Методска јединица:Глеб Каледа,Брак и савремено друштво

Брак и савремено друштво

Онако како се једно друштво односи према браку и породици - онакво му је и морално
и духовно стање. Нескладни односи у браку и распад породице увек су доводили до
раста криминала, пораста садизма и сл.
Од тога како ће човек у младости решити проблем брака и породице умногоме ће
зависити његов животни пут, душевно и духовно стање и развој. У Библији је речено:"
оставиће човјек оца својега и матер, и прилијепиће се жени својој, и биће двоје једио
тијело" (Пост. 2:24; Мт. 19:5). Хришћанство је увек држало до светости и
ненарушивости брака. Апостол Павле је брак - везу измећу мужа и жене, користио као
символ везе измећу Христа и Цркве.
Није нимало случајно што је борба против Хришћанства увек била праћена хулом на
брак и проповедањем такозване слободне љубави. У свом раду, који носи наслов
"Порекло породице, личне својине и државе" (у раду који се никако не може назвати
научним, већ политичким и етичким) Енгелс је тврдио да је мушкарац по својој природи
полигамиста, а да су брак и породица - привремена историјска категорија. Он је писао
и то да породично заједништво онемогућава укорењивање принципа заједништва
крда. Тврдио је, такоће, и да је брак нераскидив само из економских разлога, као и
захваљујући подршци коју му даје вера - што је за њега представљало апсолутно
негативну оцену.
Да, Христос је сматрао да је развод - повод за прељубништво, па се у ту категорију
убраја и поновљени брак; у Његовим очима прељубништво је било и брак са
разведеном женом (Мт. 5:32, као и: 19611). Он је указивао на аморалност многих
норми брака, које су се до Његовог времена историјски усталиле, и наглашавао да су
многе брачне одредбе Мојсијевог законодавства - повлаћивање људској грубости, док
је у почетку било сасвим другачије и свакако треба да буде другачије.
Ми овде не иступамо у заштиту брака какав је често склапан пре револуције. Иако је и
"закључиван" у цркви, дореволуционарни брак је често склапан уз нарушавање
црквених канона, који категорички забрањују да се Света Тајна Брака врши под
принудом. Приликом венчања женику и невести се поставља следеће питање: "Имаш
ли (име) добру и слободну вољу и чврсту намеру да узмеш себи за жену / за мужа ову
/ овога (име) коју / којега овде пред собом видиш?"
Они који су под принудом ступали у брак обично су, одговарајући на ово питање које
им је поставио свештеник - лагали, па су, самим тим, и црквени канони били погажени
од стране друштва. Као што смо раније помињали, истакнути јерарх Руске Цркве
Свети Филарет Московски је сматрао да су за склапање брака неопходни сагласност
женика и невесте и родитељски благослов, при чему је држао да је прво - апсолутно
неопходно, а да се ово друго - уколико су родитељи настојали да "истерају" своју
деспотску вољу или каприц - могло и изоставити.
... Сматрајући да је брак "надградња" у односу на економску "базу", Енгелс је мислио
да жене треба вратити на друштвени рад, а све зарад њеног личног "ослобођења". Он
је знао да ће, на тај начин, породица изгубити свој значај који је имала као производна
јединица у оквиру друштва, знао је и да ће жена моћи да својој кући и породици
посвећује само један мали део времена. И заиста, жена која живи у граду нема
времена да се бави децом - она стиже тек да се некако избори са припремањем хране
и одржавањем хигијене. У антирелигијској литератури је увек подвлачено да домаће
васпитање које се, углавном, ослања на мајку, преноси новим поколењима хришћанску
свест, па је зато неопходно да се жене укључе у производњу и лише могућности да
утичу на децу. Надежда Крупска је сматрала да су дечији вртићи и јаслице важно
средство у борби против женске религиозности. Обратимо пажњу на ту тврдњу: она
посредно говори о томе да у том односу "мајка - дете" и дете преузима религиозност
од своје мајке, али се и мајка, васпитавајући своје дете, душом уздиже и стреми према
Творцу свега и свих.
Због свега тога је, као најважније и сврсисходно средство за борбу против вере, било
одабрано одвајање мајки од њихове деце. Да би се то постигло било је потребно да се
мајке приморају да иду на посао у друштвену фирму, а да би оне биле приморане на
то - потребно је да се плата већине људи држи на таквом нивоу који не омогућава
једном супружнику да прехрани породицу. Осим тога, било је потребно да се измени
психологија бар једног дела жена, да би за њих друштвени рад постао важнији од
материнства и породичних обавеза.
Другим речима, широка производна и друштвена делатност жене требало је да
омогући нову ситуацију: да васпитање деце на себе преузму или државне институције,
или улица. На тај начин би се елиминисала могућност да породица врши на децу
васпитни утицај у погледу изградње њиховог погледа на свет. Када је крајем 50-их и
почетком 60-их година почела нова етапа у антирелигијској борби, новине су почеле
да упорно пишу о томе како основни облик васпитања наше деце морају да буду
школе-интернати: такве установе омогућавају да се деца васпитавају онако како то
држава жели, а не онако како то желе родитељи. На сву срећу, држава није имала
довољно средстава за интернате. Још је Платон, говорећи о идеалној држави, писао:
"Деца више припадају држави него својим родитељима". Један од раних Хришћанских
писаца, пак, говорио је: "Гледајте, какву нам је радост подарио Господ - да сами
васпитавамо своју децу".
