Izražajni jezik živoga – Wilhelm Reich

1. FUNKCIJA EMOCIJA U ORGONSKOJ TERAPIJI

Pojam »orgonska terapija« obuhvata sve medicinske i pedagoške tehnike koje se koriste
biološkom energijom, orgonom. Kosmička orgonska energija, iz koje potiče pojam »orgonska
terapija«, otkrivena je, doduše, tek 1939. Ipak, još mnogo pre ovog otkrića, ciljem analize
karaktera se smatralo oslobađanje »psihičke energije«, kako se to tada nazivalo, iz
karakternog i mišićnog oklopa i uspostavljanje orgastičke moći. Poznavalac orgonske
biofizike upoznat je s razvojem analize karaktera (1926-1934) i njezinim prelazom u
»vegetoterapiju« (od 1935. nadalje). Nije tek pusta želja za senzacionalizmom rodila tako
mnogo različitih pojmova u jednoj te istoj disciplini prirodne nauke. Potrebu da se kuju novi
pojmovi za nove tehnike stvorila je, u različitim fazama razvoja, dosledna primena prirodno
naučnog pojma energije na procese psihičkog života.
Činjenica da je psihijatrija orijentisana na seksualnu ekonomiju bila ta koja je učinila
pristupačnom kosmičku orgonsku energiju, može se, po mom mišljenju, smatrati velikom
pobedom energetskog funkcionalizma. Bez obzira na to da se, što se tiče orgonske energije,
radi o strogo fizičkom obliku energije, postoje dobri razlozi zašto ju je otkrio psihijatar a ne
fizičar. Logiku ovog otkrića u području biopsihijatrije pokazuje njen razvoj koji sam opisao u
svojoj knjizi Die Entdeckung des Orgons.
Kada je 1935. bio otkriven refleks orgazma, naglasak u lečenju bio je pomaknut s analize
karaktera na telo. Izraz »vegetoterapija« iskovan je da bi se uzeo u obzir ovaj pomak u
naglasku, jer je otada moja analitička tehnika uticala na karakternu neurozu u fiziološkom
području. Prema tome, govorili smo o »karaktero-analitičkoj vegetoterapiji« da bismo u jedan
pojam uključili rad na psihičkom i fizičkom aparatu. Ovaj naziv ima mnogo nedostataka, koje
u to vreme nisam mogao izbeći. Među ostalima, bio je suviše dugačak. Čak šta više,
sadržavao je riječ »vegetativan«, koja, dok je ispravna u nemačkom, podseća na »vegetables«
(povrće) u engleskom jeziku. Napokon, taj izraz je zadržao podeljenost organizma na psihički
i telesni deo, što je bilo u suprotnosti s našim shvatanjem homogenosti organizma.
Otkriće orgona okončalo je ove terminološke teškoće. Kosmička orgonska energija deluje
u živom organizmu kao posebna biološka energija. Kao takva, ona upravlja čitavim
organizmom; izražena je u emocijama isto tako kao i u čisto biofizičkim pokretima organa.
Prema tome, po prvi put od njenog začetka i sa svojim vlastitim sredstvima, psihijatrija se
ukorenila u objektivnim, prirodno naučnim procesima. Ovo traži podrobnije objašnjenje.
Do otkrića orgona psihijatrija je štošta morala pozajmljivati od neorganske fizike kada je
pokušavala da dokaže svoje psihološke tvrdnje objektivno i kvantitativno. Ni mehaničke
povrede mozga niti hemijsko-fizički procesi u organizmu, a sigurno ni zastarele cerebralne
lokalizacije oseta i misli, nisu nikada uspeli dati zadovoljavajuće objašnjenje emocionalnih
procesa. Za razliku od ovih, orgonska biofizika bila je od početka zaokupljena osnovnim
problemom cele psihijatrije, emocijama. Doslovno definisana, reč "emocija" znači »kretanje
prema spolja« ili »guranje napolje«. Prema tome, ne samo da možemo već moramo uzeti riječ
»emocija« doslovno kad govorimo o osetima i kretanjima. Mikroskopsko posmatranje živih
ameba podvrgnutih neznatnim električnim nadražajima otkriva značenje pojma »emocija« na
nepogrešiv način. U osnovi, emocija nije ništa drugo do plazmatičko kretanje. Prijatni
nadražaji izazivaju »emociju« protoplazme iz središta prema periferiji. Neugodni nadražaji, s
druge strane, dovode do »emocije« ili, tačnije, »remocije« protoplazme s periferije prema
središtu organizma. Ova dva osnovna smera biofizičke plazmatske struje odgovaraju dvama
osnovnim afektima psihičkog aparata, zadovoljstvu i teskobi. S obzirom na njihovu funkciju,
fizičko kretanje plazme i oset koji mu odgovara, potpuno su istovetni, kako smo saznali iz

1
eksperimenata na oscilografu. Oni se ne mogu razdvojiti jedan od drugoga; u stvari,
nezamislivi su jedan bez drugog. Međutim, oni su, kao što znamo, ne samo funkcionalno
istovetni, već također u isto vreme i suprotni: biofizičko uzbuđenje plazme prenosi oset, a oset
se izražava u kretanju plazme. Danas su ove činjenice dobro utvrđeni temelj orgonske
biofizike.
Bilo da ponovo pokrećemo emocije iz karakternog oklopa pomoću »analize karaktera« ili
ih oslobađamo iz mišićnog oklopa pomoću »vegetoterapije«, ostaje činjenica da u oba slučaja
stvaramo plazmatička uzbuđenja i kretanja. Ono što se pokreće u ovom procesu nije ništa
drugo već orgonska energija, koja je sadržana u telesnim sokovima. Prema tome, mobilizacija
plazmatičkih strujanja i emocija u organizmu je istovetna s mobilizacijom orgonske energije.
Klinički znaci ove mobilizacije su jasno vidljivi u promenama vazomotornih funkcija. U
svakom slučaju, prema tome, bilo da izazivamo sećanja, lomimo odbrambene mehanizme, ili
uklanjamo mišićne napetosti, uvek radimo na orgonskoj energiji organizma. Razlika u
metodama leži u njihovoj delotvornosti. Sećanje nije ni približno tako sposobno da postigne
emocionalnu provalu, na primer, kao slabljenje dijafragmatskog bloka.
Sada je sasvim jasno zašto predlažem da se u naziv »orgonska terapija« uključe i analiza
karaktera i vegetoterapija.1 Zajednički element se odražava u terapijskom cilju, mobilizaciji
pacijentovih plazmatičkih strujanja. Drugim rečima, ako smo stvarno ozbiljni u jedinstvenom
shvatanju organizma, tj. onom s praktičnim implikacijama, tada nikako ne dolazi u obzir
razbijanje živog organizma u crte karaktera ovde, mišiće onde, a funkcije plazme negde
drugde.
U orgonskoj terapiji, naš je rad usmeren na biološku dubinu, sistem plazme, ili, kako to
izražavamo tehnički, biološko jezgro organizma. Ovo je, kao što je odmah uočljivo, odlučan
korak, jer to znači da smo napustili područje psihologije, »dubinske« psihologije takođe, i ušli
u područje protoplazmatičkih funkcija, čak i dalje od fiziologije nerava i mišića. Ove korake
treba činiti vrlo ozbiljno; oni imaju dalekosežne praktične i teorijske posledice, jer deluju na
osnovnu promenu u našoj biopsihijatrijskoj praksi. Više ne radimo samo na individualnim
konfliktima i posebnim oklopljavanjima, već na samom živom organizmu. Kako postepeno
učimo da shvatamo i utičemo na živi organizam, čisto psihološke i fiziološke funkcije se
automatski uključuju u naš rad. Šematska specijalizacija više nije moguća.
2. PLAZMATIČKO IZRAŽAJNO KRETANJE I EMOCIONALNO IZRAŽAVANJE
Teško je u strogo funkcionalnom smislu odrediti pojam »živog«. Ideje ortodoksne
psihologije i dubinske psihologije su vezane za gradjenje reči. Međutim, živi organizam
funkcioniše dalje od svih verbalnih ideja i koncepata. Ljudski govor je biološki oblik
izražavanja na već visokom stupnju razvoja. On nije nikakav specifičan atribut živog
organizma, zato što funkcije živog organizma postoje mnogo pre nego što su postojali govor i
jezične tvorevine. Prema tome, dubinska psihologija se bavi životnom funkcijom koja se
pojavila u relativno kasnom stadijumu biološkog razvoja. Mnoge životinje se izražavaju
zvucima. Ali je živi organizam funkcionisao izvan granica bilo kakvih zvučnih tvorevina kao
oblika izražavanja, tj. postojao je i pre tih tvorevina.
Sam jezik daje ključ problema kako živi organizam izražava samog sebe. Očigledno jezik
nastaje na osnovu senzacija koje su doživljene preko telesnih organa. Na primer, nemačka
riječ Ausdruck i njen engleski ekvivalent »exspression« (jedna i druga reč znače
»istiskivanje«; nap. prev.) tačno opisuju jezik živog organizma: živi organizam se izražava
pokretima; prema tome govorimo o izražajnim kretnjama. Te reči, dakle, doslovno znače - a
moramo ih uzeti doslovno - da se nešto u živom sistemu (tj. protoplazmi) »istiskuje napolje«
1
O čisto fiziološkoj orgonskoj terapiji pomoću orgonskih akumulatora raspravlja se u Die Krebsbiopathie, sv. II:
Entdeckung des Orgons.

2
i, prema tome, »kreće«, a to jedino može da znači kretanje tj. širenje ili skupljanje
protoplazme. Doslovno, »emocija znači »kretanje prema spolja« (lat. movere); u isto vreme,
to je »izražajno kretanje«. Kretanje protoplazme je, dakle, izraz jedne emocije (od movere), a
emocija tj.izraz jednog organizma je otelovljena u kretanju. No ta shvatanja će zahtevati neke
promene, jer znamo iz orgonske terapije da se ljudska bića mogu izražavati i nepokretnošću ili
ukočenošću.
Ovde se nismo igrali rečima. Jezik je jasno proistekao iz opažanja unutrašnjih stanja
kretanja i iz oseta organa, a riječi koje opisuju emocionalna stanja direktno odražavaju
odgovarajući izražajni pokret živog organizma.
Premda jezik neposredno odražava plazmatičko emocionalno stanje, on nije sposoban da
dođe do samog tog stanja. Razlog je za to što počeci živog funkcionisanja leže mnogo dublje i
izvan jezika. Osim toga, živi organizam ima svoje vlastite načine izražavanja kretanja, koji se
uopšte ne mogu obuhvatiti rečima. Svaka osoba naklonjena muzici zna za emocionalna stanja
izazvana velikom muzikom. No, ako pokušamo da prevedemo ove emocionalne doživljaje u
reči, muzički doživljaj se tome opire. Muzika je bez reči, i želi da ostane takva. Ipak, muzika
daje izraz unutrašnjem kretanju živog organizma, i slušanje muzike izaziva »senzaciju «
nekog »unutrašnjeg uzburkavanja«. Nemost muzike se obično opisuje na jedan od dva načina:
(1) kao znak mistične duhovnosti, ili (2) kao najdublji izraz osećanja, nesposoban da se izrazi
riječima. Prirodno-naučno gledište tumači muziku u smislu da je ona izraz povezan s onim što
je najdublje u živom organizmu. U skladu s time, ono što se smatra »duhovnošću« velike
muzike samo je drugi način da kažemo da je duboko osećanje istovetno sa uspostavljanjem
dodira sa živim organizmom preko granica jezika.
Do sada nauka nije ništa odlučujuće rekla o prirodi izražajnog kretanja muzike. Bez
sumnje, sam umetnik govori nam u obliku nemog izraza kretanja iz dubine životne funkcije,
ali on bi isto tako kao i mi bio nesposoban da rečima izrazi ono što izražava svojom muzikom
ili svojim slikama. U stvari, on se izrazito opire svakom pokušaju da jezik umetničkog
izražavanja prevede u ljudski govorni jezik. On pridaje veliku važnost čistoći svoga
izražavanja. Zato, on potvrđuje orgonsko-biofizičku tvrdnju da živi organizam poseduje svoj
vlastiti jezik izražavanja pre, izvan i nezavisno od bilo kog jezika reči. Pogledajmo šta
orgonska terapija ima da kaže o ovom problemu iz svakodnevnog iskustva.
Pacijenti dolaze orgonskim terapeutima puni nedaća. Iskusno oko može primetiti ove
nevolje direktno iz izražajnih pokreta i emocionalnog izraza njihovih tela. Ako analitičar
dopusti pacijentu da govori nasumice, naći će da pacijent teži da zaobiđe svoje nedaće, tj. teži
da ih na ovaj ili onaj način sakrije. Ako analitičar želi doći do tačne procene svog pacijenta,
mora započeti time da zamoli pacijenta da ne govori. Ova mera pokazala se korisnom, jer čim
pacijent prestane da govori, emocionalni izrazi njegova tela dolaze u mnogo oštriji fokus.
Posle nekoliko minuta tišine, analitičar će obično uhvatiti pacijentovu najočigledniju
karakternu crtu ili, tačnije, razumeće emocionalni izraz plazmatičkog kretanja. Ako se pacijent
smejao na prijateljski način dok je govorio, njegov smeh se može pretvoriti u isprazno cerenje
dok ćuti, čiji karakter poput maske i sam pacijent mora odmah uočiti. Ako pacijent govori o
svome životu sa uzdržanom ozbiljnošću, izraz potisnutog besa može se lako pojaviti u bradi i
vratu dok ćuti.
Neka ovi primeri budu dovoljni da istaknemo kako, odvojen od svoje komunikacijske
funkcije, ljudski jezik takođe često deluje kao obrana. Izgovorena reč skriva izražajni jezik
biološkog jezgra. U mnogim slučajevima funkcija govora se izopačila u toj meri da reči
uopšte ništa ne izražavaju i već predstavljaju neprekidnu, ispraznu aktivnost muskulature
vrata i govornih organa. Na temelju ponovljenih iskustava, moje je mišljenje da se u mnogim
psihoanalizama koje su trajale godinama lečenje zaglavilo u ovoj patološkoj upotrebi jezika.

