Проф.

др Љубивоје Стојановић

ТУМАЧЕЊЕ БИБЛИЈЕ

Београд
2006.

1
БИБЛИЈА

Свети Јован Златоусти каже да је библија писмо Божије човечанству. Ове речи
показују оправданост имена Свето писмо. То је реч Божија, Бог је свет, па је збирка
записаних речи у књизи света јер долази од Јединог Светог који нас позива:
„Будите свети, јер сам ја свет“ (1. Петр. 1, 16). Светост Божија и светитељство
сваког човека је главна тема библијског сведочења, и поред многих другачијих
примера и појава о којима се отворено и без додавања и улепшавања говори.
.
Више научних дисциплина се бави изучавањем Библије. Најважније су: Увод у
Библију (Исагогика) –дели се на: општи и посебни увод, Ерминевтика или
Егзегеза – тумачење Библије, Библијска историја, Библијска географија,
Библијска археологија, Библијска филологија...

Библија или Свето писмо је збирка светих књига које су написали свети писци
којима се јавио Бог, и то сваком писцу на различит начин. Дели се на Стари и Нови
завет. Верујући хришћани темеље смисао свога живота на библијском сведочењу,
тако су библијске речи увек савремене, јер могу „умудрити на спасење вером у
Христа Исуса“ (2. Тим. 3, 15).
Библија је књига неоспорне историјске вредности, једна од најстаријих књига,
ушла је у корене европске културе и цивилизације. Словенски народи и други
европски народи имају почетке своје писмености управо у писаним споменицима у
преводима појединих библијских текстова. Тако да без Библије и њене историје,
тематике и символике не можемо разумети уметност, књижевност, сликарство било
ког периода и поднебља. Све проистиче из библијског садржаја, било као позитивна
или негативна реакција на поменути садржај.

ИМЕ БИБЛИЈА ИЛИ СВЕТО ПИСМО

Библос је име старе феничанске трговачке луке изнад данашњег Бејрута у

Либанону. Деминутив од Библос је та Библија – књижице. Збирка више мањих
књига – књижица је Библија.
Свето писмо, или само Писмо, је често употребљаван тако да се у Новом завету око
50 пута помиње ово име за старозаветне књиге.
У Старом завету се најчешће употребљава израз „сефер“(књига) или
„басефарим“(у књигама). У грчком преводу стоји: ен тес библис, а у латинском in
libris . Јеврејски назив сефер долази од глагола „сафар“ који значи глачам, што
упућује на глачање пергамента. Постоје и другачија мишљења по којима се ово име
доводи у везу са глаголом „шапар“ који значи слати, што упућује на слање писма.
Грчка реч и библос ( или вивлос) означава папирусну трску од које се правио
материјал за писање.

2
Централни старозаветни догађај је Синајски завет или Савез Бога и Изабраног
народа /2. Мојс. 24, 1 – 8/. Овде имамо утемељење заједничења Бога и човека на
закону и заповестима, што представља припрему за долазак обећаног Месије. Из
овог догађаја произилазе сви старозавети догађаји и сведочења пророка, судија и
царева.

Централни новозаветни догађај садржи се у више радњи: рођење Христово,

трогодишња прповед, распеће, смрт, погреб, васкрсење, вазнесење и силазак
Светога Духа на апостоле.

На крају свих крајева Библија нам сведочи долазак Незалазног Дана или Дана без
вечери, или „Велики дан Бога Свемогућег“ (Откр. 16, 14).

Прве речи Библијског текста су записане у Књизи Постања и гласе: „У почетку

створи Бог небо и земљу....(Пост. 1, 1), последње су записане у Откривењу
Јовановом, и гласе: „Да, доћи ћу скоро! – Амин, дођи, Господе Исусе!Благодат
Господа Исуса са авима“ (Откр. 22, 20 – 21). Између њих, кроз многе векове,
одиграва се велика богочовечанска драма човековог пада и устајања, Божијег
јављања и позивања човека у садејство вере. Од оног првог адамовско-евинског
пада, па преко Каиновог братоубиства, Ламехове освете, незавршене Вавилонске
куле, содомско-гоморске палости, Јудиног самоубиства ... имамо историју греха, али
кроз Авеља, Ноја, Аврама, Исака, Јакова, Мојсија, Исуса Навина, судије, пророке,
цареве Давида и Соломона имамо историју победе над грехом и стварност трагања
за Христом и животом вечним, који се реализује у стварности новог човека и
сигурности новог неба и нове земље.

Нигде у Библији нема помена о крају света, посебно не да ће то наводно бити

хиљаду и године? Значи, погрешно је Библији приступати са страхом од лишавања,
губитка и нестајања. Библија говори о крају времена, али не о нестајању него о
преображају свих и свега у вечну стварност постојања.

ВРЕМЕ НАСТАНКА БИБЛИЈСКИХ КЊИГА

Период настајања библијских књига је 1300 година пре Христа и 100 година после
Христовог рођења. По садржају и по књижевним врстама библијске књиге су
разноврсне. Ту имамо историјска сведочења, пословице, религиозно песништво,
пророчко говорништво.

ЈЕЗИК БИБЛИЈЕ

3
Већина библијских књига Старог завета написано је на јеврејском језику. Неки
одељци Књиге пророка Данила (2, 4 – 7, 28) написани су на арамејском језику.
Новозаветни текст написан је на грчком језику.

Најважнији преводи су:

- Септуагинта, или превод седамдесеторице, 3 – 2 пре Христа у Александрији

у Египту. Превод са јеврејског на грчки језик
- Вулгата, латински превод. Блажени Јероним на позив папе Дамаса
приступио ревизији старог латинског превода Ветус латина између 383 –
406. године.

Изворни текстови (аутографи) библијских књига су у већини случајева изгубљени,

јер су написани на трошном материјалу (папирус, пергамент). Сачувани су преписи
(апографи).

1947. године је пронађен у Кумрану крај Мртвог мора богат библијски материјал,
познат као КУМРАНСКИ РУКОПИСИ.

Најважнији сачувани библиски рукописи су:

- Папирус Насх, на јеврејском језику, садржи Декалог. Нађен у Египту 1902.
године
- Исаијин рукопис, нађен у Кумрану 1947, садржи скоро све што је написао
Исаија.
- Самуилов рукопис, нађен у Кумрану, сматра се да потиче из 3 века пре
Христа.
- Лењинградски кодекс, садржи цео Стари завет, 1008 године преписан у
Каиру.
- Папирус Риландс, најстарији одломак Новог завета. Садржи неколико
одељака Јовановог јеванђеља 18, 31 – 33; 37 – 38. Пронађен је у Египту, чува
се у Енглеској.
- Папирус Бодмер, чува се у Бодмеријанској библиотеци у Женеви. Потиче из
200 године н.е. и садржи одељке из Јовановог јеванђеља (1 – 14).
- Ватикански кодекс, чува се од 16. века у Ватиканској библиотеци. Преписан
у Египту у 4 веку, садржи Стари и Нови завет.
- Синајски кодекс, пронађен 1844 године у манастиру Свете Катарине на
Синају. Отатле пренет у Лајпциг, па у Петроград (Лењинград).

ПРИСТУП БИБЛИЈИ

4
Најважније је препознати разлоге који су покренули писање библијских књига и
разумети библијски начин уочавања и решавања појединих животних питања.
Битно је знати стварно стање и прилике времена и места настајања библијских
текстова. Кад знамо историјски, географски, социјални и религиозни амбијент у
коме настаје Библија онда смо на добром путу исправног разумевања написаног.
Добро треба знати следеће чињенице: јеврејски начин мишљења и изражавања,
разноврсност библијских књижевних врста, разновременост настајања појединих
књига, историјске и географске оквире, поступност религиозне мисли,
богонадахнутост и црквеност Библије.

Јеврејски начин мишљења и изражавања

Битна особеност јеврејског језика јесте могућност да се у мало речи с великим

нијансама садржаја изрази велика мисао. То је умешност где имамо кап речитости,
а вал мудрости. То ствара одређене тешкоће у превођењу оригиналног текста на
друге језике. У јеврејском језику је глагол носилац израза, и то тако што не познаје
презент, него перфект и футур. Отуда егзистенцијална напетост сваке мисли, јер
иако сиромашан временима глагол је богат облицима. Такође је битно нагласити да
јеврејски језик не познаје зависне реченице него упоредне, што доводи до тога да
постоји везник „и“, који само назначује, а не довршава идејну повезаност
реченичног склопа. Тако да је овај језик парадоксалан, координиран и конкретан.
Стил овог језика је сликовит и конкретан, воли јаке изразе, смеле метафоре,
фантастичне слике, емфазе и хиперболе. Због тога се најапстрактније стварности
приказују материјалним терминима. Отуда имамо у Библији антропоморфизме,
антропопатизме, тако да Бог има очи, уши, руке, гневи се, каје се ... којима човек
„описује“ Бога на основу себе.

Различите књижевне врсте

Библију треба литерарно, а посебно идејно, вредновати у оквиру света у којем је

настала, према укусу ондашњег начина писања и изражавања. Евидентна је
сродност библијске литературе са месопотамском и египатском књижевношћу.
Важно је нагласити темељне законе јеврејске стилистике: поступно изражавање,
паралелизам, посебан поредак речи, заокруженост мисли.
-поступно изражавање: Мисао се не изражава одједном, у својој унутрашњој
замршености ослобађа се постепено, на махове, у више предаха. Овде је битна
употреба везника „и“ који назначује, а не довршава идејну повезаност реченичног
склопа.
- паралелизам: Постоје три врсте паралелизама:
- синоними – друга реченица проширује и појашњује прву, нпр: „Небеса
проповедају славу Божију, и дела руку Његових показује свод небески...(Пс.
18,2).
- антитетички паралелизам , мисао прве реченице се истиче тако што се у
другој исказује још једна супротност.
„Мудар син весеље је очево, а будаласто дете туга је материна“ (Проп. 10, 1 –
2).

5
- синтетички паралелизам, друга реченица и изражајно и мисаоно удопуњује
прву.
- „Онај који поштује оца имаће весеље у својој деци – биће услишен у дан
молитве“ (Сир. 3, 6 – 7).
Поред поређења мисли постоји и повезаност мисли, и то не толико логичким
следом колико узајамним надовезивањем. Тако се мисао смирено и готово
неприметно помиче, саму себе у потпуности и у деловима тумачи и осветљује.
„У њој беше живот – и живот беше светлост људима – и светло се светли у
тами – и тама га не обузе“ (Јн. 1, 4 – 5).

Треба рећи да Псалми представљају посебну врсту библијског песништва.

Пророчке књиге Старог завета садрже само пророштво као посебну књижевну
врсту, где се говори о будућим догађајима, углавном у вези са доласком Христа,
Обећаног Месије. Ту имамо апокалиптичку књижевну врсту где се прозивају
савременици због вероломства и моралног пада указивањем на могуће казне. Из
старозаветног казивања сазнајемо да писци имају смисла за басну (уп. Суд. 9, 7
– 15), као и за алегорију (уп. Јез. 34).
Новозаветна књижевност нам разоткрива две књижевне врсте:
- јеванђелско сведочење, са специфичним киригматичким тј. благовесним
саопштењем о спасењу света и човека.
- епистоларна књижевност, посланице
Библијски писци саопштавају вечне истине у конкретном времену тако што
уважавају време у коме живе и стваралаштво својих савременика, прилагођавају
се могућностима оних којима се обраћају. Због тога је Библија издржала све
провере времена и остала жива реч која надахњује и покреће стваралаштво у
свим временима, јер свако време осавремењује вечношћу. Не обуставља
стваралаштво наметањем идеја, сведочећи непроменљиву и незастариву истину,
заправо Бога као истину, а не као недодириви ауторитет.

ИСТОРИЈСКИ И ГЕОГРАФСКИ ОКВИРИ БИБЛИЈЕ

Библијска мисао је дубоко укорењена у време и поднебље где је настала. Период

догађања је велики, траје скоро 14 векова, од 1300 пре до 100 г после Христовог
рођења. Место је стари Средњи Исток. Археолошка истраживања у Египту,
Месопотамији и Палестини потврђују многе библијске описе. Палестина је
добила име по Филистејцима (Пелиштим), непријатељима Израиљевим. У
Библији сусрећемо различита имена ове земље: Ханан, Земља Израиљева,
Света Земља, Обећана Земља, Земља, Јудеја (1. Сам. 13, 9; Јез. 7,2; Зах. 2, 6;
Јевр. 11, 9; Мт. 5,4; Лк. 1, 5; Дап. 10, 37). Име Јудеја долази од имена области
чији је главни град Јерусалим.

СВЕВРЕМЕНОСТ БИБЛИЈСКИХ ДОГАЂАЈА

Библија нам саопштава неоспорну истину љубави Божије. Бог се прилагођава

човековим способностима дајући себе несебично, да би на крају постао човек

6
не престајући бити Бог како би човек постао бог по благодати, не престајући
бити човек. Кроз цео Стари завет провејава заједничење Бога и човека које се
оснива на многим богојављењима, почев од стварања света и човека, примања
Авељеве жртве, Нојеве лађе, Аврама, Исака, Јакова, Мојсија, пророка, судија,
царева. Ту је идеја водиља чекање рођења Сина Божијег о коме говоре сви као
очевидци, иако постоји размак векова. Христос то најбоље осликава речима:
„Аврам, отац ваш, радовао се што ће видети мој дан, и видео га је и
обрадовао се“ (Јн. 8, 56). Знамо да је Аврам живео око 1850. године пре
Христовог рођења, што је веома велики временски размак. Из библијске
перспективе он није „јунак из прошлости“, митска личност из давнина, он је
усељен у вечност, и на тај начин је савременик сваког времена. Живео је у
конкретном историјском периоду и живи у вечности у коју су сви људи
призвани.

ПОДЕЛА БИБЛИЈЕ

ОСНОВНА ПОДЕЛА
Библија се дели на Стари и Нови завет. Та подела је заснована на историјским
чињеницама и стварним догађајима у којима су Бог и човек саствараоци у
спасоносном делу. Зашто два Завета, или договора? Зар није могло све да се
оствари одмах, у једном покушају? Могло је, кад је Бог у питању, али кад је
човек у питању онда је потребна поступност, и Бог то чини прилагођавајући се
нама и чекајући стрпљиво наш одговор на Његов позив. Отуда имамо све
библијске и историјске догађаје, нас ради и нашега спасења ради.

СТАРОЗАВЕТНЕ КЊИГЕ

Делимо их на: Законске, Историјске, Поучне и Пророчке

Законске су: Мојсијево Петокњижје ( Књига Постања, Књига Изласка, Књига

Левитска, Књига Бројева и Поновљени закони).

Историјске су: Књига Исуса Навина, Књига о судијама, Књига о Рути, Прва и
друга Самуилова, Прва и друга о царевима, Прва и друга књига дневника,
Књига Јездрина, Књига Неемијина и Књига о Јестири.

Поучне су: Књига о Јову, Псалми Давидови, Приче Соломонове, Књига

Проповедникова и Песма над песмама.

Пророчке су: Књига пророка Исаије, Јеремије, Језекиља и Данила (велики

пророци), Књиге малих пророка: Осије, Јоиљ, Амос, Авдија, Јона, Михеј, Наум,
Авакум, Софоније, Агеј, Захарија, Малахија.

НОВОЗАВЕТНЕ КЊИГЕ

7
 Такође се деле на: Законске, Историјске, Поучне и Пророчке.

Законске су: Јеванђеље по Матеју, Јеванђеље по Марку, Јеванђеље по Луки и

Јеванђеље по Јовану.

Историјска књига је: Дела апостолска

Поучне су: Посланице апостола Павла – Римљанима, Прва и Друга

Коринћанима, Галатима, Ефесцима, Филипљанима, Колошанима, Прва и Друга
Солуњанима, Прва и Друга Тимотеју, Титу, Филимону и Јеврејима, Саборне
Посланице – Јаковљева, Прва и Друга Петрова, Прва, Друга и Трећа Јованова и
Јудина Посланица.

Пророчка књига је: Откривење Јованово.

СРПСКИ ПРЕВОДИ

Свето писмо Старог и Новог завета

Стари завет, превод Ђура Даничић
Нови завет, превод Вук Караџић
Лондон, 1962.

Нови завет, превод Димитрије Стефановић

Нови завет, превод Емилијан Чарнић
Превод Светог архијерејског синода
Стари и Нови завет, Стари завет по преводу Ђуре Даничића, Нови завет по
преводу Вука Караџића и Светог архијерејског синода, по исправкама Светог
владике Николаја, Глас Цркве, Шабац – Ваљево – Београд, 2005.

КЊИГА О ЈОВУ

8
Ова књига, која припада старозаветним поучним књигама, је једно од најлепших и
најдраматичнијих књижевних дела у светској литератури. Многи је пореде са
Дантеовом Божанственом комедијом и Гетеовим Фаустом. Постоје и мишљења о
сличности неких античких личности са Јовом, као нпр. Прометеј, Едип, Херакл...
Но, и поред свега тога неоспорно је да се ради о несумњивом књижевном
оригиналу, који је инспиративан за ново стваралаштво, није резултат било каквог
понављања већ реченог, кад се ради о односу према староантичким дешавањима, а
све остало настало по угледу на ово књижевно дело јасно показује вредност самог
дела. Овде имамо једну посебну релацију, Бог – човек – сатана. Бог и човек на
једној страни, сатана на другој. Посебност наведеног догађаја јесте то што овде
стрпљењем и истрајношћу човек потврђује Бога. Бог и човек имају једну дубоку
релацију, која није само сведена на човеково тражење и Божје давање, овде долази
до новог начина комуникације, а то је човеково истрајавање у губитку свега. Уз то
иду и велика понижења и оспоравања, јер општи људски став је да грешници
страдају, а праведници увек у свему успевају. То је постала нека наша нагодба са
Богом, иако нисмо добили званичан одговор о томе. Или још боље, историја нас је
више пута демантовала, а посебно јеванђелска историја где имамо случај да
Разбојник на Крсту у моменту добија Царство, а Јуда своје апостолство окончава
самоубиством, и где је таква мера „коначног обрачунавања“ Бога и човека то да
исту плату добија онај који је радио цео дан као и онај који је радио један сат. Та и
таква „неправда“ је нама нејасна, и не треба ни тражити објашњење по себи, него
треба напредовати у побожности и видети да је мера свега љубав Божија, а не било
чија праведност. Само онда кад се разрешимо од слабомерија кривице и казне,
заслуге и награде моћи ћемо да уђемо у безмерије љубави Божије, следујући Га у
истој тако што ћемо побеђивати сваку самодовољност и себичност.

Старозаветни човек Јов који „беше добар и праведан, и бојаше се Бога, и

уклањаше се од зла“ (1, 1), својим животом јасно показује истрајност у вери.
Његова вера није раслабљена само потребом да тражи и добија од Бога, он се
несебично даје будући спреман и да не добије оно што му треба, и да изгуби оно
што има, и да не одустане од вере и поверења у Бога. Он на тај начин није само
праведан за себе и због својих потреба, он је стварно праведан и побожан. Није
одан и захвалан само кад добија, него је спреман и да изгуби, да нема ништа, али
увек има Бога у себи. Наравно, то не чини у ропском страху од већег и
беспоговорном прихватању онога што не разуме. Он све види на прави начин, тако
да и онда када проклиње дан свога рођења није песимиста, нити пориче Бога. Он
истиче сав трагизам постојања и палости човекове трагајући за вишим и не мирећи
се са пролазношћу, где је понекад безначајно да ли нешто траје педесет или сто
година, ако је окончано трулежношћу а није осмишљено вечношћу. Тако су његови
вапаји Богу тражења већег, а не побуна против живота.

БОГ – САТАНА – ЈОВ

9
Најбољи наднаслов ове драме би био ПОБЕДА ВЕРЕ БОЖИЈЕ. Наиме, Бог увек
верује у свако своје створење и никоме никад не ускраћује шансу да се перобрази
на боље. Ништа не изнуђује од никога, свима је дао слободу, и ту је сила Божија
највећа, у слободи свих створених људи и анђела. Тај неодузимиви дар љубави
Божије су неки расточили самовољно и ниспутили се у бездан самодовољности.
Првоначалник тога промашаја је пали анђео, сатана, за којим је олако посрнуо и
човек. Бог и поред тог промашаја није одустао од својих створења, и никад не
одустаје. Примера је безброја, а један од најочитији је наведен овде, где видимо
како пред лице Божије стају „синови Божији“ – анђели, а међу њима и пали анђео –
сатана. Бог га не избацује са љутњом, него улази у дијалог са њим. Жели његово
преумљење и преображај и наводи му добар пример праведног Јова, позивајући га
на тај начин себи, не гурајући га даље од себе, као што то ми једни другима радимо
после наших „разлаза“, поистовећујући се у мржњи и незнању. Бог воли све и
свакога и том љубављу позива палог анђела на преумљење, указујући му на то да и
он може, ако хоће, да буде добар. Ту могућност илуструје Јововим примером.
Сатана се изговара навођењем са злобом и завишћу, говорећи да је Јов добар због
интереса и великих дарова, илуструјући тако себе и своју себичност, да би све
окончао злобом и завишћу, уцењујући Бога и зломислећи према Јову, тражи да Бог
све одузме Јову, па да види да ли ће овај и даље бити одан и тако добар. Бог
допушта, не да би мучио Јова, него да би показао палом анђелу да се побожност не
темељи на интересу него на жртви. Јов, од богатог и угледног човека са
благословеним потомством и иметком постаје убоги сиромах, прокажен најтежим
болестима и највећом бедом.
Овде је логично питање, откуд и зашто оволико страдање? Нашем уму измичу
реални разлози за допуштење оволиких страдања. Али кад све ставимо у један
смисленији контекст и видимо да Јова страдање није удаљило од Бога, а сатану
Божије допуштење и Јовова истрајност нису приближили ни Богу ни човеку, много
тога нам је јасније и нећемо се оптерећивати сувишним питањима. Видећемо да је
истрајна вера изнад свих ропских страхова и најамничке себичности, и да Бог
никада не оставља човека коначно, увек зна наше могућности и кад нас
„испробава“ то чини ради утврђивања многих у вери.
Лако је бити срећан кад све иде својим током. То стање човека понекад успава,
доведе до самоуверености да се пита „шта још“, или да све сведе на проводе и
забаве, или да толико застрани у самообожавању да умишља да је већи и бољи од
осталих људи. Понекад су неке кризе велике провере стварне успешности човека у
животу, а ненадокнадиви губици велике ране на души. Све то се дешава у моменту,
и кад смо оптерећени страхом од губитка и лишавања ми смо све себичнији и
неспреммнији за суочење са стварним животом. Живимо у илузијама и при првом
суочењу са стварношћу суновраћујемо се у бездан неповратно. Не видимо даље од
смрти и умирања и немамо другу жељу осим да одложимо оно што не можемо да
избегнемо. Тада смо уплашени и себични, имамо страх од већег а нагон за насиљем
над слабијим. Када смо сигурни у животу и кад знамо његов дубљи смисао онда не
посрћемо у безизлаз ништавила, не оптерећујемо се борбом за опстанак. То није ни
мало лако достићи, посебно не онда кад се суочимо са недостацима и губицима.
Праведни Јов је сушта супротност томе, он не посрће ни онда кад је све изгубио,
децу, имовину, здравље. Он не подноси то лако, тешко му је и пати, али не одустаје

10
од наде да ће се све окончати добро. Ни онда кад га жена убеђује да „каже нешто и
умре“, мислећи да призна грешност или похули на Бога он не посустаје, узвраћа
поуком да није довољно само Богу захваљивати кад имаш и добијаш, него и онда
кад немаш и губиш. Његово казивање: „ ГО САМ ИЗИШАО ИЗ УТРОБЕ МАЈКЕ
СВОЈЕ, ГО ЋУ СЕ И ВРАТИТИ ОНАМО. ГОСПОД ДАДЕ, ГОСПОД УЗЕ, ДА ЈЕ
БЛАГОСЛОВЕНО ИМЕ ГОСПОДЊЕ“ (1, 21). Наравно, Јов пати веома, из његових
речи се јасно види сва дубина бола, али нигде нема беживотног песимизма. Он
„приговара“ Богу примећујући да неправедни не страдају, чак благују, боли га
вређање пријатеља и жене, који не разумеју до краја њега и његово страдање. У
свему томе он је оптимиста, а врхунац тог оптимизма садржан је у речима: „И ако
се ова моја кожа уништи опет ћу у телу своме видети Бога. Ја исти видећу Га
и очи моје гледаће Га а не друге“ (19, 26 – 27). Овим речима Јов показује веру у
васкрсење свакога човека и телом, а не само душом. Овде је врхунац старозаветне
вере у Бога и човека, јер се све утемељује на стварности вечног живота. Због тога
на крају ове потресне приче и стоји: „Господ благослови будућност Јовову више
него прошлост (42, 12).
Овде је интересантан и потресан разговор Јовових пријатеља са њим, где се јасно
види да су наше реакције на неке појаве често нејасне, несигурне и пуне
снетиментализма. Понекад олако падамо пред првом нејасноћом тражећи своје
разлоге да је појаснимо, па тако постајемо „браниоци“ Божији или приговарачи без
ваљаног аргумента. Тада и не видимо колико смодалеко посрнули, а све због
неисцељеног страха за себе. То постаје празно и бесциљно говорење о нама и
нашим недостацима, иако смо у почетку имали намеру да утешимо ближњег. То је
био случај са тројицом Јовових пријатеља који су несвесно додавали на његове
муке, изговарајући мноштво речи. Ни њих Господ не одбацује него их упућује да се
обрате Јову и да се заједно помоле и помире, указујући им на Јовову праведност у
свим мукама и невољама и тако их позивајући са беспућа на пут. То је пример
свима нама да не реагујемо пребрзо на животне појаве, него да стрпљиво чекамо
делајући истрајно и верујући у Божију добронамерност према сваком човеку. Да не
закључујемо олако о томе ко је праведан а ко грешан, и шта је то страдање а шта
уживање, шта је успех а шта неуспех. Успећемо ако се не препустимо да нас у
једном тренутку било шта разгневи или обесхрабри. Јов је тако чинио и успео је.
Наравно, није беспомоћно седео и беживотно посматрао, борио се храбро у себи и
пред другима, није допустио да га победи невоља и успео је да сачека „кончину
Господњу“, јер је веровао да Бог никога не оставља самог и беспомоћног, све зове у
живот и свима дарује вечни живот.

ПЕСМА НАД ПЕСМАМА

11
Приписује се цару Соломону, који је живео десет векова пре Христа, иако неки
библисти сматрају да је настала у четвртом веку пре Христовог рођења, дакле шест
векова касније. Ово је најдивнија химна љубави, која надахњује све мислене
ствараоце. Та љубав је она најцелоснија, није плотска, иако опевава све лепоте, па и
ону телесну, али тако што свему даје дубљи смисао. Само онда кад разумемо да се
ту ради о љубави Христа, заручника, и Цркве, заручнице, јасно нам је да је то једна
неисцрпна љубав која надилази векове, извире из вечности и увире у вечност.
Остварује се у времену и кроз њу се остварују све друге љубави, јер у безмерју те
љубави све добија своју меру. Отуда речи заручника (Христа) заручници (Цркви):
„Сва си лепа драга моја, и нема недостатака на теби“ ( 4, 7). Овде имамо и једно
занимљиво обраћање: сестро моја невесто, које нам разоткрива један дубљи однос
љубави којом се истински орођујемо као деца Божија, усиновљујемо се Богу Оцу
као његови синови и кћери, браћа и сестре међу собом. Тада је наше међусобно
припадање и давање стварно отварање једних за друге. Отуда речи заручника:
„Отела си ми срце, сестро моја невесто... Лепа ли је љубав твоја, сестро моја
невесто... Са усана твојих капље мед, невесто, под језиком ти је мед и млеко...
Ти си врт затворен, сестро моја невесто, извор затворен, студенац запечаћен...
(4, 9 – 12). Ова песма о непролазној љубави јасно истиче богочовечанску стварност
живота, тако што човек љубављу Божијом достиже пуноћу богопознања, долази до
таквог стања о коме говори песник устима заручнице: „Ја спавам а срце је мој
будно, ето гласа драгог мог који куца. Отвори ми, сестро моја, драга моја,
голубице моја, безазлена моја.... Ја устах да отворим драгом своме, а с руку
мојих прокапа смирна... Отворих драгом своме, али драгога мога не беше... (5, 2 –
6). Значи, љубав Божија покреће а не пасивизира нашу делатност, богојављење је
позив нама да делатно уђемо у богопознање, а не да се безбрижно и нестваралачки
односимо према великом дару.

Питање: „Што је твој драги бољи од других, о најлепша међу женама“ (5, 9),
јесте подстрек љубави која резултира богопознањем јер разоткрива неописиву
лепоту најбољег и најбоље, то јест Христа и Цркве. Овде треба указати на
најочитији знак љубави Божије,а то је Христово рођење у времену од Дјеве Марије,
све у циљу да човека подигне из греховне палости у славу богосиновства. То
песник зна и о томе пева устима заручнице: „Драги мој сиђе у врт свој, ка лејама
мирисног биља... Ја сам драгога свога, и мој је драги мој“ (6, 1 -2). То Божије
силажење међу нас из спасоносних разлога осећа песник и види да се плодови
истога најдубље темеље у Цркви, заручници. Та неописива спасоносна лепота
покреће најискренија осећања и осмишљава живот.

Како је човеков живот на земљи једно стално идење ка Богу и чекање богојављења
које отвара нове видике, разумљива је стална напетост за новим. То писац Песме
над песмама осећа и исповеда, заправо завршава свој славоспев о љубави која
надилази сваки ум: „Брже, драги мој! И буди као срна или као јеленче на горама
мирисним“ (8, 14). Ово инсистирање на томе да што пре дође Дан без вечери,
Незалазни Дан, није есхатолошка напетост него је љубавна чежња коју исповедамо
на свакој Литургији молитвом да се „присније сједињујемо са Христом у
Незалазном Дану Славе“, што проистиче из библијских речи позивања: „Да дођи

12
Господе“. Ово није бекство из времена у вечност, него је осећање присуства Вечног
у времену што покреће наше тражење непролазног заједничења са Њим.

Та љубав је „пламен Божији“, и она је „јака као смрт“ (8, 6), јер побеђује све
недостатке. То је делатно показао Заручник, Христос, на Велики Петак и Васкрс,
тако да Заручница (Црква) исповеда: „Тада постах у очима његовим као она која
нађе мир“ (8, 10). Дубину ове љубави најпотпуније осећа апостол Павле који
сведочи да „Христос заволе Цркву и себе предаде за њу“ (Еф. 5, 25), тако да Црква
„нема мрље ни боре, или што томе слично, него да буде света и непорочна“ (Еф.
5, 27). Исти апостол наглашава: „Тајна је ово велика, а ја говорим о Христу и о
Цркви...“ (Еф. 5, 32). Када пажљиво упоредимо Песму над песмама са овим љубави
као богочовечанског догађаја, где је важно да знамо: „Бог је љубав...У томе је
љубав, не што ми заволесмо Бога, него што Он заволи нас, и посла Сина свога,
као жртву помирења за грехе наше. Љубљени, кад овако Бог заволи нас, и ми
смо дужни волети једни друге... ако љубимо једни друге, Бог у нама пребива, и
љубав се његова показала савршена у нама“ (1. Јн. 8 -12). Важно је знати и то да
„у љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље, јер је у
страху мучење, а ко се боји није се усавршио у љубави... Ако ко рече: Љубим
Бога, а мрзи брата свога, лажа је, јер који не љуби брата свога кога види, како
може љубити Бога Кога није видио. И ову заповест имамо од њега: Који љуби
Бога, да љуби и брата свога“ (1. Јн. 4, 18 – 21). Овако динамизиран
богочовечански однос свему даје прави смисао јер усавршава на боље све оно што
мислимо, чинимо и осећамо једни са другима и једни према другима. Све се
усиновљује Богу, и све се тако оцрковљује, улази у љубавни однос са Богом и
другим човеком, који постаје брат, тј. сестра, а сви заједно вољена деца Божија.
Тада све постаје доброразложно и смислено, како брачни односи, тако и монашки
завети, крвно и духовно сродство, национална припадност, политичко опредељење,
јер се сви утемељујемо на неописивој љубави Христа (Жениха) и Цркве (Невесте).

БЕСЕДА НА ГОРИ

13
Мт. 5, 6 и 7. глава
Лк. 6, 17 - 49

Увод:

Код Матеја је записано да се Христос „попео на гору“, а код Луке да је Христос

најпре „изишао на гору да се помоли, и проведе сву ноћ у молитви“, а после тога је
изабрао дванаесторицу ученика, да би сишао са њима и „стаде на месту равном“.
Нема овде места недоумицама због различитости означења места одржавања
Беседе на гори. Највероватније се ради о томе да је на узвишици постојала раван
која је погодна за седење при поучавању. На тај начин је могуће и то да се
међусобно виде говорник и слушаоци.
По мишљењу неких тумача „гора“ је узвишица изнад Галилејског језера. Не ради се
о Христовом узласку на „гору високу“, као што је то био случај са Мојсијем у
Старом завету, где је примио КАМЕНЕ ПЛОЧЕ ЗАКОНА. Не ради се, дакле, о
новом законодавцу него о Сину Божијем који благовести нову науку, а не доноси
нови закон који укида старозаветне заповести. Он их осмишљава, јер Он је, заједно
са Оцем и Духом Светим учествовао у давању закона и заповести Мојсију. Сад
долази да све уведе у нову стварност.
Овде се именује присуство ученика и мноштва, као две категорије пристних
слушалаца, што јасно показује учитељско старање, а не поделу на „подобне“ и
„неподобне“. Значи, не ради се о раздвајању присутних на основу личних
симпатија, него је реч о препознавању спремности и потреба слушалаца, што
указује на неподељену љубав према свима.

„Блаженства“, или изрази БЛАГО ОНИМА... појављују се и у Старом завету:

Псалми, 1,1; 32, 1; 40, 4; 119, 1 – 2; 128, 1, као и у Књизи Проповедника, али без
пажљиво устројеног хода, корак по корак, степеницу по степеницу у напредовању
из добра у добро док се не достигне крајњи циљ: Царство Небеско.

Овај усаглашен ход по степеницама усавршавања неупоредиво је најбољи од свих

библијских текстова. Псалмопојац Давид у 15. псалму исказује нешто слично:
„Господе! Ко може седети у шатору твоме? Ко може становати на светој
гори твојој? Ко ходи без мане, твори правду и говори истину из срца свога, ко не
опада језиком својим, не чини другоме зла, не ружи ближњега свога... ко не даје
сребра својега на добит, и не прима мита на правога. Ко овако ради неће
посрнути довека...“ (Пс. 15, 1 – 5). Крајњи циљ казивања у наведеном Псалму је
срећа на земљи. Христос то не пориче указујући на виши смисао постојања, него то
усавршава покретањем човека ка дубљем сагледавању живота, изнад свођења свега
само на борбу за опстанак. Отуда већ у првој реченици обраћања Он разоткрива ту
велику тајну долазећег Царства у које човек треба да уђе активно, стваралачки и са
јасним знањем. Није пасивни прималац неке нејасне науке и неупућени следбеник
који је део неке масе, него је активни учесник.

Ако пажљиво сагледамо садржај БЛАЖЕНСТАВА, од првог до последњег

уочићемо сличност и сагласност другог дела прве реченице обраћања: Блажени

14
сиромашни духом ЈЕР ЈЕ ЊИХОВО ЦАРСТВО НЕБЕСКО, са, такође, другим
делом реченице осмог блаженства: Блажени прогнани правде ради ЈЕР ЈЕ
ЊИХОВО ЦАРСТВО НЕБЕСКО. Ово недвосмислено указује на прави смисао
среће, која је нереализована без искуства непролазности, несместива је у категорије
нестајања, губитка и лишавања. Све док се не сретнемо са љубављу Божијом на
прави начин, без обзира како и колико веровали или не веровали, остајемо у
категорији корисника живота, немајући жељу да будемо учесници сталне радости.

Проблем превођења и разумевања основне речи као главне поруке је велики, тако
да имамо дилему између израза БЛАЖЕНИ, БЛАГОСЛОВЕНИ и СРЕТНИ.... или
грчки макариос или евлогетос; или јеврејски барук или ашре... Остаје недоумица да
ли је реч о некоме коме треба честитати или завидети на животном успеху? Да ли
се ради о животном стању или душевном расположењу? Све ово представља само
почетну препреку засновану на психолошким стањима човека, и није нешто што
треба превиђати, минимализовати и одбацивати. Само онда кад се исцрпе ова
питања могућно је прећи на дубље сагледавање стања и односа и стварно
разумавање правог смисла речених израза.

