http://www.yuhistorija.com/serbian/ratovi_91_99_txt01c5.

html

AKTUELNOSTI | MULTIMEDIA | AUTORI | O PROJEKTU

Jugoslovenska ideja > Prva Jugoslavija > II svetski rat > Druga Jugoslavija > Društvo > E

Kultura i religija > Međunarodna politika > Ratovi 1991-1999 > Region nakon 2000. > Stud

... NASLOVNA > Ratovi 1991-1999 > UVODNI TEKST > ANALIZA SLUČAJA 5 ... Suđenje S
Miloševiću kao vredan istorijski izvor za bolje razumevanje...

You need a Frames Capable browser

Uvodni tekst | Literatura | Analize slučaja to view this content.

ANALIZA SLUČAJA 10:

Genocid u Bosni

ANALIZA SLUČAJA 9:

Kratka istorija paravojnih jedinica u jugoslovenskim ratovima 1991-1995 - LINKOVI

Grabljive zveri i otrovne bube
DOKUMENTI

MULTIMEDIA
ANALIZA SLUČAJA 8:
U MEDIJIMA
Politička propaganda i projekt “Svi Srbi u jednoj državi”: posledice
instrumentalizacije medija za ultranacionalističke svrhe LINKOVI
ANALIZA SLUČAJA 7:

Kosovski mit

ANALIZA SLUČAJA 6:

Zatvoreno društvo i njegovi prijatelji: upotreba ideologije u kulturi Srbije od

1986, do 2016

ANALIZA SLUČAJA 5:

Suđenje Slobodanu Miloševiću kao vredan istorijski izvor za bolje razumevanje

raspada SFRJ

ANALIZA SLUČAJA 4:

U potrazi za jedinstvom: Zapadne sile i raspad Jugoslavije

ANALIZA SLUČAJA 3: 1 Dragović-Soso, “Zašto se raspala

Jugoslavija?”, str. 16.
Kako je JNA postala velikosrpska vojska
2 Na primer, videti: svedočenje
generala Veslija Klarka (15. december
2003), 30386; Zoraha Lilića (17. jun
ANALIZA SLUČAJA 2: 2003), 22625; svedočenje Hrvoja
Šarinića (21. januar 2004), 31263 i
Logori u Srbiji devedesetih 31265; i svedočenje Milana Babića
(26. .Nove novembar 2002), 13504.
Tužilaštvo nikad nije došlo u posed
zabeleški koje je vodio Milinović.
ANALIZA SLUČAJA 1:

Srpski nacionalizam u dvadesetom veku

Suđenje Slobodanu Miloševiću

kao vredan istorijski izvor za
bolje razumevanje raspada SFRJ

Dr Nena Tromp

Analiza slučaja 5

UVOD

Međunarodni krivični sudovi dozvoljavaju da se pojedinci

smatraju odgovornim za dela koja se mogu smatrati državnim
nasiljem počinjenim kroz institucionalne strukture države i putem
državne birokratije; međutim, mnoge su potencijalne zamke
fokusiranja na pojedinačnu krivičnu odgovornosi u istrazi i
podizanju optužnice za navodna masovna zlodela. Prva je da,
terećenje jedne osobe za ekstenzivne zločine počinjene tokom 3 Od sredine 2014. na sajt MKSJ
niza godina nosi rizik „preobimne optužnice“, ili čak postavljeno je preko 190.000 javnih
iskrivljavanja složenih istorijskih i političkih procesa koji su spisa, a sam sajt se ažurira svakog
doveli do dotičnih masovnih zlodela. Druga je zamka da se dana. Spisi obuhvataju od poternica,
izolovanjem jednog političkog vođe, kao odgovornog za masovna preko predloga i postupaka, dokaznog
zlodela on lako kao pojedinac može optužiti za ono što se u materijala do konačnih odluka po
žalbama.
suštini može smatrati zločinačkim aktom države i državnih
institucija.

Pa ipak, nema sumnje da Slobodan Milošević - po svojim de jure

i de facto ovlašćenjima, i ulozi vođe svih Srba koja mu je
pripisivana od devedesetih godina prošlog veka – snosi ogromnu,
ako ne i ključnu odgovornost za krvavi raspad SFRJ. Neki
istoričari smatraju da se postojeće interpretacije raspada
Jugoslavije uglavnom zasnivaju na „kontradiktornim i
nepristrasnim dokazima“, kao što su svedočenja očevidaca,
memoari pojedinaca i javne izjave samog Miloševića. U prilog
ovog gledišta se ponekad navodi tvrdnja da je Milošević bio
„izuzetno oprezan, ostavivši za sobom malo pisanih tragova“ i da
je svoje strateške odluke donosio u privatnosti vlastitog doma,
gde su s njegovim razmišljanjima bili upoznati samo supruga i
mali krug savetnika.1 Istraga Međunarodnog krivičnog suda za
bivšu Jugoslaviju (MKSJ) Miloševićevog političkog i krivičnog 4 Luiz Arbur, bivša glavna tužiteljka
ponašanja najpre je pokazala da je Milošević preferirao sastanke MKSJ, rekla je da je ‘opšte znanje’
jedan-na-jedan i sugerisao da se ti sastanci, bilo sa domaćim ili najgori neprijatelj suda: “Stalno mi
međunarodnim zvaničnicima, ne snimaju i ne arhiviraju, kako je govore ‘Zašto ne optužite ovog ili
propisano domaćim zakonima i drugom regulativnom. Pričalo se onog čoveka? Svi znaju da je kriv’.
da je u Miloševićevoj pratnji redovno bio Goran Milinović, Dug je put od onog što svi navodno
njegov šef kabineta, koji je navodno vodio beleške.2 Tužilaštvo znaju do optužnice za zločine
je, međutim, 2001. otkrilo da snimci ovih sastanaka ipak postoje; nevedene Statutom Tribunala, koja će
i da se najzanimljiviji – i verovatno najvredniji – materijal nalazi proći test suda. Kada optuženi nije
u državnim arhivama SRJ i Srbije. neka poznata ličnost niko nas i ne pita
‘Zašto niste protiv njega podigli
ARHIVA SA SUĐENJA SLOBODANU MILOŠEVIĆU optužnicu?’”. Citat, “Zašto Tužilaštvo
nije uspelo da dokaže ono što ‘svi
Mada su istoričari donekle svesni potrebe da se istraži novi znaju’”, Sense Tribunal, 7. april 2008.
materijal koji se se pojavio u arhivama MKSJ i vlade, bilo je
malo pokušaja da se taj materijal upotrebi za proučavanje istorije 5 ‘Otvoreni izvori’ – izraz koji MKSJ
SFRJ i njenog kraja. I to s dobrim razlogom; jer, istraživanje koristi za medije i druge javnosti
sudskih spisa otkriva jednu potpuno drugačiju sliku – da je dostupne informacije poput stručnih
Milošević odista povremeno ostavljao tragove, i da audio i video istraživanja.
snimci u nekim slučajevima neoborivo potvrđuju istinitost nekih
zbivanja i izjava. 6 Videti delove godišnjih izveštaja
predsednika MKSJ SB UN od 2000.
do 2006. Pod naslovom “State
Cooperation” ili “Cooperation”.
Dostupno na:
http://www.icty.org/tabs/14/1.

7 SRJ ili Savezna Republika

Jugoslavija postojala je od 1992. do
2003. Kao federacija republika Ssrbije
i Crne Gore; 2003. je bila poznata pod
nazivom Srbija i Crna Gora, sve dok
Crna Gora nije proglasila nezavisnost
2006. U dokumentaciji MKSJ teško je
 razlučiti SRJ od Srbije i Crne Gore,
imajući u vidu političku dominaciju
Srbije u svakoj od inkarnacija
federacije.

Dokumenti koje je podnelo

Tužilaštvo i koji se odnose na Miloševićevo ponašanje pre,
tokom i nakon ratova u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Kosovu
– analizirani u svrhu ovog istraživanja – važni su, stoga, za
istoriografiju konflikta, koja je još u razvoju. U prvim godinama
rata, u periodu koji je relevantan za hrvatsku optužnicu,
presretnuti telefonski razgovori, stenografske beleške sednica
Predsedništva SFRJ i video snimak poznat kao „poligon za
obuku, Kula“ ukazuju na to kako je evoluiralo Miloševićevo
raspoloženje. U ovakav dokazni materijal, za period na koji se
8 U bazi podataka OTP je do sredine
odnosi bosanska optužnica, spadaju i presretnuti telefonski
2011, bilo 8,5 miliona jedinica (od
razgovori, ali i snimci sastanaka dva državna organa Savezne
kojih je svaka predstavljala jednu
Republike Jugoslavije (SRJ) – Saveta za usklađivanje stavova o
stranicu dokumentacije).
državnoj politici i Vrhovnog saveta odbrane (VSO). Za godine na
koje se odnosi kosovska optužnica od izuzetne su vrednosti bili
dokumenti ad hoc organa, poznatog kao Združena komanda, ali
je bez sumnje, ključni dokaz prikazan na suđenju bio video
snimak koji prikazuje kako jedna paravojna grupacija iz Srbije,
Škorpioni, likvidira civile izvedene iz Srebrenice u leto 1995.
Ministarstvo unutrašnjih poslova (MUP) je još jednom koristilo
usluge Škorpiona 1999. kad su ponovo počinili zločine protiv
civilnog stanovništva. Iako je video snimak o Škorpionima
prikazivan tokom unakrsnog ispitivanja svedoka odbrane, nikada
9 Na primer, među svedocima
nije uključen u dokazni materijal. Međutim, ono što je proizašlo
Tužilaštva bili su Milan Babić, sprski
iz sudnice izazvalo je nezapamćenu uzbunu u svetu i regionu.
vođa u Hrvatskoj i prvi predsednik
vlade Republike Srpske Krajine
Dokazni materijali koje su odabrali Tužilaštvo i odbrana u slučaju
(RSK); Borisav Jović, srpski
Milošević, predstavljaju istorijski izvor bez presedana; među
predstavnik u PSFRJ and njegov
njima se, i pored nekih nedorečenosti u sudskim spisima, nalaze
svojevremeni predsednik; Milan
dokumenti iz državnih arhiva koji bi, u suprotnom, decenijama
Kučan, predsednik Slovenije od 1991.
ostali nedostupni javnosti i istraživačima. I zaista, neki materijali
do 2002; Zoran Lilić, predsednik SR
sa suđenja ne bi nikada ni izašli na videlo da nije bilo obaveze
Jugoslavije (SRJ) od 1993. do 1997;
država na saradnju sa MKSJ ili, tačnije, obaveze da na zahtev
Ante Marković, poslednji predsednik
Tužilaštva i odbrane dostave traženu dokumentaciju. Pa ipak, tu
vlade SFRJ; Stipe Mesić, hrvatski
je uvek materijal sa suđenja, koji jeste zvanično dostupan, ali
predstavnik u PSFRJ i njegov
javnosti ipak nedostupan; a javna (ne)dostupnost spisa MKSJ je
poslednji predsednik; i Hrvoje Šarinić,
značajno pitanje. Sudski spisi MKSJ, elektronski dostupna baza
šef Kabineta predsednika Franje
podataka, ponekad mogu biti više izazov nego pomoć
Tuđmana. Za odbranu su svedočili:
istraživačima, jer se tu mogu naći samo izabrani materijali, a ne Branko Kostić, predstavnik Crne Gore
kompletni spisi svakog suđenja, i tako je ta baza nepotpuna iz u PSFRJ i predsednik “krnjeg
mnogih tehničkih i drugih razloga.3 Predsedništva” od oktobra 1991. do
aprila 1992; i Vladislav Jovanović,
Ono što spise sa suđenja Miloševiću čini posebno interesantnim ministar inostranih poslova Srbije i
istorijskim izvorom jeste činjenica da se u njima mogu naći kasnije SRJ od 1991, do 1995.
odgovori samog Miloševića na svaki dokazni materijal izveden
protiv njega. Milošević ne samo da je sam sebe zastupao pred 10 Pozivanje Vojislava Šešelja da
sudom i, stoga u tom svojstvu replicirao na podnete dokaze, već svedoči proizvelo je, na primer,
su i njegove opaske sve vreme suđenja bile opaske čoveka koji neželjeni efekat. Videti izjavu
nastoji da odbrani svoje političke i privatne odluke. Dobrosava Ognjenovića u Milošević
on Trial, Team Productions, 2007.
Pre nego što bude prihvaćen od suda, svaki dokaz mora da prođe
kompletan forenzički test – jedna strana u sudskom postupku 11 Raspravu o ovoj temi na
predstavlja svoj dokaz, zatim druga strana vrši unakrsno engleskom jeziku, videti: Lenard J.
ispitivanje, posle čega prva strana ima pravo da ponovo ispita Cohen, Serpent in the Bosom: The
svedoka. Produkt ovog procesa – forenzička istina – na više se Rise and Fall of Slobodan Milošević
načina razlikuje od istorijske istine. Najpre, istoričar ne mora da (Boulder, CO: Westview Press, 2002);
prođe isti forenzički proces da bi upotrebio neki izvor, već, Slavoljub Đukić, Milošević and
umesto toga potvrdu traži u drugim dostupnim izvorima koji su Marković: A Lust for Power
raznovrsniji od onih dopuštenih u sudnici, i analizirajući ih dolazi (Montreal: McGill-Queen’s
do istorijske interpretacije nekog događaja. Ovu interpretaciju University Press, 2001); Duško Doder
tokom vremena mogu promeniti drugi istoričari, što je još jedan and Louise Branson, Milošević:
razlog za to što se istorijski i pravni narativi o jednoj istoj temi Portrait of a Tyrant (New York: The
mogu prilično razlikovati; zato što su ovi drugi ograničeni Free Press, 1999); Adam LeBor,
završnim rečima i presudama, formiranih u okviru pravnih normi Milošević: A Biography (London:
i rigidnih sudskih procesa, i ostaju vremenski fiksirani. Bloomsbury, 2002); Louise Sell,
Slobodan Milošević and
U MKSJ je diskrepanca između javne percepcije odgovornosti za theDestruction of Yugoslavia
masovne zločine i legalnih preduslova dokaza zločina koji se (Durham, NC: Duke University Press,
pripisuju pojedincu poput Miloševića, često rezultirali gomilom 2002); and Vidoslav Stevanović,
dokaza, kako bi se na sudu koga obavezuju striktna pravila i Milošević: People's Tyrant (London:
procedure dokazalo nešto što je “očigledno”.4 Za svaku I.B. Taures, 2002). A, na B/H/S
generalnu optužbu Miloševića bilo je potrebno podneti neoboriv jezicima, videti: Borisav Jović, Knjiga
dokaz da se neki zločin zaista dogodio i da je Milošević krivično o Miloševiću (Beograd, Nikola Pašić,
odgovoran za njega. Ogromne količine dokaznog materijala koga 2002);); i Ivan Stambolić, Put u
su podnosile strane u procesu tokom suđenja, takođe se mogu bespuće (Beograd, B92, 1995).
pripisati promenama u svetu u kome živimo. Nove tehnologije su
ratove u bivšoj Jugoslaviji pretvarale u medijske spektakle, koji12 Videti: Jović, Knjiga o Miloševiću,
su se dnevno gledali na televizijama i nalazili na internetu. I str. 52-56 i 59-61. Jović opisuje
najmanje pojedinosti konflikta postale su dostupne javnosti na Miloševića kao sposobnog političara
gotovo svim jezicima sveta; a materijal koji je izvirao iz ovih koji je na početku karijere bio istinski
“otvorenih izvora”, potenicalno relevantan kao dokaz, bio je demokrata, ali koji je ipak napravio
gotovo bezgraničan.5 nekoliko bitnih taktičkih grešaka –
posebno time što je doprineo raspadu
Bez obzira na ogromnu količinu audio, video i pisanog materijala Saveza komunista Jugoslavije januara
koji postoji o sukobima, i ulozi Slobodana Miloševića u njima, 1992, koji je ubrzao raspad zemlje.
tužioci MKSJ – za razliku od svojih nirnbergštkih kolega – nisu Milošević je što je mogao duže
imali kompletan i lak pristup dokumentarnom materijalu iz arhiva odlagao raspisivanje višepartijskih
izbora u Srbiji, pogrešno
države bivšeg vođe.6 Bilo je teško, ponekad i nemoguće doći do proračunaviši negativne posledice
dokumenata iz oficijelnih arhiva SRJ i Republike Srbije, koji su koje će to ostaviti po Srbiju u odnosu
bili značajniji sa forenzičkog stanovišta nego kao izvorni na druge republike.
materijali.7 To je bilo dijametralno suprotno iskustvu tužilaca u
Nirnbergu kojima su saveznici jednostavno isporučili državni 13 Dragović-Soso, “Zašto se
arhiv i arhiv Nacističke partije poražene Nemačke, da ih koriste Jugoslavija raspala?, str. 14.
kao dokaz pred sudom. Pa ipak, dokazni materijal koji je direktno
stigao u MKSJ iz državnih arhiva Srbije, SRJ, Republike Srpske 14 Sell, Slobodan Milošević and the
(RS) i Republike Srpske Krajine (RSK) čini sudske spise u Destruction of Yugoslavia, str. 4-5.
slučaju Milošević izuzetno vrednim, jer su to državni dokumenti
koji bu u suprotnom ostali decenijama, pa i duže, tajni. Većina tih 15 Videti, na primer: Sonja Biserko,
dokumenata, pošto su koriščeni na sudu, postala je javna. Yugoslavia’s Implosion: The Fatal
Attraction of Serb Nationalism (Oslo:
Među sudskim spisima u slučaju Milošević, nalaze se transkripti, Norwegian Helsinki Committee,
materijali koji su podneti kao dokaz, potezi administrativne ili 2012); Sell, Slobodan Milošević and
proceduralne prirode, i odluke i presude Sudskog veća i Žalbenog the Destruction of Yugoslavia;
veća. Taj je materijal – glavni izvor korišćen u ovom istraživanju Norman Cigar and Paul Williams,
– toliko obiman da se ne može analizirati u samo jednoj Indictment in The Hague: The
akademskoj studiji, i ovde u celosti i nije ispitan. Nedostajući Milošević Regime and Crimes of the
materijali koji su traženi, a nikad isporučeni, predstavljaju Balkan Wars (New York: New York
prazninu; što znači da su sudski spisi, iako obimni, ipak University Press, 2002).
nekompletni. I zato, uprkos obimnosti, sudski spisi, sami po sebi
nisu bilo dovoljni za svrhu ovog istraživanja, pa su analizirani i 16 Videti, na primer: Cohen, Broken
izvori mimo sudskih procesa - poznati kao vansudski materijal. Bonds, str. 130 i 265.