3
Ovo kliničko iskustvo može se, zapravo mora se, primeniti na društveno područje. Beskrajni
broj govora, publikacija i političkih debata nema za cilj dolaženje do srži važnih životnih
pitanja već davljenje istih u moru reči.
Orgonska terapija, za razliku od svih ostalih oblika terapije, pokušava da utiče na
organizam ne putem upotrebe ljudskog jezika već navođenjem pacijenta da se izrazi biološki.
Ovaj pristup vodi ga u dubinu od koje stalno beži. Na taj način orgonski terapeut uči, razume i
utiče na jezik živog organizma. Jedva da je moguće postići primarni jezički izraz žive
protoplazme u pacijentu u »čistom« obliku. Da je pacijentov način izražavanja biološki »čist«,
on ne bi imao potrebe da potraži pomoć orgonskog terapeuta. Moramo proći kroz obilje
patoloških, neprirodnih izražajnih pokreta (tj. pokreta koji nisu prirođeni procesu živog
organizma) da bismo stigli do pravog biološkog načina izražavanja. Ljudska biopatija, u
stvari, nije ništa drugo do ukupan zbir svih iskrivljenja prirodnih načina izražavanja živog
organizma. Razotkrivanjem patoloških načina izražavanja, upoznajemo ljudsku biopatiju na
dubini koja je nepristupačna metodama lečenja koje se služe ljudskim jezikom. Na to ne treba
gledati kao na nedostatak ovih metoda; one su adekvatne u njihovom domenu. Sa svojim
iskrivljenim izrazom života, međutim, biopatija leži izvan domena jezika i misli.
Stoga orgonsko-terapijski rad na ljudskoj biopatiji leži uglavnom izvan područja ljudskog
jezika. Prirodno, mi takođe upotrebljavamo izgovorenu reč, ali reči koje upotrebljavamo nisu
u skladu sa svakodnevnim pojmovima već s organskim senzacijama. Ne bi imalo nikakvog
smisla omogućiti pacijentu da razume svoje stanje pomoću fiziološke terminologije. Ne
kažemo mu: »Vaši organi za žvakanje su u stanju hronične kontrakcije, zato se vaša brada ne
pokreće dok govorite; zato je vaš glas jednoličan; zato ne možete da plačete; morate stalno da
gutate da biste potisnuli podsticaj da zaplačete, itd.« To bi se pacijentovom intelektu činilo
razumnim, ali mu ne bi omogućilo da promeni svoje stanje.
Radimo na biološki dubljem nivou razumevanja. Uopšte nam nije nužno da budemo u
stanju da istaknemo tačno koji su to pojedinačni mišići kontrahovani. Ne bi imalo nikakvog
smisla, na primer, vršiti pritisak na žvakaće mišiće, jer ne bi bilo nikakve reakcije osim
uobičajenog bola. Mi radimo sa jezikom izraza lica i tela. Tek kada osetimo pacijentov izraz
lica, u stanju smo da ga shvatimo. Upotrebljavam ovdje reč »shvatiti « da bih označio sasvim
doslovno da to znači saznati koja je emocija izražena u njemu, tj. »uhvatiti« šta je pacijent iz
sebe »istisnuo«. Nema nikakve razlike u tome jesu li emocije promenljive i aktivne ili
nepromenljive i potisnute. Moraćemo naučiti da raspoznajemo razliku između promenljivih i
potisnutih emocija.
Radimo s primarnim biološkim funkcijama kada »osetimo« pacijentov »izražajni pokret«.
Kada neki vrabac u jatu postane nemiran i »osećajući opasnost« odleti, čitavo jato ga sledi,
bez obzira na to jesu li i ostale ptice primetile uzrok uznemirenja ili nisu. Panična reakcija u
životinjskom carstvu temelji se na nevoljnom oponašanju pokreta koji izražava anksioznost
(strah, teskobu). Prolaznici će, bez obzira na broj, stati mirno na pločniku i pogledati u nebo
ako se samo jedan čovek pretvara da je primetio nešto zanimljivo visoko u vazduhu.
Zadovoljimo se ovim primerima.
Pacijentovi izražajni pokreti dovode do nenamerne imitacije u našem sopstvenom
organizmu. Imitirajući ove pokrete, »osećamo« i razumemo izraz u nama i, prema tome, u
pacijentu. Kako svaki pokret izražava biološko stanje, tj. otkriva emocionalno stanje
protoplazme, izražajni jezik lica i tela postaje osnovno sredstvo za komunikaciju sa
pacijentovim emocijama. Kao što sam već naglasio, ljudski jezik se meša sa jezikom lica i
tela. Kada upotrebljavamo izraz »karakterni stav«, mislimo na potpuni izraz organizma. To je
doslovno isto što i ukupni utisak što ga organizam čini na nas.
Postoje znatne razlike u spoljnom izrazu unutrašnjih emocionalnih stanja. Ne postoje ni

4
dva čoveka sa sasvim istim govorom, respiratornim blokom, ili načinom hoda. Ipak, postoje
brojni, opšti, načini izražavanja koji se mogu jasno razlikovati. U dubinskoj psihologiji
razlikujemo u osnovi »neurotski« karakter i »genitalni« karakter na temelju mišićnog i
karakternog oklopljavanja. Kažemo da je karakter »neurotičan« kada njegovim organizmom
upravlja tako krut oklop da ga on ne može voljno promeniti ili ukloniti. Govorimo o
»genitalnom« karakteru kada emocionalnim reakcijama ne upravlja kruti automatizam, kada
je osoba sposobna da na određenu situaciju reaguje biološki. Ova dva osnovna tipa karaktera
mogu se takođe sasvim oštro razlikovati jedan od drugoga u domenu biološkog
funkcionisanja.
Oklopljavanje, njegova priroda, stepen njegove krutosti i inhibicija telesnog emocionalnog
jezika mogu se lako oceniti kada analitičar ovlada jezikom biološkog izraza. Sveukupan izraz
oklopljenog organizma je »obuzdavanje«. Značenje ovog izraza je sasvim doslovno: telo
izražava da se ono suzdržava. Ramena povučena natrag, isturen grudni koš, ukočena brada,
površno, blokirano disanje, uvučen predeo krsta, uvučena, nepokretna karlica, »bezizražajne«
ili ukočeno raširene noge glavni su stavovi i mehanizmi potpune stegnutosti (ukočenosti).
Ovo se može izraziti šematski u dijagramu:

Osnovni biofizički stav neoklopljenog organizma

Osnovni biofizički stav oklopljenog organizma: »zadržavanje«

Klinički, ovaj osnovni telesni stav »neurotskog« karaktera najjasnije je izražen u »arc de
cercle« histerije i u »opistotonusu« katatonog stupora.
Nema sumnje da osnovni stav oklopljenog tela nije svesno (tj. voljom) stvoren već je

5
autonoman. Osoba nije svesna ovog oklopa kao takvog. Ako pokušamo da mu ga opišemo
rečima, čovek obično ne razume o čemu govorimo. Čovek ne oseća sam oklop, već
iskrivljenje svog unutrašnjeg doživljaja života. Opisuje sebe kao apatičnog, krutog, sputanog,
praznog, ili se žali na drhtanje, zatvor, nesanicu, nervnu napetost, mučninu itd. Ako oklop
postoji dugo vremena i delovao je na tkivo organa, pacijent dolazi k nama zbog čira na
želucu, reumatizma, artritisa, karcinoma ili angine pektoris. Budući da sam prikazao čisto
kliničke činjenice u pojedinostima na drugom mestu, sada ću se zadovoljiti ovim sažetkom.
Ovde mi je najviše stalo da prodrem do funkcija biološke dubine i da iz njih izvedem
funkcionisanje živog organizma.
Oklopljeni organizam je nesposoban da slomi svoj vlastiti oklop. Ali on je jednako
nesposoban da izrazi svoje osnovne biološke emocije. Dobro mu je poznat oset golicanja, ali
nikada nije doživeo orgonsko zadovoljstvo. Oklopljena osoba ne može izraziti uzdisaj
zadovoljstva ili ga svesno imitirati. Kada pokušava da to učini, posledica je stenjanje,
suzdržani krik, ili čak podsticaj na povraćanje. Takav je čovjek nesposoban da dopusti odušak
besu ili da udari pesnicom u imitiranju besa. On ne može da potpuno izdahne vazduh.
Njegova je dijafragma vrlo ograničena u svojim pokretima. (To se može lako utvrditi pomoću
x-zraka.) Nije sposoban da pokreće karlicu prema napred. Zamoljena da to učini, oklopljena
osoba često neće razumeti što se od nje traži ili će izvršiti pogrešan pokret, tj. pokret koji
odaje zadržavanje. Povećana napetost na perifernim mišićima i nervnom sistemu uzrokuje
izuzetnu osetljivost oklopljenog organizma na pritisak. Nije moguće dotaći oklopljeni
organizam na određenim delovima tela bez ispoljavanja akutne anksioznosti (straha, teskobe)
ili uznemirenosti. Sasvim je verovatno da se ono što je popularno poznato kao »nervoza«
može svesti na preosetljivost prenapetih mišića.
Posledica ovog potpunog blokiranja je nesposobnost za plazmatične pulsacije i konvulzije
u polnom činu, tj. orgastička nemoć. To, nadalje, stvara zastoj seksualne energije, a iz ovog
seksualnog zastoja sledi sve ono što sam obuhvatio pojmom »biopatija«.
Osnovni zadatak orgonske terapije je da uništi oklop, drugim rečima, da obnovi
pokretljivost telesne plazme. Kod oklopljenog organizma, pulsirajuća funkcija svih organa je
oštećena u većem ili manjem stepenu. Zadatak orgonske terapije je da ponovo uspostavi punu
sposobnost za pulsaciju. Ovo se odigrava biofizički, nakon što je mehanizam blokiranja
uništen. Rezultat idealne orgonske terapije je javljanje refleksa orgazma. Kao što znamo, to je
uz disanje najznačajnije ispoljavanje kretanja u životinjskom carstvu. U trenutku orgazma
organizam se potpuno »predaje« osetima svojih organa i nevoljnim pulsacijama tela. Ovo
objašnjava blisku povezanost pokreta refleksa orgazma i izraza »predaja«. Oni koji su
upoznati s našim radom znaju da ne podstičemo pacijenta da se »preda«. To ne bi imalo
nikakvu svrhu, jer on ili ona ne bi bili u stanju da to učine. Kada bi to pacijent mogao učiniti,
ne bi imao potrebu da potraži našu pomoć. Takođe ne dopuštamo pacijentu da vežba
»predavanje«. Ne postoji nikakva tehnika sposobna da svesno proizvede nevoljan stav
predavanja. Živ organizam deluje autonomno, izvan područja jezika, uma i volje. Deluje u
skladu s određenim zakonima prirode, i te ćemo zakone ovde istraživati. Orgazmički refleks
je, zajedno sa svojim fizičkim ispoljavanjima predavanja, kao što će se uskoro pokazati, ključ
za razumevanje osnovnih procesa prirode, koji daleko nadmašuju pojedinca pa čak i živi
organizam. Zato se oni koji žele imati koristi od daljeg razmatranja ovih pojava moraju
pripremiti za putovanje duboko u područje kosmičke energije. Oni koji se nisu potpuno
oslobodili pojmova o seksualnosti koji vladaju u noćnim klubovima biće gorko razočarani i
neće uspeti shvatiti čak ni najosnovnije stvari.
Već smo izvršili temeljno izučavanje funkcija orgazma u području psihologije i fiziologije.
Zato ćemo se ovde usmeriti isključivo na osnovnu prirodnu pojavu »orgazma«. U orgazmu,

