mp12819@bristol.ac.uk Milica Prokić http://www.inter-disciplinary.net/critical-issues/wp-content/uploads/2014/08/MProkic-beau4-wpaper2.

pdf

Petar Ristovski

5ar.ristovski@gmail.com

Petar Kostić

PSIHOLOŠKA ANATOMIJA
GOLOG OTOKA

Mojoj supruzi Dušici i kćerima Aleksandri i Kseniji koje su mi pružile mirno okruženje i stabilnu sredinu
za moj rad na ovoj knjizi, koja predstavlja granično ljudsko iskustvo.

"NEMA POTREBE VEROVATI U NATPRIRODNO POREKLO ZLA. SAM ČOVEK JE SPOSOBAN

ZA SVAKO ZLO"
(Džozef Konrad, 1857-1924)
 S A D R Ž A J Str
PREDGOVOR 5
1. SMRTONOSNA VERZIJA GOLOG OTOKA: DAHAUSKI
7
PROCESI
2. LOGOR GOLI OTOK: ISTORIJA I GEOGRAFIJA - FAKTA,
11
UKRATKO
 Istorija
 Geografija
3. TEORIJSKO ODREĐENJE I NAUČNI MODEL SISTEMA
"SAMOUPRAVNOG" 22
PREVASPITAVANJA NA GOLOM OTOKU
 Zloupotreba psihologije: Oblikovanje ljudskog ponašanja
 LJudska agresivnost
 "Ispiranje mozga"
4. SKLOP I FUNKCIONISANJE SISTEMA "SAMOUPRAVNOG"
37
PREVASPITAVANJA
5. PSIHOPATOLOGIJA GOLOOTOČKIH ŽRTAVA 47
6. PSIHOLOŠKI TIPOVI MUČENIKA 49
 Velikomučenici
 Mučenici
 Dvoličnjaci
 Gubitnici
 Situacioni bezdušnici
7. PSIHOLOŠKI TIPOVI MUČITELJA 52
 Sadisti
 Bezdušnici
 Vernici
 "Vernici sa savešću"
 Karijeristi
 Birokrate
8. POSLEDICE GOLOOTOČKOG ISKUSTVA 57
 Kratkoročne posledice
 Dugoročne posledice
9. DA LI JE GOLOOTOČKI SISTEM "SAMOUPRAVLJANJA"
68
PRETEČA I MODEL RADNIČKOG SAMOUPRAVLJANJA
10. GOLI OTOK I GULAG: SLIČNOSTI I RAZLIKE 74
11. KADA JE OPET MOGUĆ GOLI OTOK 77
12. KAKO PREŽIVETI NOVI "GOLI OTOK" 88
EPILOG 93
INDEKS POJMOVA GOLOOTOČKOG "NOVOGOVORA" 95
Literatura 110
 PREDGOVOR
Pišući ovu studiju, nastojao sam da budem i ostanem samo objektivan naučnik. Kad god sam mogao,
izbegavao sam da koristim vrednosno ili emotivno obojene pojmove. Pogotovu sam izbegavao da izričem
vrednosne sudove. Moj je zadatak bio da ljudskom iskustvu golootočkih mučenika i mučitelja dam naučno
objašnjenje: zašto su činili ono što su činili i kojim je mentalnim mehanizmima posredovano i vođeno njihovo
ponašanje. Može se primetiti da sam, ipak, koristio pojmove čije je denotativno značenje vrednosno (zlo, pakao,
zločin, žrtve). To je zbog prirode i logike istraživačkog postupka. Koristio sam, pored ostalog, analizu sadržaja
književnih dela, najviše dela akademika Dragoslava Mihailovića 1 iz jednostavnog razloga što o Golom nema ni
stručnih ni naučnih izvora. 2 Takav postupak može da ima i teorijsku vrednost. Naime, dobro je poznato da se
veliki pisci blistavo služe psihologijom, ali, razume se, bez njene tehničke terminologije. Navešću dva primera:
Štefan Cvajg je tačno opisao postupak "čulnog lišavanja" (videti konačnu bibliografiju: Cvajg, Š., 1951), a
Dragoslav Mihailović skinerovski mehanizam "oblikovanja ponašanja" (Mihailović, D., 1995). Da li je moguće
teorijske konstrukte validirati, između ostalog, književnim dokazima? Ako je odgovor odrečan, potpisnik je u
grdnoj nevolji sa ovom studijom.
Nije moguće govoriti o Golom otoku, u bilo kom kontekstu, a da se ne spomenu njegove žrtve. Pojam
"žrtve" podrazumeva i mučenike i mučitelje. Na Golom otoku nalazimo tragične žrtve čudovišne zablude da
utopijski cilj opravdava revolucionarna sredstva. Jedne žrtve su mučitelji, a druge mučenici. Između njih je tako
veliki ambis da ih ništa ne može izmiriti, a još manje izjednačiti. Ovo bi moglo da biti sporno jer se može
pomisliti da imam na umu pomirenje između žrtava i zločinaca. Ne! Ne samo zbog prošlosti, već, najpre, zbog
budućnosti. Zastupam Kantovu teoriju kazne (Primorac, I., 1978), po kojoj prestupnik ima moralno pravo da
bude kažnjen, a kažnjavanje prestupnika je moralna dužnost (Kant, I., 1981), uslovljena činjenicom da postoji
prestup. Dakle, nema pomirenja bez "svođenja računa", a ako se ne vrednuje prošlost, ona će postati budućnost.
Drugim rečima, mučitelji nisu žrtve poput mučenika, ali su i jedni i drugi žrtve samo i jedino totalitarnog
režima, imajući na umu saglasne filozofske stavove o prirodi takvih režima, koje je, po našem mišljenju, najbolje
izrazila Hana Arent. "Za razliku od tiranskih režima, čini mi se da bi odgovarajuća slika autoritarne vlasti i
organizacije bila struktura glavice luka, u čijem je središtu u nekoj vrsti praznog prostora, smešten vođa; ma šta
da čini - bilo da integriše političko telo kao u autoritarnoj hijerarhiji, bilo da ugnjetava svoje podanike kao
tiranin - on to čini iznutra, a ne sa mesta koje je izvan ili iznad. Svi zapanjujuće mnogostruki delovi pokreta:
frontovske organizacije, različita profesionalna udruženja, partijsko članstvo i partijska birokratija, elitne
formacije i policijske organizacije formirani su na takav način da svaki formira fasadu u jednom pravcu a
središte u drugom, to jest, da igra ulogu normalnog spoljnog sveta za jedan sloj, a ulogu radikalnog ekstremizma
za drugi. Velika prednost ovog sistema je što za svaki od svojih slojeva, čak i u uslovima totalitarne vladavine,
pokret obezbeđuje fikciju normalnog sveta" (Arent, H., 1995, str. 25).
Mnoge činjenice ovoj studiji pozajmljene su iz objavljenih radova akademika Dragoslava Mihailovića
(videti bibliografiju, Mihailović, D., 1990, 1995a, 1995b, 1997, 1998, 1999a, 1999b, 2000 i 2001). Skoro sve
Mihailovićeve činjenice izvlačio sam iz njihovog "prirodnog" konteksta i smeštao ih u kontekst ove studije. Zato
je moja odgovornost za tačnost i istinitost značenja činjenica u njihovom novom okruženju nepodeljena.
Ova studija je opremljena i indeksom, u nameri da se ključni pojmovi učine jasnijim; u protivnom,
njihovo objašnjavanje bi osnovni tekst činilo neintegrisanim. Neki od definisanih pojmova su, jednostavno, deo
novogovora karakterističnog za svako, pa i golootočko "ispiranje mozga". Pojmovi u indeksu su sortirani po
azbučnom redu.3
Ispisujući više hiljada stranica o Golom otoku, Mihailović to objašnjava željom "da se ne ponovi".
Neskromno i u isto ime i ja predajem ovu studiju sudu javnosti.

1. SMRTONOSNA VERZIJA GOLOG OTOKA: DAHAUSKI PROCESI

Dva meseca pre nego što je objavljena rezolucija Informbiroa, počela su u Sloveniji brojna hapšenja
uglednih revolucionara i intelektualaca, verovatno zato da bi se eliminsala moguća opozicija boljševičkoj vlasti i
režimu (Krivokapić, B., 1986, str. 174). Slovenaca je na Golom otoku, relativno i procentualno, bilo najmanje,
ali su slovenački intelektualci, komunisti i španski borci, osim Golog, imali još jednu priliku da iskuse
staljinistički metod rada u Brozovoj režiji i izvedbi Udbe na čelu sa Rankovićem. Reč je o dahauskim
procesima, održanim od 1948. do 1952. u Sloveniji i Hrvatskoj, pred vojnim i okružnim sudomovima.
"Svi su bili u logoru Dahau. Svi su bili članovi ili funkcioneri predratne, ilegalne KPJ, od 1930. i dalje;
robijaši prve Jugoslavije, antifašistički ili španski dobrovoljci; aktivisti Osvobodilne fronte, ilegalci ili
partizani Š...Ć A u Dahauu (i Buhenvaldu), inspiratori ili rukovodioci ilegalne antifašističke organizacije;
članovi ili predvodnici nacionalnog logorskog narodnooslobodilačkog odbora, ili međunarodnog logorskog
odbora Š...Ć Većinom su bili inžinjeri, najviše hemičari. Zauzimali su visoka mesta u privrednom ili javnom
životu NR Slovenije i u vladi FNRJ. Godine 1947, spremali su se, konspirativno - tako su ih drugovi obavestili -
1
Za nastanak ove studije akademik D. Mihailović je, inače, bez preterivanja najzaslužniji. Više i od mene, njenog autora. Nikada je ne bih napisao da on nije nesebično pomagao,
snabdevao me knjigama, više puta čitao napisano, sve vreme bdio, hrabrio, kudio, hvalio i, uopšte, umnogome me zadužio; imao sam sreću da ga upoznam i veoma sam
počastvovan njegovom spremnošću da mi pruži podršku i neposrednu pomoć.
2
Među golootočanima su bila i troica psihologa (Kuzmanović, B., 2000, usmeno saopštenje). Jedan od njih je i Velimir Fića Filipović, što se može pročitati "između redova"
(Krstić, D., 1988, str. 872).
3
Izražavam svoju zahvalnost Dušanu Nikodijeviću, istoričaru iz Narodne biblioteke Srbije, zatim osoblju Biblioteke Vojne akademije Vojske Jugoslavije i gospodinu mr Budislavu
Suši. Posebno se zahvaljujem mladom gospodinu, talentovanom gimnazijalcu, Miši Peiću.
za odlazak na studijsko putovanje u Sovjetski Savez . To je bila čast jednog doba. Najbolji među najboljima.
Ne bez ponosa, pozdravljali su se sa rodbinom i prijateljima, ljubili žene i decu. Mnogi: zauvek. I tako su
uhapšeni" (Krivokapić, B., 1986, str. 11).4
Hapšeni su od 1946. do 1949; najpre dvojica u oktobru 1946, zatim dvadeset i šestoro tokom 1947,
desetoro tokom 1948. i jedan 1949. godine (Krivokapić, B., 1986, str. 15-16).
Isleđivanja uhapšenih su bila tipizirana. "Pritisak je počeo da se povećava, saslušanja da traju cele noći,
sa kratkim prekidima. Odveli bi me na pola sata u ćeliju i pre no što bih zaspao bio bih ponovo pozvan, tako da
sam na saslušanje odvođen i po 5 puta u toku jedne noći. Spavanje po danu bilo je strogo zabranjeno, a bio
sam kažnjavan tako što sam morao da stojim u uglu, sa rukama na leđima i okovan lancem, pa sam potrebe
obavljao u gaćama" (isto, str. 68). Islednici su se ponašali krajnje samouvereno i fanatizovano. "Zar ne čuješ, da
iz Limara (jedan od junaka romana u kome kasnije postaje ministar unutrašnjih poslova Slovenije (prim. P. K.)
govori demon fanatizma. Zar ne vidiš, da iz njegovih očiju sjaji lucidna strast? Hladna, nezaustavljiva. Strast
opsjednutog, koji je u stanju, da u ime svoje komunističke 'vjere', ostvariti svaku nevjerovatnost? Uništiti život
sebi i drugima. Limar je u stanju, za budući teorijski raj na zemlji, žrtvovati svoje osjećaje i razum. A najgore
pri tom jest to, da se usuđuje za taj prividni raj žrtvovati osjećaje i razum drugih" (Torkar, I., 1984, str. 165).
U početku isleđivanja uhapšeni su optuživani i za svaku moguću štetu koju je Partija pretrpela sa kojom je
čovek uopšte mogao biti doveden u vezu. Kasnije, mnogo kasnije, optužbe su bile usredsređene na logorski život
u Dahauu (i Buhenvaldu) i saradnju sa stranim (imperijalističkim) obaveštajnim službama. "Mislio sam to nije
ništa u poređenju sa prvobitnim optužbama, kada me je optuživao da sam izdao partijsku školu u Cerknom,
kurirsku stanicu G 16 u Gorenjskoj i masu drugih stvari, kad je bilo i mnogo žrtava. Naprosto sam odahnuo i
izmislio sam priču koju smo (islednik i ja) zajedno popravljali i formulisali. Kad sam mu pričao o susretu sa
agentom Intelixens servisa u Ljubljani, opisivao sam Ivu Svetinu Š...Ć, a ime sam uzeo od nekog Mitrovića Š...Ć
Dok sam Moreu (isledniku, prim. P. K.) sve to pričao, on je uzviknuo: 'Ali Bohinjc, to nije istina to sam vam ja
rekao!'5. Odlučno sam ostao pri tome da je to istina, i More je onda sve to uneo u zapisnik" (Krivokapić, B.,
1986, str. 71). Tokom isleđivanja optuženi je bio izložen štafeti islednika koja se smenjivala. "Trčim već
dvadeset četiri časa tu vašu maratonsku trku. Sam. A vi trčite štafetu. Izmenjujete se trojica u osam sati" (Torkar,
I., 1984, str. 195).
Potpuno kontrolisana i lišavanjima prepuna sredina - bihevioristi to jako dobro znaju - mora da da
očekivane rezultate u obliku priznanja. "Snažno svetlo cele noći upereno u oči, nespavanje, neizvesnost,
hladnoća, glad i žeđ, bez cigareta i pod teretom najužasnijih optužbi Š...Ć Uz sve to osećaš da ti volja za
otporom kopni iz dana u dan." (Krivokapić, B., 1986, str. 69). Tokom istrage islednici su isticali pravdu i
pravednost narodne vlasti, kao na Golom otoku i kao u Kini. "Odgovorite na moje pitanje: može li naša
narodna vlast nekoga, tko nije kriv, zatvoriti? Odgovorite: 'DA' ili 'NE'! Š...Ć Kao stari, hrabri i još dovoljno
vjeran partijac, morali biste odgovoriti kao iz puške: NE! Odgovoriću umjesto vas: čovjeka, koji nije kriv, naša
narodna vlast ne zatvara! Iz toga logično slijedi: Budući da su vaši kolege inžinjeri zatvoreni - krivi su!" (Torkar,
I., 1984, str. 173). Potčinjavanje nepogrešivoj narodnoj vlasti i priznavanje optužbi bilo je naglašavano kao izlaz
iz bezizlaza: "Pokornu glavu sablja ne seče".
Posle potpisanih priznanja optuženi su nagrađivani svim onim što im je pre "priznanja" bilo uskraćeno:
hrana, voda, cigareta, "a pre svega dobio sam mir i mogućnost da se naspavam" (Krivokapić, B., 1986, str. 71).
Strahovit pritisak kojim su ljudi bili izloženi dovodio je dotle da su, vremenom, i sami poverovali u sadržaj
čudovišnih optužbi. "Kada mi je More rekao da je moja žena već priznala i da su mnogi svedoci potvrdili da je
gestapovka, rekao sam da je to moguće, a na suočenju to sam rekao i ženi. U tom trenutku, kad mi je žena sa
suzama u očima uzviknula 'Ali Andrej, šta to govoriš' shvatio sam da je ona isto tako nedužna i da smo oboje
žrtve Š...Ć To sebi nikad neću oprostiti" (Krivokapić, B., 1986, str. 72).
Prvo suđenje, glavni dahauski proces, počelo je 20. aprila, a drugo (Bohinčev proces) 9. avgusta 1948.
godine. Posle Bohinčevog procesa, tokom 1948, godine održano je još šest dahauskih procesa. Godine 1949.
održana su još tri, a poslednji 1950. Dahauski procesi i golootočko mučilište imaju, pored ostalih, i zajedničku
staljinističku karakteristiku: preziranje principa zakonitosti, kršenje pravne sigurnosti, afirmaciju samovolje,
kada se istina tako modifikuje da odgovara ideji. "Odlukom Vrhovnog suda FNRJ dela kontrarevolucionarnog
ugrožavanja treba da budu sudovana sasvim objektivno, a ne u objektivno-subjektivnom smislu. Dakle, nije
važno da li je optuženi nameravao da sruši vlast i da li je imao mogućnosti za to već da li bi njegovo objektivno
činjenje moglo da ima takav ishod" (Krivokapić, B., 1986, str. 340).
Posledice izdržanog zatvora su bile slične onima koje su se javljale kod preživelih golootočana. "Zašto
sam tako živčan i zacjelo već smušen, kad prisežem da sam jasno vidio kako me proganjaju bijeli psihijatri.
Zašto, jer sada ne radim ništa drugo osim što simuliram nervno zdrava, ravnodušna, neuvrjeđena čovjeka. A
takvo mi simuliranje isisava gotovo svu fizičku i umnu snagu" (Torkar, I., 1984, str. 367).
Umesto da, 25 godina kasnije, posle istrage jedne ekspertske komisije, mrtvi budu jasno označeni kao žrtve
zločina, zločinci kažnjeni, a preživeli optuženi časno oslobođeni, komunisti su opet našli našli najmanje pošteno
4
Njihova imena su: Branko Dil, Stane Osvald, Karel Barle, Rezika Barle (Karelova supruga), Janko Pufler, Martin Presterl, Boris Kranjc, Milan Stepišnik, Vladimir Ličen, Paul
Gaser, Oskar Juranić (oni su osuđeni na smrt i streljani); Mirko Pibernik, Janez Perenič i Viljem Herman ("prestali su da žive u istražnom zatvoru"); Mirko Košir ("prestao da živi
na Golom otoku"); Andrej Bohinc, Vlastimir Kopač, dr Roman Vidmar i Presterlova verenica, Hildegarde Han (osuđeni su na smrt, ali kazna nije izvršena); preostalih 20 je
osuđeno na duge vremenske kazne i robijali su od 3 do 12 godina.
5
Islednik mu je opisao, u formi optužbe, oblik i mesto susreta sa agentom Intelidžens servisa u Ljubljani
rešenje: "Pred Okružnim sudom u Ljubljani Javno tužilaštvo SR Slovenije je prvobitnu optužbu povuklo, a sud
obustavio krivični postupak i sudske presude poništio" (Krivokapić, B., 1986, str. 147).

Činioci psihološkog sloma žrtava dahauskih procesa

LJudi su optuženi, isleđivani i, posle priznanja, osuđeni zato što su u "predratno doba bili zavrbovani od
Gestapoa", zato što su "u nacističkim logorima radili po nalogu Gestapoa" i zato što su posle rata "prešli u
obaveštajne službe imperijalističkih sila"! Zašto su to ljudi priznali? Svaki od činilaca koji će biti naveden
delovao je na žrtve dahauskih procesa: neki su uticali na pojedince, ali su svi zajedno imali za posledicu da su
svi priznali sve za šta su osuđeni.
1. Isleđivanja su bila kontinuirana ("maraton", odnosno prema sovjetskoj terminologiji "konvejer"),
dvadesetčetvoročasovna, a islednici su se smenjivali. U njihovim zahtevima za priznavanjem krivice delovali su
monolitno, sa stopostotnom uverenošću u krivicu optuženih. Sličnost sa Ašovim eksperimentom (videti Indeks)
je i ovde frapantna. Jedna osoba (islednik) iz susreta u susret, iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, ponavlja
drugoj (optuženom) neverovatnu tvrdnju da je u logoru Dahau radila kao gestapovski agent. Efekat bio je poput
onoga u Ašovom eksperimentu konformiranja kada grupa ljudi, delujući kao jedna osoba, uspeva da drugu
osobu uveri u istinitost neverovatne vizuelne draži. Dakle, radi konformiranja pojedinca, islednik se ovde ponaša
kao "grupa za pritisak".
2. Maksimalistički zahtevi islednika pre "pucanja otpora isleđivanih" bili su usmereni na njihovo
popuštanje i na prihvatanje "kompromisnih priznavanja" u nastavku istrage. Islednikovo odustajanje od
maksimalnih zahteva vodila su isleđivanog prihvatanju manje strašnih "učinjenih nedela". U psihologiji se takav
postupak naziva "pucanje psihološkog stava" (Votson, P., 1982, p. 345).
3. Svi isleđivani bili su podvrgnuti istovetnom režimu, od delimiččnog do potpunog ukidanja sna, hrane,
cigareta i ljudskog kontakta. Efekat je bio postepeno ali sigurno "krunjenje" snage otpora odbrambenih
mehanizama ličnosti sa sasvim izvesnim, neumitnim posledicama: slamanje telesnog potpornog sistema kao
najstarijeg oslonca ljudske egzistencije.
4. Beskrajni umor i iscrpljivanje tela do granica krajnje fizičke nemoći pre ili kasnije dovodi do loma svih
drugih bazičnih potpornih sistema ličnosti: pripadanja, mišljenja, svrhe, vere i nade, naravno, pod uslovom da
žrtva ne umre pre konačnog priznanja, što se trojici i desilo: Mirku Piberniku, Janezu Pereniču i Viljemu
Hermanu (Krivokapić, B., 1986, str. 13).
5 Mučenici i mučitelji bili su sličnog mentalnog sklopa u pogledu verovanja, vrednosne orijentacije,
političkog uverenja, iskustva i vremenske orijentacije. Među njima je vladalo paradoksalno osećanje da su "na
istom zadatku Partije". Islednici su izvršavali partijski zadatak, a uhapšeni su bili partijska "greška" ili "test
Partije". To je ponekad kod neobrazovanih i prostodušnih bilo sasvim eksplicitno. "Dok je trčao kroz stroj, sav
krvav hrabrio je sebe mišlju: to nas Partija proverava za još teže zadatke" (Popović, M., 1988, str. 56).
6. Islednici su bili trenirani. Svoj posao radili su po potpuno istovetnom scenariju, tako da su se očekivana
slamanja pojedinih uhapšenika događala u približno isto vreme kod različitih islednika. Neizbežno se nameće
poređenje sa Ašovim eksperimentom o konformiranju: Pojedinci su, u dogovoru sa eksperimentatorom, govorili
istovetno -- istrenirani islednici, u dogovoru sa svojim šefom, takođe.
7. Istovremeno sa iscrpljivanjem tela, kršen je i drugi bazični oslonac ličnosti –pripadanje društvenim
grupama (ljudskoj zajednici) ili bliskim osobama. Naime, svima uhapšenima je tokom istrage neprestano
govoreno jedno te isto: da će na suđenju biti suočeni sa svojim drugovima koji su, navodno, priznali svoja, a njih
optužili za neka druga nedela, baš ta koja im islednik stavlja na dušu.
8. Potpuni raspad bazičnih oslonaca ličnosti kulminirao je tokom suđenja. Pojedini optuženici, kao
Vlastimir Kopač, (isto, str. 64), sami su od suda tražili za sebe smrtnu kaznu. U zaključku, valja reći da mi se
čini manje verovatnim da su u ovim iznuđenim priznanjima i montiranim suđenjima korišćeni psihijatri (isto,
str. 213) i droga u hrani (Krivokapić, B., 1986, str. 69 i 286), i to ne zato što nisam našao druge nezavisne
potvrde, već zato što su navedeni načini mučenja bili sasvim dovoljni.
Na kraju ovog poglavlja valja još jednom afirmisati vezu između dahauskih procesa i Golog otoka. Bolje
rečeno, ako su ovi procesi bili efikasni u ostvarivanju planiranog cilja – eliminacija realnih i, nastalim
posledicama, zastrašivanje potencijalnih politički drugomislećih ljudi – zašto je onda bio potreban i Goli otok?
Odgovor (koji će biti neminovno hipotetički ali ne i neverovatan) ćemo započeti sledećim citatom: "U
'Mladini' sam napisao (piše Vladimir Krivec, tužilac u glavnom dahauskom procesu) da Beograd nije
neposredno uticao. Ali, sada sam pročitao deo korespondencije između B.Krajgera i A. Rankovića, gde se vidi
da se Ranković vrlo zanimao za proces" (Krivokapić, B., 1986, str. 284). Dakle, moguće je da se dahauski
procesi, koji su zbog nekih razloga započeti i, završeni u Sloveniji, nisu prelili na ostatak zemlje zato što nisu
uzeti kao model rešavanja opstanka totalitarne komunističke vlasti. Umesto njih, operativni model rešavanja
političkih problema postao je Goli otok! Koji su bili razlozi za to?
1. Ovi procesi su podigli mnogo buke i galame (suđenja su prenošena putem radija), što bi pre ili kasnije
dovelo do preispitivanja u javnom i kuloarskom mnjenju. Videćemo da u projektu Golog otoka javnost nema, ili
ima sasvim malo udela: sve se odvijalo u tišini sa zloslutnom pretnjom.
2. U dahauskim procesima bio je pokrenut veoma glomazan aparat represije (islednici, tužilaštvo, sudovi,
svedoci) da bi se eliminisalo samo nekoliko ljudi. U projektu Golog eliminisane su desetine hiljada ljudi uz
minimalno angažovanje pravnog sistema, dakle, bez sudskih procesa. Sav posao je završavala samo Udba.
3. Moguće je da su zbog dahauskih procesa upozorenja stizala i sa Zapada, koji drži do legaliteta i
zakonitosti sudovanja. U ovim procesima samo indoktrinirani pojedinci nisu mogli da dokuče režiju i podvalu.
Ondašnji tužilac tvrdi da nije znao da su ljudi bili primorani da priznaju. S druge strane, Goli otok je obema
stranama ispao sasvim po meri: domaća vlast je bila srećna, jer je onemogućena svaka opozicija, a Zapad zato
što je sprečena komunistička (čitaj: proruski nastrojena) opozicija. Više delegacija sa Zapada je pohvalilo
"humanost" golootočkog sistema prevaspitavanja. 6 Kako i ne bi: ljudi nisu ubijani - oni su prevaspitavani.
4. Iz dahauskih procesa za Udbu je bilo najvažnije sledeće iskustvo: optuži ljude i nateraj ih da svoju
krivicu okaju (da se pokaju) tako što će "proizvesti nove krivce", te ih mučenjem prisili da i sami postanu dželati
u ime "naroda, Tita i Partije". Drugim rečima, redovnim sudskim postupkom (pa makar bio i montiran kao
dahauski) započinje i završava se sudbina i progon manjeg broja pojedinaca. U golootočkom sistemu sa svakim
uhapšenim pojedincem proces se širi, i ne zatvara se. Optuženi postaju tužitelji, a žrtve dželati. Bezdan može da
guta čitave porodice, službe, ustanove. Sistem prevaspitavanja, na prvi pogled, funkcioniše sam od sebe, bez
dodatne energije iz represivnog državnog aparata. Mašina zla može se po volji usmeravati da zahvati svakog
pojedinca, a nema previše ni krvi ni smrti. Goli otok je bio efikasna "zlatna sredina" između nacističkog logora,
centra za "ispiranje mozga" i klasičnog zatvora. Od nacista je pozajmljen rad i poredak kojim se kanališe vreme i
energija desetina hiljada ljudi na malom prostoru; od "ispirača mozga" je pozajmljeno političko prevaspitavanje,
čiji je pravi cilj bio zastrašivanje i pokoravanje; od klasičnih zatvora uzeta je izolacija pojedinaca. Kasnije ćemo
videti da je konačni rezultat ove "smese" bio gori od bilo kog njenog "sastojka"; teži od svakog zatvora,
efikasniji od kineskih logora za "ispiranje mozga" i za ljudsku dušu ubitačniji od nemačkih stratišta.

2. LOGOR GOLI OTOK: ISTORIJA I GEOGRAFIJA - FAKTA, UKRATKO

Istorija
Septembra 1947. godine, na savetovanju predstavnika komunističkih partija Bugarske, Čehoslovačke,
Francuske, Italije, Jugoslavije, Mađarske, Poljske, Rumunije i Sovjetskog Saveza formiran je Informacioni biro
komunističkih i radničkih partija (Informbiro, IB). Na osnivačkoj konferenciji IB-a, u ime KPJ aktivno su
učestvovali Edvard Kardelj i Milovan Đilas, "istinski informbirovci" (Perućica, K.,1999, str. 93), koji su tada
osuli drvlje i kamenje na KP Francuske. Prema deklaraciji i rezoluciji o osnivanju, zadaci IB-a su: "organizovana
razmena iskustava između partija i, u slučaju potrebe, koordinacija njihove delatnosti na osnovu uzajamne
saglasnosti, u ujedinjavanju napora na osnovi opšte antiimperijalističke i demokratske platforme, kao i u
okupljanju oko sebe svih demokratskih i patriotskih snaga naroda u borbi za trajan, demokratski mir i narodnu
demokratiju". Za sedište IB-a i redakciju lista "Za čvrsti mir, za narodnu demokratiju!" određen je Beograd.
Međutim, u zimu i početkom proleća Centralni komitet Sovjetske komunističke partije (boljševika), CK
SKP(b), uputio je dva pisma Centralnom komitetu Komunističke partije Jugoslavije, CK KPJ, (20. marta i 13.
aprila 1948). "Pismima je napadnuto rukovodstvo KPJ zbog revizionizma i nacionalizma, skretanja s
marksističko-lenjinističkog puta izgradnje socijalizma i rukovodeće uloge radničke klase, zbog tobožnjeg
izrođavanja Jugoslavije u običnu buržoasku republiku, rasplinjavanja KPJ u Narodnom frontu, uljuljkavanja
KPJ trulom oportunističkom teorijom mirnog urastanja kapitalističkih elemenata u socijalizam, tolerisanja
imperijalističkih špijuna u državnom aparatu i JNA i dr." Na oba pisma je odgovoreno (27. marta i 4. maja
1948), a optužbe su odbačene. Nastojeći da se spor reši na bilateralnom nivou, CK KPJ je pozvao CK SKP(b) da
uputi u Jugoslaviju "svoje predstavnike radi raščišćavanja spornih pitanja". Umesto toga, CK SKP(b) je svoje
optužbe izneo pred forum IB-a u Bukureštu. Dana 1. juna 1948, list Informbiroa "Za čvrst mir, za narodnu
demokratiju" citira sledeću Staljinovu misao: "Partija koja skriva istinu od naroda, partija koja se boji svjetlosti i
kritike - nije partija, već klika varalica osuđena na propast" (Perućica, K.,1999, str. 78). Pri tom se ne navodi na
koju partiju Informbiroa se odnosi ova oštra kritika. Na zasedanju u Bukureštu, 28. juna 1948. godine, IB je
prihvatio optužbe CK SKP(b) i objavio Rezoluciju o stanju u Komunističkoj partiji Jugoslavije kojom su
prihvaćene sve gore citirane optužbe (svi citati iz Vojne enciklopedije, 1972, str. 589 – 560). Tako je sve počelo!
Slika 1: Članovi Izvršnog komiteta Kominterne: Palmiro Toljati, D. S. Manuilski, Klement Gotvald, Georgi

6
Doduše Dragoslav Mihailović u radu za jedan međunarodni skup pod indikativnim naslovom "Svet bez nijansi – Jugoslovenski koncentracioni logor Goli otok i izigrana
evropska inteligencija ", tvrdi da, zapravo, nijedna delegacija sa Zapada nije ni bila na Golom otoku nego "u jednom simuliranom, lažnom koncentracionom logoru. To je bilo
naselje u selu Žrnovnici kod Novog Vinodolskog na kopnu za oslobođene logoraše, koji su već bili prošli kroz pranje mozga" (2001, str. 106).
 Dimitrov, O. O. Kusnen, Vilhelm Pik i Andre Marti (izvor Marković, D., i S. Kržavac, 1987, str. 30a)
Idejne pripreme za Goli otok tekle su paralelno sa procesima u IB-u. Bile su operacionalizovane u
pretkongresnom vremenu, a završene tokom V kongresa, održanog u drugoj polovini jula 1948. (sve prema
Komnenić, P., u: Stojanović, M., 1996, str. 31–66). U dirigovanim istoriografijama, od polovine pedesetih
godina naovamo, navodi se da je Brozovo odlučno ne Staljinu i IB-eu bilo izrečeno na V kogresu KPJ. Istina je,
međutim, da je Kongres završen pokličom "Neka živi veliki Sovjetski Savez, na čelu sa Staljinom" (Borba, br.
175 od 22. jula 1948). Značajno je nekoliko indikacija za koje je malo verovatno da su bile slučajne.
Pred kongres, u javnosti su počele "pogrde i prostačke psovke" upućene na Staljinovu adresu. To su činili
ljudi koji se na to ne bi odlučili a da nisu bili "instruisani". Bilo je svojevrsno testiranje partijskog mnjenja. Tako
su "pecane sitne ribe".
U julu su u našu zemlju "tajno" sletali američki bombarderi u pratnji naših aviona-lovaca (na Kapino polje
u blizini Nikšića (prema Komnenić, P., u Stojanović, M., 1996, str. 31– 66).
Sastavi kongresnih delegacija, izuzimajući Crnogorce, bio je izrazito "omladinski"; bili su to
novoprimljeni mladi članovi.
Tokom kongresa veličani su "lik i delo" Josipa Broza, uz podršku dirigovanim aplauzima pažljivo
raspoređenih pripadnika Udbe. U kongresnoj sali, iznad govornice, bile su velike slike Marksa, Engelsa,
Lenjina7 i Staljina. "Na svaka dva do tri delegata dolazila su najmanje po dva udbaša." Kuloarski i zakulisni ton
kongresa određivali su pripadnici Udbe. Ponašanje delegata pažljivo je praćeno u svim situacijama, da bi se
registrovali "drugomisleći ljudi", "opozicija". "Ovdje svaki grm i svako drvo ima uši", reći će general Slavko
Rodić Petru Komneniću.
Tada su se "pecale krupne ribe". Ti zakulisni i prijateljski razgovori kasnije će postati dokazi da je dotični
"neprijatelj partije i naroda". Upravo je inkorporacija tajnih službi u politički, pa i ukupni društveni život, bitna
odrednica "narodnih demokratija", na šta ukazuje i Đilas (vidi kasnije). Drugim rečima, tokom V kongresa Udba
je, očito po naređenju Josipa Broza, započela svoje aktivnostizbog kojih će njeni čelnici (Ranković i Stefanović)
20 godina docnije, na Brionskom plenumu jula 1966, biti smenjeni. 8 Ako se ovo prihvati kao činjenica, onda je i
smena Rankovića bila čista farsa, "porodična svađa", da bi "revolucija tekla dalje" (kao to lepo kaže Svetozar
Vukmanović) u tipičnom staljinističkom maniru menjanja potrošenih ljudi, da bi sistem i njegovi najmoćniji
vrhovnici ostali isti.
Rezolucija IB-a je poslužila kao povod za jednu od "čistki" u istoriji KPJ. Paralelno je obnovljeno
članstvo: iz Partije isključeno 273.000 starih članova, a više od tog broja je primljeno novih članova. Najveći
broj isključenja bio je, po svemu sudeći, motivisan borbom protiv "najžešćeg protivnika" u sopstvenim
redovima, navodnih pristalica IB-a. Novi (mladi) članovi su u okviru poznatih partijskih institucija (sastanci,
savetovanja, kongresi, "pisma članstvu", proučavanje "života i dela živih legendi KPJ – Broza, Kardelja,
Rankovića i Đilasa" itd.), podvrgnuti ideološkoj propagandi u sklopu izgradnje kulta ličnosti od strane Broza i
njemu lojalnih pravovernika. U tom smislu, izgradnji kulta vođe i njegovih satelita služila je i široka
militarizacija svih društvenih (i državnih) institucija, grupa i pokreta (pionirske organizacije, školska i
studentska omladina, Narodni front, udruženja partizanskih boraca, vojska i policija, crkva, naučne institucije
itd.). Problem su, naravno, bili stari partijci, naivčine i poštenjačine s punom glavom snova o demokratiji i
socijalnoj pravdi. Politbiro i kompletna nomenklatura našli su se pred ključnim pitanjem: šta sa njima raditi? U
odgovoru na ovo pitanje nastali su logori za ibeovce. Logori za muškarce bili su u Bileći i na ostrvima Sv. Grgur,
Ugljan i Goli otok, a za žene u Ramskom ritu, Golom i Stocu (Perućica, K.,1999, str. 172). Dakle, politički cilj
bilo je učvršćenje vlasti neutralizacijom neistomišljenika, a rezolucija IB-a je bila samo dobar povod. Svako
drugačije mišljenje, pa čak i uzdržavanje je bilo reakcionarno. Evo dva odlomka iz jednog Krcunovog govora:
"Demokratizam je stvorio dobru klimu za izražavanje različitih interesa", a odmah zatim: "Možda će se i među
vama naći neko ko misli da ne treba glasati. On neka bira: ili će glasati za bolju budućnost naroda, omladine,
novih pokoljenja, ili će se, ako se uzdrži, odlučiti za zlo, mrak, tamu i bedu, za sve ono što u sebi nosi reakcija"
(Matić, B., str. 292 i 294). Privrženost monolitnosti i jednoumlju bez ikakve rezerve ili zapitanosti izražava i
Krcun, jedan od Udbinih čelnika "A ja čak i da sam znao da je Tito 1948. godine pogrešio, išao bih njegovim
putem, bio bih njegov sledbenik" (Matić, B., 1984, str. 311).
To što su političari i funcioneri makijevelistički pragmatično jednoumni jeste razumljivo, ali iznenađuje
opravdavanje golootočkog zločinstva u jednom delu intelektualne elite. Dragoslav Mihailović taj krug
intelektualaca locira u srpski modernistički pokret: "Modernisti prećutkuju Goli otok" (2001, str. 59-77). Čak su
i neki srpski vrhunski – intelektualci, u čija se moralna načela i poštenje nije sumnjalo, imali u toj raboti udela,
na primer, Dobrica Ćosić. Nije nepoznato da je on, nakon svog ratovanja na komesarskim dužnostima, bio i više
godina nakon rata u ljubavi sa komunističkim establišmentom Brozove Jugoslavije. Poznato je i to da je, potom,
postao jedan od najčuveniji disidenata i "izdajnika". Manje je poznato da je zatražio i dobio dozvolu da poseti

7
Ima osnova da se sintagma "diktatura proleterijata" svede samo na diktaturu i to samo jedne partije. Tu osnovu nam daje Lenjin "glavom i bradom": "Diktatura proleterijata može
se osigurati samo u obliku diktature njene vodeće avangarde odnosno komunističke partije" (prema Elleinstein, I., 1980, str. 28).
8
"Na inicijativu druga Tita, 16. juna 1966 godine, Izvršni komitet CK SKJ formirao je komisiju da ispita stanje u Službi bezbednosti" (Marković i Kržavac, 1987, str. 235). I ova
činjenica imala je doduše svoj uzor u kolevci komunizma, SSSR-u: najpre su masovni teror započeli Trocki (kasnije je ubijen po Staljinovom nalogu), mladi general Tuhačevski i
šef ČEKE Đeržinski. Teror je obustavljen 1921. godine, posle krvavog ugušenja pobune mornara u Kronštatu (Elleinstein, I., 1980, str. 28). Kasnije su čistke sprovodili šefovi
političke policije. Započeo ih je Jagoda (smenjen, suđen, streljan), produžio Ježov (smenjen, suđen, streljan), zatim Abakumov (smenjen, suđen, streljan) i, okončao, Berija
(smenjen, suđen, streljan).
Goli otok u vreme kada je logor "punom parom" izvodio na "pravi put zabludele ovce". Ima, navodno, u vezi sa
tim događajem jedna ružna epizoda koja se tiče revidiranja stava i pokajanja, o čemu će još biti reči. Ćosić je
održao govor u ženskom logoru. "Žene, majke, sestre, navodno, rekao im je na logorskom mitingu, šta vi radite
ovde, kao da su one na kamenjar pristigle dobrovoljno. Menjajte vaše mišljenje, revidirajte stav, pa se vraćajte
kući! Vas tamo vaši čekaju! Na to su logorašice, kažu, masovno počele da plaču i da ridaju " (Mihailović, D.,
2001, str. 67).
Zanimljiv je u tom periodu i visok stepen tajnosti partijskog rada. "I poslije rata Partija je radila
poluilegalno. Tajno smo držali sastanke. Nije se smjelo znati ko je član Partije. Nisu se objavljivali partijski
dokumenti, odluke" (Ćuruvija, S., 1990, str. 118).
Lični politički sukob dvojice diktatora 9 bio praćen potpunim prekidom svih političkih, ekonomskih i
kulturnih veza dve zemlje. I u jednoj i u drugoj je sistematski razvijana mržnja prema stanovništvu
suprostavljenih strana. Evo jednog primera iz oblasti sporta. U jeku sukoba dve kompartije, 1952 godine, na
olimpijskim igrama u Helsinkiju susreli su se fudbaleri dve zemlje, i ta utakmica će se pamtiti. Sovjeti su
izgubili, a jedan sovjetski fudbaler će, 90-ih godina, o toj utakmici reći sledeće: "Dvadeset izmoždenih ljudi,
koji nisu ništa krivi, udarali su se po nogama, kosili, gurali, sipali jedni drugima u lice psovke i političke osude"
(Stojković, S., 2000, str. 157). Prema istom izvoru, naši fudbaleri nisu imali takav doživljaj ove utakmice, mada
se u Jugoslaviji pričalo da je "cela sovjetska reprezentacija oterana u Sibir", a sovjetski sportski krugovi su
konstatovali da su "nestali najbolji igrači".
Za našu studiju najzanimljivije su dve činjenice: a) u sovjetskoj sportskoj ekspediciji, od 800 članova bilo
je 70 specijalnih agenata NKVD-a i b) zamenik predsednika sovjetskog Državnog komiteta za sport je, povodom
ove utakmice, na posebnom savetovanju, izjavio: "Pošto je izgubila utakmicu sa prljavom Titovom klikom,
ekipa CDKA osramotila je ne samo sebe, već i naš narod, sve ljude koji se bore za mir u celom svetu. Drugovi,
stvar je vrlo jednostavna. Trener treba da uzme list hartije i da sa leve strane ispiše ime fudbalera i kakve su
njegove slabosti u igri, a sa desne strane da ispiše metode i sredstva za ispravljanje tih slabosti" – podvukao P. K
– (Stojković, S., 2000).
Ovo odslikava karakter društvenih sistema u obe zemlje: sovjetski sport i jugoslovensko radničko
samoupravljanje, kao (uostalom) i svi društveni procesi i događaji bili su strogo kontrolisani. U oba
komunistička sistema stvarnost je bila "regularna, sistematska i planska". Sve drugo je bilo tome podređeno.
Svaki ishod koji nije planiran definisan je vrednosnim sudovima ("sramota"), i to na globalnom planu ("naš
narod", "sve ljude", "u celom svetu"). Svi drugi društveni sistemi izvedeni iz boljševičkog modela bili su i ostali
u dlaku nepromenjeni, ne samo po meri mentalnog sklopa njihovih aktera, već i po suštinskim društvenim
procesima kojima je "proizvođena" realnost. Beskrajna je kontrolisana prepotentnost 10, nekritičnost11, zatim
ignorisanje realnosti, sveznalačka arogancija 12 i voluntarizam komunističkih političkih subjekata, za koje je
stvarnost "vrlo prosta".
Kao jedan od dokaza da je Golim otokom u korenu sasečena mogućnost formiranja opozicije vladavini
Josipa Broza i njegovih poslušnika neka posluži tabelarni pregled napravljen na osnovu spiska golootočana koji
su prošli kroz logor 101 (R101), (Jovanović, D., 1990, str. 459–468), i to, po tri kriterijuma: obrazovni nivo,
borački status i oficirski čin.
Tabela 1: Obrazovni nivo, borački status i oficirski čin golootoč ana iz logora 101
OBRAZOVNI NIVO Broj %
Intelektualci 49 37.6
Radnici i seljaci 21 16.2
Nepoznat 60 46.2
BORAČKI STATUS Broj %
Prvoborci i španski borci 47 36.2
Borci 11 8.5
Nepoznat 72 55.3
OFICIRSKI ČIN Broj %
Generali 4 3.1
Viši oficiri 26 20.0
Niži oficiri 7 5.4
Civili i starešine nepoznatog čina 93 71.5
Iz tabele 1 može se zaključiti da su to uglavnom ljudi koji su mogli da formiraju opoziciju. Naime, iz
socijalne psihologije je poznato da potencijalna "žudnja za društvenim statusom" zavisi od činilaca društvene
mobilnosti. Koliko će pojedinac žudeti da poboljša sopstveni socijalni status zavisi od stalnih (imućnost
porodice, obrazovanje i inteligencija) i situacionih generatora društvene mobilnosti (Kreč, D., R. Kračfild i I.,
Balaki, 1972, str. 332). Iz podataka o obrazovnom nivou golootočana (u logoru 101) očigledno je da su stalni
9
Kako, inače, drugačije razumeti "narodnu" pesmu "Oj, Staljine, stara bako, ne vara se Titi lako" (D. Marković, 1990, str. 302)
10
"Ne napadaju Srbiju zbog Miloševića, nego napadaju Miloševića zbog Srbije" (Milošević, S., 2000, str. 13).
11
Parafraziram: Mnogi nas napadaju. Oni imaju silu i moć, a mi samo našeg predsednika Slobodana Miloševića. Zato su im šanse NIKAKVE!
12
"Naročito želim da naglasim, zbog mladih ljudi, intelektualaca, naučnih radnika, da su zemlje lišene suvereniteta po pravilu lišene i prava na stvaralaštvo u oblasti nauke
"(Milošević, S., 2000, str. 13).
činioci društvene mobilnosti bili na njihovoj strani. 13 Međutim, najznačajniji situacioni generatori socijalnog
statusa i mogućnosti pripadanja jugoslovenskoj društvenoj eliti u posleratnom periodu bili su borački staž,
odnosno oficirski čin pred kraj rata i partijski staž u KPJ (Zvonarević, M., 1976, str. 471). Drugim rečima, da li
će pojedinac biti potencijalni kandidat za deportovanje na Goli otok zavisilo je, najviše, od njegove društvene
mobilnosti, odnosno od mogućnosti da svojom društvenom ulogom, položajem i individualnim kvalitetima
ostvari značajniji uticaj na politički, kulturni ili, uopšte, javni život. Ujedno, to je i odgovor na jasno izraženu
nacionalnu strukturu golootočana: najviše je, proporcionalno prema broju stanovnika, bilo Crnogoraca, a Srba,
je, smatra se (pošto objavljeni brojčani podaci nisu pouzdani), bilo najviše u apsolutnim brojkama. 14
Sastav zatvorenih u logoru R101 bio je sledeći: 50 nosilaca "Spomenice 1941", 12 španskih boraca, 5
učesnika Oktobarske revolucije, 19 službenika Kominterne, 4 generala, 10 pukovnika, 14 potpukovnika, 7
majora, 8 ministara i 12 poslanika narodnih skupština (Perućica, K.,1999, str. 56). Prema D. Markoviću (1990,
str. 258), u golootočkom logoru bilo je zatočeno 293 predsednika opštine, 72 predsednika sreza, 17 republičkih
ministara, 85 pomoćnika ministra, šest saveznih ministara, 14 pomoćnika savesnih ministara, 30 saveznih i 33
republička poslanika.
S druge strane, a u prilog Zvonarevićeve tvrdnje o determinantama socijalnog statusa u FNRJ, treba
pogledati borački status, nacionalnu i obrazovnu strukturu jugoslovenskog vrha iz tog perioda.
Tabela 2: Borački status, nacionalnost i obrazovni nivo dela jugoslovenske vrhuške u periodu 1945–1950.
Borački staž Nacionalnos Obrazovni
PREZIME I IME
od... t nivo
1 Broz Josip – Tito 1941, maršal Hrvat bravar
2 Kardelj Edvard – Bevc 1941 Slovenac učitelj
3 Đilas Milovan – Đido 1941, general Crnogorac pravnik
4 Ranković Aleksandar – Marko 1941 Srbin abadžija
5 Bakarić Vladimir 1941 Hrvat doktor prava
Iz tabele se jasno vidi da je jedini "zajednički sadržilac" naše vrhuške iz golootočkog perioda, baš kao što
veli Zvonarević, bio borački staž. Sva ostala njihova obeležja su različita. Međutim, šta raditi sa
"spomeničarima", koji su bili iznad bravarsko-abadžijskog nivoa, i koji, politički, misle drugačije? Kao odgovor
na ovo pitanje, nastao je Goli otok. Evo idikatora u podatku, koji navodi Marković (1990, str. 419), da je Goli
bio čistka intelektualaca, potencijalnih političkih protivnika: među golootočanima je bilo i "630 književnika,
glumaca i umetnika, 253 sudije i tužioca, 50 advokata i 313 novinara". Dakle, ogromnu većinu svih golootočana
činili su visokoškolovani ljudi, izdvojeni iz nacionalne populacije u kojoj je većina bila ispod osnovnoškolskog
obrazovanja, a čak više od četvrtine nepismeno. 15
Spremnost pojedinca na društvenu akciju, uz najmanju rezervu prema piramidi vlasti i nedovoljnu
poslušnost, odnosno nedostatak divljenja za Vođu i njegove lokalne zastupnike bili su dovoljan razlog za
njegovo utamničenje. Naša teza je da su među golootočkim logorašima bili efikasno "zbrinuti" i "prevaspitani"
svi potencijalni kritičari i opozicionari sistema, što je proizvelo dve posledice: a) mirno vladanje narednih
četrdesetak godina (ako se izuzmu studentski bunt 1968. i nacionalističke tenzije, mada te pojave nisu dovodilo
u pitanje ideologiju i vlast) i b) mogućnost da svi instrumenti represije partijske države budu u monitorskom
položaju, posle zatvaranja golootočkih kaznionica.
Podaci koje navodi Marković (1990, str. 23) takođe nedvosmisleno upućuju na zaključak da je na Golom
otoku bila internirana jugoslovenska elita: "21.880 učesnika NOB-a, 4.153 pripadnika JA (457 podoficira, 636
potporučnika, 744 poručnika, 1.030 kapetana, 322 majora, 118 potpukovnika, 43 pukovnika i 6 generala), 1.673
nosilaca ΄Partizanske spomenice 1941΄, 2.616 č lanova raznih rukovodstava KPJ, 1.722 pripadnika SUP-a, 4.008 studenata...
".

13
Obrazovni nivo je u 93% slučajeva determinisan imućnošću porodice, a u oko 50% inteligencijom pojedinca.
14
Ne želimo da ovu vezu proglasimo namernom, već zakonomernom. Drugim rečima, verovatno nije postojala namera da se Srbi prvoborci, intelektualci i viši oficiri šalju na Goli
otok, ali je potencijalna društvena mobilnost determinisana navedenim činiocima. Na primer, među Crnogorcima i Srbima bio je, veoma nesrazmerno, najveći broj prvoboraca,
zato što je učešće pripadnika drugih naroda i narodnosti u NOB-u do 1943 godine bilo zanemarljivo. Dakle, golootočke žrtve su bile posredno selekcionisane nacionalnom
pripadnošću, obrazovnim nivoom i boračkim stažom.
15
Prema Vojnoj enciklopediji (1972, str. 88), u Jugoslaviji je 1953. godine bilo 25.4% nepismenih, a prema Maloj prosvetinoj enciklopediji (1978, str. 17), te iste godine bilo je
samo 0,6% stanovništva sa višim i visokim obrazovanjem.
 Slika 2: Broz i Staljin, čiji je sukob ovom prvom poslužio kao
povod za osnivanje golootočkog logora (izvor: Marković i
Kržavac, 1987, str. 30b)
I pored Brozove poznate ideje "da se ne treba držati zakona kao pijan plota", iz čisto pragmatičnih razloga,
zbog Zapada (koji se vatreno zalaže za demokratiju i "vladavinu prava"), valjalo je Goli nekako "pravno
utemeljiti" (prema Markićević, A., 1999, str. 3). To je učinjeno 13. oktobra 1948; jednom novelom "izmenjen je i
dopunjen Osnovni zakon o prekršajima iz 1947.", a pod sam pojam prekršaja podvedena su i dela "koja
predstavljaju neznatnu društvenu opasnost zbog očigledno malog značaja i zbog odsutnosti štetnih posledica".
Izmena je tako formulisana da su se i ova dela gonila po službenoj dužnosti, i to po predlogu istražnih organa
Udbe(!), na zahtev javnog tužioca, pred komisijama za prekršaje, van zakonskih principa sudovanja (bez
procesa, mogućnosti odbrane i uz simboličnu mogućnost žalbe na administrativnu presudu). Drugim rečima,
izvršne funkcije policije su sjedinjene sa funkcijom suđenja. Zakon o prekršajima je, između ostalih, imao i
sledeću, 6. tačku, koja prekršajno činodejstvovanje opisuje ovako: "Ko izmišlja ili rasprostire lažne vesti koje
remete mir ili spokojstvo građana", i, "ako se za lice kažnjeno za prekršaj iz tač. 2, 6, 13 i 14 člana 2 ovog
zakona može osnovano zaključiti da će i dalje vršiti takve prekršaje, takvo lice uputiće se u cilju prevaspitavanja
na društveno koristan rad i boravak na određenom mestu u trajanju od šest meseci do dve godine". "U
administrativno kaznenom postupku", kaže se dalje, "državni organ ocenjuje dokaze po slobodnom uverenju"
(D., Marković, 1990, str. 453).
Osim ovih zakonskih odredaba, ministar unutrašnjih poslova bio je ovlašćen da donese i bliže propise za
sprovođenje ovog zakona. Bližim propisima bila je predviđena i mogućnost "da se prinudna mera društveno
korisnog rada (DKR) može ukinuti ili produžiti neograničeno dugo u zavisnosti od uspeha prevaspitavanja
kažnjenika" (Markićević, A., 1999, str. 3). Dakle, vlast i moć Udbe nad životima ljudi pre i posle hapšenja nije
bila, pravno, ničim ograničena. A neograničena vlast bilo koje institucije, uvek može biti svedena na apsolutnu
vlast pojedinca ili postavljanje te institucije iznad zakona. Udba je postala "udarna šaka revolucije. Čvrsto.
Odlučno. Nesmiljeno. Izuzetno stanje. Fućkam ja na pravnički ritual! Svatko je sumnjiv. Svatko ko bi mogao biti
kriv, jeste kriv. Ne biramo sredstva. Što je djelotvorno, to je dopušteno. Radije njih stotinu više nego jedan
premalo" (Hofman, B., 1982, str. 109). Uzor za Udbu kao "udarnu šaku revolucije" bila je skoro, istovetna
definicija ČEKE Feliksa –eržinskog "Mi smo isukani mač u rukama proleterijata" (Isaković, A., 1982, str. 241).
Potpunu vlast Udbe nad životima građana priznaju i njeni čelnici "Najviše ga je plašilo da pojedinci u Udbi ne
uzmu previše vlasti nad ljudima i da se po metodu ne izjednače sa neprijateljem protiv koga se bore. Jer, oni su
odlučivali o stepenu krivice i merama koje treba preduzeti. O sudbini ljudi su odlučivali" (Matić, B., 1984, str.
287)
Ni sva ta neograničena i nekontrolisana moć sudstva (i potpuna nemoć pojedinca) partijskim strukturama
nije bila dovoljna. Zato je partija uzimala sebi za pravo da diktira i naručuje visinu presude (u "specijalnim
slučajevima"), a sudije su bile samo posrednici između svemoćne političke policije i obespravljenog pojedinca.
Oni koji su odbili da sude po zakonima "revolucionarne pravde" završavali su na Golom otoku. A oni koji su to
prihvatili? "Odlazio sam kući, kaže jedan vojni sudija, čupao kosu, plakao, bio svjestan da sam gad, ali sam
ljude osuđivao onoliko koliko su od mene tražili". (Ćuruvija, S., str. 147).
Prva hapšenja i prva ubistva počela su već krajem maja 1948. Međutim, Poglavniku KPJ i njegovom
okruženju bilo je jasno da se ne može, kao što je to kasnije moglo u Indoneziji (vidi Zvonarević, M., 1976)
pobiti na stotine hiljada ljudi. Ceo problem je prebačen na područje tajnih policija, Uprave za državnu
bezbednost (Udba) za civilni sektor i Kontraobaveštajne službe JNA (KOS) – za pripadnike vojske, civilna lica
zaposlena u vojsci i u vojnim fabrikama, preduzećima i ustanovama. Tako je odlučeno da se svi potencijalni
protivnici i njihovo ljudsko okruženje (saradnici, prijatelji, rodbina, bračni drugovi) najpre pokušaju navesti na
saradnju, u smislu Brozove floskule "borba za svakog čoveka", a u slučaju neuspeha interniraju i, umesto fizičke
destrukcije, podvrgnu psihološkoj dezintegraciji ličnosti, radi političke "neutralizacije".
Proces izjašnjavanja za ili protiv rezolucije IB-a bio je tako podešen da se na bačenu udicu upeca što više
iskrenih i prostodušnih ljudi. Naivni nisu slutili opasnost. "Nije nam bilo jasno šta se događa a onda su došli iz
nekog štapskog komiteta i pročitali nam Staljinovo, Molotovljevo i Titovo pismo - šta vi mislite o tome? Da li
ste vi za njihov CK ili za naš? Mi umorni, radili ceo dan, spava nam se, kažemo: Naravno, mi smo za naše! Tako
se to završilo. Međutim, sutradan čujemo da je neka Studentska brigada nešto zapitkivala u vezi s tim i da su
studenti koji su to pitali ujutru negde odvedeni!?" (Mićunović, D., 2000a, str. 56).
Privid zakonske procedure i legaliteta pružala je i institucija žalbe. Kako? "U Topčideru se voz zaustavio,
ulaze tipovi u kožnim kaputima sa baterijskim lampama, čitaju nam rešenja po kojima smo upućeni na
društveno popravni i koristan rad. Bilo je tu više od hiljadu ljudi iz Srbije, na svim rešenjima je udaren pečat
Drugog rejona grada Beograda, sudije za prekršaje. Kao da ste pogrešno parkirali auto. Šalju me na dve godine u
logor po zakonu o prekršajima. Svakom su u presudu stavili neki greh, nije važno šta. Meni su napisali: štrajk u
Gimnaziji. Ja se obradujem: mora da je neka greška, zabuna! Dolazi onaj u kožnjaku, pita: Ko će da se žali?! Svi
pametni ćute, kažem: Ja! Dolaze posle deset minuta: ΄Gde je onaj što hoće da se žali!? Odvežite ga! Odvedoše
me u jedan vagon, pa udri po meni - Oćeš da se žališ"(Mićunović, D., 2000a, str. 56).
Pripreme za ovaj čudovišni eksperiment su tekle paralelno: fizičke (videti "Geografiju") i psihološke.
Paralelno sa fizičkim, vršene su pripreme za prevaspitavanje . Ovaj zadatak, izgleda bez punog uvida savezne
Udbe, poveren je Udbi Bosne i Hercegovine. Idejni tvorac projekta, polaznik kursa NKVD-a iz Zagreba,
početkom 1946 ili 1947, bio je Džemal Bijedić, kasnije premijer SFRJ. Ovaj idejni projekat je nazvan
"samoupravno prevaspitavanje" (dalje u tekstu SP).
Kao da su ozbiljni i sistematični naučnici, pripadnici Udbe su sproveli pilot-istraživanje. U svojim
zatvorima (u Sarajevu, Kotoru16, Cetinju i u Glavnjači), početkom 1949, uvežbane su krupne praktične forme
procesa SP-a: oblici fizičke torture čiji je cilj bio slabljenje odbrambenih mehanizama ličnosti (ne uništenje),
revidiranje stava, istraga, izjašnjavanje, miting itd. Ukratko, unapred uvežbani batinaši i batinašice 17
pripremljeni su za ubacivanje u redove osuđenika i kažnjenika koji će, u drugoj polovini jula 1949, kada počne
da funkcioniše dvostruki prsten upravljanja jednim mitingom, pustiti u pogon Rankovićev pomoćnik Jovo
Kapičić.18 Tako je proradila "samohodna drobilica za lomljenje golootočkih mučenika".
Prvi mučenici, takozvana I grupa (po nekim navodima oko 1.400 ljudi), prispeli su na Goli početkom jula
(9. ili 11) 1949. godine. Od tada na Goli je u, približno četvoromesečnim intervalima, pristiglo ukupno 16 grupa.
Ovaj logor je zatvoren decembra 1956. Međutim, susedno ostrvo Sveti Grgur još jednom će postati zatvor u
trogodišnjem periodu od 1958. do 1961. godine.
Koliko je ljudi u svojstvu osuđenika i kažnjenika boravilo, a koliko "kosti ostavilo" na Golom otoku?
Odgovor na ova pitanja nije moguć pre nego što se otvore policijske ili partijske arhive. Procene se kreću od
8.400 (Aleksandar Ranković) do 35.000 (jedan anonimni islednik sa Golog). Prema proceni dr Obrena
Đorđevića, načelnika Udbe Srbije, kroz sve logore FNRJ u to vreme je prošlo između 55.000 i 60.000 ljudi
(muškaraca, žena i dece). U vreme IB-kampanje, na jedan ili na više dana, prema nekim procenama, uhapšeno je
od 200.000 do 250.000 ljudi. Teroru i progonu, prema D. Mihailoviću (1999, str. 79 – 83) bilo je izloženo oko
milion ljudi.19 Dakle, i prema ovom parametru, Gulag i Goli otok, staljinizam i titoizam, uzrok i posledica istog
su reda veličina. Svakako, posledica je bila ipak prekomerna prema broju stanovnika: više je ljudske nesreće i
patnje bilo u Jugoslaviji zato što je njena koncentracija veća (prostrana zemlja i desetostruko više ljudi SSSR-a
prema veličini zemlje i broju stanovnika FNRJ).
Rečenicu "kosti su ostavili" zaista treba razumeti doslovno. Ubijeni i umrli (iscrpenost, bolesti i
samoubistva) najpre su, tajno, zakopavani na, najmanje, tri groblja na ostrvu. "Na svakom od tri groblja bilo je
po tri, četiri parcele, a u svakoj parceli od 20 do 30 grobova. Žrtve su sahranjivane jedna od druge u rastojanju
od po 20 santimetara, bez sanduka i u odeći" (Stojanović, M., 1996, str. 506). Čak i kada bi porodica saznala za
smrt svog bližnjeg, zakon nije dozvoljavao preuzimanje zemnih ostataka žrtve niti civilizovanu sahranu
pokojnika "sve dok ne istekne vremenski period kazne" (Stojanović, M., 1996, str. 510).
Pojedini leševi su, tvrdi se, spaljivani i mleveni u drobilici za kamen ili bacani u more (o tome se moglo
zaključiti po pojavi morskih pasa, koji, do tada, nisu zalazili u severni Jadran; vodu "hladnog mora" oni ne
vole). Počev od 1953, grobovi su iskopavani i seljeni na pet grobnih lokacija: dva riječka (Kozala i Trsat), dva
zagrebačka (Mirogoj i Miroševac) i na bilećko gradsko groblje, na kome su sahranjivani vojni osuđenici. Zatim
16
Videti Radonjić (1995, str. 32 – Kotor, a str. 36-38 – Gradiška.
17
"Te žene su, svojom pojavom, unosile strah među nas. Bile su spremne na sve, beskrupulozne, zle Bosanke" (Popović, Z., u Stojanović, M., 1996, str. 116).
18
Ime ovog generala je veoma slično (do prepoznavanja, da li slučajno ili namerno?) imenu generala Kapovića, junaka romana "Kontraobaveštajni udar" Đurice Labovića (1992):
"Kao da ga je ledena sablja okresala po živom srcu, bistre plave oči generala Kapovića sevnuše..". "Svaka čast!- prihvati major Stekić. -Bezgraničan je naš ponos što nam se vi još
uvek nalazite na čelu grupe! - dodade pošto mu oči postadoše jasne, nežne i dobroćudne" (s. 121). Može biti da je reč o nekom drugom generalu "bistrih plavih očiju", a ne
postavljaču kamena-temeljca "golootočke drobilice ljudskih duša". Inače, stvarni general Kapičić bio je na čelu specijalnog štaba Udbe za borbu protiv IB-a. U tom štabu, između
ostalih bio je i gospodin-drug Dobrivoje Vidić, jedan od predstavnika Srbije u predsedništvu SFRJ za period 1972 –1974. Moglo bi se pretpostaviti da je sistem SP-a na Golom
otoku kreativni izum ovog štaba. (Mihailović, D., 1990, str. 487). S druge strane, Jovo Kapičića – Kapa, bio je general prosečne pameti, pretpostavlja se da je napravio generalsku
karijeru zahvaljujući činjenici da je njegova bivša devojka Davorjanka Paunović, postala ljubavnica Josipa Broza. Njih dvoje su osećali da mu nešto duguju (Ćuruvija, S., str. 89).
19
Poređenja radi, sovjetskim GULAG-om (Glavnoje upravljenije lagerjej-Glavna uprava logora) bilo je zahvaćeno, prema podacima iz 1938, 21.000.000 ljudi i oko 800.000
"slobodnjaka" (Štajner, K., 1985, str. 8).
su groblja minirana (da se njihov trag uništi). Broj ubijenih i umrlih do sada nigde nije objavljen. Procene se
kreću od nekoliko stotina do 5.000 ljudi. 20 U vezi sa umaranjem golootočkih mučenika još jednom valja
podsetiti da smrt nijednog od njih nije bila planirana, mada je to bila nužna i očekivana posledica brutalnosti
sistema SP. I sam čovek koji je izmislio Goli, Josip Broz, priznaje: "Goli otok je progutao više od 1.000 naših
boraca, naših ljudi" (Cenčić, V., 2001, str. 195).
Istini za volju, u skoro svim zemljama iza "gvozdene zavese" pokrenuti su, po svemu sudeći takođe
montirani paralelni procesi, na kojima su, kao u SSSR-u i FNRJ, stradali nevini ljudi koji se nisu "snašli" u
ideološkom obračunu dvojice vođa, Staljina i Broza. Na čelu svih ovih osuđivanih grupa (smrću najčešće) bili su
"titoisti" Slanski u Čehoslovačkoj, Rajk u Mađarskoj, Kostov u Bugarskoj, Dodze u Albaniji i drugi.

Geografija
U smislu fizičkih priprema, lokaciju logora je odabrao Broz (i partijski vrh) na predlog Ivana Krajačića.
Izabran je Goli otok, potpuno nenaseljeno ostrvo površine 4,6 km 2 , sa najvišom kotom od 230 metara iznad
nivoa mora. Goli otok je bezvodan i bez rastinja (otuda mu i ime), ima mediteransku klimu sa visokom
insolacijom, jakom burom i ogromnim dnevno-noćnim temperaturnim razlikama. Nalazi se na severnom
Hrvatskom primorju, u Velebitskom kanalu, blizu ostrva Prvić, Sv. Grgur i Rab (vidi sliku 3). Goli otok je pre
rata bilo vlasništvo Rada Vukovića, veletrgovca iz Brinja (Marković, D., 1990, str. 29).
Izbor Golog otoka za logorsku prostoriju bio je proračunat: pusto ostrvo, sa koga je bilo skoro nemoguće
pobeći, surovi klimatski uslovi (snažni vetrovi, velike temperaturne dnevne oscilacije i užasne letnje vrućine 21)
kao i udaljenost od istočnih granica Jugoslavije (od zemalja socijalistič kog lagera).

