UNIVERZITET U NOVOM SADU

FILOZOFSKI FAKULTET
Odsek za pedagogiju

Seminarski rad iz predmeta: Pedagogija umetnosti

Tema: INTERKULTURALNO ISKUSTVO U MUZEJSKOJ EDUKACIJI

Profesor: Student:
dr Olivera Gajić Milica Bekvalac, 080049/2013

Novi Sad, 2017.

 SADRŽAJ

UVOD ..................................................................................................................................................... 3
Definicija i klasifikacija muzeja ............................................................................................................. 4
Učenje u muzeju ..................................................................................................................................... 5
Teorije učenja bazirane na iskustvu i njihova primena u muzejskom kontekstu .................................... 8
Vrste i oblici saradnje škole sa muzejima ............................................................................................... 9
Edukativni programi u muzeju.............................................................................................................. 10
ZAKLJUČAK ....................................................................................................................................... 11
LITERATURA ..................................................................................................................................... 12

2
 UVOD

Kultura odgaja čoveka, dok čovek određuje kulturu. Uzevši u obzir da je čovek rezultat
procesa obrazovanja, tako se može reći da je kultura delo čoveka. Ona je središte vaspitanja
u kom postoji međuzavisnost između čoveka, kulture i vaspitanja koja je važna za njeno
shvatanje sadržaja i interpretacije u vaspitno-obrazovnom procesu (Vidosavljević i sar. 2016,
str. 185). Pošto kultura predstavlja tradiciju jednog naroda, a muzeji se bave čuvanjem tradicije,
nije čudo da se teži povezivanju ovog informalnog načina obrazovanja sa formalnim, odnosno
školskim obrazovanjem kako bi se putem vaspitno-obrazovnog procesa od učenika razvila
ličnost spremna za život u savremenom društvu znanja.
Na samom početku rada data je definicija pojma muzej i ponuđene su neke od
klasifikacija nekoliko autora koji se bave ovom temom. Zatim, dublje se zalazi u načine učenja
u muzeju i takođe se pominju neke od teorija učenja baziranih na iskustvu, ali sa primenom u
muzejskom kontekstu. Dalje su prikazane, prvenstveno vrste i oblici saradnje škole sa
muzejima kao kulturnim institucijama putem kojih učenici, ali i posetioci drugih uzrasta, stiču
doživotno obrazovanje.
Završni deo rada se bavi edukativnim programima u muzejima, ali i galerijama. S
obzirom da u ovoj oblasti preovlađuje radioničarski rad, muzeji teže da osavremene svoje
postavke i predstave ih posetiocima na aktivan i interaktivan način, kako bi išli u korak sa
vremenom.

3
 Definicija i klasifikacija muzeja

Kako bi se bavili pitanjem vaspitno-obrazovne uloge muzeja, potrebno je definisati

ovu ustanovu. Muzeji su često predmet različitih, a ponekad i suprotstavljenih opažanja,
očekivanja i zahteva naučnika, stručnjaka i javnosti. Fojlz je 1929. godine dao sledeću
definiciju muzeja: „Muzej je ustanova čiji je cilj staranje oko očuvanja predmeta, koji
objašnjavaju najbolje prirodne pojave i dela čoveka, i iskorištavanje tih predmeta za
razvijanje ljudskog znanja i obrazovanja naroda“. Prema shvatanju Međunarodnog saveta
za muzeje, ICOM-a, muzej je „institucija, koja svojim ekspozicijama, istraživačkim radom i
planskim akcijama igra ulogu kulturnog centra unutar određenog društva. Time doprinosi
obrazovanju i integraciji društva, sa ciljem da čuva prošlost i individualitet tako što
pohranjuje, čuva, širi i vrednuje univerzalne ljudske vrednosti...“ (Milutinović, 2003, str. 39).
Sovjetski rečnik muzej definiše kao naučno-istraživačku i naučno-vaspitnu instituciju.
Poljski Muzeolog Gluzinski smatra da suštinu muzeja ne možemo preneti na pojam
institucije. Za razliku od njega, Beneš suštinu muzeja vidi u stvaranju zbirke dokumenata koji
se kasnije koriste za razvijanje kutlure, nauke i vaspitanja.
Danas se u najširoj upotrebi nalazi definicija muzeja koju je 1989. godine dao ICOM:
„Muzej je nekomercijalna, stalna ustanova u službi društva i njegovog razvoja, otvorena
javnosti, koja sakuplja, čuva, istražuje, objavljuje i izlaže materijalna svedočanstva o ljudima
i njihovoj okolini radi proučavanja, obrazovanja i estetskog doživljaja“ (Milutinović, 2003,
str. 40). Može se primetiti da je postoji veliki broj definicija, ali većina se sastoji iz činjenice
da muzej predstavlja jednu od nekoliko institucija čiji je cilj da se brine za odnos čovečanstva
prema svom kulturnom nasleđu.
S obzirom da su muzeji institucije namenjene očuvanju ljudskog stvaralaštva, sledeći
logiku, možemo zaključiti da postoje i različite vrste muzeja, odnosno, da postoji i
kasifikacija muzeja. Diferencijacija muzeja se može vršiti prema nekoliko kriterijuma, a razni
autori se opredeljuju za različite klasifikacije. Neke od tih klasifikacija mogu biti prema:
područjima koja pokrivaju ili oblasitima kojima administrativno pripadaju, mogu biti prema
predmetima koje čuvaju (tu spadaju prirodnjački i humanistički muzeji). Takođe, muzeje
možemo deliti i prema nazivima i nameni. Svaki autor koji se bavi ovom tematikom, u skladu
sa svojim preferencijama vrši klasifikaciju, te ne mora da znači da je samo jedna zaista
ispravna i tačna.

