Njujork tajmsov bestseler autor #1

SILVIJA DEJ

Jedno s tobom
serijal Krosfajer®

Peti deo

Prevod sa engleskog
Marija Pavićević
 Ovu knjigu posvećujem Hilari Sers,
koja se uplela u Krosfajer sa mnom
od prve reči do poslednje.
 1

Njujork je grad koji nikad ne spava; čak nikad ne utone ni u dremež. Moj
stan na Gornjem Vest sajdu ima zvučnu izolaciju kakva se može naći u
stambenom prostoru vrednom više miliona dolara, ali buka grada ipak je
prodirala unutra – jednolično mumlanje guma po odavno izlizanom asfaltu,
škripa izanđalih kočnica i neprestano trubljenje sirena taksi vozila dopirali su
do mojih ušiju.
Kad sam iz kafića na uglu izašla u večitu gužvu Brodveja, preplavio me je
talas gradske vreve. Kako li sam živela bez kakofonije Menhetna?
Kako li sam i mogla živeti bez njega?
Gidiona Krosa.
Obuhvatila sam mu bradu šakama i osetila kako se udobno smestio u moj
dodir. To ispoljavanje ranjivosti i privrženosti proželo me je do kostiju. Samo
nekoliko sati pre toga, mislila sam da se nikada neće promeniti i da ću stalno
morati da pravim kompromise ne bih li do kraja ostala s njim. Sada sam
stajala licem u lice s njegovom hrabrošću, ali posumnjala sam u svoju.
Možda sam od njega tražila više nego od sebe? Stidela sam se pomisli da
sam njega prisilila da se menja u skladu s mojim potrebama, a da se pritom ja
nimalo nisam promenila, tvrdoglavo se držeći svoje strane.
Stajao je preda mnom, onako visok i snažan, u farmerkama i majici kratkih
rukava i s kačketom navučenim na oči. Tako odevenog ga skoro niko ne bi
prepoznao niti bi pretpostavio da je to onaj svetski poznat mogul, ali on je,
uprkos tome, zbog urođene privlačnosti mamio poglede prolaznika.
Krajičkom oka sam primećivala kako ga ljudi s kojima se mimoilazi
posmatraju, a onda sam ga i sama odmerila.
 Bilo da se odenuo neobavezno ili nosio trodelno odelo krojeno po meri,
što je više voleo, njegova vitka, mišićava pojava nije mogla proći neopaženo.
Zbog stava i autoriteta koji je nametao besprekornom samokontrolom nije
mogao da se ne izdvoji iz mase.
Njujork guta sve što u njega uđe, a Gidion je taj grad držao na
pozlaćenom povocu.
Upravo taj čovek pripada samo meni. Uprkos tome što je nosio moj prsten
na ruci, ponekad jednostavno nisam verovala da je to istina.
Nikada on neće biti običan muškarac. On je oličenje divlje prirode
zaogrnute elegancijom i savršenstva protkanog manama. Oko njega se
okretao čitav moj svet i svet uopšte.
Ipak, upravo je pokazao da se može saviti prema meni do tačke pucanja.
Zato sam ponovo odlučila da mu dokažem da sam vredna bola koji sam mu
nanela.
Oko nas, duž Brodveja, radnje su se ponovo otvarale. Saobraćaj je
postajao sve gušći; crni automobili i žuti taksiji mahnito su poskakivali po
neravnom asfaltu. Stanari okolnih zgrada polako su ispunjavali pločnike, neki
da bi izveli pse u šetnju, neki da bi istrčali koji krug u Central parku, ali svi
su se trudili da iskoriste ono malo vremena pre nego što ih radni dan uništi.
Mercedes se zaustavio pored ivičnjaka preda mnom, a za volanom se
ukazala krupna muška prilika u senci. Raul. Angus je parkirao bentli iza
njega. Prevoz za mene i Gidiona ka našim odvojenim domovima. Kakav je to
brak?
Činjenica je da je naš brak takav iako ni on ni ja nismo želeli da bude
tako. Morala sam da povučem crtu kad je Gidion premestio mog šefa iz
reklamne agencije u kojoj sam radila u drugu firmu.
Razumela sam želju svog muža da se zaposlim u „Kros indastrizu”, ali to
što je nastojao da me prisili da što pre odlučim time što je preduzimao
korake ne pitajući me... Nisam mogla to da dozvolim, ne čoveku kakav je
Gidion. Ili ćemo biti zajedno - i odlučivati zajedno - ili ćemo se toliko
udaljiti da će to ugroziti naš odnos.
Okrenula sam se i pogledala njegovo zanosno lice. Na njemu je bilo
kajanja, ali i olakšanja. I ljubavi. Neizmerne ljubavi.
Oduzimalo mi je dah to koliko je zgodan i lep. Oči su mu plave kao
Karipsko more, a crna, gusta i sjajna kosa seže mu do okovratnika. Sama
božanska ruka je izvajala svaku površ i svaki prevoj na njegovom licu do
savršenstva koje me je opijalo toliko da nisam mogla da razmišljam. Očarao
me je svojom pojavom čim sam ga ugledala, zbog čega su moje sinapse i
sada s vremena na vreme otkazivale. Bila sam prosto opčinjena njime.
Međutim, duboko u njegovom biću, ispod neiscrpne energije i
nezaustavljive snage, britkog uma i nemilosrdnosti, krije se srce koje ume da
bude veoma nežno...
„Hvala ti.” Okrznula sam mu tamnu isturenu arkadu prstima, od čega su
brideli kao i uvek kad bih dodirnula njegovu kožu. „Hvala ti što si me
pozvao. Što si mi ispričao svoj san. Što si se našao sa mnom.”
„S tobom bih se našao bilo gde i bilo kad.” Te reči su odzvanjale
dubokom strašću, opsednutošću.
Svi imaju svoje demone. Gidionovi su, dok je budan, bili zatočeni u
kavezu njegove čelične volje. Međutim, u snovima bi ga mučili svirepo i bez
milosti, ali on o tim košmarima nikako nije hteo da govori. Imamo mnogo
zajedničkog, ali zlostavljanje u detinjstvu nas je i zbližavalo i udaljavalo.
Zbog toga sam se još srčanije borila za Gidiona i ono što postoji između nas.
Oni koji su nas zlostavljali već su nam mnogo oduzeli.
„Evo... Ti si jedina sila na zemlji koja me štiti.”
„Hvala ti i na tome”, promrmljala sam, a nešto me je steglo u grudima. To
što smo donedavno bili razdvojeni bilo je brutalno za oboje.
„Znam da ti nije bilo lako da mi daš prostora, ali to nam je trebalo. I znam
da sam došla do granice...”
„I prešla si je.”
 Usne su mi se izvile od oštrog ujeda njegovih reči. Gidion nije navikao da
mu se uskraćuje ono što želi. Međutim, koliko god da mu je bilo mrsko što
nije smeo da me vida, sada smo bili zajedno zato što je on zbog te
razdvojenosti napredovao. „Znam. A ti si mi to dozvolio zato što me voliš.”
„To je više od ljubavi.” Šakama mi je obuhvatio zglavke, stežući ih
autoritativno, od čega mu se sve u meni predalo.
Klimnula sam, više se ne bojeći da priznam da smo toliko potrebni jedno
drugom da bi mnogi ljudi to smatrali nezdravim. Eto, takvi smo mi. Takav je
naš odnos. I veoma mi je dragocen.
„Odvešćemo se zajedno do doktora Pitersena.” Izgovorio je to kao
zapovest koja se ne sme dovesti u pitanje, ali njegove oči su potražile moje
kao da je to bilo pitanje.
„Voliš da se ponašaš kao šef, zadirkivala sam ga, želeći da se rastanemo u
dobrom raspoloženju. I s mnogo nade. Imali smo zakazanu terapiju kod
doktora Lajla Pitersena za samo nekoliko sati i trenutak nije mogao biti bolje
odabran. Zašli smo za ugao. Dobro bi nam došlo malo pomoći da uvidimo
kakve korake sada treba da preduzmemo.
Obgrlio me je oko struka. „Ti to voliš.”
Posegla sam za rubom njegove košulje i uhvatila ga za džemper stegavši
pesnice. „Volim tebe.”
„Evo.” Osetila sam vrelinu njegovog isprekidanog daha na vratu. Menhetn
nas je okruživao, ali nije nam se mogao nametnuti. Dok smo zajedno, sve
ostalo je nevažno.
Potmulo zavijanje gladi je iščezlo. Žudela sam i čeznula za njim, drhteći
od užitka kad se, posle toliko vremena, ponovo priljubio uz mene. Duboko
sam udisala miris njegovog tela dok su mi se prsti usecali u zategnute mišiće
njegovih leđa. Strast koja me je obuzela omamljivala me je. Bila sam
navučena na njega - postala sam zavisnik dušom, srcem i telom - a danima
nisam uzela svoju dozu, što me je toliko izbacilo iz ravnoteže da nisam bila
sposobna da normalno funkcionišem; kao da sam bila u groznici.
 Obgrlio me je sa svih strana, jer je njegovo telo mnogo krupnije i teže od
mog. U njegovom zagrljaju sam se osećala sigurno, zaštićeno i brižljivo
čuvano. Dok me je grlio, ništa me nije moglo dotaći niti mi naškoditi. Želela
sam da se i on tako oseća dok je sa mnom. Stavila sam mu do znanja da sme
da spusti gard i predahne, kao i to da nas mogu oboje zaštititi.
Moram da budem jača. Pametnija. Opasnija. Imali smo neprijatelje, a
Gidion se borio protiv njih sasvim sam. Bilo mu je urođeno da se postavi
zaštitnički i toj njegovoj osobini sam se zaista divila. Međutim, moraću da
pokažem ljudima kako umem da budem nemilosrdan protivnik kao i moj
suprug.
Što je još važnije, moraću to da dokažem prvenstveno Gidionu.
Naslonivši se na njega, upijala sam toplotu njegovog tela. Njegovu ljubav.
„Vidimo se u pet, šampione.”
„Ni minut kasnije”, osorno je naredio.
Nasmejala sam se iako mi baš nije bilo do toga, večito zaslepljena
njegovim muževnim crtama lica. „A šta će biti ako zakasnim?”
Zavalivši se, pogledao me je tako da su mi se prsti na nogama zgrčili.
„Doći ću po tebe, a onda si gotova.”

***

Trebalo je da u očuhov penthaus uđem na prstima i zadržavajući dah

budući da je u to doba - malo posle šest ujutro - vrlo lako mogao da me
uhvati kako se krišom vraćam iz grada. Ne, ja sam koračala odlučno, obuzeta
mislima o promenama koje je trebalo da sprovedem.
Imala sam vremena da se istuširam - doduše, nešto malo - ali ipak sam
odlučila da to ne učinim. Gidion me dugo nije dodirivao. Prosio je mnogo
vremena otkako sam poslednji put osetila njegove ruke na sebi, njegovo telo
u svom. Nisam zelela da sperem sećanje na njegov dodir sa sebe. Sam taj
osećaj daće mi snage da uradim ono što moram.
Ugaona stona lampa se odjednom uključila. „Evo.” Poskočila sam.
„Zaboga!”
Okrenuvši se, opazila sam da majka sedi na divanu u dnevnoj sobi.
„Nasmrt si me prepala!”, napala sam je, trljajući rukom grudi jer mi je
srce lupalo kao ludo.
Ustala je, pri čemu joj se satenski ogrtač boje slonovače koji je sezao do
poda presijavao oko zategnutih, blago preplanulih nogu. Ja sam joj kći
jedinica, ali ona izgleda kao da mi je sestra. Monika Tramil Barker Mičel
Stanton je opsednuta izgledom. Ona je školski primer supruge kao statusnog
simbola; njena mladolikost i lepota su njeni aduti.
„Pre nego što počneš”, preduhitrila sam je, „znam, moramo da
porazgovaramo o venčanju. Ali ja stvarno moram da se spremim za posao i
spakujem stvari da bih mogla da stignem kući večeras...”
„Da li ga ti to varaš?”
Njeno kratko ali direktno pitanje zateklo me je više nego zaseda.
„Molim? Ne!”
Odahnula je, a njena napetost je vidno iščezla jer su joj se ramena
opustila. „Hvala bogu. Hoćeš li mi reći šta se događa, dođavola? Jesi li se
gadno posvađala s Gidionom?”
Gadno. Neko vreme sam strepela da je stavio tačku na sve zbog odluka
koje je doneo. „Pomirili smo se, mama. Bila je to samo mala prepreka na
putu.”
„Mala prepreka zbog koje ga izbegavaš danima? Ne rešavaju se problemi
tako, Evo.”
„Duga je to priča.”
Skrstila je ruke. „Imam ja vremena.”
„Ali ja nemam. Moram da se spremim za posao.”
 Po izrazu lica joj se videlo da su je moje reči povredile. Istog trena sam se
pokajala što sam to rekla.
Nekad sam želela da, kad odrastem, postanem kao majka. Satima bih se
kinđurila oblačeći njenu odeću, posrtala nabadajući unaokolo u njenim
štiklama, mazala lice skupim kremama i drugim kozmetičkim preparatima.
Pokušavala sam da oponašam njen govor pun uzdaha i senzualnost u
gestikulaciji, jer je moja majka najprivlačnija i najsavršenija žena na svetu. A
i način na koji se ophodila prema muškarcima, to kako su je gledali i
obasipali je poklonima... Takvu čarobnu moć sam i ja želela da imam.
Sad kad sam sazrela, bila sam ista ona ako se izuzme to što nemamo istu
frizuru i boju očiju. Međutim, tako je bilo samo spolja. Kao žene smo se
potpuno razlikovale, a upravo time sam, nažalost, i počela da se dičim.
Prestala sam da joj se obraćam za savete za bilo šta što se ne tiče odeće ili
uređenja prostora.
To će se promeniti. Odmah.
Isprobala sam razne taktike da bih očuvala odnos s Gidionom, ali nisam
pitala za savet jedinu blisku osobu koja je znala kako je to biti u braku sa
uglednim i moćnim muškarcima.
„Mama, treba mi tvoj savet.”
Moje reči su ostale da lebde U vazduhu, a onda sam opazila da su se
majci oči raširile od iznenađenja. Trenutak kasnije se skoro skljokala na sofu,
kao da su je noge izdale. Njena zgranutost je za mene bila težak udarac, jer
sam na osnovu toga shvatila da sam je sasvim isključila iz svega.
Duša me je bolela kad sam sela na kauč preko puta nje. Naučila sam da
strogo vodim računa o tome šta smem da joj kažem, dajući sve od sebe da joj
ne odam nešto zbog čega ćemo početi da se raspravljamo, što me je dovodilo
do ludila.
Nije uvek bilo tako. Moj polubrat Nejtan mi je oduzeo taj topao, prisan
odnos s majkom, kao što mi je oduzeo i nevinost. Kad je majka saznala da
me je zlostavljao, promenila se i postavila se previše zaštitnički prema meni,
toliko da me je uhodila i gušila. Ni za šta u životu nije brinula osim za mene.
Zbog mene je bila napeta ponekad do granice s histerijom i stalno mi se
mešala u život. Godinama sam primoravala sebe da zaobilazim istinu i krijem
tajne od ljudi koje volim da bih imala svoj mir i da oni ne bi brinuli.
„Ne znam kako da postanem dobra supruga Gidionu”, priznala sam joj.
Zabacila je ramena i po njenom stavu se videlo da se prenerazila. „Da
nema on ljubavnicu?”
„Nema!” Nevoljko sam se osmehnula. „Ne varamo jedno drugo. Ne bismo
to učinili jedno drugom. Ne bismo mogli. Ne brini za to.”
Morala sam da se zapitam nije li to što je nedavno bila neverna mom ocu
pravi razlog njene zabrinutosti. Možda ju je pekla savest? Da li je dovela u
pitanje ono što ima sa Stantonom? Nisam znala šta da mislim o tome.
Neizmerno volim tatu, ali smatram da je moj očuh idealan čovek za moju
majku, upravo onakav muž kakav njoj treba.
„Evo...
„Gidion i ja smo se tajno venčali pre nekoliko nedelja.” Gospode, koliko
mi je laknulo kad sam joj to konačno rekla.
Zapiljila se u mene i počela da trepće. „Molim?”
„Tati još nisam rekla”, nastavila sam, „ali danas ću ga pozvati da mu
kažem.”
Oči su joj zasjale od suza koje su navirale. „Zašto? Pobogu, Evo... Kako
smo se toliko udaljile?”
„Nemoj da plačeš.” Ustala sam i sela do nje. Uhvatila sam je za ruke, ali
ona me je zgrabila u čvrst zagrljaj.
Udahnula sam dobro poznat majčin miris i osetila spokoj koji se može
pronaći samo u majčinom zagrljaju. Bar na nekoliko trenutaka.
„Nije to bilo planirano, mama. Otišli smo na vikend i Gidion me je pitao
da li bih to želela, a onda je sve organizovao... Spontano smo to odlučili.
Poneo nas je trenutak.”
Odmakla se, pa sam videla da joj je lice mokro od suza, ali i da joj oči
plamte. „Oženio se tobom bez predbračnog ugovora?”
Nasmejala sam se tome. Morala sam. Nisam ni sumnjala da će me majka
ispitivati o finansijskim pojedinostima. Novac je odavno njena pokretačka
snaga. „Postoji predbračni ugovor.”
„Evo Loren! Jesi li dala nekome da ga pažljivo razmotri? Ili je i do toga
došlo spontano?”
„Pažljivo sam ga pročitala.”
„Ti nisi advokat! Zaboga, Evo... Celog života sam te učila da otvoriš
četvore oči!”
„I dete od šest godina bi razumelo one uslove”, odvratila sam, razbesnevši
se zbog suštinskog problema sopstvenog braka: u naš odnos se mešalo
previše ljudi, koji su nam samo smetali, tako da nismo imali vremena da se
usredsredimo na stvari kojima je zapravo trebalo da se pozabavimo. „Ne
brini za predbračni ugovor.”
„Trebalo je da ga daš Ričardu da pogleda. Ne znam zašto to nisi učinila.
Postupila si zaista neodgovorno. Zaista ne vidim zašto...”
„Pregledao sam ga, Monika.”
Obe nas je prenuo glas mog očuha. Stanton je ušao u sobu već spreman za
radni dan. Izgledao je elegantno i upečatljivo u tamnoplavom odelu i sa
žutom kravatom. Zamišljala sam da će Gidion biti kao moj očuh kad bude
zašao u te godine: u dobroj formi, otmen i ugledan, pravi alfa mužjak.
„Stvarno?”, otelo mi se od iznenađenja.
„Kros mi ga je poslao pre nekoliko nedelja.” Stanton je prišao majci i
uzeo je za ruku. „Bolje uslove nisam ni morao da tražim.”
„Uvek postoje bolji uslovi, Ričarde!”, odvratila je moja majka oštro.
„Navedene su nagrade za životne prekretnice kao što su godišnjice i
rođenje dece, a Eva neće morati da razmišlja ni o kakvim kaznenim
odredbama osim o bračnom savetovanju. U slučaju razvoda, raspodela
dobara bila bi više nego pravedna. Došao sam u iskušenje da ga pitam da li
su njegovi advokati pregledali taj ugovor. Pretpostavljam da su se srčano
zalagali da ga odvrate od takvih uslova.”
Na trenutak se smirila jer su joj njegove reči polako doprle do svesti, a
onda je ponovo skočila, narogušivši se. „A ti si znao da su se čajno venčali?
Znao si, a nisi hteo da mi kažeš?”
„Naravno da nisam znao.” Stegao ju je u zagrljaj, tiho joj šapućući kao da
se obraća detetu. „Sigurno je razmišljao unapred. Znaš da je za takve stvari
obično potrebno nekoliko meseci ugovaranja. U ovom slučaju, doduše, uslovi
nisu mogli biti bolji.”
Ustala sam. Sad sam već morala da požurim da bih stigla na posao na
vreme. Baš tog dana nikako nisam želela da zakasnim.
„Kuda ćeš?” Majka se odvojila od Stantona. „još nismo završile razgovor.
Ne možeš tek tako da baciš ovakvu bombu i odeš!”
Okrenula sam se prema njoj, ali koračala sam unazad. „Stvarno moram da
se spremam, zakasniću. Hajde da sutra odemo na ručak i nastavimo razgovor,
važi?”
„Ne možeš tako...”
Prekinula sam je. „Korin Giru.”
Majka me je posmatrala razrogačenih očiju, a zatim je skupila trepavice.
Jedno ime. Nisam morala da kažem ništa više. Gidionova bivša je bila
problem koji ne traži objašnjenje.

***

Malo je ljudi koji bi došli na Menhetn a da odmah ne prepoznaju

panoramu. Obris grada ovekovečen je u bezbroj filmova i televizijskih
emisija, i tako širi ljubav prema Njujorku od njegovih stanovnika na čitav
svet. Ni ja nisam bila izuzetak.
Obožavala sam eleganciju u stilu art dekoa Krajslerove zgrade. Tačno sam
mogla da odredim gde sam u odnosu na Empajer stejt bilding. Bila sam
zadivljena vrtoglavom visinom Svetskog trgovinskog centra jedan, koji je
gospodario gradom. Međutim, zgrada Krosfajer je priča za sebe. To sam
mislila mnogo pre nego što sam se zaljubila u čoveka iz čije vizije je i
ponikla.
Dok je Raul parkirao mercedes na pločnik, oduševljeno sam posmatrala
osobena safirnoplava stakla zgrade „Kros indastriza” u obliku obeliska.
Zabacila sam glavu da bih je obuhvatila do svetlucavog vrha, koji je
obasjavalo sunce. Pešaci su užurbano prolazili pored mene, a po trotoarima
su tekle reke muškaraca i žena koji su hitali na posao sa akten-tašnama i
torbama s ličnim stvarima u jednoj ruci i kafom koja se pušila u drugoj.
Osetila sam Gidiona pre nego što sam ga ugledala jer mi je čitavo telo
zabrujalo od budnosti kad je izašao iz bentlija, koji se parkirao iza
mercedesa. Vazduh oko mene je odjednom zapucketao od naelektrisanja, od
nekog naboja koji je uvek nagoveštavao da se sprema nevreme.
Ja sam bila među ono malo ljudi koji znaju da nemir koji vlada
Gidionovom izmučenom dušom osnažuje oluju.
Okrenula sam se prema njemu i osmehnula mu se. Nije bila slučajnost što
smo stigli u isto vreme. Znala sam to pre nego što sam u njegovim očima
videla da sam u pravu.
Nosio je tamnosivo odelo, belu košulju i srebrnastu kravatu s
dijagonalnim prugicama. Zift-crni pramenovi kose sezali su mu do brade i
okovratnika, poigravajući oko lica nekako raskalašno i seksi. I dalje me je
gledao onako pohotno i divljački požudno, od čega mi je još od prvog puta
svaki delić tela goreo, ali sada je bilo i nežnosti u onom svetlucavom
plavetnilu, kao i otvorenosti, koja mi je značila mnogo više nego išta drugo
što mi je mogao pružiti.
 Koraknula sam k njemu dok mi je prilazio. „Dobro jutro, mračni i opasni.”
Usne su mu se izvile. To ga je zabavljalo, pa je njegov pogled zračio još
jačom toplinom. „Dobro jutro, ženo moja.”
Posegla sam za njegovom rukom i osetila se spokojno kad ju je pronašao
na pola puta i čvrsto je stegao. „Jutros sam rekla majci... da smo se venčali.”
Izvio je obrvu od iznenađenja, a onda mu se onaj poluosmeh pretvorio u
izraz pobedničkog zadovoljstva. „Lepo.”
Smejući se tome što i ne krije koliko je posesivan, ćušnula sam ga laktom
u rame, Uzmakao je brzinom munje i privukao me uza se, poljubivši me u
ugao usana razvučenih u osmeh.
Njegova radost je bila zarazna. Osetila sam kako cveta i u meni,
osvetljujući sva mesta koja su proteklih nekoliko dana čamila u tami.
„Tatu ću pozvati na prvoj pauzi. Treba i njemu da javim.”
Odmah se uozbiljio. „Zašto tek sad? Zašto mu još nisi rekla?”
Govorio je tiho, snizivši ton da ga niko ne bi čuo. Ljudi koji su radili u
obližnjim zgradama i dalje su prolazili, ne obraćajući pažnju na nas. Ipak,
osećala sam se previše izloženo među svima njima da bih mu odgovorila.
A onda... Onda se istina ukazala u svoj svojoj jednostavnosti. Mnogo
stvari sam krila od ljudi koje volim. Sitnih stvari, krupnih stvari. Trudila sam
se da održim status kvo, pri čemu sam se nadala promenama jer su mi bile
potrebne.
„Plašila sam se”, rekla sam mu.
On mi je prišao još bliže i pogledao me pravo u oči. „A sad se ne plašiš.
„Ne.”
„Večeras ćeš mi reći zašto.” Klimnula sam. „Reći ću ti.”
Obuhvatio me je šakom oko potiljka, držeći me posesivno i neino u isti
mah. Lice mu je bilo bezizražajno, s njega se nije moglo ništa pročitati, ali
oči... te plave, najplavlje oči... prosto su plamtele od osećanja.
 „Uspećemo, anđele.”
Ljubav je prostrujala kroz mene kao čaša dobrog vina. „Nego šta.”

***

Bilo mi je neobično da prođem kroz vrata „ Voters Fild end Limena”

odbrojavajući dane kad ću moći da zatražim potvrdu da sam radila u
prestižnoj reklamnoj agenciji. Megumi Kaba mi je mahnula sedeći za svojim
stolom i lupnula se po slušalicama da mi pokaže da ima poziv i da ne može
da priča. Odmahnula sam joj i odlučnim korakom krenula prema svom stolu.
Čekalo me je mnogo posla jer je preda mnom bio nov početak.
Međutim, jedno po jedno. Prvo sam spustila tašnu i torbu u poslednju
fioku, zatim sam se smestila u stolicu i pretražila veb--stranicu cvećare u
kojoj sam obično kupovala. Znala sam šta želim. Dva tuceta belih ruža u
tamnocrvenoj kristalnoj vazi.
Belo kao čistota. Kao prijateljstvo. Kao večna ljubav. Kao i boja zastave
za predaju. Objavila sam rat Gidionu tražeći od njega da se razdvojimo na
neko vreme i na kraju sam izvojevala pobedu, ali u suštini nisam želela da
ratujem protiv sopstvenog muža.
Nisam se ni potrudila da smislim neku zanimljivu poruku koja će ići uz
cveće, kao što sam nekada činila. Samo sam pisala iz duše.

Ti si Čista čarolija, gospodine Krose.

Mnogo te volim i čuvam kao najveću dragocenost. Gospođa
Kros

Na veb-sajtu su tražili da popunim porudžbinu dokraja. Kliknula sam da

potvrđujem i na trenutak zamislila kako će Gidion reagovati kad primi moj
poklon. Nadala sam se da ću jednog dana biti u prilici da ga posmatram dok
prima cveće koje mu budem poslala. Da li će se osmehnuti kad mu ga njegov
sekretar Skot unese u kancelariju? Da li će prekinuti sastanak da bi pročitao
moju poruku? Ili će sačekati neki od retkih perioda zatišja u svom večito
ispunjenom rasporedu da bi je pogledao na miru?
Na usnama mi je zaigrao zagonetan osmeh dok sam razmatrala sve te
mogućnosti. Volela sam da dajem Gidionu poklone.
A uskoro ću imati više vremena da ih biram.
„Daješ otkaz?”
Mark Geriti je u neverici čitao moju ostavku, a onda me je pogledao
pravo u oči.
Od šefovog izraza lica, želudac mi se vezao u čvor. „Da. Žao mi je što je
nisam ranije najavila.”
„Sutra ti je poslednji dan?” Zavalio se u stolici. Oči su mu bile tople
čokoladne nijanse i svetlije od kože, a u njima su se ogledali i iznenađenje i
zatečenost. „Ali zašto, Evo?”
Uzdahnuvši, nagla sam se napred i oslonila laktove o kolena. Međutim,
rešila sam da budem iskrena. „Znam da nije profesionalno što odlazim ovako
naglo, ali... Moram da odredim šta su mi prioriteti, a sada... Prosto ne mogu
da svu svoju pažnju posvetim poslu, Mark. Žao mi je.”
„Pa...” Othuknuo je i provukao prste kroz tamne, guste kovrdže.
„Dođavola... Šta da kažem?”
„Da mi opraštaš i da mi nećeš ovo uzeti za zlo.” Kiselo sam se
osmehnula. „Znam da mnogo tražim.”
I on se usiljeno osmehnuo. „Nije mi baš drago što ideš, Evo, znaš to i
sama. Nisam siguran da sam dosad uspeo da pokažem koliko si se zalagala.
Zbog tebe sam i ja radio bolje,”
„Hvala ti, Mark. Cenim to.” Gospode, ispostavilo se da je ovo teže nego
što sam pretpostavljala iako mi je bilo jasno da je tako najbolje, budući da
drugačiju odluku nisam ni mogla doneti.
 Pogled mi je odlutao sa zgodnog šefa na panoramu iza njega. Budući da je
bio direktor prodaje i marketinga, imao je malu kancelariju, a pogled mu je
bio zaklonjen zgradom preko puta, ali, bez obzira na uslove, ipak je to bilo
njujorški koliko i Gidion Kros u svojoj prostranoj kancelariji na poslednjem
spratu, daleko iznad nas.
Ta podela po spratovima je umnogome odražavala način na koji sam
pokušavala da definišem svoju vezu s Gidionom. Znala sam ko je on. Znala
sam i šta je: čovek koji je klasa za sebe. To sam i volela kod njega i nisam
želela da se menja; samo sam htela da sama dostignem njegov nivo,
sopstvenim zalaganjem i trudom. Ono što nisam uzela u obzir jeste to što sam
ga, ne prihvatajući činjenicu da mi je naš brak promenio plan, vukla naniže,
na svoj nivo.
Moje ime se neće pročuti po tome kako sam uspela da doguram do samog
vrha u svojoj profesiji. U očima nekih ljudi zauvek ću biti ona koja se udala
iz interesa. Jednostavno ću morati da se pomirim s tim, „A kuda ćeš kad odeš
odavde?”, upitao me je Mark, „Iskreno... još razmišljam šta ću i kako ću.
Samo znam da ne mogu da ostanem ovde.”
Moj brak bi pukao da je bio izložen malo većem pritisku, a ja sam, tražeći
da se malo distanciram, samo doprinela tome da opasno sklizne ka ivici
provalije. Postavila sam sebe iznad svega.
Duša Gidiona Krosa bila je velika i duboka kao okean, pa sam se bojala
da ću se utopiti u njoj od trenutka kad sam ga prvi put ugledala. Toga više ne
moram da se plašim. Više ne, jer sam shvatila da je moj najveći strah da ću
ga izgubiti.
Dok sam nastojala da ostanem neutralna, gurali su me tamo-amo. Koliko
god da sam ludela zbog toga, nisam uviđala da, ako želim da sve bude pod
kontrolom, moram sama da se pobrinem za to.
„Da li je to zbog ‘Lankorpovog’ izveštaja?”, upitao je Mark.
„Donekle.” Ispravila sam svoju usku suknju s tankim prugama,
pokušavajući da tim pokretom otresem i večitu ozlojedenost zbog toga što je
Gidion zaposlio Marka. Vrhunac je nastupio kad se „Lankorp” obratio firmi „
Voters Fild end Limen” sa specijalnim zahtevom za Marka - a time i za mene
- što je bio potez na koji je Gidion gledao s podozrenjem. Džefri Kros je
Poncijevom prevarom1 desetkovao bogatstvo porodice Landon, a Landon je,
iako su i on i Gidion povratili ono što su njihovi očevi izgubili, i dalje bio
željan osvete. „Uglavnom iz ličnih pobuda.”
Ispravivši se, oslonio se laktovima o sto i nagnuo se prema meni.
„Nije to moja stvar i neću da čačkam po nečemu što me se ne tiče, ali znaj
da smo ti Stiven, Šona i ja na raspolaganju ako ti išta zatreba. Stalo nam je
do tebe.”
Od njegove iskrenosti i ozbiljnosti, navrle su mi suze i oči su počele da
me peckaju. Njegov verenik Stiven Elison i Stivenova sestra Šona su mi
prirasli za srce tokom tih meseci koje sam provela u Njujorku i postali deo
novog kruga prijatelja koje sam pustila u svoj život. Bez obzira na sve, nisam
želela da ih izgubim.
„Znam.” Nasmešila sam se, obrvana tugom. „Ako mi zatrebate, obećavam,
zvaću vas. Ipak, ovako je najbolje. Za sve nas.”
Mark se opustio i osmeh mu se vratio na lice. „Stiven će odlepiti. Možda
bi trebalo da te nateram da mu ti to saopštiš.”
Pomisao na robusnog, druželjubivog preduzimača je odagnala svu tugu.
Stiven će me izgrditi zbog toga što ostavljam njegovog dragog na cedilu, ali
učiniće to dobronamerno. „Ma daj”, zadirkivala sam ga. „Nećeš valjda to da
mi uradiš? Ionako mi je dovoljno teško.”
„Nemam ništa protiv toga da ti bude još teže.”
Nasmejala sam se. Ah, koliko će mi samo nedostajati Mark i taj posao. I
previše.

***
 Kad mi je počela prva pauza, u Oušnsajdu u Kaliforniji je još bilo rano, pa
nisam pozvala tatu, nego sam mu samo poslala poruku.
Javi mise kad se probudiš, važi? Moram nešto da ti kažem. Budući da je
Viktor Rejes policajac, ali i moj otac, i da samim tim stalno brine, dodala
sam: Nije se desilo ništa loše, samo neke novosti.
Nisam ni stigla da spustim telefon na pult u trpezariji firme da bih uzela
šolju kafe, a već je zazvonio. Lepo tatino lice se ukazalo na ekranu, a na
fotografiji se videlo da ima sive oči, koje sam nasledila od njega.
Odjednom sam se unervozila kao nikad u životu. Kad sam se javila na
telefon, ruke su mi drhtale. Mnogo sam volela svoje roditelje, ali uvek sam
smatrala da je tata mnogo emotivniji od mame. Majka nikad ni sekund nije
oklevala da istakne moje mane i da mi prebaci kako treba da se pozabavim
njima, a otac nije ni uviđao da ih imam. Kad bih ga razočarala... ili
povredila... Ah, bilo je isuviše bolno i pomišljati na to.
„Ćao, tata. Kako si?”
„Upravo to sam ja tebe hteo da pitam, dušo. Kod mene ti je sve po
starom. Kako si mi ti? Šta je to bilo?”
Otišla sam do najbližeg stola i sela da bih se malo smirila. „Rekla sam ti
da se nije desilo ništa loše, a ti i dalje brineš. Jesam li te probudila?”
„Moj posao je da brinem”, odgovorio je, a u njegovom dubokom glasu je
bilo topline i radoznalosti. „Pripremao sam se malo za trčanje pre nego što
odem na posao, tako da me nisi probudila. Reci mi šta to ima novo.”
„Ovaj...” Gušeći se od suza, progutala sam ogromnu knedlu. „Čoveče,
ovo je mnogo teže nego što sam mislila da će biti. Rekla sam Gidionu da
brinem kako ću da kažem mami, da ćeš ti to dobro primiti, a sad, evo,
pokušavam da...”
„Evo.”
Duboko sam udahnula. „Gidion i ja smo se tajno venčali.” Na drugoj
strani žice je zavladala sablasna tišina. „Tata?”
 „Kad?” Nagla promuklost u njegovom glasu me je smrvila.
„Pre oko dve nedelje.”
„Pre nego što si došla kod mene?” Pročistila sam grlo. „Da.”
Muk.
O bože. Stvarno sam okrutna. Pre samo nekoliko nedelja sam mu rekla da
me je Nejtan zlostavljao i to ga je slomilo. A sad još ovo...
„Tata... nemoj to da mi radiš. Bili smo na tom ostrvu i bilo nam je mnogo
lepo, divno. Hotel u kojem smo odseli organizuje venčanja kad god gosti
požele, sve organizuju... kao u Las Vegasu. Imaju matičara koji radi po ceo
dan i nekoga ko obavi papirologiju. Eto, bio je savršen trenutak. Savršena
prilika.” Glas me je izdao. „Tata... molim te, reci nešto.”
„Ne znam... Ne znam šta da kažem.”
Vrela suza mi se skotrljala niz obraz. Mama je zarad bogatstva žrtvovala
ljubav, a Gidion je bio tipičan primer muškarca kakvog je majka izabrala
umesto tate. Svesna sam da je zbog toga tata stekao predrasude, koje će
morati da prevaziđe, ali sad se i ovo isprečilo između nas.
„Organizovaćemo mi pravo venčanje”, rekla sam mu. „Želimo da naši
prijatelji i članovi porodice budu uz nas kad se budemo zaklinjali...”
„To sam i očekivao, Evo.” Procedio je to kroz zube. „Dovraga! Osećam
se kao da je Kros ukrao nešto od mene! Trebalo je da mu te predam pred
oltarom, pripremao sam se za to, a on je samo pobegao i poveo te sa sobom?
I još mi nisi rekla? Bila si ovde, u mojoj kući, i nisi mi ništa rekla? To me je
povredilo, Evo. Povredila si me.”
Posle toga nije bilo načina da zaustavim suze. Tekle su mi niz lice u
toplim potocima, zamaglivši mi vid i stežući mi grlo.
Trgla sam se kad su se vrata otvorila i kad je u trpezariju ušao Vil
Grejndžer. „Verovatno je ovde”, rekao je moj kolega. „Eno je...”
Glas mu je zamro kad me je video uplakanu, a ona ozarenost njegovih
očiju je odmah iščezla iza pravougaonih naočara.
Pojavila se nečija ruka u crnom rukavu i gurnula ga u stranu.
Gidion. Ugledala sam ga u dovratku; gledao je pravo u mene, a od tog
njegovog pogleda ledila mi se krv u žilama. Odjednom mi je izgledao kao
neki anđeo osvete, opasan i moćan u onom svom odelu dok mu je lice
podsećalo na divnu masku.
Trepnula sam dok je moj mozak pokušavao da obradi situaciju i otkrije
kako i zašto se on tu našao. Pre nego što je stigao da dođe do ikakvog
zaključka, Gidion se već stvorio pored mene i uzeo mi telefon iz ruke,
pogledavši u ekran pre nego što ga je prislonio uz uho.
„Viktore.” Izgovorio je to kao da upozorava mog oca. „Čini mi se da ste
uznemirili Evu, pa ćete sada razgovarati sa mnom.” Vil je izašao i zatvorio
vrata za sobom.
Gidion me je, uprkos oštrini svojih reči, dodirnuo jagodicama po obrazu s
beskrajnom nežnošću. Netremice me je posmatrao, a ona plavet u njegovim
očima poprimila je neku ledenu nijansu obojenu gnevom, od koje sam se
stresla.
Čoveče, besan je kao ris. Kao i moj otac. Čula sam koliko otac viče s
mesta gde sam sedela.
Uhvatila sam Gidiona za zglavak odmahujući glavom, jer me je odjednom
obuzeo strah da će se dvojica muškaraca koje najviše volim posvađati -
možda čak i zamrzeti.
„Dobro sam”, prošaputala sam. „U redu je.” Skupio je trepavice i bez
glasa izgovorio: Ne, nije.
Kad se ponovo obratio mom ocu, Gidion jezvučao nepokolebljivo ali
staloženo - i zbog toga zastrašujuće. „Imate pravo da budete ljuti i da se
osećate povredeno, to razumem. Ali neću da se moja supruga opterećuje
zbog ovoga... Ne, još nemam svoju decu, pa očigledno ne mogu ni da
zamislim.”
 Načuljila sam uši da bih čula, nadajući se da je snizio ton zato što se malo
smirio, a ne zato što se još više razbesneo.
Gidion se odjednom ukočio i pustio moju ruku. „Ne, ne bi mi bilo drago
da se moja sestra tajno venčala. Kad smo već kod toga, ne treba na njoj da
iskaljujete...”
Trgla sam se. Moj muž i otac su imali jednu zajedničku osobinu: obojica
su se postavljali previše zaštitnički prema onima koje vole.
„Na raspolaganju sam vam u svako doba, Viktore. Čak ću i doći kod vas
ako to želite. Kad sam sklopio brak s vašom kćerkom, prihvatio sam punu
odgovornost i za nju i za njenu sreću. Ukoliko treba da snosim ikakve
posledice, snosiću ih bez pogovora.”
Dok je slušao odgovor s druge strane žice, zagledao se u jednu tačku.
Potom je seo pored mene, stavio telefon na sto i uključio spikerfon. Glas
mog oca se razlegao prostorijom. „Evo?”
Udahnula sam duboko i isprekidano i stegla Gidionovu ruku kad mi ju je
pružio. „Da, tu sam, tata.”
„Dušo moja...” I on je duboko uzdahnuo. „Nemoj da se uzrujavaš, važi?
Samo sam... Treba mi malo vremena da se dozovem. Nisam ovo očekivao i...
Moram da dođem sebi i da se saberem. Možemo li da se čujemo večeras?
Kad završim smenu?”
„Da, naravno.”
„E, dobro.” Zaćutao je.
„Volim te, tatice.” Suze su mi se osetile u glasu, pa je Gidion privukao
stolicu da bi svojim butinama obuhvatio moje. Bilo je neverovatno koliko
snage sam crpla od njega i kakvo je olakšanje bilo oslanjati se na njega.
Drugačiji je to osećaj od onog kad mi Keri pruža podršku. Moj najbolji
prijatelj me hvali na sav glas, navija za mene iz sveg srca i prebiće svakog ko
me povredi. Gidion je, međutim, moj štit.
Zato ću morati da budem dovoljno jaka da priznam kad mi bude potreban.
 „Volim i ja tebe, bebice”, rekao mi je tata sa strašnim bolom u glasu i
dubokom tugom koja je i meni razdirala srce. „Zvaću te kasnije.”
„Dobro. Ovaj...” Šta sam još mogla reći? Nisam znala kako da izgladim
stvar. „Ćao.”
Gidion je prekinuo razgovor i uhvatio me za drhtave ruke. Gledao me je
pravo u oči, a onaj led u njegovim očima se pretvorio u nežnost.
„Nemoj da se stidiš, Evo. Jasno?”
Klimnula sam glavom. „Ne stidim se.”
Obuhvatio mi je lice šakama i obrisao mi suze palčevima. „Ne mogu da
podnesem suze na tvom licu, anđele.”
Na silu sam potisnula nalet tuge, ćušnuvši je u neko ćoše gde ću se
kasnije pozabaviti njome. „Zašto si došao? Kako si saznao?”
„Došao sam da ti zahvalim za cveće”, promrmljao je.
„Ah, da. Dopada li ti se?” Uspela sam na silu da se nasmešim. „Htela sam
da misliš na mene.”
„Ja stalno mislim na tebe. Svakog trena.” Uhvatio me je za bokove i
privukao me sebi.
„Mogla si prosto da pošalješ poruku.”
„Eh.” Od tračka osmeha na njegovom licu, srce je počelo da mi preskače.
„Ali onda ne bih bila počašćena ovim.”
Povukao me je u krilo i ljubio me dok nisam zaboravila gde se nalazim.

***

Ostaje li da se vidimo večeras?, stiglo mi je U podne od Kerija dok sam

čekala lift da me spusti u hol. Majka me je već čekala tamo, a ja sam se
trudila da se priberem. Moraćemo o mnogo čemu da porazgovaramo.
Bože, nadam se da će mi pomoći da se izborim sa svim ovim.
 Takav je plan, odgovorila sam svom dragom davežu od cimera, kakav je
ponekad umeo da bude, kucajući dok sam ulazila u automobil. Doduše,
imam neki dogovor kad se vratim s posla, a onda idem na večeru s
Gidionom. Možda zakasnim.
Na večeru? Hoću da budem obavesten o najnovijim momentima.
Osmehnula sam se. Naravno. Zvao me je Trej.
Naglo sam izdahnula, kao da sam dotad zadržavala dah. Izgleda da na neki
način i jesam.
Keri je s Trejom svaki čas raskidao i mirio se, ali nisam mogla da krivim
tog dečka što se povukao kad je saznao da je devojka s kojom se Keri
povremeno seksao zatrudnela. Trej nikako nije mogao da se pomiri s
Kerijevom biseksualnošću, ali dolazak bebe je značio da će im se u vezu
uvek uplitati treća osoba.
Keri je nesumnjivo trebalo ranije da se izjasni o svojim stavovima i stavi
to Treju do znanja, a ne da sedi na dve stolice, ali shvatila sam da se iza
Kerijevih postupaka krio strah. Bilo mi je dobro poznato kakve se misli
motaju po glavi onome ko, poput Kerija i mene, preživi određene stvari, ali
ipak uvidiš da su to neverovatni ljudi koji te iskreno vole.
Kad je previše dobro da bi bilo istinito, kako je uopšte moguće da je
stvarno?
Saosećala sam i s Trejom, pa ću, ako odluči da raskine, poštovati njegovu
odluku. Međutim, Keri odavno nije imao toliko lepu vezu. Raialostiću se ako
im ne uspe. Šta je rekao?
Kazaću ti kad se vidimo. Keri! Daj, ne budi okrutan.
Odgovorio mi je tek dok sam prolazila kroz kapiju sa obrtnim krstom u
holu. Uh, pričaj mi o tome.
Rastužila sam se pošto taj komentar nikako nije nagoveštavao da su
posredi lepe vesti. Sklonivši se u stranu da bih propustila druge da prođu,
otkucala sam: Volim te do neba, Keri Tejloru.
 Volim i ja tebe, malena.
„Evo!”
Majka je prešla prostor između nas u sandalama s tankim potpeticama i
bilo je nemoguće ne primetiti je iako je unaokolo vrvelo od ljudi koji su u
pauzi za ručak promicali kroz „Krosfajer”. Budući da je bila sitne građe,
Monika Stanton se lako mogla utopiti u moru poslovnih odela, ali isuviše je
privlačila pažnju da bi se to ikada dogodilo.
Harizma. Senzualnost. Krhkost. Bila je to dobitna kombinacija kojom je
Merilin Monro postala zvezda, a i moja majka se uklapala u taj profil. U
tamnoplavom kombinezonu bez rukava, Monika Stanton je izgledala mnogo
mlađe i samouverenije nego što je bila. Kartijeovi panteri, koji su joj grlili
vrat i zglavak, otkrivali su posmatraču da voli skupe poklone.
Prišla mi je ne oklevajući i iznenadila me čvrstim zagrljajem.
„Mama.”
„Jesi li dobro?” Odmakavši se, zagledala mi se u lice. „Molim? Jesam.
Zašto pitaš?”
„Zvao me je tvoj otac.”
„Aha.” Oprezno sam je pogledala. „Nije baš najbolje podneo novosti.”
„Nije.” Uhvatila me je podruku, pa smo zajedno krenule ka izlazu.
„Ali polako se privikava na tu činjenicu. Nije još bio spreman da te pusti
da odeš.”
„To je zato što ga podsećam na tebe.” Po očevom mišljenju, mama je bila
ta koja se izvukla i pobegla. Još ju je voleo, uprkos tome što više od dve
decenije nisu bili zajedno.
„Gluposti, Evo. Nas dve ličimo, ali ti si mnogo zanimljivija.”
Taj komentar me je iznenadio i nasmejao. „I Gidion kaže da sam
zanimljiva.”
Široko se osmehnula, zbog čega se jedan muškarac spotakao o sopstvenu
nogu. „Naravno. On je iskusan muškarac. Iako si neodoljiva, samo lepota ne
bi ti bila dovoljna da ga navedeš da se oženi tobom.”
Usporile smo ispred obrtnih vrata. Pustila sam majku da izađe prva. Kad
sam kročila na pločnik, zapahnula me je sparina i istog trena mi se koža blago
orosila znojem. Ranije sam bila ubeđena da se nikad neću navići na vlažan
vazduh, ali to sam posmatrala kao cenu koju moram da platim za to što živim
u gradu koji mnogo volim. Proleće je bilo divno, a i jesen će, bez sumnje, biti
takva. Savršeno doba godine da obnovim zavete sa čovekom kojem pripadam
srcem i dušom.
Zahvaljivala sam Bogu na klima-uređaju kad sam uočila Stantonovog šefa
obezbeđenja kako čeka pored crnog automobila na ivičnjaku.
Bendžamin Klensi me je pozdravio laganim ali samouverenim klimanjem
glavom. Uvek se postavljao kao da samo radi svoj posao, ali ja sam mu bila
toliko zahvalna da sam se jedva suzdržala da ga ne zgrabim i ne izljubim.
Gidion je ubio Nejtana da bi me zaštitio. Klensi se postarao da Gidion ne
snosi nikakve posledice tog čina.
„Hej ti”, rekla sam mu, ugledavši svoj osmeh u odrazu njegovih pilotskih
naočara nalik na ogledala.
„Oh, Evo. Drago mi je što te vidim.”
„Upravo to sam htela ja tebi da kažem.”
On se spolja nikada nije smešio; nije to bio njegov stil. Ipak, osećala sam
da negde unutra titra taj osmeh.
Mama je prva ušla u automobil, a ja sam joj se pridružila na zadnjem
sedištu. Pre nego što je Klensi stigao da obiđe oko automobila, okrenula se
prema meni i uhvatila me za ruku. „Ne brini zbog oca. On brzo plane, kao i
svi Latinoamerikanci, ali se brzo i smiri. Samo želi da bude siguran da si
srećna.”
Nežno sam joj stegla prste. „Znam, ali zaista mnogo, mnogo želim da se
tata i Gidion slažu.”
 „Eh, to su ti dva tvrdoglava muškarca, dušice. Povremeno će biti varnica
među njima.”
Bila je u pravu. Zamišljala sam ih kao drugare koji provode mnogo
vremena zajedno, kako već to muškarci rade, kako se sprijateljuju
razgovarajući o sportu ili automobilima, sa sve onim muvanjem u rebra i
pljeskanjem po ramenu koje uz to ide. Međutim, morala sam da se suočim s
realnošću, kakva god da bude.
„U pravu si”, morala sam da se saglasim. „Obojica su zreli ljudi. Izgladiće
odnose.” Bar se nadam.
„Hoće, naravno.”
Pogledala sam kroz prozor i uzdahnula. „Smislila sam rešenje za Korin
Giru.”
Zavladala je tišina. „Evo, izbaci tu ženu iz glave. Čim razmišljaš o njoj,
pridaješ joj značaj, a ona to ne zaslužuje.”
„Dozvolili smo da nam postane problem zato što je sve držano u strogoj
tajnosti.” Ponovo sam pogledala majku. „Svet jedva čeka da sazna bilo šta o
Gidionu. On je zgodan, lep, bogat, seksepilan i pametan. Ljudi žele da znaju
sve o njemu, ali on toliko čuva svoju privatnost da ne znaju gotovo ništa.
Korin je to iskoristila i napisala biografiju o vremenu provedenom s
Gidionom.”
Pogledala me je podozrivo. „Šta si to smislila?”
Kopajući po tašni, izvadila sam mali tablet. „Potrebno nam je više
ovoga.”
Okrenula sam ekran prema njoj i pokazala joj fotografiju na kojoj smo
Gidion i ja, snimljenu samo nekoliko sati ranije, kad smo stajali ispred
„Krosfajera”. Na njoj me je držao za potiljak, i nežno i posesivno, a s mog
lica, okrenutog naviše, k njemu, zračili su ljubav i divljenje. Želudac mi se
prevrtao zbog toga što ceo svet sad može da gleda taj trenutak naše
intimnosti, ali morala sam to da prevaziđem. Moraću da im dam i više od
toga.
„Gidion i ja treba da prestanemo da se krijemo”, objasnila sam joj.
„Treba da se pojavljujemo u javnosti. Previše bežimo od sveta. Javnost
želi da plejboj milijarder konačno postane princ na belom konju. Mama,
narod voli bajke i srećan kraj. Zato ću im ispričati priču koju žele da čuju, a
tako će i Korin i njena knjiga ispasti sušra patetika.”
Majka je zabacila ramena. „Kakva grozna ideja.”
„Nije.”
„Jeste, grozna je, Evo! Ne smeš da trampiš mukotrpno čuvanu privatnost
ni za ha. Ako počneš da toliš glad javnosti, ona će bivati sve nezasitija. Za
boga miloga, ne želiš valjda da postaneš tema tabloida!”
Stegla sam vilice. „Neće to tako ispasti.”
„A zašto bi rizikovala?” Povisila je ton, pa joj je glas postao piskav.
„Zbog Korin Giru? Ona će objaviti knjigu i za tri dana će je svi zaboraviti,
ali ti se, kad jednom privučeš pažnju javnosti, nikad više te pažnje nećeš
otarasiti!”
„Ne razumem. Privlačiću pažnju javnosti samim tim što sam se udala za
Gidiona! Zato bih mogla da uzmem stvar u svoje ruke i da je preduhitrim.”
„Nije isto biti poznat i povlačiti se po žutoj štampi!” Zarežala sam u sebi.
„Mislim da ideš u krajnost.”
Zavrtela je glavom. „Kažem ti, takav pristup tom problemu potpuno je
pogrešan. Jesi li porazgovarala o tome s Gidionom? Sumnjam da bi se on
saglasio s tim.”
Zagledala sam se u nju, zatečena njenom reakcijom. Očekivala sam da će
se zdušno saglasiti s tim s obzirom na njen stav da se treba bogato udati i
nositi se sa svim što ide uz to.
Tad sam primetila da joj je preko očiju prešla senka straha i da su joj se
od njega usne stegle.
 „Mama.” Obratila sam joj se blažim glasom, poželevši da se ošamarim
zbog toga što nisam ranije shvatila na šta misli. „Više ne moramo da brinemo
zbog Nejtana.”
Zagledala se i ona u mene. „Ne moramo”, saglasila se, ali to je nimalo nije
umirilo. „Ipak, s obzirom na sve što si učinila... Sve što si rekla ili odlučila
biće secirano i izvučeno iz konteksta zabave radi, a to je tek noćna mora za
sebe.”
„Neću dozvoliti da mi drugi ljudi diktiraju kako treba da doživljavam sebe
i svoj brak!” Dojadilo mi je da se osećam kao... žrtva. Htela sam da ja
budem napadač.
„Evo, ti nisi...”
„Ili mi iznesi neku drugu mogućnost, koja ne podrazumeva da sedim
skrštenih ruku, ili zatvaramo ovu temu, mama.” Okrenula sam glavu.
„Nećemo se složiti, a ja se neću predomisliti ukoliko mi ne izložiš
drugačiji plan igre.”
 2

„Još cveća?”, upitao je Abaš Madani otežući kad je ušao u moju

kancelariju kroz već otvorena staklena dvokrilna vrata.
Moj glavni advokat je prišao Evinim belim ružama koje su krasile glavni
deo prijemne prostorije. Stavio sam ih na stočić da bi mi bile pred očima kad
god podignem pogled. Tamo su mi redovno odvlačile pažnju od izveštaja s
berze koji su se smenjivali na ravnim ekranima iza njih.
Kartica koja je stigla uz cveće stajala je na stolu od mutnog stakla.
Dodirnuo sam je, čitajući poruku po stoti put.
Araš je izvukao jednu ružu i pomirisao je. „Kakva tajna se krije iza ovog
buketa?”
Zavalio sam se i, rasejan, primetio da se njegova kravata boje smaragda
slaže s kamenjem kojim su bile optočene ukrasne vaze na mini-baru. Do
njegovog dolaska, amfore jarkih boja i Evina crvena vaza bile su jedine vedre
tačke monohromatskog prostora moje kancelarije.
„Prava žena.”
Vratio je cvet u vazu. „Samo napred, Krose, pohvali se.”
„Više volim da se zadovoljno smeškam u sebi. Imaš li nešto za mene?
Smeškao se prilazeći mom stolu, a po tom njegovom osmehu se dalo
zaključiti đavoli svoj posao, mada nikad nisam ni sumnjao u to. Njegovi
predatorski instinkti su bili visokorazvijeni, baš kao i moji.
„Pregovori s ‘Morganom’ teku glatko.” Povukavši malo nogavice svojih
krojenih pantalona, smestio se na stolicu prekoputa mog stola. Njegov stil je
bio malo ekstravagantniji od mog, ali bez sumnje besprekoran. „Ispeglali smo
najkrupnije stavke. Još treba da doteramo finese oko nekih klauzula, ali
trebalo bi da budemo spremni za nastavak do sledeće nedelje.”
„Dobro.”
„Ti si čovek od malo reči.” Potom je neobaveznim tonom upitao: „Jesi li
za neko pijančenje ovog vikenda?”
Odmahnuo sam glavom. „Možda će Eva hteti da izađemo. Ako reši,
pokušaću da je odgovorim od toga.”
Araš se nasmejao. „Da ti pravo kažem, očekivao sam da ćeš se jednog
dana skrasiti - svi se mi na kraju smirimo - ali mislio sam da će tome
prethoditi nekakvo upozorenje.”
„I ja sam tako mislio.” To baš i nije bilo tačno. Nikada nisam imao
potrebu da detalje o svom životu delim s nekim. Nikada nisam poricao da
moja prošlost baca senku na moju sadašnjost, ali nisam video zašto bih
ikome pričao o onome što mi se događalo pre Eve. To se ionako ne može
promeniti, pa zašto bih to prežvakavao?
Ustao sam i otišao do zida u staklu, koji je s dve strane opasivao moju
kancelariju, diveći se lepoti urbanog pejzaža koji se prostirao preda mnom.
Nisam ni pretpostavljao da je Eva tu negde jer sam se plašio čak i da
sanjam da ću jednog dana pronaći nekoga ko će me prihvatiti i voleti
ovakvog kakav sam.
Kako je moguće da sam je pronašao baš ovde, na Menhetnu, upravo u
zgradi koju sam sagradio, uprkos mudrom savetu da to ne činim jer je veoma
rizično? Preskupo je, rekli su mi, ne isplati se. Ipak, hteo sam da se prezime
Kros pamti i pominje u drugačijem kontekstu. Moj otac je okaljao ime naše
porodice; ja sam ga uzdigao do neverovatnih visina i očistio da blista u
najznačajnijem gradu na svetu.
„Nije bilo nikakvih nagoveštaja da naginješ ka tome”, rekao je Araš,
stojeći iza mene. „Ako se dobro sećam, kad smo organizovali proslavu
povodom Petog maja, motao si se s dve žene, a samo nekoliko nedelja posle
toga tražiš od mene da ti sastavim sumanut predbračni ugovor.”
Posmatrao sam grad, iskoristivši slobodan trenutak, koji mi se nije
ukazivao baš često, da uživam u pogledu iz ptičje perspektive, koji su mi
omogućavali visina i položaj moje kancelarije u zgradi „Krosfajera”. „Kad
sam ja odugovlačio sa sklapanjem ugovora?”
„Jedno je da dodaješ stavke u svoj portfolio, a sasvim drugo da preko
noći menjaš svoj život.” Zacerekao se. „I šta planiraš? Da se malo iskradeš u
kuću na plaži?”
„Odlična ideja.” Cilj mi i jeste bio da odvedem ženu na Auter Benks. Da
je imam samo za sebe, bio bi pravi raj. Najsrećniji sam kad smo sami. Ona
me je vratila u život. Zbog nje sam se radovao svakom novom danu, što ni u
snu nisam zamišljao da ću doživeti.
Svoje carstvo sam sagradio na temeljima prošlosti. Sada ću, zahvaljujući
njoj, nastaviti da ga gradim za našu budućnost.
Zasvetlelo je dugme za pozive na telefonu na mom stolu. Bila je to linija
jedan, Skot. Pritisnuo sam dugme i začuo njegov glas kroz spikerfon. „Korin
Giru je na recepciji. Kaže da će svratiti na samo nekoliko minuta da vam
nešto donese. Pošto je stvar privatna, želi da vam to dostavi lično.”
„Naravno da želi lično”, zapevušio je Araš. „Možda ćeš dobiti još cveća.”
Prostrelio sam ga pogledom. „Pogrešna žena.”
„Eh, kad bi sve moje pogrešne žene izgledale kao Korin.”
„Samo ti misli o tome dok budeš silazio do recepcije da uzmeš to što je
donela.”
Podigao je obrve. „Stvarno? Uh.”
„Ako hoće da razgovara, neka porazgovara s mojim advokatom.” Ustao je
i krenuo. „Kako vi kažete, šefe.” Bacio sam pogled na sat. Petnaest do pet.
„Siguran sam da si čuo ovo, Skote, ali, da budem jasan, Madani će to
preuzeti od nje.”
 „U redu, gospodine Krose.”
Kroz stakleni zid koji je delio moju kancelariju od ostalih na spratu
posmatrao sam kako Araš skreće za ugao ka recepciji, a onda sam celu tu
stvar izbrisao iz glave. Eva će uskoro biti sa mnom, čemu sam se radovao još
od početka radnog dana.
Naravno, neću se izvući tek tako.
Međutim, samo nekoliko trenutaka kasnije sam krajičkom oka primetio
nešto grimizno što me je navelo da ponovo podignem pogled prema radnom
delu. Ugledao sam Korin kako sa Arašem maršira prema mojoj kancelariji na
nekim seksi štiklama. Podigla je bradu kad su nam se pogledi sreli. Njene
dotad stisnute usne razvukle su se u širok osmeh, pa je ta i inače zanosna
žena za tren postala neodoljiva. Divio sam se njenoj lepoti kao i bilo čemu
drugom - objektivno, nepristrasno - ali Eva je bila nešto sasvim drugo.
Budući srećno oženjen, tek tad sam uvideo kakvu grešku bih napravio da
sam se oženio Korin. Na veliku žalost svih nas, ona to nije htela da prihvati.
Ustao sam i prešao na drugu stranu stola. Pogledao sam i Araša i Skota
tako da su obojica shvatila da preuzimam stvar. Ukoliko Korin hoće da se
lično razračuna sa mnom, pružiću joj poslednju priliku da učini pravu stvar.
Ušetala je u moju kancelariju u crvenim salonkama. Haljina bez bretela
koju je nosila bila je iste nijanse kao cipele i isticala joj je duge noge i svetlu
put. Pustila je kosu, pa su joj se crni pramenovi spuštali kao slapovi niz gola
ramena. Ona je bita sušta suprotnost mojoj supruzi i tipičan primer svih
drugih žena koje su prodefilovale kroz moj život, „Gidione, svakako možeš
da izdvojiš nekoliko minuta za staru prijateljicu?”
Naslonivši se na sto, prekrstio sam ruke. „I da budem toliko ljubazan da
ne pozovem obezbedenje. Budi kratka, Korin.”
Smešila se, ali njene oči boje akvamarina bile su tužne.
Pod miškom je nosila neku crvenu kutijicu i pružila mi ju je.
„Šta je to?”, upitao sam, ne ispruživši ruku da je uzmem.
 „To su fotografije koje će se pojaviti u knjizi.”
Obrva mi se izvila i protiv moje volje. Uhvatio sam sebe kako uzimam
kutijicu i otvaram je iz radoznalosti. Nije prošlo mnogo vremena od našeg
raskida, ali ja sam se jedva sećao detalja. Zapamtio sam samo neke važnije
trenutke, pa su mi ostali samo bleda sećanja i kajanje. Tada sam bio previše
mlad, pa me je sada skupo koštao taj opasan manjak samopouzdanja.
Korin je spustila tašnu na sto i pri tom pokretu njena ruka je okrznula
moju. Predostrožnosti radi, pritisnuo sam dugme za zatamnjivanje staklenog
zida.
Ako namerava da izvede predstavu, postaraću se da nema publiku.
Kad sam skinuo poklopac s kutije, preda mnom se ukazala fotografija na
kojoj smo Korin i ja pored logorske vatre. Na toj slici je glavu spustila u
prevoj mog ramena i podigla lice k meni da bih je poljubio.
Odmah sam se kroz sećanje vratio u taj trenutak. Otputovali smo na dan u
kuću jednog prijatelja u Hemptonima. Bilo je hladno, jesen je već bila na
izmaku.
Na slici smo izgledali srećno i zaljubljeno, a pretpostavljam da, na neki
način, i jesmo bili. Međutim, tada nisam prihvatio poziv da prespavam kod
njega uprkos Korininom očiglednom razočaranju. Budući da imam noćne
more, nisam smeo da spavam pored nje, a nisam mogao ni da je kresnem iako
sam znao da je to htela pošto je hotelska soba koju sam u tu svrhu rezervisao
bila nekoliko kilometara odatle.
Previše prepreka. Previše laži i vrdanja.
Duboko sam uzdahnuo i pustio prošlost da ostane tamo gde joj je mesto.
„Eva i ja smo se prošlog meseca venčali.”
Stala je kao ukopana.
Ostavivši kutijicu na radnom stolu, uzeo sam smartfon i pokazao joj sliku
na pozadini, na kojoj se Eva i ja ljubimo i tim poljupcem stavljamo pečat na
to što smo se jedno drugom zakleli na večnu ljubav.
 Okrenuvši glavu, Korin je odvratila pogled. Ponovo je dohvatila kutiju i,
pregledajući fotografije, izvadila jednu s plaže.
Na njoj sam bio do pojasa u vodi, a Korin se privila uz mene spreda,
obavijajući me nogama oko struka. Ruke je prebacila preko mojih rameha,
zavukavši mi prste u kosu. Zabacila je glavu smejući se, a na slici se videlo
da blista od sreće dok je ja držim čvrsto, glave okrenute k njoj. Na mom licu
je bilo neke zahvalnosti i začuđenosti. Naklonosti. Požude. Neko sa strane bi,
gledajući taj prizor, pomislio da je to ljubav.
To i jeste bio Korinin cilj. Ne priznajem da sam ikoga voleo pre Eve, što
zapravo i jeste istina. Korin je pak čvrsto rešila da mi dokaže da nisam u
pravu na najjavniji mogući način.
Nagnuvši se, pogledala je fotografiju, a potom i mene. Njeno iščekivanje
se gotovo moglo opipati, kao da je htela da na osnovu nje dođem do nekog
neverovatnog otkrića. Igrala se ogrlicom i u jednom trenutku sam shvatio da
sam joj je ja poklonio. Bio je to jednostavan lančić s malim zlatnim
priveskom u obliku srca.
Jebiga. Nisam se sećao ko nas je slikao niti gde smo to bili, a i nije me ni
bilo briga.
„Šta hoćeš da postigneš ovim fotografijama, Korin? Zabavljali smo se.
Raskinuli smo. Ti si se udala, sad sam se, evo, i ja oženio. Između nas nema
više ničega.”
„Pa zašto se onda uzbuđuješ? Nisi ravnodušan, Gidione.”
„Nisam, samo sam isprovociran. Zbog ovoga samo još više cenim ono što
imam sa Evom. A pošto znam da bi je to povredilo, nema šanse da se sa
sentimentalnošću prisećam prošlosti. Ovo je naše poslednje zbogom, Korin.”
Gledao sam je pravo u oči da bi videla čvrstu rešenost u mojima.
„Ako se vratiš ovamo, obezbeđenje te više neće pustiti.”
„Neću se vraćati. Moraćeš da...”
Oglasio se Skotov poziv, pa sam podigao slušalicu. „Da?”
 „Gospođica Tramil vas očekuje.”
Ponovo sam se nagnuo preko stola i pritisnuo dugme da joj otvorim vrata.
Eva je ušla trenutak kasnije.
Hoće li ikada doći dan kad ću je ugledati a da ne izgubim tlo pod
nogama?
Naglo se zaustavila, pruživši mi zadovoljstvo da je posmatram. Eva je
prirodna plavuša, pa su njeno nežno lice uokvirivali svetli pramenovi, ističući
joj olujnosive oči koje sam mogao gledati satima - što sam i činio.
Bila je krhke grade, ali je imala opasne obline i telo meko na dodir - da
poželiš da s njom gužvaš postelju.
Mirne duše bih za nju mogao reći da je anđeoski lepa mada je zračila
razbludnom senzualnošću, zbog koje sam uvek žudeo za divljim seksom.
I protiv moje volje, um mi je preplavio njen miris i osećaj kad je njeno
telo u mojim rukama. Grlen smeh koji bi me uvek oraspoložio i plahovita
narav kojom bi me oduvala postali su moja instinktivna sećanja. Sve u meni
je vrcalo od života, a toliki nalet energije i budnosti osećao sam samo kad
sam s njom.
Korin se prva oglasila. „Zdravo, Evo.”
Narogušio sam se. Poriv da zaštitim i branim ono najvrednije što imam
potisnuo je sve ostalo.
Ispravivši se, vratio sam onu fotografiju u kutiju i prišao supruzi. Ona se,
u poređenju s Korin, obukla sasvim pristojno, budući da je nosila crnu suknju
s prugama i svilenu bluzu bez rukava koja je sijala kao biser. Vrelina koja me
je preplavila jasno je govorila koja žena mi je privlačnija.
Eva. Sada i zauvek.
Kao magnet me je vukla sebi, pa sam joj prišao krupnim, žurnim
koracima. Anđele moj.
Nisam to izgovorio glasno jer nisam želeo da Korin čuje, ali video sam da
mi je Eva pročitala misli. Uhvatio sam je za ruku i osetio strujanje
prepoznavanja i stapanja, zbog čega sam je još čvršće stegao.
Pomerila se da pogleda iza mene i pozdravila ženu koja joj nikako nije
bila suparnica. „Korin.” Nisam se okrenuo da pogledam.
„Moram da idem, žurim”, rekla je Korin, i dalje stojeći iza mene. „Ove
kopije su za tebe, Gidione.”
Ne mogavši da odvojim pogled od Eve, obratio sam joj se preko ramena.
„Ponesi ih. Ne želim ih.”
„Trebalo bi sve da ih pregledaš”, odvratila je prilazeći.
„Zašto bih?”, ozlojeđeno sam iskosa pogledao Korin kad je zastala pored
nas. „Ako me bude zanimalo da ih gledam, prelistaću tvoju knjigu.”
Lice joj se skamenilo sa sve osmehom. „Zbogom, Evo. Gidione.”
Dok je odlazila, napravio sam još jedan korak prema svojoj ženi, tako da
nas više ni centimetar nije delio. Uzeo sam je i za drugu ruku i nagnuo se da
udahnem njen parfem. Istog trena me je preplavilo spokojstvo.
„Mnogo mi je drago što si došla.” Te reči sam prošaputao pored njenog
čela, jer sam hteo da budemo povezani na svaki način. „Strašno si mi
nedostajala.”
Zatvorila je oči i naslonila se na mene uzdahnuvši.
Osetio sam da je pomalo napeta i istog trena sam je jače stegao za ruke.
„Da li je sve u redu?”
„Jeste, Dobro sam. Samo nisam očekivala da ću je sresti.”
„Nisam ni ja.” Koliko mi je teško padalo da se odvojim od Eve, toliko
nisam podnosio ni samu pomisao na one fotografije.
Vrativši se za sto, stavio sam poklopac na kutiju i bacio je u kantu za
smeće.
„Dala sam otkaz”, rekla je. „Sutra mi je poslednji dan.”
 Žarko sam želeo da donese tu odluku. Smatrao sam da je to najbolji i
najsigurniji korak za nju. Ipak, znao sam koliko joj je teško da prelomi. Eva
je volela svoj posao i ljude s kojima je radila.
Budući da sam dobro znao kako ume da me pročita, trudio sam se da se
ne odam glasom. „Stvarno?”
„Mhm.”
Posmatrao sam je. „Šta planiraš posle toga?”
„Treba da organizujem venčanje.”
„O, pa lepo.” Usne su mi se izvile. Danima sam se plašio da se premišlja i
da ipak ne želi da bude sa mnom u braku. Laknulo mi je što sam uvideo da
nije tako. „To je dobro znati.”
Pozvao sam je prstom da mi priđe.
„Nađimo se na pola puta”, odvratila je, a u njenim očima je zablistao
izazov.
Kako sam i mogao da odolim? Prišli smo jedno drugom na sredini
prostorije.
Zato ćemo prevazići ovo i svaku prepreku s kojom se budemo suočili:
uvek ćemo se naći na pola puta.
Ona nikada neće biti poslušna žena kakvu je Arnoldo Riči želeo da imam.
Eva je bila previše nezavisna, previše temperamentna. Bila je strašno
ljubomorna, zahtevna i tvrdoglava, a prkosila mi je toliko da me je izluđivala.
Te varnice nisu palile ni s jednom drugom ženom zato što mi je Eva
jednostavno suđena. Verovao sam u to svim srcem.
„Da li to zaista želiš?”, upitao sam je tiho, pomno joj posmatrajući lice i
tražeći na njemu odgovor.
„Ti si ono što želim. Sve ostalo je samo logistika.”
Odjednom su mi se usta osušila, a ritam srca ubrzao. Kad je podigla ruku
da bi me pomilovala po kosi, uhvatio sam je za zglavak i prislonio njen dlan
uz svoj obraz, zatvorivši oči da bih se prepustio njenom dodiru.
Prošla nedelja je polako iščezavala. Dani koje nismo proveli zajedno, sati
tišine, obamrlost od straha... Čitavog dana mi je pokazivala da je spremna da
krenemo dalje i da sam doneo ispravnu odluku rešivši da porazgovaram s
doktorom Pitersenom. I s njom.
Ne samo što me nije odbila već me je još više želela. I još je ona mene
nazvala čarobnim?
Uzdahnula je, Osetio sam kako njena napetost iščezava. Stajali smo tako,
dok se ona povezanost među nama ponovo budila, i crpi neophodnu snagu od
onog drugog. Bio sam neizmerno srećan što joj mogu pružiti bar malo
spokoja.
A šta je ona meni pružala? Sve.

* * *

Način na koji se Angusu lice ozarilo kada je Eva izašla iz „Krosfajerove”

zgrade neopisivo me je dirnuo. Angus Maklaud je bio tih čovek po prirodi,
ali i zbog posla koji je obavljao. Vrlo retko je pokazivao osećanja, ali je zbog
Eve napravio izuzetak.
Ili prosto nije mogao odoleti. Sam bog zna da ja ne mogu.
„Anguse.” Eva mu se široko i iskreno osmehnula. „Danas posebno
izgledaš kao pravi kicoš.”
Posmatrao sam kako čovek koga volim kao oca dodiruje obod svoje
šoferske kape u znak pozdrava i osmehuje joj se pomalo postideno.
Posle očevog samoubistva, sve mi je krenulo nizbrdo. U godinama
trzavica koje su usledile, jedina stabilna tačka bio je Angus, čovek koga sam
unajmio kao vozača i telohranitelja, ali za kog se ispostavilo da je moje uže
za spašavanje. Kad su me svi odbacili i izdali, kad čak ni moja majka nije
verovala da me je terapeut, kome sam odlazio i koji je trebalo da mi
pomogne da sve to prihvatim, stalno seksualno zlostavljao, jedino sam se na
Angusa smeo osloniti. On nikad nije sumnjao u mene. A kad sam stao na
noge i krenuo svojim putem, on je pošao sa mnom.
Kad je moja žena smestila svoje vitke, zategnute noge na pod ispred
zadnjeg sedišta bentlija, Angus mi se obratio. „Hajde da ovog puta ne
napravimo neku brljotinu, momče.”
Skrušeno sam se osmehnuo. „Hvala na izglasanom poverenju.”
Pridružio sam se Evi raskomotivši se dok je Angus obilazio oko
automobila da bi seo za volan. Spustio sam ruku na njenu butinu i sačekao
da me pogleda. „Hoću da te vodim u kuću na plaži ovog vikenda.”
Zadržala je dah na trenutak, a onda naglo othuknula. „Mama nas je
pozvala u Vestport za vikend. Stanton je pozvao svog nećaka Martina da
dođe, i njegovu devojku Lejsi - ona je Megumina cimerka, ne znam da li je se
sećaš... Tamo će biti i Keri, naravno. Uglavnom, rekla sam da ćemo doći.”
Boreći se s razočaranjem, razmatrao sam šta mi je činiti.
„Hoću da malo provodimo vreme s porodicom”, nastavila je. „Osim toga,
moja mama želi da popričamo o tom mom planu,”
Potom mi je prepričala o čemu je za ručkom razgovarala s Monikom.
Eva me je netremice posmatrala završavajući tu priču. „Rekla je da se tebi
ta ideja neće dopasti, ali ti si već koristio paparace u tu svrhu onda kad si me
dohvatio na trotoaru i ljubio me dok se nisam obeznanila. Hteo si da ta slika
osvane u novinama.”
„Da, ali tada se ukazala prilika, nisam je ja tražio. Tvoja majka je u pravu
- postoji razlika.”
Napućila je donju usnu, a ja sam porazmislio o svojoj strategiji. Želeo
sam da bude deo svega i da u svemu aktivno učestvuje. To je značilo da
treba da je ohrabrujem i podržavam, a ne da je kočim. „Ali i ti si u pravu,
anđele. Ukoliko ima čitalaca za Korininu knjigu, treba da iskoristimo priliku i
napadnemo tržište, na to treba da se usredsredimo.”
 Osmeh koji je zablistao na njenim usnama bio je nagrada za sebe.
„Palo mi je na pamet i da angažujemo Kerija da napravi nekoliko
spontanih fotografija ovog vikenda”, rekla je. „Da ovekoveći neke intimnije
trenutke, kad smo opušteniji nego na crvenom tepihu. One koje nam se
najviše sviđaju možemo da prodamo medijima, pa da sav prihod doniramo
‘Krosroudsu.”
Humanitarna organizacija koju sam osnovao imala je ogroman fond, ali
uvideo sam da je doniranje još jedna dobra strana Evinog plana da ublaži
posledice objavljivanja knjige kojom Korin želi sve da obznani svetu. Pošto
sam se unapred vajkao što će moja žena morati da prolazi kroz sve ono što
će ta situacija doneti, bio sam spreman da je podržim u svemu što joj bude
potrebno, ali to nije značilo da se neću boriti da izdejstvujem vikend nasamo
s njom.
„Možemo da napravimo od toga jednodnevnu ekskurziju”, počeo sam da
pregovaram, iznevši ekstreman predlog da bi mi to ostavilo prostora da joj
popuštam. „Možemo da budemo u Severnoj Karolini od petka uveče do
nedelje ujutro, a da nedelju provedemo u Vestportu.”
„Da za jedan dan obidemo Severnu Karolinu, Konektikat i Menhetn? Jesi
li ti lud?”
„Dobro, onda od petka uveče do subote uveče.”
„Ne smemo da budemo sami, Gidione”, odvratila je tiho, spustivši ruku na
moju. „Moramo da se držimo saveta doktora Pitersena. Mislim da neko
vreme treba da provedemo kao da se zabavljamo, da izlazimo i pojavljujemo
se u javnosti i da usput nađemo način da rešavamo... probleme ne služeći se
seksom kao potporom.”
Zagledao sam se u nju. „Hoćeš da kažeš da ne možemo imati seks?”
„Samo dok se ne venčamo. Neće to biti...”
„Evo, mi smo već u braku. Ne možeš da tražiš od mene da držim ruke k
sebi kad si ti u pitanju.”
 „Upravo to tražim.”
„To nikako ne mogu i neću.” Izvila je usne. „Nema tu šta da nećeš.”
„Ni ti to nećeš izdržati”, odvratio sam, a srce mi se odjednom uzlupalo.
Dlanovi su mi postali vlažni, a panika me je polako hvatala. Bio je to
iracionalan strah, ali kipteo sam od gneva. „Želiš me koliko i ja tebe.”
Dotakla mi je lice. „Ponekad mislim da ja tebe želim više nego ti mene, ali
pomirila sam se s tim. Doktor Pitersen je ipak u pravu. Sve je išlo prebrzo i
na tom putu smo i preko džombi jurili dvesta na sat. Pošto već imamo ovaj
mali prozor u vremenu, trebalo bi malo da usporimo. Samo na nekoliko
nedelja, do venčanja.”
„Nekoliko nedelja? Pobogu, Evo.” Odmakao sam se i provukao prste
kroz kosu. Okrenuo sam glavu i pogledao kroz prozor. Misli su mi se
smenjivale munjevitom brzinom. Šta ovo znači? Zašto to traži od mene?
Kako ću, pobogu, da je odgovorim od toga?
Osetio sam da mi je prišla, a onda se privila uz mene.
Obratila mi se šapatom. „Zar nisi i sam pominjao dobre strane odlaganja
zadovoljenja?”
Prostrelio sam je pogledom. „I kako se to završilo?”
Ta noć je bila jedna od najvećih grešaka koje sam napravio u našoj vezi.
To veče je počelo žestoko, a onda se Korin neočekivano pojavila i sve
upropastila, pa smo se Eva i ja posvađali kao nikad dotad. Napetost od
uzavrele strasti koju sam ja rasplamsao samo je razbuktala raspravu, a žeđ te
noći nisam mogao da utažim.
„Tada smo bili drugačiji ljudi.” Eva se odmakla, a njene sive oči su me
netremice gledale. „Ti više nisi onaj čovek koji me je ignorisao tokom te
večere.”
„Nisam te ignorisao.”
„A ni ja nisam ista žena”, nije odustajala. „Dobro, nije mi bas bilo prijatno
kad sam danas videla Korin, ali dobro znam da mi ona više ne predstavlja
pretnju. Znam da si posvećen ovom braku... Oboje smo. Zato ćemo i uspeti.”
Raširio sam noge kad sam se protegao. „Ne sviđa mi se ta zamisao.”
„Ne sviđa se ni meni, ali mislim da je to dobra ideja.” Lice joj je
poprimilo blaži izraz kad se ponovo osmehnula. „Romantično je da se, kao
nekad, čeka do prve bračne noći. Zamisli samo koliko će nam žestok seks
biti tada.”
„Evo, naš seks je dovoljno žestok i nema potrebe da bude žešći.”
„Treba da ga upražnjavamo zabave radi, a ne zato što bi se bez njega naš
brak raspao.”
„I jedno i drugo je, i tu nema ničeg lošeg.” Mogla je isto tako da zatraži od
mene da prestanem da jedem i na to bih mirne duše pristao kad bih mogao da
biram između ta dva zla.
„Gidione... Odnos koji nas dvoje imamo zaista je dragocen. Vredan je
svakog napora koji treba uložiti da bi temelj bio čvrst.”
Zavrteo sam glavom. Izluđivalo me je to što osećam teskobu. Gubio sam
kontrolu, a to, kad je ona bila posredi, nisam smeo da dozvolim. Njoj to nije
bilo potrebno.
Nagnuvši se, prošaputao sam joj na uho: „Anđele, ako ti ne nedostaje
osećaj mog kurca u tebi, onda treba da nastupim silovitije, a ne da se
povlačim.”
Zadrhtala je, a ja sam se u sebi osmehnuo zbog toga. Međutim, samo je
prošaputala: „Molim te da bar pokušaš. Meni za ljubav.”
„Dođavola.” Strovalio sam se u fotelju. Koliko god da sam hteo da je
odbijem, nisam mogao to da učinim. Čak ni kad je to bilo posredi.
„Jebote.”
„Nemoj da se ljutiš. Ne bih to tražila od tebe da ne mislim da je važno
pokušati. Ionako to nije mnogo vremena.”
 „Evo, pet minuta ne bi bilo mnogo vremena. Mi ovde govorimo o
nedeljama.”
„Dušo...” Nežno se osmehnula. „Duriš se kao dete. Kako si samo
sladak.” Nagla se i poljubila me u obraz. „Zaista sam polaskana. Hvala ti.”
Pogledao sam je kroz skupljene trepavice. „Da znaš da ti neću olakšati da
ti ovo glatko prođe.”
Polako je prešla prstima niz moju kravatu. „Naravno da nećeš.
Pocrudićemo se da sve to pretvorimo u nešto zabavno. U izazov. Da vidimo
ko će prvi popustiti.”
„Ja ću”, promrmljao sam. „Nemam nikakvu motivaciju da to izdržim.”
„A možda to ipak budem ja? Uvijena ukrasnom mašnom - bez ičega na
sebi - kao tvoj rođendanski poklon?”
Mrko sam je pogledao. Ništa nije bilo sočnije od toga. Ni zanimljivije,
čak ni pomisao da iskoči iz torte gola. „Kakve sad veze ima moj rođendan?”
Eva me je zasenila osmehom, pa sam je samo poželeo još više. Ona je
bila moje malo sunce koje me je po svakakvom vremenu grejalo svojom
toplotom, ali kad je bila poda mnom, uvijajući se od zadovoljstva i stenjući
da joj jače... dublje...
„Tada ćemo se venčati.”
Trebalo mi je nekoliko sekundi da to dopre do mog od požude
ošamućenog mozga. „Nisam to znao.”
„Nisam ni ja, do danas. Na poslednjoj pauzi sam proveravala na internetu
da li neki događaj u septembru i oktobru treba da uzmem u obzir prilikom
zakazivanja venčanja. Pošto ćemo se venčati na plaži, ne odgovara nam da
tog dana bude hladno, tako da treba da odaberemo neki termin ovog meseca
ili sledećeg.”
„Jedva čekam zimu”, progunđao sam.
„Zloćo. Uglavnom... Stiglo mi je obaveštenje od Gugla za tebe...”
 „Ti to još gledaš?”
„... jer se na tom jednom sajtu obožavalaca pojavila nova objava o nama.
Pisalo je da...”
„Sajt obožavalaca?”
„Aha. Nemaš pojma koliko ima sajtova i blogova koji se bave tobom.
Pišu šta nosiš, s kim izlaziš, koje događaje posećuješ.”
„Svašta.”
„Taj na koji sam otišla ima sve podatke o tebi: visinu, težinu, boju oćiju,
datum rođenja... sve. Da budem iskrena, malo mi je uvrnuto da neki tamo
neznanac zna o tebi stvari koje ja ne znam, a to je samo još jedan razlog za to
što smatram da treba više da izlazimo i da razgovaramo...”
„Mogu da ti izrecitujem sve što te zanima dok se tucamo i problem
rešen.”
Njen zločest osmeh je bio čaroban. „Doći ćeš mi glave, vidim ja.
Uglavnom, nije loša ideja da venčanje bude na tvoj rođendan. Šta kažeš? Ako
ništa drugo, bar nikad nećeš zaboraviti godišnjicu braka.X”
„Naša godišnjica je jedanaestog avgusta”, oštro sam je podsetio.
„Onda ćemo je proslavljati dva puta.” Provukla mi je prste kroz kosu, od
čega mi se puls ubrzao. „A možemo i da proslavljamo od jedne do druge, što
je još bolje.”
Od jedanaestog avgusta do dvadeset drugog septembra - punih mesec i po
dana. Zbog te pomisli su mi predstojeće nedelje posta bile donekle
podnošljive.

