Хебрејска књижевност

БИБЛИЈА

Хебрејска књижевност је књижевност јеврејског народа који је кроз векове свога постојања
имао необичну судбину. Стара јеврејска држава је увек била прожета утицајима земаља
древног Истока, а кроз многа прогонства и лутања тај народ се расуо по читавом свету
примајући бројне утицаје, али и утичући на живот и културу других народа са којима су
долазили у додир.
Најзначајнија дела хебрејске књижевности:
1. Важну књигу хебрејске књижевности представља и Талмуд, који је настао у II веку
п.н.е. Талмуд је дело народа, тј. колективног аутора. Представља јеврејску свету књигу,
а садржи правила живота у јеврејској заједници, правне и обичајне норме и практичне
савете.
2. Најзначајније дело старе хебрејске књижевности јесте Библија. Назив Библија потиче
од имена града Библос у Либану. Библос је древни феничански лучки град. Библос је
био и главни центар за трговину папирусом, од кога су израђиване ролне папируса,
најважнији медијум за ширење писане културе у старогрчком свету. Стари Грци су по
Библосу папирус звали Бублос.
БИБЛИЈА је непосредно утицала не само на живот и културу Јевреја већ и на основе
европске културе и цивилизације. Ова књига садржи старо усмено и писмено предање
Јевреја.
Библија или Свето писмо је зборник књига које Јевреји и хрићани, сваки на свој начин,
сматрају светим. Међутим, она је и споменик историје човечанства, једна од најстаријих
књига на свету, споменик књижевности јеврејског народа, проучава се као књижевна
уметност.

Најстарија сачувана штампана Библија је ГУТЕНБЕРГОВА БИБЛИЈА у 42 реда и два

ступца, из 1456. године, на латинском језику.

Средишњи догађај у Библији је синајски савез, тј. савез између Бога и изабраног народа
(јеврејског народа), касније је тај догађај изгубио важност, па је израз превођен као завет,
опорука.
Било је потребно више од хиљаду година да Свето писмо постане књига у данашњем облику.
Библију су у различитим временима писали различити људи. То је зборник књига
инспирисаних Богом. Хришћани је проучавају као књигу од животног значаја у којој налазе
поруку – реч Божју.
Библија или Свето писмо се састоји од два дела: Старог завета и Новог завета.
У каснијим преводима на грчки и латински језик савез је изгубио своје значење, па је тај
израз превођен као ОПОРУКА, ЗАВЕТ. За Јевреје верска светиња је само први део Библије,
односно Стари завет, који називају ТОРА, ЗАКОН.
Библија почиње књигом ПОСТАЊА, а завршава се ОТКРОВЕЊЕМ или Апокалипсом. Тако
Библија обухвата раздобље од када су створени „небо и земља“ (Стари завет), до великог
преображаја када ће настати „ново небо и земља“ (Нови завет).
 Стари завет Нови завет

писан на хебрејском језику писан на грчком језику

настао је између XIII и I века пре н. е. настао је у I и II веку наше ере

Синајски савез Бога са изабраним Исус Христ остварује нови савез Бога са
(јеврејским) народом човеком

састоји се из 46 књига састоји се из 27 књига

ПЕТОКЊИЖЈЕ - Пентатеух, пет књига ЈЕВАНЂЕЉА (Матеј, Марко, Лука, Јован)

Мојсијевих, Законске књиге (Постање,
Излазак, Левитик, Бројеви, Деутероном)
ДЕЛА АПОСТОЛСКА
ИСТОРИЈСКЕ КЊИГЕ (Књиге о судијама)

ПЕСНИЧКЕ КЊИГЕ (Јов, Псалми ПОСЛАНИЦЕ АПОСТОЛА (Павле, Јаков,

Давидови, Приче Соломонове, Проповедник, Петар, Јован, Јуда)
Песма над песмама)

ПРОРОЦИ (наговештај доласка спаситеља – ОТКРОВЕЊЕ ЈОВАНОВО (Апокалипса)

Мојсија)
Ђура Даничић, 1865. Вук Стефановић Караџић, 1847.

Кључни појмови
• Библија (βιβλια – књиге) – скуп религијских списа
• канон (κανον – мера) – закон
• апокрифи (άποκριπχωσ – скривен, тајан) – неканонски списи
• сакралан - који се односи на црквене обреде
• профан – нецрквен, светован; обичан, прост, свакидашњи