6
prilično neobično, organizam neprestano pokušava da približi dva embriološki važna
područja, usta i anus. Njegov je oblik:

Utvrdio sam ranije da je stav iz kojeg orgazmički refleks potiče istovetan s pokretom koji
izražava »predaju«. To je zaista sasvim očigledno. Organizam se predaje svojim plazmatičkim
uzbuđenjima i osetima proticanja; tada se predaje potpuno partneru u polnom zagrljaju.
Napušta se svaki oblik uzdržanosti, obuzdavanja i oklopljavanja. Sva biološka aktivnost
svedena je na osnovnu funkciju plazmatičke pulsacije. U čoveku, svaka misaona i fantazijska
aktivnost prestaje. Organizam se »predaje« u najčistijem smislu reči.
Pokret koji izražava emocionalnu predaju je jasan. Ono što nije jasno je funkcija
orgastičke pulsacije. Ovo pulsiranje se sastoji u naizmeničnoj kontrakciji i širenju ukupne
telesne plazme. Koju funkciju ima približavanje dva kraja tela u orgastičkom pulsiranju? U
prvi mah se čini da nema nikakvog »značenja«. Izraz ovog pokreta je neshvatljiv. Rekli smo
da svaki pokret organizma ima razumljiv izraz. Ali ova tvrdnja je neodrživa u slučaju
orgastičke pulsacije. U orgazmu ne možemo naći razuman izraz, tj. onaj koji se može prevesti
u ljudski jezik.
Sada bismo se mogli odati filozofskim nagađanjima o ovom problemu. Ali to nas ne bi
nikuda dovelo. Zato ćemo se zasad zadovoljiti prirodno naučnim objašnjenjem da orgastičko
pulsiranje, mada se čini neshvatljivim, mora ipak imati nekakav skriven izraz. Jer,
poput.svakog kretanja živog organizma, i ono je izražajno kretanje; zato njegovo kretanje
mora nužno imati ekspresiju.
U daljem istraživanju stići ćemo do iznenađujućeg ali nepobitnog odgovora na ovo
osnovno pitanje životne funkcije. Ali, da bismo došli do tog odgovora moramo se najpre
značajno udaljiti i sakupiti veliki broj bioloških pojava i naučiti da ih ispravno sredimo.
Odgovor ide dublje od pojedinačnog biološkog organizma; zato, je on nadindividualan;a u
isto vreme, nije ni najmanje metafizičan ili duhovan. On takođe objašnjava zašto je orgastička
čežnja živih bića ne samo najdublja čežnja, već, na nadmoćan način, kosmička čežnja. Opšte
je poznato da je organizam deo kosmosa, ali do sada se nije znalo kako. Da se vratimo na
klinička iskustva orgonske terapije.
S obzirom na orgonsku biofiziku, naš zadatak je da omogućimo ljudskom organizmu da
odustane od svog mehanizma suzdržavanja i da stekne sposobnost da se preda. Drugim
rečima, dokle god se dva embrionalna kraja tela savijaju prema natrag umesto da se savijaju
napred jedan prema drugome, organizam će biti nesposoban da se preda bilo kakvom
doživljaju, bilo radu ili zadovoljstvu. Budući da mišićni oklop sprečava svaki oblik predaje i
uzrokuje svaki oblik biopatskog sputavanja životne funkcije, naš je prvi zadatak da slomimo
oklop. Samo uklanjanjem mišićne ukočenosti može se ostvariti cilj prepuštanja. On se ne

7
može postići ni na koji drugi način, bilo psihoanalitičkim prisiljavanjem, uveravanjem,
molbama ili gimnastikom. Nije potrebno da pacijentima govorimo išta o ovom cilju. Brojna
iskustva su nas naučila da će se potpuni orgazmički refleks razviti sam po sebi kada uspemo
slomiti mišićni oklop. Naš je rad pokazao da je bitna funkcija mišićnog oklopa da spreči
orgazmički refleks.
Na drugim mestima opisao sam brojne mehanizme mišićnog oklopa. Odgovarajući
karakterni oklop opisan je u Prvom delu ove knjige. Sada želim uvesti novo gledište koje će
razjasniti karakterni i mišićni oklop na nivou najosnovnijih funkcija života. U vezi s time
vršena su posmatranja tokom proteklih desetak godina. Zato ne oklevam da preuzmem punu
odgovornost za važnost koju ova posmatranja imaju na polju biofizike.
3. SEGMENTNI RASPORED OKLOPA
Psihijatriji je već desetinama godina poznato da psihičkim poremećajima histerije ne
upravljaju anatomski i fiziološki procesi mišića, nerava i tkiva kao celina; oni su pre određeni
pojedinim, emocionalno važnim organima. Na primjer, patološko crvenjenje je obično
ograničeno na lice i vrat, uprkos činjenici da krvni sudovi idu pre svega dužinom organizma.
Isto tako, čulni poremećaji u histeriji ne protežu se duž nervnog sistema, već su ograničeni na
emocionalno značajna područja tela.
Prilikom razbijanja mišićnog oklopa dolazimo u istu situaciju. Pojedine mišićne
zakočenosti ne idu smerom mišića ili nerva; one su sasvim nezavisne od anatomskih procesa.
Pažljivim ispitivanjem tipičnih slučajeva različitih bolesti u potrazi za zakonom koji upravlja
ovim zakočenostima, otkrio sam da je mišićni oklop raspoređen u segmentima.
Biološki, ova segmentna funkcija je oblik živog funkcionisanja koji je mnogo primitivniji
od onog što ga nalazimo kod visoko razvijenih životinja. Očigledan primer segmentnog
funkcionisanja je onaj kod valjkastih crva i bioloških sistema koji su im srodni. Kod viših
kičmenjaka, samo segmentna struktura kičme, krajevi nerava koji odgovaraju segmentima
kičmene moždine i segmentni raspored ganglija autonomnog nervnog sistema nagoveštavaju
poreklo kičmenjaka iz segmentno strukturisanih organizama.
Pokušaću u daljem izlaganju dati samo grubi prikaz segmentnog rasporeda mišićnog
oklopa. Ovi prikazi se temelje na posmatranju reakcija oklopa kroz razdoblje od mnogo
godina.
Budući da je pacijentovo telo obuzdavano i budući da je cilj orgonske terapije da obnovi
plazmatična strujanja u karlici, logično treba započeti rad probijanjem oklopa u delovima tela
najudaljenijim od karlice. Prema tome, rad započinje na izrazu mišića lica. Postoje barem dva
jasno uočljiva segmentno uređena oklopljavanja u glavi: jedan segment obuhvata čelo, oči i
područje jagodica; drugi obuhvata usne, bradu i vilice. Kada kažem da je oklop segmentno
uređen, mislim da on funkcioniše kružno, napred, na obe strane i nazad, tj. poput prstena.
Označimo prvi prsten oklopa kao očni, a drugi kao oralni oklopni prsten. U području
očnog oklopnog segmenta nalazimo stezanje i nepokretnost svih ili gotovo svih mišića očnih
jabučica, kapaka, čela, suznih žlezda itd. Ukrućeno čelo i kapci, bezizražajne oči ili izbočene
očne jabučice, izraz poput maske i nepokretnost na obe strane nosa bitne su oznake ovog
oklopnog prstena. Oči proviruju kao iz ukočene maske. Pacijent nije u stanju da otvori širom
oči kao pri imitaciji straha. U shizofrenih bolesnika izraz očiju je prazan, kao da zure u
prostor. Uzrok tome je stezanje mišića očne jabučice. Mnogi su pacijenti izgubili sposobnost
da liju suze. U drugih je otvor očnih kapaka sveden na uski, ukočeni prorez. Čelo je bez
izraza, kao da je »izravnjano«. Kratkovidost, astigmatizam itd. vrlo su često prisutni.
Olabavljivanje očnog oklopnog segmenta izaziva se otvaranjem očiju široko kao u užasu;

8
to uzrokuje da se kapci i čelo kreću da izraze emocije. Obično to takođe uzrokuje opuštanje
gornjih mišića obraza, naročito kada pacijentu kažemo da pravi grimase. Kada su obrazi
podignuti, posledica je ono naročito cerenje koje izražava izazivajuću i zlobnu provokaciju.
Segmentni karakter ove mišićne grupe otkriva činjenica da svaka emocionalna akcija u ovom
području deluje vodoravno na susedna područja, ali se ne prenosi na oralni segment. Dok je
tačno da je otvaranje očnih kapaka širom kao u užasu sposobno da pokrene čelo ili proizvede
cerenje u gornjem delu obraza, ono nije u stanju da izazove impulse griženja koji su učvršćeni
u stisnutoj bradi.
Prema tome, oklopni segment obuhvata one organe i mišićne grupe koje su u
međusobnom funkcionalnom kontaktu i raspolažu sposobnošću da slede jedan drugog u
pokretu emocionalne ekspresije. Rečima biofizike, jedan segment završava, a drugi počinje
kada prvi prestaje da deluje na drugi u svojim emocionalnim akcijama.
Oklopljeni segmenti uvek imaju horizontalnu strukturu - nikada vertikalnu, sa dva
istaknuta izuzetka ruku i nogu. Njihov oklop funkcioniše zajedno sa susednim oklopnim
segmentima tela, tj. ruke sa segmentom koji obuhvata ramena, a noge sa segmentom koji
obuhvata karlicu. Želimo naročito istaći ovu pojedinost. Ona će postati razumljivom u
određenom biofizičkom kontekstu.
Drugi, tj. oralni, oklopni segment obuhvata sve mišiće brade, ždrela i potiljačnih mišića,
uključujući mišiće oko usta. Oni su funkcionalno povezani jedan s drugim; npr. opuštanje
oklopa brade je sposobno da proizvede grčeve u mišićima usana i u vezi s time emocije
plakanja ili želju za sisanjem. Isto tako, oslobađanje refleksa povraćanja u stanju je da
pokrene oralni segment.
Emocionalni izražajni oblici plakanja, besnog ujedanja, vikanja, sisanja, pravljenja
grimasa svih vrsta u ovom segmentu zavise od slobodne pokretljivosti očnog segmenta.
Oslobađanje refleksa povraćanja, na primer, neće nužno osloboditi ugušeni podsticaj za
plakanjem ako oklop očnog prstena nije već rastvoren. Pa čak i kada su dva gornja oklopna
segmenta rastvorena, još uvek može biti teško osloboditi podsticaj za plakanjem dokle god su
treći i četvrti segment dalje dole, u grudnom košu, u stanju grčevitog stezanja. Ova teškoća u
oslobađanju emocija daje nam uvid u krajnje značajnu činjenicu biofizike:
1. Oklopljavanja imaju segmentnu, kružnu strukturu, raspoređenu pod pravim uglovima
prema kičmi;
2. Plazmatična strujanja i emocionalna uzbuđenja koja obnavljamo teku paralelno s
telesnom osom.
Prema tome, sputavanje emocionalnog jezika izražavanja deluje pod pravim uglovima na
smer orgonske struje.
Dve su stvari važne u vezi s time: (1) orgonske struje stapaju se u orgazmički refleks samo
kada je njihov prolaz duž celog organizma neometan; i (2) oklopljavanja su raspoređena u
segmentima poprečno na tok strujanja. Jasno je, prema tome, da orgastička pulsacija može
delovati tek nakon što su oslabljeni svi segmentni oklopljeni prstenovi. Takođe je jasno da se
senzacije iz svakog telesnog organa mogu stopiti u senzaciju celine samo onda kada započnu
prvi orgastički trzaji. Oni su uvod u razbijanje mišićnog oklopa. Orgonska strujanja koja
probijaju u opuštanju svakog dodatnog prstena oklopljavanja pokazuju se od ogromne pomoći
u celokupnom poslu rastvaranja. Zapravo, događa se ovo: oslobođena telesna energija
spontano pokušava da teče uzdužno. Ona prolazi u još nerazrešena poprečna stezanja i daje
pacijentu nepogrešivu senzaciju »bloka«, senzaciju koja je još uvek vrlo slaba ili potpuno
odsutna dokle god nema slobodnih plazmatičnih strujanja.