* * *

„Evo. Gidione.” Doktor Lajl Pitersen je ustao i osmehnuo nam se dok smo
ulazili u njegovu ordinaciju. Bio je to visok čovek, a pogled mu je pao na
naše prepletene prste. „Oboje dobro izgledate.”
 „Ja se baš dobro osećam”, rekla je Eva odsečno i samouvereno. Ja nisam
ništa rekao i samo sam mu pružio tuku.
Dobri doktor je znao o meni nešto o čemu nikad nisam želeo da pričam ni
sa kim. Zato kod njega nikada nisam mogao potpuno da se opustim, uprkos
tome što je njegova ordinacija bila opremljena udobnim nameštajem i
izgledala neutralno zbog umirujućih boja koje su se tu mogle videti. Sam
doktor Pitersen je zračio spokojstvom; osećao se prijatno u sopstvenoj koži.
Njegova uredno očešljana kosa je čitavoj njegovoj pojavi davala nežniju
notu, ali utisak da je pronicljiv i oštrouman bio je dominantan.
Bilo mi je teško da se oslonim na nekoga ko dobro zna koliko sam ranjiv,
ali nosio sam se s tim najbolje što sam umeo pošto nisam imao izbora -
doktor Pitersen je igrao ključnu ulogu u mom braku.
Eva i ja smo seli na sofu, a doktor Pitersen se smestio u naslonjaču u
kojoj je uvek sedeo. Tablet i elektronsku olovku je odložio na rukohvat i
zagledao se u nas onim tamnoplavim očima koje su zračile inteligencijom.
„Gidione”, započeo je, „reci mi šta se dešavalo otkako smo se videli u
utorak.”
Zavalio sam se i prešao na stvar. „Eva je odlučila da posluša vaš savet da
se uzdrži od seksa dok se i javno ne venčamo.”
Eva se grleno i pomalo promuklo nasmejala. Nagla se k meni i obgrlila me
oko ruke. „Jeste li osetili u njegovom glasu da vas pomalo optužuje?”,
upitala je doktora. „Vi ste krivi za to što će dve nedelje biti uskraćen.”
„To je više od dve nedelje”, pobunio sam se.
„Ali manje od tri”, odvratila je. Osmehnula se doktoru Pitersenu.
„Trebalo je da znam da će prvo to pomenuti.”
„A čime bi ti počela, Evo?”, upitao je.
„Gidion mi je sinoć opisao svoju noćnu moru.” Okrznula me je pogledom.
„To je veoma važno. To je zaista velika prekretnica za nas.
 Dok je govorila, u njenim očima se nedvosmisleno ogledala ljubav, a i
zahvalnost i nada. Kad sam to video, zapela mi je knedla u grlu. To što sam s
njom pričao o sranju u mojoj glavi koje me je potpuno sjebalo bilo je nešto
najteže što sam u životu uradio - lakše mi je bilo da s doktorom Pitersenom
razgovaram o Hjuu - ali vredelo je zbog tog njenog izraza lica.
Najodvratnije stvari iz naše prošlosti su nas zbližile. To je u isti mah bilo i
čudno i lepo. Povukao sam njenu ruku na svoje krilo i obavio je obema
svojima. I ja sam osećao istu ljubav, istu zahvalnost i istu nadu.
Doktor Pitersen je uzeo svoj tablet. „Vidim ja da si došao do nekoliko
značajnih otkrića ove nedelje, Gidione. Kako se to dogodilo?”
„Znate već.”
„Eva je prestala da se vida s tobom.”
„I da razgovara.”
Pogledao je Evu. „Da li se to dogodilo zato što je Gidion premestio tvog
šefa iz agencije u kojoj si radila?”
„To je samo ubrzalo stvari”, saglasila se, „ali kretali smo se ka prelomnoj
tački. Nešto je moralo da otkaže. Nije više imalo smisla da se stalno vrtimo
ukrug i da se raspravljamo zbog istih stvari.”
„Pa si se ti povukla. To bi se moglo smatrati emocionalnom učenom. Da li
je to bila tvoja namera?”
Napućila je usne razmišljajući o tome. „Ja bih to nazvala očajanjem.”
„Zašto?”
„Zato što je Gidion... počeo da postavlja okvire da bi definisao naš odnos.
A ja nisam mogla zamisliti da živim u takvim okvirima do kraja života.”
Doktor Pitersen je nešto pribeležio. „Gidione, šta ti misliš o načinu na koji
se Eva bori u ovoj situaciji?”
Trebalo mi je vremena da odgovorim. „Kao da me je udario prokleti voz u
nekoj desetoj dimenziji, samo što je bilo sto puta gore.”
 Pogledao me je na tren. „Sećam se da ti i Eva niste govorili nekoliko dana
kad ste prvi put došli kod mene.”
„On je zaćutao”, rekla je. „Ona je otišla”, odvratio sam.
Ipak, to je bila noć kad smo se jedno drugom otvorili. Ona mi je ispričala
kako ju je Nejtan zlostavljao i pustila me da uvidim izvor onoga što nas je
nesvesno spajalo. Onda sam ja opet imao košmar o sopstvenom zlostavljanju,
a ona me je pritiskala da govorim o tome.
Nisam mogao, pa me je ostavila.
Eva je frknula. „On je raskinuo sa mnom poslovnim mejlom! Ko to uopšte
radi?”
„Nisam raskinuo”, ispravio sam je. „Time sam hteo da te izazovem da mi
se vratiš. Ti samo odeš kad se stvari...”
„E, to je emocionalna ucena.” Izvukla je ruku iz moje i okrenula se da bi
me pogledala. „Povukao si se samo da bih prihvatila tvoj status kvo. Meni se
ne dopada kako stoje stvari? Pa šta onda, povlačićeš se dok ja više ne budem
mogla da izdržim?”
„Zar nisi ti meni upravo to uradila?” Stegao sam vilice. „I čini mi se da si
to sasvim lepo podnela. Ako se ne prilagodim onome što naumiš, ti nikad ne
odstupiš od svoje namere ni milimetar.”
I to me je ubijalo. Ko zna koliko puta je dokazala da može da ode ne
osvrćući se, a ja bez nje nisam mogao da dišem. Ta neravnoteža je ležala u
osnovi naše veze, pa je njena reč bila poslednja u svemu.
„Zvučiš ogorčeno, Gidione”, umešao se doktor Pitersen. „A ja ne
zvučim?” Eva je skrstila ruke.
Odmahnuo sam glavom. „Nije to ogorčenost. To je pre... razdraženost. Ja
ne mogu da odem, ali ona može.”
„To nije pošteno! A nije ni tačno. Jedino što ide u moju korist jeste to da
te nateram da ti nedostajem. Pokušavam da razgovorom izvučem to iz tebe,
ali ti na kraju ipak radiš šta hoćeš. Ne pričaš mi ništa, nikad me ne pitaš za
mišljenje.”
„Radim na tome.”
„Pa sad radiš, ali jedva sam uspela da te nateram na to. Budimo iskreni,
Gidione, ja sam se pojavila, a ti si shvatio da imaš prazninu u životu koju ja
mogu da popunim, pa si poželeo da me u nju i uklopiš, a da ostali segmenti
života ostanu onakvi kakvi već jesu.”
„Hteo sam da pustiš da budemo... ono što jesmo. Da prosto uživamo
jedno u drugom neko vreme.”
„Važno mi je, pobogu, da imam pravo da odlučujem, da kažem ‘da’ ili
‘ne’! Nemaš pravo da mi to oduzmeš niti da se ljutiš kad mi se nešto ne
sviđa!”
„Čoveče.” Realnost se obrušila na mene svom težinom. Osećao sam se
kao da me je neko udario pesnicom u stomak. S obzirom na njenu prošlost, to
što je osećala da joj je pravo na odlučivanje uskraćeno - čak i na trenutak -
za mene je bilo brutalan udarac. „Evo...”
Znao sam šta joj je potrebno, shvatio sam to iz prve. Smislio sam
sigurnosnu reč za nju, koju sam poštovao u svako doba, i na javnom mestu i
kad smo bili sami. Čim bi je izgovorila, prestao bih da radim to što radim.
Često sam je podsećao na to, uvek joj stavljajući do znanja da može da bira
hoće li prekinuti ili nastaviti i da je to samo njena odluka.
Ipak, nisam uspeo da uspostavim isti odnos kad je reč o njenom poslu. To
je neoprostivo.
Okrenuo sam se prema njoj. „Anđele, nisam hteo da se osećaš lišenom
prava da sama odlučuješ. Nikada to ne bih ni poželeo. Nikada. Nisam tako
razmišljao o tome. Stvarno mi je... žao.”
Reči nisu bile dovoljne. Nikada nisu. Želeo sam da krene iznova i da ja
budem njen novi početak. Kako bih to mogao biti kad se ponašam kao sve
one seronje iz njene prošlosti?
Pogledala me je onim svojim očima koje vide sve ono što bih najradije
sakrio. Sada mi je više nego ikada bilo drago zbog toga.
Nije više imala borbeni stav. Opustila se, a u njenom pogledu je bilo
nežnosti i ljubavi. „Možda se nisam lepo izrazila.”
Sedeo sam tamo, a nisam umeo da pretočim u reči šta mi se vrzma po
glavi. Dok smo pričali o tome da smo jedan tim i da treba da ponesemo i
teret onog drugog, nisam uopšte mislio na njenu potrebu da može da se slaže
ili ne slaže s nečim. Samo sam hteo da joj sve olakšam i da je zaštitim od
svih nevolja s kojima se suočavamo. Eva to zaslužuje.
Lupnula me je prstom po ramenu. „Zar se nisi osećao bar malo bolje što si
mi sinoć ispričao šta si sanjao?”
„Ne znam.” Naglo sam izdahnuo. „Samo znam da si zadovoljna mnome jer
sam ti to ispričao. Ako ti je to potrebno... onda ću to činiti i ubuduće.”
Zavalila se u jastučiće na sofi. Usne su joj drhtale. Pogledala je doktora
Pitersena. „E, sad me grize savest.”
Zavladala je tišina. Nisam znao šta da kažem, a doktor Pitersen je čekao i
izluđivao me strpljenjem, kako samo on ume.
Eva je duboko i isprekidano uzdahnula. „Mislila sam da će uvideti koliko
će naš odnos biti bolji ako pokuša da rešava stvari na moj način. Ali ako ga
ja time samo saterujem u ćošak... ako ga na taj način samo ucenjujem...”
Suza joj se skotrljala niz lice, zasekavši mi se u srce kao nož.
„Možda imamo različite predstave o tome kako bi naš brak trebalo da
izgleda. Šta ako se to nikad ne promeni?”
„Evo.” Obgrlio sam je jednom rukom i privukao je sebi, srećan kao dete
kad se nagla prema meni i spustila glavu na moje rame. Nije to bila predaja,
već više privremeno primirje. I to mi je bilo dovoljno.
„To je veoma važno pitanje”, rekao je doktor Pitersen. „Hajde da se
pozabavimo njime. Šta ako Gidionu stepen otvorenosti koji ti tražiš nikada
neće prijati?”
„Ne znam.”‘ Obrisala je suze. „Ne znam kuda će nas to odvesti.”
 Sva nada koju je imala kad smo ušli u ordinaciju nestala je. Mazeći je po
kosi, pokušavao sam da smislim šta bih rekao da bi sve ponovo bilo kao pre
dolaska.
Samo sam izgubljeno uspeo da kažem: „Ti si dala otkaz zbog mene iako to
nisi želela. Ja sam ti ispričao svoj san iako to nisam želeo. Zar brak i ne treba
tako da funkcioniše? Zar ne treba oboje da pravimo kompromise?”
„Dala si otkaz?”, upitao je doktor Pitersen. „Zašto?”
Privila se uz mene. „Počelo je više da mi šteti nego da mi koristi. Osim
toga, Gidion je u pravu - on je pružio malo, pa mi se čini da je pošteno da
malo pružim i ja.”
„Ne bih rekao da neko od vas pravi ‘mali’ kompromis, a oboje ste ipak
odlučili da današnji susret započnete iznošenjem nekih drugih stvari, što
ukazuje na to da ni jednom ni drugom nije bilo lako da podnese svoju žrtvu.”
Zavalio se i spustio tablet u krilo. „Da li ste se zapitali zašto žurite toliko?”
Oboje smo ga pogledali.
Osmehnuo se. „Oboje ste se namrštili, pa ću to shvatiti kao da niste. Kao
par, imate mnogo dobrih osobina. Možda ne pričate jedno drugom o svemu,
ali komunicirate, i to produktivno. Ima tu i besa i ozlojeđenosti, ali vi ih
izražavate i prihvatate osećanja onog drugog.”
Eva se ispravila. „Ali?”
„Međutim, oboje pokušavate da progurate lične ciljeve i manipulišete
jedno drugim da biste ih postigli. S vremenom će se pojavljivati određeni
problemi i promene koje ćete rešavati, ali brine me to što ne želite da
pričekate. Oboje gurate tu svoju vezu napred na silu i sve se prebrzo odvija.
Upoznali ste se pre samo tri meseca. U toj fazi većina parova odlučuje da
odbaci ostale potencijalne partnere, a vas dvoje ste skoro mesec dana u
braku.”
Osetio sam kako sam nesvesno zabacio ramena. „Zašto bismo odlagali
neizbežno?”
 „Ukoliko je neizbežno”, odgovorio je gledajući nas blago, „čemu žurba?
Uglavnom, nije to poenta moje priče. Vas dvoje ugrožavate brak time što
pritiskate ono drugo da dela pre nego što je spremno. Svako se na svoj način
bori s teškim situacijama. Ti se, Gidione, distanciraš, kao što si učinio sa
članovima svoje porodice. Evo, ti kriviš sebe zato što odnos ne funkcioniše,
pa počneš da potkopavaš sopstvene potrebe, kao što si radila u prethodnim
vezama, u kojima si bila autodestruktivna. Budete li i dalje dovodili sebe u
situacije u kojima se osećate ugroženo, na kraju ćete pritisnuti okidač nekog
od tih odbrambenih mehanizama.”
Srce je počelo da mi lupa kao ludo, a Eva se sva stegla. I sama mi je to
rekla, ali znao sam da će je samo još više zabrinuti to što je i psihijatar
potvrdio ono čega se pribojavala. Privukao sam je uza se, udišući njen miris
da bih se smirio. Mržnja koju sam osećao prema Hjuu i Nejtanu u tom
trenutku poprimila je nesagledive razmere. Obojica su mrtvi i pod zemljom,
ali i dalje nam zagorčavaju život.
„Nećemo dopustiti da oni pobede”, prošaputala je Eva.
Poljubio sam je u kosu, neizmerno srećan što je sa mnom. Nikada nisam
mogao da se načudim tome što razmišljamo isto.
Zabacila je glavu i prevukla prste duž moje brade, a njene sive oči su me
posmatrale blago i s neizmernom nežnošću. „Znaš, ne mogu da ti se opirem.
Mnogo mi je teško da se držim podalje od tebe. To što si prvi popustio ne
znači da ja manje ulažem sebe. To samo znači da sam tvrdoglavija.”
„Ja ne želim da se raspravljamo.”
„Pa onda i nemojmo”, odvratila je. „Danas smo započeli nešto novo - ti si
propričao, ja sam napustila posao. Hajde da se držimo toga neko vreme, pa
ćemo videti kuda će nas to odvesti.”
„To je sasvim prihvatljivo.”
Nameravao sam da izvedem Evu na neko tiho i prijatno mesto na večeru,
ali onda sam se predomislio i odveo je hotel u Ulici Krozbi. Tamošnji
restoran je bio veoma posećen, a sam hotel je bio poznat po tome što se oko
njega često vrzmaju paparaci. Nisam bio spreman da idem u krajnost, ali
pošto smo razgovarali kod doktora Pitersena, bio sam otvoren da se nađemo
na pola puta. Smislićemo mi već nešto da oboje budemo zadovoljni.
„Kako je lepo ovde”, otelo joj se dok smo pratili hostesu do svog stola.
Posmatrala je svetloplave zidove i lustere koji su prostor bojili prigušenom
svetlošću.
Kad smo stigli na mesto rezervisano za nas, brzo sam prešao pogledom po
prostoriji dok sam izvlačio stolicu da Eva sedne. Privlačila je pažnju, kao i
uvek. Bila je prava zavodnica, ali se njena seksualna privlačnost morala
doživeti iz prve ruke. Ona se ogledala u svakom njenom pokretu, u njenom
stavu, u osmehu kojim kao da zadirkuje.
Upravo ta devojka je bila moja. Ostalim gostima sam pogledom jasno
stavio to do znanja.
Seo sam naspram nje, diveći se odsjaju svece sa stola na njenoj zlatastoj
koži i kosi. Sjaj na njenim usnama je pozivao na duge, strasne poljupce, kao i
njene oči. Niko me nikada nije tako gledao, ničiji pogled nije tako zračio
potpunim prihvatanjem i razumevanjem pomešanim s ljubavlju i požudom.
Mogao sam da joj kažem bilo šta i ona bi mi poverovala. Kako je to
jednostavan dar, ali izuzetno redak i dragocen. Samo ju je moje ćutanje
odbijalo, istina nikada.
„Anđele.” Uzeo sam je za ruku. „Pitaću te još jednom i posle to više neću
pominjati. Jesi li sigurna da je otkaz to što želiš? Hoćeš li mi to prebacivati
za dvadeset godina? Nema toga što ne možemo ispraviti i srediti, samo kaži.”
„Za dvadeset godina ćeš možda ti raditi za mene, šampione.” Njen pomalo
promukao smeh se prolomio kroz vazduh i samo probudio moju glad za njom.
„Ne brini. Zapravo mi je malo i laknulo. Ionako me čeka mnogo posla: treba
da se pakujem, selim, organizujem venčanje. Kad sve to ostavimo za sobom,
smisliću šta ću dalje.”
Dobro je poznajem. Da se zbog nečega i najmanje dvoumi, osetio bih to.
Međutim, namirisao sam nešto sasvim drugačije. Nešto novo.
 Sijala je iznutra nekim posebnim plamenom.
Nisam mogao oka da odvojim od nje, čak ni dok sam naručivao vino.
Kad je poslužitelj otišao, zavalio sam se i prosto uživao u zurenju u svoju
neodoljivu suprugu.
Eva je ovlažila usne zavodljivo ih olizavši jezikom i nagla se k meni.
„Sveg bih te pojela.”
Usne su mi se izvile od iznenađenja. „Zaista?”
Osetio sam njen list na svom. „Ti si - do sada - najpoželjniji muškarac u
ovoj prostoriji, zbog čega mi je ovo još zabavnije. Volim da se hvalim
tobom.”
Glasno sam uzdahnuo. „I dalje me želiš samo zbog mog tela.”
„Isključivo. Koga briga za tvoje milijarde? Imaš ti mnogo više u drugim
dobrima.”
Između svojih članaka sam uhvatio njenu nogu koja je vragolasto zalutala
među moje. „Kao što je, na primer, moja žena. Ona je nešto najvrednije što
posedujem.”
Podigla je obrve jer ju je sve to zabavljalo. „Poseduješ, a?”
Osmehnula se poslužitelju kad se vratio s bocom vina za nas. Dok je
sipao, Eva je podigla stopalo da me izaziva i posmatrala me ispod pohotno
spuštenih kapaka. Gurnuo sam čašu prema njoj, posmatraj ući je kako je vrti
praveći vrtlog od crnog vina, a zatim podiže do nosa i uzima prvi gutljaj.
Zapevušila je, zadovoljna mojim izborom, od čega me je obuzela vrelina, što
joj je sigurno i bila namera. Ono lagano maženje nogom izluđivalo me je.
Svakog minuta mi je bio sve krući i više nego spreman, pogotovo posle
tolikog uskraćivanja.
 3

„Kud ćeš te sad?”, upitala sam Gidiona kad me je dopratio do hodnika

moje zgrade. Gornji Vest sajd je bio moj dom - zasad. Gidionov penthaus je
na Gornjem Ist sajdu. Delilo nas je široko prostranstvo zelenila Central
parka, jedna od nekoliko stvari koje su se isprečile između nas, a koje smo
lako prevazilazili.
Mahnula sam Čedu, jednom od noćnih čuvara za stolom na ulazu.
Osmehnuo mi se i učtivo klimnuo glavom pozdravivši Gidiona.
„Penjem se s tobom”, odgovorio je Gidion, blago me pritiskajući šakom
podno leđa.
Bila sam i te kako svesna tog dodira. Takav dodir je značio da sam
njegova i da bez imalo napora može upravljati mojom voljom, što me je
strašno ložilo. Zbog toga mi je bilo još teže da se opirem onome što smo
oboje želeli. „Moraćemo ovde da se rastanemo, šampione”, rekla sam mu
kad smo stigli do lifta.
„Evo...”
„Ni moja volja nije čelična”, priznala sam, osećajući koliko me vuče
njegova žudnja, Uvek mu je polazilo za rukom da me namami i odvuče u
krevet samo snagom volje. Bila je to jedna od stvari koje sam volela kod
njega i koja je bila dokaz da smo jedno za drugo. Mi smo bili povezani na
mnogo dubljem nivou, dušama. „Ti, ja i krevet u blizini nije baš pametna
kombinacija.”
Zagledao se u mene, zločesto se smeškajući, zbog čega mu je bilo zaista
teško odoleti. „Upravo na to računam.”
 „Onda bolje računaj koliko je dana preostalo - do venčanja. To i ja radim.
Minut po minut.” Međutim, to me je razdiralo. Fizička povezanost s
Gidionom bila mi je važna koliko i emocionalna. Volim ga. Volim da ga
dodirujem, mazim, tešim, pružam mu ono što mu je potrebno... Moje pravo
da sve to činim značilo mi je sve na svetu.
Zgrabila sam ga za nadlakticu, blago stegavši kao kamen tvrd mišić ispod
rukava. „I ti meni nedostaješ.”
„Ne mora da bude tako.”
Povukavši ga u stranu, snizila sam ton. „Ti kažeš kad, ti kažeš kako”,
promrmljala sam, ponavljajući osnovno načelo našeg seksualnog života.
„I deo mene zaista želi da kažeš da je to sad. Ali postoji nešto što želim i
više od toga. Zvaću te posle, kad se malo ispričam s Kerijem, pa ću ti tad
reći šta je to.”
Osmeli mu je nestao s lica, a u njegov pogled se uselila požuda.
„Možeš da dođeš u susedni stan i samo kažeš sad’.”
Odmahnula sam glavom. Dok je Nejtan još bio pretnja, Gidion je zakupio
stan tik pored mog, odakle je motrio na mene da bi bio siguran da sam
bezbedna, iako ja to nisam znala. Mogao je to da uradi pošto je bio vlasnik
zgrade, koja je bila samo jedna u nizu njegovih nekretnina u gradu.
„Moraš da se vratiš u penthaus, Gidione. Samo se opusti i uživaj u onom
divnom stanu koji ćemo uskoro deliti.”
„Tamo nije isto bez tebe. Kad ti nisi tamo, prazan je.”
To me je rastužilo. Pre nego što me je, upoznao, Gidion je organizovao
svoj život tako da bude sam u svakom smislu - zaokupio se poslom,
povremeno bi smotao neku žensku i uglavnom se trudio da se kloni članova
svoje porodice. Ja sam sve to promenila i nisam želela da se zbog toga kaje.
„Sad imaš priliku da se otarasiš svih stvari koje ne želiš da zateknem kad
se uselim”, zadirkivala sam ga, i dalje nastojeći da sve ostane u vedrom tonu.
 „Ti znaš sve moje tajne.”
„Sutra ćemo biti zajedno u Vestportu.”
„Ko da čeka do sutra?”
Podigavši se na vrhove prstiju, poljubila sam ga u bradu. „Deo tog
vremena ćeš prespavati, a drugi deo ćeš provesti na poslu.” Onda sam
šapatom dodala: „Mogli bismo da probamo sajber seks. Videćeš kako umem
da budem maštovita.”
„Više volim original od reprodukcija.”
Šaputala sam predući kao mačka. „Onda s video-prikazom. I zvukom.”
Okrenuo je glavu i prislonio usne uz moje, ljubeći me dugo i zaneseno.
„Ovo je ljubav”, promrmljao je. „To što sam pristao na ovo.”
„Znam.” Osmehnula sam mu se i odmakla se da bih pritisla dugme za lift.
„Znaš, mogao bi da mi pošalješ neku bezobraznu sličicu.
Pogledao me je kroz trepavice. „Ako želiš moje fotke, anđele, moraćeš
sama da me slikaš.”
Uzmičući u lift, uprla sam prstom u njega. „Gnjavatoru.”
Vrata su počela da se zatvaraju. Morala sam da se uhvatim za rukohvat da
bih se oduprla porivu da pojurim k njemu. Sreća se pojavljuje u raznim
oblicima. Kod mene se pojavila u Gidionovom obličju.
„Želim da ti nedostajem”, zapovedio je. Poslala sam mu poljubac.
„Uvek.”

* * *

Kad sam otvorila vrata stana, čula su mi obuzele dve stvari: miris
nedavnog pripremanja hrane i pesma Sema Smita.
Obuzeo me je osećaj topline doma. Međutim, odjednom me je obrvala
tuga što mi taj stan neće biti dom još zadugo. Nije da sam sumnjala u
budućnost koju ću provesti s Gidionom, na šta sam pristala kad sam se udala
za njega; zaista nisam. Uzbudila bih se i pri samoj pomisli da ću živeti s njim,
da sam mu postala supruga, s kojom će se najzad pojavljivati i u javnosti, i
da ću svoje dane - i noći - provoditi s njim. Ipak, ta promena je teža ukoliko
ste bili zadovoljni životom i pre promene.
„Dušo, stigla sam!”, doviknula sam, spustivši tašnu na jednu od barskih
stolica od tikovine za šankom u trpezariji. Moja mama je uredila čitav stan
mešavinom savremenog i tradicionalnog stila. Verovatno se ne bih složila s
nekim njenim odlukama, ali dopalo mi se kako je sve ispalo.
„Ovde sam, medena”, dobacio je Keri otežući. Prateći njegov glas,
okrenula sam se u pravcu dnevnog boravka bez pregradnih zidova, gde je
ležao na sofi u bermudama i bez majice. Bio je mršav i preplanuo, ali mišići
su mu bili divno oblikovani, kao i Gidionovi. Čak je i mimo posla izgledao
kao top-model od kojeg zastaje dah. „Kako je bilo na večeri?”
„Lepo.” Otišla sam do njega i usput izula cipele s visokom potpeticom.
Shvatila sam da treba da uživam u tome dok mogu. Nisam mogla zamisliti da
ostavljam cipele svuda po Gidionovom penthausu. To bi ga verovatno
izluđivalo, a možda je, budući da sam sigurna da postoje druge stvari u
kojima bi trebalo da ga izluđujem, najbolje da pažljivo biram poroke. „Kako
si se ti proveo? Miriše kao da si kuvao.”
„Spremao sam picu. Poludomaća je. Tatjani se baš to jelo.”
„Ko ne voli picu?”, odvratila sam stropoštavši se na kauč bez trunke
gracioznosti. „Je l’ ona još tu?”
„Jok.” Odvojio je pogled od televizora i okrenuo se k meni. Njegove
zelene oči zračile su ozbiljnošću. „Otišla je sva nadrndana. Rekao sam joj da
nećemo živeti zajedno.”
„Uh.” Da budem iskrena, Tatjana Šerlin mi se nije dopadala. I ona je bila
uspešna manekenka iako još nije bila poznata kao Keri.
Upoznao ju je na poslu. Njihova veza se zasnivala samo na seksu, ali je
poprimila sasvim drugu dimenziju kad je ona otkrila da je trudna. Nažalost,
to je saznala baš kad je Keri upoznao divnog momka, s kojim je hteo da
započne ozbiljnu vezu.
„Teška je to odluka”, rekla sam mu.
„Nisam čak ni siguran da je ispravna.” Prešao je dlanom preko onog
prelepog lica. „Da nema Treja, ostao bih s Tat i postupio bih ispravno.”
„Ko kaže da nisi? Ne morate da živite zajedno da bi bio dobar roditelj.
Pogledaj samo moje roditelje.”
„Čoveče.” Zastenjao je. „Osećam se kao da sam na prvo mesto postavio
sebe, a ne svoje dete, Evo. Kakav sam onda ja to čovek? Obično sebično
đubre.”
„Pa ne odbacuješ ti nju potpuno. Znam da ćeš uvek biti tu za nju i bebu,
samo ne na klasičan način.” Uvila sam oko prsta uvojak njegove
čokoladnosmeđe kose. Moj najbolji prijatelj je mnogo propatio u životu. Na
uvrnut način je uveden u svet seksa i ljubavi, što je na njega ostavilo trajne
posledice, pa je stekao loše navike. „Dakle, Trej ostaje s tobom?”
„Još nije odlučio.”
„Je l’ te zvao?”
Odmahnuo je glavom. „Nije. Ja sam prvi popustio i pozvao sam ga pre
nego što me zauvek zaboravi.”
Ćušnula sam ga. „Kao da će to ikad da se desi! Keri Tejloru, ti si čovek
koji se teško zaboravlja.”
„Ha.” Protegao se i uzdahnuo. „Nije se baš obradovao što smo se čuli.
Rekao je da još nije raščistio sam sa sobom.”
„Što znači da misli na tebe.”
„Da, misli kako je izbegao metak”, promrmljao je. „Rekao je da naša veza
neće uspeti ako budem živeo s Tat, ali kad sam mu kazao da ću to da sredim,
rekao je da će se zbog toga osećati kao kreten što nam se isprečio. U toj
situaciji nema dobre strane, ali ja sam sve to predočio Tat jer moram da
pokušam.”
„Ne bih ti bila koži.” Mogla sam samo da pretpostavim kako mu je.
„Samo se potrudi da doneseš najbolju odluku. Imaš pravo da budeš
srećan. To je najbolje za sve ljude oko tebe, uključujući i bebu.”
„Ako uopšte bude bebe.” Zatvorio je oči. „Tat kaže da je neće podizati
sama. Ako ja neću da budem uz nju, ona ne želi da kroz to prolazi sama.”
„Zar nije prekasno sad da to kaže?” Nisam mogla da prikrijem bes u svom
glasu. Tatjana je opasan manipulator. Nije bilo teško zamisliti kako će biti
tom jadnom detencetu da odrasta pored takve majke.
„Ne smem ni da pomislim na to, Evo. Izbezumljen sam. Sve je totalno
sjebano.” Ogorčeno se osmehnuo. „Još kad se setim da sam jednom rekao
kako je s njom lako izaći na kraj. Nju nikad nije bilo briga što sam ja
biseksualac, niti joj je bilo bitno što krešem i sa strane... Jednim delom mi
prija što joj je sad dovoljno stalo do mene da poželi da bude samo sa mnom,
ali ne mogu ni da zanemarim ono što osećam prema Treju.”
Odvratio je svoj zabrinuti pogled. Srce mi se cepalo od njegove
potištenosti.
„Možda ne bi bilo loše da ja porazgovaram s njom”, predložila sam mu.
Zabacio je glavu da bi me pogledao. „Misliš da će to pomoći? Pa vas dve
se nimalo ne slažete.”
„Pa nisam baš zaljubljena u nju”, morala sam da priznam, „ali mogla bih
malo da sredim tu stvar. Taj žensko-ženski razgovor - ako se obavi kako
treba - mogao bi mnogo da pomogne. Valjda ne bih pogoršala situaciju?”
Zaćutala sam, oklevajući da nastavim. Želela sam mu dobro, ali moje dobre
namere su zvučale naivno.
Frknuo je. „Uvek može gore.”
„Nije zgoreg posmatrati stvari s vedrije strane”, prekorila sam ga.
„Zna li Trej da si razgovarao s Tatjanom i da se ona neće useliti?”
 „Poslao sam mu poruku. Malo sutra će mi odgovoriti. Ma nema šanse.”
„Daj mu još malo vremena.”
„Evo, na kraju krajeva, on bi voleo da sam ja skroz gej, Verovatno misli
da biseksualci po pravilu krešu šta stignu. Ne kapira da to što me privlače i
žene i muškarci ne znači da ne mogu biti veran jednoj osobi. Ili prosto ne želi
to da shvati.”
Othuknula sam od brige. „Mislim da ti u vezi s tim nisam mnogo pomogla.
Jednom je počeo da priča o tome, a ja mu nisam lepo objasnila kako to ide.”
To me je izjedalo već neko vreme. Morala sam nekako da stupim u
kontakt s Trejom i da ispravim to. Keri je bio u bolnici na oporavku od teških
povreda koje je zadobio kad su ga napali, a Trej je upravo tad razgovarao sa
mnom o tome. Um mi tad nije bio baš najbistriji.
„Ne možeš ti sve da središ u mom životu, malena.” Okrenuo se na stomak
i pogledao me. „Ali mnogo te volim što se toliko trudiš.”
„Ti si deo mene.” Grčevito sam se borila da nađem prave reci. „Nisam
mirna ako ti nisi dobro, Keri.”
„Radim na tome.” Zagladio je kosu sklonivši je s lica. „Iskoristiću ovaj
vikend u Vestportu da se izborim s mogućnošću da Trej ispadne iz
kombinacije. Moram da se pomirim s realnošću.”
„Ti budi realista, a ja ću biti optimista.”
„Biće ti zabavno.” Uspravio se u sedeći položaj i, oborivši glavu, oslonio
se laktovima o kolena. „To me je ponovo podsetilo na Tatjanu. Čini mi se da
sam to raščistio sa sobom. Nas dvoje ne možemo biti zajedno. Rodila dete ili
ne, nas dvoje se nikako ne bismo slagali.”
„Poštujem tvoju odluku.”
Bilo mi je teško da ne dodam još nešto. Uvek ću svom najboljem drugu
davati podršku i vetar u leđa, ali neke stvari je već naučio na teži način. I
Trej i Tatjana i Keri - a i beba na putu - trpeli su zbog Kerijevih odluka. Keri
je svojim postupcima terao od sebe one koje voli, čikajući ih da se usude da
ostanu s njim. Time ih je iskušavao, ali takvi pokušaji su bili osuđeni na
propast. To što se suočava s posledicama možda će ga pak promeniti
nabolje.
Kiselo se osmehnuo, a jedno lepo zeleno oko je virilo kroz vodopad dugih
šiški. „Ne mogu prosto da biram na osnovu onoga što ću odatle izvući. Bez
veze je to, ali dobro... Moram jednom da odrastem.”
„Zar ne moramo svi?” Nasmešila sam mu se da bih ga ohrabrila.
„Danas sam dala otkaz.”
Što sam više ponavljala tu rečenicu, to mi je lakše bilo da tu činjenicu i
prihvatim.
„Ne zezaj!”
Pogledavši u plafon, odgovorila sam: „Ne zezam.” On je zviznuo. „Da
otvorim burbon i donesem čašice za na eks?” Stresla sam se. „Bljak. Znaš da
ne podnosim burbon. A uz moj otkaz bi bolje išli šampanjac i klasika.”
„Ozbiljno? Hoćeš da proslavimo?”
„Ma ne moram da utapam tugu, uopšte nema potrebe.” Podigla sam ruke
iznad glave i protegla se, oslobodivši se i poslednje trunčice napetosti.
„Doduše, ceo dan razmišljam o tome.”
„I?”
„Dobro sam. Možda bih se predomislila da je Mark drugačije podneo tu
vest, ali i on odlazi, a u firmi je svakako duže od tri meseca, znači, duže od
mene. Zato bi bilo besmisleno da se ja više nerviram od njega zbog planova
za budućnost.”
„Malena, stvari ne moraju da imaju smisla da bi bile istinite.” Dohvatio je
daljinski i smanjio jačinu zvuka.
„U pravu si, ali ja sam upoznala Gidiona baš kad sam počela da radim u
‘Voters Fild end Limenu’. U suštini, ne može se posao koji sam obavljala tri
meseca uporedivati s mužem, s kojim ću provesti ostatak života.”
 Prostrelio me je pogledom. „Prvo si postala razumna, a sad si i praktična.
Sve gore od goreg.”
„Daj, ućuti.” Keri me nikad nije puštao da se izvučem s jednostavnim
objašnjenjem. Pošto sam bila majstor samoobmane, njegova „ne lupetaj”
politika bila je ogledalo realnosti koje mi je bilo potrebno.
Osmeh s lica mi je polako iščezao. „Želim više.”
„Više čega?”
„Više svega.” Ponovo sam ga pogledala. „Gidion ima taj samouveren stav,
razumeš? Kad uđe u prostoriju, svi se isprave i obrate pažnju na njega. E, to
hoću.”
„Udala si se za njega, pa ti to ide u paketu. Dobiće to de fakto uz prezime
i bankovni račun.”
Ispravila sam se. „Želim da to steknem svojim trudom, Keri. Džefri Kros
je za sobom ostavio mnogo ljudi koji žele da im njegov sin vrati novac. A i
Gidion je stekao neprijatelje. Eto, na primer, Lukasove.”
„Koga?”
Nabrala sam nos. „Onu ludaču, En Lukas, i njenog jednako nenormalnog
muža.” Utom sam se setila. „Gospode, Keri! Nisam ti rekla. Sećaš li se one
crvenokose oko koje si se motao na onoj večeri pre nekoliko nedelja? To je
En Lukas.”
„O čemu ti to, dođavola?”
„Sećaš li se kad sam te zamolila da malo istražiš o doktoru Terensu
Lukasu? E, En je njegova žena.” Keri je bio zabezeknut.
Nisam baš smela da zalazim u detalje o tome kako je Teri Lukas
pregledao Gidiona dok je bio dete i lagao o seksualnoj traumi. Učinio je to
da bi zaštitio svog zeta Hjua od krivičnog gonjenja. Ni dan-danas mi nije
jasno kako je mogao to da uradi, ma koliko voleo svoju suprugu. Što se tiče
En, Gidion je spavao s njom samo da bi se osvetio njenom mužu, ali to što je
ličila na svog brata dovelo je do poremećaja u vidu seksualne izopačenosti,
što je ostavilo duboke tragove na Gidionovoj psihi. Kaznio je En za grehe
njenog brata, pri čemu su i ona i sam Gidion ostali pomalo izvitopereni.
Zato sada Gidion i ja imamo dva ljuta neprijatelja protiv kojih treba da se
borimo.
Objasnila sam mu koliko sam mogla. „Lukasovi su se u prošlosti pokačili
s Gidionom, u šta ne bih da se uplićem, ali nije slučajnost što ste se vas
dvoje sreli te večeri. Ona je to unapred isplanirala.”
„Zašto?”
„Zato što nije normalna i zato što zna da će time da me iznervira.
„Zašto bi se tebe uopšte ticalo s kim se ja muvam?”
„Keri... Uvek brinem.” Utom sam začula da mi zvoni mobilni telefon.
Pošto se začula pesma Hanging by a Moment, znala sam da me zove muž.
Ustala sam. „Ali u ovom slučaju se iza toga krije proračunatost. Nisi ti samo
nasumično odabrano dobro parče. Ciljala je baš tebe zato što si moj najbolji
prijatelj.”
„Ne vidim kako će time išta postići.”
„Time je pokazala srednji prst Gidionu. Vise od svega želi da mu privuče
pažnju.”
Keri je izvio obrvu. „Meni sve to zvuči glupo, ali dobro. Nedavno sam
ponovo naleteo na nju.”
„Molim? Kad?”
„Prošle nedelje, čini mi se.” Slegnuo je ramenima. „Samo što sam završio
snimanje, a ta uberkučka se pojavila ispred studija. Izlazila je iz kafića s
nekom drugaricom baš u tom trenutku. Sasvim slučajno smo se sreli.”
Odmahnula sam glavom. Moj telefon je prestao da zvoni. „Nema šanse.
Jeste li popričali?”
„Naravno. Pomalo je flertovala, što me nije iznenadilo s obzirom na prošli
susret, ali ja sam je ugasio. Rekao sam joj da gradim ozbiljnu vezu. Fino je to
podnela. Poželela mi je sreću i još jednom mi zahvalila na tome što sam joj
pravio društvo te večeri. Posle toga je otišla niz ulicu. Kraj priče.”
Telefon mi je ponovo zazvonio. „Ako je ponovo vidiš, pređi na drugu
stranu ulice i odmah me pozovi. Važi?”
„Dooobro, ali nisi mi ispričala dovoljno da bi sve to imalo smisla,”
„Čekaj da se javim Gidionu.” Požurila sam do telefona i javila se.
„Hej.”
„Jesi li se to tuširala?”, mazno je preo u slušalicu. „Jesi li gola i mokra,
mala?”
„O bože. Samo sekund.” Prislonila sam telefon uz rame i vratila se do
Kerija. „Da nije nosila periku kad si je video?”
Keri je podigao obrve. „Otkud ja znam da li je to bila perika?”
„Da li joj je kosa bila iste dužine kao kad si je upoznao?”
„Jeste. Iste.”
Namrgodivši se, klimnula sam glavom. En je imala kratku kosu i nikad je
ni na jednoj slici nisam videla s drugačijom frizurom. Dok je te večeri jurila
Kerija, nosila je periku, što je mene pomelo i omogućilo joj da je Gidion ne
prepozna.
Možda joj je to stvarno nova frizura.
A možda je to samo još jedan pokazatelj da ima posebne planove za
Kerija.
Prislonila sam telefon uz uho. „Gidione, dođi kod mene. I povedi
Angusa.”

* * *

Sigurno je nešto u mom glasu odalo moju zabrinutost pošto se Gidion

pojavio i sa Angusom i s Raulom. Otvorila sam vrata i zatekla ih svu trojicu
u hodniku; moj muž je stajao u sredini, malo ispred svojih telohranitelja. Kad
bih rekla da su izgledali opasno, bio bi to eufemizam.
Gidion je olabavio kravatu, otkopčao dugme na kragni i raskopčao prsluk,
a nosio je sve ono u čemu je bio kad smo izašli. Bio je seksi do bola onako
razbarušen, zbog čega mi je istog trena kroz krv prostrujalo uzbuđenje. Bilo
je to iskušenje, mamilo me je da mu poskidam one skupe, elegantne slojeve
garderobe i ispod njih otkrijem moćnog, iskonskog mužjaka. Gidion je bio
izuzetno privlačan i u odeći, ali ništa se nije moglo uporediti s njegovim
nagim telom.
Pogledi su nam se sreli, ali mene je moj odao. Njegova tamna obrva se
podigla, a ugao usana mu se izvio, jer mu je to pričinjavalo zadovoljstvo.
„Zdravo i tebi”, zadirkivao me je, uzvrativši na požudu u mojim očima.
Ona dvojica iz njega su predstavljala kontrast u krojenim ali potpuno
klasičnim crnim odelima, belim košuljama i crnim kravatama bez ikakvih
detalja, besprekorno doterani kao i uvek.
Dotad nisam primećivala koliko je Angusovo i Raulovo prisustvo suvišno
pored Gidiona, čoveka koji bi u borbi prsa u prsa bez sumnje odneo pobedu
bez ičije pomoći.
Raulovo lice je, kao i obično, bilo bezizražajno. Ni sa Angusovog lica se
ništa nije moglo pročitati, ali je njegov nestašni pogled odao da me je uhvatio
kako se pogledima krešem s njegovim šefom.
Osetila sam kako mi plamte obrazi.
Pomerita sam se da prođu i pustila ih unutra. Angus i Raul su otišli u
dnevnu sobu, gde je čekao Keri. Gidion je ostao poslednji da bismo ušli
zajedno pošto sam ja ostala da zatvorim vrata.
„Gledaš me opasno, anđele, ali htela si da i Angus pođe sa mnom. Reci mi
o čemu se radi.”
To me je nasmejalo i pružilo mi priliku da malo spustim tenziju, „Kako da
odolim kad mi se učinilo da izvodiš striptiz kad sam te pozvala?”
 „Mogu ja to da dovršim ovde.”
„Možda ću morati da ti spalim svu odeću posle venčanja. Trebalo bi uvek
da budeš go.”
„Onda bi na poslovnim sastancima bilo veoma zanimljivo.”
„Hm... tada ne. Samo za moje oči i sve u tom fazonu.” Naslonila sam se
na vrata i duboko uzdahnula. „En je prišla Keriju još na onoj večeri i imam
utisak da ga od tada prati.”
Nestalo je topline i vedrine iz Gidionovih očiju, a zamenila ih je neka
hladnoća, koja je nagoveštavala da predstoje loše stvari.
Pošao je prema dnevnoj sobi. Požurila sam da ga stignem, uhvativši ga za
ruku da bih ga podsetila da smo i u tome zajedno. Znala sam da mu treba još
vremena da se na to navikne. Gidion je išao sam kroz život veoma dugo,
bijući svoje bitke i bitke onih koje je voleo.
Seo je na klupski stočić i obratio se Keriju: „Ispričaj mi sve što si ispričao
Evi.”
Činilo mi se da će Gidion smesta prevrnuti ceo svet. Keri je izgledao kao
da bi prevrnuo samo prekrivač i zavukao se u krevet, ali to na mog muža
uopšte nije uticalo.
Keri je ponovio priču, a pogled bi mu povremeno odlutao prema Angusu i
Raulu, koji su stajali sa strane. „To je to”, završio je. „Ne bih nikoga da
uvredim, ali čini mi se da se mnogo cimate zbog jedne ridokose koja ima
pedeset kila sa sve krevetom.”
Po mojoj proceni, En ima šezdesetak kilograma, ali to u toj situaciji nije
bilo važno. „Bolje sprečiti nego lečiti”, dobacila sam.
Keri me je prostrelio pogledom. „Šta ona može da uradi? Daj, molim te.
Zašto ste se svi toliko uznemirili?”
Gidion se nervozno promeškoljio. „Nas dvoje smo imali... vezu. Nije to
prava reč. Cela ta priča nije nimalo lepa.”
 „Jebao si je”, bubnuo je Keri. „Toliko sam skapirao.”
„Prejebao ju je”, objasnila sam, prišavši Gidionu da bih mu spustila ruku
na rame. Podržavala sam svog muža iako nisam odobravala to što je učinio.
Istini za volju, onom delu mene koji je bio opsednut Gidionom bilo je žao En.
Bilo je perioda kad sam mislila da sam ga zauvek izgubila, pa sam u tim
trenucima i ja bila na ivici ludila.
S druge strane, ona predstavlja pretnju, što ja za Gidiona nikada neću biti,
i opasnost koja ugrožava ljude koje volim. „En ne podnosi baš najbolje to što
je Gidion sa mnom.”
„Šta? Je l’ to nešto u fazonu Fatalne privlačnosti?”
„Ona je psiholog, pa bi precizniji opis bio - Fatalna privlačnost u
kombinaciji s Niskim strastima. To je filmski maraton s Majklom Daglasom
u jednoj ženi.”
„Nemoj da se šališ s tim, Evo”, dobacio je Gidion strogo.
„Ko se šali?”, odvratila sam. „Keri ju je video sa onom dugom perikom
koju je nosila na večeri. Mislim da je htela da je prepozna da bi proćaskali.”
Keri je frknuo. „Onda stvarno nije baš čista. Šta hoćete da uradim? Da
vam javim kad ponovo naletim na nju?”
„Želim da imaš lično obezbedenje”, rekla sam mu. Gidion se saglasio.
„Dogovoreno.”
„Goveče.” Keri je protrljao onaj nagoveštaj bradice posle brijanja tog
jutra. „Pa vi se stvarno ne šalite.”
„Ionako imaš dovoljno problema”, podsetila sam ga. „Samo ti još fali da ti
se ona okači o vrat.”
Usne su mu se izvile. „To ne mogu da osporim.”
„Mi ćemo se pobrinuti za to”, rekao je Angus. Raul je klimnuo glavom, pa
su obojica izašla iz stana i sišla niza stepenice.
Gidion je ostao.
 Keri je gledao čas mene, čas njega, a zatim je ustao. „Mislim da vam ja
više nisam potreban, pa ću da zapalim. Vidimo se ujutru”, rekao mi je i
odgegao se niz hodnik u svoju sobu.
„Jesi li zabrinut?”, upitala sam Gidiona kad smo ostali sami.
„Ti jesi. To je dovoljno.”
Sela sam na sofu tačno prekoputa njega. „Nije to toliko zabrinutost, već
više radoznalost. Šta li zamišlja da će postići time što juri Kerija?”
Gidion je umorno uzdahnuo. „Voli ona da igra psihološke igrice, Evo. To
je sve.”
„Ne verujem da je samo to. Bila je vrlo izričita u svojim komentarima za
večerom. Upozoravala me je da te se klonim govoreći kako te ne poznajem i
da ne bih ni želela da te poznajem kad bih stvarno znala kakav si.”
Stegao je vilice, pa sam shvatila da sam pogodila pravo u metu. Nikada
mi nije detaljno ispričao o čemu su razgovarali kad je otišao u njenu
ordinaciju. Moguće je da je tom prilikom i njemu rekla nešto slično.
„Porazgovaraću sa En”, predočila sam.
Gidionove ledenoplave oči su me prodorno pogledale. „Ni u ludilu.”
Tiho sam se nasmejala. Jadni moj muž. Toliko je navikao da se njegova
reč poštuje kao zakon, a onda se oženi ženom kao što sam ja.
„Znam da smo do sada razgovarali o mnogo čemu, ali čini mi se da smo se
dotakli i teme timskog rada.”
„I ja sam otvoren za to”, rekao je blago, „ali nemoj da počinješ od En. Ne
možeš urazumiti nekoga ko je krajnje neuravnotežen.”
„Ne želim ja da je urazumim, šampione. Za mete uzima moje prijatelje jer
misli da sam ti ja slaba tačka. Treba da zna da ja nisam bespomoćna i da se
time što se kači s tobom kači sa oboma.”
„Ona je moj problem. Ja ću izaći na kraj s njom.”
„Ako ti imaš problem, Gidione, onda je to i moj problem. Slušaj.
Operacija Gideva je sad na snazi. Moja neaktivnost samo otežava ovu
situaciju sa En,” Nagla sam se k njemu. „U njenoj glavi ja ili znam šta se
događa, ali sam preslaba da nešto preduzmem, ili ti sve kriješ od mene, što bi
ukazivalo na to da sam preslaba da bih se izborila s tim. Kako god bilo, od
mene praviš metu, a to svakako ne želiš.”
„Ne možeš znati šta je u njenoj glavi”, kruto je odvratio.
„Znam da joj fali neka daska, to sigurno. Ali isto tako znam da je žena.
Veruj mi, treba da joj stavim do znanja da imam kandže i da se neću
ustručavati da ih upotrebim.”
Pogledao me je kroz skupljene trepavice. „Šta bi joj uopšte rekla?”
Likovala sam u sebi, ali uspela sam da se ne nasmešim zbog toga.
„Iskreno, mislim da bi bilo sasvim dovoljno da se samo negde pojavim
neočekivano. Kako bih rekla, da napravim nešto poput zasede. Malo će se
trgnuti kad shvati da sedim u zasedi i čekam. Da li će početi da se pravda ili
će se uvrediti? To ćemo zaključiti na osnovu njene reakcije, a to nam treba.”
Gidion je odmahnuo glavom. „Ne sviđa mi se to.”
„Nisam ni mislila da će ti se svideti.” Ispružila sam noge između njegovih.
„Ali i sam shvataš da sam u pravu. Ne muči tebe moja strategija, Gidione.
Više te brine to što prošlost neće da te ostavi na miru i što ne želiš da se
meni olupa o glavu.”
„Ostaviće me na miru, Evo. Pusti me da ja to sredim.”
„Posmatraj to više analitički. Ja sam član tvoje ekipe, kao Angus i Raul,
ali očigledno nisam tvoj zaposleni, a svakako ne zavisim od tebe finansijski -
ja sam tvoja bolja polovina. Više nije reč samo o Gidionu Krosu. Nije tu reč
ni o Gidionu Krosu i njegovoj ženi. Mi smo Gidion i Eva Kros i pusti me da
se uspnem do tog nivoa.”
Nagnuo se napred gledajući me prodorno i izazovno. „Ne moraš ti nikome
da se dokazuješ.”
„Je li? Ne znam zašto onda imam utisak da tebi večito moram da
dokazujem nešto. Ako mi ne veruješ da sam dovoljno jaka...”
„Evo.” Obuhvatio me je oko kolena i privukao me sebi. „Ti si najjača
žena koju poznajem.”
Izgovorio je to, ali u dubini duše u to nije verovao. Bar ne na onaj način na
koji sam želela da veruje. Doživljavao me je kao nekoga ko uspeva da
preživi, ali ne i kao borca.
„Onda prestani da brineš”, odvratila sam, „i pusti me da uradim ono što se
mora.”
„Ne slažem se s tim. Ti ne moraš ništa da uradiš.”
„Onda ćeš morati da se složiš da se ne slažeš.” Nagla sam se k njemu,
obgrlila njegova široka ramena i nežno ga poljubila u ugao onih ozbiljnih
usana.
„Anđele...”
„Da ne bude zabune, nisam ti tražila dozvolu, Gidione. Samo ti kažem šta
nameravam da uradim. Možeš da učestvuješ u tome ili da ostaneš po strani -
to je tvoja stvar.”
Ozlojeđeno je othuknuo. „A gde je onaj kompromis na koji me stalno
teraš?”
Odmakavši se, prostrelila sam ga pogledom. „Kompromis se sastoji u
tome da me ovog puta pustiš da uradim po svom. Ako ne uspem u tome,
sledećeg puta ćemo probati na tvoj način.”
„Hvala lepo.”
„Ne budi takav. Sešćemo zajedno da razradimo tehnički deo, kad i gde.
Raul će nam trebati da utvrdi kuda se kreće i šta radi. Po definiciji, zaseda je
neočekivana, ali trebalo bi da se napravi negde gde se ona oseća sigurno i
prijatno. Da je malo istresemo iz gaća.” Slegnula sam ramenima. „Ona je
postavila osnovna pravila, pa ćemo i igrati po njima.”
Gidion je duboko uzdahnuo. Gotovo da sam mogla videti kako razmišlja,
kako njegov britki um pokušava da pronađe način da postigne ono što je
zacrtao.
Zato sam mu odvratila misli od toga. „Sećaš li se da sam jutros pomenula
da ću ti objasniti zašto sam odlučila da kažem roditeljima da smo se
venčali?”
Odmah se usredsredio na moje pitanje, oprezno i budno me pogledavši.
„Naravno.”
„Znam da ti je trebalo mnogo hrabrosti da kažeš doktoru Pitersenu za
Hjua. Naročito s obzirom na tvoj stav prema psiholozima.”
A ko bi ga i krivio zbog nepoverenja? Hju je ušao u Gidionov život kao
psihoterapeut koji je trebalo da mu pomogne, a postao je neko ko ga je
zlostavljao. „Inspirisao si me da i ja budem toliko hrabra.”
Njegovo divno lice je poprimilo blaži, nežniji izraz. „Čuo sam danas tu
pesmu”, promrmljao je, podsetivši me da sam mu pevala tu pesmu Sare
Barelis.
Nasmešila sam se.
„Bilo ti je potrebno da mu kažem”, rekao je tiho. Reči su bile formulisane
kao tvrdnja, ali zapravo su izgovorene kao pitanje.
„Pa jeste.” Gidionu je to trebalo više nego meni. Seksualno zlostavljanje
je nešto lično i intimno, ali na neki način smo morali to da izvučemo i
iznesemo na svetlost dana. Nije to bila neka prljava, sramna tajna koju treba
zaključati u kutiju, već ružna istina, a istine - po prirodi stvari - treba
obelodaniti.
„A sada ti je potrebno da se suočiš sa En.”
Podigla sam obrve. „U suštini, nisam htela da se vraćamo na tu temu, ali -
da... Tako je.”
Ovog puta je Gidion klimnuo glavom. „U redu. Smislićemo već nešto.” U
glavi sam pobedonosno stegla pesnicu. Prvi poen za Gidevu.
 „Rekla si i da postoji nešto što voliš više od seksa sa mnom”, podsetio me
je sarkastično, gledajući me u oči kao da želi da samim pogledom dozna šta
je to.
„Dobro, sad, ne bih to baš tako izrazila.” Provukla sam mu prste kroz
kosu. „Seks s tobom je doslovno moja omiljena aktivnost. Za sva vremena.”
Nacerio se. „Ali?”
„Smejaćeš mi se.”
„Zasad mislim da si opasno seksi.”
Poljubila sam ga zbog toga. „Dok sam išla u srednju škotu, skoro sve
devojčke su imale momke. Znaš već kako to ide, divljaju hormoni, ljubavne
priče kao iz romana.”
„Tako kažu”, rekao je podsmešljivo.
Reči su mi zapele u grlu. Sram me bilo, zaboravila sam kako je u tom
periodu bilo Gidionu. On nije bio ni sa kim do Korin na fakultetu, bio je
previše emotivno osakaćen Hjuovim zlostavljanjem da bi osetio vrcavu
tinejdžersku ljubav obojenu čežnjom i iščekivanjem, na koju sam ja mislila.
„Anđele?”
Opsovala sam u sebi. „Ma zaboravi. Gluposti.”
„Znaš da se nećeš tek tako izvući.”
„A može li samo ovog puta?”
„Ne može.”
„Molim te.”
Odmahnuo je glavom. „Da čujem.”
Nabrala sam nos. „Dobro. Tinejdžeri noću pričaju telefonom satima zato
što zbog škole i roditelja ne mogu da budu zajedno. Devojke po celu noć
ćaskaju s momcima o... o svemu. Ja to nikada nisam radila. Nikada...”
Progutala sam stid. „Ja nikada nisam imala takvog momka.”
 Nisam morala da objašnjavam. Gidion zna kakva sam bila i kako je seks
bio moj izvitoperen način da se osećam voljeno. Momci s kojima sam se
jebala nisu me zvali. Ni pre ni posle seksa.
„Uglavnom”, završila sam, a glas mi je postao hrapav, „palo mi je na
pamet da bismo sad mogli tako... dok se uzdržavamo. Da se čujemo kasno
noću samo da bismo jedno drugom čuli glas.”
Zurio je u mene.
„Bolje je zvučalo u mojoj glavi”, promrmljala sam. Gidion je ćutao skoro
ceo minut. A onda me je poljubio. Strasno. Još nisam bila došla sebi kad se
odmakao i progovorio nekim glasom koji je bio više nego hrapav.
„Ja sam taj momak za tebe, Evo.” Grlo mi se steglo.
„Svaka prekretnica, anđele. Svaki obred prelaza... Sve.” Obrisao je suzu
koja mi je potekla iz ugla oka. „A ti si ta devojka za mene.”
„Bože.” Nasmejala sam se kroz suze. „Koliko te samo volim.” Gidion se
osmehnuo. „Idem sad kući zato što ti to želiš. A onda ćeš me pozvati i
ponovo mi to kazati zato što ja to želim.”
„Dogovoreno.”
Narednog dana sam se probudila pre alarma. Ležala sam u krevetu
nekoliko minuta dopustivši mozgu da se probudi koliko-toliko pre svoje doze
kafe. Naterala sam sebe da se usredsredim na činjenicu da je to početak mog
poslednjeg dana na poslu.
Neverovatno, ali bilo mi je i više nego drago zbog toga. Bila sam...
nestrpljiva. Stvarno je bilo krajnje vreme da stvari legnu na svoje mesto.
A sad jedno stvarno važno pitanje. Šta obući?
Izvukla sam se iz kreveta i stala pred garderober. Posle prekopavanja
skoro svega u njemu, odlučila sam se za usku smaragdnozelenu haljinu, čiji
su izrez i donji deo bili asimetrični. Ona je otkrivala malo više nego poslovna
odeća koju sam obično nosila, ali zašto da završim onako kako sam počela?
Zašto da ne iskoristim priliku da napravim prelaz iz prošlosti u budućnost?
 Danas je poslednji dan Eve Tramil. U ponedeljak će Eva Kros zaigrati
svoju prvu ulogu. Mogla sam to da zamislim. Niska i plavokosa kao kontrast
svom visokom i crnokosom mužu, ali opasna koliko i on na veoma sličan
način.
A možda i ne. Možda da se poigram tim razlikama. Suprotne strane istog,
oštrog sečiva...
Odmerivši se još jednom u velikom iskošenom ogledalu, otišla sam u
kupatilo da se našminkam.
Malo kasnije, Keri je promolio glavu. Zviznuo je. „Izgledaš opasno,
mače.”
„Hvala.” Odložila sam četkicu za karmin u pregradu. „Mogu li te
nagovoriti da mi pomogneš oko punđe?”
Ušetao je, samo u uskim gaćama, i izgledao je upravo kao s bilborda koji
su tada krasili kioske s govornicama i gradske autobuse. „U prevodu: da to
uradim za tebe. Naravno.”
Moj najbolji prijatelj se dao na posao, četkajući mi kosu i napravivši od
nje glatku, elegantnu pundu kao pravi profesionalac.
„Sinoć je baš bila frka”, rekao je, izvadivši poslednju ukosnicu iz usta.
„Dnevna soba nam je bila puna ljudi u crnom.”
Pogledi su nam se ukrstili u ogledalu. „Tri čoveka u odelima.”
„Dvojica u odelima i Gidion”, odvratio je, „koji ispuni čitavu prostoriju
jebenim sobom.”
To nisam mogla osporiti.
Onda me je počastio svojim osmehom od milion megavati. „Ako iko sazna
da imam lično obezbcdenje, pomisliće ili da sam krupnija zverka nego što
jesam ili da sam uobraženi naduvenko. Mada je i jedno i drugo u suštini
tačno.”
Ustala sam i, podigavši se na prste, poljubila ga u bradu. „Nećeš ni
primetiti da su ti u blizini. Biće podešeni na supernevidljivost.”
„Kladim se da ću ih uočiti.”
„U pet dolara”, odvratila sam, pažljivo se provlačeći pored njega da bih
pronašla sandale s visokim potpeticama u svojoj sobi.
„Molim? A šta kažete na pet krupnih zelembaća, gospođo Kros?”
„Ha!” Zgrabila sam telefon s kreveta kad je zazujao od pristigle poruke.
„Gidion je pošao ovamo.”
„Zašto nije prespavao ovde?”
Odgovorila sam mu preko ramena odjurivši niz hodnik:
„Apstiniramo do venčanja.”
„Ne zezaj!” Keri me je sustigao krupnim koracima, iako je on hodao
lagano a ja žurila. Zgrabio mi je sandale iz ruke da bih mogla uzeti šolju kafe
za poneti s trpezarijskog šanka. „Mislio sam da medeni mesec duže traje. Zar
muževi ne povaljuju svoje ženice bar nekoliko godina pre nego što dobiju
šut-kartu iz kreveta?”
„Umukni, Keri!” Zgrabila sam torbu i brzo otvorila ulazna vrata. Gidion je
stajao ispred njih podignute ruke, jer je hteo da ubaci ključ.
„Anđele.”
Keri je posegao oko mene i širom otvorio vrata. „Saosećam s tobom,
čoveče. Samo što si joj dao prsten i ćao-zdravo - stisla se i ne da!”
„Keri!” Iz očiju mi je sukljao plamen. „Zveknuću te.”
„Ko će da ti spakuje torbu za jednodnevnu ekskurziju ako to učiniš?”
Dobro me je poznavao.
„Ne brini, malena, spakovaću i tvoju i svoju.” Pogledao je Gidiona.
„Bojim se da ne mogu da ti pomognem. Čekaj samo da je vidiš u onom
plavom la perla bikiniju koji ću da joj spakujem. Slagaće ti se uz jaja.”
„E sad ću ja da te zveknem”, odvratio je Gidion otežući. „Pa ćeš imati
modrice da ti se slažu.”
Keri me je nežno gurnuo iz stana i zalupio vratima za nama.
Bilo je skoro podne kad se Mark nagnuo preko zida mog pregratka i
podario mi onaj svoj šeretski osmeh. „Jesi li spremna za našu poslednju
pauzu za ručak?”
Spustila sam ruku na srce. „Ubijaš me lagano.”
„Rado ću ti vratiti rešenje o otkazu.”
Ustala sam odmahnuvši glavom i osvrnula se na svoj pregradak. Još nisam
spakovala ono malo ličnih stvari odatle. Očekivala sam da ću, kad se bude
približilo pet sati, osetiti da je kraj. Međutim, još nisam bila sasvim spremna
da se odreknem svog radnog mesta i sna koji je nekada predstavljao.
„Ručaćemo mi zajedno i u drugim prilikama.” Izvadila sam tašnu iz fioke i
otišla s njim do lifta. „Neću te pustiti sa udice tako lako.”
Baš sam htela da mahnem Megumi na recepciji, ali ona je već bila otišla
na ručak, a devojka koja ju je menjala bila je zauzeta telefonskim pozivima.
Nedostajaće mi da viđam nju, Vila i Marka svakog radnog dana. Oni su
bili moj delić Njujorka, deo mog života koji je pripadao samo meni. Bojala
sam se da ću se i toga odreći ako dam otkaz - da ću izgubiti svoj krug
prijatelja.
Naravno, trudiću se koliko god mogu da zadržim svoje prijatelje.
Izdvojiću vreme da se čujem s njima i planiram stvari koje ćemo raditi
zajedno, ali znam kako to obično biva - eto, već nekoliko meseci nisam u
kontaktu s društvom iz San Dijega. Život mi više neće biti sličan njihovom.
Naši ciljevi, snovi i izazovi krenuće u suprotnim pravcima.
Lift u koji smo Mark i ja ušli primao je malo ljudi i brzo se napunio pošto
se zaustavio na nekoliko spratova. Moram da se setim da zatražim od
Gidiona neki od njegovih čarobnih ključeva lifta koji su mu omogućavali da
se penje i spušta bez zaustavljanja. Na kraju krajeva, i dalje ću dolaziti u
„Krosfajer”, samo ću ići na drugi sprat.
 „I?”, upitala sam dok smo se pribijali jedno uz drugo da bismo propustili
ostale da udu. „Jesi li odlučio ideš li ili ostaješ?”
Klimnuo je glavom i stavio ruke u džepove. „Odoh i ja za tobom.”
Po tome kako je stezao vilice videlo se da je to čvrsto rešio. „Pa to je
divno, Mark. Sa srećom.”
„Hvala.”
Izašli smo u prizemlju i krenuli prema kapiji obezbeđenja sa obrtnim
krstom.
„Stiven i ja smo razgovarali o tome”, nastavio je dok smo koračali po
mermeru foajea „Krosfajera” protkanom zlatnim žilicama. „To što sam te
zaposlio bio je veliki korak za mene. Bio je to znak da se moja karijera kreće
u pravom smeru.”
„U to nema sumnje.”
Osmehnuo se. „To što odlaziš jeste još jedan znak - vreme je da se ide
dalje.”
Mark mi je pokazao rukom da prva prođem kroz obrtna vrata. Osetila sam
vrelinu sunca pre nego što se krug obrnuo i prinudio me da izađem napolje.
Svi su željno iščekivali jesen. I sama sam jedva čekala da prođe leto.
Delovalo mi je prikladno da se i spolja, uporedo sa onom u meni, odvija neka
promena.
Pogled mi je odlutao ka Gidionovoj crnoj limuzini koja se caklila na
popodnevnoj jari na pločniku, a onda sam se, pošto je i on sišao na trotoar,
okrenula prema šefu. „Kuda ćemo?”
Mark me je zagonetno pogledao pre nego što je počeo da traži taksi među
morem automobila. „To je iznenađenje.”
Protrljala sam ruke. „Jupi.”
„Gospođice Tramil.”
Okrenula sam se čuvši svoje ime i ugledala Angusa kako stoji pored
limuzine. Nosio je svoje uobičajeno crno odelo i tradicionalnu šofersku kapu
i izgledao kao neki bogati kicoš, ali se i tako dobro stapao sa okolinom da je
samo vesto oko moglo pomisliti da je nekada radio za MI6.
Uvek mi je bilo zanimljivo da razmišljam o njegovoj prošlosti. Kao da je
bio Džejms Bond. Ja sam to romansirala, ali suve činjenice su mi ulivale
poverenje. Gidion je bio u najboljim rukama.
„O, zdravo”, pozdravila sam Angusa, dozvolivši da mi naklonost koju sam
osećala prema njemu oboji glas.
Nisam se mogla odupreti osećanj u zahvalnosti. On je uz Gidiona proveo
mnoge godine i nikad neću saznati baš sve o tome, ali znam da je on Gidionu
bio jedina podrška posle zlostavljanja. Osim toga, Angus je bio jedina osoba
iz našeg svakodnevnog života koja je bila svedok na našem tajnom venčanju.
Izraz njegovog lica kada je posle toga razgovarao s Gidionom... Tada su
obojici suze zasjale u očima..- Među njima je postojala neka neraskidiva
veza.
Njegove svetloplave oči su zaiskrile dok mi je otvarao vrata limuzini -
„Kuda biste vas dvoje želeli da idete?”
Mark podiže obrve. „Zarad ovog komfora si me ostavila? Dovraga -Sa
ovim ne mogu da se nadmećem.”
„Nikad nisi ni morao.” Zastala sam pre nego što sam se smestila na zadnje
sedište i pogledala Angusa. „Mark ne želi da znam kuda idemo, pa ću samo
ući i trudiću se da ne prisluškujem kad ti bude rekao.”
Angus je dotakao rub svoje kape u znak odobravanja. Nekoliko trenutaka
kasnije, uključili smo se u saobraćaj.
Mark je seo na sedište prekoputa mene da bi razgledao enterijer.
„Čoveče. Iznajmljivao sam ja limuzine, ali nijedna nije bila ovakva.”
„Gidion ima odličan ukus.” Nije bilo važno o kom stilu je reč - bilo da je
bio moderan i savremen, kao u njegovoj kancelariji, ili klasičan i staromodan
kao u njegovom penthausu - moj muž je svoje bogatstvo i te kako umeo da
začini prefinjenošću.
Pogledavši me, Mark se osmehnuo. „Tebi je baš upala kašika u med,
drugarice”
„Jeste”, saglasila sam se. „Ovo sve je neverovatno, naravno” -pokazala
sam rukom - „ali on je zverka za sebe. Stvarno je izuzetan u svakom smislu.”
„Znam kako je imati takvu osobu pored sebe.”
„Da. Sigurna sam da znaš. Kako ide organizacija venčanja?”
Mark je mrzovoljno zastenjao. „Stiven me ubija u pojam. Plavo ili
tamnozeleno? Ruže ili ljiljani? Saten ili svila? Ujutro ili uveče? Pokušao sam
da mu kažem da je važan on, a za ostalo neka radi šta hoće, ali na kraju me je
samo izgrdio. Kaže da mi je bolje da se malo angažujem zato što više nikada
neću imati priliku da se ženim. Na to mogu da kažem samo: hvala bogu.”
To me je nasmejalo.
„A ti?”, upitao je.
„I ja polako krećem u tu trku. Na ovom ludom svetu žive milijarde ljudi,
ali mi smo uspeli da pronađemo jedno drugo. Što kaže Keri, trebalo bi da
proslavimo samu tu činjenicu.”
Pričali smo o prvom plesu i rasporedu sedenja dok se Angus probijao
kroz saobraćaj koji je uvek gust u Midtaunu. Pogledavši mimo Marka kroz
prozor, videla sam kako se neki taksi zaustavio pored nas zbog crvenog
svetla. Osoba na zadnjem sedištu je uglavila telefon između ramena i uha
pričajući dvesta na sat i grčevito listajući beležnicu. Iza nje, na uglu, ulični
prodavac hot-dogova je brzo uslužio pet ljudi koji su napravili red.
Kad smo konačno stigli, Čim sam stupila na trotoar, odmah sam znala gde
smo. „Hej!”
Obreli smo se ispred meksičkog restorana, ušuškanog ispod nivoa ulice, u
kojem sam već bila. Igrom slučaja, tu je radio poslužitelj koji mi je bio
veoma drag.
 Mark se nasmejao. „Dala si otkaz toliko naglo da Šona nije imala vremena
da zatraži slobodan dan.”
„Uh, čoveče.” Nešto mi se steglo u grudima. Sve više sam osećala da za
takav kraj nisam spremna.
„Hajde.” Uhvatio me je podruku i poveo me unutra, gde sam ubrzo uočila
sto za kojim su sedela poznata lica držeći balone od folije na kojima je pisalo
Bravo!, Sve najbolje! i Čestitamo.
„Ooo.” Oči su me pekle, odjednom se ispunivši suzama.
Megumi i Vil su sedeli sa Stivenom za stolom postavljenim za šestoro.
Šona je stajala iza bratovljeve stolice. Njihovu jarkocrvenu kosu bilo je
nemoguće ne primetiti.
„Evo!”, povikali su uglas, privukavši pažnju ostalih gostiju.
„O bože”, otelo mi se, a srce mi se cepalo. Odjednom sam se, kad sam
uvidela čega se odričem, rastužila i pokolebala zbog odluke, iako sam se
toga odricala samo u izvesnom smislu. „Narode, znajte da me se nećete tako
lako otarasiti!”
„Naravno da nećemo.” Šona mi je prišla i čvrsto me zagrlila onim svojim
vretenastim rukama. „Treba da organizujemo devojačko veče!”
„Ura!” Megumi me je stegla u zagrljaj čim je Šona odstupila.
„Možda bismo taj običaj mogli da preskočimo”, dobacio je topao, dubok
glas odnekud iza mene.
Iznenađeno sam se okrenula i ugledala Gidiona. Stajao je pored Marka
držeći savršenu ružu u ruci.
Mark se široko osmehnuo. „Javio se danas da pita da li ti nešto
pripremamo i rekao je da bi voleo da dođe.”
Smešila sam se kroz suze. Nisam gubila svoje prijatelje, već sam dobijala
mnogo više. Gidion je uvek bio tu kad mi je trebao, čak i pre nego što bih
shvatila da je upravo on glavni deo koji nedostaje.
 „Čik probaj njihovu dijablo salsu”, izazvala sam ga, pruživši ruku da
uzmem ružu.
Usne su mu se blago razvukle u zagonetan osmeh, osmeh kojim bi me
očarao svaki put, a - morala sam da primetim - verovatno i sve ostale žene u
prostoriji. Međutim, ono što se videlo u njegovim očima, podrška i
razumevanje onoga što osećam... To sam mogla pročitati samo ja.
 4

