled, koji je od majke bio nasledio, i
osmehujući se govorio je:
– Neće od ovoga deteta biti futuva...
Dao ga je bio u školu, a sin mu je, sa svoje strane, u srce
unosio najslađe pesme života ne zanemarujući, pri tom, ni vežbe
snage. Naučio ga je da jaše konja, da se bori štapom, da se rve, mada
nikad nije pomišljao da će mali postati futuva. Kada je sazreo,
Šemsudin je shvatio da je očeva moć bezgranična, da bi ubrzo potom
zapazio i veliku suprotnost koja je postojala između očeva uticaja i
mukotrpnog i siromašnog života koji su vodili. Tako mu jednom,
uoči nekakvog praznika reče:
– Oče, želeo bih da obučem kakvu gospodsku haljinu!
Ašur odlučno odgovori:
– Zar ne vidiš da tvoj otac nosi samo galabiju?!
I Fala je osećala, kao i njen sin, tu teskobu i govorila Ašuru da
Šemsudin čuje:
– Kada bi uzeo nešto od nameta, da sebi obezbediš
dostojanstven život, niko te za to ne bi prekorio...
A Ašur bi odgovarao:
– A ti treba da gajiš kokoši, da bi nam život bio lakši...
A zatim bi se okrenuo Šemsudinu:
– U ovom životu nema vrednosti dragocenije od čiste savesti,
ljubavi prema ljudima i slušanja psalama...
Naučio ga je da vozi dvokolicu, te su se u poslu smenjivali. A
kada se šezdesetim primakao, prepuštao ih je, uglavnom, njemu.
Šemsudin je bio opčinjen ocem i njegovom dostojanstvenošću ali je
ipak čeznuo za lakšim životom, ispovedajući se ponekad o tome
svojoj krasnoj majci. I upravo zato rado prihvati praznični poklon
koji mu dade vlasnik Zastupništva. Pohitao je da kupi skupocenu
abu i obuću. Za praznik se pojavio sav u sjaju nove odeće. Ali samo
što ga je spazio, Ašur ga zgrabi i odvuče u podrum. Udario ga je
pesnicom da mu se u glavi zavrtelo i vrisnuo:
– Kada su shvatili da sam nepodmitljiv, pronašli su tebe da me
potkupe!
Naterao ga je da vrati prodavcu odeću, a praznični poklon
vlasniku Zastupništva. Šemsudin nikada ranije nije video oca tako
ljutog. Postideo se, a majka se nije usudila da ga podrži.
Međutim, ljubav je bila, a ne žestina, ono što je vezivalo
Šemsudina za oca. Bio mu je učenik, poveritelj i drug. Uživao je u
njegovim rečima i postupcima, bogobojaznosti i ljubavi prema
psalmima i zvezdama. Gordo je vozio dvokolicu i uporno savladavao
slabost koja bi ga s vremena na vreme mučila u duši. Uprkos
siromaštvu, obojicu su krasili ljubav i ponos. Pa dokle to može
trajati!
Eto, majka mu dočekuje sutrašnjicu očiju punih neizvesnosti.

13
U Mamelučkoj pustinji, zabačenoj i pustoj, ljudi su izgledali
kao pregršt peska. Ona je mesto gde se sklanjaju odbegli ljudi i
drumski razbojnici. Ona je pribežište džinovima i stoki, ona je
kosturnica. Gasan ponosno predvodi svoje ljude, nedaleko ga
dočekuje Dehšan sa svojim. Pod usplamtelim sunčevim zrakama
susreću se pogledi i nad užarenim peskom izgledaju kao adski oganj.
Zastrašujuća praznina primiče se hladnog podrugljivog i oštrog
pogleda opominjući poraženog na večiti gubitak.
Šemsudin je prišao družinama spokojno i izabrao mesto
između suprotstavljenih strana, objavljujući da se neće mešati ali,
istovremeno, i da je spreman stati pod steg pobednika. Podigao je
ruku u znak pozdrava i rekao glasom zvonkim i oštrim, koji beše od
oca nasledio:
– Bog s vama, moji ljudi!
Usne suve od uzbuđenja promrmljaše:
 – Božji selam, sinu našeg dobrotvora!
Priseti se Šemsudin da se jedna družina nije potrudila oko
njega niti majke mu, da se na megdanu divlje borbe ne obraća pažnja
na žene i maloletne.
Kraj Šemsudina stade Šalan Aur, nekadašnji futuva a sada
glavni savetnik jednoj družini. On pozva na borbu:
– Otpočinje borba između Gasana i Dehšana i svako se mora
držati zadane obaveze.
Zatim zapreti rukom i produži:
– Svako ostaje na svom belegu, ne meša se u ono što se
događa, a kršenje dogovora znači za sve nevolju...
Niko ni reči ne prozbori. Pustina bulji netremice svojim
oštrim, hladnim i podrugljivim pogledom. Gavran graknu na čistom,
plavom svodu, a Šalan produži:
– Pobednik dobija sva prava. Svi mu se moraju pokoriti a prvi
među njima onaj ko izgubi.
Oznojena čela se prikloniše i Šalan se obrati Gasanu:
– Da li pristaješ na pokornost ako drugi pobedi?
– Bog mi je svedok da ću prihvatiti – odgovori Gasan.
– A ti, Dehšane?
– Bog mi je svedok da ću prihvatiti!
– Samo dodir je dovoljan da se proglasi pobednik, a
upozorenje je upozorenje, ko ga ne poštuje gubi poverenje.
Ljudi se razmakoše pa načiniše uzan krug oko Gasana i
Dehšana. Dva snažna tela lako se poigravaju štapovima,
pripremajući se za megdan. Gasan skoči napred, a Dehšan se obori
na njega. Dva štapa se sudariše. Borili su se vešto, otmeno i
pronicljivo. Svaki se trudi da dodirne protivnika, odlučno dočekujući
udarce i vešto ih odbijajući. Bitka se razgorela, kao i oprez i upornost,
dok sunce svojim paklenim žarom osvećuje borbu. Odlučnim i
iznenadnim pokretom, zavaravši protivnika, Gasanov štap dodiruje
ključnu kost Dehšanovu. Njegova družina plameno klikće »Gasan...
Gasan... neka mu Bog da visoko poštovanje!«
Dehšan se, zadihan, zatetura. On lagano ispija gorku čašu
poraza. Gasan mu pruža ruku:
– Ti si pravi brat!
Dehšan mu je stisnu, procedivši:
– Srećno ti, futuvo!
Iz grla se zaori:
– Neka ga Bog učini visokopoštovanim, neka ga Bog učini...
Gasan se lako i zadovoljno obazre oko sebe:
– Da li se ko želi suprotstaviti?
Glasovi su i dalje klicali, a kada se bura stišala, javi se jedan
glas:
– Ja ću ti se, Gasane, suprotstaviti!

14
Zbunjeni pogledi okrenuše se prema Šemsudinu koji je stajao
vitak i povisok, pokazujući prekrasni stas, dok mu je ten pod
sunčevim zracima plamteo. Gasan promrmlja:
– Ti, Šemsudine?!
Odlučno je odgovorio:
– Da, Gasane.
– Da li zaista želiš biti futuva?
– To mi je obaveza i sudbina!
Šalam se žalko oglasi:
– Pa sam otac te zato nije računao!
– Nešto sam naučio, nešto spoznao ali ništa nije tako kao biti
futuva!
– Samo dobro delo ne vredi!
Šemsudin se savršeno lako i vešto poigravao štapom svog oca.
Gasan kriknu:
– Biće mi drago da te pogodim...
– Pustimo štapove da zbore!
– Ti si, Šemsudine, još dečak!
On odlučno odbi:
– Ja sam čovek od najtvrđeg kova...
Gasan podiže glavu prema nebu, sa kojeg je sukljala vatra, i
viknu:
– Izvini i oprosti, Ašure!
Nikome ne beše milo ovo što se događa. Usne su bile
iskrivljene od nezadovoljstva. Ni izdaleka nema one maločašnje slike
opuštenosti.
Šemsudin otpoče borbu, sudariše se protivnici i iz prve puče
čudo: Šemsudinov štap se provuče do Gasanove potkolenice i tamo
gotovo zalepi. Zapanjen Gasan zastade. Mnogima se učinilo da je on
potcenio protivnika, pa je to i platio. Eto, borba nije čestito ni
otpočela, a već se završila! Gasan je još uvek bio zbunjen i niko nije
klicao. Šemsudin pruži ruku i reče:
– Ti si brat!
Gasan se pravio da ne vidi pruženu ruku, dok među njegovim
pristašama buknu bes. Šalam ljutito i opominjuće vrisnu:
– Gasane, pruži ruku!
Gasan kriknu:
– To je bila čista sreća!
– Ali Bog je hteo da on pobedi!
Gasan nije odstupao:
– Štap je odlučan presuditelj samo za ljude slične snage, a
Šemsudin je zelena grana koja se lako može slomiti. Ili možda želite
da budete lak zalogaj svakom naselju, ili igračka u rukama svakog
moćnijeg futuve?!
Tada Šemsudin odbaci svoj štap, skide do pasa odeću i stade
spreman, onako stasit i krasan pod suncem. Gasan se poverljivo
osmehnu i učini isto:
– Čuvaću te od zla tvoje duše!
Primicali su se jedan drugome korak po korak, dok se
potpuno ne spojiše. Potom se rukama obuhvatiše, čvrsto i odlučno
stisnuvši jedan drugog tako da im mišići iskočiše i žile poplaviše.
Noge im uronjene u pesak. Svaki od njih dvojice želeo je da čvrsto
stisne svog protivnika i iz njega iscedi poslednju kap života. Oči su
zbunjeno buljile, očekujući svakoga časa da krv poteče. Užareni
trenuci su promicali. Disanje se zaustavilo, ni dah se čuo nije.
Gasanove obrve se natuštiše, izgledao je spreman za nemoguće, da
se odupre sudbini, da se do izbezumljenja bori s nepoznatom silom.
Kao da ga je vodio slepi bes teškog očajanja. Ali on, uprkos
upornosti, važnosti i ljutini, popušta, ljulja se i noge mu posrću. U
nemoći, on se ropćući ruši. Šemsudin nema milosti i ne popušta sve
dok ruke Gasanove ne pustiše i noge ne izdadoše.
Šemsudin stoji zadihan i znojav. Zbunjenost potraja sve dotle
dok mu ne priđe Šalan, donoseći mu odeću i govoreći:
– Srećno, futuvo! Srećno ti, futuvo!
Iz grla provali:
– Neka mu Bog da visoko poštovanje... Neka mu Bog...
Dehšan viknu:
– Eto Ašura Nadžija!
Šalan ga dopuni:
– Ime mu je drugo: Šemsudin!
Pustinja je bila ogromna, prostrana i prilježna da primi
njegovu veličinu i uzvišenost.

15
Naselje je očekivalo da proslavi novog futuvu. Mnogi su se
kladili na Gasana, ali ne manje i na Dehšana.
 Međutim, nikome ni na kraj pameti nije bio dobri junoša
Šemsudin. A kad haber stiže svi se zbuniše. Ipak, zbunjenost se
potpuno preokrenu u sveopštu radost. Obradovali su se Bednici,
igrali su i govorili da to znači da je Ašur živ i da nije umro.
No, Mahmud Kataif se s velikim negodovanjem upita:
– Da li se povratilo vreme čuda?!
Šemsudina dočekaše u veselju i radosti, da je čak i Fala
podvriskivala, uprkos crnini. Šejh naselja je, skrivajući svoje
nezadovoljstvo, saslušao priču onako kako ju je ispričao Šalan.
On se upita:
– Da li će potrajati mrak i beda?!

16
Sav blistajući, Šemsudin reče majci:
– Obećao sam to sebi.
Diveći se, ona reče:
– Čak ni tvoj otac ne bi poverovao.
Šemsudin je bio ozbiljan:
– Kako je teško biti naslednik mome ocu!
Ona važno dodade:
– Pripazi se Gasana, mada si ti kadar da vladaš srcima svojih
ljudi!
Lice mu se odjednom smračilo i on odgovori:
– Danas treba verovati u nadu.
Ona dodade podsticajno:
– Umerenost je gospodar morala.
A on odlučno zaključi:
Danas treba verovati u nadu!
 17
Protekoše dani ispunjeni veseljem. Ljudi su verovali da Ašur
Nadži nije umro. Gasan je noći provodio u pivnici, opijajući se i
pevajući »Ako sreća ode, šta ćeš sa snagom činiti?«
Jednom Šalan reče:
– Zar ti ova pesma nije dojadila? Treba da očistiš svoje srce...
A Dehšan dodade:
– Predao ga je šejtanu.
Gasan grubo odgovori:
– Ne možeš mi, Dehšane, oprostiti što sam te pobedio...
– Proklet bio! Samo se ponašam prema tebi kako treba.
– Da nisi zavidan, ne bi pozdravio dečaka futuvu.
Dehšan upita kroz zube:
– Zar nije pravo pobedio?
Tu se javi i krčmar Abu Rasin:
– Srce mi govori da će naš novi vođa biti moj uvaženi gost.
Gasan se nakašlja i reče:
– Obrij mi brkove ako bude tako! Od njega samo možemo
belaj očekivati...
Šalan ih opomenu:
– Noć neće proteći kako valja.
Gasan podrugljivo dodade:
– To je, Šalane, trabunjanje jedne pijanice. Noć će proteći kao i
svaka, kao one davne, srećne noći čiji je svedok bila hanuma nad
hanumama, koja se svojom čarobnom lepotom šepurila medu
pijanicama.
Dehšan poteže čašom iz koje je pio i pogodi ga u prsa,
viknuvši mu u lice:
– Verolomniče!
Gasan je spreman ustao. Šalan je skočio prema njemu i
odlučno rekao:
– Nema ti više života u naselju!
Uprkos tome što je bio pijan, Gasan je shvatio svoju grešku i,
teturajući se, napustio pivnicu.

18
Nikome nije ni na pamet padalo da obavesti Šemsudina o
tome šta je Gasan rekao u pivnici o njegovoj majci. Šalan reče
Dehšanu:
– Momak ništa ne zna o tim vremenima.
Dehšan reče:
– Ali, valjda ima pravo da očekuje od nas da ga obavestimo o
Gasanovoj uroti?!
Šemsudin je nameravao da stvar sredi odlučno i hitro. Zato se
uputio Gasanu u pivnicu. Stao je preda nj pun ljutine i besa, upitavši:
– Možeš li biti prema meni onako iskren kao što si bio prema
mome ocu?
Gasan odgovori:
– To sam ti obećao.
– Ali ti si lažljivac i nepouzdan...
– Ne veruj spletkarima!
I naže se prema njemu da bi dodao:
– Verujem iskrenima! Od danas nisi više sa mnom!
Gasanu je bilo jasno da više nema šta da traži u naselju.

19
Ništa se nije promenilo od Zaveta Ašura Nadžija. Nasledio ga
je Šemsudin koji vodi brigu o Bednicima i zauzdava gospodu i
moćnike. Mada futuva, on je i dalje radio kao kočijaš, a i njegovi
ljudi, svi odreda, imali su kakvo zanimanje. Svoj skroman stan nije
napustio, mada je neprestano morao slušati majčine žalopojke. Sav
je bio zaokupljen svojom istinskom važnošću, žedno napajajući srce
ljubavlju i divljenjem prema njemu. Ubrzo je postao redovni
posetilac zavije i prijatelj šejha Huseina Kife.
Od nameta obnovio je unutrašnjost zavije, a prihvatio je i
predlog šejha Huseina Kife da izgradi novu školu poviše ulice.
Nije zanemarivao svoje obaveze i odgovornost prema naselju i
ljudima, trudeći se, kao svaki iskren čovek, da obezbedi svima spokoj
i mir. Ovo je pogotovo bilo važno što su futuve susednih naselja
povratili bili dah kad je nestao strašni orijaš, pa otpočeše kinjiti
putujuće prodavce van njihovog naselja. Da bi potvrdio svoju silu i
odstranio svaku sumnju u nju, da bi pokazao da njegova milovidnost
i otmenost ne umanjuju njegovo vođstvo, odlučio je da izazove
najjačeg futuvu – futuvu iz Atufe. I ukaza se prilika na jednoj svadbi
u Atufi. Šemsudin dočeka svatove na trgu ispred tvrđave. Između
dve družine odigra se krvava bitka u kojoj je odlučnu pobedu
zadobilo Šemsudinovo naselje. Svi koji su želeli da mu se
suprotstave shvatiše da Šemsudinova snaga nije manja od Ašurove.
Tako je naselje sačuvalo svoje uzorno ustrojstvo, a zadobilo
novo poštovanje.

20
I pored toga, vratio se Šemsudin iz bitke s teškim mislima.
Strasna omamljenost pobedom i snagom lako ispari u prašini i
prljavim postupcima. Zar mu futuva iza Atufa nije rekao spremajući
se da skoči na njega:
– Napred, kučkin sine! Napred, sine kurve iz Derviševe
pivnice!
Ružne reči ispuniše mu uši. Jedni su klicali njemu a drugi
režali. Da li je to bilo uvodno podstrekivanje kojim treba da otpočne
odsudna bitka? Ili je to stvarnost koju svi znaju, izuzev njega, i to
samo zato što je još mlad?!
Poverio se Šalanu i pitao ga šta je ovim hteo da kaže njegov
protivnik. Šalan mu odlučno odgovori:
– Lavež ranjena psa!
A potom dodade:
– Ženi, koju je Ašur Nadži sebi izabrao za suprugu i krv za
svoje potomstvo ne može se pripisati nikakva prljavština!
Duša mu se umiri, ali nakratko. Nikako se nije mogao prizvati.
U grudima mu je rasla briga kao kišni oblak. U trenucima odmora
slao bi kriomice poglede prema Fali. Ona ima četrdeset ili nešto
manje. Lepa je, čarobna, sitna tela, otmena izgleda, nežnih i lepih
crta. Iz očiju joj izbija nekakva čarobnjačka snaga. Razumno
predostrožna, ostavlja utisak. On prosto ne može da u to poveruje.
Teško onom ko bi pokušao da sruši ovaj mihrab! Toliko je za nju bio
vezan da mu je i otac jednom prilikom rekao:
– Pravi čovek se ne vezuje za majku kao što ti činiš...
Otac ga je uzimao sa sobom kao malog. Sedeo je i spavao na
dvokolici i živeo u očevom svetu, izvučen iz toplog gnezda. Čega li je
to svedok Derviševa pivnica? Ima li ljudi koji znaju za majčine tajne
koje on ne poznaje? Ljutito je procedio:
– Teško onom ko bi pokušao da sruši ovaj mihrab!

21
Jednoga dana spazio je jedno lice koje ga vrati u detinjstvo.
Išao je dvokolicom prema Mejdanu. Naišao je na neobičnu tuču
između devojke i mladića. Devojka je skakala kao tigrica, udarila je
mladića pljunuvši mu u lice i obasuvši ga psovkama. Ljudi su gledali
i smejali se. A kada su opazili Šemsudina, pozdraviše ga. Borba se
prekide i mladić uteče. Devojka krenu da uzme ogrtač sa zemlje.
Stidljivo se njime ogrnu i smerno pogleda u Šemsudina.
Šemsudin je bio zadivljen njenom borbenošću, krasotom
njenoga lica, gipkošću njenog tela. Primetila je da je posmatra pa
izvinjavajući se reče:
– Bio je, mualime, nevaspitan, pa sam ga kaznila...
Osmehujući se promrmljao je:
– Dobro si učinila. Kako se zoveš?
– Adžemija...
A potom dodade još stidljivije:
– Zar me se, mualime, ne sećaš?
I odjednom se prisetio:
– Kako da ne... igrali smo se zajedno...
– Ali, vi me se niste setili!
– Mnogo si se izmenila. Ti si kći Dehšanova?
Klimnula je glavom i otišla.
Kći njegova pomoćnika Dehšana. Ali, zaboga, koliko se
promenila! Čula su mu gorela, a njegovo mladenačko doba zasija kao
podnevne zrake sunca.

22
Na prilazima Guriji opazio je Ajušu Dalalu kako mu daje
znake. Zaustavio se. Bila je u društvu jedne otmene hanume kaja je
privlačila poglede svojim ogrtačem od krepa i zlatastim velom.
Lepih, namazanih očiju, tela krepka i sočna. Obe žene hitro zauzeše
mesta u dvokolici. Ajuša mu se obrati staračkim glasom:
– Crveni sokak mualime.
Skočio je na svoje mesto želeći da još jednom uhvati hanumin
pogled. Ajuša se ponovo obrati:
– Divno je voziti dvokolicu, futuvo! Ali ako želiš da živiš
životom gavana, prepreka nema!
Prijale su mu ove reči, ali nije progovorio. Srećan je od
ljubavne toplote, ispunjava se prijatnim dahom stvarne veličine. Na
taj način on odbija od sebe razne slabosti i sablazni. Očekivao je da
lepojka nešto kaže, ali ona je nemo ćutala. Sve dok nije izašla iz
dvokolice u Crvenom sokaku. Sledio ju je željnim i strasnim
pogledom, a ona je odmicala prema Mešajihu.
Ajuša ostade na svom sedištu. On je upitno pogleda pa ona
promrmlja:
– Prema tvrđavi!
Dvokolica produži. I on je ćutao. Ćutao, mada je želeo da
razgovara. Iznenada ga starica upita:
– Zar ranije nisi video hanumu Kamar?
Bio je zahvalan ženi što je otpočela razgovor, pa odgovori:
– Ne...
– To je sudbina čuvenih hanuma...
– Je li iz našeg naselja?
– Da, udovica neobično lepa i bogata.
Šemsudin upita:
– Pa zašto nije uzela kočije?
– Želela je futuvine dvokolice!
Okrete se prema njoj i u njenim umornim očima pročita
pogled vedar i lukav. Ponovo mu čula zaplamteše. Pojavi se lik
Adžemijin. Slika mu je tako igrala pred očima da mu se činilo kako
sanja. Ajuša ga prekide:
– Verujem da ti se dopala.
Upitao je izveštačeno grubo:
– O kome to pričaš, ženo?
Smejući se reče:
– Posao mi je da ljudima prodajem odela i sreću...
Kod tvrđave napustila je dvokolicu i rekla:
– Razgovor sledi i ne zaboravi Ajušu...
 23
Nekoliko puta se Ajuša sastala s njim u dvokolici. Pobeda mu
snažno zakuca na vrata, ali se zato prava nemoć krila u njegovom
čistom srcu, u njegovoj razgoreloj mladosti. Kamar ga izaziva svojom
blistavom lepotom, a Adžemija mladošću. Možda će shvatiti šta bi
mu značilo, kao nedoraslom, ženidba s tako značajnom ženom kao
što je Kamar, a šta bi, pak, za njega bilo kad bi se oženio devojkom
kao što je Adžemija. Na vidiku se nazire oluja. Bolje je da se odmah
istutnji i da isproba lude udarce vetra, da bi potom uživao u miru i
spokoju.
A naveče, za večerom zateče majku u stanju neuobičajenom za
nju. Oči su joj lukavo sevale, govorile o kolovratu nevolja. I eto je
kako mu se prekorno obraća:
– Šta se to događa iza mojih leđa?
Pa lepo. Kako je dobro došao otvoren razgovor! To je prilika
da sazna o tajnama njenog pobunjenog srca.
– O čemu govoriš?
Ponosno podiže glavu, kao osoba koja prepoznaje obmanu i
upita:
– Kakvu igru igra Ajuša Dalala?
U sebi reče kako nema tajne koju mogu sačuvati Ajušina
krezuba usta. Potom se snishodljivo osmehnu i promrmlja:
– Samo se bavi svojim poslom!
– Kamar ima godina koliko i tvoja majka... a još je i jalova.
Ovo je oštro rekla, ali on je bio uporan:
– Lepa je i bogata!
– Za lepotu joj je još malo vremena ostalo, ako odista želiš
bogatstvo, ne vidim šta te sprečava da ga imaš!
Gadeći se, reče:
– Želiš li da izdam Ašura Nadžija?
– Ali bogatstvo preko žene nije ništa bolje od toga!
 Odgovorio je ne iz tvrdog uverenja već samo iz puste želje da
joj se suprotstavi:
– Ne mislim tako...
– Zaista? Onda me pusti da ti ja izaberem odgovarajuću
mladu, kakvu viđeniju devojku.
– I to je bogaćenje preko žene!
– Ali je prirodnije. U tome nema ničeg neobičnog, a iskreno ću
ti reći da je to ono što i moje srce želi.
Pogledao ju je neraspoloženo i rekao:
– Za tebe je naš uvaženi način života prisila. Da li zaista
veruješ da bih ja prenebregao ljubav ljudi i čast koju nosimo?
– Da li obmanjuješ majku?
– Samo se zabavljam!
Ona negodujući reče:
– Nisam, kako misliš samoživa. Još juče sam odbila ruku
jednog uglednika iz naselja!
Namršti se, a krv mu jurnu u lice. Ona dodade:
– Ajuša je, opet, bila provodadžija.
– Neka je prokleta.
– Rekla sam joj da udovica Ašura Nadžija ne može dozvoliti
da iko zauzme njegovo mesto!
Kipteći od besa, on reče:
– To je najmanje što se može reći...
– Kazala sam iz poštovanja prema tvome ocu, a ne iz straha
od tebe, – odgovori ona izazovno.
– Pa ko je taj podlac?
– Nije on podlac, to je samo namera...
– Čija?
– Antare Hašaba, vlasnika Predstavništva.
S gađenjem reče:
 – Pa on je ženjen i približno je mojih godina!
Nemamo je slegla ramenima i završila:
– Tako je bilo! A mi ljudima pravicu donosimo, a sebi zulum
činimo!
On odlučno dodade:
– Otac mi je rekao svoje i meni jedino preostaje poslušnost.
A u sebi reče da joj je srce zaista častohlepno i da je ćudi
nepokorne. Šta je istina o životu ove žene koju voli najviše od svega
na svetu?

24
Priznavao je Šemsudin da mu je majka snažna ličnost i
tvrdoglava. Priznavao je takođe da je on voli i poštuje, ne samo zato
što mu je majka već i zato što je udovica Ašura Nadžija. Da, Ašur
Nadži je njegov otac ali on, u isto vreme, predstavlja i nešto više od
toga. A on to uvažava više od očinstva, jer je to srž života, suština
njegove nade i tajna njegova verovanja u veličinu.
Stoga je rešio da cilja pravo, bez neplodnih ustupaka.
Išao je sa svojim drugom Dehšanom prema trgu, gde se
nalazila tekija. Tek je pala noć. Prozračna, letnja noć. Iz grla su se
izvijale pesme, a zvezde su miroljubivo svetlucale.
Šemsudin reče Dehšanu:
– Na ovom divnom mestu usamio bi se Ašur Nadži
prebirajući u sebi najuzvišenije misli o životu.
Pomoli se Dehšan nebesima za negdašnjeg učitelja, a
Šemsudin reče:
– Izabrao sam ovo mesto zbog blagoslova za ono što ću te
pitati...
Dehšan odgovori:
– Ja sam zalog tvoje zapovesti i neka bude blagoslov...
 – Želim tvoju kćer Adžemiju, kako to Božji i Prorokov sunet
traži, – reče Šemsudin spokojno.
Dehšan se oduze. To nije očekivao. Jezik mu se zavezao, pa ga
Šemsudin ljubazno upita:
– Šta kažeš, Dehšane?
– Kakva je to čast! Nisam o njoj razmišljao, mualime... Pružio
mu je ruku i rekao:
– Proučimo, onda, Fatihu!

25
Kada se s trga vratio domu, mučilo ga je nekakvo bolno
osećanje, osećanje da se suprotstavlja majci, njenom snažnom i
neprepornom ugledu. Sedeći s njom reče, ne sasvim spokojno:
– Majko, maločas sam proučio Fatihu za Adžemiju, kćer
Dehšanovu.
Za trenutak Fala nije ništa razumela, a zatim mu se zbunjeno
primače:
– Šta reče!
Gordo ponovi:
– Proučio sam Fatihu za Adžemiju, kćer Dehšanovu.
– Ponovo se šališ?!
– Ne. Ovo je istina, majko!
Ona upita prekorno:
– Zar nije trebalo da se prethodno dogovoriš sa mnom?
– Devojka odgovara, a otac joj je odan čovek...
– Da, otac joj je odan, ali zar nije trebalo da se dogovoriš sa
mnom?
Spokojno odgovori:
– Unapred sam znao tvoj stav...
Ona tužno prošapta:
 – Šteta!
Šemsudin upita s osmehom na usnama:
– Zar ne zaslužujem čestitanje?
Malo se kolebala, a onda mu se primakla i poljubila ga u čelo:
– Pa, neka Bog blagoslovi tvoj korak...!

26
Zamolio je šejh naselja Mahmud Kataif da se sretne sa
Šemsudinom. Fala se prisetila sličnog sastanka koji se davno odigrao
i promrmlja »neka je proklet«. Dočekao ga je Šemsudin i posadio
kraj sebe na jedinom divanu u sobi. Mada je šejh bio prešao
šezdesetu, izgledao je čilo i zdravo, mnogo spremniji nego što je to
odavalo njegovo slabašno telo i tih glas. Fala je donela kafu. Na glavi
joj bila crna marama. Ljubazno mu se obratila:
– Kako si, mualime Mahmudu?
Čovek joj požele zdravlje i blagoslov pa reče:
– Ako bi nas udostojila svojim prisustvom, mnogo bismo
imati koristi od tvoga mišljenja!
Fala izmeni pogled sa Šemsudinom, pa potom sede na ivicu
kreveta. Šemsudin je bio spreman da šejha sasluša, ali nije očekivao
dobro. Mahmud Kataif je spadao u ljude koji su ga prikriveno mrzeli,
kao i bogataši i oni koji su zbog njega, Šemsudina, izgubili svoj raniji
uticaj i gospodarenje. Šejh reče:
– Blagost je gospodar ponašanja, a savršenstvo je osobina
moćnih.
Šemsudin je klimnuo glavom ne progovarajući. Čovek
produži:
– Imaj poverenja u mene, mualime. Poslan sam od
velikodostojnika da porazgovaram s tobom...
– Šta hoće?
– Imaju časnu i iskrenu želju da se tvoja ženidba proslavi.
 Šemsudin kratko odgovori:
– Moja ženidba će biti u skladu sa mogućnostima jednog
vozača dvokolice...
– Ali ti si futuva naselja!
– To ništa ne menja na stvari, kako znaš.
– Ti si futuva svih, futuva velikodostojnika kao i Bednika.
Prema tome, svak ima pravo da na svoj način proslavi i prema
svojini mogućnostima odživi taj dan.
Šejh se okrete prema Fali i upita je:
– Šta ti misliš, mati Šemsudinova?
Fala pronicljivo odgovori:
– Plemenit prima čast, ali on treba...
Mahmud Kataif odahnu:
– Uvek pravo govoriš!
Šemsudin poblede i reče:
– Kako da primim čast od ljudi za koje pouzdano znam da me
mrze?!
– Ma, ne. Niko ne mrzi pravdu. Oni samo žele da poprave
odnose...
– Ali oni se neće popraviti igrama, a ja procenjujem da ih ti
mnogo bolje znaš. Pa, hajde reci!
Dugo se Mahmud Kataif osećao teskobno, da bi na kraju
rekao:
– Oni tvrde da svi ljudi uživaju pravdu i poštovanje izuzev
velikodostojnika i onih koji su odista delatni. Pa je li to pravda?
Evo, krenuo je pohod tame. Želi da zatomi pramenove
svetlosti u ćoškovima naselja i njegovim sokacima. Misle da je
Šemsudin balavi dečak čiju je pamet ponelo doterivanje onako kao
što je učinilo s njegovom majkom. Zamislio je kako diže čvrsti
Ašurov štap i s njim se baca na urotu, bezumlje i izazivanje.
Grubo upita:
 – Zar, zaista, nisu spokojni?
– Polako, mualime! Zašto samo od njih uzimaš namet?
– Samo oni i mogu da ga plate.
– Ali svet smatra to svojom prćijom i prezire ih!
Šemsudin reče ljutito:
– Oni žele samo sebe da uzvise, a druge da ponize.
Mahmud Kataif je dugo ćutao, a onda reče:
– Imaju pravo da traže poštovanje koje bi nagradilo njihov
rad.
– Šta hoćeš da kažeš?
– Šta bi naše naselje da njih nema! Kuće su im ukras, sjaje kao
zvezde. Iz njihovih dućana izlaze hrana i odeća za naše naselje, od
njihovih imetaka izgrađeni su zavija, pojilo, ulica i nova škola. Zar to
nije dovoljno?
Rasrdio se Šemsudin i rekao:
– Da ne beše moga oca, niko od njihovog imetka korist ne bi
imao! Pogledaj ljude njima slične u drugim naseljima, šta čine!
I šejh se ponovo predade ćutanju. Izgledao je pokoleban, pa
Fala reče:
– Govori! Izaslanik mora biti rečit.
Ohrabri se Mahmud Kataif:
– Oni misle da su potlačeni, kao što misle da ste i ti i tvoji
ljudi takođe potlačeni. Govore: trebalo bi da futuva bude iz redova
prvaka, kojima je Bog dodelio da budu ispred drugih ljudi. A to neće
uskratiti siromašnima pravo na pravdu.
Šemsudin je viknuo:
– Budi jasniji, šejhu! Oni me podstiču da odbacim dogovor i da
pređem na ucenjivanje...
– Bože sačuvaj!
– To je tako i ti to dobro znaš!
– Bože sačuvaj, mualime!
 – Reći ću ti svoju poslednju reč...
Ustajući, šejh ga molećivo prekide:
– Razmisli malo! Samo te molim da odluku ne donosiš
naprečac...
I izvuče se iz sobe kao pobegulja.

27
Ode Mahmud Kataif, ostavljajući za sobom miris duvana i
znoja. Za njim ostade i muk u kome su se majka i sin samo zgledali i
poglede sklanjali. Nekakvo neprijateljstvo stoji između majke i sina,
između mladića i njegovih želja. Lepota dunjaluka je kao napadni
miris koji mami pčele u zagušljivom vazduhu. U ovoj siromašnoj sobi
plamte snovi biserima, blaženstvom i prijatnim predahom.
Šaputanja od kojih lice stidno crveni – njegova jogunasta, lepa majka,
čarobna izgleda, zbog čijeg ga porekla muči mrska i skrivena nemoć.
Izazovno joj reče:
– Futuva je, kao što znaš, čuvar naselja i njegov pastir, onaj
koji zauzdava sile mraka u njemu...
Ona dodade podrugljivo:
– ...i ne razlikuje se od bilo kog prosjaka u njemu!
On gorko zavapi:
– Majko, budi sa mnom a ne protiv mene!
– Ja sam uvek s tobom, Bog mi je svedok.
Uzviknuo je ciljajući na majku i na sebe istovremeno:
– Želim biti dostojan Nadžijeva imena.
Majka pobednički reče:
– Ašur se nije kolebao da stavi svoju ruku na napuštenu
Benanovu kuću!
On odgovori ljutito:
– Za kraj si čuvala pogodak!
 – Ne, on nam je samo dao primer koji valja slediti.
On s gađenjem završi:
– Doći će vreme kada ćemo lepiti za veliko Ašurovo ime svaku
gadost koja uzmuti naše duše.

28
Koračao je Šemsudin u odeći goniča magarca, odmereno ali
sav izmučen, kada ugleda sjajnu traku kako se probija kroz kišne
oblake. Ne treba se stideti slabosti ako je čovek može pobediti. Šta
znači snaga ako se ne mogu svladati sitne slabosti?! Udahni miomiris
uzvišenog života koji izvire iz preuzvišene delotvornosti!
Ispred dućana Mahmuda Kataifa priteže povodac i kola se
zaustaviše. Prema njemu razdragano pojuri čovek.
Dočekao ga je hladnim pogledom i odlučnom reči:
– Ašur Nadži nije umro!

29
Šemsudin je išao prema svome domu. Beše noć i put mu
prepreči nekakva žena koja prošaputa:
– Dobro veče...
– Ajuša? Kojim dobrom?
– Zar me nećeš otpratiti do moje sobe?!
Srce mu brže zakuca. Uplašio se poziva, ali se uzburkala
njegova ljubopitljivost, rasplamsala njegova mladost. Poslušno krenu
za njom.

30
Idući hodnikom pred njim, starica mu šapnu:
 – Čudno se ponašaš!
– Šta?
– Zar nemam pravo da pitam zašto odbijaš Kamar?
Otvorila je sobna vrata i po podu se prosu svetlost lampe.
Sklonila se ispred njega i gurnula ga. Opazio je hanumu Kamar kako
sedi na ivici kreveta, jedinom mestu gde se moglo u prostoriji sesti.
Sa zarom, ogrnuta u ogrtač, spustila je pogled od stida.
Zastao je gledajući je vrlo uzbuđen.
Ajuša upita s praga:
– Da li te je kakvo zlo od nas stiglo?
Smušeno odgovori:
– Nikako.
– Da li u našoj lepoti ima nečeg rđavog?
Naglo ga je hvatala obamrlost:
– Bože sačuvaj!
– Da li ćemo manje vredeti kada se otkrije naša tajna?
Tiho promumla jer su mu usta bila suva.
Gurnuvši ga ka postelji, starica zatvori vrata. Jedva čujnim
glasom Kamar promrmlja:
– Stidim se, ne znam šta sam učinila od sebe...
On budalasto odgovori:
– Samo najbolje...
– Nemoj misliti loše o meni...
Lagano je posrtao pod udarima potopa, čiji nalet proguta ceo
bitak. Potčinio se nailasku gorde kraljevske snage koja ga primora da
se bezrasudno slepo i samozadovoljno preda.
Kamar prošapta skoro se i ne odupirući:
– Nemoj misliti loše o meni...

31
 Pošto su se za njim vrata zatvorila, Šemsudin se ponovo nađe
u hodniku. U njemu je vladao mrak koji se lagano uvlačio i u njegovu
dušu. Vatra je ostavila zagušljiv pepeo, a dunjaluk je istisnuo iz sebe
slab i tužan jek.

32
Pogrešio je, ali je greška drugih teža. On je sada obrvan
mislima a žena je lukava. Neće kao kakva budala upasti u zamku,
neće se kockati sa svojim najdragocenijim vrednostima. Makar
koliko mnogo zbog toga morao podnositi. Protiv njega su se urotile
mračne sile, ali i njegova majka i njegova sopstvena slabost. Ipak, on
je spreman za bespoštednu borbu.

33
Udala se Adžemija Dehšanova za Šemsudina Nadžija.
Šalan mu se obratio govoreći:
– Ovo je noć u kojoj bi prijalo da se zaborave običaji.
Otišli su do Halimove pušionice, a od nje se uputiše pivnici
Aliuve Abu Rasina.
Starinska svadba protutnjala je kroz sve krajeve naselja, uz
zvuke flaute i tapana, okružena štapovima. Međutim, niko joj se na
putu nije suprotstavio i svadba je samo potvrdila da je on
najuticajniji futuva. Šemsudinu se činilo da leti u beskraj. Gde god bi
se zaustavio obuzimalo ga je pijanstvo sreće i zanosa. Uvek je tu i
Ašur Nadži koji ga blagosilja jašući zelenog ždrepca. Iznad oblačića
pevaju mu anđeli. Otvaraju se vrata tekije i kroz njih prodiru
anđeoske melodije.
Padaju dudinje.
Adžemiju su nosili u nosiljci s vezenim zavesama. Dočekala ju
je Fala ozarena lica, mračna u srcu.
 34
Ujutru je seo ne svoje omiljeno mesto pri ulazu u kafanu.
Primetio je Ajušu kako mu se obazrivo primiče. Uzela ga je za ruku.
Oblak zakloni sunce. Šuškajući, ona prošapta:
– Svaka ti sreća!
Zahvalio se, a ona dopuni:
– Mada nisam videla veselje...
Reče ravnodušno:
– Dobrodošla si na svakom veselju.
– U svakom slučaju, očekujemo pravicu od našeg futuve kao i
od drugih.
– Na koji se zulum žališ?
– Ja samo štitim jednu slabu i uvaženu hanumu...
Negodujući reče:
– Ti si zavedena!
– Da li ovakav govor odgovara pouzdanoj i jakoj osobi?
Zbunjen promrmlja:
– Prokletnice!
Dižući se da pođe reče:
– Nećemo se napatiti u očekivanju pravice!

35
Dani prolaze.
Zavijali su vetrovi meseca emšira{5}, posle su stigli hamsuni{6}.
Oblaci su se gomilali da bi se potom očistilo plavo more vedrine.
Od prvog trenutka izbili su oštri sukobi između Fale i
Adžemije, sukobi koji su bili sve vidniji i složeniji, bez izgleda na to
da se mogu prevazići. Adžemija je rađala dete za detetom. Šemsudin
se pravio da ne primećuje sukobe, jednako se plašeći podrške
potlačenom koliko i režanja zulumćarkina. Sve je bio uvereniji da je
bezbednije ući u kakvu tuču ili borbu nego se umešati među dve
suprotstavljene žene. Pokazalo se da je Adžemija tvrdoglava i ljuta,
da ne prašta, uprkos vrlinama i predanosti koje je pokazivala u
poslovima, i iskrenosti koju je negovala prema čoveku i deci.
Jednoga dana čuo je Falu kako vređa njegovu ženu da je
lopovskog roda. Nije se ni snašao, a Adžemija je već vriskala na nju:
»Kafanušo«. Tu je već izgubio razum i ošamario je tako žestoko da se
moglo pomisliti kako ju je hteo ubiti.
Išao je prema tekiji sam sa svojim mislima u mraku. Nije čuo
psalme ni tihi zvon zvezda. Talio se u svojoj rastaljenoj utrobi. Istina
je to koja se ne može zaobići. Znaju je i prijatelji i neprijatelji. Da
nema takav uticaj, odavno bi ga protivnici skolili. Rado su pričali iza
zatvorenih vrata o njegovoj sramoti. Eto, on grli ludost, odbijajući da
prezre majku. Jer, da nije bila časna i dostojna ne bi se njome oženio
Ašur Nadži. Njena udaja za Ašura večno je svedočanstvo o njoj,
njeno novo svojstvo. Teško onom ko je takne. Međutim, posle svega
ostaje odvratna, krvareća istina. Stigla je čuma da odnese svakog ko
bi se s njom poigrao. Istina je gorka, krvari. Pehar života i u
najsrećnijim trenucima sadrži nešto otrova i bola.
Čudno se osećao: činilo mu se da na plećima nosi ogromni
stari bedem pored tekije.

36
I pored svega što je činio, majka je smatrala da on ne obraća
dovoljno pažnju na njeno pravo. Nezadovoljna, iznenada ga je
prostrelila ljutitim pogledom. Iskoristila je Adžemijino odsustvo,
obratila mu se otvoreno i smelo:
– Rešila sam da se udam!
Šemsudin se zbuni. Pogledao ju je gotovo ljutito i zapitao:
– Kako?
– Rešila sam da se udam.
 – Šališ se?!
– Naprotiv. Mislim vrlo ozbiljno...
On vrisnu:
– To je ludo!
– Nema ludosti u tome što je Bog dopustio!
Ljutito je vikao:
– Dok sam živ to se neće dogoditi!
Tako mu je Antara Hašab postao ljuti protivnik. Toliko ga je
ponižavao i pretio mu da je čovek, na kraju, bio primoran da ne izlazi
iz kuće. Antara je govorio svojim prijateljima:
– Pogledajte šta čini »pravedni« futuva?!
Takođe je još govorio:
– On izaziva sveti Božji zakon!
Šemsudin je bio još nezadovoljniji, a njegova tuga još veća.
Osećao je kako mu dobra Zemlja pod nogama izmiče, kako odstupa s
pravednog puta.

37
Činilo mu se kao da ga nešto iz korena čupa i da sunce više
neće iskočiti. Razleteše se glasine po suparničkim naseljima da je
Šemsudin stavljao majci otrov, kako bi je sprečio da se uda.
Štaviše, govorilo se da je otkrio tajnu vezu između nje i
Antare Hašaba. To ga je već pomamilo. Uletao je u burne obračune,
niko mu se nije smeo suprotstaviti. U naselju je važio za čoveka koji
nikome ne oprašta.
Oborila ga je nekakva teška i neizlečiva tuga: njegovo
otpadništvo izgledalo mu je u uobrazilji još teže i veće. Neprestano je
prežvakavao svoje žalosne i nedolične postupke prema Kamar i
Antari Hašabu, stideo se svoje neuravnotežene žestine u obračunima
i okršajima...
 Počeo je s tugom govoriti:
– Ja nosim ime Nadžijevo, ali ne i njegove osobine!
Jedne noći, dok su mu nervi podrhtavali zbog njegove zlehude
sudbine, uputio se kao u snu domu Ajuše Delale. Ne pogledavši je u
oči seo je na njen krevet dok je ona zbunjeno buljila u njega.
Bez trunke uzbuđenja reče:
– Vodi me do Kamar...

38

Dani promiču.
Deca rastu i osposobljavaju se za različita zanimanja.
Umire šejh naselja, Mahmud Kataif, i na njegovo mesto dolazi
Said Faka. Umire i Šalan Aur, a Dehšan se povlači. Umire šejh zavije,
Husein Kifa, i na njegovo mesto dolazi šejh Talba Kadi. Umire Aliua
Abu Rasin i pivnicu kupuje Osman Druzi.
Adžemija je rodila poslednje zrno u grozdu: Sulejmana. Bio je
neobično dete i oca je podsećao na orijaškog Ašura. Zato odluči da ga
pripremi za futuvu. Trudio se da mu pruži uzorno izobraženje, onako
kako je to bilo u Ašurovo vreme i prema onim lepim njegovim
običajima.
I mada je Šemsudin silno patio zbog svoga otpadništva, ipak je
veoma držao do čistote ličnog života. I dalje je za hleb zarađivao kao
vozač dvokolice, uprkos godinama, i pored svoje važnosti. Brižio je o
Bednicima milostivo, pravedno i s ljubavlju. Držao je do
bogobojaznosti, iskrenog ibadeta i pobožnih dela. Ljudi su se činili
kao da su mu greške zaboravili jer obožavahu njegove vrline. Tako
postade kod njih ime Nadžijevo sveti znak za dobra i bogougodna
dela, blagoslov i skrbništvo.

39
 Kola vremena se lagano kreću, vođena gordošću i smernošću.
Točkovi škripe glasno a ipak ih niko ne čuje. Jer, uho čuje samo ono
što želi da čuje. Prevashodnom čoveku se čini da se sjedinio s
dunjalukom na večita vremena. Međutim, kola se ne zaustavljaju,
pošto je dunjaluk njima nepouzdan par.

40
Adžemija beše zauzeta kaniranjem kose. Sede kose su je
počele osvajati posle pedesete, a kada je stigla u šezdesetu, na glavi
joj ne osta nijedna crna vlas. Kana orošava kosu sjajem polutame i
dodaje joj toplinu i gordost. No, i dalje je bila snažna, prepuna
životne snage, živahna, jogunasta, ponekad radeći od sunca do
meseca. Svežina joj nije napustila telo, kome je vreme donelo
zapažene obline. Njeno čvrsto i zamašno telo nije davalo povoda ni
za kakve crne slutnje i nespokojne misli.
Šemsudin se šali s njom govoreći joj onako kaniranoj:
– Stara moja, šta vredi lagati!
A ona, rugajući se, pita:
– Ako su sede vlasi znak iskrenosti, zašto su onda tvoje crne?
A u njega kosa kao katran, telo snažno, vitko, rečju:
veličanstveno. Ona gaji prema njemu ljubav i bezgranično divljenje
izmešano s blagim osećanjem ljubomore i straha. Nije se oženio
drugom, misli ona, nije zgrešio, izuzev jednog trenutka sa »staricom«
majčinih godina. Ali ko može tvrditi da će to i sutra biti tako?!

41
Jednoga jutra dok se češljao Adžemija se izbulji u njegovu
kosu i s neopisivom radošću kriknu:
– Bela vlas!
Oprezno se okrenu prema njoj, kao što to u okršajima činjaše
na glas upozorenja. Zurio je u nju negodujući, te ona reče:
– Bela vlas! Muštuluk!
Pogledao se u malo ručno ogledalo i promrmljao:
– Lažljivice...
Primakla mu se sva usredsređena na svoj cilj kao mačka kada
vreba miša, izvukla rečenu dlaku i rekla:
– Evo je, mualime...
Pažljivo se zagledao u ogledalu: ne može se uteći, nije
preterivanje. Kao da je pao u kakvu užasnu tamnicu. Kao da je
odavno utamničen, još dok se prikradao Ajušinom podrumu. Duša
mu se ispunila negodovanjem, gnevom i stidom. Otklonio je pogled
od Adžemije tobož nemarno govoreći:
– Šta to znači?
A potom produži:
– Kako si zlobna!

42
Kao što je i očekivala, njeno otkriće nije na dobro izašlo. Svako
jutro pažljivo i pomno ispitivao je svoju kosu. Pokajala se zbog onog
što je učinila. Ulagujući se, reče:
– Sede kose nemaju nikakve veze sa zdravljem!
Nije vredelo, on se već pitao koliko mu je godina, kada ih je
pre napunio. Kako je uspeo da prede ovaj dugi razmak? Zar Gasan
nije juče pobeđen? Kako je to Dehšan zanemoćao pa sada ide kao
dete? I kakvu može vrednost imati futuva bez večite snage?
Ponovo se glasnu Adžemija:
– Zdravlje je ono najvažnije za što se Bogu obraćamo.
On je ljutito upita:
– Čemu toliko mnogo praznih mudrosti?
Nasmejala se ne bi li ga umirila:
 – Bojenje kose ne mora smetati muškarcu...
On dreknu:
– Nisam budala!
Prvi put se zapitao o onom što je prohujalo i tome što može
doći. Prisetio se mrtvih. Svetaca koji su živeli po hiljadu godina.
Pustoši koja se poigrava sa silnima, prisetio se da verolomstvo ne
zavisi od duše i ljudi i da je uništiti kakvu naoružanu svadbu hiljadu
puta lakše nego zaustaviti sekundu neprimerenog govora! Jer, kuća
se može obnoviti i pustolina oživeti, ali čovek ne. Jer, veselje je
kratkotrajna pozlata nad večitom tužbalicom rastanka.
Obavio je glavu maramom i upitao je:
– Znaš li šta je prokletstvo?
I pošto mu ne odgovori dodade:
– Prevremena nemoć ljudi!

43
Pošto je otišao, Adžemija reče da čoveku jedino preostaje
verovanje.
Stiže joj i haber o smrti oca Dehšana. Tako je kriknula da su
zadrhtale rešetke na prozorima...

44
Dugo je Adžemija oplakivala svoga oca. (Govorila je kako
čovek živeći postaje nešto svakidašnje, obično. Svet ga ne može
drugačije zamisliti nego upravo tako. I Šemsudin je bio vrlo
ožalošćen zbog smrti svoga druga i druga svoga oca. Ali ga
Dehšanova smrt ni izdaleka nije tako uzbudila kao smrt Antare
Hašaba, vlasnika Zastupništva. Pa to je čovek koji je bio njegovih
godina, ispisnici su bili, i čije je zdravlje iznenada popustilo.
Međutim, smrt i nije važna. Ne uzbuđuje ga toliko koliko starost i
nemoć. On ne želi da bude futuva i nad svim futuvama, a da ga pri
tom može ovako lako skrhati osećanje nemoći i očaja. Začuđeno se
upitao:
– Zar Ašur Nadži nije časno postupio i skrio se u času kada je
bio na vrhuncu snage i poštovanja?!

45
Pred njegovim očima, dok je sedeo u kafani, odvijalo se
prijateljsko nadmetanje: njegov sin Sulejman i mladić iz njegove
pratnje, Atris. Nekoliko trenutaka bili su u snazi i veštini potpuno
ravnopravni, a potom Sulejman savlada momka.
Šemsudinu se zapali utroba od ljutine. Neprijatno mu je bilo
što je Atris izdržao pred Sulejmanom više od minuta. Nije mogao
verovati da snažni Sulejman, koji toliko liči po snazi na Ašura nije
mogao brže protivnika oboriti. Ipak, zaključio je, mladiću nedostaje
veština.

46
Izašao je sa Sulejmanom na krov kuće u kojoj su živeli. Skinuo
se do pasa. Obasjavale su ga zlatne zrake sunca na zalasku. Okrenuo
se Sulejmanu:
– Učini što i ja...
Mladić začuđeno upita:
– Zašto, oče?
– Zapovedam!
Gledali su se oči u oči: Šemsudin, snažnog i vitkog tela,
Sulejman gromadan kao Ašur.
Šemsudin reče:
– Bori se svom snagom!
– Oprosti mi za sramotu...
 – Bori se i nauči da snaga nije sve!
I žestoko navali na njega.
Tako su se upinjali da su im mišići nabrekli, a Šemsudin
govori:
– Daj svom snagom...
Sulejman odgovara:
– Pustio sam Atrisa iz ljubavi, a ne iz nemoći...
Šemsudin zareža:
– Sulejmane, iz sve snage!
Šemsudinu se činilo da se rve sa starim bedemom iz kojeg
izbija dah prohujalih vremena i trošnosti. Razgorela se borba tako da
se sada već Šemsudinu čini da na plećima nosi planinu. Odavno se
nije borio i snaga mu se već bila skrila pod senku njegovog moćnog
čuvenja. Pravio se da je zaboravio da je, u stvari, krenuo da vežba
najdraži deo sebe, svoga sina. Lakše je umreti nego odstupiti; nosi ga
slepa upornost. Odlučno je napregao svoje mišice, pa podiže telo
među rukama i položi ga na zemlju.
Stajao je zadihan, bolan i nasmejan.
Sulejman ustade smejući se:
– Ti si pravi, silni Ašur Nadži.
Šemsudin poče da se oblači. Mučilo ga je neobično uzbuđenje:
niti je žalostan, niti je srećan. Sunce je zašlo, zacarila potpuna tišina
pre nego će se dan povući.

47
Šemsudin sedi na divanu. Sulejman se ne odvaja od njega. A i
zašto bi se odvajao? Da li se na njegovom licu vidi neraspoloženje?
– Zašto se, zaboga, ne odvojiš?
Sulejman procedi:
– Stidim se zbog onog što se zbilo.
 – Idi s mirom!
Želeo je to da ponovi, ali zaćuta. Jezik mu se ne pomeri.
Zaboravio je. Noć pade ranije nego obično.

48
Onesvestio se Šemsudin Nadži.
Video je crvene brežuljke nad kojima je nebo rominjalo
prašinom. Nekakvo sećanje se poigravalo s njim, ali ubrzo iščeznu.
On diše u nekakvoj pećini u kojoj živi neko ili nešto nepoznato.
Najzad, magla se razilazi i on vidi uzbuđena lica Adžemije i
Sulejmana. Svest mu se iznenadno vraća, grubo i sa bledim
osmehom. Osetio je miris ružine vodice kako mu dopire s vrata i
glave.
Bleda, Adžemija prošapta:
– Od straha nam stala krv...
Sulejman upita drhtava glasa:
– Jesi li dobro, oče?
On promrmlja:
– Hvala Bogu!
A zatim dodade skoro se izvinjavajući:
– Eto, ni Šemsudin se ne može od bolesti spasti.
Adžemija zbunjeno govori:
– Ali ti se nikad nisi žalio!
– To ne volim.
A onda neraspoloženo upita:
– Da li je glas o ovome izašao iz kuće?
– Nikako! Vrlo si kratko bio u nesvesti.
– Odlično. Niko ne sme znati! Čak ni sinovi!
Pogledao je u Sulejmana i rekao:
 – Čim izađeš iz kuće, sve zaboravi!
Sulejman poslušno klimnu glavom, a Adžemija upita:
– Jesi li dobro?
– Sasvim.
– Apotekar može dati lek... valjaće...
Gadeći se odgovori:
– On je naš neprijatelj!
– I berberin je koristan... on te obožava.
– Rekao sam da niko ne sme znati šta se dogodilo!
Ali Sulejman upita uznemireno:
– Zašto se ovo dogodilo?
Praveći se da mu treba verovati Šemsudin reče:
– To je zbog neumerenog jela.
Pošto je sasvim došao k svesti, povratilo mu se i poverenje u
samoga sebe. Ustao je i prošetao po sobičku. Zar ne bi za njega bilo
bolje da, kao nekada Ašur, provede noć pred tekijom? Zatim ga
savlada san, kome se nije mogao odupreti.

49

U predvečerje krenu prema tekiji. Sunce je vuklo svoje repove

preko krovova i minareta. Prošao je kraj Atrisa koji je pojio magarca
na pojilu. Mladić ga pozdravi kako to već čini mlađi sa starijim. Kada
se već bio primakao uglu ulice, srete se sa Saidom Fakom, šejhom
naselja. Zaustavio se da s njim razmeni, onako uz put, nekoliko reči.
Iz prikrajka, iza ulice dopre do njega Atrisov glas koji se nekome
obraćao:
– Naš mualim Šemsudin ne izgleda kao obično...
Onaj odgovori:
– Možda je bolestan.
Atris se nadoveza saučestvujući:
 – Ili su, možda, godine u pitanju?
Zahvati ga žestok bes. Vratio se Atrisu i viknuo:
– Mrcino!
Podigao ga je visoko i bacio u pojilo. Okupljeni se hitro
raziđoše, ostavivši magarad koja se od pljuska vode na sve strane
razbeža.
Osećao se nesposoban da ode do trga tekije. Nekakav slepi
poriv iznenada ga ponese prema pivnici. Kao oluja uleteo je na vrata.
Pijani glasovi zanemeše, pogledi začuđeno zure. Izazovno ih je
posmatrao, ne znajući ni sam zašto, sve dok pokorno i smerno,
onako teturavo, ne ustadoše.
Kroz glavu su mu proletale šejtanske misli ali mu hitro pritrča
Osman Druzi. Prizvao se, iščeze ludi bes pa mu je sve to izgledalo
ružno. Ne, neće se valjda boriti s mušicama. Neće, valjda, dozvoliti
da ga nosi greh ludosti. Pojaviće se već kakva zgoda koju će on
iskoristiti. Biće još više iskustava koje će on rado koristiti.
Bez reči je napustio mesto ne učinivši ništa i ostavivši ljude
potpuno zbunjene.

50
Dani se smenjuju. Postoje sudbine koje se u uobrazilji
zamišljaju, mada su one, u stvari, tu, blizu nas. Ništa ne može
okasniti. A on zateže svoje miške, sputava želje i čeka. Zašto se drži
snage a da joj nije odani rob? Sedina napreduje. Takođe bore oko
usta i pod očima. Pogled gubi prodornost. Pamćenje oštrinu.
Promene na Adžemiji su još brže i vidljivije. Nema one
očekivane poslušnosti. Ješnost joj se smanjuje, a varenje sve lošije.
Muče je nekakvi bolovi u krstima i nogama. Nemoća i mršavi, lako
se snu predaje. Zašto propada ova snažna i stamena žena? Lek za
lekom isprobava, ali je nešto suštinsko, u samoj stvari, omanulo.
On sve češće sedi u kafani, skoro sasvim prepustivši
dvokolicu Sulejmanu. Sastaje se sa svojim ljudima, sluša priče o
tome šta se sve zbilo. Svaki dan pažljivo odmerava svoju moć,
isprobava koliko je još važan ljudima. Jednoga dana obrati mu se
jedan od pristalica.
– U Atufu se pojavio novi futuva.
On prezrivo odgovara:
Verovatno ga moć čini slepim da shvati svoju pravu težinu.
Podučimo ga!
Naveče se na trgu predaje osluškivanju psalama, a potom hita
domu da bi sedeo pored Adžemije. Lako se zapaža kako ona brzo
propada. Da li će poslednje dane morati da provede sam? Sve
medicine je isprobala, ali je sve gora i gora.

51
Podne je. Vraćao se domu kada mu noga zape o palminu
granu kojom se igralo neko dete. Začu dečji glas kako ljutito krešti:
– Ej, starče! Ej, slepče!
Okrenu se prema njemu, bio je koliko jarac. Pogleda ga drsko i
izazovno, poželevši da ga zdrobi nogom. Ipak se uzdržao i produžio.
Ovo je naraštaj koji ne priznaje poštovanje. Eto, on živi blagodareći
njemu a ne prepoznaje ga. I još se ne ustručava da javno pokazuje
ono što mudri ljudi kriju. Zar nije bolje da na vreme umremo?!

52
U zoru poslednje noći probudio se na Adžemijine pokrete.
Upalio je svetiljku i zatekao je kako sedi u postelji, blistajući
nekakvom neočekivanom živošću koja ga ogreja nadom. Upita je:
– Jesi li ozdravila, Adžemijo?
Ali ona ne odgovori. Pogledala je prema zidu i prošaptala:
– Oče...
Uhvati ga nekakvo predosećanje nesreće i molećivo procedi:
 – Adžemijo!
Video je kako, njišući se, iščezava u Nepoznato, pa uzviknu:
– Ne ostavljaj me samog!
Prislonio ju je na prsa.
Životna druga umire.
Obrva ga suvi plač. Iz oka mu ne kanu ni suza.

53
Žene njegovih sinova smenjivale su se u brizi oko njega. U
kući nisu nedostajali glasovi i kretanja, ali je u sebi govorio:
– Kako je usamljenost strašna!
Ipak, Adžemijina smrt ga nije rastužila kako je očekivao.
Osećao je da ga od nje deli samo nekoliko koraka. Tuga u godinama
kao što su njegove ne znači ništa. On se ne boji smrti, boji se nemoći.
Savio je vrat pred godinama: doći će dan kada će mu od vođstva
ostati samo ime i uspomena. Dobro mu je rekao Bekrija Samaha,
pedesetogodišnjak:
– Imaš pravo da se predaš večnom odmoru...
Više ih je reklo:
– Sve ćeš nas naći u svojoj službi.
Izazvan, upitao je:
– Šta hoćete?
Niko ne progovara, a on nastavlja:
– Kad ne bih verovao u svoju snagu, povukao bih se u osamu.
Samaha reče:
– Pusti Sulejmana da ponese teret.
No, Sulejman ga preduhitri:
– Moj otac je još uvek najjači.
Pogledao je svoga sina zahvalno i upitao:
 – Šta vi znate o prokletstvu života!
Samaha odgovori:
– Život postaje srećan u krilu spokoja...
– Drugi žude za nama; kako je odvratna druga strana života!
Zavlada muk, a potom, snebivajući se Šemsudin reče:
– Zahvaljujem vam, povucite se!

54
Pod svetlošću punog meseca, koji je ploče na trgu u srebro
pretvorio, nestaju melodije i u ušima iščezavaju.
Pre ponoći je napustio svoje mesto. Prošao je pokraj dućana
Saida Fake, šejha naselja, koji još beše u njemu. Kada ga je spazio,
čovek mu priđe i upita:
– Zar ništa, mualime, ne znaš?
Zatražio je da mu objasni šta je hteo reći.
– Tvoji ljudi čekaju u zasedi svadbu novog futuve u Atufu!
Raspalio se i kliknuo:
– Laž!
– Istina je! I, ako Bog da, pobediće!
– Gde su?
– Kod gradske kapije Mitvah. Žele da uhvate novog futuvu.
Šemsudin oštro upita:
– Meni iza leđa?!
Svojim glomaznim štapom raspalio je po zemlji i hitro iščezao
u mraku. Said Faka ga otprati pogledom podrugljivo govoreći:
– Brbljivi, sumanuti starče, što sam po sebi mokriš!

55
 Malo pre nego što je stigao, bitka beše otpočela. Neki njegovi
ljudi ga primetiše pa povikaše:
– Šemsudin Nadži!
Svadba vri od udaraca štapovima. Sulejman čini čuda. Futuva
Atufa silno juriša da se ljudi pod njegovim jurišima prosto povijaju.
Šemsudin se pomamno bacio usred bitke. Lako iskoči ispred
svoga sina Sulejmana i nade se oči u oči s futuvom iz Atufa. Uspešno
je izbegao jedan žestok udarac, a potom krenuo da deli svoje hitre i
vešte udarce, spretno se izmičući kad zatreba. Bio je ispunjen nekom
čudesnom snagom, za koju nije znao odakle mu dolazi. Borio se kao
nikad ranije, pokazujući se kao strašan i moćan jurišnik. To je
udvostručilo žar njegovih ljudi i pojačalo treštanje štapova. A on,
omamljen žestinom bitke, čini čuda. Pljušte po njemu udarci, ali se
on ne obazire, snaga mu zbog toga nije manja. Na kraju, zadade
svome protivniku udarac kojim ga izbaci iz borbe. Ubrzo potom ljude
iz Atufa savlada nemoć, i oni počeše odstupati.
Za manje od časa svadba se pretvorila u žalost. Polomljeni
fenjeri, izgažene ruže, izlomljene flaute i tapani. Ljudi se dadoše u
beg.
Šemsudin je stajao dahćući, dok mu se krv slivala s čela.
Okružili ga njegovi ljudi, a došao je i Sulejman. Poljubi ga u ruku, ali
otac strogo reče:
– S tobom imam neke račune.
Izvinjavajući se, Sulejman odgovori:
– To je bila samo odanost, a ne verolomstvo.
Ljudi zavikaše:
– Molitva proroku raduje proroka.

56
Ljudi su se vraćali, a na čelu im je bio Šemsudin Nadži.
Promiču kroz tamu uz svetlost sveća. Pevali su glasom koji je budio
usnule:
– Neka mu Bog pomogne, neka mu Bog pomogne...
Zatim nekakav krasan glas zapeva:
– O, grančice karanfila, u vrtiću mirisna...
No, Šemsudin nije mnogo uživao u svojoj pobedi. Ubrzo se
izdvojio iz družine i ostao sam. Sam u gordoj i divljoj usamljenosti. I
nadođe mu misao da je sve trošno, čak i pobeda. Kao što je i klicanja
mnogo, ali je i daleko više ušiju što slušaju. I primače mu se Ašur
Nadži, noseći na rukama njegovu lepu majku u tamnom mrtvačkom
pokrovu, pa se obradova njegovoj pojavi, posle tako dugog izbivanja.
Jer, bio je uveren da će se jednog dana pojaviti. Ali, kako, zar njegova
majka još nije sahranjena?! U trenucima zadovoljstva spustiće se
oblačak, sešće na njega srećan i spokojan i podići se usred nebeskog
svoda. Neće obraćati pažnju na obeshrabrujuće talase koje će sretati
na putu do Nepoznatog. Pustiće da ga noge nose. Međutim, on je
sam. Sam pati. Šta znači ova nemoć koja baulja? Slabačka svest se
gasi. Približava se naselju, a zapravo se udaljava. Udaljava se prema
Beskonačnom. Do željenog mesta mu je ostalo taman koliko do
postelje.
Glasovi zazvoniše:
– Bog mu se smilovao... Bog mu se smilovao...
Šemsudin se sam bori s Nepoznatim. Ono mu ne da da ide,
podiže se zemljina kora pred njegovim nogama, krade mu njegovu
veliku pobedu uz podrugljiv osmeh, stiska pesnicu i usredsređuje
udarac u njegova prsa. Udarac koji, po žestini, nikada ranije nije
iskusio.
Šemsudin Nadži je zaječao, a potom se lagano stropoštao.
Prihvatiše ga ruke njegovih ljudi.
 LJUBAV I REŠETKE
Treća priča iz Sage o Bednicima

1
Burno su srca zakukala na glas o smrti Šemsudinovoj. Celo
naselje je učestvovalo u podizanju groba koji bi priličio njegovom
ugledu. Sahranili su ga na nezapamćen način. Ne izostade nijedno
muško, nijedno žensko čeljade. Njegova junačka postojanost ostavila
je za sobom legende i poštovanje kojima se odlikuju samo sveci. Čak
ga i prozvaše »Pobednik nad starošću i bolešću«. Za večita vremena
ostade sećanje na njegovo časno i pravedno vođstvo, onako kao i
sećanje na njegovog velikog i plemenitog oca. Ljudi su, činilo se,
zaboravili bili njegove sitne gluposti, ali zato niko nije s uma
smetnuo da je on živeo i umro kao običan radenik, da je trajao i
otišao siromašan.
Zbog toga je, kao i njegov otac, ostao u uspomeni naselja kao
nešto najviše o čemu mogu svedočiti oči i srca u vremenu.

2
Futuva je postao Sulejman Šemsudinov Nadži. Grdosija kao i
njegov deda Ašur, manje lep i otmen od oca, ali naočit na pravi
narodski način. Niko se nije usudio da mu se suprotstavi. Iz sveg
srca i ljubavi priključio mu se Atris i život se u naselju ni u čem nije
menjao. Istina, samo na trenutak zaigrala je nada u srcima gospode i
prvaka, ali ona brzo uminu. Mada nije imao više od dvadeset godina,
nastavio je, bez kolebanja, očevim stazama i usudom. Ostao je
zaštitnikom Bednika, zauzdateljem bogatih i protivnikom ucena,
čineći sve što mu je i otac činio na radost i zadovoljstvo žitelja.
Kako se i očekivalo, odvažno se sučelio s izazovima futuva iz
susednih naselja. Spremno je išao iz bitke u bitku, zadobijajući svaki
put pobedu. Istina, pobede mu ne behu onako moćne kao očeve i
dedine, ali su bile dostatne za bezbednost naselja i širenje sile na
koju se moralo računati. Bitke su ostavile vidne tragove po njegovom
čelu i vratu, ali su se oni računali kao ugodno svedočanstvo za
njegova zadivljujuća junačka dela.
Pravo je reći da mu je dušu ponekad mučila želja ka prijatnom
i ugodnom životu, što je on, s vremena na vreme, čitao i na licu
svojih pomoćnika i drugara. No, on se mrštio na svaku slabost,
odlučno je potiskujući i otvarajući svoje plemenito srce samo za dela
koja donose priznanja.

3
Fathija, sestra njegovog druga Atrisa, bila mu je drugarica u
školi. Jedno vreme je bila iščezla iz njegovog života da bi je ponovo
sreo na očevoj sahrani. Uprkos tuzi koju je osećao, srce mu brže
zakuca. Bili su približno istog uzrasta, imala je, kao i on, prćast nos.
Put joj je bila tamnosmeđa, oči divne. Bila je vrlo živahna. Smatrao je
da ženidbom može izbeći iskušenja koja ne bi dolikovala visprenom
futuvi. Tako zatraži njenu ruku od brata joj Atrisa. Ubrzo je došla i
svadba. Naselje se dobro zabavilo svadbom koju je računalo kao
pobedu Bednika i potvrdu časnog zvanja futuve.

4
Proteklo je deset spokojnih godina. Sulejman je radio,
osećajući da je zvanje futuve težak teret i prolazno radovanje. Fathija
je radila, kao što su to prethodno činile Adžemija i Fala, i rađala
jednu kćer za drugom.
Poslednje godine od tih spokojnih godina, on ugleda Saniju
Samari. Ugledao je sa svoga mesta u kafani dok je bila u kolima koja
su lako prolazila. Sanija je kći Samarija, uvaženog trgovca brašnom.
Izgledala je sjajno, iza belog zara promaljala su se dva crna oka,
pitoma i čarobna, koja su gledala toplo i podsticajno.
Pažnju mu prvo privukoše kola. Potom mu pogled odluta
prema Samarijevoj visokoj kući. Učinilo mu se da vidi kako futuve
posle pobede igraju uz zvonjavu ovih karuca. Kako je samo dvokolica
skromna naspram njih. Upitao se da li ko sme da sedi dok Sulejman
stoji? Koja se vrata, osim vrata tekije, smeju pred njim zatvoriti?
Nemoć je ružna, ali zar nije Ašur voleo Falu, zar kuća Samarijeva nije
časnija od Derviševe pivnice? Bi li Ašur ustuknuo da je Fala bila kći
trgovca kafom? Da li je Ašurovo useljenje u Benanov dom umanjilo
njegovu pravednost i dobrotu? Eto, on sam je kadar da slomi druge
futuve i da odbije razne izazove, a ljubavi se pokorava. Ljubav je kao
sudbina. Čak se i Šemsudin zaljubio u Kamar. Bednici će žalovati a
bogati likovati, dok se on Sulejman neće radovati. Zatim, ako je
ljubav mudra, čemu onda služe snaga i lukavstvo? Da, Fathija je još
uvek iskrena supruga i plodna žena. Ona je, k tome i sestra odanog
Atrisa. Zato ju je nova ljubav zapljusnula kao zaglušujući talas. No,
njeni koreni su tu. Kako je prijatna bol u propitivanju neukrotive
ljubavi?!

5
Posle glavne molitve vraćao se Said Faka, šejh naselja, sa
Sulejmanom. Pred kafanom on reče:
– Usnio sam, mualime, čudan san...
Sulejman upilji upitno u njega:
– Usnio sam da su neki dobri ljudi hteli da se s tobom sretnu...
Sulejmanu srce zakuca brže. Učinilo mu se kao daje ostao bez
odeće pa podrugljivo zakrklja kako bi sakrio uzbuđenje:
 – Šejtanski san...
Šejh obazrivo produži:
– Ali oni očekuju da ti prvi učiniš korak.
Sulejman upita zlurado:
– Šta žele od vozača dvokolice?
Said Faka odgovori važno:
– Da ih prebaci do gospodara naselja!

6
Podiže se talas ljubavnog podsticaja, kao breg visok, te se
Sulejman odluči da pozove Atrisa k sebi u kafanu:
– Imam tajnu koju želim da ti poverim.
Atris ga smerno pogleda. Sulejman produži:
– Ti si mi drug, pa šta bi o meni pomislio ako bih se još
jednom oženio?
Atris skromno upita:
– Misliš da se rastaneš od Fathije?
– Ma, ne. Ostaće najdraža...
Nasmejavši se, Atris reče:
– Ti znaš, mualime, da ja pokušavam da se oženim trećom!
– Ljudi se ne svađaju zbog žena, ali tu je jedna poteškoća...
Atris se osmehnu:
– Je li nova žena iz kuće kakvoga uglednika?
Preplašen, Sulejman procedi:
– Zar je tajna u toj meri poznata?!
– Ljubav ima oštar vonj...
– Šta ljudi kažu?!
– Šta nas se tiču ljudi?!
– Šta će reći Bednici?
 Atris strasno odgovori:
– Prokletnici! Najvažnije je da će se tvoji odani ljudi veseliti...
Sulejman ga, natmuren, prekinu:
– Grešiš, Atrise! Sulejman Nadži se neće promeniti.
S lica drugog nestade raspoloženje:
– Da li ćeš hanumu smestiti u Fathijin podrum?
– Kakvo god rešenje bilo, znaj da se Sulejman neće promeniti!
Izgleda da je i vama dosadila pravda kao i uglednima?!
– Moj mualime, ko se od futuva zadovoljava onim čime smo
se ti i mi od života zadovoljili?!
Sulejman uporno ponovi:
– Atrise, Sulejman se neće promeniti!

7
Said Faka prenese Samariju Sulejmanovu želju, koja bi
prihvaćena sa zadovoljstvom. Ipak, u dubini duše, Samari je prezirao
vozača dvokolice, upravo onako kako se gadio i njegovoga porekla,
ali je smatrao da nije loše oroditi se sa moćnim futuvom,
gospodarem naselja i nadzirateljem bogatih. Imao je samo jednu
molbu: da odredi svojoj kćeri jedno krilo doma koji bi bio njen stan.
Sulejman se nije tome usprotivio; Fathija je vriskala i plakala ali se,
na kraju, predala sudbini. Gospoda se obradovaše, a Bednici
prestraviše, mada je Sulejman objavio da se neće promeniti.
Naselje je bilo svedok svadbe kojoj nije bilo ravne u letopisu
naselja, ni u prohujalim vremenima.

8
Tako su se orodili futuva Sulejman i uglednik Samari. Šejh
Said Faka je to ovako protumačio:
– Blagoslovena je stvar kada se orode futuva i uglednik!
 Napuni se njegov džep nagradom kao zahvala za trudoljublje,
mada je Sulejman objavio da se neće promeniti. Međutim, život je
štedro nudio nova zadovoljstva, a oblaci nosili vode rajske reke
Selsebila. Sulejman je govorio u sebi da ima žena koje su kao mlad i
posan sir i onih koje su kao maslo i kajmak.
Opijao ga je prijatan miris, lomila glatka koža i obavijao
ugodan i sladak glas. Useliše se u njegov život tako dražesnost i
gracioznost. Preko boravaka u Samarijevom domu, koji su trajali
određenih dana u nedelji, upoznao je blagodeti uživanja u sedenju u
toploti kamina, obilju odeće, ugodnosti tople vode, u prostranom
kupatilu, u zavesama, uzglavicama i jastučićima, upoznao slike i
razne ukrase, serdžade i tepihe, nakit i bisere. A od svega toga
važnije, preukusna jela, različita mesa i slatkiše iz bajki. Futuva je bio
zbunjen i čudio se kako može postojati ova rajska bašta u krilu
surovog naselja. Držao je i dalje do svog spoljnog izgleda, tvrdokorno
se baveći svojim starim zanimanjem. Pred drugima je uvek izgledao
važno. Ipak, on je osećao nove vetrove koji su duvali u njegovom
spokojnom životu i iskre koje su vrcale i mogle svaki čas da izazovu
požar u tamnim vrtovima njegovoga bića. Nekakvi prodorni pogledi
su mu cepali želudac pun dobre hrane i pića. Mučila su ga nekakva
šaputanja koja su kružila oko njegovog skrivenog raja. Naročito ona
koja su dolazila od njegovih ljudi i pristalica. Prvi put u životu bio je
primoran da im udeljuje za praznike i druge prilike novac od nameta.
To je činio u potpunoj tajnosti. Istina, to nije bilo nauštrb siromašnih
i Bednika. Ali i pored svega, činilo mu se da se dok ovo čini u
nekakav otpadnički bezdan sunovraćuje, činilo mu se da odstupa od
Nadžijevog puta. Zatim se prestravio od toga što se tako bezbrižno
provodi u Samarijevoj kući, dok se Fathija i njene kćeri pate živeći u
oskudici. Ponovo je posegao rukom u namete, pomažući tako i
Fathiju. Bio je to novi korak na putu pada i otpadništva od usula i
ibadeta. Žalobno je govorio:
– To će vrlo malo dirnuti u prava siromaha i Bednika.
I dalje je vodio razgovore sa samim sobom, ali mu od toga
lakše nije bilo. I, eto, Sanija navaljuje na njega da napusti svoje
zanimanje, da unajmi koga da vozi dvokolicu. Pokušavajući da se
ponaša dostojanstveno, isprva je gordo odbijao. Ona se čini
poslušnom i voli ga toliko da njena ljubav izgleda neobuzdana i
bezgranična.
A Sulejman, kad god bi osetio da se menja, odlučno bi govorio
sebi:
– Nisam se promenio i neću...

Na večeri kod Samarija iskupili su se svi viđeniji ljudi naselja.

Pre su ga, iz straha ili radi bezbednosti, zaobilazili, sada ga netremice
i spokojno posmatraju, kao što posetioci bezbedno bulje u lava u
kavezu.
Razmenjaše zdravice i krv odlučnije prostruja. Nade kao da su
bile nešto više od nagoveštaja, tako da vlasnik Zastupništva reče:
– Možda si nekad mislio da ti se samo zbog sile pokoravamo,
ali zar ne znaš, mualime, da pravdu podjednako voli i onaj koji ima
koristi od nje i onaj koji štetuje!?
On procedi:
– A ko to štetuje?
– Dovoljno je što si nas nagradio mržnjom, zavišću i lopovima!
Tu se javi trgovac kafom:
– Ali mi nađosmo u toj sveopštoj pravdi i nečeg
zulumćarskog.
Upita namrgođen:
– Zulumćarskog!?
– Da, od tebe i tvojih pratilaca.
Umeša se i apotekar:
– Činiš li zulum zato da dobiješ svoj deo u celosti, ili da oni
dobiju svoj?
 Javi se i njegov tast, Samari:
– Zar ti nije žao vaše krvi za odbranu naše časti?
Trgovac žitom reče:
– Futuva i njegovi ljudi moraju biti iz redova viđenih ljudi, ili
nam ovoga više ne treba.
Suprotstavio se:
– To nisu dopustili ni moj otac, ni moj deda.
– Da se tvoj deda nije uselio u kuću Benanovu, naselje ne bi ni
znalo šta je to seljak...
Bio je uporan:
– Da, bio je više futuva nego gavan...
Vlasnik Zastupništva reče:
– Futuva treba da bude kakav viđen čovek; prokleo me Bog
ako lažem, ili imadnem kakve koristi od toga što govorim!
Sulejman se podrugljivo nasmeja. Toplota vina ga je lagano
osvajala...

10
Sanija mu je rodila Bekra, a potom Hidra. Osetio je sreću
pravog očinstva. Utom je i za Saniju podignuta nova kuća. Sulejman
je provodio srećne dane u kući onoliko koliko je patio zbog svojih
obilazaka i boravaka u Fathijinom podrumu. Sanija je potpuno
ovladala njegovim srcem, kao što je i kuću podredila njegovim
željama. Dani se vuku kroz njegovu omamljenu svest. Napustio je
posao a na svoje mesto namestio jednoga od svojih ljudi. Povećao je
namet kako bi on i njegovi ljudi veću korist imali. Članovi družine su
se lagano pretvarali u viđene ljude, dok na kraju nisu sasvim
napustili svoja prosta zanimanja. Lagano se smanjivao i deo za
siromahe i Bednike, mada je i dalje davao poklone. Promenio se
izgled naselja i ljudi su počeli pitati gde je Ašurov Zavet, gde je
Šemsudinova iskrenost. Sledbenici su kinjili one koji su ovo pitali i
proganjali one koji su bili nezadovoljni.
Sanija je odnegovala Bekra i Hidra u blagostanju i sreći, potom
ih dala u školu i pripremila za trgovinu. Nijedan od njih nije
pokazivao da će jednog dana naslediti oca. A kada su postali zreli
mladići, ona im otvori radnju za prodaju žita i tako postadoše
ugledni trgovci.
Sulejman se, pak, klonio sukoba koliko god je mogao. Na
kraju, bio je prinuđen da stupi u savez sa futuvom Huseina, pošto
više nije mogao sam da se suprotstavlja protivnicima. Naselje je
prestalo biti središte moći i uticaja, što je bilo u vreme Ašura
Nadžija.
Promenio se i izgled ovog krupnog čoveka: sada je oblačio abu
a na glavi nosio čalmu. U prigodnim prilikama koristio je karuce,
potpuno zaboravivši ko je. Tako se poneo visoko da je sve više i sebi
samom ličio na otpadnika. Salo ga je savladavalo, pa mu je lice
izgledalo kao kube na minaretu, a podvaljak mu visio kao
mađioničareva vreća.
Kada bi mu Said Faka kakav praznik čestitao, uvek je govorio:
– Svi dani su ti praznici, mualime Sulejmane!

11
Dva brata, Bekr i Hidr bili su sasvim različita izgleda, Bekr, po
lepoti i nežnosti, naliči majci Saniji. Uvek izgleda radostan i gord.
Dok je Hidr, uprkos lepoti, nasledio od oca izbačene jagodice i visinu,
mada ne i njegovu stasitost i snagu. Možda nije bio gord kao njegov
brat ali, u svakom slučaju, nije bio skroman. Zajedno su stekli u
domu Samarijevu prefinjenost, lepe običaje i divno vaspitanje. Svoje
naselje su poznavali samo sa visokih balkona, noge im nisu
dodirivale njegove pločnike. Svojom radnjom su upravljali iz jedne
prekrasne sobe u kojoj su se sretali samo sa značajnim trgovcima,
ostavljajući svome zastupniku svakodnevne poslove s drugima.
Svoga oca nisu razumevali, mada su uvek bili svesni njegove
važnosti. Oni, jednostavno, nisu bili ubeđeni u to da je futuva
potreban naselju, pa zato i nisu tom činu pridavali puno poštovanje.
Jedino su priznavali to da im trgovina svakako ne bi cvetala kada ne
bi bilo njihovog važnog oca, jer bi se trgovci i agenti lako poigrali s
njihovom trgovačkom naivnošću. Te stekoše tako, njih dvojica,
iskustvo i veštinu u najpogodnijim uslovima, a da toga nisu ni bili
sasvim svesni.