Vansudski materijal MKSJ i Tužilaštva (OTP) uključuje 17 Videti: Cohen, Broken Bonds;
istraživačku i analitičku dokumentaciju, kao što su izveštaji Cohen, Serpent in the Bosom;
istražitelja Tribunala, istraživača i analitičara, tima koji je pratio Aleksandar Pavković, The
suđenje Miloševiću, i on se sam po sebi ne koristi u sudskim Fragmentation of Yugoslavia:
postupcima. Interni propisi MKSJ, koji se odnose na strategije Nationalism and War in the Balkans
podizanja optužnica ili vođenja sudskog postupka, takođe spadaju (London: Macmillan, 1997);
u kategoriju vansudskog materijala. Drugim rečima, prilična Woodward, Balkan Tragedy; i Dejan
količina vansudskog materijala jeste korišćena u istražiteljske i Jović, Jugoslavija: država koja je
istraživačke svrhe, a nije uključena u zvanične sudske spise. Baza odumrla (Zagreb: Prometej, 2003).
podataka MKSJ sadrži razne materijale koje je sakupila
Kancelarija tužilaštva - OTP, od demografskih podataka o bivšoj 18 Jović, Jugoslavija: država koja je
Jugoslaviji, sve do novinskih tekstova koji se mogu koristiti za odumrla, str. 491-492;Woodward,
pripremu unakrsnog ispitivanja svedoka odbrane, naizgled Balkan Tragedy, 80 i 94.
beskonačnih dodatnih dokaza i dokaznih eksponata.8 Pristup
ovim materijalima za sada imaju samo zaposleni u OTP, osim u 19 Videti, na primer: Slobodan
slučajevima kad se proglase javnim, što zavisi od zaključaka Antonić, Slobodan Milošević: još nije
Mehanizma međunarodnih krivičnih tribunala (MICT). gotovo[“Slobodan Milošević: It’s Not
Over Yet”] (Beograd, Vukotić medija,
AKADEMSKA RASPRAVA O UZROCIMA I 2014); Jović,Od Gazimestana do Haga
POSLEDICAMA RASPADA JUGOSLAVIJE Vreme Slobodana Miloševića: vreme
Slobodana Miloševića (Beograd,
Metaphysica, 2009), 200. Jović se
javlja kao apologeta i u Od
Gazimestana do Haga,especially kada
govori o Miloševićevom ponašanju
 naa suđenju u Hagu, koje za Jovića
predstavlja herojsku odbranu Srbije.

20 Antonić, Slobodan Milošević, 478.

Neki raniji obožavaoci od skorije o
Miloševići govore kao samo jednom
“malom bankaru”. Videti: Kusturica:
Milošević je bio mali bankar, a ne
Narativ do koga se došlo Hitler,”Kurir, 19. avgust 2011,
tokom suđenja, na tragu Miloševićevih političkih motiva, ciljeva i http://www.kurir-info.rs/kusturica-
namera, i sudskih spisa daje istoričarima jedinstvenu priliku da Milošević -je-bio-mali-bankar-a-ne-
preispitaju tekuće rasprave i kontroverze o istorijskim hitler-clanak-106097 (pristupljeno 20.
pojedinostima, legalnost određenih političkih odluka i postupaka, septembra 2014). Videti, takođe:
i stvarnu prirodu politika koje su vođe sprovodile i na Milica Jovanović, “Srećko Horvat:
republičkom i na saveznom nivou. Mnogi političari koji su bili na intervju,” 13. januar 2014, Pešćanik,
vlasti u vreme izbijanja neprijateljstava pojavili su se, bilo kao http://pescanik.net/srecko-horvat-
svedoci Tužilaštva, bilo odbrane.9 Ono što je Milošević radio u intervju
sudnici dopunjavalo je njihova svedočanstva – njegovi
komentari, protesti, poricanja, pa čak i govor tela uvek su odavali 21 Ibid, 478-479.
mnogo više od onog što bi se otkrilo da on nije samog sebe
zastupao.10 22 Ibid, 479.

Uloga Miloševića osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka 23 Ibid.

takođe je istraživana u mnogim političkim biografijama, i važna
je podtema analize. Međutim, najpoznatije od tih biografija i na
engleskom i na srpskom jeziku, objavljene su, ili pre početka
njegovog suđenja ili u godini kad je ono počelo.11 To znači da je
malo autora sledilo tragove dokaza izvedenih u sudnici radi
utvrđivanja odgovornosti za raspad Jugoslavije i, što je još
važnije, za nasilje koje ga je pratilo.

Da li je Milošević odista pokušao da spase Jugoslaviju? Da li je,

zajedno sa drugima, nesmotreno prouzrokovao njen raspad nizom
pogrešnih poteza koje je povukao u dobroj nameri?12 Ili, da li je
aktivno radio na redefinisanju njenih granica?

Većina autora se slaže da je Milošević imao glavnu ulogu u

događajima koji su se odvijali u bivšoj SFRJ, u periodu 1987-
1999. Za ovu studiju identifikovane su tri kategorije interpretacija
Miloševićeve uloge u raspadu Jugoslavije: intencionalistička,
relativistička i apologetska.13 “Intencionalisti” smatraju da je
Milošević, jasno izraženim željenim ciljevima koji su oterali
druge republike, diktirao tempo jugoslovenske krize.14 Prema
ovom gledištu, nasilje je korišćeno cinično i praktično, i to sa
nedvosmislenom svrhom. “Intencionalističko” tumačenje je, da je 24 Cohen, Serpent in the Bosom, 142.
nasilje nad ne-srbima proizvod dobro osmišljene strategije –
irelevantne uspešnosti – da se po bilo koju cenu obezbedi
ostvarivanje Miloševićevog obećanja o “svim Srbima u jednoj
državi”.15

Nasuprot ovome su autori skloni da Miloševića vide kao

inteligentnog i beskrupuloznog političara, ali lošeg taktičara ili
stratega, čiju su postupci uglavnom bili izazvani.16 Za ove
“relativiste” je Miloševićeva politika bila reakcija na događaje
koje su pokrenuli lideri Slovenije, Hrvatske, BiH i Kosova, i
međunarodna zajednica. Po ovom gledištu, Milošević je istinski
želeo da sačuva Jugoslaviju, ali u tome nije uspeo.17 Relativisti
25 Mnogi svedoci su u MKSJ govorili
Miloševića tumače kao izuzetno ambicioznog političara koji je
o ovom istorijatu i ideologiji.
hteo da postigne više nego što je bio u stanju; a njegovu
Tužilaštvo je pozvalo Odri Bading
vladavinu autori iz ovog tabora prikazuju kao niz grešaka i
kao svedoka-eksperta za istoriju,
neuspeha – na domaćem i međunarodnom planu.18 Tako se i
Renoa d’la Brosa za političku
nasilje koje je pratilo raspad Jugoslavije objašnjava složenom
propaganda, i Tona Zvana kao
isprepletanošću mnogih faktora koji su vodili ka eskalaciji krize,
eksperta za genocid. Odbrana je
što je bilo van kontrole Miloševića kao pojedinca.
takođe pozvala nekoliko svedoka-
eksperta: Slavenka Terzića za istorijat
“Apologeti” sa slažu sa relativistima u pogledu uloge republika
sukoba na Kosovu; Kostu Mihailovića
koje su htele nezavisnost i međunarodne zajednice u raspadu
za ekonomsku neraznopravnost Srbije
Jugoslavije. Međutim, oni ne samo da njegov cilj da sačuva
u Jugoslaviji u periodu 1918-1991; i
Jugoslaviju vide kao dobronameran, već i brane njegovu
Čedomira Popova za Veliku Srbiju.
celokupnu politiku i način donošenja odluka.19 Minimiziraju
Odbrana je pozvala i druge svedoke-
kalkulantsku i beskrupuloznu stranu njegove ličnosti da bi ga
eksperte, kao što su istoričar Vasilije
prikazali kao pomalo nespretnog, nepredvidivog i nedoslednog
Krestić koji je doveden da svedoči o
autoritarnog lidera koji samo nije uspeo da ispuni obećanja koja
istorijatu genocida nad Srbima u
je dao.20
Hrvatskoj; i Kostu Čavoškog koji je
napisao izveštaj naslovljen “Budding
Apologeti, usvari, predstavljaju Miloševića kao atipičnog
vs. Budding” kao odgovor na
autoritativnog vladara koji je mogao svoju vladavinu osigurati
svedočenje ekspertkinje Tužilaštva
pomoću sile, ali je, umesto toga bio voljan da napravi kompromis
Odri Bading (Audrey Budding). Ova
u pogledu svojih inicijalnih ciljeva.21 Apologeti, takođe,
dvojica se ipak nisu pojavila pred
odbaciju svaki argument koji ukazuje na uticaj velikosrpske
sudom jer je suđenje zaključeno pre
ideologije na Miloševića, ili umešanost Srbije u etnička čišćenja
vremena.
u Hrvatskoj, BiH ili Kosovu. Ističu da je NATO bio taj koji je
počinio teške zločine u Srbiji i na Kosovu, zbog kojih niko nije
pozvan na odgovornost. A, što se tiče Miloševićevog kriminalnog
delovanja u zemlji, neki apologeti tvrde da nikad nije dokazana
njegova lična umešanosti u ubistva koja su se desila dok je on bio
na vlasti; neki u svom „oprostu“ ide i dalje, tvrdeći da čak, i da je
imao neku ulogu u tim ubistvima, toga „nije bilo tako mnogo“.22
Apologeti vide Miloševića kao pravog državnika koji je odolevao
pritiscima spolja.23 26 Budding, Serbian Nationalism in
the Twentieth Century, 3.
SUDSKI DOKAZI I ISTORIJSKI NARATIV O ULOZI SRBIJE
U RASPADU SFRJ 27 Na primer, videti: Dušan T.
Bataković “Ilija Garasanin’s
Nacertanije: A Reassessment,”
Sudski spisi suđenja Slobodanu Miloševiću pred MKSJ biće u Balkanica XXV, no. 1 (1994): 157-
svrhu ove studije analizirani s aspekta tri događaja koja su još 183. Tekst je podnet kao dokazni
uvek predmet istorijskih kontroverzi, kao što će se još raspravljati material pod brojem P805.
o tome, da li su se odista i desili ili, ukoliko jesu, od kakvog su
istorijskog i političkog značaja. Kao ilustracija istorijskog značaja
arhive o masovnim zlodelima, prikupljene tokom suđenja, biće
istražena tri događaja na osnovu dostupnih sudskih spisa
nedovršenog suđenja Slobodanu Miloševiću pred MKSJ: (1)
„Velika Srbija“ kao srpska državna ideologija devedesetih godina
prošlog veka; (2) Memorandum SANU – ideološki nacrt politike
Srbije pod vlašću Slobodana Miloševića? (3) Susret u
Karađorđevu u martu 1991, i planovi za podelu Bosne i
Hercegovine. 28 Kneževina Srbija je postojala od
1812, do 1878, nominalno pod
VELIKA SRBIJA KAO SRPSKA DRŽAVNA IDEOLOGIJA otomanskom vlašću. Punu nezavisnost
DEVEDESETIH GODINA PROŠLOG VEKA je stekla kad je zvanično priznata na
Berlinskom kongresu 1878, nakon
čega se sve do priključenja
južnoslovenskoj državi 1918. Po
okončanju Prvog svetskog rata
nazivala Kraljevinom Srbijom.

29 Stenogram sa suđenja, uvodna reč

odbrane (31. avgust 2004), 32193.

Pitanja o ulozi Slobodana

Miloševića u raspadu SFRJ vrlo su relevantna za odgovor o tome
zašto je taj raspad bio nasilan. Kad, kako i ko je prvi krenuo sa 30 Svedočenje Čedomira Popova (9.
nasiljem? I sa kakvim ciljem? U naučnoj literaturi se izbijanje decembar 2004), 34457. Popov je
nasilja često pripisuje velikosrpskoj ideologiji i nastojanjima da napisao i ekspertsku analizu kasnije
se uspostavi jedna srpska država. Neki autori tvrde da su objavljenju u knjizi na b/h/s jeziku.
Miloševićevi planovi korespondirali s istorijskim ciljevima Videti: Čedomir Popov, Velika Srbija:
velikosrpskih ideologa, ali da njegove političke odluke suštinski Stvarnost i mit (Novi Sad: Sremski
nisu proizilazile iz „nekog određenog političkog plana“.24 Karlovci, 2007).
Krivična istraga jezika kojim su se koristile vođe pokušava da
otkrije uvredljive i rasističke izraze koji bi mogli da izražavaju 31 Na primer, videti: svedočenje
predrasudu prema ili mržnju za pripadnike neke ciljane Mihaila Markovića (17. novembar
neprijateljske grupacije. Ovaj dokaz je bitan za razotkrivanje 2004), 33541.
mentalnog sklopa, što je potrebno za utvrđivanje kriminalnih
namera optuženog. Za dokazivanje krivičnog dela podjednako su 32 Kosta Mihailović, Economic
važni i reči i dela optuženog. Premda je actus reus – samo Aspects of the ‘Greater Serbian
krivično delo, poput ubistva ili silovanja – važna polazna tačka Policy’, ekspertska analiza, dokazni
material D265a, 12-13. Mada je
svake krivične istrage, dokazivanje kriminalnih namera nekog
političkog vođe više se fokusira na mens rea – kriminalni naum podveden pod svedok-ekspert,
za koji se mora dokazati da je doveo do, ili bio sastavni deo actus Tužilaštvo je smatralo da je on pre
rea. Tokom čitavog suđenja Miloševiću svedoci, koji su
svojevremeno bili upoznati ili uključeni u političke pregovore
koji su s njim vođeni, govorili su o čestom raskoraku između
Miloševićevih reči i dela. Dakle, kakve su bile Miloševićeve
stvarne namere i zašto je pokušao da prikrije svoje političke
ciljeve? Da li zato što je bio svestan da se jedna država za sve
Srbe može ostvariti samo nasiljem nad ne-srbima?
Od XIX veka velikosrpska ideologija povezana je sa
teritorijalnom ekspanzijom i promoviše proširenje srpske države
na jug (u Makedoniju i na Kosovo) i na zapad (u BiH i Hrvatsku).
Prvi zagovornici „Velike Srbije“ hteli su da granice Srbije prošire
na teritorije otomanskog, a potom habsburškog carstva – etnički
mešanog stanovništva i velikog broja ne-srba – a Tužilaštvo je
tvrdilo da je istorijat njihovih nastojanja da prošire srpsku
teritoriju jedno od masovnih zlodela protiv tog ne-srpskog
stanovništva. Da bi dokazalo Miloševićev kriminalni naum
Tužilaštvu je bilo važno da dokaže da je on usvojio ideologiju
koja je dugo bila ideja vodilja srpskim političkim elitama ka
uspostavljanju etnički definisane srpske države; inspirisala
nastojanja znana po tome što ih je često pratilo nasilje.25
Velikosrpska ideologija i istorijat nasilja:
od terorizma do masovnih zlodela
professor Mihailović zvanično
činjenični svedok, s obzirom da je
učestvovao u zbivanjima od bitnog
značaja za planiranje strategije
sukoba.
33 Svedočenje Čedomira Popova (16.
decembar 2004), 34590-34591. Videti
i: Bataković, “Ilija Garasanin’s
Nacertanije: A Reassessment.”
34 Budding, Serbian Nationalism in
the Twentieth Century,
12-13.
35 Jugoslovenske politička retorika
pravila je razliku između iredentizma i
separatizma. Iredentizam se odnosio
na nacionalizam kosovskih Albanaca i
njihovo navodno nastojanje da se
priključe Albaniji. Separatizam se
vezivao za Sloveniju, Hrvatsku i BiH i
njihovo nastojanje da se izdvoje od
Jugoslavije.

Eksperti koji su se pojavili

36 Budding, Serbian Nationalism in
kao svedoci i Tužilaštva i odbrane govorili su o istorijatu
the Twentieth Century,
velikosrpskog koncepta. Ekspertkinja Tužilaštva istoričarka Odri
3-5.
Bading pripisala je ovaj izraz srpskom političaru Iliji Garašaninu
(1812-1874), autoru kratkog nacionalističkog manifesta iz 1844.
poznatog kao Načertanije, u kojem su označene granice buduće
srpske države.26 Dokument je bio tajan sve dok nije konačno
objavljen 1906.27 Od njegovog vremena mnogo se raspravljalo o
toj ideologiji i o tome šta pojam Velike Srbije podrazumeva. Da
li je to neka država ujedinjenih Južnih Slovena, s velikim brojem
37 Mihailović, Economic Aspects of
ne-srba ili nacionalna država Srba u kojoj su svi Srbi ujedinjeni i
the 'Greater Serbian Policy', 13-14.
koja obuhvata sve teritorije sa većinskim srpskim stanovništvom?
Drugim rečima, da li je tu reč o jugoslovenstvu ili o srpskom
nacionalizmu?