Онда када је идеал био готово сасвим постигнут и када су деца, заиста, углавном била
у власти школе и улице, одједном су се зачули знаци за узбуну: пад наталитета,
пораст криминала међу децом и омладином. У "Комсомолској правди" се појавио "Клуб
младих породица". Али, више ништа није могло да заустави процес моралног и
духовног пропадања, чији је извор било прогањање вере и насилно одвајање жене од
домаћег огњишта, а деце - од породице.
... Хришћанска брачна љубав није само радост. Она је у много чему - подвиг, па и у
чувању породице и брачне љубави од саблазни. Приликом Свете Тајне Брака Црква
се сећа својих мученика: онако како су они страдали за Христа, тако би и супружници
требало да буду спремни на мучеништво ради своје љубави. У једној од својих беседа
Свети Јован Златоуст каже да се муж не сме зауставити ни пред каквим мукама, па чак
ни пред смрћу, ако је то потребно за добро његове жене. Брак се упоређује са
Христовом љубављу према Цркви, јер Он " и Себе предаде за њу" (Ефес. 5:25).
За разлику од брачне љубави, слободна љубав тражи оно што њој припада, она
подразумева одсуство узајамне одговорности и одсуство осећања дуга, дужности.
Последице такве љубави су напуштена деца, која постају брига друштва и државе.
Током првих година после револуције идеологија слободне љубави се из
аристократских салона и револуционарне илегале излила у масе.
Много се писало о дворском разврату. Писало се и пре, а нарочито после револуције.
О моралу који је владао у револуционарним круговима (они су, наравно, били
различити по нивоу своје етичке свести) некако није много говорено. А имало је о чему
да се говори. "Вођа револуционарних разночинаца другопозиваца" и идол омладине
шездесетих година прошлога века - В. А. Слепцов[1] је, према свежем рецепту из
романа Чернишевског "Шта да се ради?" организовао "фаланстер".[2] Касније је Н. С.
Лесков писао А. С. Суворину: " Комуне које је основао Слепцов представљају
"спавање свако са сваким" и "јутарњи чај утроје". Ви никада нисте били развратни, а ја
сам био заронио у тај вртлог и уплашио се бездана".[3]
Л. Анински, који цитира поменуто писмо, поставља питање: "Заиста, откуд та напаст да
се за нихилизам вечито лепе "пси луталице" и "полицијски агенти"?" - И наставља: "А
можда то у самој структури нихилистичких идеја има нечег згодног за "агенте".[4] Аутор
сматра да је Лесковљев роман "На нож", који описује "комуну" - пророчко дело. Јуриј
Трифонов је, у белешкама о Достојевском, које су објављене у "Новом свету" (бр. 11 за
1981 г.), подвукао да роман "Зли дуси" има пророчку снагу и позива читаоце да му се
поново враћају и да о њему размишљају у светлу савремених збивања, а нарочито у
светлу све интензивнијег тероризма. Није било тако давно време када су код нас и
роман "Зли дуси" и поготово "На нож" сматрани за безвредна и контрареволуционарна
петпарачка писанија.
Лав Николајевич Поливанов је био директор изузетно познате московске гимназије
(коју су у обичном говору тако и звали - "Поливановљева") и председник комисије за
организацију свечаности поводом Пушкинове годишњице (1899. године). Владимир
Соловјов му је посветио некролог. И тако једнога дана, на ужас читаве породице,
еманципована гувернанта у кући Поливанових изјавила је пред својом госпоћом да је
брак, по њеном мишљењу, "неморална ствар", јер у њему "човек стално силује себе" и
да она може сваком мушкарцу да заврти мозак и да га "шчепа". Касније је прешла на
идеју о браку "утроје".[5]
Знаменита Александра Колонтај је проповедала слободу полних осећања, а идеју о
узајамном припадању у љубави сматрала је за ситно-сопственичку и недостојну
комуне, заговарајући "слободну љубав пчела радилица". Током двадесетих и
тридесетих година мећу комсомолцима је била популарна теорија "чаше воде", према
којој је случајна веза између мушкарца и жене сматрана подједнако "природном и
неопходном" као што је то и гутљај воде у време жеге. У огромном тиражу је објављен
роман "Без цветића", који је проповедао односе мећу половима "без букета ружа и
цветића". На позоришним сценама је приказивана представа "Квадратура круга", чији
су јунаци мирно и љубазно размењивали жене између себе. А. Богданов је саставио
"Бокачов Декамерон" и он је препоручиван као антирелигијски приручник.
Наредним генерацијама је у школи, на часовима књижевности, практично проповедана
слободна љубав "на примерима" Ане Карењине и Катарине из "Олује",[6] а речи
Пушкинове Татјане "...дали су ме другоме и ја ћу му бити верна до краја живота"
тумачене су као израз њене племићке ограничености. Готово да се није ни говорило о
томе шта то значи "чувати свој брак". О љубави се говорило само као о страсти, а ако
се брак и помињао, он је приказиван као лична срећа, као задовољење силне страсти,
која је утолико лепше приказивана уколико је била неукротивија: говорило се да се
осећањима не може командовати. Нису помињали да су главне особине страсти -
неразумност и несталност.