9
 Čitalac je sigurno svestan činjenice da ovi procesi predstavljaju primarne funkcije
plazmatskog sistema. Oni nisu samo dublji od celokupnog ljudskog jezika već takođe glavni
za funkcionisanje životnog aparata. Oni su praiskonske filogenetske funkcije. U segmentnom
rasporedu mišićnog oklopljavanja susrećemo crva u čoveku.
Pokretima valjkastog crva upravljaju talasi uzbuđenja koji prolaze od kraja repa duž osa
tela napred do »glave«. Talasi uzbuđenja se prenose stalno od segmenta do segmenta dok ne
dostignu prednji kraj. Na zadnjem kraju, jedan talasasti pokret sledi drugi u procesu kretanja.
U crvu se segmenti izmenjuju ritmički i pravilno između stezanja i širenja. Kod crva i
gusenice funkcija pokretanja je neodvojivo povezana s ovim plazmatičko talasastim
kretanjem. Logičan je zaključak da se biološka energija prenosi u ovim talasastim pokretima,
jer to ne može biti ništa drugo. Ovu tvrdnju potkrepljuju posmatranja unutrašnjih pokreta
biona. Kretanje nalik na talase telesnog orgona polagano je i, u tempu i izrazu, potpuno
odgovara emocionalnim uzbuđenjima koja u funkciji zadovoljstva doživljavamo subjektivno
na način nesumnjivo nalik na talase.
Kod oklopljenih ljudskih organizama orgonska energija je vezana u hroničnoj kontrakciji
mišića. Telesni orgon ne počinje da teče slobodno sve dok oklopni prsten nije olabavljen.
Prva reakcija je kloničko podrhtavanje, uz osećaj peckanja, ili onog što zovemo
»trnjenje«. Klinički, ova reakcija nam govori da oklop popušta i telesni orgon se oslobađa.
Pravi oseti plazmatičkih talasa uzbuđenja doživljavaju se samo kada je razrešen celi niz
oklopnih segmenata, npr. mišićni blokovi u području očiju, usta, grla, grudi i dijafragme.
Kada je to izvršeno, u oslobođenim delovima tela doživljavaju se izrazite pulsacije, poput
talasa, koje se kreću prema glavi i dole prema genitalnim organima. Vrlo često organizam
reaguje novim oklopljivanjima na ova početna strujanja i pulsacije. Grčevi u dubokoj
muskulaturi grla, obrnuta peristaltika jednjaka, dijafragmatski tikovi itd. svedoče o borbi koja
se odigrava između impulsa strujanja i oklopnog bloka. Pošto je više orgonske energije
postalo slobodno nego što je pacijent sposoban da oslobodi, kako, čak šta više, grčevi
zaustavljaju plazmatičko strujanje na brojnim tačkama u telu, pacijent razvija akutnu
anksioznost.
Ove pojave, koje može lako izazvati orgonski terapeut koji ima izvesno iskustvo i
tehničku veštinu, potvrđuju orgonsko-biofizički pojam antiteze između emocije zadovoljstva i
emocije anksioznosti. Ovde moram izdvojiti novu pojavu, koja do sada nije bila opisana
dovoljno jasno.
Čim se prvi oklopljeni blokovi razreše, sve se više pojavljuje kretanje koje izražava
»predavanje«, zajedno s orgonskim strujanjem i senzacijama. Međutim, njegovo potpuno
razvijanje sprečavaju oni oklopljeni blokovi koji još nisu razrešeni. Obično se čini kao da
organizam silom želi prevazići ove nerazrešene oklopljene blokove. Izraz početnog predavanja
pretvara se u mržnju. Ovaj je proces tipičan i zaslužuje posebnu pažnju.
Kada, na primer, oklopljavanje oralne zone dovoljno oslabi da otpusti potisnuti podsticaj
za plakanjem, dok su vratno i grudno oklopljavanje još uvek nedirnuti, primećujemo kako niži
mišići lica poprimaju izraz kao da želi zaplakati a nije u stanju da to učini. Izraz kao da je na

10
rubu suza se pretvara u mrsko cerenje područja usta i brade. To je izraz očaja, krajnje
frustracije. Sve se ovo može sažeti u sledećoj formuli:
ČIM JE POKRET KOJI IZRAŽAVA PREDAJU SPREČEN OKLOPLJENIM BLOKOM,
IMPULS ZA PREDAVANJE SE PRETVARA U RAZARAČKI BES. Moraću se vratiti na
ovo pretvaranje impulsa nakon što opišem ispoljavanja drugih oklopljenih segmenata.
Oklop trećeg segmenta obuhvata uglavnom duboke mišiće vrata, platizme i kosi mišić
vrata (sternocleidomastoideus). Dajte da neko oponaša pokret koji izražava stav ljutnje ili
plakanja i on neće imati nikakvih teškoća da shvati emocionalne funkcije vratnog oklopa.
Grčevito stezanje vratnog segmenta takođe uključuje jezik. Gledajući iz ugla anatomije, ovo
je lako razumljivo. U suštini, muskulatura jezika je povezana s vratnim koštanim sistemom a
ne s donjim kostima lica. Ovo objašnjava zašto su grčevi u mišićima jezika funkcionalno
povezani s pritiskanjem Adamove jabučice i stezanjem duboke i površinske muskulature grla.
Na osnova pokreta Adamove jabučice moguće je reći kada je pacijentov afekt besa ili impuls
da zaplače nesvesno i doslovno »progutan«. Izrazito je teško ukloniti ovu metodu potiskivanja
emocija. Dok se rukama mogu doseći površinski mišići vrata, nije moguće doći do mišića
grkljana. Najbolji način da se ukloni »gutanje« emocija je oslobađanje refleksa povraćanja. U
refleksu povraćanja, talas uzbuđenja u jednjaku je obrnut od talasa uzbuđenja koji se zbiva u
»gutanju« suza i ljutnje. Ako refleks povraćanja počne da deluje ili čak ide tako daleko da
uzrokuje pacijentovo povraćanje, tada se oslobađaju emocije koje su bile potisnute vratnim
oklopom.
Na toj tački uzdužni tok emocionalnog uzbuđenja ponovo postaje značajan. Refleksu
povraćanja se pridružuje širenje dijafragme, tj. podizanje dijafragme i izdisaj. Rad na vratnom
oklopu pomoću refleksa povraćanja izaziva slabljenje četvrtog i petog oklopljenog segmenta.
Drugim rečima, ne uklanjamo jedan oklopljeni prsten za drugim na mehanički i rigidan način.
Radimo na čitavom životnom sistemu, čija je sveukupna plazmatička funkcija sprečena
poprečnim oklopnim prstenima. Ali slabljenje oklopnog segmenta oslobađa energiju koja,
nadalje, pomaže da pokrene oklopne prstene na višim i nižim nivoima. Zato nije moguće
jasno opisati svaki proces koji je uključen u rastvaranje mišićnog oklopa.
Sada želim preći na četvrti, grudni segment. Dok je tačno da se oklopne funkcije ovog
segmenta mogu dalje deliti, korisnije je zahvatiti grudni koš kao celinu.
Oklopljavanje grudnog koša se ogleda u podizanju koštane strukture, trajnom stavu
udisaja, plitkom disanju i nepokretnosti grudnog koša. Već znamo da je stav udisaja
najvažnije sredstvo u obuzdavanju svake emocije. Oklopljivanje grudi je naročito važno ne
samo zato što predstavlja glavni deo oklopljavanja organizma u opštem smislu, već i zato što
biopatski simptomi imaju posebno opasan karakter u ovom području.
Svi međurebarni mišići, veliki grudni mišići (pektoralni), rameni mišići (deltoidni) i
mišićna grupa na lopaticama i između njih uključeni su u oklopljavanje grudi. Stav
»zatvoren« ili »samokontrola«, »prianjanje uz sebe«, »uzdržan«, glavne su manifestacije
grudnog oklopa. Ramena koja su povučena natrag izražavaju upravo ono što znači -
»uzdržavanje«. Zajedno s vratnim oklopom, grudni oklop prenosi izraz potisnutog »prkosa« i
»nepopustljivosti«. Kada nije trajno oklopljen, izraz prenošen kretanjem četvrtog segmenta je
izraz »osećanja koja slobodno teku«. Kada je oklopljen, to je izraz »nepokretnosti« ili
»ravnodušnosti«.
Trajno širenje grudnog koša ide zajedno sa sklonošću visokom krvnom pritisku,
palpitacijama i anksioznosti; kod ozbiljnih, dugotrajnih slučajeva, postoji i sklonost proširenju
srca. Različite srčane mane su direktna posledica ovog širenja ili indirektna posledica
sindroma anksioznosti. Plućni emfizem je direktna posledica hroničnog širenja grudne duplje.

11
Sklon sam verovanju da i sklonost za pneumoniju i tuberkulozu valja takođe tražiti ovde.
»Mahniti bes«, »razdiruće plakanje«, »jecanje« i »nepodnošljiva čežnja« su u osnovi
emocija koje nastaju u grudnom segmentu. Ove prirodne emocije su nepoznate oklopljenom
organizmu. Bes oklopljene osobe je »hladan«; ona smatra plakanje »detinjastim«,
»nemuževnim« i »beskarakternim«, a čežnju smatra »bapskom«, znakom »slabog karaktera«.
Većina emocionalnih izražajnih pokreta rukama i šakama takođe potiče iz plazmatičkih
emocija organa grudi. U terminima biofizike, ovi ekstremiteti su produžeci grudnog
segmenta. Kod umetnika, koji je u stanju da slobodno razvija svoje čežnje, emocija iz grudi se
širi neposredno u potpuno sinhronizovane emocije i izražajne pokrete ruku i šaka. To isto
vredi za virtuoza na violini i klaviru, kao i kod slikara. U toku plesa, osnovni izražajni pokreti
potiču iz celog organizma.
»Nespretnost« ruku i verovatno deo pomanjkanja muzikalnosti takođe potiču iz grudnog
oklopa. On je u velikoj meri odgovoran za izraz »tvrdoće« i »nepristupačnosti«. U evropskim
kulturnim krugovima i na naročito izražen način među »višim krugovima« Azije, potpuno
oklopljavanje glave, vrata i grudnih segmenata daje organizmu znak »otmenosti«. Ovome
odgovaraju ideali »čvrstoće karaktera«, »samostalnosti«, »veličine« i »kontrole«. Militarizam
širom sveta koristi izraz utelovljen u oklopljavanju grudi, vrata i glave kao isticanje
»nepristupačnog dostojanstva«. Jasno je da se ovi stavovi temelje na oklopu a ne obrnuto.
Kod nekih pacijenata nalazimo čitav niz međusobno povezanih životnih problema koji
potiču iz oklopljavanja grudi. Tipično je za ove pacijente da se žale na »čvor« u grudima. Ova
organska senzacija nas dovodi do verovanja da je jednjak (slično globusu hystericusu u
grkljanu) u spazmu. Teško je reći da li je dušnik uključen u ovo, ali vrlo verovatno jeste. U
procesu popuštanja ovog unutrašnjeg »čvora« saznajemo da su bes i strah vezani u njemu. Da
bi se oslobodio ovaj »čvor« u grudima, često je neophodno pritisnuti prema dole grudnu
duplju i u isto vreme navesti pacijenta da viče. Obuzdavanje unutrašnjih grudnih organa
obično obuhvata obuzdavanje onih pokreta ruku koji izražavaju »želju«, »zagrljaj« ili
»posezanje za nečim«. To ne znači da su ovi pacijenti ometeni na bilo koji mehanički način.
Oni mogu pokretati ruke sasvim dobro. No, čim pokret ruku postane povezan s izražajnim
pokretom čežnje ili želje, nastaje obuzdavanje. Katkad je ovo obuzdavanje tako jako da šake,
a naročito vrhovi prstiju, gube svoj orgonski naboj, postaju hladni i vlažni i, ponekad, akutno
bolni. Vrlo je verovatno da se Raynaudova gangrena vrhova prstiju temelji na ovoj specifičnoj
anorgoniji. Kod mnogih slučajeva je jednostavno impuls na gušenje, koji je oklopljen u
lopaticama i šakama, odgovoran za vazomotorno stezanje u vrhovima prstiju.
Nalazimo da je život ovih pacijenata vođen opštom inhibisanošću inicijative i teškoćama u
radu koji su uzrokovani njihovom nesposobnošću da slobodno koriste ruke. Ponekada
oklopljavanje grudne duplje kod žena ide ruku pod ruku s pomanjkanjem osetljivosti
bradavica. Poremećaji seksualnog zadovoljstva i zaziranje od dojenja novorođenčeta
neposredne su posledice ovog oklopljavanja.
Između lopatica postoje dve bolne mišićne grupe u području trapezastih mišića. Njihovo
oklopljavanje stvara utisak potisnutog prkosa koji se, zajedno s natrag povučenim ramenima,
može najbolje opisati rečju »Neću«.
Kada su grudi oklopljene, međurebarni mišići pokazuju akutnu osjetljivost na golicanje.
Da ova osetljivost nije »jednostavno ne želim da me neko golica«, već biopatsko povećanje
nadraženja, dokazuje činjenica da ono nestaje kada se grudni oklop rastvori. U jednom
specifičnom slučaju, karakterni stav nepristupačnosti imao je uglavnom jednu funkciju, a ta je
bila »Ne diraj me! Golicljiv sam.«
Moja namera nije, naravno, da se narugam ovim karakternim stavovima, već samo da ih