12

Jedne večeri, sedela je porodica kraj peći ukrašene srebrom, u

dnevnoj sobi. Mesec tuba{7} sede na svoj snežni tron, dok sitna kiša
sipi od ranog jutra. Sulejman je pogledao u nežne sinove ogrnute u
kućne mantile od kadife, pa im, osmehujući se, reče:
– Kad bi vas Ašur Nadži video, prezreo bi vas i odrekao vas
se...
Sanija se, gledajući ih s ljubavlju i divljenjem, umeša:
– I kraljevi ih se ne bi postideli!
Sulejman dodade neraspoloženo:
– Oni su samo tvoji, nijedan me neće naslediti.
Prekide ga pitanjem:
– Ko ti kaže da ja želim da neki od njih bude futuva?
Grubo je upita:
– Zar ne poštuješ futuvu?!
Odstupila je, ljubazno rekavši:
– Poštujem ga, ali ne želim da moji sinovi budu izloženi
opasnostima.
Upita se – čemu raspravljati. Šta je ostalo od Zaveta? Starije
ćerke su mu se poudale među Bednicima, dok se mlađa, savremena i
važna, udala za jednog uglednika, i izrodila nekakvo čudno
potomstvo. Savest se, jednostavno, prikloni spokoju, a proždrljivo
telo predade struji ravnodušnosti i iskušenja. U ovom stanju
suprotstavljanje je smešna stvar, mislio je on.
Bekr reče:
– Ali naš deda, Ašur Nadži, voleo je bogat život.
Ljutito ga je upitao:
– Ko si ti da bi razumeo mualima Ašura?!
– Tako se priča, oče.
– Samo onaj u čije je srce ulegla sveta iskra može razumeti
Ašura.
– Zar nije zauzeo trgovčevu kuću?
Sulejman oštro odgovori:
– Njegova čudna dela su u dobroti i Zavetu.
Bekr reče, nezahvalno i odvažno:
– Da, pobegao je od pošasti...
Sulejmanovo lice pocrvene, i on vrisnu:
– Tako pričaš o Nadžiju!?
U trenu ovaj gavan podivlja, kao da je legendarni Ašur
vaskrsao te se Sanija prepade i oštro obrati sinu:
– Deda ti je, Bekre, bio sveti čovek.
A otac dreknu na njega:
– Nisi ti ni za šta plemenito...
Čovek napusti sedeljku i ode u postelju, a Sanija reče Bekru:
– Ne zaboravi da si ti Bekr Sulejmanov Šemsudina Ašura
Nadžija!
Hidr procedi:
– Da.
Bekr je još bio pod utiskom očeva besa i reče:
– Ali ja sam trgovac, takođe iz porodice Samari.

13
 Hanuma Sanija je odlučila da oženi svoje sinove. Sviđala joj se
Ridvana, kći hadžije Ridvana Šaubakšija, apotekara, pa ju je verila za
Bekra. Bekr je ranije nije video, ali je verovao u majčin izbor.
Beše hadžija Ridvan Šaubakši veoma bogat čovek, s velikim
potomstvom i zaljubljenik u zabave i veselja. Uzeše se Bekr i Ridvana
i dobiše svoje krilo u kući.

14

U dom se uselila nova lepota, kojoj se Bekr veoma obradovao.

Zavoleo ju je od prve noći. Imala je plave oči i zlatastu kosu, bila
vitka i otmena. Samo je jedna stvar, gotovo zanemarljiva, brinula
Bekra – ona je bila skoro njegove visine. Na visokim potpeticama
izgledala je viša. Majka mu je govorila ne bi li ga umirila:
– Videćeš da ima svakojakog dara i jednog dana postaće, ako
Bog da, kao i njena majka...
Nevesta je bila vrlo stidna i gotovo da nikog nije smela u oči
pogledati. No, kako su dani odmicali, ona je sve bolje upoznavala
okolinu. Prodornim pogledom posmatrala je orijaškog oca,
muževljevog brata Hidra, i druge stvari koje su je okruživale.
Jednom Hidr reče majci:
– Nevesta nema mira.
Osmehnula se i rekla:
– Smiriće se kad rodi. Poznajem dobro ovu dragocenu vrstu
ljudi. Zar ne želiš da i tebi pronađem sličnu devojku?
Hidr reče:
– Ne pre dvadesete!
Kolebao se gledajući u dva viteška oka koja su ga posmatrala
sa jedne serdžade okačene na zid. Zatim dodade:
– Voleo bih plave oči i zlatastu kosu.
A Sanija rasplete svoju kao ugalj crnu pletenicu i s osmehom
upita:
 – Da li bi išla crna kosa?!

15

Brzo su Ridvana i Hidr sklopili prijateljstvo. Bili su kao brat i

sestra. On je vodio brigu o njoj kad god bi Bekr otišao na kakvo
trgovačko putovanje. Tako se i upoznao s njenom mladom sestrom
Vefom. Bila je sitnog tela, prelepa, ali joj je kosa bila kestenjasta i oči
boje meda. Palo mu je na um da je Ridvana, možda, njemu predlaže
za suprugu, pa se brinuo da je ne naljuti njegovo odbijanje. Jednom
ga mati upita:
– Da li ti se dopada Vefa?
Odlučno je odgovorio:
– Devojka je odlična, ali nije za mene...
Mati je zaista bila ožalošćena:
– Da, odlična je...
Tada on reče majci:
– Bojim se da se Ridvana ne naljuti kada sazna.
Sanija odgovori:
– Ridvana je ponosna osoba i ona svoju sestri ne daje na
prodaju. Zatim, ženidba je sudbina i slučaj!

16
Bekr beše otišao na trgovačko putovanje koje je trebalo da
potraje nekoliko dana. Kada se Hidr naveče vratio iz radnje, naišao
je na Ridvanu koja je stajala na ulazu. Rukovali su se, ali kada je hteo
da produži, ona ga zaustavi:
– Želela bih da te upitam za savet...
Pošao je za njom prema salonu. Seo je na divan, a ona preko
puta njega, na sofu. Ćutke ga je pogledala, kao da ne zna kako da
otpočne razgovor. Vazduhom se širi opojni miris tamjana i on je
ćutao, tako da se skoro mogao čuti šapat tišine. Potom, da bi je
ohrabrio da ona progovori, on poče:
– Gde ti okom, ja skokom.
Nije progovarala, a kada je videla da on to nestrpljivo očekuje
od nje, krenu:
– Ne znam šta da kažem... da li ti je već dosadilo da sediš sa
mnom.
– Nikako. Samo želim da ti se što pre nađem na usluzi.
Ona je još uvek nejasna:
– Više od toga ne želim...
Pod ispitivačkim pogledima Ridvaninim zabrinuto je očekivao
nastavak. Po glavi mu se roje razne pretpostavke. Izgleda da se nešto
dogodilo što nije mogao pretpostaviti. Da li će kakvim predlogom
iznenada biti doveden u kakvu nelagodu?
On reče:
– Kako zapovediš!
Neobičnim glasom ona odvrati:
– Ti i ne znaš kako mi je i zato te molim da mi oprostiš zbog
žurbe...
– Dopusti mi da te umirim.
– Da li je to moguće?
– Zašto da ne?! Mora da bude moguće.
Upita, sklanjajući pogled od njega:
– Da li si u svom životu oprobao gorčinu poraza?
– Mislim ne. Ali o kakvom porazu ti govoriš? Od neprijatelja?
– Nemam neprijatelja. To je poraz koji dolazi iznutra...
Zbunjeno klimnu glavom. Ona, ohrabrena, izrazi se jasnije:
– Poraz čoveka pred samim sobom, njegovo zadovoljstvo da
ruši, ako tako hoćeš...
Namrgodiviši se, reče:
 – Bože sačuvaj! Iskreno mi reci, kao bratu...
Bila je odlučna:
– Nikako! Braća su mi tamo u drugoj kući.
– Ali i ja sam ti brat!
– Nikako. Ali zašto ne poslušaš priču od početka?
Strasno reče:
– Slušam...
Vidno neraspoložena ona poče:
– Dogodilo se kada sam bila kod oca... videla sam te nekoliko
puta, ali u priličnim razmacima. Čula sam kako neko reče da si sin
futuve Sulejmana Nadžija.
Ćutke je klimnuo glavom. Istog trenutka probi se nekakva
žalobna misao iz Nepoznatog. Ridvana je nastavila svoju priču:
– Bekra nikada nisam videla. Tako se zbilo. Nisam čak ni znala
da imaš brata, niti je to čija krivica...
Pritajena upozorenja Nepoznatog sve su upornija, strah dahće
u vazduhu koji miriše tamjanom. Pred oči mu izlaze likovi Bekra,
majke i oca. Skupila se porodica da čuje neobičnu priču.
– Zašto ćutiš?
– Slušam...
Rastrojeno se nasmejala:
– Ali tu je priči kraj.
– Ipak, ništa nisam razumeo...
– Ne želiš da razumeš!
Sa skrivenim očajem reče:
– Nikako...
Zagledala ga je lukavo i drsko:
– Reći ću ti samo ovo i ništa više: jednoga dana me je majka
obavestila da me je Sanija hanuma verila za svog sina.
Podigla je oči prema tavanici tako da se ukaza njen vrat sjajan
kao srebrni svećnjak. Nešto mu šanu da je lepota kao zarobljenik
osuđen na smrt, da je žalost teža od zemlje i veća od Vaseljene, da
čovek ne može udahnuti slobodu osim u izgnanstvu.
U prijatnom i nežnom predavanju ona priznade:
– Bilo mi je vrlo teško, ali sam pokazivala radost...
Potom veselo dodade:
– Ali nikada nisam sumnjala da si to ti...
Drhtao je i ćutao. Ona ga je smelo gledala:
– To je priča... Jesi li je razumeo?
Drhtavim glasom odgovori:
– Sreća ti je dodelila boljeg...
Rekla je nežno i prekorno:
– Znaj da iz mene ne govori strah.
– Ne, to je glas spasenja...
– Dok god budeš prema meni pokazivao naklonost...
– Svakako. Pa ti si supruga moga milog brata!
Jednim otmenim pokretom krenula je prema njemu i blago se
nagnula tako da ga zapljusnu njen prijatan i opojan miris. Ona reče:
– A sada mi ispričaj šta tvoje srce krije?
Prestravljen, zastao je i jedva progovorio:
– Sve sam ti iskreno rekao...
– Bojiš se?!
– Ne...
– Bojiš se brata! Bojiš se oca, bojiš se sebe!
– Prestani da me kinjiš!
– Zidovi nemaju ni uši ni oči.
On se okrenu prema vratima i procedi:
– Doviđenja...
Kao slep izašao je iz salona. Srce mu je bilo prazno.
 17
Hidr ju je počeo izbegavati. Čak je i za ručak ostajao u radnji.
A večeravao je na izmišljenim sedeljkama. Sanija nije ništa zapažala.
Vreme je u domu Samarija prolazilo u spokoju i miru.
A bol i tuga u srcu Hidrovom bili su sve burniji. Šta da čini? U
njega se uselio nemir za koji čovek niotkuda savet ne može dobiti.
Duša mu se, pustošna, muči, razmišlja o tome da napusti naselje. Ali
kuda da ode? Koje objašnjenje da upotrebi? On je čovek od usula.
Zar nije Sulejman rekao za njega da u sebi ima nečeg od
Nadžijevskog duha, mada nema tu snagu i taj ugled. Nije ni kao brat
mu Bekr, koji ljubi trgovinu, pustolovan život i dobit.
On se muči, a ništa ne preduzima. Predao se sudbini
nespokojan i nepoverljiv.

18
Bekr se vratio s puta. Prvo je otišao u radnju. Hidr ga dočeka
toplo. Bekr je pokazivao znake pobedničkog zadovoljstva i reče:
– Hvala Bogu, ugovor je vrlo povoljan...
Otpozdravivši, Hidr se osmehnu i upita:
– Kako posao?
– Izvanredno...
I iznenadno upita Hidra:
– Šta ti je? Ne izgledaš kao obično?!
Zadrhta. Izgledao je kao oduzet. Kako se posle svega može
prirodno odnositi prema njemu? Tekst ugovora je uneo u defter dok
su mu se nebrojene misli rojile u glavi. Da mu izloži tajnu – bio bi to
zločin, da je sakrije – takođe. Šta da čini?!
Bekr ustade govoreći:
– Umoran sam. Najbolje bi bilo da odem kući...
 19
Sada će se Bekr sresti s Ridvanom. Sada će, takođe, Hidr
shvatiti koliki je njegov greh ako ostane u naselju. Kako li će ga
dočekati odvažna lepotica? Da li će moći da odglumi ulogu supruge
koja strasno očekuje svog čoveka? Da li će pohitati ustreptala i
strasna k njemu? Da li će se, možda, spustiti zavesa nad onim što se
zbilo i život krenuti dalje svojom maticom?
Ili će je savladati slabost i skrivena naklonost? Da li će se
neiskrenost uvući u novi bračni život, stvari se zapetljati i pomrčina
zgusnuti?
Klecnuo je i prošaptao:
– Ona se može i osvetiti!
Eto, Bekr je pita šta joj je, a ona odgovara plačući:
– Brat ti je veroloman!
Kakva laž? Koje je zlo izmislila!?
Ali polagano! Zašto nije obavestila svoga svekra, ili barem
svekrvu? U svakom slučaju, naći će se takvi koji će joj verovati, a on
neće moći naći nikoga. Ne, ne vredi. Ona je odista lukava i odvažna.
Praviće se da je neraspoložena i pomalo tajanstveno reći:
– Želim da živim daleko od ovog doma.
Bekr će je pitati šta joj smeta. Namrštiće se, ali neće
odgovoriti. Jesi li se posvađala s mojom majkom? Ocem?
Ne, ne... Samo će Hidr ostati. Zar ti Hidr nije dobro služio?
Izgleda da joj i samo pominjanje ovog imena smeta. Kakva se greška
dogodila? Zatim se istina pokazuje i razmiče kao noćna lama pod
oblačnim nebom. Ona se pojavljuje u sjaju lepote, vešta, što se,
možda, samo njemu čini. U svakom slučaju, ostavlja nezaboravan
utisak. Verovatno će izjaviti da joj se, eto, ne dopada njegov pogled,
da je uznemirava, pa da ona s tih razloga želi da živi daleko od
Samarijeva doma.
Kako da se odbrani? Da li da sruši bratovljevu sreću? I ugled
svoje porodice? Da li da utekne odnoseći greh sa sobom?
 Ali zar nije moguće da su njegovi strahovi plod njegove
uzbuđene uobrazilje i da su oni bez ikakve osnove? Njih dvoje se,
verovatno, sada, posle duže razdvojenosti, naslađuju ljubavlju?!
Tu je on već začuo korake kako se približavaju. Potom je
opazio Bekra kako zatvara vrata, cepteći od silnoga besa.

20
Bekr je viknuo:
– Groznog li neverstva!
Kao divlja životinja oborio se na njega, udarajući ga iz sve
snage. On nije odgovarao. Usta i nos su mu krvarili, ali nije
odgovarao. Bekr je i dalje kričao:
– Dabogda se oduzeo od sramote!
Najzad se povratio i upitao:
– Šta ti je?
– Zar zaista ne znaš?!
– Ništa ne razumem...
Vriskao je:
– Žudiš za ženom svoga brata!
Hidr je uzviknuo:
– Kakva budalaština!
Ponovo je jurišao na njega, tako da neki radnici pojuriše
prema ulazu sobe a ljudi se iskupiše ispred radnje.
Iz daljine je dopirao režeći glas Sulejmana Nadžija.

21
Ljudi se raziđoše, a radnici vratiše na svoja mesta. Sulejman je
vriskao:
Ako se samo jedna ruka digne, odseći ću je!
 Bekr se povratio, dok je Hidr brisao krv maramicom. Bekr
reče:
– On je veroloman i zaslužuje kaznu!
– Neću da čujem ni reči!
Ponovo ih je ljutito pogledao i naredio:
– Sledite me!
Koračao je prema domu kao ranjeni lav.

22
Svi su pred njim stajali: Bekr, Hidr, Ridvana i Sanija. Vriskao
je da su uši bolele:
– Istinu!
Ni glasa.
Opet je vrisnuo:
– Teško onom ko ijednu reč skrije!
Naređujući oštro i pogledajući u Ridvanu:
– Ridvana, kazuj!
Briznula je u plač. Dreknuo je neraspoloženo:
– Suze ne volim!
Ridajući je mrmljala:
– Samo sam rekla da hoću da živim daleko...
– To ništa ne znači.
Umeša se i Bekr.
– Iz njene sam priče razabrao da ona ne želi da živi u istoj kući
sa Hidrom.
– Zašto? Želim istinu...
Bekr reče:
– I bez objašnjenja sve mi je jasno.
Sulejman je kričao:
 – Istinu, istinu... da mogu da izvršim svoju dužnost!
Zatim pogleda u Ridvanu zapovedivši:
– Sve mi reci po redu!
Ponovo je briznula u plač. On besno odmahnu rukom, a
potom se okrenu Hidru i kroz zube upita:
– Šta si učinio?
Hidr promrmlja:
– Ništa, Bog najbolje vidi!
– Želim sve da znam. Ni oluja nije bez razloga.
Tu se i Sanija umeša:
– Reč je o nesporazumu. Samo nas...
Sulejman oštro reče:
– Umukni!
Ona uznemireno nastavi:
– Samo nas je šejtan uzmutio...
Sulejman je siktao:
– Šejtan ne uzmućuje bez naše dozvole!
Sanija kriknu:
– Prokletstvo je u nas ušlo!
Sulejman oštro reče:
– Neka prokletstvo uđe u onog koji ga zaslužuje!
Međutim, Hidr, neočekivano za sve, napusti salon. Sulejman
je za njim vikao:
– Dete, vrati se!
Ali on nestade, a Bekr povika:
– Zar ne vidiš, oče, da on beži!?
Ustajući, Sulejman je kriknuo:
– Ti ćeš, zločinče, sve priznati!
A Hidr se više nije vratio, niti je ko na njega naišao.
 23
Sramota porodice Sulejmana Nadžija nije silazila s jezika.
Bednici su žalili za Zavetom staroga Nadžija smatrajući da je sve ovo
šio je zadesilo Sulejmana i njegove sinove pravedna kazna za njihovo
otpadništvo od Zaveta i izdaju. Govorili su da je Ašur bio svetac
koga je Bog podario milošću i spasom, i koji je podjednako poštovao
živog i mrtvog. Oni pak koji su mrzeli Nadžijeve govorili su da su oni
samo jedno razvratno potomstvo raspusnoga roda, i da iz njih može
izaći jedino kakav neverni lopov.
Sulejman je ovo razjareno dočekao. Ponovo se izmenio. Kroz
naselje se probijao svojim krupnim telom koje je neprestano išlo u
širinu, vrebajući ispod oka svaku grešku, tako da su od njega zazirali
i njemu najbliži. Njegov se izgled više nije slagao sa zvanjem futuve:
snagu je izgubio, ravnodušnost ga je obuzela, do grla potonuo u
porok i raskoš. Stomak mu se naduo, stražnjica odskočila a od silne
hrane stalno je dremao, sklupčan na svojoj sofi u kafani.

24
Jednoga jutra stajao je Sulejman Nadži razgovarajući sa
Saidom Fakom, šejhom naselja i to usred kala koje se stvorio u
sporednim sokacima posle kiše koja je padala celu noć. Said Faka mu
govoraše:
– Bog proverava svoje vernike.
Sulejman požele da ovo proprati svojim rečima, ali se
odjednom zagleda u nekakvog neprijatelja koji se na njega obrušio iz
Nevida, pa se stropošta na zemlju kao kakvo minare. Nekoliko puta
je pokušao da ustane, ali uzalud. Onda se predade nekakvom stanju
koje je na san ličilo. Pritrčaše mu Said Faka i drugi, ali iz njega su
izlazili samo nekakvi nejasni glasovi:
Odnesoše Sulejmana Nadžija domu hanume Sanije Samari,
odnesoše ga kao kakvo nemoćno dete.
 25
Beše poluoduzet, pa zaspa bez snage u svom krevetu. Svi koji
su ga videli shvatili su da se Sulejman Nadži pretvorio u Ništa.
Obilazila ga je Fathija sa kćerima, kao da su tuđini, dok ga je Sanija
gledala i lečila strpljivo i tužno, neprestano govoreći:
– Stiglo nas prokletstvo!
Proteklo je nekoliko godina dok je ponovo mogao da se kreće.
Mogao je da ide tako što bi, uz pomoć dve štake, prvo pomerio jedan
deo tela, pa potom drugi. Tražio je odmor u sedenju ispred kuće ili u
kafani, progovarajući reč dve i gledajući oko sebe odsutnim
pogledom, jer ništa više za njega nije imalo smisla.

26
Atris je zamenjivao Sulejmana. I dalje mu je bio veran,
posećivao ga, davao mu ceo njegov deo od nameta i držao stvarnu
vlast u družini. On mu uredno govoraše:
– Ti si naš gospodar i kruna naše glave!
Zatim ga odvojiše od Sulejmana obaveze futuve, tako je
makar govorio, pa je u dom Samarija dolazio samo kada je donosio
pokupljen novac od nameta.
Potom objavi svoje vođstvo i za sebe prigrabi i Sulejmanov
deo od nameta. Kod svojih pomoćnika nije naišao ni na kakvo
protivljenje, jer su se oni, izgleda, nadali da će ih osloboditi od
određenih obaveza kojih se bio pridržavao Sulejman u odnosu na
Bednike.
Uskoro je zvanje futuvino palo na one niske grane na kojima
se nalazilo pre pojave Ašura Nadžija. Futuva je došao kao kuluk
naselju, a ne njegova korist. Atris se još jedino držao obaveze da se
brani od futuva iz susednih naselja. Međutim, sve češće je bivao
prinuđen da sklapa primirja s jednim, a savez sa drugim
protivnicima. Štaviše, počeo je i porez plaćati vođi Huseina, sve
zarad toga da bi izbegao bezizglednu borbu. I kad god bi postigao
kakav sporazum van naselja, povećavao bi zulum u njemu.
Zanemario je sestru Fathiju, često se ženio i ženama talak davao. On
i družina mu sasvim prisvojiše namet udarivši, istovremeno, na
Bednike svakojake kazne i stege, dok uglednike postaviše tamo, kako
to reče Said Faka, šejh naselja, gde ih je postavio Uzvišeni i
Mnogohvaljeni Bog.

27

Nije Sulejman Nadži izgubio samo vođstvo već i sebe samog.

Sve je nestalo: i razlozi i smisao. Uhvatio se samo za nekakvu
beznadežnu i traljavu nadu u ozdravljenje, pa je i Ridvana
Šaubekšija, apotekara i tasta svoga sina Bekra upitao:
– Imaš li za mene kakvoga leka?
Skrivajući gađenje čovek odgovori:
– Sve smo isprobali što je moglo.
A u sebi Ridvan Šaubakši reče: »Strasno želi da povrati snagu i
vođstvo, ali neka je proklet on i njegov rod!«
Obilazio je Sulejman svece, žive i mrtve, vrlo verujući u spas. I
dalje se vukao na štakama, ležao nepokretan kao kotao za kuvanje
boba. Pogodi ga jedna mudrost koju ranije ne poznavaše u svom
životu: da je čovek smešna igračka a život veliki san. Atris ga je već
sasvim zaobilazio kao i svi pomoćnici a bez milosti zaboravio
Bednike. Nije ga više dirao ni njegov najveći neprijatelj.
Zatim se u njegovu kuću uvukla još veća nesreća. Pokazalo se
uskoro da je Sanija nezadovoljna životom kraj njega. Ostavila je da
brigu o njemu vodi jedna sluškinja. Ona i život podjednako su bili
mračni. Nikako nije zaboravljala svog odbeglog sina Hidra. Zbog toga
je veza između nje i Ridvane zahladnela. Često je odsustvovala iz
kuće tražeći oduška po susedstvu. Mnogo je to Sulejmana bolelo pa
je govorio da i sunce nestaje iza oblaka, i da za nemoćne nema
poštovanja.
 Jednom prilikom joj reče:
– Odsustvuješ iz kuće više nego što ti to priliči.
Oštro mu je odgovorila:
– U njoj nema više ničeg!
Često mu je na um dolazilo da joj talak da, ali se bojao da u
domu Fathijinom neće naći potreban mir. Zato je strpljivo ispijao
čašu poniženja i sramoćenja.

28

Jednog dana seđaše s njim u kafani Said Faka. Posmatraše ga

prijateljski, ali mu se u srcu od davnina krila teška zloba. Obrati mu
se lažnim prijateljskim tonom:
– Mualime Sulejmane, stalo nam je do tebe.
Prostreli ga bezizražajnim pogledom i čovek završi:
... ali moraš imati u nas poverenja i pouzdanja!
Šta ovaj čovek želi od njega?
– Mislimo, mualime, da bi trebalo da daš talak hanumi Saniji!
Zaigraše mu očni kapci, a ruka zadrhta. Said dodade:
– Ovo ti je moj savet, kao starog prijatelja.
Sulejman jedva progovori:
– Zašto?
Čovek odgovori:
– Više od ovoga ne mogu ti ni reči reći.

29
Nije na ovo odgovorio. Ostao je samo bol. Nema više radosti –
da ga odobrovolji, ni tuge – da ga rasplače. Izgleda da će Saniju
morati da pusti, da će morati ići putem sve do njegovog slepog kraja.
 Iz kafane se vratio u Fathijin stan, koji beše za nju unajmio
posle onog njegovog naglog životnog preokreta. Pozvao je mujezina i
dao talak hanumi Saniji. Vrlo je ovo oneraspoložilo Bekra, koji reče
ocu:
– Nije ovo smelo da se dogodi.
On odgovori:
– Bekre, ti treba da čuvaš majku.
Bekr viknu:
– Prvo treba zauzdati jezike spletkaroša!
Rastadoše se gotovo kao protivnici. Sulejman je počeo da gubi
ravnotežu i progovori za sebe:
– Daj, Bože, da mi smrt dođe pre nego dignem ruku na Bekra.

30
U međuvremenu se finansijsko i trgovačko stanje Bekrovo
poboljšalo. Ridvana je rodila Safiju, Samaha i Ridvana. Majčin razvod
ga je uzdrmao. Do njega su dopirala gorka ogovaranja tako da je bio
primoran da razmišlja o njenim postupcima i ponašanju. Sanija se
naljutila i proklela naselje, smatrajući ga prljavim i odvratnim, i
nastavljajući svoj slobodan i nezavistan život.
Bekr je bio neraspoložen i nezadovoljan svojim bračnim
životom. Nije se uopšte osećao da on gospodari Ridvanom, ali ju je
još samopožrtvovano voleo. A ona, jogunasta, na sporazumevanje
nije spremna, već u sebi nosi nekakvu neobjašnjivu grubost, koja se
povećavala kako je vreme odmicalo. Dobijala je sve što je želela ne
pokazujući zahvalnost i sreću. A on to nikako nije mogao prihvatiti.
Poludeo bi kada bi pomislio da ga ni izbliza ne voli koliko on
nju. Pa šta joj nedostaje? Šta hoće? Zar on nije uzoran muž? Izbegava
sve što joj smeta, iako je mnogo onoga što njoj smeta. Pokazalo se da
su odnosi u postelji bez uticaja, da ni potomstvo ništa ne znači. Kao
da je u njenu pukao kakav čir, koji mu sada zagorčava život.
 – Ridvano, mogla bi da od našeg doma načiniš gnezdo sreće.
Tajanstveno bi odgovarala:
– Pa zar on to nije?!
– Ali ti, Ridvano, ne odgovaraš na moju ljubav!
S nekakvom dosadom govori:
– Ti samo o sebi razmišljaš, a zaboravljaš da sam troje rodila.
Izvinjavajući se, reče:
– Gubim onaj zanos koji je potreban za veliku ljubav.
Nemoćno se nasmejala i procedila:
– Nezajažljiv si! Dajem najviše što mogu.
Još je bio nesrećniji zbog toga što je došao kraj ljubavi između
njegove majke i njegove supruge. Otkako je nestao Hidr, Sanija se
promenila. Uskoro se to dogodilo i sa Ridvanom, ako ne i gore.
Jednom su se tako žestoko dohvatile da joj je Sanija oštro i
optužujuće dobacila:
– Srce mi govori da je Hidr nevin!
Ona joj još grublje odgovori:
– Bolje bi bilo da pripaziš na svoj dobar glas!
Sanija se potpuno izgubila i baci na nju svećnjak koji je,
srećom, ne pogodi. Kada se Bekr vratio zatekao je Ridvanu
usplamtelu od mržnje i besa. Nasamo se srete s majkom i prekori je.
No, ona mu odgovori:
– Savetujem te kao majka da joj daš talak.
Bekr se vrlo zbuni, a ona nastavi podrugljivo:
– Zla noga ti je pričepila brata, oca i majku!
A potom završi oštro i raspaljeno:
– Ni sam šejtan ne bi mogao sve ovo urediti! Čak i ti, unuk
velikog Nadžija plaćaš namet jednom razbojniku i sluzi tvoga oca i
dede!
Bekr reče u sebi:
– Zaista se u sve nas uvuklo prokletstvo.
 31
Točak vremena se i dalje neumorno okretao. Umro je Samari,
otac Sanijin, od koga ona nasledi pristojan imetak. Bekr joj nešto od
toga zatraži, ne bi li time pojačao svoj kapital, i ona mu dade. Pred
njim su se otvorila vrata bogatstva. Da bi svoje brige zatomio, odao
se poslu, uspešnim pustolovinama i velikim špekulacijama. Izgledalo
je da će ga ta njegova glad za sticanjem u ludilo odvesti. Slagao je i
umnožavao imetak kao da se njime želi od smrti ograditi i zaboraviti
tugu i izgubljenu sreću. Uletao je u okršaje, kao da ga nose tuga i
neraspoloženje, izazovno stojeći pred bolom i Nepoznatim. Niti je
bio štedar niti škrtac. Van kuće ne bi ni pare potrošio ako ne bi bio
uveren da će kakvu korist doneti. U kući je pak bio izdašan i široke
ruke: poklanjao je Ridvani svake vrste nakit, tako da ga je imala
koliko je i ona sama bila teška. Obnovio je stvari u kući, pokupovao
razne vredne i stare predmete, tako da je kuća na muzej ličila.
Govorio je dok ga je bol za srce ujedala:
– Kada bi se sreća mogla novcem kupiti!

32
Jednoga dana objavi Ridvan Šaubakši, otac Ridvanin, da je
bankrotirao. Bio je rastrošan čovek, obožavao je lak život, zabavu i
veselje. Izdade ga trgovački njuh i pade. Za Bekra je to bila dobra
prilika da potvrdi svojoj jogunastoj supruzi ljubav i odanost. Jer,
kada izložiše Šaubakšijevu kuću nadmetanju, on je kupi za
basnoslovnu sumu ne bi li time olakšao svome tastu da vrati dugove.
K sebi u radnju uze Ibrahima Šaubakšija, mlađeg Ridvaninog brata
koga je za svoga agenta i sekretara postavio. Ipak, Ridvan Šaubakši
nije izdržao udarac sudbine – pogodi ga kap. Bekr ga je sahranio kako
dolikuje: tri dana je žalost potrajala. Očekivao je da, posle svega,
Ridvana izmeni svoje ponašanje ili ispravi svoju narav. Ali se pokaza
da je ona kao gvožđe nesavitljiva. Postao je još tužniji, nemoćniji i
nemirniji, pa u sebi reče:
 – Ni sudnji je dan neće izmeniti!

33

Beše već mrak kad je Sanija nestala iz kuće i naselja. Bila je to

nesreća kojoj se nije mogao pronaći razlog.
Ubrzo je saznao da je uzela svoj imetak i pobegla s jednim
mladim vodonošom. To je bila prava nesreća koja ga je slomila, pa
reši da digne ruke od nje, ne želeći više da zna ni za mesto njenog
boravka. Sav se beše predao defterima i putovanjima.
Došao mu je i futuva Atris i rekao:
– Ako želiš, mogu ti na službi biti?!
Gadio ga se, ali mu je nepokolebljivo i s osmehom odgovorio:
– Hvala ti, mualime! Neka Bog učini po svojoj volji!
Svet mu se učinio nekako sivkast, skoro pepeljast. Upitao se
zašto volimo ovaj život i čemu se toliko za njega otimamo? Zašto se
lako potčinjavamo njegovom neumitnom i odlučnom hodu? Zar,
onda, nije u redu što, na kraju, nama zagospodare zemni crvi? Nek je
proklet Ašur Nadži, lažna legenda, nek su prokleti ludi derviši koji
neprestano poju. Još se upitao:
– Negde je, neosporno, u svemu greška, ali gde?

34
Jedne večeri Sulejman Nadži posla po njega. Prisetio se da ga
nije obišao već mesecima, pa se postide. Prošlo je deset godina
otkako je oduzet, a godinu dana kako nije postelju napuštao pod
Fethijinom brigom i iskrenom pažnjom. Otišao je do njega, poljubio
ga u ruku i seo na ivicu kreveta, izvinjavajući se silnim poslovima što
ga ranije nije obišao.
Sulejman Nadži reče:
– Bekre, primakao mi se kraj.
 On se pomoli za njegov život i zdravlje, a Sulejman produži:
– Tri puta sam usnio Šemsudina, tri noći zaredom.
– To ne znači, oče, ništa rđavo.
– To sve znači, jer mi je rekao da ovaj svet ne zaslužuje da mu
čovek pokloni dušu svoju...
– Bog mu milost dao, oče.
Žalosno reče:
– Šta je prošlo prošlo je, ali mi reci ko je od tvojih sinova
pogodan za njega?
Odmah je shvatio da cilja na futuvu. Osmehnuvši se, on
odgovori:
– Još su mladi i nisu za to...
– A ima li koga među sinovima tvojih tetaka?
Malo se kolebajući odgovori:
– Ne znam, oče.
– Jer ti o njima ništa ne znaš...
Uzdahnuo je i dodao:
– Rastajem se od sveta kao zatočenik... poveravam ti žive koji
neće umreti!

35
Usred te noći uzlete duša Sulejmana Šemsudinova Ašura
Nadžija. I uprkos tome što je dugo u osami živeo, u pogrebnoj
povorci našlo se celo naselje. Čak i Atris sa svim ljudima. Sahraniše
ga pokraj Šemsudina.
Razgore se vatra žalosti u srcima porodice Nadži i Bednika, u
čijim se dušama probudiše gorke uspomene.

36
 Zbi se nešto iznenadno i neuobičajeno. Iznedri se iz matice
jednoličnih događanja i u časovima sudbonosnim kao kakva kometa
koja prelete preko tamnog neba.
Ridvana se zbunjeno upita šta čini to taj čovek, jer Bekr je
uzeo za ruku, što inače nije uobičavao pa krenu da s njom obilazi sve
uglove prostranog doma, sprat po sprat. Ozbiljniji je bio nego što ga
je poznavala, veoma pažljiv, kao da se sprema za kakav put ili kakav
važan trgovački poduhvat.
– Šta činiš, tako ti Boga!
Nije odgovarao niti se osmehivao. Išao je s njom od sobe do
sobe, iz salona u salon, iz sale u salu, razgledajući retke komade
nameštaja, ukrasa, tepiha, serdžada, svetiljki, svećnjaka i drugog,
kao i postelje – Ridvanovu, Safijinu i Samahinu.
Teskobno promrmlja:
– Umorila sam se...
Pokaza na ogledalo, koje je zauzelo ceo zid, uokvireno čistim
zlatom, i reče:
– U celom gradu nema takvog!
Pokaza na ogromnu, veličanstvenu svetiljku, ukrašenu
zvezdama i reče:
– Jedna od triju u našem velikom gradu!
Zatim pokaza na stakleno kube nad svetlarnikom, koje je
blistalo od svakojakih boja i reče:
– Pravljeno je i ukrašavano punu godinu i koštalo je stotinak
funti!
Zatim pokaza na serdžadu, koja je pokrivala pod velikog
salona, rekavši:
– Meni lično su je doneli iz Persije!
Nije prošao kraj kakvog ormana a da ga nije slavio, nije
zapostavio ni zrno bisera, kako bi joj pružio priliku, ne bi li izrazila
svoju blagodarnost i smernost.
Tu Ridvana skoči izazovno, izvuče svoje zapešće iz njegove
šake i upita:
– U čemu je stvar?
Prekrstio je ruke na grudima, posmatrajući je nekako čudno i
zagonetno. Zatim reče:
– Stvar je u tome što sam miljenik sudbine!
– Šta to znači?
– Sudbina me ljubi, ne napuštajući me nijednog časa.
– Izgledaš mi vrlo čudno.
– Pogledaj me dobro! Posmatraj me što duže možeš: Ja sam
ovaj svet, ni više ni manje!
– Nervi mi više ne mogu ovo izdržati...
Prvi put se nasmejao i rekao:
– Stvar je u tome, moja razmažena, mila i jogunasta Ridvano,
da je Bekr Sulejmanov Šemsudin Ašur Nadži bankrotirao!

37
Ništa nije razumela. Nije verovala da je to moguće. Glava joj
dohvati tavanicu, učini joj se svet kao kakva žena koja namiguje
levim okom, spremna da sedne u kola koja idu prema planini Vak.
Učini joj se Bekrovo lice lepše nego u stvarnosti i nesrećnije nego što
je to uopšte moguće. Iz nje se probi samo jedan težak uzdah, koji se
brzo preobliči u pauka.
Bekr procedi:
– To je istina, Ridvano!
Video je kako se mučno čupa iz obamrlosti, pa reče
neraspoloženo, očajno i zlobno:
– Nema ni užitka, ni imetka, ni sreće.
Usta su joj bila suva:
– Ali... ali kako se to zbilo?
– Onako kao što čoveka pogodi pošast, sramota i smrt. Zašto
se čudiš? Sve je to samo pustolovina koja je promašila cilj!
Mučeći se, ona reče:
– Koliko su te opominjali zbog...
Odgovori s gađenjem:
– Oni koji ne rade – kritikuju, podučavaju i zavide. Da su
prokleti!
Za čas je zavladala tišina: ples zastrašujućih duhova. Sudariše
se snovi sa zidom tvrde i mračne stvarnosti. Zatim ona upita:
– I šta dalje?
– Trgovina se likvidira, a celi imetak će se izneti na dražbu.
Posle...
Tu se on zaustavi, a ona produži:
– Posle?
– Posle ćemo se priključiti karavanu prosjaka.
– Bez sumnje me pokušavaš užasnuti?
– Samo te pokušavam osvestiti...
Vrisnula je:
– To je ludost!
– To je samo trgovina, u kojoj postoji tajni ortak – sudbina.
– Ali ti si taj koji se kockao, ne sudbina!
– A ti si dugo bila nezahvalna i sve prezirala, ali to nema veze s
trgovinom...
Provališe joj suze, i reče:
– Sad znam kako mi je otac umro.
On gorko zaključi:
– Još je imao sreće!
– A šta će biti s decom?
Ozlojeđeno odgovori:
– Pustimo ih da uživaju u nevinom snu!
 38
Naselje je napustilo svoju uobičajenu delatnost da bi bilo
svedokom nadmetanja oko imetka jednog od svojih najbogatijih ljudi
– pre nego se okliznuo u provaliju bankrotstva.
Oblaci su jurili preko sunca u poslednjem danu meseca
emšira. Bekr Sulejmanov Nadži stajao je usred gomile svojih ortaka,
koji su sada bili njegovi poverioci. Presušili su na njihovim usnama
osmesi naklonosti. Po licima im se prosulo tužno bledilo, nekakva
pometenost, ali su stisnute čeljusti govorile o neumitnosti odluke.
Šejh naselja, Said Faka, naže se prema uhu krčmara Osmana
Druzija i upita ga rugajući se:
– Kako da nije u snu video spas, kao njegov pradeda?!
Krčmar prošapta:
– Snovi onih koji se prejedu su košmarni.
U neki čas, pre prvog poziva za dražbu, začu se nekakva
uznemiravajuća zvonjava. Pogledi se okrenuše ulazu u naselje i ljudi
opaziše nekakve karuce kako pristižu, i u njima čoveka. Da li je to
kakav neočekivani učesnik dražbe? Karuce se zaustaviše kraj gomile.
Iz nje izađe mladić u crnoj abi i smotanom turbanu, visok, otmena
izgleda, ne sasvim nepoznatog.
Nekoliko glasova uzviknu:
– O, Bože, pa to je Hidr Sulejmanov Nadži!

39
Od usta do usta prenosila su se očekivanja. Mrmljanje se
pretvori u žubor. Nestade osmeha s lica Saida Fake, preblede Bekr i
udovi mu se počeše tresti. Hidr podiže ruku u znak pozdrava. Ljudi
mu odgovoriše s nekakvom nejasnom nadom. Said Faka reče:
– U pravi čas si stigao!
Osman Druzi upita:
 – Da li si došao da se nadmećeš?
– Došao sam da spasem što se može spasti.
Svi očas shvatiše da ovako govori jer iza njega stoje nada i
samouverenost, da je momčina uspeo u tuđini i obogatio se. Oživeše
lica poverilaca i jedan glas se javi:
– Neka ti Bog blagoslovi noge!
Hidr reče:
– Dakle, odložimo dražbu jer se, verovatno, možemo
sporazumeti.
Tada se i Bekr glasnu krikom:
– Nikako!
Svi pogledi se na njega zbunjeno ustremiše, a on se vičući
obrati bratu:
– Ni vreme ne može oprati tvoj zločin! Šibe, prokleti
nezahvalniče!
Kao pljusak sručilo se odupiranje, oblaci se sastaviše, pade
mrak, kao da se oburvao kakav crni šator.
Hidr se obrati molećivo:
– Pusti me da ispunim svoju dužnost!
Bekr odgovori besno:
– Milije mi je da propadnem nego da me tvoja ruka spase!
A šejh zavije, Talba Kadi, reče:
– Nije dopušteno traćiti Božju milost!
Bekr je i dalje drečao:
– Došao je samo iz zluradovanja i osvete.
Poveritelji okružiše Bekra smirujući ga i ubeđujući. Šejh Talba
Kadi reče:
– Neka se odloži dražba kako bismo došli do valjanog
mišljenja posle kojeg ne bi bilo kajanja.
 40
Bekr završi svoju priču, a potom se okrete Ridvani:
– Eto, to je ta priča.
Grozničavom strašću očekivao je odgovor, ali ona je stajala
zbunjena i utučena, ne nalazeći prave reči. Pod njegovim oštrim i
ispitivačkim pogledom osećala se kao u kavezu. Bekr upita:
– Zašto ćutiš?
Ona još dublje utonu u muk. Savladavala se. On se
podrugljivo javi:
– Kaži mi svoje mišljenje...
Pogled joj pobeže prema bismili{8} na zidu zlatom ispisanoj.
Podstaknuta nekakvom očajničkom nadom reče:
– Šta da kažem kad nam deca mogu postati sirotinja?!
– Želim da čujem tvoje iskreno mišljenje makar me i uništilo!
Povrativši nešto od svoga jogunstva, ona reče:
– Mislim da želi da spase čast Nadžija...
Odazva se zlobno:
– Nikako ne dolazi u obzir! Da je o tome mislio, ne bi posegao
za ženom svoga brata!
Bilo joj je neprijatno:
– Možda se želi iskupiti!
– Nema iskupljenja za onog ko nema savesti.
– Zašto bi, onda, žrtvovao svoj imetak?!
Rasrdi se:
– Možda želi samo tebe da spase?
Buneći se, odmahnu rukom:
– To, svakako, ne...
– Tvoje »ne« ne znači ništa.
– Uverena sam da on želi da spase čast svoje porodice.
 Ljutito reče:
– Lažeš!
Oštro mu odgovori:
– Nemoj stvari učiniti još gorim!
– Pusti me da u sve sumnjam. Čak i u tebe...
Viknula je:
– Ti si u stanju u kome ne možeš voditi računa o tome šta
pričaš.
– Ja sam potpuno pri sebi. Čovek može da poludi od sreće, ali
mu se razum povrati kada ga lupe bankrotstvo i beda. A ti si samo
jedna prljava žena koja misli na svog nekadašnjeg ljubavnika!
Ona je vikala:
– Izgubio si razum...
– Čudo da ga ranije nisam izgubio pored tebe. Zar sam od
tebe dobio šta osim neblagodarnosti, jogunluka i bezosećajnosti,
samo verolomstvo i izdaju koji slamaju čoveka. Sve sam ti dao a
dobio – ništa. Ti, prokletnice, stojiš iza moje raspamećenosti i
bankrotstva. Sram da te bude!
Skočila je kao plameni jezičak i u lice mu vrisnula:
– Odseći ću ti prljavi jezik!
Tu se on već potpuno izgubio.
Oborio se na nju pesnicama i tukao je sve dotle dok se,
onesvešćena, nije sručila na pod. Grozničavim i zbunjenim pogledom
posmatrao je svoje delo. Bio je uveren da je u samrtnom ropcu, ako
ne i mrtva. No, brzo je došao sebi, odbacivši svaku mogućnost da je
za ovo kriv, ali je zaključio da za njega ovo ne može na dobro izaći;
jurnu iz kuće čvrsto rešen da se ne preda.

41
Beše se Hidr Sulejmanov Nadži sreo s poveriocima u radnji
šejha naselja, kada unutra banu Bekr. U šaci je držao nož, pijan od
ludila i besa. Vrisnuo je:
– Ubio sam je! Ubiću i tebe, jarče!
I zamahnu nožem prema bratu. Udarac promaši, pošto se neki
umešaše, pa nož samo dotače Hidrov turban. Prisutni se obrušiše na
Bekra, oboriše ga na pod i oduzeše mu nož.
– Čovek je poludeo.
– Ne. On je samo zločinac.
Bekr odiže malo glavu s poda i kriknu:
– Čak i u provaliji pokvarenosti otimate se za moj imetak!
Šejh naselja reče:
– Predajmo ga policiji!
Hidr uzbuđeno uskliknu:
– Ubio je svoju ženu...
– Predati ga policiji!
Bekr je ponovo vikao:
– Svi ste vi pokvarenjaci i lopovi...

42

Ubrzo se, međutim, istina pokazala. Ridvana nije stradala,

kako je i Bekr pretpostavljao. Zato su ga i pustili iz zatvora. On se,
razumljivo, sklonio od radoznalih pogleda: nestao je iz naselja.
Hidr je pak sve učinio što je trebalo da isplati bratovljeve
dugove poveriocima. Trgovina je poravnana, Samarijeva i
Šaubakšijeva kuća ostale su u Ridvaninom starateljstvu.
Fathija je pozvala Hidra da ostane u njenom malenom stanu,
domu njegovoga oca, dok ne pripravi svoj za život. Ni časa ne časeći,
sve je učinio da kupi radnju i da produži svoju raniju trgovačku
delatnost. Takođe je razmišljao o tome da kupi Samarijevu i
Šaubakšijevu kuću da bi, s jedne strane, našao sebi odgovarajući
smeštaj a, s druge strane, time Ridvani obezbedio sredstva za
dostojanstven život, njoj i deci svoga brata – Ridvanu, Safiji i Samahi.
Fathija, žena njegovoga oca, reče:
– Sve što iz tvoga srce izađe plemenito je.
Smerno joj je odgovorio:
– Nisam zaboravio svoju porodicu. Ona mi je i tamo bila u
mislima.
Nije zaboravljao ni svoje nasleđe. U izgnanstvu je shvatio da je
Nadži nešto živo i sveprisutno, dok ime Samari gotovo ništa ne
znači. Naučio je tamo da je istinsko junaštvo kao mošus, u čijem se
mirisu uživa i kome duše teže čak i kada nemaju snage za tako što.
Ali, da li su to jedini razlozi zbog kojih se vratio u naselje?
Fathija ga upita:
– Zašto nisi izvršio polovinu svoga dina?
U trenu je odgovorio:
– U tuđini sam zamrzeo brak.

43
Uveren da je o svemu dobro promislio, zatražio je susret s
Atrisom. Susret se odigrao u raskošnoj Atrisovoj kući. Futuva Atris
ga je razdragano i srdačno dočekao govoreći:
– Učinio si čast našem domu, junače nad junacima!
Hidr skromno odgovori:
– To je samo obaveza onog koji želi da stanuje naspram našeg
futuve.
Atris zadovoljno odgovori:
– Vi ste zdenac dobra i blagoslova...
Tako se zatomiše neka sumnjiva pitanja i pretpostavke pre
nego stasaše.
 44
Dokle će čekati? On vodi svoj posao u radnji pridavljujući u
sebi štošta. Evo, i hamsun udara u zidove, podiže prašinu i povećava
vrelinu, ispunjavajući atmosferu nespokojstvom. Uskoro će se
zatalasati leto sa svojom narodskom velikodušnošću i štedrošću, sa
svojom užarenom jasnoćom i svojim lepljivim dahom. Zaista, dokle
će čekati? Ridvana je poslala čoveka da se zahvali i odgovorio je
ljubazno. U njegovo ime Fathija je prenela Ridvani kako on uvek
pominje da samo preko izaslanika opšte, kao da su jedno drugom
tuđi. Na kraju je, eto, nju, Fathiju izabrao da zatraži da se vide.
Uputio joj se kada je pao mrak, da ga ko ne vidi i da
uspomene iz prošlosti ponovo ne bi postale razlog za priče zlim
jezicima. Otišao je, noseći u svojoj uzbuđenoj duši vrtlog misli i
nekakve skrivene i nejasne namere...
Ridvana ga je dočekala u gostinskoj sobi. Razgledala ga je
onako u skromnoj odeći, glave obavijene crnom maramom, kao da
žali za nekim. Rukovali su se i za trenutak im se pogledi sretoše, ali
dovoljno dugo da sevnu iskre kao kada se dodirnu dva kamena.
Ćutke sedoše, snebivajući se kao da čekaju da se sve ovo što pre
završi.
Ridvana reče:
– Ovo je prilika da ti se lično zahvalim.
Pomalo se oslobodivši teskobe odgovori:
– Ovo je i za mene prilika da ti se stavim u službu.
– Šta je s Bekrom?
– Nisam ga zaboravio, ali od njega ni traga...
– Šta misliš, kada će se vratiti?
– On je vrlo ponosan, kako ga poznajem, pa se bojim da će
njegovo odsustvovanje potrajati... Kako su deca?
– Najbolje što može biti.
Hidr se malo kolebao, a zatim reče:
 – Ako se slažeš, kupio bih Šaukbešijevu kuću.
Kratko se zamisli, pa odgovori:
– Želiš da je daš jednoj ženi bez novaca?
Nije objasnio:
– Kuća mi je hitno potrebna!
A zatim priznade:
– Tvoja deca su i naša.
Očima ga je ispitivala:
– Hvala na plemenitosti.
Za trenutak je zastala, pa nastavi:
– Pitam se da li si zaboravio staru uvredu?
Odgovorio je:
– Ko nosi prošlost, mora posrtati u hodu...
– Ali da li se prošlost, uopšte, može zaboraviti?
– Da. Bolje je da je zaboravimo.
– Ne znam...
– Da nije tako, ne bih se vratio niti bismo sada bili zajedno! U
njenim divnim očima pojavi se oprez:
– Da li si, zaista, došao samo zbog kuće?
Za trenutak je bio zatečen, ali ipak odgovori:
– Da...
– Ali ti znaš da je ona još uvek vlasništvo odsutnog Bekra?
Lice mu obli rumenilo:
– I za to ćemo naći rešenje.
Zatrese glavom ne verujući u to, a on produži:
– U svakom slučaju, biću ti na raspolaganju.
Ponosno izjavi:
– U kućama ima prilično dragocenosti koje su dovoljne za
ugodan život.
 – Ali ja sam takođe odgovoran...
Nekako neobično ga posmatrajući reče:
– Nemam potrebe za tvojom pomoći i hvala ti.
Povinovavši se, klimnu glavom i načini pokret kao da želi da
ode. Ona upita neraspoloženo:
– Ili si zbog nečeg drugog došao?
Začuđeno ju je pogledao, te se ona odvaži:
– Ili da bi zapretio i kaznio?
Iskreno je uskliknuo:
– Sačuvaj me Bože! Takvo šta ni na pamet mi nije nikad palo!
Ona utonu u ćutanje, a on se ponovo javi:
– Bio sam iskren...
Zategnute usne se opustiše i na njima se pokaza spokoj. Tu
ona već okrenu novu stranicu:
– Uspeo si, hvala Bogu, tamo u tuđini.
– Da. Iskoristio sam svoju kasu, koju sam poneo sa sobom.
– Raduje nas, i nema sumnje da je tvoja sreća...
Načas je zaćutao, a potom rekao:
– Uspeh uvek ne obezbeđuje sreću...
– To sam i sama spoznala, ali šta je tebe sprečilo da oprobaš
sreću...
Oćutao je, ali je to ćutanje nešto govorilo. Ona se zbuni i reče:
– I mi smo izgubili sreću.
Promrmljao je:
– Neka je prokleta!
– Hanuma Sanija je uvek ponavljala da nas je stiglo
prokletstvo.
Shvatila je, mada je ćutao, da on zna šta se dogodilo sa
njegovom majkom, pa se pokaja što ju je pomenula. On, ipak,
nastavi:
 – Možda je bila u pravu.
Ona tužno reče:
– I mene je proklela...
On tiho progovori:
– Mi preuveličavamo našu tugu...
Ona se odvaži:
– Priznajem da sam bila zla i da sam ti učinila zulum, ravan
onom koji je učinjen prema Hasanu i Huseinu{9}...
On je uteši:
– Nema razloga da se vraćamo u prošlost.
Odvažno je nastavila:
– Niko ne priznaje svoju naklonost...
Nije znao šta da na to kaže, pa ona završi:
– ... makar bila i iskrena.
To je taj trenutak za koji se plašila da će ga zateći. Možda je on
samo zbog nje došao, možda se samo zbog nje vratio u naselje?
Možda samo zbog nje nije osetio ukus sreće?!
Reči su mu bile sve prijatnije:
– Oni koji vole čak se i prikrivaju...
Oči joj zasjaše i u njihovom sjaju pojavi se problesak nekakve
misli i žeđ da se njegove shvate. Ona upita:
– Na šta ciljaš?
Zaćuta, osećajući da može pogrešiti, pa ona ponovi:
– Na šta ciljaš?
Rasejano je upita:
– Šta reče?
– »Oni koji vole čak se i prikrivaju«. Nemoj bežati!
On, ipak, uteče u ćutanje, a ona produži, poneta nekakvim
neočekivanim zanosom:
– Ja se ne prikrivam...
 – I dalje je ćutao, pa ona veoma uzbuđeno produži:
– Zašto ne govoriš? Zašto si došao?
U glasu mu se osećala ljubavna patnja:
– Već sam rekao...
– Znači, to je tvoja poslednja reč?!
Odgovori snishodljivo:
– Rekao sam više nego bih smeo.
Gotovo van sebe uzviknu:
– A šta se sme, a šta ne sme?! Zašto si došao? Zar si došao da
samo to kažeš?!
Sve je niže padao:
– U početku beše prokletstvo, sada je već to ludost!
Njen izgled je odavao spremnost za nešto više:
– Daj da čujem sve jasno i pravo!
– Ti sve shvataš...
– To nije važno. Daj da čujem tvoj glas!
Bacio je na nju jedan loman pogled u kome se slutilo
priznanje. Ona je odvratila ohrabrujućim pogledom. Njena lepota je
plamtela kao sveća. Likovala je zbog slavodobitne pobede.
– Dakle, ti nisi taj koji je rekao »ne«...
Tužno reče:
– Rekla ga je neka druga osoba u meni.
– A ona prava osoba, šta ona kaže?
Sasvim ozbiljno poče:
– Voleo sam te i dalje te volim, ali mi dobro moramo
prethodno razmisliti.
Zavlada muk. Oboje su poželeli veličanstvenost noćne tišine.
U ušima mu je odjekivalo udaranje srca...

45
 Kako uopšte nešto može da traje, kada se čak i godišnja doba
uporno smenjuju?!

46
Iščekivanje je nesreća. U iščekivanjima kidaju se ljudske duše.
U iščekivanju umire i vreme, svesno sopstvenog umiranja. Buduće se
opire jasnim predznacima i u sebi nosi protivrečne završetke. Pa, nek
svaki nesrećnik, po želji svojoj, lagano ispija iz pehara punog gorke
sudbine.
Ona je udata i neudata, istovremeno, ali je voljena. Ide od
sveca do sveca, traži savete od advokata, sluđena od razmišljanja šta
joj sve valja činiti.
U radnji on vešto vodi trgovačke poslove, strasno, pri tom,
pretresajući svoja osećanja, bolno pateći i žestoko se opirući
prirodnim porivima, uznoseći do neba svoje nade i molbe.
Ljudi sve prate i svega se prisećaju, prebrojavajući i
nabrajajući svakojake namere i podgurkivanja, snove tumače
snovima, žure se u istraživanju tuđih misli i prikrivaju se, vešto,
bogobojaznošću i nevinošću.
Šejh naselja, Said Faka, govori:
– Neustrašivost je obrazina, a razvratnik je sposobniji od
šejtana!
Dok se Osman Druzi raspituje kod pijanaca u pivnici:
– Zašto se već nije oženio?

47
Očaj se lagano uvlačio sve dok se u celog Ibrahima Šaubakšija,
brata Ridvaninog i zastupnika Hidrovog, nije uvukao. Priče ga peku
kao žeravica. Izgubio je bogatstvo, a sada je na putu da izgubi i
dostojanstvo. Život lagano, ali sve upornije upozorava na nesreću.
 Jednoga dana on upita Hidra:
– Zar nemaš pravo da potražiš za Šaubakšijevu i Samarijevu
kuću onoliko koliko si dao za poravnanje dugova?
Začuđen, Hidr odgovori:
– Nije mi to palo na pamet.
Ibrahim lukavo nastavi:
– Lepo je što čuvaš Bekrovu čast, iako ju je on sam izgubio...
Opravdavajući se, Hidr reče:
– Bekrova deca su i moja deca.
Kakve divne reči, ali šta iza njih stoji?

48
Na kraju je Ibrahim Šaubakši utvrdio da se našao u paklu.
Pred njim pukla nekakva prostrana ravnica, nešto što poprilično
obećava. Međutim, tu je i nekakva nepoznata sila koja stiže iz
Nepoznatog i koja ga nosi na izlokan put. On ne ide zatvorenih očiju
već, štaviše, izoštrenih čula, kao nož britkih, on kuca na vrata užasa.
Naveče je otišao u posetu svojoj sestri Ridvani. Dugo su
razmenjivali nežne reči i obasipali se pažnjom. Međutim, na kraju joj
je morao sve redom ispričati od onoga što ljudi preko svojih jezika u
naselju prevrću. S vidljivim negodovanjem Ridvana ga je slušala da
bi, na kraju, oštro rekla:
– To ljudi oduvek rade i uvek će...
Ibrahim reče:
– Moramo jezike zauzdati!
– I to bez milosti...
Ibrahim dodade lukavo:
– Sve nas je ovo snašlo samo zbog tvoga muža. Odista je ispao
nitkov.
Prevari se Ridvana pa reče:
 – Baš tako... i imam pravo kada tako govorim.
U njemu brdo pretpostavki:
– Na šta misliš?
– Imam pravo da tražim talak.
Ibrahim upita besno:
– Talak?!
– Da. Zašto bi te to ljutilo?
– Žene koje ljudi poštuju to ne čine.
– Naprotiv. To čine samo žene koje poštuju!
– Kako ćeš to opravdati?
– Lepo. Ostavio me je bez sredstava.
Kao da je očekivao takav odgovor upita:
– Da li ćeš, onda, po razvodu imati sredstava?
Osetila je da je malo preterala u iskrenosti, pa na trenutak
zastade, da bi rekla:
– U svakom slučaju, treba da prekinem vezu koja više ništa ne
znači.
Molećivo se obrati:
– Molim te odluči valjano. Jer, to nije nimalo jednostavna
stvar...
– Nikako! Advokat ima drugo mišljenje.
Zbunjeno upita:
– Obratila si se i advokatu?!
Snebivajući se zaćuta. On uskliknu:
– Sramota! I to iza mojih leđa!
– Obraćanje za savet nikome ne može štetu naneti.
– Onda su ljudi u pravu kada pričaju da želiš da dobiješ talak,
kako bi pripremila udaju za Hidra...
– Nek su prokleti!
– Ali to je opasno za našu čast!
 Oštro reče:
– Ja sam čista, nikakva senka ne može pasti na moju čast.
Srdito je gledajući u oči reče:
– Može im se učiniti, a za to imaju sada razloga, da si bila
saučesnik u njegovom zločinu...
– Uvek će biti takvih koji mogu nešto da kažu...
– Ali to je vrlo opasno za nas i potpuno će nam srušiti
dostojanstvo.
Ljutito odgovori:
– Nisam maloletna, Ibrahime!
– Žena je sve do groba maloletna.
Odljutila se i rekla:
– Odložimo razgovor za neko bolje vreme.
Bio je uporan:
– Tu nema odlaganja.
Nervozno odgovori:
– Pusti me, to je moja stvar.
On vrisnu:
– Sada shvatam da si mu bila ortak!
– Zar si zaboravio šta se dogodilo?
– Ali znam priču o Azizovoj ženi...
Ona ljutito odgovori:
– Znaj, ja verujem u sebe.
Ustao je bled i upitao:
– Iskreno mi reci, želiš li da se udaš za Hidra?
– Odbijam optužbu kao što odbijam isleđivanje!
– Užasno je kada se nesreće ne pokušavaju zaustaviti...
Ustala je i ona:
– Zar ženidba nije zakonska veza?
 – Ponekad su ona i telesna ljubav isto!
– Nisam za to čula.
Neočekivano mirno ponovi:
– Dakle, ti ipak nameravaš da se udaš za Hidra?
Udovi su joj drhtali i nije odgovorila. On je bio uporan.
– Nameravaš da se udaš za Hidra! Odista ljudi imaju ponekad
neočekivane porive...
S gorčinom reče:
– Odreci me se, ako želiš možemo i da se odelimo, Ibrahime!
Spokojno prihvati:
– Odelićemo se, Ridvano!
I neočekivano se obruši na nju. Ludački divlje uhvati je
rukama oko vrata i snažno stisnu... Bio je omamljen čudnom
žestinom i potrebom da ubije. Ridvana je branila život nemoćnim
rukama, ne uspevajući ni da krikne i pozove u pomoć. I nada i očaj
koje je u svojoj odbrani koristila bili su uzaludni. Odsjaj stvari lagano
je bledeo.
Telo joj se opušta, predaje, gasi, objavljujući Ništavilo...
 IZGNANIK
Četvrta priča iz Sage o Bednicima

1
Sunce izlazi, sunce zalazi. Svetlost prosijava mrkli mrak,
psalmi odjekuju u dubini noći, Ridvana je iščezla u utrobi zemlje,
Ibrahim završio u tamnici, Bekr nestao u Nepoznatom.
Ubijenu niko nije oplakivao. Ibrahim je zadobio naklonost i
poštovanje, Hidr se zavukao u svoju tugu koju ni sa kim nije mogao
podeliti. Umnožiše se mudrovanja o pokvarenoj prirodi žene,
poslovice o bratinskoj izdaji, kružila su naravoučenija o prokletstvu
porodice Nadži.
Vođstvo im se zaturilo i sjajno i blistavo ruho futuve navuče
na se Atris, da ga nosi sve dok ne napusti ovaj svet. Posle njega dođe
Feleli, njegov najsnažniji pratilac, dok Ašur i Šemsudin, pa čak i
Sulejman, lagano pređoše u karavan legendi.
I eto gde sada najstariji i najdostojniji među njima, Hidr
Sulejmanov Nadži, sedi na stolici u radnji za prodaju žita, postajući
svakim danom sve bogatiji, plaćajući namet Feleliju kada to treba i
potpuno odvojen od preduzetnih dela svojih predaka.
Podigao je novu kuću, izgarao na vaspitanju Ridvana, Safije i
Samaha, dece svoga brata Bekra. U četrdesetoj je, a još je neoženjen,
sahranio je Fathiju, ženu svoga oca i bio svedok smrti šejha Talbe
Kadije pred zavijom, pa šejha naselja Saida Fika i najzad krčmara
Osmana Druzija.
Na kraju se Hidr oženi Dijom Šaukbaši, najmlađom
Ridvaninom sestrom, koja nalikovaše njoj i beše nezaobilazne lepote.
Uskoro mu se pokaza i njena dobrota, čista i jednostavna,
neuobičajena i prostodušna. U domu ona nije igrala skoro nikakvu
ulogu. Nije ni decu rađala. Ne pobrkavši svoju lepotu, već je
ostavivši da bude onakva kakvom ju je priroda obdarila, odnosno ne
doterujući se i ne ulepšavajući. Sve u svemu, Hidr je bio zadovoljan
svojom sudbinom. Druga mu žena ni na pamet nije padala. Okrenuo
se bogobojaznosti u ugodnim delima. Sve je češće provodio noći na
trgu pred zavijom, onako kako to svojevremeno činjaše njegov deda
Ašur Nadži.
Safija se udala za Bekrija, vlasnika zastupništva, Ridvan je
radio u radnji za prodaju žita, kao agent svoga strica, na onom istom
mestu koje je ostalo upražnjeno po odlasku Ibrahima Šaubakšija na
tamnovanje. Kroz posao pokazaše se njegova trgovačka odgovornost,
pouzdanost i sposobnost. Nagoveštavao je blistavu budućnost.
Ali sa Samahom nije bilo tako. Uskoro se pokaza da će s njim
biti mnogo briga i teškoća.

2
Samaha je bio srednjeg rasta, vrlo živahan, snažnih mišica,
izgledao je kao čovek iz naroda, baš onako kao i njegov deda
Sulejman. Međutim, plemenit izgled njegova lica i prozračan ten
podsećali su na njegovu majku Ridvanu.
Obrazovanje je stekao u osnovnoj školi i odlikovaše se
odabranim osobinama kao što su neustrašivost, čast i ponešto od
bogobojaznosti. Međutim, sav se bio predao pustolovnom životu
mladićkoga doba. Posao u radnji nije ga privlačio, niti je za njega
imao smisla. Postao je prijatelj s nekima iz Felelijeve družine. S njima
je provodio besane noći u pušionici opijuma, a povremeno je odlazio
i u pivnicu.
Hidr je zbog toga bio vrlo neraspoložen i često mu je govorio:
– Trebalo bi da se više posvetiš ozbiljnim stvarima...
 Samaha bi ljubopitljivo gledao u svoga brata Ridvana i
odgovarao:
– Nisam, striče, stvoren za trgovinu.
On bi ga neraspoloženo pitao:
– Pa za šta si onda stvoren, Samaho?
Teskobno bi lutao pogledom, pa bi Hidr sam odgovorio:
– Takvom kao što si ti ne dolikuje druženje s futuvama i
zabavljanje s njima.
Samaha upita:
– Striče, a šta su nam bili dedovi?
Hidr je vrlo ozbiljno rekao:
– Bili su prave futuve a ne ucenjivači i haramije. Zato je jedina
naša nada u trgovini i časnom ponašanju!
Hidr je želeo da ga u život i znanja uputi, nošen snažnom
ljubavlju prema njegovoj pokojnoj majci. Kao što ga je, uopšte u
takvim stvarima prema Ridvanu, Safiji i Samahi podsticalo njegovo
neostvareno očinstvo. Ridvana je u njemu ostala samo kao
uspomena ali uspomena koja nije želela da umre.

Ne znavaše Hidr Sulejmanov Nadži da je Samaha, inače,

pristupio Felelijevoj družini. Futuva Feleli je proslavio pristupanje
Nadžijevog unuka, smatrajući to svojom najvećom pobedom u
naselju. Bednici su pak smatrali da je to samo novi i uzgredni
događaj u njihovom nemilosrdno tragičnom životu. Jer, rečeno je,
između onog što je rečeno, daje Bog kadar da i od najčvršćih boraca
načini najpoganije verolomnike, i da je Ašur Verovesnik blagosti,
spasenja i sveobuhvatne Pravde, pojava izuzetna, ona koja se više ne
događa.
Hidr je bio veoma tužan, osećao je gorčinu razočaranja i
težinu poniženja, pa reče sinu svoga brata:
 – Ti, sine, bacaš u prašinu uspomenu na Nadžija, Samarija i
Šaubakšija...
Samaha mu odgovori:
– Striče, glava mi je prepuna nade...
– Šta hoćeš, Samaho, da kažeš?
– Nadžijevo doba će se opet vratiti...
Hidr prestravljen upita:
– Da li te privlači poziv futuve?
Odlučno reče:
– Zašto da ne!
– Ali ti nemaš dovoljno snage...
Nije odstupao:
– Tako se i za Šemsudina mislilo.
– Ali ti nisi Šemsudin!
On reče:
– Kada dođe vreme borbe...
Hidr ga prekide:
– Čuvaj se Felelija! On je lukav kao šejtan. Pazi se da nas ne
upropasti tvoja pustolovina, te da nas baciš u provaliju i propast.
Njegov brat Ridvan mu reče:
– Uzdrži se od svog slavoljublja! Feleli ima stotinu očiju. Stavio
te je pod svoje krilo kako bi te mogao neprestano na oku držati.
Samaha se nasmejao pun sebe, a u očima su mu svetlucali
snovi kao crvenilo sumraka.

4
Te večeri bdeo je Hidr na trgu ispred tekije. Potisnuo je svoju
uznemirenost i strah svoj u blagoslovenoj tami. Podigao je pogled
prema bdijućim zvezdama i dugo ih posmatrao. S dubokim
poštovanjem gledao je u senku staroga bedema. Pomolio se pred
visokim ulazom tekije i tužno pogledao u dvorište. Pozdravio je
senke dudova, prisetio se da se mrtvi nalaze u grobovima a izgubljeni
u Nepoznatom. Prisetio se rasplamsalih osećanja koja ne dolaze iz
matice života, nade koja je iščezla u večnosti. Kao meteor poleteli su
snovi iz ponora tišine, sanjani tron koji stoji iznad svih mogućnosti
Dobra i Zla. I upita:
– Šta skriva sutra? Zašto se samo Ašur razumeo u govor
snova? Obratio je pažnju na psalme koji su se kao pevanje pupavaca
uspinjali k nebu.

5
Hidr je pomišljao na to da oženi Samahu kakvom devojkom iz
priznatog braka. Bio je uveren da ovaj živi poprilično lakomisleno i
da mu nedostaje razuma. Povezivanje s kakvom uvaženom
porodicom može ga navesti na vođenje promišljenog života, a ulazak
u kakvu velelepnu kuću, dobijanje valjanog potomstva i stupanje u
rođački odnos sa uvaženim ljudima može značiti za njega
upoznavanje s novim svetom, što bi pripomoglo da se uveliko
izmeni. U kćeri apotekara Muhameda Bisjunija video je pravu
priliku. Prvo je ovoj stvari ispipao bilo, i kako je i mislio, naišao je na
dobrodošlicu. Pa i više od toga.
Tada on reče Samahi:
– Našao sam ti valjanu priliku.
Samaha upita:
– Zar ne bi trebalo da počnemo od starijeg brata, Ridvana?!
– Ili da počnemo od neukrotivog ždrepca?
Samaha blago, ali odlučno reče:
– Zapravo, striče, ja sam te preduhitrio...
– Zaista?
Mirno posagnu glavom, pa ga Hidr nestrpljivo upita:
 – Koja je to srećnica?
Odgovorio je s izazovnim osmehom na usnama:
– Mahlabija!
Dija se nasmejala glasno, ali njen nevin pogled ništa nije
govorio: da li ju je ova vest obradovala ili oneraspoložila. Ridvan
zbunjeno promrmlja:
– Mahlabija?!
Samaha spokojno dopuni:
– Kćer Kudije Zar Sabahe.
Hidr se namrgodi i lice mu posive. Smejući se, Dija spontano
pljesnu rukama. Hidr upita:
– Zašto si nas ovako kaznio?
Na isti smiren način Samaha reče:
– Striče, volim i tebe, a volim i Mahlabiju!

6
Prvi puta ju je video na kolima, u vreme grobljanskih
praznika. Bila je u majčinoj pratnji. Sa svog mesta, ispred
Šemsudinova pojila, video ju je dok je iskakala iz kola. Crnka, izrazita
crnka, stamena stasa, izrazitih crta lica, čvrsta, nasmejana, vrlo
živahna. Njena ženstvenost nalikovaše šedrvanu. Očas se u njemu
razgoreše nada i strast. Oči im se sretoše u uzajamnom ljubavnom
žaru i seme pade na plodno tle. Rastoči se od njihovih duša vazduh
ispunjen sunčevim zracima i vrelim dahom. Mirisali su palmino
lišće, bosiljak i vruća pogača. Okretao se za njom kao suncokret.
Svuda prisutna smrt ga je uznemiravala i podsticala na to da požuri
pre nego što se predomisli.
U celoj stvari, ipak, nije bilo iznenađenja. Sebe je dobro
poznavao: da su ga izuzetno privlačile crnke. Sve njegove prve
pustolovine završavale su se upravo u zagrljaju takvih žena u tami
Kabva ili razvalini iza pivnice.
 7
Oslonio se samo na sebe. Za raspitivanje je izabrao najgore
ljude. Prvog kojeg je izabrao iznenadio je time što se raspitivao o
Mahlabiji i njenoj majci. Čovek reče:
– Ja ti ne napuštam pivnicu, ali mi vesti o događanjima uvek
uredno pristižu...
Čovek se kao malo prisećao, a potom rekao:
– Devojka se svima dopada, ali ništa rđavo o njoj nisam čuo.
Samaha odahnu i dalje uveren da je svedočenje najgorih ljudi
najpouzdanije. Ali, ipak, nije bio ovim dovoljno uveren pa se obrati i
Ismailu Galjubiju, šejhu zavije. Ovaj mu odgovori:
– Zanimanje majčino je prokleto...
– Ja pitam o kćerki!
Šejh s negodovanjem upita:
– Zašto biraš ženu iz doma po čijim ćoškovima žive ifriti?
Muhamed Tukel, šejh naselja, bio je vrlo jasan:
– Ni trunčica prašine nije pala na kćer!
Samaha reče u sebi:
– Ona je po čuvenju časnija od babe mi, Sanije Samari.

8
Produžio je Samaha prema domu Sabahe Kudije Zar, koji se
nalazio naspram pojila. Isprva je pomislila da je došao kao mušterija.
Onda se priseti Dije hanume Šaubakši pa mu reče:
– Dobro došao, slavni potomče!
Mirno ju je gledao. Miris sudanskog tamjana ispunjavao mu je
nozdrve i omamljivao ga. Očima je ispitivao bubnjeve različitih
oblika, bičeve, sablje i oklope ukrašene bisernim staklićima,
razbacane posvuda između divana i polica. Potom je vratio pogled
prema njenom čvrstom i nabijenom telu, koje je ličilo na vreću
peska. Sabaha reče:
– Na službi sam, gospodine.
Rekao je tiho:
– Nije ono što očekuješ...
– Uvek sam na službi.
Buljeći u izvezenu asuru reče:
– Tražim ruku tvoje kćeri Mahlabije!
Žena se prvo splete. Bilo je to za nju neočekivano. Potom joj
se lice ozari širokim osmehom koji otkri bele i nanizane zube. Ona
odgovori:
– Dobro.
Osmehujući se, on podiže glavu i reče:
– Od Boga tražim blagoslov.
Nekako značajno upita:
– Niko iz porodice nije došao s tobom?
Odgovori zagonetno:
– Uvek sam bio samostalan.
– Zaista? Kakav divan, slobodan čovek!
To ga je ohrabrilo. Ona ponovi:
– Dobro.
Ruke im se sretoše i oni pročitaše suru Fatihu.

9
Hidr je prihvatio Enisu, kćer Muhameda Bejsunija, apotekara,
pa se Ridvan oženi njome i čvrsto stade na svoje noge. Samaha upita
svoga strica:
– Hoćete li doći na moju svadbu?
Ne oklevajući ni časka, Hidr mu odgovori:
– Mi smo jedna porodica i nokat se ne odvaja od mesa!
Samaha odahnu i ode Ridvanu da mu postavi isto pitanje. Ovaj s
oduševljenjem reče:
– Uvek ću biti s tobom!
Ali potisnutu tugu nikada ne možeš uništiti.

10
– Dobro došao, Nadži, gospodaru svih!
Tako ga je pozdravio Feleli, sedeći među svojim najsnažnijim
pomoćnicima u pušionici opijuma. Tako ga je uvek pozdravljao. Ali
on nije balav. Srce mu uvek šapuće da mora biti oprezan. On dobro
oseća da neko neprestano prati svaki njegov pokret, pažljivo čita
njegove poglede i grimase. Oseća da ga posmatraju sa svih strana.
Ali, on nije činio greške. Požurio je prema glavnom mualimu i
smemo ga poljubio u rame, a zatim seo na svoje skromno mesto na
asuri, između pomoćnika.
Samaha smireno reče:
– Došao sam da pozovem mualima i braću na svoju svadbu.
Feleli se zadovoljno nakašlja i obrati Hamudi, svom ličnom
podvodaču:
– Podvrisni, dobri čoveče!
I podvrisnu Hamuda kako ne bi mogla nijedna iskusna žena
učiniti. Feleli reče:
– Neka ti je blagosloveno! A kada ćeš?
– Ako Bog da, idućeg četvrtka.
– Koja je to srećnica rođena u Svetoj noći?!
– Kćer Sabahe Kudije Zar.
Ljudi se spetljaše. Zbunjeno su gledali futuvu. Pri svetlosti
lampe izgledali su kao utvare. Feleli reče:
– Sabaha ima samo jednu kćer!
– Na nju i mislim, mualime.
 U tišini se čulo jedino brborenje vode u nargilama. Tu i tamo
se neko i nakašljao. U gustom dimu sve je izgledalo tako tamno i
zagonetno.
Feleli uskliknu:
– O, Huseine, gospodaru svih mučenika!
I upitno pogleda svoje ljude:
– Zar ne mislite da se ovaj čudni i zagonetni dunjaluk s nama
poigrava?!
Izrečena pouka podstaknu u njima reči divljenja za ovaj
dunjaluk, pa se začuše reči:
– Kakvog dunjaluka!
– Kakvog čuda!
– Za neverovati!
Feleli prijateljski pljesnu po obrazu Hamudu:
– Ti treba da otkriješ istinu potomku slave i časti...
Hamuda se obrati Samahi:
– Zamisli, pre jednoga časa veliki mualim je odlučio da te
izabere za svoga izaslanika koji će zatražiti od Sabahe ruku njene
kćeri za njega.
Samaha je bio zatečen. Kao da se zemlja pod njegovim
nogama otvorila. Video je tamnu utrobu kako je silno zinula da primi
njegov leš, Ni reči nije mogao da izusti.
Zato Feleli reče:
– To je sudbina. Tek što sam se, i to juče, odlučio za ženidbu, a
tebe pre nepunog časa izabrao za svoga izaslanika.
Sada se sve raspetljava: primio ga je u družinu bez probe i
čekao ga u zasedi. Čekao priliku kojom on treba da se iskupi. I, eto,
prilika je stigla u najcrnjem i najsurovijem obliku. Sada se našao na
raskrsnici – između života i smrti. Ili poginuti, ili nestati?!
Feleli pogleda u svoje ljude i progovori:
– Šta da se radi?
 Glasovi se izmešaše:
– Ko prezire sunce na nebu?
– Da li se oko može izdići iznad obrazine?!
– Koliki je srećnik onaj koga mualim za izaslanika izabere!
Hamuda upita:
– Kada ćeš, Samaha, progovoriti?
Dakle, on mora progovoriti. Iskre nevidljivog požara
ispunjavaju pušionicu opijuma. Treba da potone u zemlju, da
pozdravi Ništavilo. Treba da ispije smrtonosni otrov.
I Samaha Sulejmanov Nadži odgovori:
– Čujem i slušam, mualime!

11
Nešto pre ponoći priključio se porodičnoj sedeljci. Stric Hidr
mu reče:
– Dija nam je upravo ispričala san koji je o tebi usnila...
Ništa nije čuo. Enisa, Ridvanova žena mu se obrati:
– Usnila te je kako jašeš mazgu i nemilosrdno je tučeš i šibaš,
a ona se uskopistila i ne mrda...
Ridvan mu reče:
– Snovi žene našega strica, kako znaš, zaslužuju tumačenje.
I Dija se javi:
– On je sada mladoženja, ne uznemiravajte ga...
Samaha konačno istisnu iz sebe nekakav glas. Ridvan ga je
pažljivo posmatrao i neraspoloženo zaključi:
– Samaha, ti se ne možeš prepoznati!
Hidr dodade:
– Već sam to zapazio, ali nisam hteo ništa reći.
Samaha im je ispripovedao priču sa svim njenim
pojedinostima. Kao da se gomila peska sručila na njih, tako su svi
izgledali. Čak se i na lepom Dijinom licu pokaza užas. Hidr procedi:
– Lepo sam te opomenuo...
Ridvan dodade:
– Već samo tvoje prisustvo u družini je dovoljan razlog za
njihov strah. Pa čak ako strah i nije dotakao Felelija, svakako će
jednom morati zateći njegove slavodobitne pomoćnike. Nema
sumnje da se oni usrdno trude da izazovu nesporazum između tebe i
futuve.
Hidr je potvrdio ove reći i dodao:
– Eto, uvukao te je u zamku iz koje nema izlaza, izuzev po
cenu gubitka časti ili života...
Ridvan reče:
– Treba udvostručiti oprez, jer njegove oči mogu da vide i kroz
zidove!
Dija tužno dodade:
– Mazga se ukopala nogama...
Enisa upita:
– Šta si htela reći time?
Međutim, Samaha je duboko ćutao i izgledao nesrećan. Hidr
odlučno i jasno reče:
– Čuvaj se da pomisliš na bilo kakav otpor!

12
U rano jutro ode Samaha domu Kudijinom. U putu je osećao
kako ga prate kao ugalj užarene oči. Sabaha ga poljubi u čelo i reče:
– Još je samo dva dana ostalo do srećnog četvrtka.
Blago se osmehnuo i rekao:
– Dogodile su se neke stvari...
Ljubopitljivo upilji u njega. On, otrežnjen, izreče reč po reč:
 – Ja sam samo izaslanik Felelijev, koji je došao da za njega
potraži ruku tvoje kćeri Mahlabije!
Ove reči projuriše kroz njenu glavu, ne ostavivši nikakvoga
traga. Ponovio je. Zatražio je da dođe Mahlabija i ona stiže. Počeo je
da im sve redom pripoveda dok su ga one zapanjeno i rastrojeno
slušale. Svom težinom se sručila tišina.
Samaha ju je prvi prekinuo:
– To je, prvo, moja kob...
Sabaha poče iz sve snage proklinjati, tako da je Samaha morao
prekinuti:
– Treba da uredimo stvar...
Sabaha reče:
– To je užasno!
Mahlabija ga upita:
– Na šta ciljaš?
Uprkos teškom položaju u kom su se našli, Mahlabija ga je
svojom lepotom silno uzbuđivala. On upita:
– Važno mi je da čujem šta vas dve mislite.
Sabaha ga prekide:
– Sinko moj, ko sme i pomisliti da se suprotstavi Feleliju?
– Da se predamo?
– To je stvarno razumno, a ne šta misle drugi...
Pogledao je Mahlabiju, pa ona reče:
– Prvo nam reci šta ti misliš?
On odlučno izgovori:
– Bez tebe ne mogu!
Užasnuta, Sabaha viknu:
– To je pogibija i propast za moj dom...
Mahlabija reče:
– Ja sam uz tebe.
 Srce mu brže zalupa. Neka čudna i snažna slast prostruja kroz
njegova čula. Sabaha nastavi:
– To je ludost!
Mahlabija predloži:
– Da bežimo...
On odobravajući klimnu glavom, ali Sabaha upita:
– A ja?
– Tebe neće niko dirati.
– Zar misliš da osveta ima razuma?!
– Onda beži s nama.
– Ali ovde mi je rizk...
– Rizk je svuda...
Mahlabija reče:
– Imaćemo dovoljno novca.
Sabaha je još bila nezadovoljna:
– Ah! Ako se dobro promisli, to je velika ludost.
Samaha je već kovao plan kako da udesi smišljeno.

13

Smesta je otišao Feleliju u kafanu, poljubio ga u rame i

radosno rekao:
– Blagosloveno neka ti bude, mualime!
Ovaj ga pažljivo osmatraše a zatim reče:
– Aferim, sine Božjeg zakona!

14
Evo ga kako se šunja kroz tamu Prolaza, između starog
bedema i zidova tekije. Tu je, odavno, sudbina bacila Ašura, bez
imena, bez lika i u pelenama. Ovde gde su se izvijali psalmi koji o
njemu nisu ništa znali, tu gde se prema njemu pružila ruka Milosti
da ga izbavi iz Zaborava. Evo i sada se čuju zvuci psalama kako se u
talasima probijaju kroz tamnu noć.
Stići će i Mahlabija, zaogrnuta tamom, a put će joj osvetljavati
srce opijeno ljubavlju i životom. Dodirnuće se u tom Prolazu, prolazu
večnosti koja zrači raspaljenim i obnovljenim nadama.
On je uzbuđen. Nekoliko puta je savio oko sebe galabiju,
osvrtao se. Osluškivao je da čuje njene korake i sanjao o spasu
odupirući se crnim i zloslutnim mislima. Zakleo se da će žrtvovati
ovcu za duše Prorokove porodice. U pameti mu vaskrsnu primer
njegova strica Hidra, koji je pobegao bio i nestao da bi se vratio kao
gavan. Možda će se i on jednoga dana vratiti, kako bi povratio
Nadžijevo vreme i Zavet.
Feleli je sada, razmišljao je, u dubokom snu. Sanja o.
sutrašnjem veselju, opijen radosnim podvriskivanjem, obećanjima i
osmesima. Sada se, verovatno, šunja i Mahlabija, idući prema njemu
kroz mračni Kabv. Možda sada prolazi trgom, probijajući se kroz
zvuke psalama. Vodi je njeno vrelo i strasno telo, a na put upućuje
njeno usplamtelo srce. Psalmi u ritmu prate otkucaje njezinoga srca,
blagosiljaju je i rasteruju divljinu tame.

15
Odnekuda iz carstva tame dolete krik. Krik između očaja i
strave. Očas se krik otelotvori u sliku žrtve čiju radost guše. On
unezverenim očima gleda prema sjajnom zvezdanom svodu, boreći
se s psalmima koji u talasima prema njemu nadim i koji iščezavaju u
potpunoj i teškoj vaseljenskoj tišini.