Наравно, и тада је било много добрих бракова, бракова у којима је владала љубав. То
су били традиционални бракови, али нису они били ти који су одређивали опште-
друштвени однос према породици, нити су служили за пример осталима. Штампа,
школа и јавна предавања засули су омладину таквим погледима на свет, који су
говорили да је породица историјски пролазна ћелија друштва, изникла на основу
економских потреба тога друштва, а сама љубав је настала тек у средњем веку, у
време витешких романа.
Пре и после другог светског рата ученици су, по школском програму, обрађивали
Енгелсов рад "Порекло породице, личне својине и државе", у којем се каже: "...дужина
трајања осећања индивидуалне полне љубави је веома различита код разних људи, а
поготово код мушкараца, и када то осећање нестане, или када је оно истиснуто другом
страсном љубављу, тада развод постаје спас и за оба супружника и за друштво".
Аутор предвиђа време када ће се појавити "поколење жена које никада неће бити
приморане... да се одрекну блискости са вољеним мушкарцем из страха од
економских последица. Крај њих ће живети и ново, одговарајуће поколење мушкараца"
Почетком 80-их година у Черниговској области било је спроведено социолошко
истраживање чији је предмет био - како се омладина односи према предбрачним
полним односима. Испоставило се да омладина осуђује такве везе: 33,2% анкетираних
осуђује их из моралних разлога; из практичних разлога ("може и да ме остави", "то је
као игра - никад се не зна како ће да се заврши", "могли би да ме приморају на
женидбу", "могу да добијем венеричну болест" и сл.) - 22,3%; 2,9% испитаника дало је
одговор да осуђује, али није дало образложење. Оних који су одобравали овакве
односе из прагматичких разлога било је 8%, оних који су одобравали, али без
образложења - 5%, оних који су предбрачне односе одобравали и оправдавали
љубављу било је 24%, а 3,1% анкетираних није имало јасан став по том питању.
На тај начин, из овог или оног разлога, предбрачне односе је осуђивало 54,4%
анкетираних омладинаца, а одобравало 38,5%. Без одређеног става било је 8,5%
испитаника.
Пада у очи веома висок проценат омладине која је проблему предбрачних односа
приступила са практичног становишта - 30,3%. Очигледно је Д. Немировски (чије
материјале смо и ми користили и овде навели, уз одређено прегруписавање) у праву
када тврди да се "иза "либерализације" сексуалног живота врло често скрива
потрошачка психологија"; а ми ћемо додати у најгрубљем телесном и материјално-
скоројевићком смислу.[7]
Остаје нам да кажемо да је код младића овакав однос према предбрачним односима:
43,6% - одобрава, 53,5% осуђује, 2,9% - нема однос према овом питању. Код девојака
је однос био следећи: 33,5% - одобрава, 63,1% - осуђује, 3,4% - нема однос према
овом питању.
Образовни модел, несумњиво, утиче на погледе и навике људи. Тако међу особама
која немају потпуно средње образовање једна трећина оправдава предбрачне везе, од
оних који имају средње образовање - оправдава их више од половине, а од студената
и оних са високим образовањем - више од половине анкетираних! Ето наших
драгоцених плодова просвећења! Осим тога, у прве две групе анкетираних девојке су
биле приврженије традиционалном погледу на предбрачне односе, док је у последњој
групи изостала разлика у половима, па се тако више од половине студенткиња,
наставница и др. изјаснило да сматра да за њих предбрачне везе нису неприхватљиве
и да би и саме могле да се упусте у њих.
То је та тачка о којој је са великим одушевљењем и патосом писао Енгелс. То је та
тачка иза које више нема ни брака ни породице. За ове младе жене никада неће
постојати појам "супружничка верност". Пушкинова Татјана је за њих, несумњиво, јадна
и затуцана глупача. Да, оне се већ "не одричу блискости са вољеним мушкарцем због
страха од економских последица". Пророчанство се остварило!
Савремено стање у нашем друштву умногоме подсећа на древни Рим, када је
Хришћанство са својим погледима на породицу и брак и на узајамне односе измећу
мушкарца и жене било у изразитој и свесној опозицији према ставовима и обичајима
касно-античког друштва из периода Империје. И тада су, за све слојеве друштва, били
карактеристични слободни односи између полова. Средоземни градови су врвели од
блудница, како оних које су то постале из невоље, тако и оних које су то постале
драговољно ("из љубави према уметности"). Говорећи Тацитовим речима, "...бити
развратан и развраћивати друге - то је значило да човек иде у корак са својим
веком".[8] У угледним и богатим кућама се и тада, као и данас, на све начине
избегавало рађање деце. Новорођенчад која из неког разлога нису била жељена
слободно су убијана и то се, као и у наше време абортус, није сматрало за злочин.[9]
Тадашње римско друштво је било окренуло лећа старим патријархалним римским
врлинама, које су у своје време и прославиле то царство - а данас се код нас углавном
сматрају за смешне појмови као што су част породице, репутација, поштено име,
веридба и сл. Познато је да они који не иду и не желе да иду "у корак са својим
временом" врло лако, у својој омладинској средини, могу да буду извргнути чак и
најокрутнијим облицима шиканирања, укључујући и силовања и убиства.