4
 Učenje u muzeju

Druga polovina 20. veka predstavlja period velikih naučno-tehnoloških i društvenih

promena. Čovek, suočen sa tim promenama, primoran je da se prilagodi kako bi što bolje
funkcionisao u savremenom društvu. Razvoj nove informatičke tehnologije, naučni i tehnički
napredak otvorio je velike mogućnosti učenja u svakodnevnom životu, što je rezultiralo time
da je škola počela gubiti monopol nad znanjem i učenjem. Nastavnici više nisu jedini izvor
informacija, a škola više nije jedina obrazovna ustanova, pa prenošenje informacija i način
njihove interpretacije, kao i odgovornost za učenje više nije njego ekskluzivno pravo i obaveza
(Kulić i sar. 2008, str. 121). Sa napretkom civilizacije, škola više nije jedino mesto učenja, te
mora naći najbolji način da balansira sa formalnim znanjima koja ona pruža i znanjima koja
pojedinac može da stekne van zidova škole, kao obrazovne institucije.
U periodu tranzicije ka učenom društvu, polazi se od činjenice da samo onaj obrazovni
sistem koji deluje u pravcu pružanja širokih mogućnosti za uspeh svakom pojedincu može da
podstakne razvoj ljudskog kapitala i napredak svake zemlje (Kulić i sar. 2008, str. 126-127).
Ukoliko se država ograniči samo na formalni nivo obrazovanja, pojedinci gube svoja prava na
različitost i lična interesovanja, te će i država zbog toga stagnirati.
Iako je trostepena klasifikacija (formalno, neformalno i informalno obrazovanje)
uvedena sedamdesetih godina 20. veka, do sada je samo formalno obrazovanje vodilo
obrazovnu politiku određujući način sticanja obrazovanja i usavršavanja. Još tada je ukazano
na činjenicu da više nije moguće proces obrazovanja vezivati samo za jednu starosnu grupu i
za određenu instituciju kao što je škola. Obrazovanje počinje od najranijih dana i traje do kraja
života.
Globalizacija informacija i tržišta rada, podsticanje veće mobilnosti stručnjaka zahteva
nastavak učenja kroz ceo život. Zato obrazovanje treba da ima za cilj da obezbedi doživotne
mogućnosti i sticanje i usvajanje odgovarajućih informacija, vrednosti, veština, strategija,
ponašanja i praktičnog rada i to u širokom obimu formalnog, neformalnog i informalnog
obrazovanja (Kulić i sar. 2008, str. 122). Razvojem savremenog društva stvara se potreba za
doživotnim učenjem, koje neće biti samo formalno, putem škole, nego i neformalno i
informalno.

5
 Ova tri načina sticanja obrazovanja možemo objasniti na sledeći način:
1) formalno obrazovanje – pod ovim terminom se najčešće podrazumeva obrazovanje u
školama i školskim institucijama
2) neformalno obrazovanje – ovaj način obrazovanja je manje strukturisan od formalnog,
ne odvija se u školama, ali ga drže razni edukatori, i predstavlja učenje putem raznih
radionica, seminara, programa, koje ljudi (deca) biraju prema ličnim interesovanjima
3) informalno obrazovanje – je doživotni proces sticanja znanja, putem iskustava i dodira
sa drugim ljudima

Pošto se zagovaraju teorije doživotnog učenja, a poznato je da se ne uči samo u školama,

već i na radnim mestima, kod kuće i u različitim situacijama, potrebno je posvetiti veću pažnju
području informalnog obrazovanja.

