SEKVENCE

Sekvenca je uzastopno trasnsponovanje istog motiva na druge

tonske visine, u jednom ili više glasova istovremeno. Motiv koji se
transponuje naziva se model sekvence, a njegova transpozicija –
sekventna karika.
Sekvenca koja se javlja samo u jednom glasu naziva se melodijska
sekvenca.
Sekvenca koja obuhvata sve glasove obrazuje melodijsko –
harmonsku, tj. potpunu sekvencu.
Zavisno od trajanja i tematskog sadržaja, razlikujemo figurativne,
motivske, dvotaktne i složene sekvence.
Model figurativne sekvence sadrži tonove razloženog akorda ili
figurativne tonove u okviru iste harmonske podloge, a izložen je u
okviru jedinice brojanja ili njene polovine.
Model motivskih sekvenci izložen je u okviru 2-3 jedinice
brojanja i sadrži jedan glavni metrički akcenat. Model može da sadrži
jednu harmonsku funkciju ili dve različite harmonije.
Dvotaktne sekvence sadrže dva glavna metrička akcenta i
najmanje dve funkcije u harmonskoj osnovi. Model može trajati i jedan
takt – parno složen (4/4,6/8,12/8), a u brzom tempu i u okviru četiri
jednostavna takta. One su , po pravilu, melodijsko – harmonske, a
tematski sadrže dva ili više motiva (ređe su sekvence sa trotaktnim
modelom).
Moguća je i unakrsna transpozicija glasova – razmena motiva
među glasovima u svakoj sledećoj karici. Podrazumeva se upotreba
obrtajnog kontrapunkta.
 Složene sekvence su one čiji model sadrži imitaciju: prva i druga
polovina modela imaju isti motivski sadržaj, samo sa razmenjenim
mestom glasova. Ovaj, takozvani dvojni model u celini se transponuje.
Ove sekvence su po pravilu dvotaktne, a obrtajni kontrapunkt se
podrazumeva.
Dvojni model je i onaj u kome se isti motiv u drugom delu
ponavlja u istom glasu, ali na novoj harmonskoj osnovi ( 4↑ ili 5↓ ).
Slobodna sekvenca nastaje ako dođe do određenih variranja od
dosledne transpozicije modela.
Može se javiti i takozvani lažni model, zbog skladnog
nadovezivanja glasova na prethodni tok. Tada tek prva transpozicija
donosi pravi oblik modela.
U harmonskoj osnovi sekvenci najčešće se nalaze dva kvintno
srodna akorda u prividno – dominantnom odnosu, ali ima sekvenci i sa
tercno srodnim ili susednim akordima i tome sl. Sekvence u polifonim
oblicima su najčešće modulirajuće.
Za dvotaktne modele (a i ostale) tipično je da se transponuju dva
puta, mada druga transpozicija često nije zaokružena. Na nju se
nadovezuje slobodan kontrapunkt ili nova sekvenca.
 SEKUNDNO – SILAZNE SEKVENCE
Najčešći vid sekvence u baroknoj muzici je sekundno silazna
sekvenca prividno dominantih odnosa. Njen model se zasniva na vezi
dva kvintno srodna akorda, a prema sledećoj šemi: I – IV, VII – III, VI
– II, V – I, IV – VII, III – VI, II – V. Sekvenca je, naravno, kraća od
ove šeme i uglavnom modulirajuća.
Sekvenca najčešće počinje I ili V stupnjem, ali dolazi u obzir i
bilo koji drugi lestvični stupanj. Oba akorda jedne karike mogu da budu
trozvuci, ili je jedan četvorozvuk, a ponekad i oba.
Osnovni harmonski sadržaj ovih sekvenci može da bude proširen
dodavanjem nižeg tercnog srodnika prvom i (ili) drugom akordu. Na
primer: I (VI) – IV (II), “Akordi” su u stvari latentne harmonije koje
su posledica linearnog kretanja glasova!
Proširenje harmonskog sadržaja može se napraviti i dodavanjem gornjeg
tercnog srodnika prvom akordu: IV-II-V, III-I-IV, II-VII-III, itd.
Jedan od dva akorda u prividno-dominantnom odnosu može da
promeni svoj sklop (povišenje terce molskog trozvuka, dodavanje male
septime) i da postane vantonalna dominanta. Tako se dobija hromatska
modulirajuća sekvenca sa nizom brzih modulacija posilaznim kvintama,
sa dva tonaliteta u svakoj kariki. Najčešće se i drugi akord naknadno
pretvara u dominantu, te nastaje eliptična sekvenca.
Kao zamenik malog durskog septakorda, može da se pojavi umanjeni (ili
poluumanjeni), pa se u sekundno – silaznoj sekvenci smenjuju Um7 i
molski ili durski trozvuk kao njegovo razrešenje.
 PRAKTIČNA IZRADA SEKUNDNO-SILAZNIH SEKVENCI
Pomoću sekundno – silazne sekvence može da se modulira u sve
bliske tonalitete. Napiše se motiv koji u sebi sadrži dve latentne
harmonije (T i S ili D i T) i transponuje se za sekundu niže. Zatim se
ispisuje kontrapunkt u drugom glasu, u modelu i prvoj transpoziciji. U
prvom pogodnom trenutku vrši se preznačenje i uvodi predznak novog
tonaliteta. Posle 2-3 karike sekvence kadencira se u dostignutom
tonalitetu.
Prilikom pisanja sekvence sa dvojnim modelom, vodeći motiv
treba napisati u okviru jedne harmonske funkcije, a zatim u drugom
glasu napisati njegovu imitaciju u donjoj kvinti (ako je model započet
gornjim glasom), odnosno gornjoj kvarti (ako je započeto donjim
glasom). Latentne harmonije – koje ostvaruju prividno dominantni
odnos – treba naizmenično predstaviti tercom i sekstom. Zatim se u
prvoj polovini modela piše dvostruki kontrapunkt u oktavi, pa se tako
dobijeni korespodentni motiv imitira u drugom glasu, u gornjoj kvarti, tj.
donjoj kvinti.
Prilikom izrade sekvence sa unakrsnom transpozicijom glasova je
sledeći: motiv (koji sadrži dve funkcije) transponuje se iz gornjeg glasa
za nonu niže u donji, a potom iz donjeg glasa za septimu više u gornji.
Korespodentni motiv se izrađuje kao dvostruki kontrapunkt u oktavi,
koji se na isti način transponuje.
Kod modulacije u subdominantni tonalitet česta je eliptična
sekvenca sa dvojnim modelom.
Modulacija iz dura u paralelu subdominante (molski tonalitet na
II stupnju) pomoću sekundno silazne sekvence pogodnija je putem
prirodnog mola, odnosno preko paralelnog dura.
 Sekundno-silazna sekvenca služi i za moduliranje u tonalitet druge
subdominante (preko subdominantnog tonaliteta).
Kada je polazni tonalitet mol, modulacija se često odvija preko
jednog ili više posrednih tonaliteta.