Блажени сиромашни духом јер је њихово Царство небеско

СИРОМАШТВО ДУХОМ

Сиромаштво духом јесте стална спремност човекова за више и веће, није предавање
пред животним питањима и одустајање од живота. То је стање сигурне вере, о коме
говори Псалмопојац: „Предај Господу пут свој и уздај се у Њега, Он ће учинити“
(Пс. 37, 5). Реч је о сигурности, а не о несигурном ризику; ради се о стварном
знању, а не о несигурности и незнању. Ради се о томе да нико не ставља самога себе
на прво место у односима са другим, јер тада све постаје само борба за опстанак у
којој свако тражи за себе и види само свој интерес. Такав однос имамо и према Богу
и свим Његовим даровима, па и Царству. Себични смо у тражењу само за себе и
сурови према свима, док све то покушавамо да заклонимо прокламованом
правичношћу. Уствари све је по мери наших сопствених потреба, тако да је крајњи
циљ свих наших дела само то да убедимо што више људи да буду по нашој мери.
Трагедија се увећава чињеницом да скоро сви тако мисле, и онда нема стварног
усаглашавања, све је условљено придобијањем и прилагођавањем. Нико не биди
даље од себе и интерес је мера свих односа. Ту се поистовећујемо сви, и побожни и
непобожни, јер је егоизам заједничка религија многих, а главна догма те религије
је гордост. Само онда кад успемо да препознамо раслабљеност себичности и
увидимо немоћ те надмености успећемо да „осиромашимо“ и тако стекнемо битан
предуслов стварног обогаћивања у стварности обожења, којој побеђујемо сваки вид
обожавања и самообожења. Због тога смо најјачи и најсигурнији онда кад видимо
сво своје сиромаштво и слабост индивидуализма. Тако не унижавамо себе
свођењем на покорне робове, него се богатимо непрестаним стваралаштвом у
заједници са другим. Ту мера нашег првенства треба да буде служење другоме, а не
преимућство и надмоћ над другим. Најбољи пример такве реализације служења дао
нам је Христос, тако да ово Његово „сиромаштво духом“ које ставља на прво место
на степеницама блаженства представља оно што је Он већ остварио, а не нешто што

15
само од нас тражи. Он иде напред, а не говори само куда треба ићи, показујући нам
да се себедавањем најцелосније отварамо за свако добро дело. Овде треба указати
на речи апостола Павла: „Зато нека је у вама иста мисао која је у Исусу Христу...
Који је себе понизио узевши обличије слуге“ (Филипљ. 2, 5 – 7).

Блажени који плачу јер ће се утешити

ТУГА И УТЕХА

Овде се најпре мисли на то да су сви старозаветни праведници који су чекали

„утеху Израиљеву“ дочекали дан спасења који сведочи сам Христос. На другом
месту, у Јовановом јеванђељу, Он то јасно казује: „Аврам, отац ваш, био је рад да
види дан мој; и виде и обрадова се... заиста вам кажем: Пре него што Аврам
настаде ја јесам“ (Јн. 8, 56 – 58). Јеванђелиста Лука такође сведочи речи Христове
у назаретској синагоги где је читао одељак из Књиге Пророка Исаије о пријатној
години Господњој: „Данас се изврши ово писмо“ (Лк. 4, 21). Значи, сва
старозаветна туговања нестају, наступила је радост спасења, родио се Спаситељ
света. Нема више места тугомори и очају јер све је осмишљено Богочовеком
Христом. Тога ради нема места више било каквом очајању у животу, и поред
чињеничног стања многих несрећа. Наше улажење у спасоносну стварност треба да
буде живо и активно саучествовање са Христом у делу победе радости над
жалошћу, а у стварности непрестане доброделатности. Утеха нам не долази споља,
механички, и није само награда за пасивну издржљивост која понекад може бити и
самообмана. Делатна истрајност као стално побеђивање туге живом радошћу јесте
утеха која се увек изнова задобија, стиче активним учествовањем, а не пасивним
прихватањем. Само онда кад је радост сусрета богочовечански осмишљена
успевамо да победимо сваку тугу имајући утеху као стално идење напред, а не као
добијену награду за раније заслуге, без имало осмишљености за оно што је пред
нама. Кад се не погађамо са Богом очекујући награду за оданост, губећи себе и
богодаровано време у набрајање разлога за награду, ми идемо напред растерећени
од себе и тренутног стања. Гледамо даље, дубље и узвишеније од онога што нам се
догађа у датом тренутку, никада не губећи наду у победу љубави Божије над свим
нашим безнађима и злодејствима. Заправо, цео наш живот треба да буде једно
непрестано трагање за Богом, а не повлачење у себе и своју самодовољност. Јер то
повлачење кад тад доводи до безнађа, неког раније а неког касније. Тако да су често
сви наши покушаји решавања неких животних питања само одлагање суочења са
животном стварношћу. На то нас подсећа цар Давид у свом псалмопоју: „Као што
кошута тражи потоке тако Тебе тражи моја душа, Боже! Жедна је душа моја
Бога, Бога живога, кад ћу доћи и показати се лицу Божијем?“ (Пс. 42, 1 – 2).
Овде се јасно исказује напоколебиви оптимизам вере, никако страх, безнађе и
песимизам. То је стално трагање за добрим смислом и тражење Бога и правде
Његове, а не наметање сопствене правичности и умишљање о својој посебности.
Тако се најбрже долази и до човека, у себи и поред себе, а не само до Бога, јер
богочовечанска стварност вере је незамислива као једнострана вера само у Бога, ту
је и вера у човека Божијег битна и потребна. Такође је битно разумети на прави
начин рећи да ће се утешити. Никако не значе поравнање као потврђивање некога
које неминовно значи и негирање, осуду другога. Реч је о вечном блаженству

16
боговиђења и богоопштења, где имамо стварност онога што „око не виде и ухо не
чу и у срце људско не дође“ (1. Кор. 2, 9). То је далеко изнад свих наших
потврђивања и негација.

Блажени кротки, јер ће наследити земљу

КРОТОСТ

Христос је показао кротост спасоносним својим служењем. Сам за себе каже да је

„кротак и смирен срцем“ (Мт. 11, 29). Он је „кротки цар“ (уп. Мт. 21, 5). О Њему
је пророк Исаија записао: „Гле, Слуга мој, кога сам изабрао, Љубљени мој, који је
по вољи душе моје: Метну ћу Дух свој на њега, и суд незнабошцима јавиће. Неће
се свађати ни викати, нити ће ко чути по трговима гласа његова. Трску
стучену неће преломити и жижак што тиња неће угасити докле не доведе
правду до победе. И у име његово уздаће се сви народи“ (Ис. 42, 1 – 4). Значи, Он је
стварни пример кротости, тако да кротост није захтев Божији човеку ради лакшег
управљања човековом слободом, него је то пут Божијег обраћања човеку. Он нам се
даје као кротак и незлобив, а не тражи од нас то како би остварио своје
господарење над нашом непокорношћу. Непрестано нам служи неизмерном
љубављу, и због тога је кростост мера побожности која се утемељује на
Богочовечанској Личности Христа Спаситеља. Права побожност није идеолошки
став него је стање слободне личности које се остварује у стварности самоодречне
љубави. Треба рећи да обећање о томе да ће кротки наследити земљу нема
одређење само у историјској равни, него најпре означава есхатолошко остварење у
Царству небеском.

Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити

ПРАВДОЉУБИВОСТ

Када реално сагледамо нашу свакодневицу јасно видимо многе недостатке који нас
оптерећују, а не би требало тако да буде. Понекад и сами тим недостатцима, својим
приговорима само још додајемо још један више, а не умањујемо их. Уместо те и
такве реакције на неке животне догађаје, стварно побожан човек треба да буде
сигуран у свему и неоптерећен потребом да се сукобљава са другим и другачијим.
Као такав, постаје креатор позитивних друштвених односа, не може да буде
реакционар који тражи да све буде само онако како он мисли. На тај начин се дело
вере унижава свођењем на идеју о могућем. То је раслабљивање које обуставља, без
обзира на евидентно потенцирање на добром, лепом и истинитом. То не значи да
све треба нерасудно прихватати и повлачити се у безнађе пред суровошћу животне
стварности. Потребно је имати у свему непоколебиву наду да добродетељ не може
пропасти, и у том смислу увек побеђивати свако зло добрим. Само тада, кад је
утемељена нада, могуће је суочити се без оптерећења са изазовима и искушењима
која нам живот доноси. Наравно, никако не треба одустајати од конкретног чињења
и суочења, у име неке будуће наде. То би значило маловерије, наодговорност и
апсолутно незнање живота. Тако да речи о томе да ће се гладни и жедни наситити
треба прихватити реално, а не са умишљеном надом о награди и казни у некој
далекој будућности. Ово треба схватити у контексту будућег века где ће све бити

17
остварено силом ненансилне љубави Божије која надомешта све наше недостатке и
тако све наше наде чини стварним и могућим. Реализује сва добра очекивања и
осмишљава наше ствараштво тако што све уводи у живи богочовечански реализам
здраве вере.

Блажени милостиви, јер ће бити помиловани

МИЛОСТИЊА

Знајући неоспорну истину вере да увек „милост слави победу над судом“ (Јак. 2,
13), потребно је да свој живот непрестано уподобљавамо Богу и Његовој љубави, а
не да себе и своје судове супростављамо Богу устајући једни против других. Овде је
побожан човек пред већим искушењем јер ризикује тако што својом суровошћу
„тумачи“ вољу Божију. Умишља да само он има праву меру за све, не знајући да
сам себи суди тиме што другога уцењује немогућим захтевима. Јеванђеље јасно и
недвосмислено позива све нас: „Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што
је милостив“ (Лк. 6, 36). Ми то чујемо, али се не одазивамо будући оптерећени
самољубљем које је најнеприродније онда кад омета здраву побожност тако што
ствара суровост у срцу, раслабљује вољу и оптерећује ум. Тада само тражимо
разлог више да оптужимо другога, све у маловерној несигурности. Тако се не
уподобљавамо Богу него покушавамо да Бога уподобимо себи и својим
промашајима. Крајњи резултат је одсуство љубави и разумевања, што је и једино
могућа последица наше одвојености од спасоносне стварности. Заправо, реч је о
нашој неодговорности у животу, која је резултат незнања о томе да је мера нашег
односа према другоме заправо суд којим сами себи судимо. То јасно сведочи
Христос речима: „И не судите, и неће вам се судити; и не осуђујте, и нећете
бити осуђени; опростите и опростиће вам се“ (Лк. 6, 37). Ово сазнање треба да
покрене нашу одговорност тако што ћемо знати да од онога шта чинимо једни
другима зависи наш живот у времену и вечности. Дакле, све је у нашим рукама,
није условљено ничим, само је основано на ономе што ми чинимо. Наравно, нисмо
уцењени да морамо да чинимо добро, него је добродетељ темељ животне радости у
којој нема места поравнањима, пребројавању и набрајању. Све почива на стварној
добронамерности и неосуђивању, заправо на несебичној љубави. Када на томе
успоставимо милостињу онда је сигурно да ћемо увек бити спремни за
добронамерну добродетељ, где дајемо не само своје, него и сами себе. На то нас
подсећају речи које чујемо на скоро свакој црквеној служби, које гласе: „Сами себе
и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо“. За то нам је потребна како
вера тако и међусобно поверење као гарант сигурности у свим делима. Тада нисмо
оптерећени страхом од нестајања, и није нам мера интерес, него нас покреће
саможртвена љубав. Ништа не чинимо очекујући награду и узвраћање, али смо
свесни да наше спасење зависи од тога како се односимо једни према другима. То
знамо, и због тога се свакодневно обраћамо Богу молитвеним речима: „Опрости
нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима нашим“. Због тога речи
да ће милостиви бити помиловани треба разумети као позив Божији човеку да уђе
у садејство љубави, а не као уцену којом се изнуђује добродетељ.

Блажени чистим срцем, јер ће Бога видети

18
ЧИСТОТА СРЦА

Чистота срца као пут и добар начин боговиђења јасно показује потребу нашег
делатног учествовања у радости вере. То није просто примање информација и
беспоговорно пристајање на диктиране услове. Ради се о делатном усхођењу, где
речи: „Зато љуби Господа Бога свога из свег а срца свога и из све душе своје и из
све снаге своје“ (5. Мојс. 6, 5), указују на потребу живог и стваралачког искуства
којим се превазилази само декларативно пристајање. То није само признање да
постоји Бог као неко ко служи нашим жељама и потребама, и кад Га ми не тражимо
остаје далеко, незаинтересован за нас – осим кад треба да награди или казни,
заправо потврди нас једне пред другима. Нажалост, није мали број оних којима Бог
само понекад треба, и који верују у Бога, али га не воле, а не воле ни другога
човека. Оптерећени собом и својим потребама сами себи смањују окоглед и
видокруг, не виде даље од своје потребе. На овај начин човек сам себи самовољно
ускраћује боговиђење, јер сам у себи богује боготворећи оне који су по његовој
вољи и сатанизујући другачије од себе. Та мржња затвара срце и заклања виђење
љубави Божије, и тада је човек немоћан за веру, немајући човекољубиву веру не
може да буде ни богољубив. Самолишава се, јер „који не љуби брата свога кога
види, како може волети Бога кога није видио“ (1. Јн. 4, 20). То је веома опасно
стање које захтева преумљење, како би свако стварно могао достићи веру којом се
„чврсто држи Невидљивог као да га види“ (уп. Јевр. 11, 27). Псалмопојац сведочи
да су благословени сви они који траже Господа, јер ће „стајати пред лицем
Божијим..“ (уп. Пс. 24, 6), а апостол љубави, Јован Богослов додаје: „Љубљени,
сада смо деца Божија, и још се не откри шта ћемо бити; а знамо да кад се
открије, бићемо слични Њему, јер ћемо Га видети као што јесте“ (1. Јн. 3, 2).
Све ово нам је јасно када знамо да „Бога нико није видео никад: Јединородни Син
који је у наручју Оца, Он Га објави“ (Јн. 1, 18). Значи, Богочовек је гарант
сигурности боговиђења и богоопштења у стварности богојављења, које се заснива
на неоспорној чињеници: „Велика је тајна побожности: Бог се јави у телу,
оправда се у духу, показа се анђелима, проповеди се незнабошцима, верова се у
свету, вазнесе се у слави“ (1. Тим. 3, 16). Дакле, „Он први заволе нас“ (уп. 1. Јн. 4,
19), и све у богочовечанском односу почива на томе да се Бог први јавља, даје и
позива, а човек прима и одазива се, види Онога Који се јавља, открива се, а не
скрива се. Због тога и можемо да га видимо, јер Он се нама јавља, али то постаје
стварност само онда кад ми покажемо зерлост вере, заправо чистоту срца. Само
треба знати да та чистота није умишљено чистунство, него је стално уподобљавање
љубави Божијој.

Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати

МИРОТВОРСТВО КАО УСИНОВЉЕЊЕ БОГУ

19
Миротворство као пут усиновљења Богу има своје утемељење на конкретној
Личности Сина Божијег, Богочовека Христа, који је „мир наш .. и Он дошавши
благовести мир... кроз њега имамо приступ ка Оцу у једном Духу“ (Еф. 2, 14 –
18). Тако сви ми кроз Сина имамо усиновљење Богу Оцу Који „није Бог нереда,
него мира“ (1. Кор. 14, 33). Када ово разумемо као нешто што треба да покрене на
боље наш свакодневни живот онда свако од нас даје све од себе како би се
успоставио стварни мир међу људима. То је онај мир о коме говори Христос: „Мир
вам остављам, мир свој дајем вам, не дајем вам га као што свет даје“ (Јн. 14,
27). Када знамо да је Отац благоизволео да„ кроз Њега измири све са собом,
учинивши мир његовом крвљу на крсту, помиривши кроз Њега и оно што је на
земљи и оно што је на небесима“ (Кол. 1, 20), онда нам је јасно да је вера
незамислива тамо где нема мира у срцу човековом. Псалмопојац, који је издалека
сагледавао богочовечанску динамику мира јасно позива свакога човека: „Клони се
зла и чини добро, тражи мир и иди за њим“ (Пс. 34, 14). Ове речи нам јасно и
недвосмислено показују да само онда кад успоставимо мир у себи и имамо мир
међу собом можемо учествовати у животној радости деце Божије. Само онда кад
смо стварни миротворци ми смо браћа међу собом, сабраћа Христова и вољена деца
Оца Небескога. Треба рећи да се Отац нас не одриче ни онда кад нисмо у
синовском стању , ми одбијамо синовство увек кад заборавимо на миротворство и
определимо се за обрачунавање са неистомишљеницима. Он нам не намеће
усиновљење, позива нас да делатним усхођењем покажемо стварну жељу и
остваримо се у заједници љубави која је незауставива и незамислива само као
вертикала без хоризонтале. Увек је осмишљена и остварива као крсноваскрсна
стварност живота. То је наша спремност да пијемо чашу коју Христос пије и
крстимо се крштењем којим се Христос крсти (уп. Мк. 10, 38 – 39).
Миротворство, дакле, почива на несебичном себедавању којим се уподобљавамо
Христовој крсној жртви, улазећи делатно у тајну распете љубави и постајемо
стварно синови Божији.

Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско. Блажени сте кад
вас узасрамоте и успрогоне и реку на вас свакојаке рђаве речи лажући, мене ради.
Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима, јер су тако
прогонили и пророке пре вас.
СТРАДАЊЕ И РАДОСТ ЦАРСТВА РАДИ

Сведочење вере подразумева састрадалну љубав, спремност за жртву, а не

лукавство убеђивања неистомишљеника. Заправо, потребна је мудрост налажења
правог начина и безазленост у односу према свима, као и стална истрајност у делу
до потврђивања свега животом, и то не само показивањем остварења, него и
давањем живота. Овде је битно указати на то да нема места узвраћању мржњом на
мржњу, као ни осветом на прогоне. То није наивно потчињавање пред налетом
неумерености неразумних и повлађивање злу, несупростављање злу, него је победа
доброделатне истрајности над злодејством прогонитеља. Овде би попустљивост и
пораз било пристајање на уцене силника у страху од оних „који убијају тело“(уп.
Мт. 10, 28). Заправо, онда кад се зацари страх неминовно је да убрзо наступа
мржња и освета. Најбољи пример за то јесте сам апостол Петар који је као човек у

20
догађајима Христовог страдања имао велики страх, који је покушао заклонити
изјавном самоувереношћу, говорећи да Га он никада неће издати, чак и онда ако
га сви издају (уп. Мт. 26, 33). Он је ту поданичку лојалност која није од њега
тражена повређивањем другога (уп. Мт. 26, 51), а непосредно после тога
одрицањем од Христа (уп. 26, 69 – 74) показао свој стварни страх који је покренуо
сва она пређашња стања. Наравно, апостол Петар је касније успео да превазиђе те
почетне застоје и потврди себе и своју веру много пута. То је остварио тако што је
покајањем ушао у живи и животни амбијент неусловљавајуће љубави Божије. Он
пише јасно и разговетно: „Ко може вама наудити ако будете ревнитељи добра?
Него, ако и страдате правде ради блажени сте. А страха се њихова не бојте,
нити се плашите; но Господа Бога освећујте у срцима својим, свагда спремни
са кротошћу и страхом на одговор свакоме који тражи од вас разлог ваше наде“
(1. Петр. 3, 13 – 15). Овај став је резултат живог црквеног искуства, и сигурно је да
није био изграђен пре Голготских догађаја, отуда и они пропусти и промашаји на
личном плану. Сигурно је да су сви каснији догађаји утицали на коначно
формирање става, а постојаност става потврђује његово мучеништво, страдање за
Христа. Други велики апостол Павле, такође трагалац који је на почетку имао
падове и промашаје, и то тако што је био на страни оних који су гонили Цркву,
после преумљења недвосмислено говори: „Каква гоњења претрпех и од свих
избави ме Господ. А и сви који хоће да живе побожно у Христу биће гоњени“ (2.
Тим. 3, 11 – 12). Овде се не ради о заговарању судбинске неминовности гоњења,
или о томе да је то једини могући пут вере, што би значило заговарање прихватања
пасивне улоге страдалника. Да није тако говоре нам Христове речи: „У свету ћете
имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет“ (Јн. 16, 33). Радост вере као
победа над свим недостатцима, увек одстрањује сваки страх и сва несигурна стања
која покрећу нагон за обрачуном и осветом. Осмишљава добро сведочење и покреће
смислено стваралаштво уводећи све у стварност Царства небескога које се
пројављује на сваком литургијском сабрању као БЛАГОСЛОВЕНО ЦАРСТВО
ОЦА И СИНА И СВЕТОГА ДУХА.

СО ЗЕМЉИ СВЕТЛОСТ СВЕТУ

Недвосмислене речи Христове: „Ви сте со земљи ... Ви сте светлост свету; не
може се град сакрити кад на гори стоји.... Тако да се светли светлост ваша
пред људима, да виде ваша добра дела, и прославе Оца вашег који је на небесима“
(Мт. 5, 13 – 16), јасно указују на потребну одговорност сваког хришћанина у
животу. То није поданичка послушност Богу, него је најпотпуније човекољубље
побожног човека који настоји да снагом своје добродетељи убеди свакога човека у
лепоту и радост вере. Јер вера је недоказива само у расправама, најбоље се показује
личним примером остварења, што покреће нове ствараоце у живу и животну
радост. На то упућују речи апостола Павла: „Колико до вас стоји, имајте мир са
свима људима“ (Мт. 12, 18). Он овоме додаје још један предлог, наводећи начин
како и зашто он не прихвата сукоб као меру односа са другим, јасно износећи
разлог: „да одсечем повод онима који траже повода, да би се у ономе чим се
хвале, нашли као ми“ (2. Кор. 11, 12). Дакле, основна мисија хришћана у свету

21
јесте добронамерно сведочење спасења света и човека, без угрожавања слободе
другога, али и без непотребне попустљивости пред самовољом, како сопственом
тако и самовољом другога.

ИСПУЊЕЊЕ А НЕ УКИДАЊЕ ЗАКОНА

Релација старо – ново у делу Христовом подразумева стално осадашњење и

оприсутњење онога што је било, што се догађа и што ће бити. На тај начин
прошлост, садашњост и будућност имају сталну стваралачку корелацију увек новог
догађања. Христос је гарант сталности свега, јер Он јасно говори: „Не мислите
да сам дошао да укинем Закон или пророке; нисам дошао да укинем него да
испуним. Јер заиста вам кажем: Док не прође небо и земља, неће нестати ни
најмањег словца или једне црте из Закона док се све не збуде ...“ (Мт. 5, 17 – 18).
Овде се јасно указује да испуњење ранијег у новом догађају не значи нестајање и
омаловажавање било чега у новој стварност, али није реч о паралелном постојању
него се ради о испуњењу као новом постојању ранијег, садашњег и будућег.
Испуњење је овде усавршавање, додавање новог, а не остајање на старом. То
потврђује даљи ток речи о међуодносу старог и новог. Такође је приметна чињеница
уважавања нашег стваралаштва у делу вероучења, где се погрешност не
карактерише као коначна препрека за Царство, него постоје две категорије:
најмањи и највећи (уп. Мт. 5, 19). Сигурно је да постоји квалитативна разлика
стања „погрешности“ и „тачности“, али никоме није ускраћено Царство због става
или мишљења. Не постоји претња као мера, што не значи да ова јеванђелска
флексибилност указује на потребу маште и самовоље у вероучењу. Али је овде
евидентна љубав Божија према свакоме ко слави име Божије. Отуда речи: „Јер вам
кажем да, ако не буде правда ваша већа него правда књижевника и фарисеја,
нећете ући у Царство небеско“ (Мт. 5, 20), јасно указују на то да треба свако да
превазиђе потребу суђења и осуђивања другога и његове вере, Бог је тај Који свима
суди свепраштајућом љубављу.

НЕПРАШТАЈУЋА МРЖЊА КАО ПОЧЕТАК ЧОВЕКОУБИСТВА

Човекољубље је предуслов богољубља, и представља полазну тачку живе вере.

Нажалост, догађа се да човек то заборави и преда се нагону освете и мржње, не
знајући колико се удаљава од спасоносне љубави. То је опасно сужавање под
притиском гнева који раслабљује до несносне мржње која неминовно покреће
освету. Ту опасност уочава апостол Павле, који нас све опомиње: „Гневите се, али
не грешите; сунце да не зађе у гневу вашем“ (Еф. 4, 26). Због тога Христос,
наводећи старозаветну заповест: Не убиј; јер ко убије биће крив суду, додаје: А ја
вам кажем да ће сваки који се гневи на брата свога ни за што, бити крив суду “
(Мт. 5, 22). Из ових речи јасно сазнајемо новост Јеванђеља у односу на Закон, јер
видимо да Закон санкционише догађај, учињено дело, док Јеванђеље инсистира на
елиминацији почетног узрока, и тако покреће човека у стално бдење у себи и над
собом. Тако се најбоље испуњава, али и превазилази, слово Закона, јер се све
подиже изнад само онога шта се догодило у старање о свему, како о делима тако и о

22
миелима. Када се тако остваримо онда нам није тешко да незлопамтиво поступамо
једни према другима онда кад нас раздваја неки промашај. Спремни смо да
разумемо и послушамо Христов савет: „Ако принесеш дар свој олтару, и онде се
опоменеш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар твој, и иди
те се помири са братом својим. Па онда принеси дар“ (Мт. 5, 23 – 24). Овде се
јасно истиче то да је највеће жртвоприношење Богу наше смирење које покреће
свепраштајућу љубав, а не само формално праштање и кајање. Помирење је
узвишенији чин од жртвоприношења, јер без човекољубља је немогуће богољубље.
Поред овог савета Христос опомиње навођењем тачног разлога који се потврђује у
свакодневном животу: „Мири се са супарником својим брзо, док си на путу са
њим, да те супарник не преда судији, а судија да те не преда слузи и у тамницу
да те вргну. Заиста ти кажем нећеш изаћи оданде док не даш до последњег
динара“ (Мт. 5, 26). Колико би било мање судских парница са трагичним епилогом
када би човек разумео ову опомену и попустио у сукобу са другим, не тражећи увек
само своје и за себе? Због тога је веома важно да човек који претендује на
хришћанско име увек буде отворен за другога тако што ће незлопамтивошћу
побеђивати сваку злурадост осуђивања и самоистицања. Јер наш однос према
другоме дефинише нашу сазрелост у делу вере, а праштање је врхунац стварне
побожности као дела, а не само као става некога о нечему. Тако да опростити
другоме није слабост и попустљивост пред насиљем греха, то је победа над грехом,
непристајање на греховно стање. То је најпотпуније знање вере, јер сваки грех је
велико незнање и слабост, тако да је узвраћање истом мером пристајање на грех.
Овде су веома илустративне речи Христове са Крста, којима се моли за оне који му
се ругају и својом мржњом пркосе сами себи: „Оче, опрости им не знају шта
чине“ (Лк. 23, 34). Само онда кад можемо да и сами изговоримо ове речи са
сигурношћу незлопамтиве љубави ми смо истински хришћани. Тако истински
побеђујемо греховну немоћ, сами код себе и једни код других. Остаје питање, а шта
са онима који неће да прихвате наш опроштај, па постоји реална опасност да
будемо наивни у очима њиховим. Проблем је, дакле, што их наша добродетељ не
покреће, али још већи проблем настаје онда кад нас њихово злонамерије оптерети
до непраштајуће осветољубивости. Тако се изједначавамо ми са њима и показујемо
већу раслабљеност од њих, јер они неће да одступе од свог става, док ми под
притиском тога стања попушатмо и поистовећујемо се са оним што смо у почетку
осуђивали. Када уочимо све ово и схватимо да нас ничије злодејство не оправдава
или присиљава да будемо друга страна у сукобу. То најбоље разумемо онда кад
знамо да је човек најјачи онда кад свима прашта све, јер само тако је растерећен од
сваке субјективности и јасно разликује добро од зла, тако да не може бити наиван
онај који прашта тачно знајући шта је шта. Без тог знања о свему немогуће је
праштање, јер сами себи ускраћујемо разлог и остајемо у греховном незнању, иако
тврдимо другачије.

ИСТОВЕТНОСТ ПРОМАШАЈА УЧИЊЕНЕ И ЗАМИШЉЕНЕ ПРЕЉУБЕ

23
Питање љубави у контексту брачног живота веома је комплексно и захтева
свестрано разматрање. Ту се много тога усклађује договором оних који су се
слободном одлучили за заједничење, тако да су понекад неки приговори неумесни.
Јеванђеље јасно истиче љубав као меру, померајући границе које је поставио Закон
који санкционише неверство, прељубу само онда кад је она доказана и постојећа
као јавно дело. Када је то сакривено од очију јавности онда и не постоји као
проблем, али су последице очигледне. Због тога Христос говори: „Чули сте како је
казано старима: Не чини прељубе. А ја вам кажем да сваки који погледа жену
са жељом за њом, већ је учинио прељубу с њом у срцу своме“ (Мт. 5, 27 – 28).
Значи, битна је сама помисао као жеља, а не само конкретан чин, и што је веома
интересантно овде се инсистира на одговорности мушкарца, која не пасивизира
улогу жене коју он гледа са жељом у срцу. Овде се истиче да није довољно само не
учинити нешто, него је потребно стално бдење над собом и свим мислима, жељама
и поступцима, и то не само како би се сакрили од других. У том смислу је веома
важно да исправно схватимо речи: „Ако те око твоје десно саблажњава ископај
га и баци од себе; .... Ако ли те десна рука твоја саблажњава одсеци је и баци од
себе; јер ти је боље да погине један од удова твојих него да све тело твоје буде
бачено у пакао“ (Мт. 5, 29 – 30), а не да их буквално разумемо. То би било веома
поразно, јер се овде не ради о буквалном одсецању руке, или самоослепљивању. Реч
је о победи над страстима, заправо, сталном самосавлађивању. Али, предуслов за то
је препознавање стања, како би се у суочењу са собом могли ослободити од
самоопрвадања које неминовно покреће осуђивање другога. Тада постајемо
самоуверени, сигурни у себе, толико да себи дајемо за право да трчимо за
промашајима других попут оних који су жену ухваћену у прељуби довели пред ноге
Христове очекујући казну (уп. Јн. 8, 3 – 11), док је она добила опроштај грехова.
Треба рећи да опроштај није дозвола да настави даље са старим начином живота,
него увођење и слободно улажење у нови живот. Тако су они њој несвесно помогли
својом надобудношћу, али су сами остали робови слова Закона. Управо, овај пример
показује сву силу љубави Божије која превазилази сву трагику греха, али и сву
раслабљеност самоуверености наше која се заснива на „исправности“ и „оданости“
Закону, која затвара за богољубиво човекољубље. Битно је да знамо да нема
неопростивих грехова, па тако и разлога за наше суђење једних другима, или
изнуђивање покајања. Бог је стрпљив према свима, само смо ми понекад брзоплети,
а понекад спори за покајање. Бог све чини за нас, ништа уместо нас и без нас, тако
да и ми не треба једни друге да присиљавамо на било шта.

О ИСКРЕНОСТИ И ЗАКЛЕТВИ

Питање истине и искрености у људским односима осмишљава, или обесмишљава,

животну стварност и почива на одговорности сваког учесника у стваралачкој
пуноћи живота. Ту се често реч потврђује заклињањем, које понекад постаје заклон
за неискреност. Ту имамо многа набрајања, од светиња до драгих нам личности,
што подразумева одговорност оних који своју реч, или обећање, потврђују
заклињањем овим или оним. У том смислу Христос говори: „Чули сте како је
казано старима: Не куни се криво, а испуни што си се Господу заклео. А ја вам
кажем: Не куните се никако: ни небом јер је престо Божији; ни земљом, јер је

24
подножје ногама Божијим; ни Јерусалимом јер је град великог Цара. Ни главом
својом не куни се, јер не можеш ни длаку једну белом или црном учинити.
Дакле, нека ваша реч буде да, да; не не; а што је више од овога од зла је “ (Мт. 5,
37). За ово је потребно стварно поверење и непоколебива искреност у свим
односима где је једина мера истина. Овде хришћани не би требали да буду збуњени
и оптерећени, посебно ако знамо да је најтемељнији хришћански поздрав: Христос
је међу нама – јесте и биће! Када нам овај поздрав није идеолошки став, него
стање које почива на познању Христа који је „пут, истина и живот“ (Јн. 14, 6),
онда су сви наши односи темељнији и сигурнији. Нисмо сами себи мера, и не
намећемо се другима, него заједно напредујемо у слободи и остварујемо се у
истини, напредујући заједно у христоликости.

НЕОСВЕТОЉУБИВА ПОБЕДА ДОБРА НАД ЗЛОМ

Поравнање као законита мера људских суочења и сукоба не исцрпљује исте до

краја, јер понекад доводи само до једностраног задовољења, без коначног решења.
На то нас упућује Христос речима: „Чули сте како је казано старима: Око за око,
зуб за зуб. А ја вам кажем да се не противите злу, него ако те ко удари по
десном образу окрени му и други. И који хоће да се суди са тобом и кошуљу твоју
да узме подај му и хаљину. И ако те потера једну миљу иди са њим две. Који
иште од тебе подај му; и који хоће од тебе да позајми, не одреци му“ (Мт. 5, 38 –
42). Исправним разумевање ових речи јасно видимо да се ради о непрестаној
добронамерности као мери која обуздава наше узвраћање на зло злим, тачније
прихватање злодејства као начина комуникације. Само, ни ово не треба
буквализовати тако што ћемо се повлачити пред насиљем и остајати по страни,
дозвољавајући тако да зло узима све више маха у животу. Христос је показао то у
случају неокретања другог образа пред разузданим војником, који га је ошамарио, у
догађајима крсног страдања. Уместо тога Он му се обраћа речима: „Ако ли зло
рекох, докажи да је зло; ако ли добро, зашто ме бијеш?“ (Јн. 18, 23). Значи, у
свему је потребно расуђивање о томе шта је кад потребно, уз доброделатну
истрајност коју не може нико и ништа да поколеба или странпути.
Несупростављање злу значи победу над злонамерношћу, а не одустајање од
стваралаштва. Ради се о томе да се не прихвата насиље као начин комуникације, јер
се тако удаљавамо од доброг решења. Препоручена попустљивост у односу на
захтеве других не значи немоћ пред насилним поступцима, него подразумева
надмоћ живе вере над самовољом.

ЉУБАВ ПРЕМА ОНИМА КОЈИ НАС МРЗЕ

Љубав је најдивније осећање свакога човека, само ту имамо различита стања и

односе у којима жртвено себедавање треба да нас издигне изнад интереса. На то нас
подсећа Христос: „Чули сте да је казано: Љуби ближњега свога, и мрзи
непријатеља свога. А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте
оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас
вређају и гоне, да будете синови Оца свога који је на небесима, јер Он својим

25
сунцем обасјава и зле и добре, и пушта дажд на праведне и неправедне. Јер, ако
љубите оне који вас љубе, какву плату имате? Не чине ли тако и цариници?...
Будите, дакле, савршени као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт. 5, 43 – 48).
Дакле, љубав не сме да буде затворена интересом и оптерећена пореклом и
припадношћу, треба да буде увек делатна, неусловљена и неусловљавајућа. Ништа
не може да је обустави и ограничи, јер љубав усавршава, док мржња исцрпљује,
троши и обесмишљава онога који је прихвата као начин понашања. Нема места
изговорима да нас неко мрзи, јер нас постојање мржње на другој страни не
обавезује на прихватање и поистовећивање. Уместо тога верујући човек има увек на
уму безмерије љубави Божије, која побеђује свако непријатељство и све, који то
хоће, усавршава у добродетељи.

НЕРАЗМЕТИВОСТ СОБОМ У ДЕЛУ ЧИЊЕЊА МИЛОСТИЊЕ

Неусловљена добродетељ, која не почива на себичном интересу себеистицања пре

другим, веома је битна и потребна стварност у животу. Јер, кад је оптерећена
себичним интересом увек је угрожена и обесмишљена, тако да остаје понекад
безуспешан покушај самореализације. Други је ту само неко ко је средство , није
саговорник, сарадник и саучесник у делу неистрошиве љубави. Тако смо сви
затворени у себе и своје потребе. На то нас опомиње Христос: „Пазите да
милостињу своју не чините пред људима да вас они виде; иначе плате немате
од Оца свога који је на небесима. Када, дакле, дајеш милостињу, не труби пред
собом, као што чине лицемери посинагогама и по улицама да их људи хвале.
Заиста вам кажем: Примили су плату своју. А ти кад чиниш милстињу, да не
зна левица твоја шта чини десница твоја, да би милостиња твоја била у
тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно“ (Мт. 6, 1 – 5).
Значи, крајњи циљ добродетељи јесте служење стварном бољитку другога, а не
ситицање себе и својих заслуга ради добијања похвала и награда. На тај начин, кад
је оптерећена потребом за личним доказивањем чинитеља, добродетељ постаје
нешто што обуставља животну стваралачку динамику. Наравно, добро је
непропадива вредност и вечна награда никада не изостаје, само је потребно
победити најамничку себчност и ропску уплашеност. Тако се саостварујемо у
благодатно-подвижничкој стварности вере, не остајући само у стању доказивања
личне успешности, достојанства оптерећујући се заслугама и наградама.