O obrazovnoj funkciji muzeja, kao institucije informalnog obrazovanja, govori se od

onog momenta kada je muzej postao javna ustanova. Jasno je da upotreba muzeja kao
alternativnog oblika obrazovanja znači pomeranje težišta njegovog rada: od internog ka
eksternom delovanju, od informativnosti ka komunikativnosti i participativnosti, od
receptivnosti ka aktivnom stavu (Kulić i sar. 2008, str. 122-123). Kako bi muzej ispunio svoju
kulturnu ulogu, ali i obrazovnu, mora načiniti neke promene, kako bi se približio savremenom
čoveku i njegovim interesovanjima. Pritom, mora se vodi računa da se obrazovna uloga
muzeja ne svede isključivo na:
- činjenje nečeg lepog i korisnog sa decom,
- transmisiju informacija, tj. na shvatanje obrazovnog rada na tradicionalni „školski“
način gde se nude samo naučne istine.
Sve to ukazuje da muzej ne treba da predstavlja verziju tradicionalne škole gde se
udžbenik zamenjuje razgledanjem muzejske izložbe (Kulić i sar. 2008, str. 123). Muzej ne treba
da bude mesto gde će učenici doći i putem razgledanja učiti školski sadržaj, trudeći se da
zapamte što više stvari koje vide. Muzej treba da bude mesto gde će se učiti aktivno i gde će
se iskustva sticati iz prve ruke, a to se odvija putem angažovanja svih čula, vida, sluha, dodira.
Muzeji komuniciraju sa posetiocima posredstvom trodimenzionalnih predmeta koji su
izvori autentičnih informacija. Učenik u komunikaciji sa muzejskim predmetima otkriva
informacije, ali stiče i lično iskustvo (Kulić i sar. 2008, str. 124). Posmatrajući eksponate u
muzeju, posetilac nije samo pasivni posmatrač, već učesnik koji aktivno deluje na svoje
iskustvo putem primanja novih informacija, koje bira u skladu sa svojim interesovanjima.

6
 Muzej može da dopuni školsko obrazovanje, odnosno tradicionalno, tako što će
pojedincima omogućiti da, u skladu sa svojim individualnim potrebama, mogućnostima i
interesovanjima, postignu uspeh u različitim poljima života, kao što je razvijanje kritičkog
mišljenja, sticanje vrednosti, razvijanje samopouzdanja.
Ono što je posebno važno, a uči se u muzeju, jeste emocionalna angažovanost.
Povezivanjem eksponata sa ličnim iskustvom individue, razvija se emocionalna reakcija. Muzej
je mesto u kojem, koristeći se različitim izvorima znanja, učenik može da razvija sposobnost za
samostalan rad i kritičnost, da uči da sagledava svet oko sebe, stavljajući se u ulogu aktivnog
istraživača. On pruža jedinstvenu priliku za neposredno sticanje znanja, za kreativno,
konceptualno učenje. Učenik u muzeju može da zadovolji svoju intelektualnu radoznalost,
proširi lično iskustvo, nove informacije poveže sa prethodnim znanjem. Muzej je mesto gde
učenik upoznaje sebe i svoju okolinu, gde može da poveća osetljivost za razumevanje drugih i
drugačijih od sebe (Kulić i sar. 2008, str. 125). Zbog toga se muzej smatra povoljnim mestom
za napredovanje individua, za dostizanje punih potencijala uz primenu različitih metoda i
tehnika.

Obrazovni rad u muzejima karakterišu određene specifičnosti u odnosu na obrazovni

rad u školama. Poseta muzeju je dobrovoljna, dok je pohađanje škole obavezno. Učenici se u
školi procenjuju, vrednuju, ispituju, a poseta muzeju ima drugačiji karakter, učenje u njemu je
dobrovoljno i samostalno, a učenik ima veću slobodu da upravlja svojim izborima: šta će prvo
posetiti, koje će izložbe istražiti i na koji način će to uraditi (Kulić i sar. 2008). Po muzeju se
posetioci kreću u skladu sa svojim interesovanjima. Možda su tu došli iz nekih (prisilnih)
razloga, ali koliko će se zadržati ispred kog eksponata, isključivo je njihova, individualna stvar,
zato što muzej nije isključivo mesto saznanja i prenosa informacija, već je pre svega mesto
doživljaja (Kulić i sar. 2008, str. 125).