Наравно, у последње време се стање у друштву драматично погоршало, при чему су
многе појаве, које су раније биле притајене и о којима се није говорило, испливале на
површину. Статистички подаци које смо навели показују да је и почетком 80-их година
више од половине студената и студенткиња одобравало предбрачне односе измећу
мушкарца жене. Приближно у исто време један странац, који је закаснио на
међународни конгрес и којега су сместили у студентски дом, рекао је: "Да, ја сада
видим да у Совјетском Савезу влада слобода. Код нас се овакве ствари дешавају
само у јавним кућама, а за овакво понашање би код нас сваког студента одавно
избацили из студентског дома". Други посматрач је приметио:"Јавне куће у Совјетском
Савезу носе назив одмаралишта и рехабилитационих санаторијума".
На жалост, морамо да приметимо и то да је наш медицински персонал на врло ниском
моралном нивоу. Морална деградација у редовима представника некада свете
професије ("Лука, лекар омиљени", - пише апостол Павле о апостолу и јеванђелисти
Луки у посланици Колошанима, 4:14) негативно се одражава и на однос медицинских
радника према болесницима. Промена ранијег назива милосрдна сестра у безлично и
лишено суштинског смисла медицинска сестра, у ствари, има веома дубок унутрашњи
смисао.
Без обзира на то што је проституција код нас званично забрањена, она је доживела
изразиту експанзију и у СССР и у земљама блиским њему. Уосталом, тешко је борити
се против проституције када у законику није било одговарајућег параграфа који би ту
борбу омогућио. Таквог параграфа није било зато што се сматрало да су у новом
друштву превазиђене све рак-ране капитализма (сетимо се само нове жене, која се,
према Енгелсовом пророчанству, "не плаши економских последица"!
...Није уобичајено да се о оваквим темама пише у духовној и богословској литератури.
Али, нажалост, о њима би требало не само писати, већ и викати на сав глас, као што
се виче када букне пожар, и време је да дамо знак за узбуну. У том пламену моралног
безумља, који је захватио читаво друштво, опрљена су и нека деца из Хришћанских
породица. Нажалост, родитељи често нису свесни у каквој средини су њихова деца
принуђена да се крећу. Треба бити веома обазрив приликом доношења одлуке да
своје дете пошаљемо на школовање у неки други град, требало би да озбиљно
преиспитамо колико је неопходно и добро да ми сами избивамо дуго одсутни из куће.
Родитељи морају да носе своју децу на раменима топле родитељске молитве.
Када чујемо псовке и када се воде непристојни разговори - девојке и младићи -
Хришћани би требало да у себи изговарају Исусову молитву и друге кратке молитве.
Један од начина и облика исповедања Хришћанства у световном окружењу јесте -
поштовање свих моралних принципа и владање у складу са њима. Понашајући се
онако како нас ти принципи уче, ми ћемо често доживети подсмехе и изругивања, али
искуство показује да они који издрже таква искушења и не поклекну, касније уживају
поштовање и ауторитет управо од оних који су их раније исмевали. Чврстина и
постојаност увек изазивају поштовање. Чувајте се ризичних корака.
Развраћивање човека није само лако, већ и економски исплативо и мада је та
исплативост краткотрајна, глад за високим профитима је јача од те свести.
Порнографске разгледнице и филмови, порнографска литература (некад забрањено, а
сада нецензурисано воће је изузетно слатко) доспевају у слободну трговину, све у име
"слободе личности", а у сврхе пуњења џепова произвођача и мафије. Једна од
најуноснијих делатности је препродаја наркотика, а неке земље у ширењу дрога виде
моћно средство за ширење сопствене моћи у целом свету. У свету владају два греха:
похлепа за новцем и похлепа за влашћу. Оба ова греха користе разврат да би оне који
су разврату подлегли учинили безвољним корисницима своје продукције.
По питањима која се тичу породице и брака и узајамних односа између полова
Хришћанин мора да изгради свој унутрашњи став и позицију која ће бити супротна
ономе што је уобичајено у савременом свету. Када се тиче оваквих питања, угађање и
незамерање са светом представља опозицију према Богу. Полу-игра са светом и
настојање да се иде "у корак са светом" погубили су многе људе. Неки од њих су, када
су једном пали, успели да се подигну, али неки и нису. Морамо још једном енергично
да подвучемо да Хришћанин који је пао у разврат не гради, већ руши своју породицу;
он не греши само на рачун себе и својих ближњих, већ и хули на Име Христово, за
Чијег ученика себе држи. Апсолутно је против-духовно да неко проповеда, а да
истовремено мења мужеве или жене; у таквом случају се проповедање дела
Христовог претвара у пријатну забаву и сујетно уживање у самоме себи... Тргните се!
Сетите се речи апостола Павла, који каже да курвари неће наслиједити Царства
Божијега (видети 1. посл. Кор. 6:9).
Морално наслеђе се не може видети, али се може осетити његова делатност. Сетите
се како су се око Светитеља скупљали ученици, који су касније оснивали нове
подвижничке центре. Исто тако се шире и зло и грех. Које ћете наслеђе ви примити и
које ћете наслеђе ви предати поколењима која долазе после вас?