МОЛИТВА

Молитва је најдинамичнија онда кад се показује као стваралачко трагање и

налажење правог смисла спасоносног служења. То није разметање собом,
показивање пред сругим, али није ни повлачење у себе и тражење само онога што
нама треба. То је стална спремност за добродетељ у сигурности вере да нас Бог
никада неће изневерити у испуњењу онога што нам је потребно. То не значи наше
беспоговорно прихватање наметнутих решења, него подразумева истрајност у
тражењу и налажењу. На то нас недвосмислено упућује Христос речима: „И кад се
молиш Богу, не буди као лицемери, који радо по синагогама и на раскршћу улица
стоје и моле се да их људи виде. Заиста вам кажем примили су плату своју. А

26
ти кад се молиш, уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу
своме који је у тајности; и Отац твој који види тајно узвратиће теби јавно“
(Мт. 6, 5 – 6). Треба рећи да ово лично молитвено обраћање не означава повлачење
у себе или одвајање од других, јер се нико не моли сам за себе, обраћамо се Богу и
помињемо свете и једни друге. Тако смо спремни за молитвено заједничење у
богослужбеној пуноћи Цркве, где се саостварујемо у стварности приношења,
примања, призивања и памћења добијених дарова љубави Божије. Христос нам
јасно указује како да се молимо као богослужбена заједница, говорећи: „А кад се
молите не празнословите као незнабошци; јер они мисле да ће за многе речи
своје бити услишени. Не будите, дакле, слични њима; јер зна Отац ваш шта
вам треба пре но што заиштете од њега. Овако се, дакле, молите:

ОЧЕ НАШ КОЈИ СИ НА НЕБЕСИМА, ДА СЕ СВЕТИ ИМЕ ТВОЈЕ; ДА

ДОЂЕ ЦАРСТВО ТВОЈЕ, ДА БУДЕ ВОЉА ТВОЈА И НА ЗЕМЉИ КАО НА
НЕБУ; ХЛЕБ НАШ НАСУШНИ ДАЈ НАМ ДАНАС; И ОПРОСТИ НАМ
ДУГОВЕ НАШЕ КАО ШТО И МИ ОПРАШТАМО ДУЖНИЦИМА СВОЈИМ;
И НЕ УВЕДИ НАС У ИСКУШЕЊЕ, НО ИЗБАВИ НАС ОД ЗЛОГА. ЈЕР ЈЕ
ТВОЈЕ ЦАРСТВО И СИЛА И СЛАВА У ВЕКОВЕ. АМИН.

Из ових речи се види да је молитва заједничко дело Бога и човека, остварује се на

релацији Отац – Син. Тако и ми имамо светост у светињи Његовог имена, знамо да
је воља Његова да се сви људи спасу и дођу до познања истине, што значи да
Његово Царство постаје и наше тако што је већ дошло и што смо сви призвани у
исто. То не значи бекство из историје и заклањање иза паравана долазеће вечности.
Потврђује се у историји тако што показујемо спремност победе над собом путем
праштања свега онога чиме нас је други повредио и тако смо слободни да верујемо
у победу љубави Божије над свим нашим недостатцима и промашајима, већ овде у
историји, а не тамо негде далеко и некад у најављеној вечности. Све се догађа овде
и траје кроз све векове, до саме вечности.
Овде постоји само један услов, а изражава га Христос: „Ако опроститељудима
сагрешења њихова, опростиће и вама отац ваш небески“ (Мт. 6, 15). То није
уцена, него је позив човеку да учествује у делу, а не да пасивно прима или
радознало посматра оно што се догађа поред њега.

ПОСТ

Уздржавање као мера напредовања у вери значи сталну прогресију добродетељи.

Није одрицање од нечега зарад задобијања похвала и почасти. То је победа над
самовољом, није мучење тела како би се остварила надмоћ духовног над телесним.
Јер, права димензија живота у вери јесте усклађеност једног са другим, а не
несклад и преимућство, пошто је служење једини прави показатељ остварења
свакога. Показивање пред другим и истицање сопствених заслуга није црквени
начин усавршавања слободне личности. Све ово најочитије се осликава у делу
поста, који није сам себи циљ, али је спасоносно средство. Због тога Христос
говори: „А кад постите не будите суморни као лицемери, јер они натмуре лица
своја да се покажу људима како посте. Заиста вам кажем да су примили плату

27
своју. А ти кад постиш намажи главу своју и лице своје умиј. Да те не виде
људи како постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види
тајно узвратиће теби јавно“ (Мт. 6, 16 – 18). Овде се јасно истиче радост поста у
стварности благословене употребе творевине.

ПИТАЊЕ БОГАТСТВА И БОГАЋЕЊА

Стицање, иметак и стваралаштво су веома важна животна питања. Кроз њих се

дефинише наш однос према Богу, свету, животу и постојању, као и једних према
другима. То показују речи: „Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа
квари, и где лупежи поткопавају и краду. Него сабирајте себи благо на небу, где
мољац и рђа не квари, и где лупежи не поткопавају и краду. Јер где је благо ваше
онде ће бити и срце ваше“ (Мт. 6, 19 – 21). Ове речи никако не значе заговарање
дуализма и супростављеност небеског и земаљског. Недвосмислено указују на
потребу утемељења свега у непролазној стварности живота, тако што се
превазилази страх од пропадљивости и нестајања. До тога се стиже тако што нам
борба за опстанак није у првом плану, јер нисмо оптерећени бригом да прибавимо
што више ствари око себе, којима обезбеђујемо животну сигурност. То није одржив
став, јер се тако самоунижавамо свођењем на кориснике и потрошаче, одричући се
стваралачког искуства. Отуда речи Христове: „Не брините се душом својом, шта
ћете јести, или шта ћете пити; ни за тело своје у што ћете се обући. Није ли
душа претежнија од хране и тело од одела? Погледајте на птице небеске које
не сију, нити жању, ни сабирају у житнице своје; па Отац ваш небески храни
их. Нисте ли ви много претежнији од њих? И за одело што се бринете?
Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду. Али ја вам
кажем да се ни Соломон у свој слави својој не обуче као један од њих. Па кад
траву која данас јесте, а сутра се у пећ баца, Бог тако одева; а камо ли вас
маловерни? Не брините се, дакле, говорећи шта ћемо јести или шта ћемо
пити, или чиме ћемо се оденути? Јер све ово ишту незнабошци; а зна и Отац
небески да вам треба све ово. Него иштите најпре Царство Божије, и правду
његову, и ово ће вам се све додати“ (Мт. 6, 25 – 33). Пажљивим разматрањем овог
јеванђелског текста видимо да стваралаштво у вери треба да буде растерећено од
свих страховања и брига, и никако не сме да постане борба за опстанак. То никако
не значи заговарање неодговорности и равнодушности пред динамиком животних
догађаја и препуштање свега Богу на суд и одлуку, без имало нашег слободног
садејства. Овде је истакнута важност реда и поретка у свему тако што је Царство
стављено у први план, али не на тај начин да би се све друго омаловажило и
потиснуло. То се додаје, не ускраћује се никада и никоме, и тако се остварује здрава
животна комуникација многих у заједничком делу вере.

НЕОСУЂИВАЊЕ ДРУГОГА

28
Наш однос према другоме илуструје стање вере и однос према Богу. Отуда
речи:“Не судите да вам се не суди; јер каквим судом судите онаквим ће вам се и
судити, и каквом мером мерите онаквом ће вам се и мерити. А зашто видиш
трун у оку брата свога, а брвна у оку своме не осећаш?... Лицемере, извади
најпре брвно из ока свога, па ћеш онда видети и извадити трун из ока брата
свога“ (Мт. 7, 1 – 5). Из ових речи следује јасан закључак да свако треба најпре да
испитује себе, а не само да уочава недостатке другога, јер то је опасно беспуће
несигурног човека који осуђивањем другога покушава да оправда себе. Или, још
горе, да истакне своју праведност насупрот грешности других, заваравајући се
неутемељеном самоувереношћу. Себи све допушта, а другемо ускраћује све и тако
се осамљује у своју самодовљоност, што неминовно доводи до самовоље и
нихилизма, да би на крају све постало опасна немоћ. Све ово је још трагичније ако
знамо да овом отврдлошћу свако сам себи пише пресуду не само у времену, него и у
вечности, судећи другоме сам себи суди, јер се самовољно удаљава од
свепраштајуће љубави Божије. Али, има наде онда кад видимо брво у своме оку, и
из стања судије који осуђује другога у радост покајаног боготражитеља који је
уклонио балван гордости из свога срца, и добро види и Бог и другог човека.

ИСТРАЈНОСТ У МОЛИТВИ

Молитвена истрајност је веома битна и потребна свакоме човеку, јер тако истински
сазревамо у вери. Побеђујемо умишљеност о сопственој посебности, и отварамо се
за заједничење у добром стваралаштву. На то нас подсећају речи: „Иштите и даће
вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. Јер сваки који иште
прима, и који тражи, налази, и који куца отвориће му се. Или који је међу вама
човек у кога син његов заиште хлеб, камен да му да? Или ако рибе заиште да му
да змију?Кад, дакле, ви зли будући умете добре дарове даривати деци својој,
колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који му ишту?“ (Мт. 7, 7 –
11). Све је, дакле, утемељено на љубави и давању Оца, и ту је прави разлог
сигурности која треба да покрене стваралаштво, а не да га обустави препуштањем
свега само Богу. Тако је наше надање у Бога увек жива стварност која покреће свако
добро стваралаштво и осмишљава све наше наде.

УСКА ВРАТА И ТЕСАН ПУТ

Стваралаштво вере основано је на доброделатном подвигу улажења свих и свега у

радост будућег века. Тако се остварујемо заједно у добром делу, где је основа свега
самоодречна љубав. То илуструју речи Христове: „Уђите на уска врата, јер су
широка врата, и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њим иду.
Јер су уска врата и тесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе“
(Мт. 7, 13 – 14). Ово никако не треба разумети као нестваралачко препуштање
човека Богу, без имало делатног учествовања. Овде је веома важно наше
учествовање у делу, које се остварује као добри или зли плод. Отуда речи: „Не
може дрво добро плодове зле рађати, ни дрво зло плодове добре рађати... И
тако, дакле, по плодовима њиховим познаћете их“ (Мт. 7, 18 – 20). Ове речи

29
добро показују стварност нашег делатног учествовања, које није могуће сводити на
беспоговорно прихватање готових решења. Значи, наш подвиг као крстоношење
уским путем и улажење на уска врата је овде важан и потребан. Све ово указује на
то да нас Бог истински уважава, а не уцењује тражењем немогућег.

СЛАБОСТ НЕДЕЛАТНЕ РЕТОРИКЕ

Пажљивим разматрањем јеванђелских речи видимо да је дело вере несместиво само

у деклеративно изјашњавање, ако није осољено живом и делатном остваривошћу.
То потврђује Христос речима: „Неће сваки који ми говори Господе, Господе, ући у
Царство небеско, но ко твори вољу Оца мога који је на небесима. Многи ће рећи
у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име твоје пророковали, и твојим
именом демоне изгонили, и твојим именом чудеса многа чинили. И тада ћу им
јавно казати: Никад вас нисам знао; идите од мене ви који чините безакоње“
(Мт. 7, 21 – 23). Неделатна речитост никако није мера праве вере, пре је безуспешан
покушај човека који се самозаварава умишљајући да је довољно говорити лепе
речи, а не чинити добра дела. Поставља се питање: шта је воља Оца? Јасно је да је
воља Божија спасење свих и свега, и то тако што он непрестано жели „да се сви
људи спасу и дођу до познања истине“(1. Тим. 2, 4), а ми је твиримо тако што смо
у свему отворени за другог и другачијег и спремни да служимо његовом спасењу,
нисмо себични да размишљамо само о себи и свом спасењу. Тако се одвајамо од
љубави Божије и склањамо у своју самовољу супростављајући се спасоносној вољи
Божијој. Због тог нашег удаљавања имамо и чињеницу Његовог непрепознавања
нас. Само треба рећи да се ми склањамо од Њега, не одбацује Он нас.

ДВА НАЧИНА ОБРАЋАЊА БОГУ

Вера се заснива на слушању и делатном остварењу речи Божије, а не само на

слушању без разумевања и реализације. То је оно добро стање када свако успева да
„проникне у савршени закон слободе, и остане у њему, и не постане забораван
слушалац, него творац дела...“ (Јак. 1, 25). Тада је стварно мудар човек Божији,
који стваралачки напредује у свему, али увек постоји и опасност другачијег
поступка. То Христос исказује речима: „Сваки, дакле, који слуша ове речи моје и
извршује их, упоредићу га са човеком мудрим који сазида кућу своју на камену. И
удари дажд и дођоше воде, и дунуше ветрови, и навалише на кућу ону, и не паде,
јер беше утемељена на камену. А сваки који слуша речи моје и не изврује их,
биће сличан човеку лудом који сазида кућу на песку. И удари дажд, и дођоше
кише.... и ударише на кућу ону, и паде, и пад њен беше страшан“ (Мт. 7, 24 – 27).
Јасно је, дакле, да је вера стварна и могућа само онда кад је жива и делатна, а не
само изражена као припадање и прихватање става и мишљења без делатног
искуства. Та делатна одговорност покреће свако добро стваралаштво и осмишљава
нашу слободу тако што нисмо неко ко само чека да му се нешто догоди, него
делатним искуством усходи у богопознање и боговиђење.

30
ДИВЉЕЊЕ НАРОДА НАУЦИ ХРИСТОВОЈ

Завршна реченица у Матејевом јеванђељу јасно илуструје општи утисак после

Беседе на гори. Записано је: „И кад Исус сврши ове речи, дивљаше се народ
његовој науци, јер их је учио као онај који има власт, а на као њихови
књижевници“ (Мт. 7, 28). Из ових речи много сазнајемо, јер јасно исказују да није
довољно само неделатно дивљење пред оним што чујемо. То не треба да буде само
тренутна реакција на ново, него почетак једног новог пута, први корак преумљења.
Овде обично многи говорници користе сва могућа средства да покрену и поведу за
собом оне који их слушају. Чак не избегавају ни различите начине обмањивања,
завођења и немогућих обећања, само да би придобили за себе своје слушаоце. Није
им примаран интерес слушалаца, њима је важно да имају што више
истомишљеника. У остварењу тога циља не бирају средства. Христос не чини тако,
он јасно истиче потребу стваралачког садејства слушалаца, не злоуптребљава
њихову тренутну наклоност и стварно дивљење. Он говори живу реч која ће
надживети векове и нараштаје, и несводива је на то да буде идеолошка замка која
богочовечанско заједничење у времену и вечности. Тако да нама није довољно само
дивљење, као ни само пристајање на оно што нам се предлаже, него је потребно да
слободно напредујемо у боголикости и богоусиновљењу и тако постанемо живи и
животни заједничари речи. Тада нас та реч оживотворава и покреће у делатну
сарадњу, која дивљењу даје нову динамику и димензију. Само тако успевамо да
будемо стварно радосни у вери, јер нисмо у стању посматрача који се некад диви, а
некад бунтује, него смо делатни учесници који се остварујемо напредујући „док
сви не дођемо до јединства у вери и познању Сина Божијег, до савршеног човека
по мери раста величине Христове“ (Еф. 4, 13). Значи, дивљење са дистанце
неоствареног односа може остати само леп догађај који временом нестаје из
памћења, док онда кад се из тога покрене заједничење неоспорно имамо радост која
никада не нестаје.

ХРИСТОВО РАСПЕЋЕ И ВАСКРСЕЊЕ

(Мт. 26 – 28; Мк. 14 – 16; Лк. 22 – 24; Јн. 18 – 21)

31
ВАСКРСАВАЊЕ УМРЛОГ ЛААЗАРА
ПОМАЗАЊЕ У ВИТАНИЈИ
УЛАЗАК У ЈЕРУСАЛИМ

Троипогодишња Христова спасоносна мисија у својој драматичној завршној фази

осликава богочовечанску стварност на најбољи могући начин. Најпре, догађа се оно
што су старозаветни пророци унапред предсказали будући благодатно просвећени
Божијим откривењима. Као што су тачно предодредили рођење, тако су и све
спасоносне догађаје описали као да су њихови очевидци. На тај начин је Бог
припремао род људски за велики догађај љубави која побеђује смрт Христовим
умирањем на крсту и васкрсењем из мртвих. Бог је постао човек, и узео на себе све
наше грехе да их победи умирући на крсту ради нас и нашега спасења ради. Све то
чини тако што се прилагођава нама и нашим потребама, не желећи да нас било
чиме забуни или заведе тако што ћемо будући запрепашћени прихватити нешто без
расуђивања. Тако нешто је неспојиво са Божијим давањем човеку, јер Он жели
нашу слободну сарадњу у свему, а не беспоговорну покорност из страха од казне и
освете. Наша неизнуђена добродетељ, неоптерећена себичним интрересом, ни
Божијим ни нашим, не сме да буде срачуната у смислу задобијања награде за
послушност. Тако се губи стваралачка слобода и све постаје ропска покорност и
најамничка оданост, без имало љубави. Бог све за нас чини јер нас воли, што
подразумева и нашу љубав према Њему и међу нама. Врхунац те љубави постигнут
је у Голготским спасоносним догађајима којима претходи Христово васкрсавање
Лазара, што је покренуло мноштво народа да крене у сусрет Христу када је Он
улазио у Јерусалим да оконча спасоносну мисију.
Лазарево васкрсење има вишеструки значај јер показује да умирање није крај свих
крајева. Догађаји у вези са тим чином разоткривају стање многих, као и то да је код
неких постојало добро почетно знање о Христу. То најпре показује Марта, сестра
Лазарева, која је у једном ранијем догађају Христовог доласка у њихову кућу,
заокупљена тиме како та угости Христа оптуживала своју сестру Марију, а Христос
је похвалио, не њу, него Марију говорећи да је „добри део изабрала, који се неће
узети од ње“ (Лк. 10, 42). Марта сада са чврстом вером говори: „Господе, да си ти
овде био не би мој брат умро“ (Јн. 11, 21). Дакле, она је веровала у вечни живот, и
то потврђује речима: „Знам да ће устати о васкрсењу у последњи дан...“(Јн. 11,
24). То је потврдила одговарајући на Христово питање да ли верује у васкрсење и
вечни живот. За разлику од ње апостоли нису баш показали потребан ниво знања
вечног живота, њихово знање живота сведено је на „многаја љета“ без „вјечнаја
памјат“, као што је то случај код неких и у наше време, без обзира на неоспориве
чињенице и конкретне догађаје. Све те несигурности по питању живота и смрти,
рађања и умирања исказује апостол Тома, који реагује на позив да сви заједно оду у
Витанију. Док Христос говори: „Наш пријатељ Лазар заспа; него идем да га
пробудим...Ја сам васкрсење и живот; који верује у мене ако и умре живеће“ (Јн.
11, 11, 25), Тома приговара: „Хајдемо и ми да помремо с њим“ (Јн. 11, 16). Да ли је
то говорио из страха, или приговарао из неких других разлога, није важно. Тај
приговор показује да Христос није завео страховладу у односу са апостолима, него

32
је свако од њих могао увек да искаже свој став и изнесе предлог. Овде се Христос
није осврнуо на приговор због важности онога што предстоји, а не због
неуважавања саговорника. Заправо, потоњим речима о васкрсењу и вечном животу
свих који верују у Њега је објашњавао све раније нејасноће. Наравно, конкретан
догађај васкрсавања Лазара је још животније објаснио све недоумице, само је
потребна вера да се све то прими и прихвати.
Збуњени у суочењу са смрћу људи често реагују затварањем и сумњом, тако да
имамо неку чудну контрадикцију у наступима појединаца који наводно не верују, а
уствари се боје Бога оптужујући Га да је Он неко ко се обрачунава са нама путем
нашег умирања као казне. Тако су у неком чудесном раскораку и радије прихватају
празноверице него ли праву веру. То стање збуњености пред необјашњивим, и
страха од онога што им се може догодити раслабљује и поробљава. А, човек кад
није слободан не може да успостави добру комуникацију са Богом, ни са другим
човеком. Нема у себи порив за животну радост, сав је у недореченостима и
недоумицама и као такав брзо постаје лак плен различитих празноверица.
Безнадежно се предаје пред животним изазовима, не желећи да себе види као
грађанина Царства Небеског које је непролазно. Овако самообезвређен човек је
самолишен, неслободан и брзоплет у свему, неутемељен је у животу. Поводљив је и
радознао, тако да и поред почетне неповерљивости према новом олако прихвата оно
што га изненађује и зачуђује у моменту. На тај начин су реаговали савременици
Христовог чудесног васкрсавања Лазара, четори дана после смрти. Три и по године
јавног дела није им било довољно да препознају Сина Божијег, догађај чудесног
васкрсења умрлог Лазара их је покренуо ка Христу, јер су и сами били опчињени
гробним страхом, и учинило им се на моменат да је Христос разрешио њихове
дилеме. Заправо, тако је заиста кад је у питању Христос, али они нису успели да
дођу до краја у свом путу ка Христу. Иако су га славословно дочекали радосним
поклицима, нису издржали до краја. Одустали су одмах чим су наступиле другачије
околности, и неколико дана после „Осана“, они вичу бирајући Вараву уместо
Христа: „Распни га, распни, крв његова на нас и на децу нашу“. Овде не треба
оптуживати било који народ, посебно не богоизабрани народ, него јасно видети
слабост сваког човека док не постане сигуран у вери и усиновљењу Оцу кроз Сина
у Духу Светом. Проблем је то што самодовољан човек не може да разуме разлоге
страдања Сина Божијег, и то види као слабост, а не као најпотпунију љубав, па кад
се суочава са вешћу да је некога подигао из гроба у живот онда му се диви, али кад
Га види пред Пилатом на Суду онда се склања како и сам не би доспео у то
понижавајуће стање. Не разуме логику драговољног понижења ради нас и нашег
спасења и не види спасоносну стварност, склањајући се у своју саможиву
себичност. Али, ни тада није ускраћен за могућност преумљења, само ако хоће
може да уђе у спасоносну логику. Јер, Христос је драговољно поднео крст и смрт,
како би омогућио сваком човеку радост вечног осуђивања. Тако је неосуђивање
први корак нашег уласка у спасоносну логику која подразумева заједничење
слободних личности у љубави Божијој. Тада нисмо безлична маса која се двоуми
између дивљења и осуђивања, него смо доброделатни ствараоци који саучествују у
спасоносној стварности која траје кроз све векове и улази у вечност. Знајући ово ми
видимо да оно што се догађало „у оно време“ није престало данас, него траје увек,
до скончанија века. Овде треба истаћи један запис из Јовановог јеванђеља: „Али

33
ово не разумеше испрва ученици његови, него кад се прослави Исус онда се
сетише...“ (Јн. 12, 16). Овај запис јасно указује да Бог никога не присиљава, нити
привилегује, свима се открива ненасилно, чекајући наше одазивање и учествовање
у спасоносном делу. Не скрива се, не одустаје, непрестано дела, све чинећи нас
ради и нашега спасења ради.

ТАЈНА ВЕЧЕРА – УСТАНОВЉЕЊЕ СВЕТЕ ТАЈНЕ ПРИЧЕШЋА

Христос све усавршава, све чини незастариво новим тако што осмишљава оно што
је било новим додавањем, без елиминације и омаловажавања ранијих радњи. На тај
начин све старозаветне празнике, међу којима је највећи Пасха, уводи у новозаветну
логику на Голготи где смрћу побеђује смрт. Да би све то било пријемчивије и
јасније, Он у предвечерије страдања сабира своје ученике и установљује нови
празник, заправо свету тајну причешћа и отуда име: ТАЈНА ВЕЧЕРА. То име
никако не треба да нас збуњује па да мислимо да је реч о скривању о некога,
догађају у тајности. Реч је о установљењу свете тајне, а не о тајном сабрању.
Заправо, Христос је празнујући Старозаветну Пасху исту осмислио тако што је
установио Новозаветну Евхаристију ( најтачније значење ове речи јесте
благодарење, захвалност). Јер, смисао Старе Пасхе јесте благодарење Богу због
избављења Изабраног народа из Мисирског ропства, а Нова Пасха јесте свенародни
празник благодарења за несебичну љубав Божију којом Он постаје Жртва, узима
крст и прима смрт да би нас ослободио од окова смрти и увео у радост вечног
живота. Да би то било увек живо памћење Христос пре распећа на Крсту
установљује ново празновање тако што поштује стари начин празновања додајући
му нови смисао. Узима хлеб у руке говорећи: „Узмите једите ово је Тело моје...“ ,
и чашу са вином, после пасхалне вечере говорећи: „ Пијте из ње сви, јер је ово крв
моја Новога завета...“ ( Ове речи су познате као РЕЧИ УСТАНОВЉЕЊА –
УКАЗНЕ РЕЧИ, а записане су на пет места у Светом писму, и то: Мт. 26, 26 –
28; Мк. 14, 22 – 24; Лк. 22, 19 – 20; Јн. 6, 51; 1 Кор. 11, 23 – 25, и ту се говори да
Христос узе хлеб и захваливши преломи, а тако исто и чашу по вечери...).
Дакле, Христос уводи све у нову стварност не искључујући оно што је запамћено
од раније, и тако показује црквену логику новог, која се заснива на напредовању
свега, а не на искључивости, одбацивању или укидању. На тај начин празник
једнога народа постаје нови догађај који сабира све народе на стварности Христове
Жртве која се осадашњује на сваком богослужбеном сабрању у храму где се служи
Света Литургија на којој се причешћују верујући хришћани. Због свега тога је
догађај опште познат као Тајна Вечера важан за црквени живот, јер је тада
установљена СВЕТА ТАЈНА ПРИЧЕШЋА тако што је Христос лично изговорио
наведене речи, где треба истаћи позив: „Ово чините за мој спомен“, као и
обећање: „ Кажем вам пак да нећу одсада пити овога рода виноградарског до
оног дана када ћу пити с вама новога у Царству Оца Мојега“ (Мт. 26, 29). Такође
је битно нагласити овде речи Христове: „Који верује у мене има живот вечни“ (Јн.
6, 47), које су много јасније, заправо објашњене су речима: „Ко једе тело моје и

34
пије крв моју има живот вечни“ (Јн. 6, 54 ). Има, а не имаће. То јасно означава да
је у Цркви све вечно сада, и оно што је било и што ће бити. Треба рећи да ове речи
делују збуњујуће онима који нису упућени у богочовечанску стварност, што је
резултирало оптужбама на рачун хришћана за антропофагију (људождерство) због
помињања једења тела и пијења крви. Само онда кад се искуством вере остваримо
у радости заједничења са Христом у причешћу можемо да разумемо смисао речи о
„једењу тела Христовог и пијењу крви Христове“. Знаћемо да то не значи никакво
људождерство него показује богочовечанску пуноћу заједничења свих у Христу и
са Христом.

ПЕТРОВА САМОУВЕРЕНОСТ, ПЕТРОВО ОДРИЦАЊЕ,

ПЕТРОВО ПОКАЈАЊЕ И ПОЗНАЊЕ ЉУБАВИ БОЖИЈЕ

Апостол Петар, човек неоспорне вере и значаја за живот Цркве, на најбољи могући
начин нам показује како Бог надомешта све наше недостатке, као и то да је он само
човек од крви и меса, као и ми, без обзира на то што је учествовао у многим
великим догађајима. Истина је то да је он исповедио први међу апостолима Христа
речима: „Ти си Христос, Син Бога живога“ (Мт. 16, 17). Христос му је тада рекао:
„Благо теби Симоне, сине Јонин! Јер тело и крв не открише ти то него Отац
мој који је на небесима. А и ја теби кажем да си ти Петар, и на том камену
сазидаћу Цркву...(16, 17 – 19). Али, одмах иза тога, после Петровог неразумевања и
негодовања у вези са страдањем и распећем Христос му се обраћа: „Иди од мене
сатано!Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско“ (16,
23). Овде је интересантно приметити да исти човек, апостол Петар, са сигурношћу
исповеда Христа Сина Божијег, а непосредно иза тога показује незнање о
Христовом делу. Ово нам разоткрива да дело вере подразумева један стални
динамизам истраживања, а не статизам затеченог, наметнутог и примљеног без
стваралачког испитивања и расуђивања.
Апостол Петар је био човек ватрене вере, али та вера је прошла кроз многе падове,
и то онда када год би он себе истицао у први план. Увек се то самоистицање
окончавало неким губитком и маловерном несигурношћу. Тако је он „искушавао“
Христа тражењем да иде по морским таласима, али је тада ипак показао и храброст
и сигурност у вери. Када је Христос хтео да апостолима опере ноге он се бунио
показујући неразумевање дубине смирења Господњег, али кад је чуо речи Христове:
„Ако ти не оперем немаш удела са мном“, одмах је променио мишљење, говорећи:
„ Господе, не само ноге него и руке и главу“ (Јн. 13, 6- 8). Све ово указује да
богочовечанска стварност не искључује људски фактор, него поспешује све на боље
и усавршава сваког човека, без обзира на све наше промашаје. То се разоткрива на
најбољи могући начин у догађајима који претходе Голготи, када Петар самоуверено
одговара да се никад неће одрећи Христа, чак ни онда ако Га се сви остали одрекну,
а посебно у чину повређивања једног човека у циљу „одбране“ Христа. Христос му
је рекао да ће га се трипут одрећи пре него што петао запева, дакле у ноћи пред
распеће, пре свитања. А кад је извадио нож наредио му је да врати нож у корице
„бранећи“ Онога који побеђује љубављу а не насиљем. Све ово су добре педагошке
методе Христове, којима васпитава све нас, а не само апостола Петра. Због тога

35
писци Јеванђеља не избегавају да то запишу, јер у јеванђелској историји нема
„испегланих“ биографија, свако има своје име и своје место, ништа није записано
са циљем улепшавања догађаја, све је стварно сведочење истине. Отуда и овај запис
о Петру и његовим успесима и падовима који се окончавају стварном зрелошћу у
љубави. После свих падова и горког плакања Васкрсли Христос се јавља Петру, не
прекоревајући га због „неверства“ него га пита: „Петре, волиш ли ме...“ (Јн. 21, 15
– 19). Овај догађај нам јасно разоткрива то да ни један наш промашај није већи од
љубави Божије, и да само онда кад уђемо у динамику те љубави можемо стварно да
превазиђемо све своје промашаје и падове. Петров пример је најилустративније
сведочанство о томе, јер нам показује да је све наше потпуно остварено онда кад
вером у Бога успемо да победимо своју самодовољност и тако уђемо у спасоносну
стварност живота у вери.

ГЕТСИМАНСКА МОЛИТВА

Христос је истинити Бог, истинити човек и истинити Богочовек. Када ово знамо
онда нисмо збуњени пред догађајима које описује Свето писмо, било да се ради о
пророштву пророка који предсказују оно што ће бити, или о стварним догађајима из
Христовог живота. Знајући спасоносну стварност вере ми трезвено сагледавамо све
догађаје и видимо да нам сваки од њих на свој начин разоткрива најдубље тајне
вере засноване на Христовом делу. Разматрајући тако Христово обраћање Оцу пред
Голготско страдање: „Оче, прослави име своје“, и Очево узвраћање молби Сина:
„ И прославих и опет ћу прославити“ (Јн. 12, 28), разумећемо стварни смисао
спасоносног страдања Господњег, ради спасења сваког човека и васцеле творевине.
Будући уверени у спасоносну лепоту свега овога видећемо да Христове речи: „Оче
мој, ако је могуће нека ме мимоиђе чаша ова, али опет не како ја хоћу него како
ти“ (Мт. 26, 39), не значе двоумљење него најдубље указују на трагику смрти у
човековом животу. Овде Он говори у наше име, као истинити човек који осећа сву
неприродност тог уљеза у нашем животу, смрти. Тако су Његове речи упућене
апостолима због њихове неспремности на молитвено бдење заправо позив свима
нама: „Останите овде и бдите са мном... Бдите и молите се да не паднете у
напаст, јер је дух бодар али је тело слабо“(Мт. 26, 38 – 39). Све ово указује на
важност људског у богочовечанском делу, као и на стварност смрти и умирања
Христовог ради победе над смрћу и умирањем нашим. Тако је Гетсиманска
молитва најбоља потврда стварности Христове смрти која нас све исцељује од
сваког недостатака. Све ово ће нам бити много јасније ако упоредимо спасоносну
смрт Христову са Сократовом смрћу. Истина је то да је и Сократ неправедно суђен
и осуђен, али од те смрти нико нема користи, чак ни сам Сократ. Тек у стварности
спасоносне Христове смрти и ова смрт има смисао, као и смрт оног покајаног
разбојника на крсту. Тако и молитвени вапај Сина Оцу у Голготско предвечерије
јесте вапај васцелог човечанства пред страшном појавом смрти и умирања. Није
немоћ Божија у недоумици немања решења него најљудскији вапај за животом, и
стварни осећај бола умирања. Тако спасоносно дело добија свој пуни смисао и
садржај, а Гетсиманска молитва је вапај за животом, а не страх од умирања.

ХРИСТОС ПРЕД СИНЕДРИОНОМ

36
Треба знати да је одлука о Христовим спасоносним делима на Голготи заснована на
Светотројичној вољи Оца и Сина и Светога Духа. Ради се о драговољном страдању
Сина ради усиновљења сваког човека Оцу, благодаћу Духа Светога. Када ово знамо
онда трезвеније приступамо суду и суђењу Христу од стране Синедриона и
осталих, и немамо потребу да злопамћењем „пресуђујемо“ онима који су „осудили“
Христа. Из тога извлачимо поуку, најпре ону о томе како је опасно све подређивати
„националном интересу“, па чак и саму истину. То је велики ризик за све и ту се
самоистрошују многи народи и личности, губећи се у неделатном труду
самопотврђивања пред историјом, а немајући вечне орјентире. Тада се превиђа
богосиновство сваког човека и свих народа. Кад се не препозна Син Божији онда се
не види ни други човек као брат и вечни сабрат. Ово није промашај само једног
народа, него у свим народима имамо овакве промашаје. Само, треба знати да је Бог
изнад осветољубља, што значи да није наше да „бранимо“ Бога и осуђујемо оне
који не разумеју љубав Божију, јер осуђујући њих и ми сами показујемо да не
разумемо безмерије неописиве љубави која надилази сваки ум.
Заправо, расуђујући о догађајима у вези са одлуком Синедриона о томе да Христа
„прогласе кривим“ без стварне кривице ми треба да препознамо сав трагизам
мржње, посебно онда када је институционализована и прикривена „вишим
интересом“. Тада све стаје у тренутак гнева, освете и брзоплетог одлучивања, јер се
иступа из атмосфере трезвеног расуђивања у површни фанатизам. То најбоље
илуструје поступак првосвештеника Кајафе, који најпре показује радозналост, али
и спремност да саслуша трагајући за истином, те говори Христу: „Заклињем те
живим Богом да нам кажеш јеси ли ти Христос, Син Божији?“ (Мт. 26, 63).
Међутим, ова почетна отвореност за дијалог брзо је нестала. Чим је чуо Христове
речи: „Ти каза (у Марковом јеванђељу, 14, 62 стоји: Јесам). Али ја вам
кажем:одсада ћете видети Сина Човечијег где седи с десне стране Силе и
долази на облацима небеским“ (Мт. 26, 64), није прихватио даљи дијалог, и тако
показао неспремност да изиђе из своје самодовољности. Разгневио се, будући
неспреман за другачије, и то је резултирало неразумном реакцијом и брзоплетом
одлуком. Записано је: „Тада првосвештеник раздре хаљине своје говорећи: Хули
на Бога! Шта нам више требају сведоци? Ево сад чусте хулу његову. Шта
мислите? А они одговарајући рекоше: Заслужио је смрт. Тада му пљуваше у
лице и удараху га... говорећи: Прореци нам Христе ко те удари?“ (Мт. 26, 65 –
68). На овај начин је првосвештеник Кајафа сам себе одвојио од свих оних
првосвештеника и левита који су кроз целокупну старозаветну историју чекали
Месију. Кајафа га је дочекао, гледао и разговарао са Њим ,а није Га препознао,
идући толико далеко у мржњи да је најпре тражио лажне сведоке, а потом изазвао
гнев народа, сматрајући да ће ругањем испунити правду, сачувати Закон Божији,
превиђајући да је највеће безакоње хула на човека. Није препознао Богочовека, али
је видео човека, у слепилу фанатизма препустио се тренутку гнева, како свога тако
и разјарене масе и тако обезвредио Закон насиљем, мржњом и неспособношћу да
воли онога који другачије од њега мисли и говори. Врхунац тог промашаје јесте
онај тренутак кад фанатизам прераста у равнодушност јесте одговор чланова
Синедриона збуњеном Јуди који признаје: „Сагреших што издадох крв невину“.
Они хладно констатују: „ Шта ми маримо за то? Ти ћеш видети“ (Мт. 27, 4),

37
умишљајући да су свој „посао“ успешно обавили. Овде је проблем њихова мржња
као мера односа према другачијем мишљењу и веровању, и то не треба да изазове
мржњу хришћана према њима, него да буде поучан пример како се не би наставило
идење беспућем освете и злопамћења. Христос је све свима опростио, тако да и они
који претендују да носе име хришћанско то треба да знају и тако да расуђују, не
осуђујући оне који су хулили, осудили и распели Христа. Управо, овде се темељи
здрава ревност вере, која надилази све фанатизме и равнодушности.