Kroz prozore dvospratnice koja je ležala na obali treperila je topla,

zlatasta svetlost. Svetiljke ugrađene u tlo zavojitog prilaza sijale su poput
zvezda u suton dok su se po obodu širokog travnjaka šepurili rascvetali
žbunovi hortenzije veličine omanjih automobila.
„Zar nije lepo?”, upitala je Eva. Bila mi je okrenuta leđima, jer je klečala
na sedištu presvučenom crnom kožom i gledala kroz prozor.
„Čarobno je”, odvratio sam, ali sam mislio na nju. Vrcala je od uzbuđenja
i dečje oduševljenosti. Posmatrao sam je upijajući detalje da bih razumeo
zašto to toliko voli. Njena sreća mi je bila na prvom mestu. Ona je bila izvor
mog zadovoljstva, teg kojim sam održavao ravnotežu i stabilnost.
Kad je Angus usporio i zaustavio limuzinu ispred ulaznih stepenica,
pogledala me je preko ramena. „Da li mi ti to odmeravaš dupe?”
Pogled mi se spustio na njenu zadnjicu, kojase savršeno ocrtavala kroz
šorts u koji se presvukla kad se vratila s posla. „Pa sad, kad si već
pomenula...”
Skočila je na svoje sedište grleno se smejući. „Nema tebi pomoći, jelda?”
„Nema. Znao sam da mi nema leka čim si me prvi put poljubila.”
„Prilično sam sigurna da si ti mene poljubio.” Uzdržao sam se da se ne
nasmejem. „Zar je tako bilo?” Pogledala me je kroz trepavice. „Bolje bi ti
bilo da se šališ. Taj trenutak bi trebalo da ti ostane urezan u pamćenje
zauvek.”
Pomilovao sam je po goloj butini. „Da li je urezan u tvoje?”, promrmljao
sam, uživajući u prisećanju.
 „Hej, vas dvoje”, prekinuo nas je Keri izvadivši slušalice iz ušiju. „Ne
zaboravite da sam i ja tu.”
Evin cimer je nenametljivo gledao neki film na svom tabletu tokom skoro
dvosatne vožnje kroz noćni saobraćaj, ali nikako ne bih ni mogao smetnuti s
uma da je prisutan. Keri Tejlor je bio deo inventara u životu moje supruge i
prihvatio sam to iako mi se baš nije dopadalo. Verujem da voli Evu, ali isto
tako smatram da je napravio neke greške zbog kojih ju je dovodio u nezgodne
situacije i čak u izvesnu opasnost.
Angus je otvorio vrata. Eva je izašla i otrčala prema stepeništu pre nego
što sam odložio svoj tablet. Monika je otvorila ulazna vrata upravo kad je
njena kći zakoračila na trem.
Iznenađen što se moja žena toliko obradovala, s obzirom na to da je
uglavnom jedva podnosila svoju majku, radoznalo sam piljio za njom.
Keri se nasmejao dok je skupljao svoje stvari trpajući ih u malu poštarsku
torbu. „Makar samo da onjušim i ništa više.”
„Molim?”
„Monika obično napravi one lude kolačiće punjene puterom od kikirikija.
Eva uvek sakrije nekoliko pre nego što ja stignem i sve ih pojede.”
Upamtio sam da treba da pronađem recept za te kolače, pa ponovo
pogledao dve žene na tremu, uhvativši ih u trenutku kad su se poljubile u
vazduhu. Onda su se obe okrenule prema meni. Monika je nosila kapri
pantalone i široku košulju i, gledajući ih tako jednu pored druge, uvideo sam
da neverovatno liče.
Keri je hitro izašao iz limuzine, pa je, preskačući po dve stepenice,
poleteo u već spreman Monikin zagrljaj i odigao je od tla. Njihov smeh se
razlegao u sumrak koji je polako uzmicao pred tamom noći.
Od njihovog žagora sam ipak uspeo da čujem Angusa kako mi, stojeći
pored otvorenih vrata, poručuje: „Ne možeš ceo vikend da provedeš u
limuzini, momče.”
 Smejući se tome, ostavio sam tablet na sedištu i izašao iz automobila.
Nacerio se. „Ne bi bilo loše da imaš porodicu.”
Spustio sam mu ruku na rame i stegao ga. „Već imam.”
Angus mi je godinama bio sve u životu. I bio mi je sasvim dovoljan.
„Hajde, sporaću!” Eva se vratila do mene zgrabivši me za ruku i
povukavši me prema stepenicama.
„Gidione.” Monikin osmeh je bio širok i topao.
„Monika.” Ispružio sam ruku, ali ostao sam zatečen kad me je privukla u
zagrljaj.
„Mogao bi da me zoveš ‘mama’”, rekla je odmakavši se, „ali bojim se da
ću se zbog toga osećati matoro.”
Moja zbunjenost se pretvorila u neko neobično osećanje, od kojeg mi se
blaga jeza spustila niz kičmu. Tek tad sam shvatio da sam je pogrešno
procenio.
Kad smo se venčali, Eva je postala samo moja. Isto tako sam i ja postao
samo njen, a time sam uspostavio vrlo ličan odnos s njenim najdražima.
Monika i ja smo se poznavali već neko vreme jer su nam se putevi
povremeno ukrštali zbog raznih humanitarnih organizacija za pomoć deci.
Uspostavili smo tačno određene parametre poslovnih razgovora i kretanja
pošto svaka asocijacija zahteva određen protokol.
Odjednom se sve to okrenulo naglavce.
Našavši se na nepoznatom terenu, osvrnuo sam se i zbunjeno pogledao
Angusa. Mora da mu je moja nelagoda bila smešna, budući da mi je
namignuo i pustio me da se sam snalazim. Obišao je prtljažnik da se pozdravi
s Bendžaminom Klensijem, koji je čekao s vozačeve strane limuzine.
„Garaža je tamo”, rekla je Monika pokazavši prema dvospratnici preko
puta, umanjenoj verziji glavne kuće. „Klensi će se postarati da se tvoj vozač
udobno smesti i da se unese prtljag.”
 Eva me je povukla za ruku i uvela me u kuću. Keri je pogodio. Preplavio
me je miris putera i vanile. Ne sveća, nego kolačića. Miris sigurnosti i
topline doma, od kojeg sam poželeo da se okrenem i izađem napolje.
Nisam bio spreman za to. Došao sam kao gost, Evin pratilac. O statusu
zeta, bliskog člana porodice, nisam razmišljao.
„Mnogo volim ovu kuću”, rekla je Eva i povela me kroz nadsvoden
hodnik do dnevne sobe.
Ugledao sam ono što sam i očekivao. Bila je to luksuzno opremljena kuća
na plaži, s nameštajem presvučenim belim navlakama i detaljima koji
asociraju na more.
„Pogledaj samo ovaj divan pod od tvrdog drveta boje espresa”, rekla je
oduševljeno. „Ja bih možda odabrala izbeljenu hrastovinu, ali danas je svi
kupuju, zar ne? A tek kako zelena, narandžasta i žuta dolaze do izražaja
pored klasične plave. Gledajući ovo, prosto poželim da se razularim kad se
vratimo na Auter Benks.”
Nije imala predstavu o tome koliko žudim da iz tih stopa pođemo tamo.
Tu bih bar imao koji sekund za sebe pre nego što bih morao da se izborim s
punom kućom novopečene rodbine.
Iz dnevnog boravka, u koji je očito bilo uloženo mnogo novca, prelazilo se
pravo u otvorenu kuhinju, gde su se Stanton, Martin, Lejsi i Keri već bili
okupili oko velikog kuhinjskog pulta sa šest stolica. Iz te prostorije se, zbog
kliznih staklenih vrata kroz koja se izlazilo na prostranu verandu, pružao
pogled na more.
„Hej!”, pobunila se Eva. „Ostavi mi neki kolačić!”
Stanton se osmehnuo i prišao nam. U farmerkama i polo majici, koje je
sada nosio, izgledao je kao mlada verzija čoveka kog sam poznavao iz
poslovnog sveta Njujorka. U poslovnom odelu je odavao utisak ozbiljnog
poslovnog čoveka, pa sam sada imao utisak da posmatram neznanca.
„Evo.” Poljubio ju je u obraz, a onda se okrenuo prema meni.
 „Gidione.”
Budući da sam navikao da mi se obraćaju prezimenom, nisam bio spreman
na zagrljaj koji je usledio.
„Čestitam”, rekao mi je i snažno me potapšao po leđima pre nego što me
je pustio.
Moja nelagoda je dostigla tačku ključanja prerastajući u razdraženost.
Gde je tu prirodan sled? Trebalo je da postoji postepen prelaz od poslovnog
partnera do poznanika, pa od prijatelja do člana porodice.
Odjednom sam se setio Viktora. On je neke stvari u vezi s mojim brakom
razumeo bolje od mene samog.
Dok sam stajao sav stegnut, Stanton se osmehnuo mojoj supruzi.
„Mislim da ti je majka ostavila neki kolačić u fioci za podgrevanje.”
„To!” Odjurila je u kuhinju, ostavivši me sa svojim očuhom. A mojim
tastom.
Otpratio sam je pogledom. Pritom sam primetio da mi je Martin Stanton
mahnuo da pođem za njim, pa sam klimnuo glavom. Bude li pokušao da me
zagrli, dobiće pesnicu u zube.
Jednom sam mu rekao da računa s tim da će me viđati na porodičnim
okupljanjima. Sada mi je bilo nestvarno što se to i obistinilo. Kao da mi se
smejao što sam samog sebe nasamario.
Evin promukli smeh se razlegao čak do mene i privukao mi pažnju.
Ispružila je levu ruku prema plavuši koja je stajala pored Martina, pohvalivši
se prstenom koji sam joj poklonio kad je postala moja supruga.
Monika se pridružila Stantonu i meni i stala pored muža. Njena
mladalačka lepota njega je činila starijim, ističući njegovu kao sneg belu
kosu i duboke bore. Međutim, Stanton očigledno nije mario za to što je
razlika između njega i njegove žene višedecenijska. Ozario se kad ju je
pogledao, a u njegovim bledoplavim očima ogledala se nežnost.
 Pitao sam se šta je prikladno reći u takvoj situaciji. Na kraju mi je sinulo
samo ovo: „Lepa vam je kuća.”
„Nije izgledala ovako lepo dok Monika nije uzela stvar u svoje ruke.”
Stanton ju je obgrlio oko tananog struka. „Isto se može reći i za mene.”
„Ričarde.” Zavrtela je glavom. „Gidione, hoćeš li da te provedem kroz
kuću da sve lepo vidiš?”
„Čekaj da prvo poslužim čoveka pićem”, predložio je Stanton odmerivši
me. „Sigurno ga je iscrpla duga vožnja.”
„Može vino?”, ponudila je.
„Možda bolje skoč”, dobacio je Stanton.
„Skoč bi mi baš legao”, odgovorio sam, ozlojeđen što se vidi da mi je
nelagodno.
Nisam bio u elementu i na to je trebalo da se naviknem čim sam upoznao
Evu, ali ona me je držala čvrsto na zemlji čak i kad me je izbacivala iz
koloseka. Sve dok sam se držao za nju, mogao sam odoleti svakoj oluji. Bar
sam tako mislio.
Okrenuo sam se tražeći svoju ženu i osetio silno olakšanje kad sam video
da ide prema meni žustrim koracima, od kojih joj se njihao konjski rep.
„Probaj ovo”, naredila mi je, prinevši kolačić mojim usnama.
Otvorio sam usta, ali sam ih zatvorio delić sekunde pre nego što je
trebalo, namerno je gricnuvši za prste.
„Jao!” Namrštila se, ali bol od ujeda je postigao željeni efekat jer je
obratila pažnju na mene. Lice joj je poprimilo blaži izraz kad je shvatila o
čemu je reč. Ona svetlost u njenim očima prigušila se kad me je pogledala i
uvidela šta se odvija u meni.
„Hoćeš da malo izađemo napolje?”, promrmljala je.
„Za minut.” Pokazao sam bradom ka baru u dnevnoj sobi, gde mi je
Stanton sipao piće. Takođe sam je uhvatio za zglavak da bi mi bila blizu.
 Nije mi bilo lako što je sprečavam da se vrati društvu. Nisam želeo da
budem jedan od onih muškaraca koji guše voljenu ženu, ali bilo mi je
potrebno neko vreme da se naviknem na sve to. Uobičajena distanca na kojoj
sam držao ostale, uključujući i Kerija, ne bi bila prikladna za Moniku i
Stantona. Pogotovu ne sad kad sam video koliko Eva uživa dok je sa onima
koje smatra članovima porodice.
Za nju je porodica bila sigurno utočište. Među njima je bila bezbrižnija i
opuštenija nego što sam je ikada video. Za mene su takva okupljanja bila tek
upozorenje na opasnost.
Naredio sam sebi da se priberem kad se Stanton vratio noseći čaše. Ipak,
nisam potpuno spustio gard.
Utom nam se pridružio i Martin i predstavio mi svoju devojku, a onda su
nam oboje čestitali. To je prošlo kako sam očekivao, što me je malo umirilo,
mada ne koliko dupli skoč koji sam iskapio u jednom gutljaju.
„Pokazaću mu plažu”, rekla je Eva, uzevši mi praznu čašu iz ruke i
ostavivši je na stočiću pored kojeg smo prošli na putu do staklenih vrata.
Napolju je bilo toplije nego u kući. Leto se te godine borilo do poslednjeg
daha. Zapahnuo nas je razigran slankast povetarac, od kojeg mi je kosa
plesala po licu, i doneo nam miris soli.
Otišli smo tik do vode, držeći se za ruke, dokje more zapljuskivalo obalu.
„Šta je bilo?”, upitala je okrenuvši se prema meni.
Naježio sam se od zabrinutosti u njenom glasu. „Jesi li znala da je ovo
neka vrsta porodične proslave povodom našeg venčanja?”
Trgla se od oštrine mog tona. „Nisam o tome tako razmišljala. Ni mama to
nije tako nazvala, ali pretpostavljam da je to logično.”
„Za mene nije.” Okrenuo sam joj leđa i krenuo u vetar, pustivši da mi
skloni kosu sa zajapurenog lica.
„Gidione!” Eva je požurila za mnom. „Zašto si ljut?” Brecnuo sam se na
nju. „Nisam ovo očekivao!”
 „Molim?”
„To što sam odjednom postao novi član porodice! Čisto sranje.” Namrštila
se. „Pa jesi. Rekla sam ti da znaju.”
„To ne bi trebalo da menja stvar.”
„Hm... Pa zašto sam onda i morala da im javljam? Ti si hteo da im kažem,
Gidione.” Zagledala se u mene pošto joj nisam odgovorio. „Kako si
zamišljao da će se stvari odvijati?”
„Evo, nisam ni pomišljao da ću se oženiti, pa mi oprosti što nisam
razmišljao o tome.”
„Polako.” Podigla je obe ruke kao da se predaje. „Ništa mi nije jasno.”
A ja nisam znao kako da joj objasnim. „Ne mogu... Nisam spreman za
ovo.”
„Za šta?”
Nestrpljivo sam odmahnuo rukom prema kući. „Za ovo.”
„Možeš li da budeš malo konkretniji?”, upitala je obazrivo. „Ovaj... Ne
mogu.”
„Jesam li nešto propustila tamo?” U njenom glasu je sada bilo ljutine.
„Šta su ti rekli, Gidione?”
Trebalo mi je nekoliko trenutaka da shvatim da je skočila u moju odbranu.
To me je podstaklo da nastavim. „Došao sam ovamo da bih bio s tobom.
Međutim, ispostavilo se da ti provodiš vreme sa svojom porodicom...”
„To je i tvoja porodica.”
„Ja to nisam tražio.”
Njen izraz lica mi je poručio da me razume. Kad sam u njenim očima
video sažaljenje, stisnuo sam pesnice uz telo. „Ne gledaj me tako, Evo.”
„Ne znam šta da kažem. Reci mi šta želiš.”
Glasno sam othuknuo. „Još malo nekog žestokog pića.”
 Usne su joj se izvile. „Sigurna sam da nećeš biti prvi mladoženja koji ima
potrebu da pije u prisustvu nove rodbine.”
„Možemo li da ih ne nazivamo tako, molim te?”
I onaj slabašni osmejak joj je iščezao s lica. „Zar to menja stvar? Možeš
da ih zoveš gospodin i gospođa Stanton ako hoćeš, ali...”
„Nisam ja taj kome nije jasno gde se ja ovde uklapam.” Napućila je usne.
„Ne slažem se baš s tim.”
„Pre dva dana bi mi pružili ruku i oslovljavali me prezimenom. Sad se
odjednom grlimo, kažu ‘zovi me mama’ i smeškaju mi se kao da nešto
očekuju od mene!”
„Ako ćemo pravo, rekla ti je da je ne zoveš mama, ali shvatam. Našim
brakom si na neki način postao njihov sin i od toga si odlepio. Ipak, zar je
toliko strašno što su srećni zbog toga? Da li bi više voleo da su reagovali kao
moj tata?”
„Da.” Umeo sam da se izborim s besom i razočaranjem.
Eva je ustuknula, a oči su joj se raširile i poprimile tamnu boju na
mesečini.
„Ne”, povukao sam reč, provukavši prste kroz kosu. Nisam znao kako da
se izborim s njenim razočaranjem. „Dođavola. Ne znam.’
Dugo je zurila u mene. Skrenuo sam pogled ka moru.
„Gidione...” Zatvorila je jaz koji je stvorila između nas. „Potpuno te
razumem. Moja mama se tri puta udavala. Svaki put imam gane novu očinsku
figuru na koju treba da se...”
„Ja imam očuha”, brzo sam je prekinuo. „To nije isto. Nikoga nije briga da
li te novajlija u porodici voli.”
„Znači, o tome je reč?” Prišla mi je i snažno me zagrlila. „Pa oni te već
vole.
Ja sam nju još čvršće stegao. „Oni me jebeno ne poznaju.”
 „Polako, upoznaće te. I zavoleće te. O takvom zetu svaki roditelj mašta.”
„Ne pričaj gluposti, Evo.”
Naglo se odmakla od mene, planuvši. „Znaš šta? Ako ti toliko smeta
ženina rodbina, trebalo je da se oženiš siročetom.” Krenula je prema kući
ljutito i odsečnim koracima.
„Vraćaj se ovamo”, prasnuo sam. Pokazala mi je srednji prst preko
ramena.
U tri koraka sam je prestigao i zgrabio za ruku okrenuvši je prema sebi.
„Nismo završili.”
„Ja jesam.” Podigla se na prste da bi mi se unela u lice, ali ipak je
zabacila glavu da bi me gnevno pogledala. „Ti si hteo da se venčamo. Ako si
se predomislio, žalim slučaj.”
„Kao da je ovo moj problem!” Bes mi je prostrujao kroz vene jer brana
koja je zadržavala moju frustraciju nije izdržala.
„Baš mi je žao što nisi shvatio da je brak više od posedovanja žene s
dobrim dupetom!”
„Uh, baš je posedujem”, uzvratio sam, a mišić na bradi mi se zgrčio.
„Jebi se.”
„Odlična ideja.”
Našla se na leđima u pesku pre nego što je shvatila šta ju je snašlo.
Čvrsto sam je držao, ne dajući joj da ustane, i zapušio joj usta poljupcem da
bi ućutala. Izvila se opirući se, pa sam je zgrabio za rep da ne bi mrdala.
Zarila mi je zube u donju usnu, nateravši me da uzmaknem psujući.
„Je l’ ti to mene zezaš?” Noge su nam bile prepletene. Našao sam se ispod
nje piljeći u njeno srdito, divno lice. „Upravo zbog ovoga neću da ti dam,
šampione. Seks je ono čemu pribcgavaš kad god ne znaš šta ćeš.”
„Ovo ćeš mi posebno platiti”, provocirao sam je, želeći da se još malo
guramo u pesku.
 „Ja treba da ti platim, budalo, a ne moja vagina!” Snažno mi je pritiskala
ramena, ne dajući mi da ustanem. „Žao mi je što se osećaš kao da ti je
postavljena zaseda. Zaista mi je žao što si poludeo jer su te dočekali
raširenih ruku, ali moraćeš da se navikneš na to pošto je sve to deo paketa
koji ide uz mene.”
Znao sam ja to. Znao sam da ću morati da se trudim da uspe jer ona mora
biti moja. Moja ljubav prema njoj uhvatila me je u zamku. Saterala me je do
zida, pa više nisam imao kud. Terala me je da postanem deo porodice iako
mi je sasvim dobro išlo i bez toga.
„Ja ovo ne želim”, rekao sam kruto.
Eva je stala kao ukopana. Uspravila se na kolena obuhvatajući moje
butine svojima. „Pazi malo šta pričaš”, upozorila me je.
„Ne znam kako da odigram ovu ulogu, Evo.”
„Gospode.” Nije više znala šta da kaže. „Samo budi to što jesi.”
„Nikada ne bi za svoju kćerku poželeli nekoga kao što sam ja.”
„Stvarno to misliš?” Pomno me je posmatrala. „Vidim da misliš. Pobogu,
Gidione...”
Zgrabio sam je za butine da mi ne bi pobegla. Ne može tako da me ostavi.
Šta god da se desi, neću joj dopustiti da me ostavi.
„Dobro.” Po njenom pogledu sam zaključio da nešto smišlja, te sam bio
na oprezu. „Onda budi svoj. Ako otkriju koliko si grozan i zamrze te, tebi će
to svejedno više odgovarati, zar ne?”
„Igre uma prepusti psiho mehaničarima, Evo.”
„Samo smišljam najbolje rešenje na osnovu činjenica koje si izneo,
šampione.”
Začuli smo zvižduk, pa smo pogledali u pravcu iz kojeg je dopirao, ka
mestu gde su Martin, Lejsi i Keri stajali na pesku, na samom kraju staze
posute škriljcem.
 „Pravi novopečeni bračni par”, doviknula je Lejsi, ali jedva smo je čuli
pošto je stajala predaleko. Smejala se posrćući po pesku i usput prosula pola
vina iz čaše.
Eva me je ponovo pogledala. „Hoćeš li da se raspravljamo pred njima?”
Duboko sam uzdahnuo i izdahom se malo pribrao. „Ne.”
„Volim te.”
„Pobogu.” Zatvorio sam oči.
Bio je to prokleti vikend. Dva dana. Možda bismo mogli da otputujemo u
nedelju ujutro...
Okrznula mi je usne svojima. „Možemo mi ovo. Samo moraš da se
potrudiš.”
Da li sam imao izbora?
„Ako počneš da šiziš”, nastavila je, „samo zamisli nešto krajnje
bezobrazno što ćeš mi raditi prve bračne noći da mi se osvetiš.”
Prsti su mi se žarili u njenu kožu. Nisam se stideo da priznam da je seks s
mojom ženom - čak i sama pomisao na seks s njom - ispred svega ostalog.
„Možeš i da mi šalješ poruke o svim svojim opakim planovima”,
predložila mi je. „Nateraj me da patim.”
„Budi pri telefonu.”
„Zlotvore.” Sagla se i poljubila me kratko ali slatko. „Tebe je lako voleti,
Gidione. Čak i kad si nemoguć. Jednog dana ćeš to uvideti.”
Nisam se obazreo na tu opasku. Samo mi je bilo važno da je vidim, da je
pored mene čak i kad sve sjebem.

* * *

Večera je bila jednostavna - salata i špagete. Monika ih je spremila i

poslužila, a Eva je sijala od sreće. Točilo se vino, boca za bocom se otvarala
i praznila. Svi su se opustili. Smejali se. Čak i ja.
Lejsino prisustvo je bilo i vise nego dobrodošla tampon-zona. Ona je bila
najnoviji član društva, pa je bila u centru pažnje. Zbog toga sam mogao malo
da dišem. Kako je vreme prolazilo, Eva se zajapurila, a oči su joj se caklile
od pića. Sve više je primicala stolicu mojoj dok nisam osetio njenu toplu i
meku kožu na svojoj.
Ni ruke ni noge joj nisu mirovale. Svakog časa me je dodirivala ispod
stola. Glas joj je postao hrapaviji, a smeh pohotniji. Eva mi je jednom odala
tajnu da se od pića naloži, ali ja bih prepoznao znake i bez toga.
Bilo je skoro dva ujutro kad je Lejsi zevnula, podsetivši ostale da je
večeri došao kraj. Monika nas je otpratila do stepeništa.
„Stvari su vam već u sobi”, rekla je obraćajući se Evi i meni. „Prvo ćemo
svi lepo da se naspavamo, pa ćemo doručkovati kad svi ustanu.’”
„Ali...” Moja žena se namrštila.
Uhvatio sam je za lakat. Evi očigledno nije palo na pamet da ćemo deliti
sobu i krevet, ali ta neizbežnost mom umu nije promakla. „Hvala, Monika.
Videćemo se ujutro.”
Nasmejala se i obgrlila mi lice dlanovima, poljubivši me u obraz.
„Mnogo sam srećna, Gidione. Ti si upravo ono što Evi treba.”
Usiljeno sam se osmehnuo, svestan da bi se njena osećanja promenila kad
bi znala koliko je opasno da njena kći deli postelju sa čovekom čije su
žestoke noćne more mogle ozbiljno da joj naude.
Eva i ja smo pošli uza stepenice.
„Gidione...”
Prekinuo sam je. „Kuda idemo?”
Pogledala me je postrance. „Skroz do vrha.”
Evina soba je zaista bila na vrhu i zauzimala je čitav prostor, po svoj
prilici, nekadašnjeg velikog potkrovlja. Iako je kosina krova sa zabatima bila
mala, tavanica nije bila niska, a odatle se pri dnevnoj svetlosti pružao
veličanstven pogled na estuar Long Ajlanda.
Na sredini prostorije, okrenut prema zidu s prozorima, nalazio se veliki
bračni krevet. Pročelje njegovog mesinganog okvira poslužilo je kao
svojevrsna pregrada, pošto je uz njega bio prislonjen kauč da bi imalo gde da
se sedne. Kupatilo je zauzimalo preostali prostor.
Eva se okrenula prema meni. „Kako ćemo sad?”
„Prepusti to meni.” Već sam bio navikao da brinem o tome kako ću deliti
postelju sa svojom ženom; to je bio deo moje svakodnevice. Od svih stvari
koje su ugrožavale naš odnos, moja atipična seksualna parasomnija - kako je
to doktor Pitersen nazvao - nalazila se na vrhu liste. Nisam mogao obuzdati
svoj sjebani mozak dok sam spavao. Pojedinih noći je bivalo baš gadno i
tada sam bio fizička opasnost za onu koju sam najviše voleo.
Eva je skrstila ruke. „Sve nešto mislim da nisi posvećen uzdržavanju do
venčanja kao ja.”
Zapiljio sam se u nju, shvativši da razmišljamo u potpuno drugačijim
smerovima. „Spavaću na kauču.”
„Misliš, spavaćeš sa mnom na kauču. Ti si...”
„Kresnuću te na njemu ako mi se ukaže prilika”, odvratio sam kruto, „ali
neću spavati s tobom.”
Zinula je od čuda, a zatim je zatvorila usta kad je shvatila o čemu
govorim. „Aha, dobro.”
Raspoloženje joj se promenilo. U onom do maločas izazivačkom pogledu i
glasu sada je bilo pritajenog opreza. Srce mi se stezalo zbog toga, zbog
činjenice da bih mogao biti izvor njene nesreće.
S druge strane, bio sam suviše sebičan da bih otišao. Jednog dana, njena
porodica će to uvideti i zamrzeće me zbog toga.
Ogorčen, potražio sam svoju vreću sa stvarima i pronašao je na vrhu
naslaganog prtljaga pored kupatila. Otišao sam do tamo jer sam morao nešto
da radim da više ne bih gledao raspršene iluzije i kajanje u Evinim očima.
„Ne želim da spavaš na kauču”, doviknula mi je.
„Nisam ni nameravao da spavam.”
Uzeo sam pribor za brijanje i otišao u kupatilo. Svetla su se uključila čim
sam ušao, pa su se preda mnom ukazali lavabo s postoljem i slobodnostojeća
kada. Uključio sam slavine u staklenoj kabini za tuširanje i skinuo košulju.
Vrata su se otvorila i u njima se pojavila Eva. Ušla je, a ja sam je
pogledao držeći se za šlic jer sam upravo hteo da skinem pantalone.
Njen vreli pogled je klizio niz moje telo, ne propuštajući nijedan detalj,
dotičući sve. Duboko je uzdahnula. „Moramo da razgovaramo.”
Uzbudilo me je divljenje u njenim očima, ali razbesneo sam se zbog
sopstvenih mana; najmanje što sam želeo bilo je da razgovaram. „Idi na
spavanje, Evo.”
„Neću dok ti ne kažem ono što sam naumila.”
„Pošao sam da se tuširam.”
„Dobro.” Povukla je usku majicu preko glave. Sve ono što mi se vrzmalo
po glavi stopilo se u jedan jedini nagon.
Ispravio sam se, a svaki mišić mi je bio napet i nategnut. Stavila je ruke
iza leđa da otkopča grudnjak.
Bolno mi se ukrutio kad su mi njene bujne, čvrste sise zaigrale pred
očima. Nikada se nisam ložio na grudi pre Eve. A sad...
Gospode. Od njih mi se mutio razum.
„Ako skineš odeću, nećemo pričati, samo da znaš”, upozorio sam je jer mi
je kurac pulsirao.
„Ima da me saslušaš, šampione, bilo odavde ili pod tušem. Kako hoćeš.”
„Nemoj večeras da me pritiskaš.” Skinula je šorts.
Otkopčao sam pantalone, pa su skliznule na pod pre nego što se ona
oslobodila svilenog trouglića svojih gaćica.
Uprkos sve većoj vlažnosti od koje se kupatilo zamaglilo, bradavice su joj
se neviđeno ukrutile. Pogled joj je pao na moj ud. Kao da zamišlja da oseća
njegov ukus, olizaia je donju usnu.
Glad za njom mi se prolomila iz grudi, zarežao sam. Eva je zadrhtala čuvši
taj zvuk. Žudeo sam da je dotaknem... da je ispipam i izljubim svuda po
telu...
Ipak, nisam to učinio, već sam je pustio da se zasiti gledanjem.
Počela je ubrzano da diše. Za mene je bilo neosporno erotično to kako
sam delovao na nju. Ono što sam osećao kad bi me pogledala... To bi me
dirnulo.
Ostala je pored vrata. Para se dizala iznad tuš-kabine, ostavljajući svoj
vreli dah na ogledalu i vlažeći mi kožu. Pogled joj je pao na moj vrat.
„Nisam bila potpuno iskrena prema tebi, Gidione.”
Refleksno sam stegao pesnice. Tim recima mi je svakako privukla pažnju
i prenula me iz dotadašnjih misli. „O čemu to govoriš?”
„Malopre, dok smo stajali u sobi, osetila sam da se povlačiš i onda me je
uhvatila panika...”
Dugo je ćutala. Čekao sam, zauzdavši požudu dubokim uzdahom.
„To uzdržavanje do venčanja... Nije tu reč samo o savetu doktora
Pitersena i načinu na koji ti rešavaš svađe.” Progutala je knedlu. „Reč je i o
meni. Znaš kakva sam bila - pričala sam ti. Kod mene je sve u vezi sa
seksom dugo bilo izvitopereno.”
Promeškoljila se i pognula glavu od stida. Bilo mi je muka kad sam to
video. Tek tada sam shvatio da sam bio toliko zaokupljen sopstvenim
reakcijama na događaje od prošle nedelje da nimalo nisam porazmislio o
onome kroz šta moja žena prolazi.
„I kod mene je”, podsetio sam je osorno. „Ali među nama nikad nije bilo
tako.”
Pogledi su nam se sreli. „Nije. Nikad.”
Šake stegnute u pesnice su mi se malo opustile.
„Međutim, to ne znači da ja i sada ne mogu da sve izvitoperim u svojoj
glavi”, nastavila je. „Kad si ušao u kupatilo, prvo pomisao mi je bila da treba
da se pojebemo. Kao da ćemo seksom sve da rešimo. Ti onda više ne bi bio
ljut, a ja bih ponovo zadobila tvoju ljubav.”
„Ti je uvek imaš. I uvek ćeš je imati.”
„Znam ja to.” Po tome što je stezala vilice zaključio sam da je zaista
svesna toga. „Ali to nije ućutkalo glas u mojoj glavi koji mi govori da
previše rizikujem. Da ću te izgubiti ako ti ne dam da me povališ. Da je kod
tebe seksualnost previše izražena da bih ti to dugo uskraćivala.”
„Gospode.” Na koliko načina i koliko puta sam je samo sjebao? „Sve što
sam rekao na plaži, Evo... Kreten sam.”
„Jesi ponekad.” Nasmešila se. „Ali si isto tako nešto najlepše što mi se
dogodilo u životu. Taj glas mi godinama zagorčava život, ali više nema toliku
moć nada mnom. Zbog tebe. Ti si me učinio jačom.”
„Evo.” Ostao sam bez reči.
„Hoću da razmisliš o tome. Ne o svojim noćnim morama, ni o mojim
roditeljima, ni o čemu sličnom. Ti si upravo ono što mi treba, baš takav
kakav si, i mnogo te volim.”
Prišao sam joj.
„I dalje želim da čekam do venčanja”, rekla je tiho iako joj se u očima
videlo kako utičem na nju.
Uhvatila me je za zglob kad sam posegao za njom, ne skrećući pogled.
„Pusti mene da dodirujem.”
Naglo sam udahnuo. „Ne mogu da pristanem na to.”
Usne su joj se izvile. „Možeš. Snažniji si od mene, Gidione. Bolje se
kontrolišeš. Imaš jaču volju.”
Drugu ruku je pružila prema mojim grudima. Uhvatio sam je i priljubio uz
kožu. „To želiš da dokažem? Da umem da se kontrolišem?”
„Ide ti sasvim dobro.” Poljubila me je u grudi, baš tamo gde je moje srce
snažno kucalo. „Ja sam ta koja treba da sredi stvari u glavi.”
Govorila je blagim glasom, gotovo kao da se obraća detetu. Ja sam kipteo
od gneva, goreći od požude i ljubavi, a ona je pokušavala da me umiri.
Umalo sam se nasmejao njenom uzaludnom pokušaju.
Prišla mi je i njeno mazno telo se potpuno priljubilo uz moje. Grlila me je
toliko snažno da nije bilo nimalo praznog prostora između nas.
I ja sam nju čvrsto stegao, spustivši glavu na njenu. Do tog trenutka nisam
shvatao da mi je očajnički potrebna baš takva. Nežna i blagonaklona,
ogoljena u svakom smislu.
Naslonila je obraz na moje grudi. „Mnogo te volim”, prošaputala je.
„Osećaš li to?”
Preplavila su me osećanja. Njena ljubav prema meni, moja ljubav prema
njoj. Te reči, kad god ih je izgovarala, pogađale su me kao udarci.
„Jednom si rekao”, šaputala je, „da postoji jedan trenutak dok vodimo
ljubav kad se ja otvorim i ti se otvoriš, i tada smo jedno. Želim da ti to stalno
pružam, Gidione.”
Od nagoveštaja da nešto nedostaje u našem odnosu neka ledena jeza mi se
popela uz kičmu. „Da li je zaista važno kako i kada to osećamo?”
„Mogao bi to da opovrgneš.” Zabacila je glavu. „Ne bih ti protivrečila.
Ali, ako se budeš našao na drugom kraju sveta kad ti zatreba da ti to ponovo
kažem, moram da znam da ti to mogu pružiti.”
„Ti bi u tom slučaju bila sa mnom”, promrmljao sam unezvereno.
„Neću biti baš uvek.” Uhvatila me je za obraz. „Dešavaće se da moraš
biti na dva mesta istovremeno. Na kraju ćeš mi poveriti da obavljam stvari
umesto tebe.”
Pomno sam je posmatrao, tražeći pukotine u oklopu njene odlučnosti, ali u
njenim očima se jasno videla čvrsta rešenost. Nisam potpuno razumeo šta je
hteia da postigne, ali svakako nisam hteo da joj se isprečim na putu. Ukoliko
želi da se menja ili ide napred, moram biti deo tog procesa ako već očekujem
da je zadržim.
„Poljubi me.” Te reči su mi prešle preko usana kao blaga zapovest, ali ona
je sigurno osetila čežnju iza njih.
Ponudila mi je svoje usne, a ja sam ih prihvatio žudno, previše žudno,
zanemeo od te divlje gladi koja je postala pohlepna. Podigao sam je, želeći
da me obgrli nogama oko struka i otvori mi se da mogu da uđem u nju.
Nije to učinila. Samo je stajala mazeći me po kosi, a telo joj je drhtalo od
iste neutažive želje kakvu sam i ja osećao. Izluđivala me je jezikom,
prizivajući mi sećanja na to kako me je dodirivao i po drugim delovima tela.
Upinjao sam se svim silama da se odmaknem od nje, a sve u meni
podsticalo me je da nastavim. „Moram da budem u tebi”, rekao sam
promuklo. Bilo mi je mrsko što sam morao da pretočim u reči ono što je
očigledno. Zašto me tera da je molim?
„I jesi.” Mazila mi je obraz svojim. „Želim i ja tebe. Toliko sam vlažna
zbog tebe. Osećam se toliko prazno da boli.”
„Evo... Čoveče.” Znoj mi se slivao niz leđa. „Dopusti mi da te uzmem.”
Evine usne su dodirnule moje. Igrala se mojom kosom. „Dopusti ti meni
da te volim na drugi način.”
Da li ću ja moći to da podnesem? Dođavola. Moraću. Zakleo sam se da
ću joj pružati sve što joj zatreba, da ću za nju biti početak i kraj svega.
Spustio sam je i otišao do kabine da zatvorim slavine. Onda sam otišao do
kade, zapušio je i počeo da je punim.
„Jesi li lud?”, upitala me je prigušenim glasom, pa sam je jedva čuo od
huka vode.
 Pogledao sam je i video kako je prekrila grudi rukama, odajući koliko je
ranjiva. Rekao sam joj istinu. „Volim te.”
Donja usna joj je zadrhtala, a zatim se razvukla u divan osmeh, koji mi je
oduzeo dah.
Jednom prilikom sam joj rekao da ću je uzeti kako god budem mogao.
Sada je to bilo istina više nego ikad. „Dođi ovamo, anđele.”
Spustila je ruke i prišla mi.

* * *

Meškoljenje u krevetu me je probudilo. Trepćući sam nazreo da sunčeva

svetlost prodire u sobu. Onda sam razaznao Evino lice, ovenčano oreolom
svetlosti i ozareno širokim osmehom. „Dobro jutro, spavalice”, kazala mi je.
Navrla su mi sećanja na prošlu noć. Na dugo kupanje, na sapunjave ruke
moje žene koje su mi se zavlačile u kosu i klizile mi niz kožu. Na njen glas
dok je pričala o venčanju. Na njen senzualan smeh dok sam je golicao u
krevetu. Na njene uzdahe i stenjanje dok smo se ljubili sve dok nam usne
nisu zabridele i natekle, mazeći se kao tinejdžeri koji još nisu spremni da odu
do kraja.
Ne mogu da lažem - seksom bismo sve uzdigli na viši nivo. Međutim, noć
je uprkos tome bila nezaboravna. Bila je jedna od najlepših noći koje smo
probdeli zajedno.
Utom sam se setio gde se nalazim i šta to podrazumeva.
„Spavao sam u krevetu.” Kad sam to shvatio, kao da me je neko polio
kofom ledene vode.
„Mhm.” Poskočila je od radosti. „Jesi.”
To što sam učinio bilo je najgora neodgovornost. Nisam čak ni popio
odgovarajući lek kojim se smanjuje rizik.
„Nemoj odmah da se duriš”, prekorila me je i savila se da me poljubi
između obrva. „Spavao si kao beba. Kad si poslednji put lepo i čvrsto
spavao?”
Pridigao sam se u sedeći položaj. „Nije u tome stvar i ti to znaš.”
„Slušaj, šampione. Već se nerviramo zbog previše stvari. Ne moramo da
brinemo i zbog onoga što nam dobro ide.” Ustala je. „Ako već hoćeš da se
duriš zbog nečega, duri se što je Keri spakovao ovo.
Zbacila je s ramena kratak beli ogrtač koji je nosila, otkrivši majušan
tamnoplav bikini koji je držao ono malo što je uspeo da sakrije.
„Isuse.” Sva krv mi se slila u ud. Zdušno je mahnuo od oduševljenja ispod
prekrivača.
Eva se nasmejala kad joj je pogled pao na moju erekciju, koja je napravila
šatorčić od skupocenog debelog pamuka. „Vidim, sviđa ti se.”
Podigavši ruke, okrenula se, pa se videlo da je donji deo kupaćeg krojen
kao za plesačice brazilskog karnevala. Dupe moje žene mamilo je na blud
kao i njene sise. Znao sam da misli da su joj obline previše naglašene, ali u
tome se nikako nisam slagao s njom. Nikad nisam bio od onih muškaraca
koji vole bujnu žensku figuru, ali zbog Eve sam promenio mišljenje - kako o
tome, tako i o mnogim drugim stvarima.
Nisam imao pojma od kog je materijala taj bikini, ali nije imao rubove i
obavijao joj je telo kao da je krojen specijalno za nju. Tanke bretele oko
vrata, kukova i na leđima navele su me da razmišljam o tome kako bih je
rado vezao i radio joj što poželim.
„Dođi ovamo”, naredio sam posegnuvši za njom.
Otplesala mi je iz domašaja. Razgrnuvši prekrivač, skočio sam na noge.
„Miran, dečko”, zadirkivala me je, naglo skrenuvši iza sofe. Obuhvatio
sam ud, trljajući ga snažno od korena do vrha dok sam je jurio ka delu za
sedenje. „To ti neće pomoći.” Oči su joj se caklile od smeha.
„Evo...”
 Zgrabila je nešto s naslona stolice i potrčala prema vratima. „Vidimo se u
prizemlju!”
Pojurio sam za njom, ali je nisam stigao na vreme, pa sam tresnuo o
zatvorena vrata. „Dođavola.”
Oprao sam zube, obukao kupaći i majicu s kratkim rukavima i krenuo za
njom. Ja sam se poslednji pojavio, otkrivši da su svi ostali već posedali za
sto u kuhinji i zdušno se bacili na doručak. Pogledao sam na zidni sat, koji mi
je poručio da je već podne.
Potražio sam Evu i zatekao je kako sedi u betoniranom delu dvorišta i
razgovara telefonom. Nosila je nešto što je ličilo na belu haljinu bez rukava.
Primetio sam da su i Monika i Lejsi obukle nešto slično, a kupaći kostimi su
im bili delimićno skriveni ispod tih tananih i gotovo prozirnih ogrtača. Keri,
Stanton i Martin su, kao i ja, bili u kupaćim gaćama i majici.
„Uvek zove tatu subotom”, rekao je Keri, otprativši moj pogled.
Dugo sam posmatrao svoju suprugu ne bih li na njenom licu uočio bilo
kakav nagoveštaj uznemirenosti. Više se nije smešila, ali nije izgledala ni
neraspoloženo.
„Izvoli, Gidione.” Monika je stavila tanjir s galetama i slaninom pred
mene. „Hoćeš li kafu? Ili možda mimozu?”
Ponovo sam pogledao Evu pre nego što sam joj odgovorio. „Kafa - crna -
zaista bi mi prijala, hvala.”
Monika je otišla do aparata za kafu, koji je stajao na pultu. Pridružio sam
joj se.
Osmehnula mi se. Njene usne su bile iste ružičaste nijanse kao i bretela
njenog kupaćeg. „Jesi li lepo spavao?”
„Kao top.” To je bilo tačno, ali bila je to čista sreća. Sve ukućane bih
probudio da je došlo do koškanja između Eve i mene, pri čemu bi ona
pokušavala da se odbrani od mene zato što bih ja u snu zamišljao da je to
neko drugi.
 Pogledavši Kerija preko ramena, opazio sam da se namrgodio. Video je
šta bi moglo da se dogodi. Što se toga tiče, nije imao poverenja u mene,
mada ga nisam imao ni ja sam.
Uzeo sam čistu šolju iz kredenca iz kog je Monika htela da je uzme.
„Mogu sam”, rekao sam joj.
„Gluposti.”
Nisam se raspravljao s njom. Pustio sam je da mi sipa kafu, a zatim je
napunila šolju i mojoj ženi. Za Evu je napravila kafu s njenim omiljenim
mlekom. Uzeo sam obe šolje za drške jednom rukom, a drugom tanjir kojim
me je Monika poslužila i izašao u patio.
Eva je podigla pogled ka meni dok sam sve redao na sto za kojim je
sedela. Seo sam pored nje. Pustila je kosu. Plavi pramenovi su joj lepršali
oko lica, poigravajući na vetru. Voleo sam je takvu, trezvenu i prirodnu.
Ovde i sada je bila moj delić raja na zemlji.
Hvala ti, izgovorila je bez glasa, dohvativši parče slanine. Brzo ga je
sažvakala, a Viktor je nešto dobacio, mada nisam čuo šta.
„Na kraju ću se usredsrediti na ‘Krosrouds’”, rekla je, „Gidionovu
humanitarnu organizaciju. Nadam se da ću u tome biti aktivna. A razmišljala
sam i da nastavim studije.”
Obrve su mi se podigle.
„Volela bih da postanem neko koga će Gidion pitati za savet”, nastavila je
gledajući u mene. „Očigledno je da se odlično snalazi i bez mene i da ima
izvanredan tim savetnika, ali volela bih da priča sa mnom o poslu i da bar
razumem o čemu govori.”
Potapšao sam se po grudima. Ja ću te naučiti.
Poslala mi je poljubac. „U međuvremenu, biću u gužvi do guše zbog
venčanja jer imam manje od tri nedelje da sve pripremim. Još ni pozivnice
nisam izabrala! Znam da će nekim članovima dalje rodbine biti teško da
odvoje vreme. Možeš li da im pošalješ grupni mejl? Tek da im nagovestiš?”
 Eva je zagrizla parče slanine dok je njen otac pričao.
„Još nismo razgovarali o tome”, odgovorila je, brzo progutavši zalogaj,
„ali ne planiram da ih zovem. Izgubili su pravo da budu deo mog života kad
su se odrekli mame. Ni sa mnom nikada nisu imali neki poseban odnos, tako
da ne mislim da ih to uopšte zanima.”
Pogled mi je odlutao ka peščanom prostranstvu i vodenoj površini iza
njega. Ni meni nije naročito stalo da upoznam Evine babu i dedu s majčine
strane. Odbacili su Moniku zato što je zatrudnela a nije se udala. Za sve one
koji postojanje moje supruge smatraju nepristojnim najbolje je da me se
klone.
Slušao sam Evu još nekoliko minuta, dok nije završila razgovor. Spustila
je telefon na sto i duboko uzdahnula, što je zazvučalo kao uzdah olakšanja.
„Je l’ sve u redu?”, upitao sam, netremice je posmatrajući.
„Jeste, danas je bolje.” Bacila je pogled ka kući. „Nisi hteo da doručkuješ
sa ostalim članovima porodice?”
„Da li sam zbog toga asocijalan tip?”
Nasmešila se tobož podrugljivo. „Skroz. Mada ne mogu da te krivim za
to.”
Upitno sam je pogledao.
„Tek sad sam se setila da tvoju majku nisam uključila u organizaciju
venčanja”, objasnila je.
Zavalio sam se dublje u stolicu ne bih li prikrio da me to čini napetim. „Pa
i ne moraš”, rekao sam.
Napućila je usne. Posegla je za još jednini parčetom slanine, a onda ga je
pružila meni. E to je prava ljubav.
„Evo.” Sačekao sam da me pogleda. „To je tvoj dan. Nemoj osećati
obavezu da radiš nešto u čemu ne uživaš. I vodi ljubav sa mnom, kad smo
već kod uživanja.”
 To joj je vratilo osmeh na lice. „Biće divno, bez obzira na sve.” Izgovorio
sam ono što je ostalo neizrečeno. „Ali?”
„Ne znam.” Zatakla je kosu iza uha i slegnula ramenima. „Setila sam se
maminih roditelja, pa sam počela da razmišljam o bakama i dekama i onda mi
je palo na pamet da će tvoja majka biti baka našoj deci. Ne želim da nekome
bude nelagodno.”
Naježio sam se. Od same pomisli da moja majka bude blizu deteta koje
sam dobio sa Evom obrvale su me emocije s kojima tad nisam mogao da se
borim. „O tome ćemo kad za to dođe vreme.”
„Zar naše venčanje nije početna tačka?”
„Ne dopada ti se moja majka”, brecnuo sam se. „Ne pretvaraj se da je
voliš zbog dece koja još ne postoje.”
Eva se jedva vidno trgla. Trepnula je gledajući me, a onda je uzela kafu.
„Jesi li probao galete?”
Iako sam znao da u prirodi moje žene nije da uzmiče pred osetljivim
temama, ipak sam joj dopustio da to učini. Ako ćemo razgovarati o mojoj
majci, možemo to i kasnije.
Spustila je šolju i odlomila komad galete. Pružila mi ga je. Uzeo sam ga
zbog onoga što je predstavljao: bio je to poziv na pomirenje.
Zatim sam ustao, uzeo je za ruku i poveo je u šetnju plažom da razbistrim
um.

* * *

„Nema na čemu.”
Okrenuvši glavu, ugledao sam Kerija kako mi se zločesto smeška s mesta
gde je ležao, dva metra od nas.
„Znam da duboko ceniš to što sam joj spakovao taj bikini”, obrazložio je,
pokazavši bradom prema Evi, koja je stajala u vodi do pojasa.
 Kosa joj je bila mokra, pa ju je zalizala da bi je sklonila s lica. Velike
pilotske naočare štitile su joj oči od sunca dok je bacala i hvatala frizbi
igrajući se s Martinom i Lejsi.
„Jesi li joj ti pomogao da ga izabere?”, upitala je Monika, smešeći se
ispod elegantnog šešira s velikim obodom.
Posmatrao sam je kako maže Evu kremom za sunćanje, što sam hteo ja da
uradim, ali nisam se nametao. Ponekad se Monika postavljala prema Evi kao
da je ona još dete. Iako je moja žena prevrnula očima zbog toga, video sam
da uživa u poklonjenoj pažnji. Taj odnos je bio potpuno drugačiji od onoga
koji sam ja imao sa svojom majkom.
Ne mogu da kažem da moja majka mene ne voli, jer to ne bi bilo tačno.
Voli me ona na svoj način - u određenim granicama. Monikina ljubav je, s
druge strane, bila bezgranična, tolika da je Evu ponekad gušila.
Ko bi znao reći šta je bolje, a šta gore od to dvoje? Biti voljen previše ili
premalo?
Sam bog zna da Evu volim do ludila.
Snažan dah vetra me je prenuo iz tih misli. Monika je pridržala šešir, a
Keri je okrenuo glavu prema njoj.
„Jesam”, odgovorio je Keri prevrnuvši se na stomak. „Htela je da kupi
neki jednodelni, pa sam morao da se umešam. Taj bikini je kao stvoren za
nju.”
Jeste. Nego šta. Obgrlio sam savijena kolena da bih je se nagledao. Bila
je mokra i skoro gola, a ja sam bio napaljen i spreman za nju.
Kao da je osetila da razgovaramo o njoj, Eva me je prstom pozvala da joj
se pridružim. Klimnuo sam glavom, ali sačekao sam još nekoliko trenutaka i
tek onda ustao s peska.
Zbog hladne vode sam naglo udahnuo, ali vredelo je, jer je pohrlila k meni
i privila se uz mene. Obavila mi je noge oko struka napućivši se kroz smeh i
poljubila me tako da su mi usne gorele.
 „Nije ti valjda dosadno?”, upitala je.
Onda se uvila tako da smo oboje završili pod vodom. Osetio sam kako mi
je rukom obuhvatila kurac i nežno ga stegla. Izmigoljila mi se iz naručja kad
sam poleteo na površinu da uzmem vazduh. Navukla je naočare i, smejući se,
pokušala da otrči na plažu.
Uhvatio sam je oko struka, pa smo oboje pali na pesak, ali ja sam njen
pad ublažio svojim telom. Njen krik iznenađenja bio je moja nagrada, kao i
osećaj kada se njeno hladno, glatko telo pripilo uz moje.
Okrenuo sam se, ne davši joj da ustane. Kosa mi je visila preko lica, a s
nje je voda kapala na Evu. Isplazila mi se.
„Šta bih ti sve radio samo da nemamo publiku”, rekao sam joj.
„Mi smo upravo venčani. Možeš da me poljubiš.” Podigavši glavu, video
sam da su sve oči uprte u nas.
Uočio sam i Bena Klensija i Angusa kako se kreću ka drugoj kući od
naše. Čak i s tog rastojanja, odsjaj svetlosti s patija odao je objektiv foto-
aparata.
Hteo sam da ustanem, ali Evine noge, prepletene s mojima, čvrsto su me
držale.
„Poljubi me kao da me voliš, care”, izazivala me je. „Čik, ako smes.
Setio sam se da sam ja to jednom rekao njoj i da me je tada ošamutila
poljupcem.
Pognuvši glavu, zapečatio sam joj usne svojima.
 5

Više sam dremala nego što sam spavala kad sam začula kako se otvaraju
vrata sobe. Posle vikenda provedenog na plaži, zvuči uzavrelog Menhetna
koji su se prosejavali kroz zidove nekako su me i umirivali i uzbuđivali.
Daleko od toga da sam sebe nazivala Njujorčankom, ali sada sam se u tom
gradu osećala kao kod kuće.
„Hajde, ustajanje, malena!”, povikao je Keri. Trenutak kasnije je skočio
na krevet, gotovo me izbacivši iz njega.
Pridigavši se, sklonila sam kosu s lica. Ćušnula sam ga. „Zadremala sam,
ako nisi primetio.”
„Prosio je devet sati, lenjivice”, rekao je otežući, smestivši se na stomak i
podigavši pete uvis. „Znam da si nezaposlena, ali sigurno treba da obaviš
milion stvari, zar ne?”
Dok sam se budila i ponovo tonula u san, razmišljala sam o svim
obavezama koje me čekaju. Na tom spisku je bilo toliko stavki da me je
hvatala panika. „Ah, treba.”
„Baš si entuzijastična.”
„Za entuzijazam mi treba kafa. Šta ćeš ti?” Pogledala sam ga, primetivši
da je obukao maslinastozelene kargo pantalone i tamnosivu majicu s V-
izrezom. „Šta je tebi danas na dnevnom redu?”
„Danas ću da se opuštam pošto sutra treba da se šetkam po pisti. Zasad
sam samo tvoj.”
Poduprla sam se jastučićima i udobno se naslonila. „Moram da pozovem
organizatora venčanja, dizajnera enterijera i da sredim to s pozivnicama.”
 „Treba ti i venčanica.”
„Znam.” Nabrala sam nos. „Doduše, to mi nije na spisku obaveza za
danas.”
„Šališ se? Čak i da kupiš haljinu u standardnoj veličini - a oboje znamo da
se to neće desiti - ukoliko bude morala da se prepravlja, gospođo Velike Sise
i Izazovno Dupe, u frci si s vremenom.”
Keri je bio u pravu. Uvidela sam da ću morati da sašijem haljinu po
svojoj meri, jer su slike na kojima se Gidion i ja ljubimo na plaži već u
nedelju osvanule na internetu. Od broja komentara o mom kupaćem kostimu
na blogu Obucite se kao zavrtelo mi se u glavi. Pošto je bikini koji sam
nosila prestao da se proizvodi, cene preostalih komada na sajtovima su
skočile u nebesa.
„Ne znam šta da radim, Keri”, priznala sam. „Nije baš da su mi modni
kreatori bliski prijatelji, pa da mogu da ih pozovem kad hoću.”
„Sreća tvoja što je ‘Fešn vik’.”
To me je trglo, pa sam se usredsredila. „Ne zezaj? Kako li mi je to
promaklo?”
„Pa sve vreme si sažaljevala sebe”, zajedljivo me je podsetio. „Znaš da će
tvoja mama obići bar nekoliko revija, sretaće se s poznanicima iz tih krugova
i sigurno će potrošiti koju hiljadarku. Idi s njom.”
Protrljala sam oči da bih se rasanila. „Bojim se da pričam s njom o bilo
čemu posle jučerašnje rasprave.”
Napravio je grimasu. „Dobro, jeste malo izdramila.”
„Kunem se da smo samo razmatrale da li venčanje treba da bude otvoreno
za javnost, a sad se ponaša kao da su novinari noćna mora.”
„Pa, da budemo iskreni, govorila je o naslovnicama tabloidnih časopisa.”
„Postoje li danas neki koji to nisu?” Uzdahnula sam, znajući da mi
predstoji još jedan ozbiljan razgovor s majkom. To neće biti nimalo zabavno.
„Ne znam zašto se toliko uzbuđuje. Ne bih našla lepšu sliku s Gidionom ni
da sam tražila sama. Idealno se uklopilo, jer će zbog toga objavljivanje knjige
Korin Giru biti tek očajnički potez.”
„To je tačno.” Osmeh sa lica mu je iščezao. „Još jedna stvar - iskreno,
dobro je što se vidi da te Gidion mnogo voli. Uglavnom deluje uštogljeno.
Počeo sam da se pribojavam da se ohladio.”
„Sad je prekasno za to.” O svemu tome sam govorila vedrim tonom, ali
srce mi se cepalo zbog toga što je Gidionu nelagodno i od najmanjeg znaka
naklonosti. Prijateljstvo je bilo otprilike najprisniji odnos koji je mogao da
podnese, ako se izuzme naš brak. „Nije to ništa lično, Keri. Sećaš li se kako
se ponašao na žurki ‘Vidal rekordsa’ u kući svojih roditelja?”
„Slabo.” Slegnuo je ramenima. „Uglavnom, to i nije moj problem. Hoćeš li
da pozovem neke svoje prijatelje i raspitam se dok se mi malo kočoperimo
ove nedelje? Tvoj bikini je preplavio internet. Nema teoretske šanse da neki
kreator odbije priliku da ti sašije venčanicu.”
Uzdahnula sam. Bilo bi sjajno da imam haljinu koja je šivena specijalno
za mene, jer bih onda oborila Gidiona s nogu. „Ne znam. Bilo bi skroz bez
veze da se sazna koliko malo vremena imamo do tada. Ne želim da postanem
deo medijskog cirkusa. Dovoljno mi je već što više ne možemo ni da
otputujemo van grada a da nas ne prati neki uvrnuti fotograf.”
„Evo, pokreni se.”
Trgnuvši se, rekla sam mu u poverenju: „Mami još nisam rekla da je
datum dvadeset drugi septembar.”
„Hajde, bacaj se na posao. Odmah.”
„Znam.”
„Malena” - oduvao je šiške s lica - „možeš ti da angažuješ i najboljeg
organizatora venčanja na svetu, ali znaj da je tvoja majka jedina osoba koja
će uspeti da organizuje venčanje za pamćenje - venčanje dostojno Eve - i to
za nekoliko dana.”
 „Nas dve ne možemo da se složimo ni oko toga u kom stilu sve treba da
bude!”
Keri je iskočio iz kreveta. „Nije da baš volim što ovo kažem, ali mama
zna najbolje. Ona je uredila ovaj prostor i kupuje ti odeću. Njen stil je tvoj
stil.”
Prodorno sam ga pogledala. „Samo voli da ide u kupovinu više od mene.”
„Nema sumnje, medena.” Poslao mi je poljubac. „Skuvaću ti kafu.”
Zbacila sam prekrivače i ustala iz kreveta. Moj najbolji prijatelj je u
pravu. Na neki način. Ali sebe ću da odenem sama.
Baš kad sam uzela telefon s noćnog stočića da pozovem mamu, na ekranu
mi se ukazalo Gidionovo lice. „Hej”, javila sam mu se.
„Kako si od jutros?”
Raspaljivao mi je maštu taj njegov odsečan, poslovan ton. Moj muž je bio
usredsređen na posao, ali ipak je mislio na mene.
„Samo što sam se izvukla iz kreveta, tako da još ne mogu ništa da kažem.
Kako ide kod tebe? Jesi li već pokupovao sve zgrade na Menhetnu?”
„Nisam još. Moram da ostavim nešto i za konkurenciju. Inače ne bi bilo
zanimljivo.”
„Voliš ti svoje izazove.” Pošla sam u kupatilo, a pogled mi je odlutao
preko kade pre nego što se zaustavio na tušu. Od same pomisli na
muževljevo nago i mokro telo sam se uzbudila. „Šta bi se, pre svega, desilo
da ti se nisam oduprla? Šta da sam samo legla u krevet s tobom kad si to
zatražio od mene?”
„Pomutila bi mi razum, kao i uvek. To bi bilo neizbežno. Hajde na ručak
sa mnom.”
Osmehnula sam se. „Trebalo bi da organizujem venčanje.”
„Čuo sam ‘da’ u toj rečenici. To je poslovni ručak, ali uživaćeš.”
U odrazu ogledala sam videla od spavanja zamršenu kosu i tragove od
jastuka na licu. „U koliko sati?”
„U podne. Raul će te čekati u prizemlju malo ranije.”
„Trebalo bi da budem odgovorna i kažem ‘ne’.”
„Ali nećeš. Nedostaješ mi.”
Zastao mi je dah. Nabacio se to nonšalantno kao što neki muškarci kažu:
Zvaću te. Međutim, Gidion nije bio čovek koji govori ono što ne misli.
Svejedno sam žudela da osetim emociju iza tih reči. „Previše si zauzet da
bih ti nedostajala.”
„Nije to isto”, odvratio je. Ćutao je nekoliko trenutaka. „Nije mi nekako u
redu što više ne radiš u ‘Krosfajem’.”
Drago mi je što nije mogao videti da se smešim. U njegovom glasu je bilo
očite zbunjenosti. Njemu bi trebalo da bude svejedno što sam uopšte radila u
toj firmi, samo nekoliko spratova ispod njegove kancelarije, kad se tamo
ionako nismo sretali, ali ipak mu nije bilo.
„Šta si obukao?”, upitala sam, „Odeću.”
„Ma nemoj. Trodelna kombinacija?”
„Postoji li neka druga?” Za njega očigledno ne. „Koje boje?”
„Crne. Zašto?”
„Naložim se kad te zamišljam.” To jeste bilo tačno, ali nisam ga zbog toga
pitala. „Koje ti je boje kravata?”
„Bele.”
„A košulja?”
„Isto bele.”
Zatvorila sam oči i zamislila ga. Sećam se tog izdanja. „Tanke pruge.”
Uz tu košulju i kravatu je obično nosio odelo s tankim prugama da bi
izgledao poslovno.
 „Da. Evo...” Glas mu je postao dublji. „Nemam pojma zašto mi se diže od
ovog razgovora, ali tako je.”
„Zato što znaš da te jasno vidim u svojoj glavi. Mračnog, opasnog i
opasno zavodljivog. Palim se kad samo pomislim na tebe, a kamoli kad te
gledam.”
„Nađimo se ovde. Dođi ranije. Dođi odmah.”
Nasmejala sam se tome. „Ko čeka, taj dočeka, gospodine Krose. Ovde
ćemo se zaustaviti.”
„Evo...”
„Volim te.” Prekinula sam vezu i pogledala se bolje u ogledalu. Gidion mi
je i dalje bio u glavi, pa mi je ta neuredna pojava iz ogledala bila potpuno
neprimerena. Promenila sam stil kad sam pomislila da me je Gidion ostavio
zbog Korin. Ishod tog poduhvata sam nazvala „nova Eva”. Od tada mi je
kosa prerasla predašnju dužinu do ramena, a s njom i svetliji pramenovi, koji
su pri vrhu bili neofarbani.
„Jesi li u pristojnom izdanju, da mogu da uđem?”, doviknuo je Keri iz
sobe.
„Jesam.” Okrenula sam se prema njemu kad je ušao u kupatilo noseći u
ruci kafu za mene. „Promena plana.”
„Je li?” Naslonio se na površinu pored lavaboa i prekrstio ruke.
„Odoh da se istuširam. Nadi mi neki frizerski salon gde frizeri imaju
zlatne ruke, a da pritom mogu da me prime za oko pola sata.”
„Dogovoreno.”
„Posle toga idem na ručak, a ti ćeš obaviti nekoliko poziva umesto mene.
Zauzvrat te vodim na večeru. Ti biraš gde.”
„Dobro mi je poznat taj tvoj pogled”, rekao je. „Smislila si neki pakleni
plan.”
„Nego šta sam,”
 Brzo sam se istuširala pošto nisam prala kosu. Onda sam odjurila do
garderobera, ali već sam pod tušem odlučila šta ću obući. Nekoliko minuta
sam tražila haljinu koju sam htela. Ta haljina je bila čistobela, sa ušivenim
grudnjakom i pripijenim donjim delom s preklopom, i divno je stajala na
grudima i bokovima. Zbog toga što je bila pamučna i bele boje, mogla se
nositi u ležernoj varijanti, ali kroj joj je davao notu elegancije, ističući
ženstvenost.
Trebalo mi je malo više vremena da pronađem odgovarajuće cipele. Dugo
sam se dvoumila. Prvo sam htela da obujem cipele boje kože, ali na kraju
sam se odlučila za plavozelene sandale s kaišićima i visokom potpeticom, jer
su se slagale uz Gidionovu boju očiju. Imala sam pismo-tašnu iste nijanse, a i
minduše od opala iz kojih je izbijala ista plavet.
Sve sam to poredala po krevetu kako bih se uverila da se sve slaže, pa
sam se malo odaljila, onako u bademantilu, da pažljivo odmerim
kombinaciju.
„Fino”, dobacio je Keri prišavši mi odostrag.
„Ja sam kupila te sandale”, podsetila sam ga. „I tašnu, i nakit.”
Nasmejao se i prebacio mi ruku preko ramena. „Da, da. Stigao ti je frizer.
Rekao sam recepcionerki da ga pošalje ovamo.”
„Stvarno?”
„Ako odeš u neki salon u koji si već išla, samo bi se publika sjatila oko
tebe. Moraćeš da nađeš nekoga kome smeš da veruješ i da zakazuješ termine
na svom terenu. Dotad će Mario da ti sredi friz.”
„A šta kažeš na farbanje?”
„Farbanje?” Spustio je ruku i pogledao me. „Šta si zamislila?” Uhvatila
sam ga za ruku, pa smo izašli iz sobe. „Sad ćeš da vidiš, maleni.”
Mario je bio kompaktno sabijena energija u ljudskom obliku s divno
stilizovanom ćubom uvojaka ljubičastih vrhova. Bio je niži od mene i mišićav
i brzo je napravio salon od mog kupatila dok je ćaskao s Kerijem o ljudima
koje obojica poznaju, pominjući i neka imena za koja sam i ja čula.
„Pa ona je prirodna plavuša”, oduševljeno je kriknuo kad mi je uzeo kosu
u ruke. „Ti si, draga moja, retka vrsta.”
„Hoću da budem još svetlija”, rekla sam mu.
Napravivši korak unazad, zamišljeno se počešao po jarećoj bradici.
„Koliko svetlija?”
„Šta je suprotno od crne?” Keri je zviznuo.
Mario mi je provukao prste kroz kosu. „Već imaš platinaste pramenove.”
„Onda idemo korak dalje. Neka mi ostane ista dužina, ali hajde da
napravimo nešto provokativnije. Stepenastije. Stanji mi krajeve. A možeš i da
mi ošišaš šiške da mi oči dođu do izražaja.” Ispravila sam se. „Ja sam drska,
seksi i dovoljno pametna da se time razmećem.”
Pogledao je Kerija. „Sviđa mi se ova mala.”
Moj najbolji prijatelj je prekrstio ruke i klimnuo glavom. „I meni.”