Мајке (а посебно самохране мајке) се жале на своје ћерке које са својих 15-16 година
напуштају школовање, на дуже време нестају из куће и на све покушаје да их уразуме,
подсећају своје мајке на њихово сопствено животно искуство и искуство њихових
другарица. Тако мајке остају без икаквог аргумента. Мајке, мислите на своје ћерке!
Рђав утицај на понашање многих ожењених мушкараца извршио је дуг боравак у
војсци за време рата. У књижевности се војник и војничка љубав обично поетизују и
боје ружичастим бојама. На жалост, у већини случајева, радило се о нескривеном
разврату и насиљу. Ми, који смо у то време били у армији, врло добро знамо како је
све то изгледало. Ми смо осетили то застрашујуће значење које је имала реченица:
рат ће све оправдати. Очеви, замислите се над тиме какав аманет, какав пример ви
остављате својим синовима!
У многим случајевима предбрачне везе између мушкарца и жене представљају
"нађубрену њиву" за касније гажење супружничке верности. Такве појаве доводе до
значајног броја развода или зато што је нови партнер "занимљивији" од претхоДног, са
којим смо се "регистровали", или зато што оштећена страна оптужује свог брачног
друга за прељубу, али то готово никада не фигурира као званичан разлог за
покретање бракоразводне парнице, него се то открије тек касније, у току процеса.
Нестабилност бракова у једној генерацији рађа још много већу нестабилност бракова у
следећој генерацији. Статистика каже да је 1940. године на 1000 бракова било 167
развода, а у последње време је све изразитија тенденција да се сваки други брак
завршава разводом. Овоме треба додати и фактичке разводе који нигде нису
регистровани, као и (нигде не регистроване) случајеве супружничке неверности.
Истовремено са растом броја развода социолози региструју и пораст бројности
предбрачних веза, трудноћа пре брака и фактичких бракова.
Према подацима из пописа 1939. године број удатих жена је за 178000 превазилазио
број ожењених мушкараца, према подацима из 1959. године - за 437000, а према
подацима из 1970. године - за 1331000. Психолошки и морално-етички аспект ове
ситуације је јасан: жена жели да се сакрије иза брака, жели да свој однос са
партнером сматра за брак (или чак заиста и сматра да је то брак), док њен партнер
доживљава своју везу са њом као неку врсту момачког и самачког живота, мада има
случајева да неки од њих истовремено имају две, па и три жене. Својевремено је
"Литературнаја газета" (као и недељни дневник "Породица", у совјетско време)
проповедала бигамију; чак је било некако нормално да се сматра како неудата жена
има потребу да има "пријатеља", који би са њом проводио део свог слободног
времена, путовао са њом на одмор, а на жену тог "пријатеља"(уколико је изражавала
незадовољство због такве ситуације) апеловало се да "на ствари не гледа тако уско" и
да не буде егоиста.
Неки демографи и новинари сматрају да је пораст броја развода проузрокован тиме
што је порастао ниво етичких захтева према браку: тобоже, одлучно се прекидају само
"неуспели бракови", пошто је женина социјална самосвест толико порасла и пошто су
жене стекле економску самосталност па се не устручавају да напусте своје недостојне
мужеве.
Велика Совјетска Енциклопедија је показала велику недоследност. Она је у трећем
тому објавила да "социјалистички развој... доводи до моралног побољшања односа
међу половима", а у тридесет трећем саопштава да "одређен број породица у
условима социјализма још увек није постао слободан од феудално-религијских,
малограђанских и других рудимената. То условљава још увек веома висок проценат
развода у социјалистичком друштву". Затим се наводе статистички подаци о броју
развода, који недвосмислено показују тенденцију раста. Ако преживели религијски
утицај проузрокује разводе (што је само по себи несхватљиво), зашто се онда,
напоредо са изградњом развијеног социјалистичког друштва и друштва са
комунистичким моралом и масовним атеизмом - повећава број развода?
У књизи "Пол, брак, породица", објављеној у Софији на руском језику, у тиражу већем
од 100000 примерака, каже се да је пораст броја развода "природан производ
социјалистичке револуције", који показује да друштво прелази на "више облике"
постојања пошто су у социјализму од породице много важнији "моћни, чврсти
производни и други колективи". Увођење колективизма потпуно логично доводи до
"колективних облика коришћења слободног времена", што за собом повлачи
(паралелно са моногамном, то јест нормалном брачном породицом) "равноправне
односе између мушкараца и жена у оквирима комуналног општежића", као и
формирање "породичних група".
Такви "прогресивни" облици полних односа су још од Давнина били познати као општи,
масовни грех. Таква пракса квари људске душе, доводи до криминализације група и
најчешће се завршава експлозијом венеричних обољења, злочина и судских процеса.
Духовници! Родитељи! Тргните се и освестите! Појмите већ једном како су опасни
путеви којима идете и ви и ваша Деца - рођена и духовна. Морамо, уз велики душевни
бол и велику активност, да схватимо истинске размере опасности овог ђавољег пира у
којем учествује цео свет. Време је да се пробудимо и да бдијемо - зато ми у овом делу
књиге наводимо неке податке о којима се обично не говори, зато смо принуђени да
многе ствари назовемо њиховим правим именом.