16
Kao oparen skočio je Samaha iz svoga skrovišta. Pa to je
Mahlabijin krik i ničiji više! Ne obazirući se na opasnost pojurio je
prema trgu. Do njega, s te strane, dopire topot koraka. Dolaze i
opominju na krv. Na neki način, on oseća, razobličava se tajna.
Između njega i žrtve je desetak štapova i noževa. Beskorisno je prići,
suludo. Zaustavio se. Odstupio je, ali ga noge vuku napred. Na
sredini Prolaza začuo je korake koji su dopirali do njega iz pravca
Groblja. Opkoljen je. To je već smrt. Stari bedem je vrlo visok. Zid
tekije je sav u oštrim komadima stakla. Iz sve snage je skočio i
uhvatio se za zid tekije. Našao se na njegovom vrhu osećajući
nekakvu neobičnu vatru koja mu je buktala u prsima, udovima i
stomaku. Prosto da čovek više to ne izdrži...
Dve družine se sretoše i glasovi zapitaše:
– Gde li je ta zmija?
– Biće da nam je zbrisao prema Mejdanu!
– Nema ga ni tamo...
– Niti u Prolazu.
Bol nemilosrdno para telo i probija se u dušu. Nada nestaje
kao para, smrt izgleda slatka.

17
Oblaci se spuštaju. Vuku se kao magla. U njihovoj utrobi
dremaju zvezde. Duše plešu kao utvare. Vodonosac deli ćupove pune
suza. Ašur Nadži obilazi napušteno naselje. Srce mu se zbog šehida
kida od boli. Nadži se svom žestinom obara na pošast i hvata je za
gušu. Zatim igra pobednički ples. Na trgu se sreće s gospodinom
našim – Hidrom. Došao sam, kaže, da te vodim Lotosu.{10} Držeći se
za ruke idu ponad svetlog, zvezdanog oblaka.
Šemsudin odbija da prihvati starost. Ostavlja je, kao prosjaka,
pred vratima. Na ramenima nosi ulicu koju je izgradio i lagano ide
prema Kabvu. Prosjak ne napušta svoje mesto. Šemsudin igra
pobednički ples. Ali gde je naš gospodin Hidr? Prosjak ne napušta
svoje mesto. Teško tvrdoglavom prosjaku! Ne tiče ga se Sulejmanova
oduzetost, niti ga brinu njegove suze. Gde su nekadašnja čuda, gde
snovi? Krv nestaje iz vena i puni pojilo i ćupove za vodu po
sokacima. Ipak, prosjak se odjednom pokreće i govori: Ašur nije
umro, Ašur će se vratiti pre nego mesec zađe...

18
Prvo što je osetio bio je lagani pokret u očnim kapcima. Kao
dašak svesti.
Gleda kroz izmaglicu: pojavljuju se nekakvi beskrajni duborezi
na baldahinu. O, dragi Bože! Odakle dolazi ovaj šapat? Odakle ove
boje? Zar dunjaluk nije na samrti? Ovo biće je žena – Dija, supruga
njegovog strica Hidra. Ona se savija nad nj im pravdajući se i
šapućući:
– Kako su snovi istiniti...
Hidr se okreće. Evo i njegovog, stričevog prijatnog glasa koji
ponavlja:
– Hvala Bogu...
Evo i uspomena koje ga kao potop prekrivaju. Kako je ovako
krvav dopuzao do svoje kuće, prešao nazubljeni zid tekije? Kako su
oštri i daleki zlatni glasovi tekije! Kao i Mahlabijin krik u utrobi noći.
Kako je poleteo gonjen ogromnom željom za životom i kako je dopro
iza starog bedema, od kog mu je u sećanju ostao samo krvareći naziv.
Jeknuo je iz dubine grudi. Stric mu šanu u uvo:
– Ti si ovde: samo jedna tajna među tolikim tajnama!
Ridvan reče:
– Ako se tajna sazna, nema nam života!
Eto, to je istina koja lica boji stidom i sramotom. Ali, ko je
razotkrio tajnu njegovoga bekstva?

19
 Zdravlje mu se svakodnevno poboljšavalo. Lagano se prisećao
svih pojedinosti: Mahlabija je ubijena, a desetine svedoka su tvrdile
da ju je on, Samaha, doveo na trg a zatim je ubio iz osvete, zato što je
Felelija pretpostavila njemu. Tome je, takođe, bila svedokom i
njezina majka. Žena je, da bi sačuvala sopstveni život, morala tako
govoriti. Eto, on ju je ubio, a potom pobegao. Samaha reče:
– Sirota Sabaha! Morala je izdati našu tajnu! I šta sada valja
činiti?
Nema druge – do pobeći. Kao što je pobegao njegov otac Bekr
i njegova baka Sanija, kao što se skrio Ašur. Nema druge nego da se
oprosti od tekije, Kabva, zavije, ulice i dragih lica. Onako kako se
oprostio od sreće.
Pa upita svoga strica:
– Kako se prema vama ponašaju?
Hidr žalko odgovori:
– S prezrenjem i grubo...
Uzdahnuo je. Međutim, stric mu reče:
– Ovoga puta tvoje bekstvo mora biti tajna koju niko ne može
provaliti!

20

Pristigle su sasvim proverene vesti da je Samaha u odsustvu

osuđen na smrt. Hidr mu reče:
– Bekstvo je, iz više razloga, postalo nužno...
Guši se od gneva zbog zuluma koji mu je učinjen. Hidr
ponovo govori:
– Treba da izdržiš u izgnanstvu petnaest godina. Posle toga
presuda zastareva...
Ridvan mu takođe govori:
– Vlast se trudi da te nađe, tvoji protivnici takođe... Posebno
se čuvaj Hamude, Dagle, Antare i Ferida. Oni su bili glavni svedoci...
 Kada će stati na svoje noge, kada će mu bolovi popustiti, kada
će zaboraviti da nije uspeo da spase Mahlabiju, kada će njegova
osveta stići njegove neprijatelje, kada će i kako izbeći vešala?
Porodica Nadži je veoma trpela zbog toga što su se prema njoj
neprijateljski odnosili. Čak se takvog ponašanja nisu libili ni sirotinja
i Bednici. Bilo je i dečaka koji su blatom gađali Hidra. Opljačkana su
im i kola žita. Poniženi, naveče su se zatvarali u svoje domove. Ipak,
Hidr nije gubio nadu:
– Na kraju će se svi povinovati mađiji novca!

21
S potpunim ozdravljenjem srce mu zakuca novom i svežom
krvi. Počeo je razmišljati o budućnosti i kovati zanimljive planove.
Odista, na putu neće biti radosti, ali neće biti ni poraza. I ponovo u
njegovim dubinama zaigra životna strast, kao i nekakva podsticajna
nada koja ga je nagonila da se pripremi za upornu, tvrdokornu i
dugu borbu.

22
Kada je prešao Nil, poverovao je da je našao nov zavičaj. Lice
mu je bilo skoro sasvim skriveno iza čupave i guste brade, a marama
do očiju zavijena. Sada se on zove Bedr Saidi i po zanimanju je
prodavac datula, sočiva i zeleniša. Živi u jednom podrumu u Bulaku,
i svi ga u okolini znaju po prijatnoj naravi.
Kud god bi išao, šta god bi radio, iz glave mu vešala nisu
izlazila. Ona kao da behu onaj drugi tas njegove zlehude sudbine. Bio
je svestan toga da ga smrt vreba, da mu šejtani idu po tragu. Počeo
je u naročit defter upisivati protekle dane, onako kao što je u drugom
defteru uredno zapisivao svoje trgovačke poslove. Gotovo da mu je
iz sećanja iščezao stari svet, uspomena na porodicu i žitelje naselja,
njegova strasna žudnja da bude futuva, otišli njegova Ijubav i vrele
nade. Ostali su mu samo izgnanstvo, rad i bogobojaznost.
U početku je u Bulaku bio vrlo usamljen. Zaključio je da su
mnoge stvari slične onima u njegovom naselju: tu je ulica, pojilo,
škola, zavija i šejh naselja, ali ne beše nigde Ašura Nadžija. Kod ljudi
nije izazivao naročito zanimanje, jer Bulak beše rečna luka u kojoj su
se svaki dan sretali brojni jedrenjaci i kroz koju su prolazili i u njoj
boravili razni tuđinci. Zato se u njoj odbegli od zakona ne mora
skrivati, niti će u njoj stranac kome smetati. Ali Bulak je i veliko i
razuđeno naselje, naročito kada se uporedi s njegovim, koje je bilo
zabačeno. Neko vreme su u Bulaku proučavali njegov život i pratili
njegove planove. Posmatrali su koliko je u svojim postupcima
spreman da se sveti ili da se pravedno s ljudima odnosi i ophodi.
Tako se veliki sanjar zavukao u malu radnju, sarađujući s
ljudima ljubazno, ali s osećanjem pouzdanja i verovanja da mu Bog
blagonaklono pruža rizk i omogućava da izazovno stoji pred
Nepoznatim.
Jednom mu se obrati šejh naselja:
– Retki su tako dobri ljudi kao ti.
On uljudno odgovori:
– To je samo deo onog što vi pružate...
– Pitam se zašto li si se iz Saide doselio k nama?!
Srce mu zakuca brže, ali spremno odgovori:
– Kako se jedan Saidi može o tome pitati?
Čovek se nasmeja a Bedr Saidi nastavi:
– Moji pradedovi su bili iz Bulaka.
Čovek mu reče, uzimajući od njega veliki zamotuljak različito.
robe:
– Lepo je kada čovek čezne za svojim počecima!

23
Tu je i jedna devojka, drugi razlog za naklonost prema novom
naselju. Po izgledu prava predstavnica naselja. Ime joj je Mehasin,
prodavačica jetre. Ona ima pokretnu radnjicu-tezgu, koja se lako
premešta jer je napravljena od jedne ploče postavljene na stubiće od
palmina drveta, dok su šupljine opletene palminim granama. Nosila
je i prodavala teleću i jagnjeću jetru. Bila je visoka, krupnih udova i
medenog pogleda. Privlačna onoliko koliko gruba i jezičava.
Tuđinac strasno žudi za nečim čime bi zabavio svoju
usamljenost i rasterao pustolinu svoga nespokojnog srca. Zato je
pažljivo prati i bolno zapaža njenu grubost. Ipak, žena je strasna
potreba svakog mladog čoveka. No, uskoro se pronalazi odbranu od
otrovnih jezika i oštrih noktiju. Uostalom, zašto da je ne zatraži – on
je blagosloven.
Odjednom je utvrdio da mu se jetra vrlo dopada. Shvatio je da
se uputio neizvesnim putem, s nepoznatim posledicama. Da tim
putem ide gonjen nekakvom nepoznatom unutrašnjom silom. On
hita na drugi kraj naselja kako bi tamo stigao pre Mehasin i od nje
kupio i čuo:
– Uzmi, uvaženi.
Obradovao bi se ovoj njenoj svojevrsnoj šali i razdraganosti,
što je smatrao i nekom vrstom pozdrava. Strojnošću, krupnim
udovima i tamnom puti podseća ga na nesrećnu pokojnicu,
Mahlabiju. Seća ga na njegovu nemoć da Mahlabiju spase i na tužnu
prošlost i opasnu sadašnjost. Stoga, kad god bi smrt raširila svoju
senku nad njim, on bi se trudio da se još čvršće uhvati za život.
Sa svoje strane, Mehasin je kupovala kod njega sočivo, bob i
zeleniš. Tako su razmenjivali »uzmi, uzvišeni«, »evo ti, uzvišeni«,
»uzmi, gospođice Mehasin«, »uzmi, gospodarice«... Nije se mogao
osloboditi u ophođenju s njom nekakve stidljivosti. Možda je ona u
njegovim zbunjenim pogledima i pročitala mnogo više od onoga što
bi govorio ili činio. Možda je i ona volela njegovo prijatno i odlično
ponašanje.

24
 Za vreme poslepodnevne molitve odluči da je pomene u
razgovoru sa imamom zavije:
– Da li živi sama, moj mula?
– Ne. Živi sa starom i slepom majkom.
– Ima li još koga u porodici?
– Otac joj je u nekakvoj svađi ubijen, a brat je u tamnici.
– Mislim da već ima dvadeset godina. Zašto se nije udala?
Imam zatraži oproštaj za ono što će reći:
– Majka joj je bila na lošem glasu.
– Ali da li je kći?
Šejh ga prekide:
– Bog je najbolji svedok da ni zrnce prašine na nju nije palo...
Njegovi izgledi da kod nje uspe bili su u tome što momci nisu
na nju mnogo obraćali pažnju, pošto tuđinac nije baš za nadmetanje
s drugima. Zatim, on se nadao da će se ženidbom čvršće vezati za
Bulak i da će mu to uvećati poverenje kod ljudi. Ona je, k tome, zbog
takve svoje porodice bila i pouzdanija od drugih devojaka, čiji bi
ukućani svakako poželeli da nešto više znaju o pridošlici. Ali, ipak,
najvažnije od svega beše daju je on od sveg srca voleo.

25
Iskoristio je zato jednu priliku kada je došla u njegov dućan da
pazari. Ohrabren njenom neposrednošću i raspoloženjem usudio se
da je upita:
– Šta bi ti, Mehasin, rekla ako bi te zatražio kakav čovek od
suneta Božjeg i Prorokovog?
Ona ga pažljivo pogleda, okom jasnim i pomalo
podsmešljivim, pa upita:
– Da li ima takve budale?
– Da. Čovek od krvi i mesa, nad kojim Bog bdi.
 Zadovoljno i spokojno razmenjaše dug pogled i pošto je sa
vladala svoje zadovoljstvo, reče:
– Boga mi, brada kao jagnjeća koža!
– Baš tako...
– Pa šta da činim sa tom bradom?
Nasmejavši se, odgovori:
– Brada je moja razbibriga i od nje nikakve štete ne mogu
imati...
Na licu joj se pokaza zadovoljstvo, ali ode bez reči. S dubokom
tugom se prisećao Mahlabije...

26
Objavljena je veridba. Posle mesec dana obavljeno je i
venčanje. Iako mladenci nisu imali rodbine, svadbi se radovao veliki
broj zvanica od suseda i mušterija. Potrošio je Bedr Saidi izdašno, a
svadba je obavljena pod pokroviteljstvom futuvinim, pa je srećno i u
mini završena.
Pripremio je stan od sobe, salona, spavaće sobe, trpezarije i
gostinske sobe. Mehasin i majka joj su u tome takođe, na
dostojanstven način, učestvovale.
Samaha je bio zadovoljan, ali se njegovo raspoloženje pomalo
pomutilo kada je video da će s njima biti i tašta, koja je po ceo dan i
bogovetnu noć sedela u salonu. Bila je stara i slepa, ali su njene fine
crte jasno svedočile o nekadašnjoj zametnoj lepoti. Bila je vrlo
neotesana, lajava jezika. Reči su joj pogađale kao kuršumi. Nije znala
za pažnju čak ni u vreme medenog meseca. Međutim, njegova
zaljubljenost je preko svega prelazila i na sve ružičastim očima
gledala.

27
 Mehasin se sasvim domu predala. Volela je svoga čoveka.
Otkrila je da je gipke naravi, daleko više nego što je to pokazivao,
daje lepši iznutra nego onako kako ga je s ulice znala. Jednom mu
reče:
– Kada bi obrijao bradu, bio bi vrlo lep...
Vrdajući reče:
– Ona je tajna moga uspeha u životu.
Kad li ga preseče tašta, nakašljavši se glasom bezobraznim i
rekavši:
– Upotrebi je kao metlu!
Pošto joj ni senku nije mogao videti, a ni prošlost joj oprostiti,
on se razbesne i oštro na nju viknu:
– Slažem se, ali da prvo tebe njome očistimo...
Raspali se starica i vrisnu:
– Čuvaj se ovoga čoveka! Duša mu je crna...
Pogledao ju je besno. Ubrajao je u onu zlu sudbinu koja ga je
progonila...

28
Čak ni Mehasin nije bila pošteđena od otrovnih staričinih
strela. Ona je odista imala neobičnu narav, svadljivu i zlovoljnu.
Često je govorila kćeri:
– Vi pojedete najbolje zalogaje, a meni dajete otpatke...
Mehasin je odgovarala:
– Jedeš što i mi.
Starija je bila uporna:
– Lažljivice! Ne možeš sakriti miris! Lažljiva si kao i tvoj muž.
I Samaha se naljuti:
– Kakve veze ja imam s tim?
– Ti si glava nesreće.
 – Strpljenje... strpljenje... da dođe sreća!
Starica i dalje viče.
– Sreća?! I u grobu ćeš me pratiti.
– Putevi nam se, u svakom slučaju razilaze.
Ona se nakašlja i reče:
– Kladim se da si u Saidu ubio oca, pa si ovde k nama došao
bežeći od vešala...
Zadrhta od besa, poželevši da joj zdrobi glavu...

29
Međutim, zaista je bio srećan zbog Mehasin. Obasipao ju je
svojom dubokom pažnjom. Ona mu je odgovarala u tome, srećna i
zadovoljna. Od prvog trenutka je shvatio da ona nije poslušna osoba,
već sasvim samosvojna, odlučna i u sebe pouzdana. Njene šale su
ponekad bile vrlo grube. Takođe mu se činilo da je preterivala i u
pažnji koju je sebi posvećivala. Stalno se pirkala, mirisala uljem od
karanfila i izgledalo je da se gotovo iz sujete doteruje. Istina, on joj je
ovo ubrojao u dobre osobine, ali ne bi voleo da to zapazi kakav
tuđinac. Zbog toga izbi između njih i prvo ozbiljno sporenje:
Jednom joj reče:
– Nemoj se tako napirlitana pojavljivati na prozoru!
Ona goropadno odgovori:
– Tako sam se svojevremeno i na ulici pojavljivala...
– Pojavljivala si se kako te je Bog stvorio.
Oštro reče:
– Ali si video kako kažnjavam nepristojne!
Umeša se i starica:
– Zar ti nisam rekla da mu je duša crna?!
On dreknu na nju:
– Za zube svoj prljavi jezik!
 Starica zavrišta:
– Neka nas Bog sačuva od oceubice!
Kipteći od besa, ode i dobaci Mehasini:
– Podstiče te u prljavštini...
Još ljuća starica reče:
– Ne spadam u takve!
– U ovoj stvari od tebe zahtevam potpunu poslušnost!
– Niti sam dete, niti sluškinja!
Strpljenje ga potpuno izdade:
– Izbaciću te kroz prozor!
Tu i Mehasin izgubi razum:
– Baciću te u klozet!
Starica je od zadovoljstva pištala.
– Aferim!
Samaha dreknu:
– Čuvaj se ako ne poslušaš moju zapovest!
Tu se svađa zaustavi, a već sledećeg dana sve je bilo u redu. Te
večeri ona mu saopšti da je u blagoslovenom stanju...

30
Slepa i stara tašta umrla je čudnom smrću.
Pala je kroz prozor salona koji je gledao na svetlarnik. Pršte joj
glava. Bedr Saidi je verovatno imao mnogo sreće pošto se toga časa
nalazio van kuće, u svojoj radnji. Sve se brzo i bez muke sredilo da
staricu u njen grob sahrane. Bedr je za sahranu sve uredio i žalost
napravio, poštujući Mehasin i uvažavajući svoje mesto u naselju.
Uprkos tome, nekakva ga je rana mučila zbog ranijeg neprijateljstva i
pokojnice.
Mehasin je gorko plakala, tako da ju je morao tešiti:
 – Ne plači, trudna si...
Oštro ga prekorevajući, odgovorila je:
– Zar ti, zaista, nije stalo do pokojnice!
Oćutao je, ali ga ona smesta optuži:
– Ne skrivaj svoju radost!
Odupirući se reče:
– Svaka se smrt mora poštovati.
I Mehasin poče da nabraja odlike svoje majke koje se ne
smeju zaboraviti. Majka ju je volela, bez obzira na svoju svadljivu
narav, kao što je nekad obožavala njenog oca. Setila se koliko joj je
majka bila tužna i kako je bila slomljena kad ga u punoj snazi ubiše,
kako je patila kad joj brata na doživotnu robiju osudiše. Od nesreće
majka se predade opijumu i čudnom ponašanju, zbog čega joj docnije
svako zlo pripisaše. Tako je i vid izgubila i još nesrećnija postala.
Činilo joj se da je posebno bila žalosna što je njen zet nije
primećivao.
Mehasin još dodade da je njena majka u mladosti bila među
najlepšim devojkama u Bulaku, da je za supruga izabrala njenog
siromašnog oca, mada se mogla bogato udati za jednog kasapina, kao
i da nikada nije bila osoba prema kojoj bi se trebalo nebrižno
odnositi.
Pratio je Samaha život staričin prisećajući se pri tom svoje
bake Sanije Samari, koja je odbegla s vodonošom ne starijim od
svoga sina, pa se tužno upita gde li je ona sada, šta je vreme od nje
učinilo, a šta s njegovim ocem Bekrom i, uopšte, koliko li samo
prošlost skriva boli i tuge?!

31
Leto je došlo šireći svoj vreli dah. On voli njegov blistavi sjaj i
ne padaju mu teško njegovi pomamni udari. Staviše, on se naslađuje
opuštenim letnjim večerima, voli to godišnje doba zbog bamije,
muluhije, lubenice i dinje, kao i kupanje pri svakom izlasku sunca.
Mehasin je rodila muško. Čovek se tome veoma obradova.
Želeo je da ga nazove Šemsudin, ali se uplašio tog imena, kao da će
mu poneti svu bezbednost i pouzdanost koje je u Bulaku stekao.
Zato se složi s imenom koje odabra Mehasin. Dete dobi ime po
njezinom ocu – Rumana.
Osmeh mu se i bogatstvo udvostručiše. Oko Mehasininih
zapešća namnožiše se zlatne narukvice. Život je tekao bezbrižno.
Dan za danom zapisivao je Samaha u svoj tajni defter lagano
proticanje vremena. Dok bi to činio, uvek bi se prisetio vešala i pitao
se da li mu je, odista, pisan spas. Prisećao se porodice, ljudi iz
naselja. Pitao se šta li je vreme od njih učinilo. Prisećao se svojih
neprijatelja: Felelija, Dagle, Antare, Ferida i Hamude, podvodača. Da
li će jednoga dana stajati nad njihovim glavama kao pobednik? Da li
će u svoje naselje povratiti vreme i zavet Ašura Nadžija, da li će mu
ponovo do ušiju dopirati pojanje psalama?

32
Posle Rumane Mehasin je rodila Kiru i Vehida. Bedr je
dogurao do jednog od najuglednijih ljudi u naselju i ubrajao se medu
najplemenitije. Beše dobio posebno mesto i ljubav kod sirotinje.
Mehasin je i dalje uporno vodila brigu o svojoj lepoti i čistoći.
Materinstvo joj nije uopšte umanjilo ženstvenost niti ljubavni žar.
No, i pored svega, ona se odade hašišu koji joj postade neizbežan
životni pratilac. Prvi put ga je probala iz radoznalosti da bi učinila
društvo svome suprugu, koji je hašiš svake večeri pušio. Tako je
hašiš privuče svojim mekim i proždrljivim prstima i ona mu se
potpuno predade.
Dani su prolazili, godine sledile jedna za drugom i čovek steče
potpuno pouzdanje. Bio je uveren da mu je to sudbina dodelila.
Nestadoše svi njegovi strahovi, ili bi se, barem, tako moglo reći.
 33
Uvuče se u Bulak jedan čudan haber.
Stvoreno je tvrdo prijateljstvo između futuve iz Bulaka i
Felelija! Kao grom iz neba pogodila ga je vest. Iznenada se, činilo mu
se, ispod njegovih nogu otvorila provalija, protresla četiri stuba na
kome stoji ovaj dunjaluk.
Upitao je šejha naselja o tome što se govori, a ovaj mu reče:
– Raduj se! To znači da će obojica futuva udvostručiti svoju
snagu...
Bedr se pretvarao da je srećan, pa šejh nastavi:
– Biće više veselja i noćnih terevenki.
– To se, zaista, očekuje...
– Veruj u to. Razmenjivaće se posete, a to znači pesmu, igru i
opijanje.
Suvih usta Bedr progovori:
– Divno...
U spokojni dom uvukla se nekakva zmijurina. Nikada mu tako
što ne bi na pamet palo. Dugo je mislio da je Nil prepreka koja se ne
može preći. Znači tako: doći će Feleli i njegova dražina. Opustiće se u
naselju, pa će i on biti pozvan na veselje. Nije mu se dalo da dugo
ostane uspravan i da sam drži konop od svojih vešala. Neće moći
više da sakrije istinu o sebi pred prodornim očima. Zato je smislio
šta će i kako će.
Na nekoliko dana pre njihovog dolaska proglasio se bolesnim.
Čak mu je i Mehasin poverovala, pa ode u dućan namesto njega.

34
Te noći se skrio iza kapaka na prozom.
Svet je bio izmenio svoju spoljašnjost. Sve je govorilo
nekakvim čudnim jezikom. Podrugljivost ovaploćena u svetiljkama
kao čarobničino lice. Otpaci nekadašnjeg samopouzdanja bačeni u
đubrišnu jamu, a naselje ustalasano od igre plesačica i plesača. Miris
pečene ribe ispunjava vazduh. Zima je, pa zašto nebo ne prolije kišu?
Gde su munje i gromovi? Gde su žestoki vetrovi? Čuju se def i
flauta. Pršti od klicanja i podvriskivanja. Eto, i povorka prijatelja se
približava. Predvode je rasni razigrani konji, na kojima odzvanja
srebrna oprema. Evo najmrskijih Božjih stvorova: zulumćar, prokleti
i odvratni Feleli, isprepletali ruke on i naš futuva. Osmehuje se i vide
mu se zlatni zubi. Evo i Dagle, Antare, Ferida... Ali gde je Hamuda?
Ubijen? Zatvoren? Umro? Skupili se podlaci. Gde su sudbina i
predodređenje? Zalud se upinješ, zavisti! Oni se udaljavaju, ali
žamor traje. Jedna bučna i šumna noć. Predodređena za nejasne
muke. Noć koja obećava svake vrste zlo. Neka je prorok Izrael
blagosilja. Opasuje je konopce vešala, gube se snovi u njoj. Najmiliji
– Mehasin, Rumana, Kira i Vehid pretvaraju se u senke koje će,
možda, svaki čas iščeznuti. Stiže mrkli mrak. Stiže očaj satirući, stiže
nekakva sveobuhvatna praznina...

35
Vratio se u dućan spreman za kraj. Zatvaranje u kuću ne
pristoji duhu, izaziva strah, užasna je stvar. U kretanju je blagoslov.
Ophođenje s ljudima obnavlja krv i podstiče hrabrost. Neprijatelji su
iščezli. Nestao je Izrael. Ukus života mu je u ustima. Oslanjanje na
Boga okrepljuje dušu. Nada se iznova pojavljuje, a nadahnuće mu
ispunjava svest. Smiri se, Bedre, i ne boj se! Utvrdi se iza svoje brade
i osloni se na Gospodara Pravde.
Ukrepila se njegova duhovna veza sa Mehasin, Rumanom,
Kirom i Vehidom. Tako i sa hranom, pićem, verovanjem i životom.
Čak je i u zimskim oblacima našao nešto podsticajno. Sve odjekuje
veseljem, čak i ljudske psovke. Zažalio je što ne može sinovima da
ispriča nešto o Ašuru i Šemsudinu. Rastu ne znajući ništa o svom
svetom poreklu, o blagoslovenoj blagosti i prijateljstvu Hidrovom.
Kada će Rumana znati da je on Rumana Samahin Nadži?!
 I reče u sebi:
– Raduj se pri svakom izlasku sunca i ne tuguj pri zalasku!

36
Zapisivaše upravo novi dan u svoj tajni defter kad ga nekakvo
unutarnje osećanje nagna da digne glavu. Podiže je i opazi
Muhameda Tevekula, šejha svoga naselja. Bio je vrlo blizu njegove
radnje. Prolazio je i čak bacio hitar pogled na radnju. Samahi se činilo
da će mu srce iz grudi iskočiti. Tresao se od užasa, kao da ga je ko
sekirom mlatnuo. Sve nestade. Da li ga je opazio? Da li ga je
prepoznao?
Gleda ga kako ulazi u radnju šejha iz Bulaka. Pričaju i smeju
se. To je smrt. Koliko bi njegov šejh bio srećan da pruži usluge
policiji. Koliko bi bio srećan da čestita Feleliju što su ga uhapsili. Eto,
da ga nije opazio na vreme, svašta bi mu se moglo dogoditi. Bulak se,
u svakom slučaju, predao neprijateljima i za njega postaje opasno
mesto.
Ubrzo se raširi haber da Muhamed Tevekul želi da se orodi s
trgovcem galanterijske robe. Možda je stigao u pratnji Felelinoj, pa
ga oči tako dovedoše novoj ženi. Sa stanovnicima Bulaka dogodiće se
ono isto što se dogodilo sa žiteljima Huseina. Bulak više nije
bezbedno utočište.
Da, Bulak više nije bezbedno utočište...

37
Zagledajući ga, Mehasin reče:
– Nešto ti je na duši!?
Deca su već spavala. Obigravala je oko njega onako mirisna i
draga, pa se načas zaboravi i reče:
– Mnogo šta....
 U glasu mu je osetila brigu i upitala:
– Trgovina?
Neraspoloženo procedi:
– Trgovina cveta, ali moram najedan dug put...
– U Saidu?
– Možda...
– Ali zašto?
Pravio se da nije čuo pitanje, pa reče:
– Potrajaće nekoliko godina...
– Nekoliko godina?! Povedi nas sa sobom...
– To želim, ali je nemoguće...
Ona utonu u mračnu sumnju, a on završi misao:
– Na put prognanog, a ne trgovački!
– Prognan?!
Tužno uzdahnu:
– Ispričaću ti, Mehasino, priču o izmučenom izgnaniku...

38
Oprosti se čovek od žene i dece i u cik zore oprezno napusti
dom.
Ujutru rano već je bila u dućanu Mehasin. Vodila je novi život.
Bila je tužna i nesrećna, pritisnuta tajnom koju je čula. Mučila se
između sumnje i uverenja da se zaista sve tako zbilo kako joj je muž
ispripovedao. Znači, sve ove godine on ju je obmanjivao! Možda zato
ima i opravdanja, ali ju je, činjenica je, obmanjivao. Pa da li je, na
posletku, bio i sada iskren ili ju je samo još više obmanuo?
Prođe pokraj nje šejh naselja i upita je za muža, zašto je ostao
u kući. Ona neraspoloženo odgovori:
– Otputovao je u Saidu.
 Čovek se začudi:
– Juče smo se sreli i ne reče mi ništa!
Ona slegnu ramenima:
– Otputovao je!
– To je čovek izuzetne energije... Ali ti ne izgledaš, hanumo
Mehasino, kao obično!
– Dobro sam, gospodine...
– Kada će se vratiti?
Za časak zaćuta, pa čovek oprezno upita:
– Je li otišao po drugu ženu?
Odlučno odgovori:
– Ne.
– Da li će dugo ostati?
– Nekoliko godina, gospodine.
– O, čuda!
– Moja sudbina.
– Ali ti nešto kriješ!?
Neuverljivo odgovori:
– Ništa ne krijem.
Čovek ode dobacivši:
Nema mira za ljude iz Saide!

39
Razmetnu šejh naselja ovaj haber tako da za njega saznade i
Muhamed Tevekul, koji mu gost beše. I začudo, gost pokaza veliko
zanimanje za vest, te upita:
– Da li je to onaj čova iz Saide, s bradom?
Šejh naselja Bulak odgovori potvrdno.
Tu ti Muhamed Tevekul zatvori oči i poče razmišljati.
 40
Za manje od jednog časa naselje se treslo od vojničkog koraka.
Vojnici, pod komandom jednog oficira, silom upadoše u dom Bedra
Saidija. U dućan su provalili pod komandom agenta Hilmije Abdula
Basita.
Ljudi kao mravi potekoše ka mestu događaja.
Hilmija Abdul Basit grubo upita Mehasin:
– Gde je Samaha Sulejmanov Nadži?
Odgovorila je odlučno:
– Nikoga ne znam pod tim imenom.
– Zaista? A gde je Bedr Saidi?
– Ne znam.
– Lažljivice!
– Ne psuj, agentu! Šta hoćete od jednog poštenog čoveka?
– Pošten? Da li ti znaš da je od vešala utekao?
– Bože me sačuvaj! Pa celo ga naselje poznaje!
Viknuo je:
– Hajde ispred mene u policiju!
Zavriskala je:
– Imam troje dece... Nema ko da ih pripazi. Šta hoćete od
mene?

41
Pretražiše dućan i kuću. Podrobno obaviše istragu sa Mehasin
i pustiše je. Vest protutnja kroz naselje kao vatra. Ljudi su bili
potpuno pometeni.
– Bedr Saidi?!
– Bradonja?!
– Dobrotvor?!
 – Ubica, pobegao od vešala?!
– Samo ga je njegova pokojna tašta mogla otkriti! Mada su
oboje, kako se vidi, loši ljudi...

42
Navika i običaj oduvek crpu iz čuda svoj duh i svoje
obnavljanje. Mehasin je dala decu u školu. Posle škole dovodila ih je
u dućan, ili ih je ostavljala pred vratima kako bi joj bili na oku. Beše
veoma tužna zbog svoga muža, zbog svoje hude sudbine. No, i pored
toga što je bila veoma ljuta na njega, bila je svesna toga da joj je on
ostavio uspešnu trgovinu, od koje se moglo živeti.
Još od one hajke, agent Hilmija Abdul Basit nije propuštao
priliku da prođe kroz naselje i sedne u šejhovoj radnji iz koje je
mogao pratiti njen dućan. Zar je još prati?! Ona oseća njegove
poglede, smetaju joj njegovi dolasci, ali se pravi da ga ne zapaža. Bio
je čovek krupan i neotesan. Visok, široka lica, sitnih očiju i mesnata
nosa. Brkovi mu kao četka. Odvratan izgled! Izgled koji ne može
ostati u prijatnom sećanju. On je, nesumnjivo, prati, pa šta misli?
Prođe kraj njenog dućana, pa baci nekakav čudan pogled koji izaziva
brojna pitanja. Ili pak sedne u dućanu šejha naselja i bezobrazno i
bestidno gleda ovamo. Bila je spremna za borbu onoliko koliko je bila
spremna i da sve sazna.
Jednom se zaustavio pred dućanom. Približio se na korak.
Ona se zamisli, a on se osmehnu i upita:
– Da li, zaista, veruješ u nevinost svoga muža?
Ne podižući pogled, ona odgovori:
– Ja mu verujem.
Produži, izrekavši poučnim tonom:
– Čak i kada se ubici namakne konopac na vrat, on će uporno
tvrditi da je nevin!
 43
Jednoga dana, opazivši Muhameda Tevekula, šejha naselja,
ona ga pozva u svoj dućan. Dočekala ga je s poštovanjem i rekla:
– Možda su ti poznate teškoće s kojima se borim?
Čovek ljubazno odgovori:
– Neka ti Bog pomogne!
– Ali ti jedini znaš istinu.
– Istinu?!
– Mislim na optužbe...
Tevekul prijateljski reče:
– Ne znam više od onog što je pokazala istraga.
– Ali on mi se zakleo da je nevin.
– Utvrđeno je da je ubio devojku i pobegao.
Mehasin je očajno uzdahnula, a zatim rekla:
– Ispričaj mi štogod o porodici moga supruga...
Osmehnuvši se Muhamed Tevekul otpoče:
– Oni su iz jedne stare porodice Bednika, koji su oduvek davali
futuve i o kojima pripovedaju priče koje podsećaju na bajke.
Međutim, ja ne verujem uobrazilji ljudi našeg naselja. Jer, oni veruju
da je dobro počelo i završilo negde u nejasnoj i tamnoj prošlosti, jer
ne razlikuju Istinu od Tlapnje, jer misle osećanjima, a ne glavama,
sude o stvarima kroz svoju nesreću i veruju da su anđeli nekad
napustili nebesa kako bi čuvali ovog ili onog od njihovih predaka...
– Da li je i Feleli od njih?
– Ma, ne. Njihovo vreme je, barem što se tiče zvanja futuve,
prošlo. Nijedan među njima više ne razmišlja o tome. Oni su danas
većinom siromasi ili zanatlije, ali tvoj muž pripada bogatoj porodici,
jedinoj među njima. Njegov stric, mualim Hidr, je uticajan trgovac,
kao i njegov brat Ridvan. Da li, možda, hoćeš da im daš decu?
Prekide ga:
 – Ne! Ne dam ih i niko mi nije potreban. Pitala sam te jedino
stoga da saznam ono što treba znati...
– Jednoga dana će ih, možda, potražiti.
Mehasin odlučno reče:
– Paziću ih dok god budem mogla...
Šejh naselja ustade govoreći:
– Nek ti pomogne Bog!

44
Postade Hilmija Abdul Basit Mehasinin mušterija. Da li je to
samo deo njegovog plana, da bi je bolje mogao nadzirati? Ali, čemu
lagati sebe?! Ovi proždirući pogledi ne govore da je reč o praćenju. Pa
zar u njenom životu ičega ima što bi zasluživalo praćenje?! A on kruži
oko nje kao orao i zagleda je strasno i ljubavno se osmehujući.
Nekakva zapretenost kao da govori o njegovim tajnim namerama.
Ona to nagonski oseća, ali se pravi da ništa ne zapaža. Pritiska je
nekakvo neprijatno osećanje, ali se kloni da donese kakvu odluku.
Zato je svakim danom sve zabrinutija za budućnost.
Jednom prilikom joj reče:
– Bog mu oprostio!
Upitno pogleda u njega, mada je znala na koga cilja. On
produži:
– Ostavio te samu s decom...
Nije ni reč progovorila, pa on nastavi:
– Pa čak ako mu je spas i zapisan, opet ćeš morati da čekaš još
osam godina.
Razmišljala je. On samouvereno reče:
– Ali mu spas nije zapisan!
Tužno progovori:
– Bog je na strani potlačenih!
 Bio je uporan:
– Za života nisam čuo da je neki ubica uspeo da umakne
vešalima!

45
Prolazili su dani. Teški i jedan drugom slični. Pritisnuli je rad i
teskoba. Muči je što više nema kraj sebe onog koji joj je ispunjavao
život. Naišla je na veliku teškoću u obezbeđivanju robe za dućan, pa
je i prihod opao, mada ga je i dalje bilo za život sasvim dovoljno.
Počela je da okrivljuje Samahu za ono što joj se događa i da mu
prigovara kad god bi je počela mučiti usamljenost. Rumana, Kira i
Vehid su veći deo vremena provodili na ulici, živeći tako bez
nadzora. Jednom prilikom ju je zbog toga čak i šejh naselja
opomenuo:
– Deca su izložena zlu, hanumo Mehasino!
Neraspoloženo odgovori:
– Šta da radim? Još su mali da bi radili u dućanu.
– Zar nije bolje da izuče kakav zanat, makar i zato da bi ih s
ulice uklonila?
Razmislivši, reče:
– Kako da ih dam na milost ljudima u koje nemam
poverenja..?
Gnev i nemir joj se povećaše.

46
Hilmija Abdula Basit se i dalje vrteo oko nje. Jednom joj se
brižno obrati:
– Žao mi te je, hanumo Mehasino!
– Jaka sam i uspešna.
– Ali nisi slobodna!
 – Šta hoćeš reći?
– Zavisiš od konopa za vešala....
Promislivši, reče:
– Ja sam zadovoljna.
– Ne, ti se moraš osloboditi, za svoje dobro i za dobro svoje
dece.
Šta on želi ovim reći? Ali on produži:
– U tvojim uslovima druga bi tražila talak!
Nadmoćno se nasmejala, pa on reče:
– Zatražiće te kakav čovek na mestu, pošto si pravi biser...
I ostavi dućan kako ne bi čuo odgovor koji mu, možda, ne bi
bio po volji.

47
Samo što je otišao, začu krik koji kao oluja ošinu njeno
zabrinuto srce. Izbezumljena je izletela iz dućana i opazi Vehida kako
se valja u prašini, dok su nekakvi dečaci kao bez duše bežali. Vehid je
bio sav u krvi. Mehasin, uzbuđena, nije obratila pažnju na
prestupnike već je kukajući iz sve snage podigla sina. A kada je
ugledala njegovo krvavo lice groznim glasom je kriknula:
– Dete je bez oka!

48
Nagomilali se oblaci briga, iz kojih rominjaju očaj i
uznemirenost. Nespokojstvo se uvuklo u svaki budžak. Kao duga
pokazaše se jasno sve spletke koje su se šapatom prenosile.

49
 Pred dućanom se zaustaviše kola. Mehasin ustade da ih vidi.
Iz kola izađoše nekakav sredovečan čovek i mladić. Važno su hodali
u abajama od kamilje dlake. Opaziše je i sredovečni joj se obrati:
– Hanuma Mehasin?
Ona potvrdno odgovori, pa sredovečni nastavi:
– Ja sam Hidr Sulejmanov Nadži, stric tvoga muža Samahe, a
ovo je njegov brat Ridvan.
Srce joj je burno zakucalo. Dala im je dve stolice, ali srce samo
što ne iskoči. Ona procedi:
– Dobro došli... počastvovali ste me.
Hidr reče:
– Trebalo je da se ranije upoznamo, ali smo tek juče saznali...
– Shvatam vas...
Htela je još da kaže da je mnogo toga o njima saznala, ali je
odmah odustala od toga. Hidr produži:
– Drago nam je, kao porodici tvoga muža, što smo te upoznali
i radovaće nas da ti se nađemo na pomoći...
– Zaslužujete, mualime Hidre, jedno veliko hvala.
Ridvan dodade:
– Naše poverenje u Boga je veliko i mora se otkriti i ko je
zulum učinio i ko je zulumom pritisnut...
– Samaha mi je sve ispričao. Ali kako može dokazati svoju
nevinost?
Hidr odgovori žalobno:
– Žrtvovaćemo se zarad toga!
Ridvan upita:
– A gde su deca?
– U školi.
Boja lica joj se promeni i ona dodade:
– Najmlađi je izgubio oko u svađi s decom...
 Preko Hidrovog i Ridvanovog lica prede senka. Hidr reče:
– Nije ti lako, Mehasino.
– Nisam slaba žena, ali to je moja sudbina.
Hidr je shvatio šta hoće da kaže. Ipak, on upita:
– Šta misliš da preduzmeš za sutra?
– Pa, da rade u dućanu.
Hidr se obazre i pogleda po dućanu. Ona nastavi:
– Hvala Bogu, rizka ima.
Blago predloži:
– Možda je kod nas prilika bolja...
Pomalo neprijateljski odgovori:
– Ne želim da se od njih odvojim.
Ovoga puta on beše jasniji:
– Nećemo navaljivati ali, razmisli, zar to nije zulum sprečiti ih
da žive bolje?!
Počela je da gricka nokte. Razmišljala je, a čovek produži:
– Nećemo navaljivati...
Ridvan dodade:
– Molim te da našu posetu shvatiš samo kao priliku da se
upoznamo i jedno drugom ljubav izrazimo.
A Hidr završi:
– I znaj da nisi sama. Mi smo, takođe, tvoja porodica. Razmisli
malo o tome što sam ti predložio. Dođi s njima, ako hoćeš, i ostani,
ili ih ostavi kod nas, ili ih zadrži u svom krilu. U svakom slučaju,
ključ je u tvojim rukama.

50
Tek što zaminu zvonjava kola, kad se pojavi u dućanu Hilmija
Abdul Basit. Radoznalo je upita:
 – Šta gospoda hoće?
Nije bivalo nimalo neobično da se u razgovoru pošali s njim.
Prošlo je vreme kada je bila podozriva i oprezna. Postao je Abdul
Basit nešto svakodnevno u njenom životu. Čak ni njegova ružnoća
nije više bila neobična i zastrašujuća. Zato mu sve i iskreno
ispripoveda, onako kako ju je mučilo. On je prekide:
– Zdravorazumski je...
– Da pustim decu?
– Ne, već da ih pošalješ u srećniji život.
– Ti ne poznaješ majčinsko srce!
– Pravo materinstvo je u žrtvovanju.
Lukavo reče:
– Možda bi razumnije bilo da odem s njima?
On se uzbudi:
– Bože sačuvaj!
– Ali oni su, takođe, moja porodica!
– Ipak, ti si za njih tuđa. Ti si iz Bulaka, a oni iz Huseina. Ovde
te poštuju i uvažavaju.
I zagleda joj se u sitne, pronicljive oči. Potom promrmlja:
– Tu je neko ko te ljubi više nego svoj vid...

51
Ništa nije večito kao kretanje. Ono je bol i radovanje. A kada
ponovo prolista, kada nikne cvet, kada sazri plod, brišu se sećanja na
zimska cvokotanja i brideću hladnoću.

52
Sve što se događa je obično i ne mogu ga prezreti ni običaj ni
vera. Čvrsta kora obavila se oko slatkog ploda Milosti kao da je sama
kora indusovog oraha. Pa tako pređoše Rumana, Kira i Vehid iz
Bulaka u Husein, u dom Hidra Nadžija. Dečaci nisu bili svesni toga
šta se to od njih traži, pa su briznuli u plač. I Mehasin je gorko lila
suze. Međutim, za naselje svoju odluku da preda decu protumačila je
pričom da joj je porodica Nadži zapretila sudom. Iskreno je tugovala
za decom, ali je tražila opravdanje za svoje ponašanje. Dušom su joj
strujala nekakva oprečna osećanja, koja su izgledala kao kajsija –
gorka koštica a slatko meso. Tu se još mešalo i osećanje delimičnog
zadovoljstva pošto, žrtvujući se da dalje živi bez njih, ona im
istovremeno otvara vrata sreće i blagostanja. Osim toga, još uvek je
razmišljala o tome koliko može verovati Samahi, da li vredi čekati ga,
ili se predati spontanom životu, poštovati zakone sredine ili se
prepustiti nagonima. Zato je sebe ubedila da je ona samo jedna
slabašna žena i da tako treba da se ponaša, kako bi u naselju sačuvala
svoj dobar glas. U njenim razmišljanjima podržavali su je šejh zavije i
šejh naselja, kao i mnogi susedi. Govorili su joj:
– Nema tu sreće ako je čovek odan ubici...
– Nije dobro da mlada i lepa žena nema muža.
Da li se može lako zaboraviti šta su sve pripisali njenoj
pokojnoj majci? Ipak, ženidbu s policijskim agentom odobravala je
većina žitelja naselja.
Eto, tako je Mehasin predala svoje sinove Samahinoj porodici
i tako je došla do talaka od odbeglog ubice Samahe.

53
Venčanje s policijskim agentom Hilmijom Abdulom Basitom
proteklo je u opštem odobravanju i radosti. Ostala je u svom stanu
ali ga je obnovila. Produžila je da radi u dućanu kako bi sačuvala
samostalnost i poštovanje kao treća žena tog čoveka. Ipak, naišla je
na jednu teškoću, baš sada kad je trebalo, posle Samahe, da vodi
ljubav sa Hilmijom Abdulom Basitom. No, novi čovek obično uspeva
da izbriše sećanje na nekadašnjeg, a naročito ako se pokaže da on
ima i određene dobre osobine. Zato je ona, kako je vreme prolazilo,
sve više volela Hilmiju i na kraju mu počela rađati. Isprva nije
odustajala od redovnih poseta koje je činila Rumani, Kiri i Vehidu u
Hidrovoj kući. Tamo su je svi dočekivali sa dobrodošlicom i
poštovanjem, a deca i s velikom ljubavlju. Zapazila je da se brzo
prilagođavaju i navikavaju i da već izgledaju sasvim drugačiji, mada
svoju majku nisu zaboravljali. Nisu zaboravljali ni mesta gde su se
igrali, ni svoje vrsnike, pa ni oca, koji je već tako dugo bio odsutan.
Međutim, kako je sve češće rađala sve je ređe u posete
odlazila. Mimo njenog očekivanja, one su čak postale i vrlo retke, pa
deca počeše njoj dolaziti. Abdul Basit ih je dočekivao hladno, te je
veza između nje i dece sve više slabila i, na kraju, sve je to počelo da
liči na porodični razlaz i rastanak.
Eto, čak i takvu tvrđavu kao što je naše srce, neumitno ruši i
osvaja vreme, koje teče između blagosti i surovosti.

54
Abdul Basit je svoj novac samo trošio dok je trajao medeni
mesec. Kada je on prošao on se obrati Mehasini otvoreno i pomalo
grubo:
– Ti si mogućna, a ja siromašan. Zar ispomaganje nije
uobičajena stvar među supružnicima?
Uzaludno se suprotstavljala njegovom stavu i navodila mu da
se time unižava njihova ljubav. Ništa nije vredelo i svako je ostao pri
svome, tvrdoglavo i uporno. Pobedio je, posle svega, Abdul Basit koji
je počeo, po potrebi, da pozajmljuje od nje. Dugovi su rasli i bivali
sve veći, a izgledi da ih vrati sve manji. Zbog toga su među njima sve
češće izbijale svađe koje su, ponekad, bile vrlo oštre, pa čak i tučom
završavale. No, život je tekao dalje, donoseći posle psovanja i
pesničenja talase milovanja, uzdaha i nadanja. Novorođenče je
sustizalo novorođenče, i sve tako dok ih Mehasin nije šestoro rodila.
I jedina stvar koje se vreme nije dotaklo bila je njena strasna potreba
da sačuva svoju ženstvenost i lepotu.
 55
Dani prolaze. Život raste i grana se a na vidiku se sudbine
gomilaju.

56
Samaha Bekrov Nadži je vodio težak život. Pomno je
osluškivao kako škripa dolapa vremena lagano i potmulo odjekuje za
njim. Čovek se u čekanju veoma pati, pa kako li je tek onom koji celi
život provede u čekanju? Otprve je odlučio da menja mesta boravka.
Radio je kao putujući trgovac, obilazeći prerušen sela, sa zavojem
preko levog oka, kao da ga je izgubio. I dalje je strpljivo zapisivao u
svoj tajni defter dane koji su proticali, kao i godine koje su punila
njegova deca – Rumana, Kira i Vehid. Kada ne bi trgovao, stalno je
mislio na svoju porodicu. A posle svega, pre sna, tešio se maštanjima
o obećanom danu, danu spasenja od vešala i povratka porodici.
Sanjao je o danu kada će se vratiti u svoje naselje sa štapom
osvetnikom i kada će tamu sadašnjosti zameniti Nadžijevim
Zavetom i nezamenljivom pravdom. Ponekad bi ga spopadala
neodoljiva želja da se preobuče u ženske haljine i poseti svoje, ali bi
se, potom, brzo prizvao k sebi, tešeći se da mora još malo, još malo
izdržati i da zbog onoga što se čeka vredi biti strpljiv.
Živeo je sam ili, bolje reći, s nekakvim senkama koje su ga
neumorno pratile kud god bi krenuo. S njima je, ponekad, nemušto
razgovarao, ili toliko glasno da su čuli jedino Praznina, drveće i Nil.
Snivao je sve redom, ali mu se uvek činilo da su najlepša snoviđenja
ona u kojima bi sretao strica Hidra. Čudilo ga je što mu od tih
mnogih snoviđenja malo šta u pameti ostaje, ali mu je zato uredno
na srce padala nekakva neobična težina, a tuga se na dušu
navaljivala. Bila je tu i nada, makar i nejasna. Vraćao bi se Hidru i
govorio:
– On mi u san dolazi samo dobro naveštavajući.
Da bi potom dodavao:
 – Nijedan bol nije bez razloga. Jednoga dana mora prosijati
svetlost...
Istina je, iako je sve izgubio, nije izgubio hrabrost niti mu je
snaga iskopnila. Možda je sada čak bio hrabriji i snažniji. Ipak, šta li
je dunjaluk od Mehasine i dece učinio? Kada se vrati jednoga dana,
utvrdiće da su već ljudi i da rade u dućanu. Prvo će ga gledati
zbunjeno, a onda... Bio je uveren da nije iz njihovog sećanja još
ishlapio.
I kad god bi koju godinu za sobom ostavio, uzdahnuo bi:
– Eto, planina se udaljava!

57
Poslednja godina bila je po mukama najteža. Svakim danom
muke su bivale sve veće. Pokušava da se uhvati za strpljenje, miluje
ga nežno, preklinje strasno neka mu omogući da ostane čvrst do
poslednjeg minuta. Nema odstupanja, žestoko se odupire boli.
Pokušava da utekne, posvećujući se svakodnevnim brigama.
Međutim, misli se žestoko odupiru tome, ludo i tvrdoglavo želeći da
se vrate u moćnu maticu vremena. Misli su neodoljivo uporne da iz
časka pređu u Vreme i trajanje, kada prestaje svako kretanje i ostaje
samo večna patnja.

58
Ostao mu beše samo još jedan dan: sutra ujutro sve će se
završiti. Odmah ujutro odjuriće da radi, kako bi sve zaboravio. No,
on nije kadar da radi. Ništa više ne postoji i nikuda se više ne može –
do u prošlost. Tako se njegova rešenost kao od šale raspršila. Glasno,
kao da iz glasnog govorenja crpe nekakvu nepoznatu snagu, on se
zaklinje Bitku:
– Ovde ću zanoćiti, a sutra se vraćam domu!
No, strpljenje se uroti protiv njega, podsmehnu se njegovoj
reči. Udovi mu obamreše: nema rada, nema jela, nema pića i sna.
Nemo i nemoćno pratio je pljosnati disk kako se kreće po
nebu. I poslednja kap strpljenja je isparila: noć mora provesti u
svome domu, među svojima.
Pojurio je ka svojoj želji.

59
Mehasin začu nekakvo lako kucanje na vratima.
Deca su već zaspala na dušecima u salonu, a ona se bila
udesila i spremila za spavanje.
Ko li to kuca u ponoć?
Ispod vrata zapazila je nekakvu senku i upitala:
– Ko je?
Gurnuo je vrata i na nju se sručio. Pre nego što je stigla
kriknuti zalepio joj je žestoko usne. Spojiše se u jedno biće pod
svetlošću svetiljke smeštene u niši. On odvoji usne od njenih i
pritisnu ih dlanom govoreći:
– Ja sam, Samaha, Mehasino! Vratio se Samaha...
Potom skide dlan sa njenih usana, a ona poče zbunjeno da
bulji u njegovo lice prikriveno bradom i brkovima.
– Vratio se Samaha, da ti smiri dušu. Svršeno je s mukama! I
dalje je bila zbunjena, pa on nastavi:
– Isteklo je vreme... ostalo je još samo nekoliko časova pa da
presuda više ne važi. Izdalo me strpljenje...
I tu se pojavio Hilmija Abdul Basit. Stajao je na vratima s
prakljačom u rukama i govorio:
– Došao sam da te uhapsim... Predaj se!
Za Samahu je Basitova pojava bila kao udarac posred čela.
Promrmljao je:
– Ko je ovaj?! Čovek u tvojoj sobi! Šta to znači, Mehasino?
Mehasin je nemo gledala u čoveka. Progutala je pljuvačku i rekla:
– To je moj muž!
I pokazavši rukom na decu koju nije zapazio, ona dopuni:
– Otac ovih...
Podigao je ruku i lupio se po čelu. Osećao je da mu zemlja
izmiče pod nogama i zausti:
– Zaista?! Tvoj muž?! Ovako nešto nisam mogao ni zamisliti!
Abdul Basit zavitla prakljačom:
– Predaj se! Ja sam policijski agent.
– Stvarno?!
I poče neobuzdano da se smeje. Abdul Basit kriknu:
– Ako se budeš odupirao, rascopaću ti glavu!
Mehasin se okrete Hilmiji:
– Pusti ga da ode...
On joj se obrati zapovedničkim glasom:
– Zovi ljude kroz prozor!
Samaha jurnu prema jednom detetu i uhvati ga za vrat. Dete
je vriskalo i on reče:
– Pazi! Ni pokreta, ni glasa! Inače je dete mrtvo!
Mehasin vrisnu.
– Pusti mi dete, zločinče!
– Ni pokreta, ni glasa! Ne napadaj ranjenu zmiju!
– Ostavi dete!
– On će biti dotle dobro dok sam i ja dobro...
Mehasin potraži spas:
– Rumana, Kira i Vehid su kod tvoga strica.
On protrese glavom rekavši:
– U redu, ali teško onom ko pomisli da me može odvesti na
vešala!
 Mehasin se molećivo obratila svom suprugu:
– Pusti ga da ide.
Popuštajući joj, Abdul Basit reče:
– Pa neka ide do đavola!
– Prvo baci prakljaču!
Abdul Basit baci prakljaču, a Mehasin potrča prema Samahi i
uze dete. Abdul Basit hitro ponovo zgrabi prakljaču i baci je na
Samahu. Ona ga samo okrznu, pogodivši ga u vrh turbana. Sada
Samaha dohvati prakljaču pa se obori na čoveka i udari ga po vratu.
Ovaj se bez svesti sruči na pod.
Samaha je u jednom skoku napustio kuću dok su za njim
pristizali Mehasinini krici. Kada je izašao na ulicu, opazio je da su
neke noćobdije već bile krenule prema glasu koji je dozivao u pomoć.
Samaha je svom snagom poleteo prema putu koji je vodio k Nilu.
Otpoče nova hajka, ali on ipak pre stiže, uskoči u neki čamac, dohvati
veslo i krete od obale.
Kad je bio nasred reke, dopre do njega jedan, ne nepoznat
glas. Bio je to šejh naselja, koji ga je dozivao:
– Predaj se, Samaha! Ubio si Hilmiju Abdulu Basita,
policijskog agenta...

60
Gledajući u Samahu Hidr Sulejmanov Nadži kriknu:
– Samaha! Najzad...
Čvrsto se zagrliše, a potom Hidr kliknu:
– Kako sam dugo snivao o ovome času! Neka je hvala Bogu,
gospodaru dvaju svetova! Pusti me da probudim Ridvana...
Ali ga Samaha zgrabi za ruku i promrmlja:
– Deca?
– Čekaj do jutra. Prvo moraš obrijati bradu...
 Samaha uporan prošaputa:
– Deca?

61
Primakao se posteljama koje su stajale jedna kraj druge.
Gledao je u lica koja su bila utonula u nepoznatu dolinu snova. Usta
su im bila poluotvorena i sve mu to izgleda kao kakva nepatvorena i
van vremena slika. Crte dečaštva prošarane su vrelim dahom
muževnosti, izniklo seme u čijim se nedrima krije neizvesna
budućnost bogata oprečnostima.
Iz očiju mu je izbijala čežnja pomešana sa suzama. Iz njegove
utrobe kao vreli izvor provali strast, zadrhtaše mu udovi i on zarida.
Pritisnuo je brkove i bradu rukom da bi oslobodio usne, ali
mu Hidr šapnu u uvo:
– Bojim se da se ne prestrave...
On ih lako i milo poljubi u obraze, pažljivo prateći njihove brze
i nepredvidljive pokrete. Zatim se ponovo povrati u dužni oprez i
nekadašnju tugu.

62

Hidr mu se obrati: – Treba da spavaš.

On odmahnu glavom:
– Nema se vremena za spavanje...
– Ali ti si, Samaha, vrlo umoran.
– Preda mnom je umor bez kraja...
I Hidr poče da mu priča o tome kako je pre dve godine umro
Feleli, kako je na njegovo mesto došao Fasahani, o smrti Degle i
Hamude, o zatvaranju Antare i Ferida. Samaha ga je jedva slušao.
Stavio je ruku na njegovo rame:
– Striče, mene i dalje progone!
 Uznemiren, Hidr upita:
– Zar nije istekla važnost presude?
Uzdahnuvši on odgovori:
– Jeste, ali sam maločas bio prinuđen da ubijem...

63
Na putu ka svom novom skrovištu zaustavio se na trgu pred
tekijom. Evo ga kako se ispunjava mirisom i dahom naselja, ali gde je
ona nekadanja omamljenost?! Koliko je samo sanjao o ovom
trenutku, o tome da nanovo u njemu zadamara život, da budu
kažnjeni podlaci i raširi se duh Zaveta?! Šta je noć nego početak
jednog novog i dugog putovanja u svetu mučenja i progona? Vratiće
se, ako se ikada vrati, kao šejh, kao starac bez snage...
Produžio je prema Prolazu dok su u čarobnoj noći glasovi
pojali strasno.
 PLEMENITI KIRA
Peta priča iz Sage o Bednicima

1
Iznenadni povratak Samahe Bekrovog Nadžija i njegov još brži
nestanak izazvali su žestok potres u porodici Nadži i među
Bednicima. Deca su, ipak, bila toga pošteđena, jer su spavala i kada
je došao i kada je otišao. On je u njima živeo samo kao nekakvo
nejasno sećanje, onako kao i njihova majka iz Bulaka. U naselju se
mnogo pričalo o njegovoj nesrećnoj sudbini da bi se, na kraju, oko
nje isplele brojne legende i pouke.

2
Priključiše se Rumana, Kira i Vehid radu u dućanu kod svoga
strica Ridvana i strica njihovog oca, Hidra. Do naselja je dopro glas
koji je govorio da policijski agent Hilmija Abdul Basit nije umro,
kako su to neki pretpostavljali, već da je zadobio samo laki udarac od
kog je ubrzo i prezdravio. Nastavio je da služi vlasti i ucenjuje
Mehasin. Sada je već svima bilo jasno da je Samaha uzalud pobegao,
pa su ga stoga još više žalili. Kada je za sve ovo i Hidr čuo, on se
podiže da ga potraži. Zbog njega je uložio veliki trud u Načelstvu,
zbog njega je pregovarao sa futuvom Fasahanijem, kome je čak i
udvostručio plaćanje nameta i obećao dobru nagradu ako pronađe
njegovog sinovca. Takvu nagradu je bio obećao i svakom drugom ko
pronađe Samahu.
 Njegov trud je izazvao sumnju kod Fasahanija, pogotovo kada
ga pomoćnici podsetiše da se Samaha zanimao za položaj futuve.
Ovo saznanje veoma je oneraspoložilo Hidra, a sa njim gavane i
uglednike u naselju.
Naselje nije znalo kako se to dogodilo, ali jednog dana dobrog
čoveka Hidra pronađoše, sasvim slučajno, teško ranjena u sokaku
Kebabdži, gde je bio na nekakvoj sedeljci, zbog koje je i okasnio do
iza pola noći. Nije bilo pomoći da se čovek spase, pa Hidr ispusti
dušu dva dana posle nesrećnog događaja. I mada su ljudska srca
žarko žudila za tim da se pronađu zločinci, zločin se pripisa
nekakvom neznancu, a Hidr iščeznu iz ovog sveta kao zrno peska.

3
Kao od zemljotresa tresla se porodica Nadži zbog ubistva
njenog najuvaženijeg člana. Smatrali su da je ova smrt kraj krajeva
svih poniženja koja im je sudbina dodelila. Uprkos tome, oni se
predadoše sudbini, smatrajući da su nemoćni, mada se Vehid,
najmlađi Samahin sin, bio veoma naljutio spominjući čak i osvetu.
Besan, on reče:
– Ubica našega strica se raduje i ime mu je Fasahani!
Zatim gorko upita:
– Da li je Ašur Nadži mogao da pretpostavi ovakav kraj svojih
potomaka?
Slično njemu bila je uzbuđena i Dija, Hidrova udovica.
Međutim, ona se uzbuđivala na svoj osoben, blag način. I ona se bila
sasvim predala Nepoznatom. Izdvojila se iz lagodnog života, pristala
samo na jezik stvari i ptica, potraživši zaštitu od bolnog handžara
tuge u osami snova. Postala je šejha. San je jedino njeno viđenje,
findžan jedini prozor, a nekakvo tajno prorokovanje njen jedini život.
Zavolela je belu galabiju, zelenu maramu, bakarni pribor za pušenje.
U sumraku se teturala između trga i Mejdana, odbacujući za sobom
mirisni dim i sva predana tišini. Za njom je išla sluškinja, koja ju je
pažljivo pratila.
Futuvini ljudi su se podsmevali, govoreći:
– To je kazna za one koji sanjaju da budu futuve!
Bolelo je Samahu ovakvo njeno ponašanje, kao što je vređalo
Ridvana i suprugu mu Enisu i sestru Safiju. No, tu nije bilo pomoći.
Čak joj se i ljutica Vehid jednom obratio:
– Kuću svoju, ženo moga strica, dom svoj čuvaj! Poštuj
uspomenu na našeg strica Hidra.
Odsutno ga je pogledala i rekla:
– Sanjala sam kako jašeš zelenog skakavca...
Vehid zaćuta, a ona ga zapita:
– Zar ne znaš šta to znači?! Oćutao je, ali ona sama odgovori:
– Uzalud ti život!

4
Vehid je ljutito probio zid opreza i bezbednosti. Kako je
užasno dosadno u radnji, kako je on daleko od Rumane i Kire. Zar
šejha nije rekla kako mu je uzaludno dat život?! Pa, da li je, onda,
kadar da stane i postoji?
Bio je srednjeg rasta ali snažan i, uprkos tome što je bio ćorav,
beše naočit. U poređenju s Fasahanijem izgledao je kao mačka
naspram jagnjeta. Nije se do sada ni u kakvu pustolovinu otisnuo, ali
je mnogo patio zbog nečeg nejasnog i sumornog u grudima. Davno
još rekao mu je njegov stric Ridvan:
– Čuvaj se uobrazilje i maštarija, a više pazi na posao!
Davno mu je rekla njegova tetka Safija:
– Ne potcenjuj Dijine snove!
Odstupio je od porodičnog puta i uprkos razlici u godinama
poveravao se šejhu naselja, Muhamedu Tevekulu. Često je s njim
provodio noći u pušionici Sanadiki, a svraćajući, s vremena na vreme
u pivnicu, izgradio je srdačnu vezu s krčmarom Abu Takijom.
Posedovao je mladalački žar i skrivenu želju da se preda raspusnom
životu, ali je, ipak, svakog petka uredno išao na molitvu, tako da mu
je šejh Ismail Kalbubi jednom prilikom rekao:
– Da li je Bog još gde načinio da u jednom srcu tako složno
žive pivnica i zavija?!
Vehid gorko upita:
– A zar ti ne vidiš ubicu kako se raduje, dok se nevin muči u
tuđini?

5
I na kraju jedne teške noći usnio je dug san. Video je sebe na
trgu pred tekijom, iako sebe uopšte nije mogao ubrojati među one
koji obožavaju psalme. Priđe mu nekakav derviš, koji mu reče:
– Vrhovni šejh te obaveštava da je svet stvoren juče ujutro.
Opijen neizmernom srećom, Vehid mu poverova. Nosili su ga
u ukrašenoj nosiljci, koja se probijala kroz naselje, između dva reda
muškaraca i žena. Video je svoju majku Mehasin koja mu je
dovikivala:
– Podigni se!
Pa se nosiljka uzdiže s njim. Vetar ga je nosio prema Heli, a
Crvena planina je buljila u njega. Nesvesno je upitao:
– Gde je On?
S planinskih strana spustio se nekakav div i rekao:
– Spusti se u središte Spasenja!
A on mu se samouvereno obrati:
– Ti si Ašur!
Ovaj ga uze za ruku i pomaza je rekavši:
– Ovo je mađija!
 6
Kada se probudio, Vehid oseti da je pun neobičnog
nadahnuća. Snaga mu nadošla, kipe dobra volja i pobednički žar. Bio
je sasvim uveren da je spreman za čuda. Činilo mu se da ga ništa ne
može pozlediti.
Pustio je da ga ponese vetar. Obukao se i smesta uputio
prema kafani u kojoj je sedeo Fasahani. Ušao je, pogledao ga oštro i
rekao:
– Zločinče, izazivam te!
Futuva lagano podiže svoje otežale kapke. Pomislio je da je
dečko poludeo. U svakom slučaju, preostaje mu da nadmoćno poželi
dobrodošlicu jednom laviću iz porodice Nadži. Upita ga:
– Da nisi pijan, trabunjalo?
Vehid mu pljunu u lice.
Fasahani skoči. Ljudi se okupiše.
Vehid se nije kolebao. Jurnuo je na futuvu i udario ga svom
snagom. Udario ga je onom omađijanom rukom i to za vrat. Čovek
odstupi, a potom, kao proštac pade na leđa. Vehid zgrabi štap i
raspali ga po kolenima tako da ovaj ostade potpuno ukočen. Zajedno
s jednim od Fasahanijevih pratilaca on navali na futuvinu dražinu
takvom žestinom i snagom da se svi zaprepastiše.
Sunce nije uspelo zaći, a Vehid Samahin postade novi futuva
naselja.

7
Kao oluja iznenađenje se sručilo na naselje. Srca Bednika
zakucaše nanovo nadom. Uzmutiše se misli gavana, uhvatio ih strah.
Porodica Nadži je snivala sjajni tron. Vehid je produžio da živi san
koji je usnio i da stvara čuda omađijanom rukom, počeo da veruje u
pobedu koja mu omogućava da se suprotstavi smrti. Ubrzo je osetio
toplotu nade koja je prema njemu strujala i hladan strah koji je oko
njega kružio. Ali on je odlučio da izabere temeljitost i mudrost, da
stvari pusti da idu uobičajenim tokom. Pokušao je jedino da
pomogne Bednicima.
Jednom ga upita stric Ridvan:
– Kada ćeš ostvariti san svog iščezlog oca?
Odgovorio je oprezno:
– Moram to činiti postupno, jer će mi se, inače, lako uzda iz
ruku izvući.
– To je već politika, a ne junaštvo, sine moga brata!
Tajanstveno odgovori:
– Bog je milostiv prema onima koji poznaju svoju snagu!
Ali Ridvan nije gubio nadu, mada je Vehid i dalje čekao i
oklevao. Svakim danom je sve više uživao u vođstvu, blaženstvu
bogatstva, laskanju gavana. Lagano se prepuštao iskušenju
otpadništva. U njemu je bila sve izraženija sklonost ka isticanju
samog sebe. Sve su tanji snovi o junaštvu i Zavetu. Počeo je i da
podiže zasebnu kuću za sebe, sve više uživajući u prijatnom i
ugodnom životu, sve češće provodeći vreme u pivnici i pušionici.
Toliko je ove stvari revnosno činio, da to izađe na videlo, te jednom
prilikom Ridvan reče svojoj supruzi Enisi:
– Zar ne bi bilo bolje kada bi podlac bio neko van našega
doma?
Bednici se prisetiše kako je stradao Sulejman Nadži, pa
zaključiše da se u porodici Nadži jedino zlo nasleđuje. To je Kiru
veoma zabolelo, ali ne manje i njegova strica Ridvana. Rumana pak
reče:
– Treba biti zadovoljan što se moć vratila u porodicu Nadži!
Rumana je prilično ličio Vehidu u sklonosti svojoj prema
lagodnom životu i preziranju Zaveta starog Nadžija. Ali, Vehid se
nije zaustavljao: dao je sebi nadimak »gospodar otkrovenja«, mada
su ga Bednici potajno nazivali »ćora«. Ipak, imao je i jednu dobru
stranu: svestan svojih strasti, nije se ženio, već se okružio, kao nekad
mamelučki vladari, lepim i zdravim mladićima.
Tako se ustoličilo vođstvo futuve Vehida Ćore.

8
Umorila se duša Ridvanova. Posao ga je počeo zamarati mada
još nije imao četrdeset godina. Čelo bi mu se brzo hladnim znojem
orosilo a dunjaluk u očima pomračio. Skupila se u njemu teška tuga
zbog nesrećnog kraja njegova brata Samahe i nepravednog ponašanja
Vehidovog. Stoga on odluči da ostavi trgovinu i da se povuče u
osamu i preda ispunjenju verskih dužnosti. Tako je napustio radnju
ostavivši je Rumani i Kiri.

9
Zauzeše Rumana i Kira kancelariju. Rade zajedno na istom
poslu, a duše im tako različite. Kira je bio naočit, a iz očiju mu zračila
nekakva privlačna snaga. Od majke Mehasin nasledio je nežne crte i
otmeno držanje, stekavši uz to, tokom vremena, i uglađeno
ponašanje i čestitost. Kao da pred tobom stoji Šemsudin u svoj lepoti
i očaravajućem izgledu. Jedino što Kira ne raspolagaše
Šemsudinovom snagom. Rumana je pak bio nizak rastom, temeljan i
podsećaše na bure kakvo. Beše tamnoput, oštrih crta, grub i
neuglađen. Kira je bio sposobniji u stvarima upravljanja i trgovine,
srdačniji od njega u ophođenju. Radnici su ga voleli zbog njegovih
vrlina i velikodušnosti.
Rumana je odlazio zajedno sa svojim bratom Vehidom u
pušionicu opijuma i strasno se predavao pustolovnom životu. A kada
bi se opjanio, zavidno i podrugljivo za sve bi svoga brata Kiru
osuđivao.
Jednom reče Kiri:
– Ti rasipaš svoj imetak da bi njime kupio ljubav radnika. U
čemu je tu mudrost?
 Kira mu na to odgovori:
– Ljubav nije trgovina!
– Pa, onda, šta je?
Nasmeja se podrugljivo i reče:
– Ti si samo lukav...
Mada je Kira bio jednu godinu mlađi od Rumane, smatrao je
sebe odgovornim za brata, pa i za Vehida. A ovoj dvojici teško je
padalo njegovo uzorno ponašanje, tako da se čak jednom prilikom
Vehid naljuti i reče mu:
– Ne zaboravi da smo došli iz Bednika i da smo postali
gospoda od sirotinje! Pa, zar srca imaš da mi nešto zakineš od ove
lepote?
Kira oštro odgovori:
– Samo zbog tebe smo izgubili nekadašnji ugled.
Više se nije mogao suzdržati:
– Ne verujem u bajke!
Kira podrugljivo upita:
– Zar ti nisi »gospodar otkrovenja«?
Ostavio ga je ljut.
Takođe je vređalo Kiru Rumanino lakoumno ponašanje, pa i
njemu jednoga dana reče:
– Oženi se! Učini nam to...
Rumana mu ljutito odgovori:
– Ti si mi brat, mlađi godinu dana od mene, i ne pokušavaj da
mi uzmeš slobodu!
Oneraspoložio se Ridvan zbog nesloge među braćom, pa se
obrati Kiri:
– Važno bi mi bilo da živite kao složna braća.
Njegova tetka Safija dodade:
– Već dovoljno imamo rana. Nećeš promeniti svet...
 Eto, tako to beše. A šejha Dija se svake večeri i dalje teturala
idući i vraćajući se iz svoje pušionice i šapatom dozivajući
Nepoznato, očiju punih suza...

10
Noć. Kira se vraćao domu kada mu se u mraku ispreči neka
starica:
– Dobro veče, mualime Kiro!
Začuđen, odgovori joj na pozdrav. Ona reče:
– Neko te čeka na trgu kod tekije...
U njemu buknu radoznalost pa upita:
– Ko?
– Aziza, kći mualima Ismaila Benana, trgovca kafom!

11
Pošao je za staricom. Probijali su se kroz gustu pomrčinu
Kabva dok ne izađoše na trg obasjan zvezdama. Beše leto i osećao se
prijatan, blag povetarac i čuli se tanani psalmi, koji su ispunjavali
prostor. Starica ga je vodila prema jednoj senci koja je stajala pod
starim bedemom. Osoba mu je bila potpuno nepoznata. Pošto muk
potraja, on se ohrabri i prošapta:
– U službi sam, hanumo.
Do njega dopre mio i uzbuđen glas, koji izreče:
– Hvala ti...
A potom nastavi molećivo:
– Nemoj zlo pomisliti o meni!
– Bože sačuvaj!
I ponovo se nad njima nadvi tišina. Shvatio je da prikuplja
izgubljenu hrabrost. Međutim, sve su ga misli bile izdale i preostade
mu samo besmislena rečenica:
– Slušam te... pažljivo slušam.
Bila je sva uzbuđena:
– Tvoj ugled je kao ruža... Samo jedna reč, pa neka Bog
pomogne da se ona izgovori...
– Vrlo te pažljivo slušam.
– Tvoj brat Rumana...
Glas se prekinu kao da ga je neko zagušio. Srce mu zalupa,
misli poleteše, a onda tama. Promrmlja:
– Moj brat Rumana?!
Izgledalo je da dalje ne može govoriti. Istina se pokazivala kao
kakva buba koja gamiže u mraku. Tu starica zašapta:
– Obećao joj je da se oženi...
– Tako!
Starica nastavi:
– Ako obećanje ne ispuni odmah, imamo pravo da ga ubijemo!
Dve spodobe se udaljiše, dok mu je oko ušiju zujao prigušen i
gorki plač...

12

Večerao je sa svojim stricem Ridvanom i ženom mu Enisom.

Dija nije napuštala svoje krilo doma, Rumana je, po običaju, skitao.
Stric mu reče:
– Ne izgledaš kao obično.
Ovaj procedi:
– Dobro sam.
Enisa reče:
– Tako mi Huseina, nisi kao obično!
Kako da otpočne? Pomislio je da im sve iznese i razjasni. Tako
je pomislio dok se vraćao s trga. Sada pak odstupa. Snage nema, a i
oprezan je. Zar mu devojka nije odala tajnu koju treba da sačuva?
Treba da porazgovara s Rumanom, mada mu je sve to vrlo odvratno.

13
Dom je spavao, ali on nije. Rumana se vratio pre zore. Nešto
pre zore.
Zapazio je da su mu oči crvene, a kapci otežali od pića.
Odmah je shvatio koliko je, u stvari, njegov zadatak težak. Nije znao
šta da uradi, kako da postupi: da li da odmah otpočne razgovor, ili da
ostavi za kasnije. Ali, on ujutro mora rano u radnju, a Rumana će
tada, svakako, još spavati. Smatrao je da i njegova knjigovodstvena
soba u radnji nije mnogo povoljna za neki docniji razgovor. Rumana
upita:
– Šta te je probudilo?
Otišao je s njim u njegovu sobu. Mladić se opruži na divanu i
oprezno upita:
– Jutarnja molitva?
Pravio se da nije zapazio njegov podrugljiv glas, pa nežno
reče:
– Imam s tobom važan razgovor, pa te molim, Rumano, da me
saslušaš mila srca.
– Zaista?
– Baš tako.
Nekako podmuklo dodade:
– Pod jednim uslovom: da razgovor ne bude o moralnim
pitanjima.
– Ništa se u životu ne može odvojiti od morala.
Tvrdoglavo odbi:
– Neću da čujem.
 – Budi strpljiv! Nije što misliš. Ta stvar se, u svakom slučaju,
više tiče tebe nego mene i ne može se nikako zaobići...
– Baš sam radoznao.
Nežno je položio ruku na njegovo rame i prošapta:
– U vezi je sa Azizom...
Rumana zatrese glavom kao da je kamenom kakvim pogođen
i procedi:
– Aziza?!
– Kći Ismaila Benana.
– Ništa ne razumem. Šta hoćeš reći?
On odgovori istovremeno i nežno i grubo:
– Moraš se njome oženiti. Odmah!
Skinuo je maramu s glave, maknuo grubo bratovljevu ruku s
ramena i oštro rekao:
– Nema sramote, gde je tu sramota? Kako te je pronašla?
– Nije važno. Važno je da sprečimo nesreću.
Reče podrugljivo:
– Nesreća je samo u tvojoj glavi...
– Uveren sam da sve može izaći na nesreću.
Dureći se, Rumana odvrati:
– Ne dolazi u obzir. Nema za to nade...
– Zašto ne? Nema sumnje da ti se bila dopala. Zatim, imaj u
vidu da joj je otac ugledan čovek, na dobrom glasu!
Hladno odgovori:
– Nemam vere u onog ko se predaje.
– Kako god bilo, treba biti neustrašiv.
– Kakva neustrašivost?! To prezirem...
Skoro je preklinjao:
– Traži se samo obrazina, a ti posle čini kako te volja...
Zbunjeno odmahnu glavom i reče:
 – Postoji jedna prepreka.
– Koja?
– Ljubav između mene i njene sestre Raife!
Brižno reče:
– Ne možeš jednu uništiti, a potom se drugom oženiti!
On nešto nejasno promrmlja, pa Kira produži:
– Možda si Raifu već obavestio o nesreći?
– Ona sve zna!
– I slaže se s tobom?
Potvrdno klimnu glavom, pa Kira nastavi:
– Ona je, brate, zaista zla!
– Ona je kao i ja: ne voli onu koja se predaje!
– Ali ona je njena sestra!
Zlobno reče:
– Nema prave mržnje do one između braće i sestara!
Kira se uplašio, zatim naljutio i uskliknuo:
– Smesta da si se oženio njome!
Izazovno je ustao i pošao:
– Ako si zaista tako milostiv, što se ne oženiš ti njome!

14
Kiše padaju, kao da je sama Vaseljena protočila. Zvezde
padalice zasijaju, a potom iščeznu. Drveće se za zemlju čvrsto
prihvatilo, i ne može da poleti. Ptice kruže po svome nahođenju, a
potom se sklanjaju u svoja gnezda među granama. Niko ne zna
koliko se radi toga pati i boluje, boluje onako strasno kao kada se
oblaci sudaraju i nebo trešti gromovima.
Kira je o svojoj brizi dugo razmišljao. Za sebe reče da ne treba
da očajava jer je sve dao od sebe. Istina, nije mogao da stvari reši
onako kako je hteo. On i dalje čuje Azizino dozivanje u pomoć, koje
se ponavlja s pojanjem psalama. Dozivanje veliko kao stari bedem.
Njen gorki plač vije se oko njegovih ušiju. On je odgovoran. I
porodi1ca Nadži. Čak i Ašur koji je činio čuda. Ne sme se sleći
ramenima i otići. Vuče ga nekakva snažna sila, ne može on biti
slobodniji od ptice, zvezde padalice i kiše. Vuče ga prema središtu
mučenja i trpljenja, prema paklu sila koje se spore a koje ne mogu
jedna drugu savladati.

15

Obrati se svome stricu Ridvanu:

– Odlučio sam da ispunim polovinu svog obećanja.
Čovek se nasmeja i reče:
– Rumana te je pretekao u tome pre jednog časa!
Srce mu brže zalupa u nadi da će ga Bog na pravi put izvesti,
pa upita:
– Koga, striče!
– Raifu, kćer Ismaila Benana!
Bio je razočaran i zaćuta. Ridvan ga upita:
– A ti?
Na usnama mu se pojavi blagi osmeh, koji je pokazivao
čuđenje:
– Zaista čudan slučaj! Zamisli, striče, ja hoću njenu sestru
Azizu!
Ridvan se gromoglasno nasmeja:
– Neka vam Bog oboma da blagoslov. Ja sam zaista srećan, jer
Ismail Benan je cenjen sused i trgovac na koga se čovek može
osloniti.

16
 Nije se mogao smiriti, mada je rešio bio svoju veliku brigu.
Jednostavno, sa zadovoljstvom su se mešali neraspoloženje i
odbojnost, kao što se mešaju čista kiša i prljavo blato. Veoma je bio
neraspoložen zato što Rumana i Raifa znaju sve. Zbog toga se čak i
plašio da se može dogoditi da Aziza ne prihvati njegovu milosrdnu
ruku, što ih sve može baciti u nesreću. Međutim, dođe dobrovesnik i
čisto, vrelo sečivo zari se u meso sve do moždine. Stvar se pospeši
na način koji je sve zbunio i izazvao mnoge šale.

17

Udadoše se Aziza i Raifa za Kiru i Rumanu na istom veselju.

Beše to svadba kojoj se celo naselje divilo. Na svadbenom veselju
Kira vide dve sestre prvi put u životu. Zbunila ga je njihova sličnost.
Izgledale su kao bliznakinje. Osrednji rast, osrednje pune, koža kao
svetlo vino, tamne oči, vrlo skladne crte. Trudio se da pronađe kakvu
razliku među njima, i gotovo pobednički zaključi da ih je pronašao.
Naime, Aziza je imala nešto punije usne i podbradak i bila je nešto
starija. Međutim, sve je to bilo gotovo beznačajno naspram velike
razlike koja je postojala u načinu na koji su gledale oko sebe. Azizin
pogled je bio čvrst, miran i spokojan, dok je Raifin bio neraspoložen i
hitar kao munja, kao da neprestano nešto istražuje u očima drugih.
Ubrzo je u srcu počeo osećati strah od njenih pronicljivih očiju. Ona
nije ni pokušala da sakrije pogled. I možda je on bio jedini koji je to
shvatio. Aziza je sve vreme gledala u svoje bele cipele, ukrašene
atlasom i perlama. On zaključi u sebi da je ona nesrećna mlada, kao
što je i on nesrećan mladoženja, što će im, možda, olakšati da
donesu očekivanu odluku.
Odveo ju je u za njih određeno krilo doma, uz zvuke tapana i
pesme, i pitao se šta je to učinio od sebe.