U svojoj uvodnoj reči, Milošević je tvrdio da je ideja o Velikoj

Srbiji izmišljotina propagandne kampanje Austrougarske
monarhije. Kad su hrišćanske države na Berlinskom kongresu
1878, delile otomanske teritorije BiH je, na veliko razočarenje tek
stvorene, susedne Kraljevine Srbije, proglašena austrougarskim
protektoratom.28 Od 1878, do 1914, odnosima između
Kraljevine Srbije i Austrougarskog carstva dominirao je rivalitet
oko teritorije BiH, koji se samo zaoštrio kada je Austrougarska
1908, anektirala BiH. Zbog tog rivaliteta, govorio je Milošević,
Austrougarska je i smislila koncept „Velike Srbije“, ne bi li
Kraljevinu Srbiju optužila za ekspanzionizam.29

Čedomir Popov, svedok odbrane o toj temi, je isto tako tvrdio da 38 Ibid, 13.
je koncept Velike Srbije proizvod sukoba srpske kraljevine i
austrougarske monarhije oko teritorijalne premoći. Posvedočio je 39 Budding, Serbian Nationalism in
kako je „mit“ o velikosrpskoj ideologiji korišćen kao taktika the Twentieth Century, 5.
zaplašivanja, rekavši:
40 George F. Kennan, The Other
...pothranjivan i dopunjavan nakon Berlinskog kongresa 1878, Balkan Wars: A 1913 Carnegie
dobio je sve odlike neprekidne političke i verske kampanje. Endowment Inquiry in Retrospect
Kampanja je imala za cilj i mit je stvoren iz tri razloga: da se (Washington, DC: Carnegie
spreči uspostavljanje jedne srpske države u okviru njenih entičkih Endowment, 1993), 151, citirala
granica, prikrije činjenica da Austrija drži neke srpske i Budding u, Serbian Nationalism in the
balkanske teritorije pod svojom vlašću, i gaji pretenzije ka još Twentieth Century, fusnota 21.
nekim teritorijama, i da se katoličkoj misionarskoj kampanji
otvore putevi ka pravoslavnom stanovništvu Jugoistočke Evrope. 41 Svedočenje Čedomira Popova (16.
Nije se štedelo truda u širenju mita o velikosrpskoj pretnji...30 decembar 2004),
34601-34602.
Brojni svedoci odbrane ponovili su Miloševićevu i Popovljevu
interpretaciju negativne konotacije koji je dobio termin „Velika
Srbija“, tvrdeći da je reč o stranoj izmišljotini da bi se
diskreditovala Srbija – kao nova politička snaga krajem XIX veka
– i sprečilo njeno proširenje na zapad.31 Svedok-ekspert odbrane
Kosta Mihailović je govorio i o ulozi dvojice poznatih srpskih
socijalista Dimitrija Tucovića (1881-1914) i Svetozara
Markovića (1846-1876), koji su, tvrdio je, doprineli negativnom
prizvuku ovog izraza pripisujući mu srpski ekspanzionizam u
drugoj polovini XIX i početkom XX veka, i čija su gledišta
sledila njihove „tvrdokorne“ i „jednostrane“ ideologije.32
42 Svedočenje Slavenka Terzića (9.
decembar 2004), 34374-34376.
Čedomir Popov je tvrdio da Načertanije nije promovisalo 43 Budding, Serbian Nationalism in
agresiju i da se, stoga, ne može smatrati podsticajnim za the Twentieth Century, 5.
nasilje.33 Naprotiv, smatrao je Popov, Garašaninov plan se
odnosio na integraciju teritorija koje je Srbija potraživala po
jezičkim i verskim osnovama – BiH, severne Albanije (posebno
Kosova i Metohije) i Crne Gore – što bi Srbiji omogućilo da
ujedini sve Srbe, a pri tom ostavi otvorena vrata i za druge
južnoslovenske narode, uključujući i Bugare, kao i Hrvate iz
Slavonije, Hrvatske i Dalmacije. Prema Popovu, Garašanin je
prevashodno težio oslobođenju balkanskih Srba od otomanske
vlasti i pozivao se na njihovo „sveto istorijsko pravo“ srpske
države cara Dušana Silnog u XIV veku.34

Kada je Tužilaštvo zatražilo njegovo mišljenje o pretpostavci, da

bi država kakvu je zamislio Garašanin bila zasnovana na
istorijskim, etničkim, verskim, jezičkim i geostrateškim 44 Svedočenje Čedomira Popova (16.
kriterijumima, na čelu sa srpskom dinastijom, Popov je decembar 2004), 34592-34593.
odgovorio da je Načertanije zaista zagovaralo srpske nacionalne
interese, ali da su slične nacionalističke i iredentističke35 ideje
bile karakteristične za celu Evropu XIX veka i da su stoga i Srbi
imali pravo da podržavaju jednu takvu ideju. Popov je u svojoj
ekspertskoj analizi okarakterisao velikosrpsku ideologiju kao mit
„negovan, razvijan i širen“ da bi se destabilizovala Srbija, što je,
kako je tvrdio u sudnici, trebalo da nametne stereotip o srpskom
hegemonizmu. Kada ga je Milošević upitao da li on zaista smatra
Srbiju žrtvom kao državu i narod, Popov je rekao da smatra.
45 Ibid, 34593-34594.
Ovakav odgovor je tipičan za ideologiju večite srpske žrtve,
kojom su srpske nacionalističke elite mobilisale kosovsko društvo
46 Ibid.
osamdesetih godina prošlog veka.

Istorijat ekspanzije srpske države upotrebom sile, 1912-1941

Balkanski ratovi 1912-1913

Granice srpske države dva puta su menjane tokom Balkanskih

ratova 1912-1913. u kojima su se novostvorene balkanske države
borile protiv Otomanske imperije. Srbija je svoje granice proširila
ka jugu, do Vardarske Makedonije (današnjeg severnog
makedonskog regiona) – poznate i kao „stara Srbija“, s obzirom
da je pripadala srednjevekovnoj kraljevini Dušana Silnog – kao i
na Kosovo i delove Sandžaka. Ovim osvajanjima Kraljevina
Srbija je uključila u državu veliki broj ne-srba.36
47 Svedočenje Čedomira Popova (15.
decembar 2004),
34507-34508.

48 Ibid, 34511-34512.

49 Ibid, 34513.
 Svedok odbrane Kosta
Mihailović napisao je u svojoj ekspertizi kako je srpski socijalista
Dimitrije Tucović tvrdio u vreme Balkanski ratova, da srpska
invazija na severne krajeve Albanije 1912, potvrđuje nameru da
se osvoji cela teritorija s ambicijom da se obezbedi izlaz na
Jadransko more. Mihailović je ovo osporavao, tvrdeći da je da se
tu, ustvari radilo o pretnji od stvaranje Velike Albanije, koja je
bila i okidač za Balkanske ratove.37 Ali, nisu samo Albanci težili
ekspanzionizmu, a na opasnost od međusobno suprotstavljenih
iredentizama i separatizama ukazivao je krajem XIX veka jedan
drugi socijalista, Svetozar Marković, govoreći o hipokriziji
Srbije, koja smatra da ima pravo na jedinstvenu srpsku državu na
50 Ibid, 34514.
Balkanu, a to isto pravo odriče drugima. Mihailović je citirao i
Markovića u svojoj ekspertizi, mada je, odbacujući Markovićevu
opasku, tvrdio da se „može logično pretpostaviti da nije bio
upoznat sa stvarnim namerama /srpske/ politike“.38

Okupaciju teritorije Kosova tokom Balkanskih ratova pratila su

zverstva srpskih i crnogorskih vojnika, koje su neki posmatrači
tumačili sistematskim nastojanjem srpske vojske da promeni 51 Svedočenje Audrey Budding
demografsku sliku regiona, kako bi opravdala priključenje (24.juli 2003), 24930.
Kosova srpskoj državi.39 Po ovom pitanju je svedok-ekspert
Tužilaštva Budding citirala Izveštaj međunarodne istražne 52 Više o stvaranju Prve Jugoslavije,
komisije o uzrocima i toku Balkanskih ratova 1914, koju je videti: Dragnich, The First
objavila Karnegijeva zadužbina /Carnegie Endowment/, koji Yugoslavia; i Dimitrije Đorđević, ed.,
navodi: The Creation of Yugoslavia, 1914-
1918 (Santa Barbara, CA: Clio Books,
Kuće i čitava sela spaljeni, nenaoružano i nevino stanovništvo 1980).
masovno masakrirano, nezabeleženo nasilje, pljačka i brutalnost
svake vrste – to su sredstva koja je primenila i još uvek 53 Budding, Serbian Nationalism in
primenjuje srpsko-makedonska soldateska u cilju potpune the Twentieth Century, 9.
transformacije etničke slike teritorija naseljenih isključivo
Albancima.40

Svedok odbrane Čedomir Popov priznao je da su srpske snage

činile zverstva; ali, tvrdio je da je to bio samo odgovor na napade
54 Vasa Ćubrilović, “Iseljavanje
Arnauta”, dokazni material P799a.
albanskih jedinica koje su, kako je rekao, bile motivisane
odbijanjem albanske većine da prizna srpsku vlast.41

Slavenko Terzić, koga je odbrana pozvala da kao ekspert svedoči

o istoriji Kosova, naglašeno je izostavio svaki pomen Balkanskih
ratova u svom izveštaju. Pa ipak, ova je epizoda bez sumnje
značajna za istoriju Kosova i Srbije, s obzirom da je 1913 –
nakon gotovo 500 godina – Srbija ponovo preuzela Kosovo, i to
od otomanske vojske u povlačenju, i tu teritoriju priključila
Kraljevini Srbiji. Tužilaštvo je tokon unakrsnog ispitivanja pitalo
Terzića, zašto je u svom izveštaju izostavio ove istorijske
događaje koji su uključivali i masovna zlodela srpske vojske
protiv albanskog stanovništva. Terzić je prihvatio da su navodi
Karnegijeve zadužbine o razmerama zverstva verovatno tačni, ali
je rekao da su to bile očekivane posledice rata. Nije se složio s
Tužilaštvom da su ta zverstva bila deo vladinog plana etničkog
čišćenja teritorije, zaključivši da bi takav plan bio i realizovan da
je postojao.42 Terzić je isto tako, iz svog izveštaja izostavio plan
srpske vlade za kolonizaciju Kosova, uprkos njegovom značaju s
obzirom da je predviđao određene ekonomske povlastice za Srbe
spremne da se nasele na Kosovo nakon 1913. Kako je Odri
Bading objasnila, cilj programa bila je promena etničkog sastava
Kosova u prilog Srba; ali, plan nije nikada u stvarnosti uspeo i
kosovski Albanci su ostali većinsko stanovništvo.43

Prvi svetski rat, Londonski ugovor 1915, i Velika Srbija

Ispitujući Čedomira
Popova Tužilaštvo je insistiralo na tome da su neke od prvih
velikosrpskih ideologija zagovarale nasilje radi ujedinjenja
teritorija na koje su Srbi smatrali da polažu pravo, i postavilo mu
pitanje o organizaciji poznatoj kao Ujedinjenje ili smrt ili Crna
ruka početkom XX veka. Popov je potvrdio da je jedan od
članova te organizacija zaista izvršio atentat na Aleksandra
Obrenovića – poslednjeg kralja iz dinastije Obrenovića – 1903.
Poznato je da je Obrenović gajio dobre odnose sa
Austrougarskom zbog čega su ga srpski nacionalisti smatrali
najvećom smetnjom teritorijalnoj ekspanziji i posebnom pretnjom
teritorijalnim aspiracijama prema BiH. Ta ista grupa je bila
umešana i u ubistvo Franca Ferdinanda u Sarajevu 1914.44
55 Svedočenje Čedomira Popova (15.
decembar 2004),
Popov koji je najpre odbacio navode Tužilaštva o povezanosti
34524-34525.
velikosrpske ideologije i nasilja, trebalo je sada da prizna da je
terorizam bio odlika početnih napora srpskog iredentizma. Složio
se da su ubistva kralja Aleksandra i nadvojvode Ferdinanda
ohrabrila Crnu ruku – koju je nazvao paravojnom organizacijom,
čiji su deo bili i aktivni oficiri Srpske kraljevske vojske - za još
nasilnije akte. Cilj te grupe bio je, kako je rekao, ujedinjenje Srba
iz Bosne, cilj za koji je tvrdio da je uživao punu podršku
bosanskih Srba.45 Popov je odbacio, da je ubistvo nadvojvode
Ferdinanda 1914, bilo motivisano velikosrpskom ideologijom,
navodeći da je u članstvu Mlade Bosne – organizacije koja je
stajala iza atentata - pored bosanskih Srba bilo i bosanskih Hrvata
i Muslimana. Prema Popovu, predstavnici Mlade Bosne obratili
su se za podršku Crnoj ruci nakon što im je srpska vlade odbila
pomoć.46 Razume se da je atentat tumačen kao okidač za Prvi
svetski rat u kome se raspala Austrougarska i nakon kojeg je BiH
postala deo novostvorene Kraljevine Jugoslavije.

Odbrana je tvrdila da Srbi nikad nisu težili uspostavljanju Velike

Srbije i da su čak i odbili proširenu državu koja im je ponuđena
Londonskim ugovorom 1915, opredelivši se, umesto toga, za 56 For example, see: Sell, Slobodan
zajedničku državu sa Slovencima i Hrvatima. Milošević je ovu Milošević and the Destruction of
tezu uveo u svojoj uvodnoj reči u avgustu 2004, ističući kako su Yugoslavia, 46; Dragović-Soso, “Why
Srbi odbili Londonski ugovor uprkos obećanjima saveznika o did Yugoslavia Disintegrate?...”14.
proširenju Srbije na teritoriju BiH i Hrvatske.
57 Dragović-Soso, “Why did
Interpretirajući Londonski ugovor u istorijskom i političkom Yugoslavia Disintegrate?...”14.
kontekstu, Popov je rekao da je Austrougarska bila neprijateljska
država i da su Britanci njenu teritoriju ponudili Italiji da bi ovu 58 Ibid. 19.
privoleli na stranu saveznika. Srbija, kako je rekao, nije bila
uključena u ove tajne pregovore; no, Britanci i Italijani su se 59 Ibid.
sporazumeli oko međusobne podele znatnog dela Austrougarske
carevine, dok bi ono što preostane dobila ili Srbija ili zajednička 60 O ovome će biti reči u poglavljima
država Srba, Hrvata i Slovenac.47 Dalje, govorio je o postojanju III i IV.
dve mape Londonskog ugovora, od kojih se ona druga isključivo
odnosila na Srbiju. U drugu mapu su unete izmene prve, rekao je,
i označene teritorije koje bi dobila Srbija, uključujući tu i
teritoriju Makedonije, kao kompenzaciju za Dalmaciju koju je
dobila Italija.48 Objasnio je da su Srbiji takođe ponuđeni Bosna,
Istočna Slavonija, Bačka, Srem i deo Dalmacije, severno od
Splita do poluostrva Plank. To je bila mnogo veća teritorija od 61 Stambolić Put u bespuće, dokazni
one za koju se smatralo da na nju Srbija polaže pravo, material P800a, 2. Videti i: Budding,
komentarisao je.49 Serbian Nationalism in the Twentieth
Century, 53.
 62 Budding, Serbian Nationalism in
the Twentieth Century, 58.

63 Ibid, 37.

64 Mihailović i Krestić, Memorandum

of the Serbian Academy of Sciences
and Arts, 119.

65 Ibid, 128.

66 Budding, Serbian Nationalism in

the Twentieth Century, 55-56.
Mapa 2: Mapa Londonskog ugovora na kojoj su označene
teritorije koje su
saveznici ponudili Srbiji 1905.

Prva Jugoslavja ili Velika Srbija?

67 Ibid, 58.
Glavni argument odbrane bio je da je Londonski ugovor mogao
osigurati nešto što bi, u suštini, bila Velika Srbija, ali da je
Kraljevina Srbija odbacila tu mogućnost, želeći, umesto toga, da
oslobodi Slovence, Hrvate i Srbe koji su bili pod austrougarskom
vlašću. Prema svedočenju Popova, ratni ciljevi Srbije, utvrđeni
Niškom deklaracijom 1914, išli su ka uspostavljanju zajedničke
jugoslovenske države.50 Međutim, svedok-ekspert Tužilaštva
Bading drugačije je interpretirala ove događaje, rekavši da su 68 Kao svedoci odbrane pojavili su se
srpske političke elite zajedničku državu videle kao, ustvari, članovi SANU Mihailo Marković i
Kosta Mihailović , kao i Slavenko
proširenu Srbiju, a ne kao na neku jugoslovensku državu, što je u Terzić, Smilja Avramov i Čedomir
to vreme predstavljalo jedan potpuno novi koncept. Bading je Popov; Vasilije Krstić je trebalo da se
rekla da su tada ideje o Velikoj Srbiji i Jugoslaviji imale identične pojavi takođe i njegov je ekspertski
konotacije, barem kod donosilaca političkih odluka. Niška izveštaj već bio dostavljen Sudu, ali je
deklaracija, kako je rekla, bila je sastavni deo srpskog plana Milošević u međuvremenu umro.
ujedinjenja svih Srba.51

U pregovorima koji su prethodili stvaranju prve jugoslovenske

države, hrvatski su predstavnici zagovarali konfederaciju;
međutim, na kraju su napravili ustupak Srbima i uspostavljena je
Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca pod dinastijom
Karađorđević.52 Odri Bading (Audrey Budding) je istakla da je
bilo srpskih intelektualaca koji su takođe smatrali da je važno
praviti razliku između zajedničke države i proširene srpske
dominacije, i zagovarali su decentralizovanu federaciju.53
Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca je 1929, promenila naziv u
Kraljevinu Jugoslaviju, ili prvu Jugoslaviju. Državu su razdirale
međuetničke tenzije i sve oštriji srpsko-hrvatski sukob. Srbija je
ipak vodila politički dijalog sa Hrvatima i Slovencima, tretirajući
ih kao ravnoravne narode; međutim, odnosi sa drugim etničkim
grupama – bosanskim muslimanima, Makedoncima i kosovskim
Albancima – ostali su problematični.