"Писац и научник" И. М. Забелин је, 1981. године, Писао: "...човек је феномен који је у
себи оваплотио стремљење материје ка слободи и открићима. Он тежи ка слободи
унутар себе - доле неумесне психолошке баријере! - и ка слободи у спољашњем свету.
Он је жељан открића - свуда и на сваком месту, и изван себе и унутар себе". Већ смо
поменули какви су резултати уклањања психолошких баријера, које се у ствари зову
савест и стид. Слобода може бити различита: она може бити усмерена на
задовољење своје похоте, а може да представља слободу од робовања греху, и то је
она слобода коју је објавио Христос. Тежња ка откривању непознатог такође може да
буде врло различита. Познавали смо човека који је учествовао у стрељању људи само
зато што га је занимало како ће се осећати након убиства човека; други пут је убио да
би сазнао како ће се осећати после другог убиства, трећи пут - из забаве, из вица. Тако
је он откривао и проучавао себе, као што порочна жена из радозналости открива
специфичне особине разних мушкараца. Човек је у стању да упрља и оскрнави све
своје таленте и да их употреби на зло и себи и другим људима. Можемо да откривамо
нове земље, можемо да откривамо законе по којима свет постоји, можемо да
откривамо лепоту музике, па и Царство Небеско, које би требало да буде у нашем
срцу. Међутим, има ствари које не треба ни откривати, ни упознавати.
Свако од нас појединачно и човечанство у целини вечито стоји испред дрвета познања
добра и зла. Можда се добро и зло нигде тако јасно и ризично не додирују као по
питањима пола и брака. По тим питањима се понекад не може јасно видети граница,
или неки људи нису способни да је уоче. А са једне стране границе шири се пут који
води према светлости и срећи, према пуноти земаљског живота и још даље - у
Царство Небеско. Са друге стране границе поигравају ђаволски одсјаји пакла, попут
лајтшоу ефеката из наших дискотека; тај пут води у физичку и духовну немоћ и у таму
најкрајњу.
У Библији се каже: "Гле, изнесох данас преда те живот и добро, смрт и зло...
благослов и проклетство; зато изабери живот, да будеш жив ти и сјеме твоје, љубећи
Господа Бога својега, слушајући глас Његов и држећи се Њега;јер је Он живот твој (5.
Мојс. 30:15,1920). Познат нам је случај једне велике верујуће породице; она деца која
су ступила у нормалан хришћански брак имала су здраву децу, а код оних који су
ступила у грађански брак са неверницима, или су, пак, имали предбрачне везе - деца
су била болесна, па и умирала. Оно што код неверника пролази некажњено, обрушава
се на оне који себе сматрају за члана Цркве и који се моле: "Боже, очисти ме
грешнога", "Спаси, Благи, душе наше" и "Сами себе и једни друге Христу Богу
предајмо", јер они немају извињења за свој грех (Јн. 15:22).
У име борбе против вере и против остатака прошлости ми смо уништавали породицу и
породичну традицију. А онда смо се узнемирили, када смо видели да разводи утичу на
васпитање деце и на њихов нервни систем. Није било тако давно када су
представници владајућих структура говорили како за време комунизма неће бити
регистрације бракова, и како ће "развод" бити потпуно слободан - довољно ће бити да
један од партнера изрази своју вољу. Говорили су како је брак социјална институција у
одумирању и да се са породицом мора раскрстити, пошто она неизбежно пропада.
Мећу неким девојкама је постало модерно да се каже (и мисли): "Мени не треба муж.
Ја желим да имам дете и сама ћу да га подижем". Оне не верују у љубав, за њих
постоји само неопходни физиолошки акт, а да не би биле саме - треба имати дете.
Оне не разумеју да је за васпитање деце, а посебно дечака, изузетно важно присуство
мушкарца. Оне не схватају тајну у односима мужа и жене и не могу да замисле
радосне тренутке које пружа супружничка љубав.
Почетком седамдесетих година једна савремена озбиљна дама је рекла како је, по
њеном мишљењу, муж - пука случајност, која може да постоји, али и не мора, а син је
нешто њено - крв њене крви. После неколико година та "случајност" је напустила
породицу и жена је веома патила.
Док се одрасли свађају и расправљају, деца својим тужним очима и тихим ноћним
плачем безгласно гласају за чврсте бракове који не могу да се распадну. Када одрасту,
та иста деца, опонашајући одрасле, почињу да сматрају да је брак превазиђена
социјална институција. Код нас постоји једна одвратна крилатица која гласи: "Деца су
цвет живота, али тај цвет је леп на туђем прозору".
Ови наши цветови не стижу ни да се роде на свет, већ у огромном броју бивају убијени
још у мајчиној утроби: 90% непланиране деце бива уништено хируршким путем у
медицинским установама; неке жене имају десетине абортуса. Ови наши цветови
бивају одбачени и завршавају у сиротиштима. Све је чешћа појава да мајке убијају
своју новорођенчад тако што их једноставно баце.
А једино дете у породици, поготово једино дете самохране мајке, над којим се трепти и
титра и чији се и најмањи каприц одмах испуњава, којем мајка жели да да добро
образовање и васпитање (често га затрпавајући свим могућим ваншколским
активностима које само могу да јој падну на памет) - постаје хировито и израста у
презасићеног и инфантилног егоисту.