18
Kada je ostao nasamo s njom, zapazio je da je potpuno
rastrojena. Nije se usuđivala da ga pogleda, niti da načini jedan
pokret. Ona stoji bez časti i poštovanja, žrtva njegovoga milosrđa.
Verovatno je tako mislila, ali on je bio nežan prema njoj. Čak je pod
utiskom njene čarobne i tužne lepote bio još nežniji. Međutim, nije
zaboravljao da je njeno srce zabravljeno, da se ona ne oseća nimalo
lagodno i da joj, verovatno, venčane halje liče na zatvoreničko odelo.
Sve ovo mu je načas proletelo kroz glavu. Šta bi trebalo sada da
kaže? Tog časa nežan glas dopire do njega:
– Hvala ti!
Još je bio nežniji:
– Žao mi je...
– Osećam šta sve moraš da podnosiš...
Da bi je utešio reče:
– Ali tebi je teže.
– U svakom slučaju, ja sam pogrešila.
Kakav je to razgovor u prvoj bračnoj noći? Nijedno od njih
dvoje nema snage da se pokrene. Ona još ni svadbeni veo nije
skinula s glave. On se, konačno, usudio da je pogleda u lice, dok je
ona svoj pogled još uvek odsutno krila. Još više ga je uzbudila njena
lepota, tako da priznade u sebi da bi je svakako snažno zgrabio kada
se sve ovo ne bi događalo u tako neobičnim okolnostima. Mimo reče:
– Pod mojim krovom niko te neće primorati da činiš nešto što
ne želiš.
Vatreno reče:
– Verujem tvome poštenju, ali...
Načas je zastala, pa nastavila:
... ali ti tvrdim da je od moje prošlosti ostala samo bolna
uspomena.
Šta to znači? Na koga misli? Zar ne shvata veličinu njegove
žrtve? Kada će joj moći sve iskreno reći? Kada će prestati da ga muči
njena moćna ženstvenost? Pravio se da ne čuje šta je rekla:
– Čudim se tvojoj sestri! Ona nije manje zla od moga brata.
 Ona podsmešljivo reče:
– Divno pristaju jedno drugom.
– A vas dve?
– Uopšte se ne trpimo.
– Ali zašto?
– Zato što želi sve da prisvoji: i nadmoć i ljubav. No, ja sam
bila uspešnija, pa je ona mislila da me roditelji više vole. Počela je da
mi zavidi, pa i da me mrzi. Ona je užasna...
– I moj brat je užasan...
Zatim produži:
– Ali ti si...
I zaćuta, a ona odlučno reče:
– Sve je gotovo, ja sam progledala!
Gospode! Vidi se da nije svega svesna, ali je iskrena. Da li? Da,
iskrena je. Koliko to vredi? Pitanje odista teško. On se boji njene
lepote i privlačnosti i slabost njegove duše je veća od snage njene
ženstvenosti. Najzad se ona odlučila da podigne pogled i oči im se
prvi put sretoše. Sveća se lagano topi u srebrnom svećnjaku.
Predajući se, upita ga:
– Želim da znam o čemu razmišljaš?
Kakva užasna topla letnja noć. Ćuti. Ona se javi:
– Smatraš da ti ne odgovaram.
Hitro odgovori:
– Iskrena si, roda dobroga i uvažena.
– Hvala ti. Cenim tvoja osećanja. Ali ona nisu dovoljna za
život...
On se muči, odupire se izazovu. Ipak, pita je:
–A šta ti misliš?
Ohrabrena odgovori vatreno:
– Ja sam slobodna. Potpuno slobodna i sve zavisi od tebe.
 Bio je iskren:
– Teško mi je da zaboravim da si tražila da se udaš za njega!
Ona ga preseče:
– Iza mene je stajao strah, a ne želja...
Omekšan reče:
– Verujem ti.
Ona nastavi pomirljivo:
– Međutim, ti imaš pravo da se ponašaš kako nađeš za
shodno.
Koja provalija? Koje izazivanje? Kakva ludost raspusno buči u
njegovom srcu. Vrlo je uznemiren. Ali i vrlo želi da se oslobodi ove
uznemirenosti. U mučnoj besanici besani čovek guta mak, nema
toplih usana sa kojih bi sišlo nežno palacanje sna.

19
Prolaze dani žarkoga leta. Kira se sasvim predao i zavoleo
Azizu. Poverovao je da ljubav, ako to hoće, može da pobedi običaje.
Aziza i Raifa su bile dobre supruge. Enisa nije ništa primećivala što bi
je moglo uznemiriti. U kancelariji radnje za prodaju žita Kira i
Rumana su nastavili svoje poslove. Reči su razmenjivali samo oko
posla. Tako su jedna kraj druge živele ljubav i zloba.
Uskoro se pokazalo da je Aziza trudna. U porodicama Benan i
Nadži upotpunila se radost. Sam Kira bi više voleo da je trudnoća
malo okasnila. Pitao se kada je otpočela. I tako se u jedno čisto i
mlado srce uvuče crv sumnje. Zao duh pomrači blistavu svetlost.
Bode otrovna igla. Međutim, Aziza ne čita njegove misli. Ona se u
nevinosti svojoj i iskrenoj ljubavi raduje. Ona misli da je sve na
svome: on je slobodan, iskren i zaljubljen čovek. I vernik koji ima
ogromno poverenje u Boga. Ona ne zna da su u njegovoj duši bol i
radost drugovi.
 20
Zašto Raifa ne ostaje trudna?
Pitanje je koje se ponavljalo u domovima porodica Benan i
Nadži. Ovo je mlelo i Raifu. Oči su joj sevale zlobom i zavišću.
Trudnoća okasni samo zbog kakvog nedostatka. Priroda, inače ne zna
za odlaganje. I kako to već biva, sumnje su se vrtele jedino oko Raife.
Misli njene majke nikako nisu mogle naći spokoja. Raspitivala se kod
babice. Tražila savet za savetom. Vreme sve više povećava strah i
raspaljuje nespokojstvo. Oblaci se sastavili.
Omamljen u postelji Rumana kaže:
– Kakve li buke!
Raifa oštro govori:
– To je pakao! Nemaju milosti.
Rumana govori negodujući:
– Vas dve ste slične, pa zašto ne rađaš?
Žestoko se bila naljutila, pa upita:
– Da li ti je Bog to rekao da je u meni greška, a ne u tebi?!
On ljutito odgovara:
– Ja sam savršen čovek.
– Nema čoveka koji to ne misli o sebi.
Onako opijena uhvati ga ludački bes:
– Probaću kod neke druge...
Podigla je kao zmija glavu i okrenula je unazad, mrmljajući
prezrivo:
– Pijanduro!
Još ljući, on reče:
– Možda sam ga već i napravio u stomaku kakve druge...
Vrisnula je:
– Ludače!
– Pripazi na svoj prljavi jezik!
 – Ti si prljav!
Preteći ustade, a ona ustuknu, iako spremna da se brani. Nije
uspeo da se pomeri, pa zlobno dobaci:
– Sotono i jalovice!
Bila im je to prva bračna svađa, čijoj se oštrini Rumana veoma
začudio. Međutim, zajednička nada im je bila jača od povremenih
oluja.

21
Sedeo je Muhamed Tevekul sa Abu Takijom, krčmarom, kada
prođe šejha Dija na putu prema svojoj pušionici. Krčmar se nasmeja
i prošapta:
– Futuva je opet iz porodice Nadži, a luda žena i dalje plače!

22
I početkom proleća, kad prodavci uzvikujući nude dinje i
zeleni grašak, donela je Aziza na svet dečaka kome dadoše ime Aziz.
Navališe se brige na Kiru. I dok bi Aziza ležala, on bi se naginjao nad
novorođenčetom, pažljivo ga zagledajući. Buljio je u njega
uznemirena srca, protivrečnih osećanja. Aziza je dete gledala nežno,
nemoćno i gordo mrmljajući:
– Zar ne primećuješ kako liči na tebe?!
Zašto to govori? On tako ne misli, mada ona govori
prostodušno i iskreno, sasvim zaboravivši prošlost i odano se
predavši ljubavi i milom ponašanju. Vratiše se dva druga: radost i
bol. Ipak, on je bio određen za život i sreću.

23
Držeći do dobrog glasa posetiše ih Rumana i Raifa.
Novorođenčetu pokloniše Kuran s pozlaćenim koricama. Rumana
mu se obrati:
– Nek odraste u senci Tvoje moći!
Raifa je dugo zagledala novorođenče pa reče:
– Kako je lep!
Steže se Azizino srce dok je pratila Raifin pogled kako klizi
preko dečakovog lica. Kira se sasvim prirodno ponašao. Sve vreme
se molio Gospodu da ga nadahne visprenim stvarima, da ga prosvetli
Istinom, da njegovu ljubav ne izloži mukama koje odvode s puta, da
ga pronese kroz iskušenja i tame, da ga izdigne do Azize i njene
iskrenosti, da ga ne baci u pakao po želji svojoj.

24
Nosio je dete u pelenama i kroz tamu produžio s njim prema
tekiji. Odmah ga zapljusnuše psalmi. Pomolio se Bogu zaklinjući ga
da učini od mališana granu na velikom stablu junaštva i Dobrote, da
u njemu ovaploti svete snove, a ne ogromne prostore zla. I otpusti
Kira misao svoju da ode prema uzanom Prolazu, tamo gde je, u
uzrastu njegovoga sina, bio nekad ostavljen Ašur.
I kao što oblak prelazi preko meseca i sakriva njegovu
svetlost, tako ga zaokupi jedna mračna misao. Setio se šta govore
neprijatelji o Ašuru i njegovom rodu. Prekri ga nekakvo čudno i
nesrećno osećanje. Utonuo je u psalme da bi njihovim kiselim i
slanim znojem učinio obredno pranje pre molitve. Mrmljao je: »Bože,
daj mi snage.«
Bio se potpuno predao slušanju psalama.

25
Kada je u povratku izašao iz Prolaza, začu nekakav grub glas:
– Ko ide?
 Prepoznao je glas svoga brata Vehida, pa s osmehom
odgovori:
– Kira Samahin Nadži.
Futuva se nakašlja. Dve senke se zaustaviše u pomrčini. Vehid
upita:
– Bio si na trgu, kao naši pošteni preci?
– Nosio sam dete. Evo mi ga na rukama...
– Blagosloven bio. Nameravam da te sutra posetim u radnji i
čestitam.
– Zašto me ne bi posetio u kući?
– Ti znaš da je se ja klonim.
Kira nežno reče:
– Tako mi Boga, ona je i tvoj dom.
Menjajući ton, Vehid odgovori:
– Imao sam nameru da s tobom porazgovaram o nečem
drugom...
– Dobrom?
– O našem bratu Rumani...
Kira uzdahnu i utonu u muk. Vehid nastavi:
– On se besmisleno poigrava sa svojim imetkom. Ne želim da
podučavam, ali znam da samo futuva ima pravo na besmislenost!
– Znam. Savet ne pomaže. Na sve odgovara samo besom.
Vehid zlobno reče:
– Ubiće se!

26
Ono što je vezivalo Rumanu i Raifu bilo je jače od svakog
dobra, zla i sukoba. Kakva god da je među njima izbila svađa oni bi je
brzo izgladili. Nesporazumi su bili stalni, ali je njihova ljubav bila od
svega jača. Žestina se preplitala s nežnošću, a režanje s uzdasima.
Loše mišljenje s dobrim. On je bio uveren da je ona jalova, a ona je
verovala da je on jalov. On je bio jedini čovek njenog života, a njemu
pak nije uopšte padalo na pamet da pored nje dovede još koju ženu.
Pijan bi govorio:
– Ona je moj usud!

27
Posle jedne kraće bolesti preminu Ridvan Bekrov Nadži. Bio se
sasvim povukao iz života naselja, pa su ga bili potpuno zaboravili.
Ljudi su ga se još jedno vreme sećali samo po tome da je živeo i
umro. Njegova zaostavština je složno podeljena, tako što je radnja
pripala Rumani i Kiri, a ostatak je raspodeljen između Enise, njegove
supruge, i Safije, njegove sestre.

28
Rumana se više nije mogao zabaviti samo pivnicom i
pušionicom, nego se okrenuo i kocki. Sve ne bi li umirio svoje
nespokojstvo. Kira se, koliko god je mogao, uzdržavao sve dok se
čaša nije prelila. Jednoga dana, dok su bili u kancelariji, on mu se
obrati:
– Bez računa rasipaš imetak...
Ovaj grubo odgovori:
– Moj je!
– Ponekad moraš da od mene pozajmljuješ!
– Da li sam ti štetu naneo?
Negodujući Kira reče:
– Ali to šteti našem zajedničkom poslu. Zatim, jedva da u
radnji pokazuješ kakav trud.
Rumana odbojno reče:
– Nemaš poverenja u mene.
 Dugo je Kira ćutao, a potom će:
– Za obojicu bi najbolje bilo da se odelimo, pa nek svaki vodi
svoju trgovinu... pre nego što obojica potonemo...

29
Raščulo se za sukob, pa se srca u porodici uzbudiše. Vehid je
posetio Kiru, i otvoreno mu rekao:
– Čini što odgovara tvom dobru.
Potom dodade:
– Sin ti iz dana u dan raste.
Zatim s gađenjem reče o Rumani:
– On je svinja, kao i muž njegove majke!
Safija se sastade s Kirom i Rumanom i predloži:
– Neka Kira samostalno vodi knjige, a Rumana nek dobija svoj
deo dobiti, kojim će sam raspolagati.
Rumana odgovori:
– Tetka, ja nisam dete!
Oči joj zasuziše i reče:
– Ugled Nadžijevih je u vašim rukama.
Kira tužno prozbori:
– Ugled Nadžijevih?! Imamo u rukama vođstvo, ali kakvo?
Otac nam ni kriv ni dužan nestao, brat mi je ili u pivnici ili u
pušionici, a ako nije ni tamo, onda se kocka.
Preklinjući ona reče:
– Ti si nam jedina nada!
Oštro odgovori:
– Baš zato želim da sam vodim trgovinu!

30
 Raifa se užasnula na pomisao da se odvoje u poslu. Glasno je
izrekla svoj strah i sumnje tako da je Rumana prekori:
– Ni ti mi ne veruješ!
Popustljivo i mazno reče:
– Bio bi čovek od poverenja ako bi se oslobodio svojih rđavih
navika.
– To ću svakako učiniti, ako budem prinuđen da sam ponesem
svoju odgovornost.
– Da li, zaista, poznaješ posao?
Natmuri se upitno, a ona dodade:
– Vremena ti treba da se uhodaš, Rumano. Čuvaj se
tvrdoglavosti i samoljublja! Uvek je tvoj brat odlučivao. On je sklapao
ugovore, on je putovao, on je bio sve, a ti si samo sedeo za stolom u
kancelariji.
Lagano se u njemu palila zavist:
– Šta da se radi, ako je on već odlučio da sprovede svoju
zamisao?
Reče, dok joj je zlo iz očiju sevalo:
– Treba ga, po svaku cenu, sprečiti!
– Silom?
– Po svaku cenu! Da li si svestan šta bi to značilo da se sada
osamostališ? Da bankrotiraš za nekoliko dana ili sedmica! Sada
zamisli: jedan brat futuva, a drugi prosjak! Divota...
– Pa šta učiniti?
– Pokaži svoju gipkost, promeni, u isto vreme, način svoga
života. Učestvuj stvarno u poslu, o svemu dobro razmisli...
Ćutao je bled, pa ona produži:
– Tvoj gubitak bi bio težak. Šta bi ti ostalo kada biste se sada
odelili? Seti se toga, a takođe...
Zaćuta na trenutak, a potom produži:
– Takođe se seti da nemoguće ne postoji!
 31
Kira se spremao na hitan put. Rumana mu je predložio da
odloži raskid do svog povratka. Zato mu reče neuobičajeno blago:
– Možda ću se do tvog povratka sasvim izmeniti.

32
Naveče Kira i Aziza okrenuše razgovor na tu temu. Aziza nije
krila svoje mišljenje, već otvoreno reče:
– On uopšte ne zaslužuje poverenje...
Na što će Kira:
– Da. Ali sada nemamo dovoljno vremena da obavimo
odeljivanje.
– Neka bude tako, ali ne oklevaj! On te ne voli. On i njegova
žena žele nam propast!
Bacila je pogled na Aziza, koji se igrao sa belom mačkom. Oči
joj se zacakliše i ona reče:
– Dobila sam s neba novi poklon za tebe...
Nežno i s ljubavlju pogledao je u njen stomak. Aziza pokaza
na Aziza, sina njihovog i tiho reče:
– Tvoji maštaju o tome da postane futuva!
Osmehnuo se i odgovorio:
– Tako je to u porodici Nadži.
Aziza nastavi:
– Ja, ipak, verujem da je mnogo vrata koja izvesno vode ka
dobrim delima.
– A Ašur?
– Uvek Ašur! Da li, zaista, čezneš za njihovim maštarijama?
– Vaspitaću ga onako kao što je mene vaspitao pokojni Hidr,
pa posle neka čini sa sobom što god želi.
 – Koliko biste olakšali svojim dušama kada biste se oslobodili
tereta da ste potomci Ašura Nadžija!
– U svakom slučaju, ostaćemo njegovo potomstvo!
Dugo je gledao u Aziza, a zatim upita:
– Kada ću ga povesti u svoju radnju?

33
Vozač zauze svoje mesto u kolima. Kira je stajao opkoljen
onima koji su izašli da ga isprate: Vehidom, Rumanom, šejhom
Ismailom Kalijubijem, šejhom zavije, Muhamedom Tevekulom,
šejhom naselja i drugima. Uhvatio je Muhamed Tevekul za ruku
Rumanu i upitao Kiru značajno:
– Ko će te, mualime, zamenjivati u ovakvim prilikama ako se
odvojite?
Kira se činio da nije čuo primedbu, pa nastavi razgovor sa
šejhom Ismailom. U tom trenutku prođe šejha Dija pored pušionice.
Oči su joj bile suzne. Njen izgled nikog više nije zanimao, niti je koga
iz porodice Nadži zbunjivao. Ipak, Vehid reče:
– Šejha ti blagosilja put!
Rukovao se sa svima redom, i dok se penjao u kola, Rumana
reče:
– Srećni ti bili i odlazak i povratak!
Zazvoni zvono i kola se zaklatiše prema Mejdanu.

34
Putovanje bi obično trajalo nedelju dana. Ovoga puta prođe
sedmica, a Kira se ne vraća. Naveče u domu ukućani razmenjaše
misli i Rumana reče:
– Razlozi odsustvovanja su samo njemu poznati!
Enisa promrmlja:
 – Vreme na putovanju ne računa se minutima i časovima.
Raifa dodade:
– Jednom je bio zakasnio dva dana.
Aziza nije progovarala.

35
Prođe i sledeći dan kao što je prošao prethodni. Ponavljale su
se reči čiji je jedini smisao bio da umire ukućane. Aziza reče u sebi:
– Kakvo odvratno i nerazumljivo osećanje!

36
Kola odlaze ujutru prema luci u Bulaku, a naveče se vraćaju
prazna. Nesanica sve do svitanja muči Azizu.

37
Naselje se već počelo raspitivati o razlozima odsustvovanja
Kirina. Aziza je pozvala Vehida i upitala ga:
– Šta misliš, mualime Vehidu?
Futuva odgovori:
– Rešio sam da ga lično potražim.
Vehid je bio odsutan tri dana, a potom se, četvrtog naveče
vratio. Aziza ga pogleda u oči i srce joj od užasa potonu do peta.
Jedva prošapta:
– Ne donosiš dobre vesti?!
Vehid mračno odgovori:
– Njegovi agenti mi potvrdiše da im nije dolazio...
Bleda, Aziza upita:
– Šta to znači?
 Skrivajući uznemirenost, Enisa reče:
– Srce mi govori da je, ipak, sve u redu...
Aziza reče:
– Moje srce ne govori tako.
Rumana dodade:
– Ne predajte se crnim slutnjama!
Aziza uskliknu:
– U vašoj porodici više je onih koji su iščezli, nego onih koji su
do kraja ostali!
Enisa reče:
– Neka Bog razočara zavidnike!
Raifa prošapta:
– Amin...
Aziza zavapi:
– Šta da radim? Ja sam samo jedna nemoćna žena...
Vehid reče:
– Učinio sam prvi korak, ali ima još...
Enisa zaključi:
– Ali on nema neprijatelja...
Rumana dodade:
– To je tačno, ali svako putovanje ima svojih opasnosti... Aziza
uzdahnu, a Vehid se zareče:
– Učiniću nemoguće!

39
Nedelja za nedeljom prolazi. Dani su izmicali pažnji. Ljudi su
bili zaokupljeni suncem, noćima, danima, hranom... Bili su sasvim
uvereni da se mualim Kira više neće vratiti u svoje naselje.
 40
Uporno se Aziza borila da zaboravi, da ne obraća pažnju na
izazivanja prošlosti, ali Kirino se odsustvo kao zla kob svakog jutra
iznova pojavljuje u njenom srcu. Sva je izmoždena od tuge i jada.
Nije želela da poveruje da se zakoni ovoga Sveta tako iznenada mogu
promeniti. Od velikog uzbuđenja i jada pobacila je i pala u krevet, u
kome ostade nedelju dana. Pozvala je ponovo Vehida i rekla:
– Neću da ćutim, neću da se ovako ugasim, makar ceo život
bila mučena...
Vehid reče:
– Azizo, ti i ne znaš kolika je moja tuga! Zaista je to za
sramotu što se dogodilo bratu jednoga futuve!
– Neću ćutati i neću se ugasiti...
– Nema mog čoveka koji nije dobio zadatak da ga potraži i
ispita stvar. Obratio sam se za pomoć i svojim prijateljima iz drugih
naselja.
Malo se kolebao, a potom rekao:
– Išao sam i do majke u Bulaku. Ona je oslepela. Ipak je sa
mnom otišla futuvi u Bulaku. Znaj da ceo dunjaluk traži našega
Kiru...

41
S druge strane, njen otac Ismail Benan posetio je načelnika
policije. Ovaj mu je obećao da će mu pružiti svaku moguću pomoć.
Otac je počeo daje hrabri i teši, ali mu ona reče:
– Kao da mi srce sluti tajnu!
Otac je pročitao njene misli i oneraspoložio se:
– Čuvaj se zlih misli prema nedužnima!
– Nedužni?!
– Počuj me, i jezik drži za zubima!
 – Drugih neprijatelja do njih nemamo!
– Drumski razbojnici su neprijatelji svakom putniku...
– Drugih neprijatelja do njih nemamo!
– Dokaza nemaš, izuzev što o njima oduvek ružno misliš!
Tvrdoglavo reče:
– Neću ćutati makar ceo život ispaštala!

42
Uradila je nešto što se niko ne bi usudio da uradi: provalila je
u krilo kuće u kojem je živela šejha Dija. Zatekla ju je kako sedi na
jastučetu zamišljeno posmatrajući šare na serdžadi. Klekla je kraj
nje. Žena se nije ni pomakla. Nije je ni zapazila. Ona prošapta:
– Šejho Dijo, šta ti misliš?
Ali pitanje nije ni zakucalo na vrata njenog zamađijanog sveta.
Ponovo je šapnula:
– Kaži nešto, šejho Dijo!
Ali Dija ništa nije čula, nije ništa osećala, ona je bila jalova!
Aziza je osećala da se bori sa Nepoznatim, kome se ne može
pristupiti i da izaziva Nemoguće, koje se ne može pobediti.

43
Živela je gotovo sasvim odvojena od sveta, u svom delu kuće,
usamljena, sa malim Azizom. Čak su joj i hranu donosili. Posećivali
su je samo Rumana i Raifa. Njihova tuga za Odsutnim bila je jasna i
vidljiva. Raifa je govorila:
– Tvoja usamljenost povećava našu tugu i bol.
Odgovarala je izbegavajući da ih pogleda:
– Nisam za druženje s ljudima.
Rumana bi mrmljao:
 – Mi smo ti porodica, rođaci...
Teskobno bi govorila:
– Bol je kao kuga, traži usamljenost.
Rumana dodaje:
– Ali je druženje leči. Znaj da nisam odustao od potrage.
Bila je uporna:
– Da. Moramo saznati ko je ubica!
Raifa kliknu:
– Ne verujem da je ubijen...
Ponosna, Aziza je zadržavala suze. Više se nije radovala ni
lepim i utešnim rečima, niti je susrete s ljudima smatrala dobrim.
Jedino nije prekidala sa svojim ocem i Vehidom. Dani su nastavili da
prolaze, a mualim Kira je sve dublje tonuo u Nepoznato...

44
Nestanak mualima Kire počeo se objašnjavati u naselju
napadom drumskih razbojnika. Tako se javno tvrdilo kad god bi se o
nesreći povela reč. Međutim, optužujuća šaputanja, koja su se mogla
čuti u pivnici i pušionici, zadržavala su se na Rumaninom imenu: da
je ubio brata pre nego se razdvoje i on bankrotira. I eto ga sada gde
se osamostalio u radnji, gospodareći svojim imetkom i imetkom
sirotana, sina svoga brata. Ostavio je kocku i raspustan život, kako se
ne bi reklo da rasipa imetak sirotanov. Izravnao je mnoge račune s
Vehidom, Futuvom naselja i svojim bratom. Uprkos svemu, radnja je
sve lošije stajala, smanjili se poslovi. Rumana je ovo pravdao svojim
malim znanjem i oskudnom trgovačkom veštinom.
Vehidu, svome bratu, rekao je:
– Bolje od ovoga ne mogu: Dobro si došao da, ako hoćeš, sa
mnom radiš...
Ali mu Vehid hladno odgovori:
– Ti znaš da nemam iskustva u takvim poslovima...
 45
Aziza se nije mnogo obazirala na to šta se događa u naselju,
bilo da je dobro ili zlo u pitanju. Snivala je samo o tom danu kada će
Aziz zauzeti mesto svog oca, kad će postati nezavistan od svoga
strica i vratiti radnju na negdašnje staze. Zarad toga posvetila se
vaspitanju svog jedinca. Poslala ga je u školu vrlo rano, obezbedila
mu posebnog učitelja, kako bi se što bolje naučio računu i
poslovanju. Nije zaboravljala da ga uputi u život predaka iz porodice
Benan, a njena čista ljubav prema Kiri podsticala ju je da mu ukazuje
i na podvige Nadžijevih, na Nadžijev veliki Zavet i legendarnu slavu.
Ona mu beše, takođe, u glavu utuvila, možda i nesvesno, strah od
strica i strine. Opterećivala ga je pričama o neprijateljstvu između
njegova oca i strica i čudnom i sumnjivom nestanku očevom.
A Kira je već bio zaboravljen. Živeo je samo u Azizinom srcu i
pomalo u Azizovoj uobrazilji. San-java beše joj jedina uteha u njenim
nadama da jednog dana obiđe zemlje i potraži ga, da ga pronađe ili
da otkrije njegove ubice, da se osveti, da tas Pravde postavi u večnu
ravnotežu, da za ranjeno srce potraži čistotu.

46
Tek što je Aziz prešao desetu, Aziza zatraži da se obučava u
radnji svoga oca. Rumana se odmah složio:
– Dobro došao, Azize, sine dragog mi brata!
Iza toga uskoro preminu Ismail Benan, otac Azizin. Ona
nasledi od njega popriličan imetak i odluči da ga stavi u riznicu, ne bi
li ga Aziz iskoristio u trgovini kada se odvoji od strica. Umrla je i
Enisa, godinu dana posle svoga oca. U kući više nije bilo dragih
osoba. Ostali su samo Rumana i Raifa, i šejha Dija, ako bi se uopšte
za njih moglo reći da postoje. Šejha više nije imala volje da
svakodnevno odlazi u naselje i sasvim se osamila u svome krilu
doma. Svake večeri bi razmahivala kadionicom sa terasice svoje sobe.
Čak joj ni suze više nisu pomagale.
 47
Kad god bi imao slobodnog vremena predavao bi se
razmišljanju. Eto, Aziz sedi na mestu svoga oca u kancelariji.
Čvrstim korakom ide napred. Vidi se, pametan momak. Bez sumnje
će vrlo skoro zakucati na vrata zrelosti. Lep, pun života. Visok i
otmen, prijatnih crta. U očima mu se nazire nekakva zamišljenost i
nemir. Veoma su pažljivi jedan prema drugom, ali u njihovom
odnosu nema ljubavi. Nekakav oprez i strah nazire se iza ljubaznih
reči i prijaznih osmeha. Slatka laž gorkog aprila. Aziz je pun majčinog
otrova. Ako se, jednog dana, javi kakva opasnost, lako može od njega
učiniti neprijatelja. Ponekad bi mu se, pak, činio tako blizak i drag,
kao da mu je sin. Tu misao ne ispušta iz glave, mada momak sasvim
jasno liči na oba roditelja – Azizu i Kiru. Ali kakva je korist od toga?
Pouka je u duši, a ne u krvi.
On nije sin njegovoga brata već njegov neprijatelj, suparnik.
Što god mislio, on ga ne može voleti. A možda njegove pretpostavke
nemaju nikakvog osnova. A kada bi znao šta misli, možda bi ga i više
mrzeo.
Reče mu:
– Povučen si, Azizu! Zašto?
Dečak se rasejano zagleda u njega. Kao da nije razumeo šta
govori, pa ovaj nastavi:
– Gde su ti drugovi? Zašto se ne družiš s kim u naselju?
Tiho progovori:
– Ponekad ih primim u kuću...
– To nije dovoljno.
Rumana se nasmeja i nastavi:
– Nikad te nisam čuo da mi se obratiš sa »striče«!
Aziz se zbuni, pa Rumana reče:
– Ja sam ti stric i prijatelj!
Aziz se konačno osmehnu:
 – Naravno...
Razumno odustade da mu dosađuje, a u sebi reče da bi valjalo
da pokuša da ga povede sa sobom među ljude, da ga izvuče iz
ljušture preplašenog dečaka, da ga odvoji od majčinog uticaja.
Pogledao je u svoj defter, ali mu se mašta namah razgore i
razbukta neukrotivim silama. Video je Aziza kako umire... posle
nekakvog udesa ili smrti.

48

Otkrio je Raifi svoje misli. Ona mu reče:

– Već sam te opomenula šta zmija sprema...
Sustežući se, reče:
– Nije trebalo da me opominješ!
– Niti ima potrebe da te neko upućuje šta treba da radiš...
Koliko se puta ovakav razgovor među njima ponavljao. Evo i
šejtana kako se promalja kroz njene lepe oči. On teskobno reče:
– Bokal ide na bunar dok se ne razbije!
Podrugljivo dodade:
– Onda pričekajmo sudbinu!
– Počeo je da sarađuje sa mnom. Ima nade.
–Misliš da ga možeš ugrabiti iz toplog i bezbednog majčinog
krila?
– On još ne zna koliko u svetu ima lepih iskušenja, radosti i
veselja!
– Zmija se krije u njegovim nedrima...
Namrgođeno otpuhnu. Zavlada muk. Samo šaputanje
krvarećih misli. Iz naselja je dopirao vrisak dečaka i nekakvo
neprestano toptanje iznad otvora terasice. Raifa promrmlja:
– Vratile se kiše.
On gvozdenim mašicama prodžara vatru u peći, pa reče:
 – Kako je hladno!
Odbacujući njegove misli ona reče:
– Zaista je to samo puka tlapnja!
– Šta?
Možda takvog kao što je on treba podsticati pričama o
slavnom Nadžiju?!
– Aziza?!
– Da. On je u dobi kada se sniva... kao što je činio i tvoj
prognani otac!
Pogledao ju je zbunjeno. Uplašio ju je onoliko koliko je ona
njega zadivila. Rastrojeno reče:
– On mi ne veruje!
– Ali će mu napuniti glavu, ako ne budeš oprezan.
Duboko je uzdahnula i nastavila:
... zatim će ga zapaziti Vehid!
Čemu sve to? Ponekad oseća teskobu. Ali mu je prijalo da se
zabavi jednim snom čije ostvarenje može biti krvavo.

49
Poveo ga je sa sobom među ljude izgovarajući se da ga želi
predstaviti agentima. Tome se Aziza nije mogla suprotstaviti. Nargile
kruže, ali mu ih niko ne nudi. Rumana mu objasni:
– Nargila je nezaobilazna stvarčica na muškim sedeljkama, ali
je se kloni za sada. Ne priliči ti.
Upoznao se Aziz sa mnogima. Obradovalo ga saznanje da ljudi
još uvek čuvaju prema njegovom ocu iskrenu ljubav i lepu
uspomenu. Sa svih strana su stizala priznanja:
– Ne znamo nikog da mu je mogao ličiti po tačnosti i
pouzdanosti.
– Poštenje ispred svega, tek posle trgovina...
 – U trgovini je bio ono što je njegov deda bio za sve futuve!
– Eh, gde li su Zavet Nadžijev i njegova slava?!
– Doći će dan kada će već neko vratiti Zavet na njegov tron...
Ove reči su se ponavljale prilikom svakog susreta. A dok su se
vraćali domu, Rumana reče:
– Ovi ljudi nikako da se manu snova...
I dodade:
– Da nema tvoga strica Vehida, niko nas ne bi cenio i poštovao
u ovom naselju.
Jednom Aziz reče:
– Ali Vehid nije kao Ašur.
– Niko nije kao Ašur! Došao je kraj čudima. Budimo
zadovoljni što se zvanje futuve opet vratilo u porodicu Nadži.
Želeo je da se spusti u tamne dečakove dubine. Na
sedeljkama ga je kriomice posmatrao, pa bi mu srce zaigralo kada bi
zapazio da mu iz zamišljenih očiju izbija nekakvo čudno uzbuđenje.

50
Jedne večeri Aziza reče Azizu:
– Došao je dan odluke!
Shvatio je o čemu je reč, ali je čekao. Ona produži:
– Sada si kadar da se sam brineš o svojim poslovima. Više nisi
dečak, osamostalio si se u trgovini. Imam imetak koji ti može
obezbediti da budeš onoliko uspešan koliko je bio tvoj otac...
Složivši se, klimnuo je glavom, ali ne zapazivši oduševljenje
koje je zbog toga od njega očekivala ona reče:
– Odbij od sebe neprijatelje svoga oca. Dovoljno je već
netragom otišlo od tvoga imetka.
– Slažem se.
– Ali zašto ne pokazuješ zadovoljstvo?
 – Pa, koliko sam samo očekivao ovaj dan!
– Hoćeš li se odmah odvojiti?
– Da.
– Ali si zamišljen. Često to primećujem, no uvek sam to
pripisivala poslovnim brigama.
– Baš tako.
Sumnjajući, ona nastavi:
– Nećeš, Azize! Tvoje oči mi govore da ti o nečem drugom
razmišljaš...
– Ne pravi slona od magarca!
Tačno je da u sebi nosi nekakvu čudnu tajnu, koju skriva od
nje, ali i od Vehida. Valjda zato što je dobro poznaje i što odlično
poznaje njene misli. Ona reče:
– Ne boj me se, Azize! Mi smo okruženi neprijateljima i zato
mi sve moraš reći.
Čineći se zadovoljnim, on odgovori:
– Ne brini! Ono o čemu smo se dogovorili ispuniću. Sve drugo
možeš računati kao pusto domišljanje.
Još neraspoloženija reče:
– Koje domišljanje? Koliko je misli koje smrt snuju!
Zadrhtao je od njenog prodornog pogleda, koji je dolazio iz
materinskih dubina, njene ljubavi i strepnje. Vrdajući, odgovori:
– Molim!
Vatreno uskliknu:
– Ne daj da poludim! Tvoja majka je osuđena na večitu tugu.
Izdržala je što ne bi izdržala mnoga žena. Ti si njena jedina nada,
uteha njenog strpljenja i čekanja, ti si onaj što je budiš iz duge
učmalosti. Suđeno nam je da živimo u tami podlosti i da nam se
otrov nudi u komadiću alve. Ne boj se, sine, otvorenih protivnika,
već se boj slatkih osmeha, prijatnih reči, lekova koji isceljuju i
obrazina koje te svuda okružavaju.
 Pretvarajući se da ovo poslednje nije čuo reče:
– Nisam, majko, balavac!
– Ali si dobroćudan, a takvi uvek budu žrtve podlacima!
Nesvesno reče:
– O njemu nije reč.
– Rumani?
– Da...
– Ispričaj mi nešto. Jesi li se toliko od moga srca i duše
otkinuo da više ne mogu čuti od tebe šta misliš, već o tome moram
slučajno saznavati! Tužno je to!
– Ništa od tebe ne krijem, ali dobro znam da te sve to veoma
uzbuđuje.
– Budi iskren prema meni, jer srce samo što mi ne pukne!
Ustao je i počeo da šeta po sobi. Zatim sede ispred nje i upita:
– Zar nemam pravo da razmišljam o plemenitim stvarima?
Zapljusnuše je zastrašujuće misli, pa reče:
– Kakve, Azize, mogu biti posledice? To je važno... Pre tebe je
tvoj deda Samaha razmišljao o plemenitim stvarima, pa je završio
kao izgnanik, kao prosjak skitnica o kome niko ništa ne zna! Ispričaj
mi nešto, Azize, o tim tvojim plemenitim mislima.
Krenuo je da joj sve iskreno ispriča, sve po redu šta se zbilo
na susretima sa agentima. Pratila ga je bleda lica koje je, što je priča
više odmicala, postajalo sve žuće, dok nije zadobilo skoro mrtvačku
boju. Drhtavim glasom reče:
– Oni su te, jasno je, podstrekivali protiv tvoga strica Vehida!
– Nisam balavac!
– Vidim da Rumana dobro plete zaveru...
Prekide je:
– Rumana nije ni reči progovorio. Uvek je bio uz Vehida i uvek
me je opominjao na oprez.
– Ne veruj mu! Takvi uvek ponavljaju ono što im u glavu
utuve. Da li si im izložio svoje misli?
Iskreno je odgovorio:
– Ne. Nisam balavac. Rekao sam im da neću izdati svoga
strica Vehida.
– To je dobro. Da li si stricu rekao nešto drugo.
– Ne. Pokazivao sam da sam mu naklonjen.
Duboko je uzdahnula, a oči joj zasuziše. Prošapta:
– Hvala Bogu!
A potom ona oštro dodade.
– Njih dvojica me podstiču na razmišljanje. A ti treba samo da
se posvetiš svome radu, kako bi se što pre odvojio od neprijatelja
svoga oca, koji je, štaviše, njegov ubica.

51
Nekakav glas je opominjao na oluju. Azizovi pogledi nisu
nagoveštavali dobro. Otkako je postao punoletan, Rumana očekuje
od njega odlučan udarac. Jasno mu je da nije uspeo da zadobije
njegovo poverenje, mada je i dalje sa njim bio ljubazan. Koliko god
da mu je pod noge podmetao klipove, Aziz je čvrsto koračao po
zemlji. I evo, sada on kuje osvetu.
Konačno mu se jednog jutra obrati rečima:
– Striče!
Po prvi put je izgovorio tu reč i on je bio uveren da je ona
uvod u nekakvo zlo.
– Šta bi sine moga brata?
On odgovori s odvratnom mirnoćom, koja ga je podsetila na
njegovog oca Kira:
– Mislim da treba da se osamostalim u trgovini.
Mada je Rumana ovo očekivao, odavno očekivao, srce mu ipak
kliznu u pete. On procedi:
 – Zaista?! Pa, naravno, ti si slobodan, ali zašto? Zašto da
rastočimo našu snagu?
– Moja majka želi da uloži svoj imetak.
– To je i sada moguće, s tim da se ima u vidu naše sadašnje
stanje...
– I moj je otac to želeo, kako znaš.
– Da, jednoga dana je to rekao, ali nije i sproveo, mada ga u
tome ništa nije ni sprečavalo.
Aziz hladno reče:
– Sprečio ga je njegov čudni nestanak!
Rumanino srce stade, ali se pravio da ne primećuje ubod i
reče:
– Mogao je odložiti put da je želeo to da učini...
A zatim dodade s vidnim gađenjem.
– Ne veruj svemu što se priča!
Odvažio se, kao nikad ranije:
– Verujem u ono što zaslužuje verovanje!
Rumana očajan reče:
– Ponavljam ti da si slobodan, ali to je za obojicu šteta...
– Što se mene tiče nije.
Ovo je bio drugi ubod. U njemu se potisnuta mržnja
rasplamsa. Pomisli: Ako je on odista moj sin, kako je onda moguće
da se prema meni ovako surovo ponaša, kako je to uspeo šejtan da
se uvuče u njegovo nesrećno srce, koje je toliko željno osvete. Reče:
– To što kažeš nije te dostojno! Zar ne želiš malo razmisliti?
Koliko je mogao ljubazno odgovori:
– To je već rešena stvar!
Rumana očajan upita:
– Čak ako te i zamolim da odustaneš?
– Žao mi je, ali molbi ne mogu udovoljiti.
 – Možda, tvoja majka?
– Želi da se sa mnom uortači, kao što sam rekao.
– Ružno je stvarati mržnju na osnovu pretpostavki.
Malo se kolebao, a potom rekao:
– Nisu pretpostavke. Računi su neuverljivi, ortakluk nije bio u
moju korist...
– Od sada ćeš moći da budeš ravnopravan.
Aziz teskobno promrmlja:
– Ne vredi, moj gospodine.
Savlada ga bes i on viknu:
– To je mržnja, nesrećna zavist! To je prokletstvo koje progoni
porodicu Nadži.

52
Rumana se vratio Raifi slomljen. Ubrzo joj je sve ispričao.
Završio je rečima:
– Seme mržnje rodiće otrovnim plodom.
Besom oblivena lica, Raifa reče:
– Nade još ima u Vehida...
– Ali mladi lukavac neće više upasti u stupicu.
– Ne čekaj da upadne!
– Stvar nije tako laka kako ti misliš...
A zatim dodade mirnije:
– Nada je u tvom mirazu.
– Mom mirazu?!
– Aziza će ga pomoći svojim nasledstvom.
– Zato što ga je spremala za čas osvete!
– Sa tvojim nasledstvom mogu ponovo otpočeti!
Zbunjeno je upitala:
 – A tvoj imetak?
Očajno reče:
– Od njega nije ostalo ni za valjano mesto za radnju...
Ona uzviknu:
– Progutala ga kocka!
– Šta? Zar je ovo vreme za režanje?
– Ja nisam sklonila u riznicu svoje nasledstvo kao što je to
učinila ona zmija. Želiš da rasfućkaš ono što je od njega preostalo, pa
da posle zajedno prosimo?
Oštro odgovori:
– Počeću na nov način.
Podrugljivo se nasmejala, što njega vrlo naljuti i natera ga da
kaže:
– Nije mi drugo preostalo nego da mu otkrijem da je on moj
sin!
To ju je već pomamilo, pa vrisnu:
– Probudi se! Zar još nisi svestan toga da si jalov?
Bio je vrlo besan.
– Ti si jalova!
– Babica nije kod mene našla ništa...
Bojao se da će je ispesničati, ali se ona, kao ljuta lavica, već
bila pripremila za odbranu. Verovala je da on neće lako odstupiti, pa
se još više raspalila.
– Neprijatelji nam se sada raduju. Možda te je samo isprazna
nada u očinstvo sprečila da ga se ranije ratosiljaš?!
Odmahnuvši začuđeno glavom procedi:
– Misliš li da je zabava ubiti?!
Tu se pojavi sluškinja koja zatraži dozvolu da uđe Muhamed
Tevekul, šejh naselja.
 53
Dočekao ga je na ulazu na prvom spratu. Izgledalo je da je
čovek u žurbi, nekakvoj brizi i neraspoloženju, tako da je Rumani
srce stalo od straha. Čovek sede i bez uvoda upita:
– Jesi li, možda, naljutio brata Vehida?
Rumana zbunjeno odgovori:
– Među nama dvojicom nema nikakvih nesporazuma.
– Maločas sam ga video u pivnici. Bio je besan i pijan,
proklinjao je i psovao, optužujući te da podstičeš Aziza protiv njega!
Prestravio se i kriknuo!
Muhamed Tevekul ga prekide:
– Ne oklevaj da ga uveriš... Požuri!
Rumana oštro upita:
– Šta hoćeš da kažeš?
– Ako ne požuriš, dogodiće ti se nešto što ne možeš ni
pretpostaviti!
– Ali on je moj brat!
Tevekul nastavi ne razmišljajući mnogo kako će odjeknuti
njegove reči:
– U našem naselju nije retkost da brat ubije brata!
Zaprepašćen, Rumana proguta pljuvačku i promrmlja.
– Tako!
Šejh nastavi:
– Opravdao se onaj koje opomenut! Ti požuri s Huseinovom
pomoći...

54
Rumana se nije usudio da se sretne s Vehidom u pijanom
stanju, pa se odluči da sačeka jutro. Ismail Kalijubi, šejh zavije,
banuo u ponoć u njegovu kuću donoseći upozorenje od Vehida. Nije
lako bilo preći preko istine da će ga, ako napusti kuću, možda i smrt
sačekati.
Rumana je pomislio da je za sve ovo između njega i Vehida
kriv Aziz, te jurnu prema njegovom krilu kuće i izruči na njega brdo
psovki. Malo je trebalo da se i potuku, kada Aziza priznade da je ona
ta koja je zaveru zamesila, kao i da je ona svoje misli Vehidu izručila.
Rumana izli svoju srdžbu na nju tako da mu se ona u lice izdera:
– Skloni mi se s očiju, ubico Kirina!
Tako se kuća zapalila od besa i ljutine, a sve u prisustvu
služinčadi. Aziza i Aziz smesta pređoše u Benanovu kuću. U domu
Nadžijevom ostadoše samo Rumana, Raifa i šejha Dija.
Aziz se osamostalio u radnji, obnovio je i vratio joj nekadašnji
ugled, ugled iz Kirinih dana. Azizino upozorenje je učinilo da Vehid
više veruje Azizu. Zato je Vehid i posetio Aziza, iskazavši mu time,
naočigled naselja, svoje poštovanje i pokroviteljstvo. Rastao se Aziz,
makar i privremeno, od svojih snova. Ostavio ih je tužan,
neopravdano prezirući sebe. Sav se predao lepom ophođenju sa
svojim radnicima, agentima, mušterijama i Bednicima, kojima je
sada mogao da pomaže.

55

Rumana se zabio u svoju kuću. I bez presude sebe je

zatamničio. Opkolio ga sa svih strana strah, a u dušu mu se uselio
stid. Troši od svog neoplodljivog imetka i imetka Raifinog. Ubija ga
teskoba. Od dosade beži u pijanstvo i hašiš. Svakodnevno se ljuti na
poslugu, zidove, stvari i Nepoznato.
Odnosi između njega i Raife počeli su da se zatežu. Svakim
danom bivaju sve lošiji. Gadio se njenog kukavičluka,
besposličarenja, spavanja i vikanja. Uzajamna odvratnost zameni
dotadašnju delimičnu slogu. Kad god bi među njima izbila svađa,
tražila je od njega razvod, dok jednom nije, izgubivši razum, na to i
pristao. Odluka beše prenagljena jer su se još uvek voleli, ali bes
razuma nema, ponos je svadljiv a tvrdoglavost je bolest. Da bi što
pre jedno drugom dokazali ko je jalov, brzo pronađoše sebi nove
bračne drugove. Raifa se udala za jednog svog rođaka, a Rumana se
oženi sluškinjom iz kuće. No, ubrzo oboma postade jasno da su i
jedno i drugo jalovi. Rumana se oženi drugom, trećom, pa četvrtom
tako da je čašu očaja do dna ispio.
Rumana i Raifa živeli su u paklu. Živeli u svetu teskobe, bez
ljubavi...

56
Jednog jutra stiže u naselje neobičan čovek. Nosio je crnu
čalmu, purpurastu abaju. Bio je slep i ispomagao se u hodu štapom.
Imao je belu bradu i plemenito čelo. Oči su prelazile preko njega ne
zadržavajući se dugo. Neki su se pitali šta će za njim doći. Kada je
učinio nekoliko koraka od ulaza u naselje on viknu:
– O, Božji ljudi!
Upita ga kafedžija Sadik Abu Takija:
– Šta želiš?
On odgovori tužnim glasom:
– Odvedite me do kuće Hidra Sulejmanova Nadžija.
Sadik Abu Takija se pažljivo zagleda u njegovo lice. Uskoro mu
se činilo da sanja. Očas ga zaokupi prošlost. Zbunjeno je zavikao.
– O, milostivi Bože! Ovo je mualim Samaha Bekrov Nadži!
Slepac blagodareći reče:
– Bog ti dušu prosvetlio!
Mnogi se očas iskupiše, a na čelu svih Vehid, Aziz, Muhamed
Tevekul i Ismail Kalijubi. Vreli zagrljaji, duga blagosiljanja i žarke
molitve.
– Srećan dan, oče!
– Dan Pravde, dede!
 – Dan Svetlosti, mualime!
Blistavog lica od sreće Samaha je ponavljao:
– Bog vas blagoslovio, Bog vas blagoslovio...
Svak ga je pozivao svome domu, ali on odlučno odbi:
– Moj dom je dom Hidrov!
Haber se raziđe po naselju. Ljudi napustiše dućane, Bednici
izmiliše iz svojih jazbina i ruševina. Visoko i strasno uzdigoše se
klicanja i molitve, žene podvriskuju i pocikuju sa prozora i balkona.
Sadik Abu Takija reče:
– Veliki Gospode, nema večitog odsustvovanja niti trajnog
zuluma!

57
Samaha je sedeo na divanu. Pred njim na malom dušeku
Vehid, Rumana i Aziz. Tako su se sastali Rumana, Vehid i Aziz. Tako
su se sastali u miru koji je kipteo od prigušenog nezadovoljstva.
Onako poređani ličili su na bočice balsama i otrova koje stoje na istoj
polici u apoteci. U prisustvu napaćenog oca i šehida čistote izbrisani
su, makar i privremeno, svi nesporazumi.
Vehid mu se obrati:
– Oče, pripremili smo ti hamam i jelo!
On tiho odgovori:
– Polako, prvo da mi se duša smiri...
Zatim je pomerio glavu i upitao:
– A gde je Hidr?
Vehid odgovori:
– Gospode, ko je večan?!
Samaha se malo lecnu, pa nastavi:
– A žena mu Dija?
– U svome krilu zgrade. Šejha se sada predala carstvu
prijatnih snova...
Samaha se neraspoloženo kolebao, a potom opet obratio:
– A Kira?
Muk. Čovek uzdahnu i reče:
– Davno sam snio da su mi izvadili zub...
Pružio je šaku govoreći:
– Daj mi ruku, Azize!
Brižno ga je uzeo za ruku i upitao:
– Svakako ga se sećaš...
Aziz odgovori:
– Bog ga je izabrao dok sam bio dete.
– Milosti Božja! A ko ti je majka, sine?
– Kćer Ismaila Benana.
– Blagotvoran i poštovan... A gde je ona?
– Ona i tetka mi Safija idu k nama.
Čovek upita:
– A ti, Rumano?
Rumana i Vehid razmeniše jedan hitar pogled i Rumana
odgovori:
– Imam više od jedne žene i one će te služiti.
– A deca?
– Još nemam potomstvo.
Zarida dubokim glasom:
– Božja želja i njegova mudrost. A ti, Vehide?
Muk je vladao sve dotle dok čovek tužno ne pokrenu glavu i
nanovo zapita:
– A ti, Vehide?
Vehid namrgođen odgovori:
– Još se nisam oženio...
 – Najčudnija stvar koju sam čuo! More koje su me mučile nisu
bile bez razloga. A Ridvan?
– Poručio ti je da dugo živiš!{11}
– Zaista?! Ostadoše santo imena...
Dugo je ćutao da bi primio u sebe vesti prohujalog vremena,
uopšte ne obraćajući pažnju na nelagodnost koja se primećivala na
prisutnima. Zatim se glasnu:
– A ko je sada futuva?
Prvi put Vehid se hrabro javi:
– Tvoj sin Vehid.
Čovek živnu i upita:
– Zaista?
– Tvoj sin Vehid, oče.
Ispričao je svoj san i kako je doskočio do položaja futuve, pa
lice Samahino prosija radošću i on kliknu:
– Prvi glas s neba...
Stameno je prekrstio ruke na prsima i rekao:
– Dakle, vratio se Ašurov Zavet.
Sve ih obuze zbunjenost i nelagoda, ali se, ipak, Vehid usudi
da kaže:
– Zavet Ašurov se vratio!
Slepi čovek uzviknu:
– O, blagoslova li sa sedam nebesa!
Lice mu je blistalo od zadovoljstva, a pokreti postali žustriji:
– Nek je srećan Ašur u svojoj anđeoskoj odsutnosti! Nek je
srećan i blažen Šemsudin u baštama Raja...
Nikome nije ni na pamet padalo da ga probudi iz njegovog
snevanja i da mu pokvari tu sreću. Izgledalo je daje sasvim zaboravio
tuđinu i izgonstvo, da je vrlo blagosrećan zbog, ipak, lepog kraja. On
mirno reče:
– Odvedite me do hamama i jela i neka Bog blagoslovi zemlju!
 58
Ostatak dana Samaha je prospavao, a noć je probdeo na trgu
kod tekije. Ovoga puta ga je prepoznao uz pomoć ušiju, nosa i
prstiju. Snagom uobrazilje prizvao je izgled tekije, duda i starog
bedema. Srce mu se poče ispunjavati psalmima i radost i
zadovoljstvo njegovo behu neizmerni.
Raskrilio je ruke rekavši:
– Hvala Bogu, čija je želja htela da budem sahranjen kraj
Šemsudina! Hvala Bogu, koji je dozvolio da njegova milost učini da
Pravda potraje u našem naselju! Hvala Bogu, koji je dao mome sinu
da nasledi najbolje nasledstvo za čoveka – Dobrotu i Snagu!
 SVEDOČENJE ANÐELA
Šesta priča iz Sage o Bednicima

1
Zdravlje Samahino brzo je propadalo i on uskoro predade
dušu Bogu. I to baš u času kada se spremao na počinak, posle
jutarnje molitve. Kao da se iz izgnaništva vratio jedino zato da bi bio
kraj Šemsudina sahranjen. Ipak, Samaha je umro srećan, umro je
misleći da iz jednog raja prelazi u drugi. Aziz reče:
– Pred njim smo prorekli Istinu našeg života, pošto smo, pa
čak i sam Vehid, priznali da nam je život toliko grešan da ga nije
dostojno ispričati dobrim ljudima.

Radnja je izvanredno poslovala. Aziz se veoma, veoma

obogatio. Zadovoljavao se da u srcu nosi junaštvo a u životu da čini
ponekad dobra dela. Uljuljkan srećom, odustao je od toga da mašta o
plemenitim i velikim delima za sve ljude, tražeći za svoje odustajanje
opravdanje pred samim sobom. Mislio je da za junačka dela nema
dovoljno smisla i snage.
Aziza je za njega verila Ulfetu Dahšuri, kćer Amira Dahšurija,
vlasnika zastupstva za trgovinu gvožđem. Bio je zadovoljan majčinim
izborom. Majka mu je nadahnjivala život, bila čuvar njegova mira,
spokoja i uspeha. Kada je prošla godina od smrti njegovoga dede
Samahe, načiniše svadbu. Živeo je s njom u Benanovom domu koji je
kupio i obnovio. To je sada bio Azizov dom. Mlada je bila lepa,
visoka, strojna i obrazovana. Njegovo srce ju je vrlo želelo i ubrzo se
među njima izgradi tvrda ljubav.
Vodili su život ispunjen srećom i potomstvom.

3
Dobrovoljno zatočeni Rumana nije napuštao kuću, mada za to
više nije bilo nikakvih razloga. Naime, Vehid je odstupio od svoje reči
posle nekoliko dana od Samahinog povratka. Rumana je bio sasvim
prestao iz kuće da izlazi, izgubivši svako poštovanje i razum. Živeo je
gotovo odeljen od svojih četiriju žena, uopšte više ne pitajući za
Raifu i potpuno se predavši piću i hašišu.
Jedne večeri se toliko bio napio da je krenuo, teturajući se,
prema krilu kuće u kojem je boravila šejha Dija. Kašljucajući kružio
je oko nje. Zatim poče da govori podrugljivo:
– Ti si zdenac budalaština i belaja...
Žena je bila pod narkoticima i nije odgovarala. On već jasnije
produži:
– Potreban mi je tvoj novac. Gde ga čuvaš, glupačo?
Zgrabio ju je za ruku i silom podigao. Žena se prestravi i
raspali ga kadionicom po glavi. Tu se on sasvim izgubi, zgrabi je za
vrat i žestoko stisnu. Nije je ispuštao sve dok ne oseti u rukama
nemoćno i opušteno telo...

4
Dom se od užasa tresao a vest se kao grom iz vedra neba
sručila na naselje. Novi šejh naselja obavesti policiju. Uhapsiše
Rumana i osudiše na doživotnu robiju. Pozvao je Aziza k sebi i pre
nego su ga odveli u tamnicu reče mu:
– Priznajem da sam ja uredio ubistvo tvoga oca!
 Aziz tužno i bolno reče:
– Znam.
Skrhan, Rumana reče:
– Sahranjen je u svojoj odeći u jednom napuštenom grobu kraj
grobnice šejha Junusa.

5
Iskopao je Aziz telo svoga oca Kire u prisustvu šejha naselja,
jednog agenta, Azize i Vehida. Tako se pojavio Kira iz izgnanstva, ali
kao kostur. Žalost je obnovljena. Uviše ga u mrtvački pokrov i
sahraniše na veličanstven način u Šemsudinovu grobnicu.
Aziza reče:
– Danas je moje srce odahnulo. Ovo je bio deo moga sna, da
počivam kraj njega kada tome dođe vreme.

6
Ponovo je počela bol da kopa po Azizovoj glavi. Što god bi se
Vehidov ugled niže srozavao, njegova bi se rana povećavala. Uskoro
je futuva Vehid postao u naselju pa čak i šire, primer ludosti i
gramzivosti. Proživeo je nekoliko godina iza smrti svoga oca. U
stvari, dotukla ga je sopstvena proždrljivost: umro je od kapi.
Aziz neprestano razmišljaše ko bi sve bio pogodan za futuvu iz
mnogobrojne porodice Nadži, tragaše za onim koji bi, možda, bio
kadar obnoviti Ašurov Zavet. Razočaran, utvrdi da se porodica
Nadži gotovo utopila u jadnike, da su mnoge iz nje iznurili
siromaštvo i jad, i da je iz njihovih duša odavno iščililo ono najbolje.
Eto, u takvim razmišljanjima zateče ga Vehidova smrt jer ovaj sebi ne
beše pripremio odgovarajućeg naslednika. U svakom slučaju, Aziz se
našao pred vrlo osetljivom odlukom: da li ga sahraniti kraj
Šemsudina? Njegovo srce je to jasno odbijalo. Obratila mu se i Ulfeta
Dahšuri:
 – Ne zaboravi da je on tvoj stric!
Međutim, njegovo srce je i dalje ovu jeres odbijalo pa, na
kraju, odluči da ga sahrani na groblju za sirotinju iz porodice Nadži.
Začudo, ovakav postupak ne beše s odobravanjem primljen. Sankar
Šamam, novi kafedžija, reče:
– Dok je bio živ laskao mu je, a mrtvom mu se osvetio...

Položaja futuve dohvatio se Nuh Gurab. Jedan neotesan, grub

i gramziv stvor. Zaključio je primirje s drugim futuvama, a svoju
snagu je iskoristio da bi u naselje uveo strahovladu. Za godinu dana
postao je jedan od najbogatijih ljudi. Svet je poslušno podnosio
njegov zulum. Otkako su propale pritajene i prijatne nade za vreme
Vehidovog gospodarenja, niko više nije spominjao Nadžijevo vreme.
Gavani su likovali, a Bednici mučno prolazili kroz nove muke svoga
sirotovanja i očajavanja.

8
Sunce je kružilo svojim putanjama, ponekad izlazeći s vedrog
neba, a ponekad iza oblaka. Aziz je obnovio zaviju i izabrao joj novog
šejha – Halila Dahšana, jer je raniji šejh Ismail Kalijubi umro.
Obnovio je ulicu, pojilo i školu.
Raifa je ostala udovicom. Živela je sama sa poslugom u svojoj
kući. Nasledila je od svog drugog muža prilično bogatstvo i potpuno
je bila prekinula vezu sa svojom sestrom Azizom. Nisu samo više
jedna drugoj bile tuđe, već su bile i neprijateljice. Čudilo ju je što je
Aziza optužuje da je ona glavni krivac za svako zlo koje joj se
dogodilo. Da je u nju udahnula duh nesreće još dok su bile u kolevci.
Raifa je pogazila običaj u naselju kad je počela da obilazi
Rumanu u zatvoru. Time je ona priznala da ga još uvek voli, uprkos
svemu što se među njima zbilo.
 Tako su godine proticale u dobru koje ne vredi spominjati i u
zlu koje se ne može nabrojati.

9
Jednoga dana saznao je Aziz Kirin Nadži da je jedan njegov
radnik izdahnuo noseći tovar žita. Zvao se Ašur i prostodušno je
sebe vezivao za porodicu Nadži, samo zato što je poticao od roda
Fathijina, prve žene Sulejmana Nadžija. Nežno Azizovo srce ispunilo
se tugom. Čoveka je sahranio i uredio da mu supruga dobije
mesečnu pomoć. Istražujući njegovu porodicu saznade da su mu se
sve kćeri poudale osim najmlađe, koja je imala samo šest godina i
zvala se Zuheira. Aziz predloži njenoj majci, pošto je dete bilo
nezbrinuto, da ga pošalje njegovoj kući, gde će biti u službi majci mu
Azizi. Za Zuheiru ovaj prelazak je značio kao da se u samom raju
našla. Uživala je u hrani, oblačenju, bavila se kućnim poslovima.
Zavredila je Azizinu naklonost. Ona se prema njoj nežno ophodila,
uopšte je ne smatrajući sluškinjom. Čak ju je i u školu poslala. Aziz
ju je majci preporučivao šaljivim rečima:
– Ne zaboravi da je ona iz porodice Nadži!

10

Zuheirina majka poseti mulalima Aziza u njegovoj kancelariji.

Bio je na nju potpuno zaboravio. Morala ga je podsetiti na sebe, na
radnika po imenu Ašur, od čije je pogibije bilo prošlo već deset
godina. Dugo je za njega molila, a potom rekla:
– Neka ti slava potraje, ali Abdu Rebih želi da se oženi
Zuheirom...
Priseti se mualim Aziz devojke koju gotovo beše zaboravio, pa
upita ženu:
– Da li smatraš da je zaslužuje?
Ona važno odgovori:
 – Mladić je na svom mestu, dovoljno zarađuje...
Aziz nemarno promrmlja:
– Neka im Bog da svako dobro!

11
Za večerom Aziz saopšti hanumama Azizi i Ulfeti svoju
odluku. Ulfeta smesta odgovori smejući se:
– Abdu pekar?! On je magarčina!
Buneći se, Aziza reče:
– Devojka je odlična, zaslužuje boljeg od Abdua pekara.
Smejući se, Aziza upita:
– Da li očekuješ da joj se ponudi kakav trgovac?!
– Njena lepota tako čemu odgovara.
Aziz nemarno reče:
– Momak je dobar za nju i njena majka je zadovoljna. Nije
dobro da preterujemo i uobrazilju suprotstavljamo jasnim stvarima...
Zatim nastavi glasom kojim kao da je želeo da kaže da je
razgovor završen:
– Dao sam joj saglasnost, mada je ona ta koja odlučuje...

12
Spremala joj je Aziza posteljinu, odeću i razne stvari od bakra,
stalno ponavljajući:
– Kakva šteta!
Aziz je ispijao svoju jutarnju kafu, kada mu dođe hanuma
Aziza sa Zuheirom koja je želela da se blagorodno oprosti od njega,
pre nego napusti dom. Ulazeći. Azizova majka je pozva:
– Dođi, Zuheiro, da poljubiš gospodaru ruku!
 Aziz nevoljko prošapta:
– Majko, kakva šteta!
Uđe devojka, sva predana stidu i snishodljivosti, i zaustavi se
kraj vrata. Pogledom ju je ohrabrio, prodorno je posmatrajući
nekoliko trenutaka, a zatim skloni pogled. Pobeže, jer je držao do
svog ozbiljnog izgleda pred majkom i suprugom. Duboko u sebi on
sakri zbunjenost. Zbunjenost žestoku i snažnu. Kako je samo mogao
ostati zaboravljen ovakav dukat u delu kuće njegove majke?! Kako se
mogla od njega skrivati ova tajna? Ovakav strojan stas, koji nema ni
plesačica, tako sjajna put, koju nema niko, nemir koji donose dva
omamljujuća oka. Ona je otelotvorenje lepote. Opazio je Ulfetu
hanumu koja se beše predala dojenju deteta, pa se uzdrža da nešto
više kaže. Kao spas zazvučale su mu ove reči:
– Blagosloveno ti bilo. Zuheiro!
Aziza reče:
– Poljubi gospodaru ruku!
Pružio je ruku. Približila se i zapljusnu ga lepršavi miris
karanfila iz rasute zagasite kose. Osetio je blagi pritisak njenih usana
na koži svoje ruke. Dok se okretala, ulovio je pogled koji istrča iz
njenih očiju. Očas ga obuhvati nekakvo predosećanje da će se
jednoga dana dogoditi nešto čudno.

13
Običaj mu je bio da ujutru pođe kolima do tekije u Huseinu.
da bi tamo proučio Fatihu. Potom bi skrenuo k novome putu, da bi
njime stigao do radnje. Ovoga puta vozio se kao izgubljen. Duša mu
je lutala po nebesima, a telo mu je bilo u kolima. Da li je konačno
spoznao zašto izlazi sunce? Zašto noću sjaje zvezde? Zašto se viju
psalmi iz tekije? Zašto slutnja za srećom muči ljude? Zašto tugujemo
zbog smrti? Deset godina je prošlo, a on ne vide kakva lepota cveta u
njegovom domu! Kako je samo ovakva mađija umakla njegovoj majci
i njegovoj ženi? Da li je devojka svesna svoga bogatstva? Da li je ona
kao vetar koji se zavlači po tamnim budžacima, a nikad ne zaluta? Da
li je mati njena poludela da je tako lako preda u ruke Abduu Faranu?
Da li on može razdvojiti kišu od pljuska?
Uoči svadbe posetila ga je Zuheirina mati da mu se zahvali.
Radoznalo je pogleda u oči: starica koja je očito nekada bila lepa
.Gledao ju je i skrivao zavist. On reče:
Da li je sve u redu?
Blagodareći Bogu i tebi.
– Da nisi malo pohitala?
Predajući se odgovori:
– Njena Fatiha je pročitana kada je rođena!
Ona ode dok ju je on u sebi proklinjao. Neraspoložen, pitao se
zašto ne činimo ono što želimo?!

14
Zuheirina svadba beše skromna. Abdu Faran je nije video od
njene šeste godine, ali ju je, sasvim uobičajeno, smatrao suprugom.
Kad je vide prve bračne noći, zapanji se kao da ga je grom pogodio:
bila je prekrasna. Ipak, opterećen običajima i vaspitanjem, morao se
činiti gospodarem situacije i prilika. Imao je nešto više od dvadeset:
visok, mišićav, pravi narodski tip sa svojim isturenim vilicama,
prćastim nosom i velikim brkovima. Glava mu obrijana, pa izgleda
kao oblutak. Samo mu je jedan uvojak napred padao. On dva puta
otklanja. Grubost mu je poslužila kao zastor iza kog je krio dubinu
svoje blagosti.
Začudila se njegovoj muževnosti, predala se njegovoj toploti,
prepuštajući mu se kao sudbini.
Našla se u prizemnom stanu koji se sastojao od sobe i
hodnika koji je služio kao kuhinja i hamam. Setila se raja u kome je
nekada živela, ali joj nešto šanu da je to samo bio karavan-saraj za
namernike, u kojem je ona bila samo gost, dok je ovo prizemlje. u
stvari, njena sudbina i njen dom, u kome ima čoveka, u kome treba
da ostvari svoj san i u kome će naći mir za svoju dušu.

15
Učvrstila se ljubav u njegovom srcu. Jedva ju je mogao
skrivati, ali se i dalje trudio da pokazuje svoju muževnost. I pre nego
se ispuni prvi mesec zajedničkog života on je upita:
– Da li ćeš se zabiti u kuću kao što to čine hanume?
Ona upita:
– Šta želiš da učinim?
On odlučno reče:
– Nezaposlena ruka je nesrećna!

16
Tako se Zuheira povremeno bavila prodajom domaćeg ratluka
i bombona. Obukla je plavu galbabu za posao i krenula da nudi:
– Ratluk, deco!
Našavši se na ulici, otkrila je sebe, videla je kako je
posmatraju pažljivo i odmeravaju njenu čar i lepotu. Oči je gutaju,
jezici je hvale i uzdižu. Njen izgled opsenjuje i izaziva komešanje.
Ona je moćna, mažena od prirode i ljudi. Puna sebe, dočekuje
ljubavne reči. Ponosna je zbog toga i to joj povećeva veru u samu
sebe.

17
Veza između nje i Abdua je sve čvršća. Negde u dubini oseća
da je on njen čovek, a ona njegova. On se prema njoj ponaša muški,
kako je to odvajkada, ali mu je jasno da je ona svesna svoje lepote i
da je voljena, kao i da je ponekad ljuta onoliko koliko mu je odana.
Rodila mu je Dželala, te je omami prijatan miris materinstva i svoju
sreću time ona umnoži.

18
Beše Abdu pekar nosio hleb u dom Raife hanume. Jednoga
dana ona ga upita:
– Zašto dozvoljavaš svojoj ženi da se bavi poslom na ulici? On
snishodljivo odgovori:
– Hanumo, rizk je u pitanju.
– Za rizk postoje brojni načini. Ja sam usamljena žena i
potrebna mi je družbenica. Služenje kod mene donelo bi ti više
zarade, a nju bi sačuvalo od zla na ulici...
Zbuni se Abdu i upita:
– A mali Dželal?
Ohrabrujući ga, reče:
– Neću praviti razliku između majke i deteta.
To ga povrati, pa reče:
– Mati, otac i sin su ti na raspolaganju, hanumo!

19
Zuheira nije bila oduševljena:
– Raifa hanuma?!
Abdu reče:
– Hanuma je vrlo bogata i sama je.
– Ali ona je zakleti neprijatelj hanumi Azizi.
– Mi s tim nemamo veze, a služiti nju je lakše i unosnije od
prosjačenja u naselju. Još pri tome, moraš nositi i nejače na ruci...
– Bolje bi bilo da služim kod Azize hanume.
 Snebivajući se, Abdu odgovori:
– Ali, ona te nije tražila. Drugim rečima, nisi joj potrebna.
Zuheira zaćuta, ali joj se san o raju ponovo pokrenu...

20
Azizu hanumu uhvati bes kada je saznala za vest. Vrisnula je:
Brljive li devojke!
Ulfeta hanuma reče:
– Nije ti želela zlo naneti, već zarađivati...
– Ali ona je naša!
Protiveći se, Ulfeta hanuma dodade:
– Ona ima malo dete koje u tom uzrastu ne može ostavljati.
Treba ga sačuvati od poroka...
Aziz je razgovor pratio s velikom pažnjom. Predosećao je da
se njegova supruga ne bi obradovala Zuheirinom povratku, dolasku
u njihov dom. Ipak, uobrazilja mu planu, dok je nekakav nepoznati
prst na njega optužujuće pokazivao. On odlučno reče: – Ulfetin stav
je na mestu!

21
Beše Zuheira u salonu češljala Raifi kosu, kada uđe sluškinja i
zatraži dozvolu da uđe pridošlica.
– Mualim Muhamed Enver...
Iz Raifine opaske Zuheira shvati da je pridošlica sin njenog
pokojnog muža. Pored svega što se o njoj pričalo posle njenih poseta
Rumani u zatvoru, njen sin joj je ostao privržen. On uđe, pozdravi se
i pruži udovici svog pokojnog oca nekakav lep smotuljak rekavši:
– Ikra!
Lice joj se razvedri i ona mu se zahvali. Beše on mladić
srednjeg rasta, dopadljiva izgleda, obučen u lep kaftan i džubu.
Maćeha Raifa reče:
– Bog ti dobro dao, Muhamede.
Zadovoljno reče:
– Voleo bih da pre mojih mušterija probaš ikru.
Upita ga šaljivo:
– Kad ćeš mi dopustiti da plaćam kao i ostali ljubitelji ikre?!
Reče, prihvatajući se pehara, punog oraha, lešnika i badema.
– Kada sunce bude izašlo na zapadu.
Raifa se nasmeja:
– Bog ti dobro dao!
Hvatajući pehar, pogled mu pade na Zuheiru, koja beše i dalje
zaokupljena češljanjem svoje gospodarice. Zbunio se. Nije verovao
svojim očima. Zato usredsredi pogled na pehar, kao da je time hteo
da pobegne od svega. U sebi pak reče: »Pomozi, Bože, od dela
Tvoga.«
Raifa ga upita:
– Kako trgovina?
Nekako se povrati iz zbrke te odgovori:
– Hvala Bogu!
Zuheira je zapazila njegov preklinjući i izbezumljeni pogled, pa
se u sebi nasmeja.

22
Muhamed Enver svraćaše u dom Raifin kad god bi mu se
kakva prilika ukazala. Za Zuheiru on postade nešto vrlo obično, isto i
njegovi raspaljeni sjajni pogledi. Čuvao se da ne učini nešto
nepristojno, što bi naškodilo Raifi, pošto je mnogo držao do toga da i
njoj i njenom domu ne okrnji ništa od poštovanja i odanosti. Istina,
to je bilo vrlo teško kada bi se čovek sreo s takvom lepotom kao što
je bila Zuheira. Ona je, pak, sve više verovala da je najlepša hanuma
u naselju, da je i ona iz porodice Nadži. Ali, kako su sudbine
neobične u ovome svetu: jednoj ženi pokloni kuću, a drugoj podrum!
Jednoj bogatog trgovca, a drugoj pekara. Kako to: sudbina određuje,
a slepa?! Čak je i njena neporočna naklonost prema mužu nije mogla
uveriti da je sasvim zadovoljna. Nije život samo jesti i biti majka. Ne
sastoji se on samo od siromaštva, truda i lažne sreće zbog služenja
bogatoj hanumi. Nije ni u tome da čovek poseduje zadivljujuću
snagu, a da je uludo rasipa, pokoravajući se drugom.
Nešto se u njenim dubinama lagano menja, ali čvrsto i
pouzdano. Svakim danom ide sve dalje, svake nedelje novi skok,
svakog meseca novo saznanje. Ona otkriva sebe i spoznaje svoju
pravu snagu. Pažljivo prosuđuje u sebi svoju majku, muža, svoj stan,
svoju sudbinu. Zazire od svega što je može zavesti: od mudrih
izreka, naklonosti Raife hanume, do muževnosti svoga supruga. Iz
Nepoznatog curi nekakvo plamteće piće kojim napaja svoju
uobrazilju, opija srce i čeka crvenu zoru.
Jednoga dana Muhamed Enver reče Raifi hanumi:
– Zar nisi čula za haber? U Birguanu futuva je postala jedna
žena!
Raifa hanuma se nasmejala i rekla:
– Volela bih da vidim ženu kako u rvanju obara muškarca!
Na Zuheirinom licu pokaza se osmeh divljenja, a u srcu se
zapali nekakva tajanstvena vatra. Muhamed Enver je prostreli
žudnim i molećivim pogledom, pa se upita da li ona, možda, sanja o
čoveku kao što je Muhamed Enver? U srcu njenom još nije bilo
odgovora na ovakvo pitanje. Jednostavno, gledala ga je razumom,
bez oduševljenja i strasti. Samo je zapljusnu jedna izazovna misao:
žensko srce je slabačko. Smatrala je da njena veza s muškarcem
treba da bude daleko i od usiljenosti i od srca. Život je dragocen,
tako razuđen, s vidikom koji nema kraja, pa zato ljubav samo može
ličiti na slepog prosjaka koji se zaludno vuče po ćoškovima sokaka.
Uzdahnula je i u sebi rekla:
– Najveća je nesreća kada se čovek pomiri sa svojom
zlehudom sudbinom.

23

Beše Zuheira dojila Dželala u salonu kada iznenada ulete

Muhamed Enver. Ona brzo, sva postiđena, sakri dojke i pričvrsti
maramu oko glave. Zbunjeno je pogleda i upita:
– Gde je Raifa hanuma?
Bila je uverena da se pretvara. Jasno joj je bilo da je lepo video
hanumu u kolima koja su je odvezla na Mejdan. Ipak, uljudno je
odgovorila:
– Otišla je po savet.
Dugo beše zbunjen, pa potom upita:
– Da pričekam? Ne... moram se odmah vratiti u dućan!
Ne obazirući se mnogo na uljudnost ona odlučno reče:
– Do viđenja, gospodaru!
Međutim, nije nameravao da ode. Kao da ga je kakva
neprijateljska sila pod svoje uzela. Krete k njoj. Jedan pogled, u
kome se videla nekakva luda, pustahijska želja. Ona odstupi
namrgođeno. Još bliže se primače. Ona oštro reče:
– Ne...
Kao opčinjen procedio je:
– Zuheiro...
Vrisnula je:
– Otići ću ako ne odeš!
– Tvoj san... ja... ja te volim...
Odlučno reče:
– Nisam još posrnula!
– Bože sačuvaj! Ja te samo volim...
Plašila se čak i Raifine senke. On produži:
 – Kako da se oženim udatom ženom?!

24

U njoj se nešto veliko pobunilo i činilo joj se da je spremna da

nešto učini. Život treba menjati, a snaga je dovoljna da promeni i
Bitak. Svaki propušteni časak je samo značio poniženje i nesreću. Ali
kako se boriti? Iskoristila je Raifinu žestoku glavobolju pa saosećajući
predloži:
– Ostaću, hanumo, da prenoćim s tobom...
Raifa upita:
– A tvoj muž?
– Neće se, valjda, uplašiti ako sam bude spavao!
Ali kada je prošlo dva časa od vremena kada se uobičajeno
vraćala kući, stiže Abdu da proveri u čemu je stvar. Dočekala ga je i
rekla:
– Hanuma je bolesna.
Čovek zaćuta. Nije znao šta da kaže, pa gorko upita:
– Zar nije trebalo da me obavestiš?
Teskobno, ali hitro odgovori:
– Hanuma je bolesna. Zar ne shvataš?!

25
Kada se sledeće večeri vratila kući u podrum, shvatio je da je
hanuma bila nezametno bolesna i da nikakve potrebe nije bilo da ko
kraj nje ostane. Zapljusnu ga bes i reče:
– Hanuma i nije imala potrebe za tobom, pošto je kuća puna
sluškinja.
Naljuti se i ona a to je, na svaki način, i želela, pa upita:
– Da li je to nagrada za moju plemenitost?
 Odlučno odgovori:
– Tvoje ponašanje je svakim danom sve gore. Posle svega,
odlučila si da i ne spavaš kod kuće!
– Sram te bilo!
Kriknuo je:
– Neka su prokleti i kuća i njena gospodarica!
Odgovori istim glasom:
– Ne prezirem lepe stvari...
On je udari pesnicom po licu i izađe.
Zuheira je zbog uvrede razum bila izgubila. Iz nje provali
skriveni bol i zabravi se u sobi, odlučno gledajući oko sebe. Udarac ju
je ponizio. Sva se bila nadula od plača, a onda se, ne obazirući se na
Dželalov plač, oborila pesnicama na krevet.
Bila je rešila. Izašla je iz podruma odbacujući prošlost i grleći
neizvesnost.

26
Začudila se Raifa hanuma što se Zuheira tako brzo vratila. No,
ova je upita:
– Da li je, hanumo, tvoja kuća spremna da mi pruži utočište?
– Kakvo te zlo nosi?
Još uvek ljuta, odgovori:
– Od sada više neću sa svojim čovekom...
Hanuma podiže glavu upitno, a Zuheira odgovori:
– Želi da mi zabrani da te služim!
Raifa nezadovoljno reče:
– Prezire dobro!?
– A obasuo me je i udarcima...
– Divljak! Ne zna kakvo blago ima!
 Hanuma malo promisli, pa reče:
– Ali ja ne volim kada se ruši kuća...
Zuheira je bila uporna:
– Zadovoljna sam što sam učinila!
Raifa, osmehujući se, dodade:
– Onda je ovo tvoj dom, Zuheiro!

27
Abdu pekar se osećao posramljen pod pogledima Raife
hanume. Promrmljao je izvinjavajući se, ali je bio uporan i muževan.
Reče:
– Šta znači jedan udarac?! Nije valjda osakaćena!
S negodovanjem reče:
– Pogrešio si i neznalica si!
Odgovorio je odmereno i prisebno:
– Smesta da se vrati sa mnom!
Raifa oštro reče:
– Kada budeš svestan njene vrednosti, ne pre toga!
Teško je pomerio s mesta noge, dok mu je svet u očima bio
crven...

28
Abdu je sedeo u pivnici lagano ispijajući piće i brišući brkove
rukavom svoje plave galabije. Priča samo o Zuheiri. Govori:
– Pobegla je s detetom.
Javlja se jedan pijanac:
– Ti si slabić...
Usprotivio se:
 – Raifa hanuma je ohrabruje...
Obrati mu se i kafedžija, Sankar Šamam:
– Ponašaj se kao muško!
– Šta hoćeš da kažeš?
– Otpusti je, daj joj talak!
Vilice mu se ukočiše:
– I dlaka na mom telu može ubiti ženu!
Futuva Nuh Gurab se glasno nasmeja i pljesnu ga po čelu
šegačeći se:
– Kakav junak!
Vrlo se bio uvredio, pa odgovori grubo:
– Od mog najvećeg mualima dolazi mi savet...
Nuh Gurab, čije su oči od pijanstva bile crvene, reče:
– Zgazi je nogom kao bubašvabu!
Umešao se Gabril Fas, šejh naselja:
– U talaku je spokoj duši.
Nuh Gurab dodade:
– Razvod je, u ovakvom slučaju, izraz nemoći...
Pekar Abdu upita:
– Ko to kaže da je ženidba pola dina? Ne, ona je pola kufra!

29
Išao je Abdu teturajući se kroz mrak da bi se zaustavio pred
domom Raife hanume. Prsa su mu bila nadošla od besa i alkohola. U
njegovom srcu, nabreklom od krvi, borili su se običaj na muževnost i
ljubavni šapat. Grubim, predsmrtnim hripom on viknu:
– Zuheiro, siđi!
Gubio je snagu, teturao se, ali ponovo viknu:
– Nosim vatru iz furune, a tu su i šejtani iz Kabva...
 Otvori se prozor i na njemu se pojavi šejh Halil Dahšan, šejh
zavije, koji ljutito upita:
– Koji je to ludak?
– Ja, Abdu pekar!
– Vuci se, pijanico, sotono!
– Hoću svoju ženu! Zakon je uz mene!
– Kloni se raspusnog ponašanja i ne napadaj na kuće dobrih
ljudi!
– Ko mi to kaže, sam je šejtan!
On dreknu na njega:
– Proklet da si!
Oborio se na vrata doma, udarajući po njima pesnicama sve
dok mu se ne primače Gabril, šejh naselja, koji ga ulivati za mišicu i
reče:
– Umukni, ludače! Hajde sa mnom, biću ti posrednik kod
hanume.

30
Gabril Fas zateče Raifu hanumu besnu i uzbuđenu. Razlog je
bio svađa sa Abduom pekarom. Ona oštro reče:
– Pekar je odvratan!
Šejh naselja reče:
– On je samo tvoj sluga!
– Zar nisi video kako je drzak! Zar da mu je predam da bi joj
se osvetio?
– Hanumo, uveren sam da je on voli.
– Životinja ne zna da voli!
Gabril Fas upita:
– A ako zatraži da mu se vrati po šerijatu!
 Odlučno reče:
– Neće kod mene proći lukavstva!

31
Dade Nuli Gurab da pozovu Abdua pekara k njemu u kafanu.
Dugo ga je zagledao, a potom mu i odsečnim tonom reče:
– Daj ženi talak!
Abdu pekar se zbunio. Zapljusnuo ga očaj, jer je shvatio daje
Raifa hanuma smislila kako da mu se osveti. Futuvi više nije za
čekanje, pa dreknu:
– Izgubio si jezik?!
Odgovorio je neotesano:
– Zar nisi rekao, gospodaru ljudi, da je talak u stanju koje je
slično mom izraz nemoći?!
Odgovori, rugajući se:
– Zaista si nemoćan!
– Zakon je na mojoj strani, gospodaru ljudi!
Futuva odlučno reče:
– Otpusti je, Abdu!

32
I došlo je do razvoda. Do njega je Abdu doveden kao što se
osuđenik privodi vešalima. San je završen, biser izgubljen. Zuheira je
bila opijena pobedom i sjajem slobode. Ali, u isto vreme, osećala je
duboko negde u nutrini snažno damaranje tuge, žal za izgubljenom
toplotom, za večita vremena. Privukla je Dželala na prsa. On je bio
plod jedne ljubavi koja nije bila mala. Njena ličnost pokaza joj se u
sasvim jasnim bojama, punim uzvišenosti, ali i bola.
Raifa hanuma joj gordo reče:
 – Kad ja nešto zamislim, onda se to mora i ostvariti!
Da. Ona je snažna i sposobna žena, mada je svoju nameru
ostvarila tek pošto se obratila futuvi. A to zvanje je večita muka i
ubijajuća uobrazilja i tamna bol porodice Nadži, vrh života ogrnut
svetlošću zvezda.