* * *

Odmakla sam se od ogledala da bih bolje videla efekat promene. Dopalo

mi se kako mi je Mario sredio kosu. Stanjio mi je krajeve i sad mi je kosa
stepenasto, u razbarušenim pramenovima padala na ramena i oko lica.
Prilično mi je posvetlio koren i pramenove oko lica, stvorivši utisak svetlije
nijanse, a da pritom nije promenio prirodnu zlatastu boju ostalog dela kose.
Na kraju mi ju je malčice natapirao, tek toliko da ima malo seksi volumena.
Za vikend sam malo preplanula, pa mi je kosa izgledala još svetlije. Malo
sam se zanela igrajući se smokey eyes efektom sivom i crnom senkom da bik
istakla sivu nijansu svojih očiju. Radi ravnoteže, ostali deo lica sam
našminkala neutralno, uključujući i usne, koje sam namazala sjajem boje
kože. Kad sam zamislila sebe tako sređenu pored Gidiona, shvatila sam da
sam postigla ono što sam zacrtala.
 Moj muž je bio definicija visokog, tamnokosog, neodoljivog muškarca za
kakvim žene uzdišu. Kosa mu je bila crna kao mastilo i jednako sjajna.
Najčešće je nosio tamne boje, koje su mu isticale izvajane crte lica i
upečatljivu boj u očiju. Postigla sam efekat njegove suprotnosti, ali potpuno
dostojne. Nas dvoje smo bili jin i jang.
Oboriću ga s nogu. Izgledala sam opasno dobro.
„Opa! Kakva seksi cica.” Keri me je zadovoljno odmerio kad sam
projurila kroz dnevnu sobu. „Na kakav to ručak ideš kad si se tako
skockala?”
Bacila sam pogled na telefon, opsovavši u sebi kad sam videla da je
prošlo već deset minuta otkako mi je Raul poslao poruku da me čeka u
prizemlju. „Ne znam. Gidion je rekao da će biti poslovne prirode.”
„Bićeš spektakularna pratilja.”
„Hvala.” Međutim, ja sam htela da budem i više od toga. Želela sam da
budem oružje iz Gidionovog arsenala. Moraću da se potrudim da bih
zaslužila taj status, ali jedva sam čekala da se odazovem tom izazovu. Kad
bih današnjem razgovoru mogla da doprinesem - na bilo koji način, rado bih
to učinila. Ako budu govorili o nečemu u šta se nimalo ne razumem, bar će
biti ponosan što ga vide sa mnom.
„Muda ima da mu poplave do venčanja”, doviknuo je za mnom.
„Ostaće samo pumpa da mu radi, a koliko je ti ložiš, ima da presisa.”
„Odvratan si, Keri.” Otvorila sam ulazna vrata. „Poslaću ti brojeve
kreatora i organizatora venčanja. Vraćam se za nekoliko sati.”
Imala sam sreće što nisam čekala da dođe lift. Kad sam stupila na trotoar
ispred ulaza, Raul je ustao s vozačevog sedišta i izašao iz mercedesa. Znala
sam da sam napravila pravi pogodak jer me je diskretno odmerio. On je bio
surovi profesionalac, ali primetila sam da mu se dopada to što vidi.
„Izvini što sam se zadržala”, rekla sam mu dok mi je otvarao vrata.
„Nisam još bila spremna kad si mi poslao poruku.”
 Na njegovom strogom licu je zatitrao nagoveštaj osmeha. „Mislim da se
gospodin Kros neće ljutiti.”
Tokom vožnje sam Keriju poslala brojeve telefona Blera Eša, dizajnera
enterijera koji nam je renovirao penthaus, i Kristin Vošington, organizatorke
venčanja, i zamolila sam ga da mi zakaže sastanke s njima. Kad sam to
obavila, pogledala sam kroz prozor i primetila da ne idemo ka „Krosfajeru”.
Uopšte se nisam iznenadila kad smo se zaustavili ispred „Tabloa jedan”.
Taj poznati restoran je zapravo zajednički poslovni poduhvat Gidiona i
njegovog prijatelja Arnolda Ričija. Arnoldo je bio potpuno nepoznat kad ga
je Gidion otkrio u Italiji. Sada je bio omiljeni kuvar mnogih poznatih ličnosti.
Kad je Raul ušao na parking, nagnula sam se napred. „Možeš li da mi
učiniš uslugu i obaviš nešto dok budemo ručali?”
Okrenuo je glavu da bi me pogledao.
„Možeš li da otkriješ gde je En Lukas? Sad imam odličnu priliku da je
malo prodrmam.” Bila sam odevena da fasciniram. Zato bi to trebalo
maksimalno da iskoristim.
„Mislim da se to može izvesti”, odgovorio je smotreno. „Samo ću prvo
morati da popričam o tome s gospodinom Krosom.”
Umalo sam odustala od te zamisli, ali potom sam se setila da Raul
tehnički radi i za mene. Ako već želim da se usavršavam i napredujem, zar
nije najbolje da počnem od kuće? „Ne, ja ću to morati, ja ću popričati s njim.
Samo je ti nadi. Ja ću se pobrinuti za ostalo.”
„U redu.” I dalje je zvučao kao da okleva. „Jeste li spremni?
Fotografisaće vas čim vas ugledaju.” Pokazao je bradom napred, prema
grupici od pet-šest paparaca, koji su stajali ispred ulaza.
„Uh, čoveče.” Duboko sam udahnula. „Vidim.”
Raul je obišao automobil da bi mi otvorio vrata. Čim sam se ispravila,
blicevi su obasjali ionako sunčan dan. Nabacila sam neutralan izraz i brzo
ušla u restoran.
 Unutra je bilo krcato i odmah me je dočekao žamor mnoštva razgovora
koji su se tu vodili. Uprkos tome, odmah sam ugledala Gidiona. I on je video
mene. O čemu god da je govorio, reči su mu istog trenutka zamrle na usnama.
Hostesa mi je nešto rekla, ali ja je nisam čula. Previše sam bila
usredsredena na Gidiona, čije prelepo lice mi je oduzimalo dah - kao i uvek -
ali mi nije odavalo o čemu razmišlja.
Odmakavši stolicu, Gidion je ustao s neverovatnom gracioznošću. S njim
su sedeia još četvorica, a kad su pogledali u mom pravcu, i oni su ustali. S
njima su bile i dve žene i obe su se okrenule da me vide.
Setila sam se da se osmehnem i krenula prema njihovom velikom
okruglom stolu, koji se nalazio pri sredini prostorije, koračajući pažljivo
preko poda od tvrdog drveta i trudeći se da se ne obazirem na poglede uprte
u mene zbog Gidionove pažnje.
Ruka mi je malo zadrhtala kad sam posegla za njegovom.
„Izvinjavam se što kasnim.”
Obgrlio me je oko struka i poljubio u slepoočnicu. Njegovi prsti su mi se
zarili u kožu da me je skoro zaboleto, pa sam se odmakla.
Posmatrao me je s toliko neutoljive strasti i neobuzdane ljubavi da mi je
srce preskakalo. Telom mi je strujalo zadovoljstvo. Dobro mi je bio poznat
taj pogled, jer je govorio da mu uvek dajem dozu uzbuđenja koju njegov
mozak ne može brzo da obradi. Bilo je lepo znati da još tako delujem na
njega. To me je nagonilo da dam sve od sebe u potrazi za odgovarajućom
haljinom u kojoj ću koračati između crkvenih klupa.
Pogledala sam ostale za stolom. „Dobar dan.”
Gidion je tek u tom trenutku odvojio pogled od mog lica. „Sa
zadovoljstvom vam predstavljam svoju suprugu Evu.”
Zbunjeno sam se okrenula k njemu i upitno ga pogledala. Svi znaju da
smo vereni. Nisam shvatala da želi da obelodani i činjenicu da smo se
venčali.
 Vatrenost njegovog pogleda su malo ublažile toplina i razigranost njegovog
duha. „Ovo su članovi odbora Fondacije ‘Krosrouds’.”
Šok se veoma brzo pretvorio u čistu ljubav i zahvalnost, koje su me toliko
opile da sam se malo zanela. On me je pridržao, kao što je činio uvek i na
svaki način. Kad god bih išla bez cilja pred sobom, on bi mi nešto ponudio.
Upoznao me je sa svima pojedinačno, a zatim je povukao stolicu da bi me
posadio za sto. Ručak je prošao u obilju izvrsne hrane i neprestanog
razgovora. Bilo mi je drago kad sam čula da je posećenost sajta fondacije
znatno porasla kad sam dodala „Krosrouds” u njegovu biografiju i da se
povećao i broj zahteva za učešće u pružanju pomoći posle prihvatanja i
sprovodenja mog predloga da se obave neke izmene na tom sajtu.
Mnogo mi je prijalo što Gidion sedi toliko blizu mene držeći me za ruku
ispod stola.
Kad su me pitali imam li neku ideju ili savet, odmahnula sam glavom.
„Trenutno nemam konkretan predlog. Svi odlično radite svoj posao, tu
nema spora.”
Sindi Belo, izvršna direktorka fondacije, široko mi se osmehnula.
„Hvala vam, Evo.”
„Volela bih da prisustvujem sastancima odbora kao posmatrač da bih se
uhodala. Nadam se da ću, ukoliko ne budem imala korisnih ideja, pronaći
način da nekako pomognem.”
„Kad ste već to pomenuli”, uključila se Lin Feng, potpredsednica
organizacije, „mnogi primaoci naše pomoći žele da zahvale ‘Krosroudsu’ na
podršci koju im pružamo. Oni organizuju ručkove i večere, na kojima se
prikuplja novac. Redovno pozivaju i Gidiona ne bi li se prikupilo što više
sredstava, ali on je uglavnom sprečen da prisustvuje zbog obaveza.”
Nakratko sam se naslonila na Gidionovo rame. „Želite da ga ja nagovaram
da dođe.”
„Zapravo”, nasmešila se, „Gidion je predložio da se vi uključite i
preuzmete tu obavezu. U tom slučaju biste vi lično predstavljali fondaciju.”
Zatreptala sam. „Šalite se.”
„Ni najmanje.’”
Pogledala sam Gidiona. Klimnuo je glavom u znak odobravanja.
Pokušala sam da razradim u glavi kako bi to izgledalo. „Pa i nisam neka
utešna nagrada.”
„Evo.” U toj jednoj reči je bilo bezgranične podrške.
„Ne, ne pokušavam da glumim skromnost”, odvratila sam. „Zašto bi mene
neko želeo da sluša? Ti si ostvaren, oštrouman čovek i odličan govornik.
Mogla bih da slušam tvoje govore po čitav dan. Zbog samog tvog imena se
karte rasprodaju. To što bih se pojavljivala umesto tebe samo bi stvorilo...
obavezu. Ne verujem da bi to pomoglo.”
„Jesi li završila?”, upitao je blago. Pogledala sam ga kroz trepavice.
„Seti se samo ljudi kojima si mnogo pomogla u životu.” Meni, na primer.
Nije to rekao, ali nije ni morao. „Ako bolje razmisliš, umeš ti da navedeš
ljude na razmišljanje.”
„Ako smem da dodam”, umešala se Lin, „kada Gidion ne može da
prisustvuje, zamenjuje ga neko od nas.” Pokazala je prema ostalim članovima
odbora. „Bilo bi divno kada bi prisustvovao neki član porodice Kros. Niko
ne bi bio razočaran.”
Porodica Kros. To me je ostavilo bez teksta. Nisam znala da li je Džefri
Kros za sobom ostavio još nekog potomka. Uglavnom, bilo je nesporno da je
Gidion najvidljiviji trag svog ozloglašenog oca.
Moj muž se tog čoveka nije sećao kao nekoga ko je poznat kao prevarant i
kukavica. Zapamtio ga je kao brižnog oca koji ga je voleo. Gidion je naporno
radio i mnogo stekao podstaknut potrebom da promeni uvreženo mišljenje o
porodici Kros.
Sada sam i ja nosila to prezime. Jednog dana ćemo imati decu, koja će ga
takode nositi. Imam istu odgovornost kao i Gidion da naša deca budu
ponosna na svoje prezime.
Pogledala sam Gidiona.
On me je posmatrao netremice i usredsređeno. „Na dva mesta odjednom”,
promrmljao je.
Osetila sam se kao da mi je neko pesnicom stegao srce. To je bilo i više i
brže nego što sam očekivala. Gidion je direktno prešao na nešto lično i
intimno, nešto što je predstavljalo suštinski odraz njegove biti i što mi je
mnogo značilo, jer bi nosilo moj pečat.
Dugo se borio da spere ljagu sa svog imena, i to bez ičije pomoći, kao da
je morao da sam bije sve svoje bitke. To što je imao toliko poverenja da me
uključi u to iznad svega je bila izjava ljubavi, divna koliko i prsten na mom
prstu.
Jače sam ga stegla za ruku. Pokušala sam pogledom da mu pokažem
koliko sam dirnuta. Podigao je naše prepletene prste do usana, a pogledom
mi je poslao istu poruku: Volim te.
Naš poslužitelj je došao da odnese tanjire.
„Porazgovaraćemo o tome”, rekao je, ovog puta naglas. Zatim je pogledao
ostale. „Žao mi je što ću ovo naše druženje privesti kraju, ali uskoro imam
zakazan sastanak. Mogao bih da budem velikodušan i ostavim Evu s vama,
ali neću to učiniti.”
Za stolom se zaorio smeh. Pogledao me je. „Spremna?”
„Samo trenutak”, promrmljala sam, jedva čekajući da ga poljubim onako
kako treba.
Po sjaju u njegovim očima sam pretpostavila da tačno zna o čemu
razmišljam.
I Lin i Sindi su odmakle stolice i pošle sa mnom do ženskog toaleta.
Dok smo prolazile kroz restoran, potražila sam Arnolda, ali nisam ga
videla. To me nije iznenadilo s obzirom na obaveze u „Fud netvorku” i
njegova razna gostovanja po medijima. Koliko god se trudila da popravim taj
odnos, jedino sam mogla reći da će vreme pokazati. Arnoldo će na kraju
uvideti koliko volim svog muža i da mi je prioritet da ga zaštitim i budem mu
sve na svetu.
Gidion i ja smo stalno postavljali izazove jedno drugom. Pritiskali smo
jedno drugo da bismo se menjali i napredovali. Ponekad bi me povredio, ili ja
njega, da bismo time nešto postigli ili stavili do znanja onom drugom, što je
brinulo doktora Pitersena, ali to nam je nekako pomagalo. Jedno drugom
bismo oprostili sve osim prevare.
Zato je bilo neizbežno da se ljudi iz okoline, naročito oni bliski, zapitaju,
posmatrajući nas, kako i zašto naš odnos funkcioniše i da li bi uopšte trebalo
da budemo zajedno. Oni nisu shvatali - i ne krivim ih zbog toga zato što sam i
sama tek počela da shvatam - da pri tome više pritiskamo sami sebe nego
onog drugog, jer želimo da budemo najbolja verzija svoje ličnosti, dovoljno
jaki da budemo ono što je onom drugom potrebno.
Poslužila sam se toaletom i potom oprala ruke, ogledajući se koji trenutak,
a onda sam malo razbarušila kosu. Nisam sigurna kako je Mario uspeo to da
izvede, ali posle šišanja sam imala utisak da mi je kosa bujnija svaki put kad
bih je dodirnula.
U ogledalu sam opazila da se Sindi smeši, pa sam ponovo postala svesna
svog izgleda. Izvadila je jarkocrveni karmin, pa sam se malo opustila.
„Evo, u prvi mah te nisam prepoznala. Baš mi se dopada tvoja nova
frizura.”
U ogledalu sam potražila osobu koja mi se obratila. Na tren sam pomislila
da je to Korin, pa mi je srce zalupalo brže. Ipak sam brzo uspela da se
usredsredim na lice svoje sagovornice.
„Kako si?” Okrenuvši se, ugledala sam suprugu Rajana Landona. Andžela
je prilikom našeg prvog susreta nosila opuštenu pundu, pa se nije moglo
odrediti koliko joj je kosa duga. Sada je pak bila puštena i do pola leđa joj
se spuštala duga ispeglana zavesa crnih pramenova. Bila je to visoka i vitka
devojka, a oči su joj imale neku mutnu plavosivu nijansu. Lice joj je bilo
izduženije od Korininog, a crte manje pravilne, ali svakako je obarala s nogu.
Tako me je neprimetno odmerila od glave do pete da se nisam mogla
zakleti da je to uopšte učinila. Fin trik, nema šta. Ja njime još nisam
ovladala. Tek tada mi je palo na pamet da će me pomno posmatrati mnogi
ljudi, a ne samo mediji, jer sam polako postajala deo nove gradske elite. Još
nisam bila spremna za to. Majčina početnička obuka i pravila svakako mi
neće pomoći, u to sam bila prokleto sigurna.
Andžela se osmehnula i stala uz lavabo pored mene. „Drago mi je što te
vidim.”
„I meni je drago što smo se srele.” Pošto sam već bila naoružana
činjenicama o Landonovoj osveti Gidionu, bila sam na oprezu. Svakako ne
bismo nikada zajmili novac od njih. Sad smo jednaki. Ili skoro jednaki. Moj
muž je mladi, bogatiji i zgodniji. I ona je toga bila svesna.
Sindi i Lin su završile i krenule prema vratima. Uhvatila sam korak s
njima.
„Pitala sam se...”, počela je Anđela.
Zastala sam i upitno je pogledala. Njih dve su otišle i ostavile nas
nasamo.
..... da li ćeš ići na reviju ‘Grej ajlsa’ ove nedelje. Tvoj blizak prijatelj -
onaj koji živi s tobom - on je zaštitno lice njihove poslednje kampanje, zar
ne?”
Jedva sam uspela da zadržim neutralan izraz lica. Zašto me to pita? Šta
smera? Nisam mogla da odredim, činilo mi se da se samo ljubazno raspituje.
Na njenom licu nije bilo ni traga lukavosti.
Možda sam tragala za skrivenim ciljem koji zapravo i ne postoji. Ili prosto
nisam bila vešta kao ona u igranju tih igrica.
Očigledno je pratila šta se događa u mom životu. Ne samo moj odnos s
Gidionom već i odnos s drugim ljudima. Slušala je glasine. Zaista me je
zanimalo zašto.
„Nisam planirala da idem ni na jednu reviju tokom Fešn vika”, odgovorila
sam oprezno.
Osmeh joj je iščezao, ali oči su joj se ozarile, provocirajući me još više.
„Eh, šteta. A mislila sam da idemo zajedno.”
I dalje nisam mogla da je pročitam, što me je nerviralo. Pri prvom susretu
mi se učinilo da je fina osoba, ali tada je ćutala, puštajući muža i ostale
članove „Lankorpovog” tima da govore. Da li bi mi otvoreno rekla da njen
muž mrzi mog? Ni ona ni njen muž nisu pokazivali ni najmanji nagoveštaj
netrpeljivosti prema Gidionu. S druge strane, takvo nešto sigurno ne bi
ispoljili na sastanku povodom raspisivanja tendera.
Ili možda nije znala...? Možda je Landon svoju žeđ za osvetom sačuvao za
sebe.
„Ne ovog puta”, odvratila sam. Nisam htela da zatvaram ta vrata zato što
će mi nekad možda zatrebati. Koliko može biti neupućena i bezopasna, kao
što izgleda, toliko može biti i prepredena. Kako god bilo, neću se sprijateljiti
s nekim čiji bi muž mogao naškoditi Gidionu, ali se isto tako ne kaže uzalud:
Drži prijatelje uza se, a neprijatelje još bliže.
Brzo je osušila ruke i sa mnom otišla do vrata. „Onda neki drugi put.
Posle relativne tišine u toaletu, uronila sam u bučan žagor restorana, a kroz
zaglušno mnoštvo glasova i muziku u pozadini povremeno se čulo zveckanje
escajga.
Baš kad smo iz hodnika stupile u deo za ručavanje, Rajan Landon je
izašao iz svog separea i stao ispred nas. U restoranu nije postojalo loše
mesto za sedenje, ali Landonovo nije bilo baš najbolje. Da li je Gidion znao
da će Landon doći u „Tablo jedan”? Ne bi me iznenadilo da jeste. Na kraju
krajeva, muž mi je jednom prilikom ušao u trag pomoću kreditne kartice koju
sam upotrebila u jednom od njegovih noćnih klubova.
Landon je bio visok otprilike sto osamdeset centimetara, mada je bio niži
od Gidiona. Imao je smeđu talasastu kosu i oči boje ćilibara. Bio je izuzetno
zgodan i privlačan čovek širokog osmeha i vedrog duha. Kad sam ga
upoznala, bio mi je šarmantan i odavao je utisak pažljivog muža.
„Evo”, pozdravio me je, a pogled mu je odlutao iza mene, ka supruzi.
„Kakvo prijatno iznenađenje.”
„Zdravo, Rajane.” Bilo mi je krivo što nisam uspela da otkrijem šta je bilo
u njihovim očima kad su se pogledali. Ako su kovali nešto protiv mene,
želela sam to da znam.
„Baš sam te danas pominjao. Čuo sam da više ne radiš u ‘Voters Fild end
Limenu’.”
Žmarci upozorenja koji su se javili u toaletu podišli su me još jače. Nisam
bila spremna da učestvujem u tim opasnim društvenim igrama. Gidion je
umeo svakome da izađe na crtu - štaviše, gospodario je arenom - ali ja nisam.
Jedva sam se oduprla porivu da se okrenem i pogledam da li nas posmatra.
Budući da sam bila na novom terenu, pokušavala sam da plivam mirno i
izbegavam mutne vode. „Već mi nedostaje firma, ali Gidion i ja se i privatno
družimo s Markom.”
„Da, o njemu sam čuo sve najbolje.”
„On je stvarno dobar u svom poslu. Gidion i ja smo se baš i upoznali kad
je Mark radio kampanju za kingsmen votku.” Landonu se izviše obrve. „Ko
bi rekao.”
Nasmešila sam se. „U odličnim ste rukama. Mark je najbolji. Još teže bi
mi pao odlazak kad bih pouzdano znala da više nikad nećemo raditi s njim.”
Primetila sam kako se presabira. „Pa... odlučili smo da prepustimo
‘Lankorpovom’ timu da reši to u okviru firme. Stvarno su smatrali da će
odlično obaviti taj posao, a pošto sam ih zato i zaposlio, mislio sam da je
bolje da to prepustim njima.”
„Aha. Unapred se radujem ishodu njihove zamisli.” Iskoračila sam u
stranu. „Zaista mi je drago što sam vas oboje videla. Uživajte u ručku.”
 Poželeli su mi zbogom, a onda sam krenula ka svom stolu, primetivši da
se Gidion udubio u razgovor sa članovima odbora. Mislila sam da nije
svestan da prilazim, ali on je ustao pre nego što sam prišla, i ne gledajući.
Pozdravili smo se s ljudima iz fondacije i otišli iz restorana, a Gidion je
spustio ruku podno mojih leđa. Volela sam da me drži tu, da me vodi svojom
rukom, da bude tik uz mene. Da me ljubomorno čuva.
Angus nas je čekao na ivičnjaku u bentliju, kao i paparaci, koji su
iskoristili priliku da nas snime milion puta. Bilo je pravo olakšanje šesti na
zadnje sedište i uključiti se u saobraćaj.
„Evo.”
Naježila sam se od boje Gidionovog dubokog glasa. Pogledala sam ga i
videla vatru u njegovim očima. Obuhvatio mi je lice rukama i ubrzo prineo
usne mojima. Ostala sam bez daha, zatečena njegovom iznenadnom glađu.
Duboko mi je zavukao jezik u usta, budeći želju za njim koja je uvek kiptela
u mojoj krvi.
„Prelepa si”, rekao je zavukavši prste u moju kosu. „Stalno se menjaš.
Nikad ne znam kakva ćeš biti sutra.”
Nasmejala sam se tome i nagla se k njemu, dajući mu poljupcem celu
sebe. Obožavala sam dodir njegovih usana, tih senzualnih prevoja koji su
inače bili strogi, ali bi postali nežni kada mi se predavao, što ga je činilo još
neodoljivijim. „Pa, eto, da se ne opustiš.”
Gidion me je povukao sebi u krilo, grleći me gde god je stigao. „Želim te,
silno te želim.”
„Tako i treba”, prošaputala sam, prešavši jezikom preko njegove donje
usne. „Zaglavio si sa mnom doživotno.”
„Ni to mi nije dovoljno.” Zabacivši glavu, ponovo me je uzeo usnama,
držeći mi ruku na potiljku da bih mirovala dok me je lizao iznutra snažno i
brzo. Kao da smo se tucali. Osećala sam dodir njegovog jezika na svakom
deliću tela.
 Izmigoljila sam mu se iz zagrljaja osetivši nelagodu jer sam postala svesna
Angusovog prisustva. „Gidione.”
„Hajdemo u penthaus”, prodahtao je, iskušavajući me kao sam nečastivi.
Osetila sam na butinama koliko mu je ud tvrd, kako me poziva na seks i greh
i ogromno zadovoljstvo koje se jedva moglo izdržati.
„Imaš sastanak”, prodahtala sam. „Jebeš sastanak.”
Prigušila sam smeh i zagrlila ga, priljubivši nos u pregib njegovog vrata da
bih osetila njegov miris. Mirisao je divno, kao i uvek. Gidion nije nanosio
nikakav losion posle brijanja. Zato sam osećala samo čist, prirodan miris
njegove kože i blag trag gela za tuširanje koji je koristio.
„Sviđa mi se kako mirišeš”, rekla sam mu tiho, šćućurena uz njega. Bio je
tako topao. Telo mu je bilo vrelo i zategnuto, kiptelo je od živosti, energije i
snage. „Ima nečega u tome. Taj miris me uvek duboko dirne. To je jedna od
stvari koje mi govore da si moj.”
„Tako sam se napalio”, procedio je kroz zube tik uz moje uho. Gricnuo mi
je ušnu školjku, kaznivši me zbog svoje požude malom dozom bola.
„I ja sam tako jebeno vlažna”, prošaputala sam. „Danas si me mnogo
obradovao.”
Grudi su mu se nadimale od neujednačenog disanja dok mi je milovao
leđa. „Drago mi je zbog toga.”
Odmakla sam se, posmatrajući kako se smiruje. Izuzetno retko je gubio
kontrolu. Potpuno me je uzbuđivalo što tako delujem na njega, a još više to
što sam znala da je tako otkad sam se pojavila u njegovom životu. On to nije
ničim odavao, pa drugi to nisu ni primećivali. Njegova uzdržanost me je
žestoko palila.
Pomilovala sam mu lice prstima. „Hvala ti. Zahvalnost nije dovoljna za
ono što si mi danas priredio, ali svejedno ti hvala.”
Zatvorio je oči. Naslonio je čelo na moje. „Nema na čemu.”
„Drago mi je što ti se dopada moja frizura.”
 „Dopada mi se kad si samouverena i seksi.”
Protrljala sam nos o njegov. Ljubav prema njemu me je potpuno ispunila,
tako da u meni više nije bilo mesta ni za šta drugo. „A šta ako mi bude
potrebno da se ofarbam u ljubičasto da bi se osetila tako?”
Izvio je usne. „Onda ću da krešem svoju ženu s ljubičastom kosom.”
Spustio mi je ruku na grudi i iskoristio priliku da me stegne za dojku.
„Dokle god je unutra sve isto, ostalo je samo pakovanje.”
Palo mi je na pamet da mu kažem da je ozbiljno zagazio u romantiku, ali
odlučila sam da to zadržim za sebe.
Zato sam ga samo upitala: „Jesi li video Landonove?” Gidion se
odmakao. „Pričali su s tobom.”
Pogledala sam ga kroz trepavice. „Znao si da će biti tamo, zar ne?”
„Nisam se iznenadio.”
„Kako samo voliš da kriješ stvari od mene”, prigovorila sam mu.
„Takvi ste vi muškarci. Nisam mogla da dokučim da li me Andžela
Landon provocira kad me je pitala da li ću ići na reviju ‘Grej ajlsa’ tokom
‘Fešn vika’ ili je bila dobronamerna.”
„Možda i jedno i drugo. Šta si joj rekla?”
„Da ne idem.” Poljubila sam ga, a potom sam se izvila i sela na svoj deo
sedišta. Prvo nije hteo da me pusti, ali naposletku je prestao da pruža otpor.
„Korin bi znala da izađe na kraj s njom.” Uzdahnula sam.
„Verovatno i Magdalen. I moja mama, tu nema sumnje.”
„I ti si se dobro pokazala. Šta je s Landonom?” Napućila sam usne.
„Koliko čvrsto držiš Marka uza se što se posla tiče?”
Pogledao me je upitno. „Šta si uradila?”
„Pomenula sam da smo stvarno bliski pošto smo se ti i ja upoznali dok si
radio s njim. Rekla sam da se unapred radujemo budućoj saradnji s njim.”
 „Hoćeš da izvidiš da li će Landon ponuditi Marku posao.”
„Da, kopka me dokle će Landon otići. Ne brinem ja za Marka. On je odan
i, sve dok ne zna sve detalje, jasno mu je da je ‘Lankorp’ delimično razlog
mog odlaska. Pored toga, glavešina nad glavešinama ‘Kros indastriza’ pozvao
ga je na razgovor. U ‘Lankorpu’ bi bio samo piskaralo. Nije on glup.”
Gidion se zavalio na naslon sedišta. Da ga nisam dobro poznavala,
pomislila bih da samo želi da se udobno namesti. „A ti želiš da se uveriš da li
sam iskren prema tebi u vezi s Landonovim motivima.”
„Ne,” Spustila sam mu ruku na butinu i osetila koliko je napet. Oba
roditelja su ga izneverila. Znala sam da Gidion duboko u sebi očekuje da će
ga svi izneveriti. „Ja ti verujem. Verovala sam ti i kad si mi prvi put ispričao.
Tvoja reč je jedini dokaz koji mi treba.”
Dugo me je gledao, a zatim mi je snažno stegao ruku. „Hvala ti.”
„Možda si ti sam osetio potrebu da mi to dokažeš?”, upitala sam blago.
„Otkrio si da Landon ima rezervaciju. Hteo si da me predstaviš odboru
‘Krosroudsa’. Pošao si od toga da bi sastankom u ‘Tablou jedan’ ubio dve
muve ukoliko tamo naletim na Landona. Za to ti je, doduše, trebalo i malo
sreće, jer smo se sreli sasvim slučajno.”
„Ne baš, pošto je sedeo pored toaleta.”
„Možda ja ne bih otišla u toalet.” Gidion me je prostrelio pogledom.
„To nije unapred donet zaključak”, pobunila sam se. „Ti si žensko”,
odvratio je, kao da je to odgovor na sve. Pogledala sam ga skupivši
trepavice. „Ponekad stvarno imam želju da te zveknem.”
„Pa šta da radim kad sam u pravu.”
„Ne skreći s teme.”
Stisnuo je usne. „Ostavila si me zbog njega. Bilo mi je potrebno da se
ponovo sretnete.”
„To nije sasvim tačno, ali dobro. Vidim šta si hteo.” Pomalo iznervirana,
sklonila sam svoje nove šiške s lica. „Ipak, nisam uspela da ih provalim.
Njega je malo lakše pročitati nego njegovu ženu, ali oboje glume finoću. I to
rade timski.”
„I ti i ja smo tim.”
„Idemo ka tome. Moram još da učim kako da odigram svoju ulogu u toj
priči.”
„Ja nemam primedaba.”
Nasmešila sam se. „Nisam zeznula stvar, ali to ne znači da sam dobro
obavila posao.”
Prstima me je dodirnuo po obrazu. „Ne bi mi smetalo ni da si je zeznula,
mada sam siguran da se tvoj i moj pojam o tome znatno razlikuju. Ne bi mi
smetalo ni da se ofarbaš u zeleno ili ljubičasto ili koju god boju odabereš,
mada bih rekao da volim kad si plava. „Ti si ono što želim.”
Okrenula sam glavu i poljubila mu dlan. „Andžela liči na Korin.”
Iznenađeno je othuknuo kroz smeh. „Ne liči nimalo.”
„Daj, baš liče! Mislim, ne kao bliznakinje, ne tako. Ali zbog kose i po
gradi.”
Gidion je zavrteo glavom. „Nije tačno.”
„Da nije Landon namerno tražio ženu koja bi tebi bila idealna?”
„Mislim da imaš bujnu maštu i da si se previše zanela.” Spustio mi je prst
na usne da ne bih više govorila. „A ako je stvarno to uradio, žešće se zeznuo.
Sve je to diskutabilno.”
Nabrala sam nos i pokazala mu to. Torbica mi je zavibrirala pored butine,
pa sam je otvorila i izvadila telefon.
Stigla mi je poruka od Raula. Na poslu je.
Pogledala sam Gidiona i primetila da me posmatra.
„Zamolila sam Raula da uđe En u trag”, rekla sam mu.
 Promrmljao je nešto sebi u bradu. „Tvrdoglava si kao mazga”, prosiktao
je.
„Kao što si i sam pomenuo, osećam se samouvereno i seksi.” Poslala sam
mu poljubac. „Danas bi mi baš leglo da je sretnem.”
Pogled mu je odlutao ka retrovizoru. Angus je to primetio i kao da su se
sporazumeli samo gledajući se. Potom se moj mužić ponovo okrenuo prema
meni i ponovo me prostrelio svojim sjajnim plavim očima. „Radi kako ti
Angus kaže. Ako on ne smatra da je povoljan trenutak da kreneš u akciju kad
do toga dođe, odustani. Jesi li razumela?”
Trebalo mi je trenutak-dva da odgovorim pošto sam očekivala da će se
više ražestiti. „Dobro.”
„I večeras dođi u penthaus na večeru.”
„Kad se ovo pretvorilo u pregovore?”
Samo me je pogledao neumoljivo i nepokolebljivo.
„Obećala sam Keriju da ću ga izvesti na večeru, care. Ceo dan je
ugovarao sastanke umesto mene dok sam bila s tobom. Bilo bi nam drago da
pođeš s nama.”
„Ne, hvala. Dođi posle toga.”
„Hoćeš li biti dobar?”
Oči su mu nestašno zasvetlucale. „Samo ako ti budeš dobra.” Uvidela
sam da napredujemo čim se šali na taj račun. „Dogovoreno.”
Zaustavili smo se ispred „Krosfajera”, a Gidion se ispravio, pripremivši se
da izađe. Dok je Angus obilazio automobil da bi otvorio vrata, nagla sam se
ka Gidionu i prinela mu svoje usne. Obuhvativši mi lice rukama, poljubio me
je stisnutih usana, posesivno. Za razliku od poljupca po izlasku iz „Tabloa
jedan”, od kog su mi se i gaćice istopile, ovaj poljubac je bio sladi. Potpuno
me je ošamutio.
Ostala sam bez daha kad se odmakao.
 Zagledao se u mene i zadovoljno klimnuo glavom. „Pozovi me na mobilni
čim završite.”
„A šta ako...”
„Samo ti mene pozovi.”
„Dobro.”
Mazno je ustao sa zadnjeg sedišta bentlija i odšetao u zgradu
„Krosfajera”.
Gledala sam za njim sve dok mi nije iščezao iz vida, prisetivši se dana
kad smo se prvi put sreli. Tada sam stajala u foajeu, a on se vratio po mene.
Imala sam to na umu, znajući da je besmisleno da sada čeznem za nečim, ali
nije mi bilo prijatno da ga gledam dok odlazi. To je jedna od mojih mana i
moraću to da prevazidem.
Već mi nedostaješ, poslala sam mu.
Brzo mi je odgovorio. Drago mije zbog toga, anđele moj.
Smejala sam se kad je Angus seo za volan. Pogledao me je u retrovizoru.
„Kuda ćemo?”
„Tamo gde radi En Lukas.”
„Možda će biti na poslu još nekoliko sati.”
„Znam ja to. Treba da obavim nekoliko stvari dok čekam. Ako mi
ponestane obaveza, pokušaćemo nekom drugom prilikom.”
„Razumeo.” Pokrenuo je motor i odmah smo krenuli. Pozvala sam Kerija.
„Hej mala”, začula sam s druge strane žice. „Kako je bilo na ručku?”
„Bilo je stvarno dobro.” Ukratko sam mu prepričala sve. „Brdo
zanimljivosti”, rekao je kad sam završila. „Ne mogu da kažem da sam sve
pohvatao u vezi s tim Landonovima, ali ionako ne hvatam pola stvari koje se
dešavaju tvom dragom. Postoji li neko ko nije kivan na njega?”
„Ja.
 „Jeste, ali ne krešeš se s njim.”
„Keri, ubiću te, kunem ti se.”
Njegov kikot se zatalasao kroz slušalicu. „Zvao sam Blera. Rekao je da se
možete naći sutra u penthausu, ako želiš. Samo mu javi okvirno u koje
vreme, pa će videti šta može da uradi.”
„Superiška. A Kristin?”
„Upravo sam to hteo da ti kažem, malena. Čitavog dana će biti u
kancelariji, pa je možeš pozvati u bilo koje vreme. Ili joj pošalji mejl ako ti
je tako lakše, jedva čeka da porazgovara s tobom.”
„Pozvaću je. Jesi li smislio kuda ćemo na večeru?”
„Jede mi se neka azijska hrana. Kineska, japanska, tajlandska... takvo
nešto.”
„Dobro, onda. Idemo na azijsku hranu.” Naslonila sam glavu na sedište.
„Hvala ti, Keri.”
„Drago mi je što sam ti pomogao. Kad se vraćaš kući?”
„Još ne znam. Moram još nešto da obavim i posle toga dolazim.”
„Videćemo se onda kasnije.”
Završila sam razgovor, a Angus je pronašao mesto za parkiranje.
„Njena kancelarija je preko puta”, objasnio mi je, usmerivši mi pažnju na
zgradu od cigala s moje strane. Imala je nekoliko spratova i malo, uredno
predvorje koje se videlo kroz staklena vrata.
Razgledala sam je nekoliko trenutaka, zamislivši kako En unutra
razgovara s nekim pacijentom, nekim ko joj poverava najskrivenije tajne ne
znajući s kim zapravo ima posla. Tako to funkcioniše. Profesionalac koji
brine o našem mentalnom zdravlju i kome smo ukazali poverenje zna sve o
nama, dok mi o njemu možemo samo da nagađamo na osnovu fotografija sa
stola i diploma sa zidova.
Pregledajući imenik, pronašla sam Kristinin broj i okrenula ga. Javila se
njena sekretarica i odmah joj prosledila poziv.
„Zdravo, Evo. Imala sam te na spisku poziva, ali me je tvoj prijatelj
preduhitrio. Štaviše, već nekoliko dana pokušavam da te dobijem.”
„Znam. Izvini zbog toga.”
„Ma u redu je. Videla sam fotografije na kojima ste ti i Gidion na plaži.
Razumem što se ne javljaš na telefon. Međutim, moramo da sednemo i
razradimo detalje.”
„Odabrali smo datum. Dvadeset drugi septembar.” Nekoliko trenutaka je
ćutala. „Dobro. Blago meni.”
I sama sam napravila grimasu, znajući da tražim mnogo time što sam joj
dala izuzetno kratak rok. Zato će sigurno prilično koštati da sve bude
organizovano na vreme. „Zaključila sam da je mama u pravu što se tiče bele,
krem i zlatne palete, pa hajde da počnemo od toga. Volela bih neke crvene
detalje. Na primer, bidermajer nek mi bude neutralnih boja, ali od nakita ću
nositi rubine.”
„Hm. Da razmislim. Možda da stavimo duže stolnjake od crvenog damasta
ispod kraćih belih... Ili podmetače od murano stakla ispod kristalnih tanjira...
Smisliću nekoliko varijanti.” Othuknula je. „Prvo moram da vidim prostor.”
„Srediću ti let ovamo. Kad možeš da dođeš?”
„Što pre”, odvratila je Kristen žustro. „Sutra uveče ću biti u gužvi, ali
ujutro bih mogla da se izvučem.”
„Završiću to, pa ću ti javiti detalje.”
„Obratiću pažnju. Evo... jesi li već odabrala haljinu?”
„Pa, ovaj... nisam.”
Nasmejala se. Kad je ponovo progovorila, nestalo je one napetosti iz
njenog glasa. „Razumem što želiš da ubrzaš stvar s muškarcem kao što je
tvoj, ali, da bi sve proteklo glatko i da bi ti taj dan bio savršen, ne bi bilo
loše da imamo više vremena.”
 „Venčanje će biti savršeno ma šta krenulo naopako.” Protrljala sam
palcem zadnji deo prstena, malo se utešivši time što mi je na ruci. „Tada je
Gidionov rođendan.”
„Majko moja. Dobro, onda. Dotad ćemo sve završiti.” Usne su mi se
izvile. „Hvala ti. Čućemo se uskoro.”
Prekinula sam vezu i pogledala zgradu preko ulice. Pored nje se nalazio
mali kafić. Mogu da odem tamo i popijem kafu s mlekom kad budem stupila
u kontakt s kreatorom.
Poslala sam Gidionu poruku. Koga treba da pozovem da bih zakazala let
organizatorki venčanja do kuće u Auter Benksu za sutra pre podne?
Bilo mi je malo neobično da postavim to pitanje. Nisam ni sanjala da ću
jednog dana imati nekoliko privatnih aviona na raspolaganju. Mislim da nikad
neću oguglati na tu činjenicu i njihovu upotrebu.
Čekala sam oko minut da mi dogovori. Pošto odgovor nije stizao, pozvala
sam Blera Eša.
„Zdravo, Bleru”, pozdravila sam ga kad se javio. „Ovde Eva Tramil,
verenica Gidiona Krosa.”
„Evo! Naravno da znam ko si ti.” U glasu mu je bilo topline i prijateljske
naklonosti. „Drago mi je što te čujem.”
„Volela bih da prečešljam neke detalje s tobom. Keri mi je rekao da bi
mogao da dođeš sutra?”
„Naravno. Kad ti odgovara?”
Imajući na umu putovanje do Auter Benksa s Kristin, odgovorila sam:
„Može li predveče? Oko šest?”
Gidion će biti kod doktora Pitersena bar do sedam. Posle toga će morati
da se vrati kući. Tako sam imala dovoljno vremena da uklopim obaveze oko
uređenja.
„Odgovara mi”, pristao je Bler. „Da se nađemo u penthausu?”
 „Može, videćemo se tamo. Hvala ti. Zdravo.”
Čim sam završila razgovor, zazujao mi je telefon. Pogledala sam ekran i
videla da mi je stigla poruka od Gidiona: Skot je zadužen za to.
Ugrizla sam se za donju usnu, osetivši se bez veze što se nisam odmah
obratila Skotu. Sledeći put ću zvati njega. Hvala ti! :)
Duboko sam uzdahnula, pomislivši da bi trebalo da pozovem i Elizabet,
Gidionovu majku.
S prednjeg sedišta se u tom trenutku prodorno oglasio i Angusov telefon.
Podigao ga je, a potom me je pogledao. „U liftu je, silazi.”
„Stvarno?” Moja iznenađenost se pretvorila u zbunjenost. Kako je to
saznao? Ponovo sam pogledala zgradu. Da li i ona pripada Gidionu? Posto je
već u njegovom vlasništvu zgrada u kojoj radi njen muž, „Izvoli, curice.”
Angus se protegao ka zadnjem sedištu i pružio mi crni disk veličine novčića,
ali tri puta deblji od njega. „Lepljiv je s jedne strane. Zalepi ga ispod bretele
haljine.”
Ćušnula sam telefon u tašnu i uzela disk zureći u njega. „Šta je ovo?
Prisluškivač?”
„Ili tako ili da ja uđem s tobom.” Osmehnuo se kao da mi se izvinjava.
„Nisi ti moja briga, nego ona.”
Pošto nisam imala šta da krijem, zalepila sam ga sa unutrašnje strane
grudnjaka i izašla iz automobila kad mi je Angus otvorio vrata. Čvrsto me je
uhvatio za ruku, a zatim smo žurno prešli ulicu.
Namignuo mi je i otišao u obližnji kafić.
Odjednom sam se našla sasvim sama na pločniku i uhvatila me je blaga
panika. Sekund kasnije, od panike više nije bilo ni traga jer sam ugledala
crvenokosu En s jež-frizurom kako žustrim korakom izlazi iz foajea. Nosila
je haljinu na preklop s leopardovom šarom i crne lubuten cipele. Izgledala je
opako.
 Stegla sam tašnicu ispod miške i krenula prema njoj.
„Kakva slučajnost!”, doviknula sam kad sam joj prišla.
Pogledala me je podignute ruke, budući da je pokušala da zaustavi taksi.
Na trenutak je njeno lisičje lice bilo bezizražajno, a onda me je prepoznala.
Toliko je bila zatečena da je šok na njenom licu vredeo svakog sekunda
uloženog truda. Spustila je ruku.
Odmerila sam je. „Trebalo bi da baciš onu periku koju nosiš kad se
muvaš oko Kerija. Bolje ti stoji ta kratka kosa.”
En se brzo oporavila od šoka. „O, pa to si ti! Fino izgledaš. Lepo te je
Gidion uglancao.”
„Da, često me glanca. Kad god mu se ukaže prilika.” To joj je privuklo
pažnju. „Staviše, ne može da se zasiti. Za tebe ništa nije preostalo, pa ti
predlažem da nadeš nekog drugog za kim ćeš da ludiš.”
Kao da se skamenila. Shvatila sam da nikad dotad nisam videla čistu
mržnju na nečijem licu. Iako je leto uveliko pržilo u Njujorku, podišla me je
jeza.
„Nemaš ti pojma” - prišla mi je bliže - „jer on baš u ovom trenutku
verovatno jebe neku drugu. On to radi jer je prosto takav.”
„Nemaš ti pojma kakav je on.” Bilo mi je mrsko što sam morala da
podignem glavu da bih je pogledala u oči. „Ne brine on mene. A tvoja briga,
kad smo već kod toga, treba da budem ja. Budeš li prišla njemu ili Keriju još
koji put, imaćeš posla sa mnom. A to neće biti nimalo prijatno.”
Okrenula sam se od nje. Uradila sam ono za šta sam došla.
„On je čudovište!”, doviknula je. „Da li ti je rekao da je na lečenju od
detinjstva?”
Te reči su me trgle. Zastala sam i okrenula se prema njoj.
Zlobno se nacerila. „On je poremećen od rođenja. Još nisi videla kako se
sve njegova bolest može ispoljiti. Misli da može to da sakrije od tebe, lepe
devojčice koja mu je nedostajala da bajka bude potpuna. Lepotica i zver za
široke narodne mase. Lukavo je sve zataškano, ali to ne može dugo potrajati.
Ne može večito da krije svoju pravu prirodu.”
Gospode... Da nije saznala za Hjua?
Kako je mogla da spava s Gidionom iako je znala da je on žrtva bolesnog
uma njenog brata? Bilo mi je mučno da razmišljam o tome. Utroba mi se
prevrtala.
Njen smeh je poleteo ka meni kao krhotine stakla. „Gidion je okrutan i
surov do srži. Slomiće te pre nego što završi s tobom. Ako te prvo ne ubije.”
Ispravila sam se stisnuvši pesnice. Drhtala sam od besa, upinjući se svim
silama da se uzdržim i ne tresnem je pravo u ono nadmeno, odvratno lice.
„A kime misliš da se žene čudovišta, kučko glupa?” Vratila sam se do nje.
„Lepim devojčicama koje se lako slome? Ili drugim čudovištima?”
Unela sam joj se u lice. „Lepo si shvatila to za bajku. Samo što je Gidion
lepotica, a ja sam zver.”
 6

„Misliš da je Gidion opasan? Čekaj da vidiš kako ćeš proći kad te ja

dohvatim!”
Stajao sam kao skamenjen skoro ceo minut. Evin glas mi je i dalje
odzvanjao u ušima kad se snimak završio. Sve vreme sam gledao u sto, ali
sad mi je pogled počivao na Angusovom licu. „Isuse.”
Pokušavali smo da otkrijemo da li je Hju sačuvao moj zdravstveni karton.
Ništa nismo našli, pa smo pretpostavili da nije čuvao dokumente. To je imalo
smisla. Zašto čuvati tragove svojih zločina?
„Pretražiću ponovo”, rekao je Angus tiho. „U njenoj kući i kancelariji. I u
kancelariji njenog muža. Svuda. Pronaći ću ih.”
Klimnuo sam glavom odmakavši se od stola. Duboko sam udahnuo da bih
potisnuo nalet mučnine. Nije mi preostalo ništa drugo nego da čekam.
Prišao sam najbližem prozoru i pogledao zgradu u kojoj su bile smeštene
kancelarije „Lankorpa”.
„Lepo je Eva izasla na kraj s njom”, rekao mi je stojeći iza mene.
„Mislim da je uterala En strah u kosti, Video sam joj izraz lica.”
Izbegao sam da pregledam dostupni snimak sigurnosne kamere, pa sam
preslušao audio-zapis njihovog susreta, koji mi je i sam bio dovoljan. Dobro
poznajem svoju ženu, njen glas i njegove modulacije. Odlično poznajem
njenu narav, a znam i to da najbrže i najžešće plane kad skoči u moju
odbranu.
Tokom ovo malo vremena otkako smo zajedno, Eva se direktno sukobila s
Korin u njenoj kući, s mojom majkom više puta, s Terensom Lukasom u
njegovoj kancelariji i, evo, s njegovom ženom u njenoj. Bilo mi je jasno da
moja žena smatra da to mora učiniti i upravo zato sam primorao sebe da se
sklonim i da je pustim da istera svoje.
Ne treba meni ničija zaštita. Mogu ja sam da se branim i da brinem o sebi
sasvim dobro, kao što sam oduvek i morao. Ipak, prijalo mi je što više nisam
sam na svetu. Tim pre što je Eva imala petlje da se unese u lice jednoj ludači
i da je zastraši.
„Prava tigrica.” Okrenuo sam se k njemu. „Imam ja nekoliko tragova
njenih kandži i na sebi.”
Angusova napeta i kruta ramena se malo opustiše. „Biće uz tebe.”
„Ako moja prošlost osvane u javnosti? Hoće, to sigurno.”
Čim sam to izgovorio, shvatio sam koliko je moja tvrdnja tačna. U našoj
vezi je bilo situacija kad nisam bio siguran da se mogu osloniti na Evu. Volim
svoju ženu i ne sumnjam da me istinski voli, ali, iako je meni savršena takva
kakva je, ima ona i svojih mana. Vrlo često je sumnjala u sebe. Ponekad je
smatrala da nije dovoljno jaka da se suoči sa određenim situacijama, pa bi,
kad bi osetila da su njena nezavisnost i unutrašnji mir ugroženi, bežala da bi
se zaštitila.
Pogled mi je odlutao ka njenoj slici koju sam držao na stolu. Stvari su se
promenile, i to odskora. Izluđivala me je, izvodila iz takta, uskraćivala mi
jedino bez čega nisam mogao da živim - sebe. Nerado sam prešao granicu i
strmoglavio se na drugu stranu, primoran na to da bih je vratio. Na kraju ona
više nije smatrala da smo u tom braku ona i ja, nego mi. Moje ozlojeđenosti
je nestalo. Bez obzira na sve, ponovo bih prošao kroz to da bih je zadržao uza
se, samo što bih ovog puta to uradio a da ona to ne traži od mene.
„Voli to što brinem za nju, što je čuvam”, rekao sam više za sebe. „I da
izgubim sve, ostala bi uz mene. Mene želi, iako sam sjeban.”
Novac... Popularnost... Njoj to nije bilo važno.
„Nisi ti sjeban, momče. A ona je previše lepa za tvoje dobro, to svakako.”
Angusove usne su se izvile u stranu, u osmeh. „Jeste da si ponekad pravio
čudne izbore kad su cure u pitanju, ali nema čoveka koji ne pogreši. Kako i
da ih odbiješ kad ti želja udari u glavu, a one spremno zadignu suknju.”
Njegovi otvoreni komentari su me razvedrili, pa sam prestao da
razmišljam o En Lukas. Brigom ništa neću postići. Angus će učiniti ono u
čemu je veoma dobar. Ja ću se usredsrediti na svoju ženicu i na naš život,
ovakav kakav je.
„Gde je Eva sada?”, upitao sam ga.
„Raul ju je odvezao u studio Parkera Smita u Bruklinu.”
Klimnuo sam glavom, shvatajući da Eva mora negde da se izduva.
„Hvala ti, Anguse.”
On je otišao, a ja sam pošao ka stolu da se vratim svojim obavezama.
Nekoliko sastanaka sam pomerio da bih uklopio ručak sa Evom i odborom
„Krosroudsa”, pa sam morao to da nadoknadim.
Zazujao mi je telefon, vibrirajući po mutnom staklu radnog stola. Pogledao
sam u ekran, nadajući se da ću na njemu ugledati Evu, ali na njemu se
ukazalo lice moje sestre Ajerlend. Pre nego što sam se javio, osetio sam
dobro poznat grč nelagode, nešto nalik na paniku.
Nisam shvatao kako moje postojanje doprinosi životu moje sestre
tinejdžerke, ali Eva je smatrala da je to važno, pa sam se potrudio nje radi.
„Ajerlend! Čemu treba da zahvalim za ovo zadovoljstvo?”
„Gidione.” Isprekidano je uzdahnula, a u glasu joj se osetilo da se guši u
suzama.
Istog trena me je obuzela napetost, a ubrzo i nalet besa koji mi se kao jeza
peo uz kičmu. „Šta je bilo?”
„Danas sam se v-vraćala iz škole i čekao me je tata. Hoće da se razvedu!”
Obišao sam sto i skljokao se u fotelju. Bes se polako povlačio. Nisam
stigao ništa da kažem jer su njene reči navirale kao bujica.
 „Ne razumem!” Plakala je. „Pre nekoliko nedelja je sve bilo u redu. Onda
su počeli stalno da se svađaju i na kraju se tata odselio u hotel. Nešto se
desilo, ali nijedno neće da mi objasni o čemu se radi! Mama plače po ceo
dan. Tata ne plače, ali oči su mu crvene kad ga vidim.”
Stomak mi se opet vezao u čvor. Disao sam plitko i ubrzano.
Kris je znao. Za Hjua i mene. Za laži kojima je Terens zataškao njegov
zločin. Za to da majka uporno nije htela da mi veruje, da se bori za mene, da
me spase.
„Ajerlend...”
„Da nije našao neku drugu ženu? On je sve ovo i započeo. Mama kaže da
je zbunjen. Kaže da će doći sebi, ali ne verujem. Ponaša se kao da je čvrsto
rešio. Možeš li ti da popričaš s njim?”
Snažno sam stegao telefon. „A šta da mu kažem?”
Zdravo, Krise. Izvini što su me silovali i što tvoja žena ne može da se
pomiri s tim. Šta da ti kažem za razvod? Jebiga. Zar baš nema šanse da joj
oprostiš i živiš s njom srećno do kraja života?
Od same pomisli na to da Kris živi lepo sa svojom ženom, kao da se ništa
nije dogodilo, obuzimao me je bes. Neko zna. Nekome je stalo. Neko više ne
može da živi s tim, kao ni ja. Ne bih to promenio sve i da mogu.
Nešto malo i hladno u meni uživalo je u tom saznanju. Konačno.
„Ima tu nečeg sigurno, Gidione! Kako neko ko je zaljubljen do ušiju može
da za manje od mesec dana podnese zahtev za razvod braka?”
Bože. Protrljao sam zatiljak, gde je počela da me kljuje strašna
glavobolja. „Možda bi mogli da odu u bračno savetovalište.”
Grub, ciničan smeh me je zapekao u grlu i jedva sam uspeo da ga
prigušim. Jedan psihoterapeut je sve i započeo. Kako je jebeno ironično što
sam predložio da odu kod nekog takvog da to reše.
Ajerlend je šmrcala. „Mama je rekla da je tata to predložio, ali ona neće
da ide.”
Tad mi se oteo tužan osmeh. Šta bi doktor Pitersen rekao kad bi mogao da
zaviri u njen um? Da li bi osetio sažaljenje? Prezir? Bes? Možda ne bi osetio
baš ništa. Ja nisam bio jedino zlostavljano dete na svetu, a ni ona se ni po
čemu nije razlikovala od ostalih slabih i sobom obuzetih žena.
„Žao mi je, Ajerlend.” Više nego što ću ikada moći da joj kažem. Šta li bi
osećala prema meni kad bi znala da se sve to događa zbog mene? Možda bi
me i ona zamrzela kao naš brat Kristofer.
Od te pomisli me je nešto zabolelo u grudima kao da ih je neko stegao
mengelama.
Kristofer me nije podnosio, ali vole je Ajerlend i bio je zaista posvećen
odnosu svojih roditelja. Ja sam u toj porodici bio autsajder. Oduvek sam to
bio. „Jesi li razgovarala s Kristoferom?”
„On je slomljen kao i mama. Mislim, i ja sam u haosu, ali njih dvoje...
Nikad ih nisam videla toliko uznemirene.”
Ponovo sam ustao, previše nespokojan da bih sedeo. Šta da radim, Evo?
Šta da kažem? Zašto nisi ovde sad kad si mi potrebna?
„Nema tvoj otac drugu ženu”, rekao sam, pokušavajući da je utešim
koliko sam umeo. „Nije on takav čovek.”
„Pa zašto se onda razvode?”
Glasno sam uzdahnuo. „Zašto se iko razvodi? Prosto im ne ide.”
„Posle svih ovih godina je zaključio da nije srećan i gotovo? Diže ruke?”
„On je predložio da odu u savetovalište, ona je odbila.”
„Znači, ona je kriva što on odjednom ne može da više bude s njom?”
Glas je bio Ajerlendin, ali to su bile majčine reci. „Ukoliko pokušavaš da
nađeš krivca, ja ti neću pomoći u tome.”
„Baš tebe briga da li će oni ostati zajedno! Verovatno misliš da sam glupa
što se potresam u ovim godinama.”
 „To nije tačno. S razlogom se nerviraš.”
Pogledao sam prema vratima jer se Skot pojavio s druge strane. Kad je
prstom lupnuo po svom satu, klimnuo sam glavom da mu pokažem da znam
zašto je došao, pa se on vratio za svoj sto.
„Onda im pomozi da to prevaziđu, Gidione!”
„Zaboga! Ne znam zašto misliš da bih ja mogao išta učiniti.” Ponovo je
zaplakala.
Opsovao sam u sebi. Srce mi se cepalo zbog toga što toliko pati, znao
sam da sam delimično i sam uzrok njene patnje. „Dušice...”
„Možeš li bar da pokušaš da ih urazumiš?”
Zatvorio sam oči. Ja sam bio jebeni problem, pa nisam mogao da budem i
deo rešenja. Samo što to nisam smeo da joj kažem. „Zvaću ih.”
„Hvala ti.” Šmrcnula je. „Volim te.”
Nešto mi je zapelo u grlu jer su me njene reči zatekle. Prekinula je vezu
pre nego što mi se vratio glas, pa mi je preostalo samo da žalim zbog
propuštene prilike.
Spustio sam telefon na sto i uspeo da se oduprem porivu da ga zavrljačim
na drugi kraj prostorije.
Skot je otvorio vrata i promolio glavu u kancelariju. „Svi su spremni i
čekaju vas u sali za konferencije.”
„Odmah dolazim.”
„Još nešto. Gospodin Vidal vam je poručio da ga pozovete kad budete
mogli.”
Kruto sam klimnuo glavom, ali u sebi sam zarežao čuvši prezime svog
očuha. „Javiću mu se.”

***
 Bilo je skoro devet uveče kad me je Raul porukom obavestio da Eva stiže
u penthaus. Izašao sam iz radne prostorije i otišao u predvorje da je
dočekam, ali obrve su mi se nesvesno izvile od iznenađenja kad se pojavila s
velikom kutijom koju je držala obema rukama. Raul je stajao iza nje i nosio
neku torbu.
Osmehnula se kad sam uzeo tu njenu kutiju. „Donela sam neke stvari da ti
ukradem malo prostora.”
„Stvari, odstupite”, rekao sam, opčinjen sjajem i nestašnošću u njenim
sivim očima.
Raul je spustio torbu na pod dnevne sobe, a zatim se neprimetno povukao,
ostavivši nas same. Pratio sam Evu pogledom, netremice posmatrajući tamne
farmerke koje su obgrlile svaku oblinu i široku svilenu bluzu upasanu u njih.
Nosila je baletanke, zbog čega je od mene bosog bila niža skoro čitavih
trideset centimetara. Kosa joj je padala niz ramena, uokvirujući joj lice kao
oreol - lice na kojem više nije bilo ni traga šminke.
Bacila je tašnu na fotelju koja je bila najbliža ulaznim vratima. Dok je
jednom nogom izuvala drugu pored klupskog stočića, podigla je pogled k
meni, pa kliznula njime niz moje gole grudi i donji deo pidžame od crne svile.
„Rekao si da ćeš biti dobar, šampione.”
„Pa, s obzirom na to da te još nisam ni poljubio, mislim da sam sasvim fin
momak.” Otišao sam do stola u trpezariji i tamo spustio onu kutiju.
Pogledavši unutra, otkrio sam kolekciju uramljenih fotografija, uvijenih u
zaštitnu foliju s mehurićima. „Kakva je bila večera:
„Ukusna. Volela bih da Tatjana nije trudna, ali mislim da se zbog nje Keri
malo preispituje i sazreva. To je dobro.”
Mudro sam se uzdržao od iznošenja svog mišljenja o tome, pa sam samo
klimnuo glavom. „Da otvorim bocu vina?”
Njen osmeh je obasjao čitavu prostoriju. „To bi bilo divno.”
Kad sam se, nekoliko trenutaka kasnije, vratio u dnevnu sobu, primetio
sam da je okvir kamina ukrašen nizom fotografija. Kolaž naših uramljenih
fotografija, koje sam joj dao da ih drži na poslu, sada je bio tu. Bile su tu i
fotografije Kerija, Monike, Stantona, Viktora i Ajerlend.
Između ostalih, bila je tu i jedna stara fotografija, na kojoj smo moj otac i
ja na plaži, a nju sam joj pokazao kad smo potpisali ugovor o kupovini kuće
na Auter Benksu.
Otpio sam malo vina prilagođavajući se novom uređenju, U glavnom
dnevnom boravku nije bilo drugih ličnih predmeta, pa je ta promena bila...
korenita. Osim toga, izabrala je mozaične ramove od komadića stakla jarkih
boja koji su svetlucali i privlačili pažnju.
„Da li ti se već oglasio znak za uzbunu od gubitka samačke slobode?”,
zadirkivala me je Eva, uzevši čašu koju sam joj pružio.
Pogledao sam je smejući se. „Sad je prekasno da me zastrašuješ da bih se
predomislio.”
„Jesi li siguran u to? Tek sam počela.”
„Slaba vajda.”
„Dobro, onda.” Slegla je ramenima, a potom je otpila gutljaj pino noara
koji sam odabrao. „Bila sam spremna da te umirim jednim pušenjem ako
počneš da mi šiziš.”
Kurac mi se ukrutio i izdužio. „Pa sad, kad si već pomenula... Osećam
kako me obliva neki hladan znoj...”
Neka krznena loptica se dokotrljala odnekud ispod stočića. Toliko me je
prepala da sam umalo prosuo ono crno vino na obuson tepih. „Šta je ovo,
dovraga?”
Loptica se protresla i pretvorila se u štene, ne veće od mojih cipela.
Dogegalo se do mene na drhtavim nogama. Bilo je crno sa smeđim šarama i
belim stomakom, a imalo je velike uši koje su mu visile pored mile njuškice,
ozarene od radosti i uzbuđenja.
„Tvoje je”, rekla je moja žena smejući se. „Zar nije slatko?”
 Ostao sam bez reči, pa sam samo posmatrao kako mi se psić vrzma oko
nogu. Na kraju je počeo da mi liže prste.
„Jao, sviđaš mu se.” Spustila je čašu na stočić, klekla i pomazila kučence
po svilenoj glavi.
Zbunjeno sam se osvrnuo i primetio nešto što dotad nisam. Na vrhu i
bokovima platnene torbe koju je Raul uneo bila je mrežica.
„Gospode bože, da samo možeš da vidiš svoje lice!”, nasmejala se Eva i
ustala, uzevši psa u naručje. Uzela je čašu od mene i tutnula mi štene u ruke.
Prihvatio sam krzneni zavežljaj koji se neprestano migoljio jer nisam imao
izbora. Odmakao sam glavu kad je počelo sumanuto da me liže po licu. „Ne
mogu ja da čuvam štene.”
„Naravno da možeš.”
„Ja ne želim štene.”
„Naravno da želiš.”
„Evo... Ne može to tako.”
Odnela je moje vino i sela na sofu podvijenih nogu. „Sad više nećeš biti
usamljen u svom penthausu dok se ja ne uselim.”
Piljio sam u nju. „Ne treba mi pas. Treba mi moja žena.”
„Sad imaš i jedno i drugo.” Otpila je malo iz moje čaše i olizala usne.
„Kako će se zvati?”
„Ne mogu da držim psa”, ponovio sam.
Eva me je spokojno pogledala. „To je poklon za bračni jubilej od tvoje
supruge. Moraćeš da ga zadržiš.”
„Jubilej?”
„U braku smo već mesec dana.” Zavalila se na sofi i jebozovno me
pogledala. „Palo mi je na pamet da odemo u kuću na plaži da tamo
proslavimo.”
 Pas mi se neprestano migoljio, pa sam se trudio da ga lepo držim.
„Kako da proslavimo?”
„Tako da sve opcije budu uključene.”
Istog trena mi se ukrutio, što joj nije promaklo.
Pogled joj se zamutio dok je gledala kako mi se od erekcije podižu
pantalone. „Ne mogu više da izdržim, Gidione”, rekla je gotovo šapatom, a
usne i obrazi su joj porumeneli. „Htela sam da čekam, ali ne mogu. Potreban
si mi. A i danas je važan datum. Ako ne možemo danas da vodimo ljubav, ti i
ja, uz ovo što imamo, bez maski i pretvaranja - onda ne treba da vodimo
ljubav nikada, a ja u to ne verujem.”
Zurio sam u nju ne verujući svojim ušima.
Usne su joj se izvile. „Ako sve to uopšte ima smisla.”
Stene me je sveg izlizalo po bradi, ali ja to uopšte nisam primetio jer sam
bio sasvim zaokupljen svojom ženom. Neprestano me je iznenađivala, na
najlepše moguće načine. „Laki.”
Nakrivila je glavu. „Molim?”
„Stene će se tako zvati. Laki.”2
Eva se nasmejala. „Opasan si, šampione.”

***

Kad je Eva otišla kući, za njom su ostali po jedan kavez za psa u spavaćoj
i radnoj sobi, a u kuhinji kitnjaste posude za hranu i vodu. U ostavi je stajao
džačić vakuumirane hrane za štence, a plišani jastučići za pse bili su
raspoređeni po svim prostorijama u stanu. Imao sam i parče veštačke trave,
na kojem bi Laki navodno trebalo da urinira - kad se ne bude olakšavao po
mojim skupocenim tepisima, što je nedavno učinio.
Sve ostale drangulije, uključujući i kekseve, igračke i enzimske sprejeve
za čišćenje i ublažavanje mirisa, stajale su u hodniku ispred lifta, na osnovu
čega sam zaključio da je moja žena uplela i Raula i Angus a u svoj plan da
mi uvali kućnog ljubimca.
Zurio sam u štene, koje mi je sedelo kraj nogu gledajući me blagim,
tamnim očima gotovo sa obožavanjem. „Šta, dođavola, da radim sa ovim
psom?”
Laki je snažno zamahao repom i čitav zadnji deo tela mu se zanjihao od
toga.
Kad sam Evi postavio upravo to pitanje, izložila mi je svoj plan: Laki će
se voziti sa mnom na posao, a onda će ga Angus ostaviti u vrtiću za pse -
nisam ni znao da to postoji - i kasnije će ga pokupiti da bi se vratio kući sa
mnom.
Konkretan odgovor je bio ispisan na papiru koji mi je ostavila na jastuku.

Najdraži moj mračni i opasni,

Psi odlično procenjuju ljudski karakter. Sigurna sam da će te
preslatki bigl kojeg si dobio obožavati skoro koliko i ja zato što će
u tebi videti ono što ja vidim: zaštitničku nastrojenost, brižnost i
odanost. Pošto si ti alfa do koske, on će ti sigurno biti poslušan
kad ja ne budem. (Sigurno ćeš to ceniti!) S vremenom ćeš se navići
na bezuslovnu ljubav koju ćemo ti pružati on, ja i svi ostali u tvom
životu.
Zauvek tvoja, Gospođa X

Podigavši se na zadnje noge, Laki mi se prednjim šapama naslonio na

nogu i tiho zacvileo.
„Ti si, izgleda, neki zahtevni psić, jelda?” Uzeo sam ga i izdržao neizbežno
lizanje po licu. Pomalo je mirisao na Evin parfem, pa sam prislonio nos uz
njegovo krzno.
 Nikad nisam želeo da imam kućnog ljubimca. Doduše, nikad nisam
nameravao ni da imam ženu, pa se ispostavilo da je to nešto najlepše što mi
se ikada desilo.
Odmakao sam Lakija da ga lepo pogledam. Eva mu je stavila ogrlicu od
crvene kože s mesinganom pločicom, na kojoj je bilo ugravirano: Srećan
jubilej. Pored toga je pisao datum našeg venčanja, tako da nisam mogao
nikome da ga poklonim.
„Sad smo zaglavili jedan s drugim”, rekao sam mu, a on je zalajao i još
snažnije zamahao repom. „Možda se ti više pokaješ zbog toga nego ja.”

***

Sedim sam u svojoj sobi, ali čujem mamu kako vice. Tata se brani, a
onda i on viče. Uključili su televizor pre nego što su uz tresak zatvorili vrata
spavaće sobe, ali ton nije dovoljno pojačan da nadjača njihovu viku.
U poslednje vreme se mnogo svađaju.
Uzimam daljinski upravljač svog omiljenog automobilčića na navođenje i
navodim ga da udari u zid. Udara i udara, i tako bezbroj puta. Ni to ne
pomaže.
Mama i tata se vole. Dugo se gledaju smešeći se, kao da zaborave da
ima ljudi oko njih. Često dodiruju jedno drugo. Drže se za ruke. Ljube se.
Često se ljube. Meni je to grozno, ali bolje i to nego da viču i plaču, kao što
rade u poslednje dve-tri nedelje. Čak je i tata tužan, a on se uvek smeje. Oči
su mu stalno crvene i danima se ne brije.
Plašim se da će se razvesti kao roditelji mog druga Kevina.
Sunce polako zalazi, a njih dvoje se još svađaju. Mamin glas je sada
hrapav i promukao od suza. Lomi se staklo. Nešto teško je tresnulo o zid, pa
sam poskočio od straha. Mnogo vremena je prošlo od ručka i već mi krče
creva, ali nisam gladan. U stvari mi se povraća.
 Moju sobu osvetljava samo televizor, na kojem se prikazuje neki dosadan
film, koji mi se nimalo ne sviđa. Čujem kako se vrata mamine i tatine
spavaće sobe otvaraju i potom odmah zatvaraju. U našem stanu je
zavladala neka čudna tišina, od koje mi je opet muka.
Vrata moje sobe se konačno otvaraju i u njima se pojavljuje mama kao
senka okružena svetlošću. Pita me zašto sedim u mraku, ali ja joj ne
odgovaram. Ljut sam na nju zato što je tako bezobrazna prema tati. On
nikad ne započinje svađe, uvek prva počinje ona. Naljuti se zbog nečega što
je videla na televiziji, što je pročitala u novinama ili čula od svojih
prijatelja. Svi oni pričaju loše o tati, a ja znam da te priče nisu tačne.
Moj tata nije ni lažov ni lopov. Mama valjda to zna. Ne bi trebalo da
sluša druge ljude, koji ga ne poznaju kao mi. „Gidione.”
Uključila mi je svetio, pa sam se trgao od iznenađenja. Nekako je starija.
Miriše na ustajalo mleko i puder za bebe.
Soba mi je drugačija. Nema mojih igračaka. Tepih ispod mene se
pretvara u ćilim preko nekog kamenog poda. Šake su mi nekako veće.
Ustajem i iste sam visine kao ona.
„Šta je?”, prasnuo sam i skrstio ruke na grudima.
„Moraš da prestaneš s tim. “ Briše suze koje joj teku niz lice. „Ne možeš
više tako da se ponašaš.”
„Izlazi napolje. “ Mučnina mi se širi iz stomaka. Od nje počinju da mi se
znoje dlanovi, toliko da sam ih stegao u pesnice.
„Neču više da slušam laži! Krenuli smo u novi život, dobar život. Kris je
dobar čovek. “
„Ovo nema nikakve veze s Krisom”, brecnuo sam se, želeči da polomim
nešto. Nije trebalo ništa da govorim. Ne znam zašto sam pomislio da bi mi
iko verovao.
„Ne možeš...”
 Naglo sam se pridigao u krevetu. Dahtao sam, a prekrivač u mojim
rukama bio je iskidan. Trebalo mi je nekoliko trenutaka da mi se srce umiri,
a utom sam začuo i neprekidan lavež, koji me je po svoj prilici i probudio.
Opsovao sam protrljavši lice, a onda sam poskočio kad se Laki uzverao
uz prekrivač koji je visio do poda i uvukao se u krevet. Skočio mi je na
grudi.
„Smiri se, jebote!”
Zacvileo je i sklupčao mi se u krilu, pa sam se osetio kao kreten. Uzeo
sam ga i privio ga uz oznojene grudi. „Izvini”, promrmljao sam mazeći ga po
glavi.
Zatvorio sam oči i naslonio se na pročelje kreveta pokušavajući da se
smirim. Trebalo mi je nekoliko minuta da se priberem i otprilike još toliko da
shvatim kako me maženje Lakija smiruje.
Nasmejao sam se za sebe i posegao za telefonom, koji mi je stajao na
noćnom stočiću. Kad sam video da je dva ujutro, počeo sam da oklevam.
Međutim, oklevala je i moja potreba da budem jak, da sam rešavam svoja
sranja.
Ipak, mnogo se stvari desilo otkako sam prvi put pozvao Evu da joj
pričam o noćnoj mori. Mnogo dobrih stvari.
„Hej”, javila mi se, zvučeći pospano i seksi. „Jesi li dobro?”
„Bolje sam čim sam ti čuo glas.”
„Da nemaš problema sa štenetom? Ili si imao noćnu moru? Možda ne
možeš da zaspiš jer imaš previše energije.”
Obuzeo me je spokoj. Sve me je sputavalo da idem dalje, a ona me je
oslobodila i bila moj vetar u leđa. Bio je to još jedan razlog da se još više
trudim da joj pružim šta želi, uprkos prvom utisku. Kad je Eva srećna, i ja
sam srećan. „Možda sve navedeno.”
„Dobro.” Čuo sam šuštanje prekrivača, „Kreni redom, šampione.”
 „Kad zatvorim vrata kaveza, Laki odlepi, pa ne mogu da spavam.”
Nasmejala se. „Ih, baš si mekušac. A Laki te je skroz provalio. Jesi li ga
ostavio u radnoj sobi?”
„Nisam. Tamo laje, pa opet ne mogu da spavam. Na kraju sam mu samo
pritvorio vratanca kaveza, nisam ih zabravio, pa se malo smirio.”
„Neće naučiti da kontroliše bešiku ako ga ne naučiš kako da koristi
kavez.”
Pogledao sam majušnog bigla kako mi sklupčan spava u krilu.
„Probudio me je iz noćne more. Mislim da je to uradio namerno.” Neko
vreme je ćutala. „Ispričaj mi.”
Učinio sam to, a ona me je saslušala. „Pokušavao je da skoči na krevet i
pre toga, ali nije uspeo”, završio sam. „Još je mali, a krevet mu je previsoko,
ali uspeo je da se uzvere ovamo i da me probudi.”
Njen uzdah je lelujao kroz žicu. „Pretpostavljam da ni on nije mogao da
spava od tebe.”
To me je nasmejalo. Poslednji tragovi uznemirenosti zbog košmara nestali
su kao dim na vetru. „Odjednom sam osetio potrebu da te presavijem preko
kolena i izudaram, anđele.”
Vedrina joj je ponovo obojila glas. „Probaj, macane. Da vidimo šta će se
dogoditi.”
Znao sam šta bi se dogodilo. Samo što ona to nije uviđala. Još.
„Kad smo već kod tvog košmara...”, promrmljala je, „znam da sam ti to
već rekla, ali ponoviću. Stvarno mislim da treba ponovo da porazgovaraš s
majkom o Hjuu. Znam da će ti biti teško, ali moraš to da raščistiš.”
„Time ništa neću promeniti.”
„To ne možeš znati zasigurno.”
„Znam.” Promeškoljio sam se, a Laki je zastenjao, pobunivši se.
 „Nisam stigao ranije da ti kažem. Kris je podneo zahtev za razvod braka.”
„Šta? Kad?”
„Ne znam tačno. Danas sam to čuo od Ajerlend. Popričao sam s Krisom
posle radnog vremena, ali on je samo govorio o njihovom predbračnom
ugovoru i obavestio me da želi da doda nekoliko stavki. Nismo razgovarali o
tome zašto želi da se razvede.”
„Misliš li da je razlog to što je saznao za Hjua?”
Uzdahnuo sam, srećan što mogu da pričam o tome s njom. „Mislim da bi
bila prevelika koincidencija da to nije povezano.”
„Uh, čoveče.” Pročistila je grlo. „Stvarno volim tvog očuha.”
Nisam mogao da kažem šta osećam prema Krisu. Nisam ni sam znao.
„Kad pomislim na to kako će majka da se potrese zbog ovoga... Tačno
mogu da zamislim, Evo. Već sam video taj prizor.”
„Znam.”
„Da znaš koliko to mrzim! Ne mogu da podnesem da je gledam takvu. To
mi je strašno mučno.”
„Voliš je. To je u redu.”
A volim i Evu. Zato što me ne osuđuje. I što mi je bespogovorno odana.
Zbog toga sam smogao hrabrosti da kažem: „Ipak, i drago mi je zbog toga.
Eto, koliki kreten čovek treba da bude pa da se raduje što njegova majka
pati?”
Zaćutala je. „Povredila te je. Još te povređuje. Prirodno je što želiš da
vidiš da i ona pati. Ali mislim da ti je drago što je uz nju neko ko je... na
tvojoj strani. Neko ko joj govori da ti se sve to stvarno i dogodilo i da to nije
u redu.”
Zatvorio sam oči. Ako sam imao ikoga na svojoj strani, onda je to bila
moja žena.
„Hoćeš li da se vratim kod tebe?”, upitala je.
 Umalo sam rekao da ne želim. Obično bih se posle košmara dugo tuširao,
a onda izgubio u radu. To mi je bilo rešenje, tako sam se borio s tim.
Međutim, ona će uskoro živeti sa mnom, sve ćemo raditi zajedno i to mi je
bilo potrebno, ali na to još nisam bio potpuno spreman. Moraću da počnem
da se prilagođavam i navikavam.
Trebala mi je njena podrška, ali u tom trenutku mi je iznad svega trebala
ona sama. Poželeo sam da je vidim, da osetim njen miris, da je dodirnem.
„Doći ću po tebe”, rekao sam joj. „Istuširaću se na brzinu i poslaću ti
poruku pre nego što krenem.”
„Dobro. Spremiću se. Volim te, Gidione.”
Duboko sam udahnuo i pustio da reči isteku iz mene. „Volim i ja tebe,
anđele.”

***

Kad sam se sledeći put probudio, sunce je uveliko bilo izašlo i osećao
sam se odmorno uprkos tome što sam deo noći probdeo. Protegavši se, osetio
sam nešto toplo i krznasto uz ruku, a potom i prijateljsko lickanje po bicepsu.
Otvorivši jedno oko, ugledao sam Lakija. „Umeš li ti, mališa, da držiš
jezik u ustima?”
Eva se okrenula na leđa i osmehnula se zatvorenih očiju. „Ne krivim ga,
jer si ti toliko sladak da ne može da se uzdrži da te ne lizne.”
„Onda daj ovamo taj svoj jezičak.”
Okrenula je glavu prema meni i otvorila oči. Bila je sva čupava, a obrazi
su joj se rumeneli.
Uzeo sam Lakija i ušuškao ga uz svoj stomak, okrenuvši se na bok.
Naslonio sam glavu na šaku i uživao posmatrajući svoju pospanu dragu,
osetivši retko zadovoljstvo samim tim što mi je dan počeo tako što sam se
probudio pored nje.
 Činjenica je da nisam smeo da rizikujem. Eva nije videla u kakvom stanju
mi je bio prethodni prekrivač pošto sam ga promenio pre nego što sam otišao
po nju, ali to je bio samo deo štete koju sam umeo da napravim u snu. Ni
Laki ni moja žena nisu bili bezbedni pored mene dok spavam. Usudio sam se
na to samo zato što nikad nisam imao dve noćne more zaredom.
I zato što mi je Eva silno nedostajala. Nije samo ona osećala čežnju.
„Drago mi je što si me pozvao”, promrmljala je. Ispružio sam ruku i
pomazio je po obrazu. „Nije ispalo tako loše.”
Malo se promeškoljila i poljubila mi šaku.
Eva je videla kakav sam kad mi je najgore i volela me je sve više kad bih
joj se poverio. Prestao sam da sumnjam u to. Prosto sam morao da je
zaslužim i to ću i učiniti. Imam čitav život pred sobom za to.
„Ne planiraš valjda neku neprijateljsku zasedu i za danas?”, upitao sam
je.
„Ne.” Protegla se, a meni je pažnju privuklo to što su joj se sise bez
grudnjaka ocrtale ispod majice od rebrastog pamuka. „Ali jesam u stanju
pripravnosti za slučaj da neko meni sprema sačekušu.”
Spustio sam Laki ja na pod i dohvatio Evu, popevši se nju. Noge su joj se
instinktivno raširile. Smestio sam se između njih kružeći kukovima da bi mi
se kurac malo njihao preko njene pičke.
Prodahtala je i zgrabila me za ramena širom otvorenih očiju. „To se nije
odnosilo na tebe, šampione.”
„Ja nisam taj neko?” Zagnjurio sam lice u toplinu njenog vrata, njušeći je i
mazeći nosom. Mirisala je rajski, nežno i slatko. Seksi do bola. Napaljen,
trljao sam ga o nju, osetivši koliko je vrela kroz njen veš i svđu svoje
pidžame. Postala je mekša zbog mene, topeći se tako da mi se zamutilo pred
očima od neutoljene gladi.
„Ne”, prošaputala je, a oči su joj poprimile tamniju nijansu. Uhvatila me
je za dupe zarivši mi nokte u meso, podstičući me da nastavim. „Ti si Taj.
Jedini za mene.”
Eva je bila žena raskošne lepote, oličenje ženstvenosti, ali je pomoću krav
mage postala jača. I to me je ložilo. Spustio sam glavu i okrznuo joj usne
svojima. Srce mi je lupalo kao ludo, boreći se da prihvati šta mi ona znači.
Očaravala me je iz dana u dan, neprestano se menjajući, i mislim da je se
nikad neću zasititi.
Možda sam morao da prođem kroz sve što sam prošao da bih umeo da je
cenim kad je pronađem. Nikad je neću uzeti zdravo za gotovo.
Neki jezik koji nije pripadao mojoj ženi lizao me je sa strane, golicajući
me. Trgao sam se i opsovao, a Eva je prasnula u smeh.
Ljutito sam pogledao u stranu, u malog zlotvora, koji je skakutao od
uzbuđenja, mahnito mašući repom. „Slušaj, Laki, nemoj da misliš da će te
ime održati u životu.”
Eva se zakikotala. „Malecki ti samo pomaže da održiš obećanje da ćeš
biti dobar.”
Ponovo sam se okrenuo prema njoj i prostrelio je pogledom, a njeni nokti
su se i dalje zarivali u moju zadnjicu. „To obećanje je podrazumevalo da i ti
treba da budeš dobra.”
Sklonila je ruke i podigla ih pored glave, mrdajući prstima. Međutim,
pogled joj je bio pun požude, a usne razdvojene od zadihanosti. Drhtala je
poda mnom iako joj je koža bila vrela. Njena žudnja za mnom je malo umirila
moj neobuzdani nagon, a njena odluka da čeka davala mi je snage da se
povučem, jer sam sada znao pravi razlog.
Bilo je fizički bolno odvojiti se od nje. Potmulo stenjanje od neutažene
žeđi odzvanjalo je u meni, odražavajući moja osećanja. Legao sam na bok i
odmah sam dobio nagradno kupanje jezikom u Lakijevom stilu.
„Stvarno te voli.” Eva se iskrenula na stranu i pomazila ga iza ušiju. To ga
je samo namamilo da se ušunja kod nje. Cičala je dok ju je Laki lickao sve
dok je svu nije izbalavio, pa sam i ja počeo da se smejem uprkos tome što
me je boleo ud.
Mogao sam da se žalim zbog prokletog psa, manjka seksa i sna i na još
štošta. Ipak, više od toga mi nije ni bilo potrebno jer mi je život bio skoro
savršen.

***

Kad sam došao na posao, bio sam pun elana.

Genten konzola će se uskoro pojaviti na tržištu. Iako se dosta spekulisalo,
uspeli smo da sačuvamo tajnu o komponenti virtuelne realnosti. Svi su radili
na programima virtuelne realnosti, ali „Kros indastriz” je bio nekoliko godina
ispred konkurencije. Pouzdano sam znao da je „Lankorpov” sistem Faza
jedan samo nalickana stara verzija s naprednijom optikom i većom brzinom.
Mogla bi da bude takmac prethodnoj generaciji gentena, ali ništa više.
Pre ručka sam izdvojio malo vremena da pozovem svoju majku.
„Gidione.” Isprekidano je uzdahnula. „Pretpostavljam da si čuo.”
„Jesam. Žao mi je.” Osećalo se da pati. „Ako ti išta zatreba, slobodno mi
reci.”
„Kris je taj kome odjednom naš brak ne valja”, rekla je ogorčeno. „I,
naravno, za sve sam ja kriva.”
Ublažio sam ton, ali govorio sam nepokolebljivo. „Ne želim da zvučim
bezosećajno, ali pojedinosti me ne zanimaju. Kako si?”
„Popričaj s njim.” U toj molbi je zaista bilo iskrenosti. Glas ju je izdao.
„Reci mu da je pogrešio.”
Premišljao sam se kako da odgovorim. Pomoć koju sam joj ponudio
odnosila se samo na poverenje; nije tu bilo ničeg ličnog. Odavno više nije
bilo ničeg ličnog u odnosu koji sam imao sa svojom majkom. Uprkos tome,
rekao sam: „Neće ti se dopasti moj savet, ali svejedno ću ti ga dati. Možda bi
trebalo da odeš kod psihoterapeuta.”
 Preko žice je zavladala tišina. „Ne mogu da verujem da mi, od svih ljudi
na svetu, ti to predlažeš.”
„Zagovaram ono što i sam primenjujem.” Pogled mi je odlutao ka
fotografiji moje žene, u koju sam često gledao tokom dana. „Eva je predložila
da idemo na savetovanje za parove nedugo pošto smo počeli da se
zabavljamo. Htela je da naša veza preraste u nešto više. Želeo sam da budem
s njom, pa sam pristao na to. U početku sam to obavljao mehanički i nisam
se posebno trudio, ali sad već mogu reći da se isplatilo.”
„Ona je sve ovo i započela”, prosiktala je. „Ti si pametan čovek, Gidione,
ali ne uviđaš šta je naumila.”
„Sad ću ti reći zbogom, majko”, odgovorio sam pre nego što je stigla da
me naljuti. „Zovi ako ti nešto zatreba.”
Prekinuo sam vezu i zavrteo se u fotelji, ali polako, napravivši pun krug.
Bio sam ljut i razočaran, kao i svaki put kad bih porazgovarao s majkom, ali
sada sam toga bio svesniji nego inače. Možda zato što sam je nedavno
sanjao, ponovo proživljavajući trenutak kad sam shvatio da se nikada neće
prizvati pameti, da je namerno odlučila da se pravi luda iz pobuda koje
nikad neću shvatiti.
Godinama sam smišljao opravdanja za njene postupke. Iznalazio sam
razloge za to što nije htela da me zaštiti i uteši sve dok nisam shvatio da i ona
radi isto, samo u svoju korist - da izmišlja priče o tome kako sam lagao da
sam zlostavljan da bi mogla živeti sa svojim zaključkom, pretvarajući se da
se to nikad nije dogodilo. Stoga sam prestao da je pravdam.
Izneverila me je kao majka, ali više je volela da veruje da sam ja nju
izneverio kao sin.
I ostalo je na tome.
Kad sam se ponovo okrenuo prema stolu, uzeo sam telefon i pozvao brata.
„Šta hoćeš?”, rekao je kad se javio.
Mogao sam da zamislim grimasu koju je napravio. Sasvim drugačiju od
moje. Kristofer je, kao jedno od troje dece moje majke, jedini više ličio na
svog oca.
Gorčina u njegovom glasu je imala predvidljive posledice jer sam zbog
toga uvek imao želju da ga podbadam. „Da ti čujem glas. Ništa drugo.”
„Skrati, Gidione. Jesi li me zvao da bi likovao? Tvoja najveća želja se
konačno ostvarila.”
Zavalivši se u stolicu, pogledao sam u plafon. „Rekao bih ti da mi je
veoma žao što ti se roditelji razvode, ali ti mi ne bi poverovao, tako da se
neću ni truditi. Stoga ću ti samo reći da sam tu za tebe ako ti išta zatreba.”
„Jebi se.” Prekinuo je vezu.
Odmakao sam slušalicu od uha i tako sam je zadržao na trenutak.
Suprotno Kristoferovom ubeđenju, nisam ja oduvek osećao odbojnost prema
njemu. Nekada je on bio dobrodošao u moj život. Nakratko sam imao druga.
Brata. Neprijateljski stav koji sada imam prema njemu sam je zaslužio.
Međutim, brinuću o njemu i staraću se da mu se nešto ne desi, hteo on to ili
ne.
Odloživši slušalicu na mesto, vratio sam se svojim obavezama. Na kraju
krajeva, ne želim da mi išta unese nemir tokom vikenda. Planirao sam da
budem potpuno nedostupan za druge dok sam sa svojom ženom.

***

Pomno sam posmatrao doktora Pitersena, koji je potpuno opušteno sedeo

prekoputa mene. Nosio je tamne široke farmerke i u njih upasanu belu
košulju, što je bilo njegovo najležernije izdanje koje sam dotad video.
Zapitao sam se da li se namerno tako obukao da bi izgledao što bezazlenije.
Znao je za moja iskustva s psihoterapeutima i razumeo zašto će mi oni uvek
biti donekle strašni.
„Kako si se proveo u Vestportu za vikend?”, upitao me je.
 „Da vas nije zvala?” Kad bi htela da se pobrine da o nečemu popričam s
doktorom Pitersenom, Eva bi mu obično to unapred napomenula. Ja sam se
bunio zbog toga i često mi to nije išlo u prilog, ali njen motiv je bila ljubav
prema meni, a time nisam smeo da se igram.
„Nije.” Osmehnuo se blago, gotovo s nežnošću. „Video sam fotografije na
kojima ste ti i Eva.”
To me je iznenadilo. „Nikad ne bih pomislio da ste tip koji čita žutu
štampu.”
„Čita je moja žena. Pokazala mi je te fotografije zato što je smatrala da su
veoma romantične. Moram da se složim s njom. Na njima se vidi da ste
srećni.”
„I jesmo.”
„Kako se slažeš sa Evinom porodicom?”
Zavalio sam se, prebacivši ruku preko rukohvata. „Ričarda Stantona dugo
poznajem, a Moniku tek poslednjih nekoliko godina.”
„Postoji velika razlika između odnosa s poslovnim poznanicima i sa
ženinom rodbinom.”
Njegova pronicljivost me je nervirala. Ipak, bio sam iskren. „Bilo mi je...
nelagodno. Bez razloga sam se tako osećao, ali nekako sam izašao na kraj s
tim.”
Doktor Pitersen se još šire osmehnuo. „Kako si izašao na kraj s tim?”
„Usredsredio sam se na Evu.”
„Dakle, distancirao si se od ostalih?”
„Ne više nego obično.”
Zapisao je nešto u tablet. „Da li se još nešto dogodilo od našeg poslednjeg
viđenja u četvrtak?”
Usne su mi se izvile. „Kupila mi je psa. Štene.” Podigao je pogled.
 „Čestitam.” Slegnuo sam ramenima. „Evi je sve to zabavno.”
„Da li je to njen pas?”
„Nije. Prikupila je sve što treba i donela mi ga.”
„To je velika obaveza.”
„Biće on dobro. Životinje umeju da brinu o sebi.” Pošto je ćutao čekajući
da nastavim, to sam i učinio. „Moj očuh je podneo zahtev za razvod braka.”
Doktor Pitersen je nakrivio glavu promatrajući me. „Počeli smo od ženine
rodbine, pa prešli na psa i sada došli do razvoda braka tvojih roditelja, i sve
to za nekoliko minuta. To je mnogo drastičnih promena za nekoga ko teži
redu i stabilnosti.”
Time je samo izneo činjenično stanje, tako da nisam ništa rekao.
„Izgledaš mi izuzetno pribrano, Gidione. Da li je razlog tome to što se
dobro slažeš sa Evom?”
„Izuzetno dobro se slažemo.” Bio sam svestan da je razlika u odnosu na
prošlonedeljni razgovor neverovatna. Tada sam ludeo od panike zbog toga što
Eva i ja nismo bili zajedno, prestravljen i izbezumljen pri pomisli da ću je
izgubiti. Jasno se sećam kako sam se osećao i mučno mi je bilo i samo
prisećanje na to, ali teško sam prihvatio kako sam tako brzo sve to...
razmrsio. Nisam prepoznao onog očajnog čoveka, nisam mogao da ga
pomirim sa onim što sam znao o sebi.
Polako je klimnuo glavom. „Od te tri stvari koje si pomenuo, koja bi za
tebe bila najvažnija, a koja najmanje važna?”
„To zavisi od toga šta podrazumevate pod važnošću.”
„U pravu si. Šta je od toga, po tvom mišljenju, najviše uticalo na tebe?”
„Pas.”
„Da li on ili ona ima ime?”
Uzdržao sam se da se ne nasmejem. „Zove se Laki.” Zabeležio je to iz
nekog razloga. „Da li bi ti Evi kupio kućnog ljubimca?”
 Nisam očekivao takvo pitanje. Promislio sam. „Ne bih.”
„Zašto?”
Razmišljao sam o tome skoro čitav minut. „Kao što ste istakli, to je
obaveza.”
„Da li joj zameraš što ti je nametnula tu obavezu?”
„Ne.”
„Imaš li neku Lakijevu sliku?”
Namrštio sam se. „Nemam. Na šta ciljate takvim pitanjima?”
„Ni sam nisam siguran.” Odložio je tablet i pogledao me pravo u oči.
„Hajde da se zadržimo na tome još malo.”
„U redu.”
„Prihvatanje kućnog ljubimca je velika odgovornost, slična usvajanju
deteta. Oni zavise od vlasnika zbog hrane, toplog doma, druženja i ljubavi.
Psi više nego mačke i ostale životinje.”
„Znam to”, odvratio sam bezizražajno.
„Imaš porodicu iz koje si potekao i porodicu s kojom si se brakom orodio,
ali držiš se podalje i od jedne i od druge. Njihovi postupci i međusobni
odnosi ne utiču bitno na tebe zato što ti to ne dozvoljavaš. Oni remete red i
mir u tvom životu i zato ih držiš na distanci, s koje ti je to podnošljivo.”
„Ne vidim šta je loše u tome. Sigurno nisam jedina osoba koja kaže da
porodicu ne možeš da biraš.”
„Koga si ti izabrao osim Eve?”
„Nisam ja nju... izabrao.”
Setio sam se kako je izgledala kad sam je video prvi put. Nosila je odeću
za trening, lice joj je bilo nenašminkano, a njeno divno telo bilo je utegnuto u
opremu za vežbanje. Nimalo se nije razlikovala od hiljada drugih žena na
Menhetnu, ali, kad sam je ugledao, kao da me je pogodila munja. Nisam znao
gde se nalazim.
„Brine me to što ti je ona postala odbrambeni mehanizam”, rekao je doktor
Pitersen. „Pronašao si nekoga ko te voli i ko veruje u tebe, ko te podržava i
daje ti snagu. Po mnogo čemu smatraš da je ona jedina koje će te ikada
stvarno razumeti.”
„Zato što je i ona bila u sličnom položaju.”
„Pa nije samo ona”, odvratio je blago. „Pročitao sam transkripte nekih
razgovora s tobom. Svestan si statistike.”
Da, svestan sam da je svaka četvrta žena koju sam upoznao bila izložena
seksualnom zlostavljanju. To pak nije menjalo činjenicu da nijedna u meni
nije probudila toliko jako osećanje privrženosti kao Eva.
„Doktore, ukoliko ova priča ima poentu, voleo bih da je iznesete.”
„Hoću da imaš u vidu svoju potencijalnu sklonost da se osamljuješ sa
Evom i isključuješ sve druge ljude iz života. Pitao sam te da li bi joj
poklonio ljubimca jer uopšte ne pretpostavljam da bi ti to učinio. To bi
preusmerilo njenu ljubav i pažnju s tebe makar malo, dok je u središtu tvoje
pažnje i ljubavi isključivo ona.”
Počeo sam da dobujem prstima po rukohvatu sofe. „To nije nimalo
neobično za tek venčane parove.”
„Za tebe jeste.” Nagnuo se k meni. „Da li ti je Eva rekla zašto ti je
poklonila Lakija?”
Dvoumio sam se, ali radije bih nešto toliko intimno sačuvao za sebe.
„Želi da osećam još bezuslovne ljubavi.”
Nasmešio se. „A siguran sam da će i ona zaista uživati da joj uzvratiš
istim osećanjima. Svojski se trudila da se otvoriš i njoj i meni. Sad kad si
napravio te prve korake, poželeće da se tako otvoriš i prema drugima. Što joj
krug najbližih bude širi, to će ona biti srećnija. Želi da te uvuče u to, a ne da
ti nju izvučeš iz toga.”
 Grudi su mi se raširile od dubokog, dugog uzdaha. Bio je u pravu, mada
nisam hteo to da priznam.
Doktor Pitersen se zavalio i ponovo počeo da pretražuje po tabletu, što mi
je dalo vremena da porazmislim o svemu što je rekao.
Upitao sam ga nešto što mi se vrzmalo po glavi. „Kad sam vam pričao o
Hjuu...”
Posvetio mi je punu pažnju. „Da?”
„Niste se iznenadili.”
„Sigurno želiš da znaš zašto.” Pogled mu je bio blag. „Postojali su
određeni pokazatelji. Mogao bih da kažem da sam na osnovu njih došao do
tog zaključka, ali to ne bi bilo sasvim tačno.”
Osetio sam kako mi je telefon zavibrirao u džepu, ali nisam se obazreo na
to, uprkos činjenici da sam veoma malom broju ljudi opcijom na telefonu
dopustio da prenebregnu moju postavku ne uznemiravati tokom susreta s
doktorom Pitersenom, te su mi se njihovi pozivi prosleđivali.
„Eva je došla kod mene ubrzo pošto se doselila u Njujork”, nastavio je.
„Tom prilikom me je pitala da li dvoje ljudi koji su zlostavljani mogu imati
uspešnu vezu. Samo nekoliko dana kasnije, i ti si stupio u kontakt sa mnom i
zamolio me za zasebne termine za sebe, pored toga što ćete ti i Eva dolaziti
kao par.”
Puls mi se ubrzao. „Tada joj još nisam bio rekao. Rekao sam joj tek kad
je prošlo nekoliko terapija.”
Međutim, imao sam košmare, i to veoma gadne, mada su se proredili u
poslednje vreme.
Telefon mi je ponovo zazujao, pa sam ga izvadio. „Izvinite.”
Bio je to Angus. Ispred ordinacije sam, pisalo je u prvoj poruci. Ova
druga je glasila: Hitno je.
Podišla me je jeza. Angus me ne bi uznemiravao da nije morao. Ustao
sam. „Moraćemo da završimo ranije”, rekao sam doktoru Pitersenu.
Odložio je tablet i ustao. „Da li je sve u redu?”
„Ako nije, siguran sam da ćemo porazgovarati o tome u četvrtak.” Na
brzinu sam se rukovao s njim i izašao iz ordinacije, pa sam prošao pored
prijemnog pulta i stupio u hodnik.
 7

Ruka mi je drhtala kad sam sipala sveže skuvanu kam u tri šolje. Nisam
bila sigurna da li zato što sam besna kao ris ili zato što sam se uplašila.
Svakako, i jedno i drugo. Budući da sam kćerka policajca, znak sam nepisana
pravila kojih se drže oni koji rade iza plavog zida sprovođenja zakona, a
posle svega što smo Gidion i ja prošli zbog Nejtanove smrti, bila sam još
opreznija.
Međutim, ovoga puta nisu došli da obave razgovor detektivi Grejvs i
Mična iz odeljenja za ubistva. Nisam mogla da odredim da li me to čini više
ili manje uznemirenom. Njih sam bar poznavala, takoreći. Ne bih baš otišla
tako daleko da Seli Grejvs nazovem svojom saveznicom, ali činjenica je da
je zatvorila slučaj iako su mnoga pitanja ostala otvorena.
Ovog puta su nam se na vratima pojavili drugi predstavnici organa reda,
Penja i Vilijamsova.
A poslala mi ih je En Lukas. Ta kučka.
Morala sam da skratim svoj sastanak s Blerom Ešom, znajući da će
sigurno videti policajce u predvorju dok bude išao ka privatnom liftu. Nisam
imala vremena da se pitam šta će on pomisliti zbog toga, nego sam ono malo
vremena što sam imala do njihovog dolaska iskoristila tako što sam pozvala
Raula i rekla mu da pronađe Araša Madanija. Htela sam da pozovem i
Gidiona, ali on je bio kod doktora Pitersena, što sam smatrala važnijim. Izaći
ću ja na kraj s policijom. Znala sam osnovna pravila: neka advokat bude tu i
govori što sažetije. Ne raspredaj i ne govori ono što te ne pitaju.
Spustivši tri šolje na poslužavnik, tražila sam posudu u koju bih sipala
mleko.
 „Ne morate da se mučite, gospođice Tramil”, rekao je detektiv Penja kad
su on i njegova partnerka ušli u kuhinju, stavivši kape ispod ruke.
Penja je izgledao mladoliko, verovatno mlade nego što je zaista bio, a po
mojoj proceni bio je mojih godina. Detektivka Vilijams je bila crnkinja sitne
građe, kovrdžave kose i prodornih policijskih očiju koje su mi govorile da se
nagledala stvari koje ja ni u ludilu ne bih poželela da vidim.
Zamolila sam ih da me sačekaju u dnevnoj sobi, ali oni su ipak pošli za
mnom. Imala sam utisak da prate svaki moj korak, što im je sigurno i bila
namera.
„Nije problem.” Odustala sam od pokušaja da ih uljudno poslužim
mlekom iz neke posude, pa sam samo spustila kartonsku kutiju na kuhinjski
sto. „Ionako nemam ništa drugo da radim dok čekam da stigne moj advokat.”
Detektivka Vilijams me je hladno odmerila, kao da se pita zašto mi je
potreban stručni savet.
Nisam morala da se pravdam, ali znala sam da neće škoditi ako im kažem
zašto sam toliko oprezna. „Moj otac radi u policiji u Kaliforniji. Izgrdiće me
ako ne poslušam njegove savete.”
Uzela sam kutiju sa šećerom koju sam iskopala iz ostave i spustila je na
poslužavnik pre nego što sam sve to prenela na sto.
„U kom gradu u Kaliforniji?”, upitao je Penja uzevši šolju crne kafe, u
koju nije ništa dodao.
„U Oušnsajdu.”
„To je u Okrugu San Dijego? Pa lepo.”
„Jeste, lepo je tamo.”
Detektivka Vilijams je nasula malo mleka i tonu šećera u kafu, sipavši
šećer pravo iz kutije. „Da li je gospodin Kros kod kuće?”
„Na sastanku je.”
Nije skidala oka s mene ni kad je prinela šolju usnama. „Ko je onaj čovek
koji je otišao kada smo došli?”
Zbog usiljene neformalnosti njenog tona bilo mi je drago što sam poslala
po Araša. Ni na tren nisam poverovala da je to pitanje postavila razgovora
radi. „Bler Eš. On je dizajner enterijera koji nam pomaže pri renoviranju.”
„Vi živite ovde?”, upitao je Penja. „Prvo smo otišli do stana na Gornjem
Vest sajdu jer je navedeno da tamo živite.”
„Treba uskoro da se preselim.”
Naslonio se na sto i osvrnuo se. „Lepo vam je ovde.”
„Jeste.”
Detektivka me je pogledala pravo u oči. „Jeste li dugo u vezi s Gidionom
Krosom?”
„Ona je, zapravo, udala za mene”, rekao je Gidion pojavivši se u
dovratku.
Penja se ispravio i brzo progutao gutljaj. Detektivka Vilijams je svoju
šolju spustila s toliko žestine da je umalo prosula kafu.
Gidion nas je sve ošinuo pogledom, koji se na kraju zaustavio na meni.
Izgledao je besprekorno; odelo mu je bilo uredno, kravata vezana u savršen
čvor, a crna kosa je bila divan okvir oštrim i lepim crtama njegovog lica. Oko
senzualnih usana se videla senka tek iznikle brade. Ta senka i seksi dužina
kose davale su oštrinu njegovoj uglađenoj pojavi.
Čak ni policajka i policajac koji su stajali između nas nisu ublažili talas
gladi koji me je preplavio kad sam ga ugledala.
Posmatrala sam ga dok mi je prilazio zbacujući sako kao da je
najprirodnija stvar na svetu imati u kuhinji dva njujorška elitna plavca koja
su došla da obave razgovor. Ogrnuo ga je oko naslona barske stolice pored
stola i prišao mi, uzevši mi kafu iz ruke i poljubivši me u slepoočnicu.
„Ja sam Gidion Kros”, predstavio se, pruživši ruku oboma, „a ovo je naš
zastupnik Araš Madani.”
 Tek tad sam primetila da je Araš ušao u kuhinju za mojim mužem. Izgleda
da ga ni policajci nisu primetili pošto su svu pažnju posvetili Gidionu.
Uz ogromnu dozu samopouzdanja, dobar izgled i šarm, Araš je ušetao u
prostoriju i preuzeo stvar u svoje ruke, prvo se predstavivši uz širok osmeh.
Razlika između njega i Gidiona bila je neverovatna. Obojica su bila
elegantna, zgodna i staložena. Obojica uljudna. Međutim, Araš je bio
komunikativan, lako je uspostavljao kontakt s ljudima. Gidion je pak bio
dominantniji ali zatvoreniji tip.
Pogledala sam muža i videla da pije iz moje šolje. „Hoćeš li da ti skuvam
crnu kafu, da ne piješ tu s mlekom?”
Pogladio me je po leđima gledajući u policajce, a potom je pogledao u
Araša. „Može.”
„Dobro je što ste ovde, gospodine Krose”, rekao je Penja. „Doktorka
Lukas je podnela tužbu i protiv vas.”