... Пад наталитета и нестабилност бракова били су важан проблем римског друштва у
току прва три века хришћанске ере. Ти проблеми су задавали бригу и моралистима и
императорима, мада су се врло често и они сами одликовали крајњим неморалом.
Императорима су били потребни римски грађани-војници, па је зато император
Адријан (117-138.) био приморан да изда указ о мобилизацији житеља из провинција,
који нису имали статус римских грађана. Ни наше савремене руководиоце не
забрињавају морални аспекти развоја породице, већ наталитет као средство за
добијање радне снаге. И генерали дижу узбуну: нема довољно војника. природни
прираштај становништва се катастрофално смањио.
Један од основних разлога смањења наталитета јесте егоизам родитеља. Многи
бракови се распадају зато што један од родитеља изричито не жели дете. Осим тога,
жене које су запослене у производњи (и које су тако, према Енгелсовој замисли,
постале "слободне"), немају времена да рађају и да се баве децом.
Зато се и дешава да у породици са једним дететом том једном детету родитељи (или
једини родитељ) купују играчке, посластице, скупу одећу, омогућавају му да иде на
скупа путовања, - али му поклањају мало родитељске пажње. У другој породици
детету поклањају огромну пажњу - вуку га на најразличитије часове и кружоке и уписују
у престижне школе. Ту је дете нешто као рекламни плакат своје породице, која
занемарује његову унутрашњу личност. Зато и имамо младе преступнике који потичу
из веома угледних породица и од веома образованих родитеља. У порасту је дечија
окрутност, сада већ не само на улицама, већ и у школама.
Супружници - Хришћани морају да буду спремни да, без обзира на све тешкоће,
изграђују хришћанске породице, не заборављајући да сваком детету Бог шаље помоћ
према вери његових родитеља. У том случају, наравно, морамо да се одрекнемо
живота на високој нози - да се одрекнемо аутомобила, викендице, скупих путовања и
одеће. Оно што је неопходно - Бог ће послати. Породица са много деце јесте један од
облика ширења Хришћанства. Насупрот обичајима који су завладали у Римској
империји, Хришћанска заједница је, већ на самом почетку свога постојања, абортус
прогласила за тежак грех, за убиство које се ни по чему не разликује од других
убистава.
Хришћанска породица са њеном апсолутном супружничком верношћу и са децом која
се васпитавају у вери мора да стоји као противтежа обичајима савременог друштва;
она мора да буде светло које ће њене чланове да греје и која ће да почива на чврстом
камену вере која ствара домаћу, кућну, породичну цркву.
Хришћанство спасава човека преко Жртве принесене на Голготи, али захтева од нас
да уложимо труд и напор, јер се "Царство Небеско са напором се узима" и задобијају
га они који се труде (Мт. 11:12; Лк. 16:16). Савремени научници (тога најзад морамо
постати свесни) ослобађају човекову свест од појма греха: у традиционалним
друштвима тај појам је постојао, а у савременом друштву реч грех је само празан звук
који нема никаквог садржаја. То је и хтео нечастиви: он је желео да, под плаштом
тобожње слободе, погуби човека.
Ми живимо у савременом свету који је потонуо у разврат и којим владају "аморални"
закони. Зато морамо да чувамо своје срце, да и не говоримо о телу, и да стално имамо
на уму да ће само они који су "чистога срца... Бога видјети" (Мат. 5:8). То можемо
постићи само уз помоћ молитве и управљајући се према завету апостола Павла да
пазимо да не ходамо путем који води у пропаст.
Поновићемо још једном: родитељи су дужни да своју децу носе на раменима молитве,
онако као што су пријатељи принели свога болесног друга и спустили крај Исусових
ногу, а Он је, видећи њихову веру, болесника исцелио.
***
Претходне странице биле су написане у јесен 1981. године. Неке мање допуне су
начињене 1983. године. Прочитавши рукопис, аутор је одлучио да ништа не мења.[10]
У току ових протеклих година тадашњи дечаци и девојчице постали су родитељи.
Услови које је створила гласност омогућили су да им средства масовних комуникација
буду доступнија. А еротика се проповеда у биоскопима, у видео-филмовима, на
телевизији, у позориштима, у штампи. Многи редитељи сматрају да филм без секса
неће имати добру прођу и да неће донети новац. Многе девојчице од 13-16 година
почеле су да се интересују за "најстарији занат".
У свим местима и широм земље одржавају се конкурси за избор најлепшег женског
тела са прецизно утврђеним критеријумима, израженим у центиметрима и
килограмима. Победницама се обећава посао у "иностраном сервису", у свету фото-
рекламе итд. Количина новца коју ће девојка добити зависи од физичких квалитета
кандидаткиње. Лепота се мери обимом груди, струка и бедара, те бројке се објављују у
омладинским новинама и часописима... Невероватно је до каквог цинизма и пада
људског достојанства може да се дође! Човекова лепота се увек "мерила", пре свега,
према изразу лица и осмеху, а не према облику задњице и бедара. Зар је то оно што
су људи почели да цене код себе?..