ХРИСТОС ПРЕД ПИЛАТОМ

После ругања, исмевања и осуде у Синедриону Христа су везаног предали Пилату,

римском судији. Чудно, они који су свим својим бићем бунтовали против ропства
сад показују лојалност римској власти, све у жељи да се освете Христу. Не знајући
да тако иступају из контекста пророка, одвајају се од Закона Мојсијевог, иако мисле
да поступају по Закону. Нажалост, овај промашај сви често понављамо кад год не
видимо једни друге у слепилу мржње коју покушавамо да прикријемо изговарајући
се законима и канонима. Тако да овде не треба судити никоме, него је потребно
чувати се од поистовећивања са онима које брзоплето осуђујемо у себи. На тај
начин постајемо дволични двоумећи се руковођени овим или оним интересима, и
тако смо део безличне масе. Тако је и Пилат, будући неодлучан, поступио у вези са
коначном пресудом Једином Праведном Судији. Овде треба истаћи још једну
чињеницу из оног времена, а тиче се тога да су се тих дана Ирод и Пилат
међусобно измирили (уп. Лк. 23, 12). Зашто је ово важно? Из разлога указивања на
сав трагизам удруживања двојице против трећег, без имало међусобне искрености.
Иако делује да нису њих двојица били толико важни у свему овоме, ипак је
Пилатова реч била пресудна. Заправо, он је сам себе одвојио од правде Божије, и
правде људске двоумећи се између тога што је и јавно рекао, да Христос није
заслужио било какву осуду, и поданичке лојалности зарад напредовања у каријери.
Није прихватио ни сугестију жене која му је поручила да не осуди Христа, подлегао
је притиску масе. Истина је да је „опрао руке“, али то није нешто што би га
оправдало, једина права нада јесу речи Христове молитве за све: „Оче, опрости им
јер не знају шта чине“. Тако је Пилатово учествовање у свему овоме веома добар
показатељ опасности дволичности, двоумљења и несигурности, посебно онда кад
се доносе битне одлуке које се не тичу само њега, већ многих других. Наш однос
према Пилату треба да буде такав да се трудимо да у својим поступцима избегавамо
такве промашаје због несигурности става и уверења. Није довољно бавити се
Пилатом тако што ћемо га осудити у себи, прогласити „кривим за смрт Христову“,
јер Христос је драговољно умро да бисмо ми сви живели вечно. Пилат је имао
неколико добрих покушаја, али није успео да издржи до краја у почетној
добродетељи, истрошивши се у неодлучности прихватајући наметнуто мишљење
других. Он је са Христом разговарао отвореније од првосвештеника Кајафе, није се
узбуђивао до гнева и мржње. Био је некако незаинтересован и равнодушан до
момента кад је осетио личну угроженост због могућности да се замери вишем
ауторитету и изгуби положај ( види: Мт. 27, 11 – 26; Мк. 15, 1 – 15; Лк. 23. 1 – 24;

38
Јн. 19. 1 – 13). Овде, илустрације ради треба навести два Пилатова стања, оно на
почетку, кад „гледаше Пилат да га пусти“ (Јн. 19, 12), и на крају, кад „Пилат
пресуди по тражењу њихову“ (Лк. 23, 24). Из ових извода се јасно види сва
опасност неодлучности која се увек окончава изнуђеном одлуком без стварног
расуђивања. Ту је интерес увек испред истине,а страх заклања љубав и подлеже под
притиском мржње и освете. Тада пропада сва умишљена добронамерност, и сви
покушаји да се учини добро. Овде треба рећи да Пилатова пресуда не сме да нас
преусмери у погрешном смеру нерасудно осуђивања, него би било боље да нас
поучи о томе колико је опасно ставити себични интерес изнад непобитне истине.
Тада можемо бити не знам колико добронамерни, али никада нећемо бити стварно
доброделатни. Крајњи домет јесте осуда другога, што нас поистовећује са Пилатом,
а раздваја од Христове љубави. Заправо, оптерећени смо кривицом и казном,
заслугом и наградом, изговарамо се и склањамо из стварности „прањем руку“, а не
преображавамо се доброделатном одлучношћу која побеђује све страхове и
недостатке. Треба рећи и то да Пилатова пресуда није „угрозила“ Христово дело,
показала је стварно стање оних који су горели мржњом и немоћ Пилата да добру
намеру преточи у дело, све због страха за себе и свој положај.

РАСПЕЋЕ НА ГОЛГОТИ

Голгота је почетак спасоносне стварности хришћанске вере, а не место трагичног

окончања једног живота. Овде Животодавац прима смрт, умире на Крсту заједно са
двојицом разбојника, једним покајаним другим непокајаним. Покајаног разбојника
Христос одмах прима у Царство, без ислеђивања о промашајима из прошлости. То
није негација стварности него примање покајаног боготражитеља који види Бога и
побеђује своје греховно стање сигурношћу богопознања. Овај, истовремено искрен
и храбар чин једног човека који је живео како је живео и чинио оно због чега је сад
осуђен показује да ништа не сме да нас доведе до безнађа. Љубав Божија побеђује
сваки наш грех, само ми треба да осетимо и пожелимо ту љубав. Тада улазимо у
нову стварност, постајемо стварно нови, неоптерећени старим и прошлим. Наш
проблем је увек то што најрадије волимо да „проверавамо“ прошлост другога, а све
због страха од сопствене прошлости и могућих прозивки. То је једно опасно
безнађе које обуставља све животне токове. То је стални ход уназад, који нико од
нас не практикује у нормалном идењу улицом. Зашто онда тако поступамо? Због
тога што нисмо одредили крајњи смисао и циљ свога живота. Трагамо не тражећи,
и кад тражимо не налазимо, јер тражимо оправдање због овога или онога, хранећи
се у међувремену осуђивањем другога. Стално устајемо једни против других и тако
несвесно, али нажалост сваки дан све више мислимо да је доброделатност
непотребна, сувишна и само за наивне. Тако огрезли у несигурности само знамо да
смишљамо замке позивајући се на промашаје. Што је још трагичниј, и многи
верујући све гледају само кроз грех и осуду, што резултира једном опасном
неуспешношћу свих. Покајани разбојник је слободно иступио из тог стања, за
разлику од непокајаног разбојника који је остао у стању незадовољног приговарача.

39
Покајани разбојник показује старање за непокајаног и опомиње га позивајући да
промени став и однос према Христу. Иде и даље од тога, без двоумљења и са пуно
слободе тражи Царство. Не полази од себе и своје раслабљености, него види
Богочовека и препознаје Његову љубав, и са сигурношћу му се обраћа тражећи
Царство, што и добија. Овде треба указати на минимализам изјаве: „Један
разбојник се спасао да би се сви надали, али само један да се не би сувише
уздали“. Није тако, јер безброј разбојника се спасло и спасава се увек кад искрено
то пожеле, не због тога што су разбојници, него што су покајањем победили себе и
своје промашаје. Зашто се онда није спасао онај други разбојник? Због тога што
није хтео, а не што му је то ускраћено по принципу непостојећег и немогућег
дуализма један у рај, други у пакао. Он није хтео да уђе у добру динамику љубави
Божије, остао је у стању оптерећености грехом и неспремности да се преобрази,
лакше му је било да старом промашају додаје нове заблуде и тако остане сам у
себи, незадовољан и самодовољан.
Још један човек је доживео преумљење на Голготи под Крстом. То је капетан страже
Лонгин, који је командујући војницима посматрао све догађаје, од увреда на рачун
Христа од стране разуларене масе до чудесног потреса земље и помрачења сунца.
После свега он је, пре васкрсења, исповедио: „Заиста овај човек беше Син
Божији“ ( иначе капетан Лонгин је постао светитељ). Овај преображај у тренутку
јасно показује да Бог жели спасење свакога човека, само је потребно да то и човек
слободно пожели и доброделатно покаже.
Фанатизована маса није престајала са поругама ни на Голготи, додајући тако
чудесној драми своју неугасиву жељу за осветом и не желећи да уђу у спасоносну
динамику догађаја. То никако није померило Христа из здравог човекољубља, јер
није осећао страх пред њиховим бесмисленим увредама. Имајући неистршиву
љубав према сваком човеку није узвраћао на увреде него је полако довршавао
спасоносно дело. Истина је да војнику који га је ударио по образу није окренуо
други образ него га је питао зашто га бије и тражио да му докаже кривицу. На овај
начин није противстао свом ранијем ставу о окретању другог образа (уп. Мт. 5, 40),
него је показао да мера односа према свакоме треба да буде служење његовом
спасењу, а не повлачење пред насиљем и насилником. На друге увреде није
узвраћао, посебно не онда кад је на Крсту побеђивао смрт умирући. Ту видимо
његово старање о мајци, Богородици, коју поверава на старање Јовану Богослову.
Овде треба указати и на она вапај са Крста: „Боже, Боже мој зашто си ме
оставио?“, који је дубоко људско тражење, а не израз разочарења или немоћи. Он
стварно умире, наочиглед многих са јасним речима: „Оче, оче мој у руке твоје
предајем дух свој...“, и свепобедно се моли за све: „Оче опрости им јер не знају
шта чине“. Ово је битно као доказ о стварности догађаја који претходи васкрсењу.
Ту су сви активни уцесници, нема посматрача или навијача, и у тај догађај се
укључују многи, није привилегија само оних који су били оновремени
савременици. То се и данас потврђује на различите начине, од слављења до
оспоравања, и свако од нас постаје саучесник у њему на свој начин. Или смо у
страху и несигурности негде по страни, или смо у стању покушаја да се
преобразимо, или успевамо у томе, или смо на страни оних који не разумеју па
хуле, али нада увек постоји за преображај и преумљење, а заснива се на
свепраштајућој љубави Христовој.

40
Голготски догађаји (уп. Мт. 27, 27 – 61; Мк. 15, 22 -42; Лк. 23, 32 – 56; Јн. 19, 23 –
31), јасно указују на непобитну чињеницу Христове љубави која се пројављује
Божијим себедавањем. Он стварно, а не притворно, умире и ту је врхунац
несебичног Божијег давања нама. Незахвалност појединаца не сме да нас обустави
у учествовању у том делу, јер пристајањем на обрачунавање са онима који се
противе ми иступамо из добре динамике, заборављајући да је Христос опоменуо
Петра да га не „брани“ тако. Такође, добро знамо како је Петар поступио онда кад
је лично био угрожен, одрекао се Христа. То је крајњи домет јуначења собом и
стављања себе у први план, испред љубави Божије. Ако је Христос опростио онима
који у незнању злодејствују одкуд онда нама право да злопамтимо у Његово име?
Запрвао, ми се на тај начин поистовећујемо са њима.

НЕСРЕТНИ ЈУДА

Библијски опис Јуде, који је био ученик Христов и учествовао у многим догађајима,
како у старозаветној најави тако и у новозаветној стварности јасно нам указује на то
да иако је предназначен као издајник, он није морао да изда Христа. Старозаветно
пророштво проистиче из Божиојег свезнања, а не значи да је то избор или присила.
Он је то једноставно хтео да учини, али много већи његов промашај је самоубиство,
јер Христос опрашта Петру одрицање, не одбацује Тому због неверовања, и
сигурно је да не би ни Јуду одбацио да је се овај обратио Њему искрено, побеђујући
страх и несигурност. Међутим, Јуда се обрати онима са којима је имао договор о
издаји, иако је то било непотребно пошто се Христос није сакривао, увек је све
јавно чинио. Сад, када су Јуду издали његови саучесници, и кад је остао сам он се
уплашио и свом већ великом страху додао нови терет који није могао да носи даље,
посустао је и извршио самоубиство. Није га Бог „проклео“ да то учини, он је све
сам радио самовољно.

Јудин пут од апостола до самоубице представља његов лични избор, и одбијање

великог благослова. Он је сам узео свој део и отишао. Није истеран, сам је отишао
придружујући се онима који су „судили и осудили“ Христа. Овде је интересантно
истаћи наивност и лакомисленост човека који се преда мржњи. Тада не види ништа
на прави начин, као што ни Јуда и Синедрион нису били толико трезвени да схвате
да им не треба никакав договор, продаја и предаја Онога Који је увек приступачан,
не скрива се и не бежи од њих и њихове мржње. Откуд онда толика наивност код
њих? Као да Га не знају, па Јуда мора да им покаже ко је? Логично је питање о томе
како је могуће да Јуда, као човек од поверења, после свих великих догађаја
одустане и одрекне се свега? Треба рећи да се то није догодило одједном и на
пречац. Он је постепено одустајао, а по јеванђелском опису све је почело онда кад
се побунио што је једна жена скупоценим уљем помазала тело Христово. Његов
приговор је био да би било боље да се уље продало, а новац поделио сиротињи.
Апостол љубави, Јован Богослов овим поводом закључује: „А ово не рече што му
беше стало до сиромаха, него што беше лопов, и имаше кесу, и узимаше што се
меташе у њу“ (Јн. 12, 6). Овде треба тражити Јудине разлоге издаје, јер он је очито

41
Христу приступио из интереса и док је постојала могућност реализације он је
ћутао, да би на крају хтео уновчити учеништво продајом за тридесет сребреника.
Оптерећен среброљубљем није могао да гледа даље од тренутног интереса и
постепено се раслабљујући није успео да се суочи са собом на прави начин. Није
њега водио ни један виши разлог, он је све чинио из интереса и кад се сам
истрошио видео је да новац није најбитнији, вратио га је онима који су му дали.
Заправо, његов највећи пропуст је то што је признао грех на погрешном месту,
онима који нису могли да виде даље од своје убитачне мржње. Његова трагедија
треба да буде свима нама нешто што опомиње све да се чувамо брзоплетости и да
не посрћемо у безумље среброљубља које омаловажава и обуставља свако добро
стваралаштво.

Све ћа нам бити јасније ако упоредимо покајаног Разбојника, који тражи и добија
Царство, и непокајаног апостола Јуду, који се одриче ученичког достојанства.
Видећемо да је Јудина несрећа то што није успео да се сретне са Христом, иако Га
је гледао годинама. Заправо, он је био загледан у кесу са новцем којом је управљао
по нахођењу и без одговорности за заједницу. Интересантно је то што он нема
поверење у апостоле и не иде њима после учињеног дела. Сигурно је да је имао
страх од њихове реакције, али баш то указује на његову неодговорност и
неспремност да се на прави начин суочи са собом, дође себи и врати својима. Његов
пример нам најбоље показује да отуђење неминовно води самоубиству, јер
раслабљен и самодовољан човек када иде беспућем увек оконча у безнађу и
бездану. Да је Јуда један једини промашени самовољник не би ваљало, али ако
знамо да није једини то треба да нас покрене у ново и боље стваралаштво, а не у
старо безнађе осуђивања. Да би све ово могли да превазиђемо потребно је да знамо
да свако од нас постаје Јудин саучесник онда кад презире другог човека. На то нас
упућује јеванђелска аналогија: кад једном од малих мојих учинисте, тј. не
учинисте – мени учинисте, тј. не учинисте. Ове Христове речи треба све нас да
покрену и отворе како бисмо стварно били саделатни Богу и међусобно
саодговорни, имали искуство сусрета, а не несрећу изгубљеног сусрета са Богом и
међу собом. Тако издајемо сами себе, а не никог дугог, и у том смислу Јудина издаја
јесте заправо самолишавање спасоносне стварности.

ПОГРЕБЕЊЕ

Догађаји у вези са Христовим распећем и погребењем, као и они који претходе

истима, када су се апостоли разбежали, идући толико далеко да су Га се неки и
одрекли, показују сву човекову раслабљеност у моментима бола и смрти.
Неоспорно је то да је њима било жао и тешко због свега, али то није довољно у
процесу сазревања човека у вери. Тада се човек сналази да преживи, превазиђе
стање, жели да све што пре прође. Само том слабомерношћу је немериво оно што је
Христос учинио на Голготи, умирући на крсту. Дакле, креатор догађаја је Он, а не
они који су га разапели. Апостоли нису били спремни да до краја уђу у ту чудесну
тајну до момента васкрсења и сусрета са Васкрслим Христом. Сигурно је да нису
одустали, само су чекали да се све стиша. Једноставно, све су посмтарали са

42
довољне удаљености да не би били примећени и прозвани. Само су ту биле жене
мироносице са Богородицом и Јованом Богословом. Ти одсуство апостола јасно
оспорава аргументе оних који негирају стварност васкрсења теоријом о крађи Тела
Христовог. Јер, онако уплашени нису имали храбрости да ризикују толико
евентуалним покушајем „крађе Тела“.

За разлику од апостола, двојица тајних ученика, Јосиф и Никодим, смело иступају

пред Пилата и траже да погребу Тело Христово. На тај начин они јавно исповедају
веру у Христа, и то онда кад је то било скопчано са великим ризиком.

Црква у свом богослужбеном искуству најбоље исповеда веру о овим догађајима у

вези са распећем, погребом и свим осталим догађајима, речима: „У гробу телесно,
у аду с душом, у рају с разбојником, на престолу са Оцем и Духом био си Христе
испуњавајући све неописиво“ Заиста је све ово необјашњиво људским речима, али
је разумљиво онда кад се вером прими и доживи. То је најделатнија провера,
најсигурније уверење и непорецива стварност живота.

ВАСКРСЕЊЕ ХРИСТОВО

Догађај Христовог васкрсења оамишљава све оно што је било пре, и што ће бити,
на стварности тог догађаја утемељује се могућност вечног живота и васкрсења
свакога човека у стварности новог неба и нове земље. Интересантно је то да
Христос осам дана пре тога васкрсава Лазара у Витанији, на Велики Петак устају
неки из гробова, али све то је устајање иза кога следује опет умирање оних који су
тада устали. Христово васкрсење има један други и другачији смисао, јер све нас
уводи у стварност новога живота. Догађај распећа је виђен очима многих
очевидаца, као и моменат умирања на крсту, као и полагања у гроб. Силазак у ад и
увођење у Царство разбојника и других старозаветних праведника потврђени су
конкретним речима и догађајима. Васкрсење, заправо устајање из Гроба где су
остале само погребне пелене потврђује се Христовим јављањем ученицима и
мироносицама. Празан гроб из кога је Христос устао не повредивши печате гроба
најживљи је сведок победе живота над смрћу. Овде треба истаћи и следеће, анђео је
склонио камен са гроба после васкрсења да би видели ученици празан гроб.
Заправо, као што се Христос рађа од Дјеве која постаје мајка и остаје девојка, тако
и сада излази из утробе земље не повређујући печате гроба. И као што анђели славе
рођење Богомладенца у Витлејему, тако и сада сведоче радост, учествују у
спасоносној стварности, видимо да анђео приступа Христу при Гетсиманској
молитви, чува гробне покровце после васкрсења и отвара двери гроба како би
апостоли и жене мироносице могли да се увере у стварност васкрсења.

Свето писмо нам сведочи укупно једанаест јављења Васкрслог Христа апостолима
и женама мироносицама ( Мт. 28, 16 – 20; Мк. 16, 1 – 8; Мк. 16, 9 – 20; Лк. 24, 1 –
12; Лк. 24, 12 – 35; Лк. 24, 36 – 53; Јн. 20, 1 – 10; Јн. 20, 11 – 18; Јн. 20, 19 – 31; Јн.
21, 1 – 14; Јн. 21, 15 – 25). Овде су јављања васкрслог Христа изложена по реду како
су записана Јеванђеља у Светом писму: Матеј, Марко, Лука и Јован, и ти одељци се
читају на васкрсним јутрењима недељом као 1, 2, 3... 11 васкрсно јеванђеље.

43
 ПРВО ВАСКРСНО ЈЕВАНЂЕЉЕ – чита се и на крштењу
(Мт. 28, 16 – 20)
Говори о сусрету васкрслог Христа са апостолима, међу којима су неки и сумњали у
стварност Његовог васкрсења. Дакле, није само Тома тражио видљиву потврду о
стварности васкрсења, него још неки. Да је само он сумњао, писало би као код
Јована, да је Тома сумњао, него овде код Матеја пише „неки посумњаше“. Христос
је то знао и разумео разлоге, после свих оних страхота, није хтео да их оптерећује
дугом расправом. Јасно има говори: „Даде ми се свака власт на небу и на земљи.
Идите, дакле, и начините све народемојим ученицима, крстећи их у име Оца и
Сина и Светога Духа, учећи их да чувају све што сам вам заповедио. И ево ја сам
са вама у све дане до свршетка века“ (Мт. 28, 18 – 20). Ово су речи послања које се
ослањају на стварно обећање Христово апостолима да је Он са њима у све дане до
свршетка века, као Онај Који има власт на небу и на земљи, којом њих шаље да уче
и крсте све народе. Ранији јеванђелски записи о послању говоре о томе да најпре
сведоче Дому Израиљевом, после тога по Самарији, и на крају по целој Васељени.
Овде се јасно означава послање свим народима без изузетка, не само неким и овај
јеванђелски одељак је најпримеренији да се чита на крштењу.

ДРУГО ВАСКРСНО ЈЕВАНЂЕЉЕ

(Мк. 16, 1 – 8)

Овај одељак из Марковог јеванђеља јасно показује да је Христос васкрсао „пошто

прође субота“, дакле у недељу. Тада су, рану ујутро Марија Магдалина, Марија
Јаковљева и Саломија пошле на гроб Христов са намером да помажу Тело Његово
мирисима. Дакле, нису биле ни близу мишљења о васкрсењу, иако су овим чином
показале оданост и поштовање. Размишљале су о томе како да уђу у гроб, који је
био исклесан у камену, како би помазале Тело. Нису ни слутиле шта их чека, и кад
су угледале одваљене гробне двери од радости што могу да обаве оно што су
наумиле нису одмах могле да разумеју оно што су виделе, младића обученог у беле
хаљине како седи са десне стране. Радост се одједном преточила у страх велики, и
отуда позив анђела: „Не бојте се! Исуса Назарећанина тражите распетог: Он је
устао, није овде! Ево места где су Га положили. Него идите ученицима
Његовим и Петру и кажите да ће пред вама отићи у Галилеју. Тамо ћете Га
видети као што видети као што вам рече“ (Мк. 16, 6 – 7). Овде видимо анђела
како сведочи и позива жене мироносице да сведоче осталим апостолима, и Петру
оно што су виделе. Овде, као још на неким местима у Јеванђелима, видимо да се
помињу „апостоли и Петар“, а разлог је то што је Петар био у покајном стању
после одрицања од Христа. Тако да ово „раздвајање“ Петра и апостола није знак
некакве Петрове посебности, него је показатељ да га Бог није заборавио, помиње га
заједно са апостолима наглашавајући само његово име, а не и имена осталих,
показујући тако да га воли и после његовог одрицања. Тако је ова „прозивка по
имену“ показатељ неизбрисиве љубави Божије према сваком човеку, а не само
према апостолу Петру. Жене мироносице су се збуниле, као што је и записано:
„Тада изиђоше напоље и побегоше из гроба, јер их ухвати страх и трепет, и
никоме ништа не казаше јер се бојаху“ (Мк. 16, 8). Будући преплашене виђењем

44
нису могле да расуђују одмах на прави начин, јер страх омета трезвено разумевање
и обуставља добро стваралаштво. Тако да је њихово склањање са лица места и
ћутање логична реакција на оно што им се догодило. Овде се види и то да Бог
ништа не чини изазивајући дивљење по сваку цену, или усађујући механичко
пристајање на нешто. Уважава наше могућности и чека да се отворимо у себи за
нове подвиге, па тек тада дејствује исцељујући сваки страх и све недостатке. Тако и
овде, у случају са женама мироносицама, које су збуњене и преплашене пред
празним гробом, не чини ништа што би их додатно уверило или разуверило. Само
их упућује да се обрате апостолима и њима посведоче оно што су виделе. На тај
начин показује стварно старање о свима, без намере да учини било шта што би
угрозило слободу боголике личности сваког човека.
Страх и неверовање су оно што може бити најкраћа дефиниција стања апостола у
време Христове смрти, коју су видели, и васкрсења, о коме им је непрестано
говорио. Они су једноставно били оптерећени страхом и неизвесношћу, туговање и
плакање су били једини знаци њихове оданости Учитељу. Тек онда кад су то
превазишли, после извесног времена, могли су да уђу у световаскршњу стварност
вере. Заправо, победа вере је могућа само онда кад се превазиђе страх од пораза и
нагон за поражавањем другога. Победа, дакле, почиње изнутра и то тако што свако
побеђује себе и тако се оспособљава да учествује у победи живота над смрћу,
љубави над мржњом, истине над лажи. Ту победу нам дарује Христос, апостоли као
непосредни савременици остварења постепено улазе у смислену логику исте,
најпре су се разбежали у страху, потом се полако окупљају, али страх и даље остаје.
Имају неку дубоку наду и зато су на окупу, нису лаковерни и због тога тешко
примају прве вести о васкрсењу Христовом. Тек након виђења Васкрслог Господа
они се уверавају, напредујући сваки дан све више у богопознању, да би на крају
чврсто и неодустајно сведочили свету да је Христос заиста васкрсао. Најбоља
илустрација сигурности апостолске вере је проповед апостола и њихово
мучеништво. Све је засновано на неоспорним чињеницама, и ту су речи апостола
Петра капетану Корнилију, најбољи израз њихове сигурности у Христово
васкрсење: „Овога Бог васкрсе трећи дан, и учини да се Он јави, не свему народу,
него нама (прим. Љ.С. – апостолима), који с Њим једосмо и писмо по његову
васкрсењу из мртвих“ (Дап. 10, 40 – 41).Ова, богочовечанска поступност у
разумевању васкрсне стварности указује на сталност Божијег старања о човеку.

ТРЕЋЕ ВАСКРСНО ЈЕВАНЂЕЉЕ

(Мк. 16, 9 – 20).

Радост васкрсења тешко је продирала у заплашена срца апостола, иако су у

дубинама бића жарко желели да виде Христа. Неки чудесни страх их је обузимао
тако да нису могли тако лако да приме нове вести, плашили су се да их неко не
превари, исмеје, повреди и у том страху су се затварали. Због тога се Христос јавља

45
најпре мироносицама које шаље да посведоче апостолима оно што су виделе и
чуле. Јавља се још некима појединачно, да би се на крају јавио заједно сабраним
апостолима „кад бијаху за трпезом, и прекори их за њихово неверовање и
окорелост срца, што не вероваше онима који га видеше васкрслог“ (Мк. 16, 14).
Овај прекор не треба схватити као иживљавање над непослушним поданицима него
као нови позив за заједничко састваралаштво, где нема места сумњи и неповерењу,
потребна је сигурност вере. То свако треба у себи да изгради, то се не намеће
споља, стиче се делатношћу и созерцањем.
Христос верује њима и у њих, и због тога одмах после прекора Он им поверава
једну велику мисију, говорећи им: „Идите по свему свету и проповедајте
јеванђеље сваком створењу. Који поверује и крсти се биће спасен; а који не верује
биће осуђен. А знаци онима који верују биће ово: Именом мојим изгониће
демоне; говориће новим језицима; узимаће змије у руке; ако и смртно што
попију неће им наудити; на болеснике полагаће руке и оздрављаће“ (Мк. 16, 15 –
18). На овај начин их уводи у дубаи смисао вере, води их напред у нове догађаје, а
не враћа их уназад јер не говори о свим оним догађајима који претходе овоме. Не
ставља у први план себе и оно што је он урадио, него указује на оно шта они треба
да ураде зарад бољитка других, а не само себе и својих потреба. Тако их уводи у
делатно учествовање у живим и животним плодовима васкрсења, које се састоји у
томе да они сведоче многима, а не да користе само за себе. Дакле, прекор је кратак
и у једном моменту исказан, а позив за даље напредовање је образложен јасним
разлозима. Конкретан је и садржи у себи опис свих детаља, до најмањих ситница.
Други део одељка показује да су ове речи изговорене непосредно пред Христово
вазнесење на небо, када Он „седе Богу с десне стране“ (Мк. 16, 19), да би се
сведочење о апостолској мисији наставило: „А они отидоше и проповедаше свуда,
и Господ им помагаше, и реч потврђиваше знацма који су се потом показивали“
(Мк. 16, 19 – 20). Овде се јасно види црквена стварност о присутно – отсутном
Христу, који се узнео на небо и сео са десне стране Оца, и Који је ту са нама у
све дане до свршетка века. Та стварност постоји кроз све векове, да вечности.

ЧЕТВРТО ВАСКРСНО ЈЕВАНЂЕЉЕ

(Лк. 24, 1 – 12)
Описује исти догађај као и Друго васкрсно јеванђеље (Мк. 16, 1 – 8). Разлика у
опису је само то што се овде говори о двојици младића (два анђела), који питају
другачије, не само да ли траже Христа, него са опоменом: „Што тражите
живога међу мртвима?“ (Лк. 24, 5). Такође, код Марка стоји да никоме ништа

46
нису казале жене мироносице, „јер се бојаху“, док овде стоји записано да казаше
ово апостолима, али се њима „учинише њихове речи као бунцање, и не вероваше
им“ (Лк. 24, 11). Заиста, човекова реакција на нове вести је понекад брзоплета,
посебно ако човек крене од себе и својих могућности и знања. Ако остане тако
затворен у себе тешко ће моћи да разуме виши смисао, све док не изиђе из
сопствене самодовољности. Прва реакција мироносица је била страх, поглед у
земљу, док су апостоли реаговали тако што су показали неповерење према новој
вести. Пошли су од себе и својих моћи сазнања, било им је тако нешто немогуће,
иако су жарко желели да то буде стварно. Овде треба указати на то да је Петар опет
показао своју ранију ватрену ревност. У више јеванђелских описа постоји
сведочанство да је он „отрчао до гроба“ какао би се уверио, заправо проверио
тачност вести коју су саопштиле мироносице.
Тако да овде неверовање апостола треба разумети као потребу да провере тачност
информације, а не одбијање без жеље да се поверује. После свих догађаја они су, и
поред непорецивог страха у себи, они имају потребу да дубинским проверавањем
дођу до стварног уверења, јер су знали да сада стичу ново знање о свему, не само
ради себе него да то треба да поделе са многима, којима треба да посведоче
стварност о Христовом васкрсењу. Тако су дубински улазили у све, није им било
довољно да само површно нешто сазнају и лаковерно прихватају, како због суштине
самих догађаја, тако и због самог сведочења по свему свету у свим временима до
саме вечности. Улога жена мироносица је овде веома битна, и ту се разоткрива да
жена у црквеној стварности има важну улогу, није другоразредни чинилац, јер у
догађајима око распећа и васкрсења Христовог жене су те које много тога прве виде
и показују више вере. Само онда кад све ово посматрамо без амбиција раздвајања
на важно, мање важно и неважно разумећемо богочовечанску динамику односа
мушко – женско, као потребу да увек буде савршен човек Божији, а обоје, и мушко
и женско, су човек заједно. Тако овде треба посматрати улогу мироносица и
апостола у стварности њиховог заједничког учествовања.

ПЕТО ВАСКРСНО ЈЕВАНЂЕЉЕ

(Лк. 24, 12 – 35)

Овде имамо опис јављања двојици путника за Емаус, коме претходи најава
Петровог виђења стварности васкрсења, али само као констатација да је видео
празан гроб, погребне хаљине, и отишао чудећи се ономе што се догодило.
Записана је, дакле, само почетна реакција. Даљи ток описа усмерен је на разговор
Васкрслог Христа са путницима за Емаус, тако што се именује један од њих као
Клеопа, име другог се не помиње, па неки сматрају да је Лука намерно изоставио
своје име, а да је он био други путник, тако да постоји мишљење да су путници за
Емаус били Лука и Клеопа. То, сигурно је, није најважније. Сам ток разговора је
веома важан јер показује да Господ човека на различите начине уверава, али увек
пази на то шта и колико може, жели и зна човек. Ненаметљиво се даје свима, увек
је ту да нас покрене ако ми то хоћемо, и не користи никакве методе присиле да нас
убеди у нешто, стрпљиво чека наше драговољно примање и прихватање, увек нам
се несебично дајући. Тако и овде, придружује се двојици људи који путују заједно

47
разговарајући о догађајима у вези са распећем и васкрсењем. Дакле, не намеће им
тему него онда кад су они започели са разговором, што значи да су заинтересовани
за тему, Он улази у дијалог са њима објашњавајући им стварни смисао догађаја.
Они Га нису препознали, чак га питају: „Зар си ти једини странац у
Јерусалиму?“ (Лк. 24, 18), чудећи се да Он није чуо најновије вести о догађајима
који трају неколико дана, не знајући да разговарају са Оним Који је заиста „Једино
ново под сунцем“, и то заувек. Христос се не узбуђује, не обраћа им се гордо и
наметљиво, не открива им се одмах, јер нема намеру да изазове запрепашћење.
Полако их уводи стрпљивим објашњењем онога што се догодило, најпре
саслушавши њихово виђење и тако сазнавши стање у коме су и мишљење које
имају о тим догађајима. Уочивши њихову збуњеност пред чињеницом васкрсења,
Он их опомиње речима: „О безумни и спорога срца за веровање свега што
говорише пророци! Није ли требало да Христос то претрпи и да уђе у своју
славу?“ (Лк. 24, 25). После овог уводног јаког тона, којим их припрема за слушање
долазећег излагања, објашњава им сва старозаветна места која говоре о Христовим
догађајима, и опет им се не представља да је Он Христос.
Христови сапутници су били неоспорно упућени у старозаветни текст и
информисани о актуелним догађајима, али дубљи смисао реченог и оствареног
нису разумели до краја. Они говоре о Христу да је „човек пророк, силан на делу и у
речи пред Богом и свим народом... ми се надасмо да је он тај који ће избавити
Израиља“ (Лк. 26, 19 – 21), и тако показују да су део општег мишљења оног
времена, када су под притиском римског ропства имали само једну жељу,
избављење од историјског ропства, и то само једног народа. Нису видели даље и
дубље стварни смисао спасења, у који их уводи Христос, најпре опомињућим
оштрим речима, а потом стрпљивим објашњењем. На њих је прича оставила
утисак, они то најпре показују тиме што свог Сапутника моле да остане са њима,
јер су стигли на предвиђено место, где су Га угостили, а Он је узео хлеб који је
благословио, преломио и дао им. Тада су Га познали да је Он Христос, а Он је
постао невидљив за њих. Тек сада, кад су се скупили сви утисци и кад су сагледали
догађај разумели су да им је „горело срце“ док су слушали реч Господњу. Одмах су
поверовали у стварност васкрсења и своје искуство виђења Васкрслог Господа
поделили су са осталим апостолима којима су посведочили да је заиста васкрсао
Господ.
Овај догађај нам јасно показује да Господ увек уважава наше мере и поштује наше
могућности, додајући свему ново позивање и чекајући наше ново отварање.
Понекад нас опомиње, прекорева, али стрпљиво и са љубављу, увек нас водећи ка
циљу, али тако што ми идемо драговољно, а не под притиском и присилом. Тако
увек проширује, продубљује и увећава наше видике, уводећи нас у неиспитиве
дубине и недодириве висине вере. То је процес у коме најпре „гори срце“, а потом
се „отварају очи“ за богопознање, и то је нешто најприродније, а не нешто
неприродно. Јер то подразумева заједничење које се остварује у причешћу Телом и
Крвљу Христовом под видом хлеба и вина, када имамо пуноћу боговиђења, вером а
не очима. Због тога су Христа најбоље видели Емауски сапутници онда кад је био
невидљив њиховим очима.

48
ШЕСТО ВАСКРСНО ЈЕВАНЂЕЉЕ
(Лк. 24, 36 – 53)

Емауски сапутници су показали саборну свест вере и радост боговиђења су

поделили са осталом браћом у вери, коју су и сами били у недоумици. Већ су чули
вест од мироносица, сад имају још једно сведочење. Али неки чудан страх их
разлама и обесхрабрује. Лука нам, у овом одељку, саопштава догађај Христовог
јављања после васкрсења кад су били сви на окупу, вероватно исти онај о коме
говори Марко (уп. Мк. 16, 9 – 20), али са неким другачијим детаљима. Код Луке
пише да их Христос поздравља са: МИР ВАМ, а код Марка да их прекорева због
неверовања. У оба навода стоји да их опомиње због збуњености срца, док код Луке
стоји како их уверава показујући им руке и ноге и позивајући их да се увере да је
Он заиста, „опипајте ме и видите; јер дух нема тела и костију као што видите
да ја имам. И ово рекавши показа им руке и ноге“ (Лк. 24, 39 – 40). Не желећи да
их збуњује расправама уводи их у стварност јасним чињеницама, тако да „док још
не вероваху од радости и док се чуђаху рече има: Имате ли овде нешто за јело.
А они му дадоше комад рибе печене, и меда у саћу. И узевши једе пред њима...“
(Лк. 24, 41 – 43). Тек после овог показивања стварности васкрсења једењем рибе,
Он их упућује у речи Светог писма о Њему, опомињући их: „Ви сте сведоци
овоме“ (Лк. 24, 48). Тако их најдиректније уводи у дело које је почело и трајаће кроз
све векове. Због тога им говори о „облачењу у силу с висине“, заправо о силаску
Светога Духа, и позива их да остану у Јерусалиму док се то не догоди, уводећи их
тако у један нови догађај, вазнесење на небо и седење са десне стране Оца, у коме и
учествују тако што их Он благосиља узносећи се на небо, а „они му се поклонише
и вратише се у Јерусалим са великом радошћу, и бијаху једнако у храму хвалећи
и благосиљајући Бога“ (Лк. 24, 50 – 53).
Овај догађај показује Божије стрпљиво снисхођење према нашим моћима и
могућностима, као и Његов позив нама да напредујемо у вери, драговољно и са
сталним трагањем за новим, без затварања у себе и наслеђено. Вера је једно стално
стицање нових знања и искустава, један незауставив процес идења ка Царству. Овај
одеља јасно показује ту поступност, све почиње Христовим јављањем и
показивањем стварности васкрсења, после тога следује обећање нове стварности, а
на крају вазнесење у слави и радост апостола због свега тога. Нема више
збуњености, али ни оне радости која почива на чуђењу и неутемељености у вери,
све постаје жива и животна радост доживљене вере, која није страх од већег, него
заједничење са оним који се нас ради умањио, како бисмо сви ми напредовали из
славе у славу, знајући да је правило тог идења: „Он (Христос) треба да напредује,
а ја да се умањујем“ (Јн. 3, 30), а крајњи циљ: „Све могу у Христу који ми моћ
даје“ (Филипљ. 4, 13). Пут до овог циља је дуг али лако савладив јер је трасиран и
пропућен, и смислен јер спаја Бога и човека, небо и земљу.