O tome, kako su neki Srbi smatrali da treba rešiti problem

nesrpskog stanovništva svedoči još jedan dokument koji je
godinama držan u tajnosti u Institutu za vojnu istoriju u Belgradu,
pod nazivom „Iseljavanje Arnauta“.54 Izraz “Arnauti” se odnosio
na etničke Albance, a pomenutim dokumentom sugerisano je
njihovo iseljenje u Tursku i nadoknade turskoj vladi za troškove
preseljenja. Dokument je napisao Vasa Ćubrilović, tada mladi
istoričar, poznat po svom pripadništvu Mladoj Bosni u vreme
atentata na Franca Ferdinanda. Napisao ga je dok je još bio
asistent na Beogradskom univerzitetu, i predstavio na sastanku
Srpskog kulturnog kluba, 1937. Klub je okupljao elitu,
ukljućujući istaknute srpske političare, visoke oficire i 69 Ibid, 34748-34749 and 34751.
intelektualce od znatnog uticaja na politiku i javno mnjenje.
70 Ibid, 34751-34753.
Drugi svetski rat i historijsko nasleđe Moljevićeve „homogene
Srbije“

Raspadom prve Jugoslavije 1941, i njenom podelom između

Trećeg Rajha, Italije i susednih naci-satelitskih zemalja, poput
Mađarske i Bugarske, znatno je promenjena mapa Jugoslavije.
Hrvatska je kao nagradu za savez sa Trećim Rajhom dobila više
teritorija, proširivši granice na istok, pripajanjem BiH i Srema,
sve do grada u samom predgrađu Beograda – Zemuna. S druge
strane, nacistička Nemačka je Srbima ostavila državu koja je bila
mnogo manja od tada novostvorene Nezavisne Države Hrvatske
– NDH. Na čelu NDH bio je ekstremno desničarski ustaški pokret
koji počeo s uništavanjem Srba, Roma, Jevreja i komunista u
koncentracionom logoru Jasenovac, kako bi u etničkom sastavu
NDH prevagnuli Hrvati.
71 Renaud de la Brosse, Political
I u nacističkoj Srbiji i u NDH delovalo je nekoliko gerilskih Propaganda and the Plan to Create a
jedinica srpskih četnika. Saveznici su četničke gerilce pod “State for all Serbs”: Consequences of
komandom pukovnika Draže Mihailovića smatrali kraljevskom Using the Media for Ultra-Nationalist
vojskom i zvaničnim pokretom otpora sve do 1943, kada su Ends, Expert Report, januar 2003,
Titovi pobednički komunistički gerilci, poznati kao partizani, dokazni material P446.2, 34 i 38.
postali jedini priznati pokret otpora na teritoriji bivše Kraljevine
Jugoslavije. Jedan od ideologa četničkog gerilskog pokreta bio je 72 Jović, Knjiga o Miloševiću, 9-10.
Stevan Moljević (1888-1959), banjalučki advokat i član Srpskog
kulturnog kluba. Autor je pamfleta pod nazivom „Homogena
Srbija“ 1941, koji oživljava velikosrpsku ideologiju u političkom
i vojnom kontekstu Drugog svetskog rata i evropskog poretka u
promenama.

73 Ibid.
74 Ibid, 32-33.

75 Ibid, 35-36.

76 Ibid, 39.
 Uvodni tekst | Literatura | Analize slučaja

ANALIZA SLUČAJA 10:

Genocid u Bosni

ANALIZA SLUČAJA 9:

Kratka istorija paravojnih jedinica u jugoslovenskim ratovima 1991-1995 -

Grabljive zveri i otrovne bube

ANALIZA SLUČAJA 8:

Politička propaganda i projekt “Svi Srbi u jednoj državi”: posledice

instrumentalizacije medija za ultranacionalističke svrhe

ANALIZA SLUČAJA 7:

Kosovski mit

ANALIZA SLUČAJA 6:
77 Ibid, 51-52.
Zatvoreno društvo i njegovi prijatelji: upotreba ideologije u kulturi Srbije od
78 Ibid, 50
1986, do 2016

ANALIZA SLUČAJA 5:

Suđenje Slobodanu Miloševiću kao vredan istorijski izvor za bolje razumevanje

raspada SFRJ

ANALIZA SLUČAJA 4: 79 Videti: Svedočenje Slavenka

Terzića (6,7. i 9 decembar 2004).
U potrazi za jedinstvom: Zapadne sile i raspad Jugoslavije 80 Budding, Serbian Nationalism in
the Twentieth Century, 55.

81 Stambolić, Put u bespuće, 8. Vasa

ANALIZA SLUČAJA 3: Ćubrilović je umro 1990.

Kako je JNA postala velikosrpska vojska

ANALIZA SLUČAJA 2:

Logori u Srbiji devedesetih

ANALIZA SLUČAJA 1:

Srpski nacionalizam u dvadesetom veku

Suđenje Slobodanu Miloševiću

kao vredan istorijski izvor za
bolje razumevanje raspada SFRJ

Dr Nena Tromp

82 Videti: svedočenje Branka Kostića

(25. januar 2006), 47617-47618 i (8.
februar 2006), 48189-48190;
svedočenje Borisava Jovića (19.
novembar 2003), 29293-29294;
svedočenje Milana Kučana (21. maj
Analiza slučaja 5 2003), 20956.
UVOD 83 Svedočenje Stjepana Mesića (1.
oktobar 2002),
Međunarodni krivični sudovi dozvoljavaju da se pojedinci 10538-10544.
smatraju odgovornim za dela koja se mogu smatrati državnim
nasiljem počinjenim kroz institucionalne strukture države i putem 84 Jović, Last Days of the SFRY,
državne birokratije; međutim, mnoge su potencijalne zamke 271-278.
fokusiranja na pojedinačnu krivičnu odgovornosi u istrazi i
podizanju optužnice za navodna masovna zlodela. Prva je da,
terećenje jedne osobe za ekstenzivne zločine počinjene tokom
niza godina nosi rizik „preobimne optužnice“, ili čak
iskrivljavanja složenih istorijskih i političkih procesa koji su
doveli do dotičnih masovnih zlodela. Druga je zamka da se
izolovanjem jednog političkog vođe, kao odgovornog za masovna
zlodela on lako kao pojedinac može optužiti za ono što se u
suštini može smatrati zločinačkim aktom države i državnih
institucija.

Pa ipak, nema sumnje da Slobodan Milošević - po svojim de jure

i de facto ovlašćenjima, i ulozi vođe svih Srba koja mu je
pripisivana od devedesetih godina prošlog veka – snosi ogromnu,
ako ne i ključnu odgovornost za krvavi raspad SFRJ. Neki
istoričari smatraju da se postojeće interpretacije raspada 85 Svedočenje Stjepana Mesića (1.
Jugoslavije uglavnom zasnivaju na „kontradiktornim i oktobar 2002), 10560.
nepristrasnim dokazima“, kao što su svedočenja očevidaca,
memoari pojedinaca i javne izjave samog Miloševića. U prilog 86 Ibid, 10560.
ovog gledišta se ponekad navodi tvrdnja da je Milošević bio
„izuzetno oprezan, ostavivši za sobom malo pisanih tragova“ i da
je svoje strateške odluke donosio u privatnosti vlastitog doma,
gde su s njegovim razmišljanjima bili upoznati samo supruga i
mali krug savetnika.1 Istraga Međunarodnog krivičnog suda za
bivšu Jugoslaviju (MKSJ) Miloševićevog političkog i krivičnog
ponašanja najpre je pokazala da je Milošević preferirao sastanke
jedan-na-jedan i sugerisao da se ti sastanci, bilo sa domaćim ili
međunarodnim zvaničnicima, ne snimaju i ne arhiviraju, kako je
propisano domaćim zakonima i drugom regulativnom. Pričalo se
da je u Miloševićevoj pratnji redovno bio Goran Milinović,
njegov šef kabineta, koji je navodno vodio beleške.2 Tužilaštvo
je, međutim, 2001. otkrilo da snimci ovih sastanaka ipak postoje; 87 Svedočenje Stjepana Kljuića
i da se najzanimljiviji – i verovatno najvredniji – materijal nalazi (15.juli 2003), 24393 i
u državnim arhivama SRJ i Srbije. 24459-24460.

ARHIVA SA SUĐENJA SLOBODANU MILOŠEVIĆU 88 Svedočenje Hrvoja Šarinića

(21.januar 2004), 31263-31268.
Mada su istoričari donekle svesni potrebe da se istraži novi
materijal koji se se pojavio u arhivama MKSJ i vlade, bilo je
malo pokušaja da se taj materijal upotrebi za proučavanje istorije
SFRJ i njenog kraja. I to s dobrim razlogom; jer, istraživanje
sudskih spisa otkriva jednu potpuno drugačiju sliku – da je
Milošević odista povremeno ostavljao tragove, i da audio i video
snimci u nekim slučajevima neoborivo potvrđuju istinitost nekih
zbivanja i izjava.
 89 Dušan Bilandžić, “Najveća
razilaženja,” Nacional, 25. oktobar
1996; i svedočenje Ratka Markovića
(20.januar 2005), 35381-35382.

90 Ibid, 35385.

Dokumenti koje je podnelo 91 Svedočenje Smilje Avramov

Tužilaštvo i koji se odnose na Miloševićevo ponašanje pre, (8.septembar 2004), 32510.
tokom i nakon ratova u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Kosovu
– analizirani u svrhu ovog istraživanja – važni su, stoga, za
istoriografiju konflikta, koja je još u razvoju. U prvim godinama
rata, u periodu koji je relevantan za hrvatsku optužnicu,
presretnuti telefonski razgovori, stenografske beleške sednica
Predsedništva SFRJ i video snimak poznat kao „poligon za
obuku, Kula“ ukazuju na to kako je evoluiralo Miloševićevo
raspoloženje. U ovakav dokazni materijal, za period na koji se
odnosi bosanska optužnica, spadaju i presretnuti telefonski
razgovori, ali i snimci sastanaka dva državna organa Savezne
Republike Jugoslavije (SRJ) – Saveta za usklađivanje stavova o
državnoj politici i Vrhovnog saveta odbrane (VSO). Za godine na
koje se odnosi kosovska optužnica od izuzetne su vrednosti bili
dokumenti ad hoc organa, poznatog kao Združena komanda, ali
je bez sumnje, ključni dokaz prikazan na suđenju bio video
snimak koji prikazuje kako jedna paravojna grupacija iz Srbije,
Škorpioni, likvidira civile izvedene iz Srebrenice u leto 1995. 92 Svedočenje Ante Markovića (23.
Ministarstvo unutrašnjih poslova (MUP) je još jednom koristilo oktobar 2003), 28026.
usluge Škorpiona 1999. kad su ponovo počinili zločine protiv
civilnog stanovništva. Iako je video snimak o Škorpionima 93 Ibid, 28026-28027.
prikazivan tokom unakrsnog ispitivanja svedoka odbrane, nikada
nije uključen u dokazni materijal. Međutim, ono što je proizašlo 94 Ibid, 28027.
iz sudnice izazvalo je nezapamćenu uzbunu u svetu i regionu.
95 Testimony of Hrvoje Šarinić (21
Dokazni materijali koje su odabrali Tužilaštvo i odbrana u slučaju January 2004), 31267.
Milošević, predstavljaju istorijski izvor bez presedana; među
njima se, i pored nekih nedorečenosti u sudskim spisima, nalaze
dokumenti iz državnih arhiva koji bi, u suprotnom, decenijama
ostali nedostupni javnosti i istraživačima. I zaista, neki materijali
sa suđenja ne bi nikada ni izašli na videlo da nije bilo obaveze
država na saradnju sa MKSJ ili, tačnije, obaveze da na zahtev
Tužilaštva i odbrane dostave traženu dokumentaciju. Pa ipak, tu
je uvek materijal sa suđenja, koji jeste zvanično dostupan, ali
javnosti ipak nedostupan; a javna (ne)dostupnost spisa MKSJ je
značajno pitanje. Sudski spisi MKSJ, elektronski dostupna baza
podataka, ponekad mogu biti više izazov nego pomoć 96 Svedočenje Vojislava Šešelja (5.
istraživačima, jer se tu mogu naći samo izabrani materijali, a ne septembar 2005),
kompletni spisi svakog suđenja, i tako je ta baza nepotpuna iz 43655-43656.
mnogih tehničkih i drugih razloga.3

Ono što spise sa suđenja Miloševiću čini posebno interesantnim

istorijskim izvorom jeste činjenica da se u njima mogu naći
odgovori samog Miloševića na svaki dokazni materijal izveden
protiv njega. Milošević ne samo da je sam sebe zastupao pred
sudom i, stoga u tom svojstvu replicirao na podnete dokaze, već
su i njegove opaske sve vreme suđenja bile opaske čoveka koji
nastoji da odbrani svoje političke i privatne odluke.
97 Svedočenje Ante Markovića (15.
Pre nego što bude prihvaćen od suda, svaki dokaz mora da prođe
januar 2004),
kompletan forenzički test – jedna strana u sudskom postupku
30916-30918.
predstavlja svoj dokaz, zatim druga strana vrši unakrsno
ispitivanje, posle čega prva strana ima pravo da ponovo ispita
98 Svedočenje Ante Markovića (23.
svedoka. Produkt ovog procesa – forenzička istina – na više se
oktobar 2003), 28026.
načina razlikuje od istorijske istine. Najpre, istoričar ne mora da
prođe isti forenzički proces da bi upotrebio neki izvor, već,
99 Svedočenje Borisava Jovića (20.
umesto toga potvrdu traži u drugim dostupnim izvorima koji su
novembar 2003), 29358.
raznovrsniji od onih dopuštenih u sudnici, i analizirajući ih dolazi
do istorijske interpretacije nekog događaja. Ovu interpretaciju
tokom vremena mogu promeniti drugi istoričari, što je još jedan
razlog za to što se istorijski i pravni narativi o jednoj istoj temi
mogu prilično razlikovati; zato što su ovi drugi ograničeni
završnim rečima i presudama, formiranih u okviru pravnih normi
i rigidnih sudskih procesa, i ostaju vremenski fiksirani.

U MKSJ je diskrepanca između javne percepcije odgovornosti za

masovne zločine i legalnih preduslova dokaza zločina koji se 100 Ibid, 31324-31335 i (21. januar
pripisuju pojedincu poput Miloševića, često rezultirali gomilom 2004), 31266-31267.
dokaza, kako bi se na sudu koga obavezuju striktna pravila i
procedure dokazalo nešto što je “očigledno”.4 Za svaku
generalnu optužbu Miloševića bilo je potrebno podneti neoboriv
dokaz da se neki zločin zaista dogodio i da je Milošević krivično
odgovoran za njega. Ogromne količine dokaznog materijala koga
su podnosile strane u procesu tokom suđenja, takođe se mogu
pripisati promenama u svetu u kome živimo. Nove tehnologije su
ratove u bivšoj Jugoslaviji pretvarale u medijske spektakle, koji
su se dnevno gledali na televizijama i nalazili na internetu. I
najmanje pojedinosti konflikta postale su dostupne javnosti na
gotovo svim jezicima sveta; a materijal koji je izvirao iz ovih 101 Svedočenje Hrvoja Šarinića (21.
“otvorenih izvora”, potenicalno relevantan kao dokaz, bio je januar 2004),
gotovo bezgraničan.5 31263-31264.
Bez obzira na ogromnu količinu audio, video i pisanog materijala
koji postoji o sukobima, i ulozi Slobodana Miloševića u njima,
tužioci MKSJ – za razliku od svojih nirnbergštkih kolega – nisu
imali kompletan i lak pristup dokumentarnom materijalu iz arhiva
države bivšeg vođe.6 Bilo je teško, ponekad i nemoguće doći do
dokumenata iz oficijelnih arhiva SRJ i Republike Srbije, koji su
bili značajniji sa forenzičkog stanovišta nego kao izvorni 102 “Stenogram sastanka Franje
materijali.7 To je bilo dijametralno suprotno iskustvu tužilaca u Tuđmana i drugih, sa članovima
Nirnbergu kojima su saveznici jednostavno isporučili državni Predsedništva BiH”, 8. januar 1992,
arhiv i arhiv Nacističke partije poražene Nemačke, da ih koriste dokazni material P641.3a, 13-14 i 32.
kao dokaz pred sudom. Pa ipak, dokazni materijal koji je direktno
stigao u MKSJ iz državnih arhiva Srbije, SRJ, Republike Srpske 103 Dragoljub Todorović, intervju (9.
(RS) i Republike Srpske Krajine (RSK) čini sudske spise u jun 2005). O sastanku Dobrice Ćosića
slučaju Milošević izuzetno vrednim, jer su to državni dokumenti i Franje Tuđmana, videti i: “Joint
koji bu u suprotnom ostali decenijama, pa i duže, tajni. Većina tih Declaration of 30 September 1992,” u
dokumenata, pošto su koriščeni na sudu, postala je javna. The International Conference on the
Former Yugoslavia: Official Papers,
Među sudskim spisima u slučaju Milošević, nalaze se transkripti, 458.
materijali koji su podneti kao dokaz, potezi administrativne ili
proceduralne prirode, i odluke i presude Sudskog veća i Žalbenog 104 Svedočenje Hrvoja Šarinića (22.
veća. Taj je materijal – glavni izvor korišćen u ovom istraživanju januar 2004), 31268.
– toliko obiman da se ne može analizirati u samo jednoj
akademskoj studiji, i ovde u celosti i nije ispitan. Nedostajući
materijali koji su traženi, a nikad isporučeni, predstavljaju
prazninu; što znači da su sudski spisi, iako obimni, ipak
nekompletni. I zato, uprkos obimnosti, sudski spisi, sami po sebi
nisu bilo dovoljni za svrhu ovog istraživanja, pa su analizirani i
izvori mimo sudskih procesa - poznati kao vansudski materijal.

Vansudski materijal MKSJ i Tužilaštva (OTP) uključuje

istraživačku i analitičku dokumentaciju, kao što su izveštaji
istražitelja Tribunala, istraživača i analitičara, tima koji je pratio
suđenje Miloševiću, i on se sam po sebi ne koristi u sudskim
postupcima. Interni propisi MKSJ, koji se odnose na strategije
podizanja optužnica ili vođenja sudskog postupka, takođe spadaju
u kategoriju vansudskog materijala. Drugim rečima, prilična
količina vansudskog materijala jeste korišćena u istražiteljske i
istraživačke svrhe, a nije uključena u zvanične sudske spise. Baza
podataka MKSJ sadrži razne materijale koje je sakupila
Kancelarija tužilaštva - OTP, od demografskih podataka o bivšoj
Jugoslaviji, sve do novinskih tekstova koji se mogu koristiti za
pripremu unakrsnog ispitivanja svedoka odbrane, naizgled
beskonačnih dodatnih dokaza i dokaznih eksponata.8 Pristup
ovim materijalima za sada imaju samo zaposleni u OTP, osim u
slučajevima kad se proglase javnim, što zavisi od zaključaka
Mehanizma međunarodnih krivičnih tribunala (MICT).