Slika 3: Goli otok sa svojom bližom okolinom (izvor Mihailović, D., 1990 str. XI)

Pripremu ostrva za prihvat logoraša izvršila je, najverovatnije, Udba Hrvatske. Ostrvo je geološki ispitao
akademik prof. dr Luka Marić sa Zagrebačkog sveučilišta, po zahtevu Antuna Augustinčića, Brozovog ličnog
prijatelja. Kada je akademik Marić kasnije saznao sa kakvom je svhom izvršio taj posao pekla ga je savest,
mada sam ni za šta nije bio odgovoran.
Grupa od 200 osuđenika je početkom leta 1949. godine napravila prvi muški logor nedaleko od pristaništa
u dragi Tativna ("stara žica"). Zbog prenaseljenosti, s proleća i sredinom leta 1950. sagrađena su još tri logora na
Golom otoku: "Nova, velika žica ", Specijalni logor R101 (ili "Manastir") na koti 101, u sredini ostrva, i
severoistočno od "Velike žice", u jednom malom zalivu, "Radilište 5", ženski logor u koji su preseljene
logorašice iz Ramskog rita pored Dunava i sa susednog ostrva Sveti Grgur.
Na susednom ostrvu Sveti Grgur (vidi sliku 3) postojala su četiri logora: dva muška i dva ženska, ali oni
nisu postojali istovremeno.
Slika 4: Logori na Golom otoku

20
V. Dedijer, (1984, str. 435) navodi cifru od 3.800 umrlih na Golom otoku.
21
Neki ljudi su po svom psihološkom ustrojstvi ili zbog "starih" fizičkih povreda (ratnici) u ovakvom klimatskom ambijentu skloni meteopatijama, bolestima povezanim sa naglim
klimatskim menama (videti Matešić, K., 1983. str. 204)
Slika 5: Raspored objekata u prvom muškom logoru, "staroj žici" (izvor Mihailović , D.,1990 str. XVII)

Slika 6: Osnova drvene barake za stanovanje, "stara žica" (izvor

Mihailović, D.,1990 str. XXI)

Slika 7: Presek drvene barake, "stara žica" (izvor Mihailović, D.,1990

str. XXIV)

Slika 8: Osnova zidanog paviljona za stanovanje, "nova žica" (izvor

Mihailović, D.,1990 str. XXVIII)
 Slika 9: Presek zidanog paviljona, "nova žica" (izvor Mihailović, 1990
str.XXXIV)

3. TEORIJSKO ODREĐENJE I NAUČNI MODEL SISTEMA "SAMOUPRAVNOG"

PREVASPITAVANJA NA GOLOM OTOKU
Ruski naučnici takozvane refleksološke škole (najpre Sečenov, a zatim nobelovac Pavlov i Behterjev) prvi
su počeli da objavljuju naučne radove na čijim su osnovama pragmatični političari gradili vizije strogo
determinisanog čoveka. Takva istraživanja je nova boljševička vlast oberučke prihvatila i materijalno
podržavala. Na primer, Lenjin je (prema: Krstiću, D., 1988, str. 844) naredio formiranje posebne komisije (na
čelu sa Maksimom Gorkim) koja je se isključivo brinula o zaštiti i snabdevanju Pavlova i njegovih laboratorija
sa eksperimentalnim životinjama, najviše psima. "Iz tog vremena ostala je sarkastična izreka da je u velikoj gladi
početkom 20-ih godina umrlo mnogo Petrograđana, ali nijedan Pavlovljev pas." Maksim Gorki je na istim
osnovama determinizma, ali književnim sredstvima promovisao pisce kao "inženjere ljudske duše", uz
preporuku da sve neistomišljenike, jednostavno valja "likvidirati" (Krstić, D., 1988, str. 845).
Ukratko, ovi naučnici (Sečenov, Pavlov i Behterjev), bivši visoki oficiri carske vojske, istraživali su
mogućnosti da se čovekovo ponašanje i ličnost kontrolisano izgrađuju i modeliraju zarad optimalnog
funkcionisanja u društvenoj sredini. Pavlov se, za razliku od Behterjeva, više bavio uslovljavanjem fizioloških
funkcija (varenja, disanja), eksperimentišući na životinjama, uglavnom psima. Behterjev je smatrao da je
manipulacija aktima ponašanja važnija za psihologiju, ali su, istine radi, intelektualci ondašnje carske Rusije
tačno i na vreme prepoznali mogućnost korišćenja njegovih istraživanja za formiranje "kontrolisanih"
pojedinaca, društvenih grupa i ljudskih zajednica. Zato je, a i zbog osporavanja vodeće uloge Lenjina i
boljševika uopšte u revoluciji, Behterjev imao izvesnih problema sa objavljivanjem svojih radova.
Behterjevljev istraživački pravac vatreno su prihvatili američki naučnici Votson i Skiner (Pečjak, B., 1984,
str. 113). Votson je postao poznat, ne samo među psiholozima, po čuvenoj izjavi da bi, ako bi dobio odrešene
ruke da po svojoj volji oblikuje i dizajnira psihološko polje (sredinu), od svakog pojedinca mogao stvoriti
"lekara, pravnika, umetnika, trgovca, prosjaka ili lopova, bez obzira na njegove urođene talente, sposobnosti,
rasno poreklo ili osobine ličnosti" (Radonjić, S., 1985). Skiner se (1969) zalagao za formiranje kontrolnih
agencija u okviru zakonodavne i izvršne vlasti, religije, obrazovanja, psihoterapije, ali najviše sistemom
novčanih22 nagrada u privredi i javnom životu. Tako bi kontrola bila ugrađena u sve pojedince, grupe i ljudsko
društvo u celini. Naslov jedne Skinerove knjiga "S one strane slobode i dostojanstva" (Beyond freedom and
dignity, 1971) sam za sebe govori dovoljno.
Ne postoje uverljivi dokazi, ali je veoma izvesno da su rezultati istraživanja sovjetskih naučnika bili
prihvaćeni ne samo u američkim akademskim krugovima već i u njihovoj zemlji, i to od ljudi od kojih se to baš
ne očekuje - pripadnika KGB-a. Naime, u montiranim suđenjima 30-ih godina, u SSSR-u je elita boljševičkih
vojnih kadrova23 (od kojih je najslavnije ime maršala Tuhačevskog) pod Staljinovom diktaturom priznavala
najfantastičnije optužbe, zdravom razumu neshvatljive; na primer, da su bili izdajnici i da su radili za tajne
22
Novac je univerzalni potkrepljivač, veli Skiner (1969, str. 124)
službe fašističke Nemačke. Posle smrtne presude, Tuhačevski je napisao pismo Staljinu u kome veli da je nevin i
da je uvek bio "veran njemu i Partiji". 24
Islednici KGB-a su podvrgli policijskoj obuci svoju "braću po zanatu" iz tajnih službi Jugoslavije, Kine i
Koreje. Iz Jugoslavije su na kurs u SSSR-u upućena 32 oficira OZNE, a kurs je trajao od novembra 1945. do
maja 1946. (Đorđević, M., 1998, str. 1 i 10). Kinezi i Korejanci su naučeno primenili nad zarobljenim
Amerikancima u Korejskom ratu ("ispiranje mozga"), a jugoslovenski udbaši nad sužnjima Golog otoka.
Amerikanci su dali svoj doprinos teorijskim i eksperimentalnim istraživanjima oblikovanja životne sredine
(Votson, a Skiner pogotovu). Lišavanje ljudi bioloških, društvenih i ličnih potreba zarad menjanja njihovog
ponašanja karakteriše kako američke naučnike tako i pripadnike tajnih službi SSSR-a, Jugoslavije, Kine i
Koreje. Istini za volju, ne postoji nijedan dokaz o namerama naučnika da se njihov rad upotrebi za policijske
potrebe. Pre bi se moglo govoriti o njihovom otporu prema svakoj upotrebi nauke za mučenje i tlačenje ljudi.
Međutim, naučnici su skloni da prenebregnu upozorenja zdravog razuma, da su upotreba i zloupotreba njihovih
otkrića samo dva jednako moguća ishoda.
Namerno oblikovana sredina, drastična osujećenja (sna, hrane, vode, ljudskih kontakata, vesti o rodbini...),
uz lično učešće u sopstvenom mučenju radom ("tragač") najpre dovode do naučene bespomoćnosti, koja izaziva
slabljenje bazičnih oslonaca, potpornog sistema ličnosti (Berger, J., 1995). Jedan po jedan oslonac ličnosti se
urušava. Najpre strada telo. Telo se buni i "odbija trpljenje daljeg mučenja" (Mihailović, D., 1995a). Zatim,
popušta drugi bazični sistem - mišljenje. Čovek menja percepciju svog aktuelnog položaja. Svi misaoni procesi,
svi bazični kognitivni sadržaji svesti se usredsređuju na preživljavanje: kako zadovoljiti elementarne biološke
potrebe (najpre za hranom i vodom). Hrana postaje opsesija golootočanina zato što njena drastična redukcija
dovodi do atrofija i mastopatija, čiji je konačni rezultat "groteskno pretvaranje muškaraca u žene" (Mihailović,
D., 1999 str. 73-78). Kasnije, nedovoljna ishrana, zajedno sa ostalim činiocima logorskog života, dovodi do još
drastičnijeg oštećenja mišljenja, u formi pravih duševnih oboljenja - hororoza * (Nikolić, N., 1949).
Izgladnjavanjem oštećeno mišljenje dovodi do razgradnje i društvenog bića čoveka (bazičnog oslonca
pripadanja ličnosti ljudskim vezama i odnosima, po Bergeru), čija krajnja posledica je potpuna moralna
bezobzirnost "animalni egoizam". "To su većinom bili oni ljudi, koji su i prije u građanstvu živjeli s elastičnim
kičmom. Za komad kruha nema ničeg, što on ne bi dao od sebe. Nagon patološke gladi nije ništa manje ubitačan
za moral čovjeka od strasti morfinizma ili alkoholizma" (Nikolić, N., 1948, str. 184). Oštećenje pripadanja
prethodi formiranju "gubitničkog" tipa golootočkog mučenika, posle čega je čoveku svejedno, s moralnog
aspekta, šta misli i radi. Kada definitivno propadne bazični oslonac pripadanja, u ljudima su stvoreni svi uslovi
i za gubitak poslednjeg ljudskog oslonca ‡ "svrhe, vere i nade". "Ko, naprotiv, više nije mogao da veruje u
budućnost, u svoju budućnost, taj je u logoru bio izgubljen" (Frankl, V., 1994, str. 71).
23
Od sedam članova Politbiroa Boljševičke partije Staljin je pobio pet je (šesti je bio on sam, a sedmi Lenjin), od 21 člana CK iz
1919. godine Staljin je likvidirao 16 (Zvonarević, M., 1976, str. 490). Međutim, Staljinove žrtve među starešinama Crvene armije
bile su, u strahu od vojnog udara, a u predvečerje Drugog svetskog rata zastrašujuće: "Dok je Hitler pridobijao svoje oficire, Staljin
ih je ubijao Š...Ć Ruski agenti su ubedili nemačku obaveštajnu službu da falsifikuje dokumente koji su na sličan način (kao još
jedna grupa lažnih dokaza protiv visokih oficira Crvene armije, prim P. K.) preneseni u Moskvu da bi se ojačale optužbe protiv
Tuhačevskog. Tuhačevski je uhapšen i pogubljen posle procesa koji je trajao samo jedan dan. Šest od osam oficira iz vojnog suda
koji su sudili Tuhačevskom su, kasnije, takođe pogubljeni. Ostale žrtve bili su tri maršala Sovjetskog Saveza, svih jedanaest
zamenika komesara odbrane (pomoćnici ministra), sedamdeset i pet od osamdeset članova Vojnog saveta, svi komadanti vojnih
okruga Š...Ć, trinaest od petnaest zapovednika armija, preko polovine zapovednika korpusa, 20 - 24 posto svih oficira iz jedinica
manjih od bataljona" (Kalvokorezi, P., i Vintg G., 1987, str. 146). Ni ovde nije moguće izbeći poređenja sovjetske i jugoslovenske
situacije. Prvo, nepoznat je broj pripadnika JNA koje je likvidirao Broz (pretpostavlja se da je donja granica između 10 i 12 hiljada
ljudi, Mihailović, D.,1990, str. 293). Bilo ih je od vojnika do generala. Generali su: Rade Žigić, Đoko Mirašević, Veljko Žižić,
Branko Poljanac, Moma Đurić, Arsa Jovanović i Branko Petričević, dok je vaduhoplovni general Pero Popivoda, načelnik
operativne službe JRV, uzleteo avionom i sa zemunskog aerodroma pobegao u Rumuniju (Marković, D., 1990, str. 364). Možda se
o broju osućenih na vojnim sudovima može zaključiti po slučaju predsednika vojnog suda beogradske vojne oblasti, potpukovnika
Milonje Stijovića, koji je, veli Todorović, "osudio oko 1.500 ljudi na smrt. Njegovi savremenici kažu da je taj broj daleko veći".
Dakle, samo jedan sudija jedne armijske oblasti (bilo ih je pet) na smrt je osudio 1.500 vojnika, podoficira i oficira JNA! O ovom
surovom sudiji postoje tri nezavisna svedočenja, navodi Mihailović D., (1999, str. 30-31): a) Dragoljub Jovanović (1990) u:
"Muzej živih ljudi", str. 78-99; b) Petar Vujačić u: Mihailović (1995a) "Goli otok II", str. 381-387 i c) Todorović u "Sudija smrti",
1999. Da bi prikaz ovog sudije bio potpun navodim i sledeće: On je za vreme suđenja imao dve uzgredne zanimacije: "Pevušio je
crnogorske narodne poskočice ili je slušao radioprenos fudbalskih utakmica za vreme suđenja. Čovek se brani, pokušava da spasi
život. Stijović mu kaže; Samo ti pričaj, ionako si osuđen na smrt". Postoje indicije da je mnogo veći broj generala koji su glavom
platili nelojalnost Josipu Brozu, ali ne na Golom otoku. To su Slavko Rodić najmlađi general Jugoslovenske armije, Ivan
Milutinović i Petar Drapšin (Šarac, M., 2000, str. 54). Navodno, ovi oficiri, ("mladi, lepi i pametni - a generali") bili su više žrtva
sopstvenih "niskih seksualnih, strasti" nego ideoloških zabluda: zavedeni su dok su se školovali u Rusiji, a zavele su ih prelepe i
pametne "lastavice". Drugo poređenje je sličnost smrtnih sudbina vojih sudija u SSSR-u i FNRJ: "Kad su isljednici završili posao,
materijal protiv nas dali su vrhovnom vojnom tužiocu i Vrhovnom vojnom sudu radi podizanja optužnice. Međutim, oni odgovoriše
da u svemu tome nema elemenata krivičnog djela, da su to partijske pobune i prekršajii da za to možemo biti samo partijski
kažnjeni. Predsjednik suda bio je general Krxić, a tužilac Veljko Žižić. Kad su ovi odbili, pozvali su njihove zamjenike Lakovića i
Lakića. I oni su odbili. Sve su ih pohapsili i poslali na Goli otok" (Ćuruvija, S., str. 145).
24
Dobivši to pismo, Staljin je sa strane napisao: Nitkov i prostitutka. (Štajner, K., 1985, str. 54). To se ponavljalo i u Jugoslaviji.
Nekoliko prostodušnih golootočana svoja pisma o pričinjenoj im nepravdi od U(bij)D(druga)B(ližnjega)-e naslovljavaju sa "Dragi
druže Tito" (videti Mihailović, D., 1990, str. 562‡634).
 Manipulacije negativnim potkrepljenjem, "negativnom srećom" (Frankl, V., 1994), na primer, prestankom
fizičkog maltretiranja, rezultira oblikovanim ponašanjem revidiranja, odnosno dvoličnjaštva (u najboljem
slučaju) golootočkih nesrećnika. "Samoupravljanje" kao unutrašnja kontrola prevaspitavanja i kao uzor za
sticanje poželjnih osobina revidiraca na Golom otoku je, očigledno, originalan doprinos Jugoslovena.
Ceo proces naučne (teorijske i eksperimentalne) i praktične policijske razrade postupaka determinacije
ljudskog ponašanja prestavljen je na slici 10.
Slika 10: Teorijsko i praktično utemeljenje sistema
SP
 Postavlja se pitanje mesta i uloge naše oficijelne nauke u kreiranju klime i mehanizama slamanja ljudi na
Golom otoku. Drugim rečima, da li su psihijatri i psiholozi učestvovali u ovom "prirodnom" eksperimentu?
Nema pouzdanih dokaza. Poznato je samo da je Udba imala u svojim redovima dvojicu dosta poznatih (i
priznatih) psihijatara (Mihailović, D., 1995a, str. 162), dr Vladislava Klajna i dr Svetislava Popovića. Osim toga,
ovaj prvi (dr Klajn, inače oficir Udbe), psihijatar, bio je i profesor dvogodišnje škole savezne Udbe u Beogradu,
a izgleda da je u svemu ovome prof. dr Maksim Šternić imao značajnu ulogu. "Može se pretpostaviti kakva je
nastava psihologije i psihijatrije mogla da zanima program ove škole." Takođe je poznat pokušaj da se druga
dvojica, prof. dr Vladislav Vujić i Ante Pavković, (videti: Mihailović, D., 1999, str. 11‡12), pošalju na "stručno
usavršavanje u inostranstvo" radi specijalizacije tehnologije nasilnog dobijanja priznanja od optuženih. U
svakom slučaju, sovjetska psihijatrija je u svojim redovima imala više psihijatara, od kojih je jedan, nekom
prilikom, izjavio (parafraziram po sećanju): "Poznato je da je sovjetski komunistički društveni sistem
najhumaniji u civilizacijskom razvoju čovečanstva. Ako neko svesno radi protiv interesa takvog sistema mora da
je duševno obolela osoba". Dakle, može biti da je udeo zloupotrebljene nauke u golootočkom logoru bio veliki.
Tako je mislio i golootočanin prof. dr Nikola Nikolić (Mihailović, D., 1990, str. 402).
Slika 10 je pokušaj rekonstrukcije delovanja psiholoških principa u procesu "samoupravnog
prevaspitavanja" golootočana. Međutim, pre nego što analiziramo sklop i funkcionisanje golootočkog sistema,
koji je od najboljih i najtvrđih ljudi jugoslovenske revolucije, potencijalnih kritičara i demokratskih
opozicionara Brozovog režima stvorio sasvim bezopasne podanike, neki pojmovi zaslužuju šire razmatranje. U
tom sklopu, po mom mišljenju, najvažnija su tri pojma: oblikovanje ponašanja i ljudska agresivnost kao
teorijsko-eksperimentalni, a ispiranje mozga kao praktični sistem.

Zloupotreba psihologije: Oblikovanje ljudskog ponašanja

"Postojao je proces prilagođavanja, uobičajen kod svih osuđenika: otpor, pa dugo otpor; otpor teroru,
otpor u mukama, dugo podnošenje muka; onda neki mali, sitni kompromisi i nekakvo prilagođavanje na finale,
u kojem si ili potpuno pokleknuo i prihvatio se uloge špijuna i batinaša ili se zakamuflirao i postao ono što bilo
je najtipičnije, kako su zvali dvoličnjak, odnosno glumio si, snalazio si se, podvaljivao " (Mihailović, D., 1995,
str. 70). Tako o modelovanju ljudi govori književnikov svedok; a šta govori naučnik-psiholog?
Moguće je u psihološkoj teoriji i praksi pronaći teorijska utemeljenja i praktične izvore kako za celinu
tako i za pojedine tehnike primenjene u sistemu SP-a. Najpre valja opisati eksperimentalni proces oblikovanja
ponašanja koji primenjuje Skiner (prema Hol, K., i G. Lindzi, 1983, str. 608), a zatim dokazati sličnost sa
golootočkom praksom.
Najpre da opišemo skinerovski konstruisan kavez za programiranje ponašanja goluba. Kavez je "svet za
sebe u malom". Zapremine je oko jedan kubni metar, a od spoljašnje sredine je odvojen jednosmerno providnim
zidovima (gledano spolja), koji ne propuštaju ni svetlost ni zvuk. Osvetljen je difuznom svetlošću kroz zidove.
Na jednom zidu kaveza, na visini od 25 cm, nalazi se mali providan disk koji postaje vidljiv tek kada se,
otpozadi, diferencijalno osvetli crvenom svetlošću. Ispod samog diska, u visini podignute glave goluba, nalazi se
jedan uvek zatvoren koš, koji se iznutra otvara kljucanjem u disk. Istovremeno, kada se koš otvori, sa spoljašnje
strane zida u nj se ispušta zrnevlje pšenice.
Sa spoljašnje strane kutije nalazi se kompleksan automatizovan uređaj koji "kreira" unutrašnju sredinu u
kutiji (temperatura, svetlost, vlaga), izaziva nezavisne događaje u kontrolisanoj sredini, nadzire i beleži zavisne
akte ponašanja "ispitanika". Cilj je da se oblikovanjem ponašanja golub nauči da sve vreme budnog stanja
(dok je svetlost upaljena) u spolja kontrolisanom tempu kljuca u disk. Spolja kontrolisani tempo može da bude
određen vremenski promenljivo ili nepromenljivo. To je takozvani vremenski promenljiv, odnosno nepromenljiv
režim potkrepljenja: golub mora da kljucne disk svakih 5, 10 ili 15 minuta, zavisno od toga da li ovaj "radi" u
promenljivom ili nepromenljivom režimu. Spolja kontrolisani tempo može da bude određen ne samo vremenski
već i srazmerom akata ponašanja, dakle, brojem kljucanja, opet u promenljivom i nepromenljivom režimu. U
promenljivom režimu broj kljucanja može da iznosi, recimo, tri, pet ili više puta. Kada je režim nepromenljiv,
golub je primoran da kljuca u disk. Ako se ptica ponaša na tako "propisan način", biće nagrađena hranom koja,
prosto, znači život. Videćemo da će se golub dosta brzo i relativno trajno naučiti da sve vreme radi samo to: da
kljuca disk da bi preživeo. Verovatno se pitate kako golub može da nauči da "broji minute ili kljucanja". Za naš
problem to je nebitno, ali, ukratko, sva živa bića poseduju "unutrašnji časovnik", "tajmer".
Dakle, gladan, ali ne i žedan golub stavlja se u kutiju. Prvi problem je i najteži: kako mu "utuviti u glavu"
da će njegov život, ubuduće, zavisiti od njega samog, to jest od njegovog "propisanog ponašanja". Najvažnije je
da mu se pokaže da u košu ima hrane i da od njega treba da je očekuje; svi drugi oblici ponašanja će se lako
naučiti.
Prvo se ptica uvežba da jede iz otvorenog koša. Zatim se navikava na to da, kad god se približi košu,
dobije hranu; ptica i to lako nauči. Potom se uči ne samo da bude u neposrednoj blizini koša, već i da diže glavu
do njegove visine. Potom se uvežbava da gleda neposredno u koš: kada god ona gleda u njega on se otvara i
ispada zrno. Dovde je sve jasno. Ptica je naučila da će hranu dobiti samo iz otvorenog koša, zato je primorana da
stoji, podignutog kljuna, neposredno pred zatvorenim košem, ali se dalje ništa ne dešava. Gladna ptica, naravno,
pokušava bilo šta da bi otvorila koš. Dakle, kljuca koš i sve oko njega. Slučajno će, prvi put, kljucnuti i osvetljen
disk. I gle čuda! Koš se otvara i u njega upada zrno hrane. Do narednog slučajnog kljucanja proteći će znatno
manje vremena, a treće kljucanje u disk je sasvim izvesno: ptica je "ušla u mašinu".
Potpuno istovetno ptica se uči da dobija i vodu, s tim što se sada uvodi drugi disk za kljucanje i jedno
čanče ispod njega za pojenje. Sva druga gore navedena odbrojavanja (minuta ili broja kljucanja), bilo da je reč o
hrani bilo o vodi, uče se veoma brzo, zato što biološki sistemi poseduju "unutrašnji sat" (videti: Matešić, K.,
1983, str. 10-28) Ptica je naučila da radi "ono što treba, kako treba i kada treba" da bi preživela. Nije se desilo da
je ptica uginula od "rada" kljucanjem, zato što je, kao i sve živo, programirana da živi.
Moć tehnologije oblikovanja ponašanja prikazaću na jednom primeru iz vojne psihologije, u kojem se ptica
(opet je reč o golubu) uči da razlikuje borbene objekte od prirodnih.
"Jedan od Lubonjovih (Lubonja je ime istraživača, prim. P.K) izveštaja nosi naslov "Percepcija promenlji-
vih vrednosti visokog stepena uz pomoć goluba". U njemu istraživač kaže da je potrebno oko mesec dana za
obučavanje ovih ptica da bi sa prihvatljivom i upotrebljivom preciznošću mogle razlikovati predmete koje je čo-
vek napravio od onih koji su prirodni objekti. Naročita vrsta golubova koja se koristi u pomenutim eksperime-
ntima je beli karno, a obučavanje se vrši na taj način što se ptici pokazuju dve vrste aerofoto-snimaka. Na jednoj
su prikazani putevi, železnice, mostovi itd., a na drugima samo planine, reke, drveće i drugi prirodni oblici bez
udela ljudske ruke. Ptice se prvo podvrgavaju strogoj dijeti, dok ne postignu 80% svoje normalne težine, a posle-
dica toga je da su postale vrlo gladne. Onda ih smeštaju u malu komoru, ispred koje stavljaju posudu sa hranom
i platnom. Jedna po jedna fotografija, snimljena iz vazduha, prikazuje se na platnu nasumice, one sa predmeti-
ma koje je napravio čovek i one sa prirodnim objektima. U obuci se koristi 80 fotografija, po 40 od svake vrste,
svakog dana u toku jednog meseca. Zavisno od toga da li golub kljuca po fotografiji koja sadrži objekte koje je
čovek napravio, ili se uzdrži od kljucanja fotografije na kojoj nema takvih objekata, daje mu se hrana kroz žleb.
Ako pogrešno reaguje, ne dobija hranu.. Utvrđeno je da do kraja meseca većina ptica može naučiti da reaguje
na fotografije na odgovarajući način (ptice koje ne nauče, odbacuju se). Kao finalna provera, pošto je period
obuke završen, pticama se pokazuje još jedna serija aerofoto-snimaka da bi se videlo da li se pojmovi koje su na-
učile u vezi sa "objektima koje je čovek napravio" mogu preneti na druge slike koje nikada pre nisu videle. (Ve-
ćina ptica, čini se, zadržava koncept bez dalje obuke do dva meseca.)" (Votson, P., 1982, str. 198).
Pogledajmo sada sličnosti Golog otoka i Skinerovog kaveza, odnosno goluba i golootočkog sužnja. Oba su
potpuno zatvoreni totalitarni sistemi, u oba je sredina strogo kontrolisana, u oba je preživljavanje namerno
determinisano sopstvenom aktivnošću bića koja u njemu žive. "Sopstvena aktivnost" zaista je različita, u prvom
slučaju golubove uče kljucanju, a u drugom uče ljude da tuku i cinkare svoje drugove.
Ali, reći ćete, čovek nije golub. Tačno! Teže je goluba naučiti da kljuca nego golootočanina da bije i
cinkari, zato što golubu treba samo voda i hrana da bio preživeo, a golootočanin hoće da se druži, da razgovara,
da dobije barem neke vesti spolja, da bude voljen, da ima moć, da može da muči drugove, da puši... Verovatno
je najveća razlika između Skinerovih goluba i Brozovih mučenika u činjenici da su golootočani, kao i svi ljudi,
uvremenjena i svrhovita bića, koja imaju vremensku perspektivu čiji kraj ne žele da vide, jer imaju nadu,
smisao, svrhu, namere, projekte, želje, druge bliske ljude... Drugim rečima, da biste "ušli" u majušni mozak
goluba i od njega napravili "mašinu za kljucanje", imate samo dvoja vrata, a mozak čoveka je prepun vrata
(manjih ili većih) kroz koja možete ući i od njega sačiniti zao mehanizam.
Može biti da se na ovom mestu postavlja ključno, moralno pitanje. Zašto ti ljudi nisu izabrali časnu smrt
već nedostojan život? Odgovor je krajnje jednostavan! Zato što preživljavanje Golog otoka nikada i nikako nije
postavljano kao moralno pitanje slobode izbora između dobra i zla, već kao biološko pitanje. Možete li ili ne
možete da poremetite vrhovni nagon zoologije: sve što živi mora da živi. Međutim, u ovom slučaju je još važnije
što je omekšalim, sa smrću suočenim golootočanima zlo veoma ubedljivo, horski, ponekad iz hiljada ljudskih
grla, prikazivano kao dobar, kao human, kao slobodan, bogomdan izbor. I, najzad, izbor između jednog i drugog
nije pitanje na koje se odgovara "sada i ovde". Na to pitanje odgovarate svakog sata i svakog dana, ali
mesecima, pa i godinama, "tamo". Svaki pojedini akt * u svakom danu života golootočanina je dobar izbor. Ali
kada saberete sve dane i kada, u najboljem slučaju, postanete dvoličnjak, kasno je za moralna pitanja. U logici
ljudske psihologije odlučivanja jeste da, ako nemate poremećaj nagona za životom a odlučujete o sopstvenom
životu, u trenutku odluke nećete moći da vidite nikakve druge posledice sopstvenih (ne)moralnih izbora osim
jedne jedine - svoje smrti.
Postaviću nekoliko pitanja na koja ja, kao scijentistički orijentisan psiholog, nemam odgovora. Koliko bi
ljudi namerno slagalo da je kraća linija zapravo duža, kad bi znali da svi ostali o tome lažu (u Ašovom
eksperimentu, videti Indeks*)? Koliko bi ljudi pristalo da učestvuje za bilo koje dolare u Zimbardovom
eksperimentu (videti Indeks)* kad bi znali da će trpeti tuđa šikaniranja, odnosno da će i sami druge zlostavljati?
Koliko bi ljudi pristalo da ubija loše đake u Milgramovom eksperimentu (videti Indeks) *? Koliko bi žaba ostalo
u eksperimentatorovom loncu punom vode do smrti kuvanjem na šporetu dok temperatura tako ugodno i lagano
raste?
Oblikovana sredina omogućuje da se ljudi svakodnevno izlažu situacijama koje ih traumatizuju i čine
pasivnim (naučeno bespomoćnim). Pasivnost i bespomoćnost su preduslovi za slabljenja odbrambenih snaga
ličnosti. Oslabljena ličnost najpre traga za mogućnostima da okonča (prekine) ili izbegne mučenje. Jedini
očigledan izlaz koji joj se nudi jeste prihvatanje zahteva mučitelja. Prihvatanjem tih zahteva menja se status u
hijerarhiji golootočkog paviljona. Psihološki rečeno, golootočani su negativnim potkrepljenjem (kaznama) i
pasivnim prihvatanjem režima vođeni ka izbavljenju.
 Preciznosti radi, sa psihološkog stanovišta, Goli otok je bio smišljen sistem pokretanja svih do sada
bihevioralno poznatih "mehanizama ljudskog pada" (Saratlić, R., 1997, u: Panić, R., 1997): Kao što golub,
gonjen glađu, "pristaje" "pokret–po–pokret", da kljunom opisuje osmicu (broj 8) u Skinerovim rukama, tako i
golootočanin, pokrenut potrebom da preživi, čineći ustupak po ustupak, postaje batinaš, klizeći ka samom dnu
ljudskog posrnuća. U golootočkoj svakodnevici je još jedan socijalno-psihološki mehanizam posredovao izmeni
ponašanja u pravcu saobražavanja zahtevima mučitelja: promena vrednosti pojedinaca verbalnim etiketiranjem
("banda", "izdajnik", "neprijatelj naroda" i dr.). S druge strane, i pored učešća u zlostavljanju drugova, ljudi su
uspevali da, intimno, sačuvaju samopoštovanje zahvaljujući sindromu koji Rokič (u: Evans, R. I., 1988, str. 369)
naziva "A pored toga, ..". Radi se o odbrambenom mehanizmu izolacije i razdvajanja svesti o sopstvenim
akcijama i njihovim posledicama, tako da nema kognitivne disonance niti osećanja griže savesti. "Nisam ja
tukao ljude na Golom otoku, a pored toga svi su svakog tukli." Naravno, nisu svi golootočani koristili sve
pobrojane mehanizme; reč je o tome da svaki čovek može naći svoje razloge i racionalizacije za sve što čini ili
ne čini.
Da zaključimo, u psihološko-teorijskom smislu SP se može identifikovati kao "oblikovanje ljudskog
ponašanja sukcesivnom aproksimacijom nagrađivanja pojedinih akata" u potpuno "kontrolisanoj sredini"
(Skiner), sa ciljem da se benigna agresija jedinke preobrati u malignu (From). Naravno, ovako formulisana
teorijska osnova projekta rezultat je analize "post festum" i njenim tvorcima je bila apsolutno strana. Drugim
rečima, ljudska praksa je prethodila naučnim objašnjenjima: mučitelji na Golom nisu znali "zašto", ali su znali
"kako" će njihove žrtve biti "prevaspitane" i spremne da pasivno žive bez želje da dalje "menjaju svet".

Ljudska agresivnost
"Klice dželata nalaze se gotovo u svakom savremenom čoveku. Ko je samo jednom osetio tu moć, tu
neograničenu vlast nad telom, krvlju i duhom čoveka, isto tako stvorenog kao i on sam, nad bratom po
Hristovom zakonu, ko je osetio vlast i apsolutnu mogućnost da drugo biće, stvoreno po Božjem liku, ponizi
najdubljim poniženjem, taj nekako i nehotice postaje nemoćan da vlada svojim osećanjima. Tiranija je navika,
ona ima sposobnost da se razvija i, najzad, postaje bolest. Smatram da i najbolji čovek može da otupi i ogrubi
kao zver. Krv i vlast opijaju." (Dostojevski, F. M., 1975, str. 208)
Nažalost, savremene antropološke nauke, pre svih psihologija, nemaju tako kristalno jasno tumačenje
fenomena nasilja kao Dostojevski. Bez objašnjenja entiteta agresivnosti Goli otok nije razumljiv. U savremenoj
psihologiji postoje dva dominantna tumačenja ljudske agresivnosti: etološko i humanističko. Etološko shvatanje
(Zdravković, J., 1989, str. 440‡461) polazi od paradigme da je agresija univerzalna pojava u živom svetu, da je
jedan od mehanizama prirodne selekcije u evoluciji vrsta, jer ima za cilj njihovo očuvanje, a ne uništenje. Zbog
vitalnog značaja, etolozi radije koriste sintagmu "potencijal za akciju" ("ekscitorni potencijal") umesto termina
agresija i nasilje. U životinjskom svetu postoje dve vrste signala za agresivno ponašanje: signali koji
nagoveštavaju opasnost (jedinka se sprema za napad ili odbranu) i signali koji joj govore dokle "sme da ide u
agresivnom ponašanju" (Zdravković, J., 1989, str. 447) upravo zbog njenog cilja (čuvanje, a ne uništavanje).
Drugim rečima, u životinjskom svetu zver prestaje da bude zver prema pripadnicima iste vrste kada dobije signal
potčinjavanja i prestaje da lovi jedinke druge vrste ako joj nisu "na jelovniku", ali ako ne ugrožavaju njenu
teritoriju ili njene mladunce.
Međutim, etolozi, prema Zdravkoviću, navode, pored gore spomenutih, i neke oblike agresivnog ponašanja
koji nemaju evoluitivno-funkcionalni značaj: razdražujuća agresija, instrumentalna agresija i agresija kao trajna
crta ličnosti. Razdražujuća agresija je praćena besom i gnevom, a nastaje kao posledica osujećenja ili
psihopatoloških stanja (paranoje, shizofrenije, psihopatije, epilepsije itd). Instrumentalna agresija je u
životinjskom svetu prisutna samo u smislu bržeg i lakšeg učenja, za vrstu posebnih, "fiksiranih akcionih uzoraka
ponašanja" ("fixed action patern" - FAP). S druge strane, u ljudskoj zajednici agresija postaje instrumentalna:
kao deo porodičnog vaspitanja (dete "na silu" zadovoljava svoje potrebe u okviru porodice pa se zato uči
nasilju), kao deo profesionalne obuke (vojska, policija) ili kao deo rituala (igra, seks). Najzad, na osnovu
iskustva sa njenim uspešnim korišćenjem u životu pojedine ljudske jedinke agresiju stiču kao relativno trajno i
stabilno obeležje (crtu) ličnosti.
Očigledno je da se iz etološkog tumačenja agresije mogu razumeti neki izolovani, pojedinačni akti nasilja
koje je na Golom otoku bilo banalna svakodnevica. Uzmimo za primer samo tipičnu situaciju "utovara"
nesrećnika u brod u luci Bakar. Jedan bivši golootočanin tu situaciju opisuje književniku V., Zupan, (983, str.
217): "Sav je drhtao sjećajući se i tvrdio da su mu zaprijetili smrću ako i rečcu progovori o zbivanjima na
otocima. Kod njega je počelo kao što to uopće i počinje u to vrijeme. Transport u luku. Brod. Na njemu mnogo
naoružanih ljudi, razdraženih kao stršljenovi, žestoke pogrde, i tuci, sjeci, lomi... a za to vrijeme preko palube
malo na dvije, malo na četiri, i bump! u rupu koja je otvorena za teret, i tras sa nekoliko metara na masu ljudi"
(koji su već bili zgusnuto natrpani u potpalublju). Drugim rečima, ovaj opis razdražujuće agresije (sa etološkog
stanovišta) ne sadrži objašnjenje smisla i svrhe svega ovoga. A smisao je u koncepciji, u namerama i planu o
"samoupravnom prevaspitavanju" koje će se nastaviti na ostrvu. Zato, kada individualno nasilje postane
instrument politike, etološka objašnjenja više nisu dovoljna.
Ukratko, plansko i kolektivno nasilje u službi političkih koncepcija opire se psihološkom tumačenju
individualnog činjenja zla zlotvora prema žrtvi. Zato treba potražiti tumačenja u kojima će ljudsko ponašanje
 obeju strana biti sagledano kao deo sistema. Po našem mišljenju, etološka tumačenja dobro objašnjavaju
individualnu agresiju, koja jeste biološki osnovana i zato je, po Lorencu (1970), biološki svrsishodna. Međutim,
na Golom su se zbivali maligni oblici društvenog, a ne biološkog programiranja zločinjenja, kada cilj nije bio
preživljavanje vrste već opstanak političkog projekta društvenog uređenja.
Zanimljivu koncepciju agresivnosti ponudio je Mari (prema Hol i Lindzi, 1983, s.214). On definiše
agresiju kao "snažno savlađivanje otpora. Boriti se. Svetiti se za nepravdu. Napadati, povređivati ili ubiti
drugoga. Snažno se suprostavljati drugome ili ga kažnjavati". Zanimljivost Marijeve koncepcije proizilazi iz
činjenice da je on postulirao agresiju kao genetski, biološki determinisano ponašanje što tek kasnije
eksperimentalno potvrđeno na životinjama i ljudima (videti Obrenović, 1998).
Biološki, agresivnost je, prema Joviši Obrenoviću (1998, str.10-12), jasno i nedvosmisleno determinisana na
osnovu sedam indikatora u tri segmenta genetske opreme (centralni nervni sitem, lučenje hormona i
hromozomske promene):
1) Postoje određene regije mozga čijom se simulacijom može izazvati (zadnji deo lateralnog hipotalamusa,
amigdaloidna jedra, neki delovi mezencefalona i centralne sive mase) ili zaustaviti (septum, cingulum i kaudalno
jedro) agresivno ponašanje.
2) Razaranjem nekih delova mozga (limbički sistem) menja se modalitet i intezitet agresivnog ponašanja.
3) Neurohiruške intervencije na ljudskom mozgu u regijama čijom se elektrostimulacijom podjaruje ili smiruje
agresivnost (pod "a" i "b") su, takođe, imale za posledicu trajnu izmenu predoperativno emitovanog agresivnog
ponašanja.
4) Neke bolesti bolesti mozga (moždani tumori, temporalna epilepsija i virusne infekcije kao što je encefalitis) bile
su povezane sa nasilnim ponašanjem obolelih. Najzd, neuobičajeni elektroencelofalografski zapisi često mogu
da budu pokazatelji da je u pitanju psihopatska ličnost sa visokom tendencijom agresivnog ponašanja Raličit
nivo hormona (muški polni hormon testosteron) uslovljava različit intezitet i učestalost agresivnog ponašanja
kod muškaraca i žena. Hromozomske aberacije (XYY sindrom) to jest dupliranje muškog polnog hormona
takođe regularno utiče na agresivno ponašanje
U vezi hromozomske aberacije otkriveno je da su muškarci kod kojih je ovaj kariotip nađen, osim što su
bili prestupnici, posedovali su i određene morfološke karakteristike. Obrenović veli (1998, str.12) da su boli
"Visokog rasta, pravilne telesne građe, muškog tipa kose, sa normalnim razvitkom polnih žljezda i sa
prevladavanjem razvoja skeleta lica, u odnosu na skelet koji gradi moždanu čauru").
From (1975, str. 22-23) veli da "kreativnost i destruktivnost, ljubav i mržnja nisu dva instinkta koja
postoje nezavisno: oba su odgovor na istu potrebu za transcendiranjem, jer se želja za uništenjem mora pojaviti
kada želja za stvaranjem nije zadovoljena". Međutim, postoje dve vrste agresivnosti: benigna i maligna. Benigna
agresivnost je filogenetski programirana, biološki je svrsishodna, nije sama sebi cilj i ne izaziva narastanje
potrebe za njom samom. Benigna agresija prestaje onda kada se otkloni ugrožavanje sopstvenog života ili
vitalnih interesa življenja. Maligna agresija, nastala kao čovekov slobodan izbor i odgovor na nemogućnost
transcendencije, jeste specifična čovekova potreba ukorenjena u pojedinačnom karakteru i posredovana
sredinskim činiocima. Pošto su obe vrste agresije na istoj ravni kao dva pola jedne dimenzije, postoji i
mehanizam prelaska benigne (kao biološki programirane) u malignu (nastalu izgradnjom čovekovog karaktera
društvenim posredovanjem). Prelazak je omogućen kompenzatornim nasiljem. "Kompenzatorno nasilje
(sadizam) je isto tako intenzivna snaga u čoveku kao želja za životom. Čovek je potencijalno destruktivan i sa
sadističkim sklonostima zato što nije stvar i zato što mora pokušati da uništi život ako ga ne može stvoriti"
(From, E., navedeno prema Savić, O., 1977).
Dakle, prema Fromovom shvatanju, svi su ljudi benigno agresivni da bi mogli ostvariti individualne
potencijale (da bi se samoostvarili). Međutim, postojanje benigne agresije u biološkim osnovama čovekovog
bića je uslov da se svi ljudi mogu ponašati i maligno agresivno, uživajući u svireposti prema sabraći, kada to od
njih zahtevaju sadističke uloge vaspostavljene totalitarnim (autoritarnim i tiranskim) društvenim sistemom.
Obe vrste agresije postoje kao mogućnost kod svakog pojedinca. Maligno agresivni pojedinac ugrožava
svoje bližnje u subjektivnom psihološkom okruženju. On je siledžija, kriminalac ili, jednostavno, propalica.
Dakle, benigna agresija jeste sveprisutna i sistemska, a maligna nije. Međutim, društvene okolnosti
(harizmatične vođe u autoritarnim nedemokratskim sistemima ili društveni pokreti, partije i vlade u
demokratskim) omogućavaju prerastanje benigne pojedinačne u društvenu malignu agresivnost. Da bi se zlo i
destrukcija pokrenuli u svom malignom vidu, neophodno je postojanje sveprisutnog osećanja vitalne ugroženosti
društvenih grupa. Nadlične i kolektivne vrednosti i dobra (vera ili ideologija) moraju biti ugroženi da bi veliki
broj pojedinaca iz sebe preobratio benignu u malignu agresiju.
Postoje dva modela tog preobraćanja i prerastanja: vremenski raspodeljen i koncentrisan. U vremenski
raspodeljenom modelu sistem represije nije masivan već se slojevito pomera u vidu koncentričnih krugova (kao
kada bacite kamen na mirnu površinu vode). To je potrebno da se ne bi javio masivan otpor zlu. "Prvo su došli
po Jevreje, a ja sam ćutao zato što nisam Jevrejin; zatim su došli po komuniste, a ja sam ćutao zato što nisam
komunista; onda su došli po homoseksualce, a ja sam ćutao zato što nisam homoseksualac, zatim su došli po
sindikalce, a ja sam ćutao zato što nisam sindikalac. Na kraju su odveli i mene i više nikoga nije bilo da se
pobuni" (sveštenik Nimeler, žrtva Hitlerovih nacista). Vremenski koncentrisano postuliranje maligne agresije
moguće je samo na fizički ograničenom prostoru i sa vremenski maksimalnom koncentracijom. Zato je i
smišljen golootočki koncentracioni logor za samoupravno prevaspitavanje.
Na kraju, više kao ustupak struci nego kao ozbiljno tumačenje generatora ljudskog zla, dajemo i jedno
zavodljivo objašnjenje koje je postulirao Vilhelm Rajh (1973). Rajh smatra da je individualna i
institucionalizovana agresivnost posledica, derivat, osujećenog (frustriranog) seksualnog nagona, koji,
onemogućen da se prirodno prazni orgazmom - biva pervertiran u dve sfere: individualne mišićne oklope
(zgrčene velike mišiće tela) i kolektivno nasilje. Na ovom drugom, nasilju seksualno nezadovoljenih bića,
sagrađeni su svi totalitarni sistemi (fašistički, boljševički i diktatorski). Naime, jedan moj kolega (nemam
dozvolu da ga citiram), pozivajući se na Rajha, tvrdi da je jedina, ali suštinska, razlika između Staljina i Broza
bila upravo u tome što je ovaj drugi bio hedonista zaokupljen, između ostalih "poroka" i ženama (vidi
Radulović, F., 1990 25) pa nije stigao, zbog banalnog nedostatka vremena (koje je trošio na čulna uživanja) da
nas satre onoliko koliko je opaki Gruzijac, pobio svojih podanika. A kada je njegovo trošno telo počelo da
proizvodi manje androgena, umesto da juri žene, Broz je svoju vitalnu energiju usmerio na pokušaj da dobije
Nobelovu nagradu za mir26 (vidi: Mićunović, D., 2000) i na razvoj pokreta nesvrstanih. Dakle, Jugosloveni su
sva tri puta (zbog žena, Nobela i "trećeg sveta") imali sreće.
Potpuno smo saglasni sa shvatanjem da je psihologija ličnosti vođe tim važnija što je društveni sistem
autoritarniji (Trebješanin, Ž., 1999, str. 21). Zapravo, jedini razlog relativnog životnog blagostanja Jugoslovena i
manje smrtonosne vladavine Josipa Broza su njegove personalne karakteristike: bio je ekstrovertan, krajnje
prilagodljiv i pragmatičan, nesklon asketizmu i žrtvovanju. Voleo je život, žene, pesmu, vino, lov... On nije samo
jedini vrhovni komandant u Drugom svetskom ratu koji je neposredno komandovao jedinicama u sudaru strana
već je i jedini vrhovnik koji je vodio ljubav na borbenim položajima. Nije posedovao "čvrstinu karaktera"
potrebnu da se istrajava do krajnjih konsekvenci sopstvene moći nad ljudima (nije ih gonio do smrti). Nije bio
arogantan ni ciničan. Umeo je da se našali na sopstveni račun. 27 Jeste pokretao zlo, ali nije uživao u procesu
zločinjenja. Dakle, nije bio ni sadista ni nekrofil.

"Ispiranje mozga"28
To je najsloženija metoda psihološkog nasilja u logorima, koja je prvi put primenjena nad američkim
vojnicima u korejskom (kineskom) zarobljeništvu tokom korejskog rata od 1950. do 1951. godine (Votson, P.,
1982, str. 260 - 268). Ova tehnika nije korišćena samo kao način ispitivanja američkih zarobljenika radi
dobijanja poverljivih informacija 29, nego i za temeljno, strukturalno prevaspitavanje i menjanje ličnosti sa
težištem na menjanju sistema vrednosti, stavova i uverenja (političkih prevashodno). Krajnji cilj je bio da se
osobe sa "ispranim mozgom" upotrebe za širenje komunističkih ideoloških uticaja, za psihološko-propagandno
delovanje protiv američke ideologije i društvenog sistema.
Pokazaćemo efikasnost IM na primeru njegove najšire primene u Korejskom ratu. Kroz zarobljeničke
logore je prošlo 7.000 Amerikanaca, a 30% zarobljenih je sarađivalo sa komunistima, tako da je 13% njih posle
povratka u domovinu optuženo za veleizdaju. Prevaspitani su prvi put izneli najstrože čuvane podatke o
naučnim projektima razvoja biološkog oružja (koje je kasnije upotrebljeno u Vijetnamskom ratu). O 7.000
zarobljenih, njih 2.730 (oko 30%) umrlo je od posledica neuspelog procesa prevaspitavanja, nijedan nije
pobegao iz zarobljeništva, a 21 je posle završetka rata odbio da se vrati u domovinu.
Ceo proces se može podeliti na pet faza. U prvoj fazi, među zarobljenike se ubacuju budući instruktori IM
(specijalno obučeni i pripremljeni Kinezi i Koreanci koji su dugo živeli u Americi i upoznali njenu kulturu,
moral i jezik te sredine), sa zadatkom da uoče prirodne, školovane vođe i dominantne pojedince. Zatim se
obavlja selekcija zarobljenika: odvajaju se dominantni pojedinci, ne samo zato što je njihovo prevaspitavanje
putem IM krajnje neizvesno već i zato da bi se obezglavila većina ostalih koji "obećavaju".
Mnogi autori (videti šire u Petrović, S., 1984, str. 87-98) smatraju da u većini društvenih grupa postoji oko
pet procenata osoba koje ličnim autoritetom, znanjima i društvenim mogućnostima mogu da organizuju i
predvode ostale. Dominantni se odvode u specijalno čuvane logore, gde se tretiraju kao klasični ratni
zarobljenici. Ponekad se IM organizuje i za pojedince (prema modifikovanom programu) ako su izuzetno važni
za protivničku stranu. U toj fazi, ubačeni instruktori stvaraju doušnički sistem sastavljen od samih zatvorenika,
zato što će oni sami uskoro biti kompromitovani novom ulogom u daljem procesu dirigovanog
"prevaspitavanja".
U drugoj fazi, preostali zarobljenici (procenjeni kao nedominantni) razvrstavaju se u grupe, na čijem je
čelu vođa (instruktor). Druga faza traje oko dva meseca, a naziva se faza "fizičke kontrole", koja čini samu
suštinu IM-a. Tada se smišljeno koriste težak fizički rad i svi poznati i priznati načini da se pojedinci fizički
oslabe i moralno ponize. U tom smislu je vrlo indikativna tabela br. 3. Iscrpljenost, koja neminovno nastaje,
prvenstveno je fizičke naravi, a autori je označavaju kao 3D-sindrom (3D-SYNDROME, prema početnim
25
Autor navodi sedamnaest žena koje je mogao da "dokumentuje", i to: Marusja, Liza, Tereza, Ljusja, Ira, Darja, rođene sestre Nina i Svetlana, Pelagija, Vida, Elza, Žana, Zuhra,
Margarita, Herta, Davorjanka i Jovanka.
26
Maja 1972. godine, predsednik luksemburškog parlamenta, Pjer Gregoar je u ime predlagača (među kojima su bili i Bertramd Rasel, Akiro Kurosava, Milutin Čolić, Vladimir
Dedijer, Čarli Čaplin, Lorens Olivije, Luiđi Viskonti i Ingemar Bergman) uputio telegram predsedniku norveškog parlamenta predlažući da se Josipu Brozu dodeli Nobelova
nagrada za mir (Musulin, D, 2001).
27
Prepričavajući svoje školovanje, Broz kaže (parafraziram po sećanju): "Drugi razred sam temeljno izučio, kako i ne bi kad sam ga dva puta učio!"
28
(IM, Brejn Vošing - Brain Washing ili Hsi nao - na kineskom), iz Kostić, P., 1996, str. 447‡464.
29
"Ispiranjem mozga" dobijene su, prvi put, informacije o tome da Amerikanci razvijaju biološko oružje, takozvane folijate, bojne otrove za uništavanje useva, koji su masovno
korišćeni u vijetnamskom ratu.
slovima engleskih reči slabost-debility, zavisnost-dependency i zastrašenost-dread). Osim fizičkog rada i torture,
jednom dnevno, u trajanju od dva časa, organizuju se i seanse samokritike. Cilj je da se na osnovama fizičkih
muka i narušenog moralnog integriteta izazove gnev, gnušanje i mržnja prema svojim sunarodnicima,
društvenom sistemu, političkom i vojnom vođstvu i da se pojača osećanje prepuštenosti na milost i nemilost
onih čiji su zarobljenici. Suština samokritike je da pojedinci, jedan po jedan, pred celom grupom i instruktorima
pričaju detalje, epizode i događaje iz svog civilnog života, porodice, prijatelja i stilu života uopšte, i da se ograde
od njega, da dožive i osete krivicu i stid zbog svojih (eventualnih) nemoralnih postupaka, i tako instruktorima
pruže priliku da uoče slabe tačke u strukturi njihove ličnosti. Dakle, u drugoj fazi se fizičkim radom i
razrađenim individualizovanim tehnikama fizičke torture "omekšava" struktura ličnosti da bi edukacione grupe
bile spremne za treću fazu IM-a. Naravno, nemoguće je ne uočiti sličnost ove samokritike pred grupom sa
golootočkom praksom "iznošenja stava ", "raskritikovanja" i "iznošenja neprijateljskog rada".
U trećoj fazi, menja se težište rada. Redukuju se fizički rad i tortura, a pojačava učenje i indoktrinacija
povećavanjem broja i dužine sastanaka grupe. U ovoj fazi, evaluira se rad iz prethodne faze; obavlja se tekuća
selekcija tvrdokornih (koji se prebacuju u druge, "obične" logore), a nastavlja se rad sa onima koji su počeli da
popuštaju. Dugotrajni i psihološki zamorni časovi učenja novih vrednosti, stavova i uverenja više se ne
zasnivaju na fizičkoj, već na psihičkoj iscrpljenosti. Drugim rečima, smanjenje fizičkih opterećenja i šikaniranja
na iscrpene ljude deluje kao nagrada, budeći u njima zahvalnost i simpatije prema mučiteljima. Trajanje ove faze
(kao i svih ostalih) nije čvrsto vremenski fiksirano, ali obično iznosi dva meseca.
Četvrta faza prevaspitavanja ima dva ključna obeležja: definitivni slom ličnosti, usled produženog
delovanja 3D-sindroma i "sečenja repova" (raščišćavanje sa starim sistemom vrednosti i uverenja, odbacivanje
sopstvenih ljudskih veza iz ranijeg života itd). Slom ličnosti se manifestuje histeričnim ispadima pojedinaca
(plač, nekontrolisan bes usmeren na sudrugove i samog sebe) i noćnim jecanjem (u snu), kricima i drugim
emotivnim izlivima. Najpre popuštaju najslabiji pojedinci, ali se talas "pucanja" ličnosti naglo širi, zahvatajući i
snažnije strukture. Tek posle sloma može otpočeti "sečenje repova": najpre se denunciraju (često i nepravedno)
prijatelji, rođaci i poznanici. Spremnost na prokazivanje bliskih osoba je mera stepena prevaspitanosti i znak za
prelazak u petu, finalnu fazu IM-a.
U toj fazi se ubrzava prevaspitavanje uvođenjem razrađenog sistema nagrada za napredne "učenike".
Deluje se primerom na one pripadnike grupe koji "zaostaju u učenju". Uvode se i neke spoljašnje oznake za
prevaspitane pojedince. U praksi i teoriji nove vere, prevaspitanici često prevazilaze i svoje učitelje (instruktore).
Ovako razrađeni sistem nagrada i kazni poznat je u psihološkoj nauci (teoriji učenja) kao operantno učenje
(Skiner).
I na Golom otoku je postojao sistem nagrada. Posle "okončanja istrage" i pisanja "dopune zapisnika", a
znatno pre dobijanja statusa aktiviste, logoraš je, osim prestanka "ganjanja" (prestanak kazne deluje kao
nagrada), raspoređivan na uobičajene radne zadatke više nije individualno mučen. Ponekad je, čak, raspoređivan
i na rad u kuhinji, pekari, radionicama itd. Analizom sleda i sadržaja faza prevaspitavanja u IM-u, može se uočiti
i posebno istaći značaj pojedinih faktora koji deluju na tok i neizbežan ishod (za većinu) prevaspitavanja.
Skoro isti faktori su takođe delovali i u sistemu "samoupravnog prevaspitavanja" na Golom otoku. Sličnost
je frapantna! Nije li i to dokaz o postojanju jednog te istog modela (mentalne matrice) delovanja u IM-a i SP-a?
Naša slika 10 ima logičku, iako nema i činjeničnu verodostojnost.
Prvo, razbijaju se struktura i jedinstvo kolektiva zarobljenika i uklanjaju vođe. Drugo, prevaspitavanje se
sprovodi u za to specijalno uređenim logorima sa već unapred pripremljenim instruktorima, uz prekid svih veza
zarobljenika sa domovinom (ne samo sa rodbinom već se uvodi i potpuna informativna blokada). Treće, stalno
se obezbeđuje delovanje 3D-sindroma, fizičkim (tortura) i psihičkim (samokritičke seanse) iscrpljivanjem.
Četvrto, nejasnost sadašnjice, budućnosti i ishoda cele situacije u kojoj se nalaze zarobljenici održava stanje
napetosti. Peto, rukovodioci kursa za prevaspitavanje neprestano konzistentno i dosledno upotrebljavaju i
zahtevaju upotrebu potpuno novih termina i pojmova kojima verbalno opisuju i označavaju novostrukturisanu
realnost, nov sistem pravila ponašanja, vrednosti, stavova i uverenja. Šesto, insistira se na ozbiljnosti situacije,
zabranjuje se humor, a sprečava (koliko je to moguće) smejanje. Da li iznenađuje sličnost ove činjenice sa onim
što veli Dragoslav Mihailović (1990, str. 222): "Beograđani su u jedan mrgodni, drekavački, depresivni logor
unosili duh izvesne opuštenosti, gotovo boemije, i nekog neobaveznog zavitlavanja, kojem su teško odolevali i
najljutitiji prevaspitači?"
Tabela 3: Tehnike i varijante kontrole koje se primenjuju u nekim fazama IM-a
(Izmenjena i dopunjena tabela prema Wotsonu, 1982, str. 462)
TEHNIKA VARIJANTE POSTIGNUTI EFEKTI
 1)
PRISILJAVANJE NA Prisiljavanje na poštovanje detaljnih
Razvija popustljivo ponašanje
PRIHVATANJE pravila i rasporeda
kao uvod za dalje zahteve
BANALNIH Prinudno pisanje o sebi
ZAHTEVA
2)
PRIKAZIVA Konfrontacije
NJE Pretvaranje da se saradnja pojedinca prihvata kao
Sugeriše beskorisnost otpora
SVEMOĆI I gotova činjenica
kao predradnju za veće
SVEZNANJ Demonstracija potpune kontrole nad sudbinom žrtve
zahteve
A ("pokazna ubistva")
UPRAVLJA Mučenje kombinovano sa mogućim ustupcima
ČA
3)
Nepredvidljive usluge
POVREME
Nagrade za delimičnu popustljivost Izaziva pozitivnu motivaciju za
NO
Obećanje boljeg postupanja popuštanje novim zahtevima
UDOVOLJE
Menjanje odnosa prema zatočenicima Ometa se adaptacija na lišavanja
NE
Neočekivana ljubaznost
ŽELJE
Smrću ili mučenjem
Da se neće nikada vratiti kući
Neprekidnom izolacijom i ispitivanjem
4) Smrću članova porodice i drugova Izaziva zabrinutost, strah i
PRETNJE Neočekivano, naizmenično menjanje odnosa islednika očaj
prema zarobljenicima
(srdačnost-šikaniranje)
Neodređene, ali zlokobne pretnje
Sprečavanje održavanja lične higijene
Namerno prljanje i zagađivanje okoline
Čini da se stalan otpor doživljava
5) Ponižavajuća kažnjavanja uperena protiv
samouništavajućim
PONIŽAVA ličnog dostojanstva i samopoštovanja
Svodi zatvorenika na nivo
NJE Ismejavanje i vređanje
životinje
Uskraćivanje privatnosti
Razna druga poniženja
Mrak ili jako svetlo Podstiče introspekciju i
6)
Ogoljena i monotona okolina samopreispitivanje
KONTROL
Jednolična hrana Zadržava pažnju na teškoćama
A
Ograničavanje kretanja Remeti svaku aktivnost koja nije
OPAŽANJA
Odsustvo normalnih draži (svetla, zvuka i sl.) u skladu s popustljivošću
I
Delimična ili potpuna senzorna redukcija Eliminiše razonodu, humor i
VIĐENJA
Bez knjiga i rekreacije spontano opuštanje
OKOLINE
Potpuna fizička izolacija (vezivanje kaiševima ili Razvija intenzivno bavljenje sobom
u "ludačke košulje ") koje prethodi samokritici
7)
Zatvaranje u samice Lišava žrtve uzajamne pomoći
IZOLACIJA
Poluizolacija Čini da žrtva oseća potpunu zavisnost
Izolacija u male grupe od islednika
Polugladovanje
Izlaganje jakim čulnim dražima
Namerno povređivanje već postojećih rana
8) Izazivanje bolesti koje iscrpljuju (proliv)
IZAZIVANJ Produženo tamnovanje
E Višečasovno stajanje na nogama ili na prstima
Slabi mentalnu sposobnost otpora
FIZIČKOG nogu
SLABLJENJ Lišavanje spavanja i sna
A Produženo saslušavanje ili prisilno pisanje o
sebi
Preterano naprezanje
Dugotrajna napetost
Analizom tehnika, njihovih varijanti i efekata stiče se utisak da se u IM-u, kao uostalom i svim drugim na
nasilju zasnovanim načinima menjanja ljudskog ponašanja, radi o pokretanju onog mehanizma u ličnosti koji se
naziva "stanje naučene bespomoćnosti" (videti Indeks). Naime, svakom slamanju volje i otpora zarobljenika
prethodi stanje kada čoveku postaje svejedno šta će se dalje dešavati jer on, ionako, ima utisak da ništa više nije
u njegovoj moći. Tek posle uvođenja u ovo stanje počinje rapidno slabljenje otpora i bazičnih oslonaca ličnosti i
aktivna saradnja (kolaboracija) sa mučiteljima. Valja istaći da i drugi autori, baveći se problemom ličnog
identiteta i njegovog menjanja zbog promena društvenih sredina i različitih kultura, navode IM kao nasilan oblik
prilagođavanja (videti, na primer, Baumeister, R. F., 1986, str. 233-245).
Kako izgleda visoko soficistirana laboratorijska verzija "brzog ispiranja mozga" kada je cilj obuke
navikavanje kandidata za specijalne jedinice na nasilje i ubijanje? Kandidat je kaiševima fiksiran u stolici,
primoran da stalno gleda u filmsko platno (trakom su mu zalepljeni očni kapci) na kome se projektuju krvavi
filmovi, dok mu se u vene stalno postupno ubrizgavaju sredstva za umirenje; to se čini onda kada nivo
uzbuđenja zapreti kolapsom. Tako se obučavaju borci-ubice. Potpuno isti model obuke, sa suprotnim ciljevima,
dat je u filmu "Paklena pomorandža" (snimljenom po delu A. Burges, 1973). Umesto umirujućeg, ubrizgava se
sredstvo za izazivanje mučnine jer se kod aktera u ovoj filmskoj priči želi postići suprotan efekat. Klijenti su
nasilnici, a njihov doživljaj zadovoljstva, dok gledaju krvave filmske scene, kažnjava se užasnom mučninom
koja se izaziva ubrizgavanjem droge, zato što se želi da se "gledaoci" oduče od činjenja nasilja.
Na kraju, zbog naučne objektivnosti, valja dati kritičku ocenu te metode oslanjajući se na ispitivanja onih
sa "ispranim mozgom" koja su sproveli stručnjaci CIA. Naravno, sve to deluje obeshrabrujuće i zastrašujuće. Da
li su efekti zaista tako razorni? Naš utisak je da su realni učinci tehnologije promene ponašanja zamagljeni
činjenicom da su zarobljeni američki vojnici IM koristili kao opravdanje za sopstveno nečasno držanje u
zarobljeništvu.30 Tome u prilog govori više činjenica: vojnici drugih nacija (Kanađani, Australijanci i Turci), od
kojih su mnogi takođe prošli ovaj tretman, ne samo da nisu usvojili komunistički sistem vrednosti i stavova već i
ne izveštavaju o nekoj njegovoj posebnoj efikasnosti. Dalje, zarobljenici nisu umirali zbog torture, već zbog
gubitka nade i vere u mogućnost izbavljenja. Najzad, preobraćeni su najviše oni koji su i u svojoj domovini
iskazivali prokomunističke stavove. Svi drugi su menjanje sopstvenih stavova i uverenja činili utilitaristički,
shvatajući to kao delotvoran način prilagođavanja i preživljavanja u surovim uslovima zarobljeničkog logora.
Postoji još sličnosti IM-a i Golog otoka, ali ima i razlika: Goli je efikasniji u "ispiranju mozga", mada je
ljudski materijal bio kvalitetniji. Efikasnosti ovog sistema nasilnog menjanja ponašanja najviše je doprinelo
"samoupravljanje", mučenje radom, razne forme "tragača" kao i mogućnost razrađenog sistema "napredovanja"
u strukturi oblikovanje ponašanja unutar golootočkog društva.
Kratkoročna efikasnost golootočkog sistema postavljanja maligne agresije kao instrumenta društvene
kontrole može se videti iz činjenice da nijedan od njegovih idejnih tvoraca i egzekutora (Broz, Kardelj,
Ranković, Đilas) nije kažnjen za svoja zlodela. Naprotiv, svi su bili voljeni, živeli dobro i udobno i umrli
prirodnom smrću oplakani i ožaljeni, stvorivši na taj način plodno tle za sopstvenu reinkarnaciju u drugim
pojedincima, vremenima i životima.
Kako raspoznati narastanje društvenih činilaca koji će pojedinačnu benignu agresiju uzdignuti u sistem
maligne represije? Moraju da budu kritički analizirani društveni projekti koji pretpostavljaju neka nadlična
dobra, vrednosti i ciljevi za čije se ostvarenje upotrebljavaju "sva sredstva", pa i ljudi kao sredstva. Osim toga,
moraju se valorizovati svi društveni pokreti koji se bave činovima (aktima), zanemarujući činjenice u celini
konačnog dela. Svakom čoveku pojedinačno, bez izuzetka, treba da budu neprihvatljive vođe koje tvrde da su
"sitne nepravde i pojedinačna zla" neizbežni zarad budućeg sveopšteg dobra.
"Samoupravno" prevaspitavanje je, možda, preteča radničkog samoupravljanja: prevaspitavanje je bio
akcioni psihološki eksperiment, a radničko samoupravljanje društveni. Smišljeno je, sa namerom da se u korenu
saseče svaki oblik drugačijeg mišljenja i da se utemelji "maskiran" društveni sistem lične vlasti i kulta ličnosti
Josipa Broza, da bi država (druga Jugoslavija) trajala koliko i jedan ljudski vek – Brozov. 31 Povod je bio
rezolucija "Informbiroa", a uzrok strah od gubitka vlasti stvarnom demokratizacijom, posle uništenja oružanih
protivnika boljševizma tokom Drugog svetskog rata. Logika je bila jednostavna: ako budemo uspeli sa svojima,
ni sa protivnicima neće biti problema. Drugim rečima, intelektualci neistomišljenici su pobijeni ili su pobegli u
inostranstvo, a inteligentni istomišljenici su sklonjeni na Goli otok. Sposobne prirodne vođe (društvena elita) bili
su na jednom od četiri mesta: a) u povlašćenoj partijskoj vrhuški, b) na Golom otoku, c) u grobu ili d) u
inostranstvu. Preostalo ljudsko stado sastavljeno od 95% "ovaca" nije bilo teško kontrolisati.
Projekat "Goli otok", započet nešto ranije, postojao je istovremeno sa kineskim "ispiranjem mozga" tokom
korejskog rata, a oba su nastavila parcijalna iskustava i saznanja komunističkih kaznionica, gestapovskih ćelija,
nemačkih koncentracionih i sovjetskih radnih logora (videti Votson, P., 1982). Osnovni princip "samoupravnog"
prevaspitavanja je da se obezbedi društveni sistem poslušnika, doušnika i "jednokratnih" jednoumnika
korišćenjem unutrašnjih psiholoških mehanizama. Užasavajuća količina nasilja sa neizrecivom pretnjom smrću
je efikasnija pa i blaža od otvorene i predvidive smrtne kazne. Ipak, ne treba smetnuti sa uma jednu činjenicu:
jugoslovenska Udba je, kao i kineska (korejska) bila politička policija pod snažnim iticajem sovjetskog NKVD-
a. Dakle, vrlo je moguće da ispiranje mozga u Koreji i na Golom otoku potiče iz jednog te istog profesionalnog
uzora, skinerovskog "oblikovanja ljudskog ponašanja".
30
Prema procenama američkih stručnjaka (psihijatara, pripadnika CIE), samo 5% vojnika je imalo časno držanje u korejskom zarobljeništvu, svi ostali su manje-više sarađivali sa
logoraškim službama (Wotson, P, 1982, str. 451)
31
Ne zaboravimo da je lagana dezintegracija druge Jugoslavije započeta još početkom 70-ih godina i da je konfederalizovana trajala još 10 godina posle Brozove smrti, sve dok
domaći nacionalisti i njihovi strani mentori nisu uvideli da bez građanskog rata nema formiranja zaokruženih nacionalnih država.
 Socijalno-psihološki, Goli otok je samo ostrvo u moru nasilja. Primenjeni postupci mučenja dešavali su se
na sličan način skoro istovremeno i, po svemu sudeći, nezavisno i na drugom kraju sveta, u Koreji. Najzad, ni
činjenica da su "braća po oružju", pripadnici iste nacije, vera i partije, mučili i ubijali svoju braću, saborce i
drugove nije "neviđena".
Nastajanje i rast boljševičkog sistema može se porediti sa religijom. Ciljevi su skoro isti, utemeljeni na snu
o ljudskim idealima: srećni ljudi u svetu oslobođenom od zla, muka i patnji. Sredstva su takođe slična: odricanje
od sadašnjih zadovoljstava zarad "svetle budućnosti". Društveni akteri sistema su, opet, slični: uska elita koja
predvodi i masa koja sledi. Atributi društvene elite boljševizma su veoma slični eliti religijskih sistema:
nepogrešivost, svetost, "univerzalna mudrost i dobrota", masovni rituali iskazivanja poštovanja svecima i
prvosveštenicima... Boljševizam ima, kao i religija, činodejstvujuće rituale sa prividom delotvornih akcija
kojima se može nešto promeniti u stvarnosti, što je do svog ekstremnog izražaja došlo u Mao Cedungovoj Kini
(vidi: Čeng, N., 2000, str. 112-117). Rituali i svetkovine (u povodu praznika, vođinog rođendana ili "pobeda")
koje su praktikovali komunisti i fašisti bili su, zapravo, "pseudoreligijski a trebalo je da zamene narodne
praznike, venčanja, krštenja i sahranjivanja" (Đorđević, J., 1997, str. 235). Ne zaboravimo da i Hitler govori o
dva metoda buđenja strasti masa na mitinzima: začaravajućim rečima vođe i propagandom. U okviru obraćanja
masi na mitinzima, vođa je razvijao poseban oblik dijaloga. On je svoj govor tako osmišljavao i podešavao da je
masa mogla da mu odgovori parolom (rečju ili prostim rečenicama). Početak masovnog rituala je bio rezervisan
za muziku (himne, marševi). Vođin govor je svetkovini davao privid spontanosti, a propagandna muzika je
izazivala utisak organizovanosti, ali "su obe vodile u delirijum sadomazohističkog podavanja vođi i dominaciji
nad neprijateljem" (Đorđević, J., 1997, str. 235).
Boljševizam, ogoljeno pragmatičan, umesto molitve, hramova i božje službe, vaspostavlja partijske
kongrese, radne akcije, "samoupravljanje". Vremenske dimenzije projekta su u oba sistema slične: religija
obećava izbavljenje "na onom svetu", boljševizam "u svetloj budućnosti". 32 Oba sistema (religijski i boljševički)
imaju sličan ishod po pojedinca. Ko im veruje i prihvata ih ima i da odgovara i plati neku cenu. Međutim, za
nevernike, sumnjivce, kritičare i jeretike religija obećava pakao. A boljševizam? Takođe pakao. Ali ne "nekad i
negde", već "sada i ovde" Gulag u Rusiji, Goli otok u Jugoslaviji, rad na poljima u Kini u Kambodži Pola Pota.
Žrtvovanje pojedinca za opšte dobro, kao elemenat religije hrišćanstva, stalno se vaspostavlja u levim
ideologijama. Tome svakako pripada i često ovakvo pravdanje: "Da nije bilo Golog otoka, cela bi Jugoslavija
bila Goli otok" (Ante Raštegorac, upravnik i ubica sa Golog otoka), ili "Hoće li pojedinac biti žrtva te borbe?
Hoće! Ali je sve to malo u odnosu na veličinu naše borbe protiv Staljina i njegovih satelita! "(Marković, D.,
1990, str. 445).
Religijski pakao postoji, ipak, samo hipotetički. Boljševički je sasvim stvaran. Prvi put ovakvo poređenje
(sa, dakako, suprotnom implikacijama) između komunizma i religije načinio je klasik-teoretičar Fridrih Engels
1894. godine. i ono glasi: "Hrišćanstvo je u početku bilo pokret potlačenih. To je bila pre svega religija robova,
siromašnih i ljudi izvan zakona, naroda okupiranih i preseljenih od strane Rimljana. I hrišćanstvo kao i radnički
socijalizam predviđaju skoro spasenje robova i bednih" (Gerloši, F., 2000, str. 6). Ne znamo da li je Le Bon čitao
Engelsa, koji veli: "Nije čovek religiozan samo kad obožava neko božanstvo, već i kad stavi sve sile svog duha,
svu predanost volje, svu žestinu fanatizma u službu jednoj stvari ili jednom biću, koji mu postaju cilj i vođ misli
i radnji" (Le Bon, 1921, str. 59).
Zasigurno, čovek ima imanentnu potrebu za transcendencijom, za nečim što nadilazi i prevazilazi njegovu
materijalnu ništavnost i vremensku ograničenost. "Što jest, jest, napustivši jednu vjeru, onu rimokatoličku,
nisam mogao bez vjere pa sam prigrlio komunističku, ali sam ubrzo, jao, uvidio da je ta vjera i boga i pakao i
čistilište smejstila među nas, pa tko ne vjeruje, okusit će u pravom smislu te riječi i svoga boga, i pakao, i
čistilište" (Horvat, M., 1996, str. 51). Ako nas pitate šta da birate, odgovorićemo vam, nedvosmisleno. Između
boljševičkog i religijskog sistema, od sveg srca, preporučujemo vam religijski: barem nikada nećete saznati da
ste pogrešili, a ovozemaljska muka vam garantuje dostojanstven život posle smrti. U boljševizmu samo neki žive
(i to kako!?) i pre smrti. Kako, inače, objasniti neuspeh svih boljševičkih projekata društvenih sistema socijalne
pravde? Potpuno je nemoguće zamisliti da društveni sistem može da bude dobar, a da su ljudi loši ili pogrešni.