12
vidimo onakvima kakvi jesu, tj. ne kao utelovljenje »viših« i »plemenitijih« karakternih crta
već kao izraz biofizičkih stanja. General može, ali ne mora, biti »visoko cenjena« osoba. Ne
želimo ga ni veličati ni poniziti. Ipak, nećemo se lišiti prava da ga posmatramo kao životinju
koja ima posebnu vrstu oklopa. Ne bi mi smetalo ako neki drugi naučnik želi da svede moju
žeđ za znanjem na biološku funkciju psića koji ide naokolo njuškajući sve. Zaista, učinilo bi
me sretnim da me biološki uporede sa živahnim i dražesnim psićem. Ne želim da se
razlikujem od životinje.
Ovo mora biti jasno: ne može biti ni pomisli o uspostavljanju orgastičke moći dok grudni
oklop nije rastvoren, a emocije besa, čežnje i iskrene žalosti oslobođena. U suštini, funkcija
predavanja je povezana s plazmatičkim kretanjem grudnih i vratnih segmenata. Čak i kada bi
bilo moguće pokrenuti karlični segment nezavisno, glava bi se automatski kretala prema
napred u tvrdoglavoj odbrani, umesto da se kreće prema natrag, čim bi se doživeo i najmanji
oset zadovoljstva u karlici.
Već sam naglasio da oklopljavanje grudi stvara centralni deo opšteg mišićnog
oklopljavanja. Istorisjki, ono se može pratiti natrag do najvažnijih i sukobima najopterećenijih
prekretnica u životu deteta, najverovatnije do tačke znatno pre razvoja karličnog oklopa. Zato
nije iznenađujuće ustanoviti da, u toku rastvaranja grudnog oklopa, dobijamo prisećanja
traumatskog zlostavljanja svih vrsta, frustracija ljubavi i razočaranja u osobu odgovornu za
detetovo odgajanje. Takođe sam objasnio zašto prisećanje traumatskih iskustava nije bitno za
orgonsku terapiju. Ono služi slaboj svrsi ukoliko mu nije pridružena odgovarajuća emocija.
Emocija izražena u pokretu je više nego dovoljna da pacijentove nevolje učini shvatljivima,
sasvim nezavisno od činjenice da se sećanja pojavljuju sama od sebe kada terapeut radi
ispravno. Ono što ostaje začuđujuće jeste kako nesvesne funkcije sećanja mogu zavisiti od
uslova plazmatičkog uzbuđenja, kako se sećanja mogu sačuvati, da tako kažemo, u
plazmatičkoj svesnosti.
Osvrnimo se na peti, dijafragmatski segment. Segment koji obuhvata dijafragmu i organe
koji leže ispod nje, s obzirom na svoju funkciju nezavisan je od grudnog segmenta. To
proizilazi iz činjenice da, čak i nakon što je grudni oklop rastvoren, nakon što su izbili bes i
suze, dijafragmatska blokada ostaje nepromenjena. Lako je uočiti nepokretnost dijafragme
fluoroskopom. Dok je tačno da je kroz prisilno disanje dijafragma sposobna da se kreće bolje
nego pre rastvaranja grudnog oklopa, tačno je takođe da nema nikakve spontane
dijafragmatske pulsacije dok se dijafragmatska blokada ne ukloni. Prema tome, postoje dva
stadijuma u razrešavanju dijafragmatskog bloka.
U procesu slabljenja grudnog oklopa, podstičemo pacijenta da diše svesno i duboko. Ovo
uzrokuje da se dijafragma jače rasteže, ali ne spontano. Čim je ovo prisilno disanje
zaustavljeno, kretanje dijafragme i, s njime, disajni pokreti grudne duplje takođe prestaju.
Moramo izdvojiti izražajni pokret iz dijafragmatskog oklopa, da bismo bili u stanju da
izvršimo drugi korak spontane pulsacije dijafragme. To je nova potvrda činjenice da
mehanička sredstva nisu ni od kakve koristi u ponovnom oživljavanju bioloških emocionalnih
funkcija. Jedino putem biološkog izražajnog pokreta možemo oslabiti oklopni prsten.
Peti oklopni segment čini prsten koji se širi napred preko epigastriuma, donjeg dela
grudne kosti, pozadi duž najnižih rebara prema zadnjim pripojima dijafragme, tj. desetom,
jedanaestom i dvanaestom torakalnom pršljenu. U suštini, on obuhvata dijafragmu, želudac,
solarni pleksus, uključujući gušteraču, koja leži ispred njega, jetru i dve izbočene mišićne
grupe koje se protežu duž najnižih torakalnih pršljenova.
Izrazito ispoljavanje ovog oklopnog prstena je lordoza kičme. Obično terapeut može
gurnuti ruku između pacijentovih leđa i kauča. Donji prednji rub rebara je gurnut napred i
isturen. Teško je ili sasvim nemoguće saviti kičmu prema napred. Na fluoroskopu možemo

13
videti da je dijafragma nepokretna pod običnim uslovima i da se tek malo pokreće uz prisilno
disanje. Ako kažemo pacijentu da diše svesno, on će uvek udahnuti. Izdisaj kao spontana
radnja njemu je stran. Ako mu kažemo da izdahne, on mora da učini znatan napor. Ako uspe
da malo izdahne, njegovo telo automatski poprima stav koji radi protiv izdisanja. Glava se
kreće napred ili se muskulatura oralnog oklopnog prstena još jače steže. Lopatice su povučene
natrag, a ruke čvrsto pritisnute uz gornji deo tela. Karlična muskulatura je napeta a leđa još
ukočenije savijena.
Dijafragmatska zakočenost je središnji mehanizam ovog područja. Zato je uništavanje ove
zakočenosti jedan od centralnih zadataka terapije.
Razrešenje oklopa u dijafragmatskom segmentu donosi sa sobom savladavanje mnogih
teškoća. Zašto je tako? Telesni izraz, koji se suprotstavlja tom radu, sasvim jasno govori,
mada pacijent nije toga uopšte svestan, da se organizam protivi tome da se dijafragma
slobodno širi i steže. Međutim, ako se gornji segmenti ispravno opuste, samo je pitanje
vremena kada će se dijafragmatski oklop takođe rastvoriti. Na primer, prisilno disanje u
grudnom segmentu ili ponovljeno oslobađanje refleksa povraćanja može nagnati organizam
na orgastičko pulsiranje. Iritacija ramenih mišića štipanjem može imati isti učinak.
Teorijski razumemo zašto je otpor punoj pulsaciji dijafragme tako jak: organizam se brani
protiv senzacija zadovoljstva ili anksioznosti koje dijafragmatsko pokretanje neizbežno
donosi. Međutim, ne smemo ni jednog trenutka zaboraviti da ta tvrdnja ne nudi ništa više od
racionalističkog i psihologističkog objašnjenja. Ona pretpostavlja da organizam »misli« i
»razmišlja« racionalno, nešto poput: »Ovaj cepidlaka doktor traži da slobodno širim i stežem
svoju dijafragmu. Ako pristanem, doživeću senzacije anksioznosti i zadovoljstva koje sam
doživljavao kada su me roditelji kažnjavali zbog toga što se zabavljam. Pomirio sam se sa
situacijom takvom kakva jeste. Zato, neću pristati.«
Živi organizam niti misli niti razmatra na racionalni način. On niti čini niti ne čini stvari
»da bi...«. Živi organizam funkcioniše u skladu s primarnim plazmatičkim emocijama, koje
imaju funkciju zadovoljavanja biološke napetosti i potreba. Jednostavno je nemoguće prevesti
jezik živog organizma direktno u govorni jezik svesti. Izvanredno je važno da se ovo shvati,
jer je racionalističko mišljenje koje je oblikovalo čovekovu mehaničku civilizaciju sposobno
da uguši i zaseni naš uvid u temeljno različit jezik živog organizma.
Želeo bih navesti posebno jasan klinički slučaj da prikažem novinu pojave o kojoj se ovde
radi:
Pacijent koji je imao znatan intelektualan uvid u orgonsku terapiju i koji je već uspeo da
razreši priličan deo oklopa gornjeg dela tela, zamoljen je da učini napor da probije
dijafragmatski oklop. Potpuno smo se sporazumeli oko toga. I u razgovoru i u prihvatanju
zadatka, pacijent je pokazivao potvrdan stav. Ipak, čim je učinjena tek mala pukotina u zidu
dijafragmatskog oklopa, pacijentovo telo od dijafragme na dole do karlice počelo je da se trza
u stranu. To je bilo vrlo začuđujuće, u najmanju ruku. I trebalo je uložiti znatan napor da se
razume šta je ovaj pokret pokušavao da izrazi.
U svom pokretanju u stranu, donji deo tela izražavao je jedno odrešito NE. Potrebno je
samo pokrenuti desnu ruku s jedne strane na drugu, na takav način kao da se kaže »ne-ne«, da
bi se razumeo izražajni pokret kojim se ovde bavimo.
Psihologistički ili, još bolje, mistički, može se pretpostaviti da je sistem plazme izvan
govornog jezika izražavao snažno NE jednom poduhvatu koji su »korteks« i govorni jezik
potvrđivali. Takvo interpretiranje procesa bilo bi pogrešno i ne bi dovelo ni korak bliže
razumevanju živog organizma i njegovog izražajnog jezika. Trbuh i karlica ovog pacijenta
nisu »razmišljali« o zahtevu koji je postavljen organizmu. Oni nisu »odlučili« da odbiju da