AKADEMSKA RASPRAVA O UZROCIMA I

POSLEDICAMA RASPADA JUGOSLAVIJE
 Narativ do koga se došlo
tokom suđenja, na tragu Miloševićevih političkih motiva, ciljeva i
namera, i sudskih spisa daje istoričarima jedinstvenu priliku da
preispitaju tekuće rasprave i kontroverze o istorijskim
pojedinostima, legalnost određenih političkih odluka i postupaka,
i stvarnu prirodu politika koje su vođe sprovodile i na
republičkom i na saveznom nivou. Mnogi političari koji su bili na
vlasti u vreme izbijanja neprijateljstava pojavili su se, bilo kao
svedoci Tužilaštva, bilo odbrane.9 Ono što je Milošević radio u
sudnici dopunjavalo je njihova svedočanstva – njegovi
komentari, protesti, poricanja, pa čak i govor tela uvek su odavali
mnogo više od onog što bi se otkrilo da on nije samog sebe
zastupao.10

Uloga Miloševića osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka

takođe je istraživana u mnogim političkim biografijama, i važna
je podtema analize. Međutim, najpoznatije od tih biografija i na
engleskom i na srpskom jeziku, objavljene su, ili pre početka
njegovog suđenja ili u godini kad je ono počelo.11 To znači da je
malo autora sledilo tragove dokaza izvedenih u sudnici radi
utvrđivanja odgovornosti za raspad Jugoslavije i, što je još
važnije, za nasilje koje ga je pratilo.

Da li je Milošević odista pokušao da spase Jugoslaviju? Da li je,

zajedno sa drugima, nesmotreno prouzrokovao njen raspad nizom
pogrešnih poteza koje je povukao u dobroj nameri?12 Ili, da li je
aktivno radio na redefinisanju njenih granica?

Većina autora se slaže da je Milošević imao glavnu ulogu u

događajima koji su se odvijali u bivšoj SFRJ, u periodu 1987-
1999. Za ovu studiju identifikovane su tri kategorije interpretacija
Miloševićeve uloge u raspadu Jugoslavije: intencionalistička,
relativistička i apologetska.13 “Intencionalisti” smatraju da je
Milošević, jasno izraženim željenim ciljevima koji su oterali
druge republike, diktirao tempo jugoslovenske krize.14 Prema
ovom gledištu, nasilje je korišćeno cinično i praktično, i to sa
nedvosmislenom svrhom. “Intencionalističko” tumačenje je, da je
nasilje nad ne-srbima proizvod dobro osmišljene strategije –
irelevantne uspešnosti – da se po bilo koju cenu obezbedi
ostvarivanje Miloševićevog obećanja o “svim Srbima u jednoj
državi”.15
Nasuprot ovome su autori skloni da Miloševića vide kao
inteligentnog i beskrupuloznog političara, ali lošeg taktičara ili
stratega, čiju su postupci uglavnom bili izazvani.16 Za ove
“relativiste” je Miloševićeva politika bila reakcija na događaje
koje su pokrenuli lideri Slovenije, Hrvatske, BiH i Kosova, i
međunarodna zajednica. Po ovom gledištu, Milošević je istinski
želeo da sačuva Jugoslaviju, ali u tome nije uspeo.17 Relativisti
Miloševića tumače kao izuzetno ambicioznog političara koji je
hteo da postigne više nego što je bio u stanju; a njegovu
vladavinu autori iz ovog tabora prikazuju kao niz grešaka i
neuspeha – na domaćem i međunarodnom planu.18 Tako se i
nasilje koje je pratilo raspad Jugoslavije objašnjava složenom
isprepletanošću mnogih faktora koji su vodili ka eskalaciji krize,
što je bilo van kontrole Miloševića kao pojedinca.

“Apologeti” sa slažu sa relativistima u pogledu uloge republika

koje su htele nezavisnost i međunarodne zajednice u raspadu
Jugoslavije. Međutim, oni ne samo da njegov cilj da sačuva
Jugoslaviju vide kao dobronameran, već i brane njegovu
celokupnu politiku i način donošenja odluka.19 Minimiziraju
kalkulantsku i beskrupuloznu stranu njegove ličnosti da bi ga
prikazali kao pomalo nespretnog, nepredvidivog i nedoslednog
autoritarnog lidera koji samo nije uspeo da ispuni obećanja koja
je dao.20

Apologeti, usvari, predstavljaju Miloševića kao atipičnog

autoritativnog vladara koji je mogao svoju vladavinu osigurati
pomoću sile, ali je, umesto toga bio voljan da napravi kompromis
u pogledu svojih inicijalnih ciljeva.21 Apologeti, takođe,
odbaciju svaki argument koji ukazuje na uticaj velikosrpske
ideologije na Miloševića, ili umešanost Srbije u etnička čišćenja
u Hrvatskoj, BiH ili Kosovu. Ističu da je NATO bio taj koji je
počinio teške zločine u Srbiji i na Kosovu, zbog kojih niko nije
pozvan na odgovornost. A, što se tiče Miloševićevog kriminalnog
delovanja u zemlji, neki apologeti tvrde da nikad nije dokazana
njegova lična umešanosti u ubistva koja su se desila dok je on bio
na vlasti; neki u svom „oprostu“ ide i dalje, tvrdeći da čak, i da je
imao neku ulogu u tim ubistvima, toga „nije bilo tako mnogo“.22
Apologeti vide Miloševića kao pravog državnika koji je odolevao
pritiscima spolja.23

SUDSKI DOKAZI I ISTORIJSKI NARATIV O ULOZI SRBIJE

U RASPADU SFRJ

Sudski spisi suđenja Slobodanu Miloševiću pred MKSJ biće u

svrhu ove studije analizirani s aspekta tri događaja koja su još
uvek predmet istorijskih kontroverzi, kao što će se još raspravljati
o tome, da li su se odista i desili ili, ukoliko jesu, od kakvog su
istorijskog i političkog značaja. Kao ilustracija istorijskog značaja
arhive o masovnim zlodelima, prikupljene tokom suđenja, biće
istražena tri događaja na osnovu dostupnih sudskih spisa
nedovršenog suđenja Slobodanu Miloševiću pred MKSJ: (1)
„Velika Srbija“ kao srpska državna ideologija devedesetih godina
prošlog veka; (2) Memorandum SANU – ideološki nacrt politike
Srbije pod vlašću Slobodana Miloševića? (3) Susret u
Karađorđevu u martu 1991, i planovi za podelu Bosne i
Hercegovine.

VELIKA SRBIJA KAO SRPSKA DRŽAVNA IDEOLOGIJA

DEVEDESETIH GODINA PROŠLOG VEKA

Pitanja o ulozi Slobodana

Miloševića u raspadu SFRJ vrlo su relevantna za odgovor o tome
zašto je taj raspad bio nasilan. Kad, kako i ko je prvi krenuo sa
nasiljem? I sa kakvim ciljem? U naučnoj literaturi se izbijanje
nasilja često pripisuje velikosrpskoj ideologiji i nastojanjima da
se uspostavi jedna srpska država. Neki autori tvrde da su
Miloševićevi planovi korespondirali s istorijskim ciljevima
velikosrpskih ideologa, ali da njegove političke odluke suštinski
nisu proizilazile iz „nekog određenog političkog plana“.24
Krivična istraga jezika kojim su se koristile vođe pokušava da
otkrije uvredljive i rasističke izraze koji bi mogli da izražavaju
predrasudu prema ili mržnju za pripadnike neke ciljane
neprijateljske grupacije. Ovaj dokaz je bitan za razotkrivanje
mentalnog sklopa, što je potrebno za utvrđivanje kriminalnih
namera optuženog. Za dokazivanje krivičnog dela podjednako su
važni i reči i dela optuženog. Premda je actus reus – samo
krivično delo, poput ubistva ili silovanja – važna polazna tačka
svake krivične istrage, dokazivanje kriminalnih namera nekog
političkog vođe više se fokusira na mens rea – kriminalni naum
za koji se mora dokazati da je doveo do, ili bio sastavni deo actus
rea. Tokom čitavog suđenja Miloševiću svedoci, koji su
svojevremeno bili upoznati ili uključeni u političke pregovore
koji su s njim vođeni, govorili su o čestom raskoraku između
Miloševićevih reči i dela. Dakle, kakve su bile Miloševićeve
stvarne namere i zašto je pokušao da prikrije svoje političke
ciljeve? Da li zato što je bio svestan da se jedna država za sve
Srbe može ostvariti samo nasiljem nad ne-srbima?

Od XIX veka velikosrpska ideologija povezana je sa

teritorijalnom ekspanzijom i promoviše proširenje srpske države
na jug (u Makedoniju i na Kosovo) i na zapad (u BiH i Hrvatsku).
Prvi zagovornici „Velike Srbije“ hteli su da granice Srbije prošire
na teritorije otomanskog, a potom habsburškog carstva – etnički
mešanog stanovništva i velikog broja ne-srba – a Tužilaštvo je
tvrdilo da je istorijat njihovih nastojanja da prošire srpsku
teritoriju jedno od masovnih zlodela protiv tog ne-srpskog
stanovništva. Da bi dokazalo Miloševićev kriminalni naum
Tužilaštvu je bilo važno da dokaže da je on usvojio ideologiju
koja je dugo bila ideja vodilja srpskim političkim elitama ka
uspostavljanju etnički definisane srpske države; inspirisala
nastojanja znana po tome što ih je često pratilo nasilje.25

Velikosrpska ideologija i istorijat nasilja:

od terorizma do masovnih zlodela

Eksperti koji su se pojavili

kao svedoci i Tužilaštva i odbrane govorili su o istorijatu
velikosrpskog koncepta. Ekspertkinja Tužilaštva istoričarka Odri
Bading pripisala je ovaj izraz srpskom političaru Iliji Garašaninu
(1812-1874), autoru kratkog nacionalističkog manifesta iz 1844.
poznatog kao Načertanije, u kojem su označene granice buduće
srpske države.26 Dokument je bio tajan sve dok nije konačno
objavljen 1906.27 Od njegovog vremena mnogo se raspravljalo o
toj ideologiji i o tome šta pojam Velike Srbije podrazumeva. Da
li je to neka država ujedinjenih Južnih Slovena, s velikim brojem
ne-srba ili nacionalna država Srba u kojoj su svi Srbi ujedinjeni i
koja obuhvata sve teritorije sa većinskim srpskim stanovništvom?
Drugim rečima, da li je tu reč o jugoslovenstvu ili o srpskom
nacionalizmu?
U svojoj uvodnoj reči, Milošević je tvrdio da je ideja o Velikoj
Srbiji izmišljotina propagandne kampanje Austrougarske
monarhije. Kad su hrišćanske države na Berlinskom kongresu
1878, delile otomanske teritorije BiH je, na veliko razočarenje tek
stvorene, susedne Kraljevine Srbije, proglašena austrougarskim
protektoratom.28 Od 1878, do 1914, odnosima između
Kraljevine Srbije i Austrougarskog carstva dominirao je rivalitet
oko teritorije BiH, koji se samo zaoštrio kada je Austrougarska
1908, anektirala BiH. Zbog tog rivaliteta, govorio je Milošević,
Austrougarska je i smislila koncept „Velike Srbije“, ne bi li
Kraljevinu Srbiju optužila za ekspanzionizam.29

Čedomir Popov, svedok odbrane o toj temi, je isto tako tvrdio da

je koncept Velike Srbije proizvod sukoba srpske kraljevine i
austrougarske monarhije oko teritorijalne premoći. Posvedočio je
kako je „mit“ o velikosrpskoj ideologiji korišćen kao taktika
zaplašivanja, rekavši:

...pothranjivan i dopunjavan nakon Berlinskog kongresa 1878,

dobio je sve odlike neprekidne političke i verske kampanje.
Kampanja je imala za cilj i mit je stvoren iz tri razloga: da se
spreči uspostavljanje jedne srpske države u okviru njenih entičkih
granica, prikrije činjenica da Austrija drži neke srpske i
balkanske teritorije pod svojom vlašću, i gaji pretenzije ka još
nekim teritorijama, i da se katoličkoj misionarskoj kampanji
otvore putevi ka pravoslavnom stanovništvu Jugoistočke Evrope.
Nije se štedelo truda u širenju mita o velikosrpskoj pretnji...30

Brojni svedoci odbrane ponovili su Miloševićevu i Popovljevu

interpretaciju negativne konotacije koji je dobio termin „Velika
Srbija“, tvrdeći da je reč o stranoj izmišljotini da bi se
diskreditovala Srbija – kao nova politička snaga krajem XIX veka
– i sprečilo njeno proširenje na zapad.31 Svedok-ekspert odbrane
Kosta Mihailović je govorio i o ulozi dvojice poznatih srpskih
socijalista Dimitrija Tucovića (1881-1914) i Svetozara
Markovića (1846-1876), koji su, tvrdio je, doprineli negativnom
prizvuku ovog izraza pripisujući mu srpski ekspanzionizam u
drugoj polovini XIX i početkom XX veka, i čija su gledišta
sledila njihove „tvrdokorne“ i „jednostrane“ ideologije.32

Čedomir Popov je tvrdio da Načertanije nije promovisalo

agresiju i da se, stoga, ne može smatrati podsticajnim za
nasilje.33 Naprotiv, smatrao je Popov, Garašaninov plan se
odnosio na integraciju teritorija koje je Srbija potraživala po
jezičkim i verskim osnovama – BiH, severne Albanije (posebno
Kosova i Metohije) i Crne Gore – što bi Srbiji omogućilo da
ujedini sve Srbe, a pri tom ostavi otvorena vrata i za druge
južnoslovenske narode, uključujući i Bugare, kao i Hrvate iz
Slavonije, Hrvatske i Dalmacije. Prema Popovu, Garašanin je
prevashodno težio oslobođenju balkanskih Srba od otomanske
vlasti i pozivao se na njihovo „sveto istorijsko pravo“ srpske
države cara Dušana Silnog u XIV veku.34

Kada je Tužilaštvo zatražilo njegovo mišljenje o pretpostavci, da

bi država kakvu je zamislio Garašanin bila zasnovana na
istorijskim, etničkim, verskim, jezičkim i geostrateškim
kriterijumima, na čelu sa srpskom dinastijom, Popov je
odgovorio da je Načertanije zaista zagovaralo srpske nacionalne
interese, ali da su slične nacionalističke i iredentističke35 ideje
bile karakteristične za celu Evropu XIX veka i da su stoga i Srbi
imali pravo da podržavaju jednu takvu ideju. Popov je u svojoj
ekspertskoj analizi okarakterisao velikosrpsku ideologiju kao mit
„negovan, razvijan i širen“ da bi se destabilizovala Srbija, što je,
kako je tvrdio u sudnici, trebalo da nametne stereotip o srpskom
hegemonizmu. Kada ga je Milošević upitao da li on zaista smatra
Srbiju žrtvom kao državu i narod, Popov je rekao da smatra.
Ovakav odgovor je tipičan za ideologiju večite srpske žrtve,
kojom su srpske nacionalističke elite mobilisale kosovsko društvo
osamdesetih godina prošlog veka.