7
 Teorije učenja bazirane na iskustvu i njihova primena u muzejskom kontekstu

U literaturi postoje razne teorije koje objašnjavaju pitanja učenja i razvoja. Neke od
teorija koje su najviše doprinele problematici učenja u muzejima i izložbama jesu teorije
Djuija, Pijažea, Vigotskog, Brunera i Gardnera.

Djuijeva teorija iskustva mišljenja i učenja – Djui suštinu obrazovanja vidi u

rekonstrukciji iskustva, odnosno u učenju iz iskustva. U centru ove teorije nalazi se učenje
koje je u skladu sa dečjim interesovanjima i sposobnostima. Kada je reč o primeni u muzeju,
ova teorija ističe da je potrebno aktivirati um, da nije dovoljno samo posmatrati predmete ili
ih dotaći, kao i da ta novostečena iskustva moraju biti organizovana i sistematizovana.
Pijažeova razvojna teorija – tvrdi da se strukture javljaju kao posledica interakcije
organizma i sredine. Novo učenje se saznaje samo putem delovanja na taj sadržaj i njegovim
transformisanjem. Za rad u muzeju, prema ovoj teoriji, važno je da se sadržaj prilagodi
uzrastu posetilaca. Sadržaji moraju biti u skladu sa razvojnim stadijumom na kom se
posetilac muzeja nalazi.
Vigotskova socio-kulturna teorija – prema ovoj teoriji, proces sticanja znanja
predstavlja socio-istorijsko-kulturni proces. Polazni stav je da biološki razvoj ima značajan
uticaj na razvoj deteta, ali presudnu ulogu ima socijalno posredovanje. Kada je reč o učenju,
Vigotski ističe dva nivoa dečjeg razvoja – jedan je aktuelni nivo, koji se odnosi na ono što je
dete u stanju da uradi samostalno, a drugi je „zona narednog razvoja“, nivo koji je dete u
stanju da dosegne, uz pomoć odraslog ili vršnjaka (Kulić, 2008). Za učenje u muzejima,
prema ovoj teoriji, značajno je kooperativno učenje, odnosno timski rad i interakcija.
Brunerova koncepcija učenja, kategorizacije i potrage za značenjem – Brunerova
teorija ističe da obrazovni procesi treba da se završe razumevanjem, a ne memorisanjem
činjenica, odnosno, pukim usvajanjem znanja. Prema tome, muzejska sredina za učenje treba
da bude organizovana tako da angažuje sva dečja čula.
Gardnerova teorija višestrukih inteligencija – njegov model koji se sastoji od sedam
vrsta inteligencija ukazuje na činjenicu da svaka aktivnost koja se odvija u muzeju treba da
podržava različite stilove učenja posetilaca. Svaki eksponat treba da ima mogućnost
prikazivanja u različitim varijantama, kako bi svaki posetilac, u skladu sa svojim
mogućnostima imao priliku da nauči što više.

8
 Vrste i oblici saradnje škole sa muzejima

Reformom vaspitno-obrazovnog sistema javlja se potreba da škole naprave pomak od

tradicionalne paradigme orijentisane na gradivo, ka nastavi usmerenoj na dete, nastavi koja će
ga motivisati da bude aktivan učesnik u procesu sticanja znanja i da misli kritički. Jedna od
načina koji škole mogu da postignu takav razvoj kod učenika jeste saradnjom sa različitim
kulturnim istitucijama, među kojima je i muzej.

Postoje brojne rasprave oko toga kako organizovati muzeje i njihovu saradnju sa
školama. Različiti autori predlažu različite vrste saradnje, ali se uglavnom oslanjaju na teorije
učenja, kao što su empirizam, bihejviorizam i konstruktivistički pristup.

Kada je reč o saradnji muzeja i škola, postoje različiti oblici. Najčešće su to posredni,
neposredni i povremeni oblici saradnje, prema Đukiću i Rudiću.
Neposredna saradnja se sastoji od toga da škola organizuje posetu muzeju ili muzej
organizuje tematsku izložbu u školi. Posredna saradnja je kada se škola i muzej dopisuju i
razmenjuju predmete, odnosno eksponate, dok se povremena saradnja odvija tako što škola,
bez sistematske saradnje uspostavi kontakt sa jednim ili više muzeja, što retko biva (Đukić i
Rudić, 1960). Oblici saradnje su raznovrsni, te unutar jednog oblika saradnje, može postojati i
neki drugi.
Prema ovim autorima, saradnja se takođe deli na:
- posete muzeju
- nastavna predavanja u muzeju
- grupni rad sa učenicima u muzeju
- individualni rad sa učenicima u muzeju
- tematske izložbe u muzejima i školama
- kurseve i seminare u muzeju
- stalnu saradnju između škola i muzeja
- slobodno bavljenje učenika u muzeju
- posrednu saradnju između škole i muzeja