14
pristanu. Ovde je bio uključen drugačiji proces, proces više u skladu s izražajnim jezikom
živih bića.
Kao što smo naglasili, plazmatički pokreti crva su usmereni uzdužno duž telesne ose.
Kada talasi orgonskog uzbuđenja pokreću telo crva napred, dobijamo »utisak« da crv deluje
»sa svrhom«, tj. »voljno«. Izražajni pokret živog organizma crva može se prevesti u reči
našeg jezika koje znače »želeti«, »reći da«, itd. Ako, sada, uzmemo pincetu i stisnemo crva
negde oko sredine tela tako da je orgonsko uzbuđenje prekinuto kao kod oklopljene blokade,
jedinstven svrsishodan pokret prema napred i, s njime, izražajni pokret »želeti« i »reći da«
odmah prestaju da deluju. Zamenjeni su drugim pokretom, naime postraničnim savijanjem
natrag i napred donjeg ili zadnjeg dela tela, dok je prednji deo uvučen. Neposredan utisak
ovog pokreta ljuljanja tela s jedne strane na drugu izražava bol ili snažno »Ne, neću to učiniti,
ne mogu to podneti«. Ne zaboravimo da ovde govorimo o našem utisku, tj. interpretaciji koju
smo doživeli neposredno prilikom posmatranja crva. Ali mi bismo delovali upravo poput crva
da nam neko pričvrsti veliku štipaljku oko trupa. Automatski bismo uvukli glavu i ramena i
borili se postranično karlicom i nogama.
Ovo shvatanje procesa ne znači da smo se sprijateljili sa subjektivistima koji tvrde da ne
primećujemo »ništa do naših vlastitih senzacija« i da te senzacije ne odgovaraju stvarnosti. U
osnovi, sve što živi je funkcionalno istovetno. Sledi, prema tome, da su reakcije crva na
klješta istovetne onima kakve bi bile naše u sličnoj situaciji. Reakcije bola i napora da se
otkloni bol su iste. Ova funkcionalna istovetnost između čoveka i crva omogućuje nam da
budemo »impresionirani« u ispravnom, objektivno istinitom smislu reči izražajnim pokretom
crva. Zapravo, očiti izraz crva prenosi ono što osećamo kroz poistovećenje. Ali mi ne
osećamo direktno bol crva i njegov povik »ne«; mi samo uočavamo izražajni pokret koji bi,
pod bilo kakvim uslovima, bio istovetan s izražajnim pokretom našeg sistema plazme u istoj
bolnoj situaciji.
Iz ovoga sledi da shvatamo izražajne pokrete i emocionalne izraze drugog živog
organizma na temelju istovetnosti između naših vlastitih emocija i onih svih živih stvari.
Direktno shvatamo jezik živih organizama na temelju funkcionalne istovetnosti bioloških
emocija. Nakon što smo shvatili u njemu ovaj biološki jezik izražaja, izražavamo ga rečima:
prevodimo ga u govorni jezik svesti. Međutim, reč »ne« ima tako mnogo, u stvari tako malo,
veze s jezičnim izrazom živog organizma, kao što reč »mačka« ima s mačkom od krvi i mesa
koja prelazi ulicu pred našim očima. U realnosti, reč »mačka« i specifični sistem orgonske
plazme koji se pokreće ovde ispred nas nemaju nikakve veze jedno s drugim. Kao što
potvrđuju mnoge različite oznake za pojavu »mačka«, oni su tek slabi, slučajno zamenljivi
pojmovi koji se pridružuju stvarnim pojavama, pokretima, emocijama itd.
Ova razmatranja zvuče poput »intelektualne« i »poluinteligentne« prirodne filozofije.
Laici su neskloni prirodnoj filozofiji i zato će odložiti ovu knjigu jer »ne počiva na čvrstim
temeljima zbilje«. Čitalac koji deli ovu misao vara se. Pokazaću na sledećim stranama kako je
važno misliti ispravno i upotrebiti i koncepte i reči adekvatno. Pokazaću da su mnogi
mehanistički orijentisani biolozi, fizičari, bakteriolozi itd. zaista verovali, od 1936. do 1945,
tj. u razdoblju u kojem su otkrivene funkcije živog organizma - da je to bila reč »mačka« koja
se kretala ulicom, a ne složeni živi proizvod prirode.
Da se vratimo onim »ne-ne« pokretima našeg pacijenta. Njihovo značenje je: kada
plazmatičko strujanje ne može ići duž tela u uzdužnom smeru jer je sprečeno poprečnim
oklopnim blokovima, dolazi do postraničnog kretanja koje, sekundarno, znači NE u
govornom jeziku.
»Ne« u govornom jeziku odgovara onom »ne« izražajnog jezika živog organizma. Ne

15
može se pripisati pukom slučaju da je »ne« izraženo poprečnim pokretom glave, dok je »da«
izraženo uzdužnim pokretom glave. »Ne-ne« koji je naš pacijent izrazio postraničnim
ljuljanjem karlice iščezlo je tek nakon što je blok dijafragme razrešen. I redovno se javljalo
kada se ovaj blok vraćao.
Ove su činjenice od najveće važnosti za razumevanje govora telesnog. Opšti stav našeg
pacijenta prema životu bio je takođe negativne prirode. »Ne« je bio osnovni stav njegovog
karaktera. Iako je trpeo i borio se protiv ovog karakternog stava, nije mogao od njega pobeći.
Bez obzira na to koliko je svesno i intelektualno želeo da kaže DA, njegov karakter je stalno
izražavao NE. Bilo je lako razumeti istorijske i biofiziološke funkcije ovog »ne« na strani
njegovog karaktera. Poput tolike male dece, i on je stalno dobivao klistire od svoje ozbiljno
kompulsivne majke. Poput druge dece, i on se morao pokoriti ovom zločinu s užasom i
unutrašnjim besom. Da bi umanjio žestinu svog besa, da bi bio u stanju da podnese ovu
povredu od strane majke, »suzdržavao se«, uvlačio dno karlice, jako smanjio disanje,
generalno razvio je telesni stav »ne-ne«. Sve što je u njemu bilo živo, želelo je (ali mu nije
bilo dozvoljeno) da vikne »ne-ne« na ovu povredu, što je imalo za posledicu da je u svoj
kasniji život poneo neizbrisiv ožiljak. Otada je načelno NE-NE prema svemu i svakom
postalo očiti izraz njegovog životnog sistema. I, mada je ovaj negativan karakterni stav
predstavljao akutni simptom, bio je u isto vreme izraz jake samoodbrane koja je, prvobitno,
bila racionalna i opravdana. Ali ova samoodbrana, racionalno motivisana u početku, poprimila
je oblik trajnog oklopa, koji je bio kruto zatvoren prema svemu.
Već sam na drugom mestu objasnio da neki doživljaj iz detinjstva može sadržati »efekat iz
prošlosti« samo ukoliko je ukotvljen u kruti oklop koji nastavlja da deluje u sadašnjosti. Kod
našeg pacijenta se prvobitno, racionalno motivisano »ne-ne« tokom godina pretvorilo u
neurotično i neracionalno »ne-ne«. Drugim rečima, postalo je ugrađeno u hroničan karakterni
oklop koji je bio odgovoran za njegovo podržavanje i izražavanje. Izraz »ne-ne« nestao je sa
rastvaranjem oklopa lečenjem. Tako je i događaj iz prošlosti, napad majke, izgubio svoje
patološko značenje.
Sa stanovišta dubinske psihologije, ispravno je reći da je kod ovog pacijenta afekt odbrane
i »vikanja ne« bio »pritegnut«. Gledano sa stanovišta biološkog jezgra, s druge strane, nije se
radilo o »pritezanju« »ne-ne« već nesposobnosti organizma da kaže DA. Pozitivni, potvrdni
stav u životu je moguć jedino kada organizam funkcioniše kao celina, kada plazmatička
uzbuđenja, zajedno s emocijama koja im pripadaju, mogu proći kroz sve organe i tkiva bez
smetnje, kada su, ukratko, izražajni pokreti plazme sposobni da teku slobodno.
Čim makar i jedna oklopna zakočenost ograničava ovu funkciju, izražajni pokret potvrde
je poremećen. Mala deca se tada ne mogu potpuno prepustiti svojim igrama, adolescenti
popuštaju u radu ili u školi, odrasli deluju poput kola koja se pokreću s pritisnutom kočnicom
za slučaj opasnosti. Posmatrač, nastavnik ili tehnički nadzornik, stiče »utisak« da je osoba
lenja, prkosna ili nesposobna. Sama »zakočena« osoba oseća da je neuspešna »ma koliko se
trudila«. Ovaj se proces može prevesti u jezik živog organizma: organizam uvek započinje
delovanjem na biološki ispravan način, slobodnim proticanjem i davanjem. Ipak, prilikom
prolaza orgonskih uzbuđenja kroz organizam, funkcionisanje je usporeno i izraz
»Zadovoljstvo mi je to raditi« pretvara se u automatski »Neću« ili »Ne želim«. Ukratko,
organizam nije odgovoran za svoje vlastito loše funkcionisanje.
Ovaj proces je od opšte važnosti. Namerno sam odabrao kliničke primere koji imaju opštu
vrednost. To je bilo apsolutno potrebno. Na temelju ovih ograničenja u ljudskom
funkcionisanju stići ćemo do dubljeg i shvatljivijeg razumevanja celog niza nesretnih
društvenih pojava koje ostaju nejasne bez njihove biofizičke pozadine.
Nakon ove duge ali nužne digresije vratimo se na peti oklopni segment. U gornjim

16
segmentima, nakon što smo uspeli osloboditi izražajne pokrete iz oklopnog prstena, očiti izraz
koji nastaje može se lako interpretirati. Inhibicija mišića oka izražava »prazne« ili »tužne«
oči. Čvrsto stisnute vilice mogu izražavati »potisnutu ljutnju«. Plakanje ili vikanje izbija iz
»čvora u grudima«.
Jezik tela se lako prevodi u govorni jezik i izražajni pokret je odmah jasan kada radimo na
četiri gornja segmenta. Situacija je složenija kada se bavimo dijafragmatskim segmentom.
Nakon što je oklop dijafragmatskog segmenta razrešen, više nismo u poziciji da prevedemo
jezik pokreta u govorni jezik. Ovo zahteva iscrpno objašnjenje. Očiti izraz koji nastaje kada
smo razrešili oklop dijafragmatskog segmenta, vodi nas u neshvatljive dubine životne
funkcije. Ovde susrećemo novi problem: na kakav konkretan način je ljudska životinja
povezana s primitivnim životinjskim svetom i kosmičkom funkcijom orgona?
Uspevamo osloboditi dijafragmatski segment iz oklopa podsticanjem pacijenta da
ponovljeno oslobađa refleks povraćanja, dok mu strogo naređujemo da ne obustavlja disanje
za to vreme već da nastavi snažno da udiše i izdiše. Ponovljeno oslobađanje refleksa
povraćanja vodi neizbežno do rastvaranja dijafragmatskog oklopa. Postoji samo jedan
preduslov: oklop gornjih segmenata mora biti prethodno rastvoren, tj. orgonska strujanja u
područjima glave, vrata i grudi moraju funkcionirati slobodno.
Čim se dijafragma slobodno širi i sužava, tj. disanje funkcioniše potpuno i spontano, trup
sa svakim izdisajem teži da se sakupi u području gornjeg trbuha. Drugim rečima: vrat stremi
napred prema karličnom kraju. Gornji srednji deo trbuha je uvučen. To je slika orgazmičkog
refleksa koji nam se po prvi put pokazuje. (To je još uvek iskrivljena slika, jer karlica još nije
sasvim opuštena.) Savijanje trupa prema napred praćeno kretanjem glave unatrag izražava
»predavanje«. Ovo nije teško razumeti. Teškoće počinju tamo gde konvulzije počinju u smjeru
prema napred. Emocionalni izraz konvulzija u orgazmičkom refleksu nije odmah jasan.
IZRAZ KONVULZIJA U ORGAZMIČKOM REFLEKSU SE NE MOŽE PREVESTI U
GOVORNI JEZIK. Mora postojati poseban razlog za ovu teškoću. Moramo pretpostaviti da
postoji neka bitna razlika između izražajnih pokreta s kojima smo se do sada upoznali i
izražajnog pokreta celog trupa koji postaje očigledan kada dijafragma funkcioniše slobodno.
Želeo bih zamoliti čitaoca da me prati s krajnjim strpljenjem i da mi prerano ne iskaže
nepoverenje. Njegovo će strpljenje bogato nagraditi rezultati koje ćemo postići. Mogu uveriti
čitaoca da sam i sam morao imati najveće strpljenje kroz više od jedne decenije da bih došao
do otkrića koja ću opisati. Uvek iznova tokom ovih godina očajavao sam u pokušaju da
shvatim orgazmički refleks; činilo se apsolutno neverovatnim učiniti ovaj osnovni biološki
refleks pristupačnim ljudskim pojmovima. Međutim, odbio sam da odustanem, jer niti sam
mogao niti sam želeo da prihvatim da živi organizam, koji u svim drugim područjima ima
odmah razumljiv jezik izraza, upravo u središnjem području, orgazmičkom refleksu, ne
izražava ništa. To se činilo tako protivrečnim, tako potpuno nemogućim, da to jednostavno
nisam mogao prihvatiti. Stalno sam sebi ponavljao da sam baš ja rekao da živi organizam
naprosto funkcioniše, da nema nikakvog »značenja«. Činila se ispravnom pretpostavka da je
»neizražajnost« ili »beznačajnost« orgastičkih konvulzija označavala upravo ovo: u svojoj
osnovnoj funkciji živi organizam ne otkriva nikakvo značenje. Ipak, stav predavanja koji
postaje očigledan u orgazmičkom refleksu je ujedno i izražajan i značajan. Bez sumnje, same
orgazmičke konvulzije su pune izraza. Morao sam tada reći sebi da prirodne nauke
jednostavno nisu još shvatile ovaj široko raspršen, u stvari opšti, emocionalni izraz živog
organizma. Ukratko, unutrašnji »izražajni pokret« bez očitog »emocionalnog izraza« činio mi
se apsurdnim.
Povraćanje predstavlja jedan pristup problemu, pacijent često povraća kada je probijen
dijafragmatski oklop. Upravo kao što postoji nesposobnost da se plače, postoji takođe