4. SKLOP I FUNKCIONISANJE SISTEMA "SAMOUPRAVNOG" PREVASPITAVANJA

Na Golom otoku ništa nije bilo prepušteno slučaju: "Sve je bilo usklađeno i usmjereno ka jednom jedinom
cilju; od političkog protivnika učiniti poslušno pseto pod motom: cilj opravdava svako sredstvo. Ali, da politički
kažnjenici vrše torturu nad političkim kažnjenicima u ime i za račun vlasti koja ih je kaznila!? Da ne gledam
vlastitim očima svaki dan tu perverziju, ne bih vjerovao. Svi su ti robijaši bili na ovaj ili onaj način protiv
politike partije, takvi su i došli na Goli otok, a onda, čudom nekim obratom koji nije moguć ni u bajkama iz
Tisuću i jedne noći, pretvorili su se u najzadrtije, krvoločne tumače i branitelje te iste partije, Za krepat!"
(Horvat, M., 1996, str. 165 - 167).
Ipak, nema čudu mesta. Sistem "samoupravnog prevaspitavanja", kao što već rekosmo, proveren je u
nekoliko istražnih zatvora. Tamo uvežbani kadrovi su prebačeni na Goli otok, gde su postali njegova kičma i
okosnica. Unapred preparirani, lažni zatvorenici bili su potrebni ne samo kao kontrolna instanca sistema već i
32
"O, slobodo, koliko je zločina učinjeno u tvoje ime" (reče jedan očito razočarani revolucionar iz francuske buržoaske revolucije dok su ga vodili na giljotinu, prema Blendford,
N. i B. Džons, 1998, str. 76).
kao model, uzor za delovanje mehanizama supstitutivnog (vikarnog) uslovljavanja ponašanja (Zdravković, J.,
1993) na druge logoraše, poput lažnih ispitanika u Ašovim eksperimentima. Pripremajući golootočki logor, -
organi UDBE su, korišćenjem "domaćih sirovina" "kriminalci, razni manijaci i patološki tipovi, pa čak i osuđeni
četnici i ustaše"33 (Mihailović, D., 1995, str. 270 i Z. Popović, u: Stojanović, M., 1996, str. 109), s jedne, i četiri
vrste svojih kadrova (vidi Indeks), s druge strane, naučnom studioznošću empirijski proverili najveći broj
metoda i tehnika za "ispiranje mozga" i menjanje političkih stavova. Pojedine tehnike nisu bile nepoznate, bar
ne organima Udbe, jer su već viđene u gestapovskim mučilištima i Staljinovim zatvorima tridesetih godina.
Jedan od instruktora Udbinih kadrova je bio i Boško Bećirović, šef odeljenja za borbu protiv komunista
zloglasne Specijalne policije za vreme nemačke okupacije, koga je Udba smestila u svoju vilu na Avali
(Marković, D., 1990, str. 87).
Međutim, golootočki sistem kao celina je originalna kreacija. Bez Udbinih profesionalaca sistem
"samoupravnog prevaspitavanja" nije zamisliv. 34 Pravi logoraši koji su primorani da postanu ubice i batinaši bili
su samo planirana posledica, ali ne i uzrok "količine" masovnih mučenja na Golom otoku.
Osnovne komponente sistema činila su dva institucionalna prstena, spoljašnji, Udbin sa Upravom logora i
unutrašnji, koji su predstavljali sami logoraši, pravi i lažni, na čijem je vrhu bio samoupravni Centar. 35
Spoljašnji prsten (vidi sliku 11) predstavljaju pripadnici Udbe i KOS-a, administracija i logistika logora,
milicijsko obezbeđenje i islednici. Drugi, unutrašnji, prsten sačinjavaju logoraši u raznim fazama revizije stava
(od statusa "bande" do "aktiviste" ) sa logoraškim Centrom kao najvišim organom, baračnim štabovima i raznim
drugim "samoupravnim" logoraškim organima. Zajednička karika spoljašnjeg i unutrašnjeg prstena je institucija
sobnih starešina i lažnih logoraša, inkorporiranih u sva "samoupravna tela" (u baračne i paviljonske štabove, a
najviše u sam Centar). Spoljašnji prsten psiho-fizičke represije je imao inicijalno-motivacionu i kontrolno-
nadzornu ulogu, a unutrašnji je bio u funkciji slamanja otpora i obezbeđivanje pouzdanosti revizije stava.
Naime, iz socijalne psihologije je poznato da nema pouzdane promene stava bez ličnog učešća u njegovom
menjanju i "dobrovoljnog" prihvatanja stepena promene uz primenu svih različitih socijalnopsiholoških načina
da se izazove pokoravanje pojedinca grupi (Rot, N., 1983, str. 262–265). Upravo ova činjenica je razlog zašto
je, po našem mišljenju, golootočki sistem sa svojim "samoupravnim prevaspitačima" bio daleko efikasniji od
"ispiranja mozga" u kineskim (korejskim) logorima, iako je, po svemu sudeći, golootočki "ljudski materijal" bio
"tvrđi za obradu". Sistem SP je efikasno sprečio kolektivni otpor logoraša, a bunt pojedinca je bio uračunat i
proračunat radi funkcionisanja sistema: uzoran primer šta se dešava sa onima koji su van "kolektiva".
Unutrašnji prsten zatvorske represije, sastavljen od samih logoraša imao, je pogubno dejstvo na moral i
integritet utamničenih ljudi. Kao što s pravom primećuje Mihailović, pretapanje i stalno preplitanje sveta
logoraša i sveta čuvara potpuno je sprečilo narastanje i unutrašnje društveno uređenje zatvorenika (kodeks
ponašanja, sistem položaja i uloga, moral, norme ponašanja, samopoštovanje logoraša). Svakako, uvek je bilo i
biće u zatvoreničkom društvu saradnika policije koji deluju tajno i prikriveno, a nikada javno i uz moralnu
nagradu i kolektivnu podršku. Oni ničim ne ugrožavaju sklop i postojanje sveta zatvorenika. Na Golom otoku,
među logorašima, funkciju "cinkaroša" vršili su prikriveni saradnici Udbe, dok je odricanje od svog sveta, sveta
zatvorenika, bilo javno, pred kolektivom i uz moralnu podršku samog logoraškog kolektiva.
Slika 11: Sklop sistema "samoupravnog prevaspitavanja"
POLITBIRO CK KPJ

Udba KOS

UPRAVNIK GOLOG
OTOKA

UPRAVA ISLEDNICI

Logistika i Obezbeđe Administracij Logoraški

proizvodnja nje a samoupravni centar

Paviljonski ili
baračni štab

33
M. Kordić, 1989, str. 183, govori o 600 ustaša koji su obučavani da prevaspitavaju ibeovce. I ovaj način odabira mučitelja i, na sve spremnih, zlotvora "patentirao" je ruski
KGB. "Idi traži ljude koji su povređeni sudbinom ili prirodom - ružne, one koji pate od kompleksa manje vrednosti, one koji žude za moći i uticajem, što im ne dozvoljavaju
nepovoljne okolnosti. Utisak da pripadaju uticajnoj, moćnoj organizaciji daće im osećaj nadmoćnosti nad lepima i uspešnima oko njih i prvi put u svojim životima imaće utisak
da su važni. Tužno je i ljudski plitko, ali mi iz ovoga moramo izvući korist" (Blendford, N. i B. Džons, 1998, str. 29).
34
Sistem SP Udba je pokušala da izvede i kod zarobljenih ustaša. Nisu uspeli (Ćuruvija, S., 1990. str. 151). Dve su psihološki utemeljene hipoteze zašto nisu uspeli. Prvo, nisu im
ni bili važni kao prevaspitani pa ih nisu ni prevaspitavali dovoljno, a drugo, nisu mogli da instaliraju "inicijalne kapisle" u obliku lažnih ustaša među prave. I bez podrobnog
razmatranja prve hipoteze nameće nam se druga kao odgovor.
35
Osuđenički Centar je bio smešten u posebnoj baraci. Personalno, Centar je bio sledećeg sastava: komadant (logoraš, naravno), nekoliko pomoćnika komadanta, više referenata
za politički rad, par referenata za kulturno-zabavni život, rukovodilac radova sa nekoliko inženjera i tehničara i rukovodilac bolnice (Radonjić, B., 1995, str. 70).
 Vodnici i Članovi
Aktivisti Odloženi "Banda"
brigadiri kolektiva

Što je nivo "samoupravnog organizovanja" bio niži vidljivi policijski nadzor je bio manji. Naravno,
kontrola je postojala na svim nivoima, ali u paviljonima i barakama ona je bila posredna ("unutrašnja"), preko
lažnih logoraša. To nije slučajno, tako je "banda " pripremana da teži revidiranju da bi pojedinci mogli steći moć
nad svojim dojučerašnjim sapatnicima. Udba je među golootočanima (kažnjenicima i osuđenicima), osim
islednika, imala barem još tri kategorije ljudi: lažne "samoupravljače" (komandant i osoblje logoraškog Centra,
pojedini pripadnici paviljonskih/baračnih štabova i najveći deo sobnih starešina), "konzervirane" agente
("krtice") i "stažiste " (Mihailović, D., 1990, str. 253–272). Njihova uloga je bila ključna u "samoupravnom
prevaspitavanju". Oni su bili i batinaši, lažni "revidirci" i modeli za ugled naivnih golootočana. U golootočkom
eksperimentu, tajni pripadnici Udbe su bili "prikriveni saradnici eksperimentatora". Njima zahvaljujući, "naivni
logoraši" su dovođeni u zabludu u pogledu efikasnosti celog sistema. Njihov "primer" je u ljudima ubijao svaku
nadu u mogućnost, smisao i svrhu individualnog otpora.
Po svemu sudeći, prikriveni Udbini ljudi su u svetu zatočenika imali dvostruku ulogu. Najpre, oni su bili
inicijalna kapisla za proces unutrašnje represije, za rušenje nevidljivog zida koji razdvaja različite svetove: svet
logoraša od sveta čuvara. S druge strane, bdeli su i kontrolisali i, po potrebi, intervenisali da "banda" bude tamo
gde treba. Nije se smelo ništa prepustiti slučaju, "samoupravno prevaspitavanje" može da bude korisno samo
dok je prividno. Stvarno i slobodno samoupravljanje je poslednje što je trebalo Partiji na Golom otoku. Zato je
institucija Centra i "sobnih starešina" bila vrh piramide za organe "samouprave" i temelj za funkcionisanje
celokupnog sistema. Slikama 11 i 12 upravo smo to želeli da dočaramo.
Slika 12: Nomenklatura "samoupravnog rukovodstva" na nivou pavilj ona (baraka)
PAVILJONSKI ILI BARAČNI
ŠTAB
1. Sobni starešina
2. Zamenik sobnog
3. Referent kulture i
prosvete
4. Rukovodilac radova
Proces prevaspitavanja ("revidiranja" u golootočkoj terminologiji), u svom razvijenom obliku, imao je
sledeći tok. Najpre su ljudi bili osuđeni zbog "verbalnog delikta" na montiranim procesima, i to na jednoj od dve
instance: civili pred partijskim komisijama za prekršaje opštinskog komiteta Partije (administrativne kazne), a
uniformisana lica (policajci i vojnici), kao i lica koja su radila u JNA na vojnom sudu. Pre osude vođen je
postupak u istražnim zatvorima.
Postupak su vodili organi Udbe u smislu njene dve maksime: "Udarna pesnica Partija" i "Radije njih
stotinu više nego jedan premalo". Istraga je bila bez "pravničkih rituala". Imala je za cilj "omekšavanje" zato što
je nesrećnicima "prava istraga" tek pretstojala na Golom otoku. Od "svakog ko bi mogao da bude kriv, pa je bio
kriv" očekivalo se potpisano priznanje krivice. "Partijske komisije ne interesuje istina. Oni istinu već znaju: kriv
si! NJih interesuje da li se kaješ. I koliko" (Panić, R., 1997, str. 30). O istom fenomenu (odnosu istine i
priznanja u Udbinim "istragama") na istovetan način govori i drugi golootočanin: "Je li banda sposobna da
raščisti istragu? Ko uopšte može biti toliko bolestan da pred partijom ne može da raščisti istragu? On mora prvo
da raščisti istragu. A posle može i da crkne. Razmisli šta još možeš da učiniš. Pojačaj mu ishranu. Kljukaj ga kao
gusana. Traži sve što ti treba, sve će ti se dati" (Mihailović, D., 2000, str. 156).
Dragoslav Mihailović navodi još jedan primer opsednutosti mučitelja potrebom da mučenici priznaju
krivicu: "Jedan od ovih samoubica se (Mihailović je opisao dva slučaja samoubistva zakucavanjem eksera u
sopstvenu slepoočnicu) po svoj prilici, nalazio pod istragom (pod specijalnom istragom, u Indeksu: "Banda pod
istragom") i iskoristio je predah u torturi da cokulom zabije ekser sebi u slepoočnicu. Još u svesnom stanju,
hitno je odnesen u logorsku bolnicu, gde je ubrzo počeo da se gubi. Ali čas pre nego što će umreti, k njemu su iz
Centra, s iskucanim priznanjem, dotrčali njegovi mučitelji, tražeći od samrtnika da im ga potpiše. Potpis su
dobili i odmah otišli, a on je malo zatim izdahnuo" (1999, str. 41). I M. Đilas 36 svedoči o pokajanju kao
značajnom činiocu komunističke prakse (1980, str. 155).
Pokušaćemo da damo psihološko tumačenje za fenomen "lakše je izdati nego se pokajati" (Nenezić
Dragan, 2000, usmeno saopštenje). "Izdati" znači obelodaniti neki tajni podatak o drugoj osobi ili grupi ljudi.
Čoveku, uglavnom, nije problem da sebe opravda i objasni svoj postupak raznovrsnim principijelnim razlozima i
subjektivnim racionalizacijama (kad se umesto pravog daje dobar razlog za neki akt sopstvenog ponašanja).
Pokajanje zbog izdaje je, zapravo, obezvređivanje moralne legitimnosti sopstvenih razloga. To obezvređivanje
duboko dira sve aspekte našeg samopoštovanja i slike o samom sebi, našeg "ja": kakav sam ja to čovek ("realno
ja"), šta mislim da drugi o meni misle ("društveno ja") i kakav bih želeo da budem ("idealno ja"). Dakle, izdajom
se izdaje drugi, a pokajanjem se izdaju i drugi i osoba sama. Pokajnik pristaje, najblaže rečeno, na priznavanje
sopstvenih slabosti. Ako se pojmovi izdaje i pokajanja oslobode moralnih pitanja i svedu na problem stava,
36
"Tito je čak podvukao na kraju zasedanja: Videćemo koliko se Đilas iskreno pokajao".
izdaja se može, približno, svesti na formiranje, a pokajanje na menjanje stavova. Iz socijalne psihologije je
poznato sve o načinu na koji ljudi formiraju i menjaju stavove prema objektima u svom psihološkom polju
(videti Rot, N., 1975, str. 313 - 326). Takođe je poznato da je menjanje stavova daleko teže nego njihovo
formiranje. I bez nauke, praktično ljudsko iskustvo je pretočeno u narodnu poslovicu: "Nauka – jedna muka,
oduka – dve muke".
Međutim, skoro svi golootočani ukazuju ne na priznanje krivice (zbog izjašnjavanja za rezoluciju IB-a),
već na pokajanje krivca. Dakle, smisao prevaspitavanja na Golom otoku nije bio menjanje stava (prema
rezoluciji IB-a), već okajanje greha kao oblik sopstvenog moralnog obezvređivanja. Zato se i nameće poređenje
sa inkvizicijom (prema usmenoj sugestiji Bore Kuzmanovića, 2000). Naime, u inkvizicijskim istragama ne
insistira se na samom priznanju jeresi, već na pokajanju: grešnik ne može biti spaljen na lomači (da bi okajao
svoj greh) ako je samo priznao već tek kada se pokaje. 37
Pokušavajući da od jeretika izmami pokajanje, inkvizicija, barem prema modelu koji nam je bio uzoran za
analizu38, implicitno polazi od psiho-ekološke teorije ljudskih bića: tela, pripadanja, mišljenja i svrhe, vere i
nade (Berger, J., 1995). Najpre se "napada" telo. Podvrgava se torturi, unižavanju, obeščašćavanju i drugim
poništavanjima telesnog integriteta da bi se olakšalo i ubrzalo propadanje odbrambenih snaga ličnosti. Uporedo
sa fizičkom destrukcijom, čestim izolacijama u samice narušava se osećanje pripadanja skupini i ljudskoj
zajednici.
Mišljenje se slabi tako što se u vrednosni sistem unose sumnja, neverica i zbunjenost. U tom smislu, sa
jeretikom se vode upitni, ali osporavajući dijalozi, a smenjuju se sudije i sagovornici da bi jeretik u samici
nastavio da se sam bavi "crvima sumnje". Sve vreme se žrtvi predočava konačnost i neizbežnost lomače
(uništavaju se vera i nada), a jedina smislena svrha ostatka života nudi se u pokajanju da bi se u sopstvenom
miru mogla dočekati smrt. Planeri golootočkog samoupravnog prevaspitavanja su jedino u ovom aspektu
izmenili inkvizicijski postupak: okruženjem pravih revidiraca lažnim poništavaju se vera i nada, a svrha nije
mirna smrt već mogućnost sačuvanja kakvog-takvog života. Dakle, inkvizicija i Udba se razilaze samo u
poimanju vrhovne vrednosti žrtve koja treba da se pokaje: inkvizicija veruje da je to mir sa sobom i Bogom, a
Udba da je pojedincu najvredniji goli život, a ne bilo kakva nadlična apstrakcija.
Početak istrage bio je anonimna, često izmišljena prijava ("podatak"). "Služba pohranjuje podatak.
Neprekidno ga traži, nezasita je; ma kakav podatak - to je osnovno gorivo rada i smisao njenog postojanja"
(Isaković, A., 1982, str. 244). Neretko, Služba je "podatak" dobijala od zavidljivih prijatelja, manje sposobnih
kolega iz profesije, na to prisiljenih poznanika-nesrećnika iz drugih "istraga" ili golootočkih "odsecanja repova"
i ljubomornih intimnih partnera (žena, ljubavnica): "Uskoro su ga uhapsili. Po optužbama je shvatio da ga je
prijavila Sonja: sve njegove zajedljivosti, kojima ju je kad-kad ljutio, preokrenula je u načelno političko
protivljenje" (Hofman, B., 1982, str. 136). Da je Udba tehniku podmetnutih ljubavnica golootočanima ili
podmetnutih ljubavnika njihovim suprugama često koristila svedoči i D. Mihailović (1996, str. 70). Naravno,
profesionalni uzor za ovu tehniku agenturnog rada su bile "lastavice" KGB-a.
Hapšenja su bila proračunato iznenadna da bi žrtva bila šokirana. Evo jednog primera (Jovanović, D.,
1990, str. 24). Čovek sa porodicom putuje na odmor. Već su u kupeu kada on izlazi na peron da kupi novine...
"Samo što sam zakoračio na peron, sretoh se sa poznatim licem podoficira iz odeljenja KOS-a Vojne
akademije. Iza njega bila su još dva agenta u civilu.
Odmah sam znao šta hoće.
-Druže potpukovniče, morate poći sa nama!
Nisam pitao ni zašto ni kuda.
-Hteo bih da se samo pozdravim sa ženom i detetom.
-U redu! Samo u kupeu bez skandala. Bolje i za vas i za nas.
Jedan od one dvojice civila već je uskočio na zadnja vrata u vagon a drugi ostade kod stepenica. Nisam
uspeo ni da vidim ženino lice kad sam joj prošaputao.
-Ne putujemo! Vrati se sa detetom kući. Uhapsili su me.
Onda sam zagrlio i nekoliko puta poljubio ćerku.
-Tatice, zašto me tako ljubiš?"
Do priznanja se redovno dolazilo kombinacijom psiho-fizičke torture i verbalne isledničke manipulacije.
Manipulacija je imala sklop "verbalnog konstrukta" sastavljenog od istina i laži (poluistina). "Odnos između laži
i istine bio je tako usklađen da se laž sama nametala, ako si priznao istinu. Činilo se da si ušao u mehanizam koji
te komada radi toga da bi pokazao svoju snagu i opravdao svoje postojanje" (Hofman, B., 1982, str. 123).
Osuđeni su imali fiktivno pravo žalbe, koje redovno nije uvažavano ("zato što Partija nikada ne greši"), a samo
podnošenje žalbe bilo je još jedan dokaz krivice ("jedino krivi sumnjaju u sud Partije"). Mehanizme iznuđivanja
priznanja (praktično primenjene postupke tehnologije uslovljavanja emocionalnih, verbalnih i motornih reakcija)
opisali su Hofman (1982, str. 114—133), Isaković (1982) i Mihailović (1999, str. 36— 72).
Osuđeni su grupisani i železnicom transportovani iz republičkih sabirnih centara do primorja. Transport
osuđenih iz istražnih zatvora do luke Bakar nije bio ništa humaniji nego što je bio onaj ratnih zarobljenika od
37
Zgodna je, mada cinična, priča o tome kako je inkvizicija "objektivno" dokazivala vinost žene osumnjičene za preljubu. Naime, žena biva bačena u reku punu aligatora. Ako
ispliva na drugu obalu, grešna je i biva spaljena na lomači, a ako ne ispliva, onda je nevina.
38
Film iz 1999. "Jovanka Orleanka".
sabirnih do definitivnih logora. Naprotiv! "Vagon, isti kao ovaj sada. Straža je bila u susednom vagonu. Niko
nas nije kundačio. Niko nas nije nazivao komunističkim svinjama. A ne znam da li Nemci psuju majku. Znam
da su nam pomagali da se popnemo u vagon. A u vagonu hrana za desetak dana složena u uglu. Pored nje balon
sa vodom i čašom. U drugom, suprotnom uglu kibla za mokrenje. U njoj na dnu voda. Da ne smrdi. Sve to usred
hitlerovske Nemačke" (Jovanović, D., 1990, str. 108). Još jedan zatočenik obe vrste logora (fašističkih i
socijalističkih) saglasan je sa Jovanovićem: Hitlerovi logori bili su humaniji (Torkar, I., 1984, str. 346). Zbog
neljudskih uslova transporta nepoznat broj ljudi je umro. Odnos Udbe prema građanima sopstvene zemlje bio je,
u najmanju ruku, kao odnos sile pobednice prema ratnim zarobljenicima.
Iz luke, zatočenici su prevoženi brodovima do ostrva, najčešće "Punatom". Po svemu sudeći, na tom putu,
od istražnih zatvora do Bakra i od Bakra do Golog, nepoznat broj ljudi je, po tajnim naredbama bio likvidiran
(navodno, zbog pokušaja bekstva).
Na ostrvo novodošli logoraš najpre je prolazio kroz batinaški stroj "starosedelaca" za doček. Tu mu je jasno
stavljano do znanja šta ga čeka i suočavan je sa prividno monolitnom masom svojih mučitelja (princip iz Ašovog
eksperimenta, videti Indeks).
"Četvorica podigoše veliku kofu mokraće i govana i okačiše je Bobi oko vrata. Gurnuše ga usred te
vijugave ljudske zmije uzavrele od urlika, koja kao da je palacala plamenim jezikom. Sva ta masa ljudi urlala je,
skandirala, pretila, pljeskala dlanom o dlan. Povremeno sve to se slilo u urlik UDRI! UBIJ! UBIJ! UBIJ! Sobni
starešina viknu -Trči, majku ti jebem mangupsku! Banditu jedan, jebeni! Trči, ako misliš da ostaneš živ!
-Istovremeno ga preko leđa pogodi snažan udarac debele motke. On potrča. Pljušte udarci sa svih strana.
Pesnice, šake, nokti. Po licu, po rebrima. Pod rebra muški >direkti<. Pljuvanje. Mokraća se preliva preko njega.
Govna. On rukama pokušava da zaštiti glavu. Pljuvačka se cedi preko lica. Govna užasno smrde. Žica od kofe
kolje vrat. Ne može se to izdržati. Udarci i dalje pljušte. Oseća nekoga iza leđa kako ga stalno mlati po plećkama
i glavi onom debelom motkom. Prsnuće mu lobanja. Zanosi se desno. Pa levo. Pada na kolena. Ne može da
zadrži glavu. Ona upada u kofu. Sa glavom u mokraći i govnima pada koliko je dug na stazu. Dižu ga. Neko ga
snažno drži ispod pazuha, a neko drugi viče. Vucite ga tako s kofom. Ne dajte da više padne. Makar mrtav mora
proći ceo stroj" (Jovanović, D., 1990, str. 213 - 214).
Radni dan na Golom otoku je, na osnovu više svedočanstava, izgledao ovako. Ustajanje u 5 sati; znak za
ustajanje je davao dežurni logora "zvečkom". Posle ustajanja sledi jutarnja prozivka. Posle prozivke doručak.
Doručak se sastojao od malo žitkog kačamaka i supene kašika surogatne kafe "divke". Ustajanjem, prozivkom i
doručkom su rukovodile sobne starešine. Zatim su formirane radne brigade, logoraše su preuzimali brigadiri, i
započinjao je "društveno koristan rad", u paklenom tempu, neprekidno sve do 14 časova. U logoru su ostajale
samo sobne starešine i bolesni poštedari, koji su normu izvršavali sedeći i tucajući kamenom o kamen. Rad je
prekidan, ponekad, samo da bi bio formiran "stroj" za "prijem" nove grupe logoraša. Ručak se sastojao od čorbe
sa stočnom repom i po nekoliko zrna pasulja ili geršle. Posle ručka sledio je jednosatni popodnevni odmor, osim
za "bojkotovane" koji su ispred baraka tucali kamenom o kamen. Posle popodnevnog odmora bio je ideološko
politički rad (kojim su rukovodile sobne starešine) ili kulturno-zabavni rad (kojim su rukovodili odgovarajući
referenti). Pre večere, svakodnevno, svi "bojkotovani" su prolazili kroz "večernji stroj". Po našem mišljenju,
golootočki strojevi bili su deo političkih svetkovina i rituala komunističke ideološke tehnologije vladanja (videti:
Đorđević, J., 1997, str. 235), čiji je cilj bio pokazivanje snage logoraškog kolektiviteta i ništavnosti
individualiteta. Večera je, skoro uvek, bila istog sastava kao i ručak. I posle večere bili su ideološko-politički
časovi. Na ideološko-političkim časovima bazični akti ponašanja bili su "ponašati se iz dana u dan suprotno
onome što čovjek oseća, govoriti ono što ne misli, zalagati se za ono što ne voli, radovati se onome što ne smatra
za sreću, biti univerzalni licemer" (Perućica, K.,1999, str. 63). Jedna od redovnih aktivnosti na ovim časovima
bilo je izjašnjavanje pred kolektivom onih koji još nisu bili "raščistili istragu", izneli stav ili su imali status
"odloženog". Prozivanje takvih vršio je sobni strešina. Za vreme ideološko-političkih časova ili kulturno-
zabavnog rada svi "bojkotovani" su morali da stoje zbijeno, pognute glave i sa rukama na leđima. Tokom
iznošenja stava svaka neprihvatljiva izjava logoraša odmah je kažnjavana, na mig sobnog, kolektivnom tučom u
kojoj su prednjačili "aktivisti" ili aspiranti za taj status. "Sobni je, neprimetno, dao kolektivu na znanje šta želi.
Uz riku i režanje poskakaše izgladnjele zvjeri iz svojih kaveza spremne da rastrgnu žrtvu. Miris krvi razdražuje,
pogotovu mesoždere, izvježbane i posebno dresirane za ovakve zgode. Bože, čuda li neviđena. Krici, urlici,
usklici, smrt zavijena i potkrijepljena parolama, bijes nošen na krilima iskonske mržnje vrste zbog odstupanja
jedinke, udarci kao vidna manifestacija pripadnosti, pljuvanje kao izraz ogorčenja, iznakaženi izrazi lica kao
odraz krajnje odlučnosti da se uništi žrtva" (Horvat, M., 1996, str. 159). Povečerje je bilo u 22 sata. Posle
povečerja su organizovana pojedinačna mučenja u logoraškom Centru.
Naredna faza procesa bila je omekšavanje otpora kroz razne oblike psihofizičkih osujećenja (restrikcije sna
"kiblaranjem", slamanje psihofizičke kondicije raznim formama "tragača", "odrvenjavanjem", "japanskom
kragnom", "podmornicom" i "presovanjem", osujećenjem društvenosti "bojkotom ") uz istovremeno prećutno
pokazivanje da se takvo nepodnošljivo stanje može sopstvenom voljom (činom ponašanja) promeniti.
Tvrdoglavo opiranje da se započnu "pravi koraci u dobrom smeru" kažnjavano je čestim večernjim strojevima i
individualnim izlivima nasilja već preobraćenih.
Kao crvena nit kroz sav proces "samoupravnog prevaspitavanja" provlači se "novogovor", kojim se
drugačije kodira i simbolizuje nova realnost. Nove reči nisu bile samo nova imena za stare stvari, već su morale
biti smišljene i za ono prvi put viđeno. Uopšte uzev, novogovor je nužan deo svakog sistema ispiranja mozga.
Lakoća njegovog usvajanja bez posebnog insistiranja (da bi mogli da razgovaraju, ljudi su morali da imenuju
delove svoje percepcije i iskustva) još je jedan dokaz da je golootočka golgota preteča veoma sličnog sistema
"hsi nao" ("ispiranje mozga") na drugom kraju Zemljine kugle, u Koreji, početkom pedesetih godina. Istraživača
iznenađuje bogatstvo rečnika golootočkih žrtava. Zato nam se čini umesnim, zarad preciznosti analize zadatog
nam fenomena, da se u integralni deo studije uključi i "Indeks", sa delom koji se odnosi na golootočki rečnik,
koji će biti koristan pogotovu za onog ko pakao Golog otoka doživljava posredovano, kao apstrakciju.
U svim zatvorima paralelno postoje, ponekad se međusobno sudarajući, dva sveta: svet logoraša i svet
čuvara i uprave. Ovi svetovi imaju svoju logiku, pravila i mogućnost da individualno dostojanstvo kažnjenika
ostane koliko-toliko očuvano "Kad osamljenost u čovjeku postane drugi stil života, s formiranim osjećajem nitko
mi nije potreban, kada se razradi dirigirana reakcija na okolinu, kad se pobijedi nestrpljenje a očuva živost, kad
čovjek zaspi točno znajući o čemu će razmišljati ili što će učiniti u času kad se ujutru probudi, ukratko kad
čovjek počne diplomirati u zatvoru, opazi da se i njegov utjecaj na druge zatvorenike povećao" (Zupan, V., 1983
str. 170).
U kineskim logorima za ispiranje mozga kao i na Golom nije bilo moguće "očuvati život" niti
"diplomirati" jer su doslovno svi sužnji bili prisiljavani da budu i sa druge strane (strane čuvara) kada su, da bi
preživeli, učestvovali u otvorenom mučenju svojih drugova ili kada su, s druge strane "tragača", učestvovali u
sopstvenom mučenju.
Golootočko društvo bilo je organizovano po principu "hijerarhijskih lestvica". Početni status svakog
logoraša u sklopu golootočkog društva je "banda". Međutim, to nije i najniži status, dva su još niža:
"bojkotovana banda" i "banda pod istragom" ("pod ćebetom" ili "kanarinci"). "Bojkot" je oblik kazne koju
kolektivu predlaže sobni starešina (sam ili po naređenju islednika), a koju kolektiv, treba li to reći, redovno
usvaja. "Bojkot" se sastoji iz zabrane svake komunikacije sa kažnjenom "bandom". Štaviše, maltretirati
"bojkotovanu bandu" bila je obaveza svakog, čak i onog ko je i sam u tom statusu, ako je već počeo da "revidira
stav". Niko ni prema kome nije smeo da ima obzira zato što "na Golom otoku ne postoji obzir. To je slabost koja
se tumači kao jedna od neprijateljskih oznaka i strogo se kažnjava" (Horvat, M., 1996, str. 178).
Status "bande pod istragom" zahteva dopunsko objašnjenje, zato što su svi logoraši bili "pod istragom".
Nesrećnik ("banda pod istragom") odvođen je "pod istragu" u logoraški "samoupravni Centar" ili u neki drugi
paviljon, ne u isti u kome je bio raspoređen po prolasku "kroz stroj". Istraga je bila neprekidno koncentrisana i
posebno surova. Pod ovaj vid kolektivne kazne (takođe naređivane "odozgo") dopadali su tvrdokorni, oni koji
nikako nisu otpočinjali "revidiranje". Obeležavani su tako što su držani pod stražom posebno odabranih
"revidiraca" u uglu barake (paviljona), ograđeni kavezom od ćebadi (zato "kanarinci" i zato "pod ćebetom").
Istražitelji su "bandi pod istragom" izricali i individualnu kaznu "izolacije" ili "podruma", koja se sastojala u
dužem boravku u podrumu milicijske zgrade ili uprave. Podrum je imao i posebno konstruisane ćelije sa kosim,
niskim plafonom (koji je sprečavao uspravljanje) i sa čije je tavanice neprekidno kapala voda, tako da je pod bio
uvek mokar i blatnjav (što je sprečavalo ležanje).
Neuspeh svih ovih oblika tretmana izgleda da je doveo do formiranja "logora u logoru" ("Radilište 101" ili
"Petrova rupa"). Mučitelji su uočili psihološku opasnost po uspeh "prevaspitavanja" ukoliko se umnožava broj
otpornih na napore prevaspitača. Zato se ovaj vid istrage i sprovodio u Centru ili u nekom drugom paviljonu i
zato je trebalo formirati "Radilište 101". Naime, u Milgramovom eksperimentu (vidi Indeks) smanjuje se
saglašavanje sa stavom većine ciljnih pojedinaca (naivnih subjekata) čim počne da raste broj osoba koje "misle
drugačije" nego što eksperimentator sugeriše. Upravo je najveći procenat smrti bio među "bandom pod
istragom". "Bandi pod istragom" je često izrican i specijalan oblik "gonjenja". "Goniti ga do krvi" ili "goniti ga
pod gasom", glasilo je naređenje.
Kada "banda" pokaže da želi da se menja ("da revidira stav"), biva najpre suočena sa sopstvenim
izjašnjavanjem pred kolektivom. Tada se ukrštaju grupni procesi i psihologija pojedinca, o čemu N. Rot (1983,
str. 315) kaže "grupna diskusija je odlučujući faktor za menjanje ponašanja, konkretno, za promenu stavova i
preduzimanje određenih postupaka u skladu sa njima". Socijalni psiholozi su, počev sa Kurtom Levinom, uticaje
grupe na ponašanje pojedinca temeljno izučili kroz akcione eksperimente. Na primer, javno izjašnjavanje o
svojim namerama i javno obećavanje pred grupom znatno utiče na konzistentnost i doslednost obećanog
ponašanja pojedinca. S druge strane, puko (formalno) učešće pojedinca u odlučivanju snažno određuje
pridržavanje i poštovanje takvih odluka, pa čak i onda kada su one dijametralno suprotne pojedinčevim željama,
potrebama ili stavovima sa kojima je u grupi bio (i ostao) u manjini. Svakako, to pruža velike mogućnosti za
manipulaciju individuom i njenim slobodom ponašanja. Sve to je poznato socijalnim psiholozima i, očigledno,
Udbinim islednicima na Golom otoku.
"Revizija stava" je u golootočkoj psihologiji imala odlučujuću vrednost. Ne za zatvoreničko društvo kao
populaciju, već za pojedinca na njegovom putu postepenog programiranja za "punopravnog saučesnika" u
slamanju ličnosti drugih nesrećnika. "Revidirati ili ne revidirati vama se čini kao sićušna razlika. Nije. U tome je
sve. U tome je vaš život. Na vama je šta ćete s njim da uradite. Ja sam do juče bio kao i vi, bandit, tvrdokoran
strani plaćenik, ne možda lično, ali objektivno govoreći, agent Kominterne. Onda sam ugledao svjetlo. Odatle
treba da krenete, od spoznaje da ste svi vi banditi i izdajnici" (Panić, R., 1997, str. 41).
Izvestan pomak logoraša ka reviziji stava nagrađuje se privremenim statusom "odlaganja". To je nagrada za
saradnju. Status "odlaganje stava" je sasvim neodređen! Čovek nije primljen u "kolektiv", ali više nije ni
"neprijatelj" i ne baca se "pod bojkot". Čeka se izvesno vreme da razjasni samom sebi jedini pravac spasenja i da
sam otpočne "pristajanje" na zahteve. Početno pristajanje se okončava pismenim izjašnjavanjem, iz koga
najčešće sledi zahtev za "raščišćavanjem istrage", koju postavlja lični islednik. Krunski dokaz revizije stava je
"odsecanje repova ". "Ukoliko si priznao više neprijateljskih radnji, i dao više izjava optužujući druge, brže si
priman u kolektiv i prihvatan kao revidirac. Što si više dostavljao islednicima logorskih harangi, time si bio veći
aktivista. Harangirati znači kritikovati, najčešće metode prevaspitavanja i slabu ishranu. Za ovo se ponajčešće
išlo u bojkot " (Radonjić, B., 1995, str. 68). No, sve to nije dovoljno. Naime, ljudi su, jednostavno, postali
"dvoličnjaci". Da bi se slomljeni logoraši moralno ukaljali na sledećem koraku revizije stava, u skladu
biheviorističke postavke da ponašanje određuje stavove, a ne obratno (Skiner, B. F., 1969), čekao ih je "tragač" i
radni zadatak "gonjenja bande", bolje rečeno, aktivno uključivanje u mučenje radom logoraša koji još nisu
revidirali stav . Osnovna sprava za mučenje radom je bila "tragač" (videti sliku 13). "Tragač je donosio
maksimalnu količinu patnje po kubnom santimetru bića u maksimalnom trajanju" (Popović, M., 1998, str. 84).
Na "tragaču" je revidirac, u statusu goniča, okončavao "predaju duše đavolu".
Slika 13: Tragač, genijalan instrument zločinačkog uma, osnovna verzija (prema Mihailović, D., 1990, str.
XXXVIII)

Neizbežna faza revidiranja stava je učešće u strojevima za batinjanje i mučenje novodošlih kažnjenika.
"Krvavi stroj koji su formirali stari zatvorenici za novopridošle. Nije mogao da veruje; gole kažnjenike, koje su
tukli sa svih strana, stari zatvorenici su prihvatali i složno ih ubacivali u burad s vodom 39. Sadizmu nije bilo
kraja: žrtvu bi glavačke ubacivali u bure i kada bi žrtva počela da se koprca, jednostavno bi je tresnuli o kamene
gromade. Bolan vrisak bačenog kažnjenika pratio je glasan smeh Udbovaca, koji su stajali sa strane i posmatrali
šta kažnjenici jedan drugom, stari i novi, međusobno rade". (Tasić, D., 1996). Jednu dugu i žestoku sesiju
"prevaspitavanja" posmatrala je visoka delegacija u sastavu: Svetislav Stefanović (pomoćnik Aleksandra
Rankovića), general Jefto Šašić (načelnik KOS-a JA), pukovnik Udbe Veselin Bulatović (šef Golog otoka), Ante
Raštegorac (šef R-101), pukovnik Udbe Branko Damnjanović, pukovnik Udbe Vojo Biljanović, pukovnik Udbe
Vladimir Rolović i pukovnik Udbe Nikola Bugarčić (Jovanović, D., 1990, str. 360).
Dosta drugačije viđenje Golog otoka od svih drugih golootočana (pa i samih islednika Udbe angažovanih u
golootočkom SP) daje Mićunović: "O Golom otoku se najčešće priča da bio je monstruozno mučilište, gde su
ljudi jedni druge tukli, ubijali Š...Ć To nije baš tako". Međutim, odmah zatim Mićunović se ograđuje, pa kaže:
"Dešavalo se da su ljudi gubili kontrolu nad sobom, da su iz očajanja pristajali da rade svašta". Potom
Mićunović stavlja i drugu ogradu govoreći: "Kasnije sam negde čitao kako na nervni sistem deluje žeđ. Mi smo
dnevno dobijali na poklopcu porcije vodu i to nam je bila sva voda. Radite ceo dan u kamenolomu, na jarkom
suncu, užasno dehidrirate". Mićunović se i dalje ograđuje na sledeći način: "Kad sam ja došao na Goli otok,
mnoge stvari su bile razrađene: znalo se kako se glumi, markira, šta se radi, postojao je već ritual preobraćanja".
I najzad, Mićunović svoje drugačije viđenje potpuno relativizira: "Uprkos tome što su ljudi gubili nerve, u
rastrojstvu zaista bivali zveri, ogromna većina se ponašala solidarno, koliko god je to mogla. Ne može se
drugačije objasniti činjenica da se ti ljudi i danas, posle 50 godina, druže, da se ponašaju kao braća"
(Mićunović, D., 2000a, str. 56).
Posle toga logorašu se priznaje "članstvo u kolektivu" kojim se pošteđuje individualne patnje; od tada je
izložen samo kolektivnim oblicima šikaniranja, jer iskupljenje od krivice nije jednokratan akt već proces koji
traje. Ali svako ponašanje kojim izrazi individualnost može, po subjektivnim kriterijumima sobnih starešina ili
islednika, da ga vrati u početni status "bande". Isto ishodište mogu da imaju i pojedinačne anonimne
denuncijacije nekog od "presvučenih" pripadnika UDBE ili njenih regrutovanih saradnika među logorašima.
Denunciranje je podsticano i nagrađivano, a sumnja "svakog u sve" bila je poželjno stanje stvari jer je
onemogućavala prijateljstva, udruživanje i saradnju kojom bi se smanjile individualne patnje. "Članovi
kolektiva" sticali su pravo da se jave svojim kućama, po nahođenju sobnog starešine, dopisnicom uniformnog
sadržaja, koji je glasio: "Dragi moji, ne brinite za mene. Dobro sam i zdravo. Partija o nama vodi računa da se sa
puta izdaje zemlje i Partije vratimo na častan put kojim nas vodi naš veliki Tito. Titova ljubav prema nam je
velika. Tito vodi brigu o nama kao što to čini i o vama na slobodi. Vratićemo se preporođeni. Čekajte i radujte se
što ćemo uskoro doći... " (Marković, D., 1990, str. 313).
Još viši stepen revidirstva stava i uspešnosti prevaspitavanja obeležavan je sticanjem statusa "aktiviste". Iz
redova aktivista regrutovani su članovi baračnog i paviljonskog štaba, među kojima je status sobnih starešina
bio najviši (videti sliku 12). "Aktivisti" su redovno dobijali lakši rad, bolju hranu, pa čak i četiri cigarete
dnevno.
Postojali su veoma različiti načini izdvajanja Udbinih saradnika među "bandom", na primer, davanje
nezasluženih povlastica (određivanje za "malog vodara"). Ostali nerevidirci su sticali utisak da je čovek već
39
Taj vid mučenja golootočani su nazivali "podmornicom" (Panić, R., 1997, str. 47)
revidirao, jer zašto bi inače postao "mali vodar"!? Istini za volju, i pravi su logoraši, kada bi se teže razboleli,
određivani za "male vodare". Povlastica malog, za razliku od "velikog vodara", sastojala se u tome što je mali
vodar nosio lakši teret i, sem toga, mogao je da se sit napije vode.
Viši stepen revidirstva (među pripadnicima paviljonskog štaba) bila je institucija sobnog starešine. U
pogledu zadobijanja "čina" sobnog starešine izvesne su samo dve stvari: a) UDBA je imala odlučujuću reč o
takvom "unapređenju" i b) količina beščašća potrebna za status sobnog starešine morala je da prevazilazi granice
ljudskosti, do koje su dolazili sistemom lomljenja ličnog dostojanstva svi (ili skoro svi) logoraši. Pa i tada se
dešavalo, ne retko, da dobri ljudi, ne zlikovci, budu barem neko vreme sobne starešine. Dakle, i pored temeljne
praktične, akcione provere, islednici su grešili: čak ni sve sobne starešine nisu bili mučitelji. Drugim rečima, ko
god je preživeo Goli otok morao je da sačini neki kompromis sa sopstvenom savešću da bi preživeo, ali i da bi
mogao dalje da živi kao čovek. Tu tananu granicu između neljudskosti i spasavanja svoje glave prelazili su samo
pojedinci. Od njihovog soja su, najčešće, regrutovane sobne starešine. Posle sticanja visokog statusa sobnog
starešine, ovi ljudi su imali veoma značajne privilegije (posebnu sobicu u uglu paviljona, udobniji ležaj, bolju
ishranu, kurira itd.), čime su neprekidno, ali racionalno, bili nagrađivani (psiholozi bi rekli, potkrepljivani) da bi
promena njihovog stava (revidiranje) postala relativno trajna karakteristika njihove ličnosti.
U pogledu statusa aktiviste izgleda da je postojao izvestan automatizam. Logika je bila ovakva: ako neko
provede godinu ili više na Golom otoku a ne bude prevaspitan, možda greška i nije u njemu već u proceni
stepena njegovog revidirstva. Dakle, pred kraj utamničenja, koje je trajalo oko dve godine, kao nagrada za
"minuli staž", status aktiviste je svima priznavan.
Kad je reč o dužini kazne i ona je bila izvor manipulisanja i kontrolisanja ponašanja logoraša: mogla je da
traje duže ("kazna") ili kraće ("nagrada"). Sve je zavisilo ne od onog što je pisalo u presudi već od stava i držanja
logoraša "na terenu", o čemu su, naravno, odlučivali islednici i njihovi naredbodavci. 40 Najzad, put u neizvesnu
slobodu je vodio preko još jednog moralnog kompromisa čije je činjenje bilo nužno: potpisivanje izjave da će
logoraš, posle oslobađanja, prijavljivati "neprijateljsku aktivnost" u svojoj sredini. Ko god je izašao sa Golog
otoka do 1952. ili 1953. morao je da potpiše takvu izjavu, uz pretnju potpune neizvesnosti oslobađanja ili
ponovnog zatvaranja. Po svemu sudeći, kasnije nepridržavanje takve izjave nije uvek rezultiralo sticanjem
statusa dvomotorca: jednostavno, neki potpisnici su bili zaboravljeni.
U nekim od logora golootočanima je, pod pretnjom bojkota, bilo zabranjeno posedovanje bilo kakvog
pribora za pisanje (Perućica, K.,1999, str. 121). Olovke su dobijali od sobnog starešine samo i jedino da bi mogli
napisati šablonsku dopisnicu kući i da bi dopunjavali zapisnik, odnosno pisali izjavu radi "raskrinkavanja stava"
i "odsecanja repova". Posle završenog posla, bili su obavezni da olovku vrate.
U pogledu knjiga (posedovanja i čitanja), praksa se razlikovala od logora do logora, od vremena do
vremena. Biblioteka je postojala na Golom otoku. Ipak, Perućica (1999, str. 118) opisuje zgodu kada je jedan
golootočanin na sopstvenu želju dobio jednu knjigu na čitanje ─ Logaritamske tablice! Poređenja radi, sudski
kažnjeni pripadnici zakonom zabranjene KPJ u Kraljevini Jugoslaviji ("pod nenarodnim režimom velikosrpske
tiranije") izdržavali su kaznu pod sledećim uslovima: "Fizički rad bio je baštovanski, rekreativni. Hranili su se sa
kazana podoficirske kuhinje. Intelektualni rad bio je bogat i raznolik. Zatvorenici su redovno primali štampu.
Biblioteka im je bila na raspolaganju; knjige su čitali po svom izboru. Zatvorenici su se bavili literaturom,
slikarstvom, učenjem stranih jezika, bavili su se prevodilačkim radom. Sami zatvorenici su slobodno
organizovali raznovrsne kurseve i seminare iz svih područja ljudske prakse, spram sopstvenih
interesovanja"(Perućica, K.,1999. str. 119). Sam Josip Broz je jednom prilikom izjavio ("Student", od 24 marta,
1978. godine): "Kad je trebalo ići sa robije, meni je bilo čak i žao, jer nisam program završio".
Umiranje golootočana u neljudskim uslovima bilo je takoće neljudsko. Umirućem najčešće pod
"bojkotom", "normalnom smrću" ili usled individualnih oblika mučenja niko nije smeo, ni po cenu života, da
olakša patnje. Umirao je sam, misleći na svoje najmilije, sem ako i oni nisu bili, na neki način, povezani sa
njegovim slanjem na Goli ili su se njega morali, pod pritiskom Udbe, posle hapšenja "odreći". Neke devojke i
supruge su to odbile. Nisu se odrekle voljenih muškaraca. Najčešće, ipak – jesu. Zato je umirući dozivao samo
maloletnu decu. "Mili, mili, mili moji! Deco moja gladna, jeste li danas ručali? Imate li kruha, siročići moji?
Napuštam vas nezbrinute, mili moji. Nikad vas tata neće uzeti na grudi, srca moja, iz grudiju!. Dah vam
poslednji upućujem, duše moje, iz nedara! Ljubim vas poslednji put, u mislima, hladnim usnama! Mili, mili
moji" (Mihailović, D., 1996, str. 65).
Posle izlaska iz logora golootočane su najčešće čekale razorene porodice, status beskućnika, nemogućnost
zaposlenja i potpuno neizvesna budućnost. Jedna od obaveza preživelih sa Golog bila je stalno javljanje u
policiju, u skladu pa potpisanom izjavom, koju su neki, ipak, uspevali da izbegnu. "Verovatno sam jedan od
retkih Golootočanina koji nije pozivan niti je odlazio u policiju na proveru", piše profesor Mićunović. Zato što je
on bio "čovek koji je od nekud došao, niko se nije raspitivao o mojoj prošlosti. Kad sam došao u Beograd,
zameo mi se trag. Vodio sam se u Kuršumliji, (misli se na Udbinu evidenciju, prim. P. K.), u Prokuplju sam
uhapšen, posle sam došao na studije u Beograd a zaposlio se u Kruševcu" (Mićunović, D., 2000a, str. 56).
Poznato je da individualno iskustvo određuje ljudske stavove i mnjenje o stvarima, ne obratno (Skiner, B. F.,
1969. str. 87), pa možda Mućunovićevo drugačije mišljenje o zločinjenju na Golom otoku valja razumeti u
svetlu njegovog drugačijeg iskustva. O značajno drugačijem iskustvu svedoči Nikola Milošević (2000, str. 4): "I
40
D. Mihailović (2001, str. 102) navodi slučaj jednog golootočanina koji je robijao "pune dvadeset dve godine".
on (Mićunović, prim. P.K) ne kaže da se, posle kratkotrajnog boravka na Golom otoku, za razliku mnogih
drugih Golootočana (podvukao P.K.), bez ikakvih problema zaposlio u svojoj struci i po završetku studija postao
asistent na odseku za čistu filozofiju. Meni takva mogućnost nije nikada pružena, premda sam - smem li reći -
bio nešto bolji student te iste čiste filozofije od gospodina Mićunovića". Dakle, većina bivših golootočana, sve
do smrti Josipa Broza, bili su povremeno pozivani na "informativne razgovore", praćeni, uznemiravani
telefonom u sitne sate, pretresani su im stanovi i oduzimane knjige (Perućica, K.,1999, str. 145-161).
Može se zaključiti da je jedina izvesnost za bivše golootočane bila mogućnost da se iz kakve-takve
sadašnjosti ponovo vrate u pakao Golog otoka. Sve drugo u životu, pa i sam njihov život, bio je obavijan velom
neizvesnosti. Ponovni povratak na Goli ne retko se i događao. Neki su ljudi proveli na Golom otoku i po šest i
više godina (videti odrednicu "Dvomotorci", odnosno "Tromotorci" u Indeksu). 41 A gde su bili kad su tamo bili?
Naivčina koji postavi takvo pitanje bivšem golootočaninu, dobijao je odgovor, ne samo zbog crnog humora, "Na
Havajima! "
Posebno poglavlje posvetićemo odnosu golootočkog i radničkog samoupravljanja kao "konačnog rezultata
odumiranja države i prava u kome su samoupravljački organi sastavljeni jedino i isključivo od onih koji koji
rade u radnom kolektivu tako da je isključen svaki utjecaj i pritisak izvana" (Bosanac, M., O. Mandić i S.
Petković, 1977, str. 560)
5. PSIHOPATOLOGIJA GOLOOTOČKIH ŽRTAVA
Epidemiologija mentalnih poremećaja, kao grana preventivne psihijatrije, izučava zašto, kako, gde,
kada i koliko često nastaju mentalni poremećaji (Uglješić, B., u Kecmanović, D., 1989, str. 557). Među
epidemiolozima postoji saglasnost da ima društvenih i fizičkih okolnosti koje povećavaju prevalenciju
(nastajanje), stopu (podložnost) i incidenciju (učestalost) psihijatrijskih bolesti i poremećaja. Više puta
je istican podatak da su logoraši u ovom pogledu visoko rizična populacija. Iz prethodnog poglavlja jasno
proističe da je golootočki logor zamišljen kao institucija za promenu društvenih stavova, ponašanja i delovanja
ljudi pa je, kao takav, u mentalno-epidemiološkom smislu izazivao još više poremećaja kod ljudi koji su u njemu
boravili. Po našem mišljenju, a imajući na umu Međunarodnu klasifikaciju bolesti (1996, str. 252 ─ 254),
golootočani su bili najviše senzibilni na podgrupu F43 (reakcija na težak stres i poremećaj prilagođavanja) iz
grupe V (duševni poremećaji i poremećaji ponašanja).
Čitav sistem, zasnovan na mučenju i terorisanju nedužnih ljudi u surovim geografskim uslovima
golootočkog podneblja, sadrži oba uzročnika za nastajanje specifične simptomatologije ovih poremećaja:
izuzetne stresogene životne događaje i bitnu promenu načina i kvaliteta života, koji su rezultirali stanjem
lične patnje i emocionalne poremećenosti ovih ljudi. Težak stres i kontinuirana trauma golootočana ipak
nije uzrokovala još masovnije duševne poremećaje zato što je dosta žrtava već bilo selekcionirano prethodnim
uspešnim prilagođavanjem na teške uslove revolucionarnog rada i krvavog partizanskog ratovanja. Zato su ovi
ljudi bili individualno manje povredljivi na delovanje ova dva uzročna faktora.
Golootočani su, potencijalno, mogli podleći akutnoj reakciji na stres (F43.0), stresnom poremećaju
posle traume (F43.1) i poremećaju prilagođavanja (F43.2), dakle, trima glavnim duševnim poremećajima iz
ove klasifikacijske grupe bolesti. Svakako, psihopatološke promene ponašanja golootočana, kratkoročne (F43.0)
i dugoročne (F43.1 i F43.2), nedvosmisleno se svrstavaju u direktne i indirektne posledice ovog iskustva, ali ih
mi zbog njihove važnosti razmatramo u ovom posebnom poglavlju.
Najpre su kod pojedinaca nastajale akutne prolazne reakcije na stres tokom hapšenja, istrage,
transporta i prihvata na Golom. Po svemu sudeći, svi zatvorenici su uspevali da prebrode ovu fazu bez
tragičnih poremećaja, ispoljavajući samo prolazna stanja zgranutosti, sužavanja pažnje i svesti i privremenu
dezorijentaciju pojačavanu uskraćivanjem informacija o krajnjem odredištu transporta. Verovatno je bilo
individualnih vegetativnih organskih reakcija (lupanja srca, znojenja i crvenjenja) i delimične ili potpune
amnezije u odnosu na neke epizode ili celinu ovih iskustava (hapšenje, istraga, transport).
Međutim, tokom višegodišnje psihofizičke torture na Golom svi su bili primoravani na stalno
prevladavanje raznovrsnih akutnih stresova (da bivaju mučeni i da muče, da bivaju tučeni i da tuku, da ubijaju i
bivaju ubijani). Ove traume su se zasigurno akumulirale u sećanju i pamćenju golootočana, što je činilo
mogućnim nastanak stresnih poremećaja posle traume F43.1.
Pošto je preživljavanje vitalnog ugrožavanja i prisilnog učestvovanja u katastrofičnim događanjima, po
prirodi stvari, izazivalo opštu patnju "skoro kod svakog" golootočanina, u njihovim životima su se kao
posledica ispoljavale tri grupe poremećaja. Najpre, svi su posle oslobađanja ponovo preživljavali doživljene
traume. Mehanizam je delovao preko nametljivih sećanja (flashbacks), snova i noćnih mora. Golootočani su
pokazivali emocionalnu utrnulost i tupost, odvajanje od drugih ljudi, pa čak i odanih koji su im bili bliski.
Dalje, skoro svi su izbegavali situacije i aktivnosti koje bi mogle da ih podsete na preživljeno. Time se i
objašnjava dugogodišnje ćutanje, svesno izbegavanje pričanja o tom delu života kod mnogih od tih ljudi
(Mihailović citira jednog od njih: "Ne želim da se toga podsećam, zato što želim da živim").
I, najzad, u istom sindromu su i pojave vegetativne prenadraženosti, koja je uslovljavala napade straha i
nesanice. Nezadovoljstvo sobom i potonjim životom bilo je stalni pratilac golootočke svakodnevice. Nepoznat
ali ne i neznatan broj "s obe strane" (mučenika i mučitelja) bivših golootočkih žrtava, pogotovu uzornih
41
Mihailović (2001, usmeno saopštenje) veli da je postojalo više desetina "dvomotoraca" i samo nekoliko, koliko je njemu poznato, "tromotoraca". Verovatno zato što je "prirodna"
smrt "dvomotoraca" bila veoma učestala "Ne možeš kao dvomotorac biti čitav i zdrav..." (Horvat, M., 1996, str. 273).
prevaspitanika okrvavljenih ruku i užasima opterećene savesti, patio je od napada depresija udruženih sa
samoubilačkim idejama, koje su, često, i dovodile do samoubistvima. Po mnogim izveštajima, literarno
obrađenim, broj ubistava i samoubistava je, po svemu sudeći, daleko veći u golootočkoj, nego u običnoj
populaciji ("Goli otok" I, II i III i "Zlotvori" Mihailovića, "Noć do jutra" Hofmana, "Tren" Isakovića itd.).
Solženjicin, međutim, navodi drugi oblik autoagresije – samopovređivanja: "Namernih samopovreda bilo je
daleko više nego samoubistava. No i ova radnja motivisana je željom za životom: žrtvovati deo da bi se spasila
celina. Meni se čak čini da je, statistički, uzeto na hiljadu stanovnika, samoubistava u logoru bilo manje nego na
slobodi" (1988, str. 430). Drugim rečima, smanjenje samobistava i povećanje samopovređivanja svedoče o
hroničnoj promeni ličnosti logoraša.
Sem stresnog poremećaja posle traume, po povratku kući preživeli logoraši su bili žrtve poremećaja
prilagođavanja (F43.2), koji nastaje u periodu adaptiranja na značajne životne promene i produžene stresogene
životne događaje. Naravno, potencijal za izbijanje ovih poremećaja je postojao i neposredno posle upućivanja na
Goli, ali je bio "zamaskiran" prethodno opisanom akutnom reakcijom na stres. Drugim rečima, organizam sledi
logičnu ekonomiju ponašanja i "od dva zla" bira veće da se njime pozabavi i prevlada ga. Ukratko, borba za goli
život učinila je nepotrebnim reagovanje na puku promenu zbog hapšenja. Običan uhapšenik reaguje samo na
stres usled hapšenja, a golootočanima to nije bilo primarno, već je bilo najvažnije preživljavanje.
Međutim, sasvim je drugačije bilo posle oslobađanja. Čoveku je potrebno privikavanje, pa i posle zla treba
mu neko vreme da se navikne na dobro. Da li je život posle Golog pametno nazvati dobrim? Doduše, čovek više
nije morao da strepi za goli život niti da brine za moralni integritet, ali sve drugo oko njega bilo je razrušeno,
obeščašćeno i obesmišljeno. Svi njegovi potporni sistemi (Berger), osim svrhe, vere i nade (ako ih je imao), bili
su iščupani. Zdravlje mu bilo je narušeno, nije imao posao ni nadu da će ga steći, a i rođena porodica mu je
ponekad, zahvaljujući sistemskoj "brizi" Udbe i Partije, bila nesklona. Naime, na sve ukućane (roditelje,
supruge42, braću i sestre i decu koja su bila makar u organizaciji "Titovih pionira"), ako nisu takođe postali
golootočki sužnji, vršen je pritisak da se "odreknu" nesrećnika. Bivši drugovi iz borbe, Partije i s posla postali su
Udbini saradnici, a on sam je morao da strepi da ne bude vraćen na Goli. Ukratko, stekli su se svi uslovi za
poremećeno ponašanje.