Погледајте како се, из једног снимка у други, мења израз лица сваке званичне
"мисице". Погледајте колор-постере жена по аутобусу, на календарима, у рекламама:
са слике просто шиба њихова суровост, тупа страсност, потпуно одсуство духовности,
а на лицима им често поиграва и прави вампирски осмех. Упоредите ове портрете
"савремених лепотица" са женским портретима из прошлости, а посебно са
акварелима и минијатурама, и видећете колико је ту грациозности, љупкости, женске
чистоте и искрености, колико спремности на жртвовање.
Духовно и морално стање жене директно одређује духовно, морално и физичко
здравље нације. Видимо девојчице од 13 до 15 година по улицама, у хаусторима и
дискотекама - са цигаретама у устима, распуштене и слободне од свега - то су наше
будуће мајке. А има их на милионе.
Педагошка академија издаје сексуални часопис. Њега у петербуршком метроу спретно
распродају упадљиво нашминкане девојке, а дванаестогодишње девојчице стрпљиво
стоје у редовима да би га купиле.
Драстично је порастао број трудноћа и абортуса код тринаестогодишњих и
петнаестогодишњих девојчица, које, у многим случајевима, ни саме не знају ко су
очеви њихове уништене или рођене деце. По броју абортуса ми смо већ одавно
престигли све друге земље у свету. У статистику улазе само жене од 15 и више
година, а какви би тек били резултати када би се рачунале и девојчице млађе од 15
година!
У порасту је и број деце која, поред живих родитеља, живе у прихватилиштима. Као
последицу алкохолизма, наркоманије, токсикоманије и неповољних еколошких услова
имамо то да се у многим нашим крајевима рађа и до 20% хендикепиране деце, а у
појединим крајевима тај проценат је и већи.
Сада се много пише о проституцији, о корупцији, о мафији, о организованом криминалу
код одраслих и код деце. Формирају се омладинске и дечије оружане и добро
организоване банде, један градски рејон ратује против другог, један град ратује против
другог града. Убиства се дешавају и у школама, а убице су често ученици. Дешава се
да су убице и девојчице, неке од њих су вође банди. По нивоу образованости
становништва ми смо са трећег места у свету (како је то било 60-их година) почетком
деведесетих година пали на 42. место.
Нажалост, мало је оних који схватају да је у основи опште политичке, економске и
културне кризе - морална и духовна криза. Шта може да постане од човека који је
одбацио хришћански морал и који је за једини морални критеријум прогласио интересе
пролетерске револуције? Систематски је пропагирано рушење породице, која је
ломљена и економским мерама. Проповедано је максимално задовољење људских
потреба без икаквог моралног преиспитивања. Шта је и могло да постане од човека
који тврди да најсветије осећање није љубав према Богу и према ближњем, већ
мржња према класним непријатељима и непријатељима народа? Шта је друго и могло
да се деси, него ово што се десило?
Свети Апостол пише: "знамо да... сав свијет у злу лежи" (1. Јован. 5:19). " Јер све што
је у свијету: похота тјелесна, и похота очију, и надменост живљења, није од Оца, него
је од свијета. И свијет пролази и похота његова, а онај који твори вољу Божију остаје
вавијек" (1. Јов. 2:1617).
Веома је важно не само да се не предајемо злу, већ и да се уопште њиме не бавимо. У
вечерњој молитви Пресветоме Духу ми молимо: Господе, Царе Небесни, Утешитељу,
Душе истине... опрости ми све што сам згрешио данас", а затим се у дугом списку
грехова помиње и следеће: "или се разметах, погордих и разгневих, или се ум мој
бавио лукавством овога света док сам био на молитви, или сам помислио на
разврат..." Другим речима, грех је бавити се и чудити греховима безбожног света.
Хришћански однос према свету требало би да буде онакав како нас је поучавао Свети
Максим Исповедник, тј. "ни осећајан, ни безосећајан, већ саосећајан (самилосан)".
Зло нас окружује и згушњава се око нас. Аутор је живео један дуг живот и пред
његовим очима је прошло много нових поколења омладине. У његово време није било
оволико суровости, разврата, варварства и лажи - све се то умножавало из деценије у
деценију, из године у годину. Па ипак, он међу својим вршњацима није упознао толико
предивних и чистих младића и девојака, колико их је видео међу овом савременом
омладином. Они теже ка Добру и Истини, редовно долазе у Цркву. Ове најновије
генерације су паметније, критичније, али и морално више издиференциране, него што
је то био случај са поколењем којем припада аутор ове књиге.
Има људи који су пали у дубоки вртлог греха и који су се ужаснули од онога што су
видели и доживели. Њима је потребна рука која ће да им помогне и која ће да им
пружи разумевање. Не бисмо смели да будемо као Симон - фарисеј који је осуђивао
Христа због тога што је допустио блудници да Му се приближи (Лк. 7:36-39).[11]
Парадокс је у томе што неверници понекад успевају да се усправе и извуку из вртлога
греха, претходно прошавши "кроз ватру и воду", а нека деца из верујућих породица
упадају и даве се у том вртлогу... Они први нису знали где је Добро и завапили су за
Њим, а ови други су знали где је Добро, али су Га одбацили. Размислимо, можда су им
у том одбацивању Добра "помогли" сами њихови родитељи, па макар и несвесно,
макар и не знајући шта чине?