СЕДМО ВАСКРСНО ЈЕВАНЂЕЉЕ

49
(Јн. 20, 1 – 10)

Овај јеванђелски одељак нам саопштава на један нови начин већ описане догађаје
доласка жена мироносица на гроб, виђења анђела и погребних хаљина у гробу,
јављања те вести апостолима. Ново је то што сад одлазе двојица ученика на гроб, не
само Петар, као у ранијим записима. Овде је реч о Јовану Богослову, који је заједно
са Петром био очевидац многих ранијих догађаја, и сада је ту, стиже први – пре
Петра, али Петар ипак улази први у гроб. То виђење је покренуло веру о којој
сведочи сам Јован Богослов, који је „други ученик, који први дође на гроб“,
говорећи, заправо исповедајући веру: „И виде и верова; јер још не знађаху Писма
да Он треба да васкрсне из мртвих“ (Јн. 20, 8 – 9). Ова последња констатација је
веома илустративна, указује на то да тада апостоли нису имали најајснију веру у
стварност и могућност васкрсења. Они су нешто очекивала, видели су да то није
исто што и ослобођење од римског ропства, или Царство привилегија за појединце,
него је Царство славе. Догађаји у вези са Голготом, распећем и погребењем, су их
збунили, тако да су били у истинској недоумици, али истовремено и отворени за
нова знања и нова виђења. То, а не нека површна радозналост, их руководи да изиђу
из закључане просторије у којој су били на окупу. Већ тим чином су победили
почетни страх и отворили се за веру и виђење, тако да су могли да се стварно увере
у оно што се догодило и што се догађало.

ОСМО ВАСКРСНО ЈЕВАНЂЕЉЕ

(Јн. 20, 11 – 18)

Овај одељак из Јовановог јеванђеља говори о једном новом моменту јављања

Васкрслог Христа Марији Магдалини, и то код гроба, у коме седе два анђела „један
чело главе, а други чело ногу где беше лежало Тело Исусово“. После питања од
стране анђела, кога тражи, њој се обраћа Христос, Кога она не препознаје, питајући
је истим питањем, што плаче и кога тражи. Она претпоставља да је то чувар и пита
га да ли можда није он склонио тело Христово, молећи га да му каже где га је
ставио како би га она узела. На тај начин показује стварну љубав према учитељу,
али и то да није вером до краја разумела све оно што се догађа. Христос има
разумевања за њу, и постепено је уводи у све то. Најпре јој се обраћа
препознатљивим гласом, зове је по имену: Марија! Она чује глас и препознаје
Христа, узвраћајући му речима: Учитељу! То је добар почетак, али не и крајњи
домет заједничења, отуда и речи: „Не дотичи ме се јер нисам још узишао Оцу
своме; него иди браћи мојој и кажи им: узлазим Оцу своме и Оцу вашем, и Богу
моме и Богу вашем“ (Јн. 20, 17). Ово Христово казивање Марији Магдалини треба
разумети као увођење у виши и дубљи крајњи смисао вере, а не као ускраћивање.
Прави смисао је то да оде и каже апостолима да Га је видела, а Он ће се показати
њима, као што и јесте, и они ће се уверити да је то Он додирујући Га. Сад није
време за то, потребно је што пре обавестити остале како би се сви заједно радовали,
а не појединачно и одвојено једни од других. Тако да ово не треба доживљавати као
ускраћивање, него као послање да се објави радост другима. Такође, ово је и

50
похвала вере Марије Магдалине, јер је за њу довољно и само виђење да буде
уверена и сигурна тако добро да може и да сведочи осталима оно што је видела.

ДЕВЕТО ВАСКРСНО ЈЕВАНЂЕЉЕ

(Јн. 20, 19 – 31)

ЈАВЉАЊЕ АПОСТОЛИМА КАДА НИЈЕ ТОМА ТУ

И КАДА ЈЕ ТОМА ПРИСУТАН

Овде су описана два јављања у времену од осам дана разлике, и то прво, кад су
били сабрани апостоли без Томе; а друго, кад је Тома био ту. Евидентан је још увек
присутни страх од Јудеја, који је резултирао затвореним вратима. Христос пролази
кроз затворена врата и стаје међу њих поздрављајући их речима: МИР ВАМ! Да би
их уверио у стварност васкрсења показује им руке и ребра, након чега се ученици
обрадоваше, показујући тако битан помак у разумевању свега онога што се догађа.
Након тога Христос говори: „Мир вам! Као што је Отац послао мене и ја шаљем
вас. И ово рекавши дуну, и рече им: Примите Дух Свети! Којима опростите
грехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су“ (Јн. 20, 21 – 23). Овде
треба знати да овај благослов опрашања и разрешавања грехова није привилегија
која се заснива на самовољи било ког појединца, макар то био и један од апостола
коме су ове речи упућене. Такође, не установљује се овде неки клерикализам, него
се успоставља поредак црквених служби, где остаје правило служења „већег“
„мањем“, а све са једним циљем, спасењем свих и свега. Све у Цркви почива на
спасоносној вољи Божијој „да се сви људи спасу и дођу до познања истине“ (1.
Тим. 2, 4), а као што знамо не спасавају се сви, него само они који хоће. Бог не жели
да своју спасоносну вољу намеће као самовољу, тако да наше иступање из те
спасоносне стварности је непристајање на вољу Божију и следовање сопствене
самовоље. Знајући ово, ми јасно видимо да Бог човеку никад не ускраћује шансу,
увек му све безрезервно и непринудно даје, стрпљиво чекајући човеково покајање и
преумљење. У том смислу и установљује исповест и покајање и одређује начин, као
и конкретне личности које чувају и преносе тај дар кроз векове. Тако је ово
„овлашћење“ апостола да „везују и разрешују грехове“ дар служења спасењу света
и човека, а не повластица господарења над човековом слободом.
Ово јављање Христово карактерише још један интересантан случај у вези са
најдубљим питањем слободе у вери. Наиме, један од апостола, Тома, није био
присутан кад се Христос јавио апостолима, и када је чуо од очевидаца оно што су
видели није одмах поверовао, имао је своје услове и потребу да провери стварност

51
онога о чему су му сведочили остали очевидци. На први поглед изгледа да је он
показао двоструко неповерење, али кад се дубље сагледа цео случај види се да је
његова сумња најбоља потврда стварности онога што се догодило. Он је проверио и
уверио се на конкретан начин, и исповедио веру одмах. Није му било ускраћено
проверавање, него је Христос пред свима позвао Тому да опипа ране од клинова и
увери се. Овде је интересантно да Христос Томино тражење да провери не
доживљава као уцену и излази му у сусрет, док на Голготи, када су Га уцењивали
речима: „Ако је цар Израиљев, нека сиђе сад с крста, па ћемо веровати у
њега“(уп. Мт. 27, 42), ништа не чини да би уверио и или разуверио масу. На тај
начин показује да је дело вере изнад празних расправа, брзоплетих и површних
радњи, дубоко и почива на надлогичној смислености. Није Христу Тома био
важнијих од мноштва оних који су Га вређали, него Он не жели никога да заводи,
све уверава поступно и доброразложно. Не жели одједном, омасовљењем
присталица, да створи масу следбеника која се одушевљава спектакуларним
стварима, него просвећује свакога човека уводећи га постепено у недомисливе
дубине богопознања. Отуда, када Тома исповеда веру после искуственог опита,
говорећи: „Господ мој и Бог мој“ (Јн. 20, 28), Христос поручује Томи и свакоме од
нас: „Пошто си ме видео, поверовао си; блажени који не видеше а вероваше“ (Јн.
20, 29). Ово казивање је пре позив у више стваралаштво вере, него ли само опомена
због неверовања и неповерења. Значе, добро је то што чиниш. Али није довољно да
осмисли богочовечанску релацију где здрав однос почива на међусобном поверењу,
а не на сумњи и неповерењу. Заправо, ово је позив за напредовање у вери као
боговиђењу, богопознању и богоопштењу, где „вером ходимо, а не гледањем“ (2.
Кор. 5, 7). Дуг је пут да такве вере, али је успех могућ, само треба хтети и знати ићи
уским путем богопознања. Бог је увек ту, чека нас, тако да ми не можемо никад
закаснити, и поред свих наших недостатак и промашаја, ако стрпљиво идемо не
плашећи се могућих падова и промашаја, будући постојани у слободи и сигурни у
вери и поверењу у љубав Божију. Само тада све чинимо будући стварно
растерећени од свих страхова и сумњи, па и кад проверавамо нешто ми тражимо и
добијамо више, а не поричемо очигледне чињеници. Тако је учинио и апостол Тома,
и због тога не стоји име „неверни Тома“, јер је он веровао и кад је проверавао и кад
се уверио, само је тражио више од информације другог очевидца, желео је лично
виђење. Тако је постепено напредовао „из славе у славу“ показујући свима нама да
пут вере није страх од већег, него жива и животна комуникација са Живим Богом.

ДЕСЕТО ВАСКРСНО ЈЕВАНЂЕЉЕ

(Јн. 21, 1 – 14)

Јеванђељски записи нам сведоче да је Христос често пре Васкрсења, за време

троипогодишњег земаљског учења, боравио са апостолима на мору и језеру. Као
што знамо, апостоли су били рибари, тако да су и сами волели да бораве на
Генисаретском језеру. После Христосвог распећа они су били уплашени и скривали

52
су се чекајући да прође неко време и тако се стишају страсти. После први вести о
васкрсењу они су се почели полако ослобађати и појављивати на местима где су
били заједно са Христом. На крају крајева животне потребе су их обавезивале да се
баве риболовом. Заправо, сами су се консолидовали у себи и међу собом, али још
увек нису били слободни од страха, тако да иду у риболов преко ноћи, пред зору.
Одједном, док их је обузимало безнађе због безуспешног покушаја да труд потврде
уловон, јавља им се Христос, питајући их имају ли шта за јело, и после одговора да
немају упућује их да баце мрежу са десне стране лађе, што су беспоговорно и са
поверењем учинили, мислећи да их томе учи неки искусни рибар, још не знајући да
је то Христос. Заправо, Јован Богослов Га је препознао и о томе посведочио Петру,
који је одмах – у свом стилу – скочио у море, опасавши се претходно огртачем јер је
био необучен. Улов је био велики, а томе треба додати и то да је Христос њих чекао
на обали, где је наложио ватру и испекао рибу, позивајући их да заједно обедују.
Сви су Га препознали и ћутећи седели су за трпезом, не питајући Госта Ко је, јер су
знали да је то Христос.
Ово јављање нам показује да се Господ прилагођава увек нама и нашим
могућностима и способностима. Тако, Он апостолима после свога Васкрсења
приступа на језеру, где им помаже у улову рибе. Разуме њихове потребе и даје им
више него што су тражили. Седају заједно за трпезу где обедују заједно, и тако их
уверава у стварност васкрсења. На овај начин Он стрпљиво улази у њихову
животну стварност, не пресреће их изненадношћу поступка, него их уверава
добрим чињењем и стварним уважавањем према њима тако што им спрема трпезу
где седају заједно. Овај догађај је био веома уверљив и разоткрио је апостолима
најпотпуније и најцелосније васкршњу стварност.

ЈЕДАНАЕСТО ВАСКРСНО ЈЕВАНЂЕЉЕ

(Јн. 21, 15 - 25)

Овде се описује наставак догађаја после чудесног улова и заједничког обеда, када се
Христос обраћа апостолу Петру, и неки тумачи то зову „враћање апостолског
достојанства Петру, који се одрекао Христа“. Ако пажљиво размотримо то
видећемо да Христов и Петров дијалог указују на то, а посебно позив на крају:
Хајде за мном. То је позив који је Христос упутио апостолима на почетку њиховог
апостолства (уп. Мт. 4, 19), тако да слободно можемо рећи да је ово поновно
васпостављање Петровог апостолства. Наиме, као што знамо Петар се трипут
одрекао Христа у ноћи распећа. Сад Христос пита Петра, опет трипут да ли га
воли? Не прекорева га, не осуђује, не одбацује, него га пита само то да ли га воли.
Овде се најилустративније осликава пуноћа спасоносне љубави којом нас све Бог
милује и воли, тако да Га наш промашај не повређује до осветољубивог осуђивања
нас, него само једно од нас тражи, а то је љубав која побеђује сваки страх. Само
силом те љубави ми стичемо поверење у Бога, без двоумљења и дволичења.
Овде имамо још неколико интересантних момената и сведочења. Најпре се говори о
Петровој смрти, којом ће „прославити Бога“ у своје време, а после позива да пође

53
за Њим Петар се обазире назад и кад је угледао Јована Богослова како иде иза њих
радознало се упиато, шта ће бити са њим? Вероватно је мислио на то кад и како ће
овај „прославити Бога“, тј. умрети. Можда се и уплашио мислећи да је то тако
близу, па сад се пита шта ће бити са другим учеником. Христос разуме Петрову
недоумицу и одговара му: „Ако хоћу да остане док не дођем, шта је теби до
тога? Ти хајде за мном“ (Јн. 21, 22). Ове речи све нас позивају на трезевеноумље
како бисмо победили сваку радозналост једних о другима и поређење где себе
истичемо, а другога оспоравамо. Најбоље је бити изнад такве радозналости, али не
тако да будемо равнодушни као братоубица Каин који говори: „Нисам ја чувар
брата свога“, него да знамо да нам други заиста траба, али не да би се изговарали
његовим недостатцима, или завидели кад је бољи од нас. Само онда кад несебична,
саможртвена љубав победе инетерес и самодовољност код нас моћи ћемо сигурно
да идемо са Христом, не поредећи се једни са другима, него се трудећи да будемо
стварно добри једни према другима, а први корак тога јесте стварно старање о
спасењу другога, без сувишне радозналости о другоме и његовим промашајима или
успесима. Само тако неоптерећени радозналошћу и брзоплетошћу, умећемо да
разликујемо добро од зла и да чинимо добро без обзира на све околности.

ВАЗНЕСЕЊЕ
(Дап. 1, 1 – 13)

Христос је четрдесет дана после Васкрсења уверавао апостоле у стварност свега

онога што је учинио, на различите начине и више пута. Уводио их је у најдубље
тајне вере, позивајући их да победе страх и несигурност, уверавајући их поступно,
од празног гроба, преко јављања у затвореној просторији где је ушао кроз затворена

54
врата, и на крају послања да сведоче име Његово по васцелој васељени. Позива их
да остану сабрани до Дана кад ће се „обући у силу са висине“, и пред њима се
узноси на небо. Ту су анђели, као служитељи спасења, од Гаврилове благовести,
преко Витлејемске песме до сведочења у празном Гробу. Сад, после Христовог
узношења на небо, када је благосиљао апостоле који су још увек у недоумици о ком
Царству им говори Христос, опет се јављају анђелске силе, „два човека у белим
хаљинама“ који говоре: „Људи Галилејци, што стојите и гледате на небо?Овај
Исус који се од вас узнесе на небо, тако ће исто доћи као што га видесте да
одлази на небо“ (Дап. 1, 11).
Овим јављањем Христос је показао велико старање о ученицима, упућујући их у
виши смисао свих догађаја. Зна да они још увек мисле о историјском ослобођењу
од римског ропства, али и да желе више од тога. То више је оно што они треба да
посведоче целом свету, а не само једном народу. После краће паузе, заправо
припреме за ново дело, они су сад на почетку једног великог задатка, само још
треба да се конкретизују све радње „облачењем у силу са висине“. Да то не би било
једнострано, само Божије дело, него и учешће човека у делу, потребно је слободно
прихватање стварности васкрсења, као и вазнесења, учествовањем у томе, а не само
незаинтересованим, или радозналим, посматрањем.

ПЕДЕСЕТНИЦА
(Дап. 2, 1 – 43)

Име догађаја означава да се ради о нечему што се збило педесет дана после
Васкрсења, а што је наговештавао Христос говорећи о „облачењу у силу са
висине“. Тада је Дух Свети сишао на апостоле, рукоположио их за
свештенослужитеље, и овај дан је РОЂЕНДАН ЦРКВЕ. Установљена је црквена
јерархија, КЛИР, пошто је Дух Свети сишао на апостоле тако што се показаше
раздељени огњени језици који су сишли на дванаесторицу апостола. Треба рећи да
је овом догађају претходио избор новог апостола уместо Јуде, по имену Матија (уп.
Дап. 1, 17 - 26), где је био услов: „Треба, дакле, од ових људи који су били заједно
са нама за све време откако међу нас дође и изиђе од нас Господ Исус. Почевши
од крштења Јованова до дана кад се узнесе од нас, да буде са нама сведок
васкрсења...“ (Дап. 1, 21 – 22). Када је поново број апостола био дванаест, а
окупљених верника око стодвадесет дошло је време да се реч о Христу проповеда
по целој васељени. Почетак тога јесте чудесни догађај силаска Светог Духа на
дванаесторицу, кад су сви окупљени из свих земаљских крајева дошли да празнују
старозаветни празник чули реч Божију на свом језику. Заправо, као и старозаветна
пасха тако и овај празник благодарења постају нови празници у новој стварности
Цркве, не престају него улазе у нову динамику слављења. Све ово је збунило
окупљене тако да су посумњали да су апостоли пијани, што је Петар демантовао
говорећи да је тек трећи час (девет сати пре подне), наводећи пророштво пророка
Јоиља који говори о изливању Духа Светог у чудесима у вези са тим. Он им говори

55
да се сад то испунило, и наставља говорећи о распећу и васкрсењу Христовом, где
је централна мисао: „Њега Бог васкрсе, раздревши муке смрти, јер не беше
могуће да га она (прим. Љ.С.- смрт) држи“ (Дап. 2, 24). Овде Петар показује
трезвену мудрост и опрез у обраћању онима који нису могли да разумеју добро и до
краја богочовечанску стварност, али јасно наглашава да је Христос изнад смрти,
истичући још и то да кроз Њега, који је стварно постао човек, сви имамо наду,
говорећи даље: „Зато се развесели срце моје и обрадова дух мој, па још и тело
моје почиваће у нади“ (Дап. 2, 26). Поред Јоиља наводи и речи Псалмопојца
Давида, посебно оне најупечатљивије: „Рече Господ Господу моме: седи мени са
десне стране...“ (Дап. 2, 34), закључујући: „Тврдо, дакле, нека зна сав дом
Израиљев да је и Господом и Христом учинио Бог њега, овога Исуса кога ви
распесте“ (Дап. 2, 36). Ове речи су покренуле слушаоце у промишљање о свему,
јер нису биле претеће него добропозивне, и они су се ожалостили, али не
безнадежно, тако да се питају о томе шта да чине после свега. Он их саветује да се
покају и крсте у име Христово, говорећи им јасно и недвосмислено о томе да су
занавек богоизабрани народ: „Јер обећање је за вас и за децу вашу и за све даљне
које ће дозвати Господ Бог наш“ (Дап. 2, 39). Овде још указује и на нову
стварност, а то је учествовање свих народа у слави Новог Израиља, где Стари
Израиљ има неоспорно првенство, које није привилегија него благослов служења
Богу и спасењу свакога човека од почетка, па све до краја века.

ХИМНА ЉУБАВИ
(1. Кор. 13, 1 – 13)

Знамо вером да је Бог љубав (1. Јн. 4, 7), и ми смо „познали љубав, што је он
положио живот свој за нас“ (1. Јн. 3, 16). То знање потврђујемо тако што
„верујемо у име Његовог Сина Исуса Христа и волимо једни друге као што нам

56
је заповедио“ (уп. 1. Јн. 3, 23). Јасно нам је да „свако ко воли од Бога је рођен и
познаје Бога, а ко не воли није познао Бога“ (1. Јн. 4, 7 – 8). Значи, Бог је темељ
љубави, јер се напрестано јавља као преизобилна љубав, тако да је наша побожност
могућа и стварна само онда кад се показује као делатна љубав која све покреће на
боље и осмишљава свако добро дело, чинећи га још бољим. Тако се остварује
незауставива прогресија личности и заједнице, иако се иде уским путем
крстоносног самоодрицања и кроз тесна врата улази у радост Царства које у себи
садржи остварење свих наших трагања и тражења. Ту се реализују сви наши
животни успеси, сва наша питања добијају свој прави одговор и све наше наде се
испуњавају. Само треба бити стрпљи, издржати до краја, не одустати ни на почетку,
ни на крају, него пажљиво све истраживати и не губити наду пред различитим
појавама, догађајима, искушењима и изазовима. Не дати се у плен безнађу и
страховима који неминовно раслабљују до мржње, заправо самолишавања, јер
мржња је увек наше самолишавање, самовољни губитак љубави. То је животна
несигурност, јер се безумно одричемо да волимо и да будемо вољени, сами себи
смо довољни и све што радимо усмерено је ка нашем себичном интересу и
оптерећено страхом од губитка, што доводи до отуђења од свих, све у нагону за
поседовањем свега.

Новозаветни писци су настојали да аргументовано посведоче љубав, истину и

слободу, као најмеродавније показатеље човекове остварености у вери. То нису
чинили тако што би изрекли општеобавезујуће дефиниције, него су кратким
објашњењима указивали на најбитније, и тако покренули, а не условили или
зауставили, стваралаштво живе и делатне вере. Тако су речи: „Познаћете истину
и истина ће вас ослободити“, као друго казивање:“Све ми је дозвољено, али ми
није све од користи, јер нећу да ишта овлада мноме“ ( ), афирмативно сведочење
животне стварности. Ту се темељи живот у вери, где је стваралачка слобода сваке
личности гарант остварења заједнице у љубави, истини и слободи. Љубав је главни
покретач свега, и само онда кад је делатна све је могуће, јер се љубављу
превазилазе сви недостатци. Само онда кад имамо искуство љубави као стварност
богољубља и човекољубља, можемо да превазиђемо све страхове, промашаје и
победимо гордост самоистицања и потребу да се поредимо једни са другима.
Видимо да то поређење увек унижава стваралаштво, јер оне који су неоспорно
бољи од нас мрзимо подједнако као и оне за које мислимо да су лошији од нас. Тако
заведени сами собом, ми и не видимо да пропадамо у безнађу и самолишавамо се
животне радости, иако се трудимо да чинимо само оно што је добро. То чињење без
љубави је увек бесплодно и бескорисно, јер почива на самоистицању, а не на
стварној добродетељи. На то указује Христос говорећи: „Тешко вама ако вас људи
хвале“ (Лк. 6, 26). То је стање самодовољне самозаљубљености, самообожавања
које успорава, а понекад и онемогућава, стварност нашег обожења. Ми то често и
не видимо него остајемо у стању незнања, тако да и не препознајемо неостварење.

Апостол Павле на највеличанственији начин говори о љубави као знаку

распознавања човекове остваривости у вери, сабирајући сву јеванђелску мудрост на
тему љубави на једно место, у неколико реченица. Знајући Христове речи: „По
томе ћете се познати да сте моји ученици ако будете имали љубави међу

57
собом“ (Јн. ), јасно и недвосмислено говори: „Ако говорим људске и анђелске
језике, а љубави немам онда сам као звоно које звони и прапорац који звечи. И
ако имам дар пророштва и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву веру тако
да премештам горе, а љубави немам ништа сам. И ако хранећи сиромахе
разделим... а љубави немам ништа ми не користи...“ (13, 1-3). Љубав је једини
прави начин хришћанског живота, без ње је немогућа вера, јер само љубав све
осмишљава и осаборњује. Кроз њу сви наши подвизи и свако стваралаштво
добијају свој пуни и прави смисао, и љубав ијачава човека до таквог стања да је
спреман да воли и оне који њега не воле. Љубав не затвара и не минимализује
личност и заједницу, она је неизмерна и неисцрпна ризница. Отуда и јеванђелски
Христов позив: „Љубите непријатеље своје...“ (уп. Мт. 5, 44 ), јер „љубав дуго
трпи, љубав је добра, она не завиди, љубав се не хвали, не надима се, не понаша
се непристојно, не тражи своје, не љути се, не урачунава зло, не радује се
неправди, радује се правди, она све сноси, све верује, свему се нада, све трпи.
Љубав не престаје никада...

Није довољно само знати, веровати и говорити да је Бог љубав, него је потребно да
сваки човек постане љубав. Искуство љубави се стиче у комуникацији са Богом и
са човеком, где су веома битне истина и слобода у стваралачкој динамици делатне
вере. На тај начин све оно што чинимо треба да буде осмишљено несебичном,
саможртвеном и самоодречном љубављу која је увек и у свему највећа. Истина је да
се често говори о љубави на различите начине, и то показује безмерије љубави и
несместивост у наше мишљење, расуђивање и закључивање. Та различитост у
поимању најбоље се превазилази истоветношћу поступка, јер тако се све усклађује
доброделатношћу.

ПИТАЊЕ ОДНОСА ПРЕМА ВЛАСТИ И ЗАКОНУ

(Римљ. 13, 1 - 10)

Свето писмо нас недвосмислено учи да однос верујућег човека према власти треба
да буде одговоран, не поданички и не бунтовнички. Заправо, из стваралачког, а не
потрошачког, односа према животу произилази и стваралачки однос према власти
као принципу уређења људских односа, где је јасно то да „онај који жели да буде
први треба свима да служи“. Ово је јеванђелски идеал, кад је у питању онај који
жели да влада. Кад је у питању однос верујућег човека према самој власти, ту је
правило: „Богу Божије, цару царево“. Овде се јасно наглашава принцип
одвојености, али не у смислу супростављености него различитих односа, који се не
угрожавају међусобно. Из тог става одвојености веровања у Бога и поштовања
царске власти проистекао је став: „Цар није Бог“, што истовремено искључује и
теократију, јер права вера не дозвољава диктатуру и подразумева спасоносно
служење другоме.

58
Знајући све ово, апостол Павле јасно истиче: „Свака душа да се покорава
властима које владају, јер нема власти да није од Бога, а власти што постоје
од Бога су установљене. Зато ко се противи власти противи се уредби Божијој“
(Римљ. 13, 1 – 2). Овде се не заговара статизам затеченог стања тако што се намеће
страх од некога или нечега. Власт је од Бога дата као принцип уређења односа, а не
као диктатура заснована на било чијој самовољи. Тако, дакле, власт је дата од Бога,
а не уместо Бога. Поштовање власти не подразумева обожавање, или култ
личности, него значи уважавање другога са којим се сусрећемо у животном
стваралаштву, а што се уређује конкретним законима. То исказује апостол Павле
речима: „Јер старешине нису страх за добра дела него за зла. Хоћеш ли пак да се
не бојиш власти? Чини добро и имаћеш похвалу од ње... Зато је добро
покоравати се не само због гнева, него и због савести...“ (Римљ. 13, 3 – 5). Власт
је тако гарант добро уређених односа, где верујући човек треба да првенствује у
добродетељи и поштовању. На то апостол Павле указује: „Јер због тога и порезе
плаћате, јер су службеници Божји који се тиме баве. Подајте, дакле, свакоме
што сте дужни: коме порезу – порезу; коме царину – царину; коме страх –
страх; коме част – част. Не будите никоме ништа дужни осим да љубите
један другога; јер који љуби другога испунио је закон.... љубав је, дакле, пуноћа
закона“ (Римљ. 13, 6 – 10). Из ових речи јасно произилази какав однос верујући
човек треба да има према власти, било да се ради о томе да влада или да је под
влашћу другога. Реч је о сталном динамизму добродетљи, а не безделатном
прихватању наметнутог стања. Поштовање власти као принципа није прихватање
стања без расуђивања и промишљања, него је разумевање да власт подразумева
постојање реда и поретка, а не покоравање диктатури и диктаторима. Не треба да
нас збуњује ни изјава да је „свака власт од Бога“, па да помислимо и да су све
диктатуре у историји благослов Божији. Реч је о указивању на потребу постојања
реда у животу, а постојање одређене власти може бити понекад и резултат нашег
избора или нечије самовоље. Бог то не спречава насилно, уважавајући нашу
слободу и чекајући да сами победимо страх и одговорно се суочимо једни са
другима. Бог нам је, дакле, дао власт као благослов за ред и поредак у животним
односима, а ми само бирамо ову или ону власт, поштујући законе и уредбе, а не
покоравајући се ничијој самовољи. Ту је мера за све љубав, као пуноћа закона, и то
не само љубав према ближњим и истомишљеницима, него према сваком човеку.
Тада се издижемо изнад права и дужности, и не сводимо све на привилегије, нисмо
ограничени толеранцијом, која је некад надмоћ , а некад слабост, него смо увек
човекољубиви, и само тада богољубиви и стварно побожни и добри грађани у
сваком друштву, благослов за сваку државу.
СКРАЋЕНИЦЕ:

С. З. СТАРИ ЗАВЕТ

Пост. Прва књига Мојсијева

Изл. Друга књига Мојсијева
Лев. Трећа књига Мојсијева
Бр. Четврта књига Мојсијева
Пон. Зак. Пета књига Мојсијева

59
Ис. Нав. Књига Исуса Навина
Суд. Књига о судијама
Рут. Књига о Рути
1. Сам. Прва књига Самуилова
2. Сам. Друга књига Самуилова
1. Цар Прва књига о царевима
2. Цар Друга књига о царевима
1. Дн. Прва књига дневника
2. Дн. Друга књига дневника
Јездр. Књига Јездрина
Нем. Књига Немијина
Јест. Књига о Јестири
Јов Књига о Јову
Пс. Псалми
Прич. Приче Соломонове
Проп. Књига проповедникова
Песма Песма над песмама
Ис. Књига пророка Исаије
Јер. Књига пророка Јеремије
Плач Плач Јеремијин
Јез. Књига пророка Језекиља
Дан. Књига пророка Данила
Ос. Књига пророка Осије
Јо. Књига пророка Јоила
Ам. Књига пророка Амоса
Ав. Књига пророка Авдије
Јона Књига пророка Јоне
Мих. Књига пророка Михеја
Наум Књига пророка Наума
Ав. Књига пророка Авакума
Соф- Књига пророка Софоније
Аг. Књига пророка Агеја
Зах. Књига пророка Захарије
Мал. Књига пророка Малахије

СВЕГА : 39 КЊИГА СТАРОГ ЗАВЕТА

Н. З. - НОВИ ЗАВЕТ

Мт. Јеванђеље по Матеју

Мк. Јеванђеље по Марку
Лк. Јеванђеље по Луки
Јн. Јеванђеље по Јовану
Дап. Дела апостолска

60
Римљ. Посланица Римљанима
1. Кор. Прва Посланица Коринћанима
2. Кор. Друга Посланица Коринћанима
Гал. Посланица Галатима
Еф. Посланица Ефесцима
Фил. Посланица Филипљанима
Кол. Посланица Колошанима
1. Сол. Прва Посланица Солуњанима
2. Сол. Друга Посланица Солуњанима
1. Тим. Прва Посланица Тимотеју
2. Тим. Друга Посланица Тимотеју
Тит Посланица Титу
Флм. Посланица Филимону
Јевр. Посланица Јеврејима
Јак. Јаковљева Посланица
1. Пт. Прва Петрова Посланица
2. Пт. Друга Петрова Посланица
1. Јн. Прва Јованова Посланица
2. Јн. Друга Јованова Посланица
3. Јн. Трећа Јованова Посланица
Јд. Јудина Посланица
Откр. Откривење Јованово

СВЕГА: 27. КЊИГА

Проф. др Љубивоје Стојановић

61
 ТУМАЧЕЊЕ БИБЛИЈЕ II
СТАРОЗАВЕТНИ ЗАКОН И НОВОЗАВЕТНА СЛОБОДА
ЖЕНА У БИБЛИЈИ

Београд
2007.

ТУМАЧЕЊЕ БИБЛИЈЕ
2
(ЕТИКА И КУЛТУРА)

62
- Старозаветни закон и новозаветна слобода
- Љубав као интегративни фактор вере и знања
- Догма и стваралаштво
- Власт као служење „већег“ „мањем“
- Грех и покајање
- Праштање као врлина
- Уважавање другог и другачијег
- Живот као дар који треба чувати
- Царство Небеско и наш земаљски живот
- Вечност и савременост
- Држава као дар Божији и дело човеково
- Државне границе, различите традиције, идеолошке разлике као животни изазови
- Питање богатства и сиромаштва
- Уважавање слободе другога
(Стваралачка сарадња не може бити ограничена пореклом и пропадношћу;
Уважавање и прихватање другачијег као пут потврђивања властитог
идентитета)
- Ко сам ја? Ко је мој ближњи?
- Жена у Библији

Литература:
- Г. Манзаридис, В. Јулцус, Ј. Петру и Дзумакас, Теме хришћанске етике,
Крагујевац, 2004, 79 – 93; 106 – 156,
- Љубивоје Стојановић, Хришћани у свету, Београд, 2006, 19 – 27; 221 – 235;
258 – 315.
- Скрипта

Циљ овог једносеместралног циклуса је да студенти стекну основна знања о томе

како Библија васпитава човека за живот у времену и вечности. Ово је посебно
важно кад је у питању будуће радно ангажовање студената на пољу васпитавања и
образовања деце која уче и верску наставу. Кроз овај кратки курс студенти ће се
упознати са библијским (јеванђелским) погледом на свет и човека, што ће их
квалификовати као спремне саговорнике са свима, како верујућим тако и

63
неверујућим. Наравно, стицањем овога знања они не постају готови верници него
едуковани едукатори који могу да прате и разумеју сва питања која се тичу вере и
веровања, а од њиховог даљег интересовања и ангажовања зависи коначно
опредељење. Да би се све ово остварило потребно је активније укључити студенте у
наставни процес, тако што ће и сами писати писмене радове на одређене теме из
предаваног градива.

СТАРОЗАВЕТНИ ЗАКОН И НОВОЗАВЕТНА СЛОБОДА

Стари завет, време од Адама до Христа, представља припремни период за

новозаветну реалност. Нови заавет је опет припрема за будући век који долази, и
већ је почео рођењем Христа Богочовека у историји. Све ово говори о нераскидивој
повезаности прошлости, садашњости и будућности, што је битан предуслов
стварне животне прогресије. Значи, у свему постоји поступност тако да
различитост у том процесу не треба да буде разлог за сукобе. Поступност и поредак
осмишљавају напредовање и помажу стваралаштво. Тако се усклађује временски и

64
територијални распони, наслеђено и стечено добијају праву динамику, а разлике не
покрећу поделе него све усавршавају у здравој љубави као пуноћи богољубља и
човекољубља.

Подела библијске историје на Стари и Нови завет осликава поступност и поредак

богочовечанског стваралаштва, а не раздвајање различитих догађаја. Ту је све
ослоњено једно на друго, тако да временски размак појединих личности и догађаја
не представља сметњу за њихово стваралачко усклађивање. То није негирање
историјске реалности, него је најсмисленија реализација исте. Остају непорециве
историјске чињенице, али нису затворене саме у себе као нека далека и превазиђена
прошлост. Отворене су за нове догађаје у којима делатно учествују и тако се
обједињују многи ствараоци. То је жива и животна комуникација прошлости,
садашњости и будућности, тако што се све у сваком тренутку осадашњује и
оприсутњује као вечно сада.

Старозаветна историја почиње стварањем света и човека. Овде се Бог открива не

само као Творац него и као Промислитељ, а човек није само створење него и
саучесник у стваралаштву. Ово је почетак богочовечанске стварности која добија
своју пуноћу успостављањем односа Отац – Син. Ова поступност показује
смислену меру Божијег човекољубља, јер Он ненаметиво покреће човека напред.
Не намеће му се на силу, не прети му непримереним забранама и не заводи га
нереалним обећањима. Стрпљиво га уводи у живот и позива у заједницу тако што
човек није пасивни посматрач онога што Бог чини, него активни учесник
заједничког дела. Тако се, већ на почетку, релација Творац – створење остварује
сарадници и саствараоци. То неминовно подразумева поредак и отуда имамо
Заповест о неједењу плода са Дрвета познања добра и зла као путоказ и путовођу
потпуније сарадње, а не као забрану која ограничава и раздваја. Бог на тај начин
позива човека да реализује своју слободу и тако почне одговорно стваралаштво
сигурношћу вере и знања о свему. Бог човека уводи у живот а не препушта га
случају и самовољи, јасно му говори о свему и не ускраћује му слободу. То показује
колико Бог уважава човека и његово стваралаштво, и ту нема ничега што би
значило омаловажавање. Напротив, све указује на врло битну улогу човека у
богочовечанском заједничењу. Он није послушник који беспоговорно испуњава све
наредбе него је сарадник који све што чини – чини слободно и одговорно. Има
знање и сигурност у свему. То није само питање избора између две могућности,
него је најпре драговољност и спремност за заједничење.

Значи, Бог човеку даје заповест као позив за стваралачко учествовање, а не као
забрану која подразумева ускраћивање и одрицање. Стваралачка комуникација увек
подразумева тачно одређен ред и поредак и ту свако има одређено место и
дефинисану улогу. Ту нема дистанце, постоји добра сарадња која подразумева
непрестаност напредовања у дијалогу и стваралаштву. Овде треба указати и на то
да Бог уважава човекову слободу, не намеће свој став и своје мишљење. Предочава
све могућности, не присиљавајући претњом и не заводећи обећањима. Говори да ће
умрети ако окуси плод са дрвета познања, а не прети да ће убити због
непослушности. Тако се истински васпитава слобода, јер су саопштене све

65
могућности. Са друге стране имамо сатанину понуду човеку, која је неоснована и
као таква немогућа, али веома примамљива онда кад нестваралачка машта потисне
стваралачку динамику. Човеку се нуди да без Бога постане сам себи бог, и човек
баш то бира. Није се Бог овде повукао будући бесан због човекове непослушности
него је увек ту да помогне ако човек то пожели. Због тога не треба да се питамо
зашто није спречио сатанину превару и заштитио човека од те очигледне опасности.
Урадио је све што треба, саопштио је човеку све могуће последице његових
евентуалних поступака. Промашај човекове самовоље није умањио љубав Божију,
човек се удаљио од Бога, није Бог одбацио човека. Јер, човек је тај који се скрива од
Бога, а Бог тражи човека да би га покренуо напред, а не да би га казнио. Указујући
му на трагику промашаја не окончава дијалог претњом него га осмишљава
обећањем спасења и Спаситеља, али испуњење тог обећања подразумева и човекову
сарадњу, то је стваралачко примање дара а не неделатно пристајање на одлуку.