Istorijat ekspanzije srpske države upotrebom sile, 1912-1941

Balkanski ratovi 1912-1913

Granice srpske države dva puta su menjane tokom Balkanskih

ratova 1912-1913. u kojima su se novostvorene balkanske države
borile protiv Otomanske imperije. Srbija je svoje granice proširila
ka jugu, do Vardarske Makedonije (današnjeg severnog
makedonskog regiona) – poznate i kao „stara Srbija“, s obzirom
da je pripadala srednjevekovnoj kraljevini Dušana Silnog – kao i
na Kosovo i delove Sandžaka. Ovim osvajanjima Kraljevina
Srbija je uključila u državu veliki broj ne-srba.36
 Svedok odbrane Kosta
Mihailović napisao je u svojoj ekspertizi kako je srpski socijalista
Dimitrije Tucović tvrdio u vreme Balkanski ratova, da srpska
invazija na severne krajeve Albanije 1912, potvrđuje nameru da
se osvoji cela teritorija s ambicijom da se obezbedi izlaz na
Jadransko more. Mihailović je ovo osporavao, tvrdeći da je da se
tu, ustvari radilo o pretnji od stvaranje Velike Albanije, koja je
bila i okidač za Balkanske ratove.37 Ali, nisu samo Albanci težili
ekspanzionizmu, a na opasnost od međusobno suprotstavljenih
iredentizama i separatizama ukazivao je krajem XIX veka jedan
drugi socijalista, Svetozar Marković, govoreći o hipokriziji
Srbije, koja smatra da ima pravo na jedinstvenu srpsku državu na
Balkanu, a to isto pravo odriče drugima. Mihailović je citirao i
Markovića u svojoj ekspertizi, mada je, odbacujući Markovićevu
opasku, tvrdio da se „može logično pretpostaviti da nije bio
upoznat sa stvarnim namerama /srpske/ politike“.38

Okupaciju teritorije Kosova tokom Balkanskih ratova pratila su

zverstva srpskih i crnogorskih vojnika, koje su neki posmatrači
tumačili sistematskim nastojanjem srpske vojske da promeni
demografsku sliku regiona, kako bi opravdala priključenje
Kosova srpskoj državi.39 Po ovom pitanju je svedok-ekspert
Tužilaštva Budding citirala Izveštaj međunarodne istražne
komisije o uzrocima i toku Balkanskih ratova 1914, koju je
objavila Karnegijeva zadužbina /Carnegie Endowment/, koji
navodi:

Kuće i čitava sela spaljeni, nenaoružano i nevino stanovništvo

masovno masakrirano, nezabeleženo nasilje, pljačka i brutalnost
svake vrste – to su sredstva koja je primenila i još uvek
primenjuje srpsko-makedonska soldateska u cilju potpune
transformacije etničke slike teritorija naseljenih isključivo
Albancima.40

Svedok odbrane Čedomir Popov priznao je da su srpske snage

činile zverstva; ali, tvrdio je da je to bio samo odgovor na napade
albanskih jedinica koje su, kako je rekao, bile motivisane
odbijanjem albanske većine da prizna srpsku vlast.41

Slavenko Terzić, koga je odbrana pozvala da kao ekspert svedoči

o istoriji Kosova, naglašeno je izostavio svaki pomen Balkanskih
ratova u svom izveštaju. Pa ipak, ova je epizoda bez sumnje
značajna za istoriju Kosova i Srbije, s obzirom da je 1913 –
nakon gotovo 500 godina – Srbija ponovo preuzela Kosovo, i to
od otomanske vojske u povlačenju, i tu teritoriju priključila
Kraljevini Srbiji. Tužilaštvo je tokon unakrsnog ispitivanja pitalo
Terzića, zašto je u svom izveštaju izostavio ove istorijske
događaje koji su uključivali i masovna zlodela srpske vojske
protiv albanskog stanovništva. Terzić je prihvatio da su navodi
Karnegijeve zadužbine o razmerama zverstva verovatno tačni, ali
je rekao da su to bile očekivane posledice rata. Nije se složio s
Tužilaštvom da su ta zverstva bila deo vladinog plana etničkog
čišćenja teritorije, zaključivši da bi takav plan bio i realizovan da
je postojao.42 Terzić je isto tako, iz svog izveštaja izostavio plan
srpske vlade za kolonizaciju Kosova, uprkos njegovom značaju s
obzirom da je predviđao određene ekonomske povlastice za Srbe
spremne da se nasele na Kosovo nakon 1913. Kako je Odri
Bading objasnila, cilj programa bila je promena etničkog sastava
Kosova u prilog Srba; ali, plan nije nikada u stvarnosti uspeo i
kosovski Albanci su ostali većinsko stanovništvo.43

Prvi svetski rat, Londonski ugovor 1915, i Velika Srbija

Ispitujući Čedomira
Popova Tužilaštvo je insistiralo na tome da su neke od prvih
velikosrpskih ideologija zagovarale nasilje radi ujedinjenja
teritorija na koje su Srbi smatrali da polažu pravo, i postavilo mu
pitanje o organizaciji poznatoj kao Ujedinjenje ili smrt ili Crna
ruka početkom XX veka. Popov je potvrdio da je jedan od
članova te organizacija zaista izvršio atentat na Aleksandra
Obrenovića – poslednjeg kralja iz dinastije Obrenovića – 1903.
Poznato je da je Obrenović gajio dobre odnose sa
Austrougarskom zbog čega su ga srpski nacionalisti smatrali
najvećom smetnjom teritorijalnoj ekspanziji i posebnom pretnjom
teritorijalnim aspiracijama prema BiH. Ta ista grupa je bila
umešana i u ubistvo Franca Ferdinanda u Sarajevu 1914.44

Popov koji je najpre odbacio navode Tužilaštva o povezanosti

velikosrpske ideologije i nasilja, trebalo je sada da prizna da je
terorizam bio odlika početnih napora srpskog iredentizma. Složio
se da su ubistva kralja Aleksandra i nadvojvode Ferdinanda
ohrabrila Crnu ruku – koju je nazvao paravojnom organizacijom,
čiji su deo bili i aktivni oficiri Srpske kraljevske vojske - za još
nasilnije akte. Cilj te grupe bio je, kako je rekao, ujedinjenje Srba
iz Bosne, cilj za koji je tvrdio da je uživao punu podršku
bosanskih Srba.45 Popov je odbacio, da je ubistvo nadvojvode
Ferdinanda 1914, bilo motivisano velikosrpskom ideologijom,
navodeći da je u članstvu Mlade Bosne – organizacije koja je
stajala iza atentata - pored bosanskih Srba bilo i bosanskih Hrvata
i Muslimana. Prema Popovu, predstavnici Mlade Bosne obratili
su se za podršku Crnoj ruci nakon što im je srpska vlade odbila
pomoć.46 Razume se da je atentat tumačen kao okidač za Prvi
svetski rat u kome se raspala Austrougarska i nakon kojeg je BiH
postala deo novostvorene Kraljevine Jugoslavije.

Odbrana je tvrdila da Srbi nikad nisu težili uspostavljanju Velike

Srbije i da su čak i odbili proširenu državu koja im je ponuđena
Londonskim ugovorom 1915, opredelivši se, umesto toga, za
zajedničku državu sa Slovencima i Hrvatima. Milošević je ovu
tezu uveo u svojoj uvodnoj reči u avgustu 2004, ističući kako su
Srbi odbili Londonski ugovor uprkos obećanjima saveznika o
proširenju Srbije na teritoriju BiH i Hrvatske.

Interpretirajući Londonski ugovor u istorijskom i političkom

kontekstu, Popov je rekao da je Austrougarska bila neprijateljska
država i da su Britanci njenu teritoriju ponudili Italiji da bi ovu
privoleli na stranu saveznika. Srbija, kako je rekao, nije bila
uključena u ove tajne pregovore; no, Britanci i Italijani su se
sporazumeli oko međusobne podele znatnog dela Austrougarske
carevine, dok bi ono što preostane dobila ili Srbija ili zajednička
država Srba, Hrvata i Slovenac.47 Dalje, govorio je o postojanju
dve mape Londonskog ugovora, od kojih se ona druga isključivo
odnosila na Srbiju. U drugu mapu su unete izmene prve, rekao je,
i označene teritorije koje bi dobila Srbija, uključujući tu i
teritoriju Makedonije, kao kompenzaciju za Dalmaciju koju je
dobila Italija.48 Objasnio je da su Srbiji takođe ponuđeni Bosna,
Istočna Slavonija, Bačka, Srem i deo Dalmacije, severno od
Splita do poluostrva Plank. To je bila mnogo veća teritorija od
one za koju se smatralo da na nju Srbija polaže pravo,
komentarisao je.49

Mapa 2: Mapa Londonskog ugovora na kojoj su označene

teritorije koje su
saveznici ponudili Srbiji 1905.

Prva Jugoslavja ili Velika Srbija?

Glavni argument odbrane bio je da je Londonski ugovor mogao

osigurati nešto što bi, u suštini, bila Velika Srbija, ali da je
Kraljevina Srbija odbacila tu mogućnost, želeći, umesto toga, da
oslobodi Slovence, Hrvate i Srbe koji su bili pod austrougarskom
vlašću. Prema svedočenju Popova, ratni ciljevi Srbije, utvrđeni
Niškom deklaracijom 1914, išli su ka uspostavljanju zajedničke
jugoslovenske države.50 Međutim, svedok-ekspert Tužilaštva
Bading drugačije je interpretirala ove događaje, rekavši da su
srpske političke elite zajedničku državu videle kao, ustvari,
proširenu Srbiju, a ne kao na neku jugoslovensku državu, što je u
to vreme predstavljalo jedan potpuno novi koncept. Bading je
rekla da su tada ideje o Velikoj Srbiji i Jugoslaviji imale identične
konotacije, barem kod donosilaca političkih odluka. Niška
deklaracija, kako je rekla, bila je sastavni deo srpskog plana
ujedinjenja svih Srba.51

U pregovorima koji su prethodili stvaranju prve jugoslovenske

države, hrvatski su predstavnici zagovarali konfederaciju;
međutim, na kraju su napravili ustupak Srbima i uspostavljena je
Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca pod dinastijom
Karađorđević.52 Odri Bading (Audrey Budding) je istakla da je
bilo srpskih intelektualaca koji su takođe smatrali da je važno
praviti razliku između zajedničke države i proširene srpske
dominacije, i zagovarali su decentralizovanu federaciju.53
Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca je 1929, promenila naziv u
Kraljevinu Jugoslaviju, ili prvu Jugoslaviju. Državu su razdirale
međuetničke tenzije i sve oštriji srpsko-hrvatski sukob. Srbija je
ipak vodila politički dijalog sa Hrvatima i Slovencima, tretirajući
ih kao ravnoravne narode; međutim, odnosi sa drugim etničkim
grupama – bosanskim muslimanima, Makedoncima i kosovskim
Albancima – ostali su problematični.

O tome, kako su neki Srbi smatrali da treba rešiti problem

nesrpskog stanovništva svedoči još jedan dokument koji je
godinama držan u tajnosti u Institutu za vojnu istoriju u Belgradu,
pod nazivom „Iseljavanje Arnauta“.54 Izraz “Arnauti” se odnosio
na etničke Albance, a pomenutim dokumentom sugerisano je
njihovo iseljenje u Tursku i nadoknade turskoj vladi za troškove
preseljenja. Dokument je napisao Vasa Ćubrilović, tada mladi
istoričar, poznat po svom pripadništvu Mladoj Bosni u vreme
atentata na Franca Ferdinanda. Napisao ga je dok je još bio
asistent na Beogradskom univerzitetu, i predstavio na sastanku
Srpskog kulturnog kluba, 1937. Klub je okupljao elitu,
ukljućujući istaknute srpske političare, visoke oficire i
intelektualce od znatnog uticaja na politiku i javno mnjenje.

Drugi svetski rat i historijsko nasleđe Moljevićeve „homogene

Srbije“

Raspadom prve Jugoslavije 1941, i njenom podelom između

Trećeg Rajha, Italije i susednih naci-satelitskih zemalja, poput
Mađarske i Bugarske, znatno je promenjena mapa Jugoslavije.
Hrvatska je kao nagradu za savez sa Trećim Rajhom dobila više
teritorija, proširivši granice na istok, pripajanjem BiH i Srema,
sve do grada u samom predgrađu Beograda – Zemuna. S druge
strane, nacistička Nemačka je Srbima ostavila državu koja je bila
mnogo manja od tada novostvorene Nezavisne Države Hrvatske
– NDH. Na čelu NDH bio je ekstremno desničarski ustaški pokret
koji počeo s uništavanjem Srba, Roma, Jevreja i komunista u
koncentracionom logoru Jasenovac, kako bi u etničkom sastavu
NDH prevagnuli Hrvati.

I u nacističkoj Srbiji i u NDH delovalo je nekoliko gerilskih

jedinica srpskih četnika. Saveznici su četničke gerilce pod
komandom pukovnika Draže Mihailovića smatrali kraljevskom
vojskom i zvaničnim pokretom otpora sve do 1943, kada su
Titovi pobednički komunistički gerilci, poznati kao partizani,
postali jedini priznati pokret otpora na teritoriji bivše Kraljevine
Jugoslavije. Jedan od ideologa četničkog gerilskog pokreta bio je
Stevan Moljević (1888-1959), banjalučki advokat i član Srpskog
kulturnog kluba. Autor je pamfleta pod nazivom „Homogena
Srbija“ 1941, koji oživljava velikosrpsku ideologiju u političkom
i vojnom kontekstu Drugog svetskog rata i evropskog poretka u
promenama.
Mapa 3: Moljevićeva mapa Velike Srbije; Izvori velikosrpske
agresije,
strana 146, dokazni materijal P807.

Na Miloševićevo traženje da komentariše Moljevićev doprinos

četničkom pokretu i velokosrpskoj ideologiji, Popov je rekao da
je četnički pokret nastao kao odgovor na ustaški teror protiv Srba
u NDH. Četnike je opisao kao nekoherentnu grupu, mada je
priznao da je neko vreme pokret Draža Mihailovića sledio
Moljevićeve ideje. Prema Popovu, Moljević je Veliku Srbiju
zamislio na teritoriji mnogo većoj od one predviđene
Londonskim ugovorom 1915:

...Moljević je sa nacionalnog stanovišta predviđao stvaranje

homogene Srbije tako što bi bilo dopušteno nesrpskom
stanovništvu da ode svojom voljom, ili bi bilo razmenjeno za
Srbe koji su ostali van te Velike Srbije. Sami četnici su odbacili
takav program. On je na takozvanom svetosavskom kongresu u
selu Ba u januaru 1944, revidiran kad je, pod pritiskom saveznika
i prevlađujućeg sentimenta u njihovim redovima, doneta odluka o
stvaranje federativne Jugoslavije sa Srbijom u centru.55

Istorijski značaj Moljevićeve mape za razvoj velikosrpske

ideologije je u njenoj demarkaciji zapadne granice od
severnohrvatskog grada Virovitice, preko Karlovca, do
Karlobaga na jugu Hrvatske. Tužilaštvo je od Popova tražilo da
komentariše Moljevićevu mapu i, posebno, granice njome
predviđene, koje bi Hrvatsku ostavile kao uzak teritorijalni pojas
izvan linije Virovitica-Karlovac-Karlobag (V-K-K). Popov je
izjavio da nisu svi Srbi bili za ovakvu granicu, što je i moguće;
ali, vremenom je linija V-K-K za mnoge postala trajna,
upečatljiva identifikacija sa velikosrpskom ideologijom od uticaja
na rat u Hrvatskoj 1991.

MEMORANDUM SANU:
IDEOLOŠKI NACRT POLITIKE SRBIJE POD
SLOBODANOM MILOŠEVIĆEM?

Teško da ima bilo kakve literature o jugoslovenskoj krizi, u kojoj

nema pomena veze između Memoranduma SANU i političkog
programa koga je pokrenuo Milošević, mada su viđenja prirode te
povezanosti različita. Prema jednom, Memorandum je bio „nacrt“
Miloševićeve ratne politike.56 Prema drugom, da je na uopšteniji
način zagovarao „reformisanu federaciju“.57 Kao alternativa i
jednom i drugom tu je i stanovište, da se Memorandum može
tumačiti kao „ekplicitan postjugoslovenski srpski nacionalni
program“.58 Prema nekim autorima, Memorandum nije
zagovarao raspad Jugoslavije, stvaranje Velike Srbije ili etničko
čišćenje, i nije dokazana povezanost autora Memoranduma i
Miloševića. Neki drugi autori drže da se Miloševićeva gledišta, u
vreme kada je Memorandum publikovan nisu nimalo razlikovala
od onoga što su smatrale ostale srpske komunističke vođe.59 Pa
ipak su neki svedoci u MKSJ govorili o značaju Memoranduma
SANU, a njihovi polarizovani narativi išli su linijama ranijih
naučnih debata o značaju tog dokumenta. I u ovom slučaju,
narativ koji se razvijao u sudnici značajno je oblikovan
Miloševićevim aktivnim delovanjem na sudu; on je o svom stavu
prema Memorandumu SANU razgovarao s nekolicinom njegovih
autora koji su se pojavili kao svedoci-eksperti odbrane.60

Vodeći srpski političari su

1986, prihvatili predlog članova SANU da pomognu u rešavanju
duboke društvene, ekonomske i političke krize u koju su u to
vreme zapale Jugoslavija i Republika Srbija. Ivan Stambolić se s
tim saglasio, jer je bio duboko uveren da nauka treba da bude deo
takvih napora. Rukovodstvo SANU je formiralo nekoliko
stručnih timova, od kojih je svaki analizirao različite aspekte
krize i predlagao relevantna rešenja.61 Stambolić se našao u čudu
finalnim proizvodom ovakvog rada – SANU Memorandumom –
nazvavši ga „opelom za Jugoslaviju“. Smatrao je da su preporuke
koje je dokument zagovarao u suprotnosti sa interesima Srba u
Jugoslaviji, kojima je najviše išla u prilog zajednička država.
Stambolić je bio među prvim komunističkim zvaničnicima koji
su javno kritikovali Memorandum, upozoravajući na opasnost
svakog pokušaja „ujedinjenja“ Srba na ruševinama Jugoslavije i
tvrdeći dalekovido, da bi to vodilo u sukob sa drugim
jugoslovenskim narodma i ostatkom sveta. Mesecima nakon što
je Memorandum 1986, „procureo“ u javnost, o njemu se
raspravljalo na svim partijskim forumima. Za razliku od svojih
kolega političara Stambolića i Dragiše Pavlovića, Milošević se
nije izjašnjavao; strogo je vodio računa da ne kritikuje
Memorandum u javnosti, mada je u manje javnim prilikama i
dopuštao kritičke tonove.62 Nikad ne komentarišući sadršaj
samog Memoranduma, Milošević je u brojnim prilikama stao u
odbranu Akademije, govoreći da je potpuno logično da se jedna
institucija najviših intelektualnih i moralnih standarda bavi
složenim pitanjima poput rešavanja jugoslovenske krize.63

Tužilaštvo je samo ovlaš pomenulo Memorandum SANU u

uvodnoj reči, i to u kontekstu opasnosti kojoj su, prema
dokumentu, bili izloženi Srbi na Kosovu i u Hrvatskoj, kao i
retorike koja doprinosi stvaranju atmosfere straha među Srbima.
Međutim, Memorandum je, kako je suđenje odmicalo, stalno
iskrsavao kao dokazni materijal, otkrivajući sve više i više svoj
značaj, kao očigledan nacrt političkog programa koji je sprovodio
Milošević. Glavni argumenti Memoranduma zasnivali su se na
negativnim ekonomskim i političkim posledicama Ustava iz
1974, kojim je federacija pretvorena u konferederaciju. Prema
autorima Memoranduma, Ustav iz 1974, je jugoslovenski
politički sistem pretvorio u „školski primer neefikasnosti“ i jedini
način da se izađe iz krize bio je da se napusti na tom ustavu
zasnovan politički i ekonomski sistem. Identifikovali su i tri
dodatna problema s kojima se Srbija suočava u federaciji:
ekonomska zaostalost, nerešeni odnosi sa državom i pokrajinama,
i „genocid na Kosovu“.64 Ova i druge ozbiljne optužbe
oslikavale su mučan život srpskog stanovništva na Kosovu i u
Hrvatskoj, izloženog „fizičkom, političkom, pravnom i kulturnom
genocidu“, kojim je direktno narušena etnička ravnoteže u
jugoslovenskoj federaciji.65 Zaključak autora Memoranduma bio
je, da je decentralizacija Jugoslavije bila osnovni uzrok
jugoslovenske i srpske krize. Zagovarali su transformaciju
Jugoslavije i, premda samo usput, nagovestili mogućnost njenog
raspada.66

Naglasak koga je Memorandum stavio na srpsko žrtveništvo,

našao je odjek u svim oblicima javne debate u godinama koje su
sledile. Međutim, svedok-ekspert Tužilaštva Bading rekla je da,
sadržaj Memoranduma nije njegova najbitnija odlika; po njoj,
način na koji je taj sadžaj prenet javnosti i polarizavao srpsko
političko rukovodstvo je bio veoma važan. Ona je skrenula
pažnju i na činjenicu da autori Memoranduma, za razliku od
ranijih kritičara Ustava iz 1974, sve mnogo starije „nepravde“
nabrajaju zajedno sa sugestijom koja je važna i potpuno nova –
da Srbi mogu i bez Jugoslavije.67

Autori Memoranduma kao svedoci odbrane

U svojoj uvodnoj reči, u februaru 2002, Milošević je rekao da

optužnica nije podignuta samo protiv njega, već i celog srpskog
naroda, počev od srpske inteligencije i članova SANU. U
odbranu SANU i Memoranduma, izjavio je da su srpski
akademici odgovorno i stručno opisali situaciju na Kosovu. Iako
ranije teško da se ikad javno izjašnjavao o Memorandum, a i
teško je bilo utvrditi da li ga je uopšte i čitao, uticaj koji je ovaj
dokument imao na njegovu ideologiju postao je jasan kad je
Milošević neke od njegovih istaknutih autora pozvao kao
svedoke odbrane. Već i sama činjenica da ih je pozvao govori
sama za sebe, uprkos njegovoj uzdržanosti.68 Profesor Kosta
 Mihailović, ekonomist i
jedan od tvoraca Memoranduma, bio je Miloševićev savetnik u
svim važnim pregovorima početkom devedesetih godina prošlog
veka; kao svedok-ekspert govorio je na temu ekonomske
stagnacije Srbije u prvoj Jugoslaviji (1918-1941), kao i o
Memorandumu i Miloševićevom odnosu prema njemu.
Mihailović je 1993, zajedno s Vasilijem Krestićem – profesorom
istorije i članom SANU koji je radio na delu Memoranduma o
genocidu nad Srbima – objavio knjigu pod nazivom
„Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti: odgovor na
kritike“, o tome zašto i kako je nastao Memorandum. Mada je
tokom svedočenja potvrdio vezu između ideja Memoranduma i
Miloševićevih stavova o pravnim, ekonomskim i političkim
aspektima krize, on i Krestić u knjizi tvrde da je to samo
slučajnost.