***

„E pa, to je bilo zabavno”, rekao je Araš sat kasnije, kad je ispratio

policajca i policajku do lifta, Gidion ga je prostrelio pogledom, spretno
otvarajući bocu malbeka.
„Ako je ovo za tebe zabava, onda treba više da izlaziš.”
„To sam i planirao za večeras - i to s jednom veoma zgodnom plavušom,
moram reći - ali onda si me ti pozvao.” Araš je odmakao barsku stolicu od
stola i seo.
Pokupila sam šolje i spustila ih u sudoperu. „Hvala ti, Arašu.”
„Zaista nema na čemu.”
„Kladim se da ne ulaziš u sudnicu često, ali volela bih, kad sledeći put
budeš išao tamo, da i ja budem prisutna. Svaka ti čast.” Osmehnuo se.
„Obavezno ti javljam.”
 „Ne zahvaljuj mu na tome što radi svoj posao”, promrmljao je Gidion.
Nasuo je tamnocrveno vino u tri čaše.
„Zahvaljujem mu zato što je svoj posao obavio dobro”, uzvratila sam, i
dalje oduševljena time kako je Araš rešio tu situaciju. Naš advokat je bio
harizmatičan i mio, ali i predusretljiv kad je obavljao svoju dužnost. Uz njega
su se svi malo opustili, a onda je pustio njih da pričaju dok je smišljao iz kog
ugla je najbolje da napadne.
Gidion me je prekorio. „Pa za šta misliš da ga plaćam toliko, dođavola?
Da ja izvlačim deblji kraj?”
„Smiri se, šampione”, rekla sam staloženo. „Nemoj da ti ta kučka pokvari
dan. I nemoj da mi se obraćaš takvim tonom. Ni meni ni svom prijatelju.”
Araš mi je namignuo. „Mislim da je ljubomoran na mene što ti se toliko
sviđam.”
„Ha!” Utom sam primetila da je Gidion prostrelio Araša pogledom, pa
sam podigla obrve. „Da čovek ne poveruje.”
„Vratimo se na temu. Kako misliš da središ ovo?”, provocirao je moj muž,
i dalje streljajući svog prijatelja pogledom preko ruba vinske čaše.
„Da sredim ono što si ti sjebao?”, odvratio je Araš, a smeđe oči su mu
sijale od prigušenog smeha. „Oboje ste dali povoda En Lukas za ovo i sami
sebe ukopali time što ste otišli na njeno radno mesto u dva navrata, zasebno.
Imali ste ludu sreću što nije ulepšala priču tužbicom zbog pretnje protiv Eve.
Da se držala istine, oboma bi sud skočio za vrat.”
Otišla sam do frižidera i počela da vadim namirnice od kojih ću spremiti
večeru. Čitave večeri sam prebacivala sebi što sam postupila tako
nepromišljeno. Uopšte mi nije palo na pamet da bi En možda svojevoljno
obelodanila da je gnusno prevarila muža s Gidionom pošto je važila za
uglednog člana udruženja lekara za mentalno zdravlje, a njen muž je bio
istaknuti pedijatar.
Potcenila sam je, a nisam ni poslušala Gidiona kad me je upozorio da En
ume da bude stvarno opasna. Posledica toga jeste to što je podnela tužbu jer
joj je prvo Gidion banuo u ordinaciju dok je radila s nekim pacijentom, a dve
nedelje kasnije sam joj i ja napravila zasedu na poslu, Araš je prihvatio čašu
koju mu je Gidion žustro gurnuo preko stola.
„Okružni sudija može doneti odluku da je krivično goni zbog lažnog
prikazivanja činjenica, ali ona je narušila svoj kredibilitet time što je optužila
Evu za fizički napad, pri čemu se na snimku sa sigurnosne kamere jasno vidi
da toga nije bilo. Uzgred, sreća vaša što imate taj snimak.”
Saznala sam da je zgrada u kojoj radi En Lukas zaista u Gidionovom
vlasništvu, što me nimalo nije iznenadilo. Moj muž je voleo da drži sve pod
kontrolom, pa je to što je na neki način nadgledao poslovanje i gospodina i
gospođe Lukas sasvim ličilo na njega.
„Nema potrebe da pominjem pošto se podrazumeva”, nastavio je Araš,
„ali, kad te napadne ludak, NE NASEDAJ NA PROVOKACIJE.”
Gidion me je pogledao podigavši obrvu. Jeste me to malo nerviralo, ali
bio je u pravu. Već mi je to rekao.
Advokat nam je predočavao činjenice, upozoravajući nas. „Radiću na
tome da se njena optužba za napad odbaci kao lažna i potrudiću se da je
okrenem u vašu korist tako što ću podneti protivtužbu za uznemiravanje. Isto
tako ću pokušati da izdejstvujem zabranu prilaska i tebi i Keriju Tejloru, ali,
bez obzira na to, svi treba da je se klonite i da je zaobilazite u širokom luku.”
„Svakako”, uveravala sam ga, iskoristivši priliku da šljepnem zgodnu,
zategnutu guzu svog muža dok sam prolazila iza njega.
Pogledao me je preko ramena, a ja sam mu poslala poljubac.
Bilo mi je zabavno to što je ljubomoran. Najupečatljivija Araševa osobina
bilo je to što je najbolji u svom poslu, kao i Gidion; međutim, Araš Gidiona
nikako i ni u čemu nije mogao nadmašiti. Iako sam videla da ume da bude
strašan kao moj muž kad zatreba, Araš po prirodi nije bio takav.
Gidion je oduvek bio opasan. Svi su ga tako i doživljavali. Mene je to
kod njega snažno privlačilo, ali nisam se zanosila da ga mogu ukrotiti. A tek
što je bio lep i zgodan - kao neko božanstvo. On je toga bio svestan. Znao je
dobro koliko sam opčinjena njime.
Međutim, ljubomora, to zelenooko čudovište, dobrano ga je načinjala.
„Hajde, ostani na večeri”, predložila sam Arašu. „Ne znam još šta ću da
spremim. Pokvarili smo ti planove i sad me grize savest,”
„Još je rano.” Gidion je otpio veliki gutljaj vina. „Može da smisli nov
plan.”
„E baš bih voleo da ostanem na večeri”, rekao je Araš, zločesto se
osmehnuvši.
Nisam mogla da odolim da ne ukradem još jedan dodir, pa sam posegla za
čašom vina oko muževljevog tela i uzgred mu pomilovala butinu. Grudima
sam ga okrznula po leđima dok sam povlačila ruku.
Budući da je u tome imao kratak fitilj, Gidion me je uhvatio za zglavak.
Stegao ga je, a drhtaj uzbuđenja mi je prostrujao kroz telo.
One plave oči bile su uprte u mene. „Hoćeš malo da budeš nevaljala?”,
upitao je maznim glasom.
Istog trena sam osetila očajničku potrebu za njim zato što je sav bio
staložen i nekako neobuzdan a uglađen u isti mah, potpuno pribran, a pritom
me je zapravo pitao želim li da se pojebemo.
Nije imao pojma koliko to želim.
Čulo sam neko prigušeno zujanje. Držeći me i dalje u stisku i ne dajući mi
da odem, Gidion je pogledao preko stola u Araša. „Dodaj mi telefon.”
Araš me je pogledao i zavrteo glavom tražeći Gidionov telefon po
džepovima sakoa koji je maločas okačio o barsku stolicu. „Stvarno ne znam
kako ga trpiš.”
„Odličan je u krevetu”, našalila sam se, „a pošto tamo nije nabusit...”
Gidion me je snažno privukao sebi i gricnuo me za ušnu školjku.
 Bradavice su mi istog trena nabrekle i otvrdnule. Skoro nečujno je zarežao
pored mog vrata mada sumnjam da je mario da li ga Araš čuje.
Ostavši bez daha, odmakla sam se i pokušala da se usredsredim na
večeru. Nikad nisam ništa pripremala u Gidionovoj kuhinji niti sam imala
predstavu gde se šta nalazi od posuda i namirnica osim onoga što sam uzgred
primetila dok sam kuvala kafu policajki i policajcu. Pronašla sam crni luk, a
ubrzo sam otkrila i gde mu stoje nož i daska za sečenje. Bilo mi je drago što
imam čime da odvratim misli jer bismo u suprotnom oboje dali pun gas.
„Dobro”, rekao je Gidion uz uzdah onome ko ga je pozvao. „Dolazim.”
Podigla sam pogled. „Moraš da ideš?”
„Ne. Angus će doneti Lakija.”
Osmehnula sam se.
„Ko je Laki?”, upitao je Araš.
„Gidionov pas.”
Advokat se vidno ali očekivano zgranuo. „Ti imaš psa?”
„Sad imam”, odvratio je Gidion nabusito, izlazeći iz kuhinje.
Kad se trenutak kasnije vratio s Lakijem, koji se migoljio u njegovom
naručju radosno mu ližući lice, sva sam se istopila. Taj industrijski titan,
svetski moćnik u prsluku i košulji, stajao je i razneženo posmatrao najslađeg
psića na svetu.
Uzela sam njegov telefon, otključala ga i slikala taj prizor. E, ova ide u
ram. Obavezno.
Uzgred sam i poslala poruku Keriju. Zdravo, Eva je. Hoćeš na večeru u
penthaus?
Sačekala sam koji tren da mi odgovori, a onda sam spustila Gidionov
telefon i nastavila da seckam.
„Trebalo je da te poslušam za En”, rekla sam Gidionu kad smo se vratili u
dnevnu sobu pošto smo ispratili Araša. „Izvini,”
 Njegova ruka na mojim leđima skliznula je niže, obuhvativši me oko
struka. „Nema potrebe da se izvinjavaš.”
„Potrebni su ti čelični nervi da izađeš na kraj s mojom tvrdoglavošću.”
„Odlična si u krevetu, a pošto tamo nisi tvrdoglava...”
Prasnula sam u smeh jer mi je odvratio mojim rečima. Bila sam srećna što
sam to veče provela s njim i Arašem, gledajući kako je opušten i bezbrižan u
društvu svog prijatelja, i što se krećem po penthausu kao da je to moj dom...
„Osećam se kao da sam u braku”, promrmljala sam, shvativši da se dotad
nisam tako osećala. Jesmo razmenili prstenje i zakleli se na večnu ljubav, ali
to su bila samo simbolična obeležja braka, a ne njegova suština.
„I trebalo bi”, odgovorio je uz poznatu dozu arogancije, „pošto već jesi i
bićeš do kraja života.”
Pogledala sam ga kad smo seli na sofu. „A ti?”
Pogled mu je odlutao ka ogradici pored kamina, u kojoj je Laki spavao.
„Misliš, da li se osećam pripitomljeno?”
„Znam da je to nemoguće”, odgovorila sam bezizražajno.
Gidion me je ispitivački pogledao. „Želiš li da budem takav?” Pomilovala
sam ga po butini jer nisam mogla da se obuzdam. „Ne.”
„Večeras... Prijalo ti je što je Araš ovde.”
Prostrelila sam ga pogledom. „Nisi valjda ljubomoran na svog advokata,
pobogu? Pa to bi bilo smešno.”
„Nisam, ali to mi se baš i ne dopada.” To je izgovorio kroz zube. „Ali
nisam to hteo da kažem. Voliš da pozivaš ljude u goste.”
„Da.” Namrštila sam se. „Zar ti ne voliš?” Odvratio je pogled i napućio
usne. „U redu je to.”
Tada mi je postalo jasno. Njegov dom je za njega bio skrovište. Pre mene,
nikada tu nije dovodio Žene. Možda su mu dolazili prijatelji, ali možda i
nisu... Možda se u penthaus sklanjao od svih.
 Uhvatila sam ga za ruku. „Izvini, Gidione. Trebalo je prvo da te pitam.
Nisam to uzela u obzir, a trebalo je. To je tvoj dom...”
„Naš dom”, ispravio me je i ponovo me pogledao u oči. „Zašto se
izvinjavaš? Imaš pravo da radiš ovde šta hoćeš. Ne moraš da me pitaš za
dozvolu za bilo šta.”
„A ti ne bi trebalo da se osećaš nelagodno u sopstvenoj kući.”
„Našoj kući”, brecnuo se. „Treba da se navikneš na taj pojam, Evo. I to
brzo.”
Trgla sam se od njegove nagle promene raspoloženja. „Ti si lud.”
Ustao je i obišao stočić, a telo mu je podrhtavalo od napetosti. „Prvo si
rekla kako se osećaš kao da si u braku, a sad se ponašaš kao da si gost u
mojoj kući.”
„Našoj kući”, ispravila sam ga. „Što znači da je delimo, pa imaš pravo da
kažeš ako više voliš da prijatelje izvodimo nekud drugo.”
Gidion je provukao prste kroz kosu, što je bilo pouzdan znak da se sve
više uzrujava. „Zabole me uvo za to.”
„Pa ponašaš se sasvim suprotno”, rekla sam ravnim tonom.
„Jebote.” Pogledao me je držeći ruke na uskim kukovima. „Araš mi je
prijatelj. Šta me briga i ako mu spremiš večeru?”
Da li se mi to vrtimo ukrug zbog ljubomore? „Večeru sam spremala za
tebe, a njega sam samo pozvala da nam se pridruži.”
„Dobro. Kako god.”
„Pa nije baš dobro, jer si se iznervirao.”
„Nisam.”
„Sad mi ništa nije jasno i počinjem i sama da se nerviram.”
Stegao je vilice. Prišao je kaminu i počeo da razgleda porodične
fotografije koje sam poredala po okviru.
 Najednom sam se pokajala što sam to uradila. Prva ću priznati da sam ga
naterala da prihvati promene brže nego što bi trebalo, ali razumela sam
njegovu potrebu za utočištem, za mirnim mestom na kojem može spustiti
gard. Želela sam da mu to budem ja, da naš dom to za njega predstavlja.
Ukoliko od penthausa napravi mesto koje će izbegavati - ako mu ikada život
postane lakši ukoliko bude mene izbegavao - onda ću time neposredno
ugroziti sam brak, koji je za mene svetinja.
„Gidione. Molim te, razgovaraj sa mnom.” Možda sam mu i to otežala.
„Ukoliko sam prešla granicu, moraš to da mi kažeš.”
Ponovo se okrenuo prema meni, namršten. „O čemu govoriš, dovraga?”
„Ne znam. Ne razumem zašto sam te uzrujala. Pomozi mi da te razumem.”
Gidion je uznemireno uzdahnuo, a zatim se zagledao u mene s laserskom
preciznošću kojom je prozreo sve moje tajne. „Da nema više nijednog bića na
zemlji, da ostanemo samo ti i ja, meni to uopšte ne bi smetalo. Ali tebi bi.”
Zavalila sam se, zatečena tom opaskom. Njegov um je nesumnjivo lavirint
koji nikad neću uspeti da dokučim. „Ne bi ti smetalo da ostanemo samo nas
dvoje i niko više - zauvek? Da više nemaš s kim da se takmičiš? Da više ne
smišljaš planove za dominaciju svetom?” Nasmešila sam se s dozom
sarkazma. „Ma daj, živ bi se smorio.”
„Misliš da bi bilo tako?”
„Ne mislim. Znam.”
„A ti?”, izazvao me je. „Da li bi izdržala bez svih svojih prijatelja koje
pozivaš u goste i bez sveg tog petljanja u tuđe živote?”
Pogledala sam ga kroz trepavice. „Ja se ne petljam u tuđe živote.”
U njegovim očima je bilo beskrajnog strpljenja. „Da li bih ti ja bio
dovoljan da na svetu više ne postoji niko drugi?”
„Pa i ne postoji niko drugi.”
„Evo. Odgovori na pitanje.”
 Pojma nisam imala odakle mu sad to, ali upravo mi je zato bilo još lakše
da mu odgovorim. „Izluđuješ me, znaš li to? S tobom mi nikad nije dosadno.
Ceo život s tobom ne bi mi bio dovoljan da dokraja shvatim kako
razmišljaš.”
„Da li bi bila srećna?”
„Da te imam samo za sebe? To bi bio pravi raj.” Usne su mi se izvile.
„Imam fantaziju u stilu Tarzana. Ti Tarzan, ja Džejn.”
Ramena su mu se vidno opustila, a na usnama mu je zatitrao osmejak. „U
braku smo mesec dana. Zašto ja onda tek sad čujem ovo?”
„Pretpostavljam da bih, prema priči, tek za nekoliko meseci smela da ti
pokažem ribicu.”
Gidion me je počastio širokim osmehom, retkom pojavom na njegovom
licu, koji mi je spržio neurone. „Šta se događa u toj tvojoj bajci?”
„Ma znaš već.” Odmahnula sam rukom. „Živimo u kući na drvetu, ti nosiš
neku krpicu oko struka. Klimatski uslovi su takvi da smo stalno malčice
obliveni znojem, ali nije paklena vrućina. Ti ćeš da umireš od želje da me
kresneš, ali, avaj, nemaš iskustva, pa ću ja morati sve da ti pokažem.”
Zapiljio se u mene. „Imaš seksualnu fantaziju u kojoj sam ja nevini”
Upinjala sam se da ne prasnem u smeh pred njegovom nevericom.
„U svakom smislu”, odgovorila sam mrtva ozbiljna. „Nikad u životu nisi
video sise niti pičku pre mene. Morala bih da ti pokažem kako da me
dodiruješ, šta volim. Brzo bi se napalio, ali, s druge strane, imala bih posla s
divljakom. Nikad ti ne bi bilo dosta.”
„To je i inače tačno.” Pošao je ka kuhinji. „Imam nešto za tebe.”
„Parče krpe da omotam oko pojasa?”
Odgovorio mi je preko ramena. „Nešto što se nalazi u krpi.”
Usne su mi se izvile. Donekle sam očekivala da će se vratiti s vinom.
Ispravila sam se kad sam ugledala da u ruci drži nešto malo i jarkocrveno.
Na osnovu boje i oblika sam prepoznala da je to nešto iz Kartijea. „Poklon?”
Gidion je prešao razdaljinu koja nas je delila koračajući zavodljivo i s
mnogo samopouzdanja.
Od uzbuđenja sam poskočila. „Daj da vidim, daj da vidim!”
Zavrteo je glavom i visoko podigao ruku kad je seo. „Ne možeš imati ono
što ti još nisam dao.”
Ponovo sam sela i spustila ruke na butine.
„Da odgovorim na tvoje pitanje...” Nežno mi je prešao preko obraza
vrhovima prstiju, „Da, osećam se kao da sam u braku.”
Srce mi je ustreptalo.
„Za mene je sreća da te zateknem u kući kad se vratim, kao danas”,
promrmljao je, zagledan u moje usne, „da pripremaš večeru u našoj kuhinji.
Čak i da nam dođe prokleti Araš. To želim. Želim tebe. I ovaj zajednički
život koji gradimo.”
„Gidione...” Osetila sam knedlu u grlu.
Pogledao je vrećicu od crvenog antilopa u ruci. Otkopčao je dugme kojim
je bila zatvorena i na dlan istresao dva polumeseca od platine.
„O bože.” Ruka mi je poletela ka grudima.
Uhvatio me je za levu ruku i nežno je spustio sebi u krilo, podvukavši pod
nju jednu polovinu narukvice. Drugu je podigao da bih videla šta je
ugravirano na njoj.

Oduvek moja. Zauvek tvoj. - Gidion.

„Uh, čoveče”, otelo mi se dok sam posmatrala muža kako pričvršćuje

gornju polovinu narukvice za donju. „Ovim si zaslužio jedan dobar kres.”
Tiho se nasmejao, od čega je moja ljubav prema njemu još dublje pustila
korene.
 Cela narukvica je bila ukrašena motivom zavrtnja i imala je po jedan pravi
zavrtanj sa obe strane; zavio ih je malim šrafcigerom.
„Ovo”, podigao je šrafcigerčić, „pripada meni.”
Ćušnuo ga je u džep, što je značilo da bez njega neću moći da skinem
narukvicu. Nisam to ni želela. Već mi je prirasla za srce - kao izraz njegove
romantične duše.
„A ovo” - obgrlila sam ga nogama oko struka, a rukama oko ramena -
„pripada meni.”
Zgrabio me je oko struka, zametnuvši glavu da bi moje radoznale usne
lakše prišle njegovom vratu. Nije to bila predaja, već prepuštanje, i to je bilo
sasvim u redu.
„Odnesi me u krevet”, prošaputala sam, liznuvši ga duž ušne školjke.
Osetila sam kako su mu se mišići grupisali, a potom i napregli kad je
ustao držeći me u naručju kao da sam laka kao pero. Prela sam od
zadovoljstva, a on me je uhvatio za dupe podigavši me više i izneo iz dnevne
sobe.
Jedva sam dolazila do daha, a srce mi je lupalo kao ludo. Ruke nisu
mogle da ga se zasite; provlačila sam prste kroz njegovu kosu, milovala ga
po ramenima i na kraju mu razvezala kravatu. Želela sam da doprem do
njegove kože, da je osetim na svojoj. Usne su mi krstarile po njegovom licu,
ljubeći ga gde god su stigle.
Koračao je odlučno ali opušteno. Disao je ujednačeno. Šutnuo je vrata
bez imalo napora, bez imalo žurbe.
O bože, dovodilo me je do ludila što je toliko smiren.
Hteo je da me spusti na krevet, ali ja sam se i dalje čvrsto držala za njega.
„Ne mogu da ti skinem odeću ako me ne pustiš.” Samo je promuklost
glasa odala koliko žarko to želi.
Pustila sam ga, raskopčavši mu dugmad prsluka pre nego što se ispravio.
„Skini ti svoju odeću.”
Uhvatio me je za prste da bi on dovršio posao. Počeo je da se svlači, a ja
sam piljila zadržavajući dah.
Njegove preplanule ruke, svetlucanje prstenja koje sam mu dala, spretno
rasplitanje čvora u koji je kravata bila vezana... Kako je to moglo biti toliko
erotično?
Svila je zašuštala dok ju je skidao. Nemarno ju je pustio da sklizne na
pod. Oči su mu plamtele dok je posmatrao kako ga gledam.
Bila je to najgora vrsta uskraćivanja, mučenje sebe do krajnjih granica, a
ja sam terala sebe da to podnosim. Želela sam da ga dodirujem, ali
suzdržavala sam se. Izluđivala sam se čekanjem, čeznući za njim. Mučila sam
nas oboje time što sam htela da čekamo, tako da je ovo najmanje što sam
zaslužila.
Nedostajao mi je. Nedostajalo mi je kad je ovakav.
Kragna košulje mu se razdvojila kad je oslobodio dugmad iz proreza,
ogolivši snažan vrat i deo grudi, tek toliko da nagovesti strast. Zastao je kod
dugmeta ispod grudnih mišića, izludivši me time, i prešao na dugmad za
manšete.
Lagano ih je skinuo, jedno po jedno, spuštajući ih pažljivo i polako na
noćni stočić.
I protiv svoje volje, tiho sam zacvilela. Očajnička želja je gorela u meni,
kolajući mi kroz vene kao najsnažniji afrodizijak.
Zbacio je košulju i prsluk, oslobodivši ramena, koja su se pritom napela
pa opustila.
Sve je na njemu bilo savršeno. Svaki centimetar kože. Svaka zategnuta
površ izvajanih mišića koji su se videli ispod grube svile njegove kože. Tu
nije bilo ničeg surovog. Ničega previše.
Ali njegov kurac... Isuse.
 Butine su mi se snažno skupile kad je nogama skinuo oksfordice, a potom
i pantalone. Na kraju su mu i bokserice skliznule niz duge, snažne noge.
Usmine su mi bridele i nabrekle, a krv mi je snažno pumpala jurnuvši u samo
središte. Razdvojile su se, vlažne od požude.
Pločice na stomaku su se uredno složile kad se uspravio. Mišići na
kukovima su se zategli u obliku slova V, usmereni prema debelom, dugačkom
penisu između butina, povijenom naviše.
„O bože. Gidione.”
Široki glavić je već procurio. Testisi su mu visili napregnuti, upinjući se
da izdrže težinu kurca gusto prošaranog venama. Bio je veličanstven,
predivan u svojoj sirovosti, iskonski muževan. Taj prizor je probudio sve ono
žensko u meni.
Olizala sam usne jer mi je pošla voda na usta. Želela sam da osetim
njegov ukus, da čujem krik zadovoljstva ako ne budem zaslepljena svojim,
da osetim kako se trese i drhti kad ga dovedem do vrhunca.
Gidion je stegao pesnicu oko uda u erekciji, snažno ga protrljavši od
korena do vrha, od čega se na vrhu pojavila krupna biserna kap.
„Tvoj je, anđele”, rekao je gubeći glas. „Uzmi ga.”
Brzo sam ustala s kreveta i, baš kad sam htela da kleknem, on me je
uhvatio za lakat, usana stisnutih u tanku liniju. „Gola.”
Bilo mi je teško da se uspravim jer su mi kolena klecala od požude, a još
teže da se oduprem porivu da što pre skinem odeću. Drhtala sam dok sam
razvezivala traku kojom mi je bluza bila vezana oko vrata, trudeći se da
povučem krajeve zavodljivim pokretima striptizete.
Naglo je udahnuo kad sam ostala samo u čipkanom brusu. Kočnica
njegove samokontrole je polako popuštala. Nežne grudi su mi napinjale
tkaninu jer su mi se bradavice ukrutile.
Gidion mi je prišao, podvukao prste pod bretele i povukao ih naniže dok
se njegovi žudni dlanovi nisu našli na meni. Zatvorila sam oči i potmulo
zastenjala kad mi je nežno stegao dojke, držeći ih u dlanovima i mazeći mi
bradavice palčevima.
„Nije trebalo da te svlačim”, rekao je kruto, ali njegov dodir je govorio
sasvim suprotno. Njegovi dodiri su mi govorili da sam zanosna, seksi, da
samo mene želi da gleda.
Odmakao se, a ja sam prigušeno kriknula, jer su mi nedostajale njegove
ruke.
Oči su mu se toliko zamutile da su postale gotovo crne. „Ponudi mi ih.”
Premestila sam se s noge na nogu jer mi je dole sve pulsiralo. Pustila sam
da mi majica padne na pod, a onda sam otkopčala grudnjak. Skliznuo mi je
niz ruke, oslobodivši mi dojke, pa sam sada lepo mogla da ih obuhvatim i
podignem ih k njemu.
Sagnuo se toliko strpljivo da me je to izluđivalo i polako prešao vrhom
jezika preko bradavice, lagano ližući, ne žureći. Htela sam da vrisnem... da
ga udarim... da učinim nešto. Bilo šta da dam oduška iščekivanju koje me je
razdiralo.
„Molim te”, otelo mi se; nisam imala srama. „Preklinjem te, Gidione...”
Počeo je da sisa. Snažno, Uvlačio ih je duboko i brzo, nemilosrdno
šamarajući osetljivi vrh jezikom. Osetila sam životinjski nagon u njemu,
feromone i testosteron, miris divljački uzbuđenog mužjaka u punoj snazi.
Prizivao me je, žedan da me poseduje. Osetila sam tu silu koja me je
privlačila, njegov zov. Osetila sam kako se topim iznutra. Kako se predajem.
Zanjihala sam se, a on me je uhvatio, podupirući me rukama kao
naslonom, i prešao na drugu dojku. Obrazi su mu upali, toliko je silovito
sisao, a usmine su mi se grčile u ritmu koji je diktirao. Kičma me je zabolela
od istezanja, od tog položaja u kojem sam morala da ostanem da bih se i
dalje rastapala od zadovoljstva koje mi je pružao, i to me je dovodilo do
ludila.
Borila sam se za njega. On je počinio ubistvo za mene. Bili smo povezani
jakim sponama, onim najprimitivnijim, iskonskim, koje se nisu mogle opisati
rečima. Mogao je da me uzme, iskoristi.
Njegova sam. Naterala sam ga da čeka, a on mi je to dopustio - ni sama
ne znam iz kojih pobuda. Međutim, sada me je podsećao da mogu daleko da
odem i da se povremeno držim na distanci, ali da će njegova ruka uvek držati
lance kojima smo vezani. I povući će me k sebi kad mu odgovara zato što mu
pripadam. Oduvek moja.
„Ne čekaj.” Zavukla sam prste u njegovu kosu. Jebi me. Hoću tvoj kurac
u sebi...”
Brzo me je okrenuo i savio preko kreveta držeći ruku između mojih
lopatica, pa je posegao za rajsferšlusom mojih kapri pantalona, koji se
nalazio pozadi. Snažno ga je povukao i otkopčao me, pocepavši pamučnu
tkaninu.
„Da nastavim?”, promumlao je zavukavši ruku u njih i obuhvatio jednu
polovinu moje zadnjice.
„Da! O da...” Znao je to, ali ipak me je pitao. Uvek bi me podsetio na to
da je sve pod mojom kontrolom, da neće ništa preduzeti dok mu ja to ne
dozvolim.
Iscepao mi je pantalone spustivši ih do kolena jednom rukom dok me je
drugom držao za kosu. Držao ju je pesnicom, grub, nestrpljiv. Zgrabio je rub
mojih tanga gaćica i povukao ih, a tkanina mi se usekla u kožu i od napona se
pokidala.
Zavukao mi je ruku među skupljene noge i obuhvatio je celom šakom.
Leđa su mi se izvila, a čitavo telo mi je prožela slatka jeza.
„Uh, al’ si vlažna.” Zavukao je prst u mene. Izvadio ga. Onda je zavukao
dva prsta. „Tvrd mi je kao kamen koliko si me naložila.”
Nežna tkiva su gladno proždrla njegove prste. Izvukao ih je i počeo da
pravi kružne pokrete po klitorisu, trljajući ga neumoljivo. Naslanjala sam se
na jagodice njegovih prstiju, žudeći da osetim pritisak, dahćući i stenjući,
preklinjući.
„Nemoj da svršiš dok ne uđem u tebe”, procedio je kroz zube. Zgrabio me
je za kukove obema rukama i privukao sebi, zavukavši mi široki glavić u
otvor.
Zastao je za trenutak, dišući duboko i glasno. Onda ga je snažno gurnuo u
mene. Vrisnula sam u dušek, raširivši noge što sam više mogla, grčeći se da
bi lakše ušao.
Odigao me je, pa mi stopala više nisu dodirivala pod. Zanjihao je
kukovima. Penis mu je prodirao duboko, nemilosrdno, zaposedajući i ono
malo preostalog prostora u meni. Stezala sam ga u sebi, pulsirajući oko njega
od mahnitog zadovoljstva.
„Je l’ dosta?”, promrmljao je, neumoljivo mi gnječeći kožu.
Odigla sam se rukama, toliko blizu orgazma da me je bolelo. „Hoću još.”
Kroz bubnjanje krvi u ušima, čula sam kako stenjući izgovara moje ime.
Kurac mu je nabrekao i izdužio se, svršavajući u snažnim trzajima. Činilo mi
se da tome nema kraja, a možda je i bilo tako, ali on je kroz orgazam počeo
da me ponovo jebe, ispunivši me vrelim, kremastim semenom. Pokreti koje je
pravio dok je svršavao doveli su me do vrhunca. Od sveprožimajućeg
orgazma sam se snažno grčila, a celo telo mi se treslo kao u groznici.
Zarila sam nokte u prekrivač, pokušavajući da nađem oduška dok je
Gidion snažno gurao kurac u mene, prepustivši se vrelom, divljem prodiranju.
Njegova lepljiva sperma mi je ovlažila uzavrele usmine, a onda počela da mi
se sliva niz noge. Stenjao je i prodirao duboko, njišući kukovima,
uništavajući me. Zadrhtao je svršivši ponovo, samo nekoliko trenutaka posle
prvog orgazma.
Presamitivši se preko mene, poljubio me je u rame. Njegov vreo i ubrzan
dah me je milovao po znojem orošenim leđima. Grudi su mu se nadimale,
priljubljene uz moju kičmu, a onaj skoro neizdrživ stisak na kukovima je
popustio. Njegove ruke su počele da me miluju, da umiruju. Prstima je
pronašao moj klitoris i počeo da ga mazi, ponovo me uzbuđujući, trljajući
dok me nije doveo do još jednog orgazma.
Usne su mu lutale po mojoj koži. Anđele... Ponavljao je do iznemoglosti.
Slomljeno. Očajnički. Bez daha.
Zauvek tvoj.
Ostao je u meni duboko, tvrd i spreman.

***

Ležala sam na krevetu ušuškana uz Gidiona, bez gaćica, jer ih je pocepao,

a i on je bio nag. Njegovo izvajano telo još je bilo mokro od znoja.
Ležao je na leđima raširenih nogu. Jednu ruku je podmetnuo pod glavu,
snažni mišići druge omotali su se oko mog struka, a prstima mi je odsutno
milovao torzo, nesvesno prevlačeći jagodicama po koži duž neke nevidljive
linije.
Ležali smo goli na prekrivačima, a kurac mu je bio dopola uspravan i
savijao mu se do pupka. Svetlucao je na svetlosti lampe s noćnog stočića,
vlažan od mene i Gidiona samog. Disanje mu se lagano ujednačavalo, a puls
se vraćao u normalu pod mojim uhom. Mirisao je izvrsno, na greh, na seks,
na sebe.
„Ne sećam se kako smo dospeli na krevet”, promrmljala sam nekako
grleno, skoro promuklim glasom.
Gidionove grudi su se zatresle od smeha. Okrenuo je glavu i poljubio me
u čelo.
Još više sam se priljubila uz njega i prebacila ruku preko njegovog struka,
grleći ga čvrsto.
„Jesi li dobro?”, upitao je nežno.
Zametnula sam glavu da bih ga pogledala. Bio je sav zajapuren i znojav, a
kosa mu se slepila uz slepoočnice i vrat. Njegovo telo je bila dobro
podmazana mašina, naviknuta na razne naporne borilačke pokrete kojima je
održavao formu. Seksanje ga nije iscrpio; mogao je to da radi neumorno, po
čitavu noć. Jedino se naprezao da se uzdržava što duže, zauzdavajući se dok
ne bih izludela za njim koliko je on žudeo za mnom.
„Jebao si me do iznemoglosti.” Nasmešila sam se, još omamljena.
„Bride mi prsti i na nogama i na rukama.”
„Bio sam grub.” Dodirnuo mi je kuk. „Napravio sam ti modrice.”
„Hm...” Zatvorila sam oči. „Znam.” Osetila sam kako se pometa, pridiže,
zaklonivši svetlost. „To ti se sviđa”, promumlao je.
Videla sam kako se naginje nad mene. Dodirnula sam mu lice, mazeći ga
jagodicama po čelu i bradi. „Sviđa mi se kako se kontrolišeš. To me pali.”
Skupio mi je prste i gricnuo ih, a onda ih je pustio. „Znam.”
„Ali kad je izgubiš...”, uzdahnula sam prisećajući se. „Izluđuje me sama
pomisao da tako delujem na tebe, da me toliko želiš.”
Spustio je glavu i prislonio čelo uz moje. Privukao me je bliže da osetim
kako je i dalje napaljen. „Više od svega.”
„A i veruješ mi.” U mom zagrljaju je spuštao gard. Žestina njegove žudnje
nije prikrivala njegovu ranjivost, već ju je otkrivala.
„Više nego ikom drugom.” Legao je preko mene, prekrivši mi telo od
stopala do ramena, a da me pritom nije pritiskao; sam je nosio svoju težinu.
Senzualni dodir koji me je svu prožimao opet me je uzbudio.
Zabacivši glavu, Gidion mi je okrznuo usne svojima. „Krosfajer”,
promrmljao je.
Krosfajer je bila moja sigurnosna reč. Nju sam izgovarala kad više ne bih
mogla da izdržim i kad sam želela da prestane sa onim što bi mi u tom
trenutku radio. Kad bi on izgovorio tu reč, to bi značilo da ni on više ne može
da izdrži, ali da ne želi da prestanem. Za Gidiona je reč Krosfajer
predstavljala povezanost dublju od ljubavi.
Usne su mi se razvukle u osmeh. „Volim i ja tebe.”
 ***

Umotavši se u jastuk, pogledala sam u garderober i čula Gidiona kako

peva. Umorno sam mu se osmehnula. Upravo se oblačio posle tuširanja i
očigledno je bio pun energije uprkos tome što je jutro počeo time što me je
doveo do orgazma od koga sam prebrojala sve zvezde.
Tek posle nekoliko trenutaka sam prepoznala pesmu koju je pevao.
Odmah sam osetila leptiriće u stomaku. At Last. Nije bilo važno da li mu se
u glavi vrti verzija Ete Džejms ili Bijonse. Ono što sam ja čula bio je njegov
raskošan glas kojim je bojio melodiju, pevajući o plavom nebu i osmehu koji
ga je očarao.
Vezao je tamnosivu kravatu. Prsluk mu je bio raskopčan, a sako je nosio
preko ramena. Laki je istrčao za njim, uvek se vrzmajući oko njega. Budući
da smo ga malo pre toga pustili iz kaveza, štene ga je pratilo u stopu.
Gidionov pogled je poleteo ka meni. Osmehnuo mi se tako da mi je srce
ustreptalo. „And here we are”3, pevušio je.
„Uglavnom, eto mene. Iznurene višesatnim seksom. Jedva sam izdržala, a
ti...” - odmahnula sam rukom prema njemu - „ti si priča za sebe. Nije
pošteno. Nešto ne radim kako treba.”
Seo je na ivicu nerazmeštenog kreveta besprekorno doteran. Sagnuo se i
poljubio me. „Podseti me... Koliko sam puta noćas svršio?”
Prostrelila sam ga pogledom. „Očigledno nisi dovoljno puta, jer si bio
spreman za nov juriš kad je sunce izašlo.”
„Što samo dokazuje da sve radiš baš kako treba.” Sklonio mi je pramen s
lica. „U iskušenju sam da ostanem kod kuće, ali moram da pozavršavam sve
poslove da bismo mogli da nestanemo na mesec dana. Kao što vidiš, imam
veoma jaku motivaciju.”
„Ti si to stvarno ozbiljno mislio?”
„Zar si mislila da nisam?” Odgrnuo je prekrivač i uhvatio me za sisu.
Uhvatila sam ga za ruku pre nego što je stigao ponovo da me uzbudi.
„Medeni mesec od mesec dana. Pocepaću te bar jednom. Čvrsto sam
rešila.”
„Jesi li?” Oči su mu se caklile od smeha. „Samo jednom?”
„Sam si to tražio, šampione. A kad budem završila s tobom, preklinjaćeš
me da te ostavim na miru.”
„To se nikada neće desiti, anđele. Ni za milion godina.” Njegova
ubeđenost je za mene bila izazov.
Ponovo sam se pokrila prekrivačem. „To ćemo tek da vidimo.”
 8

Angus je ušao u moju kancelariju, pa sam podigao pogled sa imejla koji

sam čitao. Držao je kapu u rukama i stao pored mog stola.
„Sinoć sam pretražio kancelariju Terensa Lukasa”, rekao mi je. „Ništa
nisam našao.”
Nisam ni očekivao da će išta naći, tako da se nisam iznenadio.
„Moguće je da je Hju rekao En ono što zna, ali da nema nikakvih pisanih
tragova.”
Smrknuto je klimnuo glavom. „Dok sam bio tamo, obrisao sam sve
tragove Evine posete i na hard-diskovima i na pomoćnim uređajima. Obrisao
sam i snimke onoga kad ste ti i Eva bili tamo. Proverio sam - nije tražio
kopiju snimka od obezbeđenja, pa nemaš razloga da brineš ako krene ženinim
stopama i reši da i sam podnese tužbu.”
Takav je bio Angus; uvek je razmatrao sve mogućnosti. „Zar to policiji ne
bi bilo zanimljivo?”, odvratio sam zavalivši se. „Lukasovi imaju mnogo šta
da izgube, baš kao i ja.”
„Krivica je na njima, momče. Nije na tebi.”
„Nikada nije toliko jednostavno.”
„Ti imaš sve što si želeo i što zaslužuješ. Njih dvoje ti ništa ne mogu
oduzeti.”
Osim samo poštovanja i poštovanja koje mi ukazuju prijatelji i saradnici.
Naporno sam radio da bih ponovo zaslužio i jedno i drugo otkako me je otac
prilično javno osramotio. Oni koji su želeli da otkriju moje mane verovatno
su zadovoljni. To me više ne uznemirava kao ranije.
 Angus je bio u pravu. Stekao sam svoje bogatstvo i imam Evu.
Ukoliko bi joj zarad unutrašnjeg mira bilo potrebno da se sakrijemo od
očiju javnosti, učinio bih to. To sam već razmotrio dok je Nejtan Bejker još
bio samo pretnja. Eva je htela da krije našu vezu od sveta da bi me poštedela
bilo kakvog skandala koji bi izbio zbog njene prošlosti. Nisam hteo to da
žrtvujem. Nisam hteo da se krijem. Da kradem te zajedničke trenutke. Da se
pretvaram zbog drugih da nismo ludo, smrtno zaljubljeni.
Sada je drugačije. Postala mi je preko potrebna, kao vazduh. Njena sreća
mi je postala najvažnija na svetu. Znao sam kako je kad te osuđuju zbog
tuđih grehova i nikad neću dozvoliti da moja žena prođe kroz to. Suprotno
njenom uverenju, ne bih umro kad ne bih učestvovao u svakom poslu „Kros
indastriza”.
Ne bih, doduše, ni da do kraja života nosim neku krpicu oko bedara
izigravajući Tarzana, ali naći će se već neka prijatna sredina između te dve
krajnosti.
„Upozorio si me za En.” Odmahnuo sam glavom. „Trebalo je da te
poslušam.”
Na to je slegnuo ramenima. „Što je bilo, bilo je. En Lukas je odrasla žena.
Ima dovoljno godina da preuzme odgovornost za svoje postupke.”
Šta radiš to, momče?, upitao me je kad je En sela na zadnje sedište
bentlija te prve noći. U nedeljama koje su usledile, sve više i jasnije je
izražavao svoje neodobravanje, sve dok se jednog dana nije izvikao na mene.
Zgađen i sam što sam kaznio ženu koja mi ništa nije kriva, istresao sam se na
njemu, rekavši mu da treba da zna gde mu je mesto.
Samo na tren ga je lice odalo da ga je to veoma povredilo, ali taj njegov
pogled će me progoniti do groba.
„Izvini”, rekao sam gledajući ga u oči. „Izvini što sam se onako poneo.”
Osmejak mu je malo izborao lice. „Izvinjenje nije potrebno, ali prihvatam
ga.”
 „Hvala ti.”
Skotov glas se začuo sa spikerfona. „Stigao je ‘Positov’ tim, a i Arnoldo
Riči je na vezi. Kaže da želi da nakratko porazgovarate.”
Pogledao sam Angusa da proverim želi li još nešto da mi kaže. Dotakao je
slepoočnicu kao uobičajeni otpozdrav i otišao.
Obratio sam se Skotu: „Prosledi mi poziv.”
Sačekao sam da se uključi crvena lampica, a onda podigao slušalicu.
„Gde si sad?”
„Zdravo i tebi, prijatelju”, pozdravio me je Arnoldo glasom obojenim
italijanskim naglaskom. „Čuo sam da sam se mimoišao s tobom i Evom u
restoranu ove nedelje.”
„Bili smo na izvrsnom ručku.”
„Ah, pa samo takav i služimo. A ni večera nam nije loša.” Ljuljao sam se
u fotelji. „Jesi li u Njujorku?”
„Jesam i organizujem ti momačko veče, pa te zato i zovem. Ako si imao
neke planove za vikend, otkaži ih.”
„Eva i ja tada nećemo biti u gradu.”
„Ona neće biti u gradu. Staviše, neće biti ni u zemlji, sudeći po onome što
sam čuo od Šone. A nećeš biti ni ti. I ostali momci se slažu sa mnom.
Nateraćemo te da malo odeš iz Njujorka, za promenu.”
Toliko me je zapanjilo ono što mi je prvo rekao da drugi deo rečenice
uopšte nisam čuo. „Neće Eva da putuje van države.”
„O tome ćeš morati da popričaš s njom i njenim drugaricama”, rekao je
mazno. „Što se nas tiče, idemo u Rio.”
Tek tad sam postao svestan da sam ustao od muke. Prokletstvo. Eva više
nije radila u „Krosfajeru”, pa nisam više mogao za tren oka da se spustim
liftom do nje.
 „Zamoliću Skota da ti rezerviše let”, nastavio je. „Otputovaćemo u petak
uveče, a vratićemo se taman da stigneš na posao u ponedeijak, ako budeš
imao snage.”
„A kuda ide Eva?”
„Nemam pojma. Šona neće da mi kaže jer ti ne smeš da saznaš. Samo mi
je rekla da idu za vikend i da treba da te zaokupim nečim zato što Keri ne
želi da se mešaš.”
„Nije na njemu da odlučuje o tome”, prasnuo sam.
Zaćutao je. „To što se ljutiš na mene neće ti pomoći, Gidione. Ako joj ne
veruješ, prijatelju, ne bi ni trebalo da se ženiš njome.”
Još jače sam stegao slušalicu. „Arnoldo, ti si mi najbliži prijatelj, ali to će
se promeniti ako već jednom ne povedeš računa o tome šta pričaš o Evi.”
„Nisi me dobro razumeo”, brzo se ispravio. „Ako je zarobiš grčevito je
držeći uza se, izgubićeš je. Ono što se smatra romantičnim u vezi ume da
guši u braku.”
Shvativši da mi samo daje savet, počeo sam u sebi da brojim do deset.
Stigao sam do sedam. „Ne mogu da verujem.”
„Nemoj pogrešno da me shvatiš. Araš me je ubedio da je ona nešto
najlepše što ti se ikada dogodilo. Kaže da te nikad nije video srećnijeg i da te
ona obožava.”
„I sam sam to rekao.”
Arnoldo je glasno uzdahnuo. „Doduše, zaljubljeni muškarci nisu baš
uračunljivi.”
Ozlojedenost je malo splasnula. „Zašto ti i Araš uopšte raspredate o mom
privatnom životu?”
„Pa prijatelji to rade.”
„To rade žene. Vi ste odrasli ljudi. Trebalo bi da imate pametnija posla.”
Lupkao sam zglobovima prstiju po površini stola. „Ti, dakle, hoćeš da
provedem vikend u Brazilu s gomilom muških tračara?”
„Slušaj.” Razdraživala me je smirenost u njegovom glasu. „Menhetn više
nije u modi. I ja volim gradsku vrevu, ali mislim da smo ga izgustirali i da
više nema šta da nam ponudi. Pogotovo za ovu vrstu provoda.”
Ogorčeno sam kroz prozor pogledao grad koji volim. Samo je Eva znala
za hotelsku sobu koja je bila stalno rezervisana za mene - moj „jebarnik”,
kako ju je ona nazvala. Dok nisam upoznao nju, to je bilo jedino mesto kuda
sam odvodio žene na partiju seksa. Tamo je bilo bezbedno i skrovito.
Bezlično. Tamo se o meni nije moglo saznati ništa osim kako izgledam go i
koliko volim da se jebem.
Da smo išli u provode van Njujorka, ne bih stigao ništa da kresnem, pa
sam zato uvek ubeđivao momke da bahanalije pravimo što bliže kući.
„Dobro. Neću da se raspravljam.” Porazgovaraću o tome sa Evom - i
Kerijem - ali to se Arnolda ne tiče.
„Odlično. Sad slobodno možeš da se vratiš poslovnim obavezama.
Ispričaćemo se za vikend.”
I time smo završili razgovor. Pogledao sam Skota kroz stakleni zid i
podigao prst, čime sam mu stavio do znanja da mi treba još minut. Uzeo sam
svoj smartfon i pozvao Evu.
„Hej šampione”, odgovorila je razdragano i flertujući.
Uživao sam u melodiji njenog glasa, pa su zadovoljstvo i neka vrelina
prostrujali kroz mene., Njen glas, uvek pomalo promukao, sada je bio
hrapaviji nego inače. To me je podsetilo na neprospavanu noć, na njeno
dahtanje kad je uzbuđena, na krike koje ispušta kad svršava.
Sebi sam postavio nov cilj - da tako uvek zvuči, da uvek bude zajapurena,
da joj usne nabubre, da hoda polako i zavodljivo zato što me još oseća u
sebi. Želim da, kud god da ide, bude očigledno da je jebem dok ne izludi, i to
često. Uglavnom, ja sam se osećao tako. Udovi su mi bili opušteni, nisam bio
napet, samo su mi kolena malo drhtala - ali to ne bih priznao ni za živu glavu.
 „Ostaju li oni naši planovi za vikend?”, upitao sam.
„Možda ću samo unositi više vitamina”, zadirkivala me je, „ali sve ostalo
ostaje. Jedva čekam, jedva.”
Predenje u njenom glasu me je uzbudilo. „Čuo sam da su naši prijatelji
odlučili da nas razdvoje za vikend zbog devojačke i momačke večeri.”
„Ah.” Ćutala je nekoliko trenutaka. „Nadala sam se da su svi zaboravili
na to.”
Usne su mi se razvukle u osmeh. Da je samo mogla da ga vidi. „Mogli
bismo da pobegnemo nekud gde nas neće pronaći.”
„Rado.” Uzdahnula je. „Mislim da više žele da organizuju to za sebe nego
za nas. To im je poslednja prilika da nas imaju za sebe kao što su navikli.”
„Ti dani su prošli čim sam te upoznao.” Ipak, znao sam da nisu prošli i za
Evu. Čvrsto se držala svoje nezavisnosti, održavajući prijateljstva kao i
uvek.
„Čudan je to običaj, zar ne?”, dodala je zamišljeno. „Dvoje ljudi se
obavežu na vernost do kraja života, a prijatelji ih izvedu u provod, napiju ih i
podstiču da budu nevaljali još taj jedan poslednji put.
Iz njenog glasa nestalo je one zavodljive razigranosti s početka razgovora.
Moja žena je bila izuzetno ljubomorna. Znao sam to i prihvatio sam tu
činjenicu kao što se ona pomirila s tim što sam ja posesivan.
„Nastavićemo razgovor o tome večeras.”
„Važi se”, odvratila je vedro, radujući se kao dete.
To me je malo utešilo. Više bih voleo da čitavog vikenda pati zbog toga
što nisam s njom nego da se provodi kao nikad u životu.
„Volim te, Evo.”
Čuo sam kako joj je zastao dah. „Volim i ja tebe.” Završivši razgovor,
pošao sam da uzmem sako sa čiviluka, ali onda sam se predomislio. Vratio
sam se za sto i pozvao Kerija. „Šta ima?”
 „Kuda si to planirao da mi odvedeš ženu za vikend?”
Odgovorio je toliko brzo da sam znao da je očekivao da ću ga pozvati. „Ti
to ne treba da znaš.”
„Đavola ne treba.”
„Neću da je kontrolišeš”, odvratio je Keri kruto, „da od tvojih
telohranitelja nijedan frajer ne sme da joj priđe, kao kad ste bili u Vegasu.
Ona je zrela osoba. Ume da se kontroliše, a i zaslužuje da se malo zabavlja.”
Dakle, o tome je reč. „To je bilo opravdano, Keri.”
„Je li?” Glas mu je odisao sarkazmom. „A kako to?”
„Nejtan Barker je još bio živ, a ti si u svojoj dnevnoj sobi organizovao
orgije. Nisam se mogao pouzdati u to da ćeš je ti čuvati.”
S druge strane žice dopirala je samo tišina. Kad mi se ponovo obratio, u
njegovom glasu više nije bilo one prvobitne oštrine. „Klensi će je čuvati.
Biće sve u redu.”
Duboko sam uzdahnuo. Klensi i ja smo zazirali jedan od drugog jer je on
znao šta sam učinio da bih Nejtana, kao pretnju, uklonio iz Evinog života.
Međutim, bez obzira na to, obojica smo hteli istu stvar - da Eva bude srećna i
bezbedna. Imao sam poverenja u njega budući da je veoma dobro obavljao
svoj posao. I kod Stantona i Monike bio je zadužen za obezbedenje.
Lično ću porazgovarati s Klensijem i povezaću ga sa Angusom. Moraju se
razmotriti i nepredviđene situacije. Treba da se uspostavi savršena
komunikacija. Ukoliko joj zatrebam, moram da doprem do nje što pre.
Stomak mi se zavezao u čvor i pri samoj pomisli. „Evi su potrebni njeni
prijatelji, a ja i želim da uživa.”
„Odlično”, odvratio je vedro. „Slažemo se.”
„Neću da se mešam, Keri, ali imaj na umu da niko ne daje sve od sebe da
je zaštiti kao ja. Ona je deo tvog života, ali samo to. Meni je ona sve. Ona je
moj život. Nemoj da budeš previše tvrdoglav da me pozoveš ako zatreba. Da
li je to jasno?”
„Dobro. Shvatio sam.”
„Ako će ti biti lakše, ja ću biti u Brazilu.”
Nekoliko trenutaka je vladala tišina. „Još nisam tačno smislio kuda ćemo,
ali razmišljam o Ibici.”
Opsovao sam u sebi. Trebalo bi mi pola dana da stignem do nje iz Rija.
Hteo sam da se pobunim - sigurno ću predložiti da ne odemo u Južnu
Ameriku, već nekud drugo - ali zasad sam držao jezik za zubima, svestan
komentara doktora Pitersena da je Evi potreban širok društveni krug.
Zato sam samo rekao: „Javi mi šta si odlučio.”
„Važi.”
Prekinuvši vezu, dohvatio sam sako i na brzinu ga obukao.
Siguran sam da se Eva i doktor Pitersen ne bi saglasili s tim, ali mislim da
prijatelji i članovi porodice mogu da ti zadaju više glavobolje nego bilo ko
drugi.

* * *

Tokom popodneva se sve odvijalo po planu. Malo pre pet sati, u moju
kancelariju je ušetao Araš i udobno se smestio na najbližu sofu, raširivši ruke
preko naslona.
Priveo sam kraju razgovor s predstavnikom jednog od naših distributivnih
centara u Montrealu i potom ustao protegavši noge. Treba da odem na
trening, a trener će me dokrajčiti. Eva bi sigurno bila oduševljena kad bi
znala da mi je iscrpla poslednji atom snage.
To me, međutim, svakako neće sprečiti da je ponovo dohvatim kad dođem
kući.
„Bolje bi ti bilo da imaš dobar razlog za to što si se raskomotio kao da je
ovo tvoja kancelarija”, rekao sam Arašu, obišavši sto.
Nadmeno se osmehnuo. „Dijana Džonson.” Usporio sam jer me je
zatekao. „Šta s njom?” Araš je zviznuo. „Pa ti nju poznaješ.”
„Ona je nezavisna novinarka.” Prišao sam baru i izvadio dve ohlađene
flašice vode iz frižidera. Dijana je, osim toga, bila i moja stara recka i po
mnogo čemu ogromna greška koju sam napravio u životu.
„Sećaš se da sam ti sinoć pomenuo kako treba da izađem s jednom
opasnom plavušom?”
Nestrpljivo sam ga pogledao. „Dobro. I?”
„Ta plavuša radi u pravnoj službi izdavačke kuće koja je otkupila prava
za Korininu knjigu. Rekla mi je da je pisac iz senke Dijana Džonson.”
Prigušio sam krik i stegao flašice toliko snažno da su iscurile.
„Dođavola.”
Eva me je upozorila na Dijanu, a ja je nisam slušao. „Da pogađam”,
naklapao je Araš. „I gospođicu Džonson si opalio.”
Okrenuo sam se prema njemu, a onda sam mu prišao, Naglo sam mu
pružio flašicu, pa su kapi vode poletele između nas. Otvorio sam svoju i
otpio nekoliko dobrih gutljaja.
Eva je bila u pravu: moramo biti bolji i jači tim. Moraćemo da naučimo da
verujemo savetima onog drugog i da ih bezuslovno prihvatamo.
Moj prijatelj se oslonio laktovima o kolena, držeći vodu obema rukama.
„Sad vidim zašto si požurio da se venčaš sa Evom. Da bi je vezao za sebe
pre nego što pobegne glavom bez obzira.”
Araš se šalio, ali video sam mu po izrazu lica da je zabrinut. Verovatno je
to bio odraz mog ,lica. Zaista, koliko bi moja žena mogla da izdrži?
Odmakao sam flašu od usana. „Baš lepa vest za kraj dana”, promrmljao
sam.
„Šta to?”
 I Araš i ja smo se okrenuli i ugledali Evu kako lakim korakom ulazi kroz
vrata kancelarije koja su ostala otvorena, držeći samo smartfon u rukama.
Obukla je istu odeću za trening koju je nosila kad sam je video prvi put. Rep
joj je sada bio svetliji i kraći, a telo vitkije i zategnutije, ali ona će uvek biti
devojka koja mi oduzima dah.
„Evo.” Araš je brzo ustao.
„Zdravo.” Osmehnula mu se dok mi je prilazila i popela se na prste da bi
me poljubila u usta. „Ćao, šampione.”
Kad se odmakla, namrštila se. „Šta je bilo? Jesam li došla u nezgodnom
trenutku?”
Obgrlio sam je rukom oko struka i privukao je sebi. Voleo sam kad su
nam tela jedno uz drugo; to je umirivalo anksioznost koju sam osećao kad
god nismo bili zajedno. „Ti si uvek dobrodošla, anđele. Možeš da dođeš kad
god poželiš.”
Oči su joj zasvetlucale. „Megumi i ja ćemo u teretanu, ali ja sam poranila,
pa sam rešila da malo svratim kod tebe. Da te još jednom odmerim tako
zgodnog da bih imala jaču motivaciju.”
Poljubio sam je u čelo. „Nemoj mnogo da mi se izmoriš”, promrsio sam.
„To je moj posao.”
Kad se ispravila, video sam da se mršti. „Ozbiljno. Šta se desilo?”
Araš je pročistio grlo i pokazao prema vratima. „Odoh ja do svoje
kancelarije.”
Odgovorio sam joj na pitanje pre nego što je otišao. „Dijana je pisac iz
senke Korinine knjige.”
Eva je stala kao ukopana. „Je li?”
„Ona zna za Dijanu?” Araš nas je oboje zapanjeno pogledao. Eva ga je
prikovala pogledom. „Da ne poznaješ i ti Dijanu?” Podigao je obe ruke uvis.
„Nisam je upoznao lično. Do danas nisam ni znao ko je ona.”
 Odmakavši se iz mog zagrljaja, Eva me je pogledala. „Rekla sam ti.”
„Znam.”
„Šta ti je rekla?”, upitao je Araš, zavukavši ruke u džepove.
Uzela je moju flašicu vode i sela u fotelju. „Da se njoj ne može verovati.
Žedna je osvete zato što ju je skinuo pa je ispalio. Potpuno je razumem. I ja
bih se osećala poniženo da sam pokazala šta ima u radnji a da nisam
ućarila.”
Araš je ponovo seo na sofu. „Šta je, Krose? Imaš problema s
performansama?”
„A ti baš rešio da ostaneš bez posla, Madani?” Seo sam na fotelju pored
nje.
„Ona je već jednom probala Gidionovu kobasicu”, nastavila je Eva. „I
odlepila je za njom. I tu je potpuno razumem. Rekla sam ti već da je opasan
u krevetu.”
Araš me je radoznalo pogledao jer ga je to veoma zabavljalo. „Jesi, jesi.”
„Da znaš kakva je to aždaja nezasita! Posle se osećaš kao da te je voz
pregazio...”
„Evo, pobogu”, promrmljao sam.
Nedužno me je pogledala. „Samo pokušavam da mu dam kontekst, dušo. I
da u svemu budem objektivna. Uglavnom, jadna Dijana je rastrzana između
bezgranične mržnje prema njemu i ogromne želje da ga kreše do iznemoglosti.
Pošto to drugo ne može, drži se prvog.”
Pogledao sam je. „Jesi li završila?”
Poslala mi je poljubac, a onda otpila veliki gutljaj vode.
Araš se zavalio. „Skidam ti kapu što si imao petlju da joj sve to ispričaš”,
rekao mi je. „Evo, stvarno si duša od žene kad ga trpiš, i njega i sve prezrene
žene koje je ostavio za sobom.”
„Šta da kažem?” Napućila je usne. „Kako ste saznali?”
 „Imam svog čoveka u toj izdavačkoj kući.”
„Aha. Mislila sam da ti je to Dijana lično rekla.”
„Ne bi mi to otkrila ni u ludilu. Ne žele oni da se sazna da knjigu ne piše
Korin, jer u ugovoru imaju klauzulu o čuvanju poverljivosti tog podatka. Baš
sad i pregovaraju o ugovoru.”
Eva se nagnula, cupkajući etiketu na flašici. Telefon joj je zazujao uz
butinu, pa ga je uzela i pročitala poruku. „Odoh. Čeka me Megumi.”
Ustala je, a onda smo ustali i Araš i ja. Trenutak kasnije mi se našla u
zagrljaju i zabacila glavu da bih je poljubio. Učinio sam to, mazeći joj nos
svojim pre nego što je uzmakla.
„Stvarno imaš sreće što si me upoznao.” Vratila mi je vodu. „Pomisli
samo u kakve bi se nevolje još uvalio da si još malo ostao slobodan.”
„Veća nevolja od tebe mi i ne treba, a još je i doživotna.”
Oprostila se sa Arašem i krenula ka vratima. Posmatrao sam je kako
odlazi. Uvek sam to mrzeo. Mahnula je Skotu prošavši pored njega i onda mi
je nestala iz vidokruga.
„Ima li ona sestru?”, upitao je Araš kad smo obojica seli.
„Nema, ona je jedna jedina na svetu.”
„Hej, samo sekund”, doviknula je utrčavši. Araš i ja smo brzo ustali.
Pridružila nam se. „Ukoliko pregovori još traju, to znači da još ništa nije
potpisano, zar ne?”
„Tako je”, odgovorio je Araš.
Pogledala me je. „Možeš da je ubediš da ne potpiše.” Podigao sam obrve.
„Kako to da izvedem?”
„Ponudi joj posao.”
Zapiljio sam se u nju i samo rekao: „Nema šanse.”
„Ne odbacuj tu mogućnost.”
 „Nema šanse”, ponovio sam.
Moja žena je pogledala Araša. „Ugovori koje potpisujete sa zaposlenima
uključuju stavke koje se tiču poverljivosti i neotkrivanja podataka i
zabranjuju narušavanje ugleda i poslovanja firme, i tako dalje, je li tako?”
Araš je malo razmislio o tome. „Vidim na šta ciljaš, tako je. Ali postoje
ograničenja u pogledu toga šta takve klauzule mogu obuhvatiti i kako se
mogu sprovesti.”
„Ipak, bolje išta nego ništa. Treba držati neprijatelje uza se i tako to.”
Pogledala me je, očekujući da nešto kažem. „Ne gledaj me tako, Evo.”
„Dobro. Samo mi je, eto, palo na pamet. Moram da idem.” Mahnula nam
je i žurno krenula.
Nije stigla ni da me poljubi ni da se propisno oprosti sa mnom, pa sam se
smrkao. Opet sam je posmatrao kako odlazi... I ovog puta mi je to palo još
teže.
Naterala me je da čekam da bismo imali seks. Pride mi je nedvosmisleno
predložila da zavedem drugu ženu.
Eva koju poznajem i volim nikad ne bi radila takve stvari.
„Veruj mi, ne želiš da ta knjiga bude objavljena”, doviknuo sam za njom.
Eva je zastala u dovratku i okrenula se. Pogledala me je, malo nakrivivši
glavu. „To svakako.”
Njen ispitivački pogled me je nervirao. Znala je na šta mislim i da me to
muči. „Znaš i sama da bi očekivala da joj ponudim još nešto osim posla.”
„Moraćeš da je namamiš”, saglasila se, hodajući unazad. „Sočna si ti
šargarepa, Krose. I znaš koliko si primamljiv mamac i kad se ne potrudiš.
Ona samo treba da ostavi potpis na isprekidanoj liniji. Posle toga možeš da je
pošalješ u Sibir na radni zadatak, sve dok se to uklapa u opis njenog posla.”
Nešto u njenom glasu me je uznemirilo - taj prizvuk i to što me je gledala
kao ukrotitelj koji kruži oko lava, oprezno i obazrivo, ali držeći sve pod
kontrolom.
Izazvan, morao sam da je pecnem. „Hoćeš da se kurvam da bi ti postigla
šta si zacrtala.”
„Pobogu, Krose”, procedio je Araš. „Ne budi krelac.”
Eva je skupila trepavice, a bistrina njenih sivih očiju se pretvorila u oluju.
„Ne lupaj. Treba da je navučeš, a ne da je kresneš. Želim da ta knjiga bude
objavljena isto onoliko koliko ti voliš da slušaš Zlatnu do iznemoglosti, ali,
eto, slušaš je što moraš, pa ću i ja istrpeti tu prokletu knjigu.”
„Pa zašto bih je onda zaposlio?”, odvratio sam zakoračivši prema njoj.
„Ne želim tu ženu ni na tri kilometra od sebe, a kamoli da radi za mene.”
„Dobro. To je bio samo predlog. Vidim da si se uznemirio kad sam došla,
pa ne želim da se nerviraš...”
„Ne nerviram se, zaboga!”
„Ahaaa”, otegla je. „Naravno da ne. Možda bi bilo bolje da sam rekla da
si loše raspoložen? Smrknuti Namrgođen? Da li to onda muževnije zvuči,
šampione?”
„Trebalo bi da te presavijeni preko kolena.”
„Samo probaj i raseći ću ti tu tvoju seksi usnu”, prasnula je, ionako
kratkog fitilja. „Misliš li da mi se dopada da zavodiš tu kučku? Pri samoj
pomisli da flertuješ s njom, da joj daš i nagoveštaj da ćeš je kresnuti, poželim
nešto da razbijem - njenu glavu, na primer.”
„Dobro.” Dobio sam što sam hteo. Eva nije mogla da sakrije ljubomoru
kad se naljuti. Prosto je kiptela od nje, cepteći od besa. Ja sam pak bio
spokojan.
„A možda se ništa ne bi promenilo i da se Dijana povuče”, nastavila je, a
bes se u njoj rasplamsavao kao požar. „Izdavač može da unajmi nekog
drugog da napiše jebenu knjigu. Po mogućstvu, nekog nepristrasnog, ali, šta
znaš, možda se još neka tvoja bivša pojavi niotkuda, pa se i njoj ponovo
posreći.”
 „Dosta je, Evo.”
„Ne bih te ja pustila da se kurvaš samo da bih sprečila da se ta knjiga
objavi. Ti si jebač veka. Za tebe bih mogla da uzmem bar hiljadarku po
satu.”
„Pobogu, ženo!” Poleteo sam prema njoj, ali ona je uspela da me izbegne.
„Hej, polako, narode!”, prekinuo nas je Araš, uskočivši između nas.
„Kao tvoj advokat, savetujem ti da ne izvodiš svoju ženu iz takta jel bi to
moglo da te košta milione.”
„Voli on da izvodi žene iz takta”, podbadala je, uzmičući levo i desno iza
Araša da bi mi umakla. „To ga pali.”
„Sklanjaj mi se s puta, Madani!”, procedio sam kroz zube.
„Sad je samo tvoj, Arašu”, dobacila je i odjednom se dala u trk.
Pojurio sam za njom. Uhvatio sam je kad je stigla do vrata, zgrabivši je
oko struka i odigavši je od poda. Opirala mi se, gunđajući.
Zario sam joj zube u rame, a ona je ciknula, privukavši pažnju ljudi u
blizini, koji su pogledali u našem pravcu, uključujući i Megumi, koja se
pojavila iza ugla baš u tom trenutku.
„Poljubi me, pa idi”, naredio sam.
„Ne želiš sad da imaš posla s mojim ustima!”
Pridigavši je, okrenuo sam je k sebi i zarobio silovitim poljupcem. Ispalo
je traljavo, nezgrapno. Nosovi su nam se sudarili. Međutim, osećaj njenih
usana uz moje i njena topla koža pod mojim dlanovima bili su sve što mi
treba.
Ugrizla me je za donju usnu. Mogla je da me povredi, da je raseče. Ne,
bio je to nežan prekor, kao i to što me je stezala za kosu.
„Ti si lud”, jauknula je. „Šta je s tobom, dođavola?”
„Poljubi me prvo, pa idi.”
 „Zezaš me?” Oči su joj plamtele. „Ra poljubila sam te.”
„Prvi put. Ne i drugi i treći.”
„Ti nisi normalan”, prodahtala je. Stegnuvši me jače oko vrata, pridigla se
i obavila mi noge oko struka. „Zašto mi to lepo nisi rekao?”
„Ja ne molim.”
„Nikad to i ne radiš.” Dodirnula mi je lice. „Ti samo izdaješ naređenja.
Nemoj sada da staneš.”
„Šta sve čovek sme da radi kad je sef, rekla je Megumi Skotu, koji je
sedeo za svojim stolom, pogleda prikovanog za monitor kao da se sav uneo u
posao.
Mudro je ćutao.
Araš, međutim, nije bio toliko smotren. „Ovo je privremena
neuračunljivost zbog prevelike treme pred venčanje, zar ne, Skote?” Prišao
mi je. „Smanjena radna sposobnost. Epsko prolupavanje.”
Upozorio sam ga pogledom. „Prekini.”
„Budi fin.” Eva me je nežno poljubila. „Popričaćemo večeras o ovome.”
„Kod tebe ili kod nas?”
Osmehnula se, a sva ona jarost s njenog lica je iščezla. „Kod nas.
Rasplela je noge i spustila ih na pod.
Sad sam već mogao da je pustim. I dalje mi je bilo mrsko da to učinim, ali
mi se bar onaj čvor u stomaku razvezao. Neko sa strane bi, posmatrajući
Evu, pomislio da se ništa nije dogodilo. Uvek bi se razbesnela kao iznenadni
prolom oblaka, pa bi se jednako brzo i stišala, i ponovo bi granulo sunce.
„Zdravo, Megumi.” Pružio sam joj ruku.
Prihvatila ju je, pa sam primetio svetlucave nokte namazane lakom boje
kože. Megumi je bila privlačna žena crne kose do brade i očiju u obliku
badema.
 Evina drugarica i već bivša koleginica je izgledala snažnije nego kad sam
je video poslednji put, što mi je bilo drago, zato što sam znao koliko je moja
žena brinula zbog nje. Doskora sam je poznavao samo površno. Međutim,
nedavno je postala žrtva silovanja, što joj je promenilo život. Bilo mi je
mnogo žao zbog toga. U tamnosmeđim očima žene koja je sada stajala preda
mnom ogledala se duboka tuga, ali i doza prkosa koja je odavala njenu
ranjivost.
Iz iskustva sam znao da je dug put pred njom i da više nikad neće biti ona
stara.
Pogledao sam Evu. Moja žena više nije bila onakva kakva je bila nekada
davno, niti onakva kakvu sam je upoznao. I ona je sada bila jača. Bio sam
srećan što je tako i to ne bih menjao ni za šta na svetu.
Samo mi je preostalo da se nadam da mi je ta njena snaga jednom neće
istrgnuti iz ruku.

* * *

Iz sale Džejmsa Čoa izašao sam kako sam i očekivao - s dušom u nosu.
Ipak, uspeo sam malo da osvetlam obraz na kraju time što sam nekadašnjeg
šampiona borilačkih veština uspeo da oborim na strunjaču prilikom sparinga.
Angus me je čekao pored bentlija. Otvorio mi je vrata i uzeo moju torbu
sa stvarima, ali nije se osmehnuo. Sa zadnjeg sedišta je, iz svog kaveza,
zalajao Laki. Radosno je promolio njušku između rešetaka.
Nisam odmah ušao u automobil, već sam netremice gledao Angusa.
„Imam novosti”, rekao je, namrgodivši se.
Budući da smo tragali za Hjuovim dokumentima, pripremio sam se za loše
vesti. „Porazgovaraćemo kad stignemo u penthaus.”
„Bolje je da to obavimo u tvojoj kancelariji.”
„U redu.” Seo sam pozadi, namrštivši se. Oba mesta su privatna.
Predložio sam da to bude kod kuće da bi i Eva bila tu, uz mene, da bi mi
pružila podršku kad mi Angus bude preneo te informacije koje je saznao. To
što je tražio da to obavimo u mojoj kancelariji samo je govorilo da ne želi da
Eva bude tu.
Šta li to ima da mi kaže što mora da sakrije od moje žene?
Laki je šapicama grebao po vratancima kaveza i tiho cvileo. Rasejano sam
ih otvorio zadubljen u misli, a on je jurnuo napolje i popeo mi se u krilo,
odigavši se da bi mi izlizao bradu.
„Dobro, dobro.” Pridržao sam ga jer bi pao onako ushićen, odmakavši
glavu da me ne bi liznuo i po ustima. „I meni je drago što vidim tebe.”
Mazeći ga po toplom, mekom krznu, posmatrao sam grad čijim smo se
ulicama vozili. Noću je panorama Njujorka bila sasvim drugačija jer su se
tada kroz staklo smenjivali prizori mračnih uličica, svetlucavih, visokih
zgrada, jarko osvetljenih izloga i restorančića uz ulicu, idealnih za intimne
večere.
Budući da je na ostrvu od skoro šezdeset kvadratnih kilometara živelo
gotovo dva miliona ljudi, privatnost je bila retka i dragocena. Prozori stanova
su gledali jedan u drugi, i to na najmanjoj mogućoj razdaljini. Često se na te
prozore nisu navlačile ni roletne ni zavese, pa je svako mogao da zaviri u
život tih stanara. Teleskopi su postali veoma popularni.
Ipak, u Njujorku svako živi svoj život i gleda samo svoja posla, očekujući
da se i drugi tako ponašaju. Druga mogućnost je da se osećaš
klaustrofobično, što je u suprotnosti s duhom slobode, na kojem se i zasniva
Empajer stejt.
Stigli smo do „Krosfajera”, gde sam izašao iz bentlija s Lakijem. Angus je
prošao za mnom kroz obrtna vrata, a potom smo ćutke prošli kroz hol.
Članovi obezbeđenja su ustali kad sam im prišao, pozdravivši me odsečno po
prezimenu, i osmotrili štene koje sam nosio. Nasmejao sam se u sebi kad
sam video svoj odraz. Budući da sam bio u trenerci i majici, kose još mokre
od tuširanja, niko ko me ne poznaje ne bi pomislio da sam vlasnik te zgrade.
 Brzo smo se popeli liftom i samo nekoliko sekundi po ulasku već smo se
našli u samom sedištu „Kros indastriza”. Kancelarije i pregraci su mahom bili
prazni, a svetla u njima isključena, ali tu i tamo je poneki ambiciozni
službenik ostao da dovrši posao – ili prosto nije imao zašto da pođe kući.
Potpuno sam ih razumeo. Doskora sam i sâm provodio više vremena na poslu
nego u penthausu.
Kad sam ušao u kancelariju, uključio sam osvetljenje i zatamnio staklo.
Otišao sam do sofe i seo spustivši Lakija na jastuče kraj sebe. Tek tad sam
primetio da Angus drži registrator od izlizane kože.
Privukao je fotelju stočiću i seo. Gledao me je pravo u oči.
Grlo mi se steglo jer mi je palo na pamet o čemu se možda radi. Angus je
bio previše ozbiljan, a sam susret previše formalan.
„A ne, nećeš ti u penziju”, preduhitrio sam ga, s knedlom u grlu. „Ne dam
ti da ideš.”
Piljio je u mene nekoliko trenutaka, a onda mu je lice poprimilo blaži
izraz. „Eh, momče, još ćeš ti sa mnom da se ganjaš.”
Obuzelo me je takvo olakšanje da sam se zavalio u sofu, a srce mi je
tuklo kao ludo. Laki mi je skočio na grudi, uvek spreman za igru.
„Dole”, naredio sam, od čega se još više razigrao. Pridržao sam ga da bi
mirovao i brzo klimnuo glavom da bi Angus započeo.
„Sećas se dosijea koji smo otvorili kada si upoznao Evu...”, počeo je.
Čim sam čuo ime svoje žene, ispravio sam se i potpuno se usredsredio na
njega. „Naravno.”
Navrla su mi sećanja na dan kad sam upoznao Evu. Sedeo sam u limuzini
parkiranoj ispred „Krosfajera” i trebalo je da krenemo, a ona je upravo u tom
trenutku ulazila u zgradu. Posmatrao sam je i odmah me je privukla. Nisam
uspeo da se oduprem porivu i rekao sam Angusu da me sačeka, pa sam se
vratio unutra da je pronađem, pojurivši za njom - a to nikad nisam radio.
Ispustila je propusnicu sa imenom kad me je ugledala, pa sam joj je vratio
i pritom video njeno ime i ime kompanije za koju radi. Do kraja večeri me je
na stolu u radnoj sobi čekala tanka fascikla s podacima o njoj prikupljenim
na brzinu - što takođe nikad nisam radio ako bi mi cilj bio samo seks.
Nekako sam, nekim delom svoje svesti koji mi je do danas ostao nedokučiv,
već znao da će biti moja. Koliko god zavaravao sebe, bio sam svestan toga
da će mi ona postati važna.
U danima koji su usledili, taj dosije je bivao sve deblji jer su u njega uneti
i podaci o Evinim roditeljima i o Keriju, a potom i o Evinim babama i
dedama i sa očeve i s majčine strane.
„Plaćali smo advokatu u Ostinu svakog meseca”, nastavio je Angus, „da
nas izveštava o svim neuobičajenim aktivnostima Harisona i Lije Tramil.”
To su bili Monikini roditelji. Oni su se otuđili od svoje ćerke i unuke,
mada mi to nimalo nije smetalo. Eto, imaću manje rodbine s kojom treba da
budem u kontaktu, ali, iako sam znao da ne žele da čuju za Evu budući da je
vanbračno unuče, pomislio sam da će možda promeniti stav kad ona zvanično
postane moja žena. „Šta su uradili?”
„Umrli su”, rekao je ne okolišajući i otvarajući registrator. „Pre oko mesec
dana.”
Bio sam malo zatečen. „Eva ne zna. Baš smo za vikend pričali o
pozivnicama za venčanje i pomenuli smo ih. Pretpostavljam da Monika nije
ostala u kontaktu s njima.”
„Ona je sastavila čitulju koja je objavljena u lokalnim novinama.” Angus
je izvadio kopiju i spustio je na sto.
Uzeo sam je i brzo je pročitao. Tramilovi su preminuli zajedno, na
letovanju, u brodskoj nesreći. Tekst je pratila fotografija od verovatno pre
nekoliko decenija - sudeći po odeći i frizurama, iz sedamdesetih. Bili su lep
par, privlačni, lepo odeveni, sa skupocenim nakitom. Samo se kosa nije
uklapala - čak se i na crno-beloj novinskoj fotografiji videlo da su oboje
tamnokosi.
Pročitao sam završnu rečenicu. Harisona i Liju su nadživeli njihova
kćerka Monika i dvoje unučadi. Pogledavši Angusa, ponovio sam naglas:
„Dvoje unučadi? Postoji još neko?”
Laki se izmigoljio jer je moj srisak od šoka popustio, pa je skočio na pod.
Angus je duboko uzdahnuo. „Kad sam to pročitao, pažljivije sam
pogledao ovu sliku.”
Izvadio je tu drugu fotografiju i spustio je pred mene. Pogledao sam je.
„Ko je to?”
„To je Monika Tramil - sada Monika Dajek.”
Krv mi se sledila u žilama. Žena na slici je bila brineta, kao i njeni
roditelji. I nimalo nije ličila na Moniku koju poznajem niti na moju ženu.
„Ne razumem.”
„Još nisam saznao pravo ime Evine majke, ali prava Monika Tramil je
imala brata Džeksona, koji je kratko bio u braku s Loren Kitri.”
„Loren.” Evino srednje ime. „Šta znamo o njoj?”
„Zasad ništa, ali ne zadugo. Daćemo se u potragu.” Provukao sam prste
kroz kosu. „Zar je moguće da smo pronašli pogrešnu porodicu Tramil?”
„Nismo, momče.”
Ustao sam i otišao do bara. Izvadio sam dve čaše s police i nasuo po dva
prsta čistog viskija ardbeg ugedal. „Stanton je sigurno podrobno ispitao
Monikino poreklo - Monike, Evine majke - pre nego što se oženio njome.”
„Ti nisi znao ništa o Evinoj prošlosti dok ti nije sama ispričala”, istakao
je.
Bio je u pravu. Dosije o Evinom zlostavljanju, pobačaju, tran-skripti sa
suđenja, nagodba... sve je to bilo brižljivo zakopano. Kad sam zatražio od
Araša da sastavi predbračni ugovor, proverili smo njeno imovinsko stanje i
dugovanja, ali sve je bilo čisto. Ja Evu volim. I želim je. Nikakvo sramoćenje
nje same nije dolazilo u obzir.
 I Stanton voli svoju ženu. Njeno bogatstvo, stečeno posle dva razvoda, u
kojima je prilično dobro prošla, bilo je pitanje kojim se najhitnije trebalo
pozabaviti. Što se ostalog tiče, pretpostavljam da smo obojica isto postupili.
Zašto tražiti nevolje kad sve ukazuje na to da ih nema? Muškarci svesno
srljaju prihvatajući da je ljubav slepa i na kraju ispadnu budale.
Obišao sam oko bara i umalo se spotakao o Laki ja kad je iskočio ispred
mene. „Bendžamin Klensi je prokleto dobar. Ne bi mu to promaklo.”
„Nama jeste.” Uzeo je čašu koju sam mu pružio. „Da Tramilovi nisu
preminuli, i dalje ne bismo to znali. Sve ostalo je čisto.”
„Kako može biti čisto, pobogu?” Iskapio sam viski u jednom gutljaju.
„Evina majka je koristila Monikino ime, datum rođenja i porodičnu
prošlost, ali nikad nije otvorila kreditnu liniju, po čemu se najčešće
razotkrivaju krade identiteta. Bankovni račun koji koristi otvoren je pre
dvadeset pet godina, a za poslovni račun ima zasebnu poresku karticu.”
U tom slučaju bi pri otvaranju morala da ima i lični broj socijalnog
osiguranja, ali svet je pre interneta bio sasvim drugačije mesto.
Nisam mogao da verujem kolike je razmere poprimila ta prevara. Ako je
Angus u pravu, Evina majka je veći deo života proživela koristeći se tuđim
identitetom.
 9

„Pa...” Napravivši grimasu kad je Keri pred mene spustio gotov crtež,
odmahnula sam glavom. „Lepa je, ali nije baš... onakva kakvu ja hoću. Nije
to to.”
Keri je ozlojeđeno uzdahnuo. Sedeo je na podu kraj mojih nogu, pa je
naslonio glavu na kauč i pogledao me odozdo. „Ne zavitlavaj me. Nacrtao
sam ti najlepšu venčanicu na svetu, osmišljenu specijalno za tebe, a tebi se
ne sviđa.”
„Ne želim da mi gornji deo bude kao korset. A i ova haljina je napred
kraća, a pozadi duža...”
„To je šlep”, rekao je smrknuto.
„Pa zašto se onda vide cipele? Obuća ne bi trebalo da se vidi.”
„To sam nažvrljao za pet minuta. Naglasi mu da ti prednji kraj sašije tako
da bude duži.”
Nagla sam se i dohvatila bocu vina koju smo već otvorili, nasuvši sebi još
malo. Sa zvučnika su dopirale melodije najvećih hitova grupe Journey, ali mi
smo na kućnom ozvučenju smanjili jačinu zvuka. U ostalim prostorijama
penthausa bilo je tiho i mračno, dok su dnevnu sobu osvetljavale samo dve
stone lampe.
„Previše je... savremena”, obrazložila sam. „Moderna je,”
„Pa jeste.” Podigao je glavu da bi ponovo pogledao skicu. „Zato i jeste
kul.”
„U trendu je, Keri. Kad je moja deca budu videla, zapitaće se gde mi je
bila pamet.” Otpila sam gutljajčić vina i provukla prste kroz njegovu gustu
kosu. „Želim nešto vanvremensko. Kao što su nosile Grejs Keli i Džeki
Kenedi.”
„Hoćeš decu, a?” Uživajući u mom dodiru, promeškoljio se kao mačka.
„Ako požuriš, možemo zajedno da guramo kolica i da se dogovaramo da
izvodimo decu da se igraju.”
„Ha! Možda za deset godina.” Meni je to zvučalo kao pravo vreme. Da
deset godina imam Gidiona samo za sebe. Dovoljno vremena da oboje još
malo sazrimo, da izgladimo sve i uđemo u štos.
Svakim danom je bivalo sve bolje iako još nismo bili uhodan par i iako bi
svakog časa izbila neka svađa. Zbog čega li smo se ono podžapali u njegovoj
kancelariji? I dalje mi nije jasno. Ali takav je Gidion. Uglađen, a divalj i
opasan kao vuk. U jednom trenutku mi jede iz ruke, a već u sledećem škljoca
čeljustima. Doduše, posle toga bi me tucao kao divlja zver, tako da... uopšte
se nisam bunila.
„Pa da”, odvratio je Keri mrzovoljno. „Tek za deset godina ćeš i zatrudneti
- i to bezgrešno - ako ne počneš ponovo da ga heftaš.”
„Uh, ti!” Čupnula sam ga za kosu. „Jeste da te se to ne tiče, ali, za tvoju
informaciju, sinoć sam ga iscedila kao limun.”
„Stvarno?” Vragolasto me je pogledao preko ramena. „To volim da
čujem.”
Onda sam se i ja zločesto nacerila. „A i večeras ću, kad dođe kući.”
„Ljubomoran sam. Kod mene sušan period. Ništa. Ćorak. Šipak. Dlan će
mi ostati trajno iskrivljen zbog mog usamljenog đoke.”
Prasnula sam u smeh zavalivši se. „Nije loše ponekad napraviti pauzu.
Posle toga, posmatraš stvari iz drugog ugla.”
„Ti si jedva izdržala nedelju dana”, podsmevao mi se.
„Deset dana, da budemo precizni. Deset strašnih, paklenih, groznih dana.”
Otpila sam još malo vina.
 „Eto, vidiš. Grozno je. Nema tu ničeg lepog.”
„Ne bih volela da ponovo prolazim kroz to, ali drago mi je što smo uspeli
malo da živimo i bez toga. Zbog toga smo počeli više da razgovaramo i da
uživamo samo u društvu onog drugog. Ali zato, kad smo se konačno
dohvatili...” Olizala sam usne. „Bio je to vatromet.”
„Ćuti, već sam se naložio.”
Frknula sam. „A od čega se ti ne naložiš?”
Prostrelio me je pogledom iskosa. „Zašto da se stidim što imam zdrav
seksualni nagon?”
„Samo budi ponosan na sebe zato što želiš da izdvojiš vreme i razmisliš o
svemu. Ja se ponosim tobom.”
„Ooo, pa hvala, mama.” Naslonio mi je glavu na koleno. „Šta znaš...
možda te i lažem.”
„A, ne. Da se krešeš tu i tamo, morao bi ti to meni da kažeš, zato što bih
te u tom slučaju izbubecala jer nam bez toga ne bi bilo zabavno.” Nije bilo
tako, ali on me je na taj način koristio da kazni sebe.
„Znam gde će nam sigurno biti zabavno. Na Ibici.”
„Na Ibici?” Tek posle nekoliko sekundi sam shvatila šta hoće da kaže.
„Na mojoj devojačkoj večeri?”
„Aha.”
Španija. Zemlja preko pola sveta. Nisam to očekivala. „Koliko će
otprilike ta proslava trajati?”
Keri me je počastio osmehom od milion dolara. „Ceo vikend.”
„Nije da se Gidion tu išta pita, ali to mu se nikako neće dopasti.”
„Obradio sam ga. Malo je zatezao zbog obezbeđenja, ali i on će biti zauzet
svojom žurkom u Brazilu.” Pridigla sam se. „U Brazilu?”
„Večeras si kao papagaj, samo ponavljaš.”
 Volim Brazil. I brazilsku muziku, i klimu, i njihovu strastvenost.
Brazilcima je svojstvena senzualnost kakve nigde drugde nema.
A još kad pomislim da će Gidion biti tamo sa čoporom svojih zgodnih,
bogatih drugara i proslavljati poslednje momačke dane, kojih se već
odrekao...
Moj najbolji drug se iskrenuo okrenuvši se prema meni. „Znam taj tvoj
pogled. Počneš da se jedeš čim zamisliš kako sedi među onim Brazilkama
vrele krvi koje se u bikinijima svijaju oko njega.”
„Umukni, Keri.”
„A ima i dobru ekipu za to. Naročito onog Manuela. On je najjači lik.”
Sećam se kako je Manuel Alkoa krenuo u osvajački pohod kad smo
jednom svi otišli u karaoke bar. Niko od njih nije morao nimalo da se trudi,
pa ni Manuel. Samo je trebalo da izabere neku iz gomile žena koje su skakale
na njega.
Šta li će moj muž raditi kad svi njegovi prijatelji odvoje po neku cicu? Da
sedi i pijucka kaipirinju4? Čisto sumnjam.
Gidion me ne bi prevario. Ne bi čak ni flertovao; nije on u tom fazonu. Ni
sa mnom u početku nije flertovao, a ja sam postala ljubav njegovog života.
Ne, on će gospodariti prostorijom, onako mračan, opasan i nedodirljiv, dok će
se oko njega tiskati bezbroj prelepih žena opčinjenih njegovom lepotom.
Kako to može da ne utiče na njega?
Keri se nasmejao. „Izgledaš kao da ćeš ubiti nekog.”
„Ti si mi najbliži, samo da znaš”, upozorila sam ga.
„Nećeš ti mene da ubiješ. Ko će onda da ti spakuje najbolje kombinacije,
zbog kojih će Gidion biti ljubomoran kao što si ti?”
„Izgleda da sam stigao baš u pravom trenutku.”
I Keri i ja smo pogledali prema ulaznim vratima i videli Gidiona kako
ulazi s platnenom torbom prebačenom preko ramena i kavezom za pse u ruci.
 Odagnao mi je loše raspoloženje čim se pojavio. Nisam znala kako neko
može i u trenerci i majici da izgleda neodoljivo.
Spustio je stvari na pod.
„Šta ti je to?” Keri je ustao i prišao kavezu.
Prišla sam svom mužu, ushićena što, eto, mogu da mu poželim
dobrodošlicu. Sreli smo se na pola puta, a on je već raširio ruke i stegao me
u zagrljaj. Zavukla sam ruke pod njegovu majicu i pomazila tople, čvrste
mišiće. Kad se sagnuo da me poljubi, zabacila sam glavu. Okrznuo me je
usnama i bez reči mi stavio do znanja da mu je drago što me vidi.
Ispravio se i olizao usne. „Tvoje usne imaju ukus vina.”
„Hoćeš li malo?”
„Naravno.”
Otišla sam u kuhinju da donesem još jednu čašu. Iza sebe sam čula kako
su Gidion i Keri pozdravili jedan drugog i kako Gidion upoznaje Kerija s
Lakijem. Radostan lavež i grlen Kerijev smeh su se razlegali prostorom.
Još se nisam preselila, ali tu sam se već osećala kao kod svoje kuće.