Због свега тога, прави смисао свих Божијих заповести је отворени позив човеку на
слободно учествовање у делу. То нису неки велики захтеви, или једностране одлуке
које се морају беспоговорно извршавати. Нису ни само правила живљења, него су
путокази ка живом и животном заједничењу са Богом, и не само путокази који
усмеравају него и животни принципи који осмишљавају стваралаштво и
богочовечанско заједничење. Отуда могућност сагласија Декалога са Новозаветним
заповестима о љубави, које у себи садрже „закон и пророке“. Те заповести гласе:
1.„Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом мишљу својом и свом душом
својом
2. „Љуби ближњег свога као себе самога“
( види: 3. Мојс. 19, 18; 5. Мојс. 6, 4; Мт. 22, 35 -39; Мк. 12, 28 – 31; Лк. 10, 25 – 27).

Дакле, већ у Старом завету имамо заповест Божију о љубави као мери свих наших
односа, тако што правда и законитост добијају дубљи смисао. То је Христос
најконкретније објаснио одговарајући оновременом поштоваоцу Закона који Га је
питао о највећој заповести. Овај питач, истраживач или кушач, свеједно, показује
добро почетно знање обраћајући се Христу са молбом да Он каже која је највећа
заповест. Ово је вишеструко занимљиво јер показује да човек, и поред очигледног
формализма у приступу вери свођењем свега на испуњавање налога и захтева жели
више, што постаје добра стварност онда кад се и определи за савршеније. Због тога
Христос и говори овом човеку: „Ниси далеко од Царства Божијега“ (Мк. 12, 34).
Врло је важно да исправно разумемо ово Христово обраћање које у себи садржи
велико обећање, стварну шансу, али подразумева стваралачко прихватање и
слободно учествовање човека у дару и делу љубави Божије. Ове речи су
истовремено и позив и гаранција свакоме од нас и треба их разумети тако да сви
можемо, ако желимо бити саствараоци Божији у љубави, тј. вечном животу. Значи,
нико није далеко од Царства, али у исто улазимо само онда кад смо слободни у
љубави и трезвени у истини, стварно богољубиви и несебично човекољубиви.
Слобода, истина и љубав су битне претпоставке овог остварења, о чему говоре
јеванђелске речи: „Познаћете истину, и истина ће вас ослободити“ (Јн. 8, 32).

66
Заправо, ове две заповести у себи на један нови начин осмишљавају све оне
одредбе из Декалога, и то прва афирмише прве четири заповести Декалога, где се
говори о нашој дужности према Богу, а овде о љубави према Богу; друга садржи у
себи на један нови начин од шесте до десете заповести Декалога где се говори о
дужности према другоме, а овде о богољубивом човекољубљу. На тај начин се
усавршава старозаветна законска норма и добија своју пуноћу, не укидају се него
улазе у смисленије остварење, испуњавају се. То је смисао Христових речи: „Не
мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке; нисам дошао да укинем
него да испуним“ (Мт. 5, 17). Овде треба додати и један јеванђелски захтев: „Ако
не буде правда ваше већа него правда књижевника и фарисеја, нећете ући у
Царство Божије“ (Мт. 5, 20). Ово не треба да нас уплаши, јер се овде ради о
позиву у смисленије стваралаштво од само испуњавања законских одредби, јер вера
није неки формални чин слепе и беспоговорне покорности, вера је наше
драговољно учествовање у спасоносној љубави Божијој. На то нас упућује Христос
речима: „Као што Отац љуби мене, и ја љубим вас; останите у љубави мојој.
Ако заповести моје одржите остаћете у љубави мојој, као што сам ја одржао
заповест Оца мога и остајем у љубави његовој... Ово је заповест моја: да љубите
једни друге као што ја вас љубим. Од ове љубави нема веће, да ко живот свој
положи за пријатеље своје. Ви сте пријатељи моји ако творите што вам ја
заповедам...Ово вам заповедам: да љубите један другога“ (Јн. 15, 9 – 17). Овај
одељак у Јовановом јеванђељу најилустративније осликава сав динамизам љубави
која осмишљава све наше жеље, намера, дела, мисли и речи, тако што се све
утемељује у богочовечанској стварности где постоји стална релација Отац – Син,
али не само као унутарбожанско стање за нас недодириво и неоствариво. То је
стварна могућност нашег живота, и ту је крајњи смисао Закона и Заповести. Све се
на тој доброј основи усавршава сталним напредовањем, ништа се не губи и нико се
не обезличава, све иде напред, и сви се усавршавамо „док не достигнемо сви у
јединство вере и познања Сина Божијег, у човека савршена, у меру раста пуноће
Христове“ (Еф. 4, 13). За све је једина права мера Христова показана љубав према
свима, и према Оцу кроз послушност спасоносној вољи „да се сви људи спасу“, и
према сваком човеку као брату и вечном сабрату. Наше учествовање у томе је живо
и активно, тако да није могуће наше пасивно посматрање нечега што се догађа, а
ми то не разумемо, или нас не интересује. Само онда кад учествујемо ми и
разумемо стварни смисао оног што се догађа. Отуда и потреба за постојањем
Закона као првог и почетног начина Божијег обраћања и позивања свакога човека и
свих народа, а онда кад се остварује заједница све напредује у љубави као живом
богољубљу и човекољубљу. Тако се остварује слободна личност која зна шта чини и
драговољно жели да напредује у љубави. То значи да Закон не ограничава слободу
него је чини стварном и могућом тако што покреће стваралачку одговорност једних
према другима. На тај начин Закон покреће, а не зауставља у нестваралачком
страху, и несводив је на поређења и обрачуне, самоистицање и наметање себе и
свога другоме. Усмерава нас све ка Богу и приближава једне другима, стварајући
добре предуслове за љубав, истину и слободу.

67
ЉУБАВ КАО ИНТЕГРАТИВНИ ФАКТОР ВЕРЕ И ЗНАЊА

Основна истина коју нам саопштава Библија гласи: „Бог је љубав“(1. Јн. 4, 7). На
први поглед некима се ове речи могу учинити нејасним и необјашњивим јер
саопштавају нешто што се баш и не може проверити одмах. Прво треба рећи да се
овде не ради о некаквој на брзину сроченој дефиницији, реч је о провереном
искуству и стварном доживљају. Ове речи произилазе из живота, а не из било чије
измаштане мисли. Заснивају се на искуственом познању и оствареном заједничењу.
На то нас упућује апостол љубави, Свети Јован Богослов, веома јасним сведочењем:
„Вољени, љубимо једни друге, јер је љубав од Бога, и сваки који љуби од Бога је
рођен, и и познаје Бога. Који не љуби не познаје Бога, јер Бог је љубав. У томе се
показа љубав Божија према нама што је Бог Сина свог Јединородног послао у
свет да живимо Њиме“ (1. Јн. 7 – 9). Значи, темељ вере и знања јесте богопознање
као заједничење у љубави, а не као страх од већег. Тако се превазилази дистанца
Творац – творевина и успоставља очинско – синовски однос Бога и човека.
Богочовек Христос је живи и животни гарант те стварности, што вери даје битну
основу и јасно знање. То није слепо веровање у обећане могућности, него је
испуњено обећање Божије и то тако што нам се лично даје. На тај начин вера
постаје наш живот, није идеолошки став без искуственог опита, подразумева знање
и доживљај, ту нема неизвесности.

Богочовечанска динамика вере заснива се на двосмерности односа Бог – човек, тако

што постајемо сви једно у Богу без поистовећивања и обезличавања. То
заједничење је увек „несливено и нераздељиво, неразлучно и неизменљиво“.
Овде треба указати и на даље казивање апостола љубави, Јована Богослова, у
контексту раније наведеног библијског новозаветног одељка из његове Прве
посланице: „У томе је љубав, не што ми заволесмо Бога, него што Он заволи
нас, и посла Сина свога, као жртву помирења за грехе наше. Љубљени, кад овако
Бог заволи нас, и ми смо дужни љубити једни друге. Бога нико никада није
видео; ако љубимо једни друге Бог у нама пребива, и љубав се његова показала
савршена у нама“ (1. Јн. 4, 10 – 12). Дакле, суштина вере је доживљавање љубави
Божије, а не само гледање телесним очима. Сусрет са Богом је стални догађај
заједничења у непрестаности добродетељи, тако да богопознање и боговиђење
имају дубљи смисао. На то указује апостол Павле кад каже: „Вером ходимо а не
гледањем“ (2. Кор. 5, 7). Због свега тога веома је важно разумети динамику знања у
вери (боговиђења и богопознања), и у том смислу знати прави смисао речи: „Бога
нико није видео никад. Јединородни Син који је у наручју Оца, он га објави“ (Јн. 1,
18). Када томе додамо јеванђелске речи из Беседе на гори, познате као блаженства,
а које гласе: „Блажени чистим срцем, јер ће Бога видети“ (Мт. 5, 8), јасно нам је
да је вера стално напредовање у знању. То знање у вери увек је резултат
богочовечанског подвига у коме учествујемо својим целим бићем тако што
прихватамо Божији позив у заједничење. То прихватање је делатно, и веома га лепо
осликава апостол Јован Богослов кад каже: „Дечице моја, не љубимо речју и
језиком него делом и истином... А ово је заповест Његова: Да верујемо у име
Сина његова Исуса Христа, и да љубимо једни друге... И по томе знамо да Он
пребива у нама, по Духу кога нам је дао“ (1. Јн. 3, 18 – 24). Ова светотројична

68
динамика наших животних односа отвара нас за даље животно остварење у вери и
подразумева стално напредовање у животу, усклађује све наше односе. Не затвара
нас у неку умишљену религиозност као машту о вишем и недодиривом, него нас
приближава једне другима. То је права мера побожности, јер тада видимо једни
друге у Богу и са Богом, по Богу – и само тако смо стварно побожни. То је оно
стање које остварује старозаветни праведник, праотац Јаков – Израиљ при сусрету
са братом Исавом после извесног периода невиђања због братске неслоге. Кад је тај
лош период прошао он при сусрету са братом говори: „ Кад видех лице твоје као
да видех лице Божије“ (Пост. 33, 10). То су оци и учитељи Цркве разумели и
доживели, па стога и сведоче са сигурношћу вере и знања: „Кад видиш лице другог
човека (брата свога) као да видиш лице Божије“. Све ово захтева много подвига и
борбе са собом, али пут побожности није ни мало лак ако се разуме на прави начин
и доживи као стално доброделатно сретање са Богом и другим човеком. Ту је мера
несебично себедавање и приношење свега у доброделатној истрајности, где нема
места статичном чекању да нам се нешто догоди без нашег знања и учествовања.

Дакле, једни кроз друге и једни са другима видимо најбоље неиспитиве дубине
љубави Божије. Тако знамо да је крајњи смисао вере заједничење свих, а не
одвајање привилегованих појединаца од „недостојних“. На то нас упућују библијске
речи: „Ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер љубимо браћу, јер ко не
љуби брата остаје у смрти... По томе смо познали љубав што Он (Христос)
положи живот за нас, и ми смо дужни полагати живот свој за браћу...“ (1. Јн.
3, 14 – 16). Љубав Божију најбоље примамо и познајемо тако што је дајемо једни
другима. То је пуноћа љубави о којој исти апостол говори: „У љубави нема страха,
него савршена љубав изгони страх напоље, јер је у страху мучење, а ко се боји
није се усавршио у љубави“ ( 1. Јн. 4, 18). Колико пута човек подлегне непотребном
страху од другога и не знајући постане роб мржње који се предаје борби за
опстанак уместо да се радује лепоти постојања по дару велике љубави Божије. На
то нас упућују речи: „Ако неко каже: Љубим Бога, а мрзи брата свога (прим. Љ.
С.- другог човека), лажа је, јер који не љуби брата свога кога види, како може
љубити Бога кога није видео“ (1. Јн. 4, 20). Ово су веома подстицајне речи и треба
их разумети афирмативно као позив за делатно напредовање у побожности која је
несводива на расправе, оспоравања и доказивања. Или је има као доброделатне
неодустајности, или је нема и поред тврдње о томе да верујемо. Бог се, дакле,
познаје кроз љубав коју показује према човеку, а човек се потврђује у тој љубави
тако што воли другога безусловно и несебично.

ДОГМА И СТВАРАЛАШТВО

Хришћански динамизам подразумева стално трагање за новим светом и човеком и

несводив је само на оно што је наслеђено, увек значи и ново стицање –
стваралаштво. Значи, незастаривост хришћанског учења не оптерећује животно
стваралаштво, утемељује га и осмишљава. Учење Цркве је исто кроз све векове, али
није оптерећено статизмом чувања без живости, и ту нема насилног наметања и

69
беспоговорног прихватања. Увек постоји искуство проверавања и трезвеног
прихватања истине која се заснива на знању о томе да код Бога „нема промене и
мењања“. Управо та непроменљивост Божија представља темељ црквеног
стваралаштва у коме сви напредујемо у слободи, истини и љубави, стварајући у
заједници вере као слободне личности.

Истина вере да је Христос „исти јуче и данас и у векове“ (Јевр. 13, 8), покреће
добро стваралаштво, не зауставља нас јер подразумева искуствено прихватање. Даје
нам се, није плод ничије маште или самовоље и прихвата се тако што покреће
свакога да буде „нови човек“ који драговољно ради на себи препознавајући и
усавршавајући своју христоликост. Дакле, хришћански живот није статични став о
нечему, који је некада давно неко изрекао, и који траје тако што се преноси кроз
векове, са колена на колено. То би било нешто затворено у једну, мању или већу
групу, свеједно, и постало би идеологија без покрића, јер би престала потреба за
новим услед прихватања идеје о недодиривости старих ставова. Црквено учење,
догма, није тако нешто и поред своје вишевековне непроменљивости, јер та
непроменљивост није статична него је увек жива и динамична, увек изнова покреће
новог човека. Заснива се на Божијем откривењу и нашем боговиђењу и
богоопштењу, а Бог није јуче једно, данас друго а сутра нешто сасвим треће, Он је
увек исти, што не угрожава нас и наш преображај у времену, наравно увек на боље.
Бог нас на тај начин не угрожава, афирмише нас, само је потребно да ми све то
разумемо у прихватимо пошто Бог ништа не чини на силу.

Целокупна библијска и црквена историја нам сведочи то да је спасоносна воља

Божија увек иста, али се остварује у сваком времену онолико колико човек то жели,
јер Бог не чини ништа самовољно, иако би то могао. Кад ово разумемо онако како
јесте онда трезвеније приступамо свим догађајима у времену и видимо да је Бог
ненаметиво присутан и делатан у свему. Стрпљиво чека наш преображај (промену)
без изнуде става, али и без промене у себи према нама, увек нам жели добро, чак и
када ми сами себи то не желимо. То је веома лепо изрекао старозаветни мудрац
сведочећи да је пред Богом „хиљаду година као један дан, и један дан као хиљаду
година“. Овде треба знати да се не ради о негацији времена, реч је о несместивости
Творца времена у временске категорије које он надилази. Надилази, али их не
негира него их уводи у дубљи смисао постојања, вечност. Библијско сведочење да у
вечности неће бити времена, значи да време добија свој пуни смисао у Царству
Божијем које се описује као Дан без вечери. То „нестајање“ није уништење него је
стварни преображај на боље у стварности онога „што око не виде, и ухо не чу, и у
срце човеку не дође“ (1. Кор. 2, 9). Све ово се разуме вером, без тога је то нешто
нејасно, неприхватљиво и немогуће. Због тога је потребна сигурност вере која
покреће ненаметивост става, подразумева одговорност сведочења. Тако да овде увек
треба поћи од нас који верујемо, тако што треба увек изнова себе испитивати како
верујемо. Погрешно је полазити од прозивки на рачун оних који не верују, јер их
тако још више удаљавамо од дела вере потребом да им намећемо неке своје ставове.
Заправо, вера је немогућа као неки наслеђени став из прошлости који се намеће
другоме, јер у вери је потребно то да имамо увек ново искуство и доживљај и да
будемо добронамерни и отворени према свакоме, без обзира како и дали он уопште

70
верује. То не значи равнодушност већ уважавање њега и његове богодароване
слободе. Само тако је могуће почети добро стваралаштво у вери, где је мера
побожности наше стрпљиво обраћање једних другима, баш као што Бог чини према
нама. Сигурно је да то нас веома радује кад смо ми лично у питању, само је
потребно да се на тај начин отворимо једни за друге. Тада све наше разлике
добијају нову меру, нису разлог за сукобе и нетрпељивост него су покретачи
стваралаштва.

Догма вере и идеолошки догматизми нису истоветне, и то никада не могу бити, јер
догма – учење вере се заснива на богооткривењу, а идеолошки догматизам на
самовољи појединца која временом постаје колективна самовоља. Историја нам то
сведочи у многим примерима различитих идеја и идеологија. Постоје, нажалост, и у
историји Цркве трагични примери у којима видимо покушаје појединаца да
наметну своје ставове позивајући се на Бога и умишљајући да „Богу служе“. Овде
се ради о промашају оних који су хтели да Бога „објасне“ собом, што није и не
може бити мера побожности, овде се ради о идеологији равнобоштва која је зачета
већ на почетку од стране палог анђела, а коју су прихватили прародитељи Адам и
Ева, и кроз историју је човек прихвата. То су тешки промашаји појединаца, ломаче
на којима су спаљивани неистомишљеници су најтрагичнији споменици те лоше
идеологије која је неспојива за учењем вере.

Вера покреће стваралаштво, не спутава га тиме што говори о Богу Који је неописив,
непојмљив и несазнајан. Тајна вере се заснива на стварности: „Несазнајни
постаде познат остајући несазнајан“, што значи да сви наша наша казивања о
Богу почивају на ономе што нам Он даје откривајући нам се, а не на било чијој
машти о томе како бих ја, или ти, желео да буде. Бог нас не ограничава на тај начин,
јер нас уводи у безгранично поступно и ту ми треба да стварно напредујемо „ док
не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божијег, у човека савршена,
у меру раста пуноће Христове“ (Еф. 4, 13). Управо, ове речи нас упућују да
разумемо да вера није само говорење о Богу него наше стално узрастање у Богу и
са Богом, наше лично и саборно обожење и охристовљење. То је стално
стваралаштво које подразумева правоверије и сигурност, и искључује идеолошку
оптерећеност собом и другим. Ради се о сталном спасоносном старању које се
утемљеује на остварењу спасоносне воље Божије „да се сви људи спасу и дођу до
познања истине“ ( 1. Тим. 2, 4). Онда кад на прави начин разумемо ове речи о
Божијој добронамерности према свакоме човеку, знајући да се то не остварује увек
и код свих због тога што неки неће тако, знаћемо прави смисао слободе и
стваралаштва у вери. Видећемо да нам Бог ништа не намеће, ни себе, ни спасење,
ни добродетељ, стрпљиво све чека али никада никоме ништа не намеће. Знајући ово
ми треба да своју веру усавршавамо доброделатно, а не да је нестрпљиво намећемо
свима. Чинећи тако показујемо несигурност и незрелост у вери, оптерећени смо
идејом да сви буду као ми, што није истоветно са јеванђелским речима Христовим:
„да сви једно буду“ (Јн. 17, 11). Христос жели да то јединство буде засновано на
богочовечанским основама, а не на било чијој самовољи. Јер, Бог би могао да то и
моменту учини тако, али би то значило наметање самовоље и укидање слободе,
тачније стваралаштва. Може се неко питати, какво је то стваралаштво ако није

71
спасоносно, али остаје и питање да ли је стваралаштво оно што није слободно.
Дакле, Бог делује непрестано али никад ништа не намеће никоме, што не значи да
је незаинтересован за човека, него показује колико уважава свој дар слободе који
даје човеку. Проблем је у нама и нашој неслободи, тачније нестваралаштву. На то
треба једни другима да указујемо, без претњи и присила, јер тако нешто није
повољан амбијент за веру.

Сигурност вере покреће животно остварење у добром правцу и човек је тако

слободан од потребе да се само бори за опстанак. Живи сигурно знајући да га Бог
воли неописивом љубављу, више него што сам себе може човек да воли. Тако воли
не само мене, него свакога човека. Ово стање је битан предуслов правоверија где
нема присвајања Бога за себе и своје истомишљенике, са идејом сталног сукоба са
неистомишљеницима. Само онда кад смо слободни од конфесионалне ускогрудости
и тријумфализма можемо да говоримо о Бог на прави начин, јер смо испуњени
богољубивим човекољубљем. Нисмо оптрећени технологијом речи, настојим да
увек изнова потврдимо себе у љубави Божијој. На крају крајева постоји јеванђелски
запис: „Ако, дакле, ко укине једну од ових најмањих заповести и научи тако
људе, назваће се најмањи у Царству Небеском...“ (Мт. 5, 19), што јасно указује да
нема суровог догматизма у делу вере, увек постоји шанса, макар то било и у
својству „најмањег у Царству“. Али, кад је у питању одустајање од богољубивог
човекољубља ствар је много озбиљнија. То потврђују јеванђелске речи: „Идите од
мане проклети у огањ вечни.... јер огладнех и не дадосте ми да једем.... Заиста
вам кажем кад не учинисте једном од најмањих мојих мени не учинисте...“ (Мт.
25, 41 – 45). Све ово говори да се дело вере састоји у доброделатности и
добронамерности према другоме, а не у празним расправама и нагађањима. То не
умањује важност и потребу исправности и тачности учења, само указује да је
стваралаштво у вери добро онда кад је истински човекољубиво, тад је и
богољубиво.

Најдубља истина вере јесте то да је Бог „сакривен“ у другом човеку и да је наше

спасење у рукама тог другог и зависи од нашег односа према њему. Заправо, наш
целокупни живот зависи од тог односа што сви ми негде у дубинама свога бића
осећамо. Знамо како нам је лепо кад осећамо љубав једни према другима, а како је
тешко носити бреме мржње којим се оптерећујемо онда кад не праштамо никоме, и
осуђујемо све и свакога. Заправо, ми већ овде и сада имамо предукус раја или
пакла, зависно од тога да ли волимо или мрзимо. Ту нема везе где припадамо и како
се осећамо или представљамо, мржња или љубав нас све подједнако испражњују
или испуњавају. Овде верујући човек треба да види добре разлоге да своју
правоверност увек потврђује ненаметљивом и безусловном љубављу.

ВЛАСТ КАО СЛУЖЕЊЕ „ВЕЋЕГ“ „МАЊЕМ“

72
Библија препоручује успостављање односа човека са човеком тако што је права
мера свега служење спасењу другог. То подразумева старање једних о другима и
искључује поданичко прихватање било чије самовоље. Ту постоји ред и поредак,
што потребује постојање власти као гаранта доброг уређења односа различитих
ставова и потреба. Верујући човек је увек у свему слободан, никада се не понаша
као поданик, што значи да нема ни амбиције да буде диктатор, а други да му буду
поданици. Све ово је једна велика борба човека са собом, у најдубљим дубинама
бића, из које треба да изађе као победник са две веома важне особине, кротошћу и
неустрашивошћу. Само тако може да се превазиђе раскорак бунтовника и поданика
који се у нама боре онда кад не успемо да разумемо прави смисао служења у
животној радости, и препустимо се својој или туђој самовољи постајући поданици
или диктатори у неоствареним и неусклађеним животним односима. Проблем се
додатно усложњава идејом неких који у име вере одустају од животног
стваралаштва чекајући да им се догоди будућност у некој апстрактној вечности где
желе да „наплате“ све своје муке овде, што их ипак дефинише као слабиће, али и
диктаторе негде у најзатворенијој унутрашњости.

Кротост и неустрашивост постају двоједна стварност у делу вере, док подаништво

и бунтовништво никада не могу бити. То је веома важно знати како би се
успоставиле праве и добре животне релације. Потребно је и трезвено сагледавање и
разумевање слободе у контексту одговорности, што искључује анархију и
нихилизам. Човек је слободан да чини све, али то чињење не сме да угрожава
слободу другога и није добро ако угрожава било кога. Због тога је потребан поредак
и постојање позитивних законских прописа који регулишу људске односе. За
верујућег човека је то нешто што се подразумева и он у томе треба да учествује
креативно и афирмативно. Не сме да буде загледан у небо и вечност без уважавања
земаљског и историјског, потребно је да се баш у историји спасава чувајући другога
од себе, и тако ће победити све своје страхове и несигурности. За њега је сваки
поредак, друштвени систем, социјални поглед и уређење погодно за његово
остварење у конкретној заједници. Не постоје погодни и непогодни системи и
режими, у сваком од њих хришћани имају задатак да буду со земљи и светлост
свету, са јасном поруком: „Тако да се светли светлост ваша пред људима, да
виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима“ (Мт. 5, 16). Све
ово је могуће остварити онда кад је одговорност мера слободе. Тада долази до
стварне усклађености сваког човека у себи и многих у живој и животној заједници.

Јеванђелска мера постојања је СЛУЖЕЊЕ ВЕЋЕГ МАЊЕМ , тако што се

прервазилази самољубље и самодовољност, остварује се стварно заједничење
многих у крстоношењу где је мера несебичност и жртвено себедавање. То није
нешто само заповеђено, то је остварио Богочовек, Исус Христос за све нас и то
постаје наша стварност онда кад постанемо саучесници тог дела, служећи једни
другима. На то упућује Христос позивајући нас да се одрекнемо себе, узмемо крст
свој и идемо за Њим, и ту је правило: „Који хоће међу вама да буде први, нека вам
буде слуга“ (Мт. 20, 27). Заправо, ми се најбоље оспособљавамо за сваку власт
успешним владањем собом, годподарењем над собом, што постижемо служењем
другоме. Све ово је на први поглед апсурно и немогуће, неспојиво, али само на

73
први поглед док нам све заклања наша самодовљна гордост. Онда кад успемо то да
превазиђемо, знајући да нисмо сами, да постоји Бог и други човек, успевамо да
изиђемо из себе и сосптвене саможивости. Спремни смо за стваралаштво и сарадњу
тако што препознајемо своје место у тој комуникацији и сарадњи.

Заједничење је животна мера заснована на заједници Оца и Сина и Светога Духа,

која се продужава у богочовечанској стварности црквеног живота и постојања кроз
сва времена и вечност. Ту постоји поредак и потреба за договором, поретком и
конкретним службама, што подразумева руковођење и надгледање. Тако се
остварује саодговорност многих, и то тако што је „први свима слуга“, јер се стара о
свакоме и настоји да се одржи добар поредак. Ту нема места никаквој самовољи,
најмање самовољи првог, јер суштина поретка је договор, закон, а на наметање
самовоље. Због тога је први најодговорнији, а не најпривилегованији. Он надгледа
остварење договореног, а не намеће себе и свој став. Тако се успоставља добар
поредак у свему, и због тога би верујући човек ивде требао да препозна своју улогу
као служење бољитку свих, а не као неко самовољно господарење над животима
других.

ГРЕХ И ПОКАЈАЊЕ

Питање греха Библија посматра из стваралакче перспективе, а не као нешто што се

тиче човекове недостојаности и несавршености. То је „препрека“ на путу која може
да одведе на странпутицу, није друга понуђена могућност човеку од стране Бога,
јер не постоји онтолошки дуализам, постоји само динамички дуализам. Ту се наша
стваралачка слобода не може сводити и сужавати само на могућност избора између
добра и зла. Бог је увек Творац онога што је добро, а постојање зла је резултат
слободе створених бића. Овде може неко да се упита зашто Бог није спречио појаву
зла? Али треба знати да би то „спречавање“ значило одузимање слободе, то би био
један нетсваралачки чин. Јер Бог нам даје безусловну слободу, не принуђује нас ни
на шта. Опет, може неко да се пита, а зашто онда Бог кажњава? И ту треба рећи да
Бог не кажњава, ми се увек самолишавамо великих дарова, иступајући из заједнице
са Богом ми одустајемо из живота у беживот. Отуда болест и смрт у животу, али не
као освета увређеног Бога, него као резултат нашег одбијања животне заједнице са
Богом. Опет ће неко помислити да се овде ради о немоћи, ако већ није освета, али
ни то није тачно. Бог нам је дао неодузимиву слободу, ништа нам не намеће, али
нас никад не оставља у стању немоћи. Увек је ту да ненаметиво прихвати наше
обраћање и усаврши наше дело, али не без нашег пристајања. Он стрпљиво чека,
што не значи да је неделатан и одсутан, да пресуђује, одбацује и лишава на пречац,
па кад се „опаметимо“ онда се Он умилостиви. Све су то наша одустајања,
самовољне одлуке које Он поштује, али је увек ту поред нас спреман да нас са
радошћу прими у састваралаштво. Не мири се са нашим одустајањем, али нас не
присиљава на оно што нећемо. Овде је кључ за разумевање животне стварности и
дара слободе, који треба одговорно остварити, што значи да су све касније
последице резултат наших тражења и стваралаштва, нису и не могу бити нешто
наметнуто.

74
Грех је у библијском поимању увек означен као промашај циља, одустајање од пута.
То је супростављање наше нестваралачке самовоље стваралачкој вољи Божијој.
Због тога то не може бити доживљено као нешто што вређа Бога, јер је Њему
страно тако нешто, овде би се пре могло говорити о човековом „самоповређивању“,
ако уопште тако треба говорити. Није ово стање човекове остављености од Бога,
него је наше одустајање од слободног заједничења у истини и љубави. Све је, дакле,
конкретно и личносно, нема недефинисаних стања и изнуђених одлука. Наш грех
не љути Бога, Који је изнад тих категорија, јер ми сами одустајемо са пута, а да је
тако најбоље се види већ на почетку историје када после нашег одустајања кроз
првородни грех Бог тражи човека који се скрива под пртиском осећања кривице
због промашаја. Бог не продубљује тај осећај кривице суровом претњом, него
позива човека у дијалог где му јасно даје до знања да постоји проблем. Ништа не
апстрахује својом љубављу, него све конкретизује не умањујући своје човекољубље.
Проблем постоји и треба га решити, а до решења се долази путем слободне
комуникације где се ништа не своди само на питање кривице и казне. Због тога
овом конкретном догађају треба приступати свецелосно, а не само из перспективе
„коначног резултата“ – избацивање човека из раја. Реч је о акту човекове слободе
којим он одбија понуђени дар и покушава да на свој начин реши животно питање.
Пре тога имамо конкретно Божије казивање о свему што се може догодити ако
учини, или не учини, оно што му је речено. Такође, имамо сатанину обману
засновану на неутемељеним обећањима и понудама. Бог није човеку ускратио
објашњење, и није му наметнуо одлуку, него му је јасно указао на оно шта треба да
учини, ако хоће живот у заједници са Њим, и шта га чека ако одлучи другачије.
Знамо шта је човек учинио, и не треба да будемо у заблуди да бисмо баш ми
другачије поступили.

Осећање грешности није добро, што потврђује Адамово бекство у жбуње после
промашаја, Каинов самоосуђивање, Јудино самоубиство после немоћног признања
без покајне слободе. Грех се превазилази покајањем а побеђује љубављу Божијом,
која постаје и наша онда кад опраштамо једни другима. На то нас најбоље упућује
целокупни библијски текст, а овде ћемо навести три веома илустартивна примера.
Први је Петров пример, када Христос пита Петра после одрицања: „Петре, волиш
ли ме... (Јн. 21, 15 – 17). Ништа му не приговара, само га једно пита, а то је да ли
има љубави у себи. Битно је, дакле, да нам се у греху не истроши љубав која све
покреће. Други пример је такође ислустративан и сведочи свемогућство љубави, а
реч је о покајаном разбојнику који има љубави у себи и сигуран је у љубав Божију.
Није оптерећен собом и својим грехом, обраћа се Христу на Крсту, умирући у
мукама и под теретом осуде за велика недела, али види пут који га води у живот,
што га чини сретним и сигурним и у највећој несрећи и под тешком осудом. Он
види Спаситеља и Њему се обраћа: „Сети ме се Господе, кад дођеш, у Царству
своме“ (Лк. 23, 42). Ово обраћање не треба гледати као још један покушај,
последњи после многих неуспешних, да се дође до нечега неделатно. Реч је о
стварном богопознању после многих промашаја. Јасно је, дакле, да сваки човек
може после свих трагизама греховних промашаја доћи до богопознања, јер се Бог
никога никад не одриче без обзира на све наше падове и промашаје. Наравно, то не

75
значи да треба падати бесконачно, и после тог „уживања“ се обратити Богу Који
увек прашта. Овде се ради о томе да Бог није злопамтив као ми. То се посебно
добро види у јеванђелској причи о блудном сину (Лк. 15, 11 – 32). Христос говори
о човеку који има два сина, старијег - који беспоговорно испуњава све, ћути и ради;
и млађег који „узима свој део и одлази у туђу земљу“ где „ужива“ трошећи своје
наследство, заправо туђе, и када је све истрошио и понизио се да најдубљих дубина
успева да „дође себи“ и врати се у Дом Оца. Други син све чини под притиском
интереса који тиња у њему као неисцељена себичност коју пројављује онда кад је
видео Очеву љубав према покајаном брату. Уместо да буде учесник те превелике
љубави он је приговарач и на тај начин неставалац. Показао је да није стварао у
Дому Оца него је све чинио за себе, имајући страх од губитка и лишавања.
Повратак покајаног брата га је уплашио продубивши његове страхове, тако да се
побунио против Очеве љубави супростављајући своје најамничко подаништво
Очевој љубави и покајању свога брата кога не види као брата него као противника
који угрожава његово наследство. На тај начин је пао дубље у братској мржњи од
осветника Исава који је на крају са радошћу дочекао брата Јакова (види: Пост. 27,
34; 33, 4), и приближио се Каиновом стању опасне самоће којом се човек често
„брани“ од оних који по њему нису „достојни“ наше љубави због њихових многих
промашаја за које им ми судимо мржњом не знајући да тако и сами чинимо
промашај иступајући из добре динамике љубави Божије.

Овде је битно истаћи победу над грехом коју је остварио онај који се у богословској
литератури ословљава као „блудни син“. Та победа је гарант успеха сваког човека
без обзира на његово тренутно стање. Човек увек може, ако хоће, да устане из свог
греховног промашаја и дође из „туђе земље“ у Дом Оца, а да при том не буде мучен,
испитиван и осуђиван. Биће дочекан са радошћу и са Гозбом великом, ући ће у
црквену заједницу. Како је Гозба у библијском казивању символ вечног живота и
Царства Божијег које се пројављује на свакој Литургији, ово нам јасно и
недвосмислено показује да љубав Божија већ овде и сада осмишљава све наше
покрете и потребе и побеђује сваки наш грех, само је потребно да свако од нас
стварно победи себе и своја греховна стања и страхове. Да изиђемо из своје
несигурности и сумњичавости и стварно поверујемо у свесилу љубави Божије која
побеђује увек, а ми окушамо плодове те победе онда кад превазиђемо
самодовољност.

ПРАШТАЊЕ КАО ВРЛИНА

Једна од битних библијских порука гласи: „Не судите и неће вам се судити; и не
осуђујте и нећете бити осуђени; опраштајте, и опростиће вам се“ (Лк. 6, 37).
Ове речи недвосмислено указују на то да смо управо ми креатори животних односа,
нисмо пуки извршиоци туђих наредби. Живот у вери увек подразумева животно
заједничење а не беживотно подаништво, и ту је мера свега богоопштење у
богочовечанској стварности. Тако богојављење и богопознање добијају свој прави

76
смисао и стварну меру, а наша слобода и боголикост своју пуноћу. Човек је
истински учесник сапасоносног процеса, није неко ко беспоговорно испуњава
наредбе. Веома је важан у богочовечанској стварности, и због тога је веома важно
да то свако од нас препозна и тако сви заједно изградимо добру заједницу љубави
која је заснована на истини и слободи, далеко изнад свих злурадости и сваког
злопамћења.

Праштање и неосуђивање нас истински издижу изнад свих падова и промашаја, и

то не тако да све уопштавамо и превиђамо, него што све видимо у спасоносној
лепоти а не у греховној немоћи. Теже од греха јесте оптерећеност гресима, својим
или туђим, свеједно. То греховно стање оптерећује до немоћи и безизлаза тако да
свако покушава да се оправда указивањем на промашаје других. Тако се на грех
додаје нови грех а умишљамо да на тај начин решавамо проблем, не знајући да га
само увећавамо непраштањем као новим грехом и осуђивањем као сугубим
промашајем. Овде су веома илустративне и опомињуће речи апостола Павла: „Ко
си ти што осуђујеш туђега слугу? Својему господару он стоји или пада. Али ће
стајати, јер је Бог моћан да га усправи“ (Римљ. 14, 4). Јасно је, дакле, да није
добро то што мислимо да осуђивање другога води бољитку, јер тако се само
удаљавамо од љубави Божије. Сигурно је да ово треба разумети на прави начин,
тако што нећемо мислити да овај став искључује законитост друштвеног живота.
Овде се ради о унутрашњем стању свакога од нас и непотребном и сувишном
празнословљу о другоме и његовом промашају, када злопамтивошћу и злурадошћу
учествујемо у промашају разглашавајући га злонамерно. Тада себи дајемо за право
да осуђујемо и одбацујемо другога, не знајући да се на тај начин супростављамо
љубави Божијој.