Objavljivanje Memoranduma – ili, bolje rečeno, način na koji se

pojavio u javnosti – bilo je tema oko koje su se preplitale mnoge
kontroverze. Autori su tvrdili da je tekst „procureo“ bez njihovog
znanja. Drugi su tvrdili da je to bilo namerno učinjeno kako bi se
Srbi zainteresovali za teme kojima se bavi. Zatim, konroverze su
pratile i verziju koja je objavljena. Da li je tekst iz 1986, bio
nezavršena verzija, kao su to autori tvrdili? Ili je takva etiketa
služila za odbacivanje i sprečavanje kritike, jer se moglo reći da
tu nije radilo o konačnom i autorizovanom tekstu?

Kosta Mihailović je na tome insistirao u svom svedočenju,

rekavši da je cela buka koja se podigla oko Memoranduma
neopravdana, tim pre što verzija koja se pojavila u javnosti nije
bila ni redigovana. Objasnio je da je štampano 20 primeraka, od
čega 16 za autore pojedinačnih priloga i članove komisije, zbog
čega je, uključujući tu i primerke za trojicu konsultanata -
Dobricu Čosića, Ljubu Tadića i Jovana Đorđevića – samo jedan
primerak ostao nedistribuiran. Mihailović je istakao da ovaj
neautorizavan nacrt teksta nije bio odobren kao konačna verzija.

Tužilaštvo je sa svoje strane podnelo analizu u kojoj je upoređena

„procurela, neautorizovana“ verzija iz 1966, sa zvaničnom
verzijom objavljenom, sedam godina kasnije, u Memorandumu
Spske akademije nauka i umetnosti: odgovori na kritike.
Identifikovano je samo šest manjih razlika, i to uglavnom
jezičkih, ne suštinskih.69 Mihailović se promptno saglasio s
nalazima Tužilaštva, rekavši da je on lično uočio samo jednu
izmenu u odeljku o ekonomiji, koji je on pisao, a za koju se
ispostavilo da je reč o štamparskoj grešci. Ako je i bilo nekih
razlika između dve verzije, priznao je, one su mogle biti samo
minorne. Što se tiče dokumenta koji je „procureo“ u javnost,
insistirao je na tome da autori s tim nemaju ništa i da im je
namera bila da ga nikad i ne objave.70 „Curenje“ je pripisao zetu
profesora Jovana Đorđevića, novinaru dnevnog lista Večernje
novosti, koji je, navodno, tekst uočio u profesorovom domu, i
objavio ga u svojim novinama.

Nastala je prava jagma za tekstom Memoranduma, fotokopije su

se po Beogradu prodavale na svakom čošku. Tužilaštvo je izašlo
sa tezom da je tekst „procureo“ planski, poredeći njegovu
tajnovitost s odnosom prema Načertaniju iz 1844, koje je držano
u tajnosti sve do prvog objavljivanja 1906. Mihailović je odbacio
tezu Tužilaštva da je tajnovitost samo probudila interest javnost
za oba dokumenta. Insistirao je na tome da Memorandum nije bio
namenjen javnosti, već napisan da probudi interes političkog
establišmenta.

Svedok-ekspert Tužilaštva
za propagandu Reno de la Bross (Renaud de la Brosse)
kvalifikovao je objavljivanje Memoranduma kao „smisleno
curenje“ i rekao da njegovo objavljivanje u dnevnom listu, i to u
nekoliko nastavaka, nije bilo moguće bez odobrenja barem
nekolicine članova SK.71 Na koliko snažan odjek je
Memorandum naišao u Srbiji postalo je jasno na Osmoj sednici
Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije (CK SKS), u
septembru 1987, koja je podelila srpsko rukovodstvo na
Stambolićev i Miloševićev tabor. Većina delegata je podržala
Miloševića nasuprot Stamboliću i Dragiši Pavloviću, dvojici
najglasnijih kritičara Memoranduma, a u ćorsokaku koji je iz toga
proizašao jasno su se profilisali zagovornici i protivnici novog
kursa u politici.72 Talas političkih čistki koji je usledio,
omogućio je Miloševiću da iz vlasti brzo ukloni svakoga ko ne
prihvata novu politiku.

Uticaj Memoranduma SANU na srpsku postkomunističku

ideologiju

Memorandum SANU je bio odraz kritičnosti srpskih elita nakon

usvajanja Ustava SFRJ iz 1974, za koji su neki smatrali da je na
štetu Srbije, jer republiku, obzirom na dvojni status pokrajina
Vojvodine i Kosova (u sastavu republike i elemnt federacije)
cepa na tri političko-administrativa dela. Stavljajući u kontekst
ciljeve Ustava iz 1974. Odri Bading je objasnila da je pedesetih i
šezdesetih godina prošlog veka Srbija dominirala političkom
scenom Kosova. Tad je Aleksandar Ranković, srpski
komunistički rukovodilac od velikog uticaja, postavio kao glavni
politički cilj centralizaciju federacije i Srbije. Ranković se
uzdigao do najviših političkih funkcija kao prvi šef komunističke
državne bezbednosti – UDBA. Čak i nakon što je prešao na
mnogo javnije političke funkcije – postavši tokom impresivne
političke karijere u poratnoj Jugoslaviji potpredsednik federacije
– imao je kontrolu nad tajnim službama. Na kraju je Ranković,
1966, smenjen sa svih funkcija, između ostalog, zbog nelojalnosti
Titu i podrške srpskom unitarizmu. Optužen je za zloupotrebu
službenog položaja u bezbednosnim strukturama, pri čemu je,
navodno prisluškivao samog Tita, kao i nezakonitu upotrebu
policije na Kosovu. Neki od njegovih savremenika su kasnije
tvrdili da je Ranković bio lojan Titu, ali je pao u nemilost zbog
pokušaja da se nametne kao Titov naslednik.

Ranković je označen kao staljinista, centralista i srpski

nacionalista, a u vremenu posle Rankovića partija i država su
demokratizovane i decentralizovane, a odnos snaga na Kosovo je
promenjen u korist albanske većine.73

Govoreći o kritičnosti srpskih intelektualnih elita prema Ustavu

iz 1974, Bading je rekla da je do prvih izmena u statusu Kosova i
Vojvodine došlo nakon usvajanje tri seta ustavnih amandmana
1968-1971, kojima su autonomne pokrajine postale nezavisnije
od Srbije i dobile veći značaj u donošenju odluka na saveznom
nivou. Najradikalnije izmene usvojene su 1971, kada je
ustanovljeno savezno predsedništvo od 23 člana – po tri
predstavnika svake republike, po dva iz pokrajina, dok je Tito bio
23. Ustavom 1974. taj broj je smenjen na devet: po jedan
predstavnik svake od republika i pokrajina, i Tito kao deveti.
Sastav Predsedništva je još jednom promenjen 1980. nakon
Titove smrti – u osmočlano telo s obzirom da niko nije zamenio
Tita kao jedinog šefa države.

Srpski komunistički liberali

na čelu sa Markom Nikezićem i Latinkom Perović, na vlasti do
1972, pozdravili su decentralizaciju. Međutim, mnogi srpski
intelektualci i aktuelni komunistički političari opirali su se
promenama. Prema Badingovoj, postojale su dve grupe
protivnika decentralizacije: jugoslovenski unitaristi koji su, kao
strastveni Jugosloveni, u decentralizaciji videli slabljenje
izvornog jugoslovenskog koncepta; i „partikularisti”, kao
prethodni, zagovornici jugoslovenstva, ali koji su počeli da teže
srpskom ujedinjenju kad osetili podrivanje zajedničke države.
Ova je druga grupa ostala preokupirana ideojom o srpskom
ujedinjenju, odbijajući svaku pomisao da se mogu naći podeljeni
u više federalnih jedinica, i počela je da postavlja pitanja o
pravima Srba van Srbije.74 Među najglasnijim kritičarima
decentrazacije bio je Dobrica Ćosić, tad još uvek član partije i
deo komunističkog establišmenta. Kada je marginalizovan zbog
svoje kritike decentralizacije, aktivirao se u Srpskoj književnoj
zadruzi, gde su ga izabrali za predsednika.75

Najozbiljnija i najeksplicitnija politička osuda amandmana o

decentralizaciji, došla je sa Pravnog fakulteta Beogradskog
univerziteta. Na otvorenoj sednici u martu 1971, najistaknutiji
pravni stručnjaci javno su artikulisali svoje primedbe, zaključivši
da nakon usvajanja amandmana Jugoslavija više ne postoji kao
država. Neki su učesnici u debati apelovali na Srbe u Srbiji i van
nje da vode računa o svojim interesima, aludirajući na vreme
nakon Jugoslavije. Ozbiljnije kritike dolazile su od profesora
Mihaila Đurića, filozofa, koji je tvrdio da je u ime nacionalne
jednakosti na teritoriji Jugoslavije već uspostavljeno nekoliko
nezavisnih, pa i međusobno suprotstavljenih nacionalnih država.
Jugoslovenske vlasti su na sve ovo odgovorile represijom, ali
nisu rešile problem, što je Badingova nazvala propuštenom
prilikom.76

Predsedništvo Srbije je 1977, zatražilo analizu ustava i položaja

Srbije u tom kontekstu, i predstavilo svoje nalaze u martu iste
godine u Plavoj knjizi – tako nazvanoj po plavim koricama. O
Plavoj knjizi se nikada zvanično nije raspravljalo u partiji, niti je
objavljena, s obzirom da je u njoj eksplicitno kritikovan savezni
ustav iz 1974. Tu je rečeno da je Srbija podeljena na tri zasebna
politička, pravna i ekonomska entiteta s obzirom da je svaka
pokrajina, poput svih republika, imala svoj ustav, predsedništvo,
vladu i vrhovni sud. Naglašene su proceduralne teškoće pri
usvajanju i sprovođenju zakona koji su se odnosili na celu
republiku, kao i politička asimetrija zbog činjenica da su organi
na nivou republike samo teoretski mogli da preduzimaju mere na
celoj teritoriji, ali su u praksi bili ograničeni suverenitetom nad
„užom“ Srbijom, odnosno Srbijom bez Kosova i Vojvodine.
Dalje, predstavnici dveju pokrajina učestvovali su u procesu
donošenja odluka i u republičkim organima, dok, s druge strane,
predstavnici republike nisu imali nikakav uticaj na odluke
pokrajinskih organa.

Autori Plave knjige su izbegavali nacionalističku retoriku i, kako

kaže Bading, svoje najekstremnije stavove izneli su u zaključku,
rekavši da nepostojeća saradnja između republičkih i pokrajinskih
organa ima negativan efekat na jedinstvo srpske nacionalne
kulture i identiteta, i dovodi u pitanje pravo Srba da ostvare svoje
istorijsko pravo na nacionalnu državu u okviru Jugoslavije, kako
to predviđa Ustav 1974. Mada se članstvo nikada nije zvanično
izjasnilo o Plavoj knjizi osamdesetih godina prošlog veka,
Badingova uočava da se upravo u toj dekadi javlja slična retorika
kojom su postavljene osnove saradnje srpskih političara i
opozicionih intelektualaca. I odista, netipično za kulturu
jednopartijskog sistema, osamdesetih godina se raznim peticijama
zahtevala zaštita prava Srba na Kosovu.

Jedna od tih peticija objavljenja u januaru 1986, koju je potpisalo

212 beogradskih intelektualaca, govorila je o Srbima kao večitim
žrtvama. Tu se, između ostalog, ističe da kosovski Albanci već tri
veka proteruju Srbe sa Kosova. Premda se etnički sastav Kosova
promenio tokom ta tri veka, peticija je navodila neuporedivo veći
broj migracija vezanih za XX vek i njihove uzroke; ekonomska i
politička predviđanja iz peticije naći se izraz godinu dana kasnije,
u Memorandumu SANU.

Osnovna tvrdnja u peticiji – o ugroženosti Srba na Kosovu –

zasnivala se na činjenici da je procenat Srba i Crnogoraca na
Kosovu u četiri popisa stanovništva nakon Drugog svetskog rata,
sa 27 odsto pao na manje od 15 odsto 1981. Za ovaj emigracioni
trend srpski su nacionalisti optuživali saveznu politiku koja je
favorizovala Albance, a diskriminisala Srbe u pokrajini; često su
isticali i visok natalitet kosovskih Albanaca kao dokaz
„specijalnog rata“ protiv Srba, kojim se menja demografska slika
na Kosovu. Ovaj argument, međutim, nije uzeo u obzir znatne
demografske, društvene i kulturne razlike između kosovskih
Albanaca i kosovskih Srba. Na primer, u ruralnim oblastima gde
su kosovski Albanci već bili prirodno većinsko stanovništvo,
žene u principu nisu bile zaposlene, što je, u izvesnom smislu,
automatski i vodilo ka većem natalitetu kosovskih Albanaca nega
kosovskih Srba koji su uglavnom naseljavali gradove.77 Pa ipak,
u peticiji se tvrdilo kako Srbi i Crnogorci napuštaju Kosovo u
strahu i izloženi nasilju koje bi trebalo da rezultira „etnički
čistim“ Kosovom. Korišćen je i termin „genocid“, uz tvrdnju da
se ne može zaustaviti bez dubokih društvenih i političkih
promena u celoj zemlji.78

Memorandum SANU je
efikasno sintetizovao i zaoštrio neke žalopojke, kritike i
argumente, dajući im novi legitimitet u eri posle Tita. Stavovi
koje je na sudu iznosio svedok-ekspert odbrane za istoriju
Kosova – Slavenko Terzić – bili su odjek argumenata srpskih
intelektualaca i akademika iz sedamdesetih i osamdesetih godina
prošlog veka.79 Navodno, nudeći rešenja, tvorci Memoranduma
reagovali su na duboku političku, ekonomsku, međuetničku i
društvenu krizu koja je tresla jugoslovensku federaciju od kasnih
sedamdesetih; no, oni su, čini se, prevashodno bili zainteresovani
za status Srbije i Srba u drugim republikama, zaključujući da se
to pitanje najefikasnije rešava ukidanjem autonomija dvema
srpskim pokrajinama.80 Čak je i Vasa Čubrilović, autor
„Iseljavanja Arnauta“ iz 1937, koji je i sam bio član Akademije,
kritikovao preporuke iznete u Memorandumu, rekavši da su
njegovi tvorci proveli godine nagnuti nad kartom Bosne,
pokušavajući da pronađu način kako da povežu srpske zemlje od
Beograda, preko BiH, sa hrvatskim gradom Karlovcem.81

SASTANAK U KARAĐORĐEVU, MART 1991.

Događaj koji je posebno potakao potpuno različite interpretacije

Miloševićevog stava prema raspadu Jugoslavije, bio je sastanak u
Karađorđevu 1991, na kome su Milošević i hrvatski predsednik
Franjo Tuđman, navodno dogovarali podelu BiH između Srbije i
Hrvatske. Za naučnike je ovaj sastanak bitan iz mnogih, a često i
suprotstavljenih razloga.

I Milošević i Tuđman su godinama uspevali da izbegnu odgovor

na ono što se, kako se pričalo, odigralo u Karađorđevu; međutim,
o tome je na suđenju govorilo nekoliko svedoka koji su sa
događajem bili upoznati iz prve ruke. Što se Miloševića tiče, već
sam nagoveštaj da je uopšte razmišljao o podeli BiH nije išao u
prilog njegovom proklamanovanom stavu, kao najvećem
zagovaraču očuvanja jugoslovenskog jedinstva. I tako je negirao
da su on i Tuđman ikada razgovarali o podeli BiH u
Karađorđevu, ili bilo gde drugde. Njegovo je poricanje značajno;
jer, čemu opovrgavati činjenice koje su iznosili pouzdani svedoci,
osim da sebe distancira od onoga što bi jedan takav plan ili
dogovor otkrio o njegovom mentalnom sklopu? Pošto je tvrdio da
se borio za očuvanje Jugoslavije, da li je ono što je radio u
Karađorđevu – van očiju javnosti – otkrivalo ciljeve koje je
istinski hteo da postigne?