***

Prošlo je oko sat vremena otkako je Keri otišao kad sam konačno skupila
hrabrost da pitam Gidiona nešto što me je kopkalo.
Sedeli smo na kauču. On se razbaškario raširivši kolena, jednu ruku je
prebacio preko mog ramena, a druga mu je ležala uz butinu. Ja sam se
šćućurila uz njega, nogu privučenih uz grudi, naslonivši glavu na njegovo
rame, i igrala se rubom njegove majice. Laki je spavao u svojoj ogradici
pored kamina, povremeno cvileći zbog nečega što je sanjao, o čemu
verovatno sanjaju i drugi psi.
Gidion je ćutao poslednjih tridesetak minuta, gotovo udubljen u misli, dok
sam ja govorila o dobrim stranama venčanice sa crteža koji je uzeo sa
stočića.
„Uglavnom”, tekla sam na kraju, „znaću kad je vidim, ali vreme leti.
Trudim se da se ne uspaničim. Samo ne želim da obučem bilo šta.”
Podigao je ruku s mog ramena i njome mi obuhvatio teme. Osetila sam
njegove usne na svom čelu. „I da obučeš farmerke, anđele, bićeš najlepša
mlada na svetu.”
Dirnuta, još više sam se priljubila uz njega. Duboko sam udahnula, a onda
sam upitala: „A u koji grad u Brazilu idete?”
Gidionovi prsti su se igrali mojom kosom. „U Rio.”
„Aha.” Zamislila sam ga kako leži na beloj peščanoj obali Kopakabane,
izlažući svoje veličanstveno, preplanulo celo pogledima i štiteći sjajne plave
oči tamnim naočarima.
Lepe žene na plaži neće moći da odrede da li ih posmatra ili ne. To će ih
uzbuditi i zbog toga će se osmeliti.
Uveče će s momcima uživati u noćnom životu Ipaneme ili će, kao pravi
hedonisti, otići u Lapu. Kud god da odu, biće zanosnih, strastvenih i oskudno
odevenih žena. To je neizbežno.
„Čuo sam kad je Keri rekao da si ljubomorna”, promrmljao je, mazeći me
nosom po kosi. Bilo je prikrivenog zadovoljstva u njegovom glasu.
„Jesi li zato odabrao Brazil? Da bih se pojela od muke?”
„Anđele.” Čvršće me je stegao za kosu, nežno mi povukavši glavu da bih
ga pogledala. „Nisam ja birao destinaciju i nemam ništa s tim.” Usne su mu
se razvukle u zavodnički osmeh. „Svejedno, drago mi je što ćeš se gristi.”
„Sadisto.” Odmakla sam se od njega.
Nije me pustio da odem predaleko, odmah me privukavši sebi. „Kad si mi
predložila da zaposlim Dijanu, pomislio sam da sam ti dosadio.”
„Preteruješ.”
„Nimalo ne preterujem”, odvratio je ravnim glasom. Netremice me je
posmatrao.
Shvativši da je bar malo ozbiljan, prestala sam da se izvlačim. „Rekla sam
ti da ne bih volela da je zaposliš.”
„Pa nisi to odmah rekla. Predložila si da je zavedem kao da si mi rekla da
kupim bocu vina kad pođem s posla. Narogušila si se i nadurila tek kad sam
ti pomenuo Rio.”
„Velika je razlika...”
„Između zavođenja žene koju sam nekada heftao i odlaska na momačko
veče koje nisam planirao? Nema sumnje. I nimalo nije logično da ti prvo ne
smeta, a da se zbog drugog ljutiš.”
Ljutito sam ga pogledala. „Zato što je to prvo poslovna transakcija u
kontrolisanoj sredini, a to drugo poslednja prilika za divljanje u jednom od
najrazbludnijih gradova na svetu!”
„Ne pričaj gluposti.” Kazao je to tiho i smireno kao da ga to nimalo ne
dotiče, što je značilo da smo na opasnom terenu.
„Ne brineš mene ti”, naglasila sam, „nego te žene koje će pojuriti za
tobom. A i tvoji ortaci, koji će se napiti i naložiti i onda će hteti da te uvuku
u tu igru.”
S njegovog lica se ništa nije moglo pročitati, ali oči su mu zračile
staloženošću. „A ti misliš da ja neću odoleti kad me oni spopadnu da im se
pridružim?”
„Nisam to rekla. Ne stavljaj mi reči u usta.”
„Samo pokušavam da uprostim to što komplikuješ.”
„Slušaj. Vratimo se na scenario s Dijanom.” Izvukla sam se iz njegovog
zagrljaja i ustala. Okrenula sam se prema stočiću i ispružila ruke
objašnjavajući mu. „Ovako sam ja to zamislila pre nego što sam ti i
predložila. Ti budi u svojoj kancelariji, naslonjen na sto onako kako samo ti
umeš, da je izludiš. Sako na čiviluku, možda skoč s ledom da ti stoji pri ruci,
tek da sve bude u nekom neformalnom tonu.”
 Okrenula sam se prema kauču. „Dijana će šesti u fotelju koja stoji
najdalje od tebe da bi te lepo odmerila od glave do pete. Ti je polako snimaj,
ubaci nekoliko dvosmislenih rečenica o tome kako želiš da radite nešto
zajedno. Naložiće se, a ti lepo sve zapečati potpisom na isprekidanoj liniji. I
to je to. Sve vreme budi bar dva metra od nje, ali ne sedaj. Ne zatamnjuj
staklo da ne bi krenula u akciju.”
„I sve si to osmislila za pola sekunde?”
„Pa” - lupnula sam se po slepoočnici - „vrzmaju se tu neka sećanja koja
su mi raspalila maštu.”
„Ne sećam se da sam ikoga osim tebe zavodio u kancelariji”, odvratio je
ravnim tonom.
„Slušaj, šampione.” Sela sam na stoćić. „Ta misao mi je spontano pala na
pamet zato što sam brinula zbog tebe.”
Gidionovo lice je odmah poprimilo blaži izraz. „Znam, žrtvuješ se.
Razumem.”
„Stvarno?” Nagla sam se i spustila ruke na njegova kolena. „Uvek ću biti
posesivna, Gidione. Ti si moj. Volela bih da stavim neki natpis na tebe da svi
to znaju.”
Podigao je levu ruku, pokazujući burmu.
Frknula sam. „Znaš koliko će žena obratiti pažnju na to kad budete divljali
po klubovima?”
„Obratiće pažnju kad im to budem stavio do znanja.”
„Neko od momaka će se izlanuti da je to momačko veče, pa će im samo
dati još više povoda.”
„Samo će se uzalud truditi,”
Odmerila sam ga od glave do pete. „Bićeš neodoljiv u grafitnosivim
pantalonama i crnoj majici s V-izrezom...”
„Prisećaš se one večeri u klubu.”
 Očigledno je se i on sećao. Kurac mu je odebljao i izdužio se, besramno
se odigavši ispod trenerke.
Umalo sam zastenjala videvši očigledan dokaz njegove uzbuđenosti, što je
samo potvrdilo ono što sam pretpostavljala: ispod tog mekog pamuka čučao
je komandos.
„Nisam prestajao da mislim na tebe pošto si otišla iz moje kancelarije”,
promrsio je. „Nisam mogao da te izbijem iz glave. Onda sam te pozvao dok
si bila na poslu, a ti si me provocirala, rekavši mi da ćeš otići kući da se
igraš svojim vibratorom, a moj kurac je bio tvrd i spreman za tebe.”
Promeškoljila sam se prisećajući se svakog detalja. Te njujorške noći je
nosio džemper s V-izrezom, ali ja sam ga, zbog tropske klime u Riju,
zamislila u jednom sasvim drugačijem izdanju među mnoštvom znojavih,
pripijenih tela u tami noćnog kluba.
„Tada sam te zamislio kako ležiš na krevetu”, nastavio je pogladivši penis
u erekciji preko trenerke. „Raširenih nogu. Izvijenih leđa. Tvoje golo telo i
kako ti koža sija od znoja dok guraš napred-nazad debeo plastični kurac u
svoju vlažnu pičku. Skroz sam odlepio razmišljajući o tome. Nikada u životu
nisam osetio toliku požudu. Kao da sam bio u teranju. Želja da jebem lomila
me je kao groznica.”
„Pobogu, Gidione.” Pička mi je bridela. Grudi su mi nabrekle i postale
osetljive, a bradavice su mi postale otvrdle i bolne.
Gledao me je poluspuštenih kapaka. „Izašao sam pre nego što je trebalo
da se nađem s tobom. Hteo sam da nađem neku koja me neće odbiti kao što
si me ti odbila. Hteo sam da je odvedem u hotel, da joj raširim noge i da je
jebem dok ne istreseni sve ludilo iz sebe. Nije bilo važno ko će to biti. Bila
bi to neka žena bez lica, bez imena. Nisam hteo da je gledam dok budem u
njoj. Ona bi samo bila zamena za tebe.”
Jedva sam prigušila krik bola pri pomisli da je s nekom drugom, jer je to
bila agonija koju nisam mogla izdržati.
„Nekoliko puta sam to umalo i uradio.” Glas mu se produbio. „Ispijao bih
piće čekajući da svaka završi s flertom i da mi da znak da je spremna da
krene. Mislim da sam se prvi put povukao zato što mi devojka prosto nije
odgovarala. Već sam u drugoj takvoj situaciji shvatio da mi nijedna neće
odgovarati. Nijedna osim tebe. Bio sam van sebe. Zato što si me odbila. Zato
što su one toliko ponizne. Zato što sam toliko slab da ne mogu da te
zaboravim.”
„Tako sam se i ja osećala”, priznala sam mu. „Nijedan momak kojeg bih
upoznala nije bio onaj pravi. Nije bio ti,”
„Za mene će uvek biti tako, Evo. Samo ti. Zauvek.”
„Ne plašim se ja da ćeš me ti prevariti”, ponovila sam ustavši. Skinula
sam majicu, pa šorts, a onda i karin gilson grudnjak i gaćice. Brzo sam se
svukla, pažljivo odlažući odeću. Bez ikakvih zavodljivih pokreta.
Gidion je sedeo zavaljen i posmatrao prizor ne mičući se, kao da je bog
seksa - što, uostalom, i jeste bio - koji čeka da bude zadovoljen.
Tada sam zamislila da ga gledam tuđim očima kako sedi u nekom
prepunom brazilskom klubu i kako nagon za seksom zrači iz njega, rasipajući
se u talasima vreline i požude. Takav je on, izrazito i nezasito seksualno biće.
Da li na svetu postoji žena koji bi uspela da odoli takvom izazovu? Ja je još
nisam upoznala.
Prišla sam mu i opkoračila ga. Ruke su mi se spuštale niz njegova široka
ramena, osećajući toplotu njegovog tela kroz majicu koju je nosio. Njegove
ruke su poletele ka mojim kukovima i pod njima kao da mi je koža gorela.
„Žene koje te budu videle poželeće da rade ovo”, promrmljala sam. „Da te
ovako dodiruju. Zamišljaće to.”
Pogledavši me odozdo, Gidion je lagano olizao donju usnu. „Ja ću
zamišljati tebe. Baš ovako.”
„Onda će biti još gore, jer će videti da to silno želiš.”
„Da silno želim tebe”, ispravio me je i šakama mi obuhvatio dupe,
privukavši me uz svoj penis u erekciji. Usmine su mi se razdvojile kad sam
raširila butine i obgrlile njegov kurac. Klitoris mi se priljubio uz njegov tvrdi
ud, pa sam zavrtela kukovima poneta talasom zadovoljstva.
„Zamišljam kako traže mesto odakle im se pruža najbolji pogled”, rekla
sam mu gubeći dah, „i pilje u tebe, a u očima im piše ‘jebi me’. Prelaze
rukom niz dekolte da bi ih odmerio. Meškolje se i svakog časa prekrštaju
noge zato što žele ovo.”
Obuhvatila sam njegov tvrd, debeo penis i pogladila ga. Izvio mi se u ruci,
željan i pun energije. Usne su mu se razdvojile i to je bila jedina pukotina u
štitu njegove samokontrole.
„Ti ćeš zamišljati mene i zato ćeš biti ovako naložen. A ako budeš sedeo
tako, raširenih nogu, videće koliki ti je kurac i koliko si spreman da ga
upotrebiš.”
Posegavši iza sebe, uhvatila sam ga za zglavak i prebacila mu levu ruku
preko naslona sofe. „Tako ćeš sedeti. Ne pomeraj se.” Drugu ruku sam mu
spustila u krilo. „U ovoj ruci ćeš držati čašu s dva prsta kašase. Pijuckaćeš
je i oblizivaćeš usne.”
Nagla sam se i prešla jezikom preko njegovih senzualnih usana. Imao je
sočne, seksi usne, pune ali stisnute. Često je bio ozbiljan, pa je s njih bilo
teško odgonetnuti o čemu razmišlja. Retko se smejao, ali, kad je to činio,
iznenadio bi vas dečački nestašnim smeškom ili pak lukavim, izazivačkim
osmehom samouverenog čoveka. Njegovi spontani osmesi su mamili na blud,
a oni poluosmesi u stranu zadirkivali su i njega samog i njegovog
sagovornika.
„Izgledaćeš kao da su ti misli negde daleko, kao da nisi tamo”, nastavila
sam. „Bićeš zamišljen. Biće ti dosadna sva ta uzavrela energija i treštanje
muzike. Momci oko tebe će odlaziti i vraćaće se. U Manuelovom krilu će
uvek biti neka opasna cica. Kad god ga pogledaš, neka druga. Što se njega
tiče, imaće ih i više nego dovoljno.”
Gidion se osmehnuo. „On voli Južnoamerikanke. Sviđa mu se moj izbor
jer imamo isti ukus kad je reč o ženama.”
 „Misliš, žena”, ispravila sam ga. „Tvoja prva i poslednja.”
„Moja jedina”, saglasio se. „Temperamentna. Strastvena. Moja jedna i
jedina trajna veza za jednu noć. Baš kad pomislim da smo se malo smirili, ti
me iznenadiš nečim. Pojedeš me živog, svaki put, i uvek želiš još.”
Uhvatila sam ga za bradu i poljubila ga, i dalje mazeći i nežno povlačeći
njegov penis. „Araš ti donese piće svaki put kad obiđe krug. Priča ti gde je
šta snimio dok je prolazio, a ti se udubiš u to što ti govori, zbog čega će žene
koje te snimaju odlepiti. Zbog te doze intimnosti i topline koju ćeš pokazati u
razgovoru sa Arašem, samo će te još više poželeti.”
„A Arnoldo?”, promrmljao je posmatrajući me već zamućenim očima.
„On je nezainteresovan, kao i ti. Povređen je i oprezan jer mu je srce
slomljeno, ali dopušta ženama da mu prilaze. Flertuje i smeška se, ali odaje
utisak osobe koja drži srce pod ključem. Žene za koje si ti prevelik zalogaj
ustremiće se na Arnolda. Zbog njega će zaboraviti tebe iako će on sam
zaboravljati njih.”
Nagoveštaj osmeha mu je zatitrao na usnama. „Dok se tako znojim,
čeznem i sedim s neprestano uspravnim dokom, jer mi nedostaješ, ne smem,
znači, nimalo da se zabavljam?”
„Tako sam ja to zamislila, šampione,” Sela sam na njegove kao kamen
čvrste butine. „A žene će zamišljati kako ti prilaze i sedaju ti u krilo kao što
ja sedim sada. Poželeće da zavuku ruke pod tvoju majicu, evo, baš ovako.”
Zavukla sam šake ispod ruba njegove majice i pritisla dlanovima tvrde
pločice na njegovom stomaku. Prstima sam prelazila preko svakog pregiba
njegovih trbušnih mišića. „Maštaće o tome koliko ti je telo zategnuto i kakav
bi osećaj bio kad bi ti zavukle ruke ispod odeće i stegle grudne mišiće.”
Sve što sam izgovorila zaista sam i radila i zbog tih dodira mi je srce
lupalo kao pomahnitalo. Gidionovo telo je bilo snažno i kao izvajano, kao
moćna seksualna mašina. Moj urođeni nagon je automatski reagovao na to.
Čeznuo je za tim. Gidion je bio mužjak vredan parenja, alfa na vrhuncu
snage. Izdržljiv. Potentan. Nesumnjivo opasan i neukrotiv.
 Pomakao se, pa sam se zaustavila. „Ne, ostani miran”, prekorila sam ga.
„Ti njih ne smeš da dodiruješ.”
„Neće one meni moći ni da priđu.” Ipak, vratio se u položaj koji sam
htela. Kao neki sultan iz davnina kome se kao božanstvu divi zaljubljena
devojka iz harema.
Zadigla sam mu majicu. Povukla sam mu je preko glave, zategavši mu
ramena nategnutom tkaninom. Pomakao je glavu i uhvatio me za bradavicu,
usisavajući je, povlačeći osetljivi deo usnama lagano i nežno. Zacvilela sam i
pokušala da se odmaknem, previše napaljena da bih izdržala. Stegao je
zubima otvrdli vrh, ne dajući mi da uzmaknem.
Pognula sam glavu, a pogled su mi prikovali njegovi obrazi, koji su mu
upali od uvlačenja. Vrelim jezikom mi je nemilosrdno lizao bradavicu, pri
čemu mu je jabučica zaigrala kad je progutao pljuvačku. Usmine su mi se
zategle i zadrhtale, grčeći se u ritmu njegovih pokreta.
Posegla sam između nas, odvezala mu učkur i spustila lastiš dovoljno da
ga oslobodim. Držala sam ga obema rukama, prelazeći jagodicama po
nabreklim ustreptalim venama čitavom dužinom njegovog brutalno
primamljivog uda. Bio je vlažan na vrhu i dlanovi su mi klizili po lepljivoj
tečnosti.
Njegove usne su me pustile kad sam njegov kurac primakla svom
proždrljivom otvoru. „Uvlači ga polako, anđele”, zapovedio je osorno.
„Neka ulazi lagano. Celu noć ću biti u tebi i ne želim da te povredim.”
Sva sam se naježila. „Neće one zamišljati da te ljube polako”, pobunila
sam se.
Gidion je podigao ruke i sklonio mi kosu s lica. „Više ne govoriš o drugim
ženama, anđele. Sada zamišljaš sebe”
Prenuvši se, shvatila sam da je u pravu. Nije ga sada zajašila dugonoga
brineta koju sam zamišljala, nego ja. Ja sam ta koja je mazila njegov kurac sa
obožavanjem. Ja sam ona koja ga je držala, naslanjajući se na njega, koja je
lagano trljala široki glavić njegovog penisa gore-dole između svojih usmina.
Moj muž je zastenjao od tog dodira i kukovi su mu se malo odigli, gurao
je, žudeo da prodre u moje telo. Zgrabio me je za kukove i povukao me
naniže, raširivši me dole svojim usijanim vrhom.
„Ah, Gidione.” Kapci su mi odjednom postali teški dok je klizio utonuvši
nekoliko centimetara u mene.
Malo me je odigao, dok se čitav glavić nije našao u meni, a onda me je
ponovo spustio, nateravši me da poželim još. Vratne žile su mu iskočile,
oštro se ocrtavajući. „Ne želiš ti da ja držim natpis da sam tvoj. Ti želiš da
držim tebe, tvoju usku pičkicu koja steže moj kurac. Zamišljaš da si me
zajahala, a da ja samo sedim zavaljen i puštam te da ga primiš.”
Ispružio je ruke preko naslona sofe, isprsivši onaj veličanstveno
oblikovan, muževan torzo. „Ili želiš da i ja učestvujem?”
Olizavši usne, odmahnula sam glavom. „Ne.”
Napravila sam pokret napred-nazad, iznova i iznova, puštajući ga svaki
put da prodre sve dublje dok se moja zadnjica nije spustila na njegove
butine. Bio je dugačak i debeo. Tiho sam zajecala dok je pulsirao u meni.
Ali još nije ušao ceo.
Nakrivila sam glavu i poljubila ga, uživajući u laganim pokretima
njegovog jezika koji se uvijao oko mog. „Posmatraju te, zar ne?”, prošaptao
je.
„Posmatraju tebe. Kad se podignem, na tren će te videti, videće koliki ti je
kurac. Poželeće ga, žudeće za njim, ali on je moj, Ti posmatraš mene. Ne
možeš da odvojiš pogled od mene. Za tebe u toj prostoriji niko drugi ne
postoji.”
„Ali i dalje ne smem da te dodirnem, jelda?” Usne su mu se zločesto
izvile kad sam odmahnula glavom. „Opušteno pijuckam kašasu, kao da me
najzanosnija žena na svetu nije zaskočila pred svima. Više mi nije dosadno,
ali nikad mi nije ni bilo. Čekao sam. Tebe. Znajući da si tamo po nemiru
svoje krvi.”
Držeći ga za ramena, tucala sam ga ritmično njišući kukovima. Rastapala
sam se od onih pokreta njegovog uda u meni. Potmulo, opasno brundanje u
njegovim grudima odalo je koliko je napaljen. Grudi su mu se sijale od znoja,
a trbušni mišići su mu se napinjali kad sam se spuštala a on prodirao sve
dublje. Nisam mogla da se zasitim.
Kako mi se lako pridružio u toj igri... Kako me je samo dobro poznavao...
Koliko me je voleo...
Gidion se prepustio uživanju, ali uvek je bio budan, sav usredsređen na
mene pre nego što bi doživeo orgazam. Prepoznao je moju fantaziju o
seksualnom egzibicionizmu pre mene same i naslađivao se time. Uvek me je
štitio, nikada me ne izlažući riziku da nas drugi posmatraju, ali zadirkujući
me tom mogućnošću. Nikada ga ne bih ni sa kim delila na taj način, jer sam i
ja bila suviše posesivna, a ni on ne bi želeo da budem izložena tuđim
pogledima zato što je bio suviše zaštitnički nastrojen.
Ipak, zadirkivali smo jedno drugo i igrali se. Bilo je čudesno kako dvoje
ljudi kojima je prvo seksualno iskustvo obeleženo bolom i stidom sada
pronalaze radost i ljubav u takvom činu.
„Toliko mi je tvrd u tebi”, promumlao je, a njegov ud se savijao u meni
kao maločas u mojoj ruci. „Muzika je glasna, pa niko ne čuje zvuke koje
ispuštam, ali ti ih osećaš. Znaš da me izluđuješ. To što ja to ne pokazujem
pali te koliko i to što te posmatraju.”
„Ta tvoja samokontrola”, prodahtala sam, ubrzavajući tempo.
„Zato što kontrolu prepuštam tebi”, rekao je tajnovito. „Ti se pretvaraš da
vodiš igru, ali to u suštini ne želiš. Znam sve tvoje tajne, Evo. Sve ih znam.
Od mene ništa ne možeš sakriti.”
Prineo je palac usnama i prešao jezikom po njemu polako i senzualno,
netremice me gledajući u oči. Spustio je ruku između nas i počeo da mi trlja
klitoris snažnim i brzim kružnim pokretima. Svršila sam kriknuvši i grčeći se
i naletima ekstaze mu stiskala kurac u sebi, koji bi se pri svakom mom trzaju
malo iscedio.
Tada je ubacio u petu brzinu. Privukao me je uza se i podigao ponevši me
do kauča. Spustio me je na leđa i, oduprevši se stopalima o pod, ugurao mi
ona preostala dva-tri centimetra. Onda je počeo da me tuca grubo i divlje, s
nekom iskonskom glađu, sve snažnije kroz trzaje mog vrhunca, jurišajući
prema svom.
Zabacio je glavu i kroz uzdah izgovorio moje ime, trznuvši se u meni.
Pokuljao je mlaz tople tečnosti, a on je zastenjao dok su mu se kukovi i dalje
njihali napred-nazad kao da ne može prestati da gura.

***

Probudila sam se i trepćući postala svesna mesečine na tavanici. Pod

glavom mi je bio jastuk, a nago telo grejao mi je prekrivač.
Okrenula sam glavu da potražim Gidiona, ali njegova strana kreveta bila
je prazna. Na toj strani je prekrivač bio odgurnut, ali uredno namešten.
Pridigla sam se i pogledala na sat. Bilo je skoro tri ujutro.
Spustila sam noge na pod, i dalje sedeći na krevetu, i pogledala prema
kupatilu, a zatim i prema hodniku. Kroz pritvorena vrata je dopirala slaba
svetlost. Ustala sam i prišla im uzevši kratak tanan ogrtač, prebačen preko
podnožja kreveta. Dok sam izlazila iz sobe, umotala sam se u plavozelenu
svilu i vezala pojas. Zaputila sam se u Gidionovu radnu sobu.
Iz te sobe je svetlost osvetljavala hodnik, pa sam zaškiljila kad sam ušla
jer mi se oči još nisu bile navikle. Brzo sam bacila pogled unutra: štene je
spavalo u svom krevetiću, a on je, zamišljen, sedeo za radnim stolom.
Razgledao je kolaž mojih fotografija na zidu, oslonjen laktovima o rukohvate,
i držao čašu neke žućkaste žestine obema rukama.
Pogledao me je.
„Šta nije u redu?”, upitala sam otapkavši do njega bosa. „Ne izbegavaš
valjda bračnu postelju?”
 „Ne. Trebalo bi”, presabrao se, „ali ne. Nisam mogao da spavam.”
„Hoćeš da te malo izmorim?”, odvratila sam uz osmeh, što je verovatno
izgledalo smešno budući da sam žmurila na jedno oko zbog jarke svetlosti.
Moj muž je spustio piće na sto i potapšao se po krilu. „Dođi ovamo.”
Prišla sam mu i šćućurila se uz njega obgrlivši ga oko vrata. Poljubila sam
ga u bradu. „Nešto te muči,”
Nešto ga je izjedalo cele noći, šta god to bilo.
Mazeći me vrhom nosa po usnoj školjci, prošaputao je: „Postoji li nešto
što mi nisi rekla?”
Namrštila sam se i malo se odmakla da ga pogledam u lice. „A šta to, na
primer?”
„Bilo šta.” Grudi su mu se nadimale od dubokog uzdaha. „Imaš li još neku
tajnu?”
Progutala sam to nekako i odmah osetila grč u stomaku. „Tvoj
rođendanski poklon. Ali neću još da ti otkrijem šta je to.”
Slabašan osmeh mu je zaigrao na usnama.
„I tebe”, promrmljala sam, očarana tim osmehom. „I svaki deo tebe koji
samo ja znam. Ti si tajna koju ću sa sobom odneti u grob.”
Pognuo je glavu, pa mu je kosa nakratko sakrila lice. „Anđele moj.”
„Da li se nešto dogodilo, Gidione?”
Nije mi odmah odgovorio. Pogledao me je u oči. „Da li bi mi rekla da
neko koga poznaješ, neko tvoj, radi nešto protivzakonito?”
Onaj čvor u stomaku pretvorio se u kamen. „Šta si to čuo? Da nisu raširili
neku neistinu na nekom blogu?”
Postao je napet. „Evo, odgovori mi na pitanje.”
„Niko ne radi ništa protivzakonito!”
„Nisam te to pitao”, odvratio je blago ali nepokolebljivo.
 Prisetila sam se pitanja. „Da, rekla bih ti. Naravno. Sve ti pričam.”
Tada se opustio. Podigao je ruku i dodirnuo mi lice. „U mene se uvek
možeš pouzdati, anđele. Nije važno šta je posredi.”
„Pa i uzdam se.” Uhvatila sam ga za zglavak. „Ne razumem zašto to
govoriš.”
„Ne želim da među nama bude ikakvih tajni,” Prostrelila sam ga
pogledom. „Ha-ha, ko mi kaže! Ti meni nikada ništa ne pričaš.”
„Radim na tome.”
„Znam da je tako. Zato se sada stvarno dobro slažemo.” Blag osmeh mu
se vratio na lice. „Je li?”
„Skroz.” Poljubila sam one usne koje su mi se smešile. „Nema više
bežanja, nema više skrivanja.”
Gidion je ustao i poneo me sa sobom.
„Šta čemo sad da radimo?”, radoznalo sam upitala, držeći se za njegovo
toplo telo.
Krenuo je u spavaću sobu. „Sad ćeš da me izmoriš.”
„Jupi!”

***

Naredno jutro je prošlo kao i prethodno; Gidion je ustao u uobičajeno

vreme, a ja sam ostala da leškarim gola u krevetu kao najgora lenjivica.
Dok je vezivao kravatu pred garderoberom, odvratio je pogled od
ogledala da bi me pogledao. „Šta si planirala za danas?”
Zevnula sam i još jače zagrlila jastuk. „Nastaviću da spavam kad odeš.
Samo još sat. Bler Eš dolazi u deset.”
„Zaista?” Ponovo je pogledao u ogledalo. „Zašto?”
 „Hoću da unesem neke izmene. Preuredićemo gostinsku sobu u radnu
sobu sa zidnim krevetom. Tako ćemo i dalje imati gostinsku sobu, ali ujedno
i prostor za rad.”
Gidion je ispravio kravatu, a onda počeo da zakopčava prsluk i prišao mi.
„Nismo razgovarali o tome.”
„To je tačno.” Namerno sam pomerila nogu da bi čaršav skliznuo s nje.
„Nisam htela da se raspravljamo.”
Prvo smo se dogovorili da gostinsku sobu preuredimo i da je povežemo s
glavnim kupatilom da bismo dobili moj deo bračne sobe. Taj raspored bi
odgovarao Gidionu zbog parasomnije, ali to bi takode značilo da bismo
morali da spavamo u odvojenim sobama.
„Ne bi trebalo da spavamo u istom krevetu”, rekao je tiho.
„Ne slažem se s tim.” Pre nego što je stigao da obrazloži, nastavila sam.
„Trudim se da nađem dobru stranu u tome, Gidione, ali zaista bi mi teško
palo da budemo tako odvojeni.”
Stajao je ćutke i stavio ruke u džepove. „Nije pošteno što me teraš da
biram između tvoje lagodnosti i tvoje bezbednosti.”
„Znam. Ali ja te i ne teram da biraš pošto sam već odlučila. Svesna sam
da ni to nije pošteno, ali trebalo je doneti odluku i ja sam je donela.” Pridigla
sam se i zabacila jastuk iza sebe, nagnuvši se da bih se oslonila o pročelje
kreveta.
„Tu odluku smo zajedno razmatrali, pa si se očigledno predomislila a da
me pritom ništa nisi pitala. A to što si razgolitila sise - koliko god da su
očaravajuće - neće me odvratiti od ove teme.”
Pogledala sam ga kroz trepavice. „Da sam htela da ti odvratim pažnju, ne
bih ni načinjala ovu temu.”
„Otkaži dalje dogovore, Evo”, odvratio je kruto. „Prvo moramo da
razgovaramo o tome.”
„Nas dvoje smo već sve smislili. Morali smo da skratimo zato što je
banula policija, ali Bler već radi na novom rasporedu. Danas će mi pokazati
nekoliko idejnih rešenja.”
Izvadio je ruke iz džepova i skrstio ih na grudima. „Znači, tvoja lagodnost
je na prvom mestu, a mene ko šiša?”
„Zar ti ne bi voleo da spavamo u istom krevetu?”
Mišići čeljusti načas su mu iskočili. „Nemoj da me zavitlavaš. Nisi
razmotrila šta bi bilo sa mnom kad bih te povredio.”
Moju razdraženost naglo je zamenila postiđenost. „Gidione...”
„I nisi razmotrila šta bi onda bilo s nama”, prosiktao je. „Pustiću te da
eksperimentišeš s mnogim stvarima. Evo, ali ne s nečim što može upropastiti
naš odnos. Ako želiš da zaspiš pored mene, biću tu. Ako želiš da se
probudim pored tebe, i za to ću se postarati. Ali znaj da je previše opasno
izlagati se svemu onom između toga, kad smo oboje bez svesti, zarad jebenog
hira.”
Progutala sam knedlu. Htela sam da mu objasnim, da mu kažem kako me
brine to što bismo se zbog odvojenih spavaćih soba možda udaljili. Ne samo
fizički već i emotivno.
Teško bi mi palo da prvo vodi ljubav sa mnom, a da onda ode iz kreveta.
Tako bi se nešto divno i čarobno pretvorilo u nešto sasvim drugo. Ako priđe
bude ostajao budan dok ja ne zaspim i budio se da bi se vratio k meni u
krevet pre nego što se ja probudim, onda će stalno biti neispavan. Iako deluje
neumorno, ipak je ljudsko biće. Mnogo je radio, vežbao još napornije i iz
dana u dan se izlagao neiscrpnom stresu. Malo sna nikako ne sme da mu
prede u naviku.
Međutim, znala sam da te njegove strahove za moju bezbednost neću moći
da odagnam samo jednim razgovorom. Moraćemo da idemo korak po korak.
„Dobro”, popustila sam. „Hajde ovako: neka nam Bler ostavi svoja idejna
rešenja, a onda ćemo ti i ja kasnije da ih pregledamo. Za to vreme, nećemo
rušiti nijedan zid u gostinskoj sobi. Mislim da je to otišlo predaleko,
Gidione.”
„Ranije nisi tako mislila.”
„To je privremeno rešenje koje može da postane trajno, a to ne želimo ni ti
ni ja. Mislim, ti ne želiš to, zar ne? Poradićeš na tome da spavamo zajedno?”
Spustio je ruke i, obišavši okolo, seo na ivicu kreveta. Uzeo me je za ruku
i prineo je usnama. „Da, želim to. Ubija me to što ne mogu da ti pružim ono
osnovno u braku. Svestan sam da si nesrećna zbog toga... Žao mi je, anđele.
Ne mogu da ti opišem koliko.”
Nagla sam se i dlanom mu obgrlila obraz. „Poradićemo na tome. Trebalo
je prvo da porazgovaramo. Izgleda da sam počela da se ponašam kao
gospodin Gidion, koji prvo radi, a posle objašnjava.”
Usne su mu se izvile u nevoljnom priznanju da sam u pravu.
„Pošteno.” Poljubio me je brzo i strasno. „Čuvaj se Blera. Bacio je oko na
tebe.”
Naslonila sam se. „Privlačna sam mu”, ispravila sam ga, „ali njemu je u
krvi da flertuje.”
Gidionu su oči opasno zasvetlucale. „Da ti se nije nabacivao?”
„Ne, on je profesionalac. Da je prešao granicu, lično bih ga oterala, ali on
se verovatno tako dodvorava svim klijentkinjama. Kladim se da mu to mnogo
pomaže u poslu.” Nasmešila sam se. „Malo se primirio kad sam mu rekla da
sam navikla na tvoju izdržljivost i da mi više nije potrebno da spavam u
zasebnom krevetu.”
Podigao je obrve. „Nisi mu valjda to rekla?”
„Nego šta sam. Kazala sam mu i to da ću spavati kad umrem. Dotad, ako
moj muž želi da me opali pet-šest puta svake noći, a pritom ume to dobro da
radi, zašto bih se žalila?”
Kada smo prvi put unajmili Blera, nisam razmotrila šta će dizajner
pomisliti kad shvati da se Gidion ženi devojkom s kojom ne namerava da
spava. Bler je potom počeo diskretno da mi se nabacuje, pa sam shvatila
zašto je mislio da ću prihvatiti njegovu igru - tada sam uvidela zašto je mom
mužu čitava ta situacija neprijatna. Gidionu pak nijednog trenutka nije
zasmetalo kako će sve to izgledati u tuđim očima. Njemu je na prvom mestu
bila moja bezbednost, a ne njegova reputacija svetskog igrača.
Bilo mi je zaista drago što sam to Bleru jasno stavila do znanja.
Razbarušila sam već neurednu kosu. „Ja sam plavuša s velikim sisama.
Ubacim malo humora i izvučem se šta god da odvalim.”
„Pobogu, ženo,” Duboko je uzdahnuo kao da tobož to ne odobrava, ali
zapravo mu je sve to bilo smešno. „Da li ti to imaš potrebu da svakome
prepričavaš i najsitnije detalje našeg seksualnog života?”
„Nemam.” Trepnula sam. „Ali mi je to mnogo zabavno.”

***

Nisam nastavila da spavam kad je Gidion otišao na posao, nego sam uzela
telefon i pozvala svog instruktora Parkera Smita. Pošto je bilo rano, još nije
radio i odmah se javio.
„Zdravo, Parkeru. Ovde Eva Tramil. Kako si?”
„Dobro sam. Dolaziš li danas? Nema te u poslednje vreme.”
Nabrala sam nos. „Znam. Dolazim, dolazim. Zato te i zovem. Želela bih da
poradimo na nečemu.”
„Je li? Šta imaš na umu?”
„Obradili smo svesnost u datoj situaciji i šta treba da radim ako budem
saterana u ćošak, kako da se izvučem. Ali šta ako sam potpuno zatečena, na
primer, dok spavam?”
Zamislio se nad tim. „Snažan udarac kolenom u jaja onesposobiće svakog
muškarca. Taman će ti dati dovoljno vremena da se pribereš.”
 Već sam to radila Gidionu da bih ga probudila iz gadne noćne more.
Učinila bih to opet ako do toga dođe, ali htela sam da mu se otrgnem iz stiska
a da ga pritom ne povredim. Ionako bi u snu mnogo propatio. Nisam želela
da se, povrh svega, i probudi od bola.
„Ali šta ako... Kako da zadam udarac kolenom nekome ko je legao na
mene?”
„Možemo to da provežbamo. Razradićemo različite situacije.” Ćutao je
nekoliko trenutaka. „Da li je sve u redu?”
„Ma sve je super”, uverila sam ga, a onda sam slagala, „nego sam sinoć
gledala neku emisiju na TV-u i shvatila da, koliko god spreman bio, ne možeš
biti sasvim svestan kad te neko napadne dok spavaš.”
„Nema problema. Biću u skladištu za nekoliko sati i ostaću tamo do
zatvaranja.”
„Dobro. Hvala.”
Završila sam razgovor i otišla da se istuširam. Kad sam izašla iz kupatila,
na telefonu sam videla dva propuštena poziva od Kerija, pa sam ga odmah
pozvala.
„Hej, šta ima?”
„Nešto sam razmišljao. Pomenula si da želiš klasičnu venčanicu, jelda?”
Uzdahnula sam. Kad god bih pomislila na to, utroba bi mi se zgrčila jer mi
je bilo jasno da ću, koliko god verovala u to da će mi savršena venčanica
pasti s neba pre tog velikog dana, morati da budem realna i da prihvatim
činjenicu da ću najverovatnije napraviti kompromis.
S druge strane, volela sam Kerija još više zato što je brinuo o tome koliko
i ja. Poznavao me je koliko i ja sebe samu.
„A šta kažeš na neku poput one koju je nosila Monika na venčanju?”,
predložio je. „Nešto starinsko, u tom fazonu. Vas dve imate istu građu. Ne bi
morala mnogo da se prepravlja.”
 „Ma daj, Keri, nema šanse. Da se u njoj udala za mog tatu, pa i nekako.
Nema teorije da nosim nešto u čemu se udala za mog očuha. Nekako mi je to
uvrnuto.”
Nasmejao se. „Pa i jeste. Mada ona ima stila.”
Raščešljavala sam mokru kosu prstima. „Svejedno, ne verujem da čuva
venčanice. Nije baš zgodno čuvati staru venčanicu u kući novog muža.”
„Dobro, to odbacujem kao glupu ideju. Možemo da iskopamo nešto u
retro fazonu. Jedan moj prijatelj zna gde se šta može naći po svim salonima
za šivenje i iznajmljivanje venčanica na Menhetnu.”
To je već zvučalo bolje. „Strava. To je dobra ideja.”
„Ponekad sam stvarno genije. Danas ću ceo dan da budem u ‘Grej ajlsu’,
ali večeras sam slobodan.”
„Večeras idem na terapiju za parove.”
„Aha, dobro. Lepo se provedi kod čika doce. Hoćeš onda sutra? Taman
usput možemo da pogledamo i neke krpice za Ibicu.”
To što me je podsetio i na planove za vikend samo me je učinilo
napetijom i nervoznijom zbog manjka vremena, iako sam znala da ću se ludo
provesti sa svojim prijateljima. „Može sutra. Doći ću u stan.”
„Superiška. Tad ćemo i da se spakujemo.”
Prekinuli smo vezu, ali ja sam još dugo držala telefon u ruci od neke tuge.
Prvi put otkako smo se doselili u Njujork, Keri i ja živimo odvojeno. Polako
sam se navikavala na to da mi je dom uz Gidiona, ali moj stan je i dalje bio
Kerijev dom.
Aplikacija za kalendar se oglasila, podsetivši me da će Bler doći za pola
sata. Opsovala sam samu sebe, bacila telefon na krevet i požurila da se
sredim.

***
 „Kako ste mi vas dvoje?”, upitao je doktor Pitersen kad smo sve troje
seli.
Gidion i ja smo, kao i obično, sedeli na kauču, a doktor Pitersen se
smestio u naslonjaču i uzeo tablet.
„Bolje smo nego ikad”, odgovorila sam.
Moj muž nije rekao ništa, ali me je uzeo za ruku i spustio je na svoju
butinu.
„Primio sam pozivnicu za vaše venčanje”, dodao je doktor Pitersen uz
osmeh. „Mojoj supruzi i meni je zaista drago što ste nas pozvali i rado ćemo
doći.”
Nisam uspela da ubedim majku da na pozivnicama bude neki crven detalj,
ali i bez toga su bile lepe. Saglasile smo se da budu od deblje krem hartije, u
prozirnom omotu, i da ih pošaljemo u belim kovertama radi privatnosti.
Osetila sam leptiriće pri pomisli na to da ih neko dobija i otvara. Sada smo
samo na korak od toga da stavimo fasadu na našu veridbu.
„I meni je.” Naslonila sam rame na Gidionovo, a on me je zagrlio jednom
rukom.
„Prilikom poslednjeg susreta”, nastavio je doktor Pitersen, „pomenula si
da si dala otkaz. Kako je to prošlo?”
„Lakše nego što sam mislila. Imala sam drugih obaveza i to mi pomaže.”
„U čemu ti pomaže?”
Razmislila sam kako da odgovorim. „Da se ne osećam beskorisno. Sada
imam još više posla. I bavim se stvarima koje su mi zaista važne.”
„Koje su to stvari?”
„Venčanje, naravno. I useljenje u penthaus i, što se toga tiče, napravila
sam prve korake. Planiram i da malo renoviram životni prostor, o čemu bih
volela da popričamo.”
„Naravno.” Pomno me je posmatrao. „Hajde da prvo porazgovaramo o tim
prvim koracima. Ima li tu nečeg važnog?”
„Pa samo to što ne činim sve odjednom. To je u toku.”
„Da li to doživljavaš kao postepeno navikavanje na brak? Pre toga si
donosila krupne odluke veoma brzo. Prvo ste se tajno venčali, pa ste se
razdvojili, i na kraju si dala otkaz.”
Zamislila sam se nad tim. „To je prelaz koji utiče na Gidiona i Kerija
koliko i na mene.”
„Što se mene tiče”, uključio se Gidion, „što se pre preseli, to bolje.”
„Samo se trudim da postupam oprezno.” Slegnula sam ramenima. Doktor
Pitersen je žvrljao po ekranu tableta beležeći sve to. „Da li je Keriju teško da
se prilagodi?”
„Ne znam”, iskreno sam odgovorila. „Uglavnom, ne ponaša se cako.
Svejedno, brinem. Vrati se lošim navikama kad nema podršku.”
„Imaš li ti nešto da kažeš o tome, Gidione?”
On se trudio da govori neutralno. „Znao sam u šta se upuštam kad sam
odlučio da se venčamo.”
„Što je dobro”, odvratio je doktor Pitersen uz smešak, „ali to mi ne govori
mnogo.”
Gidion je pomerio ruku s mog ramena i zavukao mi prste u kosu, igrajući
se pramenovima. „Budući da ste i sami oženjeni, doktore, znate da muž mora
činiti izvesne ustupke da bi održao mir u kući. Keri je jedan od mojih
ustupaka.”
Bolelo me je što to čujem, ali, koliko znam, Keri i Gidion su se isprva
slagali. Onda je Keri napravio nekoliko pogrešnih poteza - na primer, jedne
noći je organizovao grupni seks u našoj dnevnoj sobi - čime je poljuljao taj
odnos.
Doktor Pitersen me je pogledao. „Dakle, pokušavaš da balansiraš između
muževljevih potreba i potreba najboljeg prijatelja. Da li je to stresno za
tebe?”
„Nije baš zabavno”, izvrdala sam, „ali to u suštini nije balansiranje. Moj
brak i Gidion su na prvom mestu.”
Znala sam da Gidion voli to što čuje zato što me je nežno - i posesivno -
povukao za kosu.
„Ali”, nastavila sam, „ne želim da ugušim Gidiona, a ne želim ni da se
Keri oseća napušteno. Svakog dana odnosim po malo stvari i tako je promena
postepena.”
Kad sam to, tako sročeno, prevalila preko usana, morala sam da priznam
da zvuči kao da sam mu majka. Nisam se mogla odupreti porivu da zaštitim
svoje najbliže kojima je to potrebno, naročito od bola koji bih im sama
nenamerno nanela.
„Pomenula si sve osim sebe”, istakao je doktor. „Kako se ti osećaš?”
„U penthausu se sve više osećam kao kod svoje kuće. Jedino što mi
smeta jeste to spavanje u zasebnim krevetima. Zasad spavamo zajedno, ali
Gidion želi da spavamo u odvojenim krevetima, a ja to nikako ne bih volela.”
„Zbog noćnih mora?”, upitao je doktor Pitersen gledajući u Gidiona.
„Da”, odgovorio je.
„Jesi li ih imao u poslednje vreme?”
Moj muž je klimnuo glavom. „Ali nisu bile baš gadne.”
„Šta je za tebe gadna noćna mora? Ona od koje počneš da praviš fizičke
pokrete na javi?”
Gidionu su se grudi podigle od dubokog uzdaha. „Da.”
Doktor je ponovo pogledao mene. „Dakle, ti, Evo, shvataš koliko
rizikuješ, ali ipak želiš da deliš krevet s Gidionom.”
„Da, naravno.” Puls mi se ubrzao dok sam se prisećala tih trenutaka.
Gidion me je tada čvrsto držao prikovanu za krevet, psujući od bola i gneva i
preteći mi nasilnom osvetom.
 Okovan kandžama košmara, Gidion nije video mene, već Hjua - čoveka
koga je hteo da rastrgne golim rukama.
„Mnogi srećni bračni parovi spavaju odvojeno”, naglasio je doktor
Pitersen. „Razlozi su različiti - muž hrče, žena vuče prekrivače na svoju
stranu, i tako dalje - ali oni nalaze da spavanje u odvojenim krevetima više
doprinosi bračnoj harmoniji nego spavanje u istom krevetu.”
Ispravila sam se i odmakla se od Gidiona, nastojeći da me obojica shvate.
„Ja volim da spavam pored njega. Ponekad se probudim usred noći i
posmatram ga kako spava. Ponekad se probudim i čak i ne otvorim oči, samo
da slušam kako diše. Udišem njegov miris, upijam njegovu toplotu. Bolje
spavam kad je pored mene. A znam da i on tada bolje spava.”
.Anđele moj.” Gidion me je pomazio po leđima.
Okrenuvši se, pogledala sam ga preko ramena pravo u oči. Lice mu je bilo
bezizražajno. Divno. Međutim, oči su mu bile kao dva tamnoplava bezdana
bola. Uzela sam ga za ruku. „Znam da te to boli. Žao mi je. Ali moramo da
poradimo na tome. Ne želim da zauvek odustanemo od toga.”
„Ono što si opisala, Evo”, rekao je doktor blago, „zove se bliskost. To
ujedno predstavlja jednu od pravih radosti braka. Razumljivo je što čezneš za
tim. Svi to žele, donekle. Tebi i Gidionu pak to je verovatno naročito važno.”
„Meni jeste”, saglasila sam se.
„Hoćeš li time da kažeš da meni nije?”, dobacio je Gidion kruto.
„Ne.” Okrenula sam se da ga pogledam. „Molim te, nemoj da zauzimaš taj
odbrambeni stav. Nisi ti kriv. I ne svaljujem krivicu na tebe.”
„Znaš li koliko se grozno osećam zbog toga?”, optužio me je.
„Volela bih da to ne shvataš lično, Gidione. To nije...”
„Moja žena hoće da me gleda dok spavam, a ja čak ni to ne mogu da joj
pružim”, prasnuo je. „Zar to nije lično, dođavola?”
„U redu, hajde da porazgovaramo o tome”, brzo se ubacio doktor Pitersen,
privukavši pažnju na sebe. „Osnova ovog razgovora jeste čežnja za
bliskošću. U prirodi je ljudskog bića da žudi za tim, a kod ljudi koji su
seksualno zlostavljani u detinjstvu ta potreba je naročito izražena.”
Gidion je bio napet, ali pažljivo ga je slušao.
„U mnogim slučajevima”, nastavio je doktor, „nasilnik izoluje žrtvu ne bi
li prikrio svoj zločin, ali i da bi žrtva zavisila od njega. Žrtve se veoma često
udaljuju od prijatelja i porodice. Svi ostali u njihovim životima postaju
previše obični i za njih su problemi drugih ljudi beznačajni u odnosu na
strašnu tajnu koju su, kao žrtve, prisiljeni da kriju.”
Ponovo sam se priljubila uz Gidiona, privukavši kolena grudima da bih ga
zagrlila celim telom. Opet me je čvrsto zagrlio jednom rukom, a drugom uzeo
moju.
Doktor Pitersen se raznežio posmatrajući nas. „Ta duboko usađena
usamljenost je našla oduška kad ste se otvorili jedno drugom, ali to što ste
dugo bili gladni istinske bliskosti uzelo je svoj danak. Savetujem ti da
razmotriš alternativne pristupe dostizanju prisnosti za kojom čezneš, Evo.
Uvedi neke jedinstvene signale i obrede za vaš odnos, koji neće ugrožavati
nijedno od vas i koji će vam oboma doneti jači osećaj povezanosti.”
 10

„Stupio sam u kontakt s Bendžaminom Klensijem”, kazao je Raul

nagnuvši se napred, laktova naslonjenih na kolena. „Vi i gospođa Kros ćete
krenuti na aerodrom u isto vreme, tako da ćete moći da putujete zajedno ako
želite.”
„Naravno.” Trebalo mi je da još neko vreme budem sa Evom dok ne
krenemo svako na svoju stranu. Sati na poslu su prolazili previše sporo jer
nisam bio s njom, ali vikend će tek biti pravo mućenje. „Obavestiću je da
dolazimo po nju. Trebaće nam limuzina.”
Budući da je bio profesionalac do srži, Raul nije pokazivao nikakvu
reakciju. Bilo je logičnije da se limuzinom voze Evini prijatelji, a ne mi, ali ni
u bentliju ni u mercedesu ne bismo imali privatnosti koliko bih ja želeo.
Sedeo sam na trosedu u svojoj kancelariji, prekoputa Angusa i Raula, koji
su se smestili u fotelje. Odlučili smo da Angus ostane, a da Raul bude na
čelu tima obezbeđenja koji će krenuti sa mnom u Brazil.
Angus će otići u Ostin da se raspita o Loren Kitri. Raul je klimnuo
glavom. „Organizovaćemo zaseban prevoz za njene i vaše prijatelje.”
„Kako će Eva na Ibicu?”
„Privatnim mlažnjakom”, odgovorio je, „koji je iznajmio Ričard Stanton.
Predložio sam im da odsednu u hotelu ‘Vijentos krusados Ibica’ i Klensi se
saglasio. Morali smo da se potrudimo da se to sprovede pošto su smeštajni
kapaciteti popunjeni zbog letnje sezone, ali nam je upravnik hotela izašao u
susret i pristao da ih smesti. Pojačali su i mere obezbeđenja zbog dolaska
gospođe Kros.”
 „Dobro.” Posebno mi je laknulo zbog toga što će Eva odsesti u
odmaralištu koje je u vlasništvu korporacije „Kros indastriz”. Tamo imamo i
dva poznata noćna kluba, jedan u gradu Ibici, a drugi u Sant Antoniju. Nisam
ni morao da pitam da li je to predočeno Klensiju unapred, jer se to
podrazumevalo. Očekivao sam da će imati u vidu te činjenice. On je pametan
čovek i svakako će mu dobro doći dodatna podrška koju će mu pružiti
njihovo obezbeđenje i osoblje.
„Kao što smo se već dogovorili”, nastavio je, „i naša ekipa će biti na
aerodromu, tako da će pratiti gospođu Kros tokom vikenda. Članovima tima
je rečeno da nose civilnu odeću da ne bi bili upadljivi. Oni će biti podrška
Klensijevom timu i umešaće se samo ako to bude neophodno.”
Klimnuo sam glavom. Klensiju nema premca, ali on je morao da štiti i
Moniku i Evu, a pošto su Kerija smatrali članom porodice, moraće da čuva i
njega. Nadgledaće tri osobe istovremeno, pri čemu će najveću pažnju
posvećivati Moniki, kao supruzi svog poslodavca. Eva nikome nije prioritet
kao meni. Hteo sam da neko budno motri na nju svakog trenutka dok bude
van hotela.
Hvala bogu što se ovo organizuje samo jednom u životu.
Raul je ustao. „Telefoniraću Klensiju da prečešljamo protokol
sprovodenja do aerodroma.”
„Hvala, Raule.”
Odsečno je klimnuo glavom i otišao.
I Angus je ustao. „Požuriću da odnesem Lakija kod tvoje sestre. Piše mi
na svakih sat da pita da li sam već krenuo.”
Na to sam se umalo nasmejao. Ajerlend se zaista obradovala kad sam je
zamolio da mi pričuva psa. Pretpostavio sam da će se Lakiju to više dopasti
nego da leti avionom, a Ajerlend će dobro doći jer će imati čime da odvrati
misli od majčine depresije zbog razvoda.
Angus je pošao ka vratima, ali je zastao. „Lepo se provedi, momče. Dobro
će ti to doći.”
Othuknuo sam negodujući. „Pozovi me ako otkriješ nešto.”
„Naravno.” Utom je i on otišao, ostavivši me samog da dovršim preostale
poslove za tu nedelju.
Pogledao sam na telefonu koliko je sati pre nego što sam odabrao opciju
brzog biranja i pozvao svoju suprugu.
„Ćao, šampione”, javila se čilo i vedro. „Stalno sam ti u mislima, zar ne?
„Reci mi da sam i ja tebi stalno u mislima.”
„Uvek.”
Setio sam je se onakve kakva je bila prethodne noći dok je ležala na
stomaku, mašući stopalima po vazduhu. Posmatrala me je brade poduprte
šakama dok sam se pakovao, povremeno komentarišući odeću koju sam
odabrao za put. Primetila je da nisam spakovao ni grafitnosive pantalone,
koje sam nosio u njenoj fantaziji, ni crnu majicu s V-izrezom. Nasmešila se
samo kad je videla da te dve stvari namerno nisam poneo, sve vreme je bila
ćutljiva i potištena.
„Ti i ja ćemo se zajedno voziti do aerodroma”, rekao sam joj. „Sami.”
„Stvarno?” Zadubila se u misli. „To bi bilo baš lepo.”
„Zar samo lepo?”
„Mmm...” Glas joj se produbio i postao pomalo promukao, po čemu sam
zaključio da joj je seks na pameti. „Da li to neko ovde ima fetiš da radi neke
stvari tokom vožnje?”
Neka toplina i uzbuđenje su prostrujali mnome, oslobađajući me stresa
zbog razmišljanja o danima pred nama. Eva me je puštala da je uzmem bilo
gde, ali često me je zavodila dok smo nekud putovali. Pošto nam je
seksualno igralište jedno vreme bilo ograničeno samo na hotelsku sobu,
izluđivala me je navodeći me da vodimo ljubav u kolima i avionima, a i u
mom stanu i na različitim mestima na koja sam odlazio poslovno.
 Nikad je nisam odbijao. Ja to ne umem. Kad me poželi, spreman sam i
više nego voljan.
„Imam fetiš koji se zove Eva”, promrmljao sam, upotrebivši nešto što je
ona meni jednom rekla.
„Dobro.” Uzdahnula je. „Samo da dočekam kraj ovog vikenda.”
Čuo sam da je Keri nešto dobacio, ali ne i šta. „Još malo pa te puštam,
anđele.”
„Nemoj nikad da me pustiš, Gidione.” Bilo je mnogo žara i čežnjivosti u
njenom glasu, što me je duboko dirnulo, jer je time odala koliko je
uznemirena zbog predstojećeg vikenda. Posle perioda razdvojenosti na koji
nas je oboje prisilila, bilo je dobro znati da se ne raduje još jednom rastanku,
iako je ovoga puta povod bio mnogo lepši.
„Puštam te da se spakuješ”, izrazio sam se preciznije. „Da bi bila spremna
kad Raul dođe po tebe.”
„Nije važno. Biću ja spremna da dođem po tebe”, odvratila je, mazno
predući kao mačka, ostavivši me napaljenog kad sam ptekinuo vezu.

* * *

Araš je ušao u moju kancelariju malo posle četiri, držeći ruke u

džepovima i pevušeći neku pesmicu. Zločesto se nacerio strovalivši se u
fotelju pored mog radnog stola, „jesi li spreman za vikend?”
„Nemam šta da se spremam.” Zavalio sam se i počeo da dobujem prstima
po rukohvatu fotelje.
„Malo dobrih vesti - tužba En Lukas će najverovatnije biti povučena.” To
sam i očekivao, ali ipak mi je prijalo da čujem zvaničnu potvrdu.
„Tako i treba.”
„Nisam saznao da li će je optužiti za lažno predstavljanje činjenica o tom
incidentu. U međuvremenu, ukoliko pokuša da stupi u kontakt s tobom,
Evom ili Kerijem na bilo koji način, odmah mi javi.”
Rasejano sam klimnuo glavom. „Naravno.” Pažljivo me je posmatrao.
„Kud si odlutao?”
Usne su mi se izvile. „Upravo sam obavio razgovor sa članovima odbora
‘Vidal rekordsa’. Kristofer uporno nastoji da stekne kapital za otkup
deonica.”
Arašu se podigoše obrve od iznenađenja. „Ako uspe, hoćeš li razmotriti
da se povučeš?”
„Eh, kad bi mi on bio jedina briga, rado bih to učinio.” Ostaje da se vidi
da li će se Ajerlend uključiti u porodični posao, ali ona bi svejedno imala
koristi od uspešnog poslovanja kompanije, a Kristofer je donosio loše
odluke. Nudio sam mu svoje savete i podršku u svemu, ali on je sve to
odbio. Često čak nije hteo da sluša ni Krisa, jer je verovatno mislio da se ja
uplićem i u ono što mu otac govori.”
„Šta odbor misli?”
„Vide to kao zategnute odnose u porodici i žele da nađem neko brzo a
bezbolno rešenje.”
„Da li je to uopšte moguće? Ti se nikada nisi slagao s bratom.” Zavrteo
sam glavom. „Slaba vajda od toga.”
Znao sam da Araš to ne može razumeti. On ima rođenog brata i sestru i u
njegovoj porodici su oduvek vladali skladni odnosi.
Uzdahnuo je. „Šta da ti kažem, drugar, žao mi je. Nije ti lako.”
U nekom paralelnom univerzumu, i Kristofer bi bio na mojoj momačkoj
večeri. Bili bismo bliski. Bio bi mi kum na venčanju...
... a tu ulogu još nikome nisam dodelio. Arnoldo je preuzeo na sebe
obavezu da organizuje sve za vikend, ali znao da li je to učinio
pretpostavljajući da će stajati pored mene na venčanju. Možda je samo bio
preduzimljiviji od ostalih momaka.
 Samo nekoliko nedelja ranije, bilo bi potpuno suludo da uzmem Arnolda
za kuma, mada sam donekle priželjkivao da to bude on.
Araš bi takode bio odličan izbor. Za razliku od Arnolda, Araša sam viđao
skoro svakog dana. Budući da je bio moj advokat, znao je neke stvari o meni
- i Evi - koje niko drugi nije. Njemu sam mogao poveriti sve, čak i ono što
izlazi iz okvira odnosa advokat-klijent.
Međutim, niko, ako se izuzme moja žena, nije bio izravan u ophođenju sa
mnom kao Arnoldo. Odavno sam shvatio da me samo Arnoldovi otvoreni,
iskreni saveti sprečavaju da budem previše ciničan i ravnodušan.
Posle ovog vikenda, verovatno će mi biti lakše da odaberem ko će mi od
njih dvojice biti kum.

* * *

Nekako mi... nije bilo prirodno da stojim ispred vrata Evinog stana. Dok
sam je čekao oslonjen o zid preko puta, razmišljao sam o tome kako su stvari
krenule nabolje i koliko sam se borio da više ne bude kao pre. Nisam ni
zamišljao da možemo imati ovakav odnos. Bili smo otvoreni, ništa nismo krili
jedno od drugog i bili smo ludo zaljubljeni.
I ranije je bilo nagoveštaja da će sve krenuti ovim putem. Zbog noći koje
smo zajedno proveli u susednom stanu. Zbog vikenda kad bismo se iskradali
da bismo bili zajedno, samo nas dvoje. Međutim, te trenutke smo morali da
krademo. Sada smo živeli bez skrivanja. Bilo bi još bolje kad bi svi znali da
smo se venčali i da ona živi sa mnom u penthausu.
Vrata su se otvorila i Eva se pojavila u crvenoj haljini na preklop, bez
rukava, i u sandalama s visokom potpeticom, zračeći ležernošću i
seksepilom. Kosu je zakačila naočarima za sunce i za sobom je vukla kofer.
Kad se sledeći put bude pakovala, putovaće sa mnom - na medeni mesec.
Krenućemo zajedno, kao sad, ali ćemo do kraja ostati zajedno.
„Daj to meni”, rekao sam uzevši ručku njenog kofera.
 Prišla mi je kad sam ga povukao, a njeno toplo i meko telo se privilo uz
mene. Povukla mi je glavu naniže i poljubila me brzo ali slatko.
„Trebalo je da uđeš.”
„Ti i ja blizu kreveta?” Uhvatio sam je oko struka i povukao je prema
liftu. „Iskoristio bih priliku kad bih znao da Keri neće banuti i početi da kuka
kako ćeš zakasniti na let.”
Eva se odvojila od mene kad smo počeli da se spuštamo i uhvatila se za
rukohvat da bi mi skrenula pažnju na svoje seksi noge. Flertovala je čitavim
telom, pa su i njene oči pratile igru. Sijale su dok me je gledala olizavši
donju usnu. „Izgledaš nenormalno seksi.”
Pogledao sam svoju belu majicu s V-izrezom i kaki pantalone u koje sam
se presvukao vrativši se s posla.
„Obično nosiš tamne boje”, naglasila je.
„Previše je vruće da bih ih nosio.”
„I meni je previše vruće kad te vidim.” Odigla je stopalo od poda lifta i
polako protrljala jednu butinu o drugu.
Zabavljajući se u iščekivanju nadolazećeg talasa uzbuđenja, naslonio sam
se i uživao u prizoru.
Kad smo stigli u prizemlje, pustio sam je da prva izađe u hol, a zatim sam
je u dva koraka sustigao spustivši ruku podno njenih leđa.
Okrenula se i osmehnula mi se preko ramena. „Biće gužve u saobraćaju.”
„Šta da se radi.” Računao sam na to - i na dužu vožnju.
„Zvučiš veoma razočarano”, zadirkivala me je, usput se osmehnuvši
portiru, koji joj je otvorio vrata.
Raul nas je čekao ispred limuzine. Nekoliko trenutaka kasnije, krenuli
smo na put, utopivši se u more automobila koji su jezdili Menhetnom ka
svojim odredištima.
Eva se, leđima okrenuta vozaču, smestila na sedište koje se pružalo
čitavom širinom automobila, a ja sam sedeo na zadnjem.
„Hoćeš li da popiješ nešto?”, upitala je, pogledavši mini-bar preko puta.
„A ti?”
„Ne znam ni sama.” Napućila je usne. „Malopre sam htela.”
Sačekao sam da odluči, žudno upijajući pogledom svaki deo njenog tela.
Bila je moja radost, sunce koje je obasjavalo moj svet. Učinio bih sve da živi
bezbrižno i zadovoljno do kraja života. Izjedalo me je to što bih mogao da je
povredim. Ionako je preživela mnogo teških dana.
Ako otkrijemo da Monika nije ono što Eva misli da jeste, neću znati kako
da joj to saopštim. Moju ženu je slomilo kad je shvatila da je majka prati
pomoću mobilnog telefona, ručnog sata i ogledalceta u tašni. Lažni identitet
je pak mnogo teža izdaja.
Šta li taj lažni identitet prikriva?
„Nikako da pronađem haljinu”, rekla je najednom, a uglovi njenih sočnih
usana su se povili naniže.
Tek posle nekoliko trenutaka sam se prenuo iz misli i shvatio šta govori.
„Za venčanje?”
Klimnula je glavom, a bila je toliko utučena da sam poželeo da je
privučem sebi i izljubim ono njeno divno lice.
„Hoćeš li da ti pomognem, anđele?”
„Ne možeš. Mladoženja ne bi smeo da vidi venčanicu pre venčanja.”
Odjednom je razrogačila oči od šoka i užasa. „Video si haljinu koju sam
obukla kad smo se venčali prvi put!”
Jesam. Ja sam je izabrao. „Bila je to obična haljina kad sam je video”,
umirivao sam je. „Nije postala venčanica sve dok je ti nisi obukla.”
„Aha, dobro.” Osmeh joj se vratio na lice. Skinula je sandale i legla pored
mene, spustivši mi glavu u krilo, a njena srebrnasta kosa se rasula po mojim
nogama.
 Provukao sam prste kroz guste svilene pramenove i duboko uzdahnuo,
naslađujući se njenim parfemom.
„Šta ćeš obući?”, upitala je zatvorivši oči. „Jesi li zamislila nešto
određeno?”
Usne su joj se izvile. Odgovorila mi je sanjivo i polako. „Smoking. Ti u
svemu izgledaš božanstveno, ali u smokingu si nešto posebno.”
Ovlaš sam joj dodirnuo usne jagodicama prstiju. Nekada sam mrzeo svoje
lice, mrzeo sam to što svojim izgledom nekome budim seksualnu želju, jer je
bilo perioda kad sam se ježio zbog toga što neko zbog mene oseća požudu. S
vremenom sam se navikao na činjenicu da privlačim pažnju, ali počeo sam da
cenim sebe zbog onoga što jesam tek kad sam upoznao Evu.
Ona je beskrajno uživala posmatrajući me. I u odeći i bez nje. Pod tušem,
umotanog u peškir. Kad sam iznad nje. Kad sam ispod nje. Nije me gledala
samo kad bi spavala, ali tada sam posmatrao ja nju, njeno nago telo, od kojeg
mi je polazila voda na usta, telo na kojem nije bilo ničega osim nakita koji
sam joj poklonio.
„Onda ću obući smoking.”
Otvorila je oči, pa sam opet mogao uživati u onoj svetlosivoj nijansi
njenih očiju. „Ali to će biti venčanje na plaži.”
„Smisliću već nešto.”
„Ne sumnjam da hoćeš.”
Okrenula je glavu i nosom mi pomazila kurac. Na osetljivoj koži sam kroz
pantalone osetio vrelinu njenog daha. Odmah mi se digao.
Igrao sam se njenom kosom. „Šta želiš, anđele?”
„Ovo.” Prešla je prstom duž mog otvrdlog uda. „Kako ga želiš?”
Ružičastim jezikom je lagano ovlažila usne. „U ustima”, izgovorila je kroz
dah, već mi otkopčavši dugme na pantalonama.
Zatvorio sam oči da bih došao do daha. Taj zvuk dok mi je otkopčavala
rajsferšlus, olakšanje kad mi je oslobodila kurac...
Sav sam se ukrutio od vlage i toplote njenih usta, ali to nije imalo svrhe.
Snažno sam se trznuo kad ga je nežno usisala, a glad i žudnja su mi
prostrujali niz kičmu. Znao sam sva njena raspoloženja i šta svaki njen pokret
znači na jeziku seksa. Nije htela da žuri da bi uživala u meni, da bi mi
pomutila razum.
„Evo.” Stenjao sam dok me je mazila mekim prstima, nežno ga stiskajući
ustima. Lizala mi je glavić polako, naslađujući se, uživajući.
Otvorio sam oči i pogledao je ispod sebe. Taj savršen prizor njene
usredsređenosti na osećaj mog kurca u njenim ustima bio je i duboko
erotičan i bolno nežan.
„Ah, kako je dobro”, otelo mi se promuklim glasom kad sam je obuhvatio
rukom oko potiljka. „Uzmi ga dublje... Tako...”
Zabacio sam glavu dok su mi se butine napinjale od potrebe da ga zarijem
dublje. Opirao sam se porivu, puštajući je da radi ono što želi.
„Neću ovako da svršim”, upozorio sam je, znajući šta je naumila.
Ona je promumlala nešto pobunivši se, stegnuvši me čvrsto za kurac i
izazivajući me da joj se usprotivim.
„Hoću da te zajašim i prodrem u tu tvoju savršenu pičkicu. Svršiću
duboko u tebi i ostaću tamo dok budeš provodila vikend bez mene.”
Zatvorio sam oči zamišljajući je u Ibici, gradu poznatom po burnom
noćnom životu, kako pleše s drugaricama u gužvi, gde je svačije telo
dodiruje. Muškarci će žudeti za njom, sanjaće da je kresnu. Ona će, međutim,
sve vreme biti obeležena, jer ću je ja obeležiti na najprimitivniji način.
Videće se da je moja iako ja neću biti tamo.
Čitavom dužinom uda sam osetio kada je zastenjala pobunivši se.
Odmakla se. Usne su joj već bile rumene i nabrekle. „Nije pošteno”, durila
se.
Uhvatio sam je za zglavak i podigao joj šaku do svojih grudi, priljubivši
joj dlan uz svoje uzbuđeno srce. „Bićeš ovde, anđele. Uvek.”