Неки мисле да је спремност да се свима све опрости слабост и раслабљеност. Није

тако, јер да би се стварно опростило потребно је доста снаге у себи, која спутава
наше унутрашње осветничко насиље које нас оптерећује. Најлакше је пристати на
тај осветнички гнев, али треба знати да тако сами себе онеспсосбљавамо за делатно
учествовање у живој и животној љубави. Христос нам је показао то на најбољи
могући начин на Крсту, кад му се сви ругају, пркосе, уцењују Га, Он не пристаје на
уцене, победоносно говори: „Оче, опрости им јер не знају шта чине“ (Лк. 23, 34).
Ове речи молитве за све представљају темељ оптимизма у вери, за све а не само за
неке привилеговане појединце. Овде треба свако да нађе себе и у праштању и у
покајању; у праштању – јер Бог свима опрашта; у покајању – јер после свих наших
промашаја остаје љубав увек стрпљивог Бога Који прашта примајући сваког
покајника, а не презирући грешника. Мера наше побожности састоји се у
спремности да и сами чинимо оно што Бог чини, да свакога видимо љубављу не
оптерећујући се потребом да судимо и пресуђујемо на основу онога што се нама
свиђа или не свиђа. Истина је нешто што поправља наш укус, а не нешто што треба
да буде условљено било чијим укусом. Посебно не сме да буде заточена у сенци
било ког ауторитета. Тада све губи меру и смисао, и опростити за многе тако значи
попустити пред злодејством и предати се злу, док стварно опростити значи не
прихватити зло и победити га добрим. Без искуства у праштању све приче су
недовољне и неубедљиве јер стоје у месту , губе се у разлозима за и против.

77
Праштање је превазилажење свих разлога са једном једином жељом, да се победе
мржња, злурадост и злопамћење.

УВАЖАВАЊЕ ДРУГОГ И ДРУГАЧИЈЕГ

Библија нас упућује на то како да се остварујемо као слободне личности у живој и

животној заједници. То подразумева стваралачку комуникацију слободних делатеља
који сарађују тако да разлике покрећу а не заустављају животну прогресију.
Историја нам сведочи постојање многих подела и затварања у групе
истомишљеника, где је правило надвладати до елиминације те друге и другачије.
Ово је веома опасно стање која све онеспосбљава до немоћи за животну лепоту,
што потврђују сва ратишта и стратишта. То што сукоб тиња и није прерастао у
отворено ратиште ништа не значи, јер сва отворена ратишта тако су почела,
притајеним сукобом и чекањем „погодног“ момента за освету и насиље. Нажалост,
погрешно разумевање старозаветних догађаја може некога довести у недоумицу и
створити одређене нејасноће у вези са овим, али истина је да „обећана земља“ није
само географски појам, него је стварност будућег века, царство Небсеко.

Новозаветна стварност у сваком погледу, и у буквалном казивању и символичком

значењу сва је заснована на радости Васкрсења и вечног живота свега створеног. То
је остварено дело у Личности Богочовека, и остварује се непрестано у нашем
свакодневном животу. Достојанство сваког човека заснива се на богодарованој
вечности и богодарованој слободи. Вечност је добра могућност свакога од нас, а
слобода је дар који треба непрестано усавршавати, васпитавати помоћу савршене
вере. То је тако велики и широк дар да може неко да не пристане на то да учествује
у њему, и неће бити присиљен. Ми који смо пристали увек изнова потврђујемо то
тако што уважавамо и оне који имају другачији приступ, будући увек према њима
добронамерни. Ово је и најтеже, јер увек постоји опасност од равнодушности
према другоме, али и фанатизма који покреће насртљивост према другачијем.
Ревност у вери подразумева уважавање свих и стално настојање да се
добронамерном доброделатношћу одобровољи свако за добро дело. То није ни мало
лако, али је стварно потребно у животној комуникацији.

Издвојеност, посебност, затвореност у колективни егоизам и самоћу идеолошких

истомишљеника страно је духу правоверне сигурности, јер правоверије не сме да
покреће колективну саможивост. Оавезује на служење свима са снисходљивошћу
без повлађивања, али и без самоистицања. Само онда кад смо стварно
заинтересовани за спасење света и сваког човека можемо да уважавамо све и
свакога, без обзира на порекло и припадност. Христос је управо то чинио током
свог земаљског живота и троипогодишњег делања. Он се обраћа свима, уважава

78
свакога, говорећи увек истину свакоме. За Њега није проблем да разговара са женом
Самарјанком, да улази у куће цариника, да комуницира са онима које су други
огласили за грешнике. Јасн говори свима: „Не требају здрави лекара, него
болесни“, показујући тако своју исцелитељску мисију у свету, где је највећа болест
самоуверена гордост. Он говори да је дошао да спасе сваког човека, а не само један
народ од историјског ропства другом народу, и тако разрешава све раније
недоумице у вези са старозаветним преласком преко Црвеног мора, чему претходи
Мисисрско ропство, а после чега долази дугогодишњи ход кроз Пустињу и улазак у
Земљу Обећану. Христос све то остварује на један нови начин, сусретом са свима и
уважавањем свакога, где је правило победити себе а не поразити другога. Он
разрешава све историјске неспоразуме на свим релацијама.

Христов разговор са женом Самарјанком најупечатљивије показује пример

уважавања другога са свим његовим различитостима (види: Јн. 4, 5 – 43). Највећи
проблем комуникације различитих у делу вере јесте религијска самодовољност
скоро сваке заједнице и самодовољност која елиминише било какву комуникацију.
Ту је све „одређено“, заправо забрањено, ускраћена слобода, све је сведено на
самоистицање и осуђивање другог, што многе збуњује. Јер, како разумети веру онда
кад забрањује комуникацију са другим и другачијем у име неких „виших“ циљева?
Који је то „виши“ циљ који спутава сарадњу? Шта је то добро у вери што покреће
страх, мржњу и затвореност? То никако није добро, јер свако тада има своје разлоге
за сукоб, и сви чекају време за обрачун, сукоб тиња у нашим срцима, а сви говоре о
љубави Божијој, предајући се својој мржњи у име те љубави. Да је то добро, и да
тако треба да буде Христос не би прозборио ни реч са Самарјанком, обзиром на
њено порекло, припадност и све животне промашаје. Пред њим је жена из народа
који је у сукобу са Јудејцима, па још жена која је имала више мужева у животу.
Довољан разлог да је избегне, из перспективе религиозне занесености. Али, Он је
Спаситељ света и сваког човека, све види тако што никоме не ускраћује животну
радост. Свакоме жели добро, али тако што се ми потврђујемо доброделатношћу.
Због тога од ове жене тражи воде да пије, што њу збуњује јер је научена да је
комуникација различитих немогућа. Али и она није затворена у свој став, јер да је
тако не би ништа прозборила, отишла би са својим судовима воде кући. Није она
присиљена да разговара са непознатим човеком, кога још увек није препознала. Али
осећај дубоке човечности и порив ка више њу је зауставио, победила је забране и
показала слободу, чиме је показала потребу за вишим и већим, што је у даљем току
разговора постало још очигледније. Она се најпре пита како је то могуће да се
Јудејац обраћа њој која је из Самарије, а кад јој Христос почиње приближавати себе
и говорити о живој води „од које се не жедни довека“, она реагује дубоко људски
тражећи помоћ у својој тегобној свакодневици која је оптерећена сталним доласком
на извор и ношењем воде. Та реакција поред жеље да јој буде лакше показује и то
да она полако стиче поверење у свог саговорника. Не говори му да је то немогуће,
верује и тражи да јој то учини, кад се уверила после почетног приговора и
поређења са праоцем Јаковом. Посебно се уверила онда кад је Христос рекао да
зна неке детаље из њеног живота, у вези са њеним ванбрачним заједницама.
Интересантно је то да она нема потребу да се изговара за то, него видевши да је
њен саговорник ипак много више од случајног пролазника, још није препознала

79
Богочовека, она Му поставља питање о молитвеном месту, да ли је то Самарија или
Јерусалим, исповедајући веру у Месију, Спаситеља, а Христос јој јасно говори да је
то Он уверавајући је да је права молитва „у духу и истини“, независно од једног или
другог места. Ово је покренуло ову жену да оде у град и позове суграђане, који се
са радошћу примили Христа, не обазирући се на то ко им је саопшти вест о Њему,
него жарко желећи Њега.

Овај догађај, разговор Христов са Самарјанком разоткрива сву динамику

заједничења у љубави, где разлике не трба да буду разлог за сукобе и одвајања. На
тај начин се не нарушава светиња вере, нити се уопштава све тако да се ништа не
види како треба. Јединство вере подразумева сталност добронамерног обраћања
свима, без чекања да тај неко други учини позитиван помак у добродетељи, него се
све чини у љубави која све уважава и свакога покреће напред.

ЖИВОТ КАО ДАР КОЈИ ТРЕБА ЧУВАТИ

Јеванђеље нам открива животну пуноћу слободе и стваралаштва, где је све

засновано на примању и умножавању добијених дарова. Бог нам дарује тако да ми
то увек умножавамо, а он додаје томе своје преизобиље и безмерије. Живот је тако
истовремено и дар и дело. Добри дар који се чува доброделатном истрајношћу,
сходно апостолском савету: „Добро да вам не досади чнити“. Само тако можемо
истински успевати у животу, јер без тога се лако предајемо пропадљивости и
пролазности. Кад се суочимо са одређеним животним ситуацијама ми често
посустајемо и одустајемо, посрћемо у безнађе и заборављамо лепоту живота. Тако
раслабљени сами себе обесхрабрујемо, губимо веру, нада нам нестаје а љубав нам
је немогућа, јер смо све ово учинили превиђајући љубав Божију. Та наша
самовољна усамљеност веома је опасна и удаљава нас од Бога и једне од других.
Отуда сви наши нихилизми и анархизми као нестваралачки бунт против те
неприродности коју сами стварамо скраћујући животну динамику на неколико
деценија, без осећања потребе за вечношћу. То неминовно ствара суровост
преживљавања и брзоплетост живљења без расуђивања. Нажалост, није мали број
оних који се декларишу као верујући, а који су изгубили животни оптимизам
основан на вечности, и све своје напоре улажу у то да дуго и мирно поживе, а кад
то прође ништа више им не треба, бар они тако мисле. Тако скраћена животна
путања неминовно доводи до странпутице.

Вечност нипоштоне сме да буде негација историје и живота у времену, тако нешто
било би бесмислено. Живот у вери је стална радост постојања која не сме да се
изгуби никад, нити да се одложи за после. То би било пристајање на бесмисао и
чекање нечега што не знамо ни кад ће, ни како ће бити. Само онда кад овде и сада
осетимо радост вечности ми можемо да стварамо без оптерећења, не да чекамо да
нам се нешто догоди без нашег учествовања у томе. Овде је битно стварати без
оптерећења и статизма, и то тако што чинимо а не чекамо да нам се нешто догоди.

80
На то нас подсећа апостол Павле речима: „Побожност је велики добитак кад смо
задовољни оним што имамо“ (1. Тим. 6, 6). Никако не треба да ово разумемо као
позив на статизам чекања да нам се нешто догоди, овде је реч о динамизму
стваралачке наде којом се превазилази незадовољство као изговор за неделатност.
Многи примери из наше свакодневице нам то илуструју. Колико пута смо неку
ситуацију учинили тежом тако што смо уместо покушаја да нешто учинимо бољим
смислили изговор да не учинимо ништа. То незадовољство покреће даље
нестваралаштво, тако да ми умишљамо да ћемо празнословљем било шта
покренути на боље. Не, то није могуће, јер неделатност све низводи уназад, и ту су
сви наведени разлози непотребни и бесмислени. Онда кад уместо незадовљоства
покажемо благодарност за све у животу, не чинећи то у поданичком нерасудном
прихватању свега него имајући стрпљивост у свему, успевамо да променимо све.
Али, без промене себе на боље није могућа било каква промена.

Човек је, нажалост, већ на почетку показао нестваралачки однос према животу и
самовољно се суновратио из живота у смрт. То је још више продубио прворођени
човек Каин братоубиством, показујући тако неуважавање према животу другога, а
после братоубиства и према свом животу, сурово пресуђујући себи безнадежним
речима: „Кривица је моја велика да ми се не може опростити“ (Пост. 4, 13). Ово
је крик страшне самоће уплашеног човека који у жељи да господари животом
другога одузима туђи живот, постајући на крају најтрагичнији слуга смрти. Не
треба се питати шта Бог ради? Зашто то не спречава? Него се треба трудити да
одгворношћу покренемо себе у стваралаштво чувања великог дара. То је могуће
само онда кад се превазиђе страх од већег, и животни дар разуме као нешто што нам
је дато да остваримо у атмосфери стваралачке слободе која је осмишљена
оптимизмом и одговорношћу. Ту има много различитих покушаја, успеха и
неуспеха, падова и устајања, али је све усмерено напред и треба да буде слободно и
неоптерећено набрајањима, поређењима, страхом од казне и неразумним нагонима
за наградом. То је неоптерећено идење напред, без одустајања и скретања, али што
је најдивније увек постоји шанса устајања, поновног идења напред, без обзира на
дубину пада и удаљености од пута на беспуће.

Најтрагичнији пример одустајања јесте Јуда Искариотски, који је извршио

самоубиство. То је његов самовољни промашај на који се он самовољно одлучио
после свих ранијих промашаја. Није то неминовност после издаје, као што ни
његова издаја Христа није нешто што је он морао да учини. Истина је да пише још
у старозаветним списима о томе да ће он бити издајник, али то Божије предзнање
није предодређење које обавезује. Он је то урадио јер је тако хтео, а не што је
морао. Самоубисто није казна,или не дај Боже освета, него је самовољни акт
уплашеног човека који је после промашаја изабрао безнађе самоосуђивања уместо
радости покајања. Овде не треба дангубити око тога да Јуду што више осудимо,
него из свега треба извући добру поуку о животу као дару који треба чувати.

Божији дар човеку је „живот и изобиље“ (Јн. 10, 10), у стварности слободе која
најбоље напредује онда кад је одговорна. Ово остварујемо „свагда носећи на телу
умирање Господа Исуса христа, да се и живот Исусов на телу нашем покаже“

81
(2. Кор. 5, 10), и то тако што „живећи у телу не војујемо по телу“ (2. Кор. 10, 3).
Овде се не ради о негацији тела и телесног, реч је о превазилажењу само тога и
улажењу у дубљу динамику живота који је несводив само на границе рађања и
умирања. Само онда кад сазнамо и разумемо вечност као крајњи смисао онога што
чинимо и што нам се догађа у историји моћи ћемо да стварамо слободно и без
страха од пролазности, пропадљивости и губитка. То знање ће нас подићи у
доброделатност која није уцењена тренутним потребама и није мераива нашим
мерилима о правди и поштењу. Све је смисленије и садржајније од свих наших
покушаја и реализација, али тако што исте осмишљава дубљим смислом и правим
разлогом. Тада ништа не чинимо у страху од некога или нечега, ни под притиском
неког нашег интереса, једноставно све чинимо са радошћу, слободни од сваке
себичности, самодовољности и угрожености. То је стање неодузимиве и неотуђиве
радости, када смо безусловно добронамерни према свима, осећајући неописиву
пуноћу због тога, а не чинећи то због неког нашег интереса или наше потребе. То,
неусловљено и ненаметнуто добро је гарант животног остварења, јер живот видимо
као велики дар љубави Божије свакоме човеку, дар који треба сачувати и умножити.

ЦАРСТВО НЕБЕСКО И НАШ ЗЕМАЉСКИ ЖИВОТ

Царство Небеско је крајњи циљ нашег постојања, а не покушај бекства од стварног

живота. Сви животни токови усмерени су ка Царству које сабира све у једно, не
почива на рушевинама историје него преображава све историјске токове на боље,
дајући им крајњи смисао и стварно остварење и испуњење. То је нешто што се увек
изнова доживљава, делатно чека тако што знамо да је унутра у нама. Овде треба
разјаснити Христове речи: „Царство моје није од овога света...“ (Јн. 18, 36), у
контексту тога да је Царство унутра у нама. Има ли овде неслагања, контрадикције
става и томе слично? Наравно да нема, и поред очигледне супротности изјава. Реч је
само о томе да се говори о царству које се не заснива на овосветској логици
постојања, али се остварује у историјској стварности тако што смо сви призвани да
учествујемо у његовој радости испуњења.

Стваралачко примање Царства подразумева стрпљиво идење за Христом на путу

крстоношења, у радости васкрсења којом побеђујемо све животне недостатке. То је
нешто што нам се даје, али се и ми дајемо тако што „сами себе и једни друге и сав
живот свој Христу Богу предајемо“. Ту се идење за Хрстом и живљење у Христу
поистовећују тако што се Духом Светим усиновљујемо Оцу, као деца Божија. То је
она неописива радост која превазилази чулни доживљај и сабира у себи све наше
животне наде и чекања. Наравно, ништа се не искључује него се све издиже у
дубљи смисао постојања. Ту се све афирмише, ништа се не негира. Све из
историјске стварности добија свој пуни смисао тако што се испуњавају сва речена
обећања. Долази до најприснијег заједничења Бога и човека, и то се и поред
неописивости описује као Гозба Царевог Сина, Трпеза за многе где има довољно
места за све, али постоји неколико битних услова које треба испунити:

82
 - драговољно одазивање на позив
- уље у светиљкама и упаљене светиљке
- свадбено рухо
(види: Мт. 25, 1 -12; Мт. 22, 2 – 14; Лк. 14, 16 – 24)

Све ово указује на важност нашег делатног учествовања у спасоносном делу, чиме
потврђујемо своје опредељење остварујући се кроз конкретну доброделатност. То
значи да Царство Небеско афирмише нашу делатност конкретизујући све наше
добре наде. То покреће нашу свакодневицу у стваралачки оптимизам, дајући свакој
нашој мисли, делу и намери пуни садржај тако што је за све то мера вечност као
добра могућност за сваког човека који то пожели тако што добру жељу потврди
богољубивим човекољубљем.

Царство Божије није нека апстракција о којој маштају побожни људи, иако је у
својој свеукупности несместиво у разлоге и доказе нашега ума. Само, та
неописивост и неизрецивост не значе и непостојање и нестварност. Реч је о нечему
што надилази дефиниције и што још увек само предокушамо, а тек треба да
окусимо као стварност. Свака Литургија почиње возгласом: Благословено Царство
Оца и Сина и Светога Духа, што значи да ми вером видимо и примамо Царство које
се остварује и у времену и у вечности, али не потпуно и до краја. Овде треба свако
од нас слободно и драговољно да прими то, нико не може бити присиљен да
прихвати оно што не верује. Важно је и то да та различитост уверења и веровања
или неверовања не ствара раздоре и сукобе. Посебно је битно да верујући човек
победи у себи све своје страхове, незнања и недоумице и без оптерећења да верује
уважавајући онога који не може, или неће да верује, будући увек спреман да овоме
сведочи истину у љубави, без наметања и омаловажавања. Само тако утемељен на
знању у вери и слободи човек може да се суочава са свим животним питањима
трезвено и одговорно. Не чека да се све разреши некад у некој далекој будућности,
него и сам доприноси бољитку већ овде и сада. Тако није оптерећен ни прошлошћу
ни садашњошћу, него је утемељен овде и сада у ономе што је било, што јесте и што
ће бити. Само тако може своје време и савременике да непрестано и добронамерно
осавремењује вечношћу.

ДРЖАВА КАО ДАР БОЖИЈИ И ЧОВЕКОВО ДЕЛО

ДРЖАВНЕ ГРАНИЦЕ, РАЗЛИЧИТЕ ТРАДИЦИЈЕ, ИДЕОЛОШКЕ РАЗЛИКЕ КАО
ЖИВОТНИ ИЗАЗОВИ

Безмерије и изобиље су стварне мере живота у Библији и црквеној историји. То не

искључује постојање поретка и не уопштава имена, знамења и обележија.
Напротив, постоје различита имена људи, народа, држава, система, идеја и
идеологија, што подразумева јасност и тачност одређења и именовања. Библија
помиње многе државе и народе што значи да уважава чињеницу њиховог
постојања. Треба знати да то нипошто није инсистирање на поделамо и

83
груписањима, јер већ од почетка имамо Божије обећање праоцу Аврааму да ће он
бити „отац многим народима“, а не само родоначелник једног племена. Стари завет
нам саопштава истину о „изабраном народу“, тако што укључује у овај призив и
многе друге, што најбоље потврђује Књига о Јову. Новозаветна стварност као
испуњење свих благослова и обећања заснива се на апостолском ставу: „Бог не
гледа ко је ко, него је у сваком народу мио њему онај који га се боји и твори
правду“ (Дап. 10, 34 – 35). Управо ове речи нам помажу у разрешењу многих
питања која се тичу односа народа и држава, идеологија и система.

Погрешно је Библију стављати у контекст идеолошких сукоба и међународних

неспоразума, посебно ако је било ко присваја за себе. Библија је несместива у
сукобе левичара и десничара, републиканаца и монархиста, комуниста и
капиталиста, и то не због тога што је нејасна и неодређена. Разлог је то што
библијски текст није оптерећен било каквом једостраношћу, није писан само за
једно време, једну идеју и један народ, него је то Божије обраћање свакоме човеку
без обзира где и кад живео. Његово порекло или припадност нису ни привилегија
ни препрека за остварење у библијској стварности. Библија свима нама преноси
тапију о вечности свих нас, а на бави се само историјским постојањем. Наравно, не
негира историју него јој даје јасније одреднице и праве разлоге за добру
реализацију.

Традиција је у неким државама да се њихови новоизабрани председници заклињу

на почетку мандата тако што држе руку на Библији, која је обично затворена. Ово,
само по себи није довољно, леп је гест и доприноси самој церемонији, али ако већ
прва одлука онога који се заклео полагањем руке на Библију буде антибиблијска,
неутемељена на оној живој и животној љубави о којој сведочи та књига над
књигама, онда нема ништа од показивања и додиривања Библије. Живи садржај је
остао заклоњен у корицама исте. Наравно, не значи да терба укинути овај леп
обичај, само га треба осмислити и продужити и даље од саме церемоније
проглашења новог председника. Ту би требало подсетити изабраног на високо
место које доноси велику власт, али и одговорност, да управо у тој књизи пише да
онај који хоће да буде први треба свима да служи (уп. Мт. 20, 27). Само када би
ово сви разумели на прави начин, а најпре онај који је „први“ међу многима све би
било много боље и другачије у нашој свакодневици. Без много ломова и потреса би
се све померило на боље и сви би се остваривали стварније и потпуније.

Библија такође саопштава да се наша животна комуникација најбоље остварује

онда као „већи служе мањима“, што је веома важно у разрешењу скоро свих
међудржавних и међународних питања и проблема. Ту би се много бље решавали
сви наши несклади око граница, супростављених интереса и неразјашњених
спорова између народа и држава. Када то уђе и у сферу вере тако што државне и
политичке границе условљавају црквени живот и поделе, онда све добија на
интезитету у правцу још већег сукоба и неспоразума. Вера је несместива у контекст
политичких граница које су често променљиве и условљене договором. То би
значило обесмишљавање дела вере, што се, нажалост, догађа кроз историју, и шт
није добро ни за кога. Због тога је важно разумети да су често државне границе,

84
различите идеологије и тсл. понекад неминовност одређене ситуације, и да вера не
сме да се раслабљује било каквом једностраношћу. Као што знамо из библијске
историје, увек кад би се покушало да се вера стави у контекст историјских
превирања, и то само на једну страну у сукобу, долазило је до непотребних
непоразума. То не значи одсуство из живота, него указује на потребу
доброделатнијег присуства верујућег човека, што неминовно покреће другог човека
да и сам буде заинтересован дубље и више за веру. Наша површност га често
спутава и удаљава од заинтересованости за оно што саопштава Библија и садржи
вера.

Библијски став ДА СВИ ЈЕДНО БУДУ треба трезвено промислити и не тумачити

га једнострано као немогућу идеју: да сви буду исти. Тако нешто нигде у Библији не
стоји, библијски став се може представити као ЈЕДИНСТВО У РАЗЛИЧИТОСТИ ,
што значи да постоје многи народи, државе, идеологије, системи, режими, ставови,
све то као резултат наше богодароване слободе. Ту порекло и припадност нису
нешто што треба да било кога привилегује или омаловажава, сви се остварујемо по
мери своје доброделатности и добронамерности. Нажалост, није увек тако јер
многи погрешно разумеју то и претварају свој, али и живот другога, у непрестану
борбу за опстанак. Тада смо једни другима сметња, и свако мисли да ће
елиминацијом другог и другачијег успети да превазиђе проблем, не знајући да тако
само отежава и онако тешко стање.

Веома је важно разумети историјски контекст јеванђелског позивања и обраћања

СВИМ НАРОДИМА , али и оно есхатолошко стање вечности када НЕЋЕ БИТИ
ГРКА НИ ЈЕВРЕЈИНА...., заправо превазићи ће се народност, превазићи, али не и
елиминисати као нешто сувишно, погрешно и непотребно. Овде се ради о томе да
тај есхатолошки укус треба да поправи све наше историјске релације тако што нико
неће престати бити то што јесте, што ће остати границе као одређења, али све то
неће бити разлог за поделе, одвајање једних од других и сукеобе једних против
других. Само тако се сви прпипремамо за оно што долази као пуноћа времена и
најсмисленија реализација живота, после свих наших покушаја да и сами нешто
учинимо на боље за све, а не само за себе. Овака можемо заиста бити то што јесмо,
али и разумети оно што треба да учинимо како би и други могли то исто да остваре,
и тада можемо заједно да поправљамо сами себе и једни друге. То је истинска
прогресија у историји без које није могуће разумети оно што ће се догодити у
вечности.

ПИТАЊЕ БОГАТСТВА И СИРОМАШТВА

Ово је веома важно питање и треба му приступити озбиљно и одговорно, а не само

из неке моралистичке перспективе. Библија јасним цртама осликава човека као
ствараоца који непрестано дела, није неко ко чека да му се нешто догоди. Због тога,
богатство које је засновано на раду и труду представља благослов, јер у себи

85
садржи радост живота и добру могућност да се помогне онима који немају. На
црквеном венчању имамо једну веома интересантну молитву за младенце: „Испуни
домове њихове... да би и давали онима који немају“. Овде се јасно благосиља
богатство, и то тако да се остварује као изобиље и милостиња. То подразумева
стваралаштво и трезвено стицање, за разлику од оних које Библија препознаје као
неразумне богаташе (уп. Лк. 12, 16 – 31; Лк. 16, 19 – 31), код којих нема
стваралаштва него је све само стицање иметка без много труда. Због тога имамо
јасну јеванђелску опомену: „Где је благо ваше онде ће бити и срце ваше“ (Мт. 6,
21), и позив да се „богатимо у Богу, а не само да себи стичемо“ (Лк. 12, 21). Како
то остварити? Треба знати да то није ни мало тешко, само је потребно све чинити
искрено, са стрпљењем и благодарношћу Богу која покреће милостињу према
другом човеку. Та благодарност Богу покреће наше стваралаштво, не зауставља га
тако да само чекамо да нам се нешто догоди, без да и сами радимо. Није тако, овде
се ради о томе да је пут до успеха могућ онда кад смо „задовољни оним што
имамо“ (1. Тим. 6, 6), јер тако побеђујемо очај и безнађе, стварно смо
добронадежни и сигурно постајемо успешни. Реч је о неопттерећености тако да
нисмо брзоплети, него постајемо утемељени ствараоци.

Сиромаштво, ако је последица нерада и немара није и не може бити благословено,

јер суштина хришћанског живота јесте то да сви „мирно радећи свој хлеб једу“ (2.
Сол. 3, 12). Отуда један веома оштар исказ, на први поглед помало и суров: „Ако
неко неће да ради нека и не једе“ (2. Сол. 3, 10). Овде се јасно види да Библија
благосиља рад, а не подржава нерад, и све покреће у разумну меру стицања и
иметка без оптерећења потребом да се од некога нешто узме за себе. То је
неправедно стицање које нема везе са трудом и радом. Ово осећамо сви, а чини ми
се да некако најбоље изражавају речи Светог Василија Великог: „Сиромашан је
онај коме много недостаје. Ништа није богатије од врлинског сиромаштва“.
Поставља се питање шта је то „врлинско сиромаштво“, и како се то остварује?
Сигурно је да се не ради о лењости и одустајању од живота, него је реч о
прихватању стварног стања, што је предуслов за бољитак до кога се долази
стваралачки, а не чекањем или само незадовољством. То је он стање кад смо
задовљони оним што имамо, али не и статични да се не трудимо да то исправимо.
Тако смо у свему реални јер смо добро избројали своје таланте, измерили дарове и
на осносву тога ускладили своје могућности. Нисмо оптерећени маштом о
велитком иметку него стварајући ми умножавамо оно што имамо. Овде треба
навести речи Јована Златоуста: „Као што се од богаташа тражи рачун о
милостињи тако се и од сиромаха тражи рачун о трпљењу...“. Треба рећи да ни
једно ни друго стање, богатство или сиромаштво, само по себи ништа не решавају у
моменту. Превазилажење оптерећености једним или другим могуће је само онда
кад се прихвати са жељом да се преобрази на боље.

Животна радост не сме бити потиснута под притиском прохтева, јер тада и кад
имамо и кад немамо довољно, увек мислимо да нам треба више и никад нисмо
задовољни. Тако се не напредује у стваралаштву, јер то оптерећује стваралачки
прохтев тако да се губи лепота стваралаштва и све постаје подређено стицању само
за себе. Ту понекад долази и до промашаја у самој вери кад умишљамо да ћемо Бога

86
нечим умилостивити да нам да све што желимо, само да би се истицали изнад
других. Ми тада видимо, али нећемо да признамо, да нешто није у реду, да нам
нешто недостаје иако много тога имамо. Пример за то је богати младић из
јеванђелског садржаја (уп. Лк. 18, 18 - 25), који види да му још нешто треба, али
мисли да и то може испунити јер превише верује у себе. Када му Христос одговара
на питање, шта још треба да учини па да добије живот вечни, позивом и саветом:
„Још ти једно недостаје. Продај све што имаш и раздели сиромасима“ (Лк. 18,
22), он одлази разочаран, јер је сувише везан за свој иметак, умишљајући да је
управо тај иметак награда за оданост; а гле сад то треба да подели са другим. Све се
у њему тада срушило, заправо он се разочарао у све своје добре напоре које је
чинио само да би био награђен. Он то не жели да подели са другима, и зато је
несрећан иако је богат. Његов страх од другога га је затворио и обесмислио све
његове раније напоре.

За разлику од овог разочараног младића ми имамо Закхеја цариника који сасвим

другачије размишља. Он види себе и своје недостатке и жели да се исправи не
оптерећујући се собом и својим успесима и неуспесима. Не помиње оно што је
можда учинио као добро, јер сматра да је то нешто сасвим природно, али и кад
говори о промашајима не оптерећује се изговорима или негацијама, не стаје ни
само на признању, иде даље од тога. Јасно говори: „Господе, ево пола имања свога
даћу сиромасима, и ако кога нечим оштетих вратићу четвороструко“ (Лк. 19,
8). Ове речи показују да се ради о сигурној одлучности човека који стварно жели да
ствара, а не само да стиче. Због тога се он не погађа са Богом нити се самоунижава
тако што нешто признаје, он напредује и због тога је слободан да саопшти оно што
жели, а жели да дела а не да расправља.

Ова два јеванђелска примера, сваки на свој начин, нам разоткривају однос према
животу и иметку. Богати младић у свом иметку види сав смисао живота и због тога
није спреман да га подели са другим, Закхеј цариник види да није довољно то што
само нешто има, он жели то да подели са другима, али је спреман и да се суочи са
собом и својим недостатцима. Зна истину о себи и суочава се са собом трезвено,
због тога је спреман да се стварно промени на боље, а не да процењује шта му се
више исплати. Он је богат јер има себе, тако да и оно што поседује није нешто што
га оптерећује толико да га затвара страх од губитка или лишавања. Због тога он
може да да половину сиромасима, и да врати туђе ако је некад некога оштетио, и то
четвороструко. На овај начин је „враћањем туђег“ испунио старозаветне норме, а
„давањем половине сиромасима“ показао сазрелост у јеванђелској љубави. Он је
разлучио шта му је најважније и одлучио се за овај чин давања без истицања било
каквог интереса. Он је заиста богат јер се не плаши да ће давањем изгубити оно
што има, и тако најбоље чува себе од себе и своје себичности и учествује у љубави
Божијој.

Када знамо да је коначна мера спасоносне стварности „гладнога нахранити,

жеднога напојити, нагога оденути, болесног и утамниченог посетити“, онда
добро видимо да је наш иметак нешто што нам омогућава да помогнемо једни
другима, и да га најбоље увећавамо давањем другоме, а не само додавањем за себе.

87
Заправо, давањем највише чинимо себи, јер тако успевамо у правој побожности
којом постајемо домаћи Божији, или како Христос именује: „благословени Оца
мога...“ (Мт. 25, 34). Добијање – стицање – давање, то су три начина реализације и
комуникације у вези са богатством и сиромаштвом. Само онда кад смо растерећени
од себе успевамо да се суочимо са оним што имамо или немамо у животу. Ту не
треба мешати Бога у наше навике и судове, али је потребно видети другога и његове
потребе правом вером у љубав Божију која је несводива на наша поређења. Само
тако свако од нас може слободно носити свој животни крст богатства и сиромаштва,
знајући да је богат онај ко дели са другим оно што има, док је сиромах онај ко
много хоће, а не ко мало има.

КО САМ ЈА – КО ЈЕ МОЈ БЛИЖЊИ

Ево нас пред једним веома важним питањем које се тиче личности и заједнице,
заправо остварења слободне личности у конкретној заједници. Одмах на почетку
треба рећи да се овде не ради само о томе да се определимо за нешто, или да негде
припадамо, реч је о потреби да се отворимо у себи једни за друге. Да то буде
слободно отварање и трезвена комуникација у којој треба доћи до доброг договора.
Да би се то постигло потребно је да свако добро зна све, како о себи тако и једни о
другима. Наравно, без нестваралачке радозналости и брзоплетости, са поверењем и
сигурношћу става о свему. Како познати себе? Ништа лакше од тога, само је
потребно превазићи себичност, самодовољност и саможивост. Библијско- црквена
динамика нам пружа један интересантан начин познања себе на основу два
супротна става о себи: Први је, „признање о себи“ да сам баш ја „први међу
грешнима“ (уп. 1. Тим. 1, 15); други је: препознавање себе као потенцијалног
светитеља, сходно литургијском возгласу: Светиње светима! Онда кад успемо да
ове наизглед супротности ускладимо у доброделатни динамику сигурно је да ћемо
наћи пут до себе, и да ћемо „доћи себи“ и препознати своје стварно стање. Иначе,
ми често бежимо од себе, сами се себи склањамо из животног видокруга и
одлажемо сусрет са собом. Због тога најрадије прозивамо једни друге, расправљамо
се једни са другима, али никако да дођемо до себе. Христос нам је показао да увек
треба у свему да полазимо од себе, и у том смислу он пита апостоле о себи: „Шта
о мени говоре људи?“ (Мт. 16, 13). Ово питање треба свако од нас да поставља
себи, и да увек расуђујемо о себи не на основу онога што ми мислимо, него и онога
што чујемо од других као предлоге, приговоре, опаске и савете. То је нама
драгоцена помоћ да дођемо до себе и видимо све богодароване потенцијале који
треба да нас покрену напред, а не само задиве и одведу у нестваралачку машту.
Чудесан је тај сусрет „светитеља“ и „грешника“ у свакоме од нас, и ми ту треба да
стварамо а не да посматрамо оно што се догађа. Ту нема места страху, повлачењу и
одустајању, потребно је стално суочење са собом где свако „побеђује себе“
спремношћу да „носи крст Христов“. Тада сви побеђујемо онај безизлаз у који
улазимо онда кад „сви траже своје, а не оно што је Христа Исуса“ (Филипљ. 2,

88
21). Овај безизлаз нам није наметнут, сами у њега улазимо и из њега треба
драговољно и слободно да изиђемо, што је могуће само онда кад то пожелимо и
делатно остваримо. Први корак на том путу је знати себе, своје дарове, своје мере и
своје промашаје, не оптерећујући се страхом због тога, него имајући жељу да се то
промени на боље.

Друго, веома битно питање јесте: КО ЈЕ МОЈ БЛИЖЊИ? Заправо, како одредити
пут и начин препознавања и разумевања појма, ближњи? Које су то меродавне
чињенице на основу којих можемо одредити ко је, а ко није наш ближњи?
Јеванђеље нам јасно разоткрива све ово, уводећи нас у доброделатну динамику која
је слободна од оптерећености пореклом и припадношћу, али и од удруживања
некога против некога. Овде се јасно препознају праве мере одређења тога ко је, и
како је наш ближњи. Најпре треба рећи да Христос недвосмислено говори: „Ко
изврши вољу Божију онај је брат мој и сестра моја и мати моја“ (Мк. 3, 35).
Све нам је много јасније кад знамо да је воља Очева то да се „да се сви људи спасу
и да дођу у познање истине“ (1. Тим. 2, 4). Све је, дакле, јасно и нема ни мало
места за недоумице, двосмислице и нејасноће. Што смо ближи Богу, ближи смо
једни другима, јер се тако сви усклађујемо по мери спасоносне воље Божије желећи
једни другима спасење. Значи, наша добронамерност једних према другима је мера
нашег односа и према Богу Који је гарант нашег заједничења. У том смислу је и
спасење заједничење у љубави Божијој, није избегавање вечних мука. Само онда
кад смо слободни од тога ми можемо да напредујемо у љубави и жељи да се
приближимо и Богу и човеку. Тада појам ближњи представља један „отворен
списак“ са могућношћу додавања нових имена. Није неки закључен списак
истомишљеника или једноверника или истоплеменика. Много је шири и
садржајнији од тога.