33
Ohrabrena, osmehnula se.
Evo stiže i Muhamed Enver, trgovac ikrom, koji govori:
– Blagosloveni ti sloboda i čast!
Koristi priliku, dok Raifa hanuma odlazi nekim svojim poslom
i šapuće:
– Ja i moje srce te čekamo!
Oči joj sevaju munjama, od želje plamte, a on nastavlja sa
svojom molbom:
– Po Božjem sunetu i njegovog Proroka!
Kako na nju gleda? Kao trgovac sluškinju? Istina je: još joj se
nije sasvim dopao. Dugo ga je videla kao slamčicu, kao bespomoćnog
čoveka. Ali on je, izvesno, kadar da od nje načini hanumu. Da li
može naći spokoj u njegovom domu?
Osmehnula mu se ohrabrujući ga.

34
Potpuno se Abdu pekar propio. Čak mu je i čvrsta zemlja pod
nogama počela da izmiče. On upita Sankara Šamama:
– Da li je ružno da čovek plače?
Kafedžija se nasmeja:
– Ako je jak kao magarac! Kao ti, na primer!
Abdu je držao čašu u ruci koja mu sada poče da igra levo i
desno. Sam sebi reče:
– Stani, Abdu! Želiš li da te proguta tama?! Čak i prašina u
naselju je jača od tebe! Da li si svoju snagu isprobao na čem drugom
osim na nemoćnom testu? Neka Bog prema tebi bude milostiv,
Abdu!
– Jesi li ti pametan?
– Otpustio sam. Samo je jedna reč bila dovoljna da poslušam.
Čak se i vaška odupire! Kolika je to radost za neprijatelja!
Opominjući ga, Sankar reče:
– Povinovati se futuvi je čast!
Iako je bio pijan, Abdu se užasnu. Ipak procedi:
– Hvala Bogu...
A zatim uzdahnu:
– Jedna druga sila me melje!
– Koja?
– Ljubav prema prokletnici, kćeri prokletnice! Nasmejavši se,
Sankar reče:
– To, zaista, nije dostojno čoveka!
I zapeva Abdu kao da riče:
– Čudo, tako mi Boga, čudo...
A Sankar Šamam mu reče:
– Okreni se pesmi! Jer su pevači, kako se čini, kao i ti –
razočarani u ljubav.

35
Išao je Abdu, noseći pogače Raifi hanumi. Više dobrih ljudi
mu je pomoglo i posredovalo kod nje. Upitao ju je grubo:
– Valjda si zadovoljna mnome?
Hladno mu je odgovorila:
– Što je bilo, umrlo je!
 Malo se kolebao, a zatim molećivo rekao:
– Pusti me samo časak da budem nasamo s njom!
Oprezno ga je pogledala i odgovorila:
– Neću!
– Da porazgovaram, ako dopustiš... U tvom prisustvu! Malo je
razmislila, zatim pozvala Zuheiru. Došla je u tamnoj galabiji, kao
zlatna ruža. Dugo su se gledali. Nije ni namignula, niti kakav znak
pogledom dala. Izgledala je strana, daleka i hladna. Potpuno
suprotno onome što se zbivalo u njenim dubinama. Abdu reče:
– Srce mi je nesrećno. Zaboravimo šta je bilo...
Ni reči nije prozborila, pa on nastavi:
– Pokajao sam se...
I dalje je ćutala, tako da se javila Raifa hanuma:
– Progovori, Zuheiro!
Ohrabrujući je, i Abdu reče:
– Želim da te vratim. Druženje nije laka stvar!
Zuheira promrmlja:
– Ne...
– Druženje nije šala i ne zaboravlja se. Imali smo srećnih dana.
Prvi put je spustila pogled i odlučno rekla:
– Niti si ti za mene, niti ja za tebe!

36
U hanuminom odsustvu u kuću se uvukao Muhamed Enver.
Sav cepteći od strasti, sreo se sa Zuheirom i rekao:
– Nemam pravo da dođem, ali zbog tebe sve rizikujem. Pođi
odmah sa mnom da sklopimo brak!
Gordo upita:
– A ko tvrdi da se ja slažem?!
 Pokorno se obrati:
– Zuheiro, volim te.
– Zašto me onda pozivaš da bežim kao lopov?!
Uzdahnuvši, odgovori:
– Zato što hanuma neće nikada dati pristanak!
Začuđeno ga upita:
– Jesi li s njom o tome otvoreno razgovarao?
Spustio je glavu tužno:
– Tvrdoglava je i ponosita!
Primila je ubod posred srca, ali je važno rekla:
– Ja sam od Nadžijevih!
– Uporna je i ponosita! Naredila mi je da prestanem da te
posećujem. Ja koji sam se rodio u ovom domu!
Zapljusnu je bes i ona reče:
– Smesta idem za tobom!

37
Udala se Zuheira za Envera Muhameda, trgovca ikrom. Raifa
se veoma naljutila i proklela je zbog izdajstva i pokvarenosti. Naselje
se zapanjilo, načinivši od njih dvoje priču, često ponavljajući sećanja
o srećnoj sudbini, sudnjoj noći i ljubavnim čudima. Sa sobom je uzela
sina Dželala, koga čovek dočeka s dobrodošlicom, a sebe je smatrala
najsrećnijim Božjim stvorenjem.
Prvi put Zuheira je bila gospodarica u kući. Ima stan od više
soba. Skupocene stvari, kupatilo i kuhinju. Ima i spremište za vodu
koje vodonoša puni svakog dana. Ima, takođe, puno fustana,
kadifnih ogrtača, zlatnih feredža. Na vratu joj osvanuo lančić, na
ušima naušnice, na rukama zlatne narukvice, a na nogama srebrne
grivne.
Stolovi prepuni ukusne hrane. Skoro da je bilo u takvom
izboru kao u kući Azizovoj ili domu Raifinom. I svega toga ona je i
kuvarica i gospodarica.
I tek što prođe prvi mesec, ona reši da skrši običaje: da ode u
posetu svojoj majci, ili kakvoj susetki, ili da ode do Huseina.
Ljudi je videše u njenom novom ruhu, pa uskliknuše:
»Gospode, moćni stvoritelju!«

38
Muhamed Enver je bio toliko srećan sa Zuheirom da je to
prevazilazilo svaku uobrazilju. Nije štedeo u iskazivanju svoje ljubavi,
svoga divljenja i svoje neobične privrženosti. Bio ju je veoma
razmazio. No, već na početku nije bio zadovoljan njenim čestim
izlascima i time što svoju sjajnu lepotu tako smelo izlaže tuđim
pogledima. Veoma nežno joj je izneo i svoje primedbe, ali ju je, ipak,
uznemirio. Morao je odstupiti i još više je maziti. Otkrio je da će
podneti svaku mrskost samo da mu ne ogadi. Zato je bio spreman da
je ne sprečava u radosti i zadovoljstvu. Shvatio je da je slab prema
njoj, da prezire stare običaje i da se predao nekakvoj struji kojoj se
njegovo srce nije moglo odupreli. Poznavao je sebe odlično. Znao je
da je zatočenik ljubavi i njenoga hira. Tu je još bilo i nekakvo duboko
osećanje, nejasno kao slika kakve mitske životinje, da on još uvek ne
poseduje obožavano biće. Možda ga i ne može posedovati? Možda se
ona tome odupire. To je teško osećanje poraza, koje traži utehu u
slabostima i spas u iluzijama, dok razočaranje prikriva slatkim
rečima. On ne da nije gospodar ljubavi već nije ni njen sudionik. On
je, jednostavno, njen rob i stvar. Da li mogu biti jednaki crvenilo
izlaska i crvenilo zalaska?! Zato neka se skriva iza nežnosti i
prijaznosti da bi se mogao naslađivati njenim ružičastim usnama i
uživati u njenim divnim očima i njenom otmenom vratu.

39
 Jednom je posetila stvoriteljku svoje blagougodne radosti,
Azizu hanumu. Poljubila je u ruku i rekla:
– Život me odvede u jedan drugi dom, ali mi je srce ovde.
Zbog prijatnih reči dođe Azizino srce na mesto. Poljubila je u
obraz i posadila kraj sebe, ophodeći se prema njoj kao sebi ravnoj.
Popiše sok od kirfe, pojedoše orasnice. Aziza se raspita o njenom
suprugu i sinu Dželalu. Stiže i Ulfeta hanuma i pozdravi je. Kada je
Aziza čula priču, podržala ju je:
– Tvoja lepota to zaslužuje, a lepota je gospodar svetova.
Zuheira reče:
–Ne, nego tvoja molitva i tvoja naklonost, gospodarice među
ženama.

40
Propratio je Muhamed Enver njenu posetu sledećim rečima:
– A Raifu hanumu nećeš posetiti?
Sustežući se reče:
– Previše drži do sebe. Prokleta da je!
– Poludeće!
– Pa nek poludi.
Obuze ga neraspoloženje i promrmlja:
– Zlo joj nema granica.
Nekako lukavo gledajući upita:
– Zar nisi muško?
Srce mu se steže i on zamuknu.

41
Te večeri naselje je bilo svedok prizora koji se ne zaboravlja.
 Zuheira je išla važna u svom skupocenom ogrtaču kada se kraj
nje zaustaviše kola Raife hanume. Hanuma ispruži vrat i začu se
njen glas koji prekorevajući pozva Zuheiru. U tom glasu bilo je i
nešto od dobre volje i nešto od ljubavi:
– Zuheiro!
Zuheira se okrenu zbunjeno, a Raifa dopuni:
– Nevero!
Nije joj preostalo ništa drugo nego da pruži ruku naočigled
mnogih među kojima su bili Gabril Fas, Halil Dahšan i Abdu pekar.
Raifa reče:
– Kada ćeš me posetiti?
Još više pometena, Zuheira joj odgovori:
– U najskorijoj prilici, hanumo. Sprečilo me je samo...
Rasejano mrmljajući ne završi rečenicu. Raifa reče neprijateljskim,
grubim, izazovnim i iznenađujućim glasom:
– Radovalo bi me da pozdravim svoju odanu sluškinju... Očas
se raspali bes u Zuheirinom srcu i ona kriknu:
– Ja sam, kao i ti, gospođa!
I slepa od uzbuđenja suknu putem.

42

Dok se Abdu pekar opijao u krčmi napolju je duvao zimski

vetar. Eto ga gde govori:
– Juče sam snio neobičan san...
A kada ga je neko upitao šta je usnio, on produži priču:
– Usnio sam kako hamsun duva kada mu vreme nije...
Kafedžija Sankar Šamam reče smejući se:
– San je šejtanova rabota.
–... kidao je vrata, kao kišu nosio pesak, odnosio ručna kolica,
skidao s glave čalme i marame...
 – A šta je od tebe učinio?
– Pustio me da igram na jednom pravom plemenitom
đogatu...
Sankar mu reče:
– Pokrij guzicu pre spavanja!

43
Osećao je Muhamed Enver kako se strah uvlači u njega. U
njegovom malom dunjaluku utvare opasnosti plešu samrtni ples. Da
li će i njega zadesiti sudbina Abdua pekara?! Počeo je iz prikrajka da
zagleda Zuheirino lice i da prikuplja snagu i odlučnost. I jednom joj
reče:
– Ti si, Zuheiro, već četvrti mesec trudna i bolje bi bilo da se u
kući smiriš.
Prezrivo odgovori:
– Još ne osećam slabost.
Krenuo je da se nežno poigra sa Dželalom, ne bi li tako
olakšao sebi posle njenog žustrog odgovora. Ipak, nastavi:
– Izazvala si silu koja se ne može prenebreći, pa bi bilo
najmudrije da se u sebe uvučemo...
Odgovori hladno:
– Kao da se plašiš?!
Skrivajući nezadovoljstvo odgovori:
– Naprotiv. Želim samo da naša kuća bude bolja!
– Ja samo koristim dozvoljenu slobodu...
Bio je nešto jasniji:
– Priznajem da mi se to ne dopada.
Ona malo razmisli, pa reče:
– Meni to, zaista ne smeta.
Neraspoloženo se obrati:
 – Ali ja sam tvoj suprug.
– Da li to znači da treba da me gaziš nogama?
– Bože sačuvaj! Ali i ja imam svoja prava koja se ne mogu
poreći...
Lice joj se smrklo, naružila lepota. Oštro odgovori:
– Ne...
Kolebao se da li da otćuti ili da bude uporan. Zatim, shvati da
ga je uvredila, pa ljutito nastavi:
– I ja imani pravo...
Prezrivo odgovori:
– Ne pravi mi glavobolju svojim pravom!
Tu više nije mogao da se savlada i neuobičajeno grubo reče:
– Imam pravo da mi budeš poslušna!
Začuđena, pogleda ga. On dopuni svoju misao:
– Potpuno poslušna!
Na licu joj se pokaza da ona to ne prihvata i da je rešena da
istraje, koliko god je to koštalo.

44

Crpeo je Muhamed Enver iz svog očaja hrabrost. U dnu duše,

ipak, bojao se da je ne izgubi. Zato, čim bi je opazio iz dućana, kako
izlazi na ulicu, gubio bi strpljenje. Jednom joj tako prepreči put i
odlučno kaza:
– Vrati se kući!
Zbunila se i prošaptala:
– Ne čini bruku!
Nije odustajao:
– Kući se vrati!
Primetila je kako se k njoj kradu i pužu pogledi kao zmije, pa
je morala da se vrati kući, sva cepteći od besa.

45

Naveče, kada je došao kući, zateče Muhamed Enver oluju koja

ga nije iznenadila. Najomraženija stvar njegovoj duši beše to da u
ljutnji ide do kraja, da kvari odnose, da obožavanu lepotu ponižava
besom. Pokazivao je spremnost za svaku vrstu ustupaka pod
uslovom da ona prihvati njegovu želju. Reče joj:
– Nemoj misliti da sam srećan kada si ti povređena. Jedino što
želim jeste da sačuvamo našu sreću.
Ali ona je izgledala kao peščani vetar. Lice joj je požutelo i
izgled se izmenio. Iz očiju su sevale varnice. Ljutnja se pretvorila u
nesrećni bes, a samoljublje se preobličilo u zmiju spremnu za skok. U
sebi reče:
– Sačuvaj, Bože, od ovog zla! Sačuvaj, Bože, od ovoga srca! Da i
mene ne stigne ono što si od nje učinio!

46
Zuheira se osećala kao daje u kotlu. Ne želi da bude poražena,
ne zaboravljajući pri tom uvredu koju je od njega doživela u naselju.
Ne voli ga niti ga je uopšte volela. Ali kako da se ponaša i kuda da
ide? U ovakvim prilikama žena odlazi svojoj porodici, ali ona nema
porodice. Znači, ili da prihvati da bude ukroćena hanuma ili da ode
kuda je noge nose. Taj zloćudni život dovoljno ju je pratio u tolikim
kućama ranije.
Setila se svog prvog gospodara, mualima Aziza Samahinog
Nadžija, znamenitog čoveka u naselju i prijatelja njenog muža.
Saznaće njen muž da ona nije, u najmanju ruku, tikva bez korena.
Prikrala se radnji dok je kišica padala po njenom ogrtaču i
obrazima. Uletela je u njegovu kancelariju. Bio je sam, kao i uvek lep
i otmen. Brkove mu pre vremena probile sede. Odmah ju je
prepoznao. Prepoznao uprkos feredži. Nije se morao prisećati tih
čarobnih očiju koje su gledale iza zlatom izvezene feredže. Učinilo
mu se da je to sudbina koja ruši njegovu tvrđavu. Do ušiju mu se
prikrade njen nežan glas:
– Samo sam kod tebe pronašla sklonište za svoje rastrojstvo.
Upita, suzdržavajući svoju uzbuđenu naklonost:
– O kakvom rastrojstvu je reč, ne dao Bog zlo?!
– Moj muž!
– Koliko znam, on je dobar čovek.
– Ali mu je ponašanje poslednjih dana postalo zlo.
– Bez razloga?
– Želi da me ponizi.
Ispričala mu je sve što se dogodilo u naselju pred
Muhamedovom radnjom. Aziz je malo razmislio, a potom rekao:
– Da. Ponašanje je daleko od razuma, ali on ima zakonsko
pravo o kojem ne vredi raspravljati.
Ona žustro odgovori:
– Ne tera se nijedna žena u našem naselju na tamnovanje.
Mualim Aziz se osmehnu i reče:
– Popričaću s njim s obzirom na to da si iz porodice Nadži, ali
stvari moraš prihvatiti u njihovoj suvislosti...

47
Posredovanje mualima Aziza je vrlo malo vredelo. Preostala
joj je samo pokornost, makar i privremena. Pokoriće se i time zlo
prekinuti. Ipak, susret sa mualimom Azizom ukazao joj je na neke
stvari koje joj ranije ni na pamet nisu padale. Stvari lude, uzbudljive i
čarobne. Stvari koje su je bacile u jedan novi svet snova.
U sebi reče da je mualim Aziz njome zadivljen. Štaviše,
verovatno i žešće od toga. Njegove oči su pokazivale ono što nije
smeo javno priznati. Pa kada je to počelo? Istina, nema čoveka koji bi
je video, a da se ne rastroji. Ali, da li je mualim Aziz kao drugi ljudi?
Zatim, on je ženjen, a ona udata. On je nešto stariji, uzor plemenitog
roda i od dobrog glasa. Čovek kao on neće posegnuti za udatom
ženom. Udatom za jednog prijatelja. Kako je to zaludno – činiti nešto
što je nedozvoljeno?! Kakva korist od toga može biti? Ona želi samo
pravu korist. Radi toga će i svoje srce bez milosti zgaziti, zbog toga
se, ponekad, oseća veličanstveno i uzbudljivo.
Priviđao joj se Aziz Samahin Nadži u ružičastim snovima.
Pitala se kako bi se ti snovi mogli ostvariti i da li mu jednog dana
može postati druga žena, žena pored Ulfete hanume? Da li jednog
dana može postati sultanija u tom ponosnom domu i zasesti u fijaker
sa sirenom?
Muhamed Enver je lagano slabio i na kraju se pretvorio u
zrnce čađi, koje se vije nad nekakvim dugim beskrajnim putem.

48
Kada počeše dolaziti seljanke objavljujući poplave i prodajući
sveže urme, Zuheiri stiže vreme za porođaj. Porođaj je bio težak i
rodila je, posle svega, drugog sina, kome dadoše ima Radi. Muhamed
Enver beše veoma srećan. Za trenutak je zaboravio sve brige i sva
neraspoloženja. Ponadao se da će to biti početak novih odnosa među
njima dvoma.
Um Hišam, babica, obilazila ju je svaki dan, sve dok stvari ne
krenuše valjanim tokom. Prilikom poslednje posete šanu joj u uho:
– Imam za tebe pismo...
Zuheira je pogleda upitno, a starica odgovori:
– Pismo s neba.
Misao joj potrča do Aziza, pa upita:
– Šta imaš, Um Hišamo?
Dok joj se na lice navlačila bleda obrazina greha, ona odgovori:
 – Pismo od Nuha Guraba, futuve našeg naselja...
Od iznenađenja srce joj zalupa. Očekivala je kometu s istoka, a
ona se javnu sa zapada. Uzdržala se:
– Zar ne vidiš da sam žena i majka?!
Starica reče:
– Svaki dan osmatramo sunce kako izlazi, a potom zalazi, pa
šta preostaje izaslaniku nego da objavi?!

49

Ubrzo se Muhamed Enver povukao. Odstupio je od svog

iznenadnog, ali lažnog rešenja i vratio se svojim pređašnjim
oklevanjima. Sada je bio čvrsto uveren da je Zuheira biser bez duše,
koji mu je kao vazduh kroz prste prošao. Ipak, svoj život nije mogao
zamisliti bez nje. Ona mu je duh života, njegova neizbežna navika,
mada je vrlo opasna. Zar se može zaboraviti šta se dogodilo njenom
prvom mužu?
On joj više ne veruje. Ali, začudo, kad god bi se njegovo
poverenje u nju pokolebalo, počinjao bi da je još više voli. Pokušavao
je da je po svaku cenu zadobije i ako u tome ne bi uspeo smatrao bi
to ličnim porazom. Porazom koji traje na ovom i na onom svetu.
Neprijateljstvo između nje i Raife hanume ostalo je i dalje izvor
nesporazuma. Bio je uveren da je on najnesretniji čovek i da
njegovim žrtvama nema granica.
Evo, večernja sedeljka ih sastavlja. Ona doji Radija sedeći na
divanu, on puši lulu. Dželal se igra s mačkom. U stvari, on nije trpeo
Dželala. Istina, dugo je gajio prema njenu nekakvu naklonost i voleo
ga. Ali čim je došao Radi, zamrzeo ga je, poželevši čak da ovaj i
nestane iz ovog sveta. Ipak, njegovo ophođenje prema Dželalu se
nije izmenilo. I dalje mu je pružao, makar i lažnu, očinsku zaštitu,
dodajući time svojim brigama jednu novu.
Uveren da čini nešto što je nemoguće i u želji da odobrovolji i
zadobije Zuheiru on reče:
 – Imam za tebe lepo iznenađenje...
Hladno ga je pogledala, pa on produži:
– Poklon za sreću!
Osmehnula se, a on završi:
– Formalni ugovor o kupovini: postaješ vlasnica moje kuće!
Lice joj se preli ružičastim rumenilom i likujući odgovori:
– Kako si plemenit čovek!
To je kuća od tri sprata sa dućanom u prizemlju. Bio je srećan
zbog toga što se radovala, pa povrati nešto od svoga mira. Ona se
istinski obradovala što je postala vlasnica. Bila mu je iz dna duše
zahvalna. Takođe mu je bila zahvalna što je na ovaj način priznao
njenu moć a i svoje kajanje što ju je izazivao. No, i dalje je u svojoj
glavi nosila misli o tome kako da ga ponižava, kao i o tome kako da i
dalje održava vezu sa Azizom i Nuhom Gurabom. Makar vezu u
mislima. Aziz je bogat, Nuh snažan. Ali i Aziz ima snage, kao što i
Nuh ima bogatstva koje svakim danom povećava. Aziz ima ženu, a
Nuh četiri, i još pride četu nejači.
Nema bogatog bez snage, ni snažnog bez bogatstva. Imetak
stvara snagu, a snaga stvara imetak. Dakle, kako stvari idu? Ona
veruje da je sve tek otpočelo. Eto, ona o svemu tome razmišlja kraj
Muhameda, čije disanje vrlo jasno čuje.

50
Rešio Muhamed Enver da svoju sreću ukrepi uz pomoć Nuha
Guraba. Posetio ga je u njegovoj kući i seo ispred njega u gostinskoj
sobi, kao što dečak sedne ispred učiteljice. Ne progovarajući ni reči
pružio mu je popriličan svežanj novčanica. Futuva ih uze. Pošto ih je
prebrojao, upita:
– Platio si namet, pa šta želiš s ovolikim parama?
Muhamed Enver odgovori:
– Želim tvoju zaštitu.
 – Imaš neprijatelje?
– Zaštitu od sudbine.
Nehajno mu je vratio svežanj i osmehnuo se. Uznemireno
Muhamedovo srce brže zakuca. Nije ovo očekivao. Zenice mu se šire
od straha i sumnji. Nuh Gurab procedi:
– Sudbina te preduhitrila!
Kuku! Da lije Raifa odigrala svoju igru?! Ovako je razmišljao,
jer nije mu moglo ni na pamet pasti da Nuh Gurab radi za se lično.
Nuh Gurab progovori:
– Upravo sam se spremao da te pozovem.
Suvih usta, Muhamed Enver upita:
– Zašto, mualime?
S odvratnom spokojnošću on reče:
– Da te posavetujem da otpustiš svoju ženu!
Srce mu kliznu do peta. Osetio je dah smrti. Zaprepašćen,
upita:
– Da je otpustim?! U mom životu za to nema razloga...
Odsečno mu reče:
– Pusti ženu!

51
Napustio je Muhamed Enver kuću Nuha Guraba potpuno
izbezumljen. Da li je došlo vreme da se s njim postupa kao nekad sa
Abduom pekarom? Da li uvaženi trgovac zaslužuje ophođenje kao
onaj pre njega? Da li njegov život, njegova čast i njegova sreća mogu
na ovakav jednostavan način da ishlape?!
Zapljusnu ga očajni bes koji ga je nosio kao kakvo pero. Bio je
potpuno razum izgubio:
– Usudiću se na ono na šta se niko ranije u naselju nije usudio!
 52
Ode Gabril Fas, šejh naselja, do futuve Nuha Guraba, koji je
sedeo na svom mestu u kafani. Pozdravi ga i reče:
– Gospodin Fuad Abdu Tavab, načelnik policije, želi da te vidi.
Začudi se futuva i namrgođeno upita:
– Zašto?
– Ne znam, mualime. Poslanikova dužnost je samo da
obavesti.
Izazovno upita:
– A ako odbijem?
Šejh snishodljivo odgovori:
– Možda samo želi od tebe kakvu uslugu za opštu bezbednost,
mualime?! Nema razloga da te izaziva.
Futuva prezrivo slegnu ramenima i zaćuta.

53
Dočekao je načelnik Fuad Abdul Tavab futuvu Nuha Guraba
dobrodošlicom. Sede futuva ispred načelnikovog stola sav pretvoren
u ljubazan osmeh i toliko namirisan da se nije moglo disati. Reče:
– Drago mi je, tako mi gospodara Huseina, da se sretnem s
načelnikom.
Načelnik se osmehnu. Bio je osrednjeg rasta, ali čvrst, gustih
brkova i lepih crta. Odgovori:
– Zadovoljstvo mi je, mualime, da te vidim. U stvari, futuva
mu dođe kao čovek bezbednosti.
– Hvala, gospodine načelniče.
– Futuva je vitez naselja i njegov čuvar. On je predstavnik
čojstva i uvaženosti. Ruka i oko policije su njegovi. Tako se shvata u
Ministarstvu.
 Ponovio je već manje raspoložen:
– Hvala, gospodine načelniče.
Načelnik završi rešenošću koja je bila u suprotnosti s
ljubaznim tonom:
– Zato od tebe očekujem da mualim Enver nađe mir i spokoj u
tvojoj senci.
Lice mu pocrvene i on upita:
– Da li se žalio na mene?
– Imam načina da saznam stvari. Neka mi se obraća, to je
njegovo pravo, a moja je obaveza da mu pružim bezbednost. Uveren
sam da to i ti želiš.
Između njih se uvukla tišina. Osetio je da ga načelnik
upozorava na pristojan način. Pošto ćutanje potraja, načelnik ga
upita:
– Šta kažeš?
Nuh Gurab odgovori zastrašujuće mirnim tonom:
– Mi treba da budemo prvi koji poštujemo zakon.
Načelnik odlučno reče:
– Onda te smatram odgovornim za njega!

54
Nešto slično nikada se ranije nije dogodilo u naselju. U njega
je policajac ulazio samo u krajnjoj nuždi. Svi zločini futuva obično se
pripisuju nepoznatom, a pošto se udesi lažno svedočenje. Da li će
načelnik Fuad Abdul Tavab, ako se naiđe na leš Muhameda Envera u
Kabvu ili u Prolazu, učiniti ono što niko pre njega nije učinio? Kako
je smogao smelosti Muhamed Enver da se obrati za pomoć
načelniku? Kako se prihvatio načelnik loga da izaziva Nuha Guraba
na tako odvratan način? Pokaza se, prvi put u naselju, da se načelnik,
kočopereći se svojim pozlaćenim širitima, pokušava staviti na drugi
tas vage, naspram futuve.
 Međutim, ljudima nije bila poznata ona druga strana ličnosti
Fuada Abdula Tavaba. Naime, on je bio hrabar i uporan čovek. U
selima Saide, odakle je premešten u Kairo, bio je poznat pod
nadimkom »krvnik«. Čak i da nije postojala namera Ministarstva da
se futuve istrebe, on bi svakako tome sam pristupio, onako odvažan i
smeo. Zato, tek što ga obavestiše da Muhamed Enver nije dobio
traženu zaštitu, on napravi odlučnu predstavu koja je mnoge jezike
zavezala, a srca uzdrmala.
Taj dan je naselje zapamtilo po tome što ga je načelnik zauzeo,
došavši na čelu jedne oružane jedinice. Razvejaše se vojnički poklici,
koji privukoše i uši i oči. Zatim se pojavio Gabril Fas. On je išao
ispred čete agenata, a sledio ga je oficir iz policije. Načelnik je bio u
službenoj uniformi. Načinio je nekoliko bučnih manevara, a potoni se
lagano vratio, dok su ih žitelji pažljivo posmatrali poređani s obe
strane ulice. Oči su mu povremeno pretraživale prozore načičkane
ženama. S leve strane od ulice približavao se šejh naselja, svaki čas
pogledujući prema Zuheiri koja je stajala na prozoru. Nju je on
smatrao glavnim razlogom nesporazuma.
Nuh Gurab nije izlazio iz kafane, dok je Muhamed Enver,
mračna izgleda, sedeći u radnji, očekivao samo još veće nevolje.
Abdu Faran krenu zbunjen za povorkom, sve govoreći ljudima oko
sebe:
– Uskoro ćemo biti svedoci gužve!

55
Više nego jednom zapazila je Zuheira da je načelnik Fuad
Abdul Tavab kao slučajno sreće uvek u novoj ulici, dok se vraćala iz
posete Huseinu. Više nego jednom je primetila kako je proždire
strasnim pogledima. U sebi je promrmljala: »Čak i načelnik!« Mejdan
je izgledao kao da se podsmeva i kao da je ispunjen sablaznima. Kao
mađioničarev šešir pun miševa, mačaka i zmija. Uzdrma je udarac
samoljublja. Činilo joj se da je pojahala nekakvog mitskog orla, čija
krila razmahuju snagom, nadahnućem i ljudima: Aziz... Nuh Gurab...
Fuad Abdul Tavab, čudne rabote, ljubavi vrhovna slava okićena
zvezdama. Prati damaranje svoga srca i kod svakog udara stvori se
neka sjajna slika, koja prevazilazi sve poznato...

56
U velikoj tajnosti pozvao je načelnik Muhameda Envera da se
sastanu. Posadio ga je preda se i rekao:
– Visoko sam podigao zastavu zakona, kako to ranije nijedno
naselje nije poznavalo, pa da li ti je ponudio zaštitu?
Muhamed Enver protrese zbunjeno glavom i odgovori:
– Ne znam...
Fuad Abdul Tavab nastavi popustljivo:
– Govorio si istinu, a ja sam kao i ti. Zaista se bojim za tebe...
Muhamed Enver neraspoloženo reče:
– Život u našem naselju ni pare ne vredi!
– Govorio si istinu da će te, možda, ubiti kakav odvratni gad.
Šta će ti vredeti posle toga što ćemo uništiti futuve?!
– Da, šta će mi vredeti!
Načelnik upita:
– Počuj ovaj savet, pa makar izgledao i čudan.
– Koji?
– Daj talak ženi!
Zbuni se Muhamed Enver i procedi:
– Ti me tako savetuješ?!
– Znaj da je ovo za moje dostojanstvo veće iskušenje nego za
tvoje, ali se ja bojim za tvoj život.
– Na ivici sam ludila, gospodine načelniče.
Načelnik pronicljivo reče:
– To bi bilo samo privremeno, dok ne izravnam račune sa
zulumćarom.
– Privremeno?!
Posle će se, opet, sve vratiti na svoje mesto.
Dugo je Muhamed Enver razmišljao, pa na kraju reče:
Sasvim ozbiljno ću razmisliti o ovome.

57
Muhamed Enver se vraćao kući skrhan očajem. No, iznenada
mu iz očaja iskrsnu jedna podsticajna misao, te se obrati Zuheiri:
– Pokupi sve što nije teško i što je vredno. Večeras, kada
naselje usni, bežimo!
Zuheira se zbuni i promrmlja:
– Bežimo?!
– Čak mi je i načelnik savetovao da te pustim!
– Načelnik?
– Priznao je da je nemoćan da me zaštiti i jedino nam
preostaje bekstvo.
Razmislila je šta stoji iza načelnikova saveta, ali nije znala
kako da postupi prema svom mužu.
Prestravljeno je upitala:
– Kuda ćemo?
– Božje prostranstvo je beskonačno. Imam pristojan imetak i
počećemo neki nov posao.
Do đavola! Jednim udarcem želi da joj rasprši snove. Da
postane izgnanik kako bi s njim doveka ostala! Da joj živoj zakopa
snagu i život zatre. Da nestane u tami kao Samaha. A ko bi još znao
da joj se ne može dogoditi da bude prinuđena svojim rukama
ponovo raditi, kao kakva sirotica. Ipak, neka kukavica sam beži i
neka zauvek iščezne iz njenog života.
– Ne gubi vreme!
 Oklevajući reče:
– Razmisli dva puta!
– Sto puta sam promislio: samo je bekstvo preostalo...
– Nikako.
– Nikako?!
– To je nemoguće.
– Moguće je. Shvatićeš to pre svitanja.
Bila je tvrdoglava:
– Ne dolazi u obzir.
Zbunjeno ju je pogledao pa ona dodade:
– To znači progonstvo i nestanak.
Podozrivo reče:
– Imam sve što bi nam bilo dovoljno...
– Ne.
– Zar ne vidiš da sam smrtno ugrožen?!
– Pogrešio si i ti to znaš!
– Nisam imao drugog izlaza.
– A u čemu je moja krivica?
Izgubivši živce viknu:
– Žena mora da sledi muža!
Izgledala je čvrsta, neprijatna i spremna da se izvuče i mrzi.
Zato ga i prekori:
– Ne možeš da me zaštitiš!
Udario se pesnicom po prsima i kriknuo:
– Zmijo!
Neusiljenim pokretom ustuknula je prema prozoru, pa on
ciknu:
– Želiš da igraš staru igru?!
U njegovom bledom, očajnom izgledu, stisnutim pesnicama i
odlučnosti videla je smrt. Što je mogla glasnije vrisnula je dozivajući
s prozora u pomoć. On kao tigar skoči na nju.

58
Razvalili su vrata i uleteli unutra – Nuh Gurab, mualim Aziz i
Gabril Fas, šejh naselja. Muhamed Enver ustuknu. Zuheira pade u
nesvest, a Dželal i Radi zadrečaše.
Ljudi se zauzeše da je povrate. Osvestila se, a Muhamed
Enver iščeznu. Nuh Gurab značajno pogleda prema Gabrilu Fasu pa
šejh službenim glasom izjavi:
– Pokušaj ubistva i bekstvo!
Aziz promrmlja:
– Dovoljno je što je pobegao.
Nuh Gurab upita:
– A zločin!
Gabril Fas odgovori:
– Zločin je jasan kao sunce i mi smo svedoci.
Obrativši se Zuheiri, Aziz reče:
– Hajde da prenoćiš kod moje majke.

59
Iščezao je Muhamed Enver, a da joj talak nije dao. Ubrzo se
vratila u svoj stan. U početku je živela omamljena osećanjem
slobode, ali je ubrzo shvatila da je i dalje supruga Muhameda Envera.
Žarko je snivala o tome da dobije razvod, pa je čvrsto odlučila da
više ne izgubi ni minut od svoga života. Posetila je mualima Aziza
Samahinog Nadžija i rekla mu:
– Pobegao je i sada se izdaleka sveti...
Aziz je shvatio šta želi reći. U tome je video nešto drago i
neverovatno. Od radosti i neke čudne nade zavrtelo mu se u glavi.
Upita je:
– Kako ćeš živeti?
– Prihodi mi dozvoljavaju pristojan život...
Nežno je prekinu:
– Veruj da nisi sama!
Zahvalno je posagla glavu i rekla:
– Hvala ti. Ali želim da deci obezbedim život.
Upita je, dok mu je srce burno tuklo:
– Šta misliš?
Osmelivši se reče:
– Tražiću talak s obzirom na to da je on zločinac u bekstvu.
Tako se pred njim otvoriše vrata Nepoznatog, jedne velike
pustolovine, pa reče:
– O tome valja razmisliti...

60
Mualim Aziz se zauze da sredi suđenje Muhamedu Enveru u
odsustvu i nađe advokata koji bi zatražio razvod. Još uvek je bio
neraspoložen, raspet između svoje želje i svoga ugleda, između svoga
srca i poštovanja koje je osećao prema Ulfeti i svome prijatelju
Muhamedu Enveru. Međutim, neobični događaji koji su sledili jedan
za drugim objavljivali su lude i vrele ljubavi.

61
Prvi namernik je stigao u noć. Otvorila je prozorče i primetila
nekakvu senku. Zapahnu je miris koji je istovremeno izazivao čežnju
i gađenje. Kolebajući se, upita:
– Ko je to u ovim noćnim satima?
 Do nje dopre poznati glas:
– Abdu Faran!
U njoj se istovremeno pokrenuše bes i nada. No, ona potisnu
svoju slabost i oštro upita:
– Šta hoćeš?
Molećivim i pijanim glasom odgovori:
– Da se vratimo našem životu...
– Ti si lud i pijan!
– Ja sam ti jedini zakoniti muž.
– Idi, inače ću pozvati ljude.
I zalupi prozorče ljuta i spremna na otpor.

62
Iste noći njenim vratima se prikrao i Gabril Fas, šejh naselja.
I Išao je oprezno i uplašeno. I odmah pošto je seo pređe na
stvar:
– Bože me sačuvaj od crnoga šejtana, ali ti moram predati
poruku...
Reče, nagađajući ko bi mogao biti iza njega, kao što je
nagađala od čega bi se mogao toliko plašiti:
– Reci i ne okoliši!
– Gospodin načelnik traži tvoju ruku...
Bila je u pravu. On se boji da se Nuh Gurab ne doseti kakva je
njegova uloga u svemu tome. Ali šta hoće načelnik? Šta joj može dati
izuzev praznog zvanja i naduvene pojave? Verovatno će od njih
trojice ponajbolji Aziz. Ali, Nuh Gurab ima silu koju ne treba
prenebreći. I to pravu silu i neograničenu vlast.
– Šta kažeš, hanumo Zuheiro?
– Da li će uspeti da ućutka Nuha Guraba?
– Načelnik je kadar.
 Lukavo dodade:
– Imam dva deteta, prihod mi je ograničen, a načelnik je
oženjen i otac...
– On je najbolje svestan svoje moći.
Malo se kolebala pa reče:
– Ipak, ja najbolje znam šta hoću!
Gabril Fas upita:
– Više voliš da budeš Gurabova ljubavnica nego supruga
gospodina načelnika?!
Oštro odgovori:
– Ne zaboravi da sam ja najplemenitija žena u naselju!

63
Pre nego što je Gabril Fas otišao, dođe i babica Um Hišam,
koju ona skloni u drugu prostoriju. Kada ostadoše nasamo starica
reče:
– Sad nam ništa ne stoji na putu...
Zuheira zapita:
– Nuh Gurab? Na svakoj sam mu usluzi, ali on je već četirma
oženjen?!
– Doći ćeš na mesto jedne od njih.
Vrlo gordo reče:
– Zuheira nikome ne može biti zamena!
Starica začuđeno upita:
– Da pusti sve četiri?
Nije odustajala:
– On je slobodan da čini šta želi...

64
 I pusti Nuh Gurab sve četiri svoje žene. Kao da ga je
zemljotres pogodio, naselje se treslo od habera. Potresle su se
naravno, i četiri porodice. Zuheirino ime nije silazilo s usta i
pominjalo se kao himna snage i bezobzirnosti. Načelnik je primio
vest ugrizavši se za usnu. Aziz ju je čuo i zbunio se, ali ju je trpko
podneo.
Igra je to bila sudbine da je i Haber o Rumaninoj smrti u
tamnici stigao u isto vreme – na dan svadbe. Istoga dana od tuge se
ubila Raifa hanuma.
Svadba Nuha Guraba kretala se u velikoj povorci, pod
zaštitom zakletve o prijateljstvu i nenapadanju između njega i futuva
susednih naselja. Ipak, iznenađenje koje niko nije očekivao dogodilo
se kada je futuva iz Atufe jurnuo na svadbu i time prekršio zakletvu i
dogovor.
Kako se to i zašto dogodilo?
U svakom slučaju, došlo je do krvave bitke. No, ubrzo se
pojaviše i policijske snage, koje kao da su negde iz zasede očekivale
ovaj trenutak.
Policija je bez milosti smirila zaraćene strane.
Ali, gle, dogodilo se daje jedan metak pogodio mladoženju i to
smrtno...

65
Uzavre naselje kada mu haber o tome stiže. Svoga futuvu
sahranilo je na veličanstven način. Zuheira je bila prestravljena.
Mnogo više prestravljena nego tužna. Ipak, bila je ožalošćena zbog
neuspele svadbe, jer nije imala prilike da uživa u ugledu i vlasti
futuve nijednog časa. Zavidljivci su pričali, a koliko ih samo beše, da
se njena nova udaja podudarila sa dvema nesrećama, a šest izazvala.
Podudarila se sa smrću Rumaninom i Raifinim samoubistvom, a
izazvala hapšenje Muhameda Envera, puštanje četiri žene i ubistvo
Nuha Guraba.
 Pa kakva je to zla kob u toj lepoj ženi čije samoljublje ne zna za
granice?! Bila je zbog toga očajna, ali je sve to iz svoje glave
gvozdenom voljom istisnula. S dubokim zadovoljstvom, koje se bilo
čvrsto smestilo iza njene crnine, izračunala je bogatstvo koje će
dobiti. I uskoro se od svega oporavila i srećnom životu vratila. Eto,
delimično i uživa u ugledu i snazi pokojnog futuve, a da za to nije
ništa dala čoveku prema kome i nije osećala nikakvu naklonost.
Najlakše joj je bilo da prihvati da je on ubijen u pravom času, pre
nego što je uspeo zadovoljiti svoju glad za njenim lepim telom. Na
kraju, dobio je nagradu koju zaslužuje svaki prljavi zulumćar. A
zatim, mislila je ona, kako bi mnogi prezreli velikog Nadžija da se
njegova predivna unuka predala jednom pokvarenom zločincu u liku
futuve. Još reče u sebi, da je niko ne može prekoriti, upravo onako
kao što se ne može osuditi gordi vetar zato što je iščupao golo i suvo
drvo koje su crvi izjeli.

66
Sve češće se šaputalo da se načelnik Fuad Abdul Tavab krije
iza dobro uređenog ubistva Nuha Guraba. Jednostavno ga je uklonio
s puta i to ne iz bezbednosnih razloga, već iz puste želje da se
domogne njegove prelepe žene Zuheire.
Sve se više umnožavalo loše mišljenje o njemu, koje je, na
kraju, preraslo u čuđenje kada je zabranio da se izabere novi futuva u
naselju. Prvi put u svom dugom životu naselje je ostalo bez futuve.
Ljudi su počeli da osećaju nekakvu poniženost, koju nikada ranije
nisu osećali.
Oni su se pitali kada će načelnik skinuti obrazinu i zatražiti od
Zuheire da se uda za njega.

67
Šejh naselja je zatražio dozvolu da se sretne s njom. Odmah je
shvatila šta želi. Danas je ona bogatija od načelnika i celog njegovog
odeljenja. Aziz Samahin Nadži je skupocen biser, zgodan da se njeni
snovi pretvore u javu. Nevolja je samo u tome što je on gospodskoga
roda i plemenitog porekla koje je nasledio od svoga dede Ašura. No,
zar nije jednom i njegov deda zavoleo jednu ženu, do koje je bilo
stalo i njegovim sinovima i koje je on lepo »podučio«, a ženom se on
oženio?! Aziz je ljubavnik koji krije svoju ljubav, koji se kloni kakve
nepromišljenosti i stari sve više.
Možda je mogla da ga začara i da ga ranije ima. Ali šta to vredi
kada je tu jedan tvrdoglav čovek, zločinac i načelnik koji se, svakako,
ne bi ustručavao da i za Aziza uredi stvar onako kako je to za Nuha
Guraba učinio.
Ah, povetarče ozračujuće nade, koji skitaš medu oblacima!

68
Ona odgovori Gabrilu Fasu:
– Neka se zna: ja ne želim biti druga žena!
Šejh naselja reče:
– Poznato je daje načelnikova supruga starija od njega. Dođe
mu kao majka, a bogata je, pa da li želiš ispuniti tu prazninu?
– Da li mora tako?
Šejh naselja opominjući reče:
– To bi bila samo jedna od brojnih nesreća koje nosi vreme!
Naljutila se, ali je to vešto skrila. Uobrazilja joj se raspalila, još
je odlučnija bila da svoju nameru ostvari. Pravila se kao da se
predala:
– Neka pričeka a Bog će odrediti!
Šejhovo lice zablista od radosti i on reče:
– Neka je hvala Bogu, gospodaru svetova!
 69
Ni trenutka nije smela oklevati. Poletela je u kancelariju
mualima Aziza kao povetarac pun svežine i mirisa. Otmena, ali tužna
izgleda, pogleda čarobnog i preklinjućeg. Primetila je kako mu je lice
pocrvenelo i pogled zadrhtao. Shvatila je da je vrlo uzbuđen. Obratila
mu se nežno, vapijuće, izazivajući u njemu dodatno pritajeno
uzbuđenje:
– U teskobnim prilikama imam samo tebe!
Evo ga, priznaće ljubav koja ga je, izuzev njegovog jezika, celog
obuzela. On se glasnu:
– Dobro došla, Zuheiro hanumo.
Omamljena ljubaznošću upita:
– Šta da činim? Da li da se predam načelniku?
Aziz s gnušanjem reče:
– Da li ti je zatražio ruku?
– Bez stida...
Čovek se namrgodi, a ona produži:
– Kakav kraj za jednu ženu zlehude sudbine, koja nikada nije
uživala slobodu da sama sebi izabere životnog druga!
Vidno uzbuđen, on reče:
– Ne prihvataj ono što ne voliš!
– Priznajem da ga se plašim!
Oštro viknu:
– To nikako!
– On je, kako svi znaju, zločinac... On je ubio Nuha Guraba.
– Zločinac ubio zločinca.
Već mirnije dodade:
– Da, kada bi poveli istragu protiv ljudi iz Atufe došli bi do
istine...
Dugo ga je gledala, pa nastavila:
 – Stvar traži kakvog cenjenog čoveka čija bi se reč u policiji
poštovala.
I iščeznu letnji oblak sa svetlog lica sunca.

70
Iznenadno je stiglo naređenje da se načelnik Fuad Abdul
Tavab vrati u Saidu. Strašna oluja više nije pretila. Zaselo jedno leto
bogato lubenicama, dinjama i grožđem. Ubrzo se Samaka Aladž
dohvatio položaja futuve. Zuheira je živela potpuno omamljena
svojim samoljubljem. Verovala je da iza svih događanja stoji jedan
pravi futuva. Govorila je za sebe: Ja sam razum, ja sam želja, ja sam
lepota, ja sam pobeda. Pogledala bi u Dželala i Radija brižno i
šaputala:
– Neka vaša slava bude iznad svake slave!

71
Požurila je da poseti mualima Aziza Nadžija da bi mu se
zahvalila. Vrlo zadovoljna, reče:
– Tako je kada se ljudi umešaju...
Očaran, čovek se osmehnuo i tiho će:
– Milo mi je što si srećna.
Ženstveno reče:
– Spasla sam se kuge kao naš veliki pradeda.
A zatim dodade tužno:
– A što se tiče sreće...
Upitno ju je pogledao, pa ona završi:
– Kakva je to sreća koju imamo pravo da tražimo?
– Možda se prirodnim putem saznaje!
– Kada se može žena kao što sam ja smatrati srećnom?
Skrivajući zbunjenost odgovori:
– Danas ti ništa ne nedostaje.
Onako naočita, uspravi se, dugo ga zagledajući tako da se on
uplaši da nada nepovratno odlazi. Polazeći ona reče:
– Nedostaje mi najvažnija stvar u životu – čovek!

72
Mualim Aziz se potpuno predao svojoj sudbini. Zato je
odlučio da svoju nemoć zameni nesalomivom silom: da bude kao
onaj stari bedem kod tekije, kao kapija tekije. Da bude onako
odlučan kao nekada njegov pradeda u pivnici. Najčudnije ludilo koje
može pogoditi čoveka je ono u pijanstvu. Dugo je kriomice
posmatrao majku Azizu. U njenom delu kuće bili su samo njih dvoje.
Procedio je:
– Majko...
Osećajući da se nešto čudno zbiva, ona ga podrža:
– Reci mi šta te muči.
Mirno nastavi:
– Božja je želja da se oženim drugi put...
Hanuma se zbunila. Dugo ga je zagledala pa upitala:
– Zaista?
– Da.
– Kojom?
Malo se kolebajući odgovori:
– Zuheirom...
Uskliknu, ne odobravajući:
– Nemoguće!
– To je istina...
Viknu:
 – Ona je zmija!
– Majko, odavno je volim...
– Davno ju je i Ulfeta zavolela, ali je ona zmija.
– Ona je samo žena sa zlehudom sudbinom.
Aziza se tužno nasmešila i rekla:
– Druga Raifa!
Molećivo se obratio:
– Nemoj gledati samo spoljašnjost!
– Kako li te je samo opčinila, razumni čoveče?!
– Majko, ja sam potpuno svestan šta radim.
Uzdahnula je i upitala:
– Šta će biti s Ulfetom?
Odlučno odgovori:
– I dalje će biti gospodarica doma i majka...
– Zar više ne poštuješ svoju majku?!
– Kako da ne, majko.
– Onda se okani svoje namere!
Tužno zaključi:
– Ne mogu.
– Začarala te je, sine.
– Imam pravo da očekujem da ćeš se radovati mojoj sreći...
– Zar si zaboravio šta se dogodilo sa Abduom, Muhamedom
Enverom i Nuhom Gurabom?
Protiveći se, odgovori:
– Svi su je kinjili! Svi su joj zulum činili.
– Ona je pravi zulumćar! Izlažeš se, sine, nesreći...
On procedi:
– Sve to ima svoje razloge!
Aziza prezrivo reče:
 – Ona je kukavičje jaje!
Suprotstavljajući se, on odgovori:
– Jedno nam je poreklo, majko!
– Vaše poreklo, kojim se toliko ponosite i dičite, treba da bude
dobrota a ne krv. Zar Rumana, ubica tvoga oca i svoga strica, nije od
vaše krvi? Zar Vehid nije, takođe, vašeg porekla?
Spokojno zaključi:
– Sudbina...

73
Udala se Zuheira za Aziza Kirinog Nadžija. Aziza hanuma je
izbegla veselje, ne priznavajući ga, i živela je u kući s Ulfetom i
snovima, neprolazno utučena. Aziz je kupio kuću Nuha Guraba i
poklonio je Zuheiri. Obnovio je u njoj stvari i drugo, načinivši od nje
ljubavno gnezdo. Poštovao je sva prava Ulfete hanume, pružajući
deci i njoj uzvišenu pažnju i plemenitu ljubav. Mnogo više nego što
od toga dobivaše kao dečak.

74

Zuheira je živela u sunčanom snu. To je bila njena slavna

pobeda i ostvarenje sna u svem njegovom sjaju i punoći. Sve je
zadobila: kuću, bogatstvo, dostojanstvo i najvećeg uglednika. Nije
očajavala zbog Azizine ljutnje i Ulfetine tuge. I ako postoji
samoljublje, onda je ona bila njegova kraljica i osoba kojoj su najbolje
pristajali lepota i pamet koje Bog poklanja. Bila je ubeđena da je ona
futuva u liku žene i da je sveti život poklonjen samo jakima. Prvi put
je imala kraj sebe muža koga poštuje, koji joj se dopada i koga ne
potcenjuje. A što se tiče ljubavi, pa nju je dugo potiskivala zarad
nečeg uzvišenijeg i većeg: odavno je u sebi govorila da je jača od
drugih žena.
Na svakojake načine je uživala u svome dostojanstvu.
Predveče bi se popela u fijaker sa Dželalom i Radijem, koji bi seli na
prednja sedišta. Fijaker bi se kretao lagano zvoneći svojim srebrnim
zvonom, dok bi se ona držala kao kraljica, pomaljajući iza zara svoja
dva čarobnička oka. Ljudi su je gledali s divljenjem, zavišću i
zbunjenošću. Uživala je u podarenoj lepoti živo i pomno, opijena
krilatim maštarenjem koje je od sveta činilo samo almaz kamen na
njenom prstenu na kome se odražavao njen čarobni i prelepi lik.
Odlazila je u Husein, na radost prosjaka koji su se okupljali
oko nje, da bi im podelila milostinju i poklone.

75
Azizu je rodila muško dete, kome nadenuše ime Šemsudin.
Svet postade još lepši i časniji. I dok je ona sva od lepote i mladosti
blistala, poče mualim Aziz neočekivano brzo da stari. Prema svojoj
porodici ophodila se s poštovanjem koje je prevazilazilo sve što se
moglo zamisliti, pa su njena majka i njene sestre živele lagodno.
Samo jedno pitanje uporno joj je po glavi šetalo: šta još treba da
učini da sebi stvori jedan velelepni i nezaboravni životopis, koji
nijedna žena ranije nije doživela i nije imala?

76

Jednom je, napuštajući Husein, kao i obično praćena gomilom

prosjaka i sufija – mistika, i posadivši Dželala i Radija na njihova
sedišta i spremajući se da se popne u fijaker, začula nekakav glas
kako kraj nje šapuće:
Zuheiro...
Pogledala je u pravcu glasa i spazila Muhameda Envera kako
je posmatra mrtvački bleda lica. Prestravila se i požurila da se popne
u fijaker. Ali, čovek diže debelu štapinu i iz sve snage ga obori na
njenu plemenitu i prekrasnu glavu. Zuheira se zapomažući sruči na
zemlju. Nastavio je da je divljački udara po glavi sve dok je u
komade nije izdrobio, uopšte se ne obazirući na plač i zapomaganje
Dželala i Radija.
Od prelepog i sjajnog lica ostale su samo izlomljene kosti u
lokvi krvi.
 DŽELAL SLAVONOSAC
Sedma priča iz Sage o Bednicima

1
Stradanje Zuheirino teško je pogodilo mualima Aziza. Kao da
mu više nije bilo leka. Na sahrani i žalosti izgledao je kao senka koja
je izgubila svaku nadu i svaki blagoslov. Kretao se kao telo bez duše.
Bol mu je bila ogromna, ali se pred ljudima suzdržavao. Dunjaluk mu
se činio nemoćan, lukav i surov, bezgranično podmukao i grub.
Prema svim obećanjima sveta odnosio se s prezirom i odbojno.
Posetila ga je majka, Aziza hanuma. Bezvoljno je primio i kao
da ju je svojim ćutanjem prekorevao. Ona se zaplaka i privuče ga na
grudi, šanuvši mu u uvo:
– Sudbini se ne možemo odupreti...
I poljubi ga u čelo, a zatim uzdišući nastavi:
– Kao da smo samo za tugu i bol stvoreni.
Njene reči utehe kliznuše mu preko srca ne ostavljajući
traga...

2
Nekoliko meseci posle njene smrti oduze se mualim Aziz. Nije
dugo bolovao: posle nekoliko nedelja ispusti dušu. Majku Azizu
slomi neopisiva tuga. Nije mogla ni pomisliti da ona može, posle
svega i jedan dan poživeti. Još je više žalovala nego kad je Kira umro
i ličila je na osobu čija se veličina samo u velikom bolu može
pokazati. Lepa i plemenita Aziza platila je neumoljivom životu veliki
danak: sejala je strpljenje a požnjela tugu.
Poštujući Azizovu poslednju želju uzela je Radija i Šemsudina
u svoju kuću. I mada je svaku brigu o njemu vodila, Šemsudin umre
u osmom mesecu. Dželala uze k sebi njegov otac Abdu Faran.

I naselje je bilo vrlo potreseno Zuheirinom pogibijom.

Užasnulo se pred saznanjem kako se sreća i sudbina ne trpe. Tražilo
je neminovnu pouku u srži događanja i u prevrtljivosti zbivanja.
Pitalo se zašto se čovek smeje, zašto pobednički igra, zašto spokojno
sedi na tronu, zašto zaboravlja svoje stvarno mesto u igri, zašto
zaboravlja svoj suđeni kraj?
U dubinama srca tuga je još malo živela da bi uskoro potonula
u mom zlobe i besa. I ubrzo se saosećanje preobratilo u proklinjanje i
ljudi su govorili da je sve to samo nagrada zulumćarima. Usud
plemenitog Aziza niko više nije poštovao: optužili su ga da je preoteo
Zuheiru od Abdua Farana. Bednici su pak govorili da je porodica
Nadži postala mesto žalosti i primer za pouku, da je platila za ono
što je izdala Zavet svog velikog utemeljitelja, koji je spomenik
poštovanja i blagoslova.
U taj čas, vreme se neočekivano preobrati u mesec bermuda.
{12} Na nebu su se neuobičajeno za ovo doba godine nagomilali oblaci,
iz kojih se sručila nekakva neobična kiša. Potom naiđe talas
hladnoće. Ljudi se uzbuniše i začudiše, srca im bolno zakucaše, i svi
su izbezumljeno mrmljali: »Možda je tako bolje, Gospodaru
svetova.«

4
Nijednom detetu ne beše suđeno ono što je od patnji i bola
bilo zapisano na čelu Dželalovom, sinu Zuheirinom, sinu Abdua
Farana. U duši mu je neprestano čamila slika zdrobljene majčine
glave. Ova mora ga je i na javi mučila i uništavala mu dečji san. Kako
je moguće da postoji takva surovost, kako je jedna plemenita lepota
mogla da dočeka takav užasan kraj?! Zašto se to dogodilo? Zašto je
njegova majka ćutala, zašto je iščezla, šta je skrivila?
Više nema njene lepote i njene nežnosti pune životne radosti.
Zašto se dani ne mogu unazad vratiti, onako kako idu napred? Zašto
gubimo ono što volimo i trpimo ono što ne ljubimo? Zašto se nežne
stvari pokoravaju grubim zapovestima? Zašto se seli iz velelepne
kuće u siromašan Adbuov stan? I ko je taj Abdu pekar i zašto se od
njega traži da ga smatra ocem? On je samo sin svoje majke, kojoj
nema ravne. Ona je njegova mati, njegov stvoritelj, njegova kolevka i
njegova ljubav. Ona je njegov duh i njegova krv. Njen lik je
neizbrisivo utisnut na njegovom čelu, njen glas odjekuje u njegovom
uhu. Nada da će se jednog dana vratiti ne napušta njegovo srce.
Smrskane kosti u lokvi krvi nikada se ne zaboravljaju.

5
Promenio se i svet Abdua pekara. Zahvaljujući bogatstvu koje
je nasledio Dželal, prešao je iz podruma u pristojan stan. Na ime
svoga sina kupio je peć od svoga gazde, ali je poslove, kao i svaka
pijanica, loše vodio. Nosio je belu galbabu i šarenu abu dok je glavu
uvijao vezenom maramom. Prvi put u životu obuo je na jake i grube
noge crvene čizme. Namršten, govorio je u sebi: »Uživaj, Abdu, u
bogatstvu Zuheirinom.« Nije imao ko da ga opomene da uludo ne
rasipa imetak maloga Dželala. I mada su ga tuga i piće bili uzeli pod
svoje, veoma se bio vezao za Dželala. Zadivljeno je gledao u
Zuheirinu lepotu tako jasno utisnutu na dečakovu licu. Podsećao ga
je na njegove najsrećnije i najlepše dane. Zato nije žalio truda da ga
zabavi, da stekne njegovo poverenje i zadobije njegovu ljubav. Ovog
lepog, čarobnog mališe...
 6
Taj put Dželal je plačući ustao pre svitanja i probudio
mamurnog oca. Abdu se uznemirio i rukom prešao preko njegove
meke crne kose, pitajući:
– Snio si nešto, Dželale?
Ridajući, upitao je:
– Kada će se mama vratiti?
Mučila ga je teška glava, ali mu je odgovorio:
– Ne žuri se! Otići ćemo k njoj pošto dugo poživimo.

7
Jedne noći dođe na red životopis Zuheirin u pivnici. Futuva
Samaka Aladž reče:
– Prva žena zbog koje je ubijen jedan futuva...
Abdu, pokazujući svoju muževnost, reče:
– Dobila je što je zaslužila!
Gabril Fas, šejh naselja, dodade:
– Ljubavna bolest se ne leči!
Abdu reče izazovno:
– Bojim se da će je njena nesrećna pogibija iskupiti za njeno
zlo i da će, posle svega, čak u dženetu završiti.
Kafedžija Sankar Šamam smejući se kaza:
– Ti joj želiš pakao kako bi sebi obezbedio da se makar i tamo
s njom susretneš!
Uzdahnuo je, sada već manje muževno:
– Eh, tuge! Ne mogu da zamislim da je onakva lepota mogla
postati hrana crvima!
Zatim produži glasno:
– Verujte mi, prosto me je obožavala! Ali je bila luda...
 A potom zapeva plačnim glasom. 25 26 27

Dželal je pošao u školu. Dobar, pametan dečak, neuobičajeno

živahan, snažnog tela. Jednog dana zatraži šejh od njega da napamet
nauči »Svaka duša će probati smrt«. Dželal upita:
– Zašto smrt?
Šejh odgovori:
– Božja mudrost je tvoritelj svih stvari...
Dželal je bio tvrdoglav:
– Ali zašto?
Šejh se naljutio. Odvede ga do klupe za kažnjavanje i zatim ga
preko leđa opauči prutom. Dečak zaplaka. Ljutnja njegova potraja
celoga dana. Mislio je da mu se ništa od toga ne bi dogodilo da mu
majka još uživa u životu i da život uživa u njoj.

9
Dželal je u školi i naselju bio izložen grubim i nepriličnim
nasrtajima. Dečaci su ga vređali vičući za njim: »Sin Zuheirin«. On se
pitao da li je to psovka upućena nesrećnici. Drugi put, vređali su ga
pričajući mu nepoznate pojedinosti iz njenog života. Govorili su da je
verolomna, izdajica, da se često udavala, pravila važna, bila gruba,
sluškinja i lažna hanuma.
Hitao je ocu da ga priupita:
– Zašto mi majku grde?
Nežno bi ga pomilovao i odgovorio:
– Bila je lepša od anđela!
A potom bi ga savetovao:
– Ućutkaj ih strpljenjem...
 Svoju lepotu Dželal bi skrivao iza osvetničke namrgođenosti.
Buneći se, pitao bi:
– Strpljenjem!?
Otac bi ga uznemireno gledao.

10
Do njega su polako, otud i odonud, dopirale priče o majčinom
životu. Odbijao je da poveruje. A ako bi i bio primoran da poveruje,
odbijao je da prihvati da su sramotne. Što god da je njegova majka
činila, ona je za njega ostala anđeo. Pa u čemu je sramota ako čovek
gleda u mesec na minaretu? Da li se vredi suvislo ponašati s decom
šejtanima?!
Tako je Dželal bio prinuđen da ide iz bitke u bitku. A, u stvari,
on je voleo nešto drugo. Odavno je zavoleo ljubav i tragao za
iskrenim prijateljstvom. Bio je čvrst spram svakog izazova, uporan
do nemogućeg. Stoga je pokazivao grubost koja uopšte nije pripadala
njegovoj prirodi. Na reč je odgovarao pesnicom. Sve češće se svađao
i sve češće pobeđivao. Pretvorio se u dečaka od koga su svi zazirali i
koji je bio poznat po šejtanlucima.
Snaga ga je bila toliko uzdigla, da je sve svoje protivnike
ućutkao bio, pa je, opijen njome, i on postao njen rob.

11
U školi se ponovo sreo sa svojim bratom Radijem, sinom
ubičinim, ali i njegovom žrtvom. Radi je bio slabašan, nežan i
vaspitan. I njega su vređali, nazivajući ga Zuheirinim sinom, na šta bi
on briznuo u plač. Dželal gaje hrabro branio i druge dečake
ućutkivao. Radi se bio vrlo vezao za njega i govorio mu:
– Ti si moj brat i ja se ponosim tobom.
Jednom mu Radi reče:
 – Pozivam te da zajedno ručamo...

12

I ode Dželal domu pokojnog Aziza Nadžija. Video je Azizu

hanumu, stani i plemenitu ženu, i sreo se sa Ulfetom hanumom. Obe
ih je poljubio u ruku, a one mu poželeše dobrodošlicu. Bile su
iznenađene njegovom lepotom i snagom. Takođe je video Kamar,
najmlađu kćer mualima Aziza. Lepa devojčica i draga, mlađa od
njega dve godine. Zaslepila ga je njezina lepota. Dugo ju je gledao za
vreme ručka i potom. A kada on i Radi ostadoše sami reče mu:
– Zar ne misliš da je Kamar lepa kao što je bila naša majka?
Radi nemamo klimnu glavom, pa Dželal nastavi:
– Koliko si ti srećan kada možeš biti s njom u istom domu!
Radi reče:
– Dopada mi se samo njen glas.

13
Dželal postade punoletan. Razlikovao je dobro i zlo.
Tvrdoglavo je verovao u to da je njegova mati najveća žena koju je
naselje poznavalo, da je on potomak Velikog Nadžija, za koga se ni
danas ne zna kako je nestao. Nije bio futuva kao Samaka Aladž, već
je bio iskren i svetac. U svojoj uobrazilji lomio je Dželal tvrdoglave i
zle glave i iskreno se družio s anđelima zlatastih krila. Zakucao je i
na vrata tekije, koja mu se širom otvoriše, a Kamar ga je neprestano
i kriomice posmatrala iza prozora balkončeta.
Gordo se pitao:
– U čemu je greh moje majke? Zato što je tražila čoveka kao
što sam ja i zato što joj ga sreća nije udelila u njenom kratkom i
nesrećnom životu!
 14
Uzeo gaje Abdu da s njini vodi poslove u pekari. Potvrdio je
svoju pamet, snagu i sposobnost. Otac mu se nije mogao nadiviti, da
bi uskoro počeo svoje obaveze na njega prebacivati, sam se sav
predajući kafani. Propadao je Abdu, u čemu je popriličnog udela
imao i sve veći novac koji je u njegove ruke doticao. Nastavio je da s
ponosom i divljenjem gleda u svog sina Dželala. Gledao je kako
snagom svoje ličnosti drži radnike, kako ga poštuju i pored lošeg
ugleda koji je njegova majka ostavila. Gledao je kako mu je stas
stamen, udovi jaki, kako sav kipti od živosti, kako blista od retke
lepote.
Na kraju, Dželalu od sveg bogatstva ostade samo peć a od
prošlosti samo slatke uspomene. Čak ga ni uglađeni osmesi na
usnama ljudi nisu mogli više obmanjivati. Bio je uveren da iza njih
sledi ružno šaputanje o njegovoj lepoj majci. Međutim, budućnost je
mnogo obećavala onom ko je kao on imao snage i lepote, upravo
onako kao što mu je Kamarin lik obećavao najprijatnije nade...

15
Sedeo je ispred peći i kladio se na svoga petla. Borba petlova
je bila njegova velika strast i ljubav.
Ponekad je zaneseno gledao prema Kamar, dok je sedela kraj
Ulfete hanume u fijakeru, i prisećao se svoga dečaštva i svojih poseta
domu Azize hanume, kao i igara sa Radijem i Kamar. Na žalost, sve
se brzo prekinulo onoga časa kada je primetio kod Azize i Ulfete
nekakvo ustezanje i oprez. Zašto li su grlile Radija, a od njega
zazirale, kada su oni obojica Zuheirini sinovi? Svakako je razlog tome
oporuka mualima Aziza, kao i to što je tako vidno ličio na svoju
majku. Biće da je on dve žene neodoljivo podsećao na omraženu
pokojnicu.
Svakako da je tome još trebalo pridodati i onu veliku provaliju
koja je stajala između pekara na zlu glasu i između kćeri mualima
Aziza, tako lepe i s takvim rodoslovom. No, on je vrlo voli, voli svim
čulima i celim razumom. On čita u njenim sjajnim pogledima
nekakvu prijatnu spremnost i jasnu naklonost. Pa da li da se, kao
kakva kukavica, uplaši svoje srećne sudbine?!

16
Shvatio je šta je njegov otac učinio od njegovoga bogatstva.
Vrlo ga je zbog toga prekorio i zabranio mu svako mešanje u poslove,
rekavši:
– Svakako ćeš živeti srećno i časno.
Ipak, otac je bio izvor neprestanih neprijatnosti. Piće mu je
njegovo zdravlje i poštovanje sunovraćalo u pogibiju. Svake noći
planduje u pivnici, zabavljajući se žalbama na svog sina:
– Ponaša se prema meni kao da sam ja sin, a on otac!
Preslišava me kao Munkir i Nekir...
Ili bi se pitao, gromko se smejući:
– Da li ste čuli za sina koji reži na oca zato što ovaj bežeći od
sebe popije jednu ili dve?
Govorio je uvek bez mržnje:
– Da li je zaboravio Zavet našeg Gospodara spram roditelja?
Dželal nije mogao da od oca načini čoveka za poštovanje, a
želeo je to da učini, u nadi da time može izbeći prepreke koje bi se
mogle naći na putu ostvarivanja njegove velike ljubavi. Neraspoložen
je bio i Abdu, koji je bio svestan svojih ružnih i loših postupaka.
Jednom mu je čak, izvinjavajući se, rekao:
– Tvoja majka je ovome razlog! Pogledaj samo, sine, kako su
završili oni koji su je voleli...
Dželal se namršti, a on produži:
– ... Muhamed Enver je obešen, Nuh Gurab ubijen, načelnik
premešten, Aziz umro paralizovan... ja sam još ponajbolje prošao...
Preklinjući ga, Dželal se obrati:
 – Kloni se, oče, loših priča o mojoj majci!
On promrmlja:
– Ne tuguj, već razmisli! Želiš Kamar za ženu, ali ne misli da
sam ti ja, sine, prepreka! Uspomena na pokojnicu – to je prepreka!
Kako misliš da će Ulfeta hanuma dati svoju kćer za sina Zuheirina?!
Dželal uskliknu:
– Ne kopaj mi po rani!
Čovek mu brižno odgovori:
– Savetujem ti da se ne ženiš ženom koju voliš! Kao i da ne
voliš ženu kojom se oženiš! Zadovolji se druženjem i prijateljstvom i
čuvaj se ljubavi, jer ona je kazna...

17
Jedne noći saznao je Dželal da se njegov otac nedolično
ponaša na trgu ispred tekije. Smesta je tamo požurio i zatekao ga
kako se odvratnim glasom izruguje psalmima. Odveo ga je kući i
rekao:
– Naselje sve oprašta osim ovog!
Pošto je zaspao, Dželal požele da se vrati na trg. Nikada ranije
nije bio pred tekijom sam. Noć je bila crna kao smola. Zvezde
svetlucaju iznad gustih zimskih oblaka. Studen je bila oštra, pa
priteže abu oko sebe, a lice zavi maramom. Kao topli talasi
zapljusnuše ga psalmi. Setio se prvih znamenitih iz roda Nadžijevog,
pradede koji je nestao kao velika tajna. Nekakav glas mu šapnu da se
ljudi razlikuju po tome kako se suprotstavljaju teškoćama i ubrzo mu
nekakvo bezgranično nadahnuće ispuni osećanja radošću i pobedom.
Sklopio je prijateljstvo s tamom, glasom, s hladnoćom, s celim
dunjalukom. Rešio je da iznad svih prepreka preleti kao kakva ptica
iz bajki.

18
 Dok se sve to zbivalo, kupio je Radi svojim imetkom, koji je
nasledio od majke, radnju za prodaju žita i oženio se Naimom,
unukom Nuha Guraba. Dželal se ohrabrio i sreo sa Azizom
hanumom. Odlučno joj reče:
Naša plemenita gospođo, želim ruku tvoje unuke Kamar!
Dugo ga je gledala uvelim očima, pa odgovori starački iskreno:
– Jednom sam predložila da se njome oženi Radi, ali je Ulfeta
odbila.
Uveren u sebe, Dželal reče:
– Ovoga puta je Dželal taj koji je prosi.
– Zar ne znaš zbog čega ga je odbila?
Namrgodio se i zaćutao, a ona vrlo jasno izgovori:
– Još da znaš, da Radi ima svojstva kojih ti nemaš!
Oštro odgovori:
– Siromašan nisam! A zatim, i ja sam iz porodice Nadži!
S dosadom reče:
– Rekoh ti što sam imala...
Beše uporan i tvrdoglav:
– Prenesi joj da je prosim...
– To ti treba da učiniš.
Ostavio ju je pun mračnog i teškog razočaranja.

19
Ali, jedno zemljotresno iznenađenje vrebalo je iz prikrajka
kuću pokojnog Aziza. Ulfeta hanuma odbila je ruku Dželalovu, mada
se zbog toga Kantar gotovo razbolela. Njena baba Aziza hanuma
upita je:
– Želiš li ga za muža?
Odgovorila je odvažno:
 – Da.
Ulfeta se razbesne i dreknu:
– On je Zuheirin sin...
Nemamo slegnu ramenima. Mada je tvrdoglavo i grubo
prenebregla želju svoje kćeri, Ulfeta je dobrodošlicom dočekala
verenika iz porodice Dahšuri. No, ovoga puta Kamar odbi. Ulfeta se
bila uvredama i osudama oborila na kćer. Kamar beše uporna:
– Nek se i ne udam...
Majka je vrisnula:
– U tebe je ušao Zuheirin zao duh!
Kamar zaplaka, ali se Ulfeta ne obazre na to, već uporna
nastavi:
– Ostani neudata, to je za mene bolje...

20
Zbog starosti i tuge zdravlje Azize hanume se pogoršavalo.
Vrlo brzo je venula. Ubrzo se više nije mogla kretati i bolest je
prikova za postelju. Ulfeta je nije napuštala. Prestravila se od pomisli
da će ostati sama u velikoj kući. No, Aziza ju je tešila:
– Ne boj se, Bog će mi dati da ozdravim.
Verovala joj je, kako je to bila svikla, ali starica ubrzo prošapta
nekakvim glasom koji kao da nije bio njen:
– To je kraj, Ulfeto!
Vid joj je oslabio, skoro da više nije videla. Uprkos tome,
izgledalo je da je zagledana nekud u daljinu, dok je sve češće dozivala
Kiru i Aziza, Ulfeta se tresla, osećajući da se smrt uvlači u postelju i
da je jača od njih troje. Plačnim glasom je izgovarala:
– Neka nam Bog oprosti!
Aziza reče:
– Ja sam mučenica, majka mučenika. Poslednja nada mi je u
tom Dželalu!
– Bože, olakšaj joj!
Ona produži:
– Zavetujem ti dve stvari...
Pažljivo ju je pogledala, pa starica nastavi:
– Ne muči Kirovu unuku!
Uzdahnula je, a potom rekla:
– Ne muči kćer Azizovu!
I smrt dođe po duh pun ljubavi i plemenitosti.

21
Prošlo je šest meseci otkako nosi crninu. Ulfeta Dahšuri
požele da je nikad ne skine, ali je morala misliti na Azizinu oporuku.
Zabavljala ju je nekakva pusta nada da će se sama Kamar izmeniti.
No, nada beše jalova.
I pozva mualim Radi svoga brata Dželala da bi mu rekao:
– Čestitam ti!
Ponese Dželala radosni nebeski vetar, od kog ni reči nije
mogao prozboriti.
Radi predloži da se veridba odmah objavi, s tim da prva
bračna noć bude posle završetka žalosti. Celoga života, potom, Dželal
se s uzbuđenjem sećao ovog.

22
Nije prošlo ni dva meseca od veridbe, a Dželal nestrpljivo
zatraži da se, bez svečanosti, načini ugovor o venčanju, s tim da se
svadba i prva bračna noć odloži za kraj žalosti. Učiniše tako. Dželal
kao da je time želeo da nađe spokoj i otera sve slutnje, da požuri
svoju sudbinu i isključi sve moguće neprijatnosti. Tako je i za druge
postao »srećan čovek«.
Vreme je bilo najbolji svedok njegovog blagorodnog
ponašanja. Čak je i svog pijanog oca na mini ostavio. Radnike je
pazio. Radeći je pevušio i sa zadovoljstvom pratio borbe petlova.
Postao je još lepši, još snažniji. Noći je provodio na trgu osluškujući
pojanje derviša i šaljući molitve.
Redovno je posećivao svoju mladu verenicu, noseći svakojake
poklone. Od nje beše dobio prekrasne brojanice od kahrimana koje
su bile nanizane na zlatnom koncu. Postala je njegov život, njegova
nada, njegova sreća i njegovo zlatno snoviđenje. Smatrao ju je
najlepšim Božjim stvorom, mada su mnogi tvrdili da je on premašuje
lepotom. No, njena ženstvenost je ipak, bila iznad svega.
Ulfeta hanuma više nije bila hladna, već je pokazivala
zadovoljstvo i ljubav, nazivajući ga svojim dobrim sinom. Počela je da
gradi novu sliku budućnosti. Predložila mu je da i Radi učestvuje sa
Kamarinim imetkom u radnji.
Jednom prilikom Dželal reče Kamari:
– U mnogim stvarima pokazala se veličina porodice Nadži, pa
eto, sada se pokazuje i u ljubavi...
Ženstveno se osmehnula i rekla:
– Ljubav stvara čuda!
I mazno dodala:
– Ne zaboravi moj udeo u stvaranju čuda!
Privukao ju je na prsa goreći od ljubavnog žara.

23
Došao je s ocem u posetu Ulfeti hanumi i Kamari. Otac je
stajao, ali je izgledao sa svojim spuštenim i teškim kapcima kao
pijan. Neprijatno su ga odavali njegov zapevajući glas i glava koja mu
je neprestano padala. Razumeo je da treba da predstavlja uglednog
čoveka a, u stvari, on gotovo da ne zna za sebe. Preplašeno je
pogledao Ulfetu hanumu. Osećao je kako se lagano premeće u drugu
osobu. Čudio se tome kako je nekada posedovao krasotu koja bi
mogla da prezire svu ovu lepotu. Obrati se Ulfeti hanumi:
– Ja sam, kako znaš, hanumo... ali moj sin, on je biser.
Ljubazno je promrmljala:
– Ti si, mualime Abdu, dobar čovek...
Dirnulo ga je ovakvo uvažavanje za koje nikada ranije nije
imao sreće da čuje pa, pokazujući na Dželala, reče:
– On zaslužuje sreću kao nagradu za dobrotu prema ocu.
Bez razloga se glasno nasmejala, ali se ubrzo zbunjena vratila
u svoju dostojanstvenu ljušturu.
Kada su napustili kuću, sin ga upita:
– Zašto nisi mladi predao poklon?
Prisetio se poklona koji mu je Dželal dao, kako bi ga lično
predao Kamari. Nije ni reči progovorio. Dželal ga zabrinuto upita:
– Zaboravio si?
Blago odgovori:
– Ona je sama biser pa joj i ne treba, dok sam ja u velikoj
nuždi...
Dželal prekorno reče:
– Da li sam ti nešto uskratio?
Potapša ga po ramenu govoreći:
– Nikada, ali potrebe su mnoge u životu.

24
Stigli su poslednji dani jednogodišnje žalosti u jednoj srećnoj
jeseni koja je blago i spokojno disala. Ispuniše se prozračni oblaci
snovima, ali Kamar napade nekakva čudna prehlada. Odložiše
pripreme za svadbu. Prehlada pođe nekakvim nepoznatim putem. I
vrućica se pojavila. Kamar je sve teže disala, pojačaše se bolovi.
Zlatna ruža je lagano venula, kao da se u nju uvukao kakav lukav i
nevidljiv crv.
Kamar leže u postelju bez snage, pogled joj odsutan, lice
požutelo, glas oslabio. Skrila se pod debelim pokrivačima stenjući i
hraneći se kimoni i limunom dok su joj na čelo stavljali obloge od
sirćeta. Ulfeta hanuma je nad njom brižno bdela. Dželal se
oneraspoložio i gotovo strpljenje izgubio u očekivanju da devojka
ozdravi.
Nad kućom se nadvilo nekakvo mutno osećanje koje se ne
može objasniti, a kroz Ulfetinu uobrazilju prolazila su sećanja na
poslednje trenutke iz Azizovog i Azizinog života.
Činilo joj se, a bila je na ivici ludila, da se kakav nepoznat
stvor nalazi u kući skriven negde u budžaku, samo njemu znanom.
I jedne noći usni Dželal da njegov otac peva, na svoj
podrugljiv i divalj način, na trgu pred tekijom. Ustao je s mukom u
srcu i odjednom mu postade jasno da se, u stvari, probudio na
nekakav glas koji je s ulice dolazio. Bio je to poseban glas koji nije
imao nikakve veze ni sa pevanjem ni sa tekijom. Bio je to glas usred
noći koji objavljuje uspeće duha prema svom Večitom domu!

25

Osećao je Dželal da se nekakvo mitsko biće nalazi u njegovom

telu. Kao da poseduje neka nova čula i kao da vidi nekakav čudan
svet. Čini mu se da razmišlja na neuobičajen način. Eto, s njenog lica
mu se otkriva istina.
Dugo je posmatrao prekriveno telo, zatim je skinuo pokrov s
lica: ono je sećanje, a ne istina. Kao da postoji i ne postoji: ćutljivo,
daleko, odvojeno od njega daljinom koja se i ne sluti. Sasvim strano.
Hladno odbija svako poznanstvo, plemenito, povezano s onostranim,
zaronilo u nepoznato, nemoguće, nejasno, hitajuće na poslednji put.
Izdajničko, podrugljivo, grubo, mučiteljno, zbunjujuće, zastrašujuće,
beskrajno, samo. Zbunjeno i izazovno promrmlja:
 – Ne...
Ruka prekri lice, zatvori vrata Večnosti. Potpuno se sručiše
temelji. Jezik mu se ruga. Nekakav neprijatelj se pokreće i s njim će
se boriti. Neće pustiti jauk, kao što nije ispustio nijednu suzu, kao
što ništa nije rekao. Ponovo mu se pokrenu jezik i promrmlja:
– Ne...
Video je zdrobljenu glavu svoje majke. Uobrazilja se pokazuje i
skriva pre nego što se slika ureže u njegovu svest. Video je petla koji
ružičastim kljunom kljuca oko svom protivniku. Video je nebo kako
bukti od požara. Video je lokvu crvene krvi. Nepoznato mu je
obećalo da će sve shvatiti ako s lica ponovo digne pokrov. Pružio je
ruku, ali neka druga ruka zgrabi njegovu i nekakav glas reče:
– Bog je jedan!
Gospode, da li ima još koga pored njega?! Da li ima drugih u
svetu? Ko, onda, kaže da je svet pust? Bez pokreta, bez boje, bez
glasa. Bez istine. Bez tuge, bola i kajanja. On je, u stvari, oslobođen.
Nema ni ljubavi, ni tuge. Mučenje je zauvek otišlo. Dolazi spokoj,
mir. Postoji divlje prijateljstvo postavljeno na silnoj snazi. Na
zdravlje onom ko želi da zvezde budu njegove ljubavnice a oblaci
njegovi rođaci, ko želi da mu vazduh bude sabesednik a noć pratilac!
I ponovo promrmlja:
– Ne...

26
Dželal je ostavio posao svom zastupniku. U šetnji je našao
smirenje. Ide po naselju, po četvrti, hoda između kapija i tvrđava.
Sedi sam u kafani i puši lulu.
Naveče bi stajao naspram tekije. Pesme bi hujale kraj njega.
Tiho bi zakucao na vrata. Nije ni očekivao odgovor. Oni su kao večna
smrt koja, ponosna, ne razmišlja o odgovoru.
Upita:
 – Nema li za bližnjeg istine?!
Oslušnuo je pojanje, glasovi su se prijatno izvijali.

27
Jednoga dana, dok se šetao, prepreči mu put šejh Halil
Dahšan, šejh zavije. Blago mu se osmehnu i reče:
– Ne bi bilo loše...
Hladno ga je pogledao, ali je šejh nastavio:
– Bog iskušava svoga iskrenog raba...
Prezrivo odgovori:
– Ništa novo! To kaže i pevac kad ujutru kukurikne. Čovek
reče:
– Svi smo smrtni.
Ubeđeno će:
– Ne, niko ne umire.

28
Bila je duboka noć, prolazio je kraj pivnice. Spazio je unutra
nekakvu utvaru kako se tetura i prepoznao svoga oca Abdua. Uzeo
ga je pod ruku, te ga čovek upita:
– Ko si?
– Dželal, oče...
Pijanac načas zaćuta a potom se glasnu:
– Sine, stidim se!
– Zašto?
– Bolje bi bilo da sam ja otišao, a ne ona...
– Zašto?
– To bi sine, bila pravda.
 Prečuvši to, on reče:
– Oče samo jedna istinita stvar postoji – smrt!
Izvinjavajući se, Abdu nastavi:
– Ne priliči da ovih dana pijem, ali sam nemoćan.
Pridržavajući ga, odgovori:
– Uživaj, oče, u svom životu...

29

Prolazi jesen i zima nastupa sa svojom pobedničkom

hladnoćom. Poče studeni vazduh šibati zidove i kinjiti kosti. Dželal
je, zagledajući jedan taman oblak, počeo da luta kroz Nemoguće.
Jednom je video Ulfetu hanumu kada se vraćala s groblja.
Mrzeo ju je iz dna srca i u svojoj uobrazilji pljunu na njen nadmeni
lik. I ona ga je s mržnjom srela, pa ga se brzo oslobodila, pravdajući
se smrću. No, smrt su za nju običaji i pogače. Svi praznuju smrt,
obožavaju je, pa i hrabre, tako da je postala Večna istina. Svakako da
je izgubila razum kada je on dobio svoj deo iz Kamarine zaostavštine.
Zato je i uzeo sve što mu pripada, a potom tajno razdelio sirotinji.
Govorio je u sebi da bi najbolji lek bio razbiti glavu nadmenoj
hanumi.