6. PSIHOLOŠKI TIPOVI MUČENIKA

Ako prihvatimo načelo da je čovek moralni delatnik, lako se dolazi do pitanja odgovornosti, mučenika koji
su učestvovali u batinjanju, potkazivanju i kinjenju svojih drugova. Već je spomenuto (videti: Svećenski B. i T.
Kronja, 1964) da nagon za samoodržanjem od ljudi u konclogorima može da načini mučitelje.
Ako uverite čoveka da će neizbežno umreti ne bude li ispunio vaše zahteve, možete od njega zahtevati šta
god hoćete, uključujući i ubijanje. To prestaje biti pitanje njegovog slobodnog izbora, već postaje pitanje
bioloških mehanizama trajanja života. Onaj ko, ne svojom voljom, učestvuje u paklenim igrama kada je glava
ulog, prestaje da ima slobodu volje. Svi učesnici psiholoških eksperimenata (Ašovog, Zimbardovog i
Milgramovog) imali su neokrnjenu autonomiju volje, a ipak su činili zla - u ime "viših ciljeva". Tu slobodu nisu
imali golootočani. Da parafraziram Zimbarda: stavite li čoveka u zlu situaciju i on će postati zao. Tvrditi da su
zli oni koji čine zlo u meri koja je potrebna da bi preživeli okolnosti u koje su nevoljno dopali isto je što i reći
da je bolest nameran izbor bolesnika. Navoditi primere herojstva golootočkih velikomučenika i zahtevati da oni
budu uzor ostalima isto je kao kada biste od svakog naučnika tražili da postane Ajnštajn, od slikara Pikaso, od
vernika Isus itd.
Kao što smo videli, partijsko ustrojstvo komunista neki teoretičari tumače sa polazišta i pojmovnim
aparatom religije. U tom smislu i mi upotrebljavamo neke izraze (mučenici, velikomučenici itd). Osim teorijskih
uzora, neki oblici prakse su još ubedljiviji. Na primer, ikonografija "svetilišta" (palate, javne ustanove, kongresi
itd.) u komunizmu je skoro identična ikonografiji hrišćanskih hramova. Neke golootočke žrtve su svoje muke
doživljavale kao "partijsko iskušavanje" (Horvat, M., 1996, str. 131). Komunisti su umirali sa imenima svojih
"svetaca" na usnama, kao što vernici umiru pominjući Boga.
Stvarnost logora nema ničega od svečane uzvišenosti koncepta žrtvovanja, žrtava i iskušavanja u
religijskoj praksi. Psiholog zapravo nema šta da doda onome što na istu temu kaže pisac: "Ludilo,
poživotinjenje, ljudožderstvo, užasna međusobna ubistva, izdaja najbliskijih, sadizam prema nepoznatom i
prema nekadašnjem prijatelju, naručena uzajamna mučenja i egzekucije - redovne su posledice dugotrajnog
držanja ljudskog tela nad ambisom smrti" (Mihailović, D., 1995, str. 337).
Golootočko mučilište je bilo veoma diferencirana galerija neljudi i ljudi, mučitelja i mučenika. Svaki
pojedinac, ma ko bio (zločinac ili žrtva), zauzimao je neko mesto na skali širokog raspona prema meri
sopstvenog posrnuća. Ona bi se mogla grafički izraziti kao na slici 14.
Slika 14: Ljudska dimenzija žrtava golootočkog sistema SP
         
Sadist Bezdušnic Vernici i Karijerist Birokrat Situacioni Gubitnic Dvoličnjac Mučenic Velikomučenici
i i "vernici i e bezdušnic i i i
sa i
42
Upotreba supruga za slamanje ličnosti uhapšenika Udba je naučila od KGB-a (vidi: Štajner, K., 1985. str. 122 – "Sudbina vašeg muža je u vašim rukama.)"
 savešću
"
Mučitelji Mučenici
Dragoljub Jovanović (1990, str. 460) ima sopstvenu skalu grafičkih simbola. On je svakom svom sudrugu
dodeljivao njegov znak, a znaci su bili u formi kruga ili kvadrata oko rednog broja ispred imena i prezimena.
Jovanovićeva skala ima četiri stepena gradacije: dobar čovek-drug, uslovno čovek, batinaš-obični i batinaš-
ubica. Sto trideset ljudi, koji su bili zatočenici logora 101 u periodu od sredine 1950. do marta 1952. godine,
Jovanović, Lončarević i Ante Zorić su razvrstali kao na slici 15. Stupci sleva nadesno su: dobri ljudi - 82 (63%);
uslovno dobri ljudi (vrdalame i drugi) - 26 (20%); obični batinaši - 12 (9%) i 10 batinaša-ubica ili 8%. U
batinaše ─ubice autor svrstava one batinaše-revidirce pod čijom je torturom umro barem jedan čovek.
Slika 15: Dijagram žrtava golootočkog sistema "samoupravnog prevaspitavanj a" u logoru 101

Velikomučenici. Ne samo što su odbili da budu mučitelji, nego su aktivno, sa samoubilačkim prkosom i
smrtno pogubnim ponosom, uzvraćali na napade mučitelja. Ubijani su ne slučajno, već namerno. Prividno,
"ubili" su ih revolucionarni ponos i ljudsko dostojanstvo. Stvarno, oni su najčešće umirali u postupku takozvane
"normalne smrti". Po svemu sudeći, imali su viziju komunizma "s ljudskim likom". Bili su časni i moralni ljudi,
na primer, general Rade Žigić. Drugi primer je Brana Marković, supruga Brane Markovića. Naime, Brana je na
Golom neprestano bila u statusu bojkota. I taj je položaj izdržavala sa dostojanstvom i trpljenjem
velikomučenika. "Poslije nekoliko godina zlostavljanja, valjda se i isledniku dosadilo ili je, možda, bio radoznao
kako će reagovati pa joj je pred svima ponudio: 'Brano, izgovori bilo šta, odmah ti skidam bojkot.' Na
zaprepašćenje svih prisutnih Brana je progovorila, ali opet na svoj način: 'Vi mi ne možete skinuti bojkot, jer ja
bojkotujem vas, a ne vi mene'" (Zeković, R., 1998, str. 13).
Mučenici. Najveći broj golootočkih logoraša je uspevao da sebi reinterpretira smisao života (da ponovo
nađe egzistencijalni smisao) i da osloncem na potporni sistem- preživi. Ali, po koju cenu? Sistem SP-a bio je
potpuno podešen da se izazove poslušnost i pokoravanje (o činiocima poslušnosti videti šire: Rot, N., 1972, str.
262-265). Prosečan čovek nije heroj. U zlim društvenim okolnostima on postaje sluđen i još manje hrabar.
Prosečni ljudi lakše idu u smrt nego što uspevaju da dignu glavu i pruže otpor zlu. Kako, inače, objasniti da je
samo jedna desetina esesovaca mogla da vodi u smrt hiljade Jevreja, ili da je dezertiranje nemačkih vojnika u
smiraju Drugog svetskog rata, kada su ginuli kao muve, u korenu sasečeno primerom nekoliko desetina leševa
dezertera koji su visili na banderama pored puta sa natpisom "Napustio sam svoju jedinicu vez odobrenja".
Sistem SP-a bio je monstruozno efikasan. Postavlja se pitanje da li je ikako žrtva mogla da izbegne
preuzimanje uloge dželata. Drugim rečima, kako su golootočki logoraši razrešavali dilemu "biti batinaš" ili "biti
tučen i mučen"? Odgovor je jednostavan. "Nema 'Golootočanina' kojemu se bar na dijelu lica svoga ne bi
mogao razliti rumen sopstvenog prekora za nešto učinjeno ili neučinjeno na golootočkom poprištu. Popularno
rečeno od eksplozije strašne 'golootočke bombe' od zločinaca takoreći svakodnevno 'bačene' na ogromnu
masu logoraša nema onog paćenika koga nije zakačila neka krhotina i narušila mu makar i djelić moralnog lika,
koji do tada 'nije imao ožiljak' na sopstvenoj duši i obrazu u čitavoj svojoj prošlosti. Nema golootočkog
sapatnika koji nije učestvovao u 'strojevima'. Načelno uzevši, strojevi su bili oblik kolektivnog zločina,
različite težine i intenziteta. Učestvovanjem u strojevima žrtve su ostale žrtve, nisu postale zločinci. Takva je bila
logika borbe 'na golootočkom poprištu'. Pa i tamo je glava bila skuplja i važnija od potpune moralne čistote i
viteštva" (Stojanović, M., 1996, str. 722).
D. Mihailović, otpisujući Bori Viskiću, alias Ratomir Mikuliću (jedan od lažnih golootočana, a stvarni
pripadnik Udbe, prim. P. K, veli: "Slavko Sudarević, Božo Vuksanović i ja možemo jedan drugoga i propitivati i
zapitkivati. Ti to ne možeš i ne smeš. Ti imaš svoje Kapičiće i svoje Biljanoviće – i ostani s njima. Vaše su teme
drugačije" (1990, str. 549).
O efikasnosti sistema SP-a govori i podatak da se dosta samih golootočana protive otvaranju dosijea i
tajnih arhiva Udbe. Za to su dva razloga: a) "ukoliko se obelodani ko su bili potkazivači, provokatori i saradnici
policije, moglo bi doći do novog zla i podela pogotovu u generacijama potomaka golootočkih žrtava" i b) postoji
opravdan "strah da je policija već isfabrikovala dokumenta da bi se žrtve i naknadno ukaljale" (Prelević, Č.,
1996 u: Stojanović, M., str. 502).
Kakvo je psihološko objašnjenje za fenomen "zamene uloga" mučitelja i mučenika? Fenomen je poznat
kao identifikacija sa agresorom (Boško Popović, 1977, str. 573, 589 i 597─598). Najpre se sreće u razvojnoj
psihologiji. Deca se identifikuju sa svojim despotskim roditeljima ili starijom braćom koja ih kinje ili
ugrožavaju. Četvorogodišnja devojčica Lili "duvajući u svećice svog rođendanskog kolača, kaže u vezi sa svojim
šestogodišnjim bratom Polom "Želela bih da budem Pol, tako da bih mogla da tučem Lili" (Kreč i Kračfild,
1969, str. 671). Međutim, najupečatljivije je svedočenje o ovom fenomenu u vojnoj psihologiji. Betlhajm (prema
Popović, V. B., 1977, str. 573) piše "da se identifikacija starih zatvorenika nacističkih logora nije završavala
samo kopiranjem ponašanja zatvorskih čuvara (neki zatvorenici su čak krali delove uniformi svojih čuvara i
njima se kitili) već su stari zatvorenici usvajali i njihove ciljeve i vrednosti".
Pristalice "teorije učenja" (Maurer, Lozovik, prema: Popović, V. B., 1977, str. 590) smatraju "da je
identifikacija stečena kognitivna reakcija apstrakcije velikog broja navika imitovanja ponašanja uzora (modela)
koji ugrožava". Dakle, oni tvrde da mučeni spasenje nalaze u poistovećivanju sa mučiteljima. Žrtvama se nude
samo dva izbora: smrt ili defanzivna (odbrambena) identifikacija. Međutim, kako smo već pokazali, sistem SP-a
u okviru golootočkog društva je svojim etapnim ustupcima (ustupak po ustupak) svodio slobodu izbora radi
preživljavanja na jednu mogućnost: "strojevi", šikaniranje i "ganjanje na tragaču" svojih drugova. Naime, sistem
je bio tako podešen da je od hapšenja do otpuštanja sprečena svaka mogućnost poistovećenja sa grupom
mučenika kojoj uhapšenik pripada, već je cena života bila identifikacija sa spoljnom grupom mučitelja. Kako
kaže Mihailović (1995a, str. 242), na Golom otoku je, prvi put, ukinuta granica između logoraša i njihovih
čuvara, između "nas" i "njih", između mučitelja i mučenika. Naravno, granica je ponovo uspostavljena kada je
prestalo delovanje sistema SP-a. Zato se mora reći da je konformističko ponašanje golootočkog logoraša u stvari
ponašanje mučenika.
Dvoličnjaci. Najčešći i najbezbolniji izlaz za časne ljude da na Golom otoku budu i opstanu kao ljudi bili
su: verbalno odricanje, osuđivanje, "dramatično" simuliranje udaranja sudruga, "odsecanje već odsečenih
repova", priznavanje "krivice finoklesarenjem *". Koliko su ovi ljudi bili prilagodljivi u zlu upravo pokazuje
dublje razumevanje izraza "finoklesarenje". "Finoklesarenje" znači preterano cinkarenje, stalno trčkaranje do
islednika radi dostavljanja o "svemu i svačemu", lažno dostavljanje od koga se islednici "nisu mogli da
odbrane". Dešavalo se da "finoklesar" dopadne bojkota zato što islednici nisu mogli sve njegove dostave da
provere.
Dvoličnjaci nisu mogli ostati sve vreme zatočeništva u tom statusu, ne samo zato što to nije tolerisala
Udba, već i zato što jedinstvo ličnosti kao njeno imanentno svojstvo, Festingerovom zakonitošću kognitivnog
nesaglasja (disonancije), primorava osobu da sa verbalnim "revidiranjem stava" usaglasi svoje ponašanje
(prelazeći u status gubitnika) ili da promeni ponašanje (vraćajući se u status mučenika).
Gubitnici. U trenucima ljudske slabosti i malodušnosti, poklekli su pa izgubili i preostalu mučeničku meru
časti i dostojanstva. Saučesnici su u zločinjenju, jer su prešli crtu ljudske prilagodljivosti; zatim su nastavili sa
zlim činodejstvovanjem zbog osećanja krivice i griže savesti. Njihov kraj je često bio tragičan: završavali su u
ludnici ili umirali od svoje ruke. Ako to i ne bi učinili, do kraja života su ispaštali svoj greh.
Moralni ljudi mogu uteći sudu i pravdi društva, ali ne i sudu svoje savesti. Pre svega, zakonitost ljudskog
ponašanja je da svi odbrambeni mehanizmi deluju post factum, a samo fizički bol deluje a priori. Upravo to
vremensko pomeranje čini da normalni i obični ljudi pre svega spasavaju sopstvenu kožu, a posle svega se kaju,
stide i osećaju krivim ako su u svom odbrambenom delovanju prekoračili moralne norme. Takav redosled stvari
je biološki programiran.
Situacioni bezdušnici. Goli otok je iznedrio mračnu stranu njihove ličnosti. Jedina razlika između njih i
"mučitelja od zanata" je poreklo. Mučenici koji su postali strasni (bezdušni) mučitelji nosili su u sebi potencijal
zla, ali ga nisu pre realizovali zato što nisu imali prilike, i nisu ni znali da u sebi nose "seme zla". Goli otok im je
dao takvu priliku. Prilika nije bila samo jedna. Naime, u hodu po mukama, višegodišnjem periodu, zahvaljujući
različitim ulogama u golootočkom društvu (uhapšeni, "banda", "raščišćavanja istrage", "odloženi", "revidirac",
član kolektiva, aktivista pa sve do neizvesnog puštanja na slobodu) svako je imao bezbroj prilika da zameni
ulogu ─ izgubi dušu, a spase telo. Oni bi, možda, proživeli svoj ljudski vek časno, dostojanstveno, obično sami
ne znajući i drugima ne pokazujući koje su granice njihovih moći. Nikada ne bi "zagazili u krv" zato što na
njihovom putu ne bi ni bilo krvi.
S druge strane, nema razlike između osobe koja u svom ranom iskustvu bude zlostavljana pa sama otpočne
da druge zlostavlja kada odraste i odrasle osobe koja odbrambenom identifikacijom nauči da zločinjenjem
preživljava. Više puta smo isticali specifičnost golootočkog sistema SP-a da se uvremenjenim tehnikama guranja
čoveka u posrnuće, "drobljenja duše" i navikavanja na neljudske uslove pre ili kasnije formira bezdušnički sklop
osobina ličnosti. Praktično, uslov za otpuštanje sa Golog bio je da se mučitelji zavaraju u njihovoj proceni da je
žrtva iskreno potpisala svoj pristanak na saradnju u "otkrivanju, prijavljivanju i proganjanju neprijatelja druga
Tita, Partije i naroda". Situacioni bezdušnici nisu glumili da jesu - oni su, odista, postali bezdušnici.
Nije nepoznata ni psihološka činjenica da i griža savesti, što jeste paradoksalno, od čoveka čini mučitelja:
"Tri 'revidiraca' s batinama upali su u 'jazbinu' i na smrt pretekli četvoricu 'jazbinaša' vičući: udri bandu,
šta su oni bolji od nas da prkose, da ćute! Propevaće, majku im, i ono što ne znaju!"(Marković, D., 1990, str.
384).
Izgleda da su mnogi golootočki "samoupravni funkcioneri", prethodno prošao kroz surovo ispiranje
mozga, postali situacioni bezdušnici. Izvesno je da su ti ljudi pre Golog otoka bili poznate javne i partijske
ličnosti (Mihailović, D.,2001, str. 103). Nije uspeh prevaspitavanja ako se slomi neko javnosti nepoznat, već je
odličje sistema kada se svima znana "zabludela ovca", posle golootočke krvave borbe, pokajnički vrati u
partijsko stado.
 7. PSIHOLOŠKI TIPOVI MUČITELJA
Postavlja se razložno pitanje da li je bilo koji pripadnik Udbe imao mogućnost da se na bezbedan način
izvuče iz profesionalno namenjene mu uloge zlotvora. Odgovor je, po svemu sudeći, potvrdan. Potpisnik ovih
redova lično zna jednog čoveka koji je u to doba bio u vrhu KOS-a (kontraobaveštajne službe) gardijske brigade,
a nije, zbog zla, "prozvan" ni od koga. Jednog poznatog pukovnika Udbe, kasnije generala u JA, takođe nije
"prozvala" nijedna golootočka žrtva. Drugim rečima, ne čineći više nego što se mora, i u zla vremena ljudi iz
aparata vlasti mogu časno vršiti svoju dužnost. Svakako, u takvim okolnostima ti ljudi neće biti lično vertikalno
promovisani (neće napredovati u karijeri). Oni, jednostavno, omogućavaju da nužne poluge društvene presije
efikasno funkcionišu. Konačno, u svim društvima postoje tajne policije, a samo u nekima Udba ili KOS. Čak i
takvi pojedinci ponekad su morali činiti evidentna zla: "Parioničara su ubili Veselin Bulatović (jedan od Udbinih
šefova, prim. P.K.) i moj poznanik (jedan od "dobrih ljudi"-islednik sa Golog, poznanik Dragoslava Mihailovića,
prim. P. K.). Ako ga je Bulatović pozvao, morao je s njim da pođe. Ako mu je Bulatović naredio, morao je da
upotrebi ono hladno oružje. Oni su voleli svoje mlađe saradnike da uvale u krv. To je ove, kao kalilo"
(Mihailović, D., 1999 str. 1561). Svakako, ne mogu, kao psiholog, prihvatiti shvatanja po kojima je Služba
determinisala karakter svojih pripadnika u smislu "On je uvek bio i ostao udbovac. A udbovci nisu ljudi. Svaki
je prvo udbovac, pa onda čovek, pa onda Mađar, Crnogorac, Srbin, ili neka druga pizda materina. Goni ga u
kurac!" (Jovanović, D., 1990, str. 354).
Uostalom, i bez preteranog herojstva moglo se "dezertirati" kao što su činili neki pripadnici Udbe. Osetivši
da ne mogu položiti test činjenja zla kao slepi poslušnici, propili su se, život sebi upropastili, da bi, po tu cenu
ostali ljudi. Dakle, zabeleženi su slučajevi kad su ljudi, pripadnici Udbe, svesno izabrali bežanje u bolest
(alkoholizam) da bi izbegli mučiteljski posao na Golom otoku.
Poznato je iz vojne psihologije da su ljudi i posle rata zadržavali, između ostalog, agresivno ponašanje (vidi
šire u Kostić, P., 1995, str. 15─20). Uopšte, mogućnost izlaganja ljudi stresu krajnje destrukcije povećava
verovatnoću ugradnje nasilništva u registar tipova ponašanja pojedinca. Osim toga, uslovno rečeno, neke od
žrtava s obe strane, mučeničke i mučiteljske učestvovale su u ubijanju preko 226.000 ljudi na
jugoslovensko─italijanskoj granici, kod Blajburga, i austrijskoj granici, u logoru "Dikstrin", kod Celovca,
(vidi: Jovanović 1990, str. 263-275). Jedan od svedoka masakra ovako opisuje ubistva: "Svaki likvidator
imao je u ruci veliki mauzerov pištolj sa podužim šaržerom i "dum-dum" mecima koje nismo imali u borbi.
(Zrna "dum-dum" metaka imaju malo eksplozivno punjenje koje rasprskava olovo u momentu udara u cilj,
nanoseći teška razaranja tkiva, najčešće smrtonosna. Ova municija je inače zabranjena Ženevskom
konvencijom (Prim. P. K.). One jadnike dovlačili su iz kamioneta na ivicu iskopanog rova. Iz neposredne
blizine, pucnjem u potiljak, razneli bi im lobanju. Žrtve bi padale u rov. Ponekoga bi gurnuli nogom. Ubice
su od vrha titovke do čizama bili isprskani komadićima kože, mesa, kostiju, mozga, očiju, krvlju. Sve je to
letelo na sve strane okolo po iskopanoj zemlji, po travi. Svuda!" (Jovanović, D., 1990, str. 274). Postoje
indicije da su neki visoki oficiri Udbe bili svedoci i učesnici tih masovnih ubistava. Tako je stvoren
psihološki alibi za paradigmu da je "veza u zajedničkom zločinu jača je od svake druge veze. Čak i od
ljubavi" (isto, str. 261)! Ili, kako bi rekao Ježi Lec "Kad svi plivaju niz vodu ne zna se ko pliva dobrovoljno"
(prema Jovanoviću, str. 322).
Sadisti. Podvrsta bezdušnika koji "su samo uživali" u ljudskoj patnji. Njima je mučenje sabraće
zadovoljstvo, strast, životna radost. Postali su zavisnici kao narkomani. Obična uživanja u životu, zabavi, jelu,
piću, seksu za njih su bila nedovoljna da ih pokrenu, samo je ljudska patnja so (začin) njihovog života.
Mučitelji-sadisti su nedvosmisleno bolesni, ali ne i nevini u zločinu jer su bili potpuno svesni posledica svoje
izopačenosti. Staljin je recimo, bio školski model sadiste. "Voleo je da posmatra ispitivanja političkih
zatvorenika koje je vršila njegova tajna policija i često se citira da je islednicima bilo naređeno da "biju, biju i
biju dok osumnjičeni puzeći nad svojim stomacima, ne dođu sa priznanjem u zubima" (Blendford, N. i B. Xons,
1998, str. 32). Isti autori Staljinu pripisuju i sledeću misao: "Smrt čoveka je tragedija; smrt hiljade je statistika"
(str. 28), a Klaus Barbi, kasapin iz Liona, "sprovodio bi mučenja sa golom ženom u krilu i zadovoljavao svoje
perverzne nagone gledajući agoniju svoje žrtve" (isto, str. 111).
 Bezdušnici. Na granici su bezdušnici normalnosti i patologije. Činjenje zla nije im bolesna opsesija već
osobina ličnosti. Jednostavno, oni su zli ljudi. Dakle, bezdušnici imaju "neutralan", bezličan odnos prema
žrtvama svog zločinjenja. Bezdušnicima najviše odgovara Fromov opis nekrofilnog karaktera. Dakle, oni uživaju
u destrukciji kao takvoj, a ne u patnji žrtve. Čak žrtva i ne mora da bude ljudsko biće. Klinički odgovaraju opisu
"psihopate", odnosno "psihopatskog neprijateljstva" (videti: Stor, E., 1989). Najnoviji naziv za ove devijacije je,
prema ICD-10 (Svetska zdravstvena organizacija, 1998), "emocionalno nestabilni poremećaj ličnosti". Činjenje
zla je navika. Na primer, Ajhman je 1944. godine rekao "da ga nije briga šta će se desiti ako Nemačka izgubi rat
i da će skočiti u grob smejući se jer osećanje da na savesti nosi pet miliona Jevreja samo ispunjava njegovo srce
radošću" (Blendford, N. i B. Xons, 1998, str. 108).
"Vernici". Između bezdušnika i "vernika", pojavno, nema razlike, ali je unutrašnja motivacija
dijametralno različita. Grubo rečeno, "vernici" su "bezdušnici" sa konceptom, svrhom i smislom. "Vernik" bira
žrtve među "grešnicima", bezdušnik je neselektivan. "Vernik" svoj posao radi uzneseno, a bezdušnik se čak i ne
trudi da svoje zločinjenje zaodeva u idejno ruho. "Vernici" čine zlo iz ubeđenja da je put u svetlu budućnost
popločan krvlju i suzama, da veliki ciljevi zahtevaju i velike žrtve. Nisu nužno intelektualno ograničeni, ali su
mentalno zapeti, zatvoreni, rigidni. Posvećeni su mržnji i osveti. Njihova svirepost je ideološki ostrašćena.
Klinički, "vernici" su "paranoidne ili šizoidne psihopate" (Stor, E., 1989) ili F60.0 i F60.1 prema ICD-10
(Svetska zdravstvena organizacija, 1998).
U psihoanalitičkom smislu, mehanizmi projekcije i identifikacije sa žrtvom i agresorom koegzistiraju u
svesti "vernika". U moralnom pogledu, "verništvo" zlu je aktivan stav i odnos, dok je kod bezdušnika taj odnos
pasivan. Međutim, imajući na umu mentalni sklop vernika i ostalih tipova zločinitelja, prava društvena opasnost
je savezništvo u kome "vernici" kao "slepo oruđe" vode društvene grupe ka njihovom snu o slobodi, jednakosti i
bratstvu. U ovom smislu može biti zgodna formalna i suštinska sličnost, između "vernika" i bezdušnika u
poznatom masovnom samoubistvu verničke pastve "Hrama ljudi" DŽima DŽonsa u DŽonstaunu. "Jedan od
vernika je ostavio za sobom poruku upućenu DŽimu DŽonsu. Glasila je: "Tata, ne vidim izlaz, slažem se sa
tvojom odlukom. Bez tebe svet neće moći da dođe do komunizma. Ja sam više nego umoran od ove planete bez
milosti i pakla za toliko mnogo predivnih ljudi. Hvala ti za jedini život koji sam upoznao" (Blendford i DŽons,
1998, str. 91).
Na nivou racionalnog, "vernici" odbacuju svaku mogućnost greške sistema kome služe. Štaviše, oni se
osećaju obaveznim da sopstvenom praktičnom i profesionalnom delatnošću tu nepogrešivost pokažu i dokažu, a
suočeni sa sopstvenim zločinjenjem oni se, odričući svaku individualnu odgovornost, opet pozivaju na sistem:
"Rekli su mi da su narodni neprijatelji i zbog toga sam ih morao, kao sudac-istražitelj (podvukao P. K.),
prisiliti da priznaju kako su neprijatelji" (Štajner, K., 1985, str. 263).
"Vernici sa savešću". Ne mogu se baš svi islednici-vernici na Golom otoku svrstati u jednu te istu grupu.
Naime, neki od njih jesu činili i nepotrebna zla, ali su se na neki način iskupili kao ljudi, poput islednika koji
Dragoslavu Mihailoviću šalje četiri pisma potpisana sa "Islednik na Golom otoku" (vidi Mihailović, D., 1990,
str. 411─446. Mihailović navodi da su, koliko je njemu poznato, trojica islednika - dvojica Hrvata i jedan Srbin
- posle službe u logoru izvršili samoubistvo. Srbin je na samom ostrvu poludeo. Čak su posle omekšavanja
režima, u logore (od 1952. u administrativni, a od jeseni 1953. u vojni) dovođeni, uglavnom, islednici, "vernici"
sa savešću, koji nisu mučili ljude, već su nastojali, onoliko koliko su mogli, da im olakšaju život. Postojanje
ovakvih ljudi među islednicima je jedini razlog da ih golootočani hvale (Mihailović, D., 2000, usmeno
saopštenje).
Mihailović navodi psihološki zanimljiv slučaj Boška B. Radonjića pripadnika Udbe, koji je "uhapšen zbog
blagosti prema dvojici uhapšenika i okrutnim terorom u logoru slomljen. Lišen na taj način ideala i vere u
smisao ljudskog postojanja , počeo je sapatnicima zbog toga da se sveti, ne videvši ih više kao pojedince nego
kao bezobličnu masu svojih ličnih glavoseka, i postao – ono što se od njega zahtevalo" (1999, str. 23). Upornim
i, doslovno, krvavim radom prošao je sve etape samoupravnog prevaspitavanja, od "bande" do komandanta,
samoupravnog Centra. Nadam se da ova studija daje barem deo odgovora na pitanje kako i zašto je Boško B.
Radonjić zatvorio krug: bio je pripadnik Udbe, uhapšen je i postao je "banda", zatim je bio "revidirac", pa
potom komandant Centra i, najzad, iskupljenik (knjigom "Porušeni ideali") 43. Svakako, transformacije
pojedinaca odigravaju se u matrici samoupravnog prevaspitavanja koja je jednaka za sve. Međutim,
individualna preobraćenja su, ipak, sasvim posebna. U ovom slučaju bitne su tri tačke: a) ne moći videti svoje
sapatnike kao pojedince nego kao bezobličnu masu b) gubitak sopstvenog bazičnog oslonca "pripadanja drugim
ljudima" (Berger) i v) sklop ličnosti za koji je optimalan model promena boginje Nemezis, nazvan po grčkoj
boginji osvete i pravde koja je najpre bila mučenica, a zatim je postala ono po čemu je ostala u grčkoj mitologiji
(Mandić, T., 1990, str. 124─136).
Karijeristi. U autoritarnom sistemu jednosmerne odgovornosti (polaganje računa onima iznad sebe, a
nikakve obaveze prema podređenima), čovek koji je želeo da napreduje stepenicama vlasti i moći morao je da
bude zao da bi "napravio" karijeru u golootočkom sistemu. To je podrazumevalo izražavanje više zla nego što su
ga pokazivali njemu ravni. Ako je reč o islednicima, islednik-karijerista je saginjao glavu pred nadređenim i
43
Naravno, neki slučajevi preobraćanja su, i bez naučnih studija, potpuno jasni: "Dvojica uhapšenih bosanskih ministara su u istražnom zatvoru u Sarajevu odbila da priznaju
policijske optužbe. Tada je jedan od njih ubijen i gurnut u ćeliju samicu onog drugog. Ovaj je posle toga postao jedan od istaknutih golootočkih samoupravnih funkcionera"
(Mihailović, D., 2001, str.103).
bezobzirno tlačio logoraše. Kao "banda", karijerista je činio zla prema dojučerašnjim sapatnicima, jer je to bio
neophodan uslov zadržavanja krvavo stečene pozicije i šansa da se preživi Goli otok. Karijeristima, ma kog soja
da su, zlo je bilo sredstvo, a ne cilj. Takav "socijalni biciklizam" (saginjanje glave pred šefom i snažno gaženje
nogama onih niže) bio je stil ponašanja. Ponašanje karijerista-islednika nije konformističko. Karijeristi su
aktivni tokom mučenja. Ponašanje "prosečnog" islednika-karijeriste najčešće je bilo birokratsko.
Birokrate. Slični su karijeristima, jer ni njima zlo nije bilo cilj već sredstvo, ali ne za napredovanje u
hijerarhiji golootočkog društva, već da bi jednom pokrenuti zamajac njegove karijere nastavio započeto kretanje.
Umesto saginjanja pred moćnijim od sebe, oni su se klanjali sistemu, videvši sebe kao jedan od "šrafova" moćne
mašinerije. Sistem je morao da funkcioniše, a oni da ostanu živi. Zlo su činili u onoj meri koliko je bilo potrebno
da ostanu na "pravoj strani". Birokratsko ponašanje se uobičajeno pripisuje makijavelističkom sistemu
vrednosti. Makijaveli kaže: "Ako se ispostavi da je vladavina prava nedovoljna, opravdana je upotreba sile.
Vladari tada ne smeju uzimati u obzir pitanje pravde i nepravde, surovosti i blagosti i ne smeju ih zanimati da li
su dela koja čine dostojna hvale ili prezira" (Makijaveli, N., 1998, str. 67). 44 "Nerazmišljanje svojom glavom" je
bitna odlika mučitelja-birokrata, kao što je "biciklistički stav" obavezna osobina mučitelja-karijerista. Ovi ljudi
su, posle nemilosredne tučnjave svojih drugova u nastupima griže saveti, ponekad plakali. "Eto", govorio bi kroz
suze Drago Pajević, koji je možda bio i podmetnuti udbaš, možda pravi revidirac, "šta ja za moju partiju moram
da radim" (Mihailović, D., 1990, str. 215).
Po svom mentalnom sklopu birokrata može, intimno, da oseća gađenje pa čak i fiziološki da reaguje na
prizore zla i destrukcije drugih ljudi ili svoje sopstvene, ali to neće izmeniti njegov pozitivan stav prema nasilju.
"Da ironija bude veća, streljanja su smanjena posle Himlerovog prisustvovanja jednom mitraljiranju
bespomoćnih zatvorenika u Minsku. Čovek koji je jednim potezom pera osuđivao milione na smrt povratio je
kada je video taj prizor. Ubuduće, naredio je, žrtve će biti eliminisane u pokretnim gasnim komorama"
(Blendford, N. i B. DŽons, 1996, str. 103). Međutim, normalne fiziološke reakcije gađenja na prizore ljudske
patnje se brzo i relativno jednostavno eliminišu najobičnijim uslovljavanjem putem ponavljanih izlaganja
prizorima mučenja (ovakva metoda "učenja" u bihejvioralnoj terapiji zove se "preplavljivanje" – impolzivna,
flooding, psihoterapija). Efikasnost revidiranja stavova i saradnja sa islednicima, odnosno instant-samoupravnim
liderima, može se delom pripisati i poznatoj odlici visokih makijavelista da su vrlo uspešni u interakcionom
delovanju (licem u lice, odnosno ubeđivanju) i kada postoji mogućnost kognitivnih improvizacija (Popadić, D.,
1984, str. 162). Naime, ne može biti sporno da su Udbini ljudi bili trenirani i podsticani da usvajaju
makijavelističke stavove u sopstvenoj profesionalnoj praksi. Upravo se makijavelističkoj orijentaciji može
pripisati raširena praksa da istražni organi tokom istrage izmamljuju priznanja od osumnjičenih (i onda kada
nema torture), koje će ovi na sudu odbaciti.
Poznata je istina da se mnogi birokrate-zločinci groze nad nedelima svojih izvršilaca-zločinaca. Na Golom
otoku, Ante Raštegorac (Marković, D., 1990, str. 436) beleži: "Ranković je mirno koračao, sa muštiklom u
ustima. Kada je izašao izvan žice, okrenuo se, i tada sam ga prvi put čuo da je opsovao: Majku im jebem, šta
učiniše od naših ljudi!". (Očito je da je Ranković psovao Staljina. (Prim P. K.).
LJudi koji se lako, brzo i relativno trajno uslovljavaju (introverti) i u ovim poslovima su najpogodniji.
Drugim rečima, introvertne osobe vrlo brzo prihvataju efikasne oblike ponašanja, ma koliko one bile protivne
strukturi njihove ličnosti. Dakle, pošto je tortura ma Golom bila raširena i efikasna, brzo je prihvatana od
introvertnih islednika i revidiraca. To je laicima paradoksalno, ali ljudi koji "ni mrava ne bi zgazili" u
zločinačkom sistemu mogu da postanu furiozno okrutni. U tom smislu može da bude iznenađujuće kad ratne
zločince ponekad opisuju kao mirne i pristojne ljude i dobre građane (Votson, P., 1982, str. 340).
Jedna od psiholoških etapa pripreme pojedinaca za zločinjenje, koja je na Golom bila sistematska i
planska, jeste satanizacija (dehumanizacija) 45 budućih potencijalnih žrtava (opširnije o metodama pripreme
ubica-birokrata videti u: Votson, P., 1982, glava XI). Drugim rečima, verbalno etiketiranje protivnika bilo
koje vrste prethodi njihovom mučenju i ubijanju, koje izvode "vernici" ili "birokrati", i to olakšava posao
"karijeristima", a privlači "sadiste" i "bezdušnike".

8. POSLEDICE GOLOOTOČKOG ISKUSTVA

U sistemu golootočkog prevaspitavanja cilj nije bio "prevaspitavanje" (menjanje mišljenja) saznajnih
funkcija i procesa u političkom poimanju sveta. "Prema metodologiji menjanja ponašanja koja je izabrana (bilo
common sensom ili uz uporište nauke) nije bio cilj da golootočani promene mišljenje već su cilj bile temporalne
promene ponašanja, da vlast (a i ona jeste temporalnog karaktera) bude oslobođena trenutnog problema svog
opstanka" (Zdravković, J., 2000, str. 2). Kad je reč o političkim stavovima, uopšteno posmatrano, moguće su dve
vrste promena jedni preživeli golootočani nisu promenili politička uverenja, a drugi jesu. Ovi prvi ne samo da
nisu menjali ubeđenja, već ni emocionalni odnos i kognitivni stav prema Rusima kao nacionalnom i
pravoslavnom entitetu. Na primer, jedan od preživelih golootočana je i posle Golog nastavio da neguje levičarske
44
Za primer dajemo jednu stavku iz upitnika vrednosnih orijentacija (Pantić, D., 1981, str 60), koji, među ostalim, ispituje i makijevelistički vrednosni stil ponašanja: "Čovek
treba da upotrebi sva sredstva ukoliko mu to ide u korist, pazeći pri tome da se ništa ne sazna."
45
"Dehumanizacija neprijatelja. Tokom poslednje faze obuke utiče se da ovi ljudi gledaju potencijalnog neprijatelja, koga će sresti jednog dana, kao čoveka niže vrste. Ubicama-
aspirantima drže se predavanjja i prikazuju filmovi o ličnostima stanovnika neprijateljskih država i o svakodnevnim običajima u tim zemljama. Pri tome se potencijalni protivnici
prikazuju kao niža ljudska bića ili kao neljudi. Takođe se ismejavaju neki običaji dotičnog naroda kao primerne gluposti, a političke ličnosti se ne prikazuju kao legitimni nosioci
političke vlasti, demokratski izabrani, i funkcioneri već, naprotiv, kao obični demagozi" (Votson, P. 1982, str. 320)
ideje sa nekritičkih antizapadnih pozicija, pa je čak za Ruse navijao kada su igrali fudbal protiv Jugoslavije
(Zdravković, J., 2000). Dakle, u ponašanju nekih žrtava golootočkog terora jeste promenjeno motoričko
ponašanje u logoru novogovor, dvoličnjaštvo i fingirano učešće u mučenju drugova kao i traumatično uslovljene
reakcije straha na svaku pomisao o suprotstavljanju zahtevima svojih mučitelja. Zdravković takođe razjašnjava,
u bihejviorističkim terminima, pristajanje na cinkarenje. Naime, ljudi su naučili da užasan svakodnevni strah
smanje nekim konkretnim aktima ponašanja, da učine nešto što bi im olakšalo patnju i što bi im pružilo nadu da
će preživeti. To "nešto", odnosno "operantni akti", bili su cinkarenje i saučestvovanje fingiranjem u mučenju
drugova, na primer, "Pošteni ljudi izlaze na slobodu, a ti bandituješ, rekao je hvatajući me za košulju na
grudima. Desetak cigareta koje mi je spustio između košulje i tela niko nije video" (Popović, M., 1988, str. 79).
Izgleda da je bilo više onih golootočana koje je Goli "izlečio" od "levih političkih skretanja". Njima je
demonstrirana sva surovost i sve nesavršenosti komunizma kao političke orijentacije. Nije teško zamisliti da su
to ljudi psihološki pomalo naivni i dobrodušni, ali otvoreni za nove, revolucionarne ideje. Dve su psihološki
relevantne činjenice: a) potpuna izolacija pojedinca u njegovom psihološkom polju tokom svih "levih pogroma"
i b) zavodljiva retorika komunističkih ideologa. U prvom slučaju, golootočko iskustvo dovelo je ljude u stanje
potpune rezignacije (sindrom "naučene bespomoćnosti"). Narodski rečeno, prihvatili su da je "svaka politika
kurva", o čemu će još biti reči. U drugom slučaju, zavodljiva retorika komunizma (sreća, pravda, sloboda,
nenasilje, ukidanje države sa njenim represivnim aparatom, jednakost, bratstvo itd.) odvojila je ljude od vere i
dala krila opšteljudskoj potrebi za transcendencijom i nadom u ovozemaljski raj. Goli otok je bio potpuno
otrežnjenje i bolno iznenađenje zato što ljudi jednostavno nisu očekivali da će sistem u kome je "čovek najveće
bogastvo" tako olako da to "bogastvo" satire, uništava i bagateliše.
Još je jedna golootočka pojava naučno zanimljiva, a Zdravković joj nudi objašnjenje. Naime, iz literature
je poznato (vidi Fulgosi, A., 1981, str. 401) da, grubo rečeno, jedna polovina ljudi poseduje jak (ekstrovertan), a
druga polovina slab (odnosno introvertan) tip, živčanog sistema. Suštinsko pitanje značajno za nas, jeste: zašto
su skoro svi (izuzeci su, kao što smo naveli, bili retki) naučili da strahom reaguju na tako širok repertoar draži,
kada bi to, po literaturi, trebalo da bude odlika samo polovine golootočana, onih introvertnih!? Zato što je
artificijelno, dugotrajnim i neprekidnim stresom, kod svih golootočana stvorena jedna introvertna odlika kore
velikog mozga, a to je visoka budnost ("arousabilnost", pobudljivost), koja je olakšala učenje emocionalnih
reakcija straha u golootočkoj svakodnevici. Najzad, u svim totalitarnim institucijama (Gofmanov pojam, vidi
Kecmanović, D., 1975, str. 124), kao i u svim masovnim procesima, odnose određuje uslovljavanje, a ne
kognicija, osećanja, a ne razum.
Pre nego što razmotrimo psihološke posledice golootočkog iskustva, umesno je jednim podužim citatom
navesti još jedno pitanje i jedan odgovor: "Kako je moguće da mnogi uhapšeni informbirovci, koji su prošli kroz
nemačke logore i fašističke zatvore, gde je smrt bila gotovo izvesna, listom tvrde da im je tamo bilo lakše nego u
Glavnjački, Staroj Gradiški i Golom otoku? Odgovor se može naći u perverznoj kombinaciji fizičke i psihičke
torture. Metodologija njihovog kažnjavanja imala je tri ključna beočuga: Prvo, nad zatvorenicima je vršena
koncentrična fizička i psihička tortura spoj osvetoljubivosti ("zbog izdaje" Tita i revolucije) i sadizma. Drugo,
nad zatvorenicima je i posle završene istrage i izrečene kazne nastavljena unutrašnja zatvorska istraga pod
komandnom palicom profesionalnih policijskih islednika Treće, u procesu "prevaspitavanja", odnosno
"revidiranja", zatvorenici su, po pravilu, u prvoj fazi bili izloženi različitim vidovima torture da bi u drugoj fazi
bili učesnici u sprovođenju torture. Vrhunski cilj ove policijsko-doušničke tehnologije "prevaspitavanja"
dojučerašnjih stvarnih ili nabeđenih "sinova Partije" bio je da se od žrtava napravi dželat: da bi u svakom
informbirovcu bilo ubijeno njegovo "ja"; da bi svaki od njih posle izlaska na slobodu bio i ostao u sukobu sa
svojom savešću; da nijedan od njih ne bi bio u stanju da ponovo zauzme bilo kakvu istaknutu poziciju u Partiji i
društvu; najzad, što je za kreatore sistema "prevaspitavanja" bilo izuzetno važno, da nijedan informbirovac ne
bude u mogućnosti da, kako su oni nekad činili, robiju pretvori u "univerzitet", odskočnu dasku za partijsku
karijeru, a još manje da uzdignutih ruku "dočeka" Ruse, budući da se kompromitovao učešćem u torturi drugih
zatvorenika"(Petković, R., 1999, str. 18─19).
Naravno, posledice golootočkog iskustva su zavisne od položaja i pozicije koju je pojedinac zauzimao u
sistemu SP-a. Posledice su dijametralno različite za dve kategorije žrtava: mučenike i mučitelje. Vremenski
posmatrano, te se posledice mogu podeliti u dve grupe: neposredne (kratkoročne), koje su se ispoljile već na
samom ostrvu i posredne (dugoročne), koje su obeležile sav kasniji život golootočkih učesnika.

PSIHOLOŠKE POSLEDICE BORAVKA NA GOLOM OTOKU

Posle povratka u život bivši golootočanin je bio podložan ličnoj patnji, emocionalnoj poremećenosti i
problemima u društvenoj komunikaciji. Izgubljena prijateljstva, poljuljani brakovi, sa suprugama koje su posle
višegodišnjeg opiranja bile počele da "pristaju" (neke i sa Udbinim islednicima), loša komunikacija sa
indoktriniranom decom i otežane mogućnosti zapošljavanja imali su za posledicu povremene napade depresije,
brige, obeshrabrenosti za dalju borbu, za nastavak prekinutih života, nemogućnost planiranja budućnosti i
umanjenu sposobnost za obavljanje rutinskih dnevnih poslova.
U uvodu smo istakli doktrinarni stav psihijatrijske epidemiologije da društvene okolnosti mogu izazvati
pojavu duševnih poremećaja. Analizirajmo detaljnije golootočko društvo sa aspekta socijalne psihijatrije (prema:
Kecmanović, D., 1989, str. 390─407). Očigledno je da golootočko društvo zadovoljava najmanje sedam od deset
karakteristika društvene sredine kada ona počne da biva generator "duševno poremećenih oblika ponašanja"
(isto, str. 396). Te karakteristike su: 1) materijalna beda, 2) kulturna zbrka, 3) slaba unutargrupna povezanost, 4)
nepostojanje načina korišćenja slobodnog vremena, 5) učestalost agresivnih obrazaca ponašanja, 6) učestalost
krivičnih postupaka i 7) slaba i nepovezana komunikacija u zajednici.
Ima tri društvena uslova koja, (po našem mišljenju), nisu ispunjena: 1) sekularizacija, 2) broj nepotpunih
ili razorenih porodica i 3) mali broj ili slabe vođe. Sekularizacija znači uništavanje duhovnih (religijskih)
vrednosti, odnosno "pretvaranje crkvenog u svetovno, "mirsko" (Vujaklija, M., 1970, str. 861). Sekularizacija
postaje generator poremećenosti zbog slamanja uvreženih načela ponašanja koja su određena religijskim
normama. Pošto je sekularizacija bila karakteristika celog jugoslovenskog društva, ne bi je trebalo smatrati
specifičnošću samog Golog otoka. Uzgred budi rečeno, masovna sekularizacija, pa makar i nasilna, ne mora da
se prelama u svesti pojedinca kao uzrok poremećenosti. Ukratko, sekularizacija je jedan od znakova anomije,
odnosno nestajanja jednog, a nepostojanja drugog sistema moralnih ideala i vrednosti. Kao što znamo, klasične
patrijarhalne i verske norme jesu bile obezvređene, ali nije bilo anomije zato što su odmah na društvenu scenu
stupile puritanske i kvazireligijske komunističke norme ponašanja koje su, formalno i suštinski, bile religioznog
karaktera.
Golootočani jesu istrgnuti iz porodičnog okruženja, ali su, većinom, bili formirani zreli ljudi, tako da,
strogo uzev, to nije morao da bude činilac poremećaja, ma koliko individualna patnja bila velika. Najzad, sasvim
je izvesno da vođstvo u golootočkom društvu nije moglo biti faktor rizika za nastanak duševnih poremećaja, zato
što je cela, hijerarhijski ustrojena struktura Udbe bila dekretom postavljena u poziciju grupnih vođa. Osim njih,
i "revidirci" objedinjeni "samoupravnim Centrom" bili su ustoličeni kao koordinatori aktivnosti, planeri,
stvaraoci politike, predstavnici baraka i paviljona, kontrolori odnosa itd., što su sve klasične funkcije vođe
(videti Rot, N., 1983, str. 227).
Na koji način dejstvujući društveni činioci postaju akteri duševne poremećenosti? Materijalna beda bitno
smanjuje kvalitet života (ishrana, stanovanje i, naravno, nikakva novčana primanja). Kako, na primer, deluju
kulturna zbrka, nestabilne društvene vrednosti i sukob unutar ličnosti? Kako je moguće, na primer, da ne
utiče na duševno zdravlje pojedinca činjenica da se čovek do juče zaklinjao u Staljina, a danas se od njega
zahteva da pljuje na tog idola? Dalje, isti ljudi morali su klicati svojim mučiteljima i zlotvorima, a sopstvenu
patnju morali su verbalizovati kao kaznu za nepostojeći zločin. Morali su blatiti sami sebe, a poznato je da u
ljudskom mentalnom ustrojstvu postoji psihološki imunološki sistem (takozvani odbrambeni mehanizmi)
koji štiti našu sopstvenost od nas samih, od ugrožavanja "dobrog mišljenja o samom sebi", usled naših
stvarnih grešaka, moralnog zločinjenja i intelektualnih promašaja i neuspeha. Zato je i nastalo narodno
zapažanje da je svakom svoja pamet sasvim dovoljna. Dakle, neljudski uslovi života i izopačen sistem
vrednosti bili su nameran i snažan generator mrvljenja ličnog identiteta na čijim su razvalinama izrastali
saučesnici u mučenju sebe i svojih drugova.
Slaba, a spontana, unutargrupna povezanost bila je sistematski razarana da bi mogle funkcionisati one veze
i odnosi koji su sistemski bili validni u procesu "samoupravnog prevaspitavanja". Unutargrupne uloge i socijalni
status pojedinca građen je prema kriterijumima brzine i dubine revidiranja stavova, cinkarenja drugova i
ispoljene prilježnosti u njihovom mučenju. Dakle, autoriteti logorske samouprave su uzdizali nitkovluk kao
normu a zločinstvo kao meru i na tim parametrima je valjalo graditi lične identitete i uspostavljati nove
društvene veze i odnose. Grubo rečeno, unutargrupna povezanost nije bila trajno razorena, mada nisu postojale
veze koje ljudi sami i spontano stvaraju, već su, umesto njih, pojedinci u kolektivima (paviljonskim i logorskim)
bili prisiljeni da uspostavljaju lažne veze i odnose, da (barem verbalno) kliču novim idolima.
Ni preostala četiri generatora lične patologije koje stvara društvo nisu, generalno posmatrano, delovala na
isti način kao u klasičnom društvenom okruženju. Tačno je da ljudi na Golom otoku nisu mogli da sami stvaraju
obrasce korišćenja slobodnog vremena, ali su postojali vremenski intervali za "slobodne aktivnosti" (pisanje za
zidne novine, rad sekcija, skečevi i pozorišne prestave itd.). Dalje, agresija i kriminalni akti ponašanja bili su
obavezan deo svakodnevice golootočana (na primer, "večernji strojevi"), ali nisu imali za posledicu individualnu
patologiju, već su logoraše upućivali na prihvatanje onih vrednosti i ideala koji su do tada smatrani bolesnim. I
poslednji društveni uzročnik individualne psihopatologije delovao je na potpuno izopačen način: mereno
kriterijumima uobičajenih društvenih veza, komunikacija na Golom otoku je bila slaba i nepovezana; neki su
oblici komunikacije bili nasilno prekinuti (razgovor i pomoć "bojkotovanom"), a drugi su bili pod stalnom
presijom (status "odloženi"), ali je međuljudsko opštenje bilo, mada strogo kanalisano, veoma živo:
"raskrinkavanje", "raskritikovanje" i "iznošenje stava" pred kolektivom, odlazak na razgovor "sobnom" i
isledniku, "odsecanje repova", "finoklesarenje" itd.
Na primer, čoveka koji na svako koraku vidi zaveru, neprijatelje, izdajnike, teroriste, i koji zbog toga piše
prijave ili ide na "informativne razgovore", svaki normalan psihijatar bi dijagnostikovao kao "nenormalnu
osobu" (paranoja). Ali ne i na Golom otoku! Tamo je nenormalno bilo ne samo normalno već i izabrano kao uzor,
mera, kriterijum normalnosti. Goli otok je školski argument za tezu da je ljudsko ludilo društveni fenomen, a ne
objektivna kategorija. Uveren sam da bi neki pripadnik vanzemaljske civilizacije čitajući literarna dela o Golom
otoku njihove autore proglasio umobolnim i ne pomislivši da su oni pisali o realnom vremenu i stvarnim
ljudima. Goli otok je mogao da bude dokaz za stanovište antipsihijatrije da subjektivni doživljaj (Leng, R.,
1976) na kome nastaje rascep ličnosti jeste validno opažanje društvene realnosti.
 Očigledno je da svi navedeni izvori duševne poremećenosti u golootočkom društvu nisu rezultirali
klasičnim psihijatrijskim poremećajima pojedinaca (iz velikih grupa neuroza ili psihoza), već su se
manifestovali prihvatanjem "bolesnih" normi ponašanja i emitovanja svih onih postupaka i radnji koje su bile
zahtevane u procesu revidirstva: veličanje mudrosti i dobrote mučitelja (Tita, Rankovića, glavešina iz lokalne
samouprave), pljuvanje po Staljinu i Rusima, pristajanje na samoponižavanja i učestvovanje u ponižavanju
svojih drugova. Upravo ovaj nalaz bi mogao da bude značajan: bolesno društvo (golootočko to jeste) štiti lični
integritet pojedinca i sprečava nastanak one poremećenosti koja se viđa u psihijatrijskim ustanovama. Drugim
rečima, društveni činioci psihopatologije mogu sistemski biti tako usmereni - Goli otok je primer za to - da
umesto individualnih oblika poremećenosti generišu bolesno društvo, u kome su neki oblici patologije indikatori
"normalnosti" (agresija i destrukcija); "normalno" je tući "bandu", "bolesno" je biti lojalan prema prijateljima i
drugovima; "normalno" je cinkariti ljude, "bolesno" je štedeti na "tragaču" onemoćale drugove, itd.
U članku kojim se prikazuje svedočanstavo jednog od golootočkih žrtava 46 postavljeno je psihološki
krajnje relevantno pitanje: "Mučenje i memla, mučenje i glad, mučenje i žeđ, mučenje i žega, mučenje i studen,
mučenje i rad, mučenje i davljenje u kiblama punim krvi i izmeta, mučenje i mučenje. Da li se logori uopšte
razlikuju? Ima li je, i kakva je razlika između satiranja i istrebljenja?" Pre nego što odgovorimo na ovo pitanje,
navešćemo jednu empirijsku činjenicu, kao odgovor na pitanje čega se ljudi najviše plaše u ratu? Najviše se
plaše ranjavanja, zarobljavanja, pa tek smrti. Upravo tim redom! Dakle, smrt nije najstrašnija. Zar to nije
logično? Smrt je izvesnost svakog čoveka, samo je pitanje vremena. Na Golom otoku ljudi su sračunato,
sistemski i planski podvrgavani onome što je od smrti strašnije: bili su zarobljeni i ranjeni. Smrt, u psihološkom
smislu, jeste prekid života, ali sam život smrtnikov u zarobljeničkom logoru nije diran: ljudsko sećanje i istorija
su taj život vrednovali nemilosrdno i nepristrasno. Na Golom otoku je poništavan sam život čoveka. To je
psihološki nepremostiva razlika. To je, verovatno, psihološki alibi za dve psihološki činjenice: a) doslovno svi
koji su preživeli oba logora (istrebljivački i "prevaspitački") saglasni su da su Hitlerovi konclogori
bili"humaniji" i b) na Golom je bio, po svemu sudeći, veći broj samoubistava nego u miru, što je psihološki
paradoks: ljudi ne vrše samoubistva ako je izvesno da će možda biti ubijeni (u logoru) ili da će možda poginuti
(u ratu).

KRATKOROČNE POSLEDICE
Degradacija slike o sebi
Prva opšta posledica po svaku osobu u svetu zatvorenika je degradacija slike o sebi usled delovanja tehnika
mortifikacije, "poništavanja" (Kecmanović, D., 1975). Dakle, degradirajuća slika o sebi nije nikakva osobenost
golootočkog iskustva, već zajedničko svojstvo svih ljudi u sličnim okolnostima koje nužno ne moraju biti
logorske. Tek kad promenite slike o sebi, možete postati neko čije ponašanje nije takvoj slici saglasno. Drugim
rečima, golootočani koji su se iskazali i kao mučitelji nisu bili pre toga, bar ne nužno, zli ljudi. Ali da bi to
postali morali su, najpre kao ličnosti, biti podvrgnuti procesu ekstremnog "poništavanja".
Psihološki je potpuno izvesno da je slika o sebi ("realno ja") kod običnih ljudi u velikoj meri refleksija iste
slike u očima drugih. Dakle, naša slika o samom sebi je satkana od onog kako nas drugi vide. "Imperijalni ego
Vođe" je u velikoj meri proizvod laskanja udvorica i poslušnika koji ga, u većini, okružuju, uz nepostojanje ljudi
koji drugačije misle o njemu. Na dvorovima krunisanih glava pravo da o vođi drugačije govori imala je samo
"dvorska luda". Za razliku od ovog, sami zaključite kakvu je sliku o sebi mogao da ima general Branko Poljanac
koji je doteran na Goli otok. "Na vrat su mu obesili veliku drvenu tablu, na kojoj je velikim slovima pisalo
"General lažov", u zube su mu stavili veliku kost od buta krave, pozadi su mu privezali kravlji rep, stavili na vrat
ular i, tako unakarađenog i vezanog, vodili su ga čitav dan kroz stroj koji je bio sastavljen od 4.000 kažnjenika"
(Mihailović, D., str. 520). Da li je iznenađenje što je general Branko Poljanac "poremetio pameću" (Jovanović,
D., 1990, str. 467).
Nadziranje i kontrola ponašanja
Funkcija svih zatvora je nadzor i kontrola svekolikog ponašanja ljudskih masa. Svaki otpor masovnim
hapšenjima u vreme IB-a, svaki kritički istup, svako odsustvo zanesenog veličanja fizičkih, mentalnih i
državničkih kvaliteta Vođe i mudrosti Partije (naravno, ne računajući prijavljivanje nevinih ljudi u ovom smislu)
shvatano je kao politička opozicija vlasti. Golootočki logor je, neosporno, bio efikasna kontrola ponašanja
"političkih protivnika" režima. U samom logoru je svaka pa i nenamerna kritika inače neljudskih uslova života
bila dovoljan dokaz, da je kritičar "neprijatelj i izdajnik", te da je Partija mudro postupila izolovanjem i
administrativnim kažnjavanjem dotičnog pojedinca. I sama priča o postojanju golootočkog logora bio je
dovoljan dokaz za tzv. neprijateljsku i izdajničku delatnost, a to je rezultiralo hapšenjima, istragama i
progonima. Dakle, postojanje Golog bilo je zastrašujući primer, a tajanstveno ćutanje o njegovom postojanju
strašna opomena za sve neistomišljenike vladajuće Partije.
Političko ponašanje svakog Jugoslovena bilo je, na izvestan način, određeno logikom postojanja Golog
otoka. Kratkoročno, uklonjeni su postojeći neistomišljenici, a dugoročno je sprečena mogućnost rađanja
potencijalnih neistomišljenika. Sve do biološke smrti Vođe, svaka spoljnopolitička promena, ako bi je Partija
shvatila kao pretnju, imala je za posledicu pojačan nadzor, impliciranje masovnih likvidacija ili eksplicitno
hapšenje bivših golootočana.
46
Aćin, J., 1988
Slamanje političkih i, veoma često, moralnih načela
Svako predvođenje ljudskih grupa podrazumeva da predvodnik poseduje izvestan konzistentan sklop
političkih (u najširem smislu reči) i ličnih, moralnih (u užem smislu reči) načela, odnosno postojanje vrednosnog
sistema za koji bi se ljudi mogli, eventualno, opredeljivati. Opstajanje svakog ličnog integriteta na Golom otoku
je sistematski sprečavano. Naprotiv, odricanje od njega bio je uslov za sticanje višeg statusa u nomenklaturi
golootočkog društva. Drugim rečima, poboljšanje okolnosti sistematski kontrolisane životne sredine koja bi
pružala nadu za preživljavanje bilo je uslovljeno najmanje dvoličnjačkim ponašanjem. Evo pesme jedna od
Staljinovih žrtava (Solženjicin, A.,1988, str. 466):
"Treba li se tuć – tu sam!
Otac? I njega za vrat!!
Moral? Svašta ljudima padne
na um!
O tome ne želim ništa znat!
Kroz život ima da koračam
Samo sa hladnim računom!"
Najbezazleniji oblik moralnog povijanja golootočana bilo je verbalno osuđivanje bezličnog neprijatelja
"naše borbe, partije i Vođe". Takve relativo bezazlene laži bile su tvorcima sistema SP-a potrebne, čak nužne, u
procesu postepenog slamanja moralnih načela pojedinca. "Laž je mnogo jasnija, pristupačnija, prihvatljivija, i
nekako se lakše svari. Laž je smokvin list za sve i sva. Ona je utjelovljenje privlačne djevice koja je bezgrešno
začela" (Horvat, M., 1996, str. 324). Međutim, prividno prihvatanje laži u sistemu SP-a je samo zamka, početni
korak koji se toleriše, ali samo dotle dok se čovek ne privikne na laganje kao način preživljavanja. Posle tako
postignute prakse, mučitelji zahtevaju konkretne dokaze za reviziju stava u obliku aktivne "borbe protiv
neprijatelja"; to je "odsecanje repova" (prijavljivanjem svojih bliskih i poznanika iz pregolootočkog perioda i
pisanjem dostava o svojim sapatnicima sa Golog otoka). "Čim je uspjeh u borbi protiv neprijatelja postao
isključivo mjerilo u ocjeni je li kažnjenik jače ili slabije revidirao svoj politički stav, i je li prema tome jače ili
slabije aktivan, i čim su na osnovi takve ocjene uslijedile razne povlastice i olakšice u inače vrlo teškim uvjetima
ovdje na Golom otoku, otvorena je ona znamenita čarobna kutija, ili boca, svejedno, iz koje naviru i dobri i zli
duhovi" (Horvat, M., 1996, str. 325).
Možda je upravo moralna degradacija ličnog dostojanstva pojedinaca bila jedan od uzroka njihovog
ćutanja o preživljenom na Golom, a ne strah ili "prevaspitavanje". Ponosni, čestiti ljudi saterani u ponižavajuće
uloge ne samo da ne pričaju o svom, već ćute i o ponašanju drugih u okolnostima ličnog posrnuća.
Fizičko i mentalno rastrojstvo mučenika
Fizičko rastrojstvo obuhvata povrede nastale mučenjem (lomovi udova i rebara, otvorene rane, odvaljivanje
bubrega), bolesti izazvane slabom ishranom (distrofija, morfološke dezintegracije muškog tela u žensko, kokošje
slepilo, iznenadni snažni grčevi mišića usled nedostatka vitamina tj. pelagra) ili bolesti usled epidemija
(hepatitis-žutica, dizenterija-proliv, tuberkuloza mošnica i pluća). Pojave epidemija dizenterije mogle su biti i
namerne. Naime, proliv izaziva generalnu slabost organizma pogodnu za slamanje ličnosti u cilju revidirstva.
Jedna od epidemija dizenterije, prema Popoviću (1988, str. 154), izazvana je ručkom od rakova. Stalno su
postojali uslovi za izbijanje zaraza zato što nije s prečeno mešanje fekalija iz kanalizacije sa pijaćom vodom iz
cisterne.
Privremena mentalna rastrojstva su bila sumračna stanja. Miroslav Popović (1988, str. 134) opisuje ih
ovako: "Čovek je bio bezvoljan, nedeljama je ćutao, gledao očima bez iskre razuma, između dva kamena nije
birao lakši za svoj tragač već je uzimao nasumce, nije ispoljavao nikakav instinkt samoodržanja, mokrio je u
pantalone, nije nikog poznavao, bio je usporen i poslušan."
Za razliku od fašističkih logora, golootočki nije imao za posledicu drastično smanjenje broja samoubistava.
Važno je objasniti zašto je na Golom otoku bio "normalno povišen" postotak samoubistava. Naime, u svim
spolja nametnutim okolnostima ugrožavanja biološkog opstanka (rat, logori za uništenje) opada broj
samoubistava (Eysenck, H., 1980, str. 197). Sudeći po izjavama preživelih, u golootočkom logoru bilo je mnogo
samoubistava. Neka od njih su izvršena načinom koji upućuje na postojanje prešne potrebe za samouništenjem
jer su zahtevala ogromnu energiju i efikasno odupiranje nagonu za samoodržanje (kao u japanskom obrednom
samoubistvu iz časti, harakiriju): skok sa relativno male visine na kamene ploče (general Žigić), zakucavanje
eksera u sopstvenu slepoočnicu (profesor Boža Karličić), samoklanje nožem za čišćenje krompira (major Danilo
Drezgić, vidi: Jovanović, 1990, str. 461) ili, takođe samoklanje kašikom naoštrenom o kamen (Ćuruvija, S., str.
63). Svi uslovi života na Golom otoku bili su usmereni na "revidiranje stava" ili "priznavanje krivice", u
protivnom ─ na dugo i bolno umiranje. Dakle, cilj nije bio fizičko uništenje, a da jeste, golootočani ne bi
izvršavali samoubistva u tolikom broju.
Pošto je cilj bio uništavanje psihološkog (moralnog) integriteta, i pored velikih napora broj samoubistava
se povećao. Teškoće za izvršenje samoubistva su proizilazile iz nastojanja Udbe da se svako natera da "revidira
stav" i da odcinkari nevine ljude ("odsecanje repova"). Sve drugo, pa i samoubistvo, smatralo se neuspehom.
Upravo je taj momenat, izbavljenja od nečasti, samoubicama davao dovoljnu unutrašnju snagu da, i pored
velike fizičke slabosti, izazvane teškim radom i slabom ishranom, započnu i okončaju samoubilački čin. Naime,
sam čin samoubistva, ma koliko to bilo paradoksalno, zahteva veliki energetski potencijal samoubice (da bi se
savladao otpor nagona za samoodržanjem). Time se objašnjava u suicidologiji davno uočena pojava da se
samoubistva događaju pre ili posle akutnih depresivnih napada (kriza) baš zato što je depresivno stanje
kontraindikacija samoubistvu, mada je depresivnost, kao crta ličnosti, njegova indikacija. Tu psihološki poznatu
činjenicu da samoubistvo zahteva ne malu mentalnu i fizičku snagu, potvrdio je i Goli otok "Nekako sam ukrao
nož iz kuhinje. Sakrio sam ga. I uveče kad su svi pospali od umora i žeđi, kada je budnost "aktivista" oslabila,
kada su sve oči pospale, nabio sam nož u stomak. Ali ruke su bile slabe. Nisam imao snage ni da se ubijem.
Odveli su me u bolnicu, operisali i spasli" (Marković, D., 1990, str. 348). O istom fenomenu, nemogućnosti da
se svesnom snagom volje za smrću savlada nesvesni nagon za samoodržanjem, svedoči i Solženjicin "Samoubice
nipošto nisu slabići, za to je nužna čvrsta volja. Ans Bernštejn je isukao konopac od zavoja i davio se tako što je
omču stavio oko vrata, a drugi kraj kratkog konopca je vezao za noge pa ih je prikupljao i pružao. U očima bi se
pojavili zeleni krugovi i u ušima zazvonilo i on bi svaki put mimo svoje volje noge spustio na tlo. U poslednjem
pokušaju, prekinuo se konopac i bio je sav srećan što je ostao živ"(1988, str. 431).
Preživeli su neka samoubistva na Golom otoku opisali kao bežanje u smrt pred mogućnošću moralnog
posrnuća. "Ćora se ubija! Svi pojuriše u pravcu visoke, oštre stene. Na njenom vrhu, kao utvara, kao kip - stoji
Ćora, onako žgoljav, spržen, nem i zuri ka pučini. Gomila je najpre stajala kao ukočena, kao pod hipnozom.
Onda su počeli povici. Neki su krenuli da se pentraju ka njemu. Ćora kao skamenjen. Odjednom mukla tišina:
poleteo je bez reči, kao da pravi lastu sa trambuline i nestao u oštrom kamenju" (Marković, D., 1990, str. 248).
U drugom slučaju, čovek je bio optužen da je agent NKVD-a. "Jednog dana prerezao je sebi grlo, ali valjda
je britva bila tupa pa to nije dobro uradio. Brzo su ga, sveg okrvavljenog, u ropcu, odveli u bolnicu. Hitno su ga
operisali, zašili. Kad je došao k svesti, hirurg je bio sav srećan: "Eto, spasli smo te! Šta ti je to trebalo?" A on je
hladno, umirući rekao: "Niste me spasli doktore. Vi ste spasli grlo, a u glavi je ostalo dva eksera! I uskoro je
izdahnuo. Kažu sa smeškom, valjda zato što je podvalio lekarima" (isto, str. 248).
Zlo kao banalnost ili svetost
Filozofi kao, na primer, Hana Arent (1995) zlo u ljudskom ponašanju traže na dijametralno suprotnim
pozicijama dimenzije banalnost-svetost. Verbalna ili fizička agresija ili je banalna ili uzvišena. Neke religije
svojom doktrinom i praksom vaspostavljaju koncept zla kao sveti zadatak (svetost zla). Islam, na primer, čak
i neke ratove određuju kao "svete" (džihad). Zato ne iznenađuje činjenica da se islam u uporednim
antropološkim studijama određuje kao ratnička religija (Canetti, E., 1984, str. 117). ("O, vjernici, mnogobošci su
samo pogan", Kuran IX, 28.) "Oni se moraju ubijati jer je sama egzistencija nemuslimana koji se pravoj vjeri
ne žele pokoriti, uvreda islamu" (Jevtić, M., 1992). U koncepciji zla kao svetosti i njegovo činjenje je propisano
("odsecanje ruku, vađenje očiju, čupanje polnih organa" (isto, str. 102).
Dragoslav Mihailović navodi primer (1995, str. 673) da je u vreme golootočkog terora zlo koncipirano kao
"radni zadatak, akcija širokih narodnih masa" (banalnosti zla). Učesnici jedne uspešne potere, kojom je
komandovao tada pukovnik a kasnije general Savo Joksimović, posle ubistva dvojice mladića igrali su u centru
Berana crnogorsko kolo i pevali:
"Ubili smo dva-tri skota,
Što su bila protiv Kapejota".
Psihološka modulacija imunoloških reakcija
Zanimljiva i, svakako, biološki svrsishodna ali paradoksalna kratkoročna posledica surovih uslova
utamničenja na Golom bila je imunološka zaštita od banalnih infekcija - prehlade, nazeba, pa čak i gripa
(Mihailović, D., 2000, usmeno saopštenje). Naime, "imuna reakcija je svrsishodna delatnost organizma protiv
stranih materija (antigena) unetih u organizam" (Jakulić, S., u: Kecmanović, D., 1989, str. 214). Po teoriji,
imune reakcije su supkortikalno, ali i kortikalno modulirane. To znači da psihofizički stres može bitno promeniti
parametre imunoloških reakcija, slabeći ih. Kao što vidimo, golootočani su bili pošteđeni virusnih i bakterijskih
infekcija i zato je ova posledica paradoksalna. Međutim, u mehanizmu imunog odgovora organizma postoji i
princip selekcije. U ovom slučaju, zbog surovih uslova preživljavanja i veoma loše medicinske zaštite
(Mihailović, D., 1999, str. 59-67), podložnost i takvim banalnim infekcijama bila bi fatalna, ljudi bi umirali kao
muve. Zato je "mudro telo" podiglo imunu zaštitu u fizički i društveno teškim okolnostima. Drugim rečima, kao
što sitne brige u logoru neće dovesti do neurotičnih odgovora (mentalni poremećaj, Eysenck, H., 1980, str.
197).), tako ni sitne infekcije neće dovesti do bolesti (somatskih poremećaja). Ovaj paradoks mi smo uočili na
sva četiri ratišta (Slavonija, Dalmacija, Lika i Kosmet): borci nisu obolevali od nazeba i pored niskih
temperatura i nužnosti borbenih delatnosti na otvorenom prostoru. Solženjicin takođe iznosi slično zapažanje o
psihološkoj modulaciji imunoloških reakcija kod zatočenika u Gulagu (1988, str. 353). Ukratko, životna
opasnost smanjuje mogućnost nastanka mentalnih i fizičkih poremećaja.