Sudska rekonstrukcija sastanka u Karađorđevu i dogovor o podeli

BiH

Na sednici Predsedništva SFRJ, održanoj 9. januara 1991,

Hrvatska je pozvana da razoruža svoje policijske snage i kazni
odgovorne za ilegalni uvoz oružja u Hrvatsku. Hrvatska nije ništa
preduzela do marta, te je na sednici Predsedništva, od 12-15.
marta načelnik Generalštaba i savezni sekretar za narodnu
odbranu Veljko Kadijević predložio uvođenje vanrednih mera
Hrvatskoj zbog nepoštovanja odluke Predsedništva. Ovakve mere
– kojima su se po zakonu mogle pokrenuti oružane snage u vreme
mira – trebalo je tada da omoguće upotrebu JNA protiv legitimno
izabrane hrvatske vlade. Da bi se proglasile vanredne mere bilo je
potrebno pet glasova članova Predsedništva od osam, a prisutno
je bilo samo njih sedam; tako, kad je predstavnik BiH Bogić
Bogićević, poreklom Srbin, glasao protiv predloga – što je
iznenadilo članove Predsedništv lojalme Miloševiću (iz obe
pokrajine I Crne Gore) – mere nisu donete.82

Zbog neuspeha rukovodstava Srbija i JNA da nametnu svoju

volju, Borisav Jović, predstavnik Srbije i tada predsednik
Predsedništva, podneo je ostavku. Obraćajući se tv auditorijumu,
Milošević je rekao da Jugoslavije više nema i da Srbiju više ne
obavezuju odluke saveznog Predsedništva.83 Stav je ubrzo
promenio i, što je još važnije, vratio je Jovića u Predsedništvo;
jer, istini za volju, ne bi mu bilo u interesu da se liši moći
Predsedništva koje je imalo pristup JNA.84
 Nakon toga, odnosi Srbije i
Hrvatske su svakim danom bivili sve gori, a oružane pobune
hrvatskih Srba širile, od Knina do Zapadne i Istočne Slavnoje. Na
sastanku sa Jovićem, hrvatski član Predsedništva Stjepan Mesić
požalio se na, kako je rekao, zajedničko nastojanje lokalnih Srba i
JNA da destabilizuju Hrvatsku, upozoravajući da u slučaju, da se
sve to pretvori u pravi rat, hrvatski Srbi nemaju nikakve šanse
protiv hrvatske većine. Prema Mesiću, Jović mu je rekao da
Srbija nije zainteresovana za Hrvatsku, već za BiH, posebno za
66 odsto teritorije BiH, koju su smatrali srpskom i koja treba da
ostane srpska. Mesić je predložio da se organizuje sastanak na
kome bi se ta pitanja identifikovala i rešila političkim sredstvima,
posebno u vezi sa BiH, i tako je i dogovoren sastanak
predsednika Miloševića i Tuđmana.85

Tuđman je svoje, tada najbliže saradnike, ukljućujući i Mesića,

obavestio da se dogovorio tête-à-tête sa Miloševićem u
Karađorđevu. Nikog nije pozvao da mu se pridruži, niti je kasnije
išta rekao o sadržaju i ishodu tog sastanka.86 Tuđmanov stav o
BiH se tako radikalno promenio nakon sastanka u Karađorđevu
da ga je, u svom svedočenju Stjepan Mesić nazvao potpunim
obrtom. Pre tog sastanka, rekao je Mesić, Tuđman je bio za
održanje teritorijalnog integriteta BiH; ali, nakon njega, počeo je
da zagovara podelu BiH između Srbije i Hrvatske, čime bi
Hrvatska, povrativši granice Banovine Hrvatske 1939-1941,
povratila svoju istorijsku slavu. Izgleda da je Milošević obećao
Tuđmanu gradove sa muslimanskim većinskim stanovništvom,
Cazin, Kladušu i Bihać u Bosanskoj Krajina – svojevremeno
takozvanoj, turskoj Hrvatskoj. Svedok Tužilaštva Stjepan Kljuić,
vođa HDZ u BiH – partije koja se devedesetih pridužila
Tuđmanovoj HDZ u Hrvatskoj – dao je sličan iskaz o
Miloševićevim i Tuđmanovim teritorijalnim dogovorima. Kljuić
je bio poznat po svom zalaganju za teritorijalni integritet BiH i
žestokom protivljenju njenoj podeli. Posvedočio je da mu je
Tuđman jednom prilikom rekao da mu je Milošević čvrsto
obećao deo severozapadne BiH, nekadašnje „turske Hrvatske“.
Kljuić kaže da mu je odgovorio da je to otprilike isto kao da mu
je Milošević obećao da pokloni Sardiniju ili Siciliju, „jer nisu ni
vaše ni gospodina Miloševića“.87

Svedok Tužilaštva Hrvoje Šarinić – koji je bio Tuđmanov šef

kabineta pre i tokom ratova u Hrvatskoj i BiH, i koji se s
Miloševićem, u svojstvu specijalnog izaslanika, često susretao
tokom bosanskog rata – rekao je da se sastanak u Karađorđevu
održao 26. marta 1991.88 Na sastanku nisu postignuti nikakvi
čvrsti dogovori dvojice predsednika, rekao je, osim o formiranju
dve radne grupe za razradu načela dogovorenih na sastanku.
Radnu grupu hrvatske strane činili su politički i pravni savetnici
predsednika Tuđmana Josip Šentija, Dušan Bilandžić, Zvonko
Lerotić i Smiljko Sokol. U grupi Srbije su bili Miloševićevi
savetnici Vladan Kutlešić, Kosta Mihailović, Ratko Marković i
Smilja Avramov; svi oni su, osim Kutlešića, nakon 15 godina u
Hagu bili svedoci odbrane.

Mada su održale tri sastanka, radne grupe nisu ništa postigle. Prvi
je sastanak održan 10. aprila 1991, u Tikvešu, gradiću nedaleko
od hrvatskog grada Osijeka; drugi, već 13. aprila u Beogradu; a,
treći i poslednji održan je nedelju dana kasnije u Zagrebu. Dušan
Bilandžić, član hrvatske radne grupe, je u nekoliko navrata pisao
o svom viđenju tih sastanaka. Tokom unakrsnog ispitivanje
srpskog člana Ratka Markovića Tužilaštvo mu je pokazalo deo
Bilandžićevog teksta iz oktobra 1996. u kojem ovaj govori o
zadacima koje je Tuđman postavio svojoj radnoj grupi. Tuđman
im je, prema Bilandžiću, objasnio da su on i Milošević u principu
dogovorili podelu, ali da je sada na radnim grupama da to
konkretno razrade na mapama; o čemu se, nakon sati provedenih
u raspravama, nije moglo dogovoriti.89 Marković je potvrdio da
su se sastanci radnih grupa održavali iza zatvorenih vrata, ali
negirao postojanje bilo kakvog dogovora o podeli, postignutog u
Karađorđevu ili negde drugde. Odbacio je da je o takvoj podeli
ikada razgovarano na sastancima radne grupe, kojima je
prisustvovao, bilo formalno ili neformalno, mada je dopustio
mogućnost da se o mapama koje pominje Bilandžić razgoravalo
na trećem sastanku u Zagrebu u kojem, kako je rekao, nije
učestvovao.90

U svojoj knjizi je Markovićeva koleginica Smilja Avramov

napisala da su formirane dve grupe da razmotre političke,
ekonomske, ustavne, pravne i međunarodno-pravne posledice
mogućeg raspada Jugoslavije. Potvrdila je da su osnovna pitanja s
kojima se suočavala radna grupa bili problemi oko granica i
kontinuiteta ustavnog uređenja. Sećala se kako je na sastancima
kojima je ona prisustvovala, bilo reči o tome treba li ili ne
postojeće republičke granice uzeti kao osnovu za povlaćenje
novih državnih granica. Hrvati su insistirali, kaže Avramov, da
im Srbi prepuste Krajinu u Hrvatskoj – što je srpska delegacija
odbila.91

Prema bivšem predsedniku

vlade SFRJ Anti Markoviću, Milošević i Tuđman su zaista pravili
planove za rastakanje Jugoslavije. Tvrdio je kako su njih dvojica
u Karađorđevu razgovarali o dve ključne teme – podeli BiH
između Srbije i Hrvatske, i uklanjanju Markovića. Izgleda da su
Milošević i Tuđman to Markoviću direktno i rekli kad im se
suprotstavio u dva odvojena navrata.92 Prema Markoviću,
Milošević mu je rekao da je BiH Titova veštačka tvorevina koja
ne može opstati, i da su bosanski muslimani, ustvari silom
preobraćeni pravoslavci. Kada ga je Marković upozorio da u
slučaju podele BiH može doći do krvoprolića, Milošević se činio
ubeđenim da to ne bi prouzrokovalo sukob, s obzirom da Srbi i
Hrvati čine većinsko stanovništvo BiH, i, štaviše, nameravaju da
za muslimane formiraju enklavu.93 Marković je posvedočio da je
Tuđman upotrebio tu istu retoriku; međutim, Tuđman je tvrdio da
su muslimani katolici preobraćeni u islam. Kad mu je Marković
rekao da bi podela mogla dovesti do nasilja, i on je odgovorio da
ne veruje da bi to bio neki rat, jer Evropljani ne bi podržali
stvaranje muslimanske države u srcu Evrope.94 Šarinić je u svom
svedočenju rekao kako je Tuđman smatrao da je Tito pogrešio što
BiH nije proglasio autonomnom pokrajinom Hrvatske. Istoričar
Tuđman je tvrdio da je BiH istorijski apsurd stvoren turskim
osvajačkim pohodima u XV veku. I u svojoj prvoj izbornoj
kampanji 1990, Tuđman je iskazivao interes za promenu granica
Hrvatske, žaleći se da tadašnja Hrvatska izgleda kao kifla.
Tuđman je, kaže Šarinić, predlagao proširenje uskog pojasa na
jugu Hrvatske spajanjem sa delom teritorije BiH, koju je
Hrvatska potraživala po etničkoj osnovi.95

Posebno vredno svedočenje o planovima o kojima je razgovarano

u Karađorđevu došlo je od Milana Babića koji je rekao da mu je
Milošević pokazao kartu na kojoj je bila označena podela BiH,
kako su je on i Tuđman dogovorili. S druge strane, Milošević se
na sudu veoma trudio da umanji značaj sastanka u Karađorđevu, i
minimizira svaki dokaz o planovima za rasparčavanje BiH. Pošto
nije mogao da odbaci, ili se ozbiljno suprotstavi dokazima koje su
podneli svedoci Tužilaštva, otvorio je to pitanje kad se na klupi
za svedoke, u ime odbrane, našao Vojislav Šešelj. Pojedinosti
sastanka u Karađorđevu su izmišljeni, rekao je Šešelj, da
uznemire Aliju Izetbegovića i druge bosanske muslimanske
političare, i okrenu ih protiv Srbije i Hrvatske. Pa ipak, na pitanje
Sudskog veća ko je izmislio tu priču i zašto, izbegao je konkretan
odgovor. Prvo je aludirao na dnevni list Borba, prokomunističke
novine koje su, kako je rekao, podržavale saveznu vlade Ante
Markovića i zapadne sile. A na pitanje, zašto bi Marković širio
lažne informacije, Šešelj je, prilično neubedljivo izjavio da se
Marković verovatno pribojavao da bi neki dogovor Miloševića i
Tuđmana očuvao Jugoslaviju, ali njega /Markovića/ eliminisao
kao vođu.96 Sam Marković je, s druge strane, govorio o tome
kako su uspešne reforme savezne vlade mogle zaustaviti raspad
SFRJ i sve republike zadržati u zajedničkoj državi, što, po
njegovom mišljenju, Slovenija, Hrvatska i Srbija više nisu htele.

Tokom unakrsnog ispitivanja Ante Markovića, Milošević je

potvrdio da su se on i Tuđman odista susreli u Karađorđevu.
Rekao je da su obojica smatrali da su odnosi Srba i Hrvata
najbitniji za budućnost SFRJ, odnosno odnosi Srbije i Hrvatske;
međutim, bilo kakav razgovor o podeli BiH, ili uklanjanju
Markovića, sugerišući da Marković sebi pridaje preveliki značaj i
pitajući se zbog čega bi uopšte o njemu razgovarali.97 Marković
je odgovorio da su se i Srbija i Hrvatska i Slovenija do 1991, već
opredelile za nezavisnost, i pravile planove kako da ga smene,
videći u reformama koje je zagovarao – s ciljem da sačuva
Jugoslaviju – pretnjom. Zajednička država, prema Markoviću,
više nije bila opcija ni za Miloševića ni za Tuđmana, a Marković
im se isprečio u planovima za formiranje vlastitih država u
etničkim granicama, od kojih bi svaka uključivala teritorije
BiH.98 Zvanični stav vodećih srpskih političara do avgusta 1990,
bio je da se Markoviću ne može verovati, i optuživali su ga da je
produžena ruka SAD.99

Milošević je takođe doveo u pitanje svedočenje Hrvoja Šarinića o

Karađorđevu, prihvatajući da je bilo razgovora o Bosni, ali
tvrdeći da je razgovarano o prodoru islamskog fundamentalizma
u BiH. Šarinić ga je ispravio, rekavši da se o tom pitanju nije
razgovaralo u Karađorđevu, već na narednom sastanku u
Tikvešu, kome je Šarinić prisustvovao. Posvedočio je dalje, da je
na tom sastanku Milošević dao Tuđmanu rukom ispisan papir na
kome se videla navodna muslimanska osovina, koju je nazvao
“zelenom transverzalom”. Milošević se saglasio da je ta linija
koja je navodno, povezivala Tursku, Bugarsku, Zapadnu
Makedoniju, Sandžak i Kosovo, predstavljala veliku pretnju, i
tvrdeći da su muslimani hteli da uspostave jedinstvenu državu,
ukljućujući i BiH, u kojoj bi Srbi i Hrvati bili manjina. Nakon tog
drugog sastanka Tuđman je bio manje optimističan u pogledu
saradnje s Miloševićem, rekao je Šarinić.100
 Šarinić je, isto tako,
svedočio kako je Tuđman u Tikvešu skrenuo pažnju na “balvan
revoluciju” hrvatskih Srba u avgustu 1990, ljuteći se što je njome
veliki deo teritorije suštinski otsečen od vlasti u Zagrebu.
Milošević je negirao da on stoji iza “balvan revolucije”, a
Tuđman je nastavio sa tvrdnjama da je Krajina trojanski konj
srpske politike u Hrvatskoj i da rukovodstvo RSK uživa
Miloševićevu podršku. Milošević je i dalje negirao svoju
umešanost, ali se na kraju složio da je hrvatski problem mogao
biti rešen; a time, ostavljajući Šarinića da se pita, kako je
Milošević uopšte mogao da sugeriše neko rešenje ako zaista nije
imao nikakve veze s “balvan revolucijom”.101 Ali, ono što je
Šarinić zaista razumeo iz svega toga bilo je da je Srbiji srpsko
nacionalno pitanje u BiH neuporedivo važnije od srpskog
nacionalnog pitanja u Hrvatskoj. Milošević je Šariniću lično
rekao 1995, da je formiranjem RS, srpsko nacionalno pitanje
rešeno 90 odsto, kao što je i predsednik Tuđman rešio hrvatsko
nacionalno pitanje formiranjem Herceg-Bosne, teritorije u Bosni
za koju je Hrvatska smatrala da polaže pravo, od novembra 1991.

Premda se nije došlo do zvaničnog i konačnog odgovora na

pitanje da li su Milošević i Tuđman u Karađorđevu dogovorili
podelu BiH, duh postojanja takvog plana očitovao se u
nastojanjima i Srbije i Hrvatske da se podstakne preseljavanje
stanovništva u okviru BiH; a ta nastojanja su, u najmanju ruku,
bila koordinisana. Nikola Koljević, političar Srpske demokratske
stranke Bosne – SDS – je 8. januara 1992, rekao predsedniku
Tuđmanu da je neophodna reorganizacija Bosne, naglašavajući
potrebu homogenizacije određenih oblasti, i preseljenja imovine i
stanovništva.102 Možda su Hrvati i Srbi mislili da je civilizovano
I, uzajamno dogovoreno preseljenje moguće i poželjno kao
rešenje, ali je to bilo nešto što bosanski musliani nisu tada mogli
prihvatiti – i nikad i nisu. Muslimani u BiH su uvideli da bi
“homogenizacija” vodila ka etnički čistim srpskim i hrvatskim
teritorijama, nauštrb muslimanskog stanovništva. Nešto kasnije
iste godine, u septembru, Tuđman i tadašnji predsednik SRJ
Dobrica Ćosić su u Ženevi ponovo razgovarali o preseljenju.103

Iako su i Srbija i Hrvatska nastojale da podele BiH, Hrvoje

Šarinić je insistirao na tome da je hrvatska politika prema BiH
bila manje otvorena od srpske, s obzirom da su bosanski Hrvati,
za razliku o bosanskih Srba, podržali referendum o nezavisnosti
BiH iz februara 1992.104 I zaista, kao dokaz ovakvog stava,
Hrvatska je bila među prvim zemljama koje su priznale
nezavisnost BiH u aprilu 1992. Za razliku od nje, Srbija je
priznala BiH tek 1995, nakon što je uspostavljena i međunarodno
verifikovana RS.

najnovije ... ... n

You need a Frames Capable browser You need a Frames Capable browser You need a Frames Capa
to view this content. to view this content. to view this content.

Uz podršku Saveznog ministarstva inostranih

poslova SR Nemačke

Copyright * Yu historija - 2015 * Web Design *

ParadoXFactory