* * *

„Mano5, bacali sad posao”, prekorio me je Manuel, spustivši se na

ležaljku pored mene. „Propuštaš ovako divan prizor.”
Podigao sam pogled s telefona. Povetarac sa okeana mi je zaplitao prste u
kosu. Danas smo ostali u Bari, a hotel u kojem smo odseli nalazio se tačno
prekoputa Avenije Lusio Kosta. Na plaži Rekrejo je bila opuštenija atmosfera
nego na Kopakabani, jer je bilo manje turista, a time i manje gužve. Duž
čitave obale je u plićaku vrvelo od žena u bikinijima. Grudi su im se ljuljale
dok su skakale u vodi, a skoro gole guze su sijale od ulja za sunčanje. Araš i
Arnoldo su se dobacivali frizbijem na belom pesku. Ja sam izašao iz igre kad
sam osetio da mi je telefon zavibrirao u šortsu.
Pogledao sam Manuela i primetio da je sav zajapuren i znojav. Nestao je
pre oko sat vremena i bilo je očigledno zašto, tako da nisam ni morao da ga
pitam.
„Ja imam lepši pogled.” Okrenuo sam telefon prema njemu da mu
pokažem selfi koji mi je Eva upravo poslala. I ona je ležala na plaži, na
ležaljci sličnoj mojoj. Nosila je beli kupaći kostim, a koža joj je već bila
blago preplanula. Tanak lanac oko vrata spuštao joj se među bujne grudi, a
onda ju je obavijao oko vitkog struka. Oči je zaštitila naočarima za sunce, a
usne napućene u poljubac bile su namazane crvenim sjajem.
Volela bih da si ovde..., napisala je uz sliku.
I ja bih to voleo. Odbrojavao sam poslednje sate do ukrcavanja u avion i
povratka kući. U subotu smo se fino proveli, u magnovenju od alkohola i
muzike, ali nedelja se otegla unedogled.
Manuel je zviznuo. „Ala prži.”
Zločesto sam se nacerio, jer sam i ja to pomislio videvši fotografiju svoje
ženice.
 „Zar te ne plaši pomalo da će se sve promeniti kad kažeš ‘da’?”, upitao
me je i prekrstio ruke iza glave. „Udate žene ne izgledaju tako, I ne šalju
takve selfije.”
Vratio sam ekran na početni meni i ponovo okrenuo telefon k njemu.
Manuel je razrogačio oči kada je video našu sliku s venčanja na pozadini.
„Ne mogu da verujem. Kad?”
„Pre mesec dana.”
Odmahnuo je glavom. „Prosto ne mogu da vas zamislim. Mislim, tebe i
Evu u braku. Zar vam neće dosaditi?”
„Nikada ti ne može dosaditi da budeš srećan.”
„Zar raznovrsnost nije glavni začin života i tako ta sranja?”, dodao je
prosipajući neku nazovifilozofiju. „Jebačina je zabavna delom zbog toga što
treba da otkriješ šta ženu pali i što se iznenadiš kad ti pokaže nešto novo. Zar
ti ne dojadi da čekiraš jednu istu? Pipneš je ovde, lizneš je onde, držiš ritam
koji voli da bi se napalila... Smara to, brate.”
„Kad dođe tvoje vreme, shvatićeš zašto.” Slegnuo je ramenima. „Hoćeš
decu? Je l’ zato?”
„I to u svoje vreme. Mada ne odmah.” To nisam čak mogao ni zamisliti.
Eva će biti divna majka; ona je hraniteljski tip. Ali nas dvoje kao roditelji?
Jednog dana ću biti spreman za to. Jednog dana u dalekoj budućnosti, kad
budem podneo da je delim s nekim drugim. „Zasad želim samo nju.”
„Gospodine Krose.”
Podigavši pogled, ugledao sam Raula kako stoji iza mene stisnutih usana.
Istog trena sam se pridigao, pretrnuvši, i spustio noge u pesak.
„Šta je bilo?”
Od straha da se Evi nešto desilo stomak mi se vezao u čvor. Pa pre samo
nekoliko trenutaka mi je poslala poruku, ali...
„Morate ovo da vidite”, rekao je smrknuto, skrenuvši mi pažnju na tablet
koji je nosio.
Ustao sam, brzo ćušnuo telefon u džep i prišao mu. Ispružio sam ruku i
uzeo ga. Ekran je potamneo od jarkog sunca, pa sam napravio senku svojim
telom da bih video šta mi pokazuje. Fotografija koju sam ugledao sledila mi
je krv u žilama, a od naslova sam zaškrgutao zubima.
Divljanje na momačkoj večeri Gidiona Krosa u Brazilu. „Šta je ovo,
dođavola?!”, prasnuo sam.
Manuel mi je prišao i potapšao me po ramenu. „Meni se čini kao da se
ludo zabavljaš, cabrórn 6. I to s dve opasne ribe.” Pogledao sam Raula.
„To mi je poslao Klensi”, objasnio je. „Malo sam istraživao i video da se
raširilo po internetu kao požar.” Klensi. Uh, jebote. Eva...
Tutnuvši tablet Raulu u šake, brzo sam izvadio telefon. „Hoću da znam ko
je to snimio.” Ko je znao da sam u Brazilu? Ko bi me pratio po klubu čitave
noći i fotografisao, i to u privatnom separeu?
„Već sam se dao u potragu.”
Psujući sebi u bradu, pozvao sam svoju ženu. Nestrpljenje i bes su me
nagrizali dok sam čekao da se javi. Oglasila se njena telefonska sekretarica,
pa sam prekinuo vezu i opet je pozvao. Počeo sam da brinem.
Ni u najluđim snovima nije zamišljala ono što se videlo na toj slici. Morao
sam da joj objasnim iako nisam znao kako. Čelo mi se orosilo znojem,
dlanovi su mi se ovlažili, ali u meni se sve sledilo.
 11

„Mislim da treba da dopuniš baterije”, rekla je Šona spustivši dva

rebuhita7 na stočić između naših ležaljki.
„Bože.” Nasmejala sam se. Pomalo sam bila pripita. Mešavina čistog
šerija i gaziranog soka nije baš naivno piće i poste izvesnog vremena ume da
uhvati. A i nije mi baš bilo pametno da se od mamurluka treznim alkoholom.
„Posle ovog vikenda ću morati na detoksikaciju.”
Osmehnula se i ponovo se zavalila u ležaljku. Koža puna pegica joj je, i
posle dva dana sunčanja, još bila svetla i pomalo crvena. Svoju riđu kosu je
vezala u nemarnu seksi pundu navrh glave, a glas joj je bio malo promukao
jer se prethodne noći smejala kao luda. Obukla je svetao plavozeleni bikini,
zbog kojeg su se muškarci okretali za njom. Šona je bila uvek nasmejana,
zanosna ridokosa s lascivnim smislom za humor.
Mnogo je ličila na svog brata, i fizički i po naravi. I njega sam dobro
poznavala i volela ga, a on je bio verenik mog bivšeg šefa Marka.
Megumi nam je prišla i stala s moje druge strane noseći još dva pića.
Pogledala je praznu ležaljku na kojoj je ležala moja mama. „Gde je Monika?”
„Otišla je malo u vodu da se ohladi.” Tražila sam je, ali nigde je nisam
videla. Bila je vrlo upadljiva u bikiniju boje lavande, pa sam pretpostavila da
je nekud odlutala. „Vratiće se ona.”
Sve vreme je bila s nama i provodila se ne odvajajući se ni na tren. Nije
ličilo na nju da mnogo pije i ostaje dokasno, ali ona se ludo zabavljala.
Svakako je privlačila pažnju muškaraca, kako mlađih, tako i starijih, koji su
joj masovno prilazili. Njena pojava je zračila mačkastom senzualnošću,
čineći je neodoljivom. Kad bih i ja bila takva...
„Pogledaj ga samo”, rekla je Šona pokazujući prema Keriju, koji je bio u
vodi. „Pravi je magnet za žene.”
„Nego šta.”
Plaža je bila prepuna, toliko da se pesak nije ni video. Na desetine ljudi je
plivalo oko njega, ali Kerija i grupicu koja se okupila oko njega bilo je lako
uočiti. Široko se smešio uživajući u pažnji kao mačka na suncu. Kosa mu je
bila zalizana, pa mu je ono prekrasno lice došlo do izražaja iako ga je sakrio
iza pilotskih naočara da bi zaštitio oči od bleštavila.
Primetio je da ga posmatram, pa mi je mahnuo. Na to sam mu poslala
poljubac, da bih malo napravila frku među devojkama oko njega.
„Ti i Keri se nikad niste muvali?”, upitala je Šona. Jesi li ikad pala u
iskušenje?”
Odmahnula sam glavom. Keri je sada izgledao moćno, zdravo i mišićavo,
kao školski primer savršenog muškarca. Međutim, kad sam ga upoznala, bio
je mršav i upalih očiju i uvek se krio ispod kapuljače, čak i po vrelom suncu
San Dijega. Nosio je i duge rukave da bi sakrio ožiljke od posekotina, a
ispod kapuljače je skrivao gotovo obrijanu glavu.
Na grupnim terapijama je uvek sedeo izvan kruga, na stolici koju bi samo
zadnjim nogama oslonio o zid. Retko bi nešto prokomentarisao, ali, i kad bi
to činio, njegov humor je bio mračan i obojen sarkazmom i, uopšte, svaka
njegova reč je bila protkana cinizmom.
Jednom prilikom sam mu prišla, ne mogavši više da se ne obazirem na
dubok unutrašnji bol koji je zračio iz njega. Nemoj da trošiš moje vreme
okolišanjem, rekao je tada bezizražajno, a u njegovim divnim zelenim očima
nije bilo nimalo sjaja. Ako hoćeš da te nataknem na kurac, samo reci. Seks
nikad ne odbijam.
Znala sam da je tako. Doktor Travis je imao mnogo problematičnih
pacijenata, od kojih su mnogi pribegavali seksu kao rešenju problema ili
kažnjavanju sebe. Keri je svakome bio na raspolaganju za to, pa su ljudi
često koristili tu besplatnu pozivnicu.
Neka, hvala, odvratila sam tad, a ta njegova napadnost je u meni samo
izazvala gađenje. Previše si mršav za moj ukus. Bolje pojedi nešto, šupčino.
Posle toga sam se pokajala što sam uopšte pokušala da budem fina prema
njemu jer je počeo nemilosrdno da me uhodi, neprestano mi se nabacujući
krajnje prostački i vulgarno. Isprva sam mu grubo odgovarala, a potom, kad
to nije upalilo, polako sam mu ubila nadu ljubaznošću. Na kraju je shvatio da
stvarno ne želim da spavam s njim.
U međuvremenu je počeo da se goji. Pustio je kosu. Prestao je da se
ponaša kao zagoreli seronja iako je samo postao probirljiviji. Polako sam
uviđala da je u stvari neodoljiv, mada me uopšte nije privlačio. Previše smo
bili slični, pa je moj instinkt za samoodržanjem odmah oglasio crveni alarm.
„Bili smo prijatelji”, rekla sam, „a onda mi je postao kao brat.”
„Ja njega obožavam”, dobacila je Megumi, mažući noge losionom za
zaštitu od sunca. „Pomenuo mi je da su odnosi između njega i Treja trenutno
zategnuti. Baš mi je žao zbog toga. Njih dvojica su se baš lepo slagali.”
Klimnula sam glavom, a pogled mi je ponovo odlutao ka najdražem
prijatelju. Keri je u tom trenutku uhvatio neku devojku oko struka i odigao
je, bacivši je u talase. Ona se ispravila plješćući po vodi i smejući se,
očigledno već pečena. „Zvučaće kao fraza ako kažem da će na kraju biti
zajedno ako im je suđeno, ali stvarno navijam za njih.”
Nikako da pozovem Treja. I Elizabet, Gidionovu majku. Htela sam i da
obnovim kontakt sa Ajerlend i Krisom. Verovatno ću biti slomljena zbog
menjanja vremenskih zona i previše alkohola, pa sam rekla sebi da sve te
razgovore treba da obavim dok se budem oporavljala u penthausu. Treba da
pozovem i tatu jer se uvek čujemo subotom, ali sad sam to morala da
odložim zbog vremenske razlike.
„Ne ide mi se kući.” Megumi se protegla uz uzdah, držeći piće u rukama.
„Ova dva dana su mi proletela kao tren. Ne mogu da verujem da krećemo za
nekoliko sati.”
Ostala bih ja rado još nedelju dana da mi Gidion nije strašno nedostajao.
„Evo, srce.”
Nagla sam glavu čuvši glas svoje majke. Prišla mi je odostrag, noseći
ogrtač preko kupaćeg, i stala iza moje ležaljke. „Da li je već vreme da
pođemo?”
Zavrtela je glavom. Primetila sam da krši ruke, što nikad nije dobar znak.
„Možeš li sa mnom do hotela?”, zamolila me je. „Moramo da popričamo o
nečemu.”
Videla sam da iza nje stoji Klensi. Stezao je vilice i bio krajnje ozbiljan.
Srce mi je snažno zalupalo. Ustala sam i oko struka zavezala sarong koji sam
nosila do plaže.
„Da pođemo i mi?”, upitala je Šona pridigavši se.
„Slobodno ostanite s Kerijem”, odgovorila je mama i osmehnula se da se
ne bi zabrinule.
Bilo mi je neverovatno kako joj polazi za rukom da bude smirena kao da
je ništa ne dotiče, a zapravo je kao na iglama. Ja nisam umela da sakrijem
svoje reakcije, a moja majka je osećanja pokazivala samo očima i rukama,
često govoreći da čak i od smeha nastaju bore. Pošto je nosila naočare za
sunce, to je odlično prikrila.
Ćutke sam krenula u hotel za njom i Klensijem. Kad smo ušli u foaje,
imala sam utisak da svi zaposleni moraju da nas pozdrave osmehom ili da
nam malinu. Čitavo osoblje je znalo ko smo. Na kraju krajeva, odseli smo u
jednom od Gidionovih apartmana. „Vijentos krusados” znači „Krosvinds”.8
Gidion i ja smo se venčali u jednom drugom „Krosvindsovom” hotelu.
Nisam ni znala da je on samo deo lanca; bilo ih je po celom svetu.
Ušli smo u lift, a Klensi je provukao karticu kroz odgovarajući prorez. To
je bila bezbednosna mera kojom je pristup na naš sprat bio zabranjen. Budući
da je bilo još ljudi s nama, morala sam da sačekam da svi pritisnu dugmad za
svoje spratove.
Osetila sam mučninu od brige, razmišljajući o čemu je reč. Da se nije
nešto desilo Gidionu? Ili tati? Shvatila sam da sam telefon ostavila na stočiću
pored pića na plaži, i poželela da ošamarim sebe. Bilo bi mi mnogo lakše kad
bih mogla da pošaljem poruku Gidionu, jer bih tako bar nešto preduzela, a ne
bih sedela skrštenih ruku i izjedala se od brige.
Posle tri zaustavljanja, u liftu smo ostali samo mi, nastavivši da se
penjemo do svog sprata.
„Šta se događa?”, upitala sam okrenuvši se prema mami i Klensiju.
Drhtavim rukama je skinula naočare. „Izbio je skandal”, počela je.
„Na internetu.”
To je značilo da se situacija otela kontroli. Ili samo što nije. „Mama, reci
mi o čemu je reč.”
Duboko je uzdahnula. „Pojavile su se neke fotografije...” Pogledom je
zatražila pomoć od Klensija.
„Šta je na njima?” Mislila sam da ću povratiti. Da nije osvanulo nešto što
je snimio Nejtan, moj polubrat? Ili neke sekvence sa snimka koji je Bret
napravio dok smo se seksali?
„Od jutros internet bruji od fotografija Gidiona Krosa u Brazilu”, rekao je
Klensi. Govorio je neutralnim tonom, ali u njegovom ophođenju je bilo nečeg
neuobičajeno krutog. Nikada nije bio tako napet.
Kao da me je neko udario pesnicom u stomak. Više nisam govorila.
Nisam više ni imala šta da kažem dok ne vidim konkretne dokaze.
Ušli smo pravo u svoj apartman, ogroman prostor s nekoliko soba i
prostranim dnevnim boravkom. Sobarice su otvorile vrata ka balkonu koji se
protezao duž čitavog apartmana, pa su se prozirne zavese lelujale na
povetarcu, otevši se iz vrpci koje su ih držale. Enterijer je bio vedrih boja i
zračio toplim duhom Španije, pa me je osvojio čim sam prvi put kročila u
njega.
Sada ništa od toga nisam primećivala.
Noge su mi drhtale dok sam koračala ka kauču i čekala da Klensi ukuca
šifru na tabletu i prosledi mi ga. Mama je sela pored mene, nemo mi
pružajući podršku.
Kad sam pogledala ekran, prigušila sam krik. Kao da mi je neko stegao
grudi mengelama. Izbezumila sam se... Kao da mi se neko zavukao u mozak i
snimio prizor najgore noćne more.
Samo sam kao omađijana piljila u Gidiona, tamnokosog, zavodljivog, sveg
u crnom. Kosa mu je delimično zaklanjala lice, ali nije bilo sumnje da je to
moj muž. Priželjkivala sam da grešim, pokušavajući da pronađem nešto što bi
mi reklo da muškarac na toj fotografiji nije on. Međutim, Gidionovo telo sam
poznavala koliko i svoje. Znala sam kako se kreće. Kako se opušta. Kako
zavodi.
Odvratila sam pogled od voljene osobe usred tog razvratnog prizora, ne
mogavši više da ga gledam.
Na slici se videla ugaona garnitura. Na niskom stolu je stajalo pet-šest
boca nekog skupog alkohola.
VIP separe s crnim, somotskim zavesama.
Neka vitka brineta je sedela zavaljena na gomili jastučića. Dubok dekolte
njene majice s krljuštima bio je povučen u stranu. Gidionovo telo delimično
ju je prekrivalo. Sisao joj je bradavicu.
Tu je bila i druga dugonoga brineta. Ležala je preko njegovih leđa. Jedna
butina joj je bila prebačena preko njegove. Noge su joj bile raširene, a usta
širom otvorena od erotskog zadovoljstva. Gidion je jednu ruku držao iza
sebe. Ta ruka bila je ispod njene kratke suknje.
Nije se jasno videlo, ali naslućivalo se da joj je zavukao prste gde ne
treba. Bila sam uđedena da je tako. Tom slikom mi je oštar, nazubljen nož
zariven u srce.
 Zamaglilo mi se pred očima od suza koje su mi u vrelim potocima potekle
niz obraze. Prevukla sam prstom preko ekrana da više ne bih gledala tu
ogavnu sliku. Opazila sam svoje ime ispod nje i ovlaš pregledala grubo
autorovo nagađanje o tome šta ja mislim o javnim bahanalijama svog
verenika priređenim povodom opraštanja od momačkog života.
Teško dišući, spustila sam tablet na stočić. Majka mi je brzo prišla i
čvrsto me zagrlila. Telefon u sobi je glasno zazvonio, od čega sam se trgla,
očito na ivici nerava.
„Ššš...”, prošaputala je mazeći me po kosi. „Uz tebe sam, dušo. Tu sam.”
Klensi je podigao slušalicu i odsečno se javio. „Da?” Ledeno je odbrusio:
„Vidim da se tamo dobro provodite.” Gidion.
Pogledala sam Klensija i videla da kipti od gneva. Pogledao me je.
„Da, tu je.”
Odmakla sam se od majke i uspela da se ispravim. Potisnuvši talas
mučnine, prišla sam mu, a on mi je pružio slušalicu bežičnog telefona i
sklonio se.
Progutala sam jecaj. „Halo.”
Na liniji je vladala tišina. Gidion je počeo ubrzano da diše. Izgovorila sam
samo to, ali on je i na osnovu toga zaključio da sam saznala.
„Anđele...”
Odjednom mi je pozlilo, pa sam odjurila do kupatila ispustivši usput
slušalicu i jedva uspela da podignem dasku na šolji pre nego što sam, snažno
rigajući, ispraznila želudac.
Majka je utrčala za mnom, ali ja sam zavrtela glavom. „Izađi”, prodahtala
sam, stropoštavši se na pod i leđima se naslonivši na zid.
„Evo...”
„Pusti me, mama. Pusti me... samo malo.” Zagledala se u mene i samo je
klimnula glavom, zatvorivši vrata za sobom.
 Iz slušalice koja je ležala na podu čula sam kako Gidion viče. Dohvatila
sam je nekako i uz silan napor je prinela uhu. „Evo! Zaboga, reci nešto!”
„Ne viči”, rekla sam mu, a u glavi mi je bubnjalo.
„Pobogu.” Jedva je došao do daha. „Nije ti dobro. Dođavola. A ja sam
predaleko...” Povisio je ton. „Raule! Pa gde si, jebote?! Odmah mi spremi
jebeni mlaznjak! Javi se na prokleti telefon...”
„Ne. Ne, nemoj...”
„To se desilo pre nego što sam te upoznao.” Prebrzo je govorio, a i disao
je previše ubrzano. „Ne znam kad niti... Šta?” Začuo se neki glas u pozadini.
„Proslava Petog maja? Jebote! Pa zašto to sad objavljuju?!”
„Gidione...”
„Evo, kunem se da ova jebena fotografija nije snimljena ovog vikenda.
Nikada ti to ne bih uradio. I ti to dobro znaš. Znaš šta mi značiš...
„Gidione, smiri se.” Puls mi je polako poprimao normalan ritam. Bio je
izbezumljen. Uhvatila ga je panika. Srce mi se slomilo kad sam to osetila. On
je bio neverovatno snažan, kadar da sve drži pod kontrolom, da preživi, da
prevaziđe sve nedaće.
Ja sam bila njegova slaba tačka, a baš sam želela da budem izvor njegove
snage.
„Moraš da mi veruješ, Evo. Nikad ne bih pogazio ono što imamo. Nikad
se ne bih...”
„Verujem ti.”
„... kresao sa strane... Molim?”
Zatvorila sam oči i pustila glavu da klone na zid. Stomak mi se polako
smirivao. „Verujem ti.”
Isprekidani dah se glasno čuo preko žice. „Bože.” Muk.
Znala sam koliko mu znači to što mu bezuslovno verujem. Šta god bilo
posredi. On nikako nije mogao da poveruje u to iako mu je izgleda bilo
potrebnije da mu verujem nego da ga volim. Za njega je poverenje
predstavljalo ljubav.
Njegovo objašnjenje je bilo jednostavno, za nekoga možda i previše, ali za
mene je, budući da ga niko nije poznavao kao ja, ono bilo najlogičnije.
„Volim te”, rekao je nežno. I izmučeno. „Mnogo te volim, Evo. Kad se nisi
javila na telefon...”
„I ja tebe volim.”
„Izvini.” Začulo se nešto nalik na uzdah pun bola i kajanja. „Mnogo mi je
žao što si to videla. Totalno sam sjeban. Sve ovo je jedno veliko sranje.”
„Viđao si ti i gore.” Video me je kako se ljubim s Bretom Klajnom njemu
ispred nosa. Gledao je bar neke snimke na kojima se Bret i ja seksamo. U
poređenju s tim, ta fotografija je bila bezazlena.
„Ne podnosim što si ti tamo, a ja ovde.”
„Ni ja.” Želela sam da me uteši svojim zagrljajem, ali iznad svega sam
želela da ja njemu pružim utehu, da mu ponovo pokažem da ne idem nikuda i
da nema zašto da se boji.
„Nećemo više ovo da radimo.”
„Nećemo, oženićeš se samo dva puta - i oba puta mnome. Dakle, što se
tiče momačkih večeri, s tim si završio.” Ironično se nasmejao. „Nisam na to
mislio.”
„Znam.”
„Reci Klensiju da te odmah vrati kući. I mi se pakujemo i uskoro krećemo
na aerodrom.”
Odmahnula sam glavom iako to nije mogao videti. „Uzmi sutra slobodan
dan.”
„Sutra...? Hoću. Nije ti dobro...”
„Ne, dobro sam. Dolazim kod tebe. U Rio.”
 „Šta? Nemoj. Ne želim više da budem ovde. Moram da se vratim kući i
sredim ovo sranje.”
„Gidione, to je već procurilo. Ništa se tu više ne može učiniti.” Ustala
sam s poda. „Kasnije možeš da mu - ili joj - uđeš u trag. Neću da nam ovo
upropasti uspomenu na ovaj vikend.”
„Neće...”
„ Ako već hoće da objavljuju tvoje slike iz Brazila, želim da i ja budem na
njima.”
Shvatio je da to ozbiljno govorim. „U redu. Čekam te.”

***

„Možda je fotka obrađena u ‘Fotošopu’”, kazala je Megumi.

„Ili su našli nekoga ko baš liči na njega”, razmišljala je Šona naglas,
nagnuvši se bliže Megumi da bi pogledala u njen tablet. „Ne vidi se baš
jasno, Evo.”
„Ne.” Zavrtela sam glavom. Ništa na toj slici nije bilo montirano. „To je
bez sumnje on.”
Keri me je, sedeći pored mene u limuzini, uzeo za ruku i prepleo prste s
mojima. Mama se smestila na sedište iza vozača, kome je bila okrenuta
leđima, i razgledala uzorke tkanina. Prekrstila je svoje glatke noge i nervozno
cupkala jednom.
I Megumi i Šona su me sažaljivo posmatrale.
Njihovo sažaljenje je vređalo moj ponos. Pogrešila sam što sam obraćala
pažnju na medije i društvene mreže. Neverovatno je koliko ljudi umeju da
budu surovi. Prema nekima, ja sam bila žena dostojna prezrenja. Ili samo
previše glupa da shvatim kako se udajem za čoveka koji će mi dati svoje
prezime dok će svoje telo i pažnju poklanjati drugima. Ja sam bila kopač
zlata spreman da se ponizi radi novca, žena koja bi u očima svih drugih žena
postala carica... ako bi Gidionu okrenula leđa i pronašla nekog drugog. „To
je stara fotografija”, ponovila sam.
Proslava Petog maja i nije bila baš davno, ali niko nije morao da zna kad
je tačno fotografija nastala, dovoljno je bilo da znaju da se to desilo pre nego
što smo se Gidion i ja upustili u vezu.
Od tada se mnogo promenio. Za mene. Za nas. Ni ja nisam više bila ona
žena koju je upoznao tog sudbonosnog dana u junu.
„Vidi se da je odranije”, odvratila je Šona odlučno. „Vidi se iz aviona.”
Megumi je klimnula glavom, ali i dalje je bila sumnjičava.
„Zašto bi lagao?”, upitala sam bezizražajno. „Ne treba mnogo da se
istražuje da bi se odredilo koji je klub na slici. Sigurno je neki Gidionov, a
kladim se i da je na Menhetnu. Fizički je neizvodljivo da bude u Njujorku a
da mu istog dana overe pasoš u Brazilu.”
Za nekoliko sati sam se u to i lično uverila i bilo mi je drago zbog toga.
Nije mi trebao dokaz da mi muž govori istinu, ali kad bismo mogli nekako da
dokažemo da je fotografija snimljena na određenom, prepoznatljivom mestu,
bilo bi sasvim zgodno to i objaviti i razjasniti stvar.
„Pa naravno.” Megumi mi se široko osmehnula. „On je lud za tobom, Evo.
Ne bi on tražio ništa sa strane.”
Složila sam se klimnuvši glavom i time zatvorila tu temu. Uskoro ćemo
stići na aerodrom i nisam želela da i dalje razmišljamo o glupim tračevima
umesto da se prisećamo ludog i nezaboravnog izleta. „Hvala vam što ste
pošle sa mnom. Divno sam se provela.”
Rado bih ih povela i u Rio, ali one nisu imale vize za ulazak u tu zemlju.
Osim toga, u ponedeljak su morale na posao. Zato smo se tu rastale. Devojke
su otputovale kući u pratnji Klensijevog tima obezbeđenja, a Keri, mama i
Klensi su krenuli sa mnom za Brazil mlažnjakom koji nam je Gidion
obezbedio.
Tamo ćemo kratko boraviti. Stići ćemo u ponedeljak ujutro, a vratićemo
se u ponedeljak uveče. Uspećemo malo da odremamo u avionu. Kad budem
obavila to što sam naumila, Gidion će iz Brazila krenuti sa osmehom. Nisam
htela da se s kajanjem priseća tog vikenda. Ionako je imao sasvim dovoljno
ružnih sećanja, pa ću se potruditi da, dok budemo koračali kroz budućnost, u
kutiju prošlosti odlaže samo lepe uspomene.
„Trebalo bi mi tebi da zahvalimo”, osmehnula se Šona. „Ne bih ovo
propustila ni za šta na svetu.”
„Slažem se sa Šonom”, dobacila je Megumi. „Ovakvo ludilo se dešava
jednom u životu.”
Šona je zatvorila oči i naslonila glavu na sedište. „Pozdravi Arnolda.”
Ona i Arnoldo su počeli da se druže pošto sam ih ja upoznala jedne
večeri, kad smo otišli na koncert Šest devetina. Mislim da su se osećali
sigurno jedno pored drugog. Šona je čekala da se Dag, njen dečko, vrati sa
Sicilije, gde je pohađao specijalistički kurs za šefa kuhinje. Arnoldo se
oporavljao od slomljenog srca, ali on je čovek koji mnogo voli žene, pa je
uživao u tome što može biti u njenom društvu, pogotovo što ona od njega nije
ništa očekivala.
Keri je prolazio kroz sličnu situaciju. Nedostajao mu je Trej, a i više ga
nije zanimalo da se kreše sa strane, što je bio veoma bitan pomak. Kad bi bio
povređen, obično bi se kresnuo s nekim da bi brže zaboravio. Međutim, sada
se nije odvajao od Megumi, koja se, kad bi joj neki muškarac prišao,
ponašala kao jelen pred farovima. Keri je bio njen štit. Stalno ju je
zasmejavao i zabavljao, skrećući oboma misli od problema.
Nije samo Gidion preživeo silne traume.
Što se mene tiče, jedva sam čekala da ponovo budem sa svojim mužem.
Od stresa je imao noćne more, pa sam izvadila telefon i poslala mu poruku:
Sanjaj me.
Odgovor je stigao potpuno u njegovom stilu, što mi je izmamilo osmeh.
Doleti što pre.
 Sudeći po tome, rekla bib da je brzinom munje postao onaj stari.

***

„Čoveče.” Piljila sam kroz prozor dok se mlaznjak ridajući zaustavljao na

privatnom aerodromu na periferiji Rija. „To se zove pogled.”
Na asfaltu su nas čekali Gidion, Arnoido, Manuel i Araš. Svi su bili
ležerno odeveni: nosili su bermude i majice kratkih rukava. Svi tamnokosi i
visoki. Divno oblikovanih mišića. Preplanuli.
Stajali su jedan pored drugog kao niz egzotičnih, basnoslovno skupih
sportskih automobila. Moćni, seksepilni, opasno brzi.
Nisam sumnjala u to da mi je muž bio veran, međutim, i da sam imala
ikakvih sumnji, trebalo je samo da ga pogledam i sve bi se raspršile.
Njegovim drugovima su udovi bili opušteni, njihovi motori su se hladili od
dugih i napornih vožnji. Uživali su u Riju - i njegovim ženama - to im je
pisalo na čelu. Gidion je, međutim, bio napet. Na oprezu. Njegov motor je i
dalje radio, predući od potrebe da u jednom otkucaju srca ubrza od nule do
stotke. Ni od koga moj dragi nije tražio probnu vožnju.
Došla sam k njemu da bih ga umirila, da bih razradila strategiju i vratila
malo povređenog ponosa, ali zapravo ću biti vozač koji će sagoreti sve
njegovo gorivo.
Da, molim.
Začuo se blag udarac kad su se stepenice prislonile uz avion. Klensi je
prvi izašao. Mama je krenula za njim. Ja sam pošla za njom, zastavši na vrhu
stepeništa da fotografišem prizor telefonom. Fotografija na kojoj su Gidion i
njegovi prijatelji daće internetu novu temu.
Zakoračila sam na stepenice, a Gidion je istog trenutka krenuo prema
meni, spustivši ruke koje su mu dotad bile skrštene na grudima. Nisam mu
videla oči, već samo sebe u odrazu njegovih naočara, ali osećala sam da
samo mene gleda. Od toga su mi klecala kolena, pa sam se uhvatila za
rukohvat da bih održala ravnotežu.
Rukovao se s Klensijem. Izdržao je majčin zagrljaj, čak je pokušao i da
uzvrati. Međutim, mene nije ispuštao iz vida i nije usporio ni na sekund.
Za njega sam obula jebozovne crvene sandale s visokom štiklom. Uzak
beo šorts jedva mi je pokrivao zadnjicu, a zakopčavao se duboko ispod
pupka. Uz to sam obukla majicu od crvene čipke s tankim bretelama, čiji se
zadnji deo vezivao kao korset i bio pričvršćen trakom od crvenog satena.
Kosu sam podigla i vezala u neurednu punđu. Gidion ju je još više razbarušio
kad me je uhvatio na poslednjem stepeniku i zavukao prste u nju.
Priljubio je usne uz moje kao da nije primetio da sam ih namazala crvenim
sjajem. Čvrsto me je zagrlio odigavši me od tla i držeći me oko struka.
Privila sam se uz njega, obmotavši mu noge oko pojasa, pa je zabacio glavu,
a ja sam mu duboko zavukla jezik u usta. Šaka koju je držao u mojoj kosi
skliznula je naniže da bi me pridržao, snažno me stežući za zadnjicu žudno,
posesivno, baš onako kako ja volim.
„To je jebeno seksi”, dobacio je Keri odnekud iza mene. Manuel je glasno
zviznuo.
Uopšte me nije zanimalo kako to kome izgleda. Topila sam se pod
stiskom tvrdih Gidionovih mišića, opijena ukusom njegovih usana.
Raspalio mi je maštu. Poželela sam da ga zajašem, da trljam svoje telo o
njegovo. Htela sam da bude nag i znojav, da miriše na mene. Da ostavim svoj
trag na njegovom licu, rukama, kurcu.
Nije samo moj muž želeo da obeleži svoju teritoriju.
„Evo Loren”, prekorila me je majka, „obuzdaj se.”
Glas moje majke nas je odmah oboje ohladio. Rasplela sam noge iza
njegovih leđa, pa me je spustio na tlo. Nerado sam se odmakla od njega i
usput mu brzo ali samo na tren podigla naočare da bih videla šta mu je u
očima. Gnev... Požuda...
Obrisala sam prstima tragove svog sjaja za usne s njegovih, nabubrelih od
strastvenog poljupca, omekšalih obrisa.
Obuhvatio mi je lice, mazeći mi usne palčevima. Povio mi je glavu unazad
i poljubio me u nos. Sada je, umirivši dodirima onu neobuzdanu radost što
me vidi, postao nežan.
„Evo, zaista mi je drago što te vidim”, obratio mi se zgodni Arnoldo uz
osmeh.
Okrenula sam se da ga pozdravim, osetivši blagu napetost kad mi je
prišao. Htela sam da budemo prijatelji. Želela sam da mi oprosti što sam
povredila Gidiona. Htela sam...
Poljubio me je pravo u usta. Ukopala sam se u mestu.
„Marš tamo!”, prasnuo je Gidion.
„Hej, nisam ti ja pas”, odvratio je Arnoldo. Pogledao me je nekako
znatiželjno. „Umirao je za tobom. Sada ga, molim te, poštedi muka.”
Moja napetost je iščezla. Bio je srdačniji prema meni nego dotad, prijatan
kao kada smo se upoznali. „I meni je drago što te vidim, Arnoldo.”
Sledeći mi je prišao Araš. Podigao je obe ruke da mi dodirne lice, a
Gidion nas je svojom razdvojio.
„I ne pomišljaj na to”, upozorio ga je.
„Eh, pa nije pošteno.”
Zato sam mu poslala poljubac.
Manuel je bio dovitljiviji. Prišao mi je odostrag i odigao me od tla,
cmoknuvši me u obraz. „Dobro jutro, lepotice.”
„Zdravo, Manuele”, odvratila sam kroz smeh. „Ludo se zabavljaš, je li?”
„Ne može bolje.” Spustio me je i namignuo mi.
Gidion se, po svemu sudeći, malo smirio. Rukovao se s Kerijem i pitao ga
kako se proveo na Ibici.
Njegovi drugovi su se upoznali s mojom majkom, koja se odmah poslužila
svojim šarmom i postigla željen ishod - bili su očarani.
Gidion me je uzeo za ruku. „Imaš li pasoš kod sebe?”
„Imam.”
„Dobro. Hajdemo.” Koračao je odsečno.
Požurivši da održim korak, preko ramena sam pogledala društvo koje smo
ostavili za sobom. Oni su pošli u suprotnom pravcu.
„Imali su nas za vikend”, rekao je odgovorivši na moje neizgovoreno
pitanje. „Ovo je dan samo za nas dvoje.”
Proveo me je kroz carinsku kontrolu po skraćenom postupku, a onda smo
ponovo izašli na asfalt, gde nas je čekao helikopter.
Elisa je počela da se okreće čim smo se pojavili. Raul se pojavio
niotkuda i otvorio nam zadnja vrata. Gidion mi je pomogao da se popnem i
ušao za mnom. Posegla sam za sigurnosnim pojasom, ali on mi je sklonio
ruke i lično me vezao, što je učinio vrlo brzo. Pružio mi je slušalice s
prikačenim mikrofonom, a onda ih je i sam stavio.
„Krećemo”, rekao je pilocu.
Odigli smo se od tla pre nego što je Gidion vezao svoj sigurnosni pojas.

***

Ostala sam bez daha kad smo stigli u hotel, još pod utiskom divnog
pejzaža Rija koji se pružao pod nama, čije su plaže bile načičkane
višespratnicama, a brda prošarana živopisnim favelama. Putevi se nisu videli
od automobila jer je saobraćaj bio neverovatno gust, čak i u poređenju s
gužvama koje su se viđale na ulicama Menhetna. S moje desne strane je u
daljini, na planini Korkovado, svetlucala čuvena statua Hrista Spasitelja dok
smo obilazili oko brda Glava šećera krećući se duž obale do Bare da Tižuke.
Da smo krenuli automobilom, verovatno bismo putovali nekoliko sati od
hotela do aerodroma. Ovako nam je trebalo nekoliko minuta. Stigli smo u
Gidionov apartman pre nego što je moj mozak, još omamljen vremenskom
razlikom, uspeo da potpuno obradi činjenicu da sam za tri dana obišla tri
države.
Hotel „Vijentos krusados bara” bio je luksuzan kao, uostalom, i svi ostali
u lancu „Krosvinds” koje sam videla, ali bio je oplemenjen lokalnim duhom,
što ga je činilo jedinstvenim. Gidionov apartman je bio prostran kao onaj u
kojem sam odsela na Ibici i iz njega se pružao veličanstven pogled.
Zastala sam da se s balkona divim plaži, duž koje su se pružali beskrajni
redovi tezgi s kokosovim orasima. Na sve strane su sijala zlatasta preplanula
tela, a vazduh su ispunile note sambe, tako čulne, zavodljive, tako vedre.
Fotografisala sam taj prizor, a onda aploudovala tu sliku i onu sa aerodroma,
kada sam slikala momke, na svoj profil na Instagramu uz komentar: Pogled
odavde... #RiodeŽaneiro.
Tagovala sam celu ekipu i otkrila da je Arnoldo izbacio sliku na kojoj se
Gidion i ja strasno ljubimo na aerodromu. Fotografija je bila odlična, zaista
intimna i krajnje erotska. Arnolda je pratilo nekoliko stotina hiljada ljudi, pa
je ispod slike već bilo više desetina komentara i lajkova.
Dragi prijatelji uživaju u #RiodeŽaneiro i jedno u drugom.
Gidionu je zazvonio smartfon, pa se izvinio i otišao da obavi razgovor.
Čula sam ga kako govori iz neke druge prostorije i krenula za njim. Nismo
progovorili ni reči još otkako smo krenuli sa aerodroma, kao da smo ih čuvali
za intiman razgovor. Ili prosto nismo imali potrebu da išta kažemo jedno
drugom. Neka svet priča i širi laži. Nas dvoje smo znati šta osećamo. To nije
moralo da se vrednuje, opravdava, niti da se izražava.
Zatekla sam ga u radnoj sobi kako stoji ispred ugaonog stola prekrivenog
fotografijama i beleškama, od kojih su neke popadale po podu. Ta prostorija
je bila u potpunom haosu, što nije nimalo ličilo na mog muza, kod koga je
svuda sve bilo u savršenom redu. Trebalo mi je nekoliko trenutaka da
shvatim da je na tim fotografijama prikazana unutrašnjost kluba sa slike koja
je objavljena na internetu, one na kojoj se Gidion provodio na proslavi Petog
maja.
To što smo potpuno isto razmišljali bilo je jezivo, ali u isti mah i
neverovatno.
Pošla sam ka vratima.
„Evo! Sačekaj.” Pogledala sam ga.
„Više mi odgovara sutra ujutro”, rekao je svom sagovorniku, ko god to
bio. „Javite mi kada bude potvrđeno.”
Prekinuo je vezu i isključio ton na telefonu, pa ga spustio pored naočara
za sunce. „Hoću da ih pogledaš.”
Odmahnula sam glavom rekavši: „Ne moraš ništa da mi dokazuješ.”
Od neverice se zagledao u mene. Pošto više nije nosio naočare, tek tad
sam primetila da ima podočnjake.
„Noćas nisi spavao.” To nije bilo pitanje. Trebalo je da pretpostavim da
neće moći da zaspi.
„Srediću ja ovo.”
„Nema šta da se sređuje.”
„Čuo sam kako si reagovala preko telefona”, rekao je ozbiljnim tonom.
Naslonila sam se na dovratak. Dobro sam se sećala kako se on osećao
kad sam se ljubila s Bretom - umalo ga je ubio. Tukli su se kao divlje zveri.
Žestok fizički sukob za mene nije bio moguć. Moje telo se pročišćavalo od
ljubomore na jedini način na koji je umelo.
„Uradi ono što moraš”, promrmljala sam, „ali meni to nije potrebno. Moja
osećanja prema tebi se nimalo nisu promenila. A i između mene i tebe -
između nas - ništa nije drugačije.”
Duboko je uzdahnuo, izbacivši gnev iz sebe. Stavio je ruke iza sebe i brzo
skinuo majicu. Zbacio je sandale odvezujući šorts, koji je u sledećem
trenutku skliznuo na pod. Ispod njega nije nosio ništa.
 Posmatrala sam ga kako mi prilazi nag, primetivši kako mu je koža
potamnela i kako mu se ud ukrutio. Bio je neverovatno tvrd, a testisi su mu
se već zategli. Svaki mišić mu se napinjao dok se kretao - snažne butine,
pločice na stomaku, oblikovani bicepsi.
Ja se nisam micala, a jedva sam i disala. Samo sam treptala. Čudila sam
se samoj sebi kako mogu izdržati njegovo telo na sebi. Bio je skoro trideset
centimetara viši od mene i četrdesetak kilograma teži, I snažan kao stena.
Izuzetno snažan.
Dok bismo vodili ljubav, ložilo me je da ležim ispod njega i osećam
njegovu ogromnu snagu, koja je bila usmerena samo na to da udovolji mom
telu i da uživa u njemu.
Pružio je ruke k meni i privukao me u zagrljaj. Savio je glavu i poljubio
me, prožimajući me svojom strašću. Naslađujući se, ne žureći. Nežno me
ližući, nagoneći me usnama na blud. Nisam ni primetila da mi je razvezao
traku oko vrata dok mi nije skliznula niz ruke. Zavukao je palčeve ispod
pojasa mog šortsa, povlačeći ga levo-desno, niz osetljivu kožu, dok nije
prekinuo poljubac da bi se sagnuo i pomogao mi da se svučem. Gušila sam
jecaje, ne želeći da prestane.
„Nemoj da skidaš sandale”, promrmljao je, potpuno se ispravivši. Oči su
mu sijale onim dobro poznatim plavetnilom, podsetivši me na vodu u kojoj
smo se kupali nagi kad smo se venčali.
Obgrlila sam ga oko ramena, a on me je podigao i odneo u spavaću sobu.

***

„I nekoliko onih okruglih lisnatih paštetica sa sirom”, rekla sam Gidionu,

pa je i to dodao narudžbini koju je izdao sobnoj usluzi na portugalskom.
Ležala sam na krevetu pored otvorenih kliznih vrata ka balkonu,
podignutih stopala, i dalje noseći jebozovne sandale. I ništa više. Oslonila
sam se bradom o prekrštene ruke. Topao morski povetarac mi je milovao
kožu, hladeći me i sušeći mi oznojeno telo. Lopatice ventilatora od
mahagonija, izrezbarene u obliku palminog lišća, lenjo su se okretale iznad
kreveta.
Duboko sam udahnula i osetila miris bluda i Gidiona.
Spustio je slušalicu, a dušek se ugnuo kad mi je prišao i okrznuo me
usnama po zadnjici, duž kičme, pa sve do ramena. Opružio se pored mene,
naslonivši glavu na nalakćenu ruku. Drugom me je mazio po leđima.
Okrenula sam se i pogledala ga. „Koliko jezika govoriš?”
„Svaki pomalo i poneki dobro.”
„Hm.” Izvila sam se pod njegovim dodirom.
Ponovo me je poljubio u rame. „Drago mi je što si tu”, promrmljao je.
„Nisam se pokajao što sam ostao.”
„Imam ja povremeno poneku dobru ideju.”
„Imam i ja.” Lascivni sjaj njegovih očiju jasno mi je govorio šta ima na
umu.
Cele noći nije spavao, a onda me je do ludila polako jebao skoro dva
sata. Tri puta je svršio, a prvi put je od žestine i kriknuo. Na sav glas.
Prozori su nam bili otvoreni, pa se sigurno čulo. Ja sam doživela orgazam od
samog njegovog krika. I odmah posle toga je bio spreman za još jednu
partiju. Uvek je mogao još. Blago meni.
Otkotrljala sam se na svoju stranu kreveta i okrenula se prema njemu. „Da
li bi te dve žene izmorile?”
Istog trena je sva vedrina iščezla s Gidionovog lica. „Ne pominji mi to,
molim te.”
Dodirnula sam ga po licu. „Hej, šalila sam se, dušo. Izvini, bila je to
neslana šala.”
I on se smestio na svoju stranu kreveta i dohvatio jastuk, spustivši ga
između nas. Okrenuo je glavu prema meni, pa sam videla da se namrštio.
 „Nekada sam osećao... prazninu u sebi”, kazao je tiho. „Kao neki veliki
bezdan. Već sam ti govorio o tome. Ti si ga ispunila. Zaista jesi.”
Slušala sam ga, iščekujući da nastavi. Progovorio je. Otvorio se. Bilo mu
je teško, videlo se to, ali ljubav prema meni za njega je bila iznad svega
ostalog.
„Čekao sam te.” Sklonio mi je kosu sa obraza. „Deset žena ne bi moglo
da učini to što si ti učinila. Ali... Gospode.” Provukao je obe ruke kroz kosu.
„Nešto je tada moralo da mi odvrati pažnju da ne bih razmišljao o tome.”
„Mogu ja to”, kazala sam mazno, želeći da ponovo bude srećan i nestašan.
„Mogu da ti odvraćam pažnju da ne bi razmišljao o tome.”
„Nema više te praznine. Ti si je ispunila.”
Nagla sam se i poljubila ga. „Ja sam u njoj, ali sam i ovde, pored tebe.”
Pridigao se na kolena i podigao me, a potom spustio na jastuk tako da mi
je zadnjica bila u vazduhu. „Ovako te želim.”
Pogledala sam ga preko ramena. „Koliko se sećam, pozvao si sobnu
uslugu.”
„Rekli su da im treba četrdeset pet do šezdeset minuta.”
„Ti si gazda. Neće im trebati toliko vremena.”
Pomerio se, smestivši se između mojih nogu. „Rekao sam im da im dajem
sat vremena.”
Nasmejala sam se. Mislila sam da ćemo za ručak napraviti pauzu.
Očigledno je da je samo telefonski poziv bio pauza.
Obema šakama me je zgrabio za zadnjicu i počeo da me steže, stiska.
„Čoveče, lepše dupe nisam video. Ovaj jastuk je savršen za ovo...”
Držeći me za kukove, počeo je da zavlači penis u mene. Prodirao je dugo,
polako. Zastenjao je muževno, uživajući, a meni su se prsti zgrčili u
sandalama.
 „Gospode bože.” Spustila sam čelo na krevet i zacvilela. „Tako ti je
tvrd.”
Osetila sam njegove usne na svom ramenu. Zanjihao je kukovima, mazeći
me iznutra, gurajući dovoljno duboko da osetim samo nagoveštaj bola.
„Uzbuđuješ me”, rekao je promuklo. „Taj osećaj ne prestaje. I ne želim da
prestane.”
„Ni ja.” Izvila sam se, prepustivši se njegovim laganim, odmerenim
pokretima. Tog dana je bio raspoložen za nežnost, uživanje, vođenje ljubavi.
„Nemoj da staješ.”
Spustio je ruke pored mog tela, utisnuvši dlanove u dušek. Priljubio se uz
mene šapućući. „Evo dogovora, anđele. Izmoriću se kad se i ti izmoriš.”

***

„Uh.” Ogledala sam se u ogledalu, premeštajući se s noge na nogu.

„Nije baš zgodno oblačiti bikini posle onih stvari.”
Zakačila sam gornji deo smaragdnozelenog kupaćeg bez bretela koji mi je
Gidion kupio u butiku u predvorju hotela, a onda sam pokušala da lepo
namestim donji deo.
Pojavio se iza mene u crnim bermudama. Izgledao je toliko seksi da sam
htela sveg da ga pojedem. Zagrlio me je otpozadi, uhvativši me za grudi.
„Kao lutka si. Dođe mi da strgnem ovo s tebe zubima.”
„Pa hajde.” Zašto i da izlazimo? Ionako smo bili na plaži prošlog vikenda.
„Da li i dalje želiš da nas ovde fotografišu?” Pogledi su nam se sreli u
ogledalu. „Ako ne želiš, nimalo mi neće smetati da ostanemo u krevetu i
igramo se kao malopre.”
Grickala sam donju usnu premišljajući se.
Privukao me je sebi. Pošto sam maločas izula sandale, što mi je oduzelo
desetak centimetara visine, spustio mi je bradu navrh glave. „Ne možeš da se
odlučiš? Dobro, otići ćemo na plažu da se kasnije ne bi kajala što nisi otišla.
Ostaćemo pola sata... Sat... A onda ćemo se vratiti ovamo i ostaćemo u sobi
do polaska.”
Istopila sam se. Uvek je mislio o tome šta meni treba i šta je najbolje za
mene. „Mnogo te volim.”
Srce mi je stalo od njegovog pogleda posle tih mojih reći. „Veruješ mi”,
prošaputao je. „Uvek.”
Okrenula sam glavu i prislonila obraz uz njegove grudi. „Uvek.”

***

„Kakva divna fotografija”, prošaputala je moja majka, govoreći tiho da ne

bi probudila momke. Osvetljenje u kabini bilo je prigušeno i svi muškarci su,
zavaljeni, spavali na svojim sedištima. „Doduše, ne sviđa mi se što ti se
ovoliko vidi pozadina.”
Osmehnula sam se gledajući u tablet koji je držala u ruci. U hotelu
„Vijentos krusados bara” bili su zaposleni i fotografi koji su prisustvovali
konvencijama, venčanjima i raznim drugim događajima da bi ih ovekovečili u
tom prekrasnom ambijentu. Gidion je unajmio jednog da nas snimi na plaži, s
tim što je zatražio da nas fotografiše iz daljine, pa nisam ni znala kad nas je
snimio.
Na slikama iz Vestporta, koje su prethodno objavljene, Gidion me je
čvrsto držao na pesku dok nam je pena zapljuskivala noge. Na novim
fotografijama smo ležali na suncu, on na leđima, a ja preko njega, ruku
skrštenih na njegovim grudima i brade naslonjene na ruke. Videlo se da nešto
pričamo gledajući se u oči, a on je uz to provlačio prste kroz moju kosu. Da,
donji deo brazilskog kupaćeg jeste izlagao moju guzu pogledu, ali u prvom
planu je u stvari bilo to što se Gidion sav usredsredio na mene, kao i to
koliko smo prisni, spontani i opušteni.
Mama me je pogledala. U njenim očima je bilo neke tuge koju nikako
nisam razumela. „Nadala sam se da ćete živeti mirnim, normalnim životom,
ali svet vam to, izgleda, neće dozvoliti.”
Fotografija se, pošto je objavljena na jednom sajtu, širila internetom.
Komentarima i nagađanjima nije bilo kraja. Zašto sam i dalje s Gidionom, pa
sam još i došla u Rio? Zar mi ne smeta to što se kresao sa one dve devojke?
Da li smo perverzni? Ko zna - možda na onoj fotografiji iz kluba i nije bio
Gidion Kros?
Gidion mi je, pre nego što je zaspao, pomenuo da njegov tim za odnose sa
javnošću neprestano radi, prima pozive i odgovara na pitanja medija. Tog
dana su samo potvrđivali da sam u Riju s njim. Rekao je da će ostale izjave
dati lično kad se vratimo kući, iako nije hteo da oda kako će to učiniti.
„Ala smo tajanstveni”, optužila sam ga tada, ali bez otrovnog tona.
„Zasad”, odvratio je uz osmejak.
Spustila sam ruku na majčinu. „Biće sve u redu. Nećemo stalno biti
ovoliko zanimljivi ljudima. A posle venčanja nas neće biti mesec dana.
Mediji će dugo biti uskraćeni za novitete, pa će nas zaboraviti i naći će novu
žrtvu.”
„Iskreno se nadam”, uzdahnula je. „Još ne mogu da poverujem da se
udaješ u subotu. Imamo još mnogo posla dotad.”
Subota. Još samo nekoliko dana. Gidion i ja smo se već navikli na to da
smo u braku, ali biće lepo da svoje zavete izgovorimo pred rodbinom i
prijateljima.
„Zašto ne dođeš sutra u penthaus?”, predložila sam. „Volela bih da ga
vidiš i da odlučimo šta sve treba da se sredi. Ručaćemo tamo i posle ćemo
lenčariti zajedno.”
Ozarila se. „Odlična ideja! Baš bih to volela, Evo.”
Nagnuvši se preko rukohvata, poljubila sam je u obraz. „I ja.”

***
 „Zar nećeš bar malo da dremneš?” Bila sam zadivljena njegovom
neiscrpnom energijom dok sam ga posmatrala kako prebira po garderoberu.
Nosio je samo bokserice, a kosu je malo prosušio peškirom, istuširavši se
čim smo stigli kući. Ja sam ležala na krevetu, iscrpljena iako sam odspavala
u avionu.
„Sati će brzo proleteti”, rekao je izvadivši tamnosivo odelo. „Vratiću se
ranije.”
„Razbolećeš se ako se ne naspavaš. Ne želim da budeš bolestan na
venčanju niti na medenom mesecu.”
S držača za kravate je izvukao jednu plavu koju sam baš volela.
„Neću se razboleti, ne brini.”
Pogledala sam na sat na noćnom stočiću. „Još nije ni sedam! Nikada ne
ideš na posao tako rano.”
„Imam mnogo posla.” Brzo je zakopčao košulju. „Nemoj da mi zvocaš.”
„Ne zvocam ti.”
Videla sam mu u očima da ga to zabavlja. „Zar me se nisi juče zasitila?”
„O bože. Kako si samo pun sebe.”
Seo je i navukao čarape. „Ne brini, anđele. Nastavljamo kad se vratim.”
„Trenutno imam želju da te gađam nečim.” Obukao se za tren oka, ali je
bez obzira na to izgledao besprekorno i uglađeno. To me je još više ljutilo.
„Prestani da zakeraš”, grdio me je i poljubio me u kosu, sagnuvši se.
„Meni treba čitava večnost da se tako sredim, dok ti izgledaš doterano a
da pritom uopšte ne moraš da se trudiš”, gunđala sam. „A nosiš i kravatu
koju najviše volim.” Uz nju mu je boja očiju dolazila do izražaja, pa je svima
upadao u oči i nije bilo šanse da neko ne primeti koliko je zgodan i lep.
Osmehnuo se. „Znam. Onda da je ne skidam dok se budemo kresali kad
se vratim?”
 Zamislila sam to i odmah sam se oraspoložila. Kako bi bilo da samo
otkopča šlic i tuca me ne skidajući ono svoje moćno odelo? Uh, bilo bi ludo.
Na više načina.
„Mnogo se znojimo”, odvratila sam snuždivši se zbog propale zamisli.
„Upropastićemo je.”
„Imam ih ja desetak.” Ispravio se. „Ti danas ostaješ kod kuće, jelda?”
„Čekaj malo. Imaš desetak istih takvih kravata?”
„Pa ta ti je omiljena”, odgovorio je jednostavno, kao da se to
podrazumeva. Pretpostavljam i da se jeste podrazumevalo. „Bićeš kod kuće,
jelda?”, ponovio je.
„Hoću, mama će doći za koji sat, a i moram da obavim nekoliko
razgovora.”
Krenuo je ka vratima. „Naspavaj se, prgavi andelčiću. I sanjaj me.”
„Da, da”, promrsila sam, zagrlivši jastuk i zatvorivši oči. I sanjala sam ga.
Naravno.

***

„Većina nam je potvrdila dolazak”, rekla je mama, prelazeći prstima po

tačpedu svog laptopa da bi mi pokazala spisak, što me je zaista iznenadilo.
„Nisam očekivala da će toliko ljudi doći, s obzirom na to da smo im kasno
javili.”
„To je valjda dobro, zar ne?” Iskreno, nisam znala. Nisam čak ni
poznavala sve te ljude koje smo pozvali. Samo sam znala da je venčanje
zakazano za nedelju uveče i da će se održati u jednom od Gidionovih hotela
u gradu.
Inače nikada ne bismo pronašli slobodnu salu za venčanje. Skot to nikada
nije pomenuo, ali mislim da su nekoga ispalili u poslednjem trenutku. Broj
soba za smeštaj zvanica sa očeve strane, kao ni mnogo šta drugo, uopšte
nisam uzela u obzir kad sam Gidionov rođendan odabrala za datum venčanja.
„Da, odlično.” Mama mi se osmehnula, ali učinila je to pomalo usiljeno.
Bila je napeta do krajnjih granica, pa sam se i zbog toga loše osećala.
„Biće sve kao u bajci, mama. Biće sjajno. I bićemo toliko srećni da nas
neće dotaći ni ako nešto krene naopako.” Trgla se, pa sam nastavila. „A to se
neće dogoditi. Čitavo osoblje će se pobrinuti da sve bude kako treba pošto
će to biti veliki dan za njihovog šefa.”
„Da.” Klimnula je glavom i učinilo mi se da joj je malo laknulo. „U pravu
si. Potrudiće se da sve bude savršeno.”
„Tako će i biti.” Kako i ne bi? Gidion i ja smo već bili venčani, ali sada
ćemo prvi put zajedno proslaviti njegov rođendan. Nestrpljivo sam iščekivala
taj dan.
Smartfon mi je zazujao zbog pristigle poruke. Uzela sam ga i namrštila se
pročitavši je. Brzo sam dohvatila daljinski upravljač.
„Šta je bilo?”, upitala me je mama.
„Ne znam. Gidion mi je rekao da uključim televizor.” Stomak mi se vezao
u čvor od neizvesnosti i iščekivanja loših vesti. Koliko ćemo još morati da
trpimo takve stvari?
Uključila sam kanal koji mi je pomenuo i prepoznala studio gde je
snimana popularna emisija u kojoj su gostovale brojne poznate ličnosti.
Zgranula sam se kad sam videla da Gidion upravo u tom trenutku seda za sto
s pet voditeljki - u pozadini su se čuli zvižduci oduševljenja, aplauz i
vragolasto žensko dobacivanje. Šta god da su mislile o njegovoj vernosti, te
žene mu nisu mogle odoleti. Njegova harizma i urođena senzualnost bile su
milion puta jače uživo.
„Bože moj!”, prigušila je majka krik. „Šta radi on tamo?” Pojačala sam
ton.
Kao što se i očekivalo, voditeljke su mu prvo čestitale na veridbi, a onda
su odmah prešle na skandal koji je, zbog kompromitujuće fotografije trojke u
klubu, izbio dok je on boravio u Riju. Naravno, postarale su se da istaknu
kako je fotografija previše skaredna da bi bila prikazana, ali su gledaocima
skrenule pažnju da je mogu naći na sajtu te emisije, koji je bio ispisan na
kajronu koji se neprestano vrteo na dnu ekrana.
„Suptilno, nema šta”, prasnula je mama. „Zašto on tome uopšte daje na
važnosti?”
Umirila sam je. „Ima plan.” To jest, nadala sam se da ga ima.
Držeći obema rukama šolju s logom emisije, Gidion je zamišljeno pustio
da sve voditeljke otcvrkuću svoje i da mu najzad daju reč.
„Treba li ubuduće uopšte organizovati devojačke i momačke večeri?”,
upitala ga je jedna.
„Što se toga tiče, želim nešto da razjasnim”, prekinuo ju je Gidion pre
nego što je stigla da započne polemiku, „Pošto smo se Eva i ja venčali
prošlog meseca, ja više nisam neženja, tako da se ni ta proslava ne može
smatrati momačkom večeri.”
Iza njih se, na ogromnom ekranu, pojavila fotografija na kojoj se Gidion i
ja ljubimo odmah pošto smo se venčali.
Prigušila sam krik kad i publika u studiju. „Uh”, otelo mi se. „Sad je i
zvanično.”
Jedva sam uspela da ispratim deo razgovora koji je usledio po
obelodanjivanju te činjenice, previše zatečena da bih obradila sve što je
govorio. Gidion je bio neko ko nerado govori o svom privatnom životu.
Nikada nije davao intervjue koji se nisu ticali „Kros indastriza”.
Našu fotografiju je smenio niz snimaka iz onog noćnog kluba u kojem su
ga spopale dugonoge brinete. Kad se okrenuo publici i upitao da li je nekome
taj klub poznat, začulo se nekoliko potvrdnih odgovora.
„Očigledno je”, nastavio je, ponovo pogledavši voditeljke, „da nisam u
isto vreme mogao biti i u Njujorku i u Brazilu. Fotografija koja je osvanula
na internetu izmenjena je tako što je uklonjen logo noćnog kluba. Vidi se da
je izvezen na zavesama separea. Uklonjen je odgovarajućim softverom
pomoću svega nekoliko klikova.”
„Ali devojke su bile prisutne”, naglasila je jedna od voditeljki, „i ono što
se vidi zaista se dogodilo.”
„To je tačno. Ziveo sam određenim načinom života pre nego što sam
upoznao svoju suprugu”, odgovorio je bezizražajno, ali nije se pravdao.
„To, nažalost, ne mogu da promenim.”
„I ona je imala život pre vas. Eva koja se pominje u pesmi... samo
trenutak... grupe Šest devetina zapravo je vaša supruga.” Malo je zaškiljila.
„Zlatna.”
Bilo je očigledno da čita te informacije s telepromptera.
„Da, to je ona”, potvrdio je.
Govorio je neutralnim tonom. Izgledao je kao da ga sve to nimalo ne
dotiče. Iako sam znala da se u toj emisiji ništa ne odvija onoliko spontano
koliko se gledaocima čini, ipak mi je bilo nadrealno što naši životi
povećavaju gledanost te jutarnje emisije.
Zatim su prikazali fotografiju na kojoj smo Bret i ja na promociji špota za
Zlatnu na Tajms skveru i pustili odlomak same pesme. „Kakav je vaš
komentar o ovome?”
Gidion se osmehnuo onako kako se retko smeši. „I ja bih pisao romantične
pesme o njoj da sam tekstopisac.”
Sledeća fotografija je bila ona na kojoj smo Gidion i ja u Brazilu. Ubrzo
ju je zamenila slika nas dvoje u Vestportu, a zatim i niz drugih gde poziramo
na crvenom tepihu prisustvujući raznim humanitarnim akcijama. Na svim tim
fotografijama je gledao u mene.
„Ooo, dobro se on snalazi u ovome”, rekla sam, više za sebe. Mama je
isključila svoj laptop. „Iskren je, ali istovremeno i rezervisan i dovoljno
samouveren da ostane dosledan čuvenoj ličnosti Gidiona Krosa. Priđe im je
doneo i pregršt slika da ih prikažu.”
 Mudro je postupio i kad je izabrao emisiju koju vodi nekoliko voditeljki,
da bi se pretresla pitanja koja zanimaju ženski deo publike. Žene mu svakako
neće progledati kroz prste zbog navodne prevare niti će okolišati da mu
postave škakljiva pitanja. Time će mnoge stvari biti razjašnjene mnogo
direktnije nego u sličnoj emisiji koju bi vodio muškarac.
Jedna od voditeljki se nagnula prema njemu. „Kako čujemo, uskoro će biti
objavljena knjiga o vama, zar ne? Navodno ju je napisala vaša bivša
verenica?”
Na ekranu se pojavila fotografija s proslave koju je organizovala
„Kingsmen votka”, na kojoj su bili Gidion i Korin. Među publikom je
zavladao žamor. Zaškrgutala sam zubima. Korin je izgledala zanosno, kao i
uvek, a budući da je Gidion tamnokos i zgodan, bili su lep par.
Želela sam da verujem da je sam urednik emisije iskopao tu sliku
odnekud.
„Zapravo, tu knjigu je napisala druga osoba, ali knjiga će biti objavljena
pod njenim imenom”, odgovorio je, „Ta druga osoba ima skriveni interes.
Bojim se da je gospođa Giru prevarena, ali da toga očigledno nije svesna.”
„Nisam to znala. Ko je taj pisac iz senke?” Pogledala je publiku i ukratko
objasnila šta taj pojam znači.
„Ne bih da otkrivam ko je pravi autor knjige.”
Voditeljka je bila uporna. „Ali znate o kome je reč? Pretpostavljam da ta
osoba baš i nije vaš najveći obožavalac.”
„U pravu ste - i za jedno i za drugo.”
„Da nije neka bivša devojka? Ili nekadašnji poslovni partner?”
Voditeljka koja se dotad najmanje oglašavala ubacila je u petu brzinu.
„Kad smo već pomenuli Korin... Možete li da nam ispričate šta se krije iza
vašeg odnosa s njom, Gidione?”
Moj muž je spustio šolju, iz koje je upravo otpio gutljaj. „Gospođa Giru i
ja smo se zabavljali tokom studija. Jedno vreme smo bili i vereni, ali ta veza
čak ni tada nije vodila nikuda. Bili smo nezreli i, iskreno govoreći, nismo
znali šta zapravo želimo.”
„I to je sve?”
„Eto, vidite. Nema ničeg naročito zanimljivog ni sočnog iz perioda kad je
čovek mlad i zbunjen, zar ne? Ona se udala, ali ostali smo prijatelji. Zaista mi
je žao što ima potrebu da komercijalizuje taj deo naših života sada kada sam
i ja oženjen. Siguran sam da se i Žan-Fransoa oseća nelagodno kao ja.”
„To je njen muž, zar ne? Žan-Fransoa Giru. Da li ga poznajete?”
Utom se na ekranu pojavila slika Korin i Žan-Fransoe na nekom večernjem
prijemu. Bili su atraktivan par, ali Francuz ni u čemu nije bio bolji od
Gidiona. Štaviše, nije se nikako mogao porediti s njim, ali, na kraju krajeva,
ko je i mogao da mu izađe na crtu?
Gidion je klimnuo glavom. „Nas dvojica smo poslovni partneri.”
„Jeste li ikada razgovarali s njim o tome?”
„Ne. Zapravo, o tome uopšte ne govorim.” Ponovo mu je osmejak zatitrao
na usnama. „Nedavno sam se oženio, tako da razmišljam o drugim stvarima.”
Pljesnula sam od sreće. „To! To sam i htela. Rekla sam mu da stalno
podseća ljude na to da je oženjen i da poznaje njenog muža,” Pride je uspeo i
da potkopa Dijanu. Sve u svemu, dobro odigrana runda.
„Ti si znala da će on ovo uraditi?”, upitala me je majka zgranuto.
Pogledala sam je, namrštivši se kad sam primetila da je prebledela.
Zabrinula sam se pošto je tokom protekla dva vikenda dobila lepu boju.
„Ne. Nisam imala pojma. Nedavno smo razgovarali o Korin i celoj toj
stvari. Jesi li dobro?”
Vrhovima prstiju je pritisla slepoočnice. „Boli me glava.”
„Samo da se završi emisija i doneću ti nešto za glavobolju.” Ponovo sam
posvetila pažnju emisiji, ali prekinuli su je reklamama. Otrčala sam do
ormarića u kupatilu i vratila se s bočicom lekova, iznenadivši se kad sam
videla da se majka pakuje. „Zar odlaziš? A ručak?”
„Umorna sam, Evo. Idem kući da prilegnem.”
„Mogla si da odremaš ovde, u gostinskoj sobi.” Pomislila sam da bi
možda to volela. Uostalom, Gidion je moju sobu uredio prema njenoj. Bio je
to dirljiv gest, ali i izlišan napor u nastojanju da mi u svom stanu stvori
sigurnost toplog doma u vreme kada nisam znala da li da se borim za nas ili
da dignem ruke.
Odmahnula je glavom i prebacila remen torbe za laptop preko ramena.
„Biće mi bolje. Popričale smo o najvažnijim stvarima. Zvaću te kasnije.”
 12

„Gospodine Krose.” Skot je ustao videvši me. „Ipak dolazite danas na

posao?”
Odmahnuo sam glavom i otvorio vrata svoje kancelarije, pokazavši
Angusu da uđe pre mene. „Samo moram da završim nešto. Sutra dolazim.”
Pregledao sam dnevni red za taj dan u rokovniku i raspodelio sastanke i
druge zakazane dogovore na druge dane do kraja nedelje. Nisam ni
nameravao da dođem u „Krosfajer”, ali informacije koje je Angus trebalo da
prikupi bile su previše poverljive da bi mi ih izneo na bilo kom drugom
mestu.
Pošto sam hitro zatvorio vrata i zatamnio staklo, pridružio sam se Angusu
u prijemnom delu i seo u fotelju.
„Vidim da si bio zauzet ovih dana, momče”, rekao je, izvivši usne.
„Meni nikad nije dosadno.” Glasno sam othuknuo, boreći se protiv umora.
„Reci mi da si pronašao nešto.”
Angus se nagnuo prema meni. „Malo više od onoga od čega sam započeo
pretragu: izvod iz knjige venčanih, u kojem je u rubrici za mesto rođenja
naveden neki izmišljeni grad, i izvod iz knjige umrlih Džeksona Tramila, u
kojem piše da mu je Loren Kitri bila žena. On je umro nepunih godinu dana
posle njihovog venčanja.”
Upamtio sam najvažnije činjenice. „Loren je slagala odakle je?” Klimnuo
je. „To nije naročito teško izvesti.”
„Ali zašto?” Zagledao sam se u njegovo lice i primetio po stisnutim
vilicama da je napet. „Postoji još nešto.”
 „Navedeno je da uzrok njegove smrti nije utvrđen”, rekao je tiho.
„Džekson je primio metak u desnu slepoočnicu.”
Sav sam pretrnuo. „Nisu mogli da utvrde da li je reč o ubistvu ili
samoubistvu?”
„Upravo to. Nisu mogli sa sigurnošću da tvrde šta je posredi.”
Bilo je sve više pitanja bez odgovora, a kao najvažnije se nametalo pitanje
da li je Loren uopšte igrala neku ulogu u svemu tome. Možda smo se vrteli
ukrug.
„Jebiga.” Protrljao sam lice šakom. „Zaboga, samo želim neku
fotografiju,”
„Mnogo je vremena prošlo, Gidione. Četvrt veka. Možda se neko iz
njenog rodnog grada i seća nje, ali mi ne znamo ni koji je to grad.”
Spustio sam ruku i pogledao ga. Na osnovu njegovog glasa, zaključio sam
na šta cilja. „Misliš da je neko preturao po papirima i uklonio tragove.”
„Moguće je. Moguće je i da se policijski izveštaj o Džeksonovoj smrti s
vremenom zaturio.”
„Ma daj, ni sam ne veruješ u to.”
Potvrdio je moju sumnju odmahnuvši glavom. „Našao sam jednu curu
koja je otišla kod Monike Dajek i predstavila se kao predstavnik Uprave
javnih prihoda. Raspitivala se za Loren Kitri Tramil, ali Monika joj je rekla
da svoju snahu nije videla godinama i da je ona najverovatnije preminula.”
Zavrteo sam glavom, trudeći se, bez uspeha, da pronađem smisao u tome.
„Monika se uplašila, momče. Kad je čula Lorenino ime, pobledela je kao
krpa.”
Ustao sam i ushodao se. „Šta to znači, dođavola? Ni pored svih tih
činjenica nismo nimalo bliže istini.”
„Postoji još neko ko bi mogao znati šta je posredi.” Naglo sam se
zaustavio. „Evina majka.” Klimnuo je. „Mogao bi da je pitaš.”
 „Isuse.” Zapiljio sam se u njega. „Samo želim da znam da li je moja žena
bezbedna i da je ovo ni na koji način neće ugroziti.”
Angusovo lice je poprimilo blaži izraz. „Na osnovu onoga što znamo o
Evinoj majci, kćerkina bezbednost joj je uvek bila na prvom mestu. Ne
verujem da bi izložila Evu opasnosti.”
„Upravo me i brine to što je previše zaštitnički nastrojena prema njoj.
Motrila je na svaki Evin pokret ko zna otkad. Pretpostavljao sam da je to
zbog Nejtana Barkera, ali možda nije samo zbog njega. Možda tu ima još
nečeg.”
„Raul i ja već radimo na reviziji protokola.”
Provukao sam prste kroz kosu. Pored redovnih zaduženja koja su imali
kao članovi obezbeđenja, bavili su se i situacijom sa En i tražili tragove
lekarskog dosijea koji je njen brat možda ostavio za sobom. Uzgred su
pokušavali da nadu fotografa koji me je snimio i ređe misteriju o Evinoj
majci. Imali su i pomoćne timove, ali bio sam svestan da sam ih prilično
opteretio.
Moje lično obezbeđenje je naviklo da se bavi samo mnome. Sada je u moj
život ušla Eva, čime su se njihova zaduženja udvostručila. Angus i Raul su
navikli da menjaju smene, ali u poslednje vreme su radili gotovo danonoćno.
Dobili su trajni nalog da sebi obezbede svu pomoć koja im je potrebna, ali
nama je zapravo trebao još jedan šef obezbeđenja - ili čak dva. Dva
stručnjaka čije će jedino zaduženje biti Eva i kojima ću moći potpuno da
verujem, kao što verujem svom sadašnjem timu.
Trebaće mi vremena da to završim. Hteo sam da se to obavi kad se Eva i
ja vratimo s medenog meseca.
„Hvala ti, Anguse.” Duboko sam uzdahnuo. „Hajdemo u penthaus. Želim
da budem sa Evom. Smisliću šta treba da pred uzmemo kad se malo
naspavam.”

***
 „Zašto mi nisi rekao?”
Pogledao sam Evu dok sam se svlačio. „Mislio sam da će ti se dopasti to
iznenađenje.”
„Pa i dopalo mi se, ali to je, ipak, bio krupan potez.”
Videlo se da joj se svideo taj intervju. Ščepala me je čim sam se vratio i
to je bio dobar znak. Uz to je pričala dvesta na sat i radosno skakutala po
čitavom stanu. Kad bolje razmislim, ponašala se kao Laki, koji se svakog
časa zavlačio pod krevet, pa bi se, veselo kevćući, izmigoljio van.
Ostavši samo u boksericama, legao sam u krevet i razbaškario se.
Gospode, koliko sam samo bio umoran. Toliko sam bio iscrpljen da nisam
imao snage ni da predložim seks svojoj očaravajućoj ženi, koja je izgledala
neodoljivo u kratkom kombinezonu bez bretela ili kako se to već zove. Ipak,
bude li to tražila od mene, svakako ću dati sve od sebe da se odazovem
izazovu.
Eva je sela na svoju stranu kreveta, a zatim se nagla preko ivice da
pomogne Lakiju, koji se svim silama upinjao da se popne, ali nikako nije
uspevao. Trenutak kasnije se već stvorio na mojim grudima i zacvileo kad
sam ga malo odmakao od sebe da me ne bi sveg izbalavio po bradi.
„Hej, dobro, shvatio sam. Volim i ja tebe, ali te ne ližem po licu.”
Na to je zalajao. Eva se nasmejala i legla na jastuk.
Tada sam shvatio da je to to. To je dom. Onakav kakav nikada nije bio.
Otkad je tata umro, više nigde nisam osetio tu toplinu. Međutim, sada je u
mom stanu vladala prava porodična atmosfera, u kojoj sam uživao više nego
ikada.
Ušuškavši Lakija uza se, okrenuo sam se ka svojoj ženi. „Kako je prošlo
to dogovaranje s tvojom majkom?”
„Nije loše. Manje-više smo spremne.”
„Nije loše?”
 Slegla je ramenima. „Zabolela ju je glava tokom emisije u kojoj si
gostovao. Kao da se zbog toga uznemirila.” Zagledao sam se u nju. „Zbog
čega?”
„Zbog toga što si pričao o privatnom životu na televiziji. Ponekad mi nije
baš jasna.”
Setio sam se da mi je Eva pomenula da je razgovarala s Monikom o
Korininoj knjizi i upotrebi medija u našu korist. Monika ju je upozorila da
bude oprezna, napomenuvši joj da čuva našu privatnost. U to vreme bih se
saglasio sa Evinom majkom, kao i danas - bez obzira na gostovanje u emisiji.
Međutim, s obzirom na to da sam o Monikinom identitetu znao vrlo malo,
Evina majka se po svoj prilici plašila da će neko zadreti u njen privatni život.
Jedno je da vas s vremena na vreme spomenu u nekom lokalnom listu, a
sasvim je drugo privući svetsku pažnju, Eva je od majke nasledila lepo lice i
neke gestove. Isto tako je u nasleđe dobila i prezime Tramil, što je bila
krupna greška. Monika bi se, ukoliko bi se neko dao u potragu za njom, bolje
sakrila iza Viktorovog prezimena. Kad bi taj neko znao bar ovoliko koliko ja
znam, Evinim pojavljivanjem na nacionalnoj televiziji bi lako utvrdio gde
treba da je potraži.
Srce mi je snažno zalupalo. Da li je moja žena u opasnosti? Nisam imao
predstavu od čega se to Monika krije - ako se uopšte krije.
„E, da!”, poskočila je Eva. „Nisam ti rekla... Našla sam venčanicu!”
„Zaboga, presekla si me.” Laki je iskoristio to što sam se prepao i navalio
da me liže.
„Izvini.” Eva je uzela štene i spasla me spustivši ga u krilo, a onda je sela
pored mene u turski sed. „Danas sam zvala tatu. Baka ga je zamolila da me
pita želim li možda da nosim njenu venčanicu. Poslala mi je sliku svoje
haljine, ali, pošto je dugo ležala među odloženom garderobom, nije se videla
baš jasno. Tata je onda skenirao sliku sa samog venčanja, na kojoj se haljina
lepo vidi, i oduševila sam se! Savršena je - upravo onakva kakvu sam želela,
a da to ni sama nisam znala!”
 Protrljao sam grudi i nasmešio se. Kako i da ne budem ushićen kad se ona
toliko raduje što će se udati za mene? „Drago mi je, anđele.”
Oči su joj sijale od radosti. „Moja prabaka je sašila tu haljinu za baku uz
pomoć svojih sestara. To je porodično nasleđe. Kako je to kul, čoveče.”
„Skroz kul.”
„Kad ti kažem. I još smo otprilike iste visine. Dupe i sise sam nasledila s
te strane, pa možda neću ni morati da je prepravljam.”
„Lud sam za tvojim dupetom i sisama.”
„Zlotvore.” Odmahnula je glavom. „Mislim da je dobro što će me ta strana
familije videti u njoj. Bojala sam se da će se osećati nelagodno, ali, pošto ću
nositi baš tu haljinu, osetiće da su dobrodošli i da mi znače. Šta misliš?”
„Slažem se.” Pozvao sam je prstom. „Dođi.” Zagledala mi se u oči. „Imaš
taj opaki pogled.”
„Je li?”
„Još razmišljaš o mom dupetu i sisama?”
„Uvek. Ali zasad i poljubac može da prođe.”
„Hm.” Nagnula se i pružila mi svoje usne. Obuhvatio sam je oko temena i
uzeo ono što mi treba.

***

„Svaka čast, sine.”

Gledam u „Krosfajer” sa ulice, ali pažnju mi odvraća očev glas. „Tata.”
Odeven je kao ja, nosi tamno odelo i košulju. Kravata mu je bordo, što
me je na trenutak zbunilo. Zašto me je to iznenadilo? Odgovor mi titra
negde u podsvesti, ali još ne mogu da dokučim razlog.
Obgrlio me je jednom rukom oko ramena. „Sagradio si imperiju.
Ponosan sam na tebe. “
 Duboko sam uzdahnuo. Nisam ni shvatao koliko mi je očajnički trebalo
da mi to kaže. „Hvala ti.”
Okrenuo se da me pogleda. „I oženio si se. Čestitam. “
„Treba da pođeš sa mnom u penthaus i upoznaš moju ženu.” Napet sam.
Ne želim da me odbije. Mnogo stvari želim da mu kažem, a nikad nemamo
vremena. Samo povremeno pokoji minut, delić razgovora kojim se samo
zagrebe površina. Budući da će Eva biti tamo, skupiću hrabrost da mu
kažem ono što moram. „Dopašće ti se. Ona je izuzetna devojka.”
Tata se nasmešio. „I lepa je. Hoću jednog unuka. I unuku.”
„Polako”, odvratio sam smejući se. „Nikud ne žurimo.”
„Život brzo prolazi, sine. Dok trepneš, dođe kraj. Nemoj da ti prođe
uzalud.”
U grlu mi je stajala knedla koju nikako nisam mogao da progutam. „Ti si
mogao još da živiš.”
Nisam to hteo da mu kažem. Hteo sam da ga pitam zašto je digao ruke,
zašto se predao. Međutim, plašio sam se odgovora.
„Da mi je da to sve vreme ovog sveta, ne bih ovo sagradio. “Ponovo je
pogledao u „Krosfajer”. Sa zemlje je zgrada izgledala kao da stremi u
beskraj, što je bila optička iluzija koju je stvarala piramida na vrhu. „Još
mnogo ćeš raditi da bi se ovo održalo. Isto je i s brakom. Na kraju ćeš
morati jedno da postaviš ispred drugog.”
Razmišljam o tome. Da li je to zaista tačno? Odmahujem glavom.
„Neću zapostaviti ni jedno ni drugo.”
Potapšao me je po ramenu, od čega se zemlja poda mnom zatresla. Prvi
talas se jedva osetio, a onda je tlo počelo da podrhtava sve jače - krhotine
stakla su se obrušile na nas kao kiša. Užasnuto posmatram kako vrh visoko
u nebesima eksplodira, a onda se eksplozija širi naniže, pri čemu prozori
prskaju od njene siline.
 ***

Probudio sam se dahćući. Na grudima sam osetio neku težinu i neko toplo
krzno. Treptao sam, polako razaznajući da se to Laki popeo na mene i da tiho
cvili.
„Isuse.” Pridigao sam se i zagladio kosu.
Eva je, sklupčana, spavala pored mene, držeći ruke pod bradom. Kroz
prozore iza nje, video sam da sunce zalazi za horizont. Brzo sam pogledao na
sat i shvatio da je tek prošlo pet po podne. Alarm sam podesio na pet i
petnaest, pa sam uzeo smartfon i isključio buđenje.
Laki je zavukao glavu pod moju ruku. Podigao sam ga u ravan svojih
očiju. „Opet si to uradio.”
Opet me je probudio iz noćne more. Ko zna da li to radi svesno. Svejedno,
bio sam mu zahvalan. Malo sam ga izgnjavio i izvukao se iz kreveta.
„Ustaješ?”, upitala je Eva.
„Moram kod doktora Pitersena.”
„Ah, da. Sasvim sam zaboravila na to.”
Pomislio sam i da ne odem na terapiju, ali Eva i ja ćemo uskoro otići na
medeni mesec, pa neću odlaziti k njemu mesec dana. Valjda ću se dotad malo
srediti.
Spustio sam Lakija na pod i krenuo u kupatilo.
„Hej”, doviknula je za mnom. „Pozvala sam Krisa na večeru.” Usporio
sam i stao, a onda sam se okrenuo i pogledao je.
„Nemoj tako da me gledaš.” Pridigla se i protrljala oči pesnicama.
„Usamljen je, Gidione. Prepušten je sam sebi, bez porodice je. Sada mu je
teško. Smisliću nešto jednostavno za večeru, a mogli bismo i da pogledamo
neki film zajedno. Možda mu to malo odvrati misli od razvoda.”
Uzdahnuo sam. Takva je bila moja žena. Večito je pomagala izgubljenima
i povređenima. Kako sam i mogao da se ne zaljubim u nju?
„Dobro.”
Osmehnula se. Taj osmeh je bio vredan svake žrtve.

***

„Upravo sam odgledao emisiju u kojoj si gostovao”, rekao je doktor

Pitersen, smestivši se u svoju naslonjaču. „Supruga mi je to pomenula, pa
sam uspeo da je nađem na internetu. Odlično si se snašao. Uživao sam.”
Povukao sam nogavice i seo na sofu. „Bilo je to nužno zlo, ali, slažem se,
nije prošlo loše.”
„Kako je Eva?”
„Da li me to, u stvari, pitate kako je reagovala kad je videla fotografiju?”
Doktor Pitersen se osmehnuo. „Mogu da zamislim kako je reagovala.
Kako je sad?”
„Dobro je.” Potresao bih se svaki put kad bih se prisetio koliko joj je
pozlilo kad smo se čuli. „Među nama je sve u redu.”
To pak nije menjalo činjenicu da sam zbog toga i dalje kipteo od gneva.
Ta fotografija postoji već mesecima. Zašto bi je neko čuvao i tek sad
objavio? Bila bi to senzacija i u maju, kad je fotografija i snimljena.
Zaključio sam da je jedini razlog moglo biti to što je neko hteo da povredi
Evu. Ili da nas zavadi. Da ponizi i nju i mene.
Ko je da je, platiće mi za ovo. Kad budem završio s tim nikogovićem,
znaće kako je u paklu. Patiće kao što smo Eva i ja patili.
„I ti i Eva kažete da se dobro slažete. Šta to znači?”
Razmrdao sam ramena da bih se oslobodio napetosti. „Veza nam je...
stabilna. Te stabilnosti ranije nije bilo.”
Spustio je tablet na rukohvat i pogledao me u oči. „Navedi mi neki
primer.”
„Pa, eto, ta fotografija. U našoj vezi je bilo perioda kad bi takva
fotografija pokvarila naš odnos.”
„Sada je drugačije.”
„Sasvim. Eva i ja smo razgovarali o mojoj momačkoj večeri u Riju i pre
nego što sam otputovao. Ona je veoma ljubomorna. Oduvek je bila takva, ali
meni to ne smeta. Štaviše, dopada mi se to, ali ne volim da muči sebe
toliko.”
„U korenu ljubomore je nesigurnost.”
„Onda ću drugačije da se izrazim. Recimo da voli da obeleži teritoriju. Do
kraja života neću dotaći nijednu ženu i ona to zna, samo što ima bujnu maštu.
A ta fotografija predstavlja sve ono čega se pribojavala.”
Doktor Pitersen me je pustio da govorim, ali na sekund sam zanemeo.
Morao sam da odagnam tu sliku iz misli - kao i gnev koji je budila u meni -
pre nego što nastavim.
„Eva je bila hiljadama kilometara daleko od mene kad se ta vest proširila
po internetu, a nisam imao nijedan dokaz da to opovrgnem. Imao sam samo
svoju reč, a ona mi je poverovala. Nije postavljala pitanja. Nije ni
posumnjala u mene. Objasnio sam joj najbolje što sam umeo i ona je to
prihvatila kao istinu.”
„To te, vidim, iznenađuje.”
„Da, to me je...” Zaćutao sam. „Znate, kad smo se već dotakli toga, to me,
zapravo, nije iznenadilo.”
„Nije?”
„Oboma nam je to teško palo, ali nismo dozvolili da nas to sjebe. Kao da
smo znali da se postavimo tako da nam to ne naruši odnos. I znali smo da
ćemo uspeti u tome. Ni tu nije bilo sumnje.”
Doktor se blago osmehnuo. „Govoriš otvoreno i iskreno. Kako u emisiji,
tako i sad.”
Slegnuo sam ramenima. „Neverovatno je šta je sve čovek spreman da
uradi kad oseti da će izgubiti ženu bez koje ne može da živi.”
„Prilično si se ljutio zbog ultimatuma koji ti je ranije postavila. Bio si
ozlojeđen. Da li se još tako osećaš?”
„Ne.” Odgovorio sam bez imalo oklevanja iako nikad neću zaboraviti
kako sam se osećao kad smo se, na njenu inicijativu, razdvojili na neko
vreme. „Ako želi da razgovaram s njom, razgovaraću. Nije joj važno o čemu
joj pričam, kako sam raspoložen dok joj nešto govorim, koliko je strašno to
što čuje... Uvek izlazi s tim na kraj. I posle toga me voli još više.”
Glasno sam se nasmejao, i sam zbunjen time što me je odjednom obuzela
tolika radost.
Doktor Pitersen je podigao obrve, a na usnama mu je zatitrao osmejak.
„Dosad te nisam čuo da se tako smeješ.”
Odmahnuo sam glavom, ne dozvolivši mu da me zbuni. „Ne navikavajte
se na to.”
„Hm, nisam baš siguran. Više pričaš. Više se smeješ. Znaš, govor i smeh
su povezani.”
„Zavisi od toga ko govori.”
Njegove oči su zračile toplinom i saosećajnošću. „Prestao si da govoriš
kad je majka prestala da te sluša.” Osmeh s lica mi je smesta iščezao.
„Kaže se da dela govore više od reči”, nastavio je, „ali nama su, uprkos
tome, i reči neophodne. Imamo potrebu da govorimo i da nas neko sluša.”
Piljio sam u njega, a puls mi se silovito ubrzao.
„Sada te sluša tvoja supruga, Gidione. Ona ti veruje.” Nagnuo se prema
meni. „I ja te pažljivo slušam i verujem ti. Ponovo si propričao jer dobijaš
drugačiju reakciju od one na koju si navikao i koju očekuješ. To menja
stvari, zar ne?”
 „Hoćete da kažete da se i ja zbog toga menjam.”
Klimnuo je. „Da. Otvorio si se i spreman si za ljubav, za prijateljstvo, za
poverenje. Želiš da budeš prihvaćen i da tebe neko prihvata. To je, zapravo,
čitav jedan nov svet za tebe.”
Protrljao sam zatiljak. „A šta da radim sa svim tim?”
„To što se više smeješ jeste dobar početak.” Doktor Pitersen se, uz
osmeh, zavalio u naslonjaču i ponovo uzeo tablet. „Ostalo ćemo otkriti.”