30
U putu nabasao je na Gabrila Fasa, šejha naselja. Ovaj ga
pozdravi i reče:
– Samo te vidimo kako odlaziš, mualime Dželalu, i kako se
vraćaš... Za čim i kim tragaš?!
Prezrivo mu je odgovorio:
– Da nađem ono za čim ne tragam i da tragam za onim što ne
nalazim!
 31
Te noći se beše usamio na trgu kod tekije. Ne da bi izmolio
blagoslov, već da bi izazivao tamu i hladnoću. To je mesto na kome se
može sjediniti s Ašurom, tu je Ništa. Reče da priznaje da nije
ljubavnik. Nema tuge za iščezlom ljubavi. Ja ne volim. Ja mrzim.
Mržnja i samo mržnja. Mrzim Kamar. To je istina: Ona je bol i
izbezumljenje. Ona je samo primisao. Da je živa, pretvorila bi se u
svoju majku, prosuđuje bezumno i smeje se bez razloga.
Ona je šaka peska. Kako joj je sada u grobu? Smrdljiva mešina
duva iz nje i truli zadasi izbijaju. Kupa se u otrovnim sokovima u
kojima plešu crvi. Ne tuguj zbog stvora koji je prolazan, koji nije
zapamtio Zavet, ne poštuje ljubav, koji se grčevito ne hvala za život,
koji je dočekao smrt. Mi živimo i umiremo po svojoj želji. Kakve smo
grozne žrtve, pobornici smrti, mi koji kličemo da je smrt kraj svakog
živog stvora. Oni koji tvrde da je smrt istina, dok je ona samo plod
njihove slabosti i njihove uobrazilje. Mi smo večni i nećemo umreti
izuzev ako nas ko ne izda, ili iz nemoći. Ašur je živ. Samo je žalio
ljude što se suprotstavljaju njegovoj večnosti. Stoga je i iščezao.
Ja sam večan. Našao sam ono za čim tragam. I derviši
zatvaraju vrata samo zato što su večni. Ko je video neku njihovu
sahranu?! Oni su večni, jer pevaju o večnosti, ali ih niko ne razume.
Hladna noć ga je omamila.
Produžio je prema Kabvu mrmljajući:
– Ah, Kamar!

32
Poleteše mu vrele misli u liku nekakvoga orla koji leti šumno i
drobi građevine. Jednog jutra, zevajući, upita ga otac:
– Zašto si okasnio da platiš namet Samaki Aladžu? Odgovorio
je prostodušno i iskreno:
– To rade samo kukavice i slabići!
 S užasom otac se zabulji u njegovo lice i upita:
– Izazivaš futuvu?!
Hladno odgovori:
– Ja sam futuva, oče!

33
Namerio je da prođe kraj futuvinog mesta u kafani. Ubrzo mu
je prišao konobar i rekao:
– Mualim Samaka pita za zdravlje.
Glasno je odgovorio:
– Kaži mu da je zdravlje u redu i da izaziva neznalice.
Odgovor je kao vatra opržio futuvu. Njegov pomoćnik Hartuš
hitro poskoči, ali Dželal zgrabi drvenu stolicu i snažno ga udari.
Hartuš se bez svesti opruži. Dželal zgrabi štap i stade, spremno
očekujući Samaku Aladža, koji dolete kao podivljala životinja. Iskupi
se mnogo onih koji su želeli da posmatraju, a drugi pozvaše odsutne
futuvine ljude. Dvojica boraca razmenjaše po udarac. No, borba se
očas završi. Dželal je delovao izvanredno snažno i Samaka Aladž se
stropošta na zemlju kao zaklan bik.

34
Stajao je Dželal, onako ogroman, sav uskipteo od besa i
izazova. Strah ispuni ljudska srca. Niko iz družine nije bio kadar da
zameni Samaku izuzev Hartuša, ali je i ovaj već bio na zemlji. Drugi
pak ljudi, koji su bili besni na družinu, oboriše se na Samakine ljude
ciglama. Ubrzo prvenstvo pređe u ruke onih koji su ga i zasluživali.
Tako se Dželal, sin Abduov i Zuheirin, dokopao položaja
futuve uz sve poštovanje, i tako se ovaj položaj vratio u ruke
porodice Nadži.
 35
Obrati se otac, čije je lice blistalo od radosti, Dželalu:
– I pored tvoje ogromne snage, nikada nisam pomislio da
možeš biti futuva!
Dželal se osmehnu:
– Ni ja...
Abdu gordo dodade:
– I ja sam bio snažan, kao i ti, ali biti futuva to znači imati srca
i gvozdene volje.
– Verovao sam, oče. Pripremao sam se da budem gospodin, a
zatim je iznenada ovo došlo.
Nasmejavši se, otac reče:
– Kao da si lično snažni i orijaški Ašur. Učini sebe srećnim,
učini srećnim i ljude svog naselja!
On skromno odgovori:
– Odložimo, oče, priču o sreći...

36
Dželal je otpočeo nadahnjujući okolinu snagom i večnošću.
Odredio je sebi put: da izazove futuve drugih naselja i da iskoristi
kako valja svoju rasplavnu snagu. Savladao je naselja Atufu, Darasu,
Kefru Zagaru, Huseina i Bulak. Svaki dan je flauta objavljivala neku
novu pobedu. Postao je futuva svih futuva, kao što to nekad behu
Ašur i Šemsudin.
Obradovaše se Bednici u nadi da će preko njega stići
poštovanje i dostojanstvo, dok se gavani veoma uzbuniše, očekujući
život pun briga i neizvesnosti.

37
 Abdu je išao sav važan i ponosan, objavljujući u pivnici novo
vreme. Sada ga s uvažavanjem i dostojanstvom primaju. Oko njega
se okupljaju pijanci, koji od njega slušaju habere i zbivanja. On je
govorio:
– Vratio se Ašur Nadži...
Ispraznio bi čašu i nastavljao:
– Neka Bednici budu srećni, neka bude zadovoljan svako ko
ljubi pravdu. Biće svima više, svakom siromašku, a i gospoda će
spoznati da je Bog istina.
A Sankar Šamam, krčmar, pitao bi:
– Je li to obećao mualim Dželal?
Uvereno bi potvrđivao:
– Samo je s tih razloga postao futuva!

38
Pokorili su se i prijatelji i neprijatelji. Nije bilo sile koja bi mu
se mogla suprotstaviti, ni teškoće koja bi ga zabrinula. Ne gubeći
vreme, uživao je u gospodarenju, dostojanstvu i imetku. Zarobiše ga
dokolica i imaština, pritisnu ga dosada. Bacio se na razmišljanje o
sebi. Činilo mu se da sve jasno vidi, čak i sam kraj. Uvek počinje od
zdrobljene glave svoje majke, od ponižavajuće patnje naselja, od
podrugljive smrti Kamar, od njegove bezgranične i svete snage
branitelja, pa do groba Šemsudinova, koji tamo spokojno očekuje
karavan umrlih.
Šta vredi tuga, kakva korist od radovanja, koji je smisao snage
i kakvo je značenje smrti? Zašto postoji nemoguće?

39
Jednog jutra upita ga otac:
– Ljudi se zanimaju kada će se ostvariti Pravda?
 Prezrivo se osmehnu i promrmlja:
– Zašto je to važno?
Abdu s čuđenjem nastavi:
– Ona je, sine, sve...
Nemarno reče:
– Oni svaki dan umiru, pa su i pored toga zadovoljni!
– Smrt je istina, ali se siromaštvo i poniženost mogu
sopstvenom mišicom istrebiti!
Dželal viknu:
– Prokleta da je glupost!
Abdu bolno upita:
– Zar ne želiš ići stopama Ašura Nadžija?
– Gde je Ašur Nadži?
– Na najvišem mestu, sine!
Prezrivo odmahnu:
– Nije to važno...
– Sačuvaj me, Bože, od neverstva!
– Sačuvaj me, Bože, od Ništa!
– Ne mogu zamisliti da moj sin bude kao Samaka Aladž.
– I Samaka je završio kao što je završio Ašur.
– Ne. Svaki je na svoj način došao i svaki je na svoj način
otišao.
Odlučno ustade i završi:
– Oče, ne povećavaj mi brige! Ništa mi ne traži, i istina je Što
si čuo: Tvoj sin nije srećan!

40
Abdu je bio očajan, prestao je da priča o obećanom raju.
Govorio je sasvim pijan:
 – Božja želja je jača od svega, a nama jedino preostaje da
budemo zadovoljni!
I Bednici su očajno govorili:
– Da bismo malo odahnuli, zašto ne počnemo sumnjati u
prošlost?!
Gavani povratiše spokojstvo: uredno su plaćali namet i bez
računa delili poklone.
Sve praznijeg srca Dželal je primao udarce očaja i beznađa,
mada je spolja i dalje blistao od snage, moći i gramzivosti. Prvo što
se pokazalo, bilo je da je postao zatočenik bogatstva i posedovanja.
Bio je ortak u radnjama svog brata Radija, zatim stolara, trgovca
kafom, apotekara i drugih. No, ni to mu nije bilo dovoljno, glad se
nije mogla utoliti. Upravo onako kao ni njihova topla dobrodošlica,
kojom su, sa svoje strane, potvrđivali da je i on jedan od uglednih i
gospode. Tako je postao najveći futuva, najveći trgovac i najbogatiji
bogataš. I pored toga, nije odustajao od nameta i primanja poklona.
No, u dobru svome on nije uživao. To je odlazilo ljudima iz
njegove družine, koji su ga zbog toga obožavali. Podigao je mnoga
zdanja, a s desne strane ulice izgradio je kuću iz bajke, koju su zbog
veličine i velelepnosti nazivali kulom. Beše je opremio
najskupocenijim nameštajem i ukrasio najlepšim stvarima, tako da je
izgledala kao san besmrtnih. Šepurio se u skupocenim odelima, vozio
u fijakeru i karucama, dok su mu se zubi i prsti sijali od zlata.
Nije obraćao pažnju na Bednike niti na Zavet Nadžijev. Niti na
samoljublje i nemoć pred izazovima života, već je ljuto prezirao sve
oko sebe. Najčudnije od svega beše da je on sam vrlo naginjao
podvižničkom životu i prezirao telesna zadovoljstva. Nekakva slepa i
nepoznata sila gonila ga je prema slavohlepnosti, imetku i
posedovanju. No, u srži svega bili su tuga i strah.
Kao da je kakvu utvrdu oko sebe zidao, ne bi li se njome od
smrti ogradio, ili kao da je za zemlju vezu svoju utvrđivao iz straha
da ga ne izda. Razmišljao je o velikom dunjaluku ne obazirući se na
njegovu verolomnu narav. Nije ga mogao prevariti ni njegov mili
osmeh, ni slatko pričanje. Mislio je da mu je sve poznato. Ništa ga
više nije zabavljalo – ni pijanstvo, ni opijum, ni ljubav, ni tekija. Kada
bi ostao sam sa sobom, govorio bi:
– Kako su ti, dušo, teške muke!

41
Jednoga dana upita ga njegov brat Radi, koji mu je, možda, bio
jedini prijatelj:
– Zašto se, brate, ne ženiš.
Dželal se nasmeja i oćuta:
Radi nastavi:
– Neženja je uvek povod za razgovor...
Podrugljivo upita:
– Čemu ženidba, brate?
– Ona donosi zadovoljstvo, očinstvo i večnost!
Dželal se glasno nasmeja:
– Koliko laži, brate!
Ali Radi nastavi:
– Za koga skupljaš ovoliki imetak?
Kakvo pitanje?! Zar za takve kao što je on nije najpravedniji i
najbolji život derviša? Smrt ga, eto, stalno progoni. Ponovo mu se
glava Zuheirina i lice Kamarino prikazuju. Neće ga odbraniti ni kula
ni štap. Zasušiće ova blistava lepota, oronuće stubovi ove pustošne
snage, naslediće imetak neki drugi ljudi koji će mu se obilato rugati.
Sjajne pobede pretvoriće se u jedan poraz zanavek.

42
Opustio se na sedištu u kafani, pokazujući svu svoju lepotu i
snagu, privlačeći poglede i podstičući srca. U glavi mu sve mučniji
mrak, a niko o tome ništa ne zna. Nekakav zrak se uvlači u tu tamu
kroz nekakvo nasmejano i sjajno lice, koje blista od razdraganosti i
koje podstiče. Osmeh koji ostavlja trag u mraku.
Ko je ta žena? Jedna mlada žena koja stanuje u malenom
stanu iznad Zalagaonice, žena koju vole uglednici. Kad god bi naišao,
pozdravila bi ga. On ne odbija pozdravljanje, ali joj ne odgovara. Ne
poriče da mu olakšava muke. Osrednjeg je rasta, svežeg tela,
privlačnih crta. Ime joj je Zinat. Valjda zato što boji kosu u zlato
nazivaju je Plavuša. Ne poriče njenu blagotvornost, ali ne želi da joj
odgovori. Odavno je u životnim bitkama, u građenju, u sakupljanju
bogatstva ishlapila njegova strast.

43
Jedne večeri zatražila je Zinat Plavuša dozvolu da se s njim
sretne. Primio ju je u gostinskoj sobi. Pustio je da se divi nameštaju,
skupocenostima i pozlaćenim svetiljkama. Skinula je ogrtač i zar, sela
na divan, pomalo unezvereno ali otmeno, i rekla:
– Kako da objasnim svoj dolazak? Na primer, da kažem da
želim unajmiti kakav stan u tvojoj novoj zgradi...
Shvatio je da joj ljubazno odgovara:
– Niko ti neće tražiti objašnjenje:
Zadovoljno se nasmejala i iskreno rekla:
– Rekoh sebi da ga posetimo kad on već neće k nama.
Osetio je koliko je u tim rečima podsticajnog, ali se nije na to
mnogo obazirao već reče:
– Dobro došla.
– Ohrabrila me je tvoja ljubaznost kojom si me svake večeri
susretao...
Osmehnuo se, ali iza osmeha se ponavljalo pitanje u šta se
Kamar u grobu pretvorila. Ona ga neuobičajeno smelo upita:
– Zar ti se ne dopadam?!
 Odgovorio je iskreno:
– Ti si dar...
– Pa da li je moguće da neko poput tebe misli, a ne dela?!
Zbunjeno prostenja:
– Nešto ti je izmaklo...
– Ti si najjači čovek, pa kako to spavaš kao siromah?
Podrugljivo odgovori:
– Siromah spava dubokim snom.
– A kako ti spavaš?
– Možda i ne spavam.
Prijatno se nasmejala:
– Čula sam od onih koji te znaju da u životu nisi popio čašu,
nisi povukao dim i dotakao ženu. Da li je to tačno?
Nije znao šta da odgovori, ali je predosećao da će ona ostvariti
sve što želi.
I Zinat nastavi:
– Kažem ti da je život samo ljubav i uživanje.
Praveći se začuđen, upita:
– Zaista?
– Sve ostalo ostavljamo drugima.
Reče s negodovanjem:
– Ostavljamo takođe ljubav i zadovoljstvo!
– Ne ostavljamo! Oni se ne nasleđuju, već se preko duha i tela
uvlače, usisavaju...
– Smešne li igre!
Ponosno reče:
– Nisam ni dana proživela bez ljubavi i zadovoljstva.
– Ti si žena koja očarava...
– Žena, i to je dovoljno!
 – Smrt te ne brine?!
– To nam je istina, ali ne volim tu priču...
– Istina?
Upita je:
– Znaš li nešto iz životopisa Šemsudina Nadžija?
Ponosno odgovori:
– Naravno. Onaj što se suprotstavljao veličinama...
– I to uporno.
Ona blago reče:
– Zaista su srećni oni koji uživaju u spokojnoj starosti...
Bio je odlučan:
– Srećni su oni koji ne poznaju starost!
Ona se uznemiri zbog promena na njemu i podstičući ga reče:
– Ti imaš samo ovaj čas...
Nasmeja se:
– Prigodna pouka za nastupajuću noć...
Sklopila je oči, načuljenih ušiju, da je čak i tihi šušanj vetra
postao jasan. Čula je dobovanje kiše iznad zatvorenih prozora.

44
Ubrzo je Zinat Plavuša postala ljubavnica Dželala Abduova
Nadžija. Ljudi se zaprepastiše, ali izjaviše daje i to bolje od lošeg
glasa na koji je izašao bio Vehid. Nekadašnji ljubavnici su je
izbegavali pa ju je, na kraju, on jedini imao. Sve mu je činila. Postala
je jedna od sitnih dragocenosti u domu, kao pozlaćeni pehar i
draguljima ukrašena nargila. Ništa ga više nije brinulo, a život mu je
izgledao sasvim prihvatljiv. Zinatu ponese čudna nada da mu
jednoga dana može postati supruga. Čudno je takođe bilo da on
Kamar još ne beše iz uspomena sasvim potisnuo. I pored svega,
shvatio je da ga ona nikad neće napustiti. Ništa ne nestaje. Niti
ljubav prema majci. Naprotiv, ostaće ovome svetu dužan za majčinu
glavu i za lice Kamarino.
Nije znao koliko je Zinat stara. Možda je njegovih godina, a
možda i starija?! To će ostati tajna, ali se vezao za nju. Da li je to nova
ljubav? On se vezao i za čašu i za nargile! Ali njoj je dužnik, njoj sa
tom bisernom lepotom koja izaziva radost i nemir. Pomislio je da ne
bi bilo loše ako bi se predao matici života.

45

Video je svoga oca, mualima Abdua kako ga pažljivo

posmatra. Zatim ga pita:
– Zašto se ne ženiš? Zar dopušteno nije bolje od zabranjenog?
Nije odgovorio, pa Abdu nastavi:
– Učini sa Zinatom kako je učinio Ašur...
Prezrivo odmahnu glavom.
Otac produži:
– U svakom slučaju, ja sam rešio da se ženim!
Dželal zbunjeno progovori:
– Oče, ti si u šezdesetoj!
– Zašto da ne?
Abdu se nasmejao, a zatim nastavio:
– Uprkos svemu, zdravlje mi je dobro. A posle Boga oslanjam
se na Abdula Halika, apotekara.
– A mlada?
Važno saopšti:
– Kći Zuejle Fasahani. Devojka na mestu, dvadeset joj je...
Osmehujući se, upita:
– Zar ne bi bilo bolje da izabereš kakvu ženu koja će ti biti po
godinama bliža?
– Nikako! Mladost ne vraća niko drugi do mladost.
 Dželal promrmlja:
– Nek te Bog učini srećnim, oče!
A on poče hvaliti apotekara i njegovu čaroliju, kao i pričati o
njegovoj sposobnosti da čoveka vrati u mladost.

46
Udala se Ferida Fasahani za mualima Abdua Farana. Stanovali
su u krilu raskošnog Dželalovog doma, nazvanog kula. Dželal je
neprestano razmišijao o čaroliji apotekara Abdula Halika. On mu je
ortak, drug i jedan od onih kod kojih voli da svrati. Jedne večeri
pozvao ga k sebi. Dobro su se napušili opijuma, zabavili voćem i
slatkišima. Jednog trenutka Dželal mu se obrati:
– Ono što se događa, u stvari, jeste velika tajna...
Mualim Abdul Halik je to potvrdio, presrećan zbog važnosti i
poštovanja kojim ga je obasuo futuva. Dželal ga upita:
– Saznao sam da zrele muževe vraćaš u mladost?!
Poverljivo se osmehnuvši, apotekar uzvrati:
– Uz pomoć uzvišenog Boga.
Dželal brižno reče:
– Možda ti je lakše da sačuvaš mladost?
– To je već sasvim moguće.
Dželalovo lice obli zadovoljstvo:
– Možda si, mualime, shvatio zašto sam te pozvao? Apotekar
je dugo razmišljao, zazirući od teškog amaneta, a potom reče:
– Ali apotekarstvo nije svemoguće... treba da mu prethodi i da
ga prati razumna, čvrsta nada...
– Šta želiš da kažeš?
Abdul Halik oprezno nastavi:
– Mora se biti iskren... da li osećaš neku slabost?
– U punom sam zdravlju.
 – Odlično. Moraš sveto poštovati jedan tačan način života...
– Ne govori u zagonetkama, budi jasan!
– Hrana je nužna, ali je preterivanje štetno.
Odahnuvši, Dželal reče:
– To upravo zahteva i poziv futuve.
– Piti malo je korisno, a mnogo štetno...
– Razumno.
– Polni odnos treba upražnjavati samo koliko ti snaga
dopušta...
– Nije loše.
– Verovanje je vrlo korisno...
Lepo.
Abdul Halik nastavi:
– Kada se sve ovo obezbedi, onda tek dolazi apotekar sa
svojim čudima.
– Da li su ona proverena?
– Uz svedočenje mnogih važnih ljudi. Neki su tako sačuvali
svoju mladost da se svako iz njihove okoline zbuni...
Dželalove oči neobično zasvetlucaše, pa apotekar Abdul Halik
nastavi:
– Uz moje savete i Božju pomoć čovek treba da doživi stotu. A
nema ničeg što bi ga sprečilo da živi i više. Sve dok sam ne poželi
kraj!
Dželal se osmehnu pomalo bezvoljno, a zatim upita:
– A posle?
Predajući se, apotekar reče:
– Smrt je za nas istina...
Dželal u sebi prokle šejtana, rekavši da oni svi složno i
svetački poštuju smrt.
 47
Jedne noći, dok su doživljavali vrhunac sjedinjenja i opuštanja,
Zinat ga upita:
– Zašto ne ostvaruješ očekivanja Bednika?
S čuđenjem je pogleda i upita:
– A što ti je to važno?
Poljubila ga je i odano rekla:
– Da bi proterao zavist, jer zavist ubija!
Namerno slegnu ramenima i reče:
– Da ti iskreno kažem, ja prezirem ljude...
– Ali oni su bedni.
– Zato ih i prezirem!
Na licu mu se videlo nekakvo gađenje pa produži:
– Zanima ih jedino kako će preživeti.
Ona žalko reče:
– Brinu me tvoje misli.
– Što se ne predaju gladi kao što se predaju smrti?!
Kao kakva peščana, gušeća oluja ponesoše je sećanja iz
detinjstva i ona reče:
– Glad je strašnija od smrti...
Nasmešio se sklapajući oči iz kojih je izbijao prezriv i hladan
pogled.

48
Dani prolaze, a Dželal sve lepši, snažniji i blistaviji. Vreme
promiče u svojoj opnici ne ostavljajući tragove, onako kao što voda
klizne preko glatkog ogledala. Zinat se menja kao što se sve menja
oko nje, uprkos tome što svojoj lepoti posvećuje veliku pažnju.
Dželal je shvatio da je ušao u svetu i pravu sudbinsku borbu. U sebi
reče da je, na žalost, svršetak neporeciv i da se nešto može samo
odložiti, ali nikako od njega i pobeći.

49
Prijateljstvo između njega i mualima Abdula Halika,
apotekara, postade iskreno. Abdul Halik je bio uveren, kada recepti
ne bi mnogo koštali, u njihovom naselju bi bilo mnogo dugovečnih
ljudi. Dželal je nekoliko puta pomislio da i Zinat prisajedini
čarobnom receptu, ali je uvek odustajao. Možda zato što se bojao da
ona ne zagospodari njime i ne začara ga.
Uglavnom ju je voleo, mada je bilo i trenutaka kada je želeo da
joj se sveti. Njegova veza s njom nije bila ni jednostavna ni jasna.
Podsećala ga je i dalje na njegovu majku, na Kamar, na njegovo
suprotstavljanje smrti, njegov ugled i njegovu zavisnost od nje. Ona
ništa nije primećivala, već je sva blistala od dubokog spokojstva i
neograničenog poverenja u sebe. Ona ga primorava da pije, da bdije.
Koža joj plamti od mirisnih pudera. Da li mu potajno zavidi?

50
Jednom je upitao mualima Abdula Halika: Nesumnjivo si čuo
priču o Ašuru Nadžiju? Napamet je znam, mualime.
Malo se kolebajući, Dželal nastavi:
– Uveren sam da je on još živ!
Zbunio se Abdul Halik i ne zna kako da odgovori. Poznato mu
beše da je Ašur za narod svetac, a za druge ovejani lopov. No, svi su,
ipak, priznavali njegovu smrt. Dželal produži:
– On nije umro...
Abdul Halik reče:
– Ašur je bio valjan čovek, a smrt ne zaobilazi takve!
Suprotstavljajući se, Dželal reče:
 – Zar čovek treba da bude zao da bi postigao večnost?
– Smrt je istina i vernik se ne obazire na večnost!
– Da li veruješ u to?
Uplaši se Abdul Halik i odgovori:
– Tako kažu, a Bog najbolje zna.
– Zašto?
– Ubeđen sam da se večnost dopušta čoveku samo preko
bratimljenja s džinovima...
Rasplamsa u Dželalu nekakva tamna radoznalost pa reče:
– Ispričaj mi nešto o tome!
– ... bratimljenje s džinovima, večnost i večno prokletstvo,
spajanje čoveka sa šejtanom na večnost...
Sa još više zanimanja Dželal upita:
– Da li je to istina ili tlapnja?
Abdul Halik se zbuni, a potom nastavi:
– Možda je istina.
– Objasni nam više...
– Zašto? Da li zaista razmišljaš o takvoj pustolovini?
Dželal se nervozno nasmeja:
– Ne. Samo želim da sve znam.
Abdul Halik lagano nastavi:
– Priča se da je Šavur...
Dželal upita:
– Onaj šejh što zna da predviđa budućnost?
– To je ono što znamo o njemu, ali on poznaje i tajne od kojih
se kosa diže na glavi.
– Ništa o tome nisam čuo.
– On se boji vernika.
– Da li u to veruješ?
 – Ne znam, mualime, ali je stvar prokleta...
– Večnost?
– Bratimljenje sa džinovima!
– Ti se bojiš večnosti?
– Imam na to pravo. Zamisli da ostanem, pa da budem
svedokom nestanka dunjaluka... ljudi odlaze, i žensko i muško.
Ostajem ja, stranac među nekim čudacima, bežim iz mesta u mesto,
večno proganjan, lud. Tada bih poželeo smrt...
– Sačuvaću svoju mladost za večna vremena?
– Rađaš sinove i bežiš od njih. Za svaki naraštaj ti pripremaš
sebe za nov život. U svakom naraštaju plaču supruga i deca, a ti
postaješ državljanin večne tuđine, ni sa kim te ne mogu povezati
briga, misao i saosećanje.
Dželal viknu:
– Dosta!
Dugo su se dva čoveka smejali. Onda Dželal reče:
– Kakva maštarija!

51
Šavur je stanovao u jednoj velikoj prizemljuši pravo preko
puta pojila. Stan je imao više soba i dve posebne prostorije za
muškarce i žene. On se krio i ničije ga oko nije videlo. Svoje muride –
učenike dočekuje noću u jednoj mračnoj sobi, u kojoj se čuje samo
njegov glas. Najčešći posetioci su žene, ali nesreća katkad potera do
njegove mračne sobe i pokojeg muškarca. Ko dođe taj pita i odgovara
i obično preda poklon jednoj Abisinki, sluškinji i robinji, po imenu
Hava.
Dželal je poslao po njega, ali je bio odbijen. Objašnjeno mu je
da Šavur izgubi svoja čarobnjačka svojstva čim napusti mračne sobe.
Dakle, Dželal je morao da se skrije i noću prikrade njegovom stanu. I
to u pozne sate, kako ga niko ne bi video.
 Hava ga je odvela do sobe, posela ga na minderluk i otišla.
Našao se u mrklom mraku. Izbuljio se, ali ništa ne vidi, kao da je vid
izgubio, zaboravio vreme i mesto. Skrenuta mu je pažnja da ne
govori, već da jedino odgovara na pitanja. Čekanje ga je gušilo i
pritiskalo kao kakav težak teret. Činilo mu se da je zaboravljen.
Kakva poruga! Ovakvo poniženje nije doživeo otkako je zaseo na tron
futuve. Gde je onaj smeli Dželal? Čemu to strpljenje i čekanje? Teško
ljudima i džinovima ako iz ove pustolovine što ne ispadne!

52

Iz tame izlete nekakav dubok, uzbudljiv i spokojan glas:

– Kako se zoveš?
Uzdahnu od olakšanja i odgovori:
– Futuva Dželal.
– Odgovori na pitanje! Kako se zoveš?
Uzdahnu i odgovori:
– Dželal Abduov Nadži.
– Odgovaraj samo na pitanje! Kako se zoveš?
Oštro odgovori:
– Dželal.
– Majčino ime?
Krv mu proključa. Uprkos mraku video je adske boje.
Glas upita izazovno:
– Majčino ime?
Uzdržavajući se od gneva odgovori:
– Zuheira.
– Šta hoćeš?
Malo se kolebao, ali ga glas nije ostavljao, već ponovo pita:
– Šta hoćeš?
 – Da znam šta se govori o bratimljenju sa džinovima?
– Šta hoćeš?
– Rekoh.
Šta hoćeš?
Više nije mogao da se uzdrži i opomenu ga:
– Zar ti ne znaš ko sam?!
– Dželal, sin Zuheirin.
– Mogu te zdrobiti jednim udarcem!
– Ne možeš.
Ovo je bilo izgovoreno samouvereno i mirno, pa Dželal viknu:
– Želiš da probaš?
Glas odgovori hladno i nebrižno:
– Šta hoćeš?
Nije odgovarao. Nije znao šta da čini. Glas se ponovo javio:
– Šta želiš?
Odstupajući od svega, On odgovori:
– Večnost!
– Šta?
– To je moja stvar.
– Vernik ne izaziva Božju želju.
– Ja to želim i vernik sam.
– To što tražiš je opasno.
– Neka bude.
– Poželećeš smrt ali je neće biti!
Srce mu je burno tuklo:
– Nek bude!
Glas zamuknu. Da li je otišao? Ponovo je nestao. Nervi su mu
drhtali. Napregnuto je buljio, ali ništa nije video.
 53
To je bilo mučenje, ali se glas ponovo obrati:
– Jesi li spreman da daš što se od tebe zatraži?
Ni časka se ne kolebajući, Dželal odgovori:
– Da.
– Da posvetiš mojoj robinji Havi najveću svoju građevinu za
iskupljenje moga greha.
Malo je razmislio pa reče:
– Slažem se.
– Da podigneš minare od deset spratova!
– Pri zaviji?
– Ne!
– Sa novom zavijom?
– Ne. Samo minare...
– Ali...
– Bez pogovora!
– Slažem se.
– Živećeš punu godinu u svom domu i ne smeš nikoga sresti
izuzev slugu svojega! Takođe izbegavaj sve što ti može uzbuniti dušu!
Srce mu se steglo, ali reče:
– Slažem se.
– Poslednjeg dana doći će do spajanja između tebe i džina i
potom nikada više nećeš poznati smrt!

54
Odredi Dželal Abduov Nadži najveću svoju građevinu da bude
na ime Have, etiopske robinje. S preduzimačem se dogovorio da
podigne na jednoj ruševini divovsko minare. Čovek se povinova
onome što je od njega zahtevano, žudeći za imetkom i bojeći se sile.
Dželal za opunomoćenika postavi Munisa Ala, svog pomoćnika,
kome dade sva potrebna uputstva, objavivši da se povlači na godinu
dana, kako bi zavetom ispunio Njegov Zavet. Zavuče se u svoje krilo
kuće da beleži i zapisuje svoje dane onako kako to nekada činjaše
Samaha u progonstvu. Otklonio se od čaše i nargila, ostavio Zinat i
poželeo sebi pobedu u najvećoj bici koju je ikada prihvatio neki
čovek.

55

Zinat Plavuša primila je njegovu odluku kao smrtni udarac.

Bolno je odvajanje od svojih bez ikakve pripreme, bez uverljivih
razloga. Uhvatili su je gorčina, strah i očaj. Evo ga gde zatvara vrata
za sobom kao derviši u tekiji, ostavljajući zbunjene prijatelje da pate.
Dugo je plakala kada su je sluge odbile od njegovog krila zgrade.
Otišla je do njegovog brata Radija i zatekla ga iznenađenog i
zbunjenog, upravo onako kako se i ona osećala. Sedela je zajedno s
njegovim ocem Abduom Faranom u njegovom delu kuće. Starac se
bio izmenio i veoma je retko posećivao pivnicu. Postao je častan i
valjan. Bio je kao i ona zaprepašćen.
– Ne mogu da ga vidim, a živimo u istoj kući...
Zinat je vodila mučan život. Istina, mala joj nije falilo, ali je
zato izgubila krunu života.

56
Družina se uzmutila i prestravila. Munis Al nije bio naročito
uverljiva osoba, ali su mu svi bili odani. Pitali su kakav je to zavet
Njegovog Zaveta? I zašto je preneo zvanje futuve na drugog, a svoju
trgovinu i imetak na brata Radija.
Haber je dopro i do suparničkih naselja. I kako je vreme
odmicalo, tako su se futuve sve više odmetale od Dželala. Munis Al
je počeo doživljavati i svoje prve poraze. Na kraju je bio prinuđen da
plaća namet nekim drugim futuvama, kako bi njegovo naselje u
spokoju i mini živelo. Družina ga htede o svemu tome izvestiti, ali
kako? Izgledalo im je kao da je smrt od njih odvukla njihovog futuvu
i živog ga sahranila u njegovom dobro zabravljenom domu.

57
Narod je sa zaprepašćenjem i užasom pratio gradnju
neobičnog minareta. Izgledalo je da on, dižući se iz čvrstih temelja u
zemlji, nema kraja. Onako bez džamije ili zavije niko ne znavši čemu
je minare moglo poslužiti. Čak ni onaj koji ga je gradio ne znade o
njemu ništa reći. Ljudi su se pitali:
– Da li je poludeo?!
Bednici su pak govorili da je minare prokleto i da je ono kazna
Dželalu za izneveravanje Zaveta njegovog velikog pradede, kao i za
to što je prenebregao svoje prave ljude i postao nepopravljivi
gramzivac.

58
Dani su prolazili, a on utonuo u svoju usamljenost. Svaki dan
kao da iz sopstvenoga srca čupa. Predao se ćutanju, razmišljanju i
strpljenju. Nada u pobedu podgreva mu srce. S vremenom je oči u
oči, bez svedoka. Nema ni zabave, ni opijuma, a vreme je tvrdoglava
stvar, čvrsta i gusta. On se kreće po njegovoj nutrini onako kako se
usnuli čovek kreće kroz košmare. Vreme je zid visok i gromadan i
uopšte ne mari za one koji se odvoje od ljudi.
Koliko stvari u životu činimo samo zato da bismo od vremena
utekli? Žal što je ono tako kratko, što prolazi milosnija je stvar od
žala zbog njegovog zaustavljanja. Pa kako onda mora biti divno kad
se postigne i spozna večnost, kada se toliko stvari može obaviti bez
straha od odlaganja. Večnost će mu omogućiti da uleće u bitke bez
brige, da se ismeva mudrosti kao što se ismeva gluposti. A danas ga
ono muči ne samo kao vreme već i kao časak. Pita se kada će doći
džin i kako će se to zbratimiti? Da li će ga videti, da li će mu čuti
glas? Nespokojan je, ali se neće predati. Neće izgubiti bitku zato što
veruje u ono što čini. Neće odstupiti i neće se uplašiti večnosti.
Vaseljena će i dalje biti primorana da proživljava svoja četiri godišnja
doba a on će imati samo jedno – proleće. On će biti prethodnica
jednog novog života, života bez smrti. Biće prvi koji će odbiti Večni
mir. Premostiće najveću muku slabića koji se boje života, muku da se
sučeljava s vremenom i živi s njim.

59
Stajao je Dželal nag ispred otvorenog prozora poslednjeg dana
određenog roka. Izloživši se hladnim udarima lakog vetra uživao je u
žustrim zracima zimskoga sunca. Došao je čas da strpljenje ubere
svoj plod, kucnuo je čas da teške noći i usamljenost minu. Dželal
Abduov Faran više nije prolazan čovek. Opijajući novi duh ispunjava
njegova osećanja, nadahnjuje ga, puni ga snagom i poverenjem.
Štošta sluti u sebi.
Pobedio je Vreme posle duge bitke i velikog istrajavanja. I to
sam, bez ičije pomoći. Od danas on ga se više ne plaši. Neka ono
plaši nekog drugog svojim zloslutnim proticanjem. On neće imati
bore, niti poznavati sede vlasi i nemoć. Duh ga neće izdati, neće ga
nositi u kovčegu, neće ga uzeti grob. Ovo se stameno telo neće
predati, niti će se pretvoriti u prali.
Išao je po sobi nag i smireno govorio:
– Nek je blagosloven besmrtni život!

60
Vrata se žestoko raskriliše i u sobu ulete Zinat Plavuša.
Poletela je prema njemu izbezumljena od strasti. Nestadoše u
jednom dugom i vrelom zagrljaju. Prekorno ga je upitala:
 – Šta si to učinio?
Poljubio ju je u obraze pa u usta. Ona ponovo upita:
– Kako si ravnodušan?!
Osećao je prema njoj brigu. Nešto dragoceno i lepo protrčava.
Vidi je kao lepu i mladu, a potom kao ružnu staricu. Reče joj:
– Da zaboravimo što je bilo!
– Ali hoću da znam!
– Eto, kao daje bila u pitanju bolest koja je otišla...
– Kako si nepouzdan!
– Kako si ti dobra žena!
– Da li znaš šta se sve dogodilo za ovo vreme?
– Odložimo razgovor o tome...
Ona zabaci glavu i zaljubljeno reče:
– Kako lepo izgledaš!
Dok ju je sažaljivo gledao, srce mu se stezalo:
– Žao mi je što si propatila...
Odlučno reče:
– Brzo će sve biti na svome mestu. Ali u čemu je tvoja tajna?
Posle malog kolebanja odgovori:
– Bio sam bolestan...
– Trebalo je da budem kraj tebe!
– Jedini lek je bio da budem sam.
Ona ga privuče na grudi i strasno reče:
– Pusti me da se uverim da se još volimo! O svemu ću ti
potom pričati...

61
Sedeo je u gostinskoj sobi. Čvrstim zagrljajem dočekao je
Abdua Farana i Radija. Ubrzo je stigao i Munis Al sa dražinom.
Srdačno i s poštovanjem se izljubiše. Munis mu se neraspoloženo
obrati:
– Sve je pošlo netragom! Nisam imao dovoljno snage u
pesnici...
U pratnji svojih ljudi izašao je u naselje. Svi su ga pozdravljali,
izmešali se oni koji ga vole i oni koji ga mrze. Kao i onaj koji mu se
divi s onim koji mu zavidi. Dželal se naže prema Munisu Alu i upita
ga:
– Zar niko nije pomislio da sam lud?!
Čovek uskliknu:
– Bože sačuvaj, mualime!
Prezrivo gledajući masu on reče:
– Neka zahvalni gledaju svoja posla!
Zatim procedi:
– Koliko je mnogo mržnje, a malo ljubavi!

62
U pratnji Abdua Farana i Radija obišao je minare. Temelj mu
se ukorenio usred jedne ruševine. Šljunak i smeće su uklonjeni.
Temelj je četvorougaon, velik koliko jedna sala. Vrata drvena, lučna,
sjajna. Onako strojna trupina minareta izvila se u visine da joj se vrh
skoro i ne vidi. Viši je od svih građevina i deluje moćno, upravo kao i
njegova crvena boja koja izaziva užas.
Abdu Faran upita:
– Ako je ovo minare, gde je, onda, džamija?
Dželal je ćutao, pa se javi Radi:
– Koštalo nas je mnogo...
Otac Dželalov ponovo upita:
– Šta ovo, sine, znači?
Dželal se nasmeja rekavši:
 – Bog najbolje zna...
– Otkako je sazidan, ljudi samo o njemu pričaju...
Dželal prezrivo odgovori:
– Ne osvrći se na svet! To je, oče, zavetni dar. Čovek čini
mnoge gluposti, da bi na kraju stigao do zavetne mudrosti.
Otac je želeo da ponovi pitanje, ali ga on preteče, rekavši
oštrim glasom:
– Pogledaj! Ovo je minare! Sve će nestati u naselju ali će ono
ostati. Njemu postavljaj svoja pitanja pa će ti, ako želiš, odgovoriti...

63
Izdvojio se s mualimom Abdulom Halikom, apotekarom
upitavši ga s pretećom ozbiljnošću:
– Na šta si ciljao s mojim izdvajanjem iz sveta?!
Mada mu je srce od straha lupalo, apotekar iskreno odgovori:
– Rekoh ti sve i više nemam šta dodati.
– A šta si hteo s minaretom?
Posle kraćeg kolebanja, apotekar odgovori:
– Možda je on, mualime, samo zavetni dar?!
Namrgodivši se, upita:
– Jesi li mudar čovek, Abdule Haliče?
Čovek pohita:
– Ako ijedan šapat procuri, smatraj me krivcem!

64
U mrkloj noći prišunjao se minaretu. Penjao se stepenik po
stepenik, sve dok se nije popeo do visokog balkona. Izazivao je reski
zimski vazduh, koji je tako savršeno prekrio Postojanje. Izdužio je
vrat da vidi bdijuće zvezde, koje su nad njim stajale kao veliki
svetleći baldahin. Hiljade očiju žmirka i treperi nad njim, a pod njim
sve utonulo u mrkli mrak. Možda se i nije uspeo već mu se to stas
izdužio onako kako bi trebalo. On treba da se penje, da se
neprestano penje. Jer, jedini put do čistote je uspinjanje. Čuje kako
mu iznad glave zvezde govore, čuje šapat Vaseljene i molitve o Snazi
i Večnosti. A on nad svim tim nadmoćno stoji: daleko od žalovanja,
preklinjanja, nemoći i truleži. Sada psalmi iz tekije pevaju s himnama
Večnosti. Istina pruža na desetine svojih novih lica. Nevid otkriva
mnoge nevidne sudbine. S ovog balkona on može pratiti naraštaje u
sledu. Nijedan ga naraštaj ne može zaobići, i preostaje mu jedino da
se pripoji porodici nebeskih tela.

65
Poveo je svoje ljude da kazni protivnike i naselju povrati
ranije dostojanstvo. Za kratko vreme ostvario je čudesne pobede nad
Atufom, Huseinom, Zagrom i Darasom. Kidisao jena svoje
protivnike, koji su pred njim bežali na sve strane. Brzo se saznalo da
je on Snaga kojoj se ne vredi odupirati, moć s kojom se ne može
nadmetati nijedna druga sila ili hrabrost...

66
Njegov način življenja se potpuno izmenio. Počeo je da mnogo
jede, pa čak i da preteruje u jelu. Počeo je da pije, pa čak i da
preteruje. Počeo je da puši opijum, pa čak i da preteruje. Odgovarao
je, služeći se svakim lukavstvom, na zov svake lepotice. Uskoro se
oslobodio Zinate, koja beše samo lepa ruža u vrtu punom šarenog
cveća.
Do nje brzo dopreše glasovi o njegovim pustolovinama.
Zapljusnuše je osećanje ljubomore i gubitništva. Videla je svoje lice u
ogledalu budućnosti kako nestaje u Zaboravu i Neprohodu. Odavno
je u Dželalu videla jedno veliko dete, ali joj je njegova nezrelost,
istovremeno, otvarala i vrata neke daleke nade. Mislila je da je lakše
zaboraviti život nego njega koji je bio otelotvorenje snage, lepote,
mladosti i beskrajne važnosti.
Međutim, on je iz osame izašao sasvim drugačiji. Bio je sada
nov stvor, blistao je od snage i lepote i zastrašivao prevrtljivošću,
ludošću, neobičnim životnim iskustvom i bezbrižnošću. Osećala je da
sve više gubi od svoje ličnosti i da se, izvesno, predaje njegovom
gospodarenju. Svuda je videla samo poraz. Čak joj je i njegova velika
nežnost izgledala izveštačena. Jednom joj reče:
– Moraš prihvatiti, iako ti se ne dopada!
Shvatila je da ona vene onoliko koliko on cveta. Srce joj je
burno tuklo od ljubavi i očaja. Videla je da idu različitim putevima.

67
Abdu Faran dobi muško dete, koje nazva Halid. Ubrzo se
pokaja za sve što je nekad činio i sasvim napusti pivnicu. Radost je
pronašao u molitvama i ibadetu. Šejha Halila Dahšana proglasio je za
prijatelja i spasitelja.
Ali negde u njegovim tamnim dubinama skrivala se užasna
briga zbog Dželala i još veća zbog zastrašujućeg i pretećeg minareta.
Činilo mu se da se njegovo očinstvo iz temelja ruši, da mu je rođeni
sin postao tuđinac koga više ništa za njega ne vezuje. Štaviše, postao
je i među ljudima tuđ, baš kako je i minare bilo čudno medu
susednim građevinama. Dželal je bio kao i minare – snažan, lep, jalov
i tajanstven. Jednom mu reče:
– Duša mi se neće smiriti dok se ne oženiš i otac ne
postaneš...
Dželal odgovori:
– Ima vremena, oče.
Preklinjući, obrati se:
– I dok ne ispuniš Zavet velikog Nadžija!
Osmehnuo se, ali nije odgovorio. Otac nastavi:
 –I dok se ne pokaješ za ružne postupke i ne kreneš Božjim
putem!
Setio se Dželal očeve prošlosti, bliske i daleke, pa se glasno,
kao bubanj, nasmejao.

68
Dani prolaze, a on od toga uopšte ne strepi. Godišnja doba se
neumitno smenjuju, a stamena nada se ispela iznad suprotstavljenih
sila prirode. Nevid više nije plašio.
U Pustošnoj tuzi i velikom očaju primila je Zinat ljubavni zov.
Odavno ga je iz svojih dubina očekivala, odavno ga želela, odavno joj
se srce ranjeno za to pripremalo.
Evo, žrtvovao je jednu od svojih noći i ona ide prema njegovoj
kući. Njena pojava odiše zadovoljstvom i srećom. Prozori se otvaraju
i zavese pomeraju da puste nežni povetarac bašnesa{13} . Srela ga je
radosna i vesela, sakrivši duboku u svom srcu tugu. Naučila je da s
njim treba uvek biti oprezan. Počela je da priprema pića i donosi
pehare:
– Pij, dragi moj!
Lagano ispijajući, odgovarao je:
– Kako si ljubazna!
Ona u sebi govori kako je izgubio dušu kao što je izgubio i
čednost. Sav je važan i ne shvata koliko je grub. Potpuno prisebna,
ponavljala je da će se ubiti.
Gledao ju je, predajući se potpuno pijanstvu, i mrmljao:
– Ako me oči ne varaju, ne izgledaš kao obično. ..
Ženstveno odgovori:
– To je samo ljubavno dostojanstvo.
Nasmejao se:
– Nema dostojanstva...
 Igrao se uvojkom njene zlaćane kose:
– Još uvek si mi najdraža, mada si ti slavohlepna žena.
Ustuknula je:
– Ne, ja sam samo jedna nesrećna žena.
– Priseti se svojih dragocenih saveta o životu!
– To je bilo u ljubavno vreme...
– Eto, ja samo postupam po njima i hvala ti.
Ona reče u sebi da on ne shvata šta je sve rekao. Ona bolje od
njega poznaje Nevid, kao što zlatar lako prepoznaje zlato. Pa, zlo nosi
čoveka, koliko god se on odupirao, sve više i sve dalje. Dugo ga je
zaljubljeno gledala, odupirući se plaču. Poželela je da zaspi uz laki
povetarac bašnasa, a u sebi reče da je to mesec šale.
Ubrzo će stići i peščani hamsun i izvrći se u šejtana koji će
ubiti proleće. Uzeo ju je u ruke, a ona se privi divljom snagom.

69
Oslobodio se njenih ruku i počeo da sa sebe skida odeću. Na
kraju je izgledao kao da je od same vatre načinjen. Krenuo je po sobi,
ali se ljuljao i posrtao. Nasmejao se. Ona reče:
– Čitavo more si popio...
– Još uvek sam žedan.
Procedila je kao da sa sobom razgovara:
– Ode ljubav...
Ponovo se zaljuljao i pao na divan. Glasno se smejao. Ona
reče:
– Napio si se...
On se namršti.
– Nisam. Stvar je gora... kao da sanjam...
Pokušao je da ustane, ali se predade:
– To je, izgleda, san koji je nepozvan došao...
 Ona se ugrize za usnu. Najnesrećniji su oni ljudi koji o pobedi
pevaju u porazu.
Promuklim glasom reče:
– Pokušaj da ustaneš!
Ovo je već bilo ozbiljno:
– Zašto bih ustao?!
– Zar ne možeš, dragi?
– Da. To je oganj pakla i san...
Ustala je drhteći. Odstupila je prema sredini sobe
izbezumljeno ga gledajući. Bila je tužna i gorka, spremna za odlučan
skok.
On ju je gledao mutnim očima, potoni je pogled skrenuo
nekud u prazno. Teško dišući reče:
– Kako mi san dugo dolazi!
Ona reče:
– Nije to, moj dragi, san!
– Možda je bik koji nosi svet na svom rogu?
– Nije to bik, dragane.
– Ti se, Zinato, smeješ. Zašto?
– Ne, ja se ubijam...
– Ha...
– To je smrt, dragi...
– Smrt?
– Popio si otrov koji je dovoljan da ubije slona!
– Ti?!
– Ti, moj dragi!
Smejao se, ali ubrzo ni to nije mogao. Ona plačući reče:
– Ubila sam te kako bih u sebi ubila muku!
Ponovo je pokušao da se smeje, ali je uspeo samo da
promumla:
 – Dželal ne može umreti...
– Smrt ti govori iz lepih očiju...
– Smrt je umrla, neznalico!
Želeo je da prikupi svu svoju snagu. Ustao je i krenuo.
Ustuknula je užasnuta, a zatim izbezumljeno potrča...

70
Kao da nosi na plećima ono užasno minare. Smrt ga probada
kao obnevidela životinja koja rogovima bode gromadnu stenu.
Zavapi, ne pomišljajući na strah:
– Kako boli...
Teturajući se, pode napolje. Potpuno nag. Mrmljajući uputi se
iz doma u pomrčinu naselja:
– Dželala boli, ali on neće umreti...
Jedva se kretao i jedva govorio:
– Vatra... Hoću vode...
Teško se probija kroz pomrčinu i žalobno mrmlja. No čini mu
se od njegovog mrmljanja kao da najsnažniji krici ispunjavaju svet.
Upitao se gde su ljudi, gde su sledbenici? Gde je voda, gde je zločinka
Zinat? Pomisli da je sve ovo mora sa svojim teretom i svojom
drskošću, ali da smrt nikako nije. Sada će ga nekakva nepoznata sila
svom svojom snagom vratiti u život. Ali kakva je to bol?! Kakva
nesnosna žeđ!
U posrtanju nabasa na nešto hladno. Ah, to je pojilo. Ponese
ga radost spasenja. Nagnuo se preko ivice basena i sručio se naniže.
Pružio je ruke, ali one potonuše. Usne mu dodirnuše vodu izmešanu
sa slamom. Pio je žedno. Pio ludački. Potom je kriknuo gromko,
skoro divlje. Gornji deo tela mu tone u mutnu vodu, dok se udovi
nemoćno drže zemlje prekrivene izmetinom. Oko njega se obavi
mrkla pomrčina. Te užasne prolećne noći...
 UTVARE
Osma priča iz Sage o Bednicima

1
Trebalo je da prođe čitava večnost pre nego što je naselje
zaboravilo prizor koji je pružalo Dželalovo telo, presamićeno preko
ivice pojila. Telo orijaško, belo, između sena i izmetine. Ogromno telo
kao da je opominjalo na Večnost. To veliko telo svedok je prošlosti. U
onom stanju, pod svetlom svetiljki, neprijatno je delovalo svojom
zastrašujućom podrugljivošću.
Strašni silnik okončao je u cvetu mladosti. Njegova senka
ubrzo je iščezla iz mnogih očiju i zaboravila ga je još više pesnica.
Nosili su ga njegov otac Abdu Faran i njegov brat Radi k večnoj kući.
Na ogromnom pogrebu položiše ga u grob Šemsudina Nadžija.
Njegova uspomena u knjizi velikih futuva ostala je večna, uprkos
njegovim šejtanskim osobinama i nepriličnim postupcima.
Čovek odlazi sa svojim zlim i svojim dobrim delima, ostaju
priče.

2
Posle njega futuva postade Munis Al. I mada je smrt
Dželalova donela opšte olakšanje, ipak je naselje mnogo od svoga
mira izgubilo. Nije više imalo onu zapaženu ulogu. Štaviše, ono
produži da živi kao kakvo selo uključeno u gradsku četvrt. Munis Al
je bio primoran da sklapa primirja ili da ulazi u bitke koje neće
dobiti. Ponekad bijaše prinuđen da mir kupuje novcem i poklonima.
U samom naselju niko nije verovao da Munis Al može ispuniti Zavet
koji je izdao i Dželal, unuk Nadžijev, čudo od snage i pobeda.

3
Ogroman imetak naslediše dvojica: otac Abdu Faran i brat
Radi. Dželalova smrt je protumačena neumerenim pijančenjem i
uzimanjem opijuma. Dok je to što je zatečen mrtav i nag, sav
izmazan slamom i izmetima objašnjeno Božjom kaznom za njegovu
uobraženost, gordost i slavoljublje. Minare nije imalo naslednika i
ostade onako ogromno, moćno, visoko i besmisleno kao znak
bezumlja i neopisive oholosti.

4
Posle nekog vremena Abdul Halik, apotekar, otvorio je usta.
Progovorio je o čudnoj pustolovini, o Dželalovoj želji da se sa
džinovima zbratimi, kao i o ulozi tajanstvenog čoveka Šavura. Tako
se obnarodova tajna. Zinat Plavuša potvrdila je priče o tome da je on
verovao u to da je besmrtan. Međutim, Šavur je sa svojom robinjom
iščezao kako bi se sklonio od mogućeg ljudskog besa. Mnogi su
predlagali da se minare sruši, ali su se mnogi bojali da se u njega,
odista, već džin uselio. Plašili su se, ako se minare sruši, da i njihovo
naselje može biti srušeno ili da ga može stići kakva neočekivana i zla
sudbina koju niko ne bi ni naslutiti mogao. Ostade tako minare,
naseljeno zmijama, slepim miševima i ifritima, da ga ljudi izbegavaju
i da ga svaki prolaznik i namernik proklinje.

5
Bednici su govorili da je ono što je Dželala zadesilo pravedna
kazna za izdajicu Nadžijevog Zaveta, za onog koji je zaboravio svoju
večnu molitvu, da mu je Bog poklonio snagu koja bi bila u službi
ljudi. Oni su govorili da kada Nadžijevi potomci iznevere njegov
Zavet, onda u njih uđe prokletstvo i očas ih ludosti skrše. Čak su i
mualim Abdu i mualim Radi od bednika prezir stekli, pa im je malo
njihovo veliko blago vredelo.

6
Zinat Plavuša živela je jedno vreme u strahu i iščekivanju, ali
niko ne pokaza prstom na nju kao zločinku. Čak i oni koje je bila
obuzela sumnja o njenoj ulozi u čitavoj stvari ubrzo se ostaviše svojih
misli i počeše hvaliti njeno delo. Ali Zinati osveta nije donela sreću,
živela je sama, povučeno, bez duše i mira. Posle nekog vremena od
Dželalove smrti otkrila je da je njihova Ijubav ostavila seme u njenoj
utrobi, pa se oko toga veoma trudila. Obuzelo ju je osećanje gordosti
i ponosa, mada je plod njihov bio mimo zakona.
I rodila je muško dete kome dade ima Dželal, izazivajući tako
običaje svojom iskrenošću i hrabrošću.

7
Porođaj joj je doneo dve ljubavi: materinsku ljubav i ljubav
prema detetovom pokojnom ocu. Dželal je skromno rastao pod
krilom svoje majke, koja je bila primorana da se vrati životu lepih
žena. No, ona nije nikada zaboravljala da je njen dečko i pravi
naslednik Dželalove maštovite zaostavštine. Obratila se bila
mualimu Abdu Faranu, a potom i mualimu Radiju da joj daju za dete
štogod od svoga imetka, ali su je oni prezreli, smatrajući je krivom za
Dželalovu smrt. Mualim Radi je rekao:
– Kako može žena kao ona da zna ko je otac njenog deteta?! 30

8
 Rastao je Dželal kao i druga deca u naselju. Prstom su na
njega pokazivali kao na dete iz nepriznate veze, onako kako su nekad
pokazivali na njegovog oca, govoreći da je sin Zuheirin. Ali se ubrzo
pokazalo da je on pravi Dželalov sin, mada nije imao njegovu snagu,
ni njegovu lepotu.

9
Išao je Dželal mlađi dve godine u školu a potom je počeo da
radi kod Džede, vlasnika dvokolice. Zinat je potrošila sve što je
imala, te nije mogla Dželalu obezbediti bolji posao. Vrlo je bila
ponosna na svoga sina, kao što je bila ponosna na svoje strpljenje,
blagodareći kojem je uspevala da vodi dostojan život. Mada je bila
prešla četrdesetu, još uvek je bila prilično lepa, što je izazivalo Džedu
da je uzme sebi za ženu. Ona to nije prihvatila, ali se plašila da time
ne izazove promenu u njegovom ponašanju prema njenom sinu.
Džeda se, ipak, predomislio kada ga je Mudžahid Ibrahim, šejh
naselja, koji je nasledio pokojnog Halila Fasa, upitao:
– Kako možeš računati na ženu koja je ubila svog čoveka?!
I jednog dana saznade Dželal da mu je otac onaj koji je
podigao manito minare i da je unuk poznate Zuheire, dok mu je
Abdu Feran deda, a uglednik Radi njegov stric. Saznao je i tužnu
priču o sebi, kao i sve što se pripovedalo o Nadžijima. Dadoše mu
nadimak Ibn Haram, sin iz zabranjene veze, što mu dođe kao
sudbina od koje se ne može pobeći i koja se ne može zatomiti.
Jednoga dana obrati mu se gazda Džeda:
– Povedi brigu o senu, budi strpljiv! Ključ strpljenja je u Boga,
inače ćeš morati potražiti posao na nekom drugom mestu...
A šejh zavije, Sejid Osman, koji je nasledio pokojnog šejha
Halila Dahšana, opomenu ga:
– Munis te vrlo pažljivo prati, jer si ti Nadžijev potomak!
Čuvaj se da ne upotrebiš svoju snagu, inače će te ubiti...
Želeći mir, Dželal je bio strpljiv. Tako je trudom i pouzdanošću
stekao Džedino poverenje.

10

Dani prolaze, a s vremenom nanovo rastu nade. Ohrabrila se

Zinat zbog naklonosti Džedine, koju je on pokazivao prema njenom
sinu, pa pode da zaprosi njegovu kćer Afifu. Čovek je bio vrlo iskren:
– Dželal je dobar momak, ali neću udati svoju kćer za Ibna
Harama!
Razočarana, Zinat je plakala, a Dželal je stoički podneo
udarac.

11
Džeda je izdahnuo posle jednog obroka. Bio je prešao
sedamdesetu. Zinat je čekala da prođe godina, a zatim je ponovo
zaprosila Afifu, ovoga puta od njene majke. Pošto je zapazila da se
mladić dopao njenoj kćeri, žena je ponudu prihvatila.
Tako se Afifa Džeda udala za Dželala, raba Božjeg.

12

Ženidbom je Dželal, rab Božji, uznapredovao od vozača do

vlasnika dvokolice, mada Afifa i nije bila prava naslednica. Dobro je
unapredio posao, pa mu se i život popravio, da bi sve bilo krunisano
porodom: Afifa je rađala kćeri, a onda rodi muško dete, kome Dželal
dade ime Šemsudin. Ovim je on pokazao da je negde duboko u sebi
nosio vatru koja je tinjala u pepelu, kao saznanje o sopstvenoj
važnosti. Svi su pozdravili ovu odluku, mada su neki znameniti ljudi
iz porodice Nadži, kao uglednik Radi, bili nezadovoljni time. Bednici
pak, kao i drugi ljudi, nisu zaboravljali da je Dželal nezakonito dete
jednog ludaka, graditelja šejtanskog minareta. Anba Faval, vlasnik
kafane i naslednik Sankara Šamama reče:
 – Koliko je takvih koji se u našem naselju zovu Ašur i
Šemsudin!
Da. Od slavnog Nadžijevog nasleđa ostala su samo imena, dok
su dela živela jedino u burnoj uobrazilji, zajedno s legendama i
čudima ispunjenim tugama.

13
Prolaze dani, spokojni i srećni, u životu Dželala i njegove
porodice. Postao je poznat po dobrim delima, pouzdanosti, vrlom
ponašanju i pobožnosti. Rizk mu je bio pristojan, voleo je ibadet i
postao je jedan od najbližih ljudi šejhu zavije Sejidu Osmanu. Odnos
između njega i supruge Afife beše pun poverenja i iskrenosti. Takođe
je bio zadovoljan Šemsudinom i time kako je rastao. Ostao je veran
svojoj majci Zinati, uprkos tome što ju je bio loš glas.
Međutim, predznaci su ukazivali na to da će ova porodica lako
probijati svoj put u životu i bez velike prošlosti.

14
Kada je Dželal, Božji rab, napunio pedesetu, svet mu se
preokrenu. Obrvaše ga nekakva čuda koja su dolazila iz tame
Nepoznatog. Ponajpre, smrt njegove majke. Zinat je umrla
iznenadno, imala je već osamdeset godina. Od svega je bilo
najčudnije da je Dželal, uprkos svojoj muževnosti i starosti svoje
majke, tu smrt doživeo veoma teško. Izgubio je mir. Na sahrani je
plakao i lelekao. Zatim ga obuze težak očaj koji ga tri meseca nije
ispuštao. Svi su mislili da će i on za njom otići. Mnogi nisu razumeli
njegovu tugu i rugali su mu se. On sam priznavaše da ju je odavno
nerazumno voleo, ali da nije očekivao da će ga njena smrt ovako
slomiti.
Još čudnije od ovoga beše ono što mu se dogodilo kada je očaj
uminuo. Naime, činilo mu se kao da se ponovo rodio, kao da ga je na
svet izbacila kakva pećina ifritima naseljena. Sada mu je njegova
ljubav prema majci izgledala čudna i besmislena, kao da ga je neko
zamađijao bio. Sećanja su mu počela smetati, pa je, na kraju, počeo i
da je proklinje. U srcu mu ne osta ni zrno tuge, blagodarnosti i
odanosti. Nekakav glas mu je u uho šaputao, dok je on zbunjen
osluškivao, da je ona bila izvor svih doživljenih neprijateljstava u
njegovom životu. Jednom se upitao:
– Da li sam ja, zaista, bio tužan zbog njene smrti?
Kakav je to ludački poriv?
Jednom je sedeo sa Mudžahidom Ibrahimom, šejhom naselja,
i reče mu:
– Moja majka je imala omražene osobine i bila je na lošem
glasu...
Šejh naselja se zbuni:
– Ne mogu da verujem svojim ušima...
– Sada sasvim verujem da je ona ubila moga oca. Bila je
raskalašna i volela je hašiš. Gadim se uspomene na nju...
– Mrtve pominjite po dobru!
S mržnjom, koja mu nije bila svojstvena, odgovori:
– Nijedne lepe osobine nije imala...
Pa se još više ražesti:
– Naživela se, a to zaslužila nije...

15
Ponašanje mu se toliko promenilo da je počelo ličiti na
ćudoredno propadanje. Prestao je da klanja, zaobilazio je tekiju,
postao užasno naprasit. I gle, evo ga prvi put u životu u pivnici. U
njoj su po običaju sedeli futuva Munis Al i njegovo društvo. Kada ga
je spazio, podrugljivo viknu.
– Najzad je izgubljeni magarac pronašao svoju štalu.
 Prisutni zagalamiše smejući se, dok se Dželal osmehnu
pomalo zbunjeno, a potom podiže fraklić prema žednim ustima:
Munis Al ga upita:
– Šta te je dovelo k ljudima?
Zadovoljno objasni:
– Druženje s ljudima, mualime, čast...
A kada ga je futuva na miru ostavio, on čak i zapeva. Na kraju
se napio i sasvim oraspoložio, pa reče:
– Juče sam usnio da sam se ispeo na očevo minare i da se sa
mnom peo nekakav lep čovek, sve dok ne stigosmo do gornjeg
balkončića, zatim me pozvao da skačemo. Skakao sam sve dok nisam
izgubio ravnotežu i kroz balkon ispao. Međutim, nisam se uopšte
povredio...
Obrati mu se Anba Faval, kafedžija:
– Najbolje bi bilo da to isprobaš na javi!
A on ponovo poče da peva.

16
Zatekao je Afifu kako ga čeka. Nikada ranije nije ovoliko
zanoćio. Do njenih nozdrva dopre miris pivnice, pa se šakama udari
po prsima i vrisnu:
– Pijan!
On poče da igra, govoreći:
– Ja sam mladić kćeri Džedine!

17
Haber se brzo naseljem proširi i ljudi rekoše »lud sin ludoga«.
Jednoga dana srete ga šejh Sejid Osman, koji ga upita:
– Šta te je od nas odvojilo?
 Nije odgovorio, a šejh produži tužno:
– Da li je istina što se priča o tebi?
Produžio je svojim putem.

18
Kada bi se napio i razum izgubio, ščepale bi ga nove sablazni.
Tada se prosto nije mogao prepoznati. Jurio bi za mladim devojkama,
neki put čak vrlo mladim. Činio je to s nekom mutnom snagom,
dodirivao ih je i udvarao im se, a kada bi ostao nasamo s kojom, iz
njega bi provalila nekakva životinjska osećanja i strasti. Zato je piće,
plašeći se posledica, danju izbegavao, dok bi se noću prikradao
potleušicama kao gladni vuk.
Te noći noge ga odvedoše do stana Delalinog, i on izgubi
uzde...

19
Oko njega su se već počele ispredati ružne priče. Veliku je
snagu trošio da bi sve prezirao. Za Delalu se bio čvrsto vezao, možda
ponajviše s tih razloga što je bila vrlo mlada i imala gotovo dečje lice.
Umesto da ga grubo odbije, ona mu je na sve njegove neobične
porive srcem odgovarala. Jednom mu je prostodušno rekla:
– Ja volim ludosti, pa neka te ne brine šta se priča.
Dželal uzviknu:
– Konačno sam naišao na jednu veliku ženu, kao što je bila
moja baba Zuheira!
Zadovoljno se opružio na leđa i opušteno joj priznao:
– Jednog jutra sam se probudio i utvrdio da sam i bez vina
pijan. U mojim prsima bilo je novo srce. Zamrzeo sam svoju
sadašnjost i svoje uspomene. Čak i trgovinu, zaradu i udate žene.
Zamrzeo sam pokornost svoga sina Šemsudina, koji radi kod mene
kao vozač. Kao da magarac vodi magarca. Zamrzeo sam njegovu
majku, u čijoj senci živi i koja me je iscrpljivala, onako kao što je to
nekada činila moja majka. Sve se pobunilo u meni, od kolena pa
naviše. Na kraju sam rekao »blago šejtanu«.
Smejući se, Delala reče:
– Ti si najslađi čovek na svetu!
Bio je iskren:
– Čuo sam da se ljudi u pedesetoj ponovo rađaju!
Samouvereno odgovori:
– Ponovo i u šezdesetoj i u sedamdesetoj...
On uzdahnu:
– Da nije bilo ljubomore jedne zle žene, moj otac bi bio
besmrtan. Slomio bi pehar sudbine...
Delala mu reče:
– Da ti sam nisi čudo ne bih te uopšte volela.

20
Žestoko se sručiše udarci sudbine na Afifu. Svet kao da se
raspadao, snovi iščezavali, sreća hlapila. Bila je uverena da su neke
tajne čini pale na njenog muža, pa je krenula da obilazi grobove
svetaca i moli se Nevidu. Svaki savet je prihvatala, ali Dželal je
bespovratno propadao. Zanemario je posao i sav se predao
pijančenju i raspusnom životu. Potpuno se vezao za Delalu i pod
noge bacio svoju čast, okrenuvši se udvaranju mladim devojkama.
Da se nije bojala posledica, otišla bi bila da se požali Munisu
Alu. Jedina nada njenoj tuzi i usamljenosti bio je njen sin Šemsudin,
kome je svu svoju nesreću izložila. Na kraju mu je predložila:
– Popričaj s njim, Šemsudine! Možda će te i poslušati.
Između Afife i Šemsudina odnosi su bili vrlo bliski. Stoga je
mladić bio tužan, brinući se za čast i ugled porodice. Ohrabrio se i
otvoreno porazgovarao s ocem. No, ovaj se naljuti i žestoko ga
prodrmavši reče:
– Da li me ti, dete, želiš prevaspitati?!
Mladić se sasvim okrenu svojim brigama. Ocu je bio sličan po
snazi, lepoti i negdašnjoj njegovoj uvaženoj ćudorednosti. Nije znao
šta da čini. Burna osećanja su ga mučila, izazivajući njegovo starinsko
vaspitanje, plemenitost i krotkost. Majka nije prestajala sa žalbama i
preklinjanjima. To ga je više bolelo nego išta, izazivajući u njemu
gorčinu i mržnju. Dugo ga je opominjala:
– Sve će razvući, ostaviće te da prosiš...
Činilo mu se da je na njegovu porodicu palo večno
prokletstvo, da je osuđena na ludilo, razvrat i smrt. Srce mu se od
toga stezalo. Postajao je sve grublji i nepouzdaniji, izazivajući silom i
snagom Nepoznato. Začuđeno se upitao:
– Zašto se moja majka udala za ovakvog čoveka?

21
Stvari su sve gore išle, kao kad letnji dan ide od blage zore ka
nesnosnom podnevu. Šemsudinova duša bila je sve nesrećnija.
Postade sklona svakoj vrsti mržnje. I jednoga dana dođe mu glas,
dok je sedeo u kafani, da njegov otac polunag igra u pivnici. Mladić
polude i smesta izjuri iz kafane. Bio je vrlo neraspoložen, ali je znao
šta treba činiti. Zatekao je oca u pivnici kako igra samo u sirvalu, dok
pijanci oko njega pljeskaju po taktu i pevaju.
Mualim Dželal uopšte nije obratio pažnju na sina, već je i dalje
zaneseno igrao. Neki pijanci opaziše Šemsudina pa prestadoše da
plješću i pevaju, pozivajući i druge da tako učine. Neko vrlo izazovno
reče:
– Pogledajmo nesvakidašnji prizor!
Prestadoše pljesak i pesma i buneći se mualim Dželal
odustade od igre. Tek tada je opazio svog sina, koji beše vrlo ljut i
izazovno stajaše pred njim. Dželal se takođe rasrdi i povika:
 – Zašto si, momče, došao?
Šemsudin odgovori:
– Izvoli, oče, obuci svoju odeću!
On kriknu pijano:
– Zašto si, bezobrazniče, došao?!
Bio je uporan:
– Preklinjem te da se obučeš!
Posrćući, on jurnu na njega i udari ga tako žestoko da je u
tišini udarac snažno odjeknuo. Neki glasovi zadovoljno i veselo
povikaše:
– Aferim!
Obasipao je svoga sina udarcima sve dok ga snaga nije izdala,
kao i svakog pijanca, pa se bez svesti sruči na zemlju:
Prosu se smeh, a zatim zavlada muk. Neko reče:
– Ubio si oca, Šemsudine!
Drugi dodade:
– Čak ni šehadu ne izreče!
Šemsudin se sagnuo da obuče oca. Potom ga ponese, praćen
gromoglasnim i podrugljivim smehom.

22
Uskoro se mualim Dželal probudio u svojoj kući, u rođenoj
postelji. Crvenim očima kružio je oko sebe i spazio Afifu, Šemsudina
i obrise omrznute sobe. Onda se svega prisetio. Noć je i već je
trebalo da bude u Delalinoj postelji. Ovaj mladić je napravio bruku
od njega pred pijanicama, bacivši pod noge čast očinstva. Sede na
krevet teško sopćući. Potom skoči na pod i obruši se na Šemsudina
deleći mu iz sve snage udarce. Afifa se plačući baci između njih.
Dželal se okrete prema njoj. Beše potpuno izgubio razum. Zgrabio ju
je za vrat i divljački stegao. Žena je uzaludno pokušavala da se
oslobodi strašnog zagrljaja. Na njenom izbezumljenom licu pojaviše
se znaci gušenja i smrti. Šemsudin kriknu:
– Pusti... ubićeš je!
Omamljen zločinačkim porivom, on nije uopšte obraćao
pažnju na Šemsudina, koji zgrabi drvenu stolicu, podiže je i
ludačkom snagom udari po glavi svoga oca...

23

Posle vriske i pijanog uzbuđenja zavlada muk. Mualim Dželal

ležao je nauznak na krevetu, obliven krvlju. U stan provališe susedi,
a stiže i Mudžahid Ibrahim, šejh naselja. Stigao je i berberi da pruži
potrebnu pomoć i zaustavi krv koja je liptala. Šemsudin se bio
sklonio u ugao sobe potpuno se predavši sudbini.
Vreme je sasvim iščezlo. Samo je ostao tren, podrugljiv i pun
svake vrste neizvesnosti. Tren nerazuman, jači od svake vrste
promišljanja i odlučivanja. Afifa je shvatila, kao i Šemsudin, da
sadašnjost potiskuje prošlost, zabašuruje je i sahranjuje. Mudžahid
Ibrahim procedi:
– Koja je sudbina poslata ocu i njegovom jedincu!
Afifa uzviknu:
– On je šejtan...
Na Dželala se navalila tišina kao kakva planina. Prsa su mu se
još uvek dizala i spuštala. Ibrahim Mudžahid viknu:
– Mualime Dželale!
Afifa dodade:
– Nek nam Svemogući podari milost!
Šejh naselja upita berberina:
– Šta misliš?
Ne prekidajući posao, berberin odgovori:
– Svačiji život je u Božjoj ruci!
 – Ali i ti imaš iskustva...
On mu se primače i šapnu u uho:
– Od ovoga udarca spasa nema...

24
Otvori Dželal Abdula, Božji rab, svoje oči. Nikog nije
prepoznao. I dalje je ćutao, pa oko njega izgubiše strpljenje. Lagano
se prizivao svesti. Šapnu:
– Umirem...
Afifa uzdahnu:
– Zlo odlazi...
On nastavi da mrmlja:
– Ne bojim se mraka...
– Ti si dobro.
– Neka bude Božja volja!
Mudžahid Ibrahim se primače postelji i reče:
– Mualime Dželale, ja sam Mudžahid Ibrahim. Kaži pred ovim
svedocima...
Dželal upita slabašnim glasom:
– Gde je Šemsudin?
Mudžahid Ibrahim ga pozva da priđe. On to učini, a šejh
naselja reče:
– Evo ti sina!
– Ja odlazim...
Šejh naselja ga upita:
– Šta se dogodilo?
– Bog je sudija...
– Ko te je udario?
Čovek zamuknu, ali je Mudžahid Ibrahim bio uporan:
 – Kaži, mualime!
– Ja odlazim...
– Ko te je udario?
– Moj otac!
– Mrtvi ne udaraju... treba da nam kažeš...
Ponovo uzdahnu:
– Ne znam...
– Kako to?
– Naselje je mračno.
– Da li te je ko u naselju napao?
– Ili na ulazu u kuću?
– Svakako poznaješ krivca...
– Ne znam. Skrili su ga mrak i nevera.
– Imaš li neprijatelja?
– Ne znam...
– Da li u koga sumnjaš?
– Ne...
– Ne znaš zločinca i ni u koga ne sumnjaš?!
– Ne. Pozvao sam u pomoć sina, koji je došao i preneo me.
Potom sam izgubio pamćenje...
Mudžahid Ibrahim zaćuta. Oči su buljile bespomoćno u
Dželala, a on je odlazio...

25
Šemsudin je bio zbunjen dok je slušao svoga oca. Hrabrost ga
je bila izdala, pa ni reči nije mogao progovoriti. Dočekao je očevu
samrtničku plemenitost grubo i kukavički, ali i kajući se. Pogled je
sklonio od Mudžahida Ibrahima i, sakrivši lice u šake, zaplaka. Za
vreme sahrane i žalosti nije oka mogao sklopiti. Među ljudima se
kretao kao utvara koju progone senke iz pakla. Deda mu je poludeo,
poludela je i baka njegovoga oca, članovi porodice se nisu ustezali da
i najgroznije stvari čine, ali on je prvi iz proklete i prezrene porodice
Nadži koji je ubio oca. Prvi oceubica.
Pošto su majka i on ostali sami, ona ga ohrabri:
– Ti nisi oceubica, već si bio prinuđen da braniš svoju majku!
Zatim upita:
– Zar ne da Bog sve zna?
Ona produži samouvereno:
– Svedočenjem kojim te je zaštitio on te je oslobodio svih
grehova. Srešće svoga Gospoda čist i neokaljan kao novorođenče...
Šemsudin briznu u plač i promrmlja:
– Ubio sam oca!

26
Pozvao ga je mualim Abdu Faran u kulu, kuću onog neobičnog
Dželala koji je dao da se sagradi čudno i manito minare. Šemsudin
poznavaše stogodišnjaka mualima, oca njegovog dede Dželala.
Zatekao ga je onemoćalog, nesposobnog da napusti dom, čak i sobu,
ali je, s obzirom na svoje poodmakle godine, bio dobroga zdravlja, čio
i naočit. Dobro je video, čuo i bio pri pameti. Začudio se Šemsudin
kako je čovek preboleo smrt i svoga sina i svoga unuka. Šemsudin ga
nije udostojio ni zrncem ljubavi ili poštovanja, ne opraštajući mu što
je prezreo njegovoga oca.
Gledao ga je Abdu izbliza, a potom rekao:
– Bog da ti da dug život!
Hladno mu je odgovorio, pa Abdu reče:
– Ličiš na Dželala, sina Zuheirinog.
Opet hladno uzvrati:
– Nisi mario za njega...
 Mirno je odgovorio:
– To je zapetljana priča!
Bio je izazovan:
– Ne. U pitanju je bila samo pusta glad za nasledstvom!
– Svako nasledstvo izuzev Ašurovog Zaveta je prokleto!
– Ali ćeš u njemu uživati do poslednjeg časa svog života!
Uzbuđenim tonom starac odgovori:
– Pozvao sam te da ti izrazim saučešće. Uzmi svoj deo
nasledstva, ako želiš...
Kao da je razmišljao o svom zločinu, onda progovori:
– Odbijam ukazanu čast!
– Sine, tvrdoglav si!
– Samo ne volim onoga koji nije voleo moga oca!
Tu starac sklopi oči, a Šemsudin napusti sobu.

27
Šemsudin nije mogao izbeći da se ne sučeli sa životom. Na licu
mu se pokazivala ozbiljnost, koja ga učini starijim za pola veka.
Potpuno se odao bogobojaznosti i pravednosti. U poslovima prevoza
zauzeo je mesto svoga oca. Na taj način je bežao od samog sebe. U
naselju se saznalo ko je ubio oca. Smatrao je to večnim prokletstvom
i usudom koji se, zbog minareta, prenosi s kolena na koleno. Ljudi su
se pitali šta se još može očekivati od mladića čiji je otac bio sin iz
nedopuštene veze a deda graditelj neobičnog minareta. Srca
prepunog kajanja, Šemsudin odluči da pred prokletstvom treba
stameno stajati. Držao je do dina svoga, davao sirotinji, sa svojim
mušterijama pošteno postupao. U očima mu se neprestano čitao bol,
prezirao je šalu, zaobilazio pesmu i veselja, izbegavao pivnicu i
pušionicu. Vređalo ga je ono što su ljudi mislili o njemu, stoga ih je
mrzeo, ali se, i pored svega, čvrsto držao života...
 28
Afifa je mislila da je najbolji lek za Šemsudina da ga oženi.
Dopala joj se Sadika, kći prodavca boba. Pošla je da je veri,
preporučujući svoga sina kao vrednog i doličnog porekla. Međutim,
devojčina porodica nije htela ni da čuje da se devojka uda za
oceubicu. Šemsudin se pak nije mnogo zanimao za ženidbu, ali je
ovakvo odbijanje još više produbilo njegovu ranu, pa odluči da se po
svaku cenu oženi.
Beše tu neka igračica po imenu Nur Sabaha, nikakvoga roda i
raspusna. Dopadao mu se njen izgled, pa se pod okriljem mraka
uputi njoj u posetu. Ne da se, kako je ona tvrdo mislila, njome
ljubavno zabavi, već daje veri. Devojka se tome veoma začudi.
Mislila je da je došao s namerom da je iskoristi, ali joj on iskreno
predloži:
– Želim da budeš gospodarica moga doma!
Lice joj se ozari radošću:
– Ti si mladić plemenitog roda i ja to zaslužujem!

29
Afifa se rastužila i opirući, se reče:
– Ona je razvratnica!
Šemsudin je bio očajan:
– Ista je kao moja baka Zinat!
Zatim podrugljivo dodade:
– Koliko je samo razvratnica u našoj slavnoj porodici?!
– Nemoj se odmah ljutiti, sine!
Negodujući reče:
– Ona je jedina koja me ne odbija s gađenjem!
 30
Udade se Nur Sabaha za Šemsudina Dželalovog Nadžija. Tako
Šemsudin skide zastor s neizvesnosti i načini svečanost kojoj su
prisustvovali njegovi radnici i porodica njegove majke, ali je odbiše
oni koji su od njega zazirali. Naselje se podrugivalo mladi, a preko
otrovnih jezika prelazila su imena Zinate i Zuheire, kao i različite
uspomene o porodici koja je s neba pala, da bi se na kraju u blatu
valjala. Anba Faval je bezobzirno govorio:
– Zar i sam Ašur nije bio nahoče, zar praroditeljka porodice
nije radila baš u ovoj pivnici!

31
Venčanje se srećno završilo. Nur Sabaha se preobrazila u
gospodaricu kuće. Šemsudin je bio srećan s njome, pa je tako imao
jednu brigu manje. I ništa ne bi kvarilo raspoloženje u kući da ne
beše povremenih nesporazuma između Afife i Nur Sabahe.
Koliko je Afifa bila gruba i stamena toliko je Nur Sabaha bila
jezičava. Srećom, to nije uticalo na bračni život i Sabaha ga, na
posletku, nagradi Samahom Šemsudinovim Nadžijem.

32
Kako je vreme proticalo, tako se Šemsudin trudio da potisne
svoje brige i odstrani svoj greh, ali izgleda da je briženje postalo deo
njegove prirode. Samaha je rastao, ali nije raspolagao očevom i
dedinom lepotom. Zato je nagoveštavao da će imati vrlo snažno telo.
Majka i baka su se njime vrlo zanimale, pazeći ga kao skupoceni
kovčežić. U školi nije bio uspešan. Jednoga dana se posvadio s nekim
svojim drugom. Udario ga je, pa je ovaj skoro bez oka ostao. Upleo je
i svoga oca u ovo, koji beše primoran da za dečaka da i nekakvu
naknadu. Otac je bio vrlo strog i istukao ga je, tako da su majka i
baka bile vrlo tužne. Potom ga je uzeo k sebi da s njim radi u štali,
ranije nego što je to za decu uobičajeno. Otac mu reče:
– Najbolje ćeš spoznati kako se treba u životu ponašati ako
budeš ovde, među magarcima...
Samaha je rastao pod nadzorom svog brižnog i nesrećnog oca i
ubrzo postao punoletan.

33
I mada je dečaka držao na oku od jutra do večeri, otac ne beše
sasvim spokojan. Zapazio beše kod njega inat pa očekivaše od njega
još veće nevolje.
Jednog dana dođe mu Mudžahid Ibrahim, šejh naselja, i reče:
– Zgrabi ovcu dok je nije poneo vuk!
Osetio je da cilja na njegovog sina Samahu, ali se ponadao da
se, možda, i vara, jer se oko momka mnogo priča beše isplelo. Upitao
je, ipak, u čemu je stvar, pa šejh naselja odgovori:
– Da li možeš poverovati da se tvoj sin spetljao s Kerimom
Anbi?
Šemsudin se zbuni i spetlja. Kada je to mogao učiniti?
– Čudno. Na oku mi je sve dok ne pođe u postelju.
Mudžahid Ibrahim se nasmeja:
– A potom se, dok ti spavaš, iskrade iz kuće...
Šemsudin je ponovo bio zbunjen, jer je Kerima Anbi udovica
koja već ima šezdeset godina, a njegov Samaha tek postao
punoletan. Mudžahid Ibrahim nastavi:
– Pripazi da dečaku to ne postane navika!

34
U mraku je Šemsudin postavio zasedu na vratima kuće
Kerime Anbi. Došao je pošto se uverio da je dečak napustio postelju
i evo ga sada gde čeka. Nešto pre zore otvoriše se vrata i kroz njih se
provuče nekakva senka. Upao je pravo u njegove ruke. Najpre se
prestravio i da mu nije glas prepoznao htede ga udariti. Potom se
pokori.
– Svinjo!
Privuče ga grubo i oseti miris. Vrisnu:
– Još i pijan!
Tako ga je raspalio da mu je smesta vino iz glave izbio. U kući
ga je toliko tukao i vikao, da su se Afifa i Nur Sabaha probudile.
Otkrio im je celu istinu i dalje deleći udarce Samahi. Samaha najzad
progovori:
– Dosta, oče! Lice ćeš mi unakaziti...
– Zaslužuješ da te ubijem! Obmanjuješ me!?
– Pokajao sam se. Poštedi me...
Umeša se i Afifa:
– Ona je veći zločinac i od mene...
Šemsudin je kriknuo pokazujući na Samahu:
– On je grešan i niko drugi!