DUGOROČNE POSLEDICE
Invaliditet i sterilitet
Zbog nasilnih lomova udova i povreda zglobova, mnogi golootočani su trajno ostali invalidi. Zbog slabe
ishrane i stresa (kod žena) i tuberkuloze mošnica , odnosno atrofije testisa (kod muškaraca), mnogi golootočani
nikada nisu postali roditelji, sem ako nisu preduhitrili sistem "samoupravnog prevaspitavanja". Koliko su ljudi
bili poplašeni mogućnošću da ostanu bez poroda, govori jedna zgoda pri kraju postojanja logora (Mihailović, D.,
1995a, str. 515). Naime, neki mangup "pusti buvu" da sunčanje genitalija sprečava impotenciju. Posle toga, na
Golom odrasli zreli muškarci su masovno počeli, okrećući se suncu "kao suncokreti", da sunčaju polne organe.
Politička i društvena pasivnost
Skoro da nema dileme da je jedan od ciljeva projekta Goli otok bio političko neutralisanje
neistomišljenika. Činjenica da su ljudi deportovani na "Goli" i zbog sitnica (vidi "Bečki valcer" ) govori o tome
da se komunisti nisu dali zavarati. Samo apsolutna poslušnost i jednoumlje bili su garancija lojalnosti Brozu
(Partiji). Njima je bilo poznato da početna neslaganja vode produbljivanju razlika u mišljenju. Upravo to su hteli
da izbegnu. Broz je kreirao unutrašnju i spoljnju politiku onako kako je hteo. Ma šta da je činio, bio je hvaljen i
slavljen. Niko nije smeo da postavlja pitanja niti da kritikuje akcije i poteze ma koliko oni bili nedosledni, očito
pogrešni ili protivurečni. Golootočki projekat kao način političke neutralizacije opozicije bio je krajnje efikasan.
"Hvaljeni spolja (na Zapadu, prim. P. K.) zbog socijalizma ljudskog lika, obožavani u zemlji, mogli su mirno da
vladaju sledećih četrdeset godina" (Ružić, S., 1998, str. 1 i 6).
Međutim, pristajanje na pokoravanje, učešće u mučenju, prihvatanje nekih uloga u radu kažnjeničkog
Centra (a sve to može se prihvatiti kao efikasnost sistema) ipak nije uključivalo intimno usaglašavanje niti
odricanje od sopstvenih uverenja. Pisma podrške partijskim vrhovnicima pisana su rukama presvučenih udbaša,
a ne istinskih logoraša. Još jednom se (vidi: Kostić, P., 2000, str. 172) pokazalo da nasilje nad ljudima i
slobodom njihovog opredeljenja nije dugoročno uspešno. Na primer, pismo "Opet obasjani srećom", koje
delimično citiramo, nije napisao "revidirac", već poručnik Udbe, Borivoje Viskić: "Stidimo se toga, bili smo
izdajnici svoje slavne Partije, druga Tita, svih tekovina naše slavne Narodne Revolucije i socijalizma uopće. Na
put izdaje bacile su nas naše lične slabosti kojima smo bili opterećeni i koje su nam smetale da u sebi izgradimo
nesalomljivi lik komuniste. Mi tada nismo imali kvalitete slobodnih ljudi. Naša slavna Partijo, druže Tito,
Domovino, drugovi, evo onih koji su vas nekada sramno izdali, ali koji sada ponovo dolaze u vaše borbene
redove osvježeni i očeličeni! Evo nas jačih, radosnijih i ljepših nego što smo ikada pre bili." (Mihailović, D.,
1990, str. 550─551).
Verbalna zakočenost
Van svake sumnje je da su golootočani godinama živeli (neki i umirali) ćuteći o grozomori svojih
golootočkih iskustava. Mogu se naći i tri psihološka objašnjenja za ovakvo ponašanje. Prvo objašnjenje, koje je i
najočiglednije, jeste strah od posledica. Da podsetimo, svi su morali potpisati izjavu da će sarađivati sa organima
Udbe na "otkrivanju državnih neprijatelja". Udba je mogla obznaniti njihovu pismenu izjavi čime bi ljudi bili
moralno diskreditovani u svojoj društvenoj sredini. Sem toga, postojao je i strah zbog pretnje da će se, ukoliko
budu pričali, ponovo naći na paklenom otoku.
Drugo objašnjenje tiče se reakcije na stres. Najveći broj bivših logoraša nije imao snage da živi sa svojim
mučnim sećanjima, već su pokazivali tipičnu reakciju posttraumatskog stresnog poremećaja (PTST),
izbegavanja spoljašnjih stimulusa koji su bili prisutni u vreme doživljaja traumatičnog događaja i nemogućnost
verbalizacije (prepričavanja) traumatičnog iskustva i svih drugih okolnosti s njim u vezi (Buydens-Branchey et
al., 1990). S druge strane, upravo je izmenjenost ponašanja posledica nemogućnosti osobe da o proživljenom
razmišlja kao o delu svog iskustva. Otuda činjenica da je relativno veliki broj ljudi odbijao da razgovara sa
Dragoslavom Mihailovićem o svom golootočkom iskustvu. Njihovo odbijanje nije bilo zato što "neće", već zato
što "ne mogu". Profesor Zdravković (1999) navodi slučaj svog oca (takođe jednog od preživelih golootočana),
koji mu je za 40 godina zajedničkog življenja posle Golog ispričao samo dve golootočke epizode.
Treće objašnjenje je u vezi sa moralno konfliktnim ponašanjem na Golom otoku. Naime, čak i po
priznanjima Udbih zvaničnika (Ranković, 1951), najveći broj žrtava bili su nevini ljudi ─ časni, ponosni, zreli i
dostojanstveni. Na Otoku su neljudski ponižavani, a i sami su bili primorani da čine dela nespojiva sa osećanjem
morala i pravde. To je tipična konfliktna situacija. Još tridesetih godina Lurija je (prema Zdravković, J., 1989,
str. 459) pokazao da svest o mogućem činjenju moralno nečasnih radnji menja ljudsko ponašanje u pravcu
psihopatologije. Ćutanje zbog stida i sramote, naravno, nije patološko, ali časni ljudi ne pričaju (ni rado ni često)
o svojim nečasnim delima.
Inače, Lurijin klasičan eksperiment (više puta su ga ponavljali istraživači i u Sovjetskom Savezu i u
Sjedinjenim Državama) kojim se pokazuje veza između privremenog poremećaja ponašanja i moralnog
"zločinjenja" izgleda ovako. Subjekt se hipnotiše. Eksperimentator mu, u formi posthipnotičke sugestije, tvrdi da
je učinio nešto što je u suprotnosti sa njegovim moralnim načelima (na primer, da je ošamario devojku zato što
nije pristala da igra sa njim). Iz priče koja je subjektu sugerisana pod hipnozom izdvoje se ključne reči, pa mu
se, posle buđenja iz hipnotičkog sna predoče u testu asocijacija bez ikakvog komentara. Test asocijacija teče
tako što se subjektu pokazuju jedna po jedna ključna reč, a od njega se traži da odgovori prvom rečju "koja mu
padne na pamet". Za to vreme subjektu se mere motorne reakcije i prati njegovo ponašanje posle eksperimenta i
testa asocijacija. Uočeno je da su svi subjekti jasno pokazali motornu uznemirenost i privremeno (nekoliko
dana) promenili ponašanje ─ usamljivanje, povlačenje iz društva vršnjaka, bezvoljnost, promene navika i blaga
depresija.
Da je ćutanje mnogih bivših golootočana uzrokovano i stidom svedoči jedan od bivših golootočkih
islednika: "A većina od njih, podnosi Goli otok kao teret, stidi se. Zna se da sam bio svedok kakvi bili su ─ da su
tukli, cinkarili, lagali, podmetali. Oni koji to ipak nisu činili - ne kriju pogled. Idu uspravno" (Marković, D.,
1990, str. 339).
Osećanje prokletstva
Preživevši Goli otok, njegovi sužnji su u sebi, zauvek, poneli jedno tragično osećanje. "To su uopšte
psihički ubijeni ljudi. Ljudi koji nemaju radosti u životu. Smrvljeni. Neko nije mogao da se toliko odupre, ili je
bio u mnogo težoj situaciji, pod još težim pritiscima, ili nije mogo da nađe izlaz. Mnogi su zaista svoje ličnosti
totalno upropastili, tako da je to sad za njih veći problem, taj psihički deo, nego opšte zdravstveno stanje"
(Mihailović, D., 1990, str. 110).
"Sada, posle četvrt stoleća, najednom žalim što nisam bio i - mudaš (što nije oboleo od tuberkuloze
mošnica, prim. P. K.). Bilo bi mi strašno, sigurno. Propio bih se zauvek. Možda bih se i obesio.Nesreća je i tako
ugravirana u mene tokom godina zatvora i logora. Ali bar ne bih mogao proizvesti druge nesrećnike, nove
stanovnike zemlje socijalizma - zemlje zarđalog sunca" (Popović, M., 1988, str. 155)
Premda se predstavljam kao naučnik, ne mogu da se oduprem želji da o ovoj posledici golootočkog
iskustva ne citiram pesnika: "Mnogi golootočani su posle Golog otoka, koji kraće koji duže, bitisali nekakvim
apstraktnim, bezličnim trajanjem posle života, lelujajući u njemu kao senke i prikaze nepostojećih stvorova"
(Mihailović, D., 1995, str. 251).
Šta je sa udbašima? Svakako, dugoročne posledice za pripadnike Udbe nisu bile tako pogubne, ne i toliko
česte, pre svega zbog vertikalnog društvenog kretanja. Međutim, te posledice su bile strašne za logoraše
"revidirce": "To je najstrašniji deo mog života. Ne toliko zbog fizičkih patnji koliko zbog stida. Nikada se nisam
oporavio od toga. I dalje su mi pred očima likovi ljudi koje sam tukao, cinkario, provocirao – sve samo zato da
bih opstao i izašao napolje Bio sam mlad i mogao sam više da izdržim od njih. Sada se grozim samog sebe kada
se toga setim. Ćutim, trpim, pokušavam da to zaboravim - ali ne vredi. Noću dolaze sami kao utvare, cere se,
izazivaju me, pljuju. Ali, i to ću preživeti. Najteže me tek čeka. Unuk će uskoro u školu. Šta ću mu odgovoriti
kada dođe vreme i kada me upita: Deda, šta je to Goli otok? Zašto si ti bio tamo? Šta si radio?" (Marković, D.,
1990, str. 401).
Vertikalno društveno kretanje
Izraz "vertikalno društveno kretanje" je iz socijalne psihologije a označava neki oblik napredovanja u
karijeri: dobijanje viših činova, zvanja "narodnog heroja" ili imenovanje na više političke funkcije unutar
partijsko-političke nomenklature. Ova posledica je, po svemu sudeći, bila rezervisana samo za otvorene, a ne i za
prikrivene funkcionere Udbe. Revidirci se njome nisu baš okoristili. Izvesnost da se sužnji koji su se
"identifikovali sa agresorom" nisu, osim spasavanja golog života, baš "ovajdili" važno je istaći kao nauk:
"Jednom gnjida, vasceli život gnjida". Ali bivši funkcioneri Udbe angažovani u projektu "Goli otok" napravili su
zavidne političke karijere. Neki od njih su obavljali i najviše državne poslove. Džemal Bjedić, na primer, postao
je premijer savezne vlade SFRJ. Manje zavidnu karijeru, ministarsku, postigao je Slobodan Penezić-Krcun.
Dobrivoje Vidić bio je član Predsedništva SFRJ. Voja Biljanović, Jovo Kapičić, Ante Raštegorac i drugi postali
su generali i proglašeni su za narodne heroje.
Kako objasniti da sticanje vlasti i moći, uz bezmerna zločinstva na tom putu, čine ljudi koji nisu bolesni i,
što je još važnije, kako je moguće građenje karijere političara i kako je narod prihvatio i veličao takve
monstrume? Tri činioca objašnjavaju nastanak autohtonih vođa, u koje Josip Broz svakako spada, uz prihvatanje
pretpostavke da su oni, ipak, ljudi "posebnog kova". Izražavanje takve posebnosti omogućava autoritarna
društvena sredina, ali i socijalno-psihološki fenomen cezarizma. Pek i Vitlou (1981, str. 79) tvrde da su
političke vođe, između ostalih, psihopatski strukturirane osobe, kojima su moć i vlast vrhovne vrednosti. Od
30-ak imena za koje Blenford i DŽons (1998) tvrde da su najveći svetski zlikovci, dvadeset i jedno ime pripada
političkim, vojnim ili verskim poglavarima.
Averzivno uslovljavanje
Jedna od posledica kod golootočana, koji se lako uslovljavaju (introvertiran, senzibilan tip ličnost), bila je
snažno izražena mučnina praćena povraćanjem kad god bi slučajno susreli slike objekata i situacija (ili njihove
simbole) u svakodnevnim okolnostima sličnim onima kakve su bile na mestu mučenja iz vremena
prevaspitavanja (asocijacije po dodiru). "Maločas, dok smo pili kafu, neko je rekao da je svršio intendantsku
školu za rezervne oficire pre rata u Bileći. Čim je Boba čuo tu reč Bileća momentano su mu psihološki usta bila
puna nečisti i to je morao da povrati. Čuli ste kako se mučio. Dva dana biće potrebna da se smiri, povrati i
odmori. To mu se desilo već nekoliko puta. Ja obično, veli Bobina supruga, pazim i na TV, i na radio i na štampu
(da joj muž ne natrči na neku od ključnih reči koje iniciraju asocijativni lanac koji se završava napadom
mučnine). Išli smo i psihijatru. Dijagnoza: snažno izražen uslovni refleks ali nikakvo lečenje nije uspelo da to
otkloni. Neki put su ti napadi užasni. A nekad budu i malo lakši. Šta se može. Izgleda da će to da ga prati do
kraja života" (Jovanović, D., 1990, str. 215).
Zavisnost od golootočkog iskustva
"Ko samo jednom stane nogom na Goli otok nikada sa njega otići neće. Ni živ ni mrtav. jednom kročiš
Goli otok, nikad odeš Goli otok!" (Jovanović, D., 1990, str. 473). Svi oni koji su preživeli Goli bili su trajno
"obeleženi"47: njihov dalji život, sva naknadna ljudska iskustva i iskušenja (pozitivna ili negativna, svejedno).
Goli je u njihovim životima trajao snažno i upečatljivo, potpuno nesrazmerno vremenu tamo provedenom.
Njihova sećanja bila su sveža i živa i posle 40 godina. (Ovaj podatak je, uzgred budi rečeno, saglasan
47
"Mi ćemo ostati obilježeni dok smo živi " (Horvat, M., 1996, str. 329).
istraživanjima koja su obavili Engdahl i drugi, (1991), utvrdivši da je 40 godina posle Drugog svetskog rata
posttraumatski stresni poremećaj (PTSP) još uvek prisutan kod 50% bivših ratnih zarobljenika.) Drugim rečima,
ljudi posle logora nisu bili više isti oni od pre logora. Kada čvrsta osoba smogne snage da svoje patnje
inkorporira u deo svog iskustva, dalje življenje je lakše, ali postoji tendencija da se, posle uklanjanja brane,
sećanja izliju kao bujica. Na primer, Dragoslav Mihailović je samo o Golom napisao više od 3.000 stranica!
Naredni znak zavisnosti od preživljenog je druženje sapatnika, čak i bliskost sa ljudima sa kojima, osim
preživljenog golootočkog iskustva, ne postoje neke druge zajedničke osnove na kojima se grade ljudske veze i
odnosi. Poznato je iz kulturne antropologije (Moris, D., 1979, str. 83) da se prisni, bliski ("kao braća")
međuljudski odnosi u svim kulturama uspostavljaju, najviše, na osnovu zajedničkih stavova, vrednosti i pogleda
na svet. Pošto ovo implicira visoku saglasnost intelektualnog i obrazovnog nivoa prijatelja (jer je kognicija
nužna komponenta stava: imanje stava ne postoji bez znanja o objektu stava), potpuno je jasno da su
prijateljstva golootočana paradoksalna: da bi postojala - gornji antropološki uslov nije nužan! Dovoljno je samo
da su patili u isto vreme, na istom mestu, u golootočkom paklu.

9. DA LI JE GOLOOTOČKI SISTEM "SAMOUPRAVLJANJA" PRETEČA I MODEL RADNIČKOG

SAMOUPRAVLJANJA
"A šta je samoupravljanje Š...Ć Sama ideja o samoupravljanju je moja i Kardeljeva, a delom i Kidričeva. 48
Uskoro posle izbijanja sukoba sa Staljinom, koliko se sećam, u 1949. godini" (Đilas, M., 1980, str. 139). Veoma
slavljen i hvaljen period radničke samouprave u našoj zemlji otpočeo je tako što je Narodna skupština, zakonom,
predala privredna preduzeća na upravu radnim kolektivima. "Osnovna sredstva za proizvodnju, koja su do tada
bila državna, sada postaju društvena svojina, kojom upravljaju radnici koji na njima rade." Tako je otpočelo
"odumiranje države" i ostvarivanje "vekovnog sna radnih ljudi: fabrike radnicima, zemlja seljacima". (Ovaj deo
napisan je na osnovu: Knežević, D., B. Smiljanić, i D. Tmušić, 1980, str. 290–301).
"Na osnovu Zakona od 1950. godine, radnički savet je najviši organ upravljanja u preduzeću. Njega bira
radni kolektiv na jednu, a kasnije na dve godine. Savet je imao 15-20 članova. Radnički savet je donosio
normativne akte, učestvovao u raspodeli dohotka, odlučivao o poslovanju, birao upravni odbor itd. Direktor je u
početku imao dosta velika prava. Predstavljao je ne samo preduzeće, već i širu zajednicu, državu, pa ga je ona i
imenovala. Prava Radničkog saveta su vremenom sve više rasla, a sa njima i samoupravljanje. Menjao se
karakter jugoslovenskog društva, slabili su birokratizam i država." Na osnovu Ustavnog zakona iz 1953. i
Ustava SFRJ iz 1963. ("a u ovom periodu bila su i dva kongresa SKJ - VII 1958. i VIII 1964"), uvedeno je
društveno samoupravljanje u "oblasti prosvete, nauke, kulture, zdravstva, socijalnog staranja i osiguranja. Posle
VI Kongresa SKJ došlo je do uvođenja samoupravljanja u ustanove javnih službi, državne organe i stambene
zgrade - kućni saveti". Kongresne odluke (VII i VIII Kongresa) ozakonjene su Ustavom iz 1963. "Tako je nastalo
političko samoupravljanje, koje sa radničkim u privredi, društvenim i javnim službama predstavlja jedinstven
samoupravni sistem." Ovim Ustavom je "unet princip rotacije i ponovnog izbora. Od ovog principa izuzet je
samo Josip Broz Tito zbog njegove izuzetne ličnosti i istorijske uloge". Međutim, da li je samo Broz bio izuzet?
Na primer, Svetozar Vukmanović je bio "pomoćnik ministra narodne odbrane, ministar rudarstva, predsednik
odbora za privredu u vladi, potpredsednik Saveznog izvršnog veća, predsednik centralnog veća Saveza sindikata,
sve vreme član Centralnog komiteta komunističke partije i njenog predsedništva, član Saveta federacije". Ili
Blažo Jovanović: "predsednik Vlade, predsednik Izvršnog veća, predsednik Narodne skupštine, član Centralnog
komiteta, predsednik izvršnog komiteta, član predsedništva Centralnog komiteta, predsednik Ustavnog suda i
član Saveta federacije" (Mala enciklopedija prosvete, 1978, str. 378 i 780).
Posle Brionskog plenuma (na kojem je smenjen Ranković), jula 1966. i IX Kongresa SKJ, marta 1969,
izvršene su promene Ustava SFRJ (1967, 1968. i 1971) takozvanim radničkim amandmanima, prošireno je
samoupravljanje uvođenjem osnovnih radnih organizacija udruženog rada (OOUR). Tim istim Ustavom
izvršene su još neke promene u političkom sistemu: ustanovljen je kolektivni šef države (Predsedništvo SFRJ), a
Josip Broz je, "s obzirom na istorijsku ulogu", izabran za aktuelnog predsednika Republike, aktuelnog
predsednika Predsedništva i doživotnog predsednika Republike i doživotnog predsednika Predsedništva.
Za naše potrebe iz ove demokratske prakse citiraćemo neke pojmove iz Pisma Izvršnog biroa i
Predsedništva SKJ od septembra 1972. godine. "U Pismu je ukazano na mnoge negativne pojave, kao što su:
birokratizam i tehnokratija, sitnoburžoaska i anarhistička stihija, frakcionaštvo, liberalizam, nedovoljna
odgovornost (podvukao P.K.), lična i kolektivna, nerazvijena kritika i samokritika. Naglašena je potreba jačanja
marksističkog obrazovanja i veća odgovornost štampe"49 (Knežević, D., B. Smiljanić i D. Tmušić, 1980, str.
300).
Sve vreme trajanja radničke samouprave u javnosti, čak i nauci, promovisan je jedan stil nerazumljivog,
ako ne i nelogičnog govora i pisanja, ne samo radnicima koji upravljaju već i obrazovanim ljudima. Evo jednog
48
Idejni tvorci samoupravljanja, Kidrič i Đilas, predlagali su da svi rukovodioci napuste vile na Dedinju i da stanuju u gradskim stanovima da bi "delili dobro i zlo u materijalnom
pogledu sa drugima radnim ljudima". Kardelj je to ovako komentarisao: "Hoće Boris i Đido da nas oteraju sa Dedinja da živimo u Marinkovoj bari" (Dedijer, V., 1984, str. 517).
49
Možda baš u to vreme u narodu se prepričavao vic sledeće sadržine: Na svom poslu Pera Perić vasceli dan drema. U posetu njegovom OOUR-u dolazi visoki partijski funkcioner
s ciljem da iznese platformu podizanja proizvodnje. Ne očekivanu primedbu funkcionera, zbog radne pasivnosti, Pera odgovara "Mala mi je plata". Funkcioner mu obećava vilu
pod uslovom da produktivnost poveća za 100% za godinu dana. Pera crkava na poslu, ali uspeva. Naredne godine isti fukcioner predajući mu Veliku udarničku plaketu pred svim
radnicima kaže: "Vidim da si zadovoljan. Lepo se baškariš u vili". Pera iznenađeno:"Ama, nisam je ni dobio!" "Kako nisi, dajte novine". Donose novine. Na četvrtoj strani slika,
na kojoj Pera leškari pored bazena ogromne vile u pozadini. Funkcioner svima pokazujući sliku i ljutito se obraća Peri: "Oštro Vam zameram druže Periću, zašto ne čitate
Komunist".
primera: "Suština i karakter udruženog rada ispoljava se prvenstveno u odnosu među ljudima koji stiču jednaka
prava na osnovu prava rada društvenim sredstvima, a pre svega u njegovoj međusobnoj dohodovnoj
izprepletanosti i međuzavisnosti. Dohodovni odnosi moraju ispunjavati sadržinu socijalističkog samoupravnog
rada, u kome dohodak udruženih radnika predstavlja jedinstvenu kategoriju kojom oni upravljaju u osnovnim
organizacijama udruženog rada. Pri tome radnici u svakoj osnovnoj organizaciji moraju voditi računa o dohotku
koji se nalazi u društvenoj, a ne u nekoj grupnoj ili nekom sličnom obliku svojine" (Kardelj, E., 1978, str. 11).
Kao odgovor na pitanje da li je, a ako jeste kako je golootočko samoupravljanje bilo, uzor i model za
radničko, navešćemo prvo letimične nalaze iz politikologije, a zatim ćemo potražiti i psihološke razloge za našu
upitanost. "Jugoslovenski politički sistem bio je neverovatan hibrid. Mogao je da stvori utiske da je on, ipak,
drugačiji, ali kad bi se začeprkalo po njemu i dovela vlast u pitanje, videlo bi se da je to ista priča, kao i u svim
drugim socijalističkim zemljama - autokratija, kult ličnosti, vladavina jednog čoveka". Naravno, teoretičarima je
samoupravljanje moralo biti smešno; ako ga imate, ne možete imati jednopartijski sistem i jednog čoveka koji
drži svu vlast" (Mićunović, D., 2000b, str. 56). Pa ipak, samoupravljanje su neki definisali kratko i afirmativno
"Kakav je to sistem koji se gradi u Jugoslaviji, a poznat je kao sistem samoupravljanja? Š...Ć To je jedini
mogući sistem sadašnje epohe" (podvukao P.K.), (Štajner, K., 1985, str. 232).
Privid slobode i demokratije mogao je da zavara samo naivne i one koji neće da vide stvarnost (niko nije
tako slep kao onaj ko neće da vidi). Pogledajmo političku praksu odnosa prema slobodi govora i mišljenja:
umesto policije koja vas pendreči zbog okupljanja i mirnih protesta, koja vam pleni novine i razbija štamparije,
"“Praksis” je ugušen tako što su “svesni” radnici štamparije u Sisku, gde je bio štampan, “odbili da ga
štampaju”" (Mićunović, D., 2000b, str. 56). Formalnopravno radnici su bili apsolutno u pravu, zato što su oni
bili "vlasnici" štamparije, jer su u socijalizmu vlasnici sredstava za proizvodnju oni koji na njima rade, ali,
suštinski, postupak je isti kao i u svakoj drugoj autoritarnoj državi.
Županov kaže da "demokratski obrazac nije do sada utvrđen ni u jednoj radnoj organizaciji" (1969, str.
104). već je oligarhijska raspodela moći bila dominantna. Drugim rečima, radnički saveti kao centralni (najviši)
organi samoupravljanja, u kojima je, procentualno sastav bio radnički, nisu imali odlučujuću, čak ni većinsku
volju, već su, umesto njih, odlučivali rukovodioci preduzeća i stručnjaci, a saveti su samo "aminovali" i
sprovodili njihove direktive. Veoma su različiti načini izigravanja demokratskih procedura i načina odlučivanja
da bi obavezujuće odluke bile "po meri" oligarhije: javno glasanje (aklamacijom) umesto tajnog, prihvatanje u
"načelu" - diskusija "na parče", spuštanje odluka na opšti nivo (zbor radnih ljudi) da bi nekompetentni
nadglasali kompetentne kritičare ("uključivanje glasačke mašine"), formiranje komisija (radnih grupa u koje se
biraju podobni) itd. Manje suptilni načini su pozivanje na "nauku", "svetska iskustva", autoritete, zakazivanje
sednica u nevreme ili u vreme kada su ljudi indisponirani za protivurečje, a odsutni oni pojedinci za koje se zna
da će postavljati "nezgodna pitanja", formulisanje predloga u formi koja tangira opšte prihvaćene vrednosti ili
emocije. Najgrublje forme manipulacije bile su pripremanje diskutanata ("zaduživanje") ili ubacivanje
agresivnih huškača koje će obeshrabriti racionalne i submisivne oponente, i najzad, povlađivanje frustriranoj
masi ljudi, "bednih koje mori glad". Svakako, ove tehnike manipulacije su dobro poznate psiholozima, ali ne i
većini ljudi, pa čak ni većini obrazovanih laika. Tako su kritičari sistema uhvaćeni u zamku: ako odbijaju da
uzmu učešća u farsama ili ako se protive već donetim odlukama, onda su "nedemokrate" koje "preziru volju
većine" pa su zato i zaslužili primenjenu represiju.
Rezimirajući rezultate više istraživanja, Obradović zaključuje: "Ako participaciju shvatimo kao jednu
dimenziju utjecaja, što nam se čini ispravnim, nedvosmisleno nam se nameće zaključak da u rješavanju različitih
problema u preduzećima postoji elita. Nju čine pojedinci iz uprave preduzeća: direktor, njegovi pomoćnici,
rukovodioci zajedničkih službi – posebno administracije - i stručnjaci koji nemaju rukovodeći položaj, ali rade u
zajedničkim službama. Ti su pojedinci članovi Saveza komunista, a nisu članovi radničkog saveta" (1974, str.
35).
Samoupravljanje je kao san. Svi ljudi sanjaju, a malo ko (osim psihoanalitičara) veruje u njih. Da li ljudi
pristaju ili ne pristaju na neke društvene projekte čak i ne zavisi od društvenih okolnosti, pa ni od mogućnosti
njihovog ostvarenja: "Za spremnost na angažovanje važnije je da li su relevantne vrednosti dovoljno izražene
nego da li postoji uverenje da se one mogu realizovati" (Kuzmanović, B., 1976, str. 59). Drugim rečima, da bi se
ljudi angažovali u samoupravljanju važnije je da li veruju u njega, kao vrednost, nego da li je samoupravljanje
ozakonjeno i proklamovano. Tek danas se mogu dati odgovori na neke nejasnoće iz obimnih empirijskih
istraživanja Kuzmanovića i Pantića. Na primer, u jednom istraživanju (Pantić, D., 1981) ispitivane su vrednosne
orijentacije mladih Srbije, između ostalog, autoritarno-demokratska i samoupravno-nesamoupravna. Podaci su
dati u tabeli.
Tabela 4: Koegzistencija nesaglasnih vrednosnih orijentacija (izvor Pantić , D., 1981, str. 61)
Usklađenost Procenat
orijentacija TIPOVI zastupljenosti u
uzorku
1 Autoritarno - nesamoupravni 17
Konzistentni
2 Neautoritarno - samoupravni 23
Nekonzistentni 3 Autoritarno - samoupravni 25
 4 Neautoritarno - nesamoupravni
2
"Mešani tip" 33
100%
Od četiri moguća ukrštanja orijentacija dva su saglasna (konzistentna), a dva nesaglasna (protivurečna).
Upravo je zanimljivo postojanje protivurečnih kombinacija (tipovi iz tabele 2 i 3). Da malo bude jasnije, to je
kao kada kažete "demokratski fašista". Dakle, "mešanih tipova" nije samo 33%, već njima valja pridodati i 25%
autoritarno-samoupravnih, što zajedno iznosi 58%!?. Budući da je korelacija ove dve orijentacije (autoritarne i
samoupravne) očekivano negativna ali niska (r = -0.41), njihova determinacija je samo 17% (prema formuli D =
r2). Drugim rečima, samo nešto manje od četvrtine (23%) ispitanika su autentično demokratične osobe, a svi
ostali, manje-više, samo se tako izjašnjavaju. Dakle, mladi iz Pantićevog istraživanja su dvoličnjaci - naraštaj
jednog formalno demokratskog, a suštinski tiranskog sistema. Pantić to oprezno tek jednom rečenicom, kao
uzgred, saopštava "No tipologija u celini kazuje ponešto i o sistemskim slabostima i nedoslednostima koje se
prelamaju kroz svest mladih." O kakvoj je demokratiji reč možda najbolje svedoči idiotska sintagma "narodna
demokratija", kako one same sebe nazivaju.
Pogledajmo sada psihološke razloge za mogućnost da dva samoupravljanja (golootočko i radničko) ipak
mogu biti u vezi, naravno, zanemarujući spekulativnu logiku da uzor mora da prethodi oponašanju, a golootočko
(1949) jeste prethodilo radničkom samoupravljanju (1953).
1. Idejni tvorci oba samoupravljanja su pripadali istoj ideologiji (marksističkoj), istoj partiji
(komunističkoj) i istom elitnom krugu nacionalnih vlastodržaca. "Rukopis" je veoma sličan! Ma kako da
procenimo stvarne domete društvenog sistema radničkog samoupravljanja, ono jeste intelektualna tvorevina i
kao takva nosi "individualni pečat" sopstvenih tvoraca.
2. Oba sistema samoupravljanja nastala su u istom periodu društveno-političkog razvoja. Kao da je jedan
proistekao iz drugog, kao da su klice novog bile posejane u starom. Razmotrimo, za trenutak, mogućnost da su
oba sistema slučajnom sukcesijom vremenski povezani i da među njima ne postoji nikakva druga veza. Sa ove
istorijske distancie slučajnost izgleda malo verovatna. Naime, radnička samouprava nije bila istorijska etapa
društvenog razvoja. Nastala je kao produžetak birokratskog upravljanja ("antibirokratska revolucija" 50), sa istim
ljudima u vlasti koji su malo "zarotirani" (to se zvalo "rotacija kadrova"), a trajala je onoliko dugo koliko su
živeli vlastodršci - njeni tvorci. Iza samoupravljanja nisu ostale nikakve duže trajne tekovine, ali je narod bio
kratkoročno zamajavan da stvara istoriju. Tako su manja društvena nezadovoljstva prevazilažena kao izolovane
pojave i nisu kulminirala u konceptualizovan pokret otpora vlastodršcima, a zahvaljujući inostranoj pomoći i
odlasku radno sposobnog stanovništva na "privremeni rad" u inostranstvo održavan je progresivan društveni
razvoj. Naravno, "stvaranje istorije" je "hrana za glavu" avangardi, ali je za prosečne građane nešto drugo
odlučujuće: njegov standard, u to doba, bio je na nivou "švedskog", barem tako je Brozovo vreme i vreme
radničkog samoupravljanja ostalo u sećanjima danas živih savremenika.
3. Veoma je poznato da socijalna psihologija govori o agensima društvenog, dakle, i političkog ponašanja.
U tom smislu se najviše spominju porodica i škola. Onaj ko kontroliše agense ima mogućnost da nadzire i mase.
Manje je poznato da socijalna psihologija izučava fenomene stvaralaca javnog mnjenja, "vođe mnjenja" i "ljude
od uticaja" u sistemu stvaranja i menjanja društvenih stavova (vidi: Kreč, D., R. Kračfild i I. Balaki, 1972, str.
239). Onaj ko kontroliše činioce koji određuju formiranje i menjanje stavova ima mogućnost da kontroliše i
ponašanje populacije.
4. Nisu li oba sistema u svojoj suštini simbolička , "hipotetički kao da" (kao da jesu ono što nisu). Grubo
rečeno, najveći broj ljudi želi da bude pitan, a ne i da odlučuje i da odgovara za svoje odluke. Mali broj (oko
5%) želi da odlučuje. Radničko samoupravljanje zadovoljava upravo obe ljudske potrebe. Drugim rečima,
virtuelno postaje stvarno.
5. Najzad, ako su proslavljeni komandanti, vrsni intelektualci, prekaljeni revolucionari i na telesnu patnju
sviknuti radnici na Golom – doduše pod torturom, pristajali na ono što bilo je potpuno nezamislivo u filozofiji
njihovog rada i angažovanja, zašto ne bi celo društvo – pod kontrolom policije i uz pretnju nekakvim Golim
otokom – bilo disciplinovano kao jedan racionalan sistem? Dakle, moguće je da je logoraški sistem Golog otoka
bio tek predigra za društveni sistem samoupravljanja, kao što je golootočko samoupravljanje najpre
proveravano u bosanskim zatvorima. Mi ne kažemo da golootočko samoupravljanje jeste model za radničko
samoupravljanje, ali navodimo razloge zašto bi to moglo da bude. Objektivno, za sada nema nikakvih dokaza da
su vlastodršci namerno i svesno kreirali radničko samoupravljanje izvodeći ga iz golootočkog. Ono što se ne
može poreći jeste istovetnost stanja društvene i avangardne svesti pri vaspostavljanju oba sistema.
Kao što smo videli, posredan dokaz za osnovanost teze o ulozi Udbe i nasilja u radničkoj samoupravi pruža
njegov protagonista: "Ali čak i da se samoupravljanje dosledno nastavilo ne bi moglo sam sistem da izvuče iz
utopijske prakse i praktičnog nasilja. Time je, u stvari, uz pomoć tajne policije otpočelo stvaranje novih dogmi,
novih mitova. Jer naporedo sa radničkim savetima petnaestak godina je trajala svemoć tajne policije" (Đilas, M.,
1980, str. 139-141)51. O tajnim ritualima i samoupravnoj praksi svedoči i prof. dr Nebojša Popov:"u proleće
1962. godine, najviše partijsko rukovodstvo u zemlji raspravljalo je o krizi u društvu i partiji i uputilo je o tome
50
Uočimo podudarnost sa jednom drugom "antibirokratskom revolucijom", onom Miloševićevom, sa Osme sednice CK Srbije iz 1988. godine.
51
O sprezi Partije i tajne policije govori i jedan njen istknuti operativac (Spasić, B., 2000, str. 30-31):"Partija, odnosno partijska vrhuška, bila je kraj i početak svega što se ticalo
tajne policije."
tajno pismo svim članovima. Ritual je bio potpuno mistifikovan: pismo je preuzimano od više instance pod
šifrom, najpre je prorađivano  u užem aktivu pa je po specijalnim kuririma vraćano na polazno mesto, a
potom je tumačeno na širim sastancima. Obaveza je bila – ravna izrečenoj zakletvi – da se reč pismo nigde
ne sme pomenuti" (1999, str. 15).
Kada je promovisano radničko samoupravljanje, bivši golootočani su međusobno govorili, sa pomešanim
osećanjima straha i skepse, o tome kao o nečem "već viđenom": pažljivim postavljanjem "odabranih kadrova" na
ključna mesta mreže društvenih odnosa stvara se privid individualnog i grupnog angažovanja u stvarima od
zajedničkog interesa, a ne osećanje manipulacije (Mihailović, D., 2000, usmeno saopštenje). Kada su manja
grupna nezadovoljstva ipak prerasla kritičnu masu (1968 godine), prvi put je izrečena zlokobna rečenica "Mi
smo vlast stekli krvlju, bez krvi je ne damo" (Mićunović, D., 2000, str. 57), koja svojom inplicitnom porukom
ruši svaku iluziju o demokratskom ustrojstvu sistema radničke samouprave: "Bez obzira na političku
orijentaciju, imali smo istovetan pogled na jugoslovensku zbilju. Naime, bili smo potpuno ubeđeni da je trulež
zahvatila sve sfere društveno-političkog života i da je za takvo stanje najodgovorniji jugoslovenski politički vrh
sa Josipom Brozom na čelu" (Đurić, R., 2000, str. 4). Ponavljamo naše uverenje da jugoslovenski
realsocijalizam ipak nije bio pakao stvoren na temelju "najlepših parola i ljudskih ideala", kao što su to bili
sovjetski i kineski nekada.
Naravno, ekonomska efikasnost samoupravljanja danas više nije sporna. Taj sistem je bio potpun promašaj,
a iluzija o njegovoj uspešnosti je održavana zahvaljujući tuđem novcu. "Od 1953. do 1964. (u vreme navodnog
procvata samoupravljanja, prim. P. K.) naš trgovinski deficit je pokrivan 74,4% novčanim poklonima sa
Zapada" (Madžar, Lj., 1985, str. 9).
U ovom kontekstu zgodno je, pozivajući se na Zvonarevića, navesti Gibovu tipologiju odnosa između vođa
i sledbenika (Gibb, prema Zvonarević, 1976, str. 488). U koordinatnom sistemu straha od vođe i ljubavi prema
vođi, Gib nalazi četiri tipa odnosa vođa-sledbenici: patrijarhalni (paternalistički), idealni, tiranski i
organizatorski. Može biti da se tako da objasniti činjenica da je komunistički sistem čak i nadživeo njegove
tvorce, koji su svi odreda (sem onih koji su ekskomunicirani) za života obožavani, a iz života otišli uz
nepodeljenu nacionalnu žalost.
Tabela 5: Tipovi odnosa na relaciji vođa-sledbenici (izvor, prema Zvonarević, 1976, str. 488)
LJUBAV
DA NE
DA A C
STRAH
NE B D
Tip A: PATRIJARHALNI (očinski); Ima i ljubavi i straha - Sledbenici vole vođu i plaše ga se. Tip B:
IDEALNI: Ima ljubavi bez straha - Sledbenici vole vođu, ali ga se ne plaše. Tip C: DESPOTSKI: Nema ljubavi,
ima straha - Sledbenici se plaše vođe, ne vole ga, čak ga i mrze. Tip D: ORGANIZATORSKI; Nema ni straha ni
ljubavi - Sledbenici vide vođu kao kompetentnog, najpogodnijeg stručnjaka za društveno-političku oblast života.
Upravo je tip "A" model vladanja Josipa Broza, uz neznatnu razliku što on nije bio "otac" već "najveći sin naših
naroda i narodnosti".
Istinito i zlokobno zvuči da "razne “vođe” koje se uvek nature narodima na razne načine uključujući,
naravno, i “samoupravljački” način, imaju običaj da kažu: Najviši domet slobode je kad se čovek po svojoj
slobodnoj volji potčini vođi" (Jovanović, D., 1990, str. 458). Bez svake sumnje, Josipa Broza i njegovu kamarilu
Jugosloveni su doživljavali kao oca. Setimo se samo pionirskih pesmica tipa "Volim Tita više nego oca i mati".
On je bio voljen zahvaljujući, između ostalog, i činjenici da smo lepo živeli na račun američke bespovratne
pomoći (oko trideset milijardi dolara). Međutim, Broz bio je i strog otac, otuda i Goli otok. Golootočani, dok ne
raščiste istragu i ne revidiraju stav, nisu smeli uzimati u usta ime Josipa Broza, jer ga nisu bili dostojni: "Tek
kada potpuno okajemo svoje grehe i vratimo se na sunce slobode, među one kojima je izdaja bila strana, i mi
ćemo moći opet iz punog srca i duše zvati imenom druga Predsednika republike" (Jovanović, D., 1990, str. 123).
Psiholozima koji pokušavaju da razumeju Brozovu svetsku popularnost i uticaj najviše pruža Mihailovićev opis:
"Na mesto prvog čoveka jugoslovenske države 1945. došao je jedan austrougarski unteroficir, seljački vancaga
naučen u zapadnoj civilizaciji jedino tome da se u starosti valja farbati, majstor intriga, podmetanja i podvala,
veštak pucanja u leđa i potiljak, siromašan duhom i Krez među siromašnima, projektant strelišta i
koncentracionih logora, admiral kumrovačkog potoka i maršal mafije, mislilac o sopstvenoj besmrtnosti i
logoraškom prevaspitavanju. Prestrašen od srpskog opanka na Drini 1914. od kojeg je bežao udarajući se
austrougarskom cokulom u zadnjicu, on je veliku državu namislio da obnovi, i održava, protiv Srba, a po
mogućstvu i – bez Srba" (2001, str. 201–202).
Psiholog mora, barem se tako čini, da bude fasciniran mekoćom rukavice koja je skrivala čeličnu kuku za
davljenje "neprijatelja Tita, Partije i radničkog samoupravljanja". Ljudi nisu ubijani fizički, ali je najveći broj
onih koje je zahvatio žrvanj partijske policije bivao mentalno, moralno i politički promenjen, a kadkad i fizički
uništen.52 Brozovo vreme (naravno, posle Golog) po našem mišljenju predstavlja ono što je Orvel imao na umu
pišući o "Velikom bratu" u svojoj knjizi "1984".

52
Što se mora smatrati kolateralnom štetom.
 10. GOLI OTOK I GULAG: SLIČNOSTI I RAZLIKE
Više puta do sada pozivali smo se na Solženjicinov Gulag, kao da je iskustvo pisca i njegovih junaka
saobrazno iskustvu golootočkih žrtava. Da li je? Vreme je da planski i argumentovano ispitamo sličnosti i razlike
ova dva tipa logora – mučilišta. Ali, pre toga setimo se da su neki golootočki zlikovci svoj zločin pravdali
tvrdnjom da je Goli otok bio nužan da cela Jugoslavija ne bi postala Gulag. Zvuči suludo i nerazumno da je Goli
otok sprečio da Jugoslavija postane Gulag. Spremnost jugoslovenskih vlastodržaca da "olabave" tiraniju i
ugnjetavanje svojih građana bile je iznuđena ogromnom finansiskom pomoći sa Zapada, pa naša ograničena
sloboda u poređenju sa sistemom u Sovjetskom Savezu nije toliko bila "sloboda sa brnjuškom" (Solženjicin,
A.,1988, str. 455-467). 53 Kakva je to "sloboda s brnjuškom", odnosno "kakva je bila zemlja koja se desetinama
godina vucarala s Arhipelagom"?. Solženjicin navodi 10 karakteristika "slobode" u SSSR-u: stalni strah (da je
svačije ime u "bubnju" i da svako može zanoćiti u svom domu, a osvanuti u arhipelagu Gulag); vezanost za
jedno mesto (što je sprečavalo mogućnost skrivanja, prikrivanja i pružanja otpora totalitarnom režimu);
zatvorenost i nepoverljivost (ogromna mreža saradnika KGB-a među ljudima je izazivala nepoverenje, pa je
protest pojedinca pre tumačen kao provokacija saradnika političke policije nego kao iskreno, autentično
ponašanje); opšte neznanje (prethodno navedena zatvorenost i nepoverljivost dovela je do toga da su ljudi znali
samo ono što je vlast želela da znaju; nikakve druge istine nisu postojale i ništa se nije dešavalo što strogo
kontrolisanim kanalima komunikacije nije saopšteno kao događaj); špijuniranje (stotine hiljada operativaca
tajne političke policije je neumorno vrbovalo cinkaroše, pa je svako, uvek i svugde, "osećao na sebi dah službe
bezbednosti", a posledica je bila okoštavanje postojećeg stanja stvari, zato što su "oni koji su dozvolili da budu
zavrbovani, zbog straha od razobličavanja, bili zainteresovani da režim večito ostane isti"); razvraćanje (obični
ljudi, neprestalno izloženi strahu, postali su nezahvalni, podli, nepoverljivi i nadasve sebični); laž kao oblik
življenja (jedini način opstanka u stalnom strahu od hapšenja bilo je laganje i upotreba već gotovih formulacija
kojima je obilovao govor bez sadržaja); surovost (neizbežna posledica razvraćanja je bila surovost svakog prema
nečim "obeleženom" pojedincu; niko s njim nije smeo da komunicira, da mu pruži bilo kakvu pomoć u nevolji, a
njegovi najbliži su ga se javno odricali - "preko novina"- da bi sačuvali sebe i ostalu rodbinu iste zlehude
sudbine); izdajstvo kao oblik življenja (svaki srodnik uhapšenika bio je i sam obeležen zato što njegovi
roditelji, deca i žena nisu "obični" – oni su roditelji, deca i supruge narodnog neprijatelja); ropska psihologija
(sve prethodno navedeno uslovilo je da svaki akt neslaganja, svaki čin otpora vlasti ili njenim samozvanim
prestavnicima zahteva hrabrost nesrazmernu samom činu, pa je tako decenijama stvarana psihologija podaništva
u ropstvu).
Sličnosti
Obadve zletvorevine su bile smišljene u sličnom društvenom, političkom, psihološkom, geografskom i
motivacionom složaju. Pre svega, oba naroda su većinski patrijahalna, ali je vera bila zabranjena i ismevana kao,
najblaže rečeno, "greška ljudskog uma". Politički, smislili su ga komunistički tirani i vlastodršci. U psihološkom
pogledu, obe vrste logora su bile tipična mučilišta usmerena protiv ličnog integriteta, morala, dostojanstva i
vrednosnih ubeđenja pojedinca. Geografska je sličnost potpuno transparentna: surovi klimatski uslovi zarad
bržeg menjanja i slamanja prkosa i otpora. Jedini cilj i jednog i drugog logora, gledano sa vremensko-istorijske
distance, bilo je očuvanje lične vlasti tiranina (Staljina i Broza), a i onovremene obe propagande su o zatočenima
govorile kao o "narodnim neprijateljima", "izdajnicima" i "zločincima".
Metodologija izdvajanja žrtava i organizacija unutrašnjeg života bile su takođe slične. Žrtve su izdvajane
zločinačkim metodom zasnovanim na teroru i strahu uz istu potpuno stupidnu pravnu regulativu. U SSSR-u je to
bilo, najpre, Privremeno uputstvo lišavanju slobode, a kasnije član 58 Krivičnog zakona (Solženjicin, A.,1988,
str. 16-20), a u FNRJ član 6 Osnovnog zakona o prekršajima. Našu zakonsku zasnovanost internacije ljudi u
logore već smo citirali, a evo sovjetske (prema Solženjicinu): "Sumnjive (ne krivce nego sumnjive) zatvoriti u
koncentracioni logor van grada, a osim toga provesti bespoštedni masovni teror". Unutrašnja organizacija logora
je počivala opet na sličnim postavkama: na Golom su zatočenici postajali "revidirci", a na Gulagu"razvraćeni".
Vreme zasnivanja oba tipa koncentracionih logora bilo je takođe slično - odmah po preuzima vlasti, ali
Sovjeti su to uradili, i prvi logor osnovali već u avgustu 1918. (isto, str. 16).
U oba logora je za navodno prevaspitavanje ("razvraćanja", odnosno "revidiranja") korišćen proizvodni
rad, a teorijsku osnovu u tom smislu je postavio Marks u "Kritici Gotskog programa", ali ne "rad što isušuje
mozak i srce čoveka, nego volšebnik koji ljude iz nebića i ništavila pretvara u heroje"(isto, str. 14).
U oba logora mučitelji, su bili opsednuti željom da spreče samoubistvo ili smrt pre nego što sami unište
život žrtve. "Zoja Zaleska, poljska plemkinja, koja je sav svoj život posvetila “stvari komunizma” radeći kao
sovjetska obaveštajka tokom II svetskog rata, u toku istražnog postupka tri puta je pokušala samoubistvo: vešala
se – skinuli je, rezala vene – omeli je, pela se na ivicu prozora na šestom spratu – pospani islednik je uspeo da je
dočepa za haljinu. Triput je spasavali – da bi je streljali!" (isto, str. 431). O "revnosnoj borbi za život" mučenika
na Golom tri puta svedoči i Dragoslav Mihailović (1990 str. 151, 1999, str. 41 i 2000, str. 156).
Kreatori oba sistema zločinjenja (Staljin i Broz), po svemu sudeći su, svaki na svoj način, geniji zla:
"Moramo, međutim, i ovog puta priznati: ako Staljinu sve to nije samo od sebe ispalo, nego je on to za nas
53
Za našu pretpostavku da je Zapad kontrolisao šta se radi "iza gvozdene zavese" i da mu nije bilo svejedno šta se o njemu piše neka, kao potvrda, posluži sledeća Solženjicinova
rečenica (1988, str. 425) "Logoraši su utovarali drvo na parobrode u Koreliji do 1930, godine, ali pošto su Englezi uputili apel svetu da se to drvo, zato što ga utovaraju logoraši,
ne kupuje, zekovi su odmah bili izuzeti s tih poslova i prebačeni u dubinu Korelije."
razradio tačku po tačku – nema šta, bio je genije!" (Solženjicin, A.,1988, str. 467).
Razlike
Prva suštinska razlika u pogledu svrhe između Golog i Gulaga bila je u tome što je Goli bio usmeren protiv
slobode ličnosti, a Gulag je bio zaokupljen životom žrtve. Filozofska premisa Golog je himlerovska: "Živ, a
poražen neprijatelj više vredi nego mrtav". Goli je bio dvostruko opasniji po žrtvu: "fizičko ubistvo" bilo je
posledica "neuspelog pokušaja moralnog ubistva". Istini za volju, golootočani su iz dileme "pođeš desno - gubiš
život, pođeš levo - gubiš savest" (Solženjicin, A.,1988, str. 433) pronašli izlaz u "dvoličnjaštvu". Oni su "strašnu
gulagovsku dilemu preživljavanja po svaku cenu" učinili manje strašnom.
Premda je ubistven fizički rad bio odlika oba logora, i tu je razlika bila ogromna. Rad je u Gulagu bio
smislen i svrhovit, zato što je Uredbom o mestima za držanje lišenih slobode iz 1921. godine bilo precizirano:
"Održavanja kaznenih zavoda moraju se, po mogućnosti, isplaćivati radom zatvorenika"(Solženjicin, A.,1988,
str. 415). Međutim, profit ostvaren njihovim radom bio je iz više razloga ogroman: radna snaga je bila besplatna,
troškovi održavanja golog života logoraša minimalni (logori su, pre svega, bili istrebljivački), a korišćeni su
samo oni energenti i mehanizacija koji nisu mogli biti zamenjeni energijom "pare na prdež" (Solženjicin). Na
primer, ogromni Volgokanal od "128 kilometara dužine, 5 metara dubine i 85 metara gornje širine" iskopan je
"krampom, lopatom i ručnim kolicima" (Solženjicin, 1988, str. 413). Nadasve, logoraši su radili sa
radioaktivnim mineralima bez ikakvih zaštitnih sredstava, jer je osnova sovjetske moćne nuklearne industrije
(rudnici i objekti) izgrađena upravo radom logoraša Gulaga. Logoraši su, delimično ili potpuno, izgradili
jedanaest železničkih pruga (od kojih je samo druga trasa Sibirske magistrale duga oko 4.000 kilometara), tri
rečna kanala, dva autoputa, tri hidrocentrale, pet fabrika i kombinata, jedan državni univerzitet ("M. V.
Lomonosov", u Moskvi), osam gradova (!), jedno pristanište, jedan naftovod... Logoraši su radili u devetnaest
rudnika i na sedam lokacija za seču šuma. 54 Ukratko, Goli otok je bio namenjen "ispiranju mozga" (menjanju
stavova, odnosno njihovom "revidiranju"), a logori arhipelaga Gulag bili su radno-istrebljivački.
Sledeća razlika je vrlo značajna. Solženjicin kaže: "Samoubica je uvek bankrot, on je uvek čovek u
ćorsokaku, onaj koji je proigrao svoj život i koji nema volje da produži borbu. Ali ti milioni bespomoćnih jadnih
stvorenja i pored svega nisu završavali samoubistvom, znači da je u njima živelo neko nepobedivo osećanje.
Neka jaka misao. Bila je to svest o sveopštoj nevinosti, osećanje svenarodnog iskušenja, sličnog tatarskom
jarmu" (1988, str. 432). Na Golom je upravo osećanje nevinosti bilo ekstremno ugroženo psihološkim
mehanizmom grupnog pritiska: samo ljudi džinovske moralne snage su mogli da gaje intimno osećanje nevinosti
uprkos hiljadu puta iz hiljadu grla uzvikivanog "umri, bando" (Aš, prema: Kreč, D. R. Kračfild i I. Balaki, 1972
i Stojić, LJ., 1970, str. 33).
Gulag je, i pored postojanja "mangupa", "samozaštitnika" i "kvočki" (što je karakteristika svih zatvora),
bio mesto gde su se sudarala dva sveta, svet robijaša i svet čuvara, ali se oni nisu preplitali. "Mangupi" nisu
morali, a nisu ni pokušavali da pokažu da su promenili i prihvatili vatrena i isključiva politička uverenja i
stavove formacijskog ustrojstva logora. Solženjicin o toj činjenici govori kao o prednosti pripadanja Gulagu kao
o jednoj vrsti slobode. "Slobodna glava - nije li to preimućstvo života na Arhipelagu?". To znači, "niko te ne
nagovara da uđeš u Partiju, a što je najvažnije – niko te neće naterati da budeš agitator. Ni da agitaciju slušaš"
(Solženjicin, A.,1988, str. 436). Upravo to na šta zekovi nisu terani za "bandu" na Golom otoku bilo je pitanje
života i smrti, to je bila vododelnica između "revidiraca" i tek pristigle "bande".
U Gulagu zekovi nisu morali da prave nikakav kompromis sa sopstvenom savešću, ako to nije bio njihov
lični i slobodni izbor. Poput prethodne, i ova je razlika suštastvena. Naime, "niko nije mogao postati podlac u
logoru ako podlac nije bio pre njega. Ako čovek u logoru na brzinu postane nitkov, moguće je ovo: taj se ne
onitkovljava, već se u njemu otkriva prikriveni nitkovluk, za koji ranije jednostavno nije bilo potrebe!" (isto, str.
448). Ali, "revidiranje" na Golom nije bio tek puki uslov preživljavanja već života uopšte. U očima pripadnika
Udbe, svaki golootočanin bio je "podlac". No, među samim golootočanima je postojala tanka nevidljiva crta
koju časni ljudi ipak nisu prelazili – da bi ostali ljudi (videti: "dvoličnjaštvo" i "finoklesarenje").
I pored sličnosti, metodi izdvajanja žrtava među ostalim nesrećnicima bili su različiti: U SSSR-u je to više
ličilo na lutriju (svi ljudi su imali skoro jednake šanse da dopadnu u Gulag), u FNRJ je izdvajanje bilo
selektivnije (žrtve su tražene i nalažene među neistomišljenicima režima i među onima koji su imali bilo kakve
veze sa Rusijom).
Prethodna razlika generiše i ovu: među žrtvama Gulaga bilo je više iskreno religioznih ljudi. "A kako
moralno opstaju u logoru istinski religiozni ljudi “o tome smo ne jednom govorili”? Tokom ove knjige mi smo
već zapazili njihov samouveren hod, neku vrstu nemuštog nošenja krsta, s nevidljivim svećama. Kad jedni u toj
procesiji padaju pokošeni mitraljezom, nailaze sledeći - i hod se nastavlja. Čvrstina neviđena u XX veku!
(Solženjicin, A.,1988, str. 446). Žrtve Gulaga su, zbog postojećeg religioznog stava, manje "razvraćani" i ređe
"revidirali stav", trpeljivo verujući "da nam nijedna kazna u ovom zemaljskom životu ne dolazi nezasluženo.
Naizgled, ona nas može stići ne za ono za šta smo ustvari krivi. Ali, ako se dobro preberemo i duboko zamislimo
– uvek ćemo naći onaj zločin za koji nas sada sustiže pokora. To je tačka slaganja svih religija na svetu: one se
bore sa zlom u čoveku (u svakom čoveku). Zlo iz sveta se nipošto ne može isterati, ali se u svakom pojedincu
ono može potisnuti" (isto, str. 439). Dakle, bezbožnici na Golom, u Broza verujući nesrećnici nisu mogli u sebi
54
Svakako, ovaj Solženjicinov spisak radova i radilišta je samo delimičan, a autor ga zaključuje gorkim rečima: "Lakše je nabrojati čime se robijaši nikada nisu bavili:
pravljenjem kobasica i pekarskih proizvoda" (1988, str. 423-425).
potiskivati zlo - zlo u njima je bila poluga na koju su pritiskivali njihovi mučitelji: ne da bi zlo potisli, već da bi
ono izašlo iz njih, otelotvoreno "revidiranjem stava", pokajanjem i "prihvatanjem pružene ruke Partije", a zatim
učestvovanjem u mučenju svojih drugova.

11. KADA JE OPET MOGUĆ GOLI OTOK

Teško da se može osporiti civilizacijski trend da individualna agresija postaje sve više kontrolisana i
sankcionisana, pa samim tim i manja, dok (naprotiv) raste kolektivna agresija "kao rezultat preciznih odluka
koje je donela manjina koja poseduje moć" (Tucić, N., 1999, str. 162). Iz svega do sada rečenog da se nazreti
naša osnovna teza da zabrana postojanja "golih otoka" neće doći iznutra, iz dobrote ljudske prirode
pojedinačnog moralnog delatnika, već samo iz makrodruštvenih okolnosti. Politički sistem ih može sprečiti.
Totalitarni (autoritarni ili tiranski) politički sistem neminovno će, pre ili kasnije, "otkriti" funkcionalnost logora
u tehnologiji vladanja. Ljudi će se uvek podeliti na mučenike i mučitelje - kad ih na to sistem prisili. U svim
drugim, normalnim, okolnostima, zli ljudi će činiti pojedinačna, pa čak i serijska zla, ali bez izvesnih nužnih
pretpostavki društvenog sistema nema mogućnosti koegzistencije dva kolektiviteta: mučitelja i mučenika.
Grubo rečeno, pojedinac se odriče individualnih potencijalnih snaga (nažalost i odgovornosti) oslanjajući
se u sopstvenom životu na grupne resurse (institucije, sisteme i mehanizme društvenog života u stanovanju,
ishrani, borbi protiv bolesti i prirodnih elemenata itd.). To mu obezbeđuje prednost nad svim evolucionim
linijama sisara u kojima je kolektivitet nizak. Posledica toga je da "svakodnevno prosečan čovek koristi samo
5% svojih mentalnih sposobnosti, a genijalni ljudi između 15 i 20%" (Zdravković, J., 2000, str. 5). Međutim,
"bar polovina čovečanstva je nepismena, nešto manje od polovine je polupismeno, dobar deo svoje živote
zasniva na horoskopskim predskazanjima, talogu kafe i psihoanalizi, lekare pretpostavlja vračarama, misli
glavom medija, uživa u holivudskim sapunicama, mjuzikle pretpostavlja dramskim tekstovima, veruje
političarima, vapi za liderima, olako žrtvuje svoje živote za tuđe interese " (Zdravković, J.,2000, str. 5).
Sem već navedenih tehnologija oblikovanja ponašanja, postoji i ljudska težnja da se red i regularnost
društvenog funkcionisanja povećaju. Tome u prilog govore Ašov, Milgramov i Zimbardov eksperiment. Neki
mislioci (na primer, Tofler, A. i H., 1998, str. 195-6) govore o šest ključeva kojima se menja mišljenje ljudi i
manipuliše javnim mnjenjem u korist bilo koje opcije vlasti u miru i ratu. To su: metapropaganda, polarizacija
javne scene, ideologija (ili religija), demonizovanje (dehumanizacija), stvaranje osećanja ugroženosti svih
potpornih sistema ličnosti (tela – ljudskog zdravlja i života, pripadanja – sopstvene mikrosredine, mišljenja -
prava na slobodu mišljenja i vere, svrhe i nade) i optužbe za zločin. 55
Sa stanovišta pojedinca, sav užas Golog otoka, ma koliko bio umu nepojmljiv, predstavlja mogućnost ljudi
kao bića. Te odlike nas samih nije moguće promeniti zato što su genetski određene, odnosno da parafraziramo
Popovića, "zato što smo ljudi i kao takvi programirani da živimo". Sa stanovišta psihologije, nagon za životom
nije nam dat "pod kontrolu", već se življenje odigrava nezavisno od naše svesti i volje. Ljudi nisu vlasni da
nadziru i kontrolišu osnovne organske funkcije – cirkulaciju krvi i drugih organskih tečnosti, imunitet, disanje,
varenje i metabolizam, održavanje bazičnih nivoa temperature i organskih minerala – a delimičnu kontrolu imaju
samo nad senzorno-motornim funkcijama i stanjima svesti (vidi Gajton, A., 1969, poglavlje 55). Dakle, nije da
mi hoćemo, već mi moramo da živimo. Suštinski, nije moguće ubiti sebe, već samo stvoriti okolnosti u kojima je
sopstvena smrt željena neminovnost. Pravo samoubistvo bilo bi kada bismo svojom voljom zaustavili rad srca ili
prestali da dišemo. Međutim, mi pucamo u srce ili ga probadamo nožem da bismo ga zaustavili, odnosno
konopcem ili gušenjem vodom prekidamo automatski dotok vazduha u pluća da bismo zaustavili disanje. Ma
koliko nečiji život bio ponižavajući, nedostojan i patnjama ispunjen - on nastavlja da pati, možda razmišljajući o
smrti, ali ipak i dalje traje. Ukratko, više od 95% ljudskih bića će učiniti "sve" da bi živeli. Toga "sve" bilo je na
Golom otoku u izobilju.
Iz psihološke perspektive, sve transformacije ljudskih bića u fizičkom i društvenom prostoru su funkcije
prilagođavanja ili adaptacije (Krstić, D., 1988). Čim pojedinca suočite sa monolitnom većinom drugačijih
individua, on, prirodno, počinje da sumnja u valjanost sopstvene percepcije, procene situacije i svog ponašanja.
Dakle, na Golom otoku pojedinci su morali da se ponašaju "kao većina" da bi pripadali većini. To je, grubo
rečeno, pouka iz Ašovog eksperimenta (vidi Kreč, D., R. Kračfild i I. Balaki, 1972). Ta nesposobnost da
istrajavamo na svojoj posebnosti i onda kada se ne slažemo sa većinom jeste deo naše genetske opreme. Dalje,
ljudi čine ono za šta imaju valjane, ili barem dobre razloge. Ako ubijanje, mučenje i ponižavanje drugih bića
učinite kolektivno prihvatljivim i razumno razložnim, sasvim je svejedno da li su oni koje treba mučiti, pa ubiti
Srbi, Kinezi ili Hrvati. To je, opet pojednostavljeno, pouka iz drugog socijalnog eksperimenta (vidi: Milgram, S.,
1990, str. 121–131).
Najzad, Zimbardo je jednim duhovito smišljenim eksperimentom pokazao koliko je naše ponašanje rezultat
neospornog očekivanja da će svako nešto raditi na način koji se njemu čini toliko "normalnim" da je svako
odstupanje od očekivanog unapred proglašeno "čudnim", "ludim" ili "neefikasnim" (vidi: Evans, R. I., 1988).
Uostalom, svi mi imamo manje - više usaglašene predstave kako se ponaša učenik, a kako učitelj, kako vojnik, a
kako starešina i kako robijaš i njegov čuvar. Drugim rečima, na pozornici života svi se trudimo da dodeljene
nam uloge igramo na očekivan način. Svakako je tačno da ljudi nisu mehanizmi bez izbora i slobodne volje,
55
" Pošto je iskopavanje masovnih grobnica na Kosovu broj masakriranih Albanaca sa 100.000, kako se izveštavalo tokom bombardovanja, smanjen na 3.000, potpuno je jasno da
je prvobitna brojka upotrebljavana da bi se opravdala intervencija", piše londonski "Gardian", a prenosi beogradski "Danas" (2000, str. 2).
samo nije tačno da su izbori neočekivani i da već ne postoje u našem kolektivnom ili subjektivnom iskustvu.
Društveno okruženje, zahtevi autoriteta, dodeljene mu socijalne uloge toliko utiču na ponašanje pojedinca da je
izbor moralnog akta, ako je on van okvira koje diktiraju navedeni "tirani" (okruženje, autoriteti i uloge), izuzetno
redak, takoreći – herojski čin, na koji se mogu odvažiti pojedinci ili samo manji broj ljudi. Takav diktat
autoriteta u odnosu na pojedinca Milgram je nazvao prokletstvom poslušnosti .
Međutim, društvene okolnosti su, ipak, bile nužne za nastajanje i trajanje Golog otoka. Te društvene
okolnosti je moguće prepoznati i zajedničkom akcijom promeniti da iz njih ne bi ponovo "izronilo" sablasno
ostrvo. Tri odlike društvenih okolnosti su bitne za javljanje ovakvog logora. Najpre, izmišljena ili realna biološka
pretnja po društvenu zajednicu kao kolektivitet. Pri tom, nije u prvom planu pojedinačni opstanak, već oni
atributi koji naš život čine životom ljudi: grobovi naših predaka, kao oličenje istorijske prošlosti i trajanja u
vremenu, društvene grupe kojima pripadamo (sadašnjost) i želja da "počivamo u miru, kao svoji na svome"
(nejasna, ali ništa manje poželjna budućnost), zato što je strah od smrti zapravo strah od nasilne smrti. Kad
pretnja našem grupnom biću postane realnost, Goli otok postaje "manje zlo". Drugim rečima, ako se kolektivno
usprotivimo lažima o kolektivnoj ugroženosti, neće biti Golog otoka.
Druga odlika društvene situacije nije nezavisna od prve. To je stanje apatije u kome se svaka individualna
akcija čini opasnom, nepotrebnom, preuranjenom ili besmislenom. Dakle, neutralisanje udruživanja radi
kolektivnog odupiranja postiže se uvođenjem dva psihološka činioca u društveni prostor; prvi je strah, a drugi
obučavanje ljudi da se osećaju bespomoćnim pred vlašću. Takva vremena bivaju nagoveštena pojavama kao što
su: ispunjenost zajedničkog društvenog prostora verbalnom agresijom koja će uvek eskalirati u fizičku i
obeležavanje bližnjih kao "neprijatelja", "izdajnika", saradnika naših neprijatelja itd. Apsolutna nemogućnost
odbrane od takvih optužbi je nužna da bi Goli otok "počeo da radi". Da bi pretnje o društvenoj ugroženosti
mogle da traju u javnom prostoru, valja uvesti u iskustvo pojedinaca neke sadržaje kojima se skreće pažnja sa
potrebe preispitivanja njihove istinitosti. To su "hleb i igre". "Hleb" negira egzistencijalnu (vitalnu) ugroženost i
odriče osećanje bezizlaza. On je metafora za svest pojedinca da poseduje nešto što bi, inače, mogao da izgubi.
"Hleb" su bile i masovne radne akcije ("Mi gradimo prugu, pruga gradi nas", ili, u ciničnoj varijanti, "Mi
gradimo Goli otok, Goli otok gradi nas", Panić, R., 1997, str. 159). "Igre", u to vreme uglavnom masovni
skupovi na radilištima ili u sklopu manifestacija u čast i slavu Vođe, predstavljaju one sadržaje koji izazivaju
neku radost u pojedinačnom iskustvu, a radost rađa nadu. Psihološki posmatrano, "nada je nevelika razlika
između onog što želite i onog što vam se događa", odnosno od naših nadanja je i satkan smisao življenja
(McClelland, prema: Evans, R. I., 1988, s 165).
Veoma su različiti načini stvaranja apatije masovnih razmera. "O tom fenomenu niko nije pisao, niti se
ijedan psiholog bavio tom problematikom. Takav zverski način obračunavanja nije bio ni u okupatorskom logoru
na Banjici, ni u ustaškom u Jasenovcu, a niti u nacističkim logorima smrti, Aušvicu, Dahauu, Mauthauzenu.
Neshvatljiva je saradnja jednog dela komunista s ostacima ustaške “handžar divizije” u zverstvima nad
komunistima-kažnjenicima" (Marković, D., 1990, str. 314). Angažovanje ustaških, četničkih i muslimanskih
mučitelja-eksperata u pripremi i izvođenju golootočkog projekta bilo je izvedeno planski, radi zastrašivanja svih
potencijalnih opozicionara, a pogotovu preživelih golootočana. Da li se uspelo u tome? Očigledno, jeste. Kako
inače objasniti pitanja jednog golootočanina u pismu pod naslovom "Šta me boli" (Marković, D., 1990, str.
441), koji piše "Zašto su u Staroj Gradiški osuđene ustaše (ratni zločinci) morali da gledaju nas, njihove ratne
protivnike-komuniste, kako od batina deformisani dolazimo kod njih da učimo zanate (šusterski, krojački,
limarski); zašto su do danas ostali anonimni oni koji su pružili priliku osuđenim ustašama u Staroj Gradiški da
svakodnevno gledaju strahovita mučenja osuđenih vojnih lica partizana-oficira iz NOB-a?" Upravo je ovaj način
združivanja ratnih zločinaca i golootočana bio sračunat da se kod ovih drugih razveju svi komunistički ideali i
vera u pravdu društvenog sistema u čijoj su izgradnji sami učestvovali.
Istom cilju, prevladavanju masovne apatije, služi i pitanje da li je Vođa znao šta rade njegovi poslušnici?
Pri tom se, najčešće, podrazumevaju humanost Vođe i njegova neobaveštenost o zlodelima potčinjenih, s jedne
strane, i zločinstvo poslušnika, s druge strane. Dakle, sam sistem je dobar, ali u njegovom funkcionisanju se
javljaju ljudske greške. Psihološki, upravo je to sporno: da li su te i takve "greške" imanentne sistemu kao
takvom ili su slučajni proizvod situacionih okolnosti? Istina se može sagledati tek kad se pitanje odgovornosti
sistema (a ne ljudi) postavi na ovaj način.
U ovoj studiji je navedeno mnogo primera iz svih podneblja i kultura u kojima su bili na vlasti
komunistički režimi. Nažalost, kod nas je to pitanje potpuno izlišno. Partijska vrhuška je sve vreme sve znala.
Nije u pitanju bila neobaveštenost, već namera da se zločinstvom zaplaše hrabri pojedinci, a mase nateraju na
konformističku poslušnost. Štaviše, svesno se išlo na masovno obožavanje Vođe, uveravanje u njegovu
pravednost i ljubav, uz istovremeni nagoveštaj da je taj isti bog odgovoran za pojedinačno zlo i kolektivnu
nesreću. Precizan odgovor u vezi sa ulogom Vođe u tome otklonio bi sumnju, a to se ne želi, jer upravo je
neizvesnost bitna za poslušničko ponašanje masa. Vrhuška svesno, namerno i planski dela tako da izgleda
nevina, ali ne i toliko da javnost bude sasvim u to uverena. U protivnom, ako nema neizvesnosti neće biti ni
straha, poslušnosti i "naučene bespomoćnosti" masa.
Bez namere da se amnestira služba Udbe, pogledajmo kako na pitanje o Brozovoj odgovornosti odgovara
jedan njen visoki funkcioner: "Nigde ti nećeš, ne samo o Golom otoku, nego ni o čemu što bi jednog dana moglo
da se otvori kao “negativno pitanje”, naći pisane tragove o Titovom stvarnom mišljenju. Naprotiv: sve što je
zapisano ima pozitivnu vrednost. A usmeno su tekle druge naredbe. Zar ti zaista misliš da bi Udba smela da radi
to što je radila u progonu informbirovaca, a da to glavni gazda nije znao, odobrio pa i tražio? Zar bi se smeli
hapsiti i surovo mučiti toliki stari revolucionari, španski borci, ministri, članovi CK, generali, komunisti - bez
njegovog znanja?" (Marković, D., 1990, str. 441).
Upravo je ta kognitivna disonanca, ta nedoumica o dobroti i zloći odgovornih funkcionera bitna odrednica
tehnologije vlasti totalitarizma. Njene su posledice dvostruko efikasne: a) manje društvene grupe su podeljene i
oštro suprotstavljene upravo oko pitanja znanje-neznanje vrhuške i b) u širokim narodnim masama vlada
potpuna konfuzija koja porađa "naučenu bespomoćnost" čija je krajnja posledica anomična pasivnost. Dopunski
činilac u zastrašivanju masa je saradnja režima sa prokaženo ubilačkim pojedincima i grupama: Broz sarađuje sa
ratnim zločincima, a Slobodan Milošević sa kriminalcima, od kojih su neki likvidatori nasleđeni od njihovih
prethodnika.
Treća odlika društvene situacije koja rađa Goli otok jeste potreba za transcendencijom koju gaje
marginalne društvene grupe (From, E., 1975, str. 104). Ma koliko ovaj pojam bio dalek neposrednom iskustvu,
svi mi mnogim svakodnevnim akcijama učestvujemo u radnjama koje imaju neke veze sa oslobađanjem
sopstvenog postojanja od neposredne determinacije i njegovim podvođenjem pod viši, nadlični i vremenski
neograničeni univerzum. Dvoje što vode ljubav stvaraju potomstvo kroz koje nastavljaju da žive, nepismen
čovek koji se klečeći moli Bogu čini nešto zarad svog trajanja "na onom svetu", mi koji pišemo ovu studiju
učestvujemo, posredno ili neposredno, u činovima transcendencije. Marginalci, nesposobni da izvedu sopstvenu
transcendenciju nekim ostvarenjem, postižu je razaranjem. (Setimo se masovnih ubistava čiji počinioci nisu
imali nikakav drugi motiv osim publiciteta, što je slučaj i sa onima koji "priznaju" zločine, a nisu ih počinili.)
Marginalne društvene grupe nameću društvu sopstvene patološke ili pragmatičke vizije, pokušavajući da
isključivo svoje paradigme koriste za definiciju ne samo društvene već i ukupne stvarnosti. Postepeno
sužavajući determinacione (vreme, prostor) i simboličke (viđenje, slike, reči) okvire našeg iskustva, ove
društvene grupe konstruišu za sve druge neku vrstu virtuelne realnosti (sajberspejs-cyberspace). Prihvatanjem
takvog uskog okvira aktuelnog iskustva počinje da se meša "stvarno i moguće", a tada sve druge društvene grupe
i pojedinci doprinose održavanju virtuelne stvarnosti. 56
Upravo je, možda, ovaj momenat odlučujući. Kada činjenje zla oslobodite oblandi virtuelnosti i
transcendentnosti i podvedete ih pod banalnost ličnih interesa, potreba i motiva, učinili ste nešto što negira Goli
otok kao nužnost. Drugim rečima, ako u postupcima golootočkih mučitelja nađete ličnu ili porodičnu korist,
ovozemaljske strasti ili materijalnu motivaciju, njih ste lišili pokrića koja se tiču transcendencije, a sami ste se
izbavili od "nužnosti zla". Sve društvene situacije u kojima se činjenje zla zaodeva u ruho transcendencije treba
razobličiti bespoštednom analizom da bi se ukazalo na banalnu pragmatičnu motivaciju koja mu stoji u osnovi.
Ima li elemenata da se retorika i "pojmovna magla" mučitelja sagledaju u svetlu ovozemaljske koristi?
Pogledajmo neke činjenice. Tvorci Golog otoka su, vladajući mirno i lagodno, proživeli svoj vek, sve dok ih
Svevišnji nije opozvao. Umrli su oplakani kao vizionari i reformatori. Doduše, neki od njih (Ranković i –ilas)
ipak su za života lišeni vlasti. Ništa neočekivano: porodična svađa između "ostarelog oca i nadobudnih sinova".
Mudri otac je pobedio. Izvršioci su, na svom nivou, imali sličnu sudbinu: dobili su materijalnu udobnost (kuće,
vile, kola), društvena priznanja i sahranjeni su, kao časni, čak zaslužni građani u alejama velikana. Ne treba da
iznenađuje odsustvo pojedinačne osvete nesrećnih golootočkih žrtava, od kojih su svi izgubili ponešto, a mnogi
baš sve. Nije li i to još jedan dokaz efikasnosti sistema?
Mora se postaviti pitanje odnosa inostranih faktora sa Zapada (poznatih zagovornika demokratije i ljudskih
prava) prema golootočkom mučilištu. Da li su znali za njegovo postojanje? Jedino je potvrdan odgovor logičan i,
u svetlu nekih drugih činjenica, realan. Koje su to činjenice? Pre svega, Jugoslavija je bila na mestu dodira dva
svetska vojno-politička pakta. Kao takva, morala je biti obaveštajno dobro pokrivena agenturnim mrežama
unutar diplomatskih predstavništava i službenih delegacija zapadnih zemalja. Dakle, informacije o postojanju
logora su morale biti dostupne vladama zapadnih zemalja. Dalje, preduzeće "Mermer" u okviru koga je i bio
golootočki logor poslovalo je sa nekim inostranim (većinom italijanskim, engleskim pa čak i američkim)
firmama (Mihailović, D., 1990, str. 347). Drugim rečima, zbog ovih trgovačkih veza, postojanje Golog otoka
bilo je "bezbednosno diskreditovano". Najzad, 1972. godine nemački časopis Štern objavio je u deset nastavaka
biografiju Josipa Broza prepunu detalja i pikanterija 57, ali se Goli otok spominje tek u nekoliko rečenica, i to kao
"humano i pomalo lukavo prevaspitavanje političkih protivnika".
Pored toga, nekoliko međunarodnih delegacija je posećivalo okolinu nekih logora u našoj zemlji, a
lakirovka je bila tako providna da je namerno previđanje postojanja logora i nasilja u njima jedino objašnjenje
za zapanjujuću "naivnost" delegata (vidi: Mihailović, 1995b, str. 503-505). Glavnjaču i još šest kazneno-
popravnih ustanova je posetio gospodin Đulijus Alko, "međunarodno priznati stručnjak za pitanje kaznenih
mera". U njegovom izveštaju se navodi da "zatvorenici imaju zadovoljavajuću hranu i smeštaj", da je "postupak
prema zatvorenicima dobar, da se nigde ne primenjuju telesne kazne". Osim ove zvanično zabeležene posete,
bilo je i više poseta francuskih delegacija. "Trebalo je da budemo golootočki manekeni; kad se pojavi Crveni
krst ili neka druga međunarodna organizacija, onda se njima kaže: “E, ovo je Goli otok!”. Nas lepo obuku za tu
56
"Virtuelna realnost upotrebiće vaše telesne pokrete da upravlja i čini sa vašim telom što god vi izaberete." (X. Lanijer, prema: Popović Novak, 2000, str. 36).
57
Između ostalog: zašto je ofarbao kosu u crveno, kada je zavodio Liz Tejlor, američku glumicu, suprugu Ričarda Barona dok je ovaj glumio u filmu "Bitka na Neretvi", koliko je
imao pasa i mačaka, od koje je firme nabavljao "havane", koliko je imao unikatnih slika, koja je vrednost nakita u njegovom posedu itd.
priliku, meso u pasulju, ima čak i tenisko igralište i biblioteka - kao na letovanju. Čim delegacija ode, po
starom" (Mićunović, D., 2000a, str. 56).
Najzad, Sjedinjene Države su, uvek, pragmatično, a u skladu sa svojom državnom globalističkom
politikom, podržavale despotske režime, pod jednim jedinim uslovom: da štite i sprovode njihove interese. Drugi
uslov, obezbeđen prvim, bio je da ako takvi režimi već vole da tlače sopstvene građane, to moraju da rade bez
buke i publiciteta. Tako je bilo u Grčkoj, Vijetnamu, većini latinskoameričkih država, a i sada je u arapskim
zemljama. Američke tajne službe su pomagale svim autoritarnim režimima, pružajući im logističku podršku u
nasilju (novac za funkcionisanje državnih institucija, oružje i instruktore za obučavanje likvidatorskih sastava -
vojske i policije, između ostalog i za obučavanje "eskadrona smrti" itd). Noam Čomski ovako opisuje obuku za
ubijanje: "Regrute su terali da ubijaju pse i lešinare tako što bi im zubima grizli grkljane, a potom im otkidali
glave; morali su da gledaju vojnike kako muče i ubijaju osumnjičene disidente; čupali su im nokte, sekli glave,
kasapili tela na komade, a potom bi se igrali njihovim odsečenim rukama". A evo kako su učenici američkih
profesora savladali lekcije: "Vrativši se kući jedna seljanka je zatekla svoje troje dece, majku i sestru kako sede
za stolom; glave su im bile odsečene i precizno postavljene na sto, nasuprot tela, a ruke su bile postavljene na
glave, tako da je izgledalo da svako telo miluje svoju glavu. Nisu mogli da odole ni glavi osamnaestomesečne
bebe, pa su i na nju postavili dečje ručice. Na sredini stola je ukusno postavljena velika plastična zdela, puna
krvi" (1997, str. 41). Ako je ovo tačno, onda je i razumljivo zašto su autoritarni sistemi u malim i srednjim
zemljama "udobniji" za kontrolisanje nego demokratski: lakše se drže na uzdi (kad je samo jedan, eventualno
dva centra moći), a i jeftinije je za američke poreske obaveznike.
Drugim rečima, u maloj zemlji kakva je naša osnivanje i funkcionisanje totalitarnih, represivnih sistema
nije moguće bez tolerisanja, a možda i bez aktivnog pomaganja iz inostranstva. Zapad i jeste novčano pomagao
Broza i njegov sistem vladanja radi sopstvenih interesa. 58
Nažalost, ovo navođenje determinantnih okolnosti kao okvira u kome se događa Goli otok nije
kontrolisano ličnim akcijama i naporima već samo udruženim činjenjem. Sada se može razaznati odgovor na
pitanje postaljeno na početku: zašto je golootočki eksperiment bio tako čudovišno efikasan i zašto su njegovi
tvorci umirali nekažnjeni, oplakani i kolektivno ožalošćeni? Ukratko, na ovom ostrvu su sistemski, po vremenu i
prostoru, udruženi skoro svi pojedinačni razlozi za činjenje zla svojoj braći po "oružju i materi" i šire društvene
okolnosti koje dozvoljavaju delovanje "takvog slučaja pakla".
Prosečni ljudi nisu heroji, ali ni nitkovi: oni su, jednostavno, konformisti. Konformizam nema negativno
određenje zato što je stanje duha prosečnih osoba razvijenih da žive u zajednici. Život u zajednici znači
poštovanje grupnih normi ponašanja. Grupne norme nastaju spontano, prihvataju se prećutno, a tek neke od njih
pretaču u formalne zakone. Upravo postojanje potrebe individua da žive u zajednici i njihovog konformizma
koji ih prilagođava takvom stilu življenja, i omogućavaju da lukavi i bezobzirni despoti mogu vladati doživotno,
i to nezavisno od civilizacijskog nivoa društvene zajednice: u Rimu Cezar, u Nemačkoj Hitler, u Italiji Musolini,
u Etiopiji Haile Selasije, u Koreji Kimil Sung, u Kini Mao, u Jugoslaviji Broz, u SSSR-u Lenjin pa Staljin, na
Kubi Kastro, u Ugandi krvožedni Idi Amin, u Kampučiji Pol Pot... Po svemu sudeći, despotije su pošteđena
samo društva snažnih demokratskih tradicija. Međutim, bez obzira na nivo demokratske svesti društva, brana za
"vladavinu do smrti" nije individualni moral niti kolektivna svest (patriotizam) vladaoca. Svi su oni isti: najbolji,
najmudriji, najhrabriji, najdemokratskiji, najpatriotskiji itd.
Autokrati koji stvaraju "Gole otoke", na svom razvojnom putu prolaze kroz najmanje četiri faze, od kojih
je samo poslednja najčešće zločinačka. Najpre, karijera se započinje populističkim nastupom: izazivanjem
emocija i podgrevanjem kolektivnih frustracija. Populizam, pojam iz savremene američke sociologije, temelji se
na shvatanju "da narodi (ljudi) nisu jednaki sa svojim upravljačima, nego da su mnogo bolji od njih", dakle da
postoji "unutrašnji i središnji validitet narodne volje" (Bosanac, M., Mandić, O., i Petković, S., 1997, str. 459).
U takvim okolnostima lako se nađe pojedinac sa nezajažljivom voljom za moći. On uočava priliku i preduzima
akciju. Najpre uverava mase da su ove najbolje, najpametnije, najčestitije, naj..., i da, kao takve, ne zaslužuju
gorku sudbinu koja ih je sasvim nepravedno zadesila. On ima viziju želi da mu mase odobre misiju. Masa mu
uzvraća istom merom. Daje mu mandat da u to ime, sruši nepravdu i otelotvori kolektivne snove i ideale. I tako
to počinje!
Mase imaju nesumnjivu moć koja, kanalisana, lomi društvene strukture i sve pojedince koji joj se nađu na
dirigovanom pravcu kretanja. One imaju četiri bitna obeležja: uvek žele da narastaju, zbijene su, u njima vlada
jednakost i traže usmerenje. Njih nije teško nahuškati usmeravanjem na brzo ostvarive, određene i poznate
ciljeve. Elementi njihove moći su sila, brzina, ispitivanje, tajna, suđenje i osuđivanje te moć opraštanja odnosno
pomilovanja (Canetti, E., 1984, str. 22). Još od Le Bona 59 (videti: 1921, str. 28-58), što je i kasnije, manje-više,
potvrđeno (videti: Zvonarević, M., 1976, str. 517-536), mase se veoma lako uslovljavaju. Opšte njihove
karakteristike su: impulsivnost, nadražljivost, pokretljivost, sugestivnost, lakovernost, autoritarizam i
nemoralnost (ako pod moralnošću podrazumevamo "stalno poštovanje izvesnih društvenih obaveznosti i
neprekidnog ugušenja egoističkih pokretača" (Le Bon, 1921, str. 45). Zanimljivo je da Le Bon veruje da se
58
Prema "Politici" od šestog marta 1989. godine, materijalna podrška Zapada Jugoslaviji je iznela, nepovratno, oko 102 milijarde dolara (ako se kao baza preračunavanja uzme
1988. godina). Za uzvrat, Jugoslavija je sklopila vojni zavez sa Grčkom i Turskom, članicama NATO pakta, prilagođavajući na posredan način svoje vojne planove odbrambenom
programu tog saveza (Bogetić, D., 1999, str. 43-46).
59
Za ovog mislioca i KPJ vezana su dva paradoksa (vidi Krstić 1988, str. 832): a) KPJ je njegovu knjigu "Psihologija gomila" proglasila "nepodobnom"; b) istovremeno,
Psihologija gomila je bila obavezna dopunska literatura na posleratnim kursevima rukovodilaca KPJ.
razvoj društva zasniva "na ideji apsolutne jednakosti, za koju sve elite određenih naroda znaju da je neistinita i
nemoguća, ali u koju čvrsto veruju sve narodne mase". Ako je ovo tačno, nije li levičarska elita u svetu
licemerna i nije li celokupna marksistička filozofija samo "priručnik za vladaoce" i "opijum za narodne mase"?
"Dok god postoje eksploatatori i eksploatisani, bogati i sirotinja, dotle će postojati i komunistička ideja"
(Ćuruvija, S., 1990. str. 269). Drugim rečima, društvene nejednakosti biće plodno tle ne samo za populizam, već
i za ideološke diktature, koje, pre ili kasnije, na populizmu izrastaju.
Ova svojstva gomile (impulsivnost, nadražljivost, pokretljivost, sugestivnost, lakovernost, autoritarizam i
nemoralnost) vođa relativno lako podstrekava "tvrđenjem, ponavljanjem i “paljenjem”". Treba dodati da Vođa
ima karakterističan "govor tela" dok komunicira sa masom: raskoračen borbeni stav, usmerivački pokreti ruku,
proste i lako pamtljive govorne fraze na koje masa može odgovoriti skandiranjem. Usmereni pokreti masa daju
poseban osećaj moći svakom pojedincu i ona se indukuje brojem prisutnih individua. Sve ovo je pragmatičnim
političarima bilo već znano! Poznate su Firerove fotografije iz mladosti, na kojima on, pred ogledalom, uvežbava
karakteristične poze komuniciranja sa masama.
Slika 16: Ovo je samo Firerova vežba za nastup
(izvor Blendford, N. i B. Džons, 1998, str. 93).