9
 Edukativni programi u muzeju

Muzeji danas pružaju veliki broj raznovrsnih edukativnih radionica i izložbi za sve
uzraste. Učinio je pristupačnim sve zbirke i na taj način uklonio mnoge predrasude koje su bile
vezane za rad muzeja u prošlosti. Postao je živa ustanova kulture koja prati i učestvuje u svim
društvenim kretanjima. Takođe, u životu škole, muzej je dobio aktivnu ulogu – neposredno se
uključuje u nastavni proces i doprinosi prenošenju znanja. Svojim pedagoškim radom muzej
omogućuje humanizaciju učenika i potpomaže razvoj i negovanje estetskih, moralnih i
kulturnih vrednosti.

Od edukativnih programa u muzejima dominira radioničarski oblik rada. Ovaj oblik

rada podrazumeva praktičnu obradu nekog sadržaja kroz interaktivne zadatke ili putem igre.
Za realizaciju se mogu koristiti osim eksponata, i fotografije, multimediji, razni crteži. Cilj ovih
radionica jeste da svaki učesnik bude aktivan i da na kraju stekne neko novo znanje koje će biti
primenljivo u novim situacijama.

Najbolji primer aktivnosti muzeja u ovom savremenom dobu jeste manifestacija Noć
muzeja, kada, na jednu noć veliki broj muzeja i galerija oživi i ima priliku da ugosti najveći
broj posetilaca, a održava se širom sveta.
Ova manifestacija predstavlja značajan pomak u shvatanju kulture u savremenom dobu.
Predstavlja priliku da se za kratko vreme poseti veliki broj kulturnih institucija, osim muzeja
moguće je posetiti i galerije, kao i neka druga izložbena mesta, i posveti se proučavanju
umetnosti, makar na amaterski način, ne putem prisile, već u skladu sa svojim interesovanjima
i mogućnostima.

10
 ZAKLJUČAK

Cilj interkulturalnog obrazovanja je da kod učenika razvije veštine komunikacije,

kritičkog mišljenja, da pomogne u razumevanju međuljudskih odnosa i proširi pogled na svet.
Interkulturalnost naglašava odnos među kulturama i neophodnost međusobne interakcije,
razmenu, skup dinamičkih tokova koji karakterišu interakcije, pojedinca različitog kulturnog
porekla (Vidosavljević i sar. 2016, str. 188). Razumevanjem različitih kultura učimo se
razumevanju i svoje sopstvene kulture, čak i iz perspektive drugog.
Muzeji, kao kulturne institucije imaju priliku da se otvore za javnost, u skladu sa
vremenom u kome živimo i pruže iskustvo posetiocima u skladu sa njihovim potrebama,
mogućnostima i interesovanjima, i tako načine korak ka stvaranju globalnog društva.
Ovako shvaćen muzej može se smatrati alternativnom pedagoškom idejom, koji
putem učenja otkrićem i aktivnim učenjem prenosi informacije i kulturu svojim posetiocima,
i time ih čini aktivnim učesnicima u procesu sticanja znanja, a ne samo pasivnim
posmatračima.

11
 LITERATURA

 Đukić, S., Rudić, V. (1960). Saradnja škole sa muzejima. Beograd: Zavod za

izdavanje udžbenika Narodne Republike Srbije.
 Kuka, E. (2012). Koncept neformalnog obrazovanja. Život i škola, br. 27 (1/2012),
god. 58., str. 197-203.
 Kulić, B. i sar. (2008). Oseti umetnost: interkulturalno iskustvo u muzejskoj edukaciji.
Novi Sad: Galerija Matice srpske.
 Milutinović, J. (2003). Humanistički pristup vaspitno-obrazovnoj ulozi muzeja. Novi
Sad: Savez pedagoških društava Vojvodine; Vršac: Viša škola za obrazovanje
vaspitača.
 Milutinović, J. (2006). U susret promenama sistema vaspitanja i obrazovanja – muzeji
kao paradigma učionice van škole. Razvoj sistema vaspitanja i obrazovanja u
uslovima tranzicije, str. 250-264.
 Vidosavljević, S. i sar. (2016). Interkulturalna nastava u vaspitno-obrazovnom
procesu. Zbornik radova Učiteljskog fakulteta, 10, 2016, str. 185-201.

12