35

Šemsudin u sebi reče da ono što dolazi opominje najužasnijim

posledicama. Jer, onaj ko počinje ljubav sa ženom u godinama svoje
babe, kako može završiti?! Uspeo je da vidi Kerimu Anbi prilikom
jednog njenog izlaska iz kuće. Prestravio ga je njen mladalački izgled,
njena doteranost i njeno zamašno telo. Bio je ubeđen da je najgore
što može zadesiti zrelog mladića da se preda kakvoj ženi da se zbog
nje troši.
U to vreme preminuo je Munis Al. Nasledio ga je Suma
Kelbeši. Položaj naselja je postao još teži i gori. Bednici su nesreću
prihvatili kao sudbinu od koje se ne može pobeći. Biti futuva, bez
obzira na vrle osobine pojedinaca, više nije značilo ništa do veliku
brigu.

36

Umro je i deda Abdu Faran. Sahrana je bila velika, ali joj nisu
prisustvovali ni Šemsudin ni Samaha. Posle je saznao da je starac
ostavio mladom Samahi pet stotina funti. Samaha je zatražio svoje
nasledstvo, ali njegov otac nije želeo da mu ga predaju pre nego što
postane zreo čovek. Pooštrio je nadzor nad njim, tako da je mladić
imao gorak život. Jednom ga je, dok su u štali radili zajedno,
Šemsudin pogledao i zapanjen uhvatio njegov bezizražajan pogled,
od kog mu je srce zadrhtalo. Priznao je u sebi:
– Dečko me ne voli!
Zatim uzdahnu i procedi:
– Ne shvata glupan da to radim za njegovo dobro...

37
Događaji su se brzo smenjivali, kao pena na reci. Jednoga jutra
opazi Šemsudin, dok je u kući ispijao svoju kafu, da su Afifa i Nur
Sabaha nekako neraspoložene. Srce mu brže zalupa i on upita:
– Je li zbog Samahe?
Samo sumnjivo ćutanje koje ga još više zbuni, pa oštro upita:
– Opet neki njegovi marifetluci?
Nur Sabaha zaplaka. Afifa nekako kratko saopšti:
– Nema ga u kući...
– Opet se iskrao?!
– Ne. Ostavio nas je.
– Pobegao?
Opterećen teškim mislima i opasnim slutnjama ode prema
škrinji i lako utvrdi da u njoj više nema nasledstva. Kriknu:
 Još i lopov!
Majka mu se obrati:
– Sine, lakše! Pa to je njegovo!
Bio je uporan:
– Ne. On je lopov! Odbegli lopov.
Sumnjajući, okrenu pogled prema dvema ženama i upita:
– Šta se sve događa iza mojih leđa?!

38
Pretpostavljao je da se sklonio u kuću Kerime Anbi. Svoju
pretpostavku izneo je šejhu naselja, Mudžahidu Ibrahimu. Čovek
krenu sa svojom istragom, a zatim mu saopšti:
– Ni traga od Samahe u našem naselju!
Bio je uveren da ga Bog kažnjava zbog zločina. On mora da se
iskupi za svoj zločin onako kao što se iskupio i za tuđe zločine. Inače,
sasvim je moguće da ga jednog dana ubije rođeni sin. Zašto ne? Jer i
tako ne misli lepo o ovom svetu. Bacio je ljutit pogled na čudno
zdanje, minare, i upitao:
– Zašto ne sruše tu prokletiju?!

39
Mada je sve svoje vozače opomenuo da budu na oprezu i
istražuju, Šemsudin nije ni na kakav Samahin trag naišao.
Jednostavno, mladić je krenuo tragom onih iz porodice koji su iščezli.
Prolaze godine. Afifa je umrla posle neke duže bolesti, Nur
Sabaha je izbacila iz života svaku radost, a Šemsudin je trpeljivo
nosio svoj teret, mrmljajući svaki put kada bi ga zabolelo »tako si
odlučio, Bože«.
 40
Ali Samahino odsustvo nije toliko potrajalo kao ranija
odsustvovanja Ašura i Kire. Vratio se jednoga dana, kada je već bio
zreo čovek. Postigao je zrelost, ali je izgubio mnoge dragocene stvari,
koje se ne mogu ničim nadomestiti. Telo mu je postalo snažnije, a on
grublji. Lepota mu se skrila iza nekakve namrštene obrazine i lica
punog ožiljaka. Govorio je isprekidano. Da li se družio s
razbojnicima? Čak ga ni otac prvog trenutka nije prepoznao. A kada
je spoznao ko je pred njim, zapljusnuo ga je odjednom talas radosti i
žalosti. Kolebao se između toga da li da zahvali Bogu ili da svoj bes
izruči na Samahu. Kidao se između ljubavi i gneva. Dugo su u štali
razmenjivali poglede, među kočijašima i magarcima. Otac ga je
odveo u stranu i sažaljivo upitao:
– Šta si to od sebe učinio?
Ponavljao je ovo a Samaha je ćutao, ne dajući svojim izgledom
nikakvo objašnjenje. Upitao ga je:
– Rastrošio si novac?
Spustio je glavu. Ah, neki stiču, a drugi rasipaju. Duboko je
uzdahnuo i procedio:
– Možda te život kako valja podučio...
I pošto mu je od njegovog ćutanja postalo teskobno, on reče:
– Idi svojoj majci!

41
Uskoro se ugasila i ona mala nada koja je bila prozračila
Šemsudina. Otreznio se i probudio iz roditeljske naklonosti, koja ga
je još uvek tako čvrsto bila držala. Zapazio je tvrdoglavost,
neprijatne sklonosti i drskost u novom liku jedne strašne i
neumoljive sile. Ipak, nije se predavao, već reče:
– Na posao, sine. Nauči poslove koje ćeš sutra ti voditi.
Podržavala ga je Nur Sabaha svojom brižnošću i svojim
preklinjanjem. A Samaha nije želeo da radi kao kočijaš, pa ga otac
uze sa sobom da mu pomaže u vođenju poslova. On je i za to našao
da mu je dosadno i više je voleo da neprestano zahteva novac. Otac
je shvatio da se više ne može s njim ophoditi kao sa dečakom, jer je
Samaha počeo noći provoditi u pivnici, pušionici i po sumnjivim
kućama, potpuno zanemarivši svoju prvu prijateljicu – Kerimu Anbi.
Jednom mu u majčinom prisustvu otac reče:
– Najbolje bi bilo da se oženiš.
Odgovorio je podrugljivo:
– Nema te devojke koja bi bila dostojna unuka Velikog
Nadžija.
Otac ga upita:
– Da li znaš šta znači Nadžijevo ime?
Odgovori vrlo drsko:
– Znači činiti čuda kao što je izgradnja minareta sa ifritima.
Besno i grozno kriknu Šemsudin:
– Odista si lud!
Otac se nije mogao povratiti i u sebi reče:
– Mrzi me... u to nema nikakve sumnje.
Za časak on uteče od svojih zlih slutnji. Ipak, on beše
nespokojan:
– Jednog dana će me ubiti!

42
Otkri Šemsudin na poslu krađu novčane sume koja se nije
mogla zanemariti. Odmah je shvatio ko je to mogao učiniti. Shvatio
je da će jednog dana bankrotirati ako Samaha nastavi sa ovakvim
glupostima. Nije ni časa časio, već pravo ode u pivnicu. Tamo
pronađe Samahu kako sedi zajedno sa Sumom Kelbešijem i njegovim
ljudima, sedi kao da je njihov. Rukom mu pokaza da ga sledi, ali
mladić nije odgovarao. Gledao je pijano i oca posmatrao izazovno.
Otac uzavre od besa i reče:
– Ti znaš šta me je nagnalo do tebe?
Hladno odgovori:
– To su moji novci koliko i tvoji... i ja ih trošim na najbolji
način.
Umeša se i Suma Kelbeši:
– Dobro si učinio...
Šemsudin se ponovo obrati Samahi:
– Guraš me u propast...
Samaha zagonetno odgovori:
– Ako trošiš i steći ćeš!
Suma Kelbeši dodade:
– Ovaj momak je mudar.
Anba Faval se primače Šemsudinu i gotovo preteći šapnu mu
u uho:
– Bog je jedini!
Ali ga ljutina nije napuštala i on vrisnu:
– Svi ste svedoci da ću iz kuće isterati ovog nedostojnog sina!
Zanavek ga se odričem!

43
Nur Sabaha primila je vest kao zlehudu nesreću i kriknula:
– Nikada se neću odreći svog sina!
Istoga časa Šemsudinu ona postade sasvim omrazita i on
viknu:
– Dok budem živ neće kročiti u ovu kuću!
– Moj sin... nikada ga se neću naželeti!
Izbezumljen reče:
 – On je čedo tvog prljavog roda!
Tu je ona već izgubila razum:
– U mome rodu nema ni pokvarenosti ni ludosti!
Snažnim udarcem oborio ju je na pod. Ona ga pljunu a on
vrisnu:
– Odlazi! Tri puta ti kažem da si otpuštena!

44

Naseliše se Nur Sabaha i Samaha u istom stanu. Samaha je

stupio u družinu Sume Kelbešija, ali zbog svoje neobuzdane naravi
još ne beše okusio mir i zadovoljstvo. Svoju mržnju prema ocu
uopšte nije krio, nanoseći neštedimice i drsko svaku ljagu na
porodicu Nadži, kao da joj je najveći neprijatelj.

Šemsudin je živeo sam. Izgubio beše svaki spokoj i osećanje

bezbednosti. Očekivao je da ga pogodi sudbina njegovog oca, ako ne i
groznija. Koristio je svaku vrstu odbrane: darivao svoje radnike kako
bi im srca kupio, čvrsto mandalio vrata i prozore svoga stana. Nije
štedeo ni na darivanju Sume Kelbešija, pokazujući mu svoju ljubav i
odanost onoliko koliko je to mogao.

45
Jednoga dana poseti ga šejh naselja, Mudžahid Ibrahim da bi
mu rekao:
– Da te mudro posavetujem, mualime Šemsudine!
Ovaj neraspoloženo upita:
– Šta to znači?
– Smanji malo neprijateljstvo! Daj mu nešto novca...
Šemsudin je ćutao, pa šejh naselja produži:
 – Sinoć sam ga slušao u pivnici kako društvu obećava
nezaboravne noćne zabave...
Čovek se zaustavi, a Šemsudin neraspoloženo dodade:
– Kada umrem, ili kada budem ubijen...
– Ubistvo nije pominjano, ali nema groznije stvari od te da sin
želi smrt svoga oca ili da otac želi smrt svoga sina.
– Ali ja ne želim njegovu smrt!
Mudžahid Ibrahim otvoreno reče:
– Samo smo ljudi, mualime!

46
Osećao je Šemsudin kako nad njim leti nekakva strašna ptica.
Zato se jednog dana uputi kući Sume Kelbešija, nameravajući da
preduzme neobičan protivudar. Ušavši, s poštovanjem ga pozdravi i
reče:
– Želim ruku tvoje kćeri!
Futuva ga je dugo gledao, a zatim rekao:
– Pa, nema razloga da se devojka od šesnaest godina ne uda za
čoveka od četrdeset...
Šemsudin smemo nakloni glavom, a Suma Kelbeši produži:
– Poreklo ti je uvaženo, imetak pristojan...
Šemsudin je i dalje bio smeran i zadovoljan, ali ga futuva
upita:
– Koliko ćeš dati za mehr?
Skrivši neraspoloženje Šemsudin odgovori:
– Koliko zapovediš, mualime!
– Pet stotina funti.!
Mudro je odgovorio:
– To je prevelik iznos, ali ono što se želi je skupocenije i
draže...
 Pružio mu je ruku s rečima:
– Izgovorimo Fatihu!

47
Udala se Zumbula Sumina Kelbeši za Šemsudina Dželalovog
Nadžija. Celo naselje je proslavilo venčanje. Šemsudin je sada u
naselju mnogo više značio i bio mnogo više cenjen. Zumbula nije bila
lepotica, ali je bila u cvetu mladosti i još k tome futuvina kći.

48
Prestraviše se Nur Sabaha i njen sin Samaha. On čak i reče:
– Ode san o nasledstvu!
Ona mudro odgovori, gotovo ne verujući u ono što je čula:
– Ali tvoje pravo je neotuđivo...
Samaha odgovori:
– Da li ti misliš da će Kelbeši stvari ostaviti zakonu?!
Opominjući, Nur Sabaha reče:
– Život je dragoceniji od imetka!
On se naljuti:
– Oči njegovih ljudi danonoćno me prate, kao najopasnijeg iz
porodice Nadži, i sada ima samo razlog više da budu još oprezniji!
Nur Sabaha uzdahnu, rekavši:
– Čuvaj se, sine! Nek je proklet tvoj otac, a tebe neka čuva
Bog!

49
Za Samahu je bio dovoljan razlog to što mu je život ugrožen,
pa da donese odluku kako da reši pitanje nasledstva sa Zumbulom, i
sebi konačno obezbedi položaj futuve.
Čudno je pak da Šemsudin nije dugo uživao u bezbrižnom
spokoju. Razmišljao je o tome šta bi moglo da se umeša između
Samahe i žudnje da se osveti ocu? Pa on najbolje poznaje njegovu
neverničku prirodu. Ima li uopšte koga ko mu može stati na put,
osim Sume Kelbešija?
Šemsudina je strah od smrti bacio u čeljust dveju smrti...
Futuva se neće smiriti sve dok ga ne opelješi do poslednjeg milima. A
još k tome, on uopšte ne voli Zumbulu. Brižio je za Nur Sabahom i
jedino mu beše preostalo da trpi ovu vezu kao i sve ostale životne
tegobe na koje je bio osuđen. Istina, koja je nemilosrdno bila zarila
kandže u njegovo meso, govori da se juče nikada ne može povratiti.

50
Jedne noći poseti ga Suma Kelbeši. On pokaza na svoju kćer
da napusti sobu. Očekivao je ne mnogo veselu stvar. Šta, pre svega,
znači noćna poseta? Odvratno mu je bilo da ga pogleda u lice, koje je
ličilo na šarenu loptu. Kao što mu je bilo odvratno njegovo
ponašanje, kojim je želeo da pokaže da se u njegovoj kući oseća kao
u svojoj. Počeo je da priča o čudnim i iznenadnim događajima, o
retkim sudbinama, o tajnim silama koje gospodare ljudskim
životima, a Šemsudin je sve to rasejano slušao, i dalje očekujući
najgore. Na kraju, futuva reče:
– Pogledaj, na primer, kako postoji jedna osoba koja ni tebi ni
meni ne odgovara!
Smesta je shvatio šta smera. U očima mu se pojavi slika
njegovog sina Samahe. Više ga je užasnulo to što su im se mišljenja
poklopila, kao i skrivene nade, nego što ga je uzbudila pomisao da
nema ni trunke sažaljenja prema svom jedincu.
Praveći se neuk, upita:
– Na koju osobu misliš, mualime?
Kelbeši odvrati prezrivo:
 – Ne, ne... ne zamlaćuj Kelbešija, oče Samahin!
On upita zbunjeno:
– Misliš na Samahu?!
– To si ti rekao!
– On je moj sin.
– Kao što si i ti bio sin svog oca.
Bolno se namršti:
– Ti si sila koja se nikoga ne sme bojati...
– Pusti te prazne reči! Potom, ti ne razumeš šta ja hoću!
Negodujući, Šemsudin reče:
– Budi jasniji!
– Prodaj prividno svoj imetak ženi, a u inat Samahi, pa
otputuj!
Srce mu stade i on bespomoćno zavapi:
– Ali to će ga naterati da mi se osveti!
Dok budeš živ nikakvo ti se zlo neće dogoditi!
Od užasa je zinuo. Shvatio je bezbožni čin. Video je goniče
iskeženih očnjaka. Beda ili smrt, ili oboje zajedno?! Svejedno je
prihvatio ili odbio! Preklinjući, reče:
– Pusti me da malo porazmislim. futuva se od besa namršti i
reče:
– Ovo još nisam čuo!
On molećivo ponovi:
– Samo časak!
Ustajući, čovek reče:
– Sutra ujutro... imaš celu noć.

51
Oka nije sklopio Šemsudin. Ostavio je namirisanu Zumbulu
da čeka sve dok je nije san skolio. Ugasio je svetiljku i ogrnuo se
abom, da otkloni hladnoću. U mraku je video utvare. Sve utvare
prošlosti. Kakav je ovo pad posle onog uspona?! Zar nije smerno i
trpko nosio svoj teret? Zar se nije držao ozbiljno, dostojanstveno i
trpeljivo? Kako je to propast došla da sve što je činio ostane
bespomoćno?
Sve se to dogodilo samo zato što je dopustio da ga savlada
strah. Strah je koren svakog belaja. Uplašio se svoga sina i najurio ga,
potom je njegovu majku pustio i, na kraju, na sopstvenim nogama
otišao dođavola. Bez valjanog promišljanja. Pa da li može
prestravljen čovek valjano razmišljati?
Kada se strah pojavio, suprotstavio mu se odvažno. Ali, tada
ga nije bio loš glas, niti ga je pratio grozni zločin, niti ga je naselje
preziralo. Odvažno se bio sučelio sa životom. Očaj je bio potčinio
sebi, na čudesan način izgradio časnu porodicu, uspeo u poslu,
stekao snagu i bogatstvo. A danas? Danas se od njega traži da
odstupi od svoga bogatstva, da bi ga sutra ubio Samaha. prekosutra
će Samaha biti prekorevan zbog svog zločina, a Kelbeši će zgrabiti
imetak i obezbediti se za ceo život. Iz mraka mu govori utvara: Ne
ubij sina svoga, ne guraj sina svoga u to da te ubije, ne pokori se
zulumćaru! Ne predaj se strahu! Potčini očaj i stavi ga u službu
svoju! U smrti potraži časnu utehu, ako ti život otešća...
Napolju je duvao zimski vetar. Nalikovaše pasjem lavežu.
Činilo mu se, onako uobraziljom ponesenom, da je ovaj isti vetar
jedne noći osluškivao i Ašur u svom Večnom stanu.

52
Ujutru je padala prevrtljiva, čista i uzbuđujuća emširska
kišica. Hladnoća se uvlačila u kosti. Šemsudin je koračao po klizavoj
zemlji, opirući se na svoj debeli štap. Suma Kelbeši ga pozdravi sa
svog mesta u kafani.
– Dobro došao, mualime Šemsudine.
 Pozvao ga je da sedne kraj njega. On sede, pa ga Suma
šapatom upita:
– Hoćemo li prodati?
Šemsudin odgovori, sumnjivo spokojan:
– Nikako...
– Nikako?!
– Nema ni prodaje ni kupovine!
Futuvi lice preblede i on promrmlja:
– Kakva glupa odluka!
– Naprotiv. Najispravnija moguća odluka...
Na njegovom licu se ocrtavala zloba, spremna da dela:
– Želiš da se zakloniš iza moje kćeri?!
– Posle Boga zaklanjam se iza samog sebe!
– Izazivaš me?!
– Samo ti govorim iskreno.
To što je bio čuo vrlo ga je naljutilo, pa ga raspali. Šemsudin
izgubi razum i još jače vrati. Odjednom dva čoveka zgrabivši svoje
štapove, skočiše i uleteše u žestoku borbu. Šemsudin je bio snažan i
mlađi od Sume, ali se nikada u svom životu nije borio. Volšebnom
brzinom sa svih strana dotrčaše i stvoriše se futuvini ljudi, među
kojima beše i Samaha. Okružili su borce ali se. kako su to već
nalagala stara pravila, nisu mešali u borbu. Suma Kelbeši beše vičniji
borbi od protivnika, pa mu zadade odlučujući udarac. No, tog časa
iznenadno priskoči Samaha i obori se svojim štapom na futuvu,
kome noge pokleknuše te se stropošta na zemlju. Sve se to dogodilo
đavolski brzo. Ljudi povikaše i jurnuše na Šemsudina i Samahu. No,
dogodi se novo iznenađenje, koje nije niko, zaista očekivao: jedan od
Suminih ljudi priskoči napred i priključi se Samahi i Šemsudinu.
Glasovi zagalamiše:
– Izdajico!
Dve strane se sukobiše divlje i žestoko. Štapovi su se sudarali,
tela naletala, zvečali udarci. Pod blagom kišicom letele su psovke,
curila krv, pucala zavist. Dućani se zatvorili, kola razbežala. Ljudi se
iskupiše, a prozori i balkoni načičkaše. Na sve strane su odjekivali
krici i kuknjava...

53
Šemsudina su sveg izubijanog odneli kući. Uz velike teškoće,
dovukao se Samaha svome domu, a zatim se sručio u postelju, ni živ
ni mrtav. Od Sume Kelbešija više se gotovo ništa nije moglo
očekivati: njegova legenda je kao kišica isparila, a ljudi bili poraženi.

54
Stvari se istoga dana razotkriše. Saznalo se da je Samaha
poželeo postati futuva i da je tajno uspeo da za sebe pridobije neke
ljude. Kao što se saznalo da je valjano smislio kako da se dočepa
zvanja i položaja futuve i kako da oca stavi pod svoje. Istina, borba
između Sume i njegovog oca iznenadila ga je, ali je uskočio u pravi
čas da zaštiti Šemsudina i objavi svoju pobunu. U tome je i uspeo,
mada je sada ležao u postelji, boreći se između života i smrti...

55

Ceo dan je padala kišica. Dan je izgledao nekako kestenjaste

boje i dremežan. Zemlja je bila izbrazdana kopitama. Šemsudin je
bespomoćno ležao na postelji, gotovo umirao, a pazila ga je njegova
susetka, jer ga je Zumbula bila ostavila. Oči nije otvarao, niti reči
progovarao, ležao je gotovo nepomičan. Izgledao je kao mrtav, i kada
se noć primače, on predade Bogu dušu.
 KRADLJIVAC PESME
Deveta priča iz Sage o Bednicima

1
Suđeno je bilo Samahi Šemsudinovom Dželalu Nadžiju da se
spase smrti. Zdravlje mu se lagano vraćalo, a potom mu se povrati i
snaga. Poslednja borba dodala je njegovom išaranom licu nove
brazgotine, tako da je ono sada izgledalo čak ružno, opominjući zlom
i nasiljem. Dokopao se položaja futuve bez ikakvog osporavanja.
Vlast mu je postala neograničena. Nur Sabaha se tome veoma
obradovala, onako kao što se radovala i svojoj odlučnoj pobedi nad
Zumbulom, kćerkom bivšeg futuve, Sume Kelbešija. Zumbula se
vratila u dom svog nemoćnog oca, u kome je rodila muško dete, sina
Šemsudinovog kome je nadenula ime po svome dedi – Fathul Bab.
Imetak Šemsudinov je raspoređen između njegovih sinova
Samahe i Fathula Baba i udovice Zumbule. S obzirom na srodstvo,
Samaha je postao staratelj svome mlađem bratu. Niko mu se nije
suprotstavljao u tome, plašeći se njegove teške prirode. Tako je blago
njegovoga oca završilo u njegovoj gvozdenoj šaci. Samaha reče
Zumbuli:
– Odbegla si od mog oca. Ostavila si ga da umre sam. I zaista
bi to zulum bio da nešto od njegovog imetka naslediš. Takođe ne
očekuj ni milima od Fathul Babovog dela. Smatraj da je jedan deo
namet za mene, a drugi tvoja kazna! 31
 2
Samaha je oko sebe stvorio legendu. Prvo je raširio haber da
je on uleteo u borbu s Kelbešijem samo zbog toga da bi odbranio
svog oca, kome je tog trenutka sve oprostio. A da je to što su mu se
u toku borbe neki članovi Sumine družine pridružili bio čist slučaj, a
ne urota. Međutim, ovakve priče nikog nisu mogle uveriti. Ljudi su
već sve znali: da je neke ljude ranije pridobio, da je samo iskoristio
sukob između oca i futuve Sume, da bi ostvario svoju zaveru.
Štaviše, neki koji ga nisu voleli optužili su ga da oca nije branio kako
je trebalo i da je, možda, i kriv za njegovu smrt. Ipak, ovakva
šaputanja nisu do njega doprla i on je živeo kočoperno i zadovoljno u
legendi koju je oko sebe sam stvorio. Njegovo vođstvo raširi se nad
naseljem kao gromadna planina. Pokažnjavao je futuve drugih
naselja i svoju vlast rasprostro po čitavoj četvrti. Povratio je sebi i
svom naselju poštovanje i sjaj. Svojim i bratovljevim imetkom
podigao je jednu lepu kuću, u kojoj je živela Nur Sabaha, njegova
majka. On je pak išao iz kafane u pušionicu, iz nje u javne kuće.

3
Umro je Suma Kelbeši i Zumbula je nasledila pristojno
bogatstvo. Uskoro se udala za jednog bankarskog činovnika. Ovaj
novi Zumbulin muž nije kako valja prihvatio Fathula Baba. Fathulu
Babu je još teže postalo kada je Zumbula počela rađati. Dečak je
rastao, ali detinjstvo mu ne beše srećno. Sklanjao se kod majke,
izbegavajući domaćina kuće. Bio je veoma osetljiv zbog toga što beše
usamljen. Nije mu bogzna šta vredelo što je u školi pokazivao lepe
sposobnosti ni što je bio odmeren i pitom. Zato, kada je napunio
devet godina, Zumbula ga odvede futuvi Samahi, njegovom bratu i
staratelju, i reče:
– Ovo je tvoj brat Fathul Bab, kome je stiglo vreme da živi pod
tvojim starateljstvom...
Samaha ga je razgledao i utvrdio da je lep, snažan i tužan.
Ipak, nije mu se nešto dopao, pa reče:
– Šta mu je? Izgleda neuhranjen...
Zumbula odgovori:
– Ma ne. Samo je malo nežan.
– Ko ga vidi, neće poverovati. On je dečko od čvrste,
futuvinske građe i s očeve i s majčine strane.
– Prosto takav je!
Samaha reče, pokušavajući da ga se otrese:
Ti treba da ga paziš!
Oči joj zasuziše:
– Moja kuća mu nije srećna...
Morao je Samaha da ga prihvati. Odveo gaje svojoj majci Nur
Sabahi. No, ona ga nije htela prihvatiti, rekavši svome sinu:
– Nemam više snage da pazim decu.
U stvari, nije želela da pazi Zumbulino dete. Samaha se
zbunio, ne zna šta valja činiti, a dečak strpljivo i tužno sve ovo
podnosi. I tu se smiluje neka starica, jedna od prijateljica Nur
Sabahe, da ga primi k sebi. Bila je to babica Sihra, udovica bez
poroda, a od Nadžijeva roda. Stanovala je u podrumu, koji je imao
dve prostorije, u jednoj od Dželalovih zgrada, vlasnika neobičnog
minareta. Imala je dobro srce i veoma je držala do svog porekla. U
njenoj prostosrdačnosti našao je Fathul Bab svoje prvo toplo gnezdo,
što mu je veoma pomoglo da podnese rastanak od svoje majke
Zumbule.

4
Jednog dana opazi futuva Samaha jednu malu i lepu devojku,
koja mu se veoma dopade. Nije mu bila, kao druge žene, nadohvat
ruke. Spazio ju je u kolima, potom je utvrdio gde živi. Primetio je na
njenom lepom licu naklonost koja govori o nekakvoj skrivenoj
duhovnoj bliskosti, čije je razloge uskoro otkrio. Utvrdio je da se
devojka zove Firdavs, i da je unuka pokojnog mualima Radija
Muhamedovog Envera, brata Dželalovog, vlasnika neobičnog
minareta, i potomak prelepe Zuheire. Ali, njegovo divljenje prema
njoj beše više izraz njegove želje i gladi za posedovanjem, nego
ljubavi. Ipak, to je bio dovoljan razlog da prvi put u svom raspusnom
životu počne razmišljati o ženidbi. Uz to, ona je bila vlasnica radnje
za prodaju žita, i pripadala je porodici Nadži.
Majka mu se začudila kada joj se obratio s molbom da ode i
veri je za njega. Potom se veoma obradovala. Glasno se smejući,
Samaha joj reče:
– Dovoljno je da smo oboje od lepe Zuheire, ubice svoga
muža!
Njegov ružan izgled i nedostojno ponašanje bili bi dovoljan
razlog da ga Firdavsini roditelji odbiju, ali ko još sme odbiti ruku
jednog futuve?!

5
Udala se Firdavs za Samahu. Sastaviše se lepo i ružno lice.
Istina, nekada i on beše lep, ali mu udarci štapova unakaziše lice.
Njegov ponos i uobraženost nisu imali granica. Uprkos svemu,
ženidba je uspela i on dočeka uzbudljivu sreću. Zahvaljujući ženidbi,
postao je upravnik radnje i stvarni vlasnik. Iz kancelarije je, izgledalo
je barem tako, crpao želju da podjednako uspešno vodi poslove i
tuče. Ženidba ga je darivala nečim posebnim: postao je prijatniji i
lepši.
Uživao je u životu na visokoj nozi. Dom mu je bio prepun
skupocenim nameštajem i drugim vrednim sitnicama i
zadovoljstvima. Nije prekinuo s raspusnim životom, ali ga je sada
preneo u svoje zakonito gnezdo. Raspusništvo je tako prešlo u zlatne
nargile i zlatne pehare. Radnja i poslovi su ga naučili da voli imetak i
da ga skuplja. Tako je odlučio da obnovi žitije svog dede Dželala,
onog što je svake vrste ludosti činio, i da se nametne kao gospodar
ne samo ljudima već i svim skupocenim i vrednim stvarima.
 6
Firdavs je potvrdila da je taman toliko pametna koliko i
srećna. Zavolela je svog muža i počela mu iz ljubavi rađati
potomstvo. Nije žalila truda da ga poduči i zadobije, i sve to na
nenametljiv način, ne izazivajući ga i ne pridavajući sebi važnost. Nije
poštovala zvanje futuve, ali ga nije ni prezirala. Kao i svi iz porodice
Nadži, rado je lutala uspomenama i pričama o starom i legendarnom
futuvi, ali uvek trezveno vodeći računa o tome da pripada
uglednicima koji su, ipak, potekli od onog čistog i velikog futuve koji
je bio uteha za siromašne i hrabre, a namet za gospodu i uglednike.
Dakle, mislila je ona, neka uspomene ostanu kao blagoslov i ponos, a
da futuva ipak ima i dalje snagu, moć, gospodarenje i bogatstvo. I
nije loše da Samaha čini šta hoće, ali pod uslovom da to čini u njenoj
kući, pod pokrivačem izatkanim od čvrstih zlatnih niti.
Dani prolaze i ona je srećna zbog svog života. Bogati postaju
sve bogatiji, a siromašni sve siromašniji.

7
Nastavio je Fathul Bab svoje obrazovanje u školi, valjano
naučivši Kuran. Duša mu je našla mir i spokoj u novoj sredini, a
strah, kojim je bila ispunjena, zameniše blagorodna svojstva, bogata
osećanja i zadivljujuća uobrazilja. Bio je dečak pronicljiv i prijatan,
kose kao žito, crnih očiju, prozračnog tena. Na bradi je imao rupicu a
stas vitak. Činilo se da je zaboravio majku, kao i ona njega. Dušom i
srcem se vezao za babicu Sihru. Zavoleo ju je, a zauzvrat od nje
dobio toliko svetlosti da mu ni na um tako što nije moglo pasti.
Govorila bi mu kada bi noć provodili u priči:
– Mi smo od iste blagoslovene loze, od Ašura Nadžija.
Dugo bi pričala s poverenjem u daleka prošla vremena, kao da
je sve to zaista sama doživela i preživela.
– Podastro nam je najplemenitije poreklo. Njegov otac se
bojao za njega zbog jednog futuve zulumćara. U snu mu je stiglo
naređenje da ostavi svoje novorođenče u Prolazu, pod zaštitom
tekije. Nije oklevao da tako učini...
Fathul Bab je proklinjao sve one koji su govorili da je njegov
praded bio nahoče, pa mu Sihra reče:
– Njegovo poreklo beše od najplemenitijeg roda. Odrastao je u
krilu jednog dobrog čoveka i izrastao u snažnog mladića. Jednom mu
u snu anđeli narediše da napusti naselje, kako bi se spasao od kuge,
pa je pozvao ljude da i oni tako učine, ali su mu se oni rugali. Otišao
je tužan sa svojom ženom i detetom. A kada se vratio, spasao je
naselje od patnji i poniženja, kao što je njega Bog spasao od smrti...
I pripovedala mu je dalje priču o Ašuru, o njegovom povratku
i boravku u domu trgovca kafom, o tome kako je postao futuva, o
njegovom Zavetu, dok se dečaku oči ne ispuniše suzama i bolom.
Tada bi Sihra rekla:
– I jednoga dana je iščezao. Njegov nestanak je toliko potrajao
da su ljudi poverovali da je umro. Ali prava istina, u koju sumnje ne
može biti, jeste da on nije umro...
Fathul Bab je upita s nadom i divljenjem:
– Čak do danas, bako?!
– Čak do sutra!
– Pa zašto se, onda, ne vrati?
– To samo Bog zna.
– Možda će se vratiti iznenada?!
– Zašto da ne?
– Da li on zna šta je učinio moj brat Samaha?
– Svakako, sine moj.
– Pa zašto ćuti?
– Ko zna, sine moj.
– Da li on, bako, voli zulum?
– Nikako, sine.
 – Pa zašto, onda, ćuti?
– Ko zna, sine moj. Možda zbog toga što se ljuti, jer ljudi
pristaju na zulum!
Dugo je ćutao Fathul Bab, a zatim nanovo krenu s pitanjima:
– Da li je sve to, bako, istina?
– Da li je tvoja baka kad lagala?!

Fathul Bab odlazi u školu i vraća se. Svoga pradedu Ašura vidi
na svakom koraku, buja mu u srcu i u obrazilji. Gori u dubinama i u
nadama. Vidi ga u zaviji, na ulici i na pojilu. Vidi ga u Prolazu, na
trgu pred tekijom. Vidi kako zamišljeno stoji pred starim bedemom,
pred zatvorenim tekijskim vratima, pred razgranatim dudovima.
Upravo onako kako ih on sada gleda.
Vazduh je još vlažan od njegovog disanja i njegovih tajnih
molitava, njegovih želja i snova. Njegova tajna je skrivena u Nevidu.
Neće je otkriti ovi nežni zraci. On će svakako doći jednog dana. Tako
je rekla njegova baka, kojoj se može verovati. Mahaće svojim
glomaznim štapom i nestaće Samaha sa svojim ružnim licem.
Nestaće sa svojim nečasnim zulumom, krvavom proždrljivošću i
velikim blagom. Bednici će proslaviti taj dan i kupaće se u moru
svetlosti. Srušiće se manito minare i zatrpati verolomstvo, izdaja i
glupost.
Da nas On ne prenebregne zato što na zulum pristajemo?
Fathul Bab voli svoju baku, voli da se raduje. Ali odakle mu
snaga – kada se rodio ovako nežan i ranjiv kao uobrazilja? Odakle mu
snaga?

9
A kada je Fathul Bab postao punoletan, poče Sihra razmišljati
o njegovoj budućnosti. Posavetovala se sa Mudžahidom Ibrahimom,
šejhom naselja, koji joj reče:
– Daj ga na neki zanat!
Odlučno reče:
– Bio je najbolji u školi!
Čovek je upita:
– Zar ti nisi babica kod Firdavs hanume?
Potvrdno je odgovorila, pa on produži:
– E, pa popričaj s njom a ja ću, sa svoje strane, pripremiti
mualima Samahu...

10
Sihra reče Firdavs hanumi:
– Fathul Bab je odličan dečak. Vaše je krvi, pa je najprikladnija
osoba za rad u radnji njegovoga brata...
Hanuma to podrža i obeća da će ubediti svoga supruga.

11
Pažljivo je piljio Samaha u svoga brata Fathula Baba, pa
promrmlja nemamo:
– Nežan kao devojka...
Sihra reče:
– Tako je stvoren, ali je za sve sposoban.
Hladno upita:
– A šta zna?
– Zna napamet Kuran, piše i zna račun.
Naže se prema momčetu i podrugljivo ga upita:
– Jesi li pouzdan ili imaš duge ruke kao svi iz slavne porodice?
 Fathul Bab žustro izgovori:
– Ja se bojim Boga i volim svoga dedu...
– Tvoga dedu Dželala, vlasnika minareta?
– Moga dedu Ašura Nadžija.
Samaha se namršti, lice mu se izmeni. Sihra ga preteče:
– On je naivno dete...
Samaha reče divlje:
– Tvoj deda Ašur je prvi koji nas je naučio krađi!
Fathul Bab se zbuni. Zabolelo ga je. Sihra se poboja da ne
izgovori još koju, koja bi mu posve zatvorila put, pa zato hitro reče:
– Ja tvrdim da je dečko pouzdan, a njegov ded i Bog su mu
najbolji svedoci!
Tako stupi Fathul Bab u magazin, da bude pomoćnik svome
bratu staratelju.

12
Usrdno je Fathul Bab radio svoj posao. Magazin se nalazio u
jednom podrumu, koji je bio prostran koliko i cela radnja. U njemu
su bile smeštene po podu i policama vreće žita. Vaga i njegove ruke
se nisu zaustavljali. Svakog jutra, najmanje jednom, imao je
zadovoljstvo da se sretne sa svojim bratom Samahom, da bi ga
upoznao s ulaskom i izlaskom robe. Futuva je bio zadovoljan
njegovim savesnim radom i smatraše ga pouzdanim čuvarom
magazina, pa mu jednom reče onako kako je to već on umeo: –
Podržavam vrednog, a prezirem lenjivca!

13
Po savetu Sihrinom posetio je Nur Sabahu, majku njegovoga
mualima, da joj potvrdi svoju odanost. Od njene lepote ništa više ne
beše ostalo. Pozdravila ga je nemarno, pokazujući time da još nije
zaboravila uvredu. Iznenada, ona ga upita:
– Kako je Zumbul, tvoja mati?
Smerno je odgovorio:
– Nisam je video otkako smo se rastali. Ne voli me njen muž.
S mržnjom nastavi:
– Za bezdušnu osobu nema opravdanja!
Napustio ju je, uveren da je više nikada neće sresti.

14
Po savetu svoje bake posetio je i Firdavs hanumu. Lepo gaje
primila. Zadivila su ga njezina lepota i otmenost. Ona reče:
– Čula sam već o tvom poštenom radu...
Odmah je zapazio, ipak, da ga odvaja od svoje dece. Možda joj
nije odgovaralo da običnog radenika ubroji u svoju porodicu. To ga je
zabolelo, ali je odlučio da se pravi kako ništa ne zapaža. Napustio ju
je sav omamljen njenom čarobnom lepotom i sjajnom otmenošću, ali
čvrsto rešen da je više nikad ne poseti.

15

Radom je stekao poverenje i ugled. Počeo je ličiti na ljude oko

sebe: pustio je brkove, zamotavao glavu maramom. Počeo je odlaziti
i u tekiju. Izgradio je iskrenu vezu sa šejhom Sejidom Osmanom.
Naveče je sedeo u kafani, popio čašu i pušio lulu. Svojoj baki se ne bi
vraćao dok ne bi obišao trg ispred tekije i oslušnuo psalme.

16
Mučio ga je nekakav nepoznat bol. Srce mu je bilo puno briga i
gorelo je nekim skrivenim plamom. Žene su ga prosto mađijale,
njihovi glasovi su činili da mu srce uvek iznova zadrhti. Prijatelji su
ga podsticali da se upozna s pivnicom, pušionicom i bludnim
domovima. Ali prošlost, ona gorka prošlost, bolno mu je odjekivala u
ušima i pameti. Prošlost opterećena sećanjem na minare, na mnoga
otpadnička dela, na gramzivost i sve ostalo što izjeda korene njegove
porodice. A baka kao da mu je čitala misli, pa mu se jednoga dana
obrati brižno:
– Kucnuo je čas da se ženiš!
Obveselio se predlogu, videvši u njemu obećani kraj mukama.
No, ubrzo se vidik zamrači, opominjući da stižu oluje o kojima se nije
moglo ni sanjati.

17
Dopreše šaputanja izvan naselja, koja su vrlo opominjuće
delovala. Pričalo se da će godina biti sušna i da neće biti plodonosnih
poplava. Šta to znači? Govorilo se da će stići razne nevolje i da ništa
neće preživeti. Zaista? Hrana će postati retkost, možda sasvim i
nestati, i da će biti pametan onaj koji danas sačuva ono što će mu
valjati za sutra. Ovu mudrost poštovaše nedolični. Bednici pak ovo
nisu sledili, već su se na sve smejali. Nisu verovali da mogu ostati
bez kore hleba, koju znojem svojim stiču, ili im ga kao milostinju
plemeniti ljudi udeljuju.
U vazduhu je brujalo. Sve se nekako odvratno žuti. I danju i
noću vukli su se pramenovi utučenosti i neraspoloženja.

18
Ne stajući, točak nesreće se okretao. Cene su se iz časa u čas
podizale. Na vidiku osvanuše crni i tmasti oblaci. Dućani s
prehrambenom robom, zbog stalne nestašice hrane radili su samo
pola dana. Sukobiše se žalbe i nameti. Ispred prodavnica brašna i
boba stvorili se redovi i usplahirenost. Ljudi su samo o hrani pričali.
Nije im silazila s jezika ni u pivnici, ni u pušionici, ni u kafani. Sve je
počelo kao varničenje, da bi brzo buknulo kao vatra. Čak su se i
uglednici žalili, mada im niko nije verovao. Izdavali su ih njihovi
rumeni i uhranjeni obrazi. Krčmar Anba reče:
– To je kuga!
Cene su i dalje vrtoglavo rasle, posebno žita. Samaha se
kričeći jadao:
– Ni za vrapce nije ostalo...
Ali je naveče Fathul Bab rekao baki:
– Kako samo laže, bako! Magacin je pun!
Pa je dodao:
– Cene koje on nameće, u stvari, su samo dodatni nameti...
Ona ga, tužna, posavetova:
– Drži, sine, jezik za zubima!
Bolno reče:
– On je životinja. Duša mu ne zna za milost.

19
Nemilosrđe i neobuzdanost se pojačaše. Cene su dostigle
bezumne visine. Gotovo da nema boba, graška, čaja, kafe, nestali su
pirinač i šećer, a hleb došao kao zlato. Ljudi napeti, više ne obraćaju
ni na šta pažnju. Učestale krađe, otimačine kokošaka i zečeva.
Sačekivali su i otimali. Futuvina družina je počela da preti i
opominje, velikim handžarima i punih stomaka, pozivajući na moral i
uzajamnu bezbednost.
Vreme je kezilo svoje oštre i nemilosrdne očnjake. Sve je veća
senka gladi – kao ono manito minare. Kruže glasine da ljudi jedu
konje, magarce, pse i mačke. I da će, uskoro, jesti jedni druge...

20
 I u to hladno i žuto vreme osvanu jedan čudan dan, dan koji
kao da je sišao iz nekog drugog sveta. Udala se Ihsan, kći futuve
Samahe za sina vlasnika zastupstva za drva. Napraviše bajnu
svečanost, kakvu nikada ranije naselje nije videlo, izazivajući njome
vreme i glad. Firdavs hanuma je objavila da će nahraniti sve Bednike.
Gladni se iskupiše za svadbu, i tek što se pojaviše činije na glavama
posluge, Bednici kidisaše kao podivljale životinje. Razgrabiše hranu
očas i izmešaše se kao zrna prašine u olujnom danu. Počelo je silom,
vučom i razvlačenjem, posle se stiglo do prepirki i svađa, da bi se na
kraju pomešali krv i sosovi. Omama ponese ljude smutno i stihijno.
Neki se uputiše ka pivnici, koju opustošiše. Meze su prosto gutali,
ispijajući pri tom burad piva, potom su se, jurili po naselju glasno
kličući i veseleći se, bacajući se na utvare u ruševinama velikim
komadima cigli. Naselje se predalo raspusništvu i vihoru sve do
zore.

21
Sutradan su naselje stigli kazna i zulum. Razmileše se po
njemu Samahini ljudi. Futuva ga je prešao uzduž i popreko, od Kabva
do Mejdana na kraju naselja. Nijedan Bednik nije izbegao kaznu i
poniženje. Strah raskrili svoja strašna krila. Naselje opuste, dućani se
zatvoriše, svi napustiše kafanu i pušionicu. Čak se ni zaviji toga dana
ne uputi nijedan rab!

22
Sedeo je Fathul Bab kraj svoje babe, zabrinut i tužan. Poče
govoriti:
– Moj deda Ašur neće se vratiti!
Starica ga tužno pogleda. On nastavi:
– Još se na nas ljuti!
Sihra procedi:
 – Ovo su od same kuge gori dani!
– A u tekiji i dalje pevaju!
– Verovatno su to molitve, sine.
Fathul Bab neraspoloženo upita:
– Zar ne bi za njih bilo bolje da ljudima daju nešto od onog što
imaju?
Sihra reče samouvereno:
– Ne sme ih se prekorevati!
– Imaju dudove i zemlju zasejanu povrćem...
Zapretila je rukom. On uzdahnu:
– Moj brat Samaha je pravi šejtan...

23
U tami zasja tračak svetlosti. U muku se pojavi šapat nežnosti.
Tajna nije prelazila ruine u kojima su živeli Bednici. Čuvali su je i u
tome nalazili smisao svoga života. Nekakva čarobnjačka vreća, puna
hrane, našla bi se izvečeri u rukama kakvog od njih. Vreću prati
šapat koji kaže »od Ašura Nadžija je«. A onda bi utvara iščezla u
tami. Prvi put se to dogodilo u Kabvu, drugi put u Prolazu, a onda
sve češće u njihovim ruševinama gde su živeli. O tome su Bednici
šaputali. Urođenim svojstvom shvatiše da će tajna uskoro biti
njihova. Iz Nevida dobiše koru hleba. Shvatili su da se čudo rađa u
tami noći, da se okno milosti otvorilo, da Ašur Nadži, ili njegov, duh
skita među njima.
Zidovi nemog i stamenog Bitka pucaju i iz njih gleda
Nepoznato. Krv prostruja njihovim venama, srca im ponovo brže
zakucaše.
Vreća Milosti i šapat Ašura Nadžija...

24
 Omamljujuća radost unela je život u jezike koji se raspevaše
novim nadama. Ime Ašurovo se toliko ponavljalo da je, na kraju,
dobilo svoju telesnost. Čarobna vreća se više nije pominjala, ali se
raširi haber da se u mrklini noći pojavljuje Ašur. Samahini ljudi su se
ismevali, govoreći da su to bajke i da oni po celu bogovetnu noć sede
i pričaju, ali da nikog nisu nikada sreli, a kamoli Ašura. Samaha je
pozvao Sejida Osmana, šejha zavije, i rekao mu:
– Ljudi su, izgleda, poludeli od gladi...
Šejh klimnu glavom, pa ga Samaha upita:
– Jesi li čuo kako se priča da se vratio Ašur?
Šejh potvrdno klimnu glavom, a Samaha nastavi:
– Šta misliš o tome?
– Ne verujem...
– A i kufr je to!
Šejh sažaljivo odobri:
– Odista je kufr.
Samaha odlučno reče:
– Preuzmi svoju dužnost!
I poče šejh držati hutbe ljudima, opominjući ih na kufr i bajke
koji im truju duše. Govorio je šejh kako je nemoguće da se davno
iščezli Ašur pojavi, a kada bi to on odista bio, svakako bi im hranu
donosio. Bednici su mu se podsmevali i još više verovali da se vratio
Ašur.

25
Mrak se pretvorio u magičnu nit koja povezuje ljudske duše. I
Vaseljena se omamila od čarobnjačkih šaputanja. U odsustvu
svedoka podizale bi se molitve pune žara. Neko bi pitao:
– Jesi li ti Ašur Nadži?
Ali onaj što je šaptao hitro bi u mraku nestajao, kao kakva
utvara iščezavao. Šapat poziva usnulog da se probudi. Šapat tvrdi da
su magazini puni hleba. Šapat proklinje gramzivost, jer ona je
neprijatelj čovekov, a ne suša. Šapat pita: zar pustolovina nije bolja
od umiranja od gladi? Šapat govori da ima trenutaka kada i futuvini
ljudi spavaju i kada njihova sila drema. Šapat pita: šta može množinu
zaustaviti kada krene? Šapat izaziva: zašto se kolebate, a s vama je
Ašur Nadži?!
Mrak se pretvorio u magičnu nit koja povezuje ljudske duše.
Vaseljena se omamila od čarobnjačkih šaputanja. Nevid je ispunjen
nepoznatom silom...

26
Ali beše tu i jedna druga sila, koja je takođe neumorno sve
činila da doskoči tajni o nepoznatom koji deli Bednicima hranu.
Tajnu je otkrio Samaha, i to usred svoje radnje.
Ubrzo je užasnut kriknuo Damir Husni, tajnik futuvinog
magazina:
– Ja sam nevin, mualime. Bog mi je svedok!
Samaha je divljački vikao:
– Pokradeno je više od pola magazina!
– Nevin sam, mualime!
– Kriv si dok god ne dokažeš svoju nevinost!
– Ne izgubi čoveka koji ti je život poklonio da bi ti služio!
– Kod tebe su ključevi.
– Svake večeri ti ih predajem.
– Ali ih svakog jutra nalazim na mestu i tebi vraćam...
– Između toga se može uzimati...
– Kako da znam?
Damir Husni reče molećivo:
– Onda je lopov među onima koji svraćaju u tvoju sobu!
 Iz Samahinih očiju izbijala je odlučnost puna pretećeg žara.
Pogledi su mu kazivali da je spreman na šejtanski način kidisati.
Procedio je lica oblivenog surovošću i osvetom:
– Ako lažeš, gotov si! Teško zločincu, ja mu kažem!

27
Iza ulice, u gustoj pomrčini, krade se Fathul Bab prema
vratima magazina. Oprezno je okrenuo ključ i lako gurnuo vrata.
Gurnuo ih je i kročio. Put mu osvetljava sećanje.
Iznenada, pali se nekakva lampa koja snažno osvetljava
mesto. Fathul Bab se prestravio i stao kao prikovan. Iz pomrčine,
pod svetlošću lampe, pojaviše se neka zastrašujuća i gruba lica: lica
Samahe, Damira, Husnija i najjačih ljudi družine. Žestoko se
susretoše pogledi. Muk se u ljude uvukao, a u ušima zmijsko
šištanje. Vazduh se zapalio od vrelog disanja koje liči na životinjsko.
Prostrelio ga je bratovljev pogled, koji iz zglobova čupa njegove
udove. Osetio je kako ga sveg ispunjava otrov i neminovan poraz,
kako nestaje u tami smrti. On potonu u beznađe. Očekivao je gotovu,
ledenu reč presude.
Do ušiju mu dopire hladan, podrugljiv i zao glas:
– Otkud ti u ovo doba noći?!
Preostali su mu samo priznanje, hrabrost i Bog. Neočekivano,
njegov odgovor beše spokojan:
– Sve znaš...
– Otkud ti u ovo doba noći!
Još odlučnije reče:
– Došao sam da spasem duše od smrti...
– Da li je to nagrada tvome dobročinitelju?!
Mirno odgovori:
– Ovo se mora činiti!
– Dakle, ti si Ašur Nadži!
 Zavlada muk. Samaha reče osvetnički:
– Obesićemo te, mualime Ašure, za noge o tavanicu! Da ti se
glava izbistri!

28
Zbilo se što se zbilo. Uzmutiše se šaputanja u glavama
Bednika i pretvoriše se u rušilačku silu. Zapljusnu naselje potop za
kakav se ranije ne znade. Bednici se raspodeliše po družinama i
svaka se uputi prema domu kakvog futuvinog čoveka. Dogodilo se to
pred zoru, u času kada su svi spavali dubokim snom. Napadoše ih u
njihovim domovima. Mnoštvo ih lako savlada, a onda otpoče pljačka.
Bednici očas skinuše sa njih oreol gospodarenja, iza kojeg su se krili
nepopravivi poroci. Zora ne ču njihova zapomaganja.
Kao lavina oni izleteše iz kuća futuvinih ljudi i preplaviše
naselje, provališe u magazine, sve ih opljačkaše i do temelja porušiše.
Prvi im je bio na udaru magazin futuve Samahe, od koga ni grede
čitave ne osta. Do poslednjeg zrna razgrabiše žito. I tada opaziše
Fathula Baba kako visi naglavce o tavanicu okačen, onesvešćen,
skoro mrtav. Odvezaše ga i položiše na zemlju.
I Bednici zagospodariše naseljem pre neg se zasja prvo danje
svetlo. Ljudi su prestravljeno stajali na balkonima i prozorima, krici
odjekivali. I tu se otvoriše vrata Samahinog doma i ukaza se čovek
ljut kao pobesnela životinja. Stiskao je štap...

29
Pogledi se ustremiše k njemu, puni mržnje i nejasnih namera.
Niko nije progovarao, kao da se nešto strašno očekivalo. Eto, tu pred
njima stoji strašna i pomahnitala životinja, a oni, omamljeni
pobedom, čekaju. Ne plaše se, ali se kolebaju. Možda je i on očekivao
svoje ljude jer još ne znavaše šta se s njima maločas zbilo. No, ubrzo
će svega biti svestan.
 Sada stoji oči u oči gledajući se s Bednicima. On i njegova
snaga, njegov štap i njegova čarobnjačka pojava. Bestidnim glasom
upita:
– Šta ovo znači?
Niko mu ne odgovara. S prozora dopiru do njega
zapomaganja, vesti o otimačini i grabežu. Ponovo je upitao:
– Šta ste učinili, kurvini sinovi?!
Kao kamenica izlete krik:
– Deda ti je bio sin kurvin!
Odjeknu šum bučnog smeha i Samaha snažno skoči,
razmahujući svojim štapom i vičući:
– Držite se ako među dronjcima ima čoveka?!
Kao stena navali se muk na njihova pleća, ali niko nije
odstupao. Samaha se pripremi za odlučujući juriš. I tu se pojavi
Fathul Bab, bled, teturajući se. Uzviknuo je oslonjen na zid: Gađajte
ga ciglama!
Bednici očas skočiše i ciglama zasuše čoveka. Pod kišom
Samahin napad splasnu. Krv procuri, obli mu lice i odeću. Zateturao
se i nemoćno odstupio. Štap mu ispade iz ruke. Kao proštac pade na
kućnom pragu.
Svi jurnuše na kuću. Ukućani iz nje utekoše, sve skačući s
krova na krov, a Bednici je opljačkaše i do temelja porušiše.

30
Uskoro se razjasni uloga Fathula Baba. Odmah se sklopi oko
njega legenda i ponudiše mu da bude futuva. Mladić se spetljao i
zbunio. Pobeda ga nije omamila. Dobro je sebe procenjivao: u životu
nije uzeo štap u ruke, njegovo nežno telo nikada nije stalo naspram
kakve pesnice. Zato svojim obožavaocima reče:
– Izaberimo drugog futuvu i zakunimo ga da presuđuje onako
kako je to nekad Ašur činio!
 Ali se oni veoma zbuniše i povikaše:
– Ti si futuva i niko drugi!
Tako, bez pogovora, postade Fathul Bab Šemsudinov Dželal
Nadži futuvom.

31
Blagodareći dvojici ljudi iz družine, Donklu i Hamidu,
sačuvalo je zvanje futuve svoje dostojanstvo, ne samo u naselju već i
u široj okolini. Donkl i Hamid su ranije pripadali Samahinoj družini,
kao i većina ljudi, ali je Fathul Bab uspeo da njima sasvim ovlada
svojom magičnom snagom i uz pomoć Bednika, koji zbog svoje
brojnosti i omamljenosti pobedom i uspešnim ustankom nisu bili
uopšte za potcenjivanje.
Tih dana umrla je i Nur Sabaha, a Firdavs hanuma je sa
sinovima našla sklonište u domu svoje porodice, porodice Radija,
pošto je izgubila veći deo svog bogatstva. Padala je sve niže i niže.

32
Ljudi su žudno gledali u Pravdu. Nadom prosijaše srca
Bednika a duše se gavanske strahom ispuniše. Fathul Bab se veoma
brinuo o tome da Pravda ne sme ni dana okasniti. Govorio je svojoj
dvojici pomoćnika:
– Obaveza nam je da povratimo Zavet Ašura Nadžija!
Dva čoveka se veoma zauzeše da raspodele svako dobro i
ispune obećanja i nade. Rane su nastavile da zaceljuju. Fathul Bab je
zapazio da ova dvojica, u njegovo ime, skupljaju sve namete i
raspodeljuju ih. Takođe je zapazio da se ljudi iz družine još uvek
koriste povlasticama: uzimaju deo nameta i žive lenstvujući i
ucenjujući druge. Strah se uvlačio u njega, strepeo je da se stvari
lagano ne vrate u svoj raniji tok. Sakupio je ljude i rekao:
– Gde je Pravda? Gde je Zavet Ašurov?
 Donkl odgovori:
– Stanje se, ipak, promenilo, ali moram ići postupno...
Negodujući, Fathul Bab reče:
– Pravda ne trpi odlaganje.
Donkl odgovori s novom hrabrošću:
–Tvoji ljudi se ne mogu zadovoljiti prostačkim životom, kao
ostali...
Žarko viknu:
– Ako ne otpočnemo od sebe Dobro se neće ostvariti!
– Ali ako počnemo od sebe, zaljuljaće se temelji našeg zdanja!
– Zar Ašur nije živeo od sopstvenog znoja?!
Hamid reče:
– Ti se dani ne mogu vratiti...
– Ne mogu?!
Donkl nemoćno reče:
– Postupno...
Da je pravi futuva presekao bi čvor jednim udarcem. Zato se
tužan obrati:
– Ništa ne vredi dok ne budem imao snagu svog dede Ašura!
Da li su Bednici, odista, zaboravili svoju rušilačku snagu?

33
I u jednom trenutku očaja i besa Fathul Bab iskreno izloži
Donklu i Hamidu da želi objaviti da odstupa s položaja futuve. Ova
dvojica se uznemiriše, odgovarali su ga, obećavajući mu da će
sprovesti sve njegove zahteve. Potom se sastaše ova dvojica sa
svojim prijateljem Mudžahidom Ibrahimom, šejhom naselja, kom
Donkl reče:
– Naš futuva je nezadovoljan. Ne slažemo se dobro. Šta misliš
o tome?
 Starac s gnušanjem odgovori:
– Želi da povrati Nadžijev Zavet, nije li tako?!
– Da.
– Da gospodari Bednicima i potčini uglednike i da nas učini
predmetom poruge ulice!
Donkl, nezadovoljan, reče:
– Zapretio je da će napustiti položaj futuve!
Mudžahid Ibrahim kliknu:
– Ne sada! Neka ostane kao nada i vera, dok se sasvim ne
uverimo da Bednici nisu ništa drugo do Bednici, da su sasvim
zaboravili svoj rušilački dar. Dotle mu ispunite polovinu onog što
zahteva.
Hamid se ljutito umeša:
– Sve ili ništa, to je njegov zahtev.
Mudžahid Ibrahim je smrknut razmišljao, a zatim tvrdoglavo
reče:
– Nek ostane futuvom još neko vreme, pa makar upotrebili
silu i prinudu!

34

Donkl i Hamid posetiše Fathula Baba u njegovom skromnom

stanu. Kada su ostali sami, Donkl mu reče:
– Mi se veoma trudimo, ali se srećemo s preprekama visokim
kao planina. Ljudi iz družine su ljuti, obećavaju zlo i krv...
Zbunjen, Fathul Bab promrmlja:
– Ali vas dvojica ste najjači...
– Njih je mnogo i nepouzdani su...
Odlučno reče:
– Više ne želim biti futuva!
Hamid se umeša:
 – Ne možemo ti garantovati život ako to učiniš...
A Donkl dodade:
– Ne napuštaj stan! Nikako! Možeš već na prvom koraku
poginuti!

35
Fathulu Babu je njegov položaj bio vrlo jasan. Zato se obrati
svojoj babi Sihri:
– Ja sam samo nemoćni talac!
Starica uzdahnu i reče:
– Nema izlaza! Zadovolji se polovinom želja...
S dubokim žaljenjem reče:
– Nek padne prokletstvo na mene ako ijednog trenutka izdam
svog dedu!
– Pa kako ćeš pred silu?!
Izgubljeno je razmišljao pa procedio:
– Bednike...
Sažaljivo reče:
– Ubiće te pre nego stigneš da se povežeš i s jednim od njih!

36
Sedi Fathul Bab u kućnom pritvoru, niko ne zna za njegove
muke, pa se nagađa – čas da je bolestan, čas da se povukao u
podvižničku osamu. Oči su ga danonoćno pratile. Čak i njegovu
baku. Bio je vrlo uveren da je njegov život, u stvari, zalog za
pobunjenički zanos Bednika, i da će nestati onog dana kada iščezne i
legenda o njima i kada ih skoli nesreća. Družina posta još opreznija, i
dalje nadzirući Bednike, sprovodeći zulum i šireći užas.
Jednog dana skoči Hamid na Donkla, obori ga i preuze mesto
u družini, odmah iza futuve. A kada se uverio da može spokojno
delati što se tiče Bednika, on proglasi sebe za futuvu naselja.
Fathul Bab pomisli da je njegovom talaštvu stigao kraj, pa se
obrati novom futuvi:
– Šta je bilo, bilo! Pusti me da živim svoj obični život i radom
stičem sebi kao i ostali Božji dunjaluk.
Ali Hamid odbi njegov zahtev rečima:
– Nepouzdan si, pa zato ostani gde si! Dolaziće ti rizk a da se
ne moraš zamarati...

37
Tako se završilo žitije Fathula Baba i njegov džihad kao sjajno,
sunčano saznanje u jednom dugom i oblačnom danu. Jednoga dana
samo su naišli na njegov iskomadani leš ispod manitog minareta.
Mnoga srca su od tuge uzbuđeno kucala, neka su se, ipak, radovala.
Njegov kraj se objašnjavao time da je poludeo od žalosti što je
položaj futuve izgubio, pa da se, eto, noću kriomice na minare svoga
ludog dede ispeo, ispeo sve do najvišeg balkona, odakle se bacio
predajući se smrti i kufru.
Eto, tako se završilo žitije Fathula Baba i njegov džihad...
 DUDOVI I ŠTAPOVI
Deseta priča iz Sage o Bednicima

1
Sa smrću Fathula Baba naselje se probudilo iz ružičastog sna.
Sudarilo se s tvrdom stenom istine i potonulo u tugu. Senka Hamida
Krvnika zaklonila je čak i svetlost moćnoga sunca.
Od Nadžijevog potomstva ostadoše samo kćeri Firdavsine,
udovice Samahine, onoga s ružnim licem, i njegovo prvenče – Rabija
Samahin Nadži. Kćeri su se utopile među prostim narodom naselja,
dok je Rabija rastao kao siromašan dečak. Majka mu nije imala
imetka vrednog pomena, pa je radio kao pisar u Benanovoj radnji,
vodeći vrlo skroman život. Uprkos tome, ubrajao se među najbolje iz
porodice Nadži. Niko takvu milost nije osporavao. Iz razloga
jedinoga: što su Bednici priznavali samo Ašurovo, Šemsudinovo i
Fathula Baba dela i žitija. Ostale iz porodice Nadži su mrzeli i
prezirali jer su izdali Zavet svoga velikog pradede i jer su pripadali
soju zločinaca i ucenjivača.
Rabija je želeo da se oženi devojkom iz kakve plemenite
porodice, ali ga odbiše. Shvatio je da mu poreklo i nikakav posao ne
mogu sakriti siromaštvo i da siromaštvo razobličava nedostatke koje
bogatstvo obično skriva. Mislio je da se ne može sakriti da on
pripada lozi iz koje su potekli Samaha, onaj s ružnim licem, Dželal
ludak, Zuheira krvnica, razvratna Zinat i lepotica Nur Sabaha. Cela
porodica mu je izgledala kao niz beočuga od razvratništva, zločina i
ludosti. Zbog toga ga obuze težak očaj, zbog toga je rešio da se ne
ženi već da se zadovolji samoćom i ponosom. Firdavs hanuma je
umrla pošto je navršila pedesetu.
Bio je primoran da živi u jednom malom stanu i teško je
podnosio usamljenost. Dosadilo mu je da sam vodi računa o kući, pa
je krenuo da potraži koga da mu se nade pri ruci. Tako mu dolazaše
jedna udovica od trideset godina. Imala je decu i bila je iz porodice
Nadži. Ime joj je bilo Halima Berekat. Ubrzo se uverio da je verna i
pouzdana osoba, pristojnog izgleda, jaka ličnost i pored sveg
siromaštva. Spremala mu je kuću i hranu, a naveče se vraćala svome
podrumu. Kako su dani proticali srce mu je sve više njoj naginjalo,
pa jednog trenutka požele da mu i ljubavnica bude. Međutim, žena
to odlučno odbi rekavši:
– Otići ću, moj gospodine, ali se neću vratiti!
Opet je ostao sam i možda mu je ovoga puta čak bilo i teže.
Sve češće je razmišljao o bolesti ili smrti, o tome da ni poroda nema.
Na kraju, predloži Halimi brak, što ona s odobravanjem prihvati.
Tako se oženio Rabija Samahin Nadži Halimom Berekat kada je bio
napunio pedeset i tri godine. Beše srećan svojim brakom, jer je u
svojoj drugi pronašao pravu gospodaricu kuće i pobožnu osobu.
Ponosio se što je pripadala porodici Nadži i što je bila svesna svoje
slave i korena. Troje dece je s njom izrodio: Faiza, Diju i Ašura. Kada
je Rabia umro, prvenac Faiz beše star deset godina, Dia osam, a Ašur
šest. Umro je Rabia ne ostavivši porodici ni prebijene pare.

2
Ostala je Halima Berekat da se sama bori sa životom. Bila je
spremna, onako sama, da se do kraja bori i istraje i da suzu ne pusti.
Prešla je u još skromniji stan i prodala sav nameštaj. Koristila je
različite svoje sposobnosti u kućnim i drugim poslovima, posredujući
i radeći kod bogatih. Nije ponavljala žalbe i tugovanja, već je svakoga
dočekivala vesela lica, kao da je srećna, još uvek noseći u sebi
prijatna sanjarenja i pritajene nade u nekakvu nepoznatu budućnost.
Decu je dala u školu a kada je Faizu za to došlo vreme dala ga
je za vozača dvokolice, a Diju za nosača. Život je sada bio nešto lakši,
ali je Halima i dalje morala raditi, uprkos svojim pedesetim.
Faiz je bio prvi koji se od dece sučelio sa životom. Spoznao je
da nije nimalo lak i da je vrlo tvrdoglav. Brzo se uverio da ljudi još
pamte zločine njegovih predaka, o kojima on ranije ništa nije znao.
Bio je visok i mršav, velikog nosa sitnih očiju, jakih vilica. Svoja
osećanja je skrivao predano radeći svoj posao. Od majke je čuo o
onoj svetlijoj strani života njihove porodice, ali je u naselju od ljudi
mnogo slušao o onoj tamnijoj. U kući je naučio šta znači zavija, ulica,
škola, i pojilo, napolju ga je dočekivao čudan znamen – manito,
orijaško minare. Takođe i divne kuće, koje su bile prebivališta
njegovih dedova, a potom postale staništa trgovaca, uglednika i
tuđinaca. Koliko ga one bole svojom tuđinom dok sanja i mašta o
prošlim vremenima, pripremajući magarce za dvokolicu, koja će
potom voziti prema starom gradu. Dakle, to je taj dunjaluk, ali kako
s njim sarađivati?

3
Veoma ga je ljutilo ono što je slušao od svoje majke i braće.
Halima mu je rekla:
– Tvoj praded Ašur bio je svetac.
Faiz oštro odgovori:
– Prošlo je vreme čuda. Kuće su došle u ruke drugih.
Majka nije popuštala:
– Od harama su došle i s haramom su prošle... Nezadovoljan,
kriknu:
– Haram?!
– Zadovolji se svojim delom, šta hoćeš?
– Ja sam samo sluga magareći, a ti sluškinja verolomnih! Ona
odlučno reče:
– Mi radimo, mi smo pošteni.
 Glasno se nasmejao. Pre nego se vratio domu svratio je u
pivnicu i popio dve čaše.

4
Ašur, najmlađi, radio je, iako dečak, kod pastira Ganama
Emina. Porodice su napravile s njim sporazum da im izvodi koze na
pašu u Helu, da životinje uživaju u suncu, prostom i ispaši. Halima
je ovim bila zadovoljna jer su joj sva tri sina bili radnici i zarađivali za
život. Život joj beše podario prozračan osmeh i prolazio je u sitnim
radostima i u uobičajenim tugama, dok Faiz nije napunio dvadesetu.
Jednog časa, kada je sve bilo spokojno, mati mu se obrati:
– Kada ćeš, sine, svoj din učiniti savršenim?
Osmehnuo se zagonetno i odgovorio:
– Strpi se, majko! A Bog je gospodar našeg strpljenja.

5
Faiz se nije u uobičajeno vreme vratio kući. Prođe veći deo
noći, a njega nema. Ašur pođe u pivnicu da ga potraži a Dija krenu
do pušionice, da možda tamo na kakav haber ne natrči. Ali od njega
ni traga. Ujutru ode Halima Berekat mualimu Musi Auru, vlasniku
kola, da se raspita za svoga sina. Našla ga je neraspoloženog i
besnog:
– Ne znam ništa o njemu...
Majka se uzbudi i upita:
– Da odemo u policiju?
Mualim odgovori:
– Ni tamo ništa o njemu ne znaju!
A zatim besno procedi:
– Pričekajmo i u Boga se pouzdajmo!
Dan za danom prolazi. Srdašca plamte, a Faiza nema, ne vraća
se. Mualim Musa Aur kriči:
– Krađa, tako mi Boga! Ukrao kola i iščezao. Ali teško njemu!
Halima reče zabrinuto:
– Zar posle toliko godina pouzdanog rada?!
Ljutito odgovori:
– Lukav je kao lisica!

6
Halima je dugo plakala, ali i Dija i Ašur s njom. Prolaze dani,
prolaze nedelje, prolaze meseci. Niko više nije sumnjao u to da je zlo
kakvo počinio, pa zato pobegao. Novi futuva Hasuna Saba,
podsmevajući se, reče:
– Počeli su kradom bogataških domova, pa su prešli na krađu
magaraca!
Musa Aur je otišao do šejha zavije, Dželila Alima, i Junusa
Sejasa, šejha naselja. Ova dvojica odlučiše da su Halima i njeni sinovi
Dija i Ašur dužni da plate kola i magarca Musi Auru. I isplaćivala je
porodica to u ratama, tužno i trpko.

7
Dogodilo se nešto što se nije smatralo naročito čudnim, s
obzirom na to šta se sve događalo u naselju. Ipak, događaj je vrlo
potresao porodicu. Halima je obavljala sve poslove u domu futuve
Hasune Sabe, bez ikakve nadoknade, bez reči zahvale. Čak ni u tom
nema ničeg čudnog i neobičnog. Međutim, Hasuna je bio jedan do
najsurovijih futuva koji su vladali u naselju i ljude ponižavali.
Iskorišćavao je čak i najbedniju fukaru. S ljudima je uspravljao
nogama i šakama, šireći svuda oko sebe strah i užas.
I mada je bio grub i snažan, bio je oprezan kao lisica. On je bio
taj koji je naložio svim svojim ljudima iz pratnje da se smeste u
jednom sokaku, kako bi svi na okupu živeli i tako imali svaku
mogućnost da brzo skuju kakvu ujdurmu ili zaveru, sličnu onoj kada
je futuva bio Fathul Bab. On sam podigao je sebi dom na kraju
sokaka.
Dogodilo se da je Halima zakasnila da načini pitu zbog
nekakve iznenadne slabosti. A kada ju je donela, Musa ju je opsovao
i ošamario. Suznih očiju žena se vratila kući, sakrivši čitavu stvar od
sinova, Dije i Ašura. Međutim, Dija je ponekad svraćao u pivnicu, pa
ga jednom tako upita krčmar Zin Albaja:
– Zar ne znaš šta ti se majci dogodilo?!
Tako je Dija saznao za uvredu kojom je posle napravio krvavu
ranu u srcu Ašurovom. I sam Dija kada ju je čuo od besa je planuo,
ali varnice toga besa završile su na zidovima podruma. Ašura je pak
tuga sasvim skršila. Inače, on beše jak i smeran momak, koji je lepim
ophođenjem prikrivao svoju snagu. Imađaše plemenitu glavu,
izražajne crte na licu, isturene jagodice i čvrste usne. Od tuge nije
mogao više izdržati u podrumu, pa izađe napolje. Nekakva nejasna
sila nosila ga je prema trgu tekije, prema mestu gde je nekad njegov
pradeda Ašur slušao psalme. Seo je podvivši noge i zaronivši glavu
među kolena. Kao da je sve stalo i ne diše, samo melodije psalama
titraju u vazduhu. Dugo je slušao i mrmljao:
– Kako me boli, dedo!
Svojim nerazumljivim, persijskim jezikom dozivali su ga
psalmi...

8
Uvreda se ugnezdila negde duboko u telu i duši, niti se može
svariti, niti iz sebe izbaciti. Ašur je rastao naočigled, kao dud. Telo
mu se orijaški raskrupnjava, crte izrazite i krupne, ali privlačne.
Upravo onako kako je to bilo s njegovim pretkom Ašurom. Čudesan
izgled ovoga čobanina počeo je privlačiti pažnju drugih. Halima se
poboja da svojom snagom i izgledom može uzbuniti Hasunu Sabu,
pa opomenu sina:
– Zaboravi svoju snagu. Pravi se kukavica, to je
blagoslovenije. Kamo sreće da te nisam nazvala Ašurom!
Ali mladić je bio pronicljiv, znao je da se svojim darom uzdrži i
da nikog ne izaziva. Ceo dan je provodio kraj koza, zajedno sa svojim
mualimom Eminom. U pivnici, pušionici ili kafani nikad se nije
pojavljivao. Svoju snagu je upotrebljavao samo tamo gde je trebalo
pokazati strpljenje i upornost. Uvredu majke je još uvek pamtio i
činilo mu se da se naselje srušilo, a grobovi otvorili. No, on nije želeo
da nerazumno postupi, jer je dobro primećivao preteću, grubu i
vrebajuću silu i spremne štapove. Zato, kad god bi ga nešto u prsima
steglo, on bi otišao do tekije, grlio mrak i iščezavao u psalmima.
Jednom se zbunjeno upita:
– Da li se to mole za nas, ili nas proklinju?!
Drugi put tužno reče:
– Ko će nam odgonetnuti ove tajne?
Duboko je uzdahnuo i grunuo:
– Oni nam zatvaraju vrata, jer ne zaslužujemo da nam ih
otvore!
Često je u podrumu nalazio Diju kako od besa ključa. Jednom
mu Dija reče:
– Da i mi nismo postali Bednici, ne bi nam majku smeli
uvrediti!
Ašur mu odgovori:
– Bednici ili uglednici, nije važno! Uvek će nekoga biti da primi
uvredu!
– Šta mi treba da učinimo!
Ašur dugo nije progovarao, a potom procedi:
– Ne znam, brate!

9
 Bojala se Halima posledica koje ih mogu stići zbog
zavereničkih misli, pa prostodušno i iskreno reče:
– Što mi se dogodilo, znajte deco, ne smatra se uvredom u
našem naselju!
Odlučila je da s njima prebrodi ovo tegobno stanje, pa je stoga
ozbiljno počela razmišljati o tome da ih oženi. Faiz je izgubljen, a
vreme nemilosrdno i beznadežno brzo prolazi. Ženidba će uneti
nešto novo u ovaj učmali život, načiniće od njih pametnije ljude,
opreznije i manje sklone neobuzdanim mislima. Upitala ih je:
– Šta mislite o kakvoj devojci od zakonitih roditelja?
Bili su zadovoljni predlogom, jer behu poniženi siromasi.
Halima predloži:
– Predimo u veći podrum, da za sve bude mesta...
Izbor Halimin je pao na Fathiju i Šukriju, kćeri Muhameda
Adžela, radnika u štali mualima Muse Aura. Nijedan od njih dvojice
devojku nije video, ali je u njima gorela vatra mladosti, pa je za
njihove razigrane uobrazilje svejedno bilo koju će grliti.
Tako je pročitana Fatiha.

10
U naselje stiže nekakav čudan mladi čovek. Lice mu je odisalo
zdravljem. Važno je išao u smeđoj abi, u crvenim čizmama, glavu
povivši ukrašenom svilenom maramom. U ruci je nosio brojanice od
kahrimana. Prvi koji ga je spazio beše krčmar Zin Albaja. Nije ga
prepoznao dok se ovaj nije nasmešio. Onda krčmar kliknu:
– Ko? Faiz, sin Rabije Nadžija!
Pogledi poleteše prema njemu, ali ovaj produži prema divanu
Hasune Sabe, saže se nad njegovom rukom i poljubi je. Potom se
uspravi sav važan. Sažaljivo ga osmatrajući, Hasuna reče:
– Mašala! Vratio se begunac.
Faiz odgovori:
 – Sudbina živog bića jeste njegov dom!
Nekako posebno naglašavajući svaku reč, Hasuna Saba kaza:
– Sasvim se dobro na tebi prepoznaje prepredenost!
– I to je od Boga...
Tu u kafanu uđe Musa Aur, a za njim šejh naselja, Junus
Sijasa. Musa kliknu:
– Blagodareći futuvi, ostvaruje se Pravda.
Futuva ga preseče:
– Ne riči kao magarac!
Čovek reče:
– Prodao moja kola i magarca pa posle trgovao mojim
sredstvima!
Futuva upita Faiza:
– Šta si učinio od njegova imetka?
Faiz odgovori:
– Zaklinjem se Huseinovom glavom da su mi ukrali kola dok
sam spavao. Zato sam pobegao...
Musa se umeša:
– Laže! Odakle ti ovako važan izgled?!
– Rad, sreća i Božja naklonost...
Junus Sijasa promrmlja:
– Zaista neobično...
Faiz reče:
– To je moj imetak. Da sam lopov, ne bih se vratio. Ništa me
nije primoravalo da se vratim osim želje da izravnam svoje dugove.
Pružio je futuvi kesu s rečima:
– Dve godine su protekle, a da nisam plaćao namet... Futuva
je uze. Prvi put se osmehnuo. Faiz nastavi:
– Prvo sam, mualime, zbog tebe došao, a potom idem da
vidim svoju porodicu.
 Hasuna Saba progovori:
– Lopov? Nije važno, ali si dovitijiv. Verujem ti.
Musa Aur upita:
– A ja, mualime?
Umeša se Junus Sijasa:
– Dobio si za kola i magarca od Halime Berekat!
Musa Aur odgovori:
– Ali njegov imetak je, moj imetak!
Hasuna Saba reče:
– I Musa ima pravo na kesu kao što je moja!
Faiz ne odgovori već izvadi drugu kesu i dade je futuvi.
Oveseliše se ljudi zbog pravedne mudrosti i u glas zagraktaše:
– Bog ga nagradio!
Ali je Hasuna Saba zadržao novu kesu u šaci dok se u očima
Muse Aura videla tuga. Futuva se obrati Faizu:
– Došao je čas da odeš porodici!

11
Pred podrumom zateče Halimu kako ga čeka. Čim joj je haber
stigao, izašla je na ulicu. Kao da je san, ili bajka, ili čudo, ali to je, u
svakom slučaju, neopisiva i nenadna sreća. Privukla ga je na grudi i
briznula u plač, neprekidno ponavljajući:
– Hvala ti, Bože... Hvala ti, Bože!
Kada su se vratili Ašur i Dija, svi se iskupiše. Ponovo su se
mešali sreća i divljenje. U skromnom sobičku Faiz je izgledao kao
almaz u korpi od slame. Iz njega je izbijala nekakva svetlost i
mirotočiva nekakva nada, od koje je budućnost blistala kao u bajci.
Izmenila su se osećanja porodice, postala sasvim drugačija. Faiz je
govorio:
– Čovek koji uspe izaziva zavist. Oko mene će se ispresti priča,
ali ja sam čist i Bog mi je najpouzdaniji svedok.
Halima reče iskreno:
– Moje srce ti veruje!
– Da čujete priču. Kako sam rekao, kola su mi ukradena dok
sam spavao. Zbunio sam se i rešio da bežim. Možda je odluka bila i
pogrešna, ali što se dogodilo...
Pogledi se na njega usredsredili, srca zadovoljna, spremna da
veruju. On produži:
– Dani su prolazili, ja bez posla, sve dok me nije primio neki
stranac. Priča je duga... Kod njega sam radio kao sluga i vozač.
Čuvao sam ga od nekih poroka, od njega naučio tajnu posla. Potom
me je zapljusnula sreća svojim slatkim osmehom. Bez sreće se ne
može! Zapala me je karta sudbine i reših da radim za svoj račun.
Tako me je stigao dobitak koji prevaziđe svako očekivanje...
Sa zanimanjem ga Ašur upita:
– A šta si tamo tačno radio, brate?
– Nije lako objasniti. Da li ste štogod čuli o posredovanju i
špekulacijama? Dobro de, recimo, nemam dućan, niti radnju. Onda
napravimo ugovore na ulici, u kafanama. Ne, to je zapetljano.
Kasnije ću objasniti bolje. Ali mi verujte da vas svojim poslovima
nisam povredio! Smislio sam budućnost koja obećava...
Od uzbuđenja lica su se zarumenela, slatki snovi naviru. Svi
ćute i očekuju. On produžava:
– Svemogući i uzvišeni Bog želi da porodica Nadži povrati svoj
zavidan položaj!
Ašur upita šapatom:
– Misliš li na položaj futuve?
Nasmeja se:
– Ne... ne. Mislim na dostojanstvo i važnost!
Ozareno Dija reče:
– Kako je to divno!
 – Treba izmeniti ovaj ništavni život. Odsad više nećemo biti
Bednici. Ni čobani, ni nosači. To je želja svemogućeg Tvorca...
Majka uskliknu:
– Ti si plod ljubavi moje i molitve moje.
On veoma ozbiljno reče:
– Moramo, bez ikakvog kolebanja, da razmislimo šta nam je
činiti, jer moj posao od mene traži neprestana putovanja.

12

Dogodile su se odlučne promene, promene kao one što

donose godišnja doba. Preko noći se Halima Berekat preobratila u
gospodaricu kuće. Nema više služenja i prodavanja. Dija više nije
hamalin ni Ašur čuvar stoke. Porodica prešla u pristojan stan. Još
važnije od toga: Faiz je počeo da za porodicu podiže kuću ispred
Zalagaonice. Kupio je Faiz i ugljaru, čiju je upravu prepustio svojoj
braći. Sede Dija i Ašur u kancelariji, važno obučeni u široke abe iz
kojih izbija opojni miris mošusa i ambre. Isprepletali se tlapnja i
istina. Izbuljile se oči, izbezumili pogledi. I sama braća, kada su
zamenili bedničke haljine skupocenom odećom, najpre behu
zbunjeni i prestravljeni, a potom se, omamljeni, zaradovaše. Na ulicu
izađoše kao da će se potući. Njihov izgled je veoma privlačio pažnju.
Buljili su u njih Bednici i deca. Na njih se sručila prava poplava
protivrečnih nada i priča – od ruganja, šala, ozbiljnosti, namigivanja,
blagoslova – do čestitanja. No, gospodstvo i dostojanstvo, sa svojim
vrlinama koje se ne mogu poreći brzo pobediše i zauzeše počasno
mesto. Svi ovu promenu prihvatiše kao volju sudbine. Ipak,
poprilično je još ostalo zavidljivaca, razočaranih i onih koje ponese
nekakva nepoznata nada.
Zaustaviše se Dželil Alim, šejh zavije, i Junus Sejasa, šejh
naselja, da otvore jedan drugom dušu. Reče Junus gledajući Ašura:
– Priča se da ovaj mladić liči svom pradedi.
Dželil odgovori:
 – Ipak, ima jedna razlika – kao između pravog zlata i
pozlaćenog bakra.