U drugoj fazi, pošto je dobio dozvolu za misiju, vladalac počinje da eksperimentiše sa sledbenicima,
podanicima, prijateljima i neprijateljima upotrebljavajući ih kao oruđa za stabilizaciju vlasti. Već u ovoj fazi,
skoro neprimetno na osnovu dogmatizma suspenduje se demokratičnost: "Ma, kakva većina. Nije tu važan broj,
važni su principi. Kad nije u pravu, ništa ta većina ne znači. Ništa ja tu nisam izmislio. Ja sam samo ponavljao
ono što su marksisti utvrdili skoro sto godina prije" (Ćuruvija, S., 1990. str. 193).
"Terenskim eksperimentisanjem" vladalac uočava društvene grupe, okolnosti u sopstvenoj zemlji i u
inostranstvu i profilisane pojedince koji su valjani za upotrebu u izgradnji njegove piramide vlasti. Osnovni
mehanizam profilisanja ciljnih grupa njihovo je fanatizovanje. Na primer, poznato je da je Staljin 1939. godine
sklopio pakt sa Hitlerom, a razlog da se pakt razvrgne bio je jedino napad Nemačke na SSSR. Međutim, manje
je poznato da je Staljin podržavao nacional-socijalizam još od 1936. Na jednom tajnom sastanku funkcionera
komunističke internacionale u Moskvi, kome je prisustvovao i Josip Broz, Ježov, kasnije likvidator na mestu
ministra unutrašnjih poslova, izjavio je sledeće: "Međutim, postoji opasnost da internacionalna buržoazija
započne rat sa NJemačkom kako bi navodno suzbila fašizam. Vaš će zadatak biti, ukoliko dođe do rata, da
preduzmete sve kako bi se spriječila pobjeda Zapada nad NJemačkom" (Štajner, K., 1985, str. 177). Ili drugi,
nama bliži primer: gradeći državu za doživotnu upotrebu, "najveći sin naših naroda i narodnosti", Josip Broz,
najpre je pregovarao sa ustašama u zatvoru u Lepoglavi 60, zatim je u hotelu "Luks" u Moskvi pisao karakteristike
za svoje drugove61 dok je jedno vreme je radio za NKVD62, isporučujući ih Staljinovoj mašini za uništavanje,
potom je sarađivao sa četnicima 63, onda sa Nemcima64, do kraja II svetskog rata bio je Staljinov sledbenik, a
kada je od ovog osetio opasnost za ličnu vlast, okrenuo se Zapadu. Pred kraj života bio je prijatelj nekima od
najvećih zlotvora sopstvenih naroda (car Haile Selasije, drug Čaušesku 65 i car Bokasa). I pri tome je uvek bio
"najbolji, najmudriji i najhrabriji" među nama.
U trećoj fazi, vladalac umesto društveno-političkog gradi privatno-podanički sistem koji Zvonarević (1976,
str. 489-497) naziva cezarizmom. Evo kako je to Josip Broz započeo: "Odmah je počela grabež za vlast,
položaje, privilegije. Počela je korupcija neviđenih razmera. A ton svemu tome davao je Tito. Gurao ih je na
položaje, uvaljivao u privilegije i tako ih vezivao za sebe" (Ćuruvija, S., 1990, str. 111). Sam pojam cezarizma,
prepoznatljivo je, potiče od Gaja Julija Cezara, koji je Rimom vladao pedesetih godina pre nove ere.
Zvonarević66 veoma jasno pokazuje kako iz cezarizma izrastaju i nastaju najveći zločinci nad sopstvenim
narodom (podanicima, vernicima ili glasačima). "Cezar" narasta razvojem četiri osećanja: mesijanstva,
sveznalaštva, nezamenljivosti i nepogrešivosti. Mesijanstvo se "hrani" veličanjem istorijske i "spasilačke" uloge
vladaoca, koja, ne uvek dirigovano, biva projektovana iz populistički probuđenih masa i važnijih društvenih
institucija. Sveznalaštvo "mesije" je logična slika o samom sebi, koja se svesrdno potkrepljuje iz redova
udvorica i karijerista koji prate svaku vlast. Mudar vođa ne sme da zaboravi da je i loša odluka bolja od nikakve.
60
Simić, P: TITO-AGENT KOMINTERNE, Beograd, 1990
61
Simić, P: KAD, KAKO I ZAŠTO JE TITO POSTAVLJEN ZA SEKRETARA CK KPJ, Beograd, 1989
62
Ćuruvija, S., 2000, str. 126)
63
Milovanović, R., 1983, str. 84–86
64
Leković, M: Martovski sporazum 1943, Beograd, 1985
65
Mada ga neki ljudi "nikako ne mogu smjestiti u društvo s Ceausescuom" (videti: Bogićević, B., 2000, str. 8) Broz je bio prijatelj i uzor Nikolaje Čaušeskuu (videti: Pačepa, J., P.,
1990, str. 434). Pačepa je bio šef obaveštajne službe Čaušeskuovog režima, koji je 80-ih godina prebegao na Zapad. On prepričava zgodu kada je Čaušesku bio fasciniran
Brozovom kolekcijom dijamantskog prstenja, koje je bojom uvek bilo u skladu sa bojom pića koju je pio. U vezi s njima, zgodna je i jedna istinita anegdota. U demonstarcijama
Beograđana, kada je smaknut ovaj komunistički diktator, jedan demostrant se pojavi sa transparentom na kome je pisalo: "Čaušesku i Broz isti su skroz". Policajac je naredio ovom
čoveku da skloni taj transparent. Posle desetak minuta isti Beograđanin je nosio transparent na kome je pisalo "Čaušesku i Broz nisu isti skroz"! Svako se treba setiti činjenice, u
kontekstu već spominjane podrške Zapada (posebno SAD-a) Brozu, da je i Čaušesku uživao izdašnu pomoć i simpatije "međunarodne zajednice".
66
Inače, bivši oficir OZN-e (Odeljenja za zaštitu naroda) demobilisan odmah posle rata.
Ova dva osećanja (mesijanstvo i sveznalaštvo) osnova su za gradnju treće stepenice "piramide": nezamenljivosti.
Ako si spasilac (naroda i države) i ako sve znaš, onda si nezamenljiv. Na vrhu piramide osećanja kanonizovanog
živog sveca je nepogrešivost ("Nepogrešivost leži u osnovama staljinizma", Štajner, K., 1985, str. 199). Sve
odluke, sve reči, svaki postupak slave se kao vrhovna mudrost.
Mora se priznati da ni vođama nije lako da se otmu iz zagrljaja laskavaca, podrepaša i ulizica. Neki od njih
to čine iz istinskog strahopoštovanja, a drugi zbog koristoljublja. Naravno, oni su u pravu: svi mi se ogledamo u
socijalnom ogledalu i prirodno je što volimo da tamo vidimo lepe slike. Ukratko, ostati imun na obožavanje nije
lako: to mogu samo dobro integrisane osobe.
U četvrtoj fazi, društveni sistem cezarizma "sam od sebe" proizvodi autoritarne sisteme u svim oblastima
društvenog života. Jedna od tih oblasti je verovatno najvažnija: suspenzija svakog drugačijeg mišljenja na javnoj
sceni, svake kritike, svake opozicije. Najpre stradaju one grupe i pojedinci za koje se unapred zna da će postati
problem. "Svi oni koji su se zamerili Titu za vreme njegovog uspinjanja do položaja genseka KPJ, među njima i
Labud Kusovac, bili su pohapšeni četrdeset osme i dovedeni na Goli otok. Tukli su ih ko volove, čak i starog 72-
godišnjeg Vuka. Na Golom je umro i jedan Čeh koji je zajedno sa Brozom u Sovjetskom Savezu prevodio
Istoriju SKP(b). Sve što je rekao kad je umirao, jeste: Ja sam žrtva mržnje Josipa Broza" (Ćuruvija, S., 1990, str.
161–162).
Tada nastaju okolnosti u kojima je ideja "Golog" prirodna i logična. Tehnologija generisanja autoritarnih
struktura je jednostavna. Svaka nadređena linija hijerarhije "klonira" sebi potčinjenu liniju autoriteta
("cezaroidi"). Drugim rečima, partija na vlasti stvara hijerarhijski organizovanu piramidu vladajuće klase. Na
primer, predsednik određuje premijera, premijer ministra prosvete, ministar prosvete rektore univerziteta, rektori
dekane fakulteta, dekani profesore, profesori asistente... Profesor bira uvek od sebe glupljeg asistenta da bi
mogao da, neuznemiravan opozicijom, mudruje. I sve tako dok profesor, najzad, ne izabere asistenta pametnijeg
od sebe. Tada se rađaju disidenti.
Jedan od simptoma cezarističkog sindroma je uzdizanje ličnih strasti na nivo kolektivnih vrlina:
"Odjednom, na binu se pope Otmar Krajačić i kaže “Drugovi, ja bih u radno predsjedništvo Petog kongresa
predložio jednu staru drugaricu – radi kao bibliotekarka kod Tita, Jovanku Budisavljević”. Svi smo mislili da se
radi o nekoj starijoj ženi tim pre što su čak kao delegati Kongresa, a kamo li u radnom predsjedništvu bili u
konkurenciji generali i španski borci (i mnogi nisu prošli!). Pogledam je, dvaput sam je sreo u partizanima – i
shvatim: pa to je nova Titova ljubavnica. Biješe pocrnjela, bucmasta seljačka ljepota. Pomislih: dobra je da nosi
drva. Ta drugarica Jovanka je, dok je Tito čitao referat, svaki čas skakala i pljeskala. Ajd što je ona skakala, nego
morasmo i mi ostali. Nas dvije hiljade delegata. Bože mili, zamisli nas dvije hiljade ozbiljnih ljudi kako svaki
čas skačemo i aplaudiramo!" (Ćuruvija, S., 1990, str. 133).
U ovoj fazi sistem počinje da "proizvodi neprijatelje, izdajnike i štetočine". Svi koji se usude da dovedu u
sumnju papinske vrline "cezara" i "cezaroida" automatski se krštavaju gore navedenim atributima. Budući da je
opozicija "bogu" samo "satana", logična je satanizacija opozicije. Ako je "bog" (a vidimo da jeste) oličenje
spasioca, sveznajućeg, nezamenljivog i nepogrešivog, borba protiv "satane" je legitimna, legalna, moralna i
nužna. Zlo se mora iskoreniti "svim srestvima". "Sva sredstva" ne moraju da uključuju smrt satani - kao što
vidimo i Goli otok je bio dovoljan, čak human! U novije vreme objašnjenje za društvene sunovrate u našem
kulturnom prostoru neki mislioci traže (i nalaze) u nacionalnoj karakterologiji Jugoslovena (Jovan Rašković -
"Lud narod", Jovan Marić - "Kakvi smo to mi Srbi"). Ipak, tu nacionalnu osobenost, ako ima udela, po našem
mišljenju bolje opisuje M. Lalić (1990, str. 19): "Zdrpimo se oko vode, oko zemlje, oko žene, oko stoke, oko
ništa - jer svaki od nas vjeruje da je baš on određen da vlada vidikom i htio bi da u njemu ostane bar jedno
hiljadu godina, a čini mu se da će to postići ako sve druge uništi ili raseli. Gornjaju se ljudi, truje ih taj đavo,
satiru se do iznemoglosti, prave djecu da to nastave."
Kad potpuno zatvori konstrukciju vlasti, vladalac počinje da stiče "nepodnošljivu lakoću" vladanja, koja se
svodi na to "da se sve u društvu može organizovati ako imate prave ljude koji će to sprovesti, silu koja će
obezbediti, medije koji će to popularisati i strah koji će primorati ljude da se ponašaju kao da veruju u sve što
čuju" (Tijanić, A., 2000 str. 6). Naravno, nije moguće sasvim negirati ulogu straha kao "vezivnog tkiva" u
ideološkim diktaturama. Ipak, meni se čini da je strah samo rezervna, implicitna varijanta jednog moćnijeg
psihološkog svojstva ljudi, a to je već spominjani konformizam.
Predlažem tri dokaza za ovu tvrdnju: naučni, empirijski i subjektivni. Evo prvog naučnog dokaza: U
Ašovom eksperimentu procenjivanja dužine linija (vidi: Indeks) broj procenjivača koji "više veruju svojim
očima" nego što podležu konformističkom pritisku grupe rapidno raste sa porastom broja slobodnih subjekata.
Dakle, konformizam je bio varijabla, nije strah. Empirijski dokaz je u podsećanju da se, posle kraja pedesetih
godina, diktatura Josipa Broza nije temeljila prevashodno na strahu, već na "prokletstvu poslušnosti"
konformističkog tipa. Najzad, subjektivni dokaz je u autorovom ličnom iskustvu sa početka devedesetih
godina. U velikoj društvenoj grupi, koju je sačinjavalo više stotina visokoobrazovanih ljudi (Vojna akademija
kopnene vojske u Beogradu), skoro svi su "dobrovoljno" postali članovi partije Savez komunista-Pokret za
Jugoslaviju. Pritisku da se svrstaju u ovu partiju podlegli su i ljudi koji do tada nikada nisu bili partijci, a on nije
bio prvenstveno emocionalan (strah), već nagonsko-racionalan (konformiranje).
Nije nezanimljivo zapažanje da svi represivni, autokratski društveni sistemi posežu za nekim od božanskih
atributa: nepogrešivošću, mudrošću i "svetom tajnom". Evo svedočenja iz Kine koje može biti dokaz za ovo
zapažanje: "“Zatvorena si ovde zato što si počinila krivično delo protiv narodne vlade” rekao mi je istražitelj.
“Mora da je u pitanju greška”, pokušala sam da objasnim. “Narodna vlada ne pravi greške”" (Čeng, N., 2000,
str. 116). Primer ovakvog činodejstvovanja "svetim tajnama" navodi Čengova (na istom mestu): "Kada je rekao
(misli na Mao Ce Tunga) da je čovek koji više zna veći reakcionar ukoliko se ne pročisti kroz naporan fizički
rad, na hiljade intelektualaca lekara, umetnika i profesora poslato je u radne logore, dok su na njihova mesta
došli sasvim neobrazovani ljudi. Hirurgijom su se bavili seljaci koji nisu umeli da pronađu venu i izvade krv.
Operacije su obavljane tako što je “hirurg operisao” dok je njegov asistent čitao Maove citate koji su imali
čudesnu moć da utiču na srećan ishod operacije!"
I sasvim pošteni, napredni i dobročiniteljski društveni projekti mogu da završe u nekom represivnom
sistemu vlasti. Nikola Milošević (1989) upozorava da kreativne procese najviše remete uticaji iz psihološke
(psihopatologija) i idejne (ideologija) ravni. Grubo rečeno, zločinstvo ima dinamičke centre u dvema sferama:
duševnoj bolesti i ideološkim uverenjima. Primer ideološkog zločinjenja u nauci je Lisenkova evoluciona teorija.
Ova teorija, izložena je na zasedanju Akademije poljoprivrednih nauka SSSR-a od 31. jula do 7. avgusta 1948.
godine, ovako se završava: "Drugovi! Pre nego što pređem na završnu reč, smatram svojom dužnošću da izjavim
sledeće: Pitaju me, u jednoj od beležaka (jedini način komunikacije sa predsedavajućim bio je putem pisanih
pitanja. Prim. P. K.) kakav je stav CK Partije prema našem referatu. Odgovaram: CK Partije razmotrio je moj
referat i odobrio ga" (Tucić, N., 1999, str. 172). Reči kao što su "Svaki član SPO-a od danas postaje lični
telohranitelj Vuka Draškovića i živi štit za odbranu najhrabrijeg, najplemenitijeg i najboljeg čoveka među
nama"67 mogu da budu shvaćene kao zabrinutost za život čoveka, poznatog pisca, partijskog druga i vođe
stranke, ali i kao ploče kojim se popločavaju oni putevi što vode u pakao autokratije.
Može li se sprečiti raslojavanje društva u totalitarnim sistemima na "vernike" i "otpadnike"? Ne! Tada je
sasvim kasno. Ono što se može jeste da se pravovremeno onemogući da poluge političke vlasti i društvene moći
preuzmu autokratske mentalne strukture. Na raspolaganju stoje politička sredstva, čiji su sačinitelji, po mišljenju
Mihaila Markovića (prema: Veljković, V., 2000, str. 151-152), politička pismenost birača, razvoj političke
kulture, duh tolerancije prema drugačijem mišljenju, kritična masa slobodnih i odgovornih građana, postojanje
alternativa između kojih može da se bira i minimum morala aktera javnog političkog prostora. Međutim,
politička sredstva (kao što znamo) umeju da otkažu. Jer, ako se neko oseća kao spasilac, nezamenljiv,
sveznajući itd. zašto bi zakon za njega bio Zakon. Zato se usuđujemo, jeretički, da predložimo psihološka
sredstva. Naime, ako se svi rađamo kao poslušnici, logično je da neki od nas postaju i nalogodavci.
Za psihologiju, kao nauku i praksu, nije problem da prepozna čoveka koji će kad postane vlast postati
autokrata sklon pokretanju mehanizama totalitarizma. Da parafraziram jednu misao Ivana Stambolića (1995, str.
37): Trebalo bi da psiholozi i psihijatri mogu da razlikuju odlučnost od nasilništva, borbenost od ratobornosti,
energičnost od bezobzirnosti, ambicioznost od beskrupuloznog vlastoljublja i dinamičnost od brzopletosti. Na
primer, strukovne organizacije psihijatara i psihologa mogle bi da predlože izvestan broj svojih vrhunskih
stručnjaka, a političke partije da konsenzusom izaberu stručnu komisiju koja bi sve kandidate za vrhove vlasti
tretirala alatom svog zanata. Doduše, postavlja se pitanje zašto se Stambolić nije setio da ovo sprovede dok je
sam bio u vrhu partijske i državne vlasti u Srbiji. Ma koliko bilo cinično, ali ako je Ivan Stambolić žrtva
Slobodana Miloševića, ipak se radi o razračunavanju među partijskim drugovima. Ivan je sam izabrao svog
dželata, takva mogućnost najvećem broju golootočana nije pružena. ??
M. Stanković (2001, str. 14–17) smatra da postoje izvesni psihološki preduslovi koji, u odgovarajućem
društvenom miljeu, potpomažu uspostavljanje diktature. To su:
1. Prepoznatljiva politička ličnost postepeno počinje sebe da definiše sebe kao vođu, zapovednika, a zatim i
vrhovnog komadanta;
2. Korišćenje spoljnih znakova autoriteta i odgovarajućeg ponašanja u javnim nastupima;
3. Potiskivanje, omalovažavanje i, najzad, uklanjanje suparničkih autoriteta;
4. Falsifikovanje lične biografije;
5. Negiranje i prikrivanje vidljivih fizičkih nedostataka uz uporno izgrađivanje poželjnog lika;
6. Postepeno uvođenje sledbenika u diktaturu tako što se njihova poslušnost nagrađuje, a svojeglavost
kažnjava;
7. Vođa nastoji da u svakoj situaciji izdaje naredbe i donosi odluke koje, posredno ili neposredno, imaju
logične veze sa društvenim položajem koji ima i statusom koji zauzima;
8. Vođa koristi ideologiju za instrumentalizaciju sledbenika i postizanje dobrovoljne poslušnosti
9. Društveni odnosi se tako konstruišu da svako pojedinačno suprostavljanje diktatoru podrazumeva
razaranja dobro definisane društvene situacije;
10. Uniformisanje sledbenika različitim odevnim ili statusno prepoznatljivim obeležjima;
11. Izolovanje zemlje podsticanjem njene ugroženosti aktuelnim ili istorijskim nepravdama;
12. Postepeno, ali uporno strvaranje osećanja hronične grupne strepnje zbog neizvesne budućnosti
bez vođe;
Stanković precizno određuje kako diktator izgrađuje svoj odnos prema prema podanicima. Najpre, to je
uspostavljanje jednosmerne komunikacije od sebe "na dole". Zatim, psihološki vešto i postepeno uskraćuje i
67
Ovu rečenicu izrekao je Dragan Radosavljević, potpredsednik Gradskog odbora Srpskog pokreta obnove Niša, (NIN broj 2582 od 22. 6. 2000, str. 8). Po našem mišljenju, ovaj
čovek je želeo da se pravovremeno deklariše kao "napredna snaga na koju Partija i Vođa mogu da računaju".
sužava prava sledbenika. I, najzad, kod sledbenika, polugama vlasti i moći, podstiče stvaranje tri stava:
apolitičnost (utapanjem pojedinaca u masovne, frontovse organizacije), fatalizam (da se društvena zbivanja
prihvataju kao delo neumitne sudbine) i konformizam (radi nekritičkog prihvatanja vladajuće ideologije i
postojećih odnosa pod pritiskom grupe, čime se sprečava formiranje vlastitih političkih uverenja).

12. KAKO PREŽIVETI NOVI GOLI OTOK

Naše je uverenje da šanse prosečnog pojedinca da dostojanstveno, kao moralno integrisana osoba, preživi
sistem poput golootočkog nisu nikakve. Međutim, to ne znači da takav pojedinac treba da postane "sobni
starešina". Svaka osoba može da razvije delotvorne unutrašnje izvore snaga (prema: Vlajković, J., 1994) koji je,
nezavisno od drugih okolnosti, mogu učiniti sposobnijim da se odupre svim teškim životnim pa i logorskim
uslovima života. Budući da stručnjaci svako lišavanje slobode (zatočeništvo) tumače kao stres i stresnu situaciju,
i mi ćemo tim neutralnim terminom "krstiti neki novi Goli otok".
Pre svega, generalni ljudski resursi za "vanredne okolnosti" su psihofizička kondicija i dobro opšte
zdravstveno stanje. Čovek koji se brine da uvek bude u "top formi" s pravom se može nadati da će se više i duže
od bilo kog drugog, u istim okolnostima, odupirati iskušenjima pred koje ga život bude stavio. Sasvim je
banalno tvrditi da psihofizička kondicija predstavlja značajan "kapital" koji obezbeđuje velike prednosti osobi
da se efikasnije suoči sa izazovima života. Psihofizička kondicija nije značajna samo kao sposobnost
pojedinca da se odupre i prevlada stres već postoje i neki doprinosi iz samog procesa sticanja psihofizičke
kondicije. Pri jačanju kondicije pojedinac ima priliku da se suočava sa nekim psihološkim situacijama
(prevazilaženje tačke "ne mogu više" ili "tačke bola"). Drugim rečima, pojedinac uvežbava psihološke
mehanizme suočavanja i stiče osobine ličnosti korisne u situaciji suočavanja.
Psihofizička kondicija se može steći na tri načina: izlaganjem naporu u svakodnevnom životu,
sistematskim bavljenjem individualnim i kolektivnim sportovima i bavljenjem hobijima koji uključuju
psihofizičko naprezanje (pogotovo u prirodi: planinarenje, lov, ribolov i slično). S druge strane, sticanje
psihofizičke kondicije kroz kolektivne sportove ima posrednog značaja i za još dva izvora snage za suočavanje i
prevladavanje ekstremnog životnog stresa: osećanje sposobnosti da se autonomno kontrolišu okolnosti koje
donose pozitivne ishode i sticanje veština društvenog komuniciranja u kolektivnim delatnostima.
Pozitivna verovanja, nadlične vrednosti i ideali su takođe značajni, kako za efikasno suočavanje, tako
i za prevladavanje stresa. Ako pojedinac veruje u Boga, pravdu, sudbinu, istinu itd., ako visoko uvažava
kolektivne vrednosti (na primer, slobodu, pravoslavlje) i ima nadlične i nadvremenske ideale - on će se pre, lakše
i brže suočavati sa pritiscima sredine. Neka od verovanja (u Boga i sudbinu, na primer) neće pojedinca činiti
aktivnim u sudaru sa raznim nedaćama, ali će ga činiti manje uplašenim, što ponekad može biti samo po sebi
dovoljno. Pozitivna verovanja sprečavaju gubitak nade, koji prethodi konačnom slomu ličnosti. Pozitivna
verovanja u Boga ili sudbinu mogu da budu, uslovno, i dobra i loša. Loša su onda kada čovek pasivno,
ništa ne čineći, očekuje da se desi "čudo" (da bude oslobođen, da ne bude mučen ili da smatra da nije mudro bilo
šta preuzeti, jer je sve, ionako, "sudbinski predodređeno"). Verovanje u Boga pomoći će onom ko sam učini
sve što se može učiniti da se odupre i suprotstavi. On može očekivati, s pravom, da Bog pomaže pre svih
hrabrima i onima koji umeju, žele i naporno pomažu sami sebi ili svojim drugovima kada se nađu u nevolji.
Kritičan odnos prema objektima i izvorima ličnog idealizovanja stvarnosti je mudra strategija
odupiranja mogućnostima da budete izmanipulisani i zavedeni. Ljudski ideali su neosporno značajan način
osmišljavanja pa i prihvatanja života. Da nije tako ne bi bilo religija, ljubavi među ljudima, a možda ni
društvenog progresa. Oni, a religija pogotovu, predstavljaju "generalizovane resurse otpornosti" (videti u: Božin,
A., 1994). Pa ipak, ideali su "mač sa dve oštrice": svaka nekritičnost je pogubna, svaka bezrezervna podrška
opasna, a ljubav je prolazna. Kada dobijete medalju, odmah joj pogledajte naličje: možda ste je dobili za glupost,
maloumnost i naivnost. Zamislite se kako i zašto ste je zaslužili. Možda je to samo predujam, akontacija, možda
račun tek sledi. Raspitajte se ko su još, osim vas, njeni nosioci. Ne morate da je vratite – daleko od toga.
Međutim, zdrava skepsa je mentalno preventivna za kasnija razočaranja. Nemojte izbegavati da čujete vic,
sarkazam niti ironiju na račun objekata vašeg najvišeg poverenja, pa i onda kad vam to liči na svetogrđe ili
izdaju. Ne zaboravite da su skeptični, sarkastični, zajedljivi, sumnjivci, nevernici bili najtvrđi orasi za ispiranje
mozga (Votson, P., 1982, str. 249). Najzad, verujte da možda postoji zrno istine u Marfijevom zakonu "sve što
može poći naopako - poći će!".
Samouverenost i osećanje mogućnosti kontrolisanja okolnosti u kojima se pritisci dešavaju svakako je
veoma važan izvor snage i morala. Pojedincu je, ne samo subjektivno već i objektivno, teže da bude uspešan
ako veruje da nema nikakve šanse, ako se nada najgorem i ako misli da će se sve neminovno loše završiti za
njega. Nedostatak vere u pozitivne ishode učiniće da čovek ne koristi najbolje od svog znanja, umenja, veština
i navika. S druge strane, samouverenost mora da ima realnu podršku u stečenoj psihofizičkoj i radnoj
kondiciji.
Verovanje u sebe samog, svoje mogućnosti i mogućnost da se kontrolišu događaji i situacije u kojima
osoba može da se nađe pomoći će joj da se pripremi (fizički i duhovno) za susret sa neizbežnim. Ako čovek
pozitivno veruje i poseduje unutrašnje znanje da u svakoj situaciji postoji izlaz, da svaka okolnost (pa i logor)
ima i loše i dobre strane, svakako će biti spremniji da traga za takvim izlazima i da "testira" razna moguća
rešenja, ne čekajući "spas sa neba".
 Svaka osoba bi trebalo da vežba, uvek i u svakoj prilici, veštine koje druge ljude čine srećnim,
blagonaklonim i predusretljivim. U tom smislu, treba imati na umu da je ljudima često važnije kako, a ne šta
im se kaže. Upravo uvežbavanje toga "kako" se odupreti protivniku a da se on ne razjari ili ponizi, može da
bude spasonosno. Traganje i obraćanje "najboljem" i u mrskom nam protivniku nije uvek izraz mekuštva i
nesposobnosti, ponekad je to izbor mudrih. Na primer, hrabro i moralno ponašanje u okruženju nitkova i
kukavica svakako će pre izazvati njihovu mržnju (zato što i oni nisu tako dostojanstveni), nego što će ih
impresionirati.
Za svakog čoveka je neizmerno važno da među svojim sapatnicima ume da se izbori za njihovu spremnost
da mu, u okvirima sopstvenog minimalnog ličnog odricanja, pruže maksimalnu pomoć i podršku. Pomoć
može da bude emotivna (da se malo isprazni, rastereti od briga i zlih slutnji), moralna (da budu "na njegovoj
strani") ili materijalna (novac, hrana, odeća itd.). Dakle, čovek koji ima razvijene društvene veštine značajno će
biti "jači" i u "vunenim vremenima". Ako ume da razvije dobre odnose sa svojim drugovima, imaće veću pomoć
i podršku od njih i moći će da iskoristi njihovu "snagu". Društvene veštine znače umeće da se podrže drugi, da
se na njih utiče, da se sarađuje, da se konstruktivno izražavaju osećanja itd.
Najzad, i mučitelji su ljudi od krvi i mesa: imaju svoje strahove, nade, svoju snagu, ali i slabosti.
Upoznajte svoje mučitelje, kao ljude, da biste im se oduprli, kao mučiteljima. Neki su principi važni. Ma koliko
izgledalo apsurdno, negativne emocije prema mučiteljima su kontraproduktivne. Naravno, mržnja "na distanci"
pomaže da se istraje, ali je mržnja u fizičkom dodiru, u situaciji potpune zavisnosti od mučitelja, opasna po
život. Zamislite se nad bićem, sudbinom i licem svog zlotvora. Pokušajte da razumete njegove razloge zašto radi
to što radi, nađite njemu nadređenu kategoriju u galeriji likova (pročitajte, još jednom, "Psihološke tipove
mučitelja"). Formula preživljavanja logora je jednostavna: treba naći pravu meru u odnosu, prema ličnosti svog
mučitelja, da budete istovremeno i čovek i govno. Ako preterate u prvom, bićete mrtav čovek, a u drugom -
zasmrdećete i sebi. Evo jednog podatka za razmišljanje: Američki vojnici koji su sarađivali sa logorskim
vlastima ostali su, u proseku, 5 meseci duže u zarobljeništvu nego njihovi "otporni drugovi", koji su razmenjeni,
u proseku, posle 29 meseci zarobljeništva. Ali nikako ne zaboravite ni da 30% "otpornih" nije preživelo kineske
logore za "ispiranje mozga" (prema: Votson, P., 2000, slika 30).
Mislim da odupiranje fizičkom zlostavljanju jeste herojsko, ali nije svrhovito. Pre svega, ako nasilnik želi
da vas fizički uništi, on će to učiniti nezavisno od priznanja. Ako ste dopali šaka demokratskoj sili koja poštuje
silu zakona, možete povući priznanje kada dođe trenutak. "Kada je Šulce shvatio čemu treba da posluži poljski
telefon, koji se pojavio u sobi za saslušavanje, mirno je izjavio da će pod mučenjem kazati sve što budu hteli: to
ga neće ni na šta obavezivati. Sa elektrodama prikačenim na sise i polni organ priznao je pokolj u Radovu"
(Volkov, V., 1997, str. 35). Može biti da književnik daje dobro objašnjenje zašto su na Golom psihološka
iskušenja bila mnogo veća nego fizička. "Na zarobljenika koji tvrdi da mu je svejedno što će umreti, malo koji
pritisak može delovati osim fizičkog; kod zarobljenika koji u trenutku slabosti prikazuje kako ne želi samo život
nego i sreću, psihičko mučenje može proizvesti mnogo povoljnije rezultate. Dovoljno je samo naći pravi način"
(Volkov, V., 1997, str. 79).
Koje su osobine ličnosti važne za preživljavanje zatočeništva u logoru?
Većina istraživača navodi poneku od tih osobina (prema Franklu, Svećanskom, Kronji, Mihailoviću,
Solženjicinu i Votsonu). To su:
pol (žene se brže prilagođavaju logoru, duže opiru traumi i češće preživljavaju logore od dece i muškaraca).
Solženjicin piše: "Jednog dana nađoh se u dvorištu zatvora Krasna Presnja pored jedne partije žena, kojima je
kao i nama, tek bila saopštena kazna, i ne bez čuđenja zapazih da su one sve bile manje mršave, manje iznurene
i manje blede od nas. Za sve jednako zatvorsko sledovanje i zatvorsko iskušenje, ženama, u proseku, lakše pada"
(1988, str. 169);
uzrast (od 27 do 37 godina života). Osobe ovog uzrasta češće preživljavaju logore zato što je ovo doba kada
čovek ima dovoljno životnog iskustva i dovoljno biološke snage da se "ravna" prema iskustvu;
profesija (osobe koje su imale mogućnost da se i u logoru bave svojom profesijom). Citirajmo opet
Solženjicina: "U logoru je dobro biti lekarski pomoćnik, brica, harmonikaš - bolja zanimanja ne smeš ni
spominjati. Nećeš propasti ni ako si limar, staklar, automehaničar. Ali, zlo za tebe ako si genetičar ili, ne daj
bože, filozof, lingvist ili istoričar umetnosti: tada si gotov!" (isto, str. 194);
vaspitanje (osobe vaspitane u patrijarhalnom duhu);
društvene tehnike i prilagodljivost (osobe sa razvijenim društvenim tehnikama uklapanja u grupu i
spremnošću da prihvate stvarnost kada realno procene da je ne mogu izmeniti, kao i pojedinci koji mogu da se
zbliže sa svojim sapatnicima umesto sa tlačiteljima);
samokontrola (osobe sa snažnom samokontrolom kojom su obuzdavale negativne emocije prema tlačiteljima,
mržnje i besa, pogotovu)
religioznost (iskreno religiozne osobe). Solženjicin piše: "Kako da ne pozavidiš tim ljudima? Znamo da su
“kaluđerke” držane sa prostitutkama, a “kaluđeri” sa kriminalcima u disciplinskim punktovima. I pored svega
toga – ko se od religioznih razvratio? Umirali jesu, razvratili se nisu" (isto, str. 447);
potiskivanje nostalgije (oni koji su uspevali da u sebi "uguše" čežnju i nostalgiju za kućom, porodicom i
bližnjim);
osetljivost na bol (oni koji uspevaju da "iskopčaju bol" kao i osobe koje imaju "visok prag bola"). Poznato je
da ne postoji adaptacija na bol (za razliku od adaptacije na neprijatne mirise, svetlost i tamu ili odvratan ukus).
Međutim, navikavanje na podnošenje bola prividno "podiže prag izdržljivosti", pa se slamanje ličnosti odlaže, a
to je u vezi sa mogućnošću trpljenja mučenja. Naime, stoičko podnošenje mučenja smanjiće vreme mučenja,
barem kada mučitelji nisu sadisti kojima je mučenje samo sebi cilj a ne sredstvo. Veoma je važno što duže
"ostati uspravan". Kada i ako se slomi takva osoba, ona se brže povrati i uspravi;
vremenska perspektiva i nadanja (logoraši koji su umeli da vide sopstvenu perspektivu u vremenu koje dolazi
- oni nisu gubili nadu ni onda kada je beznađe bila jedina izvesnost);
identitet (oni koji su se uvek i svugde držali sopstvenog ličnog i kolektivnog identiteta);
namerno ili nenamerno fizičko iskopčavanje (oni koji su voljno ili nevoljno, zapadali u neurotična stanja
histeričnog slepila, oduzetosti ili gubitka svesti pa su se tako isključivali iz sadašnjosti);
apetit (oni koji nikada ne gube apetit uprkos mukama, lošoj, nekusnoj i redukovanoj hrani);
"brzi spavači" (osobe sposobne da odmah posle zaspivanja počnu da sanjaju). Naime, lekoviti deo spavanja je
sanjanje. U normalnim okolnostima sanjanje (takozvane REM-faze) odigrava u 5-6 ciklusa na svakih 50-60
minuta spavanja. Brzi spavači sabijaju REM-faze i "odrade" ih na samom početku spavanja;
higijenske navike (logor dobro podnose i osobe navikle da uvek i svugde brinu o sopstvenoj higijeni i ličnom
izgledu, da se ne zapuste). Naime, nije "lekovita" samo higijena sama po sebi već i izvršavanje rituala u vezi sa
higijenskim navikama. Rituali (sled akcija) dovode do isključivanja iz mrske stvarnosti i oporavljanja od
pretrpljenog bola i poniženja
Razvijanje otpornosti na bol Više puta je ponavljano da uopšte ne postoji mogućnost adaptacije
(navikavanja) na bol, kao što se brzo i lako privikavamo na druge fizičke draži (svetlost, miris, ukus itd.). To je
biološka činjenica. Međutim, upravo su vojni psiholozi autori više programa za razvijanje otpornosti pojedinca
na bol. Drugim rečima, ljude je moguće naučiti kako da istrpe bol a da ne razore strukturu ponašanja. To je dugo
čuvana vojna tajna, koja je postala javna jednim poznatim događajem koji je uzburkao svet, a koji ću ispričati
po sećanju na novinski članak. Događaj se odigrao početkom osamdesetih godina u Italiji. Teroristička grupa
"Crvene brigade" kidnapovala je generala Dozijera (ako se dobro sećam imena), jednog od najviših vojnih
komandanata NATO-a, sa namerom da ga ispitaju i dođu do najviših vojnih tajni tog vojnog saveza. Istragu je
vodio profesor kriminalistike sa padovskog pravnog fakulteta, najveći svetski istražitelj, dakako simpatizer
"Crvenih brigada". Posle višemesečnog zatočeništva i ispitivanja i ogromne policijske kampanje da se general
pronađe (pri čemu su u Italiji, pristankom parlamenta, prihvaćeni i agenti FBI-a, što je bio presedan), general je
spektakularnom akcijom "specijalaca" oslobođen, a da nije odao ni jednu jedinu vojnu tajnu. Kako to? General
je prethodno bio prošao specijalni kurs za odupiranje nasilnom ispitivanju (veruje se da je koristio tehniku
autohipnoze).
Od svih mogućih tehnika odupiranja nasilnom ispitivanju za nas je najzanimljivija, dakako, tehnika
odupiranja fizičkoj torturi, odnosno podvrgavanju pojedinca različitim ekstremno bolnim tretmanima. U
psihološkom pogledu, problem odupiranja fizičkoj torturi u potpunosti se svodi na problem svesne kontrole
doživljavanja bola (Berger, D., 1997). Najpre treba razlikovati hronični od akutnog bola. Mi ćemo govoriti
isključivo o mogućnostima kontrole akutnog (jednovremenog, kratkoročnog) bola. Dušica Berger navodi više
grupa metoda kontrole bola: farmakološke, hirurške, akupunkturne i metode koje se zasnivaju na psihološkim
procesima. Detaljno ću prikazati samo tehnike koje se mogu lako naučiti i primenjivati bez posebnih
sofisticiranih kurseva.
Prvi korak u savlađivanju bilo koje tehnike započinje novom koncepcijom bola i njegovog doživljavanja.
Pojedinac najpre treba da počne da misli o bolu na nov način: bol nije problem koji se ne može savladati, bol
nije aktivan a čovek pasivan, te svako može da smanji doživljaj bola u okvire podnošljive snage. Umesto da trpi
bol, čovek se uči da ga savlađuje. Veoma je važno da pojedinac tokom podnošenja bola ima punu svest o svojim
mislima i telesnim senzacijama i da odbaci svaku negativnu pomisao o svojim mogućnostima da adekvatno reši
svoj problem fizičkog bola. Dakle, čovek može da smanji bol do granica podnošljivosti. Fizički bol može da se
savlada na sledeće načine: čulnom kontrolom doživljaja bola, primenom relaksacionih tehnika, autohipnozom,
primenom biofidbeka, usmeravanjem pažnje i vođenim fantazijama.
Čulna kontrola je jedan od najstarijih načina savlađivanja bola koju svi mi ponekad koristimo. Suština je
da se svesno i namerno kontrairitira (ozleđuje) neki drugi deo tela ili susedne oblasti dela tela koji boli. Da se ne
bi primetila primena ove tehnike, u praksi ljudi najčešće grizu sopstveni jezik (do krvi), ili se odupiru treptanju
očiju (prestanak treptanja suši površinu beonjače, a to izaziva dosta jak bol), ili prestaju da dišu (što uzrokuje
snažan bol u plućima). Namerno izazvani bolovi koji se mogu kontrolisati smanjuju osećaj i doživljaj bola koji
je van domašaja kontrole.
Relaksacione tehnike (progresivno opuštanje, tehnike disanja i autogeni trening) ljudi koriste da bi bol u
delovima tela sveli u granice podnošljivog. Relaksacione tehnike, koje se mogu lako naučiti, direktno utiču na
fizičke procese koji generišu bol.68
Primena autohipnoze svodi se na psihološko udaljavanje iz situacije doživljaja bola. I ova tehnika se
mora posebno uvežbati. Uči se, pod vođstvom iskusnog hipnotizera: procedura uvođenja samog sebe u
hipnotički san, odabiranje svoje "zbirke" hipnotičkih autosugestija i fiksiranje na neki znak (signal) na koji će
se probuditi. Naravno, hipnotičke autosugestije i signal za buđenje odabiraju se zavisno od konkretne situacije.
Na primer, čovek gleda u sat u prostoriji u kojoj najviše boravi (da bi ušao u san), odabere postupke mučenja
(gašenje cigarete na polnom organu, uvrtanje mošnica, pritisak na očne jabučice, čupanje nokata itd.) koje će
sanjati, a zvuk zvonjenja sata kao znak za buđenje.
Primena biofidbeka takođe je tehnika sticanja uvida u fiziološke procese (disanje, napetost mišića,
znojenje, otkucaji srca) koji prate fizički bol. U prvoj fazi sticanja uvida osoba na specijalnom aparatu očitava
parametre fizioloških procesa i svesnim naporom volje, usredsređujući se na njih, pokušava da ih promeni. Kada
joj to uspe telo "pamti" mehanizam. Nakon uvida u mogućnost regulacije, pojedinac će kasnije i bez aparata
uspevati da sopstvenu fiziologiju svesno podešava okolnostima. Čovek autoregulacijom tih procesa posredno
smanjuje bol. Očito je da i ova tehnika zahteva učenje i nabavku elektronskog uređaja za registrovanje
pomenutih fizioloških parametara tela.
Preusmeravanje pažnje se obavlja na dva načina: usmeravanjem na izgovaranje ("u sebi") nekih
jednostavnih slogova u vidu mantri ("AUM") ili celih rečenica (čuveno je "Svakim danom, u svakom pogledu
osećam se sve bolje i bolje"). Izgovara se sporo, monotono i celokupno polje svesti se usredsređuje na taj proces,
čime se udaljava od situacije trpljenja bola. Drugi način preusmeravanja pažnje je da se situacija mučenja
redefiniše kao nešto drugo: kao ispit, kao igra ko će više izdržati, kao test za dobijanje nečeg vrednog i dugo
željenog.
Vođenim fantazijama se takođe postiže udaljavanje od izvora bola i to na dva načina: zamišljanjem mirne
jednolične situacije (posmatranje mora čija je površina "kao ogledalo", tok mirne velike reke) ili celih sekvenci
(kadrova) događanja (nesputano vođenje ljubavi, zamišljanje islednika da je dobio proliv i ne može da se odlepi
od klozetske daske itd.). "Tehnika preusmeravanja pažnje i sopstveno vođenje fantazija su moje omiljene
tehnike", priča jedan naš klijent u psihološkom savetovalištu Vojne akademije Vojske Jugoslavije. "Dok mi je
doktor bez anestezije krivom iglom ušivao uvo koje je rascepio parčić ručne bombe na gađanju, ja sam sve
vreme gledao u otvor bolničkog mantila veoma zgodne sestre koja je asistirala doktoru. Bilo je letnje doba, sestra
je jednu nogu držala na prečagi hiruškog stola na kome sam ležao (zato joj se "otvorio" mantil), a ispod mantila
imala je golu kožu i svileno crno runo njenog međunožja bilo je jarko obasjano svetlošću u hirurškoj sali. Dok
mi moja zubarka bušilicom popravlja zube, ja netremice gledam u njene lepe oči i pune, sočne usne. Kada me
spopadnu reumatični bolovi, od kojih ne mogu da zaspim, u glavi na unutrašnje mentalno filmsko platno
projektujem žestoke erotske scene u kojima sam glavni glumac itd."

EPILOG

68
NJihovo navođenje prevazilazi svrhu ove studije, ali zainteresovanom čitaocu preporučžujem sledeće knjige:
 Dušica Berger: ZDRAVSTVENA PSIHOLOGIJA, Društvo psihologa Srbije, Beograd, Centar za primenjenu psihologiju, 1997
 Bukvić, X.: SUGESTIJA ILI HIPNOZA, Sarajevo, Oslobođenje, 1978.
 Xekobson, E.: KAKO SE TREBA ODMARATI, Beograd-Zagreb, Medicinska knjiga, 1972.
 Gruden, V.: VJEŽBOM DO SREĆE (AUTOGENI TRENING), Zagreb, Sveučilišna naklada Liber, 1987.
 Lindermann, H.: AUTOGENI TRENING, Zagreb, Prosveta, 1978.
 Lindermann, H.: ANTISTRES PROGRAM, Zagreb, Prosveta, 1982.
 Mirković, LJ., Č. Haxi Nikolić, M. Jovanović, : PSIHO KASETA / ATM Vežbe opuštanja, Jugoton
 Petković Irida: Terapijske intervencije u prevenciji i ublažavanju psihosocijalnih posledica stresa, Beograd, Institut za mentalno zdravlje, 1994.
 Radonjić, S.: TERAPIJA PONAŠANJA, RELAKSACIJA I BIOFIDBEK, u Praktikum iz bihevior terapije, Zagreb, DP SR Hrvatske, 1984.
 Završavajući ovu studiju, dozvoliću sebi da budem sasvim ličan, možda i patetičan: kreatori i "izvođači
radova" u projektu "Goli otok" dobili su sve bitke, a izgubili rat! Oni jesu silom naterali ljude da kliču svojim
mučiteljima i da potpišu tekst "Opet obasjani srećom", ali sve je to već iza leđa i njihovih potomaka, a kamoli
mrtvih. Duh prosečnih, da ne kažem normalnih ljudi uvek će klečati pred trošnim telom, ali, Goli otok je dokaz
da će duh uvek trijumfovati nad materijom. Slamanje tela je znak da nasilje nad duhom nije efikasno. Ne
govorim o prkosu pojedinaca, već o zakonomernosti ljudske prirode. Efikasno "ispiranje mozga" na kraju
krajeva nije moguće, zato što se "zemlja ipak okreće".
Ovu studiju sam počeo da pišem kao razočarani bivši komunista, a završavam je kao ubeđeni
antikomunista. Ne samo zbog onog što saznadoh čitajući pedesetak radova o Golom otoku, već i zbog vremena u
kome sam živeo dok sam studiju pisao. Naime, za to vreme (oko 3 godine), u privatnim razgovorima, u
novinama, na radiju i na televiziji, u našem ukupnom psihološkom polju geometrijskom progresijom je narastala
čudovišna hidra despotije i totalitarizma, i to upravo na onim pretpostavkama, onim načinom, onim
mehanizmima i sa jasno prepoznatljivim ishodima na kojima je stvoren Goli otok. Jedni ljudi su tajanstveno
nestajali, druge su spektakularno ubijali nepoznati izvršioci, treći su pristajali da rade mimo zakona i morala,
četvrti su, javno, nazivani najpogrnijim imenima ("ubice", "izdajnici") zato što su drugačije mislili, a peti (svi
mi, milioni nas) morali su da ćute i da se nadaju da neće "ući" ni u jednu od prethodne četiri grupe. Čak je bio u
pripremi i zakon o terorizmu, isti onaj po kome su, 50 godina ranije, ljudi upućivani na Goli otok. Sve to je
okončano 24. septembra, a "overeno" 6. oktobra 2000. godine. Dakle, novi Goli otok je odložen: do sledeće
prilike!
Ako je "politika umetnost mogućeg", druge ljudske delatnosti ne smeju biti instrumentalizovane od takve
"umetnosti". Naime, "moguće" je uvek vremenski i istorijski određeno. Vremenska i istorijska određenost
politike je sadašnjost, prezent. Demokratska institucija vremenski ograničene vladavine jednog političara (od
nekoliko meseci do nekoliko godina) upravo je priznanje ove činjenice. Sve druge ljudske delatnosti ne moraju
da robuju okovima sadašnjosti. Zato one moraju da se čuvaju "ralja politike". Umetnost, pravo, nauka, religija,
pa čak i vojna misao (polemologija i polemistika) treba da budu opozicija politici. Svaka politička upotreba ovih
profesija je pogubna po njih same. Upravo je politizacija ovih sfera društvene svesti "so i hleb" totalitarizma.
Politika umire sa svojom epohom, a navedene delatnosti moraju biti nadvremenske. Tek tada je moguće da služe
ne samo čovečanstvu već i svom narodu. U protivnom, njihovi istorijski trenuci biće žrtva politike. To važi čak i
za delatnosti za koje se veruje da im je patriotizam nužna pretpostavka, odnosno da su moralna potpora politike.
Uzimimo za primer vojsku: čak su neki vojni delatnici odbili da budu poslušnici jedne politike, ali su u naukama
koje izučavaju sukobe (polemologija i polemistika) upamćeni, ne kao izdajnici. Na primer, Klauzevic je Nemac,
Žomini Francuz, ali su obojica služili (pored zastava sopstvenih vojski) i pod ruskom. Dalje, František
Aleksandar Zah, Čeh, prvi načelnik Generalštaba srpske vojske i Pavle Jurišić-Šturm, Nemac po poreklu,
proslavljeni komandant divizije, služili su pod srpskom zastavom (Jovović, B., 1998, str. 214 i 304). Uzmimo
najnoviji primer: Bernar Kušner je osnivač humanitarne organizacije "Lekari bez granica". Međutim, ova
organizacija je ustala protiv svog "oca" kada je on postao političar, a "to nije samo odbrana plemenite
humanitarne delatnosti od moguće političke zloupotrebe, nego i sumnja u same vrednosti politike", a "u taj
međupolitički prostor, u kome se već nalaze “Amnesti internešenel”, “Helsinki rajts voč” i još neke
međunarodne humanitarne organizacije... Opečeni ili prevareni na političkom terenu oni bi da više budu ono što
tvrde da jesu nego ono za šta su ih političari iskoristili" (Rančić, D., 2000, str. 53).
Nastojao sam da pokažem kako iz nas samih izrasta zlo. Zapravo, zametke i dželata i žrtve svako od nas nosi
u sebi, kao što veli Dostojevski. Međutim, bilo kakvo uznošenje pojedinca koji ima formalnu i stvarnu moć,
pridavanje božanskih mu atributa, smanjuje šanse da on postane žrtva, a zbog fenomena cezarizma,
približava ga ulozi dželata. Drugim rečima, javno (medijsko) i nekritičko veličanje pojedinca gradi puteve
despotije.
Na kraju želim da završim ovu studiju još jednim citatom sa dve pouke. Citat je zapravo poruka koju mučenik
(izvesni Z. M.) upućuje svom mučitelju (Milu Pejoviću, čoveku sa testerastim zubalom i pločastim šakama):
"Ako je živ, neka dugo poživi. Ako je član nekog komiteta ili mjesne zajednice, neka mu je sretna rabota, a ako
je umro, neka mu je laka zemlja. Praštam mu, mada teška srca, jer znam da baš za sve ni on nije bio krivac"
(Mihailović, D., 1990, str. 633).
Golootočke pouke su:
a. Hrišćanski je oprostiti, ali je ljudski ne zaboraviti. Zaboravljanje ima dve posledice: pravdanje zločina i
stvaranje istorijskih uslova da se zločin ponovi. Čak i ljudi koji su najsurovije "prevaspitavani" i čija je
neprevaspitanost mogla biti smrtonosna smogli su snage za praštanje.
b. Pojedinci, bili oni mučitelji ili mučenici, samo su alatke neljudskih društvenih sistema. Mučitelji jesu
odgovorni za zločinjenje, odgovorni su i za stvaranje sistema srazmerno svojoj političkoj moći (funkciji,
položaju i ulozi u sistemskoj nomenklaturi). Ali odgovorni su i za to što su bili to što su bili, ako su bili
mučitelji. Jer mogli su da biraju! Sloboda izbora ih čini moralno odgovornim delatnicima.
c. "Čovek treba da živi samo dok veruje da nešto takvo kao Goli otok ne može da postoji. A ako mu se desi da
baš to doživi, treba da nestane. Toliki poraz ovaj život ne zaslužuje" (Mihailović, D., 1996, str. 50).
 INDEKS69
Agresija (benigna i maligna). Fromovi izrazi (videti šire u: From, E., 1975). Maligna (destruktivna) agresija
je jedna od karakteristika ljudskih bića, a ne živih organizama uopšte. Ukorenjena je u karakteru pojedinca, a
formirana pod uticajem društvene sredine. Maligna agresija nije uslovljena preživljavanjem pojedinca ili
društvene grupe. Dva njena oblika su najčešća: a) sadizam, izražen željom da se ima moć i kontrola nad životom
i smrću drugih bića i b) nekrofilija, strast za neživim bićima, mehaničkim spravama i objektima za raspadanjem
života. Destrukcija svega živog je kardinalna crta nekrofilne osobe. Benigna (odbrambena) agresija je biološki
determinisana i ukorenjena u čovekovim nagonima. Postoji kako kod ljudi tako i kod životinja. Po karakteru je
defanzivna, ali ipak, to je naučena reakcija na biološko ugrožavanje bilo pojedinca bilo njegove šire društvene
zajednice, kojoj pripada rođenjem ili življenjem. Međutim, sama benigna agresija nije jedina reakcija na
egzistencijalnu ugroženost. Druga je bežanje od opasnosti, koja je, izgleda, češća. Činjenica što pojedinac ili
grupa reaguje na smrtnu opasnost benignom agresijom, po Fromovom mišljenju, znak je procene da bekstvo iz
ugrožavajuće situacije nije efikasno. Dakle, benigna agresija je iznuđena.
Administrativni kažnjenici. Pojmom golootočke žrtve obuhvaćeni su svi logoraši internirani na ostrvima
Goli otok, Sveti Grgur i u drugim logorima. Među njima treba razlikovati dve velike skupine, prema instituciji
koja ih je tamo uputila. Prvi su administrativni kažnjenici, kojima je kazne izrekla komisija za prekršaje po
Zakonu o prekršajima, do dve godine "društveno-popravnog rada i interniranja na “određeno mesto” da bi mogli
da razmisle o svojoj izdaji Partije i naroda". Drugu skupinu, osuđenike, sačinjavali su starešine JNA, Udbe,
Narodne milicije i malobrojni civili osuđeni na vojnom sudu. Osim ove činjenice, sve drugo im je bilo
zajedničko. Svi su osuđeni zbog "verbalnog delikta" (ponekad i političkog vica), a ne zbog faktičkog činjenja.
Dužinu robijanja nije određivala presuda, već brzina slamanja i pristajanja na zahteve mučitelja u samom
logoru. Boravak u logoru mogao je biti kraći ili duži od izrečene kazne. Kaznu su produžavali po svojoj volji i
nahođenju, najverovatnije ljudi iz vrha republičkih Udbi i Kosa i upravnici logora, na predlog islednika.
Aktivista. Najviši stepen dostignut u procesu SP. Sužanj je, najpre, bio "odloženi", zatim "banda", pa "član
kolektiva" sa mogućnošću da privremeno opet bude "odložen" ili "bojkotovan" i, najzad, aktivista koji ima
osnova da se nada odlasku kući; ali, ovo stepenovanje nije se uvek poštovalo zato što je zakon mučitelja bio
"zakon".
Asocijacija (test). U vezi je sa Lurijinim eksperimentom. Ključne reči (šamar, devojka, društvo) zadaju se
subjektu, a od njega se traži da odgovori prvom rečju koja mu "padne na pamet". Na primer, šamar - obraz,
devojka - momak, društvo - samoća itd.).
"Arbeit macht frei". "Rad oslobađa" - načelo, parola na glavnoj kapiji nacističkih koncentracionih logora.
Rad, pogotovu naporan fizički rad u situaciji borbe za opstanak i objektivnim okruženjem izazvanog osećanja
egzistencijalne ugroženosti, stalno na ivici smrti, uz svakodnevno osujećenje (frustraciju) snovnih bioloških
potreba (sna, hrane, telesnog integriteta), izaziva dve posledice: a) nemogućnost koncentracije i konvergencije
mišljenja ka nekom smislenom mentalnom sklopu (planiranje bekstva, organizovanje kolektivnog otpora nasilju
i slično) i b) prihvatanje fizičke patnje kao neminovnosti opstanka. Samo puko ugrožavanje života ima jednu
paradoksalnu posledicu: smanjenje broja samoubistava. Uopšte, sve društvene situacije koje imaju za posledicu
osećanje ugroženosti biološkog opstanka (logori, rat itd.) rezultiraju smanjenjem samoubistava (Krstić, D., 1988,
str. 533). Naime, nema samoubitstava bez subjektivnog doživljavanja patnje koje vrhuni bezizlazom, a tog
doživljaja nema zato što je objektivna opasnost mač nad glavom koja neprestalno goni na besomučnu aktivnost.
Broj samoubistava u logorima opada (osim na Golom otoku, što je objašnjeno) usled izgladnjivanja i
nedostataka snage da se savlada žudnja za životom.
Autoritarni sistem. Sistem društvenog uređenja utemeljen na ličnoj vlasti pojedinaca ili društvenih vrhuški.
Zasniva se na apsolutnoj poslušnosti "nagore" i surovosti "nadole" u piramidalno ustrojenom društvenom
poretku. U tesnoj je vezi sa harizmatičnim vođstvom , zato što harizmatične vođe najčešće izrastaju u autoritarne
vođe. U autoritarnim sistemima su suspendovana kolektivna pravila ponašanja (zakoni i norme), centralizovano
je odlučivanje i do besmisla je uzdignut princip ličnog arbitriranja u svim društveno važnim poslovima.
Najčešće se pri svemu tome poziva na amorfnu masu ljudi (nacija, narod) ili velike društvene grupe (religijske
zajednice, političke partije, klase, masovni pokreti), a ignorišu se sve institucije te iste mase. Ponekad se
pojedinačne nepravde i kolektivne restrikcije objašnjavaju potrebom za žrtvovanjem radi dalekih budućih svetlih
ciljeva, koristeći logiku da odobravanje kolektivnih težnji znači prihvatanje svih sredstava. Autoritarni sistem
promovišu autoritarne ličnosti, a uznose autoritarne društvene grupe. Autoritarne ličnosti odlikuje otpor ka
različitosti, neprihvatanje sumnji i kritike, radikalni pragmatizam nauštrb moralne autonomije, crno-belo
ustrojstvo mišljenja i ponašanja i shvatanje ljudskih bića kao instrumenata podređenih mesijanski nastrojenim
pojedincima. Autoritarne političke vođe, prema Fromu, u psihološkom pogledu su sadističko-mazohističke
ličnosti.
Ašov eksperiment. Aš je organizovao grupe ispitanika od 7 – 9 osoba, od kojih je svaka bila saradnik
eksperimentatora, izuzev jedne; koja nije znala da su ostali u dosluhu sa ispitivačem. Grupa je procenjivala
jednakost jedne od tri linije sa standardnom (vidi sliku 17). Najpre su se izjašnjavali saradnici istraživača, koji
69
Neki od pojmova i sintagmi u Indeksu su dodani (na primer, "Gorki pirinač", "Pacov na lancu", "Zvečka") ili izmenjeni (na primer, "Peskari", "Panmunxomci") u odnosu na
sličan rečnik kod K. Perućice (vidi: Perućica, K., 1999).
su "jednoumno" grešili. Tako je stvoren pasivan društveni pritisak monolitne većine nad usamljenim
pojedincem. U 37% slučajeva naivni subjekt je popuštao pod nemim pritiskom ljudi oko sebe, odričući se
sopstvenog valjanog suda. On je više verovao drugima nego "svojim očima". Eksperimentom je dokazano da se
pojedinac odriče svog stava i mnjenja o elementarnim čulnim dražima ako njegovo mišljenje protivureči
kolektivnom stavu, odonsno stavu grupe. Pojedinac ne može da iskaže sopstvenu različitost, čak i onda kad je
ubeđen da većina slučajno ili namerno (kao u ovom eksperimentu) greši (vidi šire: Kreč, D., R. Kračfid i I.
Balaki, 1972).
Slika 17: Pitanje u Ašovom eksperimentu glasi: "Koja je od tri linije, A, B ili C, jednaka STANDARDU?"