Христос је разрешио све наше дилеме у вези са овим питањем, познатом и често
навођеном Причом о Милостивом Самарјанину (Лк. 10, 25 – 37). Ову причу је
испричао одговарајући једном оновременом законику на питање: КО ЈЕ МОЈ
БЛИЖЊИ? Навео му је као пример један интересантан догађај из живота,
саопштавајући и њему и нама да треба најпре да се ослободимо свих уопштавања и
да све посматрамо из перспективе слободне личности, без оптерећења пореклом и
припадношћу. Њему је испричао причу о милостивом Самарјанину, а нама би
вероватно испричао причу о милостивом Хрвату, Албанцу... А ток приче је
следећи, разбојници су на путу Јерусалим – Јерихон претукли и опљачкали једног
човека, поред кога су прошли и свештеник и левит а да га нису ни погледали.
Наишао је Самарјанин, човек из другог, па још омрзнутог народа, и помогао му је
тако што му је завио ране, однео га у гостионицу и платио гостионичару да се
побрине о њему док не оздрави, изражавајући спремност да плати и остале
евентуалне трошкове. Христос је упитао свог питача шта мисли ко је ближњи овом
повређеном човеку, свештеник и левит који га нису ни приметили у његовом болу,
или Самарјанин који му је помогао. Није имао куд, законик је признао: „Онај који
му милост учини“. Христос је завршио казивање поуком: „Иди па и ти чини тако“.
Све је овде јасно, само треба настојати да стварно и ми чинимо свима добро не
гледајући одакле је, ко је, какав је, него шта му треба. А љубави треба свима, само

89
је ми сви желимо, али некако нерадо дајемо, посебно онима који нам нису по вољи.
Само онда кад успемо да то стварно превазиђемо моћи ћемо да видимо другога
кроз добродетељ, коју треба да показујемо и остварујемо, а не само да чекамо да
нам други добро учини. Онда кад почне да нас спаја трудољубивост у добродетељи
успећемо да победимо себе и приближимо се једни другима, и да стварно сви једно
будемо.

ЖЕНА У БИБЛИЈИ

Саборна динамика православног богословља подразумева заједничење многих у

заједничком делу, ту нема неких издвојених и подељених питања на важна, мање
важна и неважна. Све је важно, јер су сви призвани у богочовечанску пуноћу, тако
да нема места подели на тзв. „мушка“ и „женска“ права, сви смо слободни, сваки
човек је боголик и има могућност богоусиновљења. То се никоме не намеће, али ни
не искраћује из ових или оних разлога. Тако да то што је неко рођен као мушко или
као женско не подразумева поделу, постоје одређене разлике које су несводиве на
права и дужности. Те разлике су покретачи стваралаштва свих и то тако што свако
зна да препозна своје могућности и дарове и слободно се определи да делатно
учествује у заједничком делу. За верујућег човека је примарно вечно спасење, не
као негација реалног живота већ као најпотпунија афирмација животних напора.
Постоје и они који се задовољавају општим бољитком у животу, без претентија за

90
вечношћу. Одговорност верујућих према њима је огромна, и ту треба бити обазрив
и поштовати њихову богодаровану слободу којом се они задовољавају мањим и не
траже више и веће. Свако насиље над тим неминовно производи додатно
незадовољство и још више их удаљава од правог смисла и стварног циља. Бог не
жели никога да присиљава, и када то вером знамо онда нам остаје само да
стрпљивом добронамерношћу покрећемо свакога у стваралачко садејство.
Једно од „спорних“ питања црквеног живота јесте питање учествовања жене у
животу и мисији Цркве. Многи стану већ на почетку тако што констатују: Жена не
сме у олтар! Жена не сме у Хиландар! Свеједно, да ли се ове констатације
изговарају као став или као приговор, у оба случаја се ради о пребрзом
закључивању које онемогућава дубље расуђивање. Да би нам све било јасно
потребно је да разрешимо питање ЈЕДНАКОСТИ које многи сматрају суштинским
у разрешењу свих недоумица, па и у вези са мушко – женским односима. Међутим,
богословље Цркве свему овоме приступа другачије тако што све ставља у контекст
служења „већих“ „мањима“, са јасним захтевом да „онај који хоће да буде први,
тај треба свима да служи“ (Мт. 20, 27). Значи, у свему постоји поредак, сви
имамо слободу и свако је јединит и непоновив – што значи да смо сви међусобно
различити. Та различитост је својеврсни показатељ једнакости која је могућа само
онда кад имамо право да будемо различити и да нас те разлике не доводе у
незауставиве сукобе и поделе. Наиме, кад уочимо разлике и свако препозна своје
капацитете онда се трудимо да дођемо до општег бољитка себедавањем, а не
тражењем својих права и истицањем сопствених интереса. Када несебично и
жртвено себедавање покрене свакога од нас онда је успех могућ. Тада су све наше
разлике креативни фактори који нас спајају, а не разлози за сукобе и поделе до
оптерећености идејом елиминације другог и другачијег. Овде су подједнако опасни
и повлађивање и присиљавање, договор подразумева расуђивање, проверавање,
уверење и уверавање са уважавањем свега. Такође треба рећи и то да свођење свега
само на права и дужности неминовно резултира неуспехом. На то указује апостол
Павле речима: „Сви траже своје, а не оно што је Христово“ (Филпиљ. 2, 21).
Када знамо шта је Христово онда ћемо разумети шта нам је чинити и како треба да
победимо себе, а не обезвредимо или поразимо другога. Дакле, Христово је „крст,
гроб, тридневно васкрсење, узлазак на небеса, седење с десне стране, и други и
славни долазак“. То је оно што се нас ради догађа, али тако што и ми учествујемо а
не сећамо се тога само повремено зависно од неке потребе.

Све до сад речено има за циљ да покаже најелементарније богословске

претпоставке о личности и заједници у црквеној стварности и разоткрије важност и
потребу сталног стваралачког усаглашавања у црквеном животу. Такође је битно
нагласити да у Цркви нема поделе на привилеговане и потчињене. Постојање
поредка и јасно одређење служби не значи раздвајање на битне и небитне чиниоце.
Све је заједничко дело, првенство није право на диктатуру него је благослов за
служење у делу Господњем. Битно је рећи и то да у Цркви не постоји тзв. Мушко –
женски проблем, јер се све заснива на позитивном паралелизму Адам – Нови Адам
(Христос) и Ева – Нова Ева (Богородица). Ово искључује све парцијалне
површности и поделе разоткривајући сав њихов неукус и немогућност да било шта
реше на прави начин, свеједно да ли се ради о феминизму или антифеминизму.

91
Здрава црквеност је несводива на било коју парцијалност, али веома уважава све
добре покушаје, трагања и тражења. Јер, то су идења напред и непристајање на
нестваралаштво и чекање да нам се нешто догоди без нашег учествовања. Због
свега тога непотребне су све предрасуде без покрића, и Црква на то веома пази.
Веома уважава сваки покушај разрешења одређених недоумица ненаметиво нудећи
најбоља решења и стрпљиво чекајући драговољно пристајање, остајући
непоколебиво у љубави према свима.

Богочовечански реализам и хуманистички идеализам

Црква свој став о свему непрестано темељи на библијској стварности. Ту је кључ за

разрешење свих наших дилема и недоумица. Тако и у вези са питањем о човеку,
свеједно да ли као о мушкој или женској личности јасно видимо да поредак
стварања, или постања, јасно показује јединство у различитости а не поделу и
раздвајање мушког и женског на два супростављена дела. Човек, мушко и женско –
Адам и Ева, а кроз њих сви ми, добија благослов рађања и владања у времену и
животу. Наравно, ако свему приступамо само из перспективе полности онда нећемо
разумети крајњи смисао. Остаћемо под притиском подела и прихватићемо причу о
томе ко ја више а ко мање крив у прародитељском промашају. Иако не прихватамо
причу о тзв. „грешној Еви“ ипак свему приступамо под теретом греха, осуде,
кривице и казне. Тада ништа не видимо како треба јер човека уопште сводимо на
грешно и немоћно биће. Превиђамо човекову боголикост и тако не можемо да
видимо ни Бога ни човека на прави начин. Заправо, ми смо у стању уплашених
губитника1 који покушавају својим разлозима и начинима да разумеју одређене
догађаје. То неминовно доводи до немоћне агресивности која захтева поређење,
пребројавање и доноси стално незадовољство. Заправо, све ово проистиче из
потребе за равноправношћу2, која показује животну неостваривост. То је оно
продужено стање наших прародитеља после греха, када се они само плаше казне и
склањају од могуће одгворности за учињено. Тада ништа није могуће видети, страх
затвара све, раздваја нас једне од других и саме у себи. Нико никога тада не види на
прави начин, свако види само себе и у страху за себе другога види као опасност. Бог
је опасност, јер може да казни. Други је опасност јер може да посведочи против нас.
Нико не види опасност у себи самом, а посебно у непотребном страху који нас
затвара за љубав. Јер, ако савршена љубав изгони страх напоље (уп. 1. Јн. 4, 18),
онда тамо где има страха ту нема љубави.

То стање располућености и поделе доводи до статичног дуализма и непомеривог

стања добра или зла, без могућности било какве промене. Добро остаје заувек

1
То стање најбоље репрезентују прародитељи Адам и Ева после пада кад се изговарају једно
другим, а све у страху од губитка. Тај страх испражњује срце и раздваја човека од човека (види:
Пост. 3, 7 – 14), ствара беживотне комплексе што репрезентује прворођени човек Каин (уп. Пост. 4,
13), и доводи до беживота што својим примером показује Јуда (уп. Мт. 27, 4 – 5). Овде се не ради о
томе да Бог било кога оставља или одбацује, реч је о човековом самовољном чину одустајању од
живота,а Бог то не спречава не због тога што не жели или не може. Он поштује слободу коју је дао
свакоме човеку и ништа не жели на силу да учини. Разлог је наша самовоља, а не Божије нестарање
о нама.
2
види код: Павле Евдокимов, Жена и спасење света, Цетиње, 2001, 185.

92
добро, а зло заувек зло. Понекад се чини да једно друго условљавају, и да је тако
некад давно и негде далеко зацртано. Све то показују све оне лепе причице о
победи добра над злом које слушамо или причамо. Ту остаје неисцељени страх од
смрти и умирања као и немоћ пред опасношћу зла. Све је сведено на избор
између ове или оне опасности, без стварне креативне прогресије јер осећај
сопствене кривице у страху од казне и нагон за тражењем само зла код другог, у
циљу умањивања сопствене одговорности не може бити креативни покретач
стваралачког напредовања у животу. То је не само непомично стајање у месту, него
је опасан ход уназад, одустајање од животног оптимизма. Све је сведено само на
борбу за опстанак у стању изгубљене радости постојања. Ово не сме да нас
уплаши, још мање покрене у непријатељство према онима који не могу даље од
свога страха. Потребно је да своје хришћанско име потврдимо љубављу која се
заснива на Богочовеку Христу.

Спасоносна стварност вере нас уздиже изнад свих недостатак, само треба рећи да
ми, чак и када говоримо да верујемо, не устајемо баш увек на време и на прави
начин, а тек колико раскорака имамо у покшају да идемо путем вере. Само онда кад
уђемо у благодатно – подвижничку пуноћу вере моћи ћемо да разумемо стварност
свих наших односа знајући да смо сви, значи и мушко и женско „један човек у
Христу Исусу“ (Гал. 3, 28). Христос је гарант свега, на Њему све почива и кроз
Њега се све усавршава. Он је тај који све разрешава, само је проблем што га ми који
се китимо именом хришћанским понекад лошим и нетачним тумачењеима
заклањамо другима истичући у први план сами себе, и још горе стављајући себе
против њих, што нас удаљава од Христове љубави. Због тога је добро да разумемо
речи Светог Максима Исповедника: „Он испољава истинску суштину људске
природе, ослобођену особености мушког и женског пола, на њеном најдубљем и
јединственом нивоу“3. Ове речи треба разумети са трезвеном будношћу, не као
негацију наше полности и поистовећивање полова, него као истинско
превазилажење свођења свега само на полност. Овде се јасно итиче јединство и
заједничење, а не једнакост, јер „потпуна једнакост је немогућа, овладаће једна
врста хермафродитизма“4. Овде се, заправо, јасно истиче да постојање мушког и
женског не значи поделу која угрожава саборност, јер је све у Христу сабрано тако
што сви напредујемо „док не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина
Божијег, у човека савршена, у меру раста пуноће Христове“ (Еф. 4, 13).
Христос, Нови Адам, родио се од Дјеве Марије, и управо тај чин – рођење Сина
Божијег од Дјеве, по речима великог руског богословског мислиоца Павла
Евдокимова, одређује место и улогу жене у Цркви. 5. Заправо, то није издвојени
став неког појединца, то је неоспорна чињеница коју поменути аутор констатује а
Црква одувек препознаје и сведочи. На то нас упућују многи сведоци и сведочења о
Дјеви Марији и њеном служењу у делу спасења. Никола Кавасила то исказује
речима: „Оваплоћење није било само дело Оца, његовог Сина и Његовог Духа,
него је такође и дело воље и вере Пресвете Дјеве. Он је желео да Га Његова
Мајка роди исто тако слободно као што се и Он драговољно оваплотио“6 Све
3
види: Православна ризница о браку и породици, Београд, 1998, 142.
4
П. Попоски, Брак и жена кроз историју, Светосавље, 1940, 29 – 40.
5
П. Евдокимов, н.д. 11.
6
Види код: В. Лоски, „Свесвета“, Теолошки погледи, Београд, 1974, 45.

93
указује на то да су речи Дјеве Марије у благовесном тренутку: „Ево служитељке
Господње“ (Лк. 1, 38), најбољи показатељи богочовечанског садејства. На овај
начин Дјева Марија постаје саучесница у делу спасења света и човека као
богоизабрани сасуд, али и као слободна личност која вером зна шта чини. Овде се
не ради само о томе да се нешто догађа по некој Високој одлуци којој се
беспоговорно повинује, реч је о стваралачком учествовању конкретне личности у
стварном делу. Ма колико све било недокучиво људском уму, реализација тог дела
је била могућа само слободним прихватањем и стварним учествовањем Богомајке.
Тако да сви богослужбени изрази и славопоји о Дјеви све то исказују на један јасан
начин када је именују као: Рај, Небо, Врата Цркве, јер тај литургијски реализам
даје историји веома конкретну реалност која је изражена овим именима“7.
Григорије Палама веома јасно сведочи непорециву истину: „Бог нам је све што је
горе на небесима и доле на земљи открио преко Богородице“8.

Врло је битан начин разумевања спасоносне стварности која се не сме сводити само
на избављење од вечних мука које су резултат нашиг грехова. Тај стални осећај
кривице само се додатно увећава проглашавањем другога за већег кривца од нас, и
то у мушко – женским релацијама резултира прозивкама на рачун „грешне Еве“ која
је „преварила“ лаковерног Адама. Када све добије такво усмерење онда нема краја
бескрајним препиркама о кривици и казни. Ранохришћански писац Тертулијан је
имао врло интересантан став о томе, и чини се да је можда и ненамерно, али ипак
неопрезно, трасирао пут једном веома нетачном мишљењу о кривици жене, којој се
обраћа речима: „Ти треба да будеш увек у жалости, твоје очи треба увек да буду
пуне покајничких суза, да не би заборавила да си упропастила људски род....
Дјева Марија је спасла Еву. Ева је поверовала змији а Марија Гаврилу. Што је
она згрешила по лаковерности то је ова загладила вером“9. Ова неусаглашена
паралела Ева – Дјева и Адам – Нови Адам, са инсистирањем на Евиној кривици, без
ваљаног утемељења давала је повод за непотребне поделе и стално инсистирање на
томе да је жена више крива, па према томе она је због те чињенице „заслужила“
третман осуђеника. То веома добро примећује Павле Евдокимов који критикује
такво стање и став неких, који није и не може бити став Цркве, али је присутан и
исказују га неки који мисле да говоре у име свих из Цркве. Поменути Евдокимов
указује на опсаност прекомерне мушкости10, као промашај оних који жену
стављају у други план црквеног живота.
Истина је да се жене не рукополажу, али то није казна због веће кривице жене
у првородном греху. То је просто тако, али тиме жена није дискфалификована, она
не може бити свештеник, али она рађа свештеника, она је мајка без обзира да ли
имала биолошку децу, као што је и мушакарац отац и онда кад нема синове и кћери.
Само онда кад се овако приступи том питању, изнад сам биолошких и социолошких
категорија и свему да литургијски смисао служења и саслуживања где смо сви
сапричасници у светињи и богопонуђеном светитељству. Само онда кад разумемо
овај реализам успећемо да победимо све страхове и немире. Нећемо омаловажавати
7
П. Евдокимов, н. д. 30.
8
Свети Григорије Палама, Господе просвети моју таму, Београд, 1999, 10.
9
види код: Митрополит Михаило, Животопис Пресвете Богородице са учењем Православне Цркве о
њој, Нови Сад, 1886, 21; Јован Станчић, Социјални положај жене у историји, Светосавље, 1934, 16.
10
П. Евдокимов, н. д. 155.

94
ставове оних који другачије мисле него ћемо покушати да послужимо њиховом
спасењу. Видећемо да у наше време „литература очајања и апсурда има успеха,
јер одговара орјентацији ума данашњих људи“11, али нас то неће обесхрабрити
нити покренути у трагизам наметања својих ставова онима који мисле другачије од
нас. Наравно, нећемо остати по страни свих догађања чекајући да нас Бог потврди
тако што ће њих казнити вечним мукама. То није богочовечански реализам, то је
самовоља недоживљене вере. Ту не постоји ни минимум оног хуманизам који смо
спремни да критикујемо и нападамо свим могућим средствима. Као да заборављамо
да најпре треба да покажемо доброг човека онима којима желимо да причамо о
Богу и уверимо их да и њих Бог воли, чак и онда кад они у Њега не верују. Али,
упитајмо се да ли ми верујемо да Бог стварно и њих воли? Веома је важно како
ћемо одговорити на ово питање! Јер кроз тај одговор сазнајемо да ли смо и ми
песимисти, само на други начин, и себични толико да Богу желимо да забранимо да
воли све, имајући себичну жељу да Његова љубав буде само наша привилегија.
Тако себични увек ћемо стварати поводе за поделе и имати потврду за
самопотврђивањем, а не за несебичним себедавањем. Та наша себичност ће увек
инсистирати на поделама, што мушко – женске релације оптерећује толико да
некима даје повода да умишљају погрешно како је Црква жену потиснула у други
план, а није тако. Целокупна библијска и црквена историја нам показује да је жена
врло важан субјекат црквеног живота.

БИБЛИЈСКА СВЕДОЧАНСТВА О ЖЕНИ

Библија од почетка до краја јасно сведочи заједницу Бога и човека, где је човек
слободна личност у сталном унутрашњем динамизму и заједничењу са другим. Ту
се јасно види да је човек опште име за мушко и женско, а не само за мушко. Обоје
су носиоци благослова, али им је и рад „у зноју лица свог“ заједнички. Жена није у
стању подчињености, видимо је кроз целопкупну старозаветну историју као веома
креативну. Тако Адама и Еву видимо као благословене родитеље, оца и мајку, после
оног греховног промашаја и међусобних оптужби. Они су саучесници у благослову
и саствараоци у животу. После скривања у жбуње, стида и свих нелагодности они
се радују својој деци, испуњавајући оне прве Божије благослове рађања и
господарења на земљи. Даљи историјски токови показују изузетне примере
остварених жена, као што су: Сара, Ревека, Рахиља које су паралела старозаветним
патријарсима Авраму, Исаку и Јакову. Оне су битни учесници у многим догађајима,
чак понекад преузимају веома одговорну улогу у неким одлукама. Као такве су
показатељи храбрости и истрајности, као што је нпр. случај са Ревеком, Исаковом
женом, а мајком Исава и Јакова, која се удаје по својој вољи, није присиљена на то
(уп. Пост. 24, 58). Она преузима битну улогу у вези са очевим благословом
синовима и свим силама помаже Јакову, што не значи да мање воли Исава, него да
дубље промишља од родитељског сентиментализма. Њена љубав се темељи на
истини, није ослепљена сентиментализмом него је просвећена знањем и познањем
које препознаје и види даље од датог тренутка, провиђа у будућност, правазилази

11
Исто, 154.

95
добијено и наслеђено новим стицањем нових и неистрошивих дарова (уп. Пост. 27,
13 – 17).

Значи, старозаветна историја нам недвосмислено показује да оне почетне речи

упућене жени, Еви, после пада прародитеља: „Воља твоја стајаће под вољом
твога мужа“ (Пост. 3, 16), нису ограничавајуће, омаловажавајуће и
ниподаштавајуће. Означавају превазилажење самовоље и покрећу сарадњу која
почива на послушности која није исто што и немоћна покорност којој претходи
самовољни бунт. Овде се ради о смирењу и љубави као путу заједничења у
богочовечанској стварности. Премудри Соломон то разуме и због тога закључује:
„Кућа и имање наслеђују се од оца, а од Господа је жена“ (Приче 19, 4). Овде се
жене види као дар од Бога, али не као добијена ствар на самовољно располагање,
него као саствараоц у делу. Муж и жена су једно, а не два раздвојена супарника који
се надмећу у томе ко ће кога покорити. Истина је да се муж ставља некако у први
план у тим казивањима, као што чини поменуту Соломон: „Вредна жена је венац
мужу своме, а која га срамоти она му је као трулеж у костима“ (Приче 12, 4),
али то не умањује улогу жене. Напротив, даје јој узвишенији смисао и пунији
садржај, јер је жена „чувар светиње, чистоте вере и морала... признавана и
високо цењена“12. Све ово указује на то да старозаветни патријархат не искључује
постојање матријархата, као што ни матријархат не треба да искључује патријархат.
Рођење подразумева постојање оба родитеља и несводиво је само на средње слово,
презиме, наследство, књиге и родослове. Ако томе додамо да је црквени живот
стално превазилажење порекла и припадности онда нам је јасно да сви историјски
догађаји добијају свој пуни садржај у јеванђелској остваривости.

НОВОЗАВЕТНА СТВАРНОСТ

Богочовек Христос и Богомајка Дјева Марија су извор свих оптимизама и одговор

на сва питања и тражења кроз све историјске токове. „Благословена утроба“ која је
примила у себе Онога Који је изнад свих и свега, Необухватив небом и земљом. Да
бисмо све ово и разумели на адекватан начин потребно је да на прави начин
прихватимо речи Светог Јована Крститеља: „Он (Христос) треба да расте а ја да
се умањујем“ (Јн. 3, 30). Овде нема места подели на мушко и женско, пошто смо
сви призвани у дело где је „све у свему Христос“ (Кол. 3, 1). Само онда кад
„растемо“ тако што се „умањујемо“ истински напредујемо и успевамо да
премостимо све наше разлике јер не инсистирамо на себи и својој посебности што
смо мушко или женско, што имамо ово а не оно име, положај, звање и не знам шта
већ. Само онда кад се љубављу отворимо једни за друге успевамо да уђемо у дело
Богомајке и Богочовека који првенствују у свему тако што су драговољно пристали
да служе спасењу света и човека.

12
Душан Глумац, Брак и социјални положај жене код Јевреја, Богословље, 1930, 55; Свенка Савић,
Феминистичка теологија, Нови Сад, 1999, 10.

96
Христос је својим животом показао да је жена благословени учесник у делу вере.
Он разговара са Самарјанском, исцељује кћер жене Хананејке, исцељује крвоточиву
жену, опрашта грехе жени грешници, дозвољава да га помаже жена грешница
мирисима пред спасоносне догађаје ( уп. Јн. 4, 1 – 32; Мт. 15, 28; Јн. 8, 11; Лк. 7, 36
– 47). Видимо да Га поред апостола прате и побожне жене (уп. Лк. 8, 2), које су
остале уз Њега кроз све спасоносне догађаје, чак и онда кад су се апостоли
разбежали (уп. Мт. 27, 55 – 56; Мк. 15, 47). Жене Мироносице су први сведоци
васкрсења, кад су чак и апостоли сумњали оне су веровале и сведочиле стварност
васкрсења (уп. Лк. 24, 11). Све ово нам показује неоспорну истину да је служење
жене у Цркви велико и траје кроз све векове. Жена је увек ту да мајчински прихвати
и помогне не штедећи се и не истичући своје заслуге зарад задобијања привилегија.
Она се не истиче, стрпљива је у свему, што најбоље репрезентује Богородица
приликом великог чуда Христовог у Кани Галилејској. Овај догађај треба увек
имати у памћењу, и то не само из оне перспективе чудесности претварања воде у
вино, него најпре кроз веру Богомајке која се обраћа своме Сину верујући да Он
може да помогне домаћину како се не би покварила радост у његовом дому. Због
тога она и после упозоравајућих речи Христових да још „није дошао час“ говори
слугама да учине што год им Он каже, јер има живу веру и зна да је Богу све могуће
(уп. Јн. 2, 2 – 11). Овај догађај најпотпуније илуструје моћ вере, смирења, стрпљења
и непоколебиве наде. То је мајчинска истрајност жене која у доброј жељи за
бољитком себе ставља у службу свима и тако успева да превазиђе све приговоре на
свој рачун. Овде треба додати и онај случај жене Хананејке која непоколебиво и
неодустајно побеђује себе силом своје мајчинске љубави и праве вере. Отуда оне
чудесне речи Христове: „О жено велика је вера твоја, нека ти буде како хоћеш“
(Мт. 15, 28). Има ли савршеније и потпуније слободе од ове? Засигурно је да нема.
Има ли веће похвале човеку од ове, изречене од Христа жени Хананејки? Нема.
Због тога је овај пример најочитији показатељ да у делу вере подела на мушко и
женско није раздвајање на два супростављена табора. То је нешто што носи у себи
стваралачки призив, а не нестваралачку располућеност. Новозаветна историја нам
наводи многе жене које су дале велики допринос у мисији Цркве. Навешћемо само
нека имена: Прискила (Римљ. 16, 3; 2. Тим. 2, 4, 19); Еводија и Синтихија сарађују
са апостолом Павлом у организовању Цркве у Филипима ( Филипљ. 4, 2); Нимфа у
Лаодикији (Кол. 4, 15); Тавита (Дап. 9, 36 – 42); Дамара у Атини (Дап. 17, 34). Ипак,
најупечатљивији моменат новозаветног сведочења о жени јесте оно казивање у
Откривењу: „И знак велики показа се на небу: Жена обучена у сунце, и месец под
ногама њеним, и на глави њеној венац од дванаест звезда“ (Откр. 12, 1). Овде је
реч о Цркви, коју овде представља „жена обучена у сунце“, а што се потврђује у
многим новозаветним текстовима, посебно речима апостола Павла који своје дело
свештенослужења види као подвиг у коме треба „да чисту невесту приведе
Христу“ (уп. 2. Кор. 11, 2). Тако, библијска историја „почиње стварањем
мушкарца, а завршава се тријумфом жене“13.

ДОГАЂАЈИ ИЗ ИСТОРИЈЕ ЦРКВЕ

13
Еп. Порфирије, Улога и место жене у Цркви, Улога и место интелектуалаца, лаика и жене у
Цркви, Зборник радова, Пастирски саветодавни центар, Београд, 2006, 191.

97
Историја Цркве заснива се на стварности послања свих верних у свет, силом
јеванђелских речи Христових: „Као што је Отац послао мене, и ја шаљем вас“
(Јн. 20, 21). Истина је да су ове речи директно изговорене апостолима, али се не
могу свести само на послање дванаесторице и не значе дискфалификацију осталих,
посебно не жена мироносица које су прве поверовале и посведочиле вест о
васкрсењу, чак и самим апостолима (уп. Лк. 24, 11). Радост васкрсења и стварност
Царства Божије благовестимо сви који смо крштени и миропомазани, то је
непролазна радост „нове твари“(2 Кор. 5, 17), којом трезвено и стваралачки будно
чекамо „ ново небо и нову земљу“ (2 Петр. 3, 13), где „нема више мушког ни
женског“ (Гал. 3, 28). То не значи насилно укидање полности него указује на дубљи
и узвишенији смисао свих наших односа који су несводиви само на те и такве
категорије. Наравно, за ово је потребно стварно искуство живе вере и то се стиче
стрпљивом истрајношћу, не може се наметнути на силу нити олако прихватити.
Тако да и само привидно пристајање без искуства не доноси коначно решење. Ту
свако треба да добро промисли и стварно употреби своју слободу не угрижавајући
слободу другога. Због тога је свака намера да се то наметне другоме показатељ
незрелости у вери, без обзира на све изјаве о уверености и поверењу. Потреба да се
другоме нешто намеће разоткрива несигурност става и маловерије. Тако и у вези са
овим питањем став верујућих треба да буде неоптерећен потребом да се било коме
намеће. Много више се постиже стрпљивим снисхођењем него искључивошћу и
неуважавањем.

Историја Цркве сведочи о веома важној и непроцењивој улози жене у црквеном

животу и мисији. Ако знамо да је Целс хришћанство називао РЕЛИГИЈОМ
ЖЕНА, а цар Ликиније веровао да ће успети да осујети напредовање хришћанства
тако што ће женама забранити одлазак у храмове јасно је колико су жене биле
активне у црквеном животу. Навешћемо само неке примере жена које су својим
сведочењем вере преображајно утицале на своје савременике. Најпре, царица
Јелена, мајка цара Константина, Света Нина Грузијска, ђакониса Олимпијада,
ђакониса Фива, Света Нона, Моника мајка блаженог Августина, Света Емилија,
Света Макрина, Јелисавета Фјодоровна и њена Марто – Маријина обитељ, Кнегиња
Ефросинија, супруга светог књаза Димитрија Донског; као и неке свете жене из
наше историје: Анастасију, Евгенију (кнегињу Милицу), Ангелину, Јефимију,
Јелену Анжујску...14 Све оне, као и многе друге, свака на свој начин су биле активни
сасуди и сведоци вере побеђујући себе и сведочећи својим савременицима
незастариву динамику живе вере. Истина је да нису биле у олтарском служењу, али
их то није спречило да дају свој пуни допринос црквеном животу.

ЖЕНА И БОГОСЛУЖЕЊЕ

Да бисмо разрешили питање тзв. „женског свештенства“ битно је рећи да

рукоположење увек означава догађај Цркве, а не неки индивидуални чин који се
тиче „заслужних чланова“ који су награђени због нечега. Реч је о служењу, а не о
некој власти оних који имају неко јерархијско звање. То дефинише лепо и тачно
14
Види код: Јустин Поповић, Житија светих девојака, Београд, 1998.

98
апостол Павле кад говори о делу свештенослужења одређујући да су
свештенослужитељу помагачи у радости, а не господари над вером (уп. 2. Кор. 1,
24). Када на овај начин разумемо тајну свештенства онда видимо да ту нема места
приговору оних који замерају да је жени нешто ускраћено. Да неко каже како жена
не може бити светитељка зато што је жена, то би већ био велики пробле. Заправо, то
није тачно, и такво казивање било би неосновано. Да би све било јасно треба рећи
да се овде не ради о забрани него је реч о јасном одређењу служења. Тако да није
добра формулација о забрани уласка жени у олтар, јер добро знамо да неке
монахиње имају благослов да уђу у олтар, као и то да имамо мошти многих светих
жена у самом олтару, нико није одредио да се њихове мошти зато што су жене не
могу чувати у олтару, што веома много говори о томе да је црквени живот
необухватив системом забрана. Поредак и забрана нису једно и исто. Због свега
тога је веома битно да разјаснимо питање учествовања жене у богослужбеном
животу, где је врхунац причешћивање које се никоме не ускраћује само из тог
разлога што је жена.

Кад је у питању свештенослужење јасно видимо да је то служење мушкараца у

заједничком делу многих. Ту учествује жена веома активно, о чему имамо многа
сведочанства. Навешћемо речи Светог Иполита: „Ђакониса се не рукополаже него
се само поставља речима молитве јер не врши принос...“15. Данас када је то само
нешто чега се сећамо из прошлости веома је важно вратити се тој доброј пракси
рукопроизвођења и постављања жена на одређена звања, јер на тај начин црквени
живот добија на динамици а мисија на пуноћи. Тако је могуће превазићи парадну
церемолијалност и непотребну борбу за првенство које није засновано на служењу
„већих“ бољитку „малих“. Овде је жена та која треба да попут Дјеве у Кани
Галилејској види недостатак и обрати се мајчински топло и истрајно, да омекша
нашу „мушкост“ у стварно очинство. Тада ће мајчинство жене и очинство
мушкарца бити у садејству живе вере.

ЗАКЉУЧАК

Црквени живот је несводив на поделе и раздвајања, тако да слободно можемо рећи:

жена у Цркви има активну улогу. Она је креативни фактор живота у вери, од ње
много тога зависи, заправо скоро све. То најбоље илуструју речи: „Кад младе жене
изгубе веру и престану да поштују вечне вредности, кад забораве на
разборитост, стид и скромност, то друштво не може да очекује ништа осим
уништења и пропасти“16. Ове речи јасно указују на то колико Црква уважава жену
и истиче њену важност у нашем животу. Она је та која носи животну динамику и од
ње зависи пад или успех многих. Тако да тражење максимума од жене представља
част, а не омаловажавање исте од стране Цркве.

Постојање феминистичких покрета није нешто што треба да изазива нетрпељивост,

то најпре треба да буде схваћено као креативни фактор изградње црквене

15
Види код: Атанасије Јевтић, Дела апостолских мученика, Требиње 1999.
16
Сосос Хандропулос, Свети Нектарије Егински светитељ нашег века, Београд, 2000, 232.

99
одговорности у историји, без обзира на то што са друге стране уз приговор постоји
и велика доза неуважавања. Црква треба да увек уважава све те покушаје као
резултат слободне активности човека и да одговорно поступа, што не значи
одустајање и попустљивост по сваку цену. Ту је потребно разложно суочење и јасно
показивање неоспорних чињеница. Неко можда не може да разуме то што жене не
могу бити свештенослужитељи, и ту треба бити обазрив и стрпљив. Не
омаловажавати став, али и не покушавати методама напада и одбране било шта
објашњавати по сваку цену. Овде треба знати да постоји надлогична смисленост
која је несместива у објашњења. Само се треба чувати од непотребних сукоба и
непријатељства и бити ненаметив до краја. Боље је отрпети и сачекати него ли
објашњавати нешто што неко у датом тренутку не жели или не може да прими и
прихвати. Увек је добар пример бољи од мноштва речи, само треба препознати
право време и наћи добар начин. Овде мислим да су верујуће жене те које треба да
се непрестано боре тако што ће активно учествовати у служењу и мисији Цркве, без
имало осећаја угрожености. Овако, њихово повлачење и ћутање неминовно покрећу
многа питања у вези са њиховим „ангажовањем“ или „неангажовањем“ у црквеном
животу. Црква брине о овоме, што илуструје чињеница да је на Родосу у Грчкој, од
30. октобра до 7. новембра 1998. године одржано Међуправославно саветовање о
месту и учествовању жене у животу и мисији Цркве, где је недвосмислено
закључено да је жена „продужена рука свештеника у литургијском,
пасторалном, катихетском, мисионарском и друштвеном раду... 17. Овај
закључак јасно истиче улогу жене у заједничком делу царског свештенства и
покреће све расправе у позитивном правцу. Не намеће се као готово решење, отвара
једну дугу и добру расправу у коју се и ми овде присутни укључујемо. Добро је што
се ово питање увек изнова актуелизује, све наше разлике у разумевању теме и
тражењу најбољих решења могуће је ускладити, само је потребно разумевање и
уважавање.

Истина је то да жена није запостављена у црквеном животу и мисији, али је

неоспорна чињеница да још увек није довољно ангажована. Враћање верске наставе
у државне школе отвара нове несагледиве могућности, али подразумева и велику
одговорност свих учесника у тако важном процесу. Овде треба рећи да постоје и
одређена мисионарска удружења, али ту треба бити обазрив како не би дошло до
нецрквених размимоилажења под налетом националног романтизма и притиском
одређених дешавања у области домаће и међународне политике. Не би било добро
да мисионар вере постане револуционар и да јеванђелска истина постане јефтина
парола са ограниченим роком трајања. Све ово указује на почетно казивање, а то је
да је немогуће црквену саборност делити на „женска“ и „мушка“ питања. Треба
расправљати о свему као заједничком делу, без уоштавања али и без подела на
важно и неважно. Ако постоји проблем треба га идентификовати, испитати и
ненаметивим закључком као заједничким договором разрешити. Само онда кад сви
будемо разумели служење спасењу другога као меру наше црквене остваривости
моћи ћемо да се суочимо међу собом и победивши себе да сведочимо свима стварну
животну радост.

17
Јон Брија, Пођите у миру, Београд, 1989, 119 – 121.

100
101