17
nesposobnost da se povraća. Ovu nesposobnost je lako razumeti s obzirom na orgonsku
biofiziku. Zajedno s oklopnim prstenima koji leže iznad nje, dijafragmatska zakočenost
sprečava peristaltičko talasasto kretanje telesne energije prema gore od želuca do usta. Na isti
način »čvor« u grudima i »gutanje«, zajedno sa stezanjem mišića oka, sprečavaju plač. U
drugim slučajevima dijafragmatskih blokova postoji, uz nesposobnost da se povraća, stalna
mučnina. Nema sumnje da su žalbe na »nervozan želudac« neposredna posledica
oklopljivanja ovog područja, iako još uvek ne razumemo potpuno vezu između ovo dvoje.
Povraćanje je biološki izražajni pokret čija funkcija predstavlja upravo ono što »izražava«:
grčevito čišćenje telesnih sadržaja. Temelji se na peristaltičkom pokretu želuca i jednjaka u
smeru suprotnom od njegove normalne funkcije, naime prema ustima. Refleks povraćanja
slabi oklop dijafragmatskog segmenta temeljito i brzo. Povraćanje je praćeno grčenjem trupa,
brzim uvijanjem šupljine želuca, dok se vrat i karlični kraj trzaju naprijed. Kod kolika male
dece, povraćanje je praćeno prolivom. U terminima energije, jaki talasi uzbuđenja kreću se od
središta tela gore prema ustima i dole prema anusu. Emocionalni izraz u ovom slučaju govori
takav elementarni jezik da ne može biti sumnje o dubokoj biološkoj prirodi ovog jezika.
Pitanje je samo u njegovog razumevanja.
Ukupni pokret koji obuzima trup u povraćanju je, čisto fiziološki (ne emocionalno), isti
kao i onaj orgazmičkog refleksa. To je potvrđeno i klinički: razrešenje dijafragmatske
zakočenosti donosi prve grčeve trupa, koji se zatim razvijaju u potpuni orgazmički refleks.
Ove konvulzije su praćene dubokim izdisanjem i talasom ekscitacije koja se širi gore od
područja dijafragme prema glavi i dole prema genitalnim organima. Znamo da je razrešenje
gornjih oklopnih segmenata nužan preduslov za otpuštanje potpunog grča trupa. U kretanju
talasa uzbuđenja prema karlici, orgonsko uzbuđenje postojano ide ka bloku u sredini trbuha.
Sredina trbuha se steže oštro i brzo ili se karlica pokreće prema natrag i ostaje zgrčena u tom
položaju.
Ovo kontrakcija u sredini trbuha predstavlja šesti nezavisni oklopni prsten. Grč velikog
trbušnog mišića (Rectus abdominis) je praćen grčevitim stezanjem dva bočna mišića
(Transversus abdominis) koji idu od donjih rebara do gornje granice karlice. Mogu se lako
napipati kao tvrde bolne mišićne veze. Na leđima, donji delovi mišića idu duž kičme
(Latissimus dorsi, sacrospinalis itd.) i odgovaraju ovom segmentu. Ovi mišići se takođe mogu
jasno osetiti kao tvrde bolne veze.
Otpuštanje šestog oklopnog segmenta je lakše nego labavljenje ijednog drugog segmenta.
Nakon što je rastvoren, lako je prići do oklopa sedmog i posljednjeg oklopnog segmenta,
karličnog oklopa.
U većini slučajeva oklop karlice obuhvata gotovo sve mišiće karlice. Cela karlica je
uvučena. Trbušni mišić iznad simfize je bolan. Isto vredi i za aduktore (primicače) butina, one
na površini kao i one koji leže dublje. Analni sfinkterni mišić je stegnut, zato je anus uvučen.
Recite nekome da stegne glutealne mišiće voljno i razumećete zašto su glutealni mišići bolni.
Karlica je »mrtva« i bezizražajna. Ova bezizražajnost je »izraz« aseksualnosti. Emocionalno
nema nikakvih senzacija ni uzbuđenja. S druge strane, simptomi su bezbrojni: zatvor,
lumbago, izrasline svih vrsta u zadnjem crevu, upala jajnika, polipi materice, dobroćudni i
zloćudni tumori. Preterana osetljivost mokraćne bešike, neosetljivost vagine i površine penisa,
s preosetljivošću mokraćnog kanala, takođe su simptomi karličnog oklopa. Često se javlja
leukoreja praćena razvojem protozoa s vaginalnog epitela (trichomonas vaginalis). Kod
muškaraca kao posledicu anorgonije karlice nalazimo bilo nesposobnost da se postigne
erekcija ili shvatljivu preteranu nadražljivost čija je posledica preuranjena ejakulacija. Kod
žena nalazimo potpunu vaginalnu neosetljivost ili grč mišića vaginalnog otvora.
Postoji posebna »karlična anksioznost« i posebni »karlični bes«. Karlični oklop je isti kao

18
rameni oklop, jer i on u sebi drži vezane impulse besa kao i anksioznosti. Orgastička nemoć
stvara sekundarne impulse koji na silu postižu polno zadovoljenje. Mada impulsi ljubavnog
čina mogu započeti potpuno u skladu s biološkim načelom zadovoljstva, posledica je sve
samo ne zadovoljstvo: budući da oklop ne dopušta razvoj nevoljnih pokreta, tj. ne dopušta
konvulzijama da prođu kroz ovaj segment, senzacije zadovoljstva se neizbežno pretvaraju u
impulse besa. Posledica je mučan osećaj da se »mora proći kroz«, koji se može nazvati jedino
sadističkim. U karlici, kao i drugde u području organizma, sputano zadovoljstvo se pretvara u
bes, a sputani bes se pretvara u mišićni spazam. To se može lako potvrditi klinički. Bez
obzira na to kako je daleko napredovalo opuštanje karličnog oklopa, bez obzira na to koliko je
karlica postala pokretna, ostaje činjenica: senzacije zadovoljstva u karlici se ne mogu pojaviti
dok god se bes ne oslobodi iz karličnih mišića.
U karlici, kao i u svakom drugom oklopnom segmentu, postoji »udaranje« ili
»probadanje« pomoću jakih karličnih pokreta unapred. Vidljiv izraz ovog pokreta je jasan i ne
može se pogrešno razumeti. Pored izraza besa, izraz prezira se takođe jasno ispoljava:
preziranje karlice i svih njenih organa, preziranje polnog čina i naročito preziranje partnera s
kojim se čin vrši. Na temelju širokih kliničkih iskustava, utvrdio sam da se samo u nekoliko
slučajeva muškarac i žena u našoj civilizaciji upuštaju u polni čin iz ljubavi. Bes koji prisvaja
početne ljubavne impulse, mržnja i sadističke emocije su glavni deo prezira savremenog
čoveka prema seksualnosti. Ne govorim o jasnim slučajevima u kojima se seksualni čin vrši
zbog koristi ili opstanka. Govorim o većini ljudi svih društvenih slojeva. Na temelju ovih
kliničkih otkrića latinska izreka »Omne animal post coitum triste« postala je naučni aksiom.
Postoji samo jedna greška u ovoj tvrdnji: čovek pripisuje životinji svoje vlastito razočarenje.
Bes i prezir koji su tako iskrivili izražajni pokret genitalne ljubavi odražavaju se u
rasprostranjenim vulgarnim izrazima psovanja koji su okupljeni oko reči »fuck«. U Americi
nalazimo reči »knock me« napisane na pločnicima - njihovo značenje je jasno. Dao sam
iscrpan opis ovih otkrića u prvom delu svoje knjige Die Entdeckung des Orgons. Zato nije
nužno da ovde ulazim u pojedinosti.
4. EMOCIONALNI IZRAZ REFLEKSA ORGAZMA I SEKSUALNA SUPERIMPOZICIJA
Ono što je važno za našu glavnu temu jeste to da karlični oklop ima izraz koji se lako
prevodi u govorni jezik i da oslobođene emocije govore jasnim jezikom. Ali ovo važi samo za
emocije oklopa. To ne važi za izražajne pokrete koji redovno, postaju očigledni nakon
rastvaranja straha i besa. Ovi se pokreti sastoje u blagim pokretima karlice prema napred i
prema gore, koji jasno izražavaju želju. To je kao da karlični kraj želi da se savije napred do
krajnje tačke. Nagonski mislimo na talasaste pokrete repa insekata, npr. osa i pčela. Pokret se
pokazuje s naročitom jasnoćom u stavu zadnjeg dela vilin-konjica i leptira u polnom činu.
Osnovni oblik ovog pokreta je sledeći:

Pokret nastavlja očiti izraz predavanja. Naša subjektivna organska senzacija kaže nam da
je taj stav predavanja praćen čežnjom. »Čežnjom« za čime? I »predavanje« čemu?
Govorni jezik izražava cilj čežnje i funkciju predavanja na sledeći način: kako organizam

19
razvija orgazmički refleks, težnja za »zadovoljenjem« raste jasno i nesavladivo. Težnja za
zadovoljenjem je jasno usmerena na polni čin, na polno spajanje. U samom polnom činu
čovek se »predaje« senzacijama zadovoljstva; »daje se partneru«. Ovo znamo iz posmatranja
kao i iz subjektivnih organskih senzacija.
Izgleda da govorni jezik jasno odgovara ovoj prirodnoj pojavi. Kažem »izgleda«. Pošto je
govorni jezik samo prevod jezika izraza živog organizma, ne znamo da li reči »spajanje« i
»zadovoljenje« zaista izražavaju ono što je funkcija orgazmičkog refleksa. Osim toga, već
smo naglasili da se izražajni pokret orgazmičkih konvulzija ne može prevesti u govorni jezik.
Upustimo se sad korak dalje u sumnji u sposobnost govornog jezika da učini prirodne pojave
odmah jasnima. Čitaoca će zbuniti naše sledeće pitanje. No, ako razmisli o njemu za trenutak,
uveriće se da nas reči često mnogo verovatnije udaljuju od shvatanja procesa nego što nas
njemu približavaju. Pitanje je:
Odakle potiče ta tako posebna uloga genitalnog poriva? Niko nema nikakvih sumnji o
njegovoj elementarnoj i nagonskoj snazi. Niko nije sposoban da ga izbegne; utiče na sva živa
bića. Zaista, spajanje (kopulacija) i srodne biološke funkcije tvore onu osnovnu funkciju
živog organizma koja garantuje produžavanje njegovog postojanja. Spajanje je osnovna
funkcija »zametne plazme«, kako je smatra Weissmann; ona je besmrtna u strogom smislu
reči. Homo sapiens je samo poricao, ali ni na koji način nije uklonio ovu moćnu snagu
prirode. Znamo strahovite ljudske tragedije koje su iz toga proizašle.
Postojanje živog organizma ukorenjeno je u SUPERIMPOZICIJI dva orgonska sistema
različitog pola. Moramo priznati da nemamo odgovor na najjednostavnije od svih pitanja: Što
je poreklo funkcije superimpozicije dva stvorenja različita pola? šta je njeno »značenje«?
Zašto je neprekidnost žive prirode ukorenjena upravo u ovom obliku pokreta a ne u nekom
drugom?