STANDA A B C
RD
"Banda", "bojkotovani" ("jazbinaši" u vojnom logoru). Zajednički naziv za sve pojedince na Golom
otoku kod kojih još nije okončana istraga, koji nisu "revidirali stav", ili su bili "pod bojkotom". Bojkotovana
"banda" je obeležavana izvrnutim kaputom sa crvenom postavom da bi bila uočljiva. Od svakog člana kolektiva
očekivalo se da maltretira "bandu", pa je takvo ponašanje bilo nužno. Time se dokazivala pravovernost i
spremnost da se revidira stav i zasluživale se olakšice. Svaki uočljivi gest ljudskosti prema bojkotovanima
(pozdrav, davanje cigareta, pomoć kad iznemogne pa padne na radilištu) bio je kažnjiv i smrtno opasan.
Bazični oslonci ličnosti. Pojam koji je u psihologiju uveo J. Berger (1995). Označava sposobnost pojedinca
da osloncem na sopstveni potporni sistem izađe na kraj sa životnim okolnostima, ma koliko one bile pogibeljne.
Potporni sistem, odnosno bazične oslonce ličnosti čine telo, pripadanje, mišljenje i smisao. Telo kao oslonac
sačinjava psihofizička kondicija i zdravlje. Pripadanje označava sveukupnost društvenih i emotivnih veza i
odnosa sa bližim (porodica, prijatelji) i daljim (društvene institucije) okruženjem. Mišljenje je organizovano oko
racionalnih i percipiranih elemenata stvarnosti i sopstvenog iskustva. Drugačije rečeno, mišljenje obuhvata
smisao egzistencije (svrhu-veru-nadu).
"Bečki valcer". Jedan vojni muzičar je svirao u vojnom orkestru na dvorskom balu kada je Broz spopao
jednu damu i pogrešno započeo da igra valcer već na prve taktove svirke, koji se inače u plesu propuštaju . On je
ovu zgodu ispričao svojoj ženi, a žena svojoj najboljoj prijateljici... Nesrećni muzičar je naredni bečki valcer
"svirao na Golom" (Mihailović, D., 2000, usmeno saopštenje).
"Bojkot". Zabrana svake komunikacije sa "bandom" kojoj je izrečen bojkot. Nepridržavanje zabrane je
rezultiralo oštrim kaznama. Dakle, u socijalno-psihološkom smislu "bojkot" je ekstreman oblik frustracije
gregarnog motiva, opšteljudske potrebe pojedinca da se druži sa ljudima. Surovost bojkota najbolje ilustruje
podatak da je za sedamnaest dana u julu 1951. umrlo pet logoraša, a da su, za isto vreme, četvorica izvršila
samoubistvo (Marković, D. 1990, str. 247). Bojkotovani su imali i poseban režim sna, jer su ih kadkad budili na
svakih 20 minuta. Dežurni pavoljona bi ga vukao za noge i pitao: "Spavaš li bando?".
Boksovi. Drveni ležaji pregrađeni po visini na tri sprata, po širini od 1,20 do 1,50 metara, poređani duž
barake. U golootočkom rečniku "boks" je značio i sprat i pregradak.
Vodar, veliki. Logoraš kažnjen jednim od najtežih kolektivnih poslova - donošenje slatke vode iz pristaništa
Velika draga do radilišta za mešanje betona, razmeštenih po ostrvu; kamenita staza je bila duga tri-četiri
kilometara. Voda se nosila u velikim (četiri nosača) i malim (dva nosača) minama.
Vodar, mali. Kažnjenik koji nosi i raspodeljuje pijaću vodu logorašima tokom rada. Voda je nošena u
sudovima zvanim "konzerve", zato što bili su napravljeni od velikih limenki.
Voluntarizam. Psihološki pojam koji je, vremenom, zadobio negativnu političku konotaciju. U prvobitnom
značenju, voluntarizam označava nadređenost volje svim drugim mentalnim procesima i stanjima – saznanju,
emocijama, motivima, rezonovanju, umoru, bolesti itd. Volja je "prvi pokretač", pripada subjektu, a ne zavisi ni
od objekata ni od sredine. U političkom žargonu, voluntarizam znači neodgovorno i svojevoljno odlučivanje
moćnika koje se ne obazire na realnost (subjekte, objekte i okolnosti). U širem politikološkom smislu,
voluntarizmom se označava nastojanje političkih subjekata da društvenu stvarnost (u najširem smislu te reči)
silom "prilagode" političkim idejama (doktrinama, teorijama i ideologiji).
Vođe, harizmatične. Masovno (populističko) prihvatanje pojedinca za vođu, ali ne zbog programa koji nudi,
već zbog personalnih karakteristika (moć sugestivnosti, podsticanja, uveravanja i pokretanja drugih na akciju) i,
najviše, zbog sposobnosti da masi "podilazi" govoreći joj ono što ona želi: o kolektivnim strahovima,
osujećenjima, nadama... Vođe koje grade harizmu komuniciraju sa masom na iracionalnim principima. Hitler,
Staljin i Broz su tipične harizmatične vođe.
Vruć stroj za doček ili "Svečani doček". Dvovrstan stroj golootočkih starosedelaca, širok oko jedan metar
koji dočekuje nove grupe osuđenika sa zadatkom da jednog po jednog propušta batinajući ih. Proces nadgledaju
islednici i sobne starešine (sa spoljne strane), iz dva razloga: čuvaju žrtvu od "lake smrti" pod batinama (da bi
patila, ali da ne bude i ubijena), i kontrolišući ponašanja revidiraca; njihova prilježnost u mučenju sopstvenih
drugova govorila je o definitivnom slomu ličnosti. Osim ovih, "predstavu" su često posmatrale i razne delegacije
"viših instanci" koje su obilazile logor. Evo još jednog od dokaza da je ceo sistem SP bio usmeren na uništavanje
ličnosti a ne tela "bande": "Bio je u toj grupi jedan čovjek invalid i pala je komanda sa začelja (nekog od
starešina) da ga se ne tuče – nego da svako pljune na njega. On je išao kroz stroj šepajući i svako je pljuno na
njega. Zamislite taj prizor: ide čovjek i pljuje na njega hiljada i više ljudi. I naša slina visi na njemu od glave do
zemlje" (Mihailović, D., 1990, str. 576). Antonije Isaković je u romanu "Tren II" za vruć stroj upotrebio izraz
"topli zec".
Galeb. Kategorija "tragača" namenjena za udruženo (četiri čoveka) nošenje teškog materijala (vidi: "Tragač"
i "Labud"). Nesreće na galebu uglavnom su se završavale tragično: smrću ili teškim invaliditetom. Godine 2000.
u Beogradu je živeo golootočanin koji je na galebu izgubio nogu do kuka (Mihailović, D., 2000, usmeno
saopštenje).
"Goniči bande". Zatvorenici koji su bili sa druge, duže i lakše strane "tragača"; skoro sav teret je padao na
kraću stranu "gonjene bande". Goniči su bili zatvorenici koji su završili internu istragu pred golootočkim
islednicima, revidirali stav i potpisali dopunu zapisnika . Učestvovanjem u mučenju svojih drugova, "overavali"
su svoju "istragu". Popović (1988, str. 92–95) deli goniče u pet kategorija, s obzirom na opasnost koju su
predstavljali po život "bande": a) zabušant, b) "fizički dobrostojeći, afirmisan revidirac sa ništavnom količinom
intelekta i savesti", c) revidirac koji se "iskupio" iz bojkota i svim silama (dokazivanjem mučenja "bande")
pokušava da se obezbedi od ponovnog povratka u bojkot, d) savestan i pošten, revidirac a preobraćen, koji mrzi
svoje moralno još uvek postojane drugove i e) posebna kategorija goniča po fizičkim atributima - debele noge i
niska stražnjica ("nisko smešteno težište tela"), koji je lako i dugo mogao da "ganja".
"Gorki pirinač". Jedan od načina mučenja. Logorašu se podmetne porcija pirinča u kojoj zapravo ima više
soli nego pirinča. Izgladneli ljudi u prvi mah to i ne osete već halapljivo navale i pojedu. Milicioner ih uvodi u
prostoriju sa grejalicom. "Nastupa nepodnošljiva vrućina, praćena strašnim znojenjem, a vode nema. Naravno,
ljudi i to prežive, ali su skoro svi moji prijatelji sa takvim iskustvom imali doživotnu averziju prema pirinču"
(Perućica, K.,1999, str. 200).
Dvotromotorci i tromotorci. Mučenici koji su po drugi (ili treći) put dopali Golog otoka, obično zato što
posle otpuštanja nisu sarađivali sa UDB-om. Jedno vreme (u leto 1951) nosili su crne košulje kao znak
raspoznavanja. Mučenje ovih ljudi bilo je, srazmerno, intenzivnije i smrtonosnije. Radi toga, većinom su bili,
grupisani na Svetom Grguru, a ne na Golom otoku (Marković, D., 1990, str. 31). Dok je dvomotoraca bilo 150–
200, tromotorci su se mogli nabrojati na prste (Mihailović, D., 2001, usmeno saopštenje).
Dopuna zapisnika. Pisani dokument nastao u procesu izjašnjavanja pred islednikom u logoru, u sklopu
"raščišćavanja istrage". Dopunu zapisnika logoraš piše nekoliko dana. Za to vreme se oslobađa rada i torture.
Obavezan deo dopune zapisnika je "odsecanje repova" (vidi to). Radi potpunijeg i pouzdanijeg revidiranja,
povremeno se zahteva i "dopuna dopune zapisnika", koja sadrži spisak "novoodsečenih repova".
Egzistencijalni smisao. Pojam koji je uveo psihoterapeut Frankl, bivši sužanj više nemačkih koncentracionih
logora. Njegovo iskustvo je da su logor preživljavali samo oni koji su imali cilj, svrhu, smisao – nešto što
nadilazi i "obasjava" život pojedinca, odnosno oni koji su u sebi našli dovoljno razloga da žive, koji su uvideli
smisao sopstvene egzistencije.
"Zvečka". Komad metalne šine pomoću koje su, sve dok u logor nije uvedeno ozvučenje, objavljivani
redovni i vanredni dnevni događaji na Golom otoku (ustajanje, jutarnja smotra, postrojavanja za obedovanja i
povečerje). "Zvečka" je bila okačena o drveni stub u centru logora.
"Zek". Solženjicinov termin kojim se označavaju svi zatvorenici i logoraši, ne samo za Staljinove, već i
tokom sovjetske vlasti uopšte. Dolazi od reči "zaklÓčennõy", odnosno skraćenice te reči z-k ili ze-k.
Zimbardov eksperiment. Treći eksperiment socijalne psihologije (prva dva su Ašov i Milgramov), koji
pokazuje da su individualni principi ponašanja podređeni spoljašnim okolnostima (u ovom slučaju, društvenom
statusu koji pojedinac prihvata i ulogama koje izvršava). Eksperiment dr Zimbarda je, kako se iz Votsonove
knjige može razaznati, finansirala američka vojska. Naime, na osnovu objavljenog konkursa, iz visoko-
selekcionirane grupe normalnih, dobrostojećih i "u svemu prosečnih" pripadnika američke srednje klase
slučajnim raspoređivanjem formirane su dve plaćene grupe ispitanika: "zatvorenici" i "čuvari". U podrumima
univerziteta Palo Alto uređen je "zatvor". Detaljno i precizno, opisane uloge "zatvorenika" i "čuvara". Jednog
nedeljnog jutra policija je "pohapsila" slučajno odabrane "zatvorenike", dok su "čuvari" pozvani telefonom da se
jave na Univerzitet. Tako je počeo ovaj fascinantan socijalno-psihološki eksperiment. Za manje od jednog dana
"zatvorenici" i "čuvari" su se tako dobro uklopili u svoje uloge da je nestalo fikcije jedni – i drugi su postali
stvarni: "čuvari" su bili arogantni, agresivni i beskrupulozni, a "zatvorenici" poslušni, servilni i spremni da
ispune svaki nalog dominantnih igrača u ovoj socijalno-psihološkoj igri. Profesor Zimbardo je morao da prekine
eksperiment zato što je njemu i njegovim asistentima bilo nemoguće da spreče nasilje "čuvara" nad
"zatvorenicima", a ovi drugi nisu mogli izbeći da ne postanu stvarne žrtve "čuvara" koji su želeli da ih kinje i
zlostavljaju. Zimbardo veli: "Učinili smo upravo to da dobre ljude stavimo u rđavu situaciju. I situacija je
pobedila"(videti u: Evans, R. I., 1988, str. 400). Dakle, društvene uloge su jače determinante ponašanja od
individualnih psihologija. Drugim rečima, pod određenim okolnostima monolitna većina, pritisak autoriteta i
zahtevi društvene uloge određuju ponašanje, a ne prihvaćeni sistem društvenih i moralnih vrednosti. Ova tri
eksperimenta (Ašov, Milgramov i Zimbardov), ponavljana toliko često da je potpuno otklanjena sumnja u
njihovu istinitost, ozbiljno su poljuljala, inače rašireno, verovanje u aksiom dobrote ljudske prirode i
autonomije odlučivanja. Drugim rečima, poslušnošću, kao psihološkim mehanizmom, može se povezati
individualno, građansko ponašanje sa despotskom političkom svrhom društvenog sistema.
Identifikacija sa agresorom. Pojava, koja se sreće u opštoj psihologiji i psihoanalizi, gde se jedna osoba
poistovećuje sa drugom, ali ne u smislu imitacije ("kao da je"), već introjekcije drugog. Pojava je prvi put
uočena upravo u konclogorima. Radi se o jednom od psiholoških odbrambenih mehanizama, kojima ličnost
brani samopoštovanje u okolnostima kada, ne mogavši da izdrži pritisak, prihvata sebi stranu (agresorsku)
ličnost da bi preživela. Prema jednom mišljenju, u golootočkom društvu upravo su "sa agresorom
identifikovani", ljudi sa savešću, bili najgori "goniči bande": "Gonič sa savešću mrzeo je svoju žrtvu zbog svoje
griže savesti. Da nije bilo nje, ne bi bilo ni griže. Svojim postojanjem ona ga je dovela u situaciju da je gura i
trza, da urla na nju, da se prema njoj, čoveku, nekadašnjem drugu, pa i sada drugu po zatvoru, ponaša onako
kako ne bi pomislio da se iko može ponašati. Takav čovek je, zato bio gori od najgorih i upinjao se da što dublje
i nepovratnije prodre u odvratnu zemlju zla u koju je zakoračio" (Popović, M., 1988, str. 95).
Izazivanje pokoravanja. Prema Rotu (1972), društvene grupe i institucije imaju na raspolaganju više načina
da izazovu pokoravanje pojedinca: zahtevom uloge koju pojedinac prihvati, prećutnim pritiskom grupe kojoj
pripada, nagrađivanjem i kažnjavanjem, laskanjem i ukazivanjem pažnje, postepenim doziranjem zahteva za
poslušnošću i manipulisanjem sa unutrašnjim osećanjem krivice.
Izjava. Najviši stepen revizije stava. Posle usmenog izjašnjava pred kolektivom, pisanja "dopune zapisnika"
kojim se "raščišćava istraga" i "odsecaju repovi", učešća u mučenju drugova, najzad dolazi potpisivanje izjave
kojom se prihvata saradnja sa organima Udbe kao uslov za puštanje na slobodu. Nepridržavanje izjave je imalo
za posledicu ponovno vraćanje na Goli otok (videti "Dvomotorci"). Naravno, ovo je samo potpuna forma revizije
stava, odstupanja su bila česta i očekivana.
Inkvizicija. (Latinski: Inljuisitio, Sanctum Officium.) Potiče od termina inkvizitor, kojim je u starom Rimu
označavan "komesar za vođenje izuzetno važnih poslova". Institucija inkvizicije je ustanovljena 1480, a ukinuta
1834. godine. Osnovana je papskim dekretom kao sud rimokatoličke crkve za ispitivanje, isleđivanje i
kažnjavanje jeretika. Imala je jurisdikciju na tlu većine zapadnoevropskih zemalja. Jeretici su bili građani
osumnjičeni da su se ogrešili o kanone katoličke vere ili papskih propovedi. Dakle, inkvizicija je "Goli otok
srednjeg veka". Njene žrtve bili su napredni umovi – Galilej, Đordano Bruno, Jan Hus i drugi. Presuda je, skoro
uvek, bila "kriv je", a kazna spaljivanje optuženog, kao i njegovih inkriminisanih dela na lomači uz konfiskaciju
celokupne lične imovine. Najpoznatiji inkvizitor bio je Ignacije Lojola (vidi: Mala enciklopedija Prosvete, 1978,
str. 709.)
Islednici. Pripadnici Udbe koji su na Golom otoku, među logorašima, produžavali "istragu" radi potpunog i
pouzdanog preobraćenja logoraša. Na Golom otoku su bile četiri vrste pripradnika Udbe: komandni kadar,
islednici, "konzervirani" saradnici ("krtice") i "stažisti". Komandir kadra i islednici bili su otvoreni profesionalci
političke policije, a saradnici i "stažisti" su bili lažni logoraši. Možda se nikada neće znati tačan procenat lažnih
meću pravim, ali prema nekim neproverenim podacima, taj procenat bi mogao da iznosi do 10%!
Istraga. Posle istražnog zatvora, osude ili kazne i deportovanja na Goli otok pokretan je proces
"samoupravnog prevaspitavanja". Istraga je crvena nit svega. Sprovode je posebni Udbini islednici. Radi se na
revidiranju i stalnom dokazivanju revizije izjašnjavanjem, sečenjem repova i, eventualno, napredovanjem u
hijerarhiji samoupravljačkog prevaspitača (u aparatu unutrašnje vlasti). Budući da su ljudi administrativno
kažnjavani "društveno korisnim radom", postojali su i organi među logorašima za rukovođenje radovima na
radilištima i radionicama, koji su, najčešće, bili zanatlije ili su posedovali organizatorske sposobnosti; oni nisu
bili primoravani da učestvuju u mučenju svojih drugova.
Japanska kragna: Još jedan od oblika individualnog mučenja na golom otoku čiji je ishod samo dvojak:
smrt žrtve ili "priznanje" svega što mučitelji zahtevaju. "To je kad ti oko glave obmotaju nakvašen konopac, pa
ga zatežu motkom, koju lagano okreću kao vodenični vitao. Jedan čvor ovog konpca nalazi ti se na slepoočnici,
a druga dva na očima. Usled okretanja vitla i stezanja užeta najpre ti prskaju oči. Bol je ogroman i nepodnošljiv
i, ne popustiš li, završava se time što ti se lobanja, počev od slepog oka, krši i slama. To je jedna od najbolnijih
sporih vrsta smrti – može se otegnuti koliko se dželatu dopada i bez priznanja se takoreći uopšte ne može
podneti" (Mihailović, D., 1996, str. 8).
Karakteristika. Pisani dokument o čoveku sa opisom njegovog ponašanja i vladanja i stepenom revidiranja
stava i pristajanja uz hvalospeve Vođi. Partijski radnik, zadužen da o svojim drugovima piše karakteristike, bio
je u nomenklaturi od najvećeg poverenja zato što je sadržaj karakteristike praktično određivao sudbinu
okarakterisanog, a često se ticao života i smrti. Smatra se da je Josip Broz neke svoje drugove (Petka Miletića,
na primer) poslao u smrt karakteristikom koju je o njemu napisao. Evo jednog primera "karakteristike" (prema:
Mihailović, D., 1998, str. 9):
 Vujičić Janka Petar
Trebinje, 1928 godine
Nije učestvovao u NOB kao borac, ali je radio u omladinskim
ogranizacijama.
U KPJ primljen 1945. godine.
Student u domu vojnih studenata u Beogradu. Sada inžinjer u
Željezari u Nikšiću.
Iz KPJ isključen 1949. godine, zbog aktivnog rada po IB.
Hapšen, osuđen na osam godina, u zatvoru bio četiri i po godine.
Po završetku studija jedno vreme radio u Fabrici alatljika u
Trebinju. Sada radi kao upravnik mehaničke radionice.
Razvrstan u IV kategoriju.
Objašnjenje za poslednji navod iz karakteristike ("Razvrstan u IV kategoriju"): Svi golootočani bili su
razvrstani u četiri grupe (kategorije) s obzirom na postupak u slučaju "vanrednih okolnosti". U I grupi bili su
"popravljeni" golootočani. U II i III grupi "delimično popravljeni", a u IV "nepopravljeni". Vanredne okolnosti su
bile dva puta proglašene: 1968, u vreme invazije na Čehoslovačku i 1980, za vreme bolesti Josipa Broza. Nije
sasvim jasan operativni značaj ove klasifikacije. Po jednom mišljenju, u koje ni autor nije sasvim uveren,
(Jovanović, D., 1990, str. 426), u ovim okolnostima trebalo je da, po odluci i signalu, verovatno, Centralnog
komiteta SKJ, unapred određeni likvidatori pobiju ili sve žive golootočane (osim pripadnika prve grupe), ili
samo neke iz četvrte grupe. Međutim, signal za odstrel nije dat.
Kasele. Modifikovan tip "tragača" sa sandučićima na ručkama za nošenje peska, maltera ili betona.
Kibla. (nem. Kübel). Noćni sud za malu i veliku nuždu u golootočkim barakama i zatvorskim ćelijama. "To je
jedna kaca izrađena od tvrdog drveta, zapremine kojih osamdesetak litara. Visine oko sedamdeset santimetara.
Prečnik dna dovoljno širok da stabilno stoji, a gornji prečnik je toliki da u njega može lako da stane najveća
jugoslovenska guzica. Kibla ima dve divne ušice poput ušiju mlade zečice. Ušice imaju otvore u koje stavljaju
šake dva stara izdajnika koji nose pune kible, prosipaju ih u rupe na klozetima-čučavcima, peru ih i na kraju u
cilju higijene i ostalog smrada, sipaju u njih deset-petnaest litara čiste vode" (Jovanović, D., 1990, str. 145).
Osim funkcionalne namene, kibla je služila i za stalna, noćna dodatna, mučenja nerevidiraca i bojkotovanih
(jazbinaša). Oni su morali da dežuraju danju, za vreme popodnevnog odmora, i "požarče" noću u dvosatnim
smenama "stojeći s glavom nagnutom iznad kible i s rukama sastavljenim odostrag" (Horvat, M., 1996, str. 118),
udišući smrad njenog sadržaja. Jednokratna kazna bila je gnjuranje glave u njen sadržaj (vidi: "podmornica").
Kognitivno nesaglasje (disonanca). Pojam koji je Festinger (prema: Bosanac, M., O. Mandić i S. Petković,
1977, str. 286) uveo u socijalnu psihologiju. To je neprijatno stanje i osećanje pojedinca. Nastaje kada osoba
javno iznese stav prema nekom objektu koji je u suprotnosti sa njenim istinskim (unutrašnjim) stavom i
objektivnim ponašanjem. Ako osoba postane svesna nesaglasja ove dve mentalne strukture doživeće neprijatno
kognitivno stanje sopstvenog nejedinstva. Prevazilaženje neprijatnosti ostvaruje se usaglašavanjem na ovaj ili
onaj način. Usaglašavanje se postiže ili promenom ponašanja i unutrašnjih osećanja u pravcu verbalno
definisanog stava, ili, dosta ređe, povlačenjem sopstvenih izjava, odnosno "pokajanjem".
"Konzerva". Tip metalnog (aluminijumskog) suda u obliku konzerve koji služi za nošenje vode. Drugi tip
takvih sudova za vodu su "mine".
Konformizam. Ponašanje pojedinca oblikovano normama, društvenim ulogama ili nepisanim mnjenju grupe
kojoj pripada ili želi da pripada (English i English, 1972, str. 236). Konformizam je "voljna imitacija
preovlađujućeg načina akcije" (prema: Pantić, D., 1981, str. 64)
"Korejanci" ili "Panmundžomci" (po mestu Panmundžon na granici između Severne i Južne Koreje, na 38.
paraleli). Golootočki sužnji čija je "krivica" bila u tome što su se "pogrešno izjasnili u izboru strana u korejskom
ratu", tj. stali na stranu Severne Koreje, zato što je Severnu Koreju podržavao Sovjetski Savez. Tretirani su kao
državni neprijatelji (Jokić, M., 1992, str. 95-96). Valja imati na umu da su ljudi bili prevareni. Na početku
"debate" (tako se zvao oblik političkog obrazovanja pripadnika Partije) ljudima je rečeno: "Osjećajte se slobodni
u diskusiji. Mi smo slobodna zemlja slobodnih ljudi i svi njeni građani imaju puno pravo da se izjasne o svakom
događaju u svijetu. To je naša dužnost, drugovi" (Panić, R., 1997,. str. 158). Posle debate, noću, ljudi koji su se
opredelili za Severnu Koreju su hapšeni i, uopšte, tretirani kao da su se izjasnili za rezoluciju Informbiroa.
"Krtice", "konzervirani". Prikriveni pripadnici Udbe među golootočkim logorašima, kao "ravni sa
ravnima", namenjeni za složenije i suptilnije obaveštajno-doušničke zadatke (otkrivanje planova za bekstvo i
pobunu, osnivanje tajnih organizacija itd.), ali i kao model "za ugled i primer" kako valja revidirati stav. Preko
svojih ubačenih agenata, "krtica", Udba je toliko držala kontrolu da nije bilo moguće formirati bilo kakvu
organizaciju za otpor ili bekstvo (Ćuruvija, S., 1990, str. 153). Štaviše, i pokušaji bekstva su, preko "krtica", bili
stavljeni u funkciju mučenja. U zatvoru (Gradiška) trojica osuđenika su kopali tunel. Kad su došli do samog
kraja pohapšeni su. "Udba je sve vreme znala, pustila ih je da danima kopaju, da se mrcvare i nadaju. Čist
sadizam" (isto, str. 153). Solženjicin (1988, str. 493) za "krtice" u Gulagu koristi termin "kvočka-nasedka" zbog
"nasedanja" podmetnutom dostavljaču, saradniku NKVD-a.
Kult ličnosti. Sistem veličanja Vođinih kvaliteta: fizičkih, umnih, moralnih, upravljačkih... Vidljive
manifestacije kulta su gomilanje funkcija, masovni javni mitinzi podrške, dodeljivanje odlikovanja i počasnih
položaja, hvalospevi u javnim glasilima i poništavanje svake mogućnosti greške ili ljudske slabosti Vođe.
Gradnji kulta najviše doprinose "cezaroidi" - "mali Cezari" iz Vođinog okruženja, koji to čine iz dve pobude: da
opravdaju sopstvenu poniznost i bezrezervnu poslušnost ("ne možete sumnjati u božanstvo") i zarad lične koristi.
"Labud". Veliki tip tragača za udruženo nošenje teškog materijala. Kod osnovne verzije tragača radi se o
fizičkom slamanju morala pojedinca ("bande" koja nije revidirala) u kojoj učestvuju "goniči", time dokazujući
svoju revnost. Dve izvedene verzije tragača, galeb i labud, nisu bile napravljene na principu raznostrane već
jednakostrane poluge, a namenjene su grupnom mučenju, najviše "dvomotoraca". Konstrukcija se sastoji od
"dve grede od 12 metara popločane debelim daskama na koje se stavlja ogroman klesani ili poluobrađeni
mermer" (Mihailović, D., 1990, str. 445). "Svakome ko je radio na toj spravi, pucala je kičma" (Marković, 1990,
str. 313).
"Lastavice". Žene, agenti sovjetskog KGB-a. Lepe, pametne, obrazovane i obučene zavodnice. Prva selekcija
je vršena prema inteligenciji i fizičkoj atraktivnosti. Zatim su prolazile agenturnu obuku čiji je težište bilo na
sticanju veštine zavođenja ("sticanje spremnosti da bilo kome i bilo gde pruže zvezdane trenutke života") i
veštine "izvlačenja" poverljivih informacija iz omađijane osobe. Završavale su više škole i fakultete i učile strane
jezike (Boar, R. & H. Blundell, 1986).
"Ludačka košulja". Pre pojave hemijskih sredstava za smirenje, pored žičanih kaveza, obavezan deo opreme
psihijatrijskih azila i bolnica namenjenih fizičkoj imobilizaciji bolesnika. Košulja je dosta nalik na običnu, s tom
razlikom što su joj oba rukava četiri puta duža od normalnih da bi se njihovim obavijanjem oko tela i
vezivanjem na leđima sprečili manuelni pokreti.
Makijavelizam. Potiče od imena Nikole Makijavelija, književnika i političara XV veka iz Firence, koji je,
imajući u vidu "uzvišene ciljeve" (ujedinjenje italijanskih gradova-državica), prvi formulisao državu građanskog
društva odvojivši politiku od etike ili, kako je to kasnije šire shvaćeno, definisao princip da cilj može da opravda
sredstva. Makijavelizam je vrednosna orijentacija i crta ličnosti, a manifestno ponašanje karakteriše
"oportunizam, cinizam, sumnjičavost u ljude, nepoverenje, dvoličnost, nepoštenje, manipulacija" (Pantić, D.,
1981, str. 63).
"Mangupi". Termin koji Solženjicin (1988, str. 184–212) koristi da njime označi logoraše iz Gulaga koji su
zarad privelegija otvoreno sarađivali sa logorskim vlastima. Biti mangup značilo je gubitak savesti, ali i
mogućnost preživljavanja. "Skoro svaki zek s dugom kaznom kome vi čestitate što je ostao živ zapravo je
mangup. Ili je bar to bio veći deo kazne. Jer logori su za istrebljenje. To ne treba smetnuti s uma" (Solženjicin,
A.,1988, str. 184).
Milgramov eksperiment. Stenli Milgram je (1990) od plaćenih ispitanika ("učitelja") odraslog uzrasta, svih
profesija, vera i rasa, izabranih po najstrožim kriterijumima psihijatrijske normalnosti, zahtevao da, u naučne
svrhe, uče jednog prijatnog gospodina određenoj listi parova reči (asocijacije) i da ga, što nije neuobičajeno,
kažnjavaju ako se on ne trudi dovoljno da lekciju nauči. Za početak, kazne su bile bezopasni ali bolni električni
udari (o čemu se i sam "učitelj" uveravao na početku eksperimenta). Međutim, za slučaj da učenik nastavi da se
ponaša neodgovorno prema zadatku (što je ovaj redovno činio, u dosluhu sa eksperimentatorom), od ispitanika
je zahtevano da postepeno pojačava kaznu - sve do smrtonosne snage strujnog udara. Pravila ponašanja su bila
jasna. Trpljenje kazne, odbijanje učenika da nastavi sa učenjem i samrtni hropac su, mada glumljeni, bili
nepobitno (intervjuom potvrđeno) uverljivi za "učitelja". Suština eksperimentalnog dizajna je bila nepromenjena:
"učitelj uči učenika". Menjane su samo situacije i pozicija "učitelja", od izdavanja telefonskog naređenja trećem
licu da, nad učenikom, izvrši propisanu kaznu za "neznanje" do ličnog privezivanja učenika na generator
električne struje radi izvršenja smrtne kazne. Procenat "ubica" rastao je, zavisno od varijabilnih uslova, od 30%
do 92%, a najčešće je iznosio oko dve trećine. Nije postojala nikakva prisila pa čak ni pretnja ispitanicima, osim
ubeđivanja (persuazije) i verbalnih instrukcija, na primer "za eksperiment je apsolutno nužno da nastavimo".
Ovaj eksperiment je pokazao da je situaciona poslušnost autoritetu "jača" od naših ljudskih, verskih i
internalizovanih normi, kao što je "ne ubij!".
Militarizacija. Organizacija društva po ugledu na vojsku: stroga hijerarhija, jednostarešinstvo, fanatizovanje
i disciplinovanje pojedinaca kroz kolektivizaciju i homogenizaciju na svim nivoima društvenog života.
Ujednačavanje lepote, pameti ili bilo kog drugog oblika različitosti postiže se uniformisanjem i ritualnim
manifestacijama (sletovima) u slavu vođe. Vojnik veruje u svog starešinu: pored njega "gazi strojevim korakom",
pozdravlja ga u svakoj prilici, bespogovorno izvršava sva njegova naređenja. Dva ekstremna društvena sistema,
komunizam (kao "levi") i fašizam (kao "desni"), najviše se zalažu za široku militarizaciju. Od društvenih,
nepolitičkih grupa najbolji primer militarizacije je ustrojstvo rimokatoličke crkve, sa papom na čelu.
"Mina" (velika i mala). Veliki i mali kazan za nošenje vode na Golom otoku. Nazvani su tako zato što su,
svojim oblikom polukugle, odista ličili na protivtenkovske mine. Kazan su nosila četvorica mučenika na
ramenima pomoću dve motke. "Sama mina teška je oko 80 kilograma i u nju staje 180 litara vode. Nose je četiri
bojkotovana dvomotorca, znači teška je 260 kilograma" (Mihailović, D., 1990, str. 446).
"Mina, ladna". Način razbijanja stena na Golom otoku (Jovanović, D., 1990, str. 370). Ćuskijom se, najpre,
napravi rupa u monolitnoj steni. U rupu se malom macom (čekić od tri kilograma) nabija drveni klin tako da se
površina njegovog vrha poravna sa površinom stene. U drveni klin se nekoliko santimetara zabija, opet malom
macom, čelični klin dugačak dvadesetak santimetara, čija je površina koso zasečena da se ne bi izvukao iz
drvenog klina. Najzad se oba klina dobro zaliju vodom. Čeka se tri-četiri minuta da se stena "uz jedno jedva
čujno “cak” rascveta".
Miting. Javni masovni skup na malom prostoru, kojim se omogućava da se moralna odgovornost pojedinca
potisne u bezličnu masu i obezbedi dominacija primitivnih, agresivnih i neljudskih zakona gomile, s jedne, i
manifestna moć Vođe nad masom, s druge strane. Pojedinac u masi oseća da pripada nekome i nečemu što
nadvišava njegovu malenkost, pa i njemu daje privid snage i moći. Vođa na mitingu uspeva da zagospodari
masom zato što onemogućava kritičku distancu, racionalnost i odgovornost pojedinca. Na Golom mitingovanje
je bilo primenjivano u službi kažnjavanja i mučenja pojedinaca. Jednim mitingom je i započelo uključenje
mučenika u sam proces mučenja. Miting je "otvorio" general Udbe Jovo Kapičić, a premlaćivanje su otpočeli
unapred pripremljeni i uvežbani batinaši (Mihailović, D., 1995, str. 270).
Mortifikacije. Tehnike kojima se osoba podvrgava kada ulazi u "zatvorene svetove" (logore, kasarne, azile,
zatvore itd.) Mortifikacija znači poništavanje psiholoških i društvenih obeležja pojedinca na osnovu kojih on
gradi sliku o sebi kao o poštovanja vrednoj osobi. Tehnike mortifikacije primenjivane na Golom su: prolazak
kroz stroj, uniformisanje, izolacija i apsolutna moralna i fizička kontaminacija (potpuno odsustvo fizičke i lične
intimnosti pojedinca).
"Nova (velika) žica". Novi muški logor na Golom otoku sagrađen s jeseni 1950. godine sa 19 znatno većih
paviljona nego u "staroj žici". Drugim rečima, "hidra pogroma je tako narasla" da su prvobitni kapaciteti logora
bili postali premali za sve njene žrtve. Ima mišljenja (Mihailović, D., 2001, usmeno saopštenje) da je "novu
žicu" činilo ne 19 već 21 paviljon.
"Normalna smrt". Jedan od načina ubijanja osobito moralno čvrstih i psihofizički jakih golootočana, čiji je
prkos bio loš primer za ostale mučenike i neprijatan dokaz nemoći mučitelja. "U letnjem periodu zatvorenik se
odredi da po jakom suncu bez vode i hrane neprekidno radi sam ili sa grupom koja je određena sa njime da
umre, a zimi pod najnižom temperaturom i noću pod reflektorima bez zimske odeće. Kada dotični komunisti
posle 2-6 meseci padnu od iscrpljenosti, često oboleli od zapaljenja pluća i ne mogu više da se kreću, upućuju se
u tzv. "bolnicu" gde im se pomogne da umru za nekoliko dana. Pametnom dželatu žrtve umiru prirodnom smrću"
(Jovanović, D., 1990, str. 106). Objašnjavajući komandantima svih logora za informbirovce ovaj novi način
ubistva, general Voja Biljanović saopštio je “Sada nam niko neće moći reći da mi ubijamo, jer će oni sami
umirati, a mi ćemo izvršiti partijski zadatak”" (Mihailović, D., 1995a, str. 339).
"Odbrambeni mehanizmi". Manevri psihološkog imuno-sistema kojima se čuva lično samopoštovanje od
samorazaranja moralnom samoosudom (Ernst, H., 1990, str. 12). Najgrublje rečeno, njihovom upotrebom
zločinac misli o sebi kao o žrtvi svoje žrtve, a da uopšte ne sluti samoprevaru i samoobmanu. U literaturi se,
najčešće, spominju: potiskivanje, sublimacija, negacija, sanjarenje, reaktivna formacija, regresija, kompenzacija
itd. Ovaj psihološki konstrukt iz Frojdove psihoanalize je, možda, jedini koji niko nikada nije osporavao. Istina,
o njemu su govorili i starogrčki filozofi, a njegovi tragovi su prepoznatljivi i u Šekspirovim delima. To daje za
pravo Ajzenku, pakosnom Frojdovom kritičaru, da tvrdi da je psihoanaliza prepuna dobrog i novog, ali je
problem u tome što "novo nije dobro, a dobro nije novo" (Eysenck, H., 1980, str. 265).
"Odloženi". Međustatus u hijerarhiji golootočkog društva: kolektiv još nije bio zadovoljan iznetim stavom i
izraženom revizijom, pa logoraš više nije bio "banda" ali nije ni primljen u kolektiv. Odluka je odlagana "do
daljeg" zato što je kažnjenik "učinio dobar korak u pravom smeru", ali ne i "dovoljno veliki korak".
"Odrvenjavanje". Mučeniku se stavi džepna maramica preko nozdrva, a usta zatvore šakom. Preko
maramice se sipa voda, tako da ona sprečava disanje, ali (zbog maramice) ne ulazi u usta i pluća. Time se
izaziva osećanje vitalne ugroženosti, zbog čega mučenik pristaje na zahteve mučitelja. Ako je mučenik dovoljno
psihološki snažna osoba, pa istrpi mučenje u prvo vreme, nastupiće odrvenelost (otupelost) i spasonosna
nesvestica.
"Odsecanje repova". Akt ponašanja kojim golootočka žrtva "overava", posle revizije, novoprihvaćenu
"pravovernost". Izražava ga pisivanjem "dopune zapisnika", u koji unosi imena ljudi koje organi narodne vlasti
(Udbe) još nisu otkrili da "rade" za strane obaveštajne službe, a protiv Broza, Partije i naroda. Imena su različito
"bodovana". Najviše poena donosi navođenje svojih bližnjih (rodbine) i intimnih prijatelja iz perioda ilegalnog
rada, rata i revolucije. Pojedinci su, tako, navodili i preko sto imena. Ne ceni se istinitost denunciranja već
"kvalitet" i količina prijavljenih pojedinaca. Postojao je čvrst kriterijum broja prijavljenih koji su propisali
eksperti Udbe, a iznosio je od najmanje 30 do 60 ljudi, zavisno od položaja koji je logoraš zauzimao u "bivšem
životu" (Mihailović, D., 1990, str. 519). Optuživanje nevinih nije zahtevano samo od već osuđenih golootočana,
nego je to bio radni zadatak svih "zdravih snaga". Na primer, po prijavi načelnika Kontraobaveštajne službe
Glavne uprave Narodne milicije, pukovnika Milenka Nikitovića, osuđeno je trideset šest (Marković, D., 1990), a
možda i sto ljudi (po svedočenju Eve Panić-Nahir koje navodi D. Mihailović, (1995, str. 249). Ovaj bezdušnik je
lično mučio uhapšene. Voleo je da optuži, hapsi i isleđuje, svoje kolege koje su imale lepe žene. Njihove supruge
je, kasnije, ucenjivao i seksualno zloupotrebljavao. Tek kada se drznuo da optuži "od sebe krupniju zverku",
njegovo je nedelo izbilo na videlo, te je osuđen na 18 godina strogog zatvora. Jedna studentkinja, kako je izjavio
Ante Jurjević (prema: Perućica, K.,1999, str. 95), prijavila je 836 svojih kolega, studenata ekonomije, da su
"govorili protiv Tita i da su se izjasnili za IB".
"Pasivista". Opasno ponašanje goloootčanina koje je, u procesu SP, moglo da traje izvesno vreme, a efikasno
se razrešavalo "bojkotom" i individualnim mučenjima koja iz toga slede. "Ni na Golome nisam bio drukčiji.
Nisam tamo nikoga udario, nikoga gurnuo, nikoga cinkovao, nikad se javio za reč. I – nisam bio heroj, niti sam
to umeo. Bio sam prosto, ono što se zvalo, drevan pasivista"(Mihailović, D., 1996, str. 55).
"Pacov na lancu". Način mučenja žena-ibeovki. Milicioner kanapom veže pacova i provuče ga ispod vrata
u ćeliju zatvorene žene. "On počne da juri po ćeliji, žena vrišti, pacov ciči, a milicioner uživa" (Perućica,
K.,1999, str. 197).
"Peskari". "Banda" koja je iz mora, u vodi do pojasa, vadila pesak sa dna i velikim drvenim kašikama sipala
ga na tragač.
"Podmornica". Jedan od načina mučenja na Golom. "Dlanovima mu pokri lice: male prste mu zari u usta,
između obraza i zuba, prstenjacima pritisnu nozdrve, srednjacima oči, a palce smjesti u ušne školjke" (Panić, R.,
1997, str. 204). Tako pripremljena, glava žrtve se zaranja u bure s morskom vodom. Žrtva mora da pati, ne i da
umre.
Polemologija i polemistika. Oba pojma imaju isto, grčko poreklo (kao i njihova mnogo poznatija sestra -
polemika). Nauke koje izučavaju sukobe. Prva se bavi sukobom u svoj njegovoj ukupnosti i mnogostranosti,
druga izučava samo oružani aspekt sukoba, odnosno oružanu borbu (Višnjić, D., 1988, str. 49).
Posttraumatski stresni poremećaj ponašanja (PTSP). Najopštije posmatrano, stres je uznemirujuće životno
iskustvo koje prate biohemijske, fiziološke, kognitivne i promene ponašanja u nastojanju da se osoba dugoročno
prilagodi situaciji u kojoj su ugrožene njene vitalne vrednosti ili da se "potru" posledice koje je izazvala neka
trauma u njenom životnom prostoru. Stres neće nastupiti ako nema procene da je iskustvo uznemiravajuće, ako
nema snažne reakcije osobe i ako ona brzo i uspešno, korišćenjem uobičajenih mehanizama, kontinuirano
odgovara zahtevima prilagođavanja, sve vreme držeći situaciju pod kontrolom. U situaciji ugrožavanja vitalnih
vrednosti pojedinca (kolektivna dobra, lični život i telesni integritet), veliko je nagomilavanje životnih
događanja (u kratkom vremenu) i često se doživljavaju traume (jedva preživljene opasnosti, smrt i gubici
najdražih, sakaćenja, zarobljavanja, tortura itd.). Produženo trajanje stresom i traumom izazvanih promena
naziva se posttraumatski stresni poremećaj (PTSP). Ako posle dugotrajnog stresa ili kratkotrajne traume ne
nastupi PTSP, znači da je organizam uspešno razrešio taj nesklad tako što doživljava produženi stres i sva
traumatična događanja kao izazove koji neće poremetiti unutrašnju ravnotežu i optimalno izbalansiranu
(adaptibilnu) strukturu organizma. Fridrih Niče je rekao: "Ono što me ne slomi - ojačaće me". Drugim rečima, i
stres i trauma su nužni, ali nisu dovoljni za nastupanje PTSP-a zato što se organizam može na njih adaptirati i
prevladati ih promenom bazičnih imuno-sistema. Međutim, nastupanje PTSP-a slika je poraza i neuspeha
pojedinca: nije prevladao stres, a doživeo je traumu, koja će više ili manje biti uočljiva u njegovom
ponašanju, bez obzira na to da li traži stručnu (psihijatrijsku) pomoć, ili ne.
Prevaspitavanje, samoupravno (SP). Ceo sistem na Golom otoku je, možda, bio preteča društvenog
samoupravljanja. Logoraši su, kao kolektiv, predstavljali vlast, ali samo formalno. Svi su, zapravo, bili
instrumenti sistema smišljenog u glavama pragmatičnih političara ondašnje vrhuške (Broz, Ranković, Kardelj,
Đilas), izgleda uz pomoć nekih intelektualaca (vajar Augustinčić). Nije uspeo pokušaj da se u sistem uključi i
srpska psihijatrija (kao u ondašnjem SSSR-u) radi iznuđivanja priznanja. Međutim, Udba je ipak koristila neka
od naučnih saznanja (na primer, lišavanje sna) videti: Mihailović, D., 1995, str. 15–19).
"Presovanje". Mučeniku se u ležećem stavu stavlja teška kamena ploča na grudi ili tragač natovaren
kamenjem. Proticanjem vremena disanje postaje sve teže i snaga slabi. I ovo je jedan od načina izazivanja stanja
vitalne ugroženosti.
"Prokletstvo poslušnosti". Stenli Milgramov izraz kojim se izražava rezigniranost pred činjenicom da
poslušnost pojedinca potiskuje sve druge društveno i moralno vredne lične karakteristike. Poslušan pojedinac se
ne odupire pritisku autoriteta niti grupe. Kadar je da čini zločinstva zato što se to od njega očekuje ili zahteva.
Ovo je jedan od bazičnih pojmova kojim se objašnjava efikasnost golootočkih metoda mučenja pomoću kojih
mučenici postaju mučitelji.
"Punat". Jedan od brodova iz golootočke flote namenjen prevoženju nesrećnika od primorske obale (Bakar)
do Golog otoka. Ostali brodovi iste namene bili su: "Primorka", "Mira", "13. maj" i "Zora". Brod "Izvor" bio je
namenjen za prevoženje pijaće vode sa kopna. Brodić "Budimir" je služio za prevoz namirnica. Postojala su još
dva manja čamca i dva motorna čamca za osoblje logora.
"Radilište 5". Ženski logor, sa pet ili šest baraka, sagrađen u jednom zalivu severoistočno od "velike žice".
Najpre je bio na Svetom Grguru, zatim na Golom otoku, pa opet premešten na Grgur. Što je veća separacija i
ujednačavanje (homogenizacija) društvenih grupa, smatra socijalna psihologija, brže nastaje sistemska
unifikacija društvenih stavova u logoru. Čim su veće fizičke i socijalno-psihološke razlike među ljudima, veće
su i razlike u njihovom mišljenju i stavovima. Smanjite li prve, smanjićete i druge. Međutim, u homogenim
grupama pojedinačno menjanje stavova koje bi bilo opoziciono većinskom mnjenju, skoro je nemoguće. Zato je
na Golom otoku, u svakoj grupi, svakoj baraci i svim delovima linija Partije bila većinska: preobraćeni su
najveći deo vremena zatočenja predstavljali većinu prema onima koji još nisu "raščistili istragu" ili "revidirali
stav". Ako imate zatvore samo sa političkim zatvorenicima, stvorićete "politički univerzitet". Ako pak izmešate
političke neistomišljenike sa većinskim kriminalcima, one prve ste učinili smešnim. Uzvišenost njihovih ideja
banalizovali ste do gluposti. Svako uznošenje duha među huljama postaje smešno, tragikomično.
"Radilište 101", "Petrova rupa" ili "Manastir". (vidi sliku 18). "Logor u logoru", sagrađen na sredini
ostrva u jednoj velikoj rupi – dubokoj oko 15 metara, dugačkoj oko 40 i širokoj 20 metara – koju su iskopali
Italijani tražeći boksit na Golom otoku. Radilište je opšti naziv za sve delove golootočkog logora. Naime, sužnji
nisu bili logoraši, uhapšenici, zatvorenici, već ljudi na koje je Partija računala, koji su jednom zauzeli pogrešne
stavove, pa im je pružena prilika da u "društveno korisnom radu", uz pomoć drugova, promene svoje pogrešne
stavove da bi se mogli, osvešćeni, vratiti pod skute partije. "Radilište 101" je prema visinskoj koti šifra za "logor
u logoru" u kojem su, po svoj prilici, bili najtvrđi logoraši. U socijalnoj psihologiji je poznato da svaka
društvena grupa ima oko 5% onih koji su drugačiji, nekonformistični, nosioci konstruktivne i destruktivne
energije u populaciji. Dakle, na "radilište 101" bilo je izdvojeno 5% najtvrđih golootoča. Naziv "Petrova rupa",
po Petru Komneniću, profesoru istorije, ratnom komandantu, predsedniku crnogorske narodne skupštine do
hapšenja, koji je jednom prilikom na spominjanje "radilišta 101" ironično uzvratio: "Kakvo radilište - ovo je
obična rupa". Drugi naziv ("Manastir") verovatno potiče od činjenice da je u njemu robijalo 130 i nekoliko
"prvosveštenika" boljševizma. Logor 101 je zatrpan pre nego što je Aleksandar Ranković obišao Goli otok, 21.
avgusta 1951. godine (Jovanović, D., 1990, str. 445). "Zatvorenici “Petrove rupe” živeli su pod potpunom
izolacijom. Niko nije smeo da ih vidi niti su oni smeli da vide druge. Kad bi osuđenici iz “velike žice” sa Golog
otoka donosili za “101” vodu i hranu, morali su da kazane ostavljaju stotinak metara dalje, a za to vreme u
“rupi” su svi bili zatvoreni u baraku, ćutali su i mogli su samo šapatom da govore. Niko van “rupe” nije znao ko
se sve tu nalazi. Nije znao ni kako izgleda “rupa”. Mogli su samo da nagađaju" (Marković, D., 1990, str. 256).

Slika 18: Radilište 101 (izvor: (Jovanović, D., 1990, str. 312)

Revidiranje (misli se na stav, mišljenje). Doslovno, menjanje stava, mišljenja. Međutim revizija ličnog stava
pojedinca, prema Staljinovoj optužbi da je Broz izdao slovo i duh marksizma i lenjinizma, bila je institucija,
proces. Revidiranje stava započinje na sastanku kolektiva barake (Jovanović, D., 1990, str. 124). Sastanku
prisustvuju svi. Sastanak se održava između večernje prozivke i povečerja i traje oko 90 minuta. Sastankom
rukovodi sobni starešina. Na prvom sastanku bira se zapisničar, a od islednika se trebuje jedna veća sveska za
zapisnik, nekoliko olovaka i izvesna količina tabaka čiste hartije za pisanje izjava. Prvi neophodan korak u
pravcu revizije bio je priznanje: "Ja sam neprijatelj, govno. Izdao sam Partiju i narod. Sada uviđam da sam bio
na pogrešnom putu." Revidiranje stava se "overava" aktima ponašanja – "odsecanjem repova" i mučenjem
"bande" koja (još) nije revidirala. "Dužnost svakog revidirca je ne samo da raskrinka neprijatelja u sebi već i u
svima drugima. Tako se jedino može pomoći i sebi i drugima. Mi to ovde kažemo ovako: “nema pravog
revidiranja bez odsecanja svih repova koji se vuku za nama i drže nas u blatu izdaje”" (Jovanović, D., 1990, str.
152). "Revidirac o svom stavu treba da u pismima obavesti svoju porodicu i svoje prijatelje. Oni revidirci koji se
naročito ističu u radu na prevaspitavanju svojih drugova, dobijaju častan naziv “aktivisti”" (isto, str. 121).
Suprotnost od "aktiviste" je "pasivista". Kad se skinu sve koprene sa procesa "revidirstva", slika je nemilosrdno
jasna: priznaj sve u istrazi ne razmišljajući šta je važno (o tome će razmišljati Udba), tuci do smrti drugove
kažnjenike koji još neće da revidiraju, ganjaj ih na radu do iznemoglosti, ne daj im da jedu i spavaju, ne govori s
njima i cinkari ih sobnim starešinama i islednicima u "dopunama zapisnika".
Sabirni i definitivni logori. Logori za ratne zarobljenike (videti Kostić, P., 2000 str. 249). Sabirni logor je
privremeno utočište za sve zarobljenike. U njemu, uprkos međunarodne norme da je "svaki ratni zarobljenik
dužan da kaže, kada tim povodom bude ispitivan, samo svoje prezime, ime i čin, svoj datum rođenja i broj svoje
matrikule, ili u nedostatku ovoga, oznaku jednake vrednosti" (član 17. Treće ženevske konvencije o postupanju
sa ratnim zarobljenicima od 12. avgusta 1949. godine) – obaveštajni organi pobednika, više silom nego milom,
nastoje da od svakog saznaju sve o stanju i namerama protivnika, dakle da dobiju one podatke koji se ne mogu
dobiti satelitskim izviđanjem ili preciznim snimanjem zemaljskih veza i pokreta protivnika. U sabirnim
logorima mučenja su, verovatno, najstrašnija: prvo, zato što zarobljenici "zvanično" još ne postoje i nema u vezi
s njima nikakvog nadzora humanitarnih organizacija niti bilo kakvih poseta i, drugo, zato što istražni organi
zarobljivača nastoje da oštrom istragom, za kratko vreme i bez nadzora, otkriju osobe koje mogu da budu od
koristi za sopstvenu stranu zarad planiranja borbenih dejstava. U sabirnim logorima ljudi se klasifikuju, najpre,
za upućivanje u definitivne logore ili za druga "produbljena" i specijalizovana ispitivanja, zatim za
koloboracioniste, pa za razmenu ili oslobađanje (stvarno ili upotrebno), ili za rad u ratnoj privredi. Dakle,
zarobljenici se razvrstavaju na "korisne" i "nekorisne". Unutar ove dve grupe zatim se vrše finije diferencijacije.
U definitivnom logoru nastavljaju se svi oni zarobljavanjem započeti procesi, koji, na kraju, toliko promene
strukturu i nadgradnju ličnosti zarobljenika da mogu trajno da obeleže zarobljenu osobu. Kod nje se i pola veka
posle zarobljeništva može registrovati posttraumatski stresni poremećaj (PTSP), što je najduže ikada zabeleženo
u stručnoj literaturi, bez obzira na izvor i uzrok stresne traume (Engdah, i drugi, 1991). Po mišljenju Votsona
(1982) "tri su bitna psihološka aspekta ratnog zarobljeništva. Prvi od njih je samo zatočeništvo i život pod
veoma oskudnim okolnostima i velikim psihološkim opterećenjem. Život zarobljenika se sastoji od samotnih
rutinskih aktivnosti, uz stalno prisustvo neizvesnosti u pogledu sopstvene sudbine, i bezuslovne obaveze
poslušnosti. Drugi važan aspekt je činjenica da zarobljenik u svakom trenutku mora računati na saslušanja i,
možda, na mučenja. Protivnik želi od zatočenika informacije, a za to mu stoje na raspolaganju razna sredstva –
od psiholoških do brutalne sile. Treći bitan psihološki faktor ratnog zarobljeništva je već opisani fenomen
"ispiranja mozga".
Senzorna redukcija. Genetski nasleđen uslov normalnog funkcionisanja ljudskog uma jeste da iz okoline
naša čula bivaju stimulisana zvucima, svetlom, dodirom, ukusom, mirisom i pokretima delova tela. Autonomno,
smanjenje priliva spoljašnjih draži koje proističe iz mozga dovodi do sna. Ali, namerna redukcija draži u
budnom stanju dovodi do rastrojstva ličnosti, što je jedan od mogućih uvoda u "ispiranje mozga". Potpuna
redukcija je moguća samo za pojedince: goli se potapaju u kade-ćelije pune mlake vode (vidi sliku 17).
Delimična grupna redukcija je moguća putem takozvane "Ulster-varijante", koju su Britanci primenjivali u
Severnoj Irskoj. Borcima Irske republikanske armije stavljane su, tokom pripreme za saslušavanja, kapuljače
koje nisu propuštale svetlost, ruke su morali da ispruže iznad glave i da tako stoje ispred jednog zida, pri
buci od 85–87 decibela (sličnu buci helikopterskog rotora), sve dok se ne bi onesvestili. Literarni opis delimične
senzorne redukcije i uspešnog oslobađanja od nje dao je Štefan Cvajg (1951, str. 165–226): "Pritisak kojim su
od nas hteli iznuditi potreban “materijal” trebalo je da dejstvuje na suptilniji način nego pomoću surovih batina
ili telesnih mučenja: najrafinovanijom izolovanošću koja se može zamisliti. Ništa nam nisu učinili – samo su nas
postavili u potpuno Ništa, jer kao što nam je poznato, nikakva stvar na svetu ne izaziva takav pritisak na ljudsku
dušu kao Ništa. Time što su svakog pojedinca zatvorili u potpuni vakuum, u sobu koja je hermetički odvojena od
spoljašnjeg sveta, trebalo je mesto pritiska batinama i hladnoćom, da se postigne pritisak iznutra, koji će nam
najzad otvoriti usta".
Slika 19: Senzorna redukcija u laboratoriji (izvor: Krech und Crutchfield, Livson, Wilson jr., Parducci, 1985, p.
33)

Skinerizam. Psihološki pravac u Sjedinjenim Državama, po Skineru, radikalnom bihejvioristi, koji se zalagao
za strogo naučno oblikovanje ponašanja čoveka razumnim navikama. Empirijsku i teorijsku podlogu skinerizma
su postavili sovjetski naučnici refleksološke škole: Behterjev i Pavlov. Možda nije pristojno objašnjavati nečije
naučne poglede ličnošću samog tvorca. Međutim, mi ćemo opisati jednu Skinerovu uobičajenu svakodnevicu
(prema: Komarecki, M., 1988), a zaključak prepuštamo čitaocu. Svakog dana, ujutru, tačno u 5 sati počinjalo je
radno vreme Barhusa Frederika Skinera (Burrchus Frederick Skinner). Izašao bi iz svetložute cisterne u
njegovom radnom kabinetu koja mu služi kao "spavaća soba" sa dušekom, portabl televizorom i nekoliko polica.
Posle jutarnje gimnastike i jutarnje toalete (45 minuta), seda za radni sto i radi 3 sata. U 8.45 kreće u jutarnju
šetnju (oko 1.600 metara) do Harvardskog univerziteta, gde izvršava uobičajene nastavničke obaveze do ručka u
16 časova. Kao što je i došao, tako se i vraća peške u svoj radni kabinet u prizemlju sopstvene porodične kuće.
Ostatak popodneva mu služi za "okrepljenje i prikupljanje novih snaga". Tada u tišini svog kabineta sluša
muziku sa kvadrofoničnog magnetofona. Na spavanje odlazi tačno u 22 sata i spava do 1 po ponoći (3 sata).
Ustaje, seda za radni sto i radi jedan sat. Posle toga se ponovo vraća u krevet i ponovo spava 3 sata (do 5 ujutru).
Slika 20: Barhus Frederik Skiner
 Stav, izlaganje stava, izjašnjavanje. "Sednu svi okolo, a metnu jadnika (onog koji treba da se izjasni) u
sredinu, pa: “Ajde, iznosi šta si radio, šta si mislio, šta misliš sada?”. Ovaj metod grupnog pritiska, što je
udbovska verzija Ašovog eksperimenta, pre primene na Golom otoku je, kao uostalom i ceo sistem mučenja,
najpre uvežbavan i proveravan u bosanskim zatvorima. U procesu raščišćavanja istrage golootočani su, u
proseku, dali između 20 i 30 izjava" (Radonjić, B., 1995, str. 76).
Stažisti. Pripadnici Udbe. Upućivani su na Goli otok posle završetka škola i tečajeva Udbe da, presvučeni u
logoraše, "uče zanat". Učestvovali su u svim oblicima logorskog života kao da su revidirci. Po svemu sudeći,
završavali su, najčešće, na dužnosti sobnih starešina ili kao pripadnici "samoupravnog Centra", da bi na taj
način bili skrajnuti od presne logoraške svakodnevice. Poznato je da sobne starešine nisu danju išle na radilišta:
oni su, najviše, radili noću (Jovanović, D., 1990, str. 234).
Stanje naučene bespomoćnosti. Pojam koji je u psihologiju uveo Seligman (videti Hol, K., i G. Lindzi,
1983). Ovo stanje može poslužiti za slamanje bazičnih oslonaca ličnosti, odbrane i integriteta. Namerno
izazvano osećanje pojedinca da nema nikakve kontrole nad zbunjujućim događanjima (pojavama i njihovim
trajanjem) u okolini. Takvi naoko slučajni događaji ga muče, povređuju ili uznemiravaju. Duže izlaganje
ovakvim stanjima ima za posledice: emocionalnu rastrojenost, opadanje motivacije (apatiju), depresiju i
saznajnu neefikasnost. Saznajna neefikasnost je kontrolna varijabla dubine stanja naučene bespomoćnosti.
Osoba se podvrgne probnim teškoćama koje bi mogla lako i jednostavno svojom akcijom da razreši i okonča.
Ako osoba to ne uspeva, znači da je nastupilo stanje krajnje bespomoćnosti, te da mučitelj može nastupiti sa
svojim zahtevima. Na primer, jedna grupa studenata je slučajnim izborom razdeljena na tri podgrupe. Prva
podgrupa je izlagana neprijatnom zvuku koji njeni članovi nisu mogli ni na koji način da prekinu. Druga grupa
je takođe izlagana istom zvuku, ali je mogla da nauči da ga isključi kada četiri puta klikne jedan prekidač. Treća
grupa nije izlagana zvuku. U završnici eksperimenta, svi bili su izloženi neprijatnom zvuku i svi su mogli da ga
prekinu ako jednom kliknu na prekidač. Samo su pripadnici prve grupe ostali pasivni: nisu ni pokušavali da
prekinu neprijatan zvuk. Oni su bili uvereni da ni sada neće moći da isključe zvuk, kao što nisu mogli ni u
prvom delu eksperimenta. Drugim rečima, oni su bili saznajno neefikasni zato što su bili pasivni, a bili su
pasivni zato što im je njihovo iskustvo govorilo da nema načina da svojom akcijom promene neprijatno stanje
stvari (prema: Zdravkoviću, J., 1989, str. 460).
"Stara žica": Prvi logor na Golom otoku. Sagradilo ga je 200 osuđenika iz Lepoglave početkom leta 1949.
Sastojao se od jedne zidane i četrnaest drvenih baraka.
Starešine, sobne. Prva karika u lancu unutrašnje logoraške vlasti, koju su činili golootočani posle revizije
stava i raščišćavanja istrage.
Supstitutivno (vikarno) uslovljavanje. Ovo ponašanje (Zdravković, J., 1993) predstavlja oblik učenja u
kome pojedinac oponaša drugu osobu. Naziv za ovakvo učenje sam po sebe govori da je to "modeliranje,
opservirano učenje, imitacija, identifikacija, socijalno olakšanje, učenje prenošenjem, učenje kopiranjem i
učenje igranjem uloge".
Tačke podnošenja bola (psihološke i biološke). Ljudska izdržljivost u podnošenju psihofizičkih napora ima
dve tačke "pucanja": subjektivnu (psihološku) i objektivnu (biološku). Na prvoj tački "pucaju" psihološki
slabe, netrenirane osobe i osobe prezaštićene u razvoju i odrastanju, a na drugoj - svi smrtnici. "Obični
smrtnici" mogu da dožive iskustvo o postojanju prve tačke u stanjima straha, ekstaze, mržnje ili bilo koje
druge sveprožimajuće snažne emocije (strasti). Ove dve tačke mogu se porediti sa deklarisanom i
projektovanom nosivošću mosta: deklarisana nosivost odgovara psihološkoj, a projektovana biološkoj
tački izdržljivosti. Mesto svake tačke i razmak između njih na kontinuumu izdržljivosti pojedinca
individualno su različiti i uslovljeni su brojnim činiocima (stilom življenja, treningom za prevladavanje
stresa, fizičkom kondicijom, tipom nervnog sistema, ali najviše psihološkom snagom). Na prvoj tački padaju
nepripremljeni, a tek na drugoj pripremljeni. Najvažniji simptom dosezanja psihološke tačke je intezivno
osećanje fizičkog bola – zato se ova tačka često imenuje kao "tačka bola" ili "mrtva tačka" (Puni, R., 1965).
Ako pojedinac nastavi da istrajava u naporu, bol traje neko vreme, a zatim nastupa izvesno fizičko olakšanje:
napor se podnosi lakše, a osoba ima osećanje da "telo radi kao automat". Pojava bola je, zapravo, biološki
signal svesti da će, ako nastavi u naporu, posle 50% utrošene energije nastupiti potpuna iscrpenost, koja se ne
može motivaciono (psihološki) odnosno snagom volje prevladati. Odmor je neophodan, u protivnom neminovno
nastupa smrt. Odmor posle prelaska iza tačke bola mora da bude duži nego ako se napor prekine pre
psihološke tačke izdržljivosti ili na samoj toj tački. Na psihološkoj tački izdržljivosti osoba oseća kao da "neće
da može" dalje trpeti, a na biološkoj tački osećanje je da više "ne može da hoće".
Tragač. Pojam potiče od nemačke reči tragen – nositi. Osnovni je instrument za mučenje (videti sliku). Žrtva
je prisiljena da učestvuje u sopstvenom mučenju i potpomaže slom svoje ličnosti, koji predstavlja uvod u
početak revidiranja. Osim osnovne verzije, smišljene za individualno mučenje, postojale su i modifikovane
verzije "galeb ", "labud " i kasele .
Tuberkuloza mošnica ("mudaši"). Bolest do Golog otoka nezabeležena u medicinskoj literaturi. Doktor
Nikolić (vidi: Mihailović, D., 1995a, str. 514 i 1990. str. 468) daje joj latinske nazive mastitosis i mastopathia.
Izazvana je višestrukim delovanjem slabe ishrane, nedostatka vitamina i belančevina u ishrani, uz teški fizički
rad, stres , strah, seksualnu apstinenciju i nasledne faktore koji deluju "u onim momentima kada se organizam
dovede u nepovoljne fiziološke uslove". Bolest je degenerativna i ireverzibilna. Posledice tuberkuloze mošnica
su impotencija i sterilitet. Impotencija je verovatno psihogeno uslovljena.
Ugroženost, vitalna. Stanje u kome individua oseća da je u životnoj opasnosti. Tada ponašanjem dominira
najniži, bazični nagon za preživljavanjem i prestaju da utiču drugi motivi. U takvom stanju ličnost se najlakše i
najbrže slama, tako da se potiskuju sve lične, vrednosti i moralne norme. Ovo osećanje prethodi celokupnoj
degradaciji osobe, što joj ili onemogućava ili otežava da se kasnije vrati na upravljanje prema svom sistemu
vrednosti.
Fanatizovanje. Društveni proces kojim se, preko agenasa (posrednika) socijalizacije (vidi Trebješanin, Ž.,
2001, str. 14) u periodu formativnog razvoja jedinka tako usmerava da se formira modalna ličnost posvećene
nekoj vrednosti (religijskoj ili ideološkoj) tako da se kvalitet života pojedinca meri jedino i isključivo snagom
zanesenosti i služenja toj vrednosti. Na primer, po verskom učenju muslimana život i smrt pojedinca nema
smisla ako nisu u slavu Alaha. Najznačajniji agensi formiranja verskih fanatika su potpuno religiozna porodica,
a zatim funkcionisanje društvenih institucija (školstva, sudstva, političkih i verskih organizacija itd.) kojima se
formira svest i uređuje svakodnevni život pojedinca na religijskim dogmama. Drugim rečima, fanatizovanje
započinje i teče od "kolevke pa do groba" tako da pojedinac nema ni prilike da bira i izgrađuje svoj pogled na
svet – on mu se nameće ("užljebljuje" u svest) u periodu formiranja ličnosti, a svaki pokušaj odstupanje u
odraslom dobu se strogo sankcioniše (ponekad i smrću ili barem anatemom odnosno ekskomunikacijom iz uže i
šire društvene zajednice). Fanatizovanim vaspitanjem i obrazovanjem formiraju se osobine ličnosti među kojima
se posebno ističu: antidemokratska orijentacija, autoritarizam, dogmatizam, etnocentrizam i vezanost za uže
grupe, konformizam, konzervativizam, maligna agresija, mazohizam, militarizam, nekritičnost, osećanje
egzistencijalne ugroženosti i strah od dezintegracije ličnosti, submisivnost (PPP=potčinjavanje, pokoravanje i
poslušnost), ideologizam i "zatvoren um".
"Feredža". "Banda" je moro da spusti dupli deo titovke preko očiju i ušiju. Na delu koji pada na čelo iseku
se dva otvora za oči da bi mogao da hoda, a preko lica i ispod brade preveže mu se crna marama.
"Finoklesarenje". Pojam je u golootočkom društvu imao dvostruko značenje: bukvalno i prenosno.
Neposredno, znači fino obrađivanje kamena i izradu galanterijskih predmeta: pepeljara, postolja za lampe, vaza
itd. Prenosno, "finoklesariti" znači lažno cinkariti, izmišljanjem lažnih događaja ili lica koja rade protiv naroda.
Jedan od oblika dvoličnjaštva.
"Havajac". Sve do šezdesetih godina, bivši logoraši nisu smeli, pod pretnjom ponovnog povratka, reći da su
bili na Golom otoku. Na pitanje gde su bili, oni su odgovarali, sa izrazitim smislom za crni humor – "na
Havajima!".
"Harangirati" (imenice "harangeri" i "haranga"). Izraz potiče iz francuskog jezika i znači huškati,
podstrekivati i podbadati protiv nekoga, u ovom slučaju Partije, Josipa Broza ili nečega, na primer, huškati
protiv prevaspitavanja.
Hororoze: Izraz iz golootočkog žargona; prvi ga pominje dr Nikola Nikolić (1896 – 1986), logoraš u
Jasenovcu i na Golom otoku. Koren ove reči je horror (užas). Nikolić hororoze razvrstava u teža vitalna (totalna)
i lakša psihička oboljenja. Vitalne hororoze su hororoze Gradine (zbunjenost, zastrašenost i mirne psihoze sa
povremenim erupcijama "straha pomešanog sa mržnjom"), hororoze zvonare, hororoze ljudolovke u bolnici,
hororoze mučionice i hororoze spaljivanja živih ljudi (vivikombustija). U lakša psihička oboljenja Nikolić
ubraja "psihoze pjegavičara", šizofreniju, psihoze gladi (koje karakteriše animalni egoizam, kanibalizam i
manije (religiosa, mania ateistica – borbeni ateizam, skeptomania - "sumnja u sve" i melanholija – traženje
smrti), te, najzad, psihoze "pod nožem". Ovaj poslednji tip duševnog poremećaja često se javljao u Jasenovcu
kao posledica užasnog straha od klanja. Mada dr Nikolić hororoze vezuje za Jasenovac – za krvava orgijanja fra
"Sotone" Majstorovića-Filipovića, Matkovića, LJube Miloša, Cividinija, Zovka, Zrinušića, Šipke, Luburića,
Rašida i drugih – on je u razgovoru sa Dragoslavom Mihailovićem (1990) rekao da je (pošto je preživeo Goli
otok) pišući o mučenjima ljudi to vezivao za Jasenovac, a zapravo je mislio na Goli otok. Zašto je dr Nikolić
smislio hororoze umesto već poznatih duševnih poremećaja koji nastaju podvrgavanjem traumatskom iskustvu?
Zato što se psihološka stanja nastala sladostrasnim sadističkim mučenjem ne mogu uporediti sa "prirodnim
traumama". Na primer, dr Nikolić opisuje mučenja termokauterizacijom, paljenjem usijanim gvožđem delova
tela koji su bogati nervnim završecima (dojke, bradavice, polni organi, jezik, uši, šake itd). Pored toga, dr
Nikolić govori i o specijalnim zubarskim bušilicama prilagođenim za mučenje, kao i o postupku prženja očiju
sonom kiselinom: u oči se sipa rastvor kiseline, alkohola ili etera, a zatim se oči premažu lepilom da bi slepljeni
kapci sprečili da rastvor isteče. ("Čovjek bi zaista pomahnitao od boli i prženja u oku.)
Da bismo bolje razumeli normalnom ljudskom iskustvu strana sadistička uživanja u mučenju (videti:
"Psihološki tipovi mučitelja" u ovoj knjizi), citiraćemo Nikolićev opis "samozadovoljavanja mučenjem", kome
se podvrgavao Cividini (jedan od jasenovačkih mučitelja). Cividini veli dr Kacu, zubaru:
"–Vidiš, doktore, kad mi vrtiš zube, to strašno boli.
–Ja ću polako, pomalo, nježno.
Dr Kac je počeo nježno, svaki čas ga pitajući da li ga
boli.
–Neizdrživo! Neizdrživo! –
Kliktao je Cividini, ne toliko od boli, nego od neke
radosti.
 –Samo ti, doktore, nastavi svoj posao, ja to tako
samo kažem"
(Nikolić, N., 1948, str. 172).