13
Ali na putu sreće sada se ispreči jedna tamna prepreka:
čitanje Fatihe za Fathiju i Šukriju. One su im, posle preokreta, od
prvog dana teško pale. Zato Dija prekorno upita majku:
– Zašto si, majko, požurila?
Halima nije znala šta da odgovori. Ni ona nije bila sada srećna
veridbom, ali nije želela da učini ono zbog čega bi se docnije stidela.
Srce joj je bilo bogobojazno. Ona zato promrmlja:
– Sudbina i kob!
Oštro je upita:
– Šta?
Predajući se, reče:
– Poslovica kaže: uzmite siromašne, obogatiće vas Bog!
– Ali nas je Bog učinio bogatima pre nego što smo ih uzeli!
– Zar nas nije zapahnuo dah sreće?
Dija teskobno procedi:
– Zaista je to šala!
Ašur ostade natmuren i bez reči. Ni on nije bio zadovoljan
veridbom, ali ni on nije želeo da što učini čega bi se docnije morao
stideti, upravo kao i njegova majka. Bogobojaznost mu je ispunjavala
srce. Halima ga upita:
– A ti, Ašure?
Predajući se, odgovori:
– Majko, pročitali smo već Fatihu!
Dija kliknu:
– Ne. Bila je to žalosna odluka! Ne i ne... Halima odlučno reče:
– Čini što hoćeš... sam i ne oslanjaj se na mene!
 14
Dija Rabijin Nadži sreo se sa Junusom Sejasom, šejhom
naselja, pa ga zamoli da prenese njegovo izvinjenje Muhamedu
Adželu. Bez reči se zagledao šejh naselja u Dijino sitno lice, njegove
fine crte i njegovu bledu milovidnost, a u sebi reče da je ovaj odista
veroloman, i po izgledu i po delu. Za svaki slučaj, poče mu glasno
laskati:
– To što činiš, zaista, pravično je i samo će te zavidljivci
osuđivati ili oni koji te mrze!
Dija odgovori skrivajući stid:
– Nema druge!
– A Ašur? Šta je s njim?
Dija ljutito odgovori:
– On je dobar, a lud i dobar su braća!
Junus Sejasa se nasmeja:
– Hvaliće ga sunet rugajući se njegovoj prostodušnosti!

15
Poništenje Dijine veridbe izazvalo je bum od gneva i prezira, u
kojoj su učestvovali dobričine sa svom svojom dobrotom i zavidljivci
sa svom svojom zavidljivošću. Poništila je Dijina niskost Ašurovu
plemenitost, ali uskoro sve beše izglađeno i zaboravljeno. Zamorili se
ljudi od bacanja prokletstva na izdajničku porodicu, kod kojih su se
surovost i tvrdičluk, kako su govorili, otelotvorili u aždaji. Svetost
ove porodice nestade s minulim legendama o delima koje niko nije
video.
Mualim Ašur je išao prema ugljari, kada dopre do njega
nekakav grub glas, koji je gotovo bespogovorno naređivao:
– Ašure!
Opazio je futuvu Hasunu Sabu kako sedi na svom divanu,
među svojim ljudima. Ne oklevajući, produži prema njemu i
pristojno ga pozdravi. Futuva ga ne pozva da sedne već mu izazovno
reče:
– Vi ste podli, porodico Nadži!
Ašur shvati na šta cilja i šta hoće, ali se začudi zašto ove ružne
reči nije uputio njegovom bratu. Shvatio je da čovek stavlja na probu
njegovu snagu. No, on beše oprezan a i hitro se priseti saveta svoje
majke, pa uljudno odgovori:
– Neka Bog grehe oprosti!
– Brzo zaboraviste svoje poreklo, zaboraviste ludost i
raspusnost! Zar Muhamed Adžel nije čestitiji od vas!
Prikrivajući uzbuđenje, Ašur odgovori:
– On je čestit čovek i uskoro ću ući u njegovu porodicu.
– Nećeš!
– Ali...
– Taj plemeniti čovek odbio je da jedna od njegovih kćeri bude
srećna, a druga ne!
– Ja svoju veridbu nisam poništio!
– Ali on ju je poništio. I eto, ja te o tome obaveštavam...
Ašur je ćutao natmuren, pa futuva nastavi:
– Morate mu nadoknaditi za ono što je pretrpeo...
– Učinićemo ono što naš futuva smatra ispravnim!

16
Rasturi se oblak natopljen mržnjom, gorčinom i kajanjem. Idu
dani ispunjeni srećom i uspehom. Postade ugled Dijin i Ašurov stvar
obična i svakodnevna. Nikla velelepna kuća kraj Zalagaonice. Halimu
su vozila kola u šetnju dok je Faiz Rabijin Nadži, onaj od koga je sve
počelo, retko posećivao svoju porodicu, a i kad bi to činio, samo bi
došao da proveri svoj imetak.
 17
Porodica je zavolela gospodski život i predala mu se. Ašur se
u sebi radovao poništenju veridbe, pogotovu što ga sada za to niko
nije mogao okriviti. Uživao je u blagosrećnom životu, smatrajući
svoga brata Faiza za jedno od porodičnih čuda i za jedno od njenih
umnih dela. S nemom strašću gledao je u devojke lepe kao mesec,
kako prolaze u kolima, jer beše voleo lepotu onako kako je voleo
tekiju i kako je voleo slavu svoje porodice, koja je udahnula prošlosti
svoj prijatni i plemeniti dah. Obasipao je darovima, bez računa,
futuvu i šejha naselja, obnovio je zaviju, ulicu, pojilo i školu. Davao je
milostinju Bednicima, mada mu je majka govorila:
– Ne izazivaj strah i podozrenje u Hasuni Sabi. Prepusti
Bednike meni, jer im ja potajno mogu davati milostinju!
Ašur se složio jer znavaše da pobuna Bednika još nije iščilila iz
futuvinog sećanja.
Možda je, ipak, od svih najsrećniji bio Dija. On je voleo život
dostojanstvenika strasno i neizmerno. Uživao je u važnosti u
kancelariji i u raskoši velelepnog Nadžijevog doma. Uživao je u
karucama i dvokolici, ponosio se otmenom odećom, i jeo prekrasna
jela, uzimao najbolju vrstu piva, hašiša, opijuma i drugih narkotika.
Obožavao je svoga brata Faiza, kao što je voleo i sve članove
porodice, podjednako i one dobre i one loše, važno govoreći:
– Najvažnije je da se prevaziđe uobičajeno!
Izgleda da je Halima od svih u porodici bila najskromnija,
mada je i ona uživala u važnosti i veličini. O praznicima tajno je
nosila ponude Bednicima, kao što je obasipala dobrim delima majku
Fathijinu i Šukrijinu, tako da je žena uskoro zaboravila njihov
neprimeren postupak i postade joj bliska prijateljica.

18
Neki tajni zov neprestano je vukao Ašura prema trgu pred
tekijom da bi uživao u psalmima, kao što ga je ponekad vukao prema
otvorenom prostoru gde je ranije čuvao stoku. Njegova sreća mu je
ličila na nebo na čijim se rubovima pojavljuju oblaci koji ponekad
potrče da zaklone sunce. U najmračnijim trenucima kao tama bi se
nad njim nadvilo nejasno neraspoloženje, gušeći njegovu
ponesenost, i on se pitao šta to znači. Ovo je i Halima primetila, te
ga jednom upita:
– Kako je čovek izgubljen bez žene kod koje bi spokoj našao!
Sa skrivenim zadovoljstvom reče:
– Tačno je to, ali i nije sve!
I Dija ga upita:
– Šta bi od toga više želeo?
Poljubio je svoju ruku s jedne i s druge strane, ali u sebi reče
da mu futuvina uvreda kao vreli kamen stoji u utrobi. Zaista mu nije
jasno kako će u oči pogledati svoga pradedu Ašura. Njegovoj sreći
nedostaje nešto suštinsko. Upita se:
– Zašto čoveka hvata neraspoloženje, kada mu je Bog poklonio
sreću i savršenstvo!
Ne kolebajući se, majka odgovori:
– To je šejtan, sine!
Zaista je to šejtan, ali koji šejtan?!

19
Dvojici braće, Diji i Ašuru dopale su se dve devojke iz
najuglednijih porodica: Dija je verio Selmu Hašab, kćer vlasnika
zastupništva za drvo, a Ašur Azizu Atar, kćer najstarijeg apotekara u
naselju. Na svečanosti se pojavio u punom kraljevskom sjaju i Faiz.
Proticali su dani sreće i uspeha.

20
 Jedne noći stiže Faiz kada ga niko nije očekivao...
Porodica se beše okupila u salonu. Tu je velika peć od bakra u
kojoj gori ćumur. Majka se opustila, Ašur puši lulu a Dija se već
napušio hašiša, kad napolju zagudi hladan vetar opominjući da će
biti kiše.
Faiz bi obično dolazio pre podne, da bi po danjoj svetlosti
pokazao svoj sjaj i svoju dvokolicu. Zato se iznenadiše kada u ovo
doba čuše kola, ali svi poleteše da ga dočekaju. Ubrzo primetiše da
čudo porodice, Faiz izgleda smrknut. On sede na divan i, uprkos
hladnoći, zbaci abu sa pleća. Halima neraspoloženo upita:
– Šta ti je?
On bezvoljno procedi:
– Ništa...
– Naprotiv, sine, ima nečeg...
Jedva odgovori:
– Slabost...
I zaćuta. Bio je u središtu pažnje. Uskoro mu se na licu pokaza
ona upornost koju su nekada poznavali kod njega. Halima ustade
govoreći:
– Skuvaću ti jermenski kim.
A Dija dodade:
– I da spavaš!
Dugo je držao kapke sklopljene, a zatim reče:
– Ne može se pobeći od toga da čovek ponekad čezne za
svojim domom...
Ašur reče:
– Ove godine zima je užasna...
– I užasnija nego što pretpostavljate...
– A ti radiš toliko da to prevazilazi sve što čovek može
očekivati!
Nekako tajanstveno ponovi:
 – Šta čovek može očekivati...
Dija dodade:
– Čovek ima pravo na odmor.
Predajući se reče:
– Odlučio sam da se dobro odmorim...
Zavlada tišina. A potom ustade i reče:
– Idem da se uvučem u krevet.
I produži prema postelji. Halima donese čašu kuvanog kima i
ode za njim. Sveća je osvetljavala njegovu postelju. Faiz se opružio
preko kreveta. Halima progovori:
– Što se nisi presvukao?
Ali odmah zatim iz ruku joj ispade čaša i bolni krik izlete iz
njenih usta...

21
Stajali su izbuljenih očiju, u kojima su se videli prestravljenost
i očaj.
Faiz leži na postelji iskolačenih očiju, lica bez snage i života,
kao da se skamenio još pre hiljadu godina. Leva mu ruka visi niz
ivicu meke postelje, a ispod nje lagano se stvara jezerce krvi na
predivnom širaskom tepihu. Iz kaftana sa zlatnim kopčama viri
hladni handžar. Dija poče unezvereno da nešto traži pod divanom,
krevetom i ormarom iako su u sobi svi prozori bili zatvoreni.
– Nemoguće... Šta to znači?
Halima prozuklim glasom reče:
– Neka nam pomogne Gospodar proroka!
Ašur povika:
– Berberina!
I ludačkom brzinom izlete iz sobe. Halima je ćutala kao
zalivena. Dija je pozva kričeći:
 – Pa on je živ!
Ona je vriskala:
– Završio je! Zašto si to od sebe učinio, sine moj?!
Uskoro je i berberin stigao. Pratili su ga Junus Sejasa i šejh
Dželil Alim, zatim neki muškarci i žene iz porodice Hašab i Atar.
Berberin ustuknu mrmljajući:
– Gospode, samo ti nisi Smrtan!
Velelepni dom potresala je oluja očaja i bola.

22
Pre ponoći stigoše i predstavnici vlasti da naprave uviđaj s
porodicom i poslugom. Pomno i pažljivo pretraživali su mesto.
Načelnik upita:
– Po vama, kako se ovo može objasniti?
Halima reče:
– Do juče je bio najsrećniji Božji stvor!
– Da li znate njegove neprijatelje?
– Ne...
– Šta je radio?
– Radio je kao posrednik i špekulant u trgovačkim poslovima.
– Gde mu je radno mesto?
– Nije imao određeno mesto. Imao je kuću u Darasi, u
podnožju planine.
– Šta znate o njegovim ortacima?
– Ništa.
– Kako to?
– To je cela istina, kojoj niti ima šta da se oduzme, niti šta da
se doda.
 23
Objavljeno je da se Faiz Rabijin Nadži ubio iz nepoznatih
razloga. Uprkos tome što se ubio, sahranjen je vrlo svečano i položen
u grob kraj Šemsudina.
Prođoše tri dana žalosti, a porodica još uvek zbunjena, ništa
još ne zna o razlozima velike nesreće...

24
Zašto se ubio Faiz Rabijin Nadži?
Ovo pitanje je neprestano mučilo duše u porodici, mrvilo
njihove misli ispunjene bolom i zbunjenošću. Eto, i vlast, kako
potvrđuje Junus Sejasa, šejh naselja, ozbiljno vodi istragu. Samo
čudno je kako ništa ne otkriše. Faiz, odista, beše dugo odsustvovao i
sve svoje tajne vrlo je pomno za sebe čuvao. Njegove povremene
posete ispunjavale su dom sjajem i radošću i neprestanom nadom u
sadašnjost i buduće. Do poslednje posete bejaše on sasvim druga
osoba. Šta se dogodilo, šta ga je izmenilo, kako je smrt postala
njegova kob?
Halima zavapi:
– Prokletstvo je na nas sišlo...
A Dija upita:
– U čemu je tajna, dođe mi da poludim...
Ašur reče:
– Tajna se neće otkriti, a ljudi se ne ubijaju bez razloga!

25
Obojici braće istovremeno pade na pamet primisao da
pronađu kuću pokojnikovu kao prvi korak u otkrivanju tajne i
upoznavanju njegovog života i izvora njegovih prihoda. O tome su se
s vlašću dogovorili. Kuća je bila ogromna, sa dvorištem okrenutim
od planine. Poglede je privlačilo mnoštvo udobnih jastuka i
spremišta za vino i narkotička sredstva. Bilo je mnogo raznih
skupocenosti i vrednog nameštaja. Međutim, kada su otvorili riznice,
utvrdiše da su potpuno prazne. Ni ugovora, ni pisama, ni deftera,
nijedne pare. Braća izmenjaše zbunjene poglede. Ašur upita:
– Šta ovo znači?
Dija takođe:
– Gde je pokojnikovo bogatstvo?
Ašur se obrati isledniku:
– Da li ste saznali nešto novo?
Čovek odgovori:
– Ni zrnca...

26
Vratiše se Dija i Ašur sa svog isledničkog puta veoma
razočarani i zbunjeni. Faizova tajna je postala još zagonetnija, prekrili
je crni oblaci, a njihove brige još veće. Zaista, i on je njima, svojoj
braći obezbedio život pre no što je otišao. Oni i majka im nasledili su
ugljaru i dve velelepne kuće, ali šta je sa Faizovim bogatstvom, šta je
sa njegovim mutnim životom? Dija je razmišljao, a potom rekao:
– Možda je izgubio imetak pa se ubio?!
Ašur se suprotstavio:
– A zašto bi se ubio kada je još bio vlasnik ugljare i dveju
kuća?
Dija zbunjeno zatrese glavom i procedi:
– Zbilja, kako dolazi do toga da čovek postane samoubica?

27
 Faizovo samoubistvo izazvalo je pažnju i među pijanicama u
pivnici. Krčmar Zin Albaja upita:
– Zašto bi se ubio čovek kao što je bio Faiz?
Nadoveza se Junus Sejasa, šejh naselja:
– Nije zato što je bankrotirao. Jer, ostavio je imetak koji ga
može svrstati među najbogatije ljude naselja.
Podstičući ga, Zin Albaja reče:
– Ti, svakako, raspolažeš činjenicama, s obzirom na to da
pripadaš vlasti...
Teško je Junusu bilo da kaže istinu, pa oprezno odgovori:
– Ispituju se svi koji su imali neke veze sa pokojnikom.
Tu se javi, podsmevajući se, i futuva Hasuna Saba:
– Ima i jačih razloga od bankrotstva...
Glave se okrenuše prema njemu s poštovanjem i on se
grohotom nasmeja:
– Ludost! U krvi im je ludost koju su nasledili i s muške i sa
ženske strane. Zar i njihov rodonačelnik, sveti Ašur nije bio nahoče i
lopov?!

28

Mučno i teško je proticao život porodice Nadži. Venčanja,

Dijino i Ašurovo, odložena su iz razumljivih razloga. Njih dvojica su
nastavila da obavljaju svoje poslove, ali im se u dušama ugasio žar
stvaranja i sreće. Halima Berekat se sasvim povukla u svoje krilo
kuće, bolujući od tuge i potpuno se predavši ibadetu.

29
I jedne večeri, kada je zima nemilosrdno šibala naselje svojim
bičem, dođe Junus Sejasa njihovom domu. Beše u pratnji načelnika i
nekoliko agenata. Načelnik i šejh naselja sedoše s porodicom u
gostinsku sobu i načelnik smesta upita:
– Čiji su ugljara i dve kuće?
Dija odgovori:
– Bili su pokojnikov imetak, a od njega pređoše nama.
– Dajte mi papire o vlasništvu.
Dija ode i vrati se s jednim srebrnim sandučićem. Načelnik je
pomno gledao papire, a zatim pređe pogledom od Halime do njenih
sinova i reče:
– Sve to pripada drugom...
Niko nije razumeo šta to znači, šta je on to rekao. Na licima
nikakvog znaka, nikakvog grča. Umeša se Junus Sejasa:
– Sve što je bilo vaše vlasništvo u trgovini i od nekretnina
pripada dragom! To više nije pripadalo Faizu, pa prema tome ni vi
nemate na njih pravo.
Dija viknu:
– Šta to znači?
Šejh naselja reče:
– Bog vam naređuje da odmah predate kuću i ugljaru!
– To je nesumnjivo nekakva greška!
Faiz je sve prodao, a novi vlasnik je dao dokaze koji su
ispravni i u koje se ne može sumnjati.
Ašur zaprepašćeno upita:
– Da li je to tačno što si rekao?
Načelnik odgovori mirno, ali odlučno:
– U ovo doba dana nismo došli da se šalimo!
– Pa to je da čovek prosto ne poveruje!
– Ali je cela istina...
Dija preplašeno upita:
– Ali gde je novac od prodaje?
– To znaju Bog i samoubica...
 Za trenutak načelnik zaćuta, a potom nastavi:
– Možda je bila u pitanju samo prividna prodaja, možda se sve
dogodilo prilikom kakve lude kocke... istraga nastavlja svoj posao.
Dija reče:
– Da čovek ne poveruje!
Ašur dodade:
– To je zločin koji se zove krađa!
Načelnik se upita:
– Ili se ubio umesto da objavi krađu?!
– Stvar nije čista, gospodine načelniče! To je zločin! Štaviše, niz
zločina... ali se prvo mora obaviti pretres!

30
Porodica se osećala kao da stoji pod vešalima. Sačekali su
pretres i načelnik se vratio govoreći:
– U pitanju je čitav niz krivičnih dela, groznih dela. Pođite s
nama!
Zaprepašćena, Halima upita:
– Kuda?
– U policiju!
Junus Sejasa im se blago obrati:
– Treba upotpuniti istragu.
Ašur upita:
– Jesmo li mi optuženi?
Načelnik odlučno reče:
– Strpi se i u Boga se pouzdaj!

31
 Istraga je bila mučna i duga. Zbog nje porodica je zadržana
nedelju dana u zatvoru. Na kraju, utvrđeno je da oni nemaju nikakve
veze s Faizovim mutnim poslovima tamo napolju. Potvrđena je
njihova nevinost i pušteni su iz zatvora. Vratili su se u naselje. Njih
troje, bez skloništa, obručeni sramotom i stidom.

32
Kao smrad truleži istina je pre njih stigla u naselje. Poznavali
su je odrasli i deca, prijatelji i neprijatelji. Znali su svi daje Faiz
otpočeo pustolovinu prodajom kola, da je novac uložio u prostituciju,
kocku i narkotike. Kockao se u iznose koji su prevazilazili uobrazilju,
a kada bi gubio kreditora bi zavlačio ženama i drogama, potom bi ga
ubio i leš zakopao u dvorištu svoga doma. U poslednjem kockarskom
okršaju izgubio je sav svoj novac. Bio je prinuđen da založi i svoju
imovinu, načinivši formalni ugovor o prodaji. I to je izgubio. Nije mu
pošlo za rukom da ubije suigrača, već je ovaj pobegao s novcem i
ugovorom. I kada je sve izgubio i zapretila mu velika opasnost da se
tajna njegovog uspeha obelodani, ubio se. Policija je potom primila
nepotpisano pismo, možda od kakvog ortaka, koje ju je odvelo na
trag zločina i dovelo do grobnice zločinčevih žrtava. Tako je skinut
veo tajne sa strašnih Faizovih zločina, njegovog blistavog uspeha i
žalosnog kraja.

33
Vratili su se u naselje. Njih troje obručeni sramotom i stidom,
bez skloništa. Njihova priča postala je zavidljivcima predmet šale, a
maštarima ulivala strah. Priče su raspirivali futuva, krčmar i Adžel.
Užasnom i nerazumljivom zavišću podstaknuti, ljudi ispljuvaše i
izbubetaše Nadžijeve, koji pobegoše u Kabv, a iz njega kradom
pređoše u Prolaz, da bi se na kraju zaustavili i naselili na groblju.
Sažalio se Dželil Alim, šejh zavije, na njih pa je poželeo da im
odnese milostinju:
 – Ne moraš ih ti posetiti, ja ću... Poseti ih drugi put!
Ali Hasuna Saba dreknu na njega:
– Ćuti, neverniče, inače ću te obesiti tvojom sopstvenom
čalmom!
Porodice Hašab i Atar su bile na čelu onih koji su dali prilog za
Nadžijeve.

34
Proterana porodica se smestila u prostoriju za molitve
Šemsudinove grobnice. U džepovima im vrlo malo novca, u srcima
novi očaj, koji je pomogao da skoro zaborave Faizovu smrt. Oči im se
skamenile, čak i Halimi Berekat. Sede jedno uz drugo, mole se za
spasenje, traže toplotu u otkucajima svojih srca. Zimski vetar zavija
između grobljanskih spomenika. Dija kriči:
– Psi!
Halima molećivo govori:
– Razmislimo malo o sebi!
Gorko i podrugljivo govori Dija:
– Preostalo nam je jedino da zidamo kule od karata...
Majka nastavlja:
– Bolje je, ipak, družiti se s mrtvacima.
Ašur zbunjeno pita:
– Da li nam je zaista suđeno da napustimo svoje naselje?
Brat mu govori:
– Vrati se da opereš svoje lice u njihovoj pljuvački!
Ašur izazovno odgovara:
– U svakom slučaju, preživećemo.
– Vratimo se prosjačenju!
Napolju vetar zavija provlačeći se između grobljanskih
spomenika.
 35
Sledećeg dana bilo je još teže. U grobnici su vladali tišina i
ravnodušnost. Halima Berekat reče:
– Nemamo vremena za gubljenje!
Ovo je Dija propratio rečima da ne samo da nemaju vremena
već ni sredstava, ni prijatelja, ništa. Halima upita:
– Kuda bismo mogli da odemo?
Dija odgovori:
– Velik je Božji dunjaluk.
Ašur dodade:
– Ostanimo u grobnici. Blizu nam je naše naselje da se ponovo
vratimo kada...
Dija podrugljivo procedi:
– Vratimo?!
– Da. Jednog dana se moramo vratiti. I više od toga: nema
nam života bez našeg naselja!
Halima prekide mogući prepor:
– U svakom slučaju, ostanimo ovde neko vreme.
Tu Dija reče:
– Prošle noći nisam oka sklopio. Toliko sam razmišljao da su i
mrtvaci mogli čuti damaranje mojih misli. Tvrdo sam odlučio da...
– Šta?
– Da odem odavde!
Mati se pravila da je prečula:
– Meni pada na pamet da se nanovo vratim svom ranijem
zanimanju, da radim po kućama u udaljenim delovima naselja...
Ašur reče:
– Ja ću se baviti voćem i povrćem...
Neprijatno beše Diji što su tako olako prešli preko njegovog
mišljenja, pa ponovi:
 – Idem pa makar se morao od vas odvojiti!
Mati ga upita:
– Kuda, šta ćeš da radiš?!
I dalje uzbuđen odgovori:
– Ne znam... Suprotstaviću se sudbini i nesreći.
Tužno ga upita:
– Kao što je on učinio?
Bio je uporan:
– Postoje i drugi načini...
– Na primer?
– Nisam prorok.
Ašur mu se nežno obrati:
– Ostani s nama. Sada smo jedno drugom najpotrebniji! Dija
krajnje odlučno reče:
– Ne. Stvar je rešena!

36
Oprosti se Dija od majke i brata i ode. Halimine oči bile su
pune suza dok ga je ispraćala, ali vreme nije bilo za tugu. Pred njom i
Ašurom stajali su teški dani. Ona je spremala sirotinjska jela, a Ašur
ponekad što zaradio. Izgledalo je da su sklopili savez sa strpljenjem,
jer su samo tako mogli izbeći roptanja i prizivanja uspomena. Ipak,
prošlost nije bila iščupana iz njihovih utroba, uspomene na veliku
kuću, na udoban život, sjaj kočija i kancelariju. Sećanja na široke i
otmene abe, na brojanice od kahrimana, mirise mošusa i ambre,
ljubazne i prijatne reči. Uspomene na Azizu Atar, sa zarom i nežnim
osmehom, na laskavu pažnju Junusa Sejasa i njegove uzbudljive reči
izrečene jutrom »osvanuo te Bog srećom, ti sa čijeg čela sija
Svetlost!« Pitali su se šta je to Faiz učinio od sebe i od njih. Eto, čak
se ni ludi Dželal nije ubio. Koje je to prokletstvo koje progoni
naraštaje gospodara svetačkih čini?!
 Kada nije znao više šta će od sebe odlazio bi u Helu, gde je
nekada čuvao stoku, tamo gde se nekada davno sklonio Ašur
Zavetnik. Taj predak kog je obožavao i u čiji je Zavet verovao i čije je
Dobrote i snage rab milosrdni bio. Pa zar po tome kako strasno ljubi
dobra dela i kakvu snagu poseduje nije sličan njemu?! Ali šta je on
dosad učinio s tom svojom dobrotom i snagom?! Njegov predak je
činio čuda, a za šta on upotrebljava svoje ruke? Za krastavce i
datule?!
Noću se šunjao prema dvorištu tekije, obavijen mrakom,
osvetljen svetlošću zvezda. Pogledom bi šarao između dudova i
starog bedema. Sedeo bi na Nadžijevom mestu i slušao kolovrat
psalama. Zar Božji ljudi ne primećuju šta se događa s jednim Božjim
stvorom? Kada će jednom, dakle, otvoriti vrata i porušiti zidove koje
ih od ljudi odvajaju? Želi da ih priupita zašto je Faiz zgrešio? Dokle
će naselje od nesreće bolovati i prezreno biti? Zašto u životu uživaju
samo sebičnjaci i zlotvori? Zašto se u porođajnim bolovima muče
dobri i zaljubljeni? Zašto je duboki san savladao Bednike?
Vazduh je prepun psalama.

37
Govori Halima u sebi da je on uvek zamišljen i odsutan. O
čemu sanja, pita se ona. Da li je moguće da život prođe u
neprestanim mukama, bez izgleda da bude drugačije? Brižno ga je
upitala:
– Šta te, sine, muči?
Nije odgovorio, pa ona nastavi:
– Zar ne bi bilo bolje da ti nađemo suprugu, koja bi ti
usamljenost razbrižila?
Osmehnu se:
– Kora hleba se samo mukom peče!
– Dakle, koja tama muči tvoju prozračnu dušu?!
 S poverenjem odgovori:
– Ništa, majko...
Da mu poveruje? Ali šta ga onda muči? U njegovoj utrobi živi
čitav jedan nepoznat život. Zato oseća ljubomoru u onoj meri u kojoj
oseća strah...

38
Jedne noći pritisle ga misli. Beše prolećno doba. Ugodno je bilo
sedeti na kakvom otvorenom prostoru, izvan grobnice. Nebo vedro i
sija bezbrojnim zvezdama. Njih dvoje večeraju krastavce i surutku.
Ašur reče:
– Da li se kada pitaš šta radi Dija?
Halima uzdahnu i promrmlja:
– Potpuno nas je zaboravio.
Ašur utonu u muk. Čuo se samo lavež pasa koji je dopirao s
krajeva groblja. On produži:
– Bojim se da ne čini isto što je i Faiz činio...
Ne mireći se, Halima reče:
– Pokojnik nam je ostavio primer koji se ne može zaboraviti.
– Ali mi, majko, neprestano zaboravljamo.
– Da li je to, Ašure, ono što te muči?
Klimnuo je glavom. Mesec je bledo sjao. Nastavio je da pita:
– Zašto je Faiz propao? Zašto je poludeo naš deda Dželal?
Zašto nas Hasuna Saba kao zver rastrže?
– Zar već nemamo dovoljno briga?
– To je samo jedna jedina briga, koja se prenosi s kolena na
koleno.
Pozva Halima Boga u pomoć i reče:
– Ime je tome šejtan!
– Da, ali zašto nas kinji?
 – On beži pred vernicima.
Ponovo se vratio ćutanju. Završio je večeru i počeo da puši
nargile napunjene zaslađenim duvanom. Lavež pasa se pojačava tako
da u jednom trenutku liči na zavijanje. Neočekivano, on reče:
– Da ti, majko, kažem šta mislim! Šejtan neprimetno pobeđuje
tako što osvaja deo po deo nas...
Ona, opet, pozva Boga da joj bude na pomoći i da je oslobodi
crnoga šejtana. Ašur nastavi:
– Treba da i ovo čuješ, majko! Dve ljubavi nas posebno čine
slabim: ljubav prema sticanju i ljubav da se vlada rabom Božjim.
Halima promrmlja:
– Možda jedna...
– Možda i jedno i drugo: sticanje i vladanje!
– Čak je i Zavet tvoga dede izneverio.
Pomalo nejasno odgovori:
– Moga dede?!
Upitno ga je pogledala, ali je on preteče:
– Šta mu je nedostajalo?
– Nedostajalo?!
– Mislim, zašto nije uspeo?
– Krivica nije bila do njega.
Hitro procedi:
– Naravno.
Ali se u sebi i on pitao šta mu je nedostajalo, zašto je
plemenita namera propala već posle njegove i Šemsudinove smrti?
Dok god postoji greška, mora postojati i valjano rešenje, pa ako se
jednom pronađe valjano rešenje, to se može i drugi put očekivati.
Zato ništa ne može propasti dok bude tako moguće.
Halima ponovo upita:
– Zar i bez toga nema dovoljno briga?!
 39
Ne. Nije bio zadovoljan sobom. Pa kako da bude zadovoljan
onaj koji u svojim grudima čuva večiti žar?! Kako da bude zadovoljan
onaj koga besanicom muče različita snevanja? Kako da bude
zadovoljan onaj koji je uveren da nema drugog pretka sem Ašura
Nadžija?
Crtao je po pesku Hele put, ali ga je zamišljao pod sjajnim
zvezdama na trgu kod tekije. Dozivao ga je u svojim skitanjima i
snovima, dozivao ga dok se nije preobrazio u stari bedem, snažan,
čvrst i uzvišen.

40
Dugo je lutao po suku u Darasi. Po suku u Darasi skita mnogo
Bednika iz naselja. Zbog toga ga je, upravo, nekad i izbegavao, ali
ovog puta je želeo drugačije. Prošao je kraj mesta gde su se iskupljali
uzvikujući napevajućim glasom: krastavci! Ubrzo ga neki prepoznaše.
Jedan ga Bednik i pozva:
– Mualime Ašure!
Ali se neki glas i naruga:
– Vidi, brat krvnikov se bavi krastavcima!
Ašur im pride pokazujući miroljubivost koja je skrivala oštre i
odlučne crte lica. Pružio je ruku govoreći:
– Da li ćete i vi ovu ruku odbiti kao oni?
Srdačno su se rukovali s njim. Neko reče:
– Ti neka su prokleti!
Drugi dodade:
– Od tebe smo samo Dobro dobijali!
– Kako je tvoja plemenita majka?
Ašur reče:
– Čim sam vas ugledao, duša mi se smirila.
 Proveo je među njima prijatne trenutke, pune brižnosti i
zadovoljstva. Od tada je redovno dolazio u suk u Darasi.

41
Susret s Bednicima zapalio je vatru u njemu. Sakupila se sva
životna snaga u njemu. Srce mu je htelo poleteti. Ta čudna sila ne da
mu da spava, sav cepti od nje. Spreman je da izazove Nepoznato,
onako kako ga je nekad izazivao Faiz, kao što ga danas izaziva Dija.
No on, za razliku od Dije, ide sasvim drugim putem, gleda prema
nekom drugom vidiku, mnogo daljem. On stoji oči u oči s
Nepoznatim i spreman je da mu se baci u dubine. Čini mu se da mu
je suđeno da se upusti u pustolovinu, neizvesnost i nemoguće. On u
sebi nosi čudnu neku tajnu, nagoveštava mir i spokoj. On voli smrt i
ono što je iza nje.
U snu je video Onog za kojeg je verovao da je glavom Ašur
Nadži. I mada se pradeda osmehivao, prekorno ga je upitao:
– Mojom ili tvojom rukom?
Dva puta je ovo ponovio, te mu Ašur odlučno odgovara, kao
da je sasvim dobro shvatio pitanje:
– Mojom rukom!
Nadži je još uvek nasmejan, ali on iščezava, ljut, ostavljajući za
sobom Helu.
Kada se Ašur probudio, smesta se upita šta je njegov predak
hteo s onim pitanjem i šta je on smerao svojim odgovorom. Dugo
beše zbunjen, ali mu se srce, ipak, ispuni nadom i smelošću.

42
Jednog dana isto pitanje je postavio Bednicima u suku, u
Darasi:
– Šta može da povrati naše naselje u njegova srećna zavetna
vremena?
Nekoliko glasova odgovori:
– Da se vrati Ašur Nadži.
Osmehujući se, upita:
– Da li se mrtvi mogu vratiti?
Glasno se nasmejavši, jedan odgovori:
– Da...
On odlučno reče:
– Samo živi žive!
– Mi smo živi, ali nemamo život...
On upita:
– Da li vam štogod nedostaje?
– Hleb!
Ašur odgovori:
– Ne! Nedostaje vam samo sila.
– Do hleba je lakše doći.
– Varate se!
Jedan glas ga upita:
– Ti si snažan kao div, pa da li snuješ da budeš futuva? Drugi
dodade:
– A potom se izmeniš, onako kako su se izmenili Vehid, Dželal
i Samaha!
Treći dobacuje:
– Ili će te ubiti, kao što su Fathula Baba!
Ašur odgovori:
– Čak da postanem i ostanem valjani futuva, čemu bi to
koristilo?
– Spokojno bismo živeli u tvojoj senci.
Neko dobacuje:
 – Kratko ćeš vreme valjati...
Ašur upita:
– Čak ako i budete u mojoj senci srećno živeli, šta ćete posle
mene?
– Što dikla navikla!
Neko dobaci:
– Nikome ne verujemo, pa ni tebi!
Ašur se osmehnu:
– Mudro!
Bednici su se glasno smejali, a Ašur ponovo upita:
– Zar ne verujete u sebe?
– Ne znamo!
Ašur im se s poverenjem obrati:
– Da li umete da čuvate tajnu?
– Zbog tvojih očiju ćemo je čuvati!
Ašur ozbiljno krenu:
– Usnio sam čudan san. Video sam kako nosite štapove...
Dugo su se glasno smejali, a onda, jedan pokaza na Ašura:
– Ovaj čovek je bez sumnje: lud, ali ga baš zato volim!

43
Neko zakuca na vrata grobnice. Ašur je posle večere sedeo s
majkom. Bilo je vrlo hladno i pokrili su se ćebetom. Ašur zinu od
iznenađenja i pri svetlosti lampe prepozna lice pridošlicino:
– Dija?!
Halima skoči i privuče ga na grudi. Posle srdačnog
pozdravljanja otrezniše se. Počeše da se zagledaju. Dija je izgledao
vrlo važno u tamnoj abi, zelenim čizmama i šarenoj marami. Delovao
je vrlo raspoloženo i orno. Ašuru se srce stislo, beše pomalo
nezadovoljan. Halima se konačno nasmešila. Na njoj se primećivala
samo materinska brižnost. Dija prvi progovori:
– Kako su dani bili dugi!
Pa, smejući se dodade:
– Kako su dani bili i kratki!
Halima, dok su joj u očima svetlucale suze, reče:
– Potpuno si nas, Dija, zaboravio!
Dija reče glasom u kojem se, sa strane moglo naslutiti
nezadovoljstvo. Ipak, iz njega je govorila pobeda:
– Život je bio toliko težak da to razuman čovek ne može ni
zamisliti!
Dođe vreme da se popriča i o sadašnjosti, ali Halima i Ašur u
početku nisu bili spremni da se u tako što upuste. Sve ovo ih je
podsećalo na ono tužno prošlo vreme, koje se ne može iz sećanja
izbrisati, pa ih obuze nekako neobjašnjivo neraspoloženje. Dija im
pročita misli pa reče:
– Najzad nas Bog poveo za ruku!
Osećajući koliko bi muk mogao biti teskoban, Halima
promrmlja:
– Hvala Bogu!
Gledala ga je ispitivački, ali on spokojno progovori:
– Ja sam sada upravnik najvećeg hotela u Bulaku.
I pogleda prema Ašuru zadovoljno ga upitavši:
– Šta ti misliš?
Ašur reče beživotnim glasom:
– Odlično!
– Čitam tvoje misli!
Ašur upita:
– Pa, zar stvar nije uzbudljiva?
– Ali i vrlo obična, vrlo različita od pokojnikove nesreće!
– To sam i očekivao.
 – U hotelu sam bio običan radnik, zatim postao pisar jer sam
znao čitati i pisati. Zatim je došlo do razmene nežnih reči između
mene i kćerke vlasnika hotela...
Zaćuta, ne bi li potisnuo reči koje su navirale. Potom nastavi:
– Plašio sam se da od oca zatražim njenu ruku i možda sve
izgubim. No, sudbina ga iznenada odnese. Mi se uzesmo i ja
postadoh upravnik hotela i njegov stvarni vlasnik...
Mati prošapta:
– Bog ti sreću dao!
Dugo je gledao u Ašura i na kraju upita:
– Sumnjaš u moje reči?
Ašur smesta odgovori:
– Ma, ne...
– Faizova nesreća ti ne izlazi iz glave?!
– I neće nikada.
– Ja sam išao drugim putem.
– Hvala Bogu.
– Veruješ mi?
– Da.
On važno reče:
– Kada sam se sreo sa dunjalukom, odmah sam se setio majke
i brata...
Halima Berekat reče:
– Neka te Bog čuva!
– Uvek mi je bio na pameti stari san.
– Stari san? – upita Ašur.
– San da se vratimo u naše naselje, da povratimo naše
poštovanje i gospodstvo, da nas sa uvažavanjem pozdrave oni što su
nas juče pljuvali.
Ašur odlučno reče:
 – Zaboravi svoj san, brate!
– Zaista? Čega se bojiš? Samo mađija novca čini čuda!
– Kao bogataši smo i izgubili čast i poštovanje!
Negodujući, upita:
– Šta je poštovanje?
Da li i njemu da ispriča svoj san? No, činilo mu se da se u
njega uopšte ne može imati poverenja. Može se sporazumeti s
Bednicima, ali ovaj je sasvim druga osoba. Jednostavno, čovek koji je
uspeo i s njim se ne može porazgovarati. Neraspoloženo odgovori:
– To je ono što smo odavno izgubili.
Dija nemarno slegnu ramenima i teskobno reče:
– U svakom slučaju, kucnuo je čas da se rastanete od ovoga
života s mrtvima.
Ašur odlučno reče:
– Ne dolazi u obzir.
– Kako?! Odbijaš moju pomoć?!
– Da.
– On je, svega mi, lud!
– To je imetak tvoje žene i mi s njim nemamo nikakve veze.
– Ti me vređaš.
– Izvini, Dija, ali nas ostavi na miru gde smo!
– I dalje ružno misliš o meni.
– Nikako. Mislim da sam sasvim jasan.
Negodovao je:
– Ne mislim da ostavim svoju majku!
Halima hitro odgovori:
– Ti si dobar sin ali ja neću ostaviti tvoga brata.
– I ti o meni loše misliš.
– Sačuvaj Bože! Ali ga ja neću ostaviti. Prepusti stvari
vremenu...
 – Čak i u slučaju kada ti deliš s mrtvacima sudbinu?!
– Nismo više onako siromašni kao nekad. Stanje nam se
svakim danom popravlja...
Odlučno reče:
– U mogućnosti sam da vas časno vratim u naše naselje.
Molećivo mu se obrati Halima:
– Prepusti stvari vremenu!
Dija spusti glavu i procedi:
– Kakvo razočaranje!

44
Pošto Dija ode, Halima reče:
– Neprijatno smo ga dočekali, Ašure. On ne odstupi:
– Tako je moralo biti!
– Zar nisi poverovao njegovim rečima?
– Ne.
– Ja mu verujem.
– Uveren sam da je i on otpadnik...
– Ko je taj koji se ne bi opametio posle Faizove nesreće?
– Mi! Jer letopis naše porodice samo se sastoji od otpadništva,
nesreća i uzaludne pouke.
– Ali ja mu verujem!
– Kako hoćeš.
Malo je razmislila, a potom rekla:
– Čak mu nisi izrekao ni svoje tajne misli!
– Ne. On ne veruje u ono u šta ja verujem, – odgovori Ašur.
– Zar se ne može očekivati da vam priđe?
Ašur spokojno ponovi:
– On ne veruje u ono u šta ja verujem!
 Da. Dija nije došao u pravi čas jer se Ašur spremao, posle
duge pripreme, da preduzme odlučujući korak.

45
Jednog neobičnog dana, dok je naselje životarilo svoj
svakodnevni nesrećni život a zima, opraštajući se, odlazila, izađe
ispod Kabva nekakav čovek. Gorostasne pojave, sav važan, u plavoj
galbabi i smeđoj takiji, sa štapom u ruci. Išao je spokojno i
samouvereno. Kao da se vraća posle kratkog a ne višegodišnjeg
odsustvovanja. Prvi koji ga je spazio bio je Muhamed Adžel.
Zaprepašćeno ga je gledao i mrmljao:
– Ko? Ašur!
Ašur mu spokojno odgovori:
– Božji ti selam, čika Muhamede!
Očas se pogledi izbuljeni i zbunjeni uputiše prema njemu.
Odasvuda: iz dućana, s prozora, iz budžaka buljili su u njega. Ni na
koga nije obraćao pažnju, već je stameno koračao prema kafani.
Hasuna Saba je sedeo na divanu, na svome mestu, uplevši noge. Kraj
njega je sedeo, Junus Sejasa, šejh naselja, i Dželil Alim, šejh zavije.
Kada je Ašur ušao, zbunjeno se ustreliše oči prema njemu. On se
uputi u ugao pozdravivši:
– Selam vam! Mir s vama!
Niko ne odgovori. Videlo se da futuva očekuje od njega
posebno ljubazan i odan pozdrav. On, međutim, na to ne obrati
pažnju već sede. Svi su, istog časa, shvatili da se nešto mora
dogoditi. Hasunu izdade strpljenje i grubo mu se obrati:
– Šta te je, momče, nateralo da se vratiš?
On spokojno odgovori:
– Jednoga dana čovek se mora vratiti u svoje naselje!
Dreknuo je:
– Ali ti si iz njega proteran ispljuvan i proklet!
 Ašur mimo nastavi:
– To beše zulum, a zulum se mora jednom prekinuti!
Umeša se šejh Dželal:
– Priđi našem futuvi i zamoli ga za oproštaj!
Ašur hladno odgovori:
– »Ne poznajemo te ni kao slepca, ni kao nevaspitanog!«
Junus Sejasa ponovi:
– Nismo te poznavali ni kao slepca, ni kao nevaspitanog!
Rugajući se reče:
– Pravo si kazao.
Tu Hasuna Saba spusti noge na pod i preteći upita ga:
– Kako si zamislio da se možeš vratiti, a da ne zatražiš
oproštaj?!
On odgovori gromkim glasom:
– Mislio sam na Boga, koji sve određuje.
Hasuna vrisnu:
– Tornjaj se dok možeš na nogama stajati, inače će te morati
odneti!
Ašur ustade čvrsto zgrabivši štap. Služinče istrča napolje
pozivajući družinu u pomoć. Drugi pak preplašeni utekoše kućama.
Hasuna takođe zgrabi štap i kidisa, što i Ašur učini. Dva štapa se
žestoko sretoše. Kao dva bedema. Buknu užasno žestoka i surova
borba.
Pristigoše članovi družine sa svih strana. Ljudi se posakrivali i
posklanjali s puta i sokaka, zatvorili dućane, a prozori i balkoni
ispuniše se gledaocima.
Kao da se iznenadni zemljotres sručio na naselje. Beše to
iznenađenje koje niko ne očekivaše. Bednici izroniše iz svojih
ruševina i sokaka kličući iz sve snage, razmahujući svačim što bi u
putu svome zgrabili. Nadolazili su kao poplava i očas svojom
žestokom snagom zapljusnuše Hasunine ljude, koji uskoro iz napada
pređoše u odbranu. Ašur pogodi Hasuninu ruku i iz nje ispade štap.
Jurnu na njega i obuhvati ga rukama. Tako ga je stisnuo da su mu
kosti počele pucati. Zatim ga diže iznad glave i izbaci na ulicu. Ovaj
se sruči bez svesti i časti.
Bednici opkoliše družinu i oboriše se na ljude batinama i
ciglama. Onaj koji je uspeo pobeći odista je sreće imao, jer uskoro u
naselju ostadoše samo Bednici i Ašur.

46

Bila je to bitka kojoj ne beše ravne, po broju učesnika, u

letopisu naselja. U njoj je najviše Bednika učestvovalo. Većina ih se
neočekivano okupila i savladala batinaše.
Bednici kao nezadrživi talas preplaviše stanove, domove,
zastupstva. Pokida se ona korisna nit koja sve stvari povezuje i sve
postade moguće. Međutim, položaj futuve vratio se u porodicu
Nadži. Dospeo je u ruke opasnog gorostasa čija je družina, prvi put u
letopisu naselja, predstavljala većinu žitelja. Međutim, do očekivanog
bezvlašće nije došlo. Jer, jadnici se okupiše pokorno i smerno oko
svog futuve. On je među njima stajao kao kakva strojna građevina
koja je izgledala toliko moguća da joj ni rušenje, ni propadanje
uopšte ništa ne mogu.

47
Srete se u noći Ašur sa Junusom Sejasom i Dželilom Alimom,
koji su vidno bili neraspoloženi. Šejh naselja reče:
– Nadajmo se da se neće dogoditi najgore, pa da se policija
mora umešati.
Ašur nezadovoljno odgovori:
– Koliko se zuluma na tvoje oči dogodilo, a da se policija nije
umešala!
Čovek odbi ovo neraspoloženo:
 – Izvini, ali ti dobro znaš moje uslove. Želim samo date
podsetim da si ih ti pobedio, ali da ćeš već sutra pasti pod njihovu
milost!
S pouzdanjem Ašur reče:
– Niko neće biti ni pod čijom milošću!
Šejh Dželil Alim sažaljivo mu se obrati:
– Zašto su ih uvek mučili nemoć i nesloga?
Još uverenije Ašur odgovori:
– Poznajem ih bolje od tebe! Dugo sam se s njima družio u
Heli. Za njih je Pravda najbolji lek...
Junus Sejasa se načas pokolebao, potom upita:
– A šta će biti sa gospodom i uglednicima?
Otvoreno i odlučno Ašur reče:
– Ja Pravdu više volim od Bednika, a najviše mrzim uglednike!

48
Ašur Rebijin Nadži nije ni časa časio da ostvari svoj san, onaj
san kojim je sebi privukao Bednike i kojim je tako žarko objašnjavao
u Heli. Beše to onaj san uz pomoć kojeg ih je preobratio od skitnica,
niščih i prosjaka u najjaču družinu koju poznavaše letopis naselja.
Od početka se jednako ponašao prema uglednicima i
Bednicima. Značajnim ljudima propisao je velike i teške namete,
tolike da ih mnogi ne prihvatiše, pa napustiše naselje, uputivši se u
druge četvrti, koje nisu znale ni šta je to futuva, ni šta je to namet.
Bednicima Ašur nametnu dve zapovesti: da svoje sinove vežbaju kao
da će i oni jednoga dana biti futuve, da vežbaju kako ih snaga ne bi
minula i opet ih pod svoje stavio kakav verolomnik ili pustolov.
Druga zapovest beše: da svaki vernik mora živeti od kakova zanata ili
posla, što bi im on sve obezbedio od nameta. Počeo je od sebe: radio
je i dalje kao prodavac voća i povrća i živeo sa svojom majkom u
skromnom stanu. Tako je objavio Zavet kojem ne beše ravna po
snazi i čistoti. Šejh Dželil Alim jednostavno je bio primoran da se za
njega moli i da mu prizna da poštuje Pravdu.
To isto je učinio i Junus Sejasa. Međutim, on je sumnjao u
iskrenost ove dvojice. Ašuru je pak bilo veoma jasno da oni veoma
tuguju za poklonima koji su im obilato bili pristizali od uglednika,
kao i za malom koji bi im pripadao posle raspodele plena među
članovima razbojničke družine koja je utekla.
Uskoro je i šejh Dželil napustio naselje, a na njegovo mesto
postavljen je Šejh Ahmed Berekat. Međutim, pošto je Junus Sejasa
bio postavljen od vlasti, uopšte mu ne beše lako izvodljivo da ode.
Zato je, kada bi ostao sam, neprestano mrmljao:
– U naselju je ostalo jedino đubre!
Poveravao se samo Zinu Albaji, krčmaru, koji bi ga
neraspoloženo pitao:
– Dokle će ovo potrajati?
Junus Sejasa bi odgovarao:
– Teško je nadati se da divljaštvo potraje...
Zatim bi uzdahnuvši nastavljao:
– Nema sumnje da još ima ljudi koji ovako kao mi sada tajno
zbore o Zavetu njegovog pradede, ali strpimo se, jer je i strpljenje od
Boga.

49
Ašur je obnovio zaviju, ulicu, pojilo i školu. Ali je podigao i
novu školu za sinove Bednika. Potom je učinio nešto što se niko
ranije ne bijaše usudio: dogovorio se da se sruši Dželalovo minare.
Istina, njegove prethodnike je u toj odluci zadržavao samo strah da
se ifriti koji u njemu žive ne naljute. Ali se novi futuva nije bojao
ifrita. Nije se bojao zato što je on u naselju čvrsto i orijaški stajao,
kao ono manito minare, uvek spreman da poštuje Pravdu, Čistotu i
Mir. Niko mu od futuva iz drugih naselja nije smeo na beleg stati, jer
bi svakog za to kaznio, učinivši od njega nauk za druge. Tako je on
bez borbe, u stvari, gospodario.

50
Halima Berekat beše uverena da je kucnuo čas da on i o sebi
razmisli. Pristigao je i Dija, njegov brat, sav srećan, s namerom da
povrati ugljaru i da postane uglednik pod okriljem svog brata futuve.
Međutim, ovaj ga ne ohrabri, pa je Dija morao da se vrati u svoj
hotel. Halima predloži Ašuru da se oženi:
– Još ima u našem naselju pokoji uglednik koji se nije nečasno
poneo...
Prisetio se Ašur, s velikim negodovanjem, da ona misli na
Hašabi Atar, pa odgovori majci:
– Osećam, majko, da ti želiš bolji život od ovog našeg!
Žena iskreno odgovori:
– Nije pravda da sebi činiš zulum!
Odlučno i s gnušanjem odgovori:
– Ne...
Izreče on ovo glasno i silovito, skrivajući time neku svoju
slabost koju je ponekad osećao u dubinama svojih misli. Koliko li je
ponekad samo čeznuo za udobnim životom i krasnom lepotom,
sanjao o domaćem ognjištu i nežnoj ženi. Eto, zato ono beše izrekao
silovito i žestoko. Produžio je nešto mirnije:
– Neću da svojom rukom srušim ono najdragocenije što sam
izgradio – tu ćudorednu građevinu!
Trudio se da odbijanje stigne iz njega samog, a ne kao
opomena koju bi izrekli Bednici. Jer, u sebi duboko nosi želju da i
svog pradedu prevaziđe. Pradedu koji se samo na sebe oslanjao, dok
je on od Bednika načinio nepobedivu silu. Mislio je da ga i u ljubavi
može prevazići, jer pradeda je jednom i tu omanuo, a on zato stoji
kao stari bedem. I Ašur Rabijin ponovo odlučno reče:
 – Ne!

51

Ostvario je svoju najveću pobedu – pobedio je samog sebe.

Oženio se Hibom, kćerkom Adalate sobarice, pošto je samostalno o
tome odluku doneo. A kada je sasvim uklonjeno Dželalovo manito
minare, u naselju je priređeno veselje. Posle ponoći on se uputio ka
trgu tekije u želji da se osami pod svetlošću zvezda i u kolovratu
psalama. Seo je na zemlju, predajući se zadovoljstvu i prijatnom
vazduhu. To je onaj redak trenutak u životu kada se sam život
oslobađa čiste svetlosti, oslobađa misli vremena i mesta. Tajanstveni
i nerazumljivi psalmi objašnjavaju svoje tajne na hiljadu jezika. Kao
da je konačno shvatio zašto su dugo pojali na persijskom i zašto su
za sobom zatvorili vrata.

***
U pomrčini širi se škripa i on zbunjeno gleda prema
ogromnim, velikim vratima. Netremice gleda u njihov gromadan
ram. Ona se otvaraju nežno i nepokolebljivo. Iz njih se pomalja senka
nekog derviša kao nešto što se otelotvorilo iz disanja noći. Derviš se
naže prema njemu i prošapta:
– Pripremite zurle i tapane, izaći će šejh iz svog skloništa i
proći kroz naselje da ga osvetli svojom svetlošću. Svakom mladiću
pokloniće dudinju i štap od trske. Pripremite zurle i tapane!

***
Vratio se svetu zvezda, psalama, noći i starom bedemu.
Protrljao je oči i ruku zaronio u nedra svete tame. Drhteći ustao je,
pun nadahnuća i snage. Srce mu je govorilo. »Ne tuguj, možda će se
jednog dana otvoriti vrata da pozdrave one koji ulaze u život nevini
kao deca i slavodobitni kao anđeli.«
Iz raspevanih grla izvijali su se visoko psalmi.
 REČNIK MANJE POZNATIH REČI{14}

aba – ogrtač načinjen od domaćeg sukna

abdest – ritualno pranje pre molitve
din – vera (u Boga); poslušnost
dunjaluk – ovaj svet, ovozemaljski život
fatiha – prva sura (poglavlje) u Kuranu: obično se, kao molitva,
posvećuje umrlima
futuva – najjači čovek, vođa družine; štiti naselje, ali ga i globi;
nešto kao vođa mafije
galabija (džalabija) – halja, neka vrsta do peta duge košulje
gilbab (džilbab) – muška i ženska duga halja
Hidr – prorok Ilija
haram – zabrana, zabranjena stvar
Hela – prazan prostor (može se shvatiti i kao metafora)
ibadet – molitveno i ritualno obraćanje Bogu
iblis – mitsko biće, slično đavolu
ifrit – demon u koga se, prema narodnom verovanju, sklanja
duša umrlog
kufr – neverovanje (u Boga); skrivanje istine
mehr – imetak koji muž daje supruzi prilikom sklapanja braka
mihrab – islamski oltar, okrenut Meki
mualim – učitelj; oslovljavanje iz poštovanja
mula – učen čovek, teolog
Munkir i Nekir – anđeli koji ispituju umrlog u grobu
 murid – derviš; islamski mistik, sledbenik kakvog šejha
rizk – zarada; ono što je potrebno za dnevni život
suk – pokrivena tržnica
sunet – sve što je Muhamed, sa svojim drugovima, činio i
rešavao u životu islamske zajednice
sura (suret) – poglavlje Kurana
šejh – starina: vođa derviša
šehada (šehadet) – formulna izreka kojom se uvodi (priznaje)
islam; svedočenje
šehid – stradalnik, mučenik (za stvar vere)
takija – kapa duhovnika i uvaženih lica
talak – razvod, puštanje žene prema islamskom pravu
(šerijatu)
tekija – derviški hram, zgrada za derviške obrede
usul – izvori i načela vere
zavija – manja džamija, molitveni dom
 POGOVOR

Kada se 1977. godine pojavila Saga o Bednicima, Nadžib Mahfuz

(u egipatskom dijalektu Nagib) imao je za sobom već tridesetak
romana. Zato na Sagu valjda, svesna Mahfuzove neminovne
prisutnosti i stalnog potvrđivanja, književna kritika i nije obratila
naročitu pažnju. Jedan od prvih i najvisprenijih čitalaca bio je,
međutim, irački književnik, i sam uspešan romanopisac,
Abdurahman Medžid al Rubai. On je u kratkom, skoro glosičnom
prikazu, objavljenom u, za orijentaliste veoma korisnoj, knjizi Glasovi
i koraci, Bejrut, 1984, skrenuo pažnju na kompozicionu stranu
romana, tvrdeći da je njome Mahfuz dao nov doprinos svetskom
romanu. Međutim, ispod te, za svetski roman zanimljive
kompozicije, ostao je neopravdano zatamnjen skoro morski razuđen
život koji je, volšebnom rukom već iskusnog pripovedača, Mahfuz
zaodenuo u romanesknu formu metaforičkog mimesisa. Čak i pažljiv
čitalac može biti iznenađen koliko će uvek novih i novih metafora i
parabola otkrivati, koliko poredbenih situacija i misli nuditi pojedini
motivi ili priče u ovom romanu.
U stvari, Saga o Bednicima je kompoziciona parafraza arapskog
narodnog junačkog romana, koji je u usmenoj formi, može se s
prilično dokaza pretpostaviti, živeo mnogo pre onih vremena koje
književna istorija pominje (11–12. vek). Ovakva pretpostavka ne
izgleda naročito smela ako se ima u vidu da je u arapskoj književnoj
istoriji i književnom ukusu folklorni način stvaranja dugo bio
nepriznat. U stvari, kao i u evropskoj književnoj tradiciji, sve do
novijih vremena. Važno je ovde istaći, s obzirom na to da Nadžib
Mahfuz dolazi iz egipatskog pripovedačkog miljea, da se za egipatski
nacionalni pripovedački talenat vezuje nekoliko značajnih i vrednih
narodnih romana, od kojih je najčuveniji onaj o Abu Zejdu Hilaliju.
Iz tih obimnih, višetomnih romana u rimovanoj prozi, punih
ponavljanja i formulnih mesta, veće celine su prevedene na sve
velike jezike sveta.
Kao i u narodnim junačkim romanima (ar. sira) i Saga o
Bednicima je podeljena na posebne pripovedačke celine, veoma kratke
za razliku od epske širine narodnih romana, koje ne vezuje u Sagi
plemenski ili narodnosni istorijski kontinuitet već, pre svega,
porodični naraštaji i protok vremena kao neuhvatljivi fenomen koji
se otima svakom gospodarenju. Saga je sastavljena iz deset zasebnih
priča, koje samo na prvi pogled deluju zasebno. Svaka priča, kao i u
sirama, ima naslov i predstavlja pripovedačku celinu, o jednom ili
više junaka iz profetski nadahnute i alegorijski zamišljene porodice
Nadži (u prevodu Spasić). Svaka priča se sastoji iz pedesetak efektnih
sižejnih skica ili sekvenci, gotovo filmske naracije, od kojih se većina
završava kakvom moralnom ili filosofičkom porukom. Sve priče,
deset poglavlja, da kažemo, povezuje zajednička crvena i zlatna nit
istovremeno: ostvarenje Ašurovog Zaveta, prostodušnog i
nestvarnog u svojoj ambiciji da proglasi neku vrstu obavezne dobrote
neobavezane Knjigom. Ovako zamišljena Dobrota nužno mora biti
ustrojena na dualističkom načelu ćudorednosti, pa se pokušaj
njenoga ostvarenja odvija u stalnom sukobljavanju Dobra i Zla,
Ljubavi i Mržnje, Bogatstva i Bede, Sreće i Nesreće.
Sam naslov romana samo na prvi pogled izaziva nedoumicu:
dali je reč o porodičnom romanu ili epskom romanu o stradalnicima,
narodu, drugim rečima – socijalnom romanu. Istina, čitanje, kao
svaki aktivan odnos, traži nešto strpljenja da bi se posle nekoliko
poglavlja otkrilo da su Bednici nekakav simbolički etnos, predznak
nekakvog naroda, neistorijskog, etnički nebitnog, ali uvek prisutnog
kao zla kob i kao nevidljivi mizanscen borbe između Dobra i Zla. I
upravo na toj binaričkoj, ali univerzalnoj dualističkoj koliziji Dobra i
Zla, tako karakterističnoj za religije sveta i svete tekstove kojima je
želja da menjaju ljude i svet, utemeljena je celokupna poetika i
ćudorednost Sage o Bednicima. Zato nas Saga može samo delimično
podsećati na velike romane o porodicama kao što su Forsajti,
Budenbrokovi, Artamonovi, Snoupi, Isakoviči. Jer, Saga o Bednicima
je, ipak, nešto drugo: možda roman-alegoreza ili utopijski roman, u
kome se iz Bednika rađa harizmatična porodica Nadži. Oko njenog
života i oko njene misije osložnjava se fabula, istina, posle nešto duže
ekspozicije (jedina slaba tačka romana), fabula u kojoj se, ponekad,
dualistička koncepcija Dobro/Zlo širi na trijadu u kojoj Ljubav
postaje parafraza Dobra. No, i ljubav je, kao i Dobro, izložena ne
samo večnoj kušnji nego počesto patnji i porazima. Ipak, idući
tragom poetike arapskih narodnih romana, kraj Sage je optimističan:
Dobro pobeđuje uz pomoć Bednika, mada trenutak pobede ne daje
jasnu nadu da može prerasti u Vreme. S mnogo razloga sarkastična,
ali humanistička, i na kraju politička persiflaža, ispunjena brojnim
sudbinama i događanjima, usponima i padovima, neočekivanim
zapletima i raspletima, nadahnuto nas opominje na svet sadašnjosti.
No, formalna kompozicijska parafraza narodnog romana ne
završava se ovde. Način, odnosno forma umetničke objektivizacije
kojom se pisac služi neodoljivo nas podseća na sinkretizam forme
pripovedanje/pevanje, kojom su ostvareni arapski junački narodni
romani. Paralelizam je u tom pogledu vidan i deskripcija u romanu
Saga o Bednicima, najčešće profetsko-lirskog diskursa, odgovara
»pevanju« (lirskom), a dijalog »pripovedanju« (epskom). Naravno,
kao i u usmenoj književnosti, granica između lirskog i epskog se
ponekad briše, naročito u deskriptivnim delovima pripovedanja,
kada se lirski govor meša s profetskim koje, nužno, naginje epskom.
Dobro i Zlo kao osnovni pokretači života u ovom svetu
(dunjaluku) naspram Nepoznatog (ar. Medžhul i Gaib) ostvaruju se,
kako rekosmo, preko članova porodice Nadži, posebno preko onih
koji u sebi imaju jak poriv i potrebu za isticanjem ili harizmatičnim
prikazivanjem. U stvari, u romanu sve počinje od Ašura Nadžija,
nahočeta, upravo onako kako u mnogim istočnim predanjima i
legendama otpočinje novi istorijski ili kulturni život jedne zajednice –
od junaka koji se iznenadno pojavljuje. Štaviše, Ašur Nadži se može
smatrati, prema poetici mita, »kulturnim junakom« Bednika.
Međutim, svi navestitelji Dobra, počevši od Ašura, i pored relativnog
životnog uspeha, nisu srećni u ovozemaljskom životu. Jer, u ovom
romanu samo se dobri i zaljubljeni muče. Mnogi od njih imaju i
istovetan kraj: ili su ubijeni, kao Hidr, ili su, kao Ašur, neznano kuda
nestali iz života zajednice, ali ne i iz sećanja, ili su iz naselja
(mikrosveta) iščezli na duže vreme, kao Samaha Bakrov.
U stvari, život Ašura Prvog i još nekih iz porodice Nadži, po
osnovnom motivu, motivu o iščezlom junaku-profeti, kao i po
ćudorednim težnjama, jeste parafraza legendi i priča o iščezlim
šiitskim imamima, čiji se mesijanski povratak očekuje kao poslednja
nada i spas pred zahuktalim zlom dunjaluka. S tih razloga se, sve do
poslednjeg Nadžija u romanu, koji se zove kao i utemeljivač porodice
– Ašur, provlači optimistička misao i, možda, uverenje da nema ni
večitog zuluma ni večitog odsustvovanja (naravno, iščezlih imama)!
To je plemenita ljudska nada da se život ne može uzaludno
proćerdati i da gotovo vaseljenski ciklično smenjivanje Dobra i Zla
mora biti jednom i konačno zamenjeno trajnom Dobrotom. No, ta
ista težnja, skoro špenglerovski definisana kao nužni povratak čistim
izvorima i prvobitnim načelima, nosi, istovremeno, i blagi ukus
očajnog sukobljavanja sa Istinom i Tajnom (binaričke opozicije u
romanu). Zato i tumačenje Dobra i Zla može, u jednom trenutku, biti
dvosmerno, odnosno polivalentno. Jer, taj isti Ašur, uzor dobrote,
verovesnik blagosti, spasenja i sveobuhvatne Pravde, za jedne
(bogate) u Sagi je hajduk i haramija a za druge (Bednike, ponižene i
siromahe) on je svetac. To, gotovo satansko iskušenje da se sve može
shvatiti na svoj način i da sve ima averoevsko filosofsko ruho (s dva
lica, dve istine) prevaziđeno je, kako rekosmo, na kraju romana
optimističkim završetkom i porukom, tako karakterističnom za
usmena književna dela. Ovo se, ponajbolje, potvrđuje u
pretposlednjoj priči, upravo kada nam se već čini da za roman i
pripovedanje raspleta ne može biti. Mahfuz nam na tom mestu priča
o tome kako Bednici, izgladneli i na ivici ludila u jednoj sušnoj godini,
počinju da veruju da se Ašur Prvi konačno vratio. Ipak, to nije on
već pravedni i nevešti futuva (haramija, šef mafije) Fathul Bab (u
prevodu »otvaranje vrata« – sreće, vere) koji im tajno dotura hranu
iz mraka, izgovarajući pri tom šapatom Ašurovo ime. Fathul Bab,
nepriznati Nadži, da bi spasao Bednike potkrada bezdušnog
polubrata i futuvu Samahu. A kada hodža, po direktivi onih koji drže
vlast u naselju, pokušava da razuveri Bednike da se Ašur ikada može
vratiti, jer kada bi se vratio, dao bi im hranu, Bednici ovo primaju s
podsmehom. Oni još čvršće veruju da se Ašur vratio, pošto već
noćima primaju od Nepoznatog hranu. Mahfuz je Bednike prikazao
kao bezobličnu i inertnu masu koja fatalistički veruje da je Dobro
počelo i završilo negde u nejasnoj prošlosti, pa da oni stoga i nemaju
pravih razloga i motiva da u ovom svetu (dunjaluku) nešto menjaju.
U jednom takvom apatičnom stanju Bednici su primorani da svesno,
za utehu, izgrade takav pogled na svet u kome se jasna razlika
između istine i tlapnje trajno briše, pronalazeći time najbezbolniji
način da se premosti duboki jaz koji stoji između života i sna.
Vrlo je zanimljivo gde je pisac, i kako, smestio ovaj
paraboličan siže koji, kroz formu narodnog romana, alegorički
objektivizuje. Ne samo prema nazivima pojedinih četvrti jasno je da
se radnja zbiva u mnogoljudnom Kairu. No, Mahfuz je pribegao
jednom korisnom rešenju (odlazeći dalje i smelije u tom pogledu od
romana Hanhalili i Sokak Midak): čitavu i složenu sižejnu piramidu on
je smestio u mikrourbanu struktura – haru (ar. manja ulica, naselje),
skoro na graničnoj liniji uzorka za sociološka istraživanja. Naselje se
sastoji iz malih sokaka, nejasno je urbanizovano i deo je četvrti. S
jedne strane su mu druga naselja ili četvrti, a s druge, sasvim
nejasno, ali slutno, nalazi se kraj sveta – Hela, što na arapskom znači
Pustolina. Hela je polupustinjska okolina u kojoj će u prostodušnom
promišljanju, punom šarma i sete, okićen zvezdanim nebom kao
oreolom, Ašur Predak otkriti u sebi verovesnički poriv. Iza Hele je
planina (tu se, uslovno, odstupa od realne geografije) a onda iza
planine nešto što nam iz daljine nejasno i podmuklo preti –
Nepoznato (ar. Medžhul). Nepoznato je sve ono što u nama više
izaziva strah nego radoznalost; kako se veruje u Sagi, mrtvi se nalaze
u grobovima, a izgubljeni u Nepoznatom. Eto, sve ovo, uz »gaib«, čini
Svet čiji će zidovi, u trenutku kada u naselje stigne užasna glad,
naprsnuti i iz njih, kao opomena, proviriće u jednom trenutku –
Nepoznato. U ovoj zemaljskoj topografiji i geografiji, gde se naslućuje
tamna Vaseljena (Ašurova razmišljanja u planini i pustolini,
Dželalovo manito minare), pojavljuje se i sveta reka Nil. Iz nje zrači
nešto granično, možda čak i htonično: (Samaha Bakrov bežeći u čunu
spasava svoj život) jer, negde na polovini romana, Samaha,
stradalnik u svakom pogledu, koji se bori da u porodicu Nadži
povrati izgubljeno zvanje futuve, i pored toga što je uspešan trgovac,
preći će reku Nil. I to pošto se uveri da Nil više nije prepreka koja se
ne može prebroditi, i da se svet, i time znanje, neminovno šire.
Shvatiće, bežeći da ga nedužnog ne obese, da iza Nepoznatog postoji
i nešto još nepoznatije – Nevid (ar. gaib). Nevid nije u Sagi o
Bednicima samo odsustvo spoznaje već je rabljen i u sufijskom,
mističnom smislu. Gaib je onaj prostor jeze u kome više nema ni
derviškog verujućeg srca, gde samo Bog obitava, to je mesto
iščeznuća. Gaib je apstraktno, štaviše transcendentalno, kazna, kako
se najčešće manifestuje u romanu, kojoj se upućuju oni koji dolaze u
velike sukobe s okolinom, mesto bekstva i, verovatno, olakšanja za
one koji u sebi nose harizmatični poriv.
U ovoj, samo na prvi pogled jednostavnoj mikrosociološkoj
jedinici – naselju, postoji još nekoliko civilizacijskih realija koje su
takođe simbolnog karaktera. U njemu su pivnica, kafana, opijumnica,
zavija i, pre svega, tekija (da li prevashodno kao simbol subkulture
onog dela islama koji se odrekao intelektualnog promišljanja sveta?).
Roman otpočinje tekijom i njom završava, mada su verovesničke
ambicije članova porodice Ašura Nadžija ipak nešto veće, i protežu
se prema zaviji, univerzalnijoj islamskoj bogomolji.
Tekija, međutim, iz koje se tako često čuje kako, na
nerazumljivom persijskom jeziku, poju nevidljivi derviši, zidom
ograđeni od spoljnjeg sveta, neće razumeti ljude i život oko sebe.
Štaviše, posle dugog čežnjivog čekanja u besanim noćima da se
velika vrata tekije otvore, Samaha će, preskačući njen zid, posut
nazubljenim staklima, bežeći pred goniocima, otići isečen i krvav u
Nepoznato. Kao i kod velikog Libanca Džubrana Halila Džubrana,{15} i
u Mahfuza ljudi stoje zbunjeni i zapitani pred bogomoljom. Istina,
kod Mahfuza neće tako jasno i otvoreno upitati gde je Bog, ali će iz
njihovih monologa i ponašanja to pitanje neminovno proizlaziti. I tek
će poslednji Ašur naslutiti zašto derviši pevaju i zašto su se pred
svetom zatvorili u tekiju.
U Sagi i zavija, kao bogomolja većinskog islama, ima svoju
hermeneutiku. Istina, zaviju ne zapada upitanost junaka o
svrsishodnosti Boga, već ona asocira i podstiče pitanja o odnosu
ovosvetsko/onosvetsko. Naime, od drugog Nadžija,
»polupravednog« Sulejmana, već počinje da se ispoljava strah
pojedinih junaka od smrti, od prolaznosti. Neki će, kao Sulejman,
Samaha Dželalov i Bekr, koji će dočekati i bankrotstvo pošto je
prethodno okusio slast silnoga bogatstva, gramzivo umnožavati svoje
imetke pred strahom od smrti i prolaznosti. Oni se svojim
bogatstvom, kao kakvim nevidljivim bedemom, bezuspešno
ograđuju od smrti. U tom strahu njihova pohlepa nema granica. Zato
Zavet Ašurov, onog koji se iznenada obogatio uselivši se, posle
užasne pošasti, u napuštenu kuću jednog preminulog gavana, ostaje
u Sagi, najčešće, kao ideal nekakvog srećnog i egalitarnog društva na
početku svog kulturnog života.
Bogatstvo i nezajažljiva i neutoljiva čežnja za njim
predstavljeni su u romanu ne kao porok već kao zla kob. Bogatstvo,
na kraju, rađa strah, koji unižava ličnost, a posle straha stiže
neminovna propast. Uz bogatstvo, za porodicu Nadži je zli udes i
težnja da se pokolenjima sačuva u njenom krilu položaj futuve, ali
prevashodno onaj profetskog čina, onakav kakvog ga je uzneo Ašur
Prvi. Futuva, koji je silnik i zaštitnik naselja, najjača pesnica,
predstavljajući sa svojom družinom strah i trepet za sve, jeste izraz
neke vrste institucionalizovane suvlasti koja je postojala u životu
starog Kaira. Teme o ovoj vrsti vlasti Mahfuz je koristio u još
nekolikim pričama i romanu Priče iz naše ulice.
Zato su strast za bogatstvom i vlašću u Sagi predstavljeni kao
dve ljubavi koje čoveka u prolaznom svetu čine slabim. Strah od
prolaznosti i strast za sticanjem i vladanjem paradigmatično su
predstavljeni u Dželalu, sinu neobične, strasne, slavohlepne i
nesretne Zuheire. Dželal se nevernički predaje kufra jer traži od
apotekara naselja i vračara Šaura (parafraze najstarijeg arabljanskog
vrača Satiha) da zadobije besmrtnost. Kao zavetno delo, pre nego
stekne besmrtnost, on mora sagraditi minare (bez džamije!) i to
takvo koje će nadvisiti sve okolne građevine. Ovakvo minare, u koje
će se docnije, po uverenju puka, useliti džinovi, sugeriše nam onaj
aksis mundi uz koji se čovek tako čežnjivo i ostrašćeno povremeno
penje u svom istorijskom životu i religijskim uzletima. Ipak,
Dželalovu besmrtnost savladaće običan ovosvetski, ljubavnički otrov
njegove prilježnice Zinat (možda nas ovo ime vraća u prve dane
islama, kada se protiv »zine«, promiskuiteta, vodila bitka). Dželal,
koji je, uz Hidra (ar. prorok Ilija) i Šemsudina, imao najviše izgleda
da ostvari trajnu vlast Dobrote posle neočekivano iščezlog Ašura,
završava svoj kontroverzni život udavljen i žedan u pojilu koje je
ozidao Ašur Prvi kao zavetno delo. Pojilo, koje jednako služi ljudima
i životinjama, takođe je višesmislena metafora a scena Dželalovog
davljenja u njemu gotovo je rableovska: veliki strasnik i nezajažljivi
sakupljač bogatstva, nagrađen besmrtnošću, umire izmazan senom,
travom i izmetinom. Iza njega ostaje šejtansko minare kao strašna
opomena da je opasno u slavi ići visoko i da svako penjanje
neminovno biva kažnjeno niskim padom. Pod tim neobičnim
minaretom skončaće život najčedniji od svih futuva – Fathul Bab,
jedini koji nije pesnicom došao do tog položaja, već voljom
pobunjenih Bednika.
Roman simbolično otpočinje pričom o nahočetu, odnosno
nepriznatom sinu. Ovaj motiv je ugrađen u narodni roman o Antari,
i u varijetetima se ponavlja tokom pripovedanja. Roman počinje i
završava dvama junacima koji nose dva ista imena – Ašur, ali se čini
da i oni, i pored tolike verovesničke strasti koju u sebi nose, mogu u
nekim situacijama delovati literarno neuverljivo. No, tu mora
otpočeti i čitaočevo razmišljanje o razlozima takvog piščevog
postupka, a to je već draž koju sve dobre knjige donose. Prvi Ašur je
verovesnik, a poslednji ustanik, buntovnik, pod čijim vođstvom
Bednici ustaju i rastržu Zlo. Posle izvojevane pobede on pokušava da
se neprimetno povuče, ali narod traži vođu u čijoj bi senci mogao,
prema svom uverenju, spokojno da živi. Teokratsko-despotsko, kako
vidimo, podmuklo i neodoljivo zaziva iz narodne duše.
 Tako nam je N. Mahfuz u ovom epskom romanu-alegorezi,
modernoj persiflaži drevnih međuljudskih odnosa, romanu punom
neočekivanih sudbina i veštih zapleta, ponudio jednu zanimljivu,
sarkastičnu, polifonu, višesmislenu, i nadasve poučnu istoriju male
zajednice sa univerzalnim smislom. Zato ovaj njegov ponajbolji
roman treba shvatiti, pre svega, kao retku mogućnost, makar i
literarnu, da se prevaziđe stvarnost, da se optimistički ponudi ono
što želimo a verovatno ne možemo. Da nas, makar načas, uveri da
poluispravljen čovekov stas u svetu koji mu nije nikako naklonjen,
filosofski prihvatimo kao sliku (sfingovsku) šejha iz Mahfuzovog
romana Lopov i psi – šejh je neprestano u sedećem položaju. On sedi,
on nikad ne ustaje, ali zato nikad i ne posrće!

***
Nadžib Mahfuz (1911) gotovo da po plodnosti nema premca u
arapskoj književnosti u kojoj je, inače, bilo neobično plodnih
stvaralaca, naročito u srednjem veku. Francuski arabista A. Mikel ga,
izbegavajući standardna evropska poređenja (u Francuskoj su
Mahfuza poredili sa Zolom), poredi sa značajnim i plodnim
istoričarem Tabarijem (10. vek) koji je poznat po monumentalnoj
hronici Knjiga kraljeva, u kojoj je obradio istoriju sveta od početaka
do svoga doba, delu koje više liči na kakav epski roman nego na
istoriju. Međutim, ovo duhovito poređenje traži jedno nužno
pojašnjenje: Tabari je počeo od legendi i priča i stigao do istorije, dok
je Mahfuz krenuo od istorijskih romana (prva četiri romana) a
produžio s realističkim pripovedanjem, koje su neki prozvali
angažovanim romanom.
N. Mahfuz je diplomirao filosofiju na Univerzitetu Fuad I u
Kairu (1934). Kao student i član partije Vafd učestvuje u burnom
političkom životu Egipta u času kada na ideološku i intelektualnu
scenu prodiru mnoge zanimljive ideje i filosofije sa Zapada. Iz tih
dana ostala su, po brojnim njegovim romanima, rasuta sećanja o
životu mladih, o njihovim različitim političkim i profesionalnim
idealima, o tome kako je deo mladeži, vezan za rodoljubivu partiju
Vafd, pričao o borbi i snevao o pravdi, a njihovi vrsnici iz partije
Ustavobranitelja o modi, letovanjima, putovanjima po Evropi, o
zabavama. Po završetku studija N. Mahfuz se kratko koleba između
filosofije i književnosti, u kojoj je počeo stvarati još kao gimnazijalac.
Po sopstvenim rečima, ponovo se našao u krizi kada se opredelio za
poslediplomske studije. Dve godine je radio na temi shvatanja lepote
u islamskoj filosofiji, a onda nije odoleo zovu junaka, kako sam kaže,
iz al Hakimovih Pećinskih ljudi, malog seljaka koji ne poznaje svet
preko praga svoga doma iz romana Dani T. Huseina (preveden u nas)
i predivnih ličnosti iz priča Mahmuda Tajmura. Tako se N. Mahfuz
kao romanopisac javio 1935. istorijskim romanom Igra sudbina,
napisanim u duhu ondašnjih težnji da se izrazi egipatsko nacionalno
biće. Već četrdesetih Mahfuz se okreće kraćoj prozi i »novom«
romanu, kojim otpočinje svoj strpljivi put stazama realizma, ali ne
dopuštajući mu nijednog trenutka da ga zavede i uputi stazama
pukog mimesisa. On od prve zbirke priča Šapat ludosti (1938) i
romana Novi Kairo (1939) nudi, kroz više od trideset romana i deset
zbirki priča, čitav spektar realističke umetničke objektivizacije: od
klasične, preko angažovane, populističke, do naturalističke. Osim
toga, često se u istom delu može pronaći ili sresti više planova
realističkog diskursa, ponekad čak u bliskoj vezi s romantizmom, pa i
sa nadrealizmom.
Prva priznanja dobiće N. Mahfuz za romane Hanhalili (1946) i
Sokak Midak (1947), dok mu slavu donosi epska Trilogija (1946–52) za
koju je dobio i Veliku državnu književnu nagradu. Do osamdesetih
on će u spisateljskoj vrućici objavljivati jedan za drugim romane i
zbirke priča, od kojih će mnogi biti filmovani i obići gotovo čitav
arapski svet. Sedamdesetih će Mahfuz izaći i šire u svet, mada ne u
značajnijoj meri niti na uverljiv spisateljski i prevodilački način. Ipak,
on je bio, pre svega, egipatski i arapski pisac. Tu poziciju čvrsto je
držao, i pored toga što je sedamdesetih zbog romana Karnak i Ljubav
pod kišom morao izdržati oštru književnu kritiku. Ipak, na njegovom
romanu učili su se naraštaji mladih pisaca. Posle osamdesetih
objavio je još četiri romana, ne naročito zapažena.
Kraj sedamdesetih mu je doneo i brige. Zbog podrške koju je
dao Sadatovoj spoljnoj politici, naišao je na bojkot u većini arapskih
zemalja, a posle sporazuma u Kemp Dejvidu njegova dela i koka-kola
su se našli zajedno na istim crnim listama u arapskom svetu. No,
pokazalo se da je posle Nobelove nagrade za mir koju je dobio Sadat,
ipak bilo suđeno da još jedna nagrada, ovoga puta književna, ode u
Egipat. Stoga je sasvim razumljivo što je kod nekih arapskih
književnika i intelektualaca, naročito mlađeg naraštaja, Mahfuzov
književni trijumf izazvao i gorka sećanja i neprijatna prebacivanja i
poređenja. Sam N. Mahfuz, koji je uvek bio skroman, u prvim
danima slavlja rado je i časno, u brojnim intervjuima, isticao i imena
Tahe Huseina, Taufika al Hakima, pesnika al Bejatija, koji su takođe
mogli ovu nagradu zaslužiti. U tim intervjuima on je nekoliko puta
pomenuo dva svoja romana, koje bi voleo videti prevedene na strane
jezike: Sagu o Bednicima (1977) i Noći hiljadu i jedne noći (1982). Autoru
ovog prevoda Mahfuz je rekao 1982, u jednom prijatnom razgovoru u
njegovom omiljenom kafiću »Kleopatra« u Kairu, da Sagu o Bednicima
smatra svojim najzanimljivijim delom za evropskog čitaoca. Za
razmišljanje je pak činjenica da ovaj značajni arapski i afrički pisac
skoro nikako ne pominje roman Deca iz naše ulice (1959), posebno
istaknut u obrazloženju Nobelovog komiteta, koji je na neobičan
način nestao sa arapskog knjižarskog tržišta posle objavljivanja u
posebnoj knjizi 1962. u Bejrutu.{16}
Prema našim saznanjima, ni ovaj roman, ni Saga o Bednicima
nisu prevedeni na neki od evropskih jezika, tako da će jugoslovenski
čitalac imati tu čast i mogućnost da se među prvim izvan arapskog
sveta upozna sa najboljim, najzanimljivijim i posle Trilogije i
najobimnijim romanom nobelovca Nadžiba Mahfuza.

Rade Božović
{1} Na ar. rab Božji – prim. prev.
{2} Posebna vrsta pribora za zube, od mirisnog drveta – prim. prev. (Ostale nepoznate reči i
pojmove pogledati u Rečniku, na kraju knjige.)
{3} Na ar. Spasić – prim. prev.
{4} Mučenik i svetac (VII vek), kod šijita – (prim. prev.)
{5} Šesti mesec koptskog kalendara – prim. prev.

{6} Peščani vetrovi – prim. prev.

{7} Peti mesec koptskog kalendara – prim. prev.
{8} Kaligrafski ispisana poruka: »U ime milostivog Boga« – prim. prev.
{9} Šiitski martiri (VII v.), sinovi halife Alije – prim. prev.
{10} Rajski znak – prim. prev.
{11} Metaforična fraza kojom se saopštava nečija smrt – prim. prev.

{12} Osmi mesec koptskog kalendara – prim. prev.

{13} Deveti mesec koptskog kalendara – prim. prev.

{14} Rečnik ne obuhvata objašnjenja za naselja i četvrti u romanu.

{15} Dž. Halil Džubran, Izabrana djela, GHZ, Zagreb, 1987.

{16} Kako nam je ispričao dr Suheil Idris, književnik i vlasnik poznatog bejrutskog časopisa
»Književnosti«, on je šezdesetih jedva i uz dobar honorar nagovorio Mahfuza da mu objavi
pomenuti roman, koji je izlazio u nastavcima u kairskom »al Ahramu«. Roman je, inače, bio
kritikovan u ortodoksnim krugovima.