Najopštiji oblik ovog pokreta seksualne superimpozicije vidi se na crtežu.

Seksualnu superimpoziciju prati orgonska luminacija telesnih ćelija i prodiranje i stapanje
dvaju orgonskih energetskih sistema u funkcionalno jedinstvo. Dva orgonska sistema koja su
postala jedan oslobađaju svoju energiju na vrhuncu uzbuđenja (= luminacija) u kloničkim
trzajima. U ovom procesu, energetski visoko nabijene materije, tj. ćelije sperme, izbacuju se i,
po redu, nastavljaju i ispunjavaju funkciju superimpozicije, prodiranja, stapanja i energetskog
oslobađanja.
Ovde govorni jezik nije sposoban da išta objasni. Pojmovi koje je govorni jezik stvorio o
procesu polne superimpozicije su sami po sebi izvedeni iz organskih senzacija koje uvode,
prate i slede superimpoziciju. »Čežnja«, »nužnost«, »spajanje«, »sjedinjenje«, »zadovoljenje«
itd. su tek predstave prirodnog procesa koje reči nisu u stanju da učine razumljivim. Da bismo
razumeli ovaj prirodni proces, moramo potražiti druge primarne prirodne procese koji imaju
opštiju važnost od polne superimpozicije organizma i koji su dublji od organskih senzacija
kojima pojmovi govornog jezika odgovaraju.
Nema sumnje da orgazmički refleks funkcioniše u skladu s prirodnim zakonima. On uvek
postaje vidljiv u svakom uspešnom lečenju kada se sasvim razreši segmentni oklop koji je

20
ranije sprečavao njegov tok. Nema sumnje da polna superimpozicija funkcioniše u skladu s
prirodnim zakonima. Ona sledi neizbežno kada orgazmički refleks funkcioniše slobodno i
nikakve društvene prepreke mu ne stoje na putu.
Moraćemo krenuti zaobilaznim putem i sakupiti velik broj prirodnih pojava da bismo
shvatili izražajni jezik živog organizma u orgazmičkom refleksu i u superimpoziciji. Neuspeh
govornog jezika u ovom slučaju ukazuje na funkciju prirode izvan okvira života. Ovde ne
upotrebljavamo reč »izvan« u natprirodnom smislu mističkog, već u smislu funkcionalnog
odnosa između žive i nežive prirode.
Za sada, moramo zaključiti da je govorni jezik sposoban da opiše samo takve pojave
života koje se mogu shvatiti kroz senzacije organa i odgovarajuće izražajne pokrete, npr. bes,
zadovoljstvo, anksioznost, gnev, razočaranje, tuga, predavanje itd. Međutim, organske
senzacije i izražajni pokreti nisu konačna merila. Na izvesnoj tački prirodni zakon nežive
materije mora se nužno sukobiti sa živim organizmom i izraziti se u njemu. Ovo mora biti
tačno ako živo potiče iz područja neživog i tone natrag u njega. Organske senzacije koje
odgovaraju naročito živom organizmu mogu se prevesti u reči. Ne možemo, s druge strane,
rečima izraziti izražajne pokrete živog organizma koji ne pripadaju naročito živom već su
projektovani u ovo područje iz područja neživog. Kako živo potiče iz neživog a neživa
materija potiče iz kosmičke energije, opravdan je zaključak da postoje funkcije kosmičke
energije u živom. Stoga je moguće da neprevedivi izražajni pokreti orgazmičkog refleksa u
seksualnoj superimpoziciji predstavljaju tražene kosmičke orgonske funkcije.
Svestan sam veličine ove radne hipoteze. Ali ne vidim način da je izbegnem. Klinički je
utvrđeno da orgastička čežnja, tj. čežnja za superimpozicijom, uvek ide zajedno s kosmičkom
čežnjom i kosmičkim senzacijama. Mistične ideje bezbrojnih religija, verovanje u Iznad,
doktrina seljenja duša itd. potiču bez izuzetka iz kosmičke čežnje: i, funkcionalno, kosmička
čežnja je ukotvljena u izražajnim pokretima orgazmičkog refleksa. U orgazmu živi organizam
nije ništa drugo do deo pulsirajuće prirode. Ideja da su čovek i životinje u opštem smislu
»deo prirode« dobro je poznata i široko rasprostranjena. Međutim, lakše je upotrebiti frazu
nego je naučno shvatiti u čemu konkretno postoji bitno funkcionalno jedinstvo žive materije i
prirode. Lako je reći da je načelo lokomotive funkcionalno istovetno onome jednostavnih
ručnih kolica. Ali lokomotiva se bitno razlikuje od ručnih kolica, i čovek mora biti u stanju da
utvrdi kako se načelo lokomotive razvijalo vekovima iz načela ručnih kolica.
Vidimo da je problem izražajnog jezika živog organizma daleko složeniji nego što bismo
pretpostavljali. Da pokušamo prodreti dalje i potražiti sličnosti koje povezuju razvijenije s
manje razvijenim oblicima života:
Tehnika orgonske terapije naučila nas je da crv doslovce još funkcioniše u ljudskoj
životinji. Segmentni raspored oklopnih prstena ne može imati drugo značenje. Razrešenje
ovog segmentnog oklopa oslobađa izražajne pokrete i plazmatička strujanja koja su nezavisna
od anatomskog rasporeda nerava i mišića kod kičmenjaka. Oni su mnogo više u skladu s
peristaltičkim pokretima creva, crva, ili protozoe.
Uprkos njegovom razvoju iz filogenetski starijih oblika života, čoveka još posmatramo
uglavnom kao originalno stvorenje bez ikakve veze s oblicima od kojih je potekao.
Segmentni karakter i, prema tome, karakter crva biološkog jezgrovnog sistema jasno su
sačuvani u segmentima kičme i ganglija. Međutim, ovaj jezgrovni sistem je segmentiran ne
samo u morfološkom, tj. rigidnom, obliku. Orgonske funkcije i oklopni prsteni takođe
predstavljaju funkcionalne segmente, tj. funkcije koje imaju visoko savremenu važnost. Oni
nisu, kao što bi se moglo reći za kičmu, ostaci mrtve prošlosti u živoj sadašnjosti. Orgonske
funkcije i oklopni prsteni predstavljaju najaktivniji i najvažniji funkcionalni aparat
sadašnjosti, jezgro svih bioloških funkcija ljudske životinje. Biološki važne organske

21
senzacije i emocije zadovoljstva, anksioznosti i besa potiču iz segmentnih funkcija ljudske
životinje. Na isti način su tako širenje i stezanje, kao funkcije zadovoljstva i anksioznosti, bile
prisutne kod živog organizma od amebe sve do čoveka. Kada je neko sretan, drži glavu
visoko; kada se boji, uvlači je, kao što crv uvlači svoj prednji kraj.
Ako ameba i crv u ljudskoj životinji nastave da deluju kao jezgrovni elementi njenog
emocionalnog funkcionisanja, tada je opravdano da pokušamo povezati, i time shvatiti,
osnovni biološki refleks orgastičke superimpozicije s najjednostavnijim plazmatičkim
funkcijama.
Napred smo naveli da rastvaranje dijafragmatske zakočenosti neizbežno vodi do prvih
orgastičkih trzaja tela. Takođe smo naglasili da su ekstremiteti tela tek nastavci dvaju
segmenata grudi i karlice. Najveći i najvažniji ganglijski aparat je smešten u sredini trupa,
blizu leđa.
Ohrabrimo se sada na mentalni skok koji će na prvi pogled izgledati »nenaučan«,
»neopravdan«, zapravo »lud«. Kasnije se možemo osvrnuti natrag i videti da li smo počinili
kakvo zlo.
Bilo kad, svako je video mačke uhvaćene za krzno na leđima i podignute u vazduh. Meko
telo mačke čini se da se savilo, glava je dovedena blizu karličnog kraja; glava, prednje i
zadnje noge vise mlitavo, nešto poput crteža koji sledi.
Možemo, naravno, zamisliti bilo koju životinju u istom položaju, čak i čoveka. Postoji,
kao što je uvek slučaj kada telo poprimi neki položaj, emocionalni izraz. Nije lako odmah
odgonetnuti očigledan izraz ovog naročitog položaja. Posmatrajući ga pažljivo neko vreme,
dobijamo utisak meduze s pipcima.

Biofizika će morati da nauči da tumači oblike pokreta iz telesnih oblika i oblike izraza iz
oblika pokreta. Više ćemo o tome reći kasnije. Ovde je sličnost položaja s onim kod meduze
dovoljna. Ovo možemo proširiti analogijom. Središnji nervni aparat meduze je smešten u
sredini leđa, kao što je solarni pleksus kod kičmenjaka. Kada se meduza kreće, krajevi tela se
približavaju i udaljavaju jedan od drugog u ritmu. Ovo je heuristička bit našeg mentalnog
skoka: izražajni pokreti u orgazmičkom refleksu su, viđeni s obzirom na istovetnost
funkcionisanja, isti kao i oni žive meduze koja pliva. U oba slučaja se krajevi tela. tj. krajevi
trupa, kreću jedan prema drugom u ritmičkom pokretu kao da se žele dodirnuti. Kada su blizu
jedan uz drugi, imamo stanje stezanja. Kada su udaljeni koliko god mogu biti, imamo stanje
širenja ili opuštanja orgonskog sistema. To je vrlo primitivan oblik biološkog pulsiranja. Ako
se ovo pulsiranje ubrza, ako poprimi klonički oblik, imamo izražajni pokret orgastičke
konvulzije.
Izbacivanje ikre i semena (ribe, odnosno druge životinje) povezano je s ovim
plazmatičkim grčenjem tela u celini. Orgastički trzaj prati visok stepen uzbuđenja koje
doživljavamo kao zadovoljstvo »vrhunca«. Ukratko, izražajni pokret orgazmičkog refleksa
predstavlja visoko značajno, savremeno pokretanje biološkog oblika pokreta koji ide unatrag

22
do stadijuma meduze. Sledeći dijagram pokazuje oblik zvona i meduzin oblik kretanja.

Detaljnim ispitivanjem se pokazalo da funkcionalna istovetnost između kretanja meduze i

orgastičkog grča postaje daleko manje neobična nego što smo prvobitno pretpostavljali. S
obzirom na činjenicu da, u segmentnom rasporedu oklopnih prstena i u području emocija, crv
nastavlja da deluje u čoveku, ne postoji ništa vrlo posebno u vezi s tim da je meduzino
funkcionisanje izraženo u grču tela u celini. Moraćemo da naučimo da prihvatimo ideju da se
ovde ne bavimo atavističkim ostacima naše filogenetske prošlosti, već sadašnjim, biogenetski
važnim funkcijama u visoko razvijenom organizmu. Najprimitivnije i najnaprednije
plazmatičke funkcije postoje jedna uz drugu i deluju kao da su međusobno povezane. Razvoj
složenijih funkcija u organizmu (funkcija koje nazivamo »višima«) nema nikakvog efekta na
postojanje i funkciju »meduze u čoveku«. Upravo ta meduza u čoveku predstavlja njegovo
jedinstvo s manje razvijenim životinjskim svetom. Baš kao što Darwinova teorija izvodi
poreklo čoveka iz nižih kičmenjaka na temelju čovekove morfologije, orgonska biofizika prati
čovekove emocionalne funkcije mnogo dalje natrag do oblika kretanja mekušaca i protozoa.
Funkcionalna istovetnost čovekovih životnih funkcija s onim primitivnih organskih oblika
kretanja doseže daleko iza meduze.
Prema tome, ono što nazivamo »prirodom u čoveku« može se prevesti iz područja
mističnog ili pesničke fantazije u realni, objektivni i praktični jezik prirodnih nauka. Ovde se
ne bavimo metaforičkim ili analognim odnosima, a još manje sentimentalnim viđenjima;
bavimo se opipljivim, vidljivim procesima živog organizma i onima kojima možemo
upravljati.

23