Hijerarhijska lestvica. Biološki određen oblik društvenog organizovanja životinjskih ili humanih grupa
(Lorenc, K., 1978, str. 61). Jedinke su statusno jedna drugoj nadređene, pri čemu jedinka višeg statusa ima
neosporivu vlast i moć nad jedinkama koje su od nje na nižoj stepenici lestvice. Ponekad se takav poredak
naziva "red kljucanja", jer su ga biolozi najpre uočili u živinarniku.
Centar. Komanda, mozak i srce golootočkog sistema samoupravnog prevaspitavanja, otuda "Centar". Ipak, u
Centru su "glavnu" reč vodili lažni logoraši, a pravi udbaši.
Čin, akt ponašanja. Čin, kao pojam, nalazi se u korenu reči dobročinstvo i zločinstvo. Vidljiva i merljiva
promena čulno date realnosti pod uticajem ponašanja pojedinca. Može se shvatiti i kao treća (direktivna)
komponenta stava. Prve dve su mišljenje i osećanja u vezi s nekim objektom (stavom) iz psihološkog polja
pojedinca. U psihologiji golootočkih žrtava akt ponašanja je bitan izraz revizije stava. Naime, nije toliko važno
šta je žrtva rekla pri izjašnjavanju pred kolektivom i šta je napisala u izjavi, već koliko je "repova odsekla" i
koliko prilježno učestvuje u mučenju svojih drugova. Dakle, u sistemu SP-a pojedini akti ponašanja se
nagrađuju tako da bi se postepeno oblikovala ličnost golootočkog revidirca koji postaje saradnik logorskih
vlasti.
"Špansko plivanje". Jedan od metoda mučenja na Golom otoku, poznat i inkviziciji. Izbegavale su ga i
najsurovije policije sveta zato što su ljudi izloženi tom postupku često umirali od srčanog udara. "Svežu ti ruke i
noge, u usta ti uvale neku krpu, glavu zabace nazad i kroz nos sipaju mlaz vode. Daviš se kao u najdubljoj
vodi" (Ćuruvija, S., 1990, str. 150). Na Golom otoku Udba je uvela značajnu novinu kojom su izbegnute
nepoželjne i prevremene smrtne posledice. Da se žrtva ne bi smrću spasla od daljeg mučenja, lekar joj je
"slušao srce i kad god bi ocjenio da može da eksplodira, davao bi znak rukom da prekinu" (isto, str. 153).

Literatura:
Aćin, J.: Iz logorskog sveta - Zavera svedočenja, Beograd, Književne novine, 1988.
Arent, H.: O SLOBODI I AUTORITETU, Zrenjanin, Gradska narodna biblioteka, 1995.
Baumeister, R.F.: IDENTITY, Cultural Change and the Struggle for Self, Nenj York-Oxford, Oxford University
Press, 1986.
Berger, D.: ZDRAVSTVENA PSIHOLOGIJA, Beograd, Centar za primenjenu psihologiju, Društvo psihologa
Srbije, 1996.
Berger, J.: PSIHOLOŠKI POTPORNI SISTEM - MODEL BAZIČNIH OSLONACA LIČNOSTI, Zemun,
Prometej, 1995.
Blendford, N. i DŽons, B.: NAJVEĆI SVETSKI ZLIKOVCI, Beograd, STYLOS, 1998
Boar, R.& Blundell, N.: NAJVEĆI SVETSKI ŠPIJUNI I OBAVEŠTAJCI, Kragujevac, Druga strana sveta, 1986.
Bogetić, D.: Ekonomska i vojna pomoć Zapada Jugoslaviji u vreme sukoba sa Kominformom, u Zborniku
radova sa naučnog skupa Jugoslovensko-sovjetski sukob 1948. godine, Beograd, Institut za savremenu istoriju,
1999.
Bogićević, B.: Intervju zagrebačkog Nacionala sa nekadašnjim predstavnikom BiH u Predsedništvu SFRJ,
Bogićem Bogićevićem, Beograd, Danas od ponedeljka 21. avgusta, 2000.
Bosanac, M., Mandić, O., i Petković,S.: RJEČNIK SOCIOLOGIJE I SOCIJALNE PSIHOLOGIJE, Zagreb,
Informator, 1997.
Božin, A.: Vera kao generalizovani resurs otpornosti, u Religija rat-mir, Niš, JUNIR, 1994.
Burges, A,: PAKLENA POMORANDŽA, Beograd, Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1973.
Buydens-Branchey, N., Noumair, D., Branchey, M.: Duration and intensity of combat exposure and
posttraumatic stress disorder in Vietnam veterans, Nenj York, J. Nerv. Ment. Dis, 178 (9): 582-7. 1990.
Canetti, E.: MASA I MOĆ, Zagreb, Grafički zavod Hrvatske, 1984.
Cenčić, V.: Titova poslednja ispovijest, Podgorica-Beograd, 2001.
Cvajg, Š.: Šahovska novela, iz NOVELE, Novi Sad, Matica srpska, 1951.
Čeng, N.: Pakao crvenog raja, Beograd, M magazin, broj 20, 2000.
Čomski, N.: Šta to, u stvari, hoće Amerika, Beograd, Institut za političke studije, 1997.
Ćuruvija, S.: IBEOVAC. JA, VLADO DAPČEVIĆ, Beograd, Filip Višnjić, 1990.
Dedijer, V.: NOVI PRILOZI ZA BIOGRAFIJU JOSIPA BROZA TITA I-III, Rijeka Liburnija i Zagreb-Mladost,
1980. i 1984.
Dostojevski, F.M,: ZAPISI IZ MRTVOG DOMA, Beograd,Rad, 1975.
Đilas, M.: NESAVRŠENO DRUŠTVO – I DALJE OD NOVE KLASE, Beograd, Narodna knjiga, 1980.
Đinđić Z., (1982): SUBJEKTIVNOST I NASILJE, Istraživačko-izdavački centar SSO Srbije, Beograd
Đorđević, J,: POLITIČKE SVETKOVINE I RITUALI, Dosije, Beograd, 1997.
Đorđević, M.: Kako su nas prevaspitavali, Beograd, Književne novine, broj 980 od 15. IX, 1998.
Đurić, R.: Pobuna nije bila spontana, Beograd, NIN br. 2589 od 10.8. 2000.
Elleinstein, I.: HISTORIJA STALJINISTIČKOG FENOMENA, Zagreb, Školska knjiga, 1980.
Engdah, B; Speed, N; Eberly, R; Schnjartz, J.:Comorbidity of Psychiatric disorders and personality profiles of
American World War II prisoners of War, New York, J. Nerv181-7. 1991. Ment. Dis, 179 (4):
English, H. i English A. C: Obuhvatni rečnik psiholoških i psihoanalitičkih pojmova, Beograd, Savremena
administracija, 1972.
Ernst, H.:DiePsychologie der Abwehrmechanismen:Ich bin okay,du bist ein Schwein, Beograd, Psyhologije
Heute, str.44-51,Weinheim, prev.Sonja Milojević, 2000.
Evans, R. I.: GRADITELJI PSIHOLOGIJE, Beograd, NOLIT, 1988.
Eysenck, H.: UPOTREBA I ZLOUPOTREBA PSIHOLOGIJE, Zagreb, Naprijed, 1980.
Frankl, V,: ZAŠTO SE NISTE UBILI, Beograd, I.P. Žarko Albulj, I.P. Luta i I.K.P. Monada, 1994.
From, E.: ANATOMIJA LJUDSKE DESTRUKTIVNOSTI, Zagreb, Naprijed, 1975.
Fulgosi, A.: PSIHOLOGIJA LIČNOSTI - TEORIJE I ISTRAŽIVANJA, Zagreb, Školska knjiga, 1981.
Gerloši, F.: Dve hiljade godina komunizma na platnu, Beograd, Politika, od 6 jula, 2000.
Guyton, A.: MEDICINSKA FIZIOLOGIJA, Beograd-Zagreb, Medicinska knjiga, 1969.
Hofman, B.: NOĆ DO JUTRA, Zagreb, Znanje, 1982.
Hol, K.,i Lindzi, G.: TEORIJE LIČNOSTI, predgovor i redakcija prevoda Boško V. Popović, Beograd, NOLIT,
1983.
Horvat, M.: GOLI OTOK - STRATIŠTE DUHA, Zagreb, Orion Stella, 1996.
Isaković, A.: TREN 2, Beograd, Prosveta, 1982.
Jakulić, S.: Imunopsihijatrija, u Kecmanović, D: Psihijatrija, Beograd-Zagreb i Svjetlost, Sarajevo, Medicinska
knjiga 1989
Jevtić, M.: Religija kao moto za genocid, Beograd, Vojska br. 27, od 26.11.1992. godine, 1992.
Jokić, M,: TAJNI DOSIJE JOSIP BROZ, Kragujevac, Nova svetlost, 1992.
Jovanović, D.: MUZEJ ŽIVIH LJUDI I-II, Beograd, Rad, 1990.
Jovović, B.: SRPSKI OFICIRI,U.,NACIONALNOJ KULTURI, Beograd, VIZ, 1998.
Kalvokorezi, P. i G. Vint.: TOTALNI RAT, Beograd, Rad, 1987.
Kant, I.: ZASNIVANJE METAFIZIKE MORALA, Beograd, BIGZ, 1981.
Kardelj, E.: SLOBODNI UDRUŽENI RAD, Beograd, Radnička štampa, 1978.
Kecmanović, D.: SOCIJALNA PSIHIJATRIJA SA PSIHIJATRIJSKOM SOCIOLOGIJOM, Sarajevo, Svjetlost,
1975.
Kecmanović, D.: Sociologija i psihijatrija, u: Kecmanović D: PSIHIJATRIJA, Beograd-Zagreb i Svjetlost,
Sarajevo, Medicinska knjiga, 1989
Knežević, D, B. Smiljanić i D. Tmušić: ISTORIJA SA OSNOVAMA VOJNE ISTORIJE, Beograd, VIZ, 1980.
Komarecki, M,: Bihevioristička kutija B.F. Skinera, Beograd, Psihološke novine, 1988.
Komnenić, P.: Osvrt na Peti kongres KPJ, u Antologija golootočke misli i riječi, Beograd, (priredio: M.
Stojanović), Stručna knjiga, 1996.
Kordić, M.: ZLOSLUT, Beograd, Stručna knjiga, 1989.
Kostić, P.: Promene ponašanja ratnika, Beograd, Novi Glasnik, Broj 1, 1995.
Kostić, P.: Prilog psihologiji ratnog zločinstva, Beograd, Psihologija, Broj 4, 1996.
Kostić, P.: Psihologija borbenih jedinica, Beograd, Posebna izdanja Vojne knjige, 2000.
Krech und Crutchfield, Livson, Wilson jr., Parducci: Grundlagen der Psychologie 7 (Socialpsychologije),
Weinheim und Basel, BELTZ, 1985.
Kreč, D, Kračfild, R., i Balaki, I.: POJEDINAC U DRUŠTVU, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna
sredstva, 1972.
Krivokapić, B.: DAHAUSKI PROCESI, Beograd, Prosveta-Partizanska knjiga, 1986.
Krstić, D.: PSIHOLOŠKI REČNIK, Beograd, IRO Vuk Karadžić, 1988.
Kuzmanović, B,:Spremnost za angažovanje u samoupravljanju preduzeća kao funkcija nekih vrednosti, Beograd,
Psihološka istraživanja, Institut za psihologiju, 1976.
Labović, Đ: KONTRAOBAVEŠTAJNI UDAR, Beograd, Narodni univerzitet Vladimir Dujuć, 1990.
Lalić, M.: LELEJSKA GORA, Sarajevo, Svejtlost, 1990.
Le Bon: PSIHOLOGIJA GOMILA, Beograd, Izdanje knjižare S. B. Cvijanovića, 1921.
Leng, R.: PODELJENO JA I POLITIKA DOŽIVLJAJA, Beograd, NOLIT, 1976.
Lorenc, K.: GOVORIO JE SA ŽIVOTINJAMA, Srpska književna zadruga, Beograd, 1978.
Lorenc, K.: O AGRESIVNOSTI, Beograd, Savremena administracija, 1970.
Makijaveli, N.: VLADALAC, Pančevo, Enigma, 1998.
MALA ENCIKLOPEDIJA PROSVETE, Beograd, Prosveta, 1978
Mandić, T.: MENJATI SE A OSTATI ISTI, BELEŠKE PSIHOTERAPEUTA, Beograd, P.P.Bata, 1990.
Markićević, A.: Goli otok u svetlosti prava, Beograd, Književne novine, br.j 980 od 15. IX, 1999.
Marković, D., i Kržavac, S.: ZAVERA INFORMBIROA, Beograd, Narodna knjiga –Partizanska knjiga, 1987.
Marković, D.: JOSIP BROZ I GOLI OTOK, Beograd, Beseda, 1990.
Matešić, K.: BIOLOŠKI RITMOVI I PONAŠANJE ČOVJEKA, Zagreb, Ognjen Prica, 1983.
Matić, B,: KRCUN (ŽIVOTOPIS SLOBODANA PENEZIĆA KRCUNA), Gornji Milanovac, Dečje novine,
1984.
Madžar, LJ,: Ekonomska pomoć Zapada Jugoslaviji, Beograd, Intervju od 10. maja, 1985.
Mićunović, D.: Zalazak sunca na Golom otoku, Beograd, NIN br 2586, od 20. jula, 2000a.
Mićunović, D.: Titove mandarine za neposlušne profesore, Beograd, NIN br 2587, od 27.jula, 2000b.
Mihailović, D.: Goli otok, knjiga prva, Beograd, NIP Politika, 1990.
Mihailović, D.: Goli otok, knjiga druga, Beograd, Beogradski grafički izdavački zavod, Srpska književna
zadruga, 1995a.
Mihailović, D.: Goli otok, knjiga treća, Beograd, Srpska književna zadruga, Beogradski grafički izdavački
zavod, 1995b.
Mihailović, D.: VREDNOST LJUBAVI, Beograd, Narodna knjiga-Alfa, 1996.
Mihailović, D.: ZLOTVORI, Beograd, Narodna knjiga-Alfa, 1997.
Mihailović, D.: JALOVA JESEN, Beograd, Narodna knjiga / Alfa, 2000.
Mihailović, D.: Kao smrtna osuda, Beograd, Književne novine, br.j 980 od 15. IX, 1998.
Mihailović, D.: KRATKA ISTORIJA SATIRANJA, Beograd, Narodna knjiga - Alfa, 1999a.
Mihailović, D.: Parioničar, general i islednik, Beograd, u Književnost, broj 10, 1999b.
Mihailović, D.: CRVENO I PLAVO, Beograd, NIN, 2001.
Milgram, S.: POSLUŠNOST AUTORITETU, Beograd, NOLIT, 1990.
Milošević, N.: Mićune, šta smo se dogovorili, Beograd, NIN br 2590, od 17.avgusta, 2000.
Milošević, N.: PSIHOLOGIJA SAZNANJA, Beograd, NOLIT, 1989.
Milošević, S.: Ne napadaju Srbiju zbog Miloševića, nego napadaju Miloševića zbog Srbije, Beograd, Politika,
3.10.2000.
Milovanović, R.: IZDAJA, Beograd, Slovo ljubve, 1983.
Moris, D.: OTKRIVANJE ČOVEKA KROZ GESTOVE I PONAŠANJE, Beograd, IRO Svetlost, 1979.
Musulin, D.: J.B.Tito – kako je počelo predlaganje za Nobela i ko je to činio, Borba, 17. septembar, Beograd,
2001
Nikolić, N.: JASENOVAČKI LOGOR, Zagreb, Nakladni zavod Hrvatske, 1949.
Obradović, J.: Participacija – rezultati istraživanja i teorijski model, Beograd, Revija za sociologiju, br 1, 1974.
Obrenović, J.: Biološke osnove agresivnosti, Niš, Psihologija danas, godina I, broj 4, 1998.
Pačepa, J. P: Crveni horizonti, dnevnik šefa jedne komunističke obaveštajne službe, N.Beograd, Akvarijus,
1990.
Panić, R.: TITOVI HAVAJI, Beograd, Nova, Slobodan Mašić, 1997.
Pantić, D.: Vrednosne orijentacije mladih u srbiji, Beograd, Istraživačko-izdavački centar SSO Srbije, 1981.
Pečjak, B,: STVARANJE PSIHOLOGIJE, SVJETLOST, Sarajevo i Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,
Beograd, 1984.
Pek, D. i Vitlou, D.: TEORIJE LIČNOSTI, Beograd, NOLIT, 1981.
Perućica, K.: DO SMRTI I NAZAD, METOD PREVASPITAVANJA, Beograd, Kultura, 1999.
Petković, R.:Istorijski značaj i političke reperkusije 1948, u Kačavenda P, Jugoslovensko-sovjetski sukob 1948.
god., Beograd, Institut za savremenu istoriju, 1999.
Petrović, S,: PSIHOLOGIJA I MOGUĆNOSTI ZLOUPOTREBE, Gornji Milanovac, Dečje novine, 1984.
Popadić, D.: Ispitivanje makijavelizma u tri seoske sredine, Psihološka istraživanja III, Beograd, Institut za
psihologiju, 1984.
Popović, M.: UDRI BANDU, Beograd, Filip Višnjić, 1988.
Popović, N.: Pred vratima novog univerzuma, Beograd, Vojni informator, broj 2, maj-jun, 2000.
Popović, V.,B: PSIHOLOGIJA LIČNOSTI, Beograd, Društvo psihologa SR Srbije, 1977.
Popović, Z,: Na putevima pakla, u: Antologija golootočke misli i riječi, Sjećanja, osvrti, komentari i
dokumentacija, Beograd, (M. Stojanović), Stručna knjiga, 1996
Prelević, Č.: Zlokobne šifre, u Antologija golootočke misli i riječi, Sjećanja, osvrti, komentari i dokumentacija,
Beograd, (M. Stojanović), Stručna knjiga, 1996
Primorac, I.: PRESTUP I KAZNA, NIP Mladost, Beograd, 1978.
Puni, R.: OGLEDI IZ PSIHOLOGIJE SPORTA, Beograd, Zavod za izdavanje udžbenika, 1965.
Radonjić, B.: PORUŠENI IDEALI, Beograd, Interpress, 1995.
Radonjić, S.: PSIHOLOGIJA UČENJA, knjiga prva, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1985.
Radulović, F.: LJUBAVI JOSIPA BROZA, Beograd, Grafos, 1990.
Rajh, V.: MASOVNA PSIHOLOGIJA FAŠIZMA, Beograd, Ideje, 1973.
Rančić, D,: Humanitarci protiv Kušnera, Beograd, NIN br 2591, od 24. avgusta, 2000.
Rot, N.: OSNOVI SOCIJALNE PSIHOLOGIJE-SOCIJALIZACIJA, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna
sredstva, 1975.
Rot, N.: PSIHOLOGIJA GRUPA, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1983.
Ružić, S.: Policija misli na delu, Beograd, Književne novine, broj 980 od 15. IX, 1998.
Saratlić, R.: Savremenici: Rade Panić, pisac: Golgota Golog otoka i melem Afrike, Beograd, Politika od 22
marta, 1997.
Savić, O.: Marginalije uz Fromovu distinkciju naturalizma, Beograd, Ideje, 1977.
Skiner, B,F.: NAUKA I LJUDSKO PONAŠANJE, Cetinje, Obod, 1969.
Solženjicin, A.: ARHIPELAG GULAG, Beograd, Rad, 1988.
Spasić, B., DOSIJE SPASIĆ–LASICA KOJA GOVORI, Priredila i uredila Lidija Obradović, Beograd, autorsko
izdanje, Milenijum 2000.
Stambolić, I.: PUT U BESPUĆE, Beograd, B-92, 1995.
Stanković, M.: Tri diktatora XX veka, Psihologija danas, broj 11, Niš, 2001
Stojanović, M,: ANTOLOGIJA GOLOOTOČKE MISLI I RIJEČI, Beograd, Stručna knjiga, 1996.
Stojić, Lj.:Suđenje pod veštačkim društvenim pritiskom, Beograd, Psihologija, Br.1, str.33-34, DPS, 1970.
Stojković, S.: OLIMPIJSKA VATRA, Beograd, P.P. Vesmark, 2000.
Stor, E.: LJUDSKA AGRESIVNOST, Beograd, NOLIT, 1989.
Svećenski, B., i Kronja, T,: MENTALNA HIGIJENA U VOJSCI, Beograd, Institut za vojno medicinsku
dokumentaciju, 1964.
Svetska zdravstvena organizacija: Klasifikacija mentalnih poremećaja i poremećaja ponašanja, Beograd, Zavod
za udžbenike i nastavna sredstva, 1998.
Šarac, M.: Generalova skaska, Beograd, NIN, broj 2596, od 28.septembra, 2000.
Štajner, K.: POVRATAK IZ GULAGA, Zagreb, Globus, 1985.
Tasić, D,: Leševi Golog otoka, u: Antologija golootočke misli i riječi, Sjećanja, osvrti, komentari i
dokumentacija, priredio: M. Stojanović, Beograd, Stručna knjiga, 1996
Tijanić, A.: Sloba je umro zbog ljubavi, Beograd, Danas, od 29. septembra, 2000.
Tofler, A., i H.: RAT I ANTIRAT, Beograd, PAIDEIA, 1998.
Torkar, I.: UMIRANJE NA RATE – DAHAUSKI PROCESI, Zagreb, Globus, 1984.
Trebješanin, Ž.:REČNIK PSIHOLOGIJE, Beograd, Stubovi kulture, 2001.
Tucić, N.: EVOLUCIJA, ČOVEK I DRUŠTVO, Beograd, Dosije i alternativna akademska obrazovna mreža,
1999.
Uglješić, B,: Epidemiologija u psihijatriji, u: Kecmanović D. Psihijatrija, Beograd-Zagreb Medicinska knjiga i
Svjetlost, Sarajevo, 1989.
Veljković, V.: SPASA NAM NEMA, ALI PROPASTI NEĆEMO, Beograd, rukopis, 2000.
Višnjić, D.: POJAM ORUŽANE BORBE, Beograd, VIZ, 1988.
Vlajković, J.,: ŽIVOTNE KRIZE I NJIHOVO PREVAZILAŽENJE, Beograd, NOLIT, 1992.
VOJNA ENCIKLOPEDIJA, drugo izdanje, 3. i 4. knjiga, Beograd, Vojno-izdavački zavod, 1972.
Volkov, V.: SASLUŠAVANJE, Beograd, Naš dom, 1997.
Votson, P.: PSIHOLOGIJA RATA, prevod grupe nastavnika i studenata VA VJ u redakciji P. Kostića, Beograd,
Sektor za školstvo, obuku, nauku i izdavačku delatnost Generalštaba VJ, 2001.
Vujaklija, M.: LEKSIKON STRANIH REČI I IZRAZA, Beograd, Prosveta, 1970.
Watson, P.: Psycho-krieg (Moeglichkeiten, Macht und Missbrauch der Militarpsychologie ), Duesseldorf und
Wien, ECON, 1982.
Watson, P.: War on the Wind -the military uses and abuses of Psychologi, London, Hutchinson of London, 1978.
World Health Organizacion,: Međunarodna klasifikacija bolesti-MKB-10, Beograd, Savezni zavod za zaštitu i
unapređenje zdravlja i Savremena administracija, 1996.
Zdravković, J.: Etologija i psihologija, u Kecmanović D: PSIHIJATRIJA, Beograd-Zagreb Medicinska knjiga i
Svjetlost, Sarajevo, 1989.
Zdravković, J.: Reč urednika, Niš, u Psihologija danas, Godina III, Broj 9, Društvo bihevioralne teorije i prakse,
2000.
Zdravković, J.: TUMAČENJE NEUROZA, (Lečenje i samopomoć), Niš, Prosveta, 1993.
Zdravković, J.: Uzgredna razmišljanja, u povodu jedne od verzija ove studije, Niš, pismeno saopštenje, 2000.
Zeković, R.: Ja vas bojkotujem, Beograd, Književne novine, broj 980 od 15. IX 1998.
Zupan, V.: LEVITAN, Zagreb, Globus, 1983.
Zvonarević, M.: SOCIJALNA PSIHOLOGIJA, Zagreb, Školska knjiga, 1976.
Županov, J.: SAMOUPRAVLJANJE I DRUŠTVENA MOĆ, Beograd, Naše teme, 1969.

ИНТЕРВЈУ ЈОВО КАПИЧИЋ, ГЛАВНИ КАПО ГОЛОГ ОТОКА (NIN, 17.12.2009, www.nin.co)
ВРЕМЕ ПУШТАЊА: У ЛОВУ ВОЗ КРЕЋЕ ЗА БРИОНЕ: АЛЕКСАНДАРРАНКОВИЋ
ИЈОВО КАПИЧИЋ
 Na Golom otoku: Kapičić (desno) upravnikom logora

ПОНОВО HA НЕРЕТВИ: СВЕТИСЛАВ-ЋЕЋА СТЕФАНОВИЋ, 1 Б. ТИТО ИЈОВО КАПИЧИЋ

Kad se početkom decembra u Crnoj Gori pojavila knjiga "Goli otoci Jova Kapičića" tiraž od 5.000 rasprodat je
za 24 sata. Izdavač podgoričke „Vijesti" naručio je novih pet hiljada. „Goli otoci Jova Kapičića" su razgovori
novinarke Tamare Nikčević s jednim od retkih još živih visoko pozicioniranih službenika policijskih struktura
jugoslovenske države. NIN će izvode iz knjige objaviti u dva nastavka.
TAMARA NIKČEVIĆ
Razgovori sa Jovom Kapičićem vođeni su godinu dana - od proleća 2008. godine. Knjiga je tematski podeljena u
13 poglavlja. Kapičić je bio učesnik i svedok mnogih važnih događaja, posebno u prve dve decenije Titove
Jugoslavije: hapšenje Draže Mihailovića, podizanje Golog otoka i upravljanje tom „ustanovom", pokušaj
Jugoslavije da proizvede atomsku bombu, do kontrole umetnika i diplomatskih predstavnika.
Kada ste dobili čin generala?
Godine 1946. Odmah nakon rata, napravljena je kadrovska struktura. U tom su dijelu Crnogorci zauzimali vrlo
istaknuto mjesto. Aleksandar Ranković je bio postavljen na mjesto ministra policije, a četvorica od petorice
njegovih pomoćnika, među kojima i ja, bili su Crnogorci.
Sa dvadeset sedam godina ste, dakle, iz rata izašli kao heroj, dobili čin generala, bili jedan od glavnih
ljudi Udbe...
Da se razumijemo: bio sam bog!
Kakvo je to osjećanje?
Uh!... Čudesno, intenzivno... Ali, zna da bude i jako opasno. To je stvar karaktera. Moć lako opije i začas vas
pretvori ili u velikog nitkova ili u sveca. (...)
Šta ste radili te 1945. godine?
Početkom 1945. sam pozvan u Ministarstvo spoljnih poslova, gdje mi je pomoćnik ministra, Vladimir Velebit -
gospodin i plemić među nama partizanima - saopštio da sam raspoređen na mjesto savjetnika jugo slovenskog
ambasadora u Parizu. (...) Jugoslovenski ambasador u Parizu bio je Marko Ristić?
Jeste. Bio je vrlo obrazovan čovjek, učtiv, ali i jako neprijatan.
Kako ste se slagali?
Loše. Tražio je od mene da obavljam poslove koje sam smatrao ponižavajućim, pa mi se jednoga dana
smučilo: "Druže ambasadore, ovdje nijesam došao da bih bio vaš potrčko. Ja sam general, ratnik i ne pada mi na
pamet da budem bilo čiji kurir!" Šta vam je odgovorio Marko Ristić?
Ništa, htio je da bude gazda. Otišao je u Beograd i tražio da me povuku. Rekao je Titu: Ili ja, ili on. Tito je
pravilno procijenio da je u tom tredutku za Jugoslaviju bolje da u Parizu ostane Marko Ristić. Čim sam stigao u
Beograd, zvali su me iz Titovog kabineta. "Ajde, sjedi" - ponudio me je Tito još na vratima. "Znam da si ljut, ali
moram da ti objasnim. Jovo, čim je Ristić došao, sebi sam postavio pitanje: ko će bolje da razgovara sa Malroom
- Marko Ristić ili ti koji si juče stigao iz šume. Ko Tito me pita: Ko će bolje da razgovara sa Malroom - Marko
Ristić ili ti koji si juče stigao iz šume? bi Jugoslaviju bolje predstavio?"
"Druže Tito, u pravu ste" - shvatio sam. Pa, stvarno - šta bih ja sa Malroom?!
Po povratku iz Pariza, 1946, šta vam je bio glavni zadatak?
Bilo ih je u to vrijeme mnogo. Jedan od glavnih je bilo i hapšenje Draže Mihailovića. Ozna je u martu 1946.
formirala grupu od nas desetak, kojom je rukovodio lično Aleksandar Ranković. Prethodno je srpska Ozna
uhapsila Nikolu Kalabića, Mihailovićevog zamjenika, čovjeka kome je bezgranično vjerovao. Obećao je da će
nam pomoći prilikom hapšenja Draže.
KALABIĆ I DRAŽA MIHAILOVIĆ
Kako je Ozna došla do Nikole Kalabića?
Na prevaru. Ozna je imala informacije o njegovom kretanju, pratila ga je, namamila i uhapsila. Kalabić je
odmah pristao da sarađuje. Odlučili smo da jedan broj pripadnika srpske tajne policije, zajedno sa Kalabićem,
po svaku cijenu ubacimo među četnike. Bilo nam je veoma važno da Dražu uhvatimo živog. Moj zadatak je bio
da, kao Rankovićev pomoćnik, odem u Višegrad i kontrolišem akciju. Prerušio sam se u šefa lokalne
meteorološke stanice.
Zašto baš to?
Činilo nam se da bi to moglo da bude najmanje upadljivo. Nosili smo nekakve žice, kablove, stalno nešto kao
mjerili, premjeravali... U stvari, kada su se naši momci ubacili među četnike, putem radio veze i u saradnji sa
vojskom, pratili smo šta se događa u štabu Draže Mihailovića. Kalabić se sa momcima iz Ozne već nalazio na
Bijelom brdu, na granici sa Bosnom. Taktika je bila da lokalni seljaci koji su sa nama sarađivali puste priču da je
u blizini viđen Nikola Kalabić, koji, izgubivši vezu sa glavnim štabom, na sve načine pokušava da pronađe
Mihailovića. Kada je Nikola Kalabić konačno pronašao Dražu, ispričao mu je ono što smo prethodno bili
dogovorili: Srbija je spremna za ustanak, za Dražin povratak, četnici moraju da se organizuju, da krenu u
gerilsku borbu... Logično, Draža je povjerovao u priču svog zamjenika i donesena je odluka da četnici krenu
prema Srbiji. Akcija je krenula u Dobrunu. Mihailović je imao ličnu gardu, danas bi rekli - tjelohranitelje, koje
su naši momci likvidirali. Bio je gotov! Stavili su mu lance na ruke i javili mi da dođem. Stigao sam u "marici"
bez prozora. Momcima sam čestitao na uspješno izvedenoj akciji i uveo Mihailovića u kola.
Šta ste mu rekli?
Ni riječ! Smjestio sam ga pozadi, sjeo do njega i krenuli smo za Beograd. Sjećam se da smo u Titovom Užicu
bili stali da ručamo.
"Generale, hoćete li da vam momci donesu ručak, piće?" - pitao sam Dražu.
"Neću ništa, hvala vam" - odbio je.
Kako je Draža Mihailović djelovao?
Žalosno. Onako mali i smežuran, izgledao je jadno i nikako. Cijelim putem je u ruci stezao prljavu šajkaču
ćutao, riječ nije progovorio. U Beograd smo stigli oko tri sata po podne. Odveo sam ga u kabinet ministra
unutrašnjih poslova Srbije, Slobodana Penezića Krcuna. Tito je bio u posjeti Poljskoj, pa sam pozvao
Rankovića: "Druže Marko, stigao sam"! "Otkud ti, Jovo?! Zašto si napustio Višegrad?!" - pitao me je.
Ne želeći da mu takvu vijest saopštim telefonom, pozvao sam ga da dođe u Krcunovu kancelariju, koja se
nalazila u Đušinoj ulici. Vjerovatno nešto sluteći, Ranković je stigao kao metak. Nije mogao da vjeruje.
Draža Mihailović je nešto rekao Rankoviću?
Ništa! Ćutao je, sjedio zgrčen na stolici... Pored Draže je stajao naš oficir, koji ga je pazio da ne iskoči kroz
prozor, da ne izvrši samoubistvo. Krcun Penezić je bio u Novom Sadu. Kada je stigao, u njegovom kabinetu smo
se ponovo okupili Ranković, Krcun, Draža Mihailović sa policajcem, koji je za njega bio zadužen, i ja. "Osim
srpskog, ima li još negde u svetu naroda u kome zamenik pristane da izda svog vrhovnog komandanta?!" Bilo je
to sve što je rekao Draža Mihailović.
Pratili ste suđenje?
Jesam, naravno. Bilo je nekih intervencija iz inostranstva da se Draži Mihailoviću spasi glava. Čuo sam Tita
kada je rekao: "Kako da mu sačuvamo glavu?! Šta će reći Srbija?!"
Kako to mislite: šta će reći Srbija?
Bilo je drugačije vrijeme. Srbija je in sistirala na svom antifašizmu, a Srbi su veoma vodili računa o tome da
ih neko od ostalih naroda FNRJ ne optuži da na bilo koji način štite saradnike okupatora, kvislinge kakav je bio
Draža Mihailović. Danas je, nažalost, drugačije... rehabilitaciju...
Kako na to gledate?
Kao na sistematski pokušaj mijenjanja istorije...
Ipak, da li je tačno da 1941.Srbi nijesu baš masovno prilazili komunistima i partizanima?
Tačno je da partizanske jedinice, u odnosu na broj stanovnika, nijesu masovno popunili Srbi iz takozvane uže
Srbije. Bilo je Srba iz Bosne, Hrvatske, Dalmacije, Vojvodine... Ali, bez obzira na to, Srbi su brojnost
nadoknađivali neizrecivim junaštvom. (...)
Gdje je strijeljan Draža Mihailović?
He znam. Rekao sam vam da sam Dražu doveo ne u Rankovićevu, nego u kancelariju Krcuna Penezića. To znači
da je, osim hapšenja, sve ostalo bila nadležnost srpske Udbe. Savezna se u tu stvar nije miješala. Poslije
hapšenja Draže Mihailovića, dobio sam naređenje da odem u Crnu Goru. (...)
STALJIN JE BIO IDOL
Šta je prethodilo Rezoluciji IB?
Staljin je htio da nas pokori po svaku cijenu (...)... Rusi su se prema nama ponašali kao da smo njihova
gubernija. Na Titovu adresu su iz Moskve stagla dva pisma - prvo, 27. marta 1948, a drugo, još žešće, 4. maja
iste godine. Bio je optužen da služi imperijalizmu, da je odustao od komunističke partije...
Nakon toga, Tito je 19. maja pozvan u Bukurešt, na sjednicu Informacionog biroa komunističkih partija.
Kakva je bila jugoslovenska reakcija?
Osim Andrije Hebranga i Sretena Žujovića, koji su se, čim su počeli prvi napadi na Tita, izjasnili za Staljina,
svi su bili u šoku. Bilo nam je teško. Staljin je bio idol i niko od njega nije očekivao takav udar. Rusi su pokušali
da ponize svog najboljeg saveznika i prijatelja. Tito je odmah sazvao sjednicu Centralnog komiteta KPJ.
Obavijestio je članove CK da neće da ide u Bukurešt i predložio im da ga, ako misle drugačije, smijene. Svi su
odmah skočili: Kako da ideš?! Nećemo da te šaljemo pod Staljinov nož!
Da li je SSSR bio iznenađen odgovorom?
Sada su oni bili šokirani. Sa sjednice u Bukureštu, koja je održana 28. juna 1948, stigla je rezolucija Informbiroa
u kojoj su Jugosloveni bili pozvani da ustanu protiv "slugu imperijalizma". Rezoluciju IB-a, uz odgovor
jugoslovenske vlade SSSR-u "Borba" je 30. juna 1948. prenijela u cjelosti.
Taj odgovor je pisao Milovan Đilas?
Đilas je pisao, a Plenum CK KPJ usvojio tekst.
Šta je bio Hebrangov i Žujovićev stav?
Da se prihvati kritika, tj. da se uradi onošto je od nas tražio Staljin. Kasnije su obojica bila izbačena iz Partije i
zatvorena u vilu kod Sremskih Karlovaca. Bila je to neka vrsta kućnog pritvora. Išao sam da ih obiđem...
Slao vas je Aleksandar Ranković?
Naravno. Tražio je da odem kod njih, saopštim im da su isključeni iz Partije i da će, ne budu li se pokajali, biti
uhapšeni. Žujović je bio ugledan, hrabar čovjek, član Vrhovnog štaba, tokom rata jedan od dvojice
najznačajnijih Srba. Tek što je bio započeo štrajk glađu. "Crni, zašto štrajkuješ glađu?" - krenuo sam oštro. "Ko
te je tjerao da ustaješ protiv Tita i Partije? Zar nijesi zajedno sa njim stvarao Jugoslaviju? Kako te nije sramota?!
Bio si dobar čovjek i ostani takav do kraja. Prekini štrajk, napiši Titu pismo i pokaj se. U suprotnom, bićeš
uhapšen".
Šta vam je odgovorio?
"Jovo, donio si mi crne vijesti" - rekao je uhvativši se za glavu. "Ali, ako je tako, napisaću Titu pismo".
Kako je reagovao Andrija Hebrang?
 Nije želio da razgovara... Čitao je knjigu. Rekao sam mu isto što i Žujoviću. Bio je vrlo nadmen i arogantan
čovjek. "Dobro, hvala" – rekao je, ne pogledavši me. Odbio je da napiše pismo Titu. (...)
Zašto je Andrija Hebrang kasnije stavljen u nadležnost srpske Udbe? Zar nije bilo logično da bude pod
saveznom ili hrvatskom?
He znam, to je bila greška. Da je "slučaj Hebrang" bio u nadležnosti savezne Udbe, vjerujem da bi stvari bile
drugačije.
U kom smislu drugačije?
Prema njemu bismo se, siguran sam, drugačije odnosili; ne bismo ostavljali prostora za različite sumnje koje
su ostale do danas. (...) Milorad Milatović, pomoćnik Krcuna Penezića je saslušavao Hebranga. Informacija da je
Hebrang u zatvoru izvršio samoubistvo objavljena je kasnije u Milatovićevoj knjizi. Pričalo se da je Andriju
Hebranga ubila policija... He vjerujem da je to tačno.
Zašto ne vjerujete? Kako neko može izvršiti samoubistvo objesivši se o nepostojeći radijator?!
Ako čovjek odluči da se ubije, ne možete ga u tome spriječiti. Uostalom, to nije ni vaša, a ni moja stvar;
nijesmo bili tamo... Kako onda tvrdite da Hebrang nije ubijen?
He tvrdim. Tako su mi rekli.
Ko vam je rekao?
Upravnik zatvora Pavle Baljević je bio moj prijatelj. "Ubio se" - rekao mi je. Da li je od mene nešto krio, ne
znam. Pitao sam i Milatovića. "Jovo, dodijalo mu je. Ubio se!" - tvrdio je i Milatović. He znam, sa tim nijesam
imao posla. (...)
Koliko puta ste posjetili Goli otok?
Tri puta. Prvi put, prije nego što je zatvor i napravljen, Ranković mi je rekao da izvidim teren: „Javi se Stevu
Krajačiću, a on će ti dati dalje instrukcije. Miroslav Krleža, koji je to čuo od vajara Antuna Augustinčića,
ispričao nam je da u Kvarnerskom zalivu postoji ostrvo mermera na koje bi mogli da smjestimo naše IB-eovce".
Miroslav Krleža je ispričao?! Kome?
He znam. Pretpostavljam Titu.
Nijeste to neposredno čuli? He. Čuo sam od Rankovića, ali ga nijesam pitao ni kome je to Krleža rekao, ni od
koga je Marko to čuo... Pazite: Krleža nije predložio osnivanje logora, taman posla; samo je rekao da je od
Augustinčića čuo da postoji ostrvo mermera...
Zato vas i pitam.
He, ne!... Ranković mi je tako rekao, a ja nijesam imao razloga da ga dalje propitujem. Na Goli otok
sam,otišao sa profesorom geologije...
Kojim profesorom?
He sjećam mu se imena; znam da je bio profesor Beogradskog univerziteta. Goli otok je bilo malo, kamenito,
pusto ostrvo, puno zmija. Međutim, profesor je utvrdio da golootočki mermer nije tip sedimentne materije, nego
da je u pitanju eruptivna masa koja nije za upotrebu. (...)
Na Golom otoku jeste bila trećina nevinih, ali šta je sa ostalima? Aleksandar Ranković je rekao - polovina
nevinih!
He, ne... Upravo se i pozivam na Rankovićevu izjavu: trećina nevinih! Ali, šta smo mogli?! Sa naše strane,
tamo niko nije ubijen, niko strijeljan, mučen, zlostavljan... To je laž!
Kako laž?! Postoje svjedočenja. Književnik i akademik Dragoslav Mihailović je pisao o užasima i
poniženjima koje je tamo doživio.
Kakvi ljudi, kakav akademik?! To cy lažovi! Sjećam se da sam učestvovao na tribini o Golom otoku, kojoj je
prisustvovao i taj vaš akademik. "Da li je istina" - javio se o dmah da mi postavi pitanje, "da su jednom, u čast
vašeg dolaska, na Golom otoku ubijena dvojica zatvorenika? Njihove leševe su stražari kasnije doneli da vam ih
pokažu!" Začudilo me je takvo pitanje. Nije ga postavio neuk čovjek, nego akademik. Pitao sam ga da li je tome
lično prisustvovao. "Nijesam" - rekao je - "ali sam čuo". "Gospodine Mihailoviću, to nije tačno" - uzvratio sam.
"Ali, i ja sam čuo zanimljivu priču: kažu da ste na Golom otoku, među zatvorenicima, važili za najveću
ništarobu i đubre!" Zanijemio je. Poslije toga je dao intervju za jedne beogradske novine i, nakon duže vremena,
prvi put nijednom rječju nije pomenuo Goli otok.
Molim vas...
Kakva tortura?! Zatvorenici su se međusobno sukobljavali, tukli, podmetali, špijali... Ponižavali su jedni druge
i zato ne žele o tome da govore. (...)
Zašto čuvari nisu spriječili sukobe o kojima govorite?
Nijesu htjeli da ih spriječavaju. Neka se tuku, neka rade šta hoće... Zašto da spriječavamo?!
Zato što su vam, recimo, ti ljudi do juče bili prijatelji, saborci... Najzad, zato što su - ljudi!
Ali su se okrenuli protiv nas, izdali su zemlju, Tita, Partiju... Tačno je: bili su sa nama u ratu, znali smo ko su, na
šta su spremni. (...) Kada sam drugi put otišao na Goli otok, najprije sam obišao svaku baraku i zatvorenicima
održao kratak govor. Šta ste im rekli?
"Naša država" - rekao sam - "za čiju ste se slobodu borili na isti način na koji sam i sam to činio, neće dozvoliti
da je, poslije toliko žrtava, neko danas ruši". Kazao sam im i da sam svjestan da među njima ima velikih junaka,
i hrabrijih od mene, ali da to ne mijenja stvar... Da, bojali smo ih se! Sjećam se da sam jednom, tokom razgovora
sa Rankovićem, predložio da sve zatvorenike ne okupljamo na istom mjestu. "To nijesu ljudi sa ulice, skupljeni s
 koca i konopca. To cy ratnici koji su hrabro ginuli, koji su stradali ne štedeći se nijednog trenutka... Šta ako ih
tamo bude nekoliko hiljada?! Koja je vlast u stanju da spriječi njihovu pobunu?! Šta ako krenu na nas?!" - pitao
sam. "Onda ću ih sve pobiti" - odgovorio je Ranković. (...)
Bilo je "biti ili ne biti", strahoviti pritisak. Da nijesmo napravili Goli otok, cijela bi Jugoslavija postala Goli
otok! Bili smo ugroženi i nijesmo mogli da dozvolimo da raste peta kolona.
Razumijem argument o ugroženosti, o opasnosti kojoj ste mogli biti izloženi, ali ne mogu da razumijem da
ste se protiv Staljina borili njegovim, staljinističkim metodima!
Goli otok jeste crna mrlja na našoj revoluciji i to se, sa stanovišta humanosti, ne može braniti. Međutim, nije
bilo torture. Zatvorenici su se međusobno sukobljavali, tukli, podmetali, špijali... Ponižavali su jedni druge i
zato ne žele o tome da govore (...) I zapamtite što ću vam reći: nije Vlado Dapčević, niti bilo ko od njih,
zatvorenika... Ja sam najveća žrtva Golog otoka!
"Ispiranje mozga" nije ruski već američki projekat, premda su osnovni teorijski postulati rezultat ruske
refleksološke škole! Počelo je sa Skinerovim golubovima, zatim je praktično primenjeno na Golom otoku70.
Kinezi i Koreanci - naučnici školovani u SAD, po povratku u svoje otadžbine primenili su naučeno u Americi u
korejskom ratu (na zarobljenim američkim vojnicima). U laboratorijama SAD su počeli eksperimente u okviru
projekta MKULTRA („kontrola uma”). Najstariji univerzitet sveta,Harvard, a u saradnji sa CIA-m je pokrovitelj
najvećih psiholoških operacija u svetu. Obojene revolucije na čelu sa Džinom Šarpom njihov su intelektualni
proizvod.

Dodati u knjigama: „sveti Vukašin“ iz Klepaca klanje u Jasenovcu

"Bilećanka" nije partizanska pesma već su je smislili prethodnici za Goli otok koji su istraživani u Bulećkom
zatvoru (tvrdi pukovnik Miodrag Marković, žiji je otac, takođe pukovnik, bio zatočen u njemu. Duh, ritam i
čežnjiva bolnost ukazuju da to nije partizanska već LOGORAŠKA pesma.

Bunke, nemacki psihijatar, navodi prof.Jerović (zahvaljujem Spiridonu Bulatoviću, novinaru radia "Svetigora")
na upit Hitlera kaže da su psihopate zasigurno ljudi, a Hitler ??

Kazivanje Vertovšek Predrag, bivšeg goloootčanina)

Jedan seljak, partizan iz okoline Kruševca, nakon rata dogura do oficrskog čina pobunise protiv uterivanja u
seljačke raden zadruge i zaglavi Goli osuđen je na vojnom sudu na šest godina DKR. Nastupi Kardelj i kaže da
su zemljoradničke zadruge greška nastala zbog ruskih pritisaka odmah nakon rata. Ovaj jadnik se javi svom
isledniku na Golom i zatraži objašnjenje. Islednik mu kaže: "Tvoja je greška što si rekao to za zemljoradničke
zadruge rekao pre druga Kardelja"

Slučaj poštara koji je među nama ponajviše propatio, skoro uvek pod bokotom, samo zato što je sve vreme
tvrdio da je nevin, a zaista je bio nevin, jer je njegova devojka na prevaru uzela njegovu pisaću mašinu iz pošte i
otkucala antikomunistički letak

Psihološki smisao samokritike, tako drage goloootčkim mučiteljima: Samokritika izaziva simptome mržnje
samog sebe, a zatim kognitivne sadržaje: a) pun sam mana i slab; b) trebalo bi da se popravim i promenim i c)
odgovoran sam za probleme (videti Berger, Biro i Hrnjica, 1990: s.583). Dalja posledica samokritike je
depresija, a njeni simptomi su opšta neaktivnost, beznadežnost i suicidalne želje

Nove knjige:
1. Selenić "Pismo-glava"
2. Laza Marković ??
3. Kosijer "Bezbožnici"
4. Zamjatin: "Mi"

"Kazna na Golom nije da dobijete batine već kazna da tučete druge" Mašić, 03.03.2003.
"Da su bili krivi za ono što su optuživani (izdaja, špijunaža) ne bi dobili samo do dve godine već neuporedivo
više (iznad 10 godina)" Mašić
"Izbor je bio gotovo slučajan" Mašić

Golootočani sami po sebi nisu bili prevaspitani, ali su prevaspitali druge, one koji nisu bili na Golom.

Hegel u govoru 14.septembra 1810 (prema Đinđić, 1982, s.133) pozivajući se na Carla von Clauzevica i veli
"Kad govorimo o uništavanju neprijatelja ne moramo posebno isticati da nas ništa ne prisiljava da ovaj pojam
ograničimo samo na fizičke snage, nego se tu nužno moraju uključiti i moralne, pošto se one do u najsitnije
delove prožimaju, i zato se uopšte ne mogu međusobno odvojiti." veli "...cilj osvajanja nije više samo telo i
70
Neki od Bosanaca (ne svi) sa Vaše liste ubačenih saradnika UDB-e među golootočanim su bili na obuci u SAD (ili Britaniji)
život, već pre svega >duša< (srce)".

Od psihologa na GOLOM su bili Filipović-Fića, Hugo Rot i Ivan Furlan (veli Kosta Momirović

U jednom posebnom smislu, revolucionarnom (prevratničkom), smislu uticaja na mase (masovičkom,

komunističkim rečnikom rečeno) ili političkom delovanju (rečeno modernim jezikom) goloootčki proces
samoupravnog prevaspitavanja je bio žalosno efikasan: niko od goloootočana nije pokazao moć da menja
političku stvarnost Jugoslavije. Goloootčani nisu bili gubitnici, mnogi od njih su ako je biologija bila na
njihovoj strani, su stvorili blistave karijere: postali su profesori, akademici, naučnici, stvaraoci, ali ne i politički
delatnici, barem ne u režimu koji kreirao "Goli otok" kao političko čistilište i pakao. Od svih golootočana
političkih delatnika najpoznati je Dragoljub Mićunović, predsednik saveznog parlamenta SRJ i Zajednice SCG.

Otvoreno pismo glavnom kapou Golog otoka Jovi Kapičiću

(„Intervju Jovo Kapičić, glavni kapo Golog otoka”, NIN br.3077)
Svi tvoji odgovori na pitanja novinarke Tamare Nikčević, a o Golom otoku su sporni sa aspekta istine i/ili
morala. Neko, od mene manje pristojan, bi rekao da si ti, kapou, glupi lažov. Evo i zašto! Najpre, ti povezuješ
nepovezivo: sebe kao žrtvu sistema i sebe kao Boga. Moraš da se odlučiš: ili jesi ili nisi. Dalje, ti kažeš „ Da
nijesmo napravili Goli otok, cijela bi Jugoslavija postala Goli otok !”. Nije istina, a evo činjenica: Od svih
zemalja koje su bile pod „Staljinovim nožem” (kako ti veliš) samo u SSSR su postojali gulazi, a u Jugoslaviji
Goli otok. I tačka! Treće, novinarka te pita “Kako neko može izvršiti samoubistvo objesivši se o nepostojeći
radijator?!”, a ti kažeš “Ako čovjek odluči da se ubije, ne možete ga u tome spriječiti”. Drugim rečima, ako
čovek odluči da se ubije on će zamisliti radijator i o njega se obesiti. Četvrto, kako si postao general? Novinarka
kaže „Sa dvadeset sedam godina ste, dakle, iz rata izašli kao heroj, dobili čin generala...”. Ti se s tim
saglašavaš i naglašavaš da si bio Bog. A sa druge strane, pokojni Slavko Ćuruvija za tebe kaže “Jovo Kapičić–
Kapa, bio je general prosečne pameti. Pretpostavlja se da je napravio generalsku karijeru zahvaljujući
činjenici da je njegova bivša devojka Davorjanka Paunović, postala ljubavnica Josipa Broza. Njih dvoje su
osećali da mu nešto duguju”. Mogu da zamislim dijalog njih dvoje. Davorjanka kaže Josipu Staljinu (pardon)
Brozu: „Šta misliš druže Tito, da onom mom bivšem damo čin generala?” I bi tako!
Najzad, neistinito je gospodine kapo da je samo akademik Mihailović svedok i hroničar zločinstava u
logoru na Golom otoku. Ima ih, zasigurno, trocifren broj. Navešću samo 10, a naslovi njihovih ispovesti govore
sami za sebe: 1) Popović M.: Udri bandu; 2) Horvat M.: Goli otok-stratište duha; 3) Panić R.: Titovi Havaji; 4)
Mićunović D.: Zalazak sunca na Golom otoku; 5) Perućica K.: Do smrti i nazad-metod "prevaspitavanja"... 6)
Hofman B.: Noć do jutra; 7) Popović Z,: Na putevima pakla; 8) Saratlić, R. i Panić R: Golgota Golog otoka i
melem Afrike; 9) Tasić, D,: Leševi Golog otoka i 10) Radonjić B.: Porušeni ideali.
Gospodine kapo, najspornija i najneljudskija je neistina, zbog koje ti i pišem ovo pismo, da na Golom
otoku nije bilo torture ni mučenja, a da su se “Zatvorenici međusobno sukobljavali, tukli, podmetali, špijali...
Ponižavali su jedni druge i zato ne žele o tome da govore”. Naravno, sve je to tačno. Ali... ti si prećutao
suštinsku stvar, da Goli otok nije bio zatvor pa čak ni običan logor poput hitlerovih! Bio je specijalni centar za
„samoupravno prevaspitavanje”, najsurove i najužasnije mesto za psihološko ispiranje mozgova, a međusobne
tuče, podmetanja i ponižavanja mučenika su najbenignije tehnike koje je UDB-a, s tobom na čelu, instalirala u
taj proces. Mali prostor mi ne dozvoljava da opišem sve strukture, načela i tehnike funkcionisanja gologotočkog
sistem (o tome postoji čitava knjiga) samo ću dati jedno održivo poređenje koje mogu dokumentovati. Svaki
normalan čovek, osuđen da bira između nacističkog i golootočkog logora, a poznajući oba, sa radošću bi
odabrao prvi. U nacističkom su ubijani ljudi, a u golootočkom prevashodno osobe (karakteri, „duša“) jednim
nezamislivo surovim procesom dok bi se samo neuspela satiranja ličnosti okončavala fizičkim uništenjem tela.
Džozef Konrad je jednom rekao „Nema potrebe verovati u nadprirodno poreklo zla. Sam čovek je
sposoban za svako zlo”. Gospodine kapo, ti si, još uvek, živi svedok istinitosti ove misli.
prof. dr Petar Kostić, psiholog

KAD SU CVETALE TIKVE

Beogradsko dramsko pozorište: Pisac: Dragoslav Mihailović, Režija: Boban Skerlić, Scenograf: Kiril Spaseski, Kostimograf: Tatjana Radišić, Komozitor: Zoran
Erić, Scenski pokret: Marija Milenković
Glavne uloge: Miloš Biković (Ljuba Sretenović Vrapče, alias Šampion, bokser), Mihailo Miša Janketić (Ljuba Sretenović Vrapče – mnogo godina kasnije)

Ostale uloge:
Danica Ristovski (Milinka, njegova majka), Srđan Dedić (Andra, njegov otac), Anja Alač (Dušica, njegova sestra), Daniel Sič (Vlada, njegov brat), Petar Benčina/
Uroš Jakovljević (Draganče Stojiljković, bokser, njegov drug), Marko Živić (Stole Apaš), Jelena Čvorović Paunović (Ruža, njegova majka), Slobodan Boda
Ninković (Stari Perišić, pukovnik Udbe i predsednik bokserskog kluba „Radnički“, invalid bez leve ruke, narodni heroj), Dejan Matić Mata (Rakić, poručnik milicije,
član uprave bokserskog kluba „Radnički“), Milan Čučilović (Kapetan Zorić, Ljubin trener), Jelisaveta Orašanin (Smiljka), Andrija Kuzmanović (Ivica Lepi), Ivan
Zarić (Mita Majmun), Nataša Marković/ Milica Zarić (Kelnerica), Ivan Tomić (Vodnik Zdravko), Dragan Petrović Pele (Sulja), Savo Radović (Poparsić), Bora
Nenić (Čovek), Lako Nikolić (Invalid), Stefan Radonjić, Aleksandra Ćosić, Miloš Petrović, Anita Stojadinović, Stojan Đorđević, Lazar Đukić, Milica Janković,
Bogdan Bogdanović, Jovan Jelisavčić, Neven Bujić, Ivana Dudić, Maja Šuša, Nemanja Stamatović (Devojke, Udbovci, Vojnici, Oficiri, Bokseri, Prolaznici,
Publika, Bolesnici, Bolničari), Nemanja Pavlović, Filip Španović, Andrej Bogdanov, Luka Kovačević (Dečaci)
Kad su cvetale tikve Dragoslava Mihailovića koliko god da je dvojako svedočanstvo povesnih socijalno-političkih previranja iz nedavne prošlosti, toliko je iznad svega
upečatljiva, snažna i onespokojavajuća intimna priča o rastegljivosti granica ljudskosti i morala. Univerzalnu, gotovo arhetipsku, temu o prevazi osećaja potrebe za
odbranom sopstvene časti i dostojanstva nad nametnutim, svepritiskajućim, ali opšte prihvaćenim društvenim normama i zakonima (koje itekako zavise od istorijskog
trenutka i poretka), Mihailović postavlja u radikalno dramaturški defragmentisane i na prvi pogled lokalno-političke okvire (komunistička diktatura, Rezolucija
Informbiroa, Goli otok), dajući tako Tikvama vanvremensku notu. Koliko je krajem šezdesetih godina ova drama (kao i roman, uostalom) delovala jeretično u
vaspostavljenoj hijararhiji u pokušaju otvaranja novih sloboda govora i mišljenja, te bila proglašena za subverzivni akt u podrivanju postojećeg i uvreženog sistema,
načinjala tabu teme golootočkih stradanja i surovo nasilnog uvođenja uniformnosti i poslušnosti; toliko ona danas dotiče pre svega intimnom ispovešću glavnog aktera i
svedoka minulog doba, Ljube Vrapčeta o sudbinskom tragizmu jednog vremena u kome pojedinac čvrstih moralnih postulata nikako nije mogao da opstane čistih ruku.

Uostalom, sudbina junaka koji se od proste, pravedne duše pod pritiskom okolnosti/sistema pretvara u hladnokrvnog ubicu osvetnika, tema je koja se provlači od
antičkih vremena, preko Šekspirovih dela, do današnjeg trenutka. Ono što je Mihailovićev pomak svakako je ostavljena mogućnost slobode izbora kazne: LJubu
Vrapčeta neće sustići ni gnev Bogova, ni ljudski zakoni. On odlazi u dobrovoljno izgnanstvo, lišen kontakta sa sopstvenim korenima i nasleđem, a njegova kazna je u
užarenu nostalgiju pretočena griža savesti. Tako i baš zato on postaje junak našeg doba.
Maša Stokić

Već sama činjenica da je roman Kad su cvetale tikve, od svog pojavljivanja 1968. godine do danas objavljen u trideseti i tri izdanja na srpskom jeziku i u dvadeset
prevoda, ukazuje na značaj koji ima u savremenoj, srpskoj književnosti. Dušanovački bokser LJuba Sretenović postao je gotovo kultni lik posleratnih generacija, te je
nesumnjivo da je reč o delu koje je steklo slavu ne zbog vanliterarnih okolnosti, već isključivo zahvaljujući svojim estetskim kvalitetima.

Dragoslav Mihailović rođen je 1930. godine u Ćupriji. Diplomirao je na Grupi za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik Filozofskog fakulteta u Beogradu i
profesionalni je pisac. Kao devetnaestogodišnjak je uhapšen iz političkih razloga i od 1950. do 1952. godine bio je u zatvorima u Ćupriji, Kragujevcu i Beogradu (Ada
Ciganlija), kao i u logoru na Golom otoku. Rehabilitovan je 2006. godine. Redovan je član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Izdvojena dela: Frede, laku noć (pripovetke), 1967; Kad su cvetale tikve (roman), 1968; Petrijin venac (prozni ciklus), 1975; Čizmaši (roman), 1983; Uhvati zvezdu
padalicu (pripovetke), 1983; Uvođenje u posao (drame), 1983; Gori Morava (roman), 1994; Goli otok I-III (dokumentarna publicistika), 1990-1995; Zlotvori
(roman), 1997; Jalova jesen (pripovetke), 2000; Treće proleće (roman), 2002; Preživljavanje (zbirka pripovedaka), 2010; Skupljač (drama), 2011; Goli otok IV-V
(dokumentarna publicistika), 2011-12.

Mesto, vreme, okolnosti

Informbiro (IB), odnosno Kominform, Kominformbiro je predstavljao prvu formalnu, međunarodnu organizaciju komunističkih partija nakon raspuštanja Treće
internacionale (Kominterna) tokom Drugog svetskog rata, a osnovan je 1947. kao njen naslednik i jedan od temelja Istočnog bloka, nastalog raspadom ratne
antihitlerovske koalicije, početkom Hladnog rata i uspostavom sovjetske hegemonije nad Istočnom Evropom. Izraz je na prostoru bivše Jugoslavije postao sinonim za
period u kome se vladajući režim na čelu s Josipom Brozom Titom i Komunističkom partijom (KPJ) suprotstavio Josifu Visarionoviču Staljinu i Sovjetskom Savezu, a
što je dovelo do početka neprijateljstva tadašnje Jugoslavije sa novostvorenim Istočnim blokom. Posledice su bile ekonomska kriza, povišena borbena gotovost na
granicama i žestoka unutrašnja represija prema stvarnim ili navodnim pristašama Staljina u Jugoslaviji, čiji je najzloglasniji simbol logor na Jadranu – Goli otok.. Na
Petom kongresu KPJ Staljinu je rečeno NE. Tada je započeo surovi progon svih simpatizera, kao i onih za koje se sumnjalo da su simpatizeri Staljina i SSSR-a, a
posledice su se osećale i posle smrti Josipa Broza Tita, 1980. godine.

Dušanovac je naselje u Beogradu koje se nalazi na gradskoj opštini Voždovac. Graniči se sa naseljima Pašino brdo na severu, Autokomanda na zapadu, Braće Jerković
na jugu, Konjarnik na istoku i Voždovac na jugozapadu. Kao predratno predgrađe Beograda, formirano je 1920. na tadašnjoj istočnoj granici grada. Početkom 1960-ih
i 1970-ih, nova naselja su se razvijala na istoku, tako da je danas Dušanovac bliži centru (10 minuta javnim prevozom) nego istočnom kraju grada. Uvek je bio
područje doseljenog stanovništva radničke klase nižeg socijalnoj statusa, pretežno smeštenim u prizemnim kućama sa zajedničkim dvorištem (partaje). Kraj je u
periodu između dva poslednja rata (Drugog svetskog i ex-Yu) bio poznat po žestokim momcima i još žešćim obračunima, što međusobnim, što sa drugim gradskim
klanovima oko dominacije.
Istorijski kontekst
Prošlo je 45 godina od praizvedbe drame Dragoslava Mihailovića Kad su cvetale tikve, koju je po istoimenom romanu napisao sam autor, u režiji Bore
Draškovića i izvođenju Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Priča o beogradskom bokseru LJubi Sretenoviću (zvanom LJuba Vrapče i Šampion), koja je otvorila temu
nasilja i prvi put javno progovorila o logoru na Golom otoku, političkoj i policijskoj torturi nad neistomišljenicima, oživela je na sceni 6. oktobra 1969. i posle pet
izvođenja, intervencijom Josipa Broza, skinuta je sa repertoara. Politički skandal, svojevrsna „Rezolucija o Tikvama“ i izjašnjavanje po komitetima o ovoj temi,
zapravo su označili početak otvaranja problema slobode govora, mišljenja i izražavanja u komunističkom režimu, a posledice koje su autori i umetnici angažovani oko
predstave snosili (u profesionalnom i životnom pogledu) danas su gotovo nezamislive.
Evo, na primer, nedavno ste vi videli, tu neki komad, kazališne neke tikvice. Kako cvate tikva, ali ta njegova tikva, koji je to pisao, ne cvate, jer ona je,
izgleda, potpuno gnjila, i tako dalje… gde se blati naš društveni sistem, gde se hoće na svaki način da se naše društvo prikaže kao društvo koje ne valja. (…) Znate
vi šta on to govori… A ko govori? Govori onaj koji je bio na Mramoru, na otoku tamo, na Golom otoku. I većina tih ljudi, većina… to ih nema, mali broj, ali su
vrlo glasni. (…) Pa, mi moramo, odozdo treba da se te stvari… da se njega onemogući. Ja ne tražim da mi sad njega, šta ja znam, hapsimo, i tako dalje, nego –
naprotiv – da bude glas javnosti onaj, koji će njih onemogućiti da se bave takvim poslom.
Josip Broz Tito, 25.10.1969.

POZORIŠNA KRITIKA
Svež dah u pozorištu
Predstava „Kad su cvetale tikve”, prema drami Dragoslava Mihailovića, režija Boban Skerlić, Beogradsko dramsko pozorište
Smeštena u vreme društvenih iskušenja i napetosti, radnja zabranjivane drame „Kad su cvetale tikve” Dragoslava Mihailovića (1969), nastale na osnovu istoimenog
romana, donosi sirov odraz društva sputanog političkom represijom. Okolnosti rigidnih političkih ograničenja koje Mihailović u drami fragmentarno ispisuje, okidač su
eksplozije tragičnih događanja čiji je glavni akter LJuba Vrapče, bokserski šampion i kasniji emigrant. Zahvaljujući višeznačnosti Mihailovićevog oporo realističkog,
gotovo brutalističkog komada, činjenice da on sadrži zrele političke, socijalne, melodramske, kao i poetske nivoe značenja, predstava „Kad su cvetale tikve”
Beogradskog dramskog pozorišta je uspela da donese mnoštvo i danas aktuelnih, savremenih i univerzalnih tema.
Kako je društvenopolitički splet okolnosti, koje Mihailović odlučno u drami slika, danas ipak anahron, ne živimo više u toj vrsti ekstremnih političkih sankcija,
akcenat u predstavi reditelja Bobana Skerlića je dat individualnoporodičnim temama, pitanjima krivice, odgovornosti, osvete. A tema političkih zabrana u ovom
scenskom tumačenju ima smisao distanciranog eha naše tabu prošlosti, rekonstrukcije vremena stroge cenzure umetničkih sloboda.
Reditelj Boban Skerlić je Mihailovićev tekst postavio monumentalno, realistički, suptilno dodajući esencijalne poetske začine. Izabrana je velika podela, nastupa
ukupno oko četrdeset izvođača – glumaca, studenata, dece. Scena je impozantno otvorena u dubinu, često sa na njoj izvodi nekoliko paralelnih prizora, što deluje
grandiozno, ali i osvežavajuće u našim teatarskim uslovima (prepoznaje se da je reditelj i filmski autor). Dosledno uvođenje poetskih dimenzija posebno je bitno zato
što uspostavlja značenjski dualizam radnje, omekšava brutalizam događanja, sugeriše mogućnost utehe i pronalaženja lepote i u najmračnijim ćoškovima tragičnog
ljudskog postojanja. Ta tanana poetičnost se gradi kroz sveden, elegantan dizajn (scenograf Kiril Spaseski, kostimograf Tatjana Radišić), korišćenje finih scenskih
efekata, između ostalog dima i snega, što je još upleteno sa nežnim zvučnim planom, minimalističkom klavirskom muzikom kompozitora Zorana Erića. Ove poetske
naslage su posebno izražajne u scenama koje donose fantazmagoričnu mešavinu maglovitih sećanja i gorke stvarnosti.
Igra glumaca je usaglašena, oblikovana u sniženo realističkom tonu. Miloš Biković svedenijim sredstvima predstavlja dušanovačkog mangupa i boksera LJubu
Vrapčeta, buntovnika i osvetnika,njegova igra je korektna, mada ne i vanredna. U ulozi starijeg LJube, kao naratora i komentatora koji nastupa iz budućnosti, nalazi se
upečatljivi Miša Janketić. NJegova scenska pojava je vrlo sugestivna za sebe, dok je na značenjskom planu bitna jer uvodi osobenu nostalgiju, zbog vremenske distance
koju njegova pojava uspostavlja. Uključivanje linije budućnosti na specifičan način istanjuje patnje sadašnjosti,jer stvara svest o tome da će tragedije iz prezenta
jednom biti prošlost.
Iz brojnog ansambla koji je vešto izgradio galeriju likova sa dušanovačke periferije, izdvojićemo i neposrednu Danicu Ristovski u ulozi LJupčetove majke
Milinke, Srđana Dedića kao skrhanog oca Andru, Anju Alač, u liku nastradale sestre Dušice, Daniela Siča kao brata Vladu, Petra Benčinu kao blagog Dragančeta –
LJupčetovog kolegu boksera, zatim Marka Živića u ulozi nemilosrdnog dušanovačkog mangupa Stoleta, standardno ubedljivog Slobodana Bodu Ninkovića kao udbaša
Perišića, Dejana Matića Matu kao njegovog poslušnika, mlitavijeg Rakića.
Paralelno sa konstatacijom o uspehu najnovijeg čitanja uticajnog komada „Kad su cvetale tikve”, možemo sa udvojenom radošću naglasiti postojanje uzlazne
linije u kvalitetu produkcije Beogradskog dramskog pozorišta, uspostavljenu u ovoj sezoni na izmaku, ponajviše sa predstavama „Trpele” i „Moj sin samo malo sporije
hoda”.

Ana Tasić, Politika, objavljeno: 26.05.2014.