Станице

Сви ти велики
и мали градови
и те велике
и мале улице
туристи
и нетуристи
знаменитости
и разгледнице
све то дођавола
јер најлепше од града
су све његове станице
подземне и надземне
и то пиштање воза
и шкрипање шина
и ветар у тунелу што се осети
јер знаш да стиже
чујеш га, а не видиш
и неуротично отварање и затварање врата
омекшала седишта
ишарана седишта
замагљени прозори
и понеки графит што осване ујутру
и сви ти путници без карте
и са картом
што журе
што не јуре
и ја са слушалицама
и жена поред мене
што чврсто грли своју торбу
и забринуто гледа око себе
и човек у оделу
што га гуши кравата
и капље му зној са чела
док нервозно гледа на сат
и девојчица што пита маму
,, Мама, како ради воз ? ``
и мама која нешто мрмља
јер дете досадна си
и шта ја знам
и дечко и девојка
што се церекају
баби што носи розе патике на штиклу
а она мисли
,, види ова деца што су умишљена ``
и три девојке које пију пиво
а једна има лепе кестенасте очи
и дуге црне локне
и тотално би била мој тип
и деда што му вири празилук из торбе
и хлади се шеширом
и клинац што упорно цака лопту
и жена са минивалом што упорно хвали сина колегиници
а син јој сваког дана пуши траву
и спава до три
али шта има везе
извући ће се он
а онда опет запишти воз
излазим из воза
и гледам у све те друге главе
што улазе
или чекају на станици
дивим се
и тврдим
да су све станице
и велике и мале
и отворене и затворене
и овде и тамо
најлепша места
у сваком граду
јер ту нас нико не зна
и ми никога не знамо
и свако је ту прича за себе
само загледамо
али ћемо потајно да посматрамо
и ту деда са празилуком
неће бити обичан деда са празилуком
већ тамо неки
из неке наше измишљене приче
јер смо баш тада
баш ту
баш тих пет минута
или седам
или десет
оно што можда највише желимо
или чекамо тајно сваки дан
али само
док не затутњи следећи воз
и не покупи ту хрпу
незадовољних људи
и неостварених жеља
и не одвезе их у стварност