***

Kad sam ušao u predsoblje penthausa, dočekali su me glasovi Nine Simon

i Lakija, pa sam se i ja osećao dobro.9 Štene je lajalo s druge strane vrata,
mahnito grebući šapama. Oteo mi se osmeh. Kad sam otvorio vrata i čučnuo,
poletelo je k meni vrpoljeći se od radosti, pa sam ga uhvatio onako malenog.

***

„Čuo si me kako dolazim, je li?” Stegao sam ga uza se i pomazio po

leđima, pustivši ga da me oliže po bradi.
Ušao sam u dnevnu sobu upravo kad je moj očuh ustao s poda. Pozdravio
me je toplim osmehom i pogledom koji je zračio još većom toplinom, a onda
je čitav njegov izraz poprimio neku... hladniju notu.
„Zdravo”, obratio mi se i prišao. Nosio je farmerke i polo majicu, ali se
izuo, pa su mu se videle bele čarape sa crvenom šarom preko vrhova prstiju.
Njegova talasasta kosa boje izlizanog penija bila je duža nego kad sam ga
video poslednji put, a imao je i bradu od nekoliko dana.
Ja se nisam pomakao jer su mi se misli spoticale jedna o drugu. Kris me
je na trenutak gledao kao doktor Pitersen. Kao Angus. Kao što me je otac
gledao u snovima.
 Nastojeći da izbegnem njegov pogled, dao sam sebi malo vremena i
spustio Lakija, duboko udahnuvši. Kad sam se ispravio, zatekao sam Krisa
kako stoji ispred mene ispružene ruke.
Osetivši poznatu žaoku surove realnosti, pogledao sam Krisu preko
ramena i ugledao Evu kako stoji u dovratku kuhinje. Pogledi su nam se sreli,
a njene oči su me darivale blagošću, nežnošću i ljubavlju.
Nešto u vezi s njim se upadljivo promenilo. Njegov opušten pristup me je
podsetio na naš odnos od pre mnogo godina. U to vreme, Kris nije bio
formalan u ophođenju prema meni. Tada je bio blagonaklon. Prestao je da
bude takav zato što sam ja to zatražio od njega. On nije moj otac i nikada to
neće biti. Znao sam da sam samo teret koji mu je došao u paketu s ljubavlju
prema mojoj majci. Nije mi trebalo da se pretvara da mu je stalo do mene.
Izgleda da se pretvarao da ne mari za to.
Rukovao sam se s njim, a onda sam ga na tren privukao u zagrljaj, nežno
ga pljesnuvši po leđima pre nego što sam ga pustio. On se nije odmah
odmakao, pa sam se ukočio i brzo pogledom potražio pomoć od Eve.
Ona je napravila pokret kao da sipa piće, a onda je stvarno otišla do to i
učini.
Kris se najzad pomerio i odstupio pročistivši grlo. Iza naočara sa zlatastim
okvirom videlo se da su mu oči sjajne i vlažne. „Ležerni utorak?”, upitao je
pomalo strogo, videvši da sam u farmerkama i majici.
„Previše radiš, a kod kuće te čekaju mio psić i Iepa žena.”
Sada te sluša tvoja supruga, Gidione. Ona ti veruje. I ja te pažljivo
slušam i verujem ti.
I očuh mi je verovao. I to ga je koštalo. Na njegovom licu sam video bol s
kojim je živeo, prepoznavši ono što sam i sam u određenim trenucima
osećao. Kad je Eva odlučila da se malo razdvojimo, imao sam utisak da živ
umirem, a veza nam je tada tek bila u začetku. Kris je bio u braku s mojom
majkom više od dve decenije.
 „Bio sam kod svog psihoterapeuta”, rekao sam mu. Pretočena u obične
reči, ta činjenica mi je zaparala uši kao nešto strano, nešto što bi izbrbljala
neuravnotežena osoba.
Progutao je knedlu. „Rešio si da se pozabaviš time. Dobro je, Gidione.
Drago mi je što to čujem.”
Eva se pojavila noseći čašu vina u ruci. Pružila mi ju je i podigla bradu,
ponudivši mi svoje usne. Poljubio sam ih slatko, ne žureći da se odvojim od
nje.
„Jesi li gladan?”, upitala me je kad se odmakla.
„Kao vuk.”
„Hajdemo onda ovamo.”
Odmerio sam je kad nas je povela u kuhinju. Kapri pantalone su joj
odlično prianjale uz raskošnu pozadinu, pa sam uživao u prizoru dok je išla
ispred nas. Bila je bosa, a kosa joj se blago njihala niz ramena. Na licu je od
šminke imala samo sjaj na usnama, ali svejedno je oduzimala dah.
Krisa i mene je posadila za sto u trpezariji, na barske stolice, a sama je
stala prekoputa nas i odlučila da jede stojeći. Bila je potpuno opuštena i
vedra, a takva je bila i atmosfera koju je stvorila.
Tri ukrasne sveće su ispunile prostoriju mirisom citrusa i začina. Za
večeru nam je poslužila salatu od sitno iseckanih komada prženih šnicli,
gorgonzole, kolutova crvenog luka i crvene i žute slatke paprike, u koju je
dodala ulje, sirće i začine. U korpici obloženoj salvetom bile su poslagane
kriške zapečenog hleba premazanog puterom od belog luka, a bokal crvenog
vina čekao je da ispuni čaše bez nožice.
Posmatrao sam je kako se njiše uz muziku dok je jela i ćaskala s Krisom
o kući na plaži u Auter Benksu. Prisetio sam se kakav je penthaus bio pre
nego što je počela da dolazi i polako se useljava. Tu sam živeo, ali nisam to
mesto mogao nazvati svojim domom. Mora da sam predosećao da će ona ući
u moj život kad sam ga kupovao. Taj stan je, baš kao i ja, čekao da se ona
pojavi i udahne mu život.
„Tvoja sestra sutra dolazi sa mnom na svečanu večeru, Gidione”, rekao je
Kris. „Veoma se raduje tome.”
Eva se namrštila. „Na kakvu večeru?”
Podigao je obrve. „Priređenu u čast tvog muža zbog njegove
plemenitosti.”
„Stvarno?” Razrogačila je oči i poskočila od radosti. „Hoćeš li održati
govor?”
Zabavljalo me je to što se toliko obradovala. „Pa da, to se obično
očekuje.”
„Jupi!” Poskočila je i počela da pljeska rukama kao navijačica. „Volim da
te slušam dok držiš govore.”
Prvi put mi je bilo drago što ću to učiniti, pošto sam video da su joj od
same pomisli oči zavodnički zasjale.
„I jedva čekam da vidim Ajerlend”, dodala je. „Da li je to zvanična
prilika?”
„Jeste.”
„Dvaput jupi! Nosićeš smoking i držaćeš govor.” Protrljala je dlanove.
Kris se nasmejao. „Tvoja žena je očigledno tvoj najveći obožavalac.”
Namignula mu je. „Veruj mi.”
Prepustio sam se ukusu vina pre nego što sam progutao gutljaj.
„Trebalo bi da su ti u telefonu ubeleženi svi događaji na koje ćemo ići
zajedno, anđele.”
Evino nasmešeno lice načas se namrštilo. „Mislim da nisu.”
„Pobrinuću se za to.”
Zavalivši se u stolicu, Kris je prineo čašu grudima i uzdahnuo.
„Večera je bila izvrsna, Evo. Hvala ti.”
 Odmahnula je. „Ma to je obična salata, ali drago mi je što si uživao.”
Posmatrao sam je, ali pogled mi je odlutao ka očuhu. Dobro bih
porazmislio pre nego što bih išta kazao, da ne bih pogrešio. Trenutno stanje
stvari je bilo sasvim zadovoljavajuće. Promene ponekad umeju da sjebu
stvar iako je dotad sve bilo kako treba.
„Trebalo bi češće da se okupljamo”, izletelo mi je pre nego što sam
postao svestan šta sam rekao.
Zagledao se u mene, a potom u čašu pred sobom. Pročistio je grlo. „I ja
bih to voleo, Gidione.” Pogledao me je. „Odazvaću se svakom tvom pozivu.”
Klimnuo sam glavom. Odmakavši stolicu, uzeo sam njegov i svoj tanjir i
odneo ih u sudoperu.
Eva mi se pridružila i pružila mi svoj tanjir. Pogledi su nam se sreli i
široko mi se nasmešila. Potom se okrenula prema Krisu. „Hajde da otvorimo
još jednu bocu vina.”

***

„Obavili smo poslove i za dve nedelje u napred. Ako nešto ne iskrsne,

trebalo bi da završimo ranije.”
„Odlično.” Ustao sam i rukovao se s vodom projekta. „Odlično obavljaš
svoj posao, Leo.”
Otvaranje najnovijeg hotela u lancu „Krosvinds” pre predviđenog roka
imalo je svojih prednosti, a najveća je bila to što sam mogao da odem u
proveru i uzgred se malo poigram sa svojom ženom.
„Hvala vam, gospodine Krose.” Pokupio je dokumentaciju i ispravio se.
Leo Ajgner je bio čovek stamene grade, proređene plave kose i širokog
osmeha. Naporno je radio i strogo se držao rokova, trudeći se da završi
posao ranije kad god je mogao. „Uzgred, čestitam. Čuo sam da ste se
nedavno venčali.”
 „Da, jesam. Hvala.”
Ispratio sam ga do vrata svoje kancelarije, a kad je otišao, pogledao sam
na sat. Eva će u podne doći u „Krosfajer” na ručak s Markom i njegovim
verenikom Stivenom. Želeo sam da iskoristim priliku da je vidim. Hteo sam
da čujem njeno mišljenje o jednoj stvari pre nego što podrobnije razmislim i
odlučim o tome, „Gospodine Krose.” Krenuo sam ka svom radnom stolu, ali
Skot se stvorio ispred mene i preprečio mi put.
Upitno sam ga pogledao.
„Dijana Džonson vas čeka na recepciji već pola sata. Šta biste želeli da
kažem Čeril?”
Pomislio sam na Evu. „Reci joj da ću primiti gospođicu Džonson.”
Dok sam je čekao, poslao sam poruku svojoj ženi. Svrati kod mene pre
nego što odeš iz „Krosfajera”. Moram nešto da te pitam.
Hoćeš da obavimo sastanak u četiri oka?, odgovorila mi je. I dalje misliš
na moje dupe i sise?
Uvek, odgovorio sam.
Dijana me je zatekla kako se smešim gledajući u telefon. Podigao sam
pogled kad je ušla, a s lica mi je istog trena iščezla sva vedrina. Nosila je
beli komplet i debeo zlatan lanac oko vrata; jasno se videlo da se prilično
potrudila da ostavi utisak. Tanina kosa joj se u talasima spuštala niz ramena,
a našminkala se sa ciljem da zavede.
Prišla je mom stolu.
„Gospođice Džonson.” Odložio sam telefon i smestio se u fotelju pre nego
što je ona sela. „Nemam mnogo vremena.”
Stisla je usne. Bacila je tašnu na najbližu fotelju, i dalje stojeći.
„Obećao si mi ekskluzivno pravo na fotografije s venčanja!”
„Pa jesam.” Budući da sam se dobro sećao šta sam izvukao od nje
zauzvrat, odmah sam stisnuo dugme za zatamnjivanje stakla.
 Spustila je ruke na moj sto i nagnula se. „Dala sam ti sve informacije o
snimku seksa Eve i Breta Klajna. Ispunila sam svoj deo dogovora.”
„Ali si i ubedila Korin da ti obezbedi ono što ti treba da bi napisala knjigu
o meni.”
Nešto joj je sevnulo u očima.
„Mislila si da sam blefirao u emisiji?”, upitao sam ravnim tonom,
lupkajući vrhovima prstiju. „Da ne znam da si ti pisac iz senke?”
„To nema nikakve veze s našim dogovorom!”
„Zar nema?”
Odmakla se od stola naglo i silovito. „Bože, kakva si ti strvina! Boli tebe
uvo za druge, samo na sebe misliš!”
„Nadam se da ti je lakše sad kad si mi to rekla. Time se nameće pitanje -
zašto bi mi i dalje verovala?”
„Zato što sam glupača. Mislila sam da si bio iskren kad si mi se izvinio.”
„Jesam bio. Mnogo mi je žao što sam te jebao.”
Lice joj je porumenelo od srama i gneva. „Mrzim te”, prosiktala je.
„Svestan sam toga. I imaš pravo da se tako osećaš, ali predlažem ti da
dvaput razmisliš pre nego što nastaviš da smišljaš kako da se osvetiš meni i
mojoj ženi.” Ustao sam. „Izaći ćeš kroz ova vrata i zaboraviću da postojiš -
po drugi put. Ne bi volela da nastavim da razmišljam o tebi, Dijana. Ne bi ti
se svideo pravac u kom bi se kretale moje misli.”
„Mogla sam da se obogatim od tog snimka seksa!”, optužila me je.
„Hteli su da mi plate čitavo bogatstvo za knjigu. A i od fotografija s
venčanja bih zaradila. I šta mi je sad preostalo? Zeznuo si mi sve planove.
Dužan si mi.”
Izvio sam obrvu. „Više ne žele da napišeš knjigu? Zanimljivo.” Ispravila
se, vidno se pribravši. „Korin nije znala. Za nas.”
 „Da raščistimo nešto. Mi kao par nikada nismo postojali.” Smartfon mi je
zazujao zbog poruke od Raula, u kojoj me je obavestio da stiže u „Krosfajer”
sa Evom. Prišao sam čiviluku. „Htela si da se kresneš i ja sam te kresnuo.
Ako si htela mene, šta da ti kažem... Nisam ja kriv za to što imaš nerealna
očekivanja.”
Ti ni za šta ne preuzimaš odgovornost! Samo iskorišćavaš ljude.”
„I ti si mene iskoristila. Za seks. A i pokušala si da uvećaš svoj bankovni
račun.” Obukao sam sako. „Što se tiče tvog osećaja da ti nešto dugujem i
finansijski, eto, moja žena je predložila da ti ponudim posao.”
Razrogačila je oči. „Mora da se šališ.”
„To sam i ja rekao kad mi je to pomenula.” Stavio sam smartfon u džep.
„Međutim, ona je to ozbiljno mislila, pa ću tako i učiniti. Ukoliko si
zainteresovana, Skot te može ubaciti u odeljenje za ljudske resurse.”
Krenuo sam prema vratima. „Snaći ćeš se već da izađeš sama.”

***

Nisam morao da silazim u predvorje. Eva je imala planove za ručak, a i

tih nekoliko reči koje bismo stigli da razmenimo ne bi rešile ništa važno.
Međutim, želeo sam da je vidim. Da je dodirnem samo na tren i podsetim
se da čovek kakav sam bio dok sam kresao žene kao što je Dijana više ne
postoji. Nikad mi se više želudac neće prevrtati pri pomisli na seks i nikad
više zbog toga neću grebati kožu pod tušem dok ne prokrvari.
Baš dok sam prolazio kroz kapiju sa obrtnim krstom u predvorju, Raul je
dopratio Evu do obrtnih vrata i vratio se do automobila. Moja žena je nosila
kombinezon boje vina i štikle koje su, činilo mi se, sezale do nebesa, toliko
tanke da mi nije bilo jasno kako se ne polome. Na preplanulim ramenima bile
su joj tanane bretele, a u ušima je nosila zlatne alke. Naočare za sunce su joj
skrivale lice, pri čemu su do izražaja dolazile njene pune usne, među kojima
je pre samo nekoliko sati bio moj kurac. U ruci je nosila tašnicu boje kože, a
preko mermera prošaranog zlatnim žilicama koračala je sa urođenom
zavodljivošću, njišući kukovima.
Glave su se okretale za njom dok je hodala. Neki pogledi su se i zadržali
da bi još malo uživali u njenoj guzi.
Šta li bi rekli kad bi znali da duboko u njoj još ima moje lepljive sperme?
Da su joj bradavice još osetljive od toga koliko sam ih sisao i da su usmine
njene savršene pičkice nabrekle od trenja s mojim kurcem?
Samo se jedna misao krila iza svega toga. Ona je moja. Samo moja.
Kao da je osetila vrelinu te neizgovorene želje, naglo je okrenula glavu i
primetila da joj prilazim. Usne su joj se razdvojile. Video sam da joj se grudi
brzo podižu i spuštaju od ubrzanog disanja.
I ja se isto osećam, anđele. Kao da svaki put dobijem pesnicu u stomak.
„Šampione.”
Obgrlio sam je oko struka obema rukama i privukao je sebi. Poljubio sam
je u čelo i udahnuo njen parfem. „Anđele.”
„Ovo je zaista prijatno iznenađenje”, promrmljala je nagnuvši se k meni.
„Jesi li završio za danas?”
„Samo sam hteo da te vidim.”
Odmakla se, a oči su joj sijale od zadovoljstva. „Uželim te se začas i
stalno mi nedostaješ.”
„To je zarazno, a to sam zaradio od tebe.”
„Je li?” Njen smeh me je preplavio toplim talasom ljubavi.
„O, evo nama glavne zverke glavom i bradom”, rekao je Stiven Elison
prilazeći nam. „Čestitam oboma.”
„Zdravo, Stivene.” Eva se okrenula od mene i zagrlila mišićavog
riđokosog.
On ju je stegao i odigao od tla. „Brak baš lepo utiče na tebe.” Kad ju je
pustio, rukovao se sa mnom. „I na tebe.”
„Dobar je osećaj”, odvratio sam.
Osmehnuo se. „I ja jedva čekam. Godinama sam čekao da se Mark
smisli.”
„Nemoj to da mi prebacuješ do kraja života”, dobacio je Mark, stvorivši
se pored nas. I on se rukovao sa mnom. „Čestitam, gospodine Krose.”
„Hvala ti.”
„Hoćeš li s nama na ručak?”, upitao je Stiven. „Ne mogu, nisam planirao.”
„Ako se predomisliš, dobrodošao si. Što nas je više, to bolje. Idemo u
‘Brajant park gril’.”
Pogledao sam Evu. Skinula je naočare i njima zakačila kosu. Pogledala
me je priželjkujući da pristanem. Pride je klimnula glavom ne bi li me
podstakla da se predomislim.
„Moram mnogo stvari da nadoknadim”, dodao sam i nisam slagao.
Zaostajao sam dva dana. Budući da sam zbog odlaska na medeni mesec želeo
da obavim sve i pre roka, odlučio sam da ručam u zgradi i završavam
poslove.
„Ti si šef, rekla je Eva. „Možeš da se izvučeš bez neopravdanog.”
„Loše utičeš na mene, gospođo Kros.”
Uhvatila me je podruku i povukla me prema vratima. „Ali ti voliš što je
tako.”
Nisam se pomakao i samo sam pogledao Marka.
„Znam da si zauzet”, rekao je, „ali bilo bi nam drago kad bi pošao s nama.
Želim sa oboma da popričam o nečemu.”
Pristao sam klimnuvši glavom. Izašli smo na ulicu, gde su nas dočekali
udar vreline i gradska vreva. Raul nas je čekao na pločniku pored limuzine.
Pogledao me je pre nego što je Evi otvorio vrata. Pogledao sam u stranu jer
je time hteo da mi skrene pažnju na objektiv foto-aparata koji je virio kroz
prozor automobila parkiranog s druge strane ulice.
Poljubio sam Evu u slepoočnicu pre nego što je sela na zadnje sedište.
Pogledala me je oduševljeno i iznenađeno. Nisam joj objasnio otkud to.
Tražila je da objavimo još fotografija da bismo ublažili posledice
objavljivanja Korinine knjige. Nije mi bilo nimalo teško da iskazujem svoju
ljubav prema njoj i u javnosti, bilo da ta prokleta ispovest ugleda svetlost
dana ili ne.
Nismo se dugo vozili do Brajant parka. Za tren oka smo se već peli uz
stepenište sa ulice, a ja sam se mislima vratio kroz vreme, prisetivši se kako
smo se Eva i ja upravo na tom mestu posvađali. Ona je tada videla
fotografiju na kojoj sam s Magdalen, ženom koja mi je dugogodišnja
porodična prijateljica, ali za koju se pričalo da mi je devojka. Onda sam ja
video sliku na kojoj je Eva s Kerijem, kojeg voli kao brata, ali za kojeg se
šuškalo da joj je ljubavnik i da žive zajedno.
I nju i mene je tada izjedala ljubomora, a tek smo bili na početku veze,
koja nije krenula u dobrom pravcu zbog toga što je među nama bilo previše
tajni. U to vreme sam već bio opsednut njom i osa mog sveta se polako
iskretala da bi joj se prilagodila. Čak i kad je bila besna, gledala me je s
mnogo ljubavi, optužujući me da ne uviđam nešto i kad mi je pred nosom.
Ali uviđao sam ja sve. Sve mi je bilo jasno. Prepao sam se kao nikad ranije.
To mi je ulilo nadu prvi put u životu.
Pogledala me je kad smo stigli pred restoran, čiji je ulaz bio obrastao
bršljanom, pa sam znao da se i ona toga seća. I nedavno smo bili tu, ali tada
je Bret Klajn pokušao da se pomiri s njom. Tada je već bila sa mnom, nosila
je moj prsten i zaklela mi se na večnu ljubav. Tada smo bili jači nego pre, ali
sad... Sad nas više ništa nije moglo rastaviti. Duboko smo se usidrili.
„Volim te”, rekla je kad smo ušli za Markom i Stivenom. Preplavili su nas
uobičajeni zvuči posećenog restorana - zveket escajga o porcelan, žamor
brojnih razgovora, jedva čujna muzika u pozadini i užurbana atmosfera iz
kuhinje.
 Usne su mi se izvile. „Znam.”
Odmah su nas posadili, a poslužitelj je odmah prišao da nas usluži.
„Da naručimo šampanjac?”, upitao je Stiven.
Mark je odmahnuo glavom. „Nikako. Znaš da moram da se vratim na
posao.”
Uzeo sam ženu za ruku ispod stola. „Ponovo ga to pitaj kad bude radio za
mene. Tada ćemo proslaviti.”
Stiven se osmehnuo. „Dogovoreno.”
Naručili smo - običnu vodu, kiselu vodu i gazirani sok - pa je poslužitelj
odmah otišao da nam donese piće.
„Evo o čemu sam hteo da popričamo”, počeo je Mark, ispravivši se na
stolici. „Eva je, između ostalog, dala otkaz i zbog ‘Lankorpovog’ predloga...”
Preduhitrila ga je, nestašno se osmehnuvši kao da krije neku tajnu.
„Rajan Landon ti je ponudio da radiš za njega.” Oči su mu se razrogačile.
„Otkud znaš?”
Pogledala je mene, pa njega. „Nećeš valjda da pristaneš?”
„Neću.” Zavalivši se, Mark nas je oboje netremice posmatrao. „Radio bih
na sličnoj poziciji, mada mi je ova u ‘Kros indastrizu’ svakako bila bolja.
Osim toga, čuo sam da Landon i Kros nisu baš u najboljim odnosima.
Raspitao sam se kad si otišla iz firme. Kad sam otkrio pozadinu svega toga,
nešto mi tu nije štimalo - prvo je odbio da sarađuje s nama, a odmah potom
je pokušao da me pridobije na svoju stranu.”
„Možda želi baš tebe, ali bez posredovanja agencije”, rekla je Eva. Stiven
je klimnuo. „To sam i ja rekao.”
Nisam ni sumnjao da Stiven tako misli, budući da je verovao u svog
dragog. Međutim, ispostavilo se da je Mark shvatio o čemu je reč. Eva me je
pogledala i u njenim očima sam pročitao jasnu poruku: Jesam li ti rekla?
Stegao sam joj ruku.
 „Ma daj, molim te, ni sama ne veruješ u to”, odvratio je Mark, dokazavši
da smo oboje bili u pravu.
„Ne, ne verujem”, saglasila se. „Iskreno, ja sam bacila taj mamac. Rekla
sam im da te Gidion i ja zaista cenimo i da se unapred radujemo ponovnoj
saradnji s tobom. Htela sam da vidim da li će zagristi. Računala sam da je to,
s jedne strane, dobra prilika i da ću ti time učiniti uslugu; ako ti se, s druge
strane, ne dopadne, nikom ništa.”
Namrštio se. „Ali zašto si to uradila? Zar ne želite da radim u ‘Kros
indastrizu’?”
„Naravno da želimo, Mark”, umešao sam se. „Eva im je to iskreno rekla.”
„Samo sam htela da ispipam teren i vidim kako će reagovati”, dodala je.
„Premišljala sam se da li da ti kažem, ali nisam želela da se osećaš
nelagodno ako ti on ponudi odlično radno mesto koje bi ti ozbiljno
razmotrio.”
„A šta ti radiš sad?”, upitao ju je Stiven.
„Sad?” Slegla je ramenima. „Gidion i ja pripremamo venčanje, potom
idemo na medeni mesec koji će otprilike i trajati mesec dana. Rajan Landon
je problem koji nećemo lako rešiti. Vrzmaće se on oko nas i teraće po svom.
Prosto neću da ga potcenim. A Mark će dobiti odličan posao u ‘Kros
indastrizu’.”
Pogledala me je i njene oči su mi rekle sve. Protiv Landona, a ni protiv
svih ostalih lešinara, više neću morati da se borim sam. Moja žena će biti uz
mene i pomagaće mi koliko bude mogla. Boriće se na mojoj strani.
Mark nam se osmehnuo, pa su mu se između brkova i jareće bradice
zabelasali zubi. „To zvuči odlično.”

***

„Hoćeš li da opet glumim nevaljalu sekretaricu?”, prošaputala je Eva.

 Ruka joj je bila u mojoj kad smo ušli u moju kancelariju, a drugom me je
držala za biceps. Pogledao sam je iskosa, uživajući u toplini njenih
nasmejanih očiju i sjaju koji me je mamio.
„Mora danas nešto i da se radi”, odvratio sam kroz smeh.
Namignula mi je i sela u jednu od fotelja s druge strane mog radnog stola
kao da obavlja neku dužnost. „Kako vam mogu pomoći, gospodine Krose?”
Nasmešio sam se i okačio sako o čiviluk. „Da pozovem Krisa da stoji
pored mene na venčanju?”
Okrenuo sam se na vreme da vidim koliko ju je to iznenadilo. Samo je
treptala. „Stvarno?”
„Šta misliš?”
Zavalila se i prekrstila noge. „Volela bih da prvo čujem tvoje mišljenje, pa
da ti onda kažem svoje.”
Nisam seo na svoje mesto, već u fotelju pored nje. Eva je bila moja
podrška i moj najbolji prijatelj. O ovome ćemo, kao i o svemu drugom,
odlučivati rame uz rame.
„Posle Rija sam hteo da to predložim Arnoldu jer smo ti i ja onda pričali o
tome.”
„Ne bih imala ništa protiv toga i podržala bih te”, rekla je i videlo se da
tako zaista i misli. „Tu odluku moraš da doneseš sam, za sebe, ne za mene.”
„Sad razume šta osećamo jedno prema drugom i shvata da je to dobro za
oboje.”
Osmehnula se. „Drago mi je zbog toga.”
„I meni.” Protrljao sam bradu. „Ali od sinoć...”
„Na koji deo večeri tačno misliš?”
„Na samu večeru s Krisom. Posle toga sam dobro razmislio. Stvari su se
promenile. A i doktor Pitersen mi je nešto rekao. Ja samo...”
 Uhvatila me je za ruku.
Pokušavao sam da nađem prave reči. „Želim da neko ko zna sve o nama
stoji pored mene dok budeš išla ka oltaru. Ne želim nikakvo pretvaranje. Ne
u nečemu toliko važnom. Kad budemo stali jedno pored drugog i zakleli se
jedno drugom na vernost, to će morati da bude... iskreno.”
„Oh, Gidione.” Čučnula je kraj mojih kolena. Oči su joj bile vlažne i
sjajne kao nebo posle kiše. „Divni čoveče”, promucala je. „Nisi ni svestan
koliko si romantičan.”
Obuhvatio sam joj lice i palčevima obrisao suze koje su joj se slivale niz
obraze. „Ne plači. Ne mogu to da podnesem.”
Uhvatila me je za zglavke i ustala poljubivši me. „Prosto ne verujem da
sam ovoliko srećna”, promrmljala je šapatom uz moje lice. „Ponekad toliko
da mi deluje nestvarno. Kao da sanjam i da ću se probuditi u predvorju
zgrade, kada ću te ugledati prvi put i sve ovo zamišljati zato što te očajnički
želim.”
Povukao sam je sebi u krilo i zagnjurio joj lice u prevoj između vrata i
ramena. Ona je uvek umela da iskaže ono što ja nisam.
Provukla mi je prste kroz kosu i pomazila me po leđima. „Kris će se
oduševiti.”
Čvrsto sam zatvorio oči i stegao je jače. „Ti si zaslužna za to.” Pored nje
je sve bilo moguće. Pored nje sam i ja bio stvaran.
„Stvarno?” Tiho se nasmejala, odmakavši se da bi me prstima nežno
pomilovala po licu. „Ne, šampione, ti si. Ja sam samo imala sreće da
dobijem kartu za prvi red.”
Brak mi odjednom nije bio dovoljno jasno svedočanstvo onoga šta mi Ona
znači. Zašto ne postoji nešto što obavezuje više od običnog papira koji mi
daje pravo da je nazovem svojom ženom? Zakletva na vernost jeste obećanje,
ali trebalo mi je neko jemstvo da će ona svakog dana mog života biti uz
mene. Želeo sam da nam srca kucaju u istom ritmu i da moje zaćuti kad i
njeno. Bili smo neraskidivo prepleteni, tako da ni trenutak ne provedemo
jedno bez drugog.
Ponovo me je poljubila. Nežno, slatko. Usne su joj bile tako meke.
„Volim te.”
Nikad mi neće dosaditi da to slušam. Uvek ću želeti da to ponovo čujem,
jer reči su nam, kako je rekao doktor Pitersen, neophodne pošto žudimo da
govorimo i da nas neko sluša. „Volim i ja tebe.”
Suze su joj i dalje tekle niz lice. „Eh, sigurno sam se sva razmazala.”
Ponovo me je poljubila. „A ti treba da radiš. Ali nemoj dugo. Pomoći ću ti da
probaš smoking - i da ga skineš.”
Pustio sam je kad je ustala, ali nisam mogao da odvojim pogled od nje.
Otišla je u toalet, a ja sam ostao da sedim jer nisam bio siguran da imam
snage da ustanem. Od nje su mi klecala kolena, a srce lupalo brže i snažnije.
„Gidione.” Moja majka je kao furija uletela u kancelariju, a Skot za njom.
„Moram da porazgovaram s tobom.”
Brzo sam ustao i dao znak Skotu da ode, pa je izašao i zatvorio vrata za
sobom. Toplina kojom me je Eva ugrejala brzo je isparila, ostavivši samo
prazninu i hladnoću suočavanja s majkom.
Nosila je tamne farmerke koje su joj stajale kao salivene i široku košulju
upasanu u njih. Duga crna kosa joj je bila vezana u konjski rep, a na licu nije
imala nimalo šminke. Za većinu ljudi je bila zanosna žena koja izgleda mlade
nego što jeste, ali ja sam dobro znao da je istrošena i da je ju je život išibao
kao i Krisa. Nije ličilo na nju da ide nenašminkana i da ne nosi nakit.
„Kakvo iznenađenje”, rekao sam i seo za sto. „Šta te dovodi u grad?”
„Upravo sam se videla s Korin.” Žustro je prišla stolu i nije htela da
sedne, kao ni Dijana samo nekoliko sati ranije. „Sva je skrhana zbog tvog
jučerašnjeg gostovanja u onoj emisiji. Potpuno je slomljena. Moraš da se
vidiš s njom. Treba da popričate.”
 Zapiljio sam se u nju, ne mogavši da shvatim kako njen mozak
funkcioniše. „Zašto bih to uradio?”
„Zaboga, dete”, prasnula je pogledavši me kao da sam sišao s uma.
„Moraš da joj se izviniš. Izgovorio si neke stvari koje su je mnogo
povredile...”
„Samo sam govorio istinu, koja je verodostojna, za razliku od onoga što će
ona objaviti u svojoj knjizi.”
„Nije znala da si bio u vezi s tom ženom... koja je pisac iz senke. Čim je
to saznala, saopštila je uredniku da neće raditi s tom osobom.”
„Ne zanima me ko će napisati tu knjigu. Drugi pisac neće promeniti
činjenicu da Korin narušava moju privatnost i namerava da obelodani
pojedinosti koje vrlo lako mogu povrediti moju ženu.”
Podigla je bradu. “Uopšte ne mogu da pričam o tvojoj ženi, Gidione.
Iznervirala sam se. Ne, besna sam što si se venčao bez svoje porodice i
svojih prijatelja. Zar ti to nešto ne govori? Uradio si nešto toliko važno bez
blagoslova ljudi koji te vole.”
“Hoćeš da kažeš da to niko ne bi odobrio?” Skrstio sam ruke na grudima.
“To svakako nije cačno, a i da jeste, izbor supružnika nije tačka dnevnog reda
u parlamentu, pa da se izglasa odlukom većine. Eva i ja smo se venčali u
tajnosti zato što je to nešto lično i intimno, pa nema potrebe da svako zna za
to.”
“Ali si zato to objavio na sav glas u emisiji? Pre nego što si to saopštio
svojoj porodici! Ne mogu da verujem da si toliko nepromišljen i bezosećajan.
Moraš da izgladiš stvari”, rekla je razgnevljeno. “Moraš da preuzmeš
odgovornost za bol koji nanosiš drugima. Nisam te tako vaspitala. Ne mogu
da ti opišem koliko sam razočarana.”
Uočio sam neki pokret iza nje i ugledao Evu u dovratku toaleta, lica
natmurenog od srdžbe, a pesnica stisnutih uz telo. Hitro sam klimnuo dajući
joj znak da ne prilazi i skupio trepavice da bih je upozorio. Dovoljno se
borila na mojoj strani u ovoj bici. Kucnuo je čas da se uhvatim ukoštac s tim
i najzad sam spreman za juriš.
Stisnuo sam dugme za zatamnjivanje stakla. “Nemoj ti da mi držiš
predavanje o nanošenju bola i razočaranju, majko.”
Brzo se okrenula prema meni kao da joj je neko udario šamar. “Ne
obraćaj mi se takvim tonom.”
“Znala si šta mi je učinio, ali ništa nisi preduzela.”
“Nećemo više govoriti o tome”, rekla je presekavši vazduh dlanom da bi
stavila tačku na to.
“A kad smo o tome i govorili?”, brecnuo sam se. “Rekao sam ti sve, ali ti
nikad nisi htela da pričaš o tome.”
“Ne svaljuj krivicu na mene!”
“Silovao me je.”
Reči su izletele poput praska i ostale da lebde u vazduhu kao bodeži.
Majka je ustuknula.
Eva je, i ne gledajući, posegla za kvakom i snažno je stegla.
Duboko sam udahnuo da bih se pribrao i povratio samokontrolu, crpući
snagu iz Evinog prisustva. “Silovao me je”, ponovio sam staloženije.
Smirenije. “Skoro godinu dana, svake nedelje. Čovek kojeg si pozivala u
svoj dom dodirivao me je. I seksualno zlostavljao. Iznova i iznova.”
“Nemoj.” Glasno je disala, a grudi su joj se nadimale. “Ne govori te
ružne, grozne stvari.”
“To je istina. Ponavljalo se. Dok si ti bila samo nekoliko prostorija dalje.
Gotovo je dahtao od uzbuđenja kad bi se pojavio. Piljio bi u mene, a oči bi
mu sijale od izopačenog uživanja. A ti to nisi videla. Nisi želela da vidiš.”
“To je laž!”
Gnev je buktao u meni, nagonio me da načinim neki pokret. Međutim,
stajao sam mirno i pogledao Evu, Ovog puta je ona klimnula glavom.
“Šta je laž, majko? Da me je silovao? Ili da si odlučila da mi ne veruješ?”
“Prestani to da govoriš!”, prasnula je i ispravila se. “Vodila sam te na
lekarske preglede. Pokušavala sam da nađem dokaz...”
“Jer ti moja reč nije bila dovoljna?”
“Bio si poremećeno dete! Lagao si za sve i svašta. Za sve. Za
najočiglednije stvari.”
“Tako sam bar nad nečim imao kontrolu! Nisam je imao ni nad čim u
životu - osim nad rečima koje sam izgovarao.”
“Pa kako sam ja mogla da znam kad lažeš, a kad govoriš istinu?” Nagla
se, spremna za napad. “Pregledala su te dvojica lekara. Nikoga nisi hteo da
pustiš da ti priđe...”
“Da pustim da me još neki čovek tako dodiruje? Možeš li bar da zamisliš
koliko je to za mene bilo strašno?”
“Dopustio si doktoru Lukasu...”
“Ah, da. Doktor Lukas.” Osmeh mi je bio leden. “Ko ti ga je preporučio,
majko? Čovek koji me je zlostavljao ili tvoj doktor, koji mu je bio mentor?
Ko god da je to učinio, usmerio te je pravo na njegovog zeta, znajući da će
uvaženi doktor Lukas reći bilo šta da ne ukalja ugled svoje porodice.”
Trgla se i počela da uzmiče, naposletku udarivši u fotelju iza sebe.
“Drogirao me je”, nastavio sam, svega se živo sećajući. Uboda igle.
Hladnog stola. Stida dok mi je pipkao i zagledao taj deo tela, pa sam sav
drhtao od užasa. “Pregledao me je, a onda je slagao.”
“Kako sam ja to mogla da znam?”, prošaputala je. Oči su joj se plavele na
prebledelom licu.
“Znala si”, odgovorio sam hladno. “Sećam se tvog izraza lica nakon toga,
kad si mi rekla da Hju više neće dolaziti i da više nikad ne govorim o tome.
Nisi mogla ni da me pogledaš u oči, ali ja sam, kad bi to i učinila, video u
tvojim očima da znaš.”
Pogledao sam Evu. Plakala je, čvrsto se obgrlivši rukama. Oči su me
pekle, ali Eva je plakala umesto mene.
“Zar nisi pomislila da će te Kris ostaviti?”, naglas sam se zapitao. “Zar
nisi pomislila da to tvoja nova porodica ne bi mogla podneti? Godinama sam
živeo u ubeđenju da si mu rekla - pošto sam čuo da si mu pominjala doktora
Lukasa - ali Kris nije znao istinu. Reci mi zašto bi žena takvo nešto krila od
svog muža.”
Majka nije progovarala, već je samo uporno odmahivala glavom, kao da je
nemo poricanje odgovor na sve.
Tresnuo sam pesnicom o sto, oborivši sve s njega. “Reci nešto!”
“Nije tako. Grešiš. Kod tebe je u glavi sve izvitopereno. Ti ne...” Ponovo
je odmahnula glavom. “Nije tako bilo. Ti si se zbunio...”
Eva je razgnevljeno zurila u leđa moje majke. Od prezira je stisla usne i
vilice. U tom trenutku mi je palo na pamet da bih joj mogao predati deo tog
tereta. Morao sam da ga odložim. Više mi nije bio potreban. Više ga nisam
želeo.
Ja sam učinio nešto slično za nju s Nejtanom, samo u drugačijem smislu.
Ono što sam uradio odagnalo je senke iz njenih očiju. Sada su one živele u
meni, kao što i treba da bude. Nju su predugo progonile.
Grudi su mi se raširile od dubokog, laganog uzdaha. Kad sam izbacio
vazduh iz sebe, sav bes i gađenje su izleteli s njim. Dugo sam stajao
nepomična, opijen lakoćom koja me je preplavila i malo ošamutila. Grudi su
mi gorele od duboke tuge i oštrog bola. Pomirio sam se sa sudbinom. Osećao
sam se pročišćeno jer sam najzad prihvatio strašnu činjenicu, koja mi je ipak
mnogo lakše pala od očajničke nade koje sam se grčevito držao - nade da će
me majka jednom voleti toliko da će prihvatiti istinu.
Ta nada je umrla.
Pročistio sam grlo. “Okončajmo ovo. Neću da odem kod Korin. I neću da
joj se izvinjavam za to što sam rekao istinu. S tim sam završio.
Majka se još dugo nije micala.
Zatim mi je samo okrenula leđa i bez ijedne reči pošla ka vratima.
Nekoliko trenutaka kasnije, više je nije bilo. Nestala je iza peskiranog stakla.
 13

Ispravila sam Gidionu kravatu i upitala ga: “Jesi li siguran da si dobro?”

Uhvatio me je za zglavke i snažno me stegao.
Taj poznati autoritativni stisak je kod mene izazvao uobičajenu reakciju.
Zdrobio me je. Tako sam ga postala svesnija, i njega i sebe. Nas. Počela sam
ubrzano da dišem.
“Prestani to da me pitaš”, odvratio je blago. “Stvarno sam dobro.”
“Kad žena kaže da je dobro, sve je, samo to nije.”
“Ja nisam žena.”
“Ah, ti.”
Nagoveštaj osmeha je njegovim usnama dao blaži izraz. “A kad muškarac
kaže da je dobro, to znači da i jeste dobro.” Brzo i žestoko me je poljubio u
čelo i pustio me. Potom je prišao fioci u kojoj je držao dugmad za manšete i
zamišljeno se zagledao u kolekciju.
Izgledao je vitko i visoko u po meri livenim pantalonama i beloj poslovnoj
košulji. Nosio je čarape, ali njegove cipele i sako još su čekali svoj red da
prigrle njegovo telo.
Uvek me je izluđivalo kad je tako napola obučen. Tu slobodu je imao
samo preda mnom i to je bila jedna od mojih najvećih dragocenosti.
Prisetila sam se šta je rekao doktor Pitersen. Možda jedno vreme neću
smeti da spavam pored svog muža. Ne zauvek, već samo neko vreme. Ipak,
bilo je u tom odnosu još mnogo vrednih stvari koje su mi same po sebi bile
dovoljne.
 “Muškarac. A šta je s mojim muškarcem?”, odvratila sam, svojski se
trudeći da mi ne odvuče pažnju to koliko dobro izgleda. Problem je bila
distanca. Više nije bilo ni traga od one zamamne usredsredenosti samo na
mene, na koju sam se navikla. Njegove misli su odlutale daleko, pa sam se
zabrinula da su opet na onom mračnom mestu, na kojem ne bi smeo da bude
sam. “On je jedini do kojeg mi je stalo.”
“Anđele moj. Mesecima mi govoriš da otvoreno porazgovaram s majkom i
rešim to jednom zasvagda. Učinio sam to. Konačno je gotovo i ostavljamo to
za sobom.”
“Kako se sad osećaš? Sigurno ti nije svejedno, Gidione. Molim te, nemoj
da kriješ od mene ako je tako.”
Počeo je da dobuje prstima po dogradenom kredencu, i dalje ne
odvajajući pogled od jebenih manšeti. “Nije mi svejedno. Eto. Ali znao sam
da će biti tako. Zato sam to toliko odlagao. Ipak, bolje je ovako. Osećam
se... Jebiga. Sad je gotovo.”
Napućila sam usne. Želela sam da me gleda dok mi govori takve stvari, pa
sam razvezala haljinu i pustila da svila zašušti skliznuvši mi niz ramena.
Okačila sam je pored vrata garderobera preskočivši Lakija, koji se stvorio
pored mene i legao nasred poda. Izvila sam se da bih dohvatila kuku da bi mi
Gidion dobro odmerio zadnjicu, koju je obožavao.
Muž mi je, kao što sam već navikla za specijalne prilike, poklonio novu
haljinu, ovog puta golubijesivu, čiji je gornji deo bio divno ukrašen
cirkonima, a donji blago prozračan, iz više slojeva, koji su pri pokretu
lepršali kao dim.
Dekolte, prilično dubok, sigurno će probuditi onog pećinskog čoveka u
njemu - znala sam to dobro iz iskustva - pa sam izabrala grudnjak koji je
skrojen tako da grudi budu izložene pogledu. Uz gaćice u kompletu, smokey
eyes efekat i sjaj na usnama, ta kombinacija je zazivala glamur i seks.
Kad sam ponovo pogledala svog muža, izgledao je bal onako kako sam
želela - stajao je kao ukopan, pogleda prikovanog za mene.
 “Obećaj mi nešto, šampione.”
Odmerio me je od glave do pete pogledom od kojeg me je prožela vrelina.
“U ovom trenutku bih ti obećao bilo šta.”
“Samo u ovom trenutku?”, tobož sam se nadurila.
Promrsio je nešto i prišao mi, obuhvativši mi lice rukama. Konačno mi je
opet posvetio punu pažnju. Stoprocentno. “I u sledećem i u onom posle
njega.” Pogledom mi je milovao lice. “Šta ti treba, anđele?”
Uhvatila sam ga za kukove i pogledala ga pravo u oči. “Ti mi trebaš.
Samo ti. Treba mi da budeš srećan, ispunjen i ludo zaljubljen u mene.”
Savršeno oblikovane obrve blago su mu se izvile kao da mu je teško da
zamisli da bude srećan. “Mnogo si tužan. To me ubija.”
Tiho je uzdahnuo, ali taj uzdah je odneo i napetost koja ga dotad nije
puštala. “Ne znam zašto se nisam bolje pripremio za to. Ona prosto nije
sposobna da prihvati šta se desilo. Ako to nije mogla učiniti da bi spasila
svoj brak, za mene se tek neće truditi.”
“Nešto mi se tu ne uklapa, Gidione. Nešto suštinsko. Nemoj ni slučajno
da pomisliš da to ima neke veze s tobom.”
Usne su mu se izvile. “To je nešto između nje i tate... Baš sam dobre gene
nasledio, zar ne?”
Zavukla sam prste u pojas njegovih pantalona i privukla ga sebi. “Slušaj,
šampione. Tvoji roditelji nisu izdržali pritisak kojem su bili izloženi i oboje
su postavili sebe iznad svega. Nisu smogli snage da se suoče s realnošću. Ali
znaš šta? Ti nisi nasledio njihove mane. Ni jednu jedinu.”
“Evo...”
“Ti, Gidione Džefri Krose, predstavljaš destilat onog najboljeg u njima.
Njih dvoje kao pojedinci nisu postigli ne znam šta.
Ali zajedno... Čoveče, to što su dobili tebe - to im je briljantno
dostignuće.”
 Odmahnuo je glavom rekavši: “Nema potrebe da mi to govoriš, Evo.”
“Ne zavitlavam te. Ti uopšte nemaš problem da prihvatiš kučku zvane
realnost. Suočio si se s njom i oborio si je na zemlju.” Grleno se nasmejao.
“Imaš pravo da budeš povreden i besan, Gidione. I ja sam besna. Nisu te
vredni. To ne znači da zbog toga manje vrediš, naprotiv. Ne bih se udala za
tebe da te ne smatram dobrim čovekom, ličnošću koju poštujem i kojoj se
divim. Ti me inspirišeš. Jesi li znao to?”
Provukao je šaku kroz moju kosu i zadržao je na potiljku. “Anđele moj.”
Prislonio je čelo uz moje.
Pomazila sam ga po leđima, osetivši čvrste mišiće ispod njegove košulje.
“Tuguj ako osećaš potrebu za tim, ali ne zatvaraj se i ne okrivljuj sebe. Neću
ti to dozvoliti.”
“Znam da nećeš.” Zabacio mi je glavu i poljubio me u vrh nosa. “Hvala
ti.”
“Ne moraš ni za šta da mi zahvaljuješ.”
“Bila si u pravu. Trebalo mi je da izbacim to iz sebe i da se suočim s
njom. Da nije tebe, nikada to ne bih uradio.”
“To ne možeš da znaš.”
Pogledao me je s toliko ljubavi da mi je zastao dah. “Znam i uveren sam u
to.”
Telefon mu je zazujao jer mu je stigla poruka. Poljubio me je u čelo i
otišao do komode da je pročita. “Raul i Keri stižu.”
“Onda je bolje da se odmah obučem. Moraš da me zakopčaš.”
“Uvek ću to rado učiniti.”
Skinula sam haljinu s vešalice i obukla je, provukavši ruke kroz bretele
bogato ukrašene cirkonima. Muž me je brzo zakopčao, a kopča je bila
našivena u dnu leđa. Pogledala sam se u ogledalu u punoj veličini, ugrizavši
se za donju usnu kad me je gornji deo stegao i obuhvatio baš kako treba.
Dekolte je sezao do tačke tačno na sredini između grudi i pupka.
Haljina je bila neverovatno seksi, a stajala bi dobro i ženama s manjim
grudima. Na meni je delovala provokativno iako mi je ostali deo otkrivao
samo leđa i ruke. Odlučila sam da ne nosim nakit da ne bih previše šljaštala.
Međutim, ta haljina je zaista bila divna, a nas dvoje smo bili mlad par.
Bićemo prikladno obučeni i dovoljno dorasli ozbiljnosti koja se od nas
očekuje.
Gidion me je pogledao u ogledalu. Potrudila sam se da izgledam kao
nevinašce i sačekala da uvidi koliko će moji atributi doći do izražaja.
Prvi nagoveštaj oluje bio je jedva primetna bora između njegovih obrva,
koja je brzo prerasla u ljutitu grimasu. Povukao je bretele odostrag.
“Nešto nije u redu?”, upitala sam naivno.
Pogledao me je kroz trepavice. Pokušao je prstima da mi razdvoji grudi i
da ih ugura ispod širokih bretela da bi se manje videle. Zapevušila sam i
naslonila se na njega.
Uhvatio me je za ramena i ispravio me da bi bolje video kako mi sad stoji.
“Nije tako izgledala na reklamnoj fotografiji.”
Praveći se da ga ne razumem, rekla sam mu: “Nisam obula sandale. Neće
se vući po zemlji kad budem na štiklama.”
“Ne brine mene donji deo”, odvratio je kruto. “Moramo nešto da
umetnemo u gornji.”
“Pa zašto bismo to radili?”
“Znaš ti prokleto dobro zašto.” Ljutito se odgegao do komode i snažno
otvorio fioku. Trenutak kasnije mi je prišao držeći belu maramicu. “Stavi to
unutra.”
Prasnula sam u smeh. “O, bože. Mora da se šališ.”
Nije se šalio. Zavukao mi je maramicu otpozadi i gurnuo je sa obe strane.
“Nemoj to da radiš”, rekla sam mu ljutito. “Smešno je.”
 Kad je sklonio ruke, okrenula sam se da bi uvideo koliko sve to glupavo
izgleda. “Ma zaboravi. Obući ću nešto drugo.”
“Važi”, saglasio se i zavukao ruke u džepove. Izvukla sam maramicu.
“Nešto ovakvo”, promrmljao je.
Iz njegovih ruku je nešto jarko zasvetlucalo. Prebacio mi je nešto preko
glave i pred očima mi je sekund kasnije zasjala čarobna dijamantska ogrlica.
Bila je bar pet centimetara široka i potpuno mi je prianjala uz vrat, a sijala je
kao da iznutra zrači svetlošću.
“Gidione.” Dodirnula sam je drhtavim prstima dok ju je on zakopčavao.
“Ogrlica je... divna.”
Obuhvatio me je oko struka dodirnuvši mi slepoočnicu usnama. “Ti si
divna. Ogrlica je samo lepa.”
Okrenula sam se u njegovom zagrljaju i pogledala ga. “Hvala ti.”
Od osmejka koji mu je zaigrao na usnama nožni prsti su mi se zarili u
tepih.
I ja sam se njemu osmehnula rekavši: “Pomislila sam da si stvarno
ozbiljno mislio ono za moje grudi.”
“Anđele, ja tvoje sise uvek shvatam ozbiljno, tako da će onaj ko večeras
bude zurio u njih shvatiti da si mnogo skupa i da te ne može priuštiti sebi.”
Pljesnula sam ga po ramenu. “Umukni.”
Zgrabio me je za ruku i povukao me do komode. Zavukao je ruku u
otvorenu fioku i izvadio dijamantsku narukvicu. Samo sam nemo posmatrala
kako mi je navlači na ruku. Potom je izneo i kutijicu presvučenu somotom.
Otvorio ju je, pa sam ugledala i dijamantske minđuše u obliku suze. “Njih
ćeš staviti sama.”
Zinula sam od čuda, a onda sam se zapiljila u njega.
Gidion se samo smeškao. “Ti si neprocenjiva. Zato ogrlica nije bila
dovoljna da prenese tu poruku.”
 I dalje sam zurila u njega, ne mogavši da pronađem prave reči.
Od moje zanemelosti je osmeh na njegovim usnama poprimio notu
zločestosti. “Tucaću te žestoko kad se vratimo kući, a dok to budem radio,
na sebi ćeš imati samo dijamante.”
Od te erotske fantazije me je podišla jeza.
Uhvativši me za ramena, okrenuo me je prema sebi i pljesnuo me po
zadnjici. “Bićeš prava senzacija. Iz svakog ugla. A sad prestani da mi
odvlačiš pažnju i pusti me da se spremim.”
Uzela sam svetlucave sandale iz pregrade i zatvorila garderober,
opčinjenija svojim mužem nego nakitom koji mi je poklonio.

* * *

“Izgledaš kao milion dolara.” Keri se odmakao iz zagrljaja i odmerio me.

“Kad bolje pogledam, na sebi i nosiš milion dolara. Čoveče. Toliko su me
zaslepile te tvoje dinduve da mi je umalo promaklo da si izbacila dudice.”
“To je Gidion i hteo”, odvratila sam kiselo, okrenuvši se da bih lepo
namestila donji deo haljine. “Ti si, kao i uvek, neodoljiv.”
Pogledao me je onim dobro poznatim dečački nestašnim osmehom.
“Znam.”
Morala sam da se nasmejem. Mislila sam da većina muškaraca izgleda
dobro u smokingu. Keri je, međutim, u njemu bio pravi zavodnik, šmeker kao
Rok Hadson ili Keri Grant. Njegov šarm lošeg momka i dobar izgled činili su
ga zaista neodoljivim. Malo se ugojio. Nedovoljno da nosi veći konfekcijski
broj, ali taman toliko da mu lice bude malo punije. Izgledao je bolje i
zdravije, što se događalo ređe nego što bi trebalo.
Gidion je, s druge strane, više podsećao na... Džejmsa Bonda. Ušetao je u
dnevnu sobu smrtonosno seksepilan, s prefinjenom dozom šarma života na
ivici, pa je meni samo preostalo da bespomoćno zurim u njega, opijena
gracioznim pokretima njegovog izvajanog tela i opuštenim zapovedničkim
korakom koji je odavao da je neverovatan u krevetu. Moj je. Samo moj.
“Stavio sam Lakija u kavez”, rekao je pridruživši nam se. “Jesmo li
spremni?”
Keri je odlučno klimnuo glavom. “Krećemo.”
Spustili smo se liftom do garaže, gde nas je Angus čekao pored limuzine.
Ja sam prva ušla i smestila se na dugačku klupu iza prednjih sedišta, znajući
da će Keri sesti pored mene, a Gidion na zadnje sedište, kao i uvek.
U poslednje vreme smo se Keri i ja vrlo retko viđali. Bio je zauzet zbog
“Fešn vika”, a pošto sam ja noći provodila u penthausu, nismo imali vremena
ni da razmenimo koju reč pred spavanje ni da ujutro popijemo katu.
Keri je pogledao Gidiona i pokazao prema mini-baru pre nego što smo
krenuli. “Mogu li?”
“Samo izvoli.”
“Želite li vas dvoje nešto?”
Razmislila sam. “Kingsmen votku i brusnicu, molim.” Gidion me je
pohotno pogledao. “Isto.”
Keri nam je nasuo piće i pružio nam čaše, a onda se zavalio sa svojim
pivom i otpio veliki gutljaj pravo iz boce. “Znaš šta ima novo?”, počeo je.
“Sledeće nedelje idem u London na snimanje.”
“Stvarno?”, ispravila sam se. “Pa to je odlično, Keri! Tvoj prvi posao u
inostranstvu.”
“Aha.” Osmehnuo se držeći grlić flaše na usnama, a zatim me je pogledao.
“Jedva čekam.”
“Super. Kod tebe se stvari baš brzo odvijaju.” Pre samo nekoliko meseci,
još smo živeli u San Dijegu. “Uskoro će ti čitav svet biti pod nogama.”
Uspela sam da se nasmešim. Zaista sam bila neizmerno srećna zbog toga
što se mom najboljem drugu dešavaju lepe stvari.
 Međutim, nerado sam uviđala da će doći vreme, i to u bliskoj budućnosti,
kada ćemo oboje biti prezauzeti i toliko često na putovanjima da ćemo se sve
ređe viđati. Oči su počele da me peckaju pri samoj pomisli na to. Zatvarali
smo jedno poglavlje svog života i pomalo žalili što se završava uprkos tome
što smo znali da najbolje vreme tek dolazi.
Keri je podigao bocu, nazdravivši bez reči. “Tako sam i planirao.”
“Kako je Tatjana?”
Osmeh mu je postao usiljen, a pogled prodoran. “Kaže da se viđa s nekim.
Ne okleva previše kad naiđe neko ko joj se svidi. Uvek je bila takva.”
“Smeta li ti to?”
“Ne.” Počeo je da odlepljuje etiketu s pivske boce. “Neki lik se sad
izduvava tamo gde je moje dete. Za mene je to bolesno.” Pogledao je
Gidiona. “Možeš li to da zamisliš?”
“Najradije ne bih”, odvratio je onim ravnim tonom koji je upozoravao na
opasnost.
“Eto, vidiš. Jebeno, šta da kažem. Ali ne mogu da je sprečim u tome, a
pošto već ne želim da se pomirimo, eto... To je što je.”
“Bože.” Uzela sam ga za ruku. “Kakva komplikovana situacija. Baš mi je
žao.”
“Uljudni smo jedno prema drugom”, odvratio je slegavši ramenima.
“Manje se ponaša kao kučka kad ima redovan seks.”
“Znači, vas dvoje ste često u kontaktu?”
“Zovem je svakog dana da se uverim da ima sve što joj treba. Rekao sam
joj da pristajem na sve što hoće - osim da se služi mojim kurcem, naravno.”
Othuknuo je. “Sve me to strašno deprimira. Sad kad se više ne seksamo,
stvarno nemamo o čemu da pričamo. Zato pričamo o poslu. Eto, bar nam je
to zajedničko.”
“Jesi li joj rekao da ideš u London?”
 “Ma kakvi.” Stegao me je za ruku. “Te stvari prvo pričam svojoj najdražoj
princezici. Njoj ću reći sutra.”
Premišljala sam se da li da ga to pitam, ali ipak sam morala to da učinim.
“A Trej? Ima li tu nekih novosti?”
“Ničeg naročito. Pošaljem mu poruku ili fotografiju na svakih nekoliko
dana. Neke gluposti. Ono što bih poslao i tebi.”
“Znači, nema škakljivih slika doke i tako toga?”, zadirkivala sam ga.
“Nema. Što se njega tiče, ne zanosim se. Iskren sam prema njemu, ali on
misli da se samo heftam - što mu nimalo nije smetalo kad je bio u krevetu sa
mnom - pa kako god. S vremena na vreme mu pošaljem ponešto, on mi
odgovori, ali ništa više.”
Nabrala sam nos. Pogledala sam Gidiona i primetila da nešto ukucava u
telefon.
Keri je otpio još jedan gutljaj, ali kao da je gutao knedle. “To više nije
veza. Nas dvojica čak više nismo ni prijatelji. Kad bolje razmislim, možda se
i on viđa s nekim, tako da bih ja tu bio samo višak.”
“Ako ti to nešto znači, od celibata si se prolepšao.”
Frknuo je. “Zato što sam se ugojio kilogram-dva? Dešava se. Jedemo zato
što su nam potrebni endorfini koje dobijaš pri orgazmu, a tada i manje vežbaš
jer se ne baviš tom vrstom gimnastike.”
“Ah, Keri.” Nasmejala sam se.
“Eto, ti si živi dokaz, malena. Sva si zategnuta i u formi jer trčiš na krosu,
mislim, na ovom maratoncu Krosu ovde.”
Gidion je podigao pogled s telefona. “Kako, molim? Hajde, ponovi.”
“Ortak, upravo to sam i rekao, da možeš ponovo do besvesti”, rastegao je
Keri svojim naglaskom, namignuvši mi. “Isto to, samo s mnogo više reči.”

* * *
 Pošto smo u redu limuzina sačekali da izađu gosti koji su bili ispred nas,
konačno smo i mi došli do crvenog tepiha ispred čuvene zgrade s fasadom od
cigle, privatnog kluba u koji su pristup imali samo članovi. Duž prolaza
oivičenog somotskim konopcima vrvelo je od paparaca.
Nagnuvši se, pogledala sam ka otvorenim staklenim vratima kluba i videla
da su se fotografi sjatili i s desne strane ulaza, a da je zid s leve strane
oblepljen ogromnim plakatom s logotipima sponzora i najavom samog
događaja.
Angus mi je otvorio vrata i odmah sam osetila kako paparaci željno
iščekuju da izađem. Kad je Gidion izašao, blicevi su počeli da sevaju brzo i
bez kraja i konca, kao da se sprema jeziva oluja.
Gospodine Krose! Gidione! Pogledajte ovamo!
Pružio mi je ruku, a pod jednim uglom mu je svetlost pala na burmu, pa su
rubini na njoj zasvetlucali. Prišla sam mu pridržavajući donji deo haljine, a
onda me on je uzeo za ruku i najzad smo krenuli. Čim sam izašla, zaslepilo
me je sve to bleskanje, ali nisam zatvorila oči iako više nisam videla kuda
idem i nisam skidala uvežban osmeh s lica.
Ispravila sam se, a Gidion mi je spustio ruku na leđa i masa je odlepila.
Kad se pojavio Keri, zavladao je još veći haos, mada sam ja već mislila da
gore biti ne može. Povici su postali zaglušni. Pored ulaza sam uočila Raula.
Pomno je posmatrao gužvu. Podigao je ruku i rekao nešto u mikrofon
zakačen za zglavak, izričući naredbe nekom podređenom. Kad me je
pogledao, moj osmeh je postao iskren. Odsečno je klimnuo glavom u znak
pozdrava.
Unutra su nas dočekala dva organizatora svečanosti, koja su nas usmerila
na mesto za obavezno fotografisanje i pobrinula se da to potraje kratko, a
potom su nas obojica otpratila liftom do same svečane sale.
Zakoračili smo u prostranu dvoranu punu njujorške elite, u glamurozan
skup moćnih muškaraca i savršeno doteranih žena, koji su divno izgledali pod
prigušenom svetlošću lustera i mnoštva sveća. U vazduhu se osećao jak miris
cveća kojim su bogato bila ukrašena središta svih stolova, a atmosferu je
dodatno ulepšavao simfonijski orkestar, čiji su se vedre note nenametljivo
preplitale sa žagorom.
Gidion me je proveo između stolova, često zastajkujući zbog onih koji bi
izašli da nas pozdrave i čestitaju nam. Moj muž se kretao s ležernošću
popularne javne ličnosti, što zapravo i jeste bio. Pored toga što je bio
izuzetno zgodan, potpuno opušten, tih i zamišljen, njegova pojava je zračila
autoritativnošću.
Ja sam pak bila sva ukočena i napeta, ali nadala sam se da moj uvežbani
osmeh bar donekle prikriva moju nervozu. Gidion i ja nismo nosili baš lepe
uspomene sa zajedničkih poseta takvim događajima. Uvek bismo se na kraju
posvađali i zasebno vratili svojim domovima. Stvari su se promenile, ali
opet...
Ruku koju mi je držao podno leđa podigao je do mog vrata i počeo blago
da mi masira ukočene mišiće. Nastavio je da s dvojicom muškaraca koji su
nas presreli razgovara o kolebanju cena na tržištu, ali instinkt mi je govorio
da je zaokupljen mnome. Stajala sam s njegove desne strane, a on se
neprimetno povukao iza mene, tako da je desnom stranom tela odostrag
dodirivao moje od ramena do kolena.
Keri je posegao oko mog ramena i pružio mi čašu rashlađenog šampanjca.
“Vidim Moniku i Stantona”, rekao mi je. “Javiću im da smo stigli.”
Pratila sam ga pogledom dok je išao prema mojom mami, koja je stajala
pored svog muža nasmejana i lepa. Njih dvoje su u tom trenutku razgovarali
s nekim drugim parom. Stanton je nosio smoking i izgledao još zgodnije i
elegantnije u njemu nego inače, a majka je blistala kao dragi kamen u uskoj,
dugoj haljini boje slonovače.
“Evo!”
Okrenula sam se začuvši Ajerlendin glas i razrogačivši oči kad sam je
ugledala za susednim stolom. Na trenutak mi se mozak isključio za sve
ostalo, obrađujući samo njenu pojavu. Bila je visoka i vitka, a njena duga
crna kosa bila je vezana u divnu opuštenu punđu. Bočni razrez na elegantnoj
haljini od crnog somota otkrivao je noge koje kao da su sezale do neba, a
gornji deo sa samo jednom bretelom isticao joj je grudi savršene veličine za
njenu krhku gradu.
Ajerlend Vidal je bila izuzetno lepa devojka gustih trepavica i izrazito
plavih očiju, kakve su imali i Gidion i njena majka. A imala je tek
sedamnaest godina. Mogu samo da zamislim kako će njena lepota postajati
raskošnija kako bude sazrevala. Neće samo Keri baciti svet pod noge.
Krenula je pravo prema meni i čvrsto me zagrlila. “Sad smo rod!”
Nasmešila sam joj se i zagrlila je, vodeći računa da je ne polijem
šampanjcem. Pogledala sam Krisa, koji je stajao iza nje, pa mi se i on
osmehnuo. Kad je ponovo pogledao svoju ćerku, oči su mu sijale od nežnosti
i ponosa. Neka je bog u pomoći onima koji bace oko na Ajerlend. Pošto je
čuvaju Kris, Kristofer i Gidion, budući udvarači će prvo morati s njima da se
razračunaju.
Ajerlend se odmakla i odmerila me. “Čoveče. Ta ogrlica je ludilo! A tek
tvoje grudi! Hoću i ja takve.”
Nasmejala sam se. “Ti si već savršena takva kakva jesi. I ujedno najlepša
žena u ovoj dvorani.”
“Nema šanse! Ali hvala.” Sva se ozarila kad se Gidion izvinio gospodi s
kojima je razgovarao da bi joj se javio. “Pa gde si ti, braco?”
Istog trena mu je poletela u zagrljaj, stegavši ga snažno kao maločas mene.
Gidion se na trenutak ukipio. Onda je i on nju zagrlio, a na licu mu se videlo
da se raznežio, od čega mi je srce poskočilo.
Sa Ajerlend sam kratko porazgovarala telefonom posle Gidionovog
gostovanja u onoj emisiji. Izvinila sam joj se što smo krili da smo se venčali i
objasnila joj zašto je moralo da bude tako. Želela sam da postanemo još
bliže, ali odlagala sam to zbližavanje. Vrlo lako sam mogla postati most
između nje i Gidiona, ali nisam htela da grade odnos tako, već da sami to
učine, nezavisno od bilo koga drugog.
 Moja zaova će se uskoro upisati na Univerzitet Kolumbija, gde su
studirala i njena braća. Biće nam blizu, pa ćemo se češće viđati. Dotad ću
nastaviti da podstičem Gidiona da neguje taj odnos, koji je još bio u povoju.
“Krise.” Prišla sam mu i zagrlila ga. Prijalo mi je to s koliko topline i
vedrine mi je uzvratio. Doterao se otkad je bio kod nas na večeri, ošišao se i
bio glatko izbrijan.
Kristofer Vidal stariji je bio tih i zgodan muškarac blagog pogleda. Zračio
je urođenom dobrotom koja mu se ogledala u glasu i načinu na koji se
ophodio prema ljudima. To sam pomislila kad sam ga prvi put videla, a on od
tada nijednim postupkom nije promenio moje mišljenje.
“Gidione. Evo.” Pridružila nam se i Magdalen Perez, prava zavodnica u
smaragdnozelenoj satenskoj haljini, držeći svog momka za ruku.
Bilo mi je drago što je Magdalen nastavila sa životom posle neuzvraćene
ljubavi prema Gidionu, što je i njemu i meni stvaralo nevolje na početku
veze. Tada je bila ogorčena i nabusita gadura, čiju su mržnju potpirivale
manipulacije Gidionovog brata. Sada je, srećna sa svojim umetnikom, bila
smirena i srdačna, na putu da mi postane bliska poznanica.
Oboje sam ih srdačno pozdravila, rukujući se s Gejdžom Flinom, a Gidion
je poljubio Magdalen u obraz koji mu je okrenula. Još nisam dobro
poznavala Gejdža, ali bilo je jasno kao dan da je do ušiju zaljubljen u
Magdalen. Gidion se sigurno raspitao o njemu, uverivši se da je taj momak
dovoljno dobar za devojku koja mu je godinama bila porodična prijateljica.
Baš kad su nam njih dvoje čestitali, pridružili su nam se moja majka i
Stanton, a za njima i Martin i Lejsi, koje nismo videli još od vikenda u
Vestportu. Sa osmehom sam posmatrala kako se Keri i Ajerlend smeju zbog
nečega o čemu su razgovarali.
“Kako lepa devojka”, dobacila je moja majka otpivši gutljaj šampanjca i
odmerivši Gidionovu sestru. “Zaista jeste.”
“A i Keri lepo izgleda.”
 “I ja sam to rekla.”
Pogledala me je sa osmehom. “Ne znam jesmo li ti rekli da smo mu
predložili da zadrži stan ako želi ili da mu pomognemo ukoliko bude hteo da
nade neki manji.”
“Stvarno?” Pogledala sam ga, a on je u tom trenutku klimao glavom
slušajući Krisa. “Šta je rekao?”
“Da si mu ponudila privatni stan uz Gidionov penthaus.” Nagla se ka
meni. “Sami odlučite šta vam najviše odgovara, ali ja sam htela da mu
ponudim i mogućnost da ostane gde je ako želi. Ne škodi kad čovek može da
bira.”
Uzdahnula sam i klimnula glavom.
Uhvatila me je za ruku. “Ti i Gidion stvarate sliku o sebi za javnost na
svoj način, ali treba da imaš u vidu da pojedini tračerski blogovi pišu gnusne
laži, navodeći da ste ti i Keri ljubavnici.
Odjednom je sva ona pomama oko crvenog tepiha dobila smisao pošto
smo nas troje stigli zajedno.
“Gidion je demantovao da te je prevario”, nastavila je tiho, “ali sada ga
bije glas da, kako da kažem... ima nezajažljiv seksualni apetit pravog
avanturiste. Možeš li da zamisliš kakve će se glasine raspredati ako vas troje
budete živeli zajedno?”
“Uh, čoveče.” Da, jasno sam mogla to da zamislim. Svet je nedavno dobio
slikovit dokaz da moj muž voli trojku. Ne, doduše, s još jednim muškarcem u
kombinaciji, ali svejedno. Te dane je ostavio za sobom, ali ljudi to nisu znali
- a nisu ni želeli da veruju u to. To je prosto bio sočan detalj.
“Pre nego što kažeš da te to ne zanima, dušo, moras da shvatiš da mnoge
ljude upravo to zanima. I, eto, desiće se da neko poželi da sarađuje s
Gidionom, ali da zbog tih stvari pomisli da je nemoralan, pa će odustati, što
Gidiona može skupo koštati.”
Ima istine u tome. Nije ličilo na mene da je poslušam, ali u poslednje
vreme nisam odmah odbacivala njena upozorenja. Uvek se svodilo na to, na
ovaj ili onaj način. “Razumem ja to”, promrmljala sam.
Kako se približavalo vreme početka večere, svi su požurili da se smeste
na rezervisana mesta. Gidion i ja smo, naravno, sedeli napred pošto je on
morao da održi govor. Ajerlend i Kris su dobili mesta za našim stolom, a i
Keri. Mama, Stanton, Martin i Lejsi su sedeli za stolom desno od nas, a
Magdalen i Gejdž malo dalje.
Gidion mi je izvukao stolicu i posadio me za sto, ali ja sam nekoliko
trenutaka ostala dopola stojeći jer sam se iznenadila kad sam nekoga uočila
za jednim udaljenim stolom. Ispravila sam se i rekla Gidionu: “Lukasovi su
ovde.”
Podigao je glavu pretražujući dvoranu pogledom. Shvatila sam da ih je
ugledao čim je stegao vilice. “Vidim. Samo ti sedi, anđele.”
Sela sam, a on mi je privukao stolicu i seo pored mene. Izvadio je telefon
i brzo otkucao poruku.
Nagla sam se prema njemu i prošaputala: “Nikad ih nisam videla
zajedno.”
Telefon mu je zazujao, ali on je pogledao u mene. “Ne pojavljuju se oni
često kao par.”
“Jesi li to Arašu poslao poruku?”
“Ne, Angusu.”
“Šta? Zbog Lukasovih?”
“Ma jebeš ih.” Vratio je telefon u sako i nagnuo se prema meni, obgrlivši
rukom naslon moje stolice, a drugu spustivši na sto; tako me je zarobio.
Promrmljao mi je uz uho: “Kad sledeći put budemo pošli na ovakvu
svečanost, obući ću ti mini-suknju, ali ispod nje nećeš nositi ništa.”
Srećom, ostali su gledali nekud drugo i nisu mogli da ga čuju - orkestar je
svirao malo glasnije da bi gosti zauzeli svoja mesta. “Zlotvore.”
 Glas mu se stišao do maznog, zavodljivog šapata. “I onda ću spustiti ruku
između tvojih butina i zavući prste u tvoju meku, slatku pičkicu.”
“Gidione!” Preneraženo sam ga pogledala, videvši da mu na usnama igra
opak osmejak i da mu oči sijaju od uzavrele strasti.
“I tako ću te čitave večeri jebati prstima, anđele”, mrmljao je, mazeći mi
slepoočnicu nosom, “lagano i nežno ću ti maziti tu zategnutu savršenu pičkicu
dok ne svršiš. Jednom, pa još jednom, pa opet...”
“O bože.” Njegov dubok, hrapav glas mamio je na greh, na seks. Od same
pomisli me je prožela slatka jeza, ali zbog njegovih bestidnih reči malo sam
se pognula. “Šta te je spopalo?”
Iznenada me je poljubio u obraz i ispravio se. “Bila si sva napeta, ali ja
sam, vidiš, uspeo da te opustim.”
Da smo bili sami, pošteno bih ga odalamila. To sam mu i rekla.
“Ne bi, zato što me voliš”, odvratio je i osvrnuo se pogledavši poslužitelje
koji su se razmileli po dvorani donoseći salate. “Misliš?”
Ponovo se okrenuo k meni. “Da. Do ludila.” Nije bilo svrhe da se
raspravljam. Bio je u pravu.
Samo što su nam poslužili desert, čokoladni kolač u obliku polulopte koji
je izgledao izvrsno, neka žena u tamnoplavoj zatvorenoj haljini je prišla
našem stolu i čučnula između Gidiona i mene.
“Počinjemo s programom za petnaestak minuta”, rekla je. “Prvo će Glen
govoriti nekoliko minuta, a onda vi treba da izađete.”
Klimnuo je glavom. “Nema problema. Spreman sam, mogu da izađem kad
god vam odgovara.”
Osmehnula se i primetila sam da je malo porumenela zbog toga što mu je
toliko blizu. Sigurno je imala godina koliko njegova majka, ali svejedno -
žene, ma koliko godina imale, vole da vide lepog muškarca.
“Evo”, nagla se Ajerlend k meni, “hoćeš li da malo iskuliramo pre nego
što Gidion izađe na pozornicu?”
Razumela sam šta hoće. “Naravno.”
Gidion i Kris su ustali i izmakli nam stolice. Pošto mi se sav sjaj skinuo
sa usana jer sam jela i pila, poljubila sam muža u bradu.
“Jedva čekam da te čujem”, rekla sam mu, široko se smešeći od
iščekivanja.
Odmahnuo je glavom. “Takve stvari te pale.”
“Voliš ti mene.”
“Volim. Do ludila.”
Krećući se među stolovima za Ajerlend, prošla sam baš pored Lukasovih.
Posmatrali su nas i činilo mi se da se osećaju prijatno. Doktor Terens Lukas
je prebacio ruku preko ramena svoje žene. En me je pogledala u oči i podlo
mi se osmehnula, od čega sam se naježila.
Srednjim prstom sam zagladila obrvu, čime sam joj suptilno poručila da se
jebe.
Zaobišla sam još nekoliko stolova koračajući za Ajerlend. Međutim, ona
se odjednom zaustavila.
Stala je toliko naglo da sam je umalo udarila odostrag. “Izvini.”
Pošto nije nastavila, obišla sam je da pogledam da li se nešto isprečilo na
prolazu. “Šta je bilo?”
Okrenula se i pogledala me. Oči su joj sijale od suza. “Rik je tu”, rekla je
uzdrhtalim glasom.
“Ko?” Pokušavala sam da shvatim. Izgledala je povredeno. I izgubljeno.
Odjednom mi je sinulo. “Tvoj dečko?”
Ponovo je okrenula glavu, pa sam pokušala da otpratim njen pogled,
tražeći među okupljenima... nekoga. “Gde je? Kako izgleda?”
“Eno ga tamo.” Pokazala mi je bradom, pa sam videla da je uplakana. “S
plavušom u crvenoj haljini.”
Nisam odmah videla na koga misli. Razmotrila sam nekoliko kandidata
koji su odgovarali opisu, a onda sam zaključila da je to sigurno jedan mladi
par. Čim sam ga pogledala, znala sam koji je to tip muškarca. I ja sam nekad
padala na takve. Samouveren, seksualno iskusan, sve na svom mestu, ume sa
ženama. Bilo mi je pomalo muka kad sam se prisetila koliko je bilo takvih
kojima sam dopustila da me iskoriste.
Onda sam se iznervirala. Rik se toj devojci koja se prilepila uz njega
smešio nadmeno ali zavodnički. Očigledno nisu bili samo prijatelji. Pogotovo
što su se gledali kao da se krešu očima.
Uhvatila sam Ajerlend podruku i povukla je napred. “Nastavi da hodaš.”
Ušle smo u ženski toalet. U tišini koja je tamo vladala čulo se da jeca.
Povukla sam je ka delu za ogledanje i popravljanje šminke i pružila joj
nekoliko maramica iz kutije koja je stajala na stočiću. Povoljna okolnost je
bilo to što u toaletu nije bilo nikog.
“Rekao mi je da večeras mora da radi”, rekla je. “Zato sam pristala da
dođem kad me je tata pozvao.”
“To je onaj dečko koji neće da kaže roditeljima da je s tobom zbog
Gidionovog oca?”
Klimnula je. “Eno i njih tamo. Sede s njim.”
Tad sam se setila razgovora koji smo vodili tokom snimanja spota Šest
devetina. Rikovi baka i deda su izgubili deo bogatstva zbog Poncijeve
prevare kojom ih je Džefri Kros ojadio. Smatrali su da je baš “zgodno” što je
Gidion Kros sada jedan od najbogatijih ljudi na svetu iako je svakome ko bi
se pozabavio time bilo jasn6 da je svoju imperiju sagradio sopstvenim
trudom i novcem.
Međutim, Riku je to verovatno bio izgovor da bi sedeo na dve stolice.
Uostalom, njegovi roditelji su bili tu, a zvezda večeri je upravo bio Gidion,
pa sam se zapitala da li je i taj neprijateljski stav samo izmislio, kao i sve
ostalo.
“Rekao mi je da je s njom raskinuo još pre nekoliko meseci!”, zavapila je
Ajerlend kroz plač.
“S plavušom?”
Ponovo je klimnula glavom šmrcajući. “Sinoć smo se videli. Uopšte nije
pominjao da će biti slobodan i da će doći ovamo.”
“Jesi li ti njemu pomenula da ćeš biti ovde?”
“Nisam. Ne pričam o Gidionu. Mislim, s njim.”
Da li je Rik samo mlad i glup klinac koji kreše svaku lepu devojku koja
mu da ili prosto kreše Gidionovu sestru da bi mu se na neki uvrnut način
osvetio? Kako god da se okrene, mali je skot.
“Nemoj da plačeš zbog tog bednika, Ajerlend.” Dala sam joj jol nekoliko
maramica. “Nemoj da mu pružiš to zadovoljstvo.”
“Samo želim da idem kući.”
Odmahnula sam glavom. “To ti nimalo neće pomoći. Iskreno, ništa ti neće
pomoći. Biće ti teško neko vreme. Ali, eto, možeš da mu se osvetiš ako želiš.
Od toga ćeš se bolje osećati.”
Pogledala me je, a suze su joj i dalje tekle niz obraze. “Kako to misliš?”
“Pored tebe sedi jedan od najzgodnijih manekena u Njujorku. Samo reci i
Keri će postati tvoj pratilac koji će svu pažnju posvećivati tebi i biti lud za
tobom.” Što sam više razmišljala o tome, sve više mi se sviđala ta ideja,
“Možete zajedno da naletite na Rika u fazonu: O, otkud ti? Baš lepo što si tu.
A ništa neće smeti da ti kaže kad je s plavušom. Tako ćeš mu vratiti istom
merom.”
Ajerlend je počela da se trese. “Možda je bolje samo da popričam s
njim...”
U tom trenutku je u toalet ušla Magdalen i zastala videvši šta se zbiva.
“Ajerlend, šta se desilo?”
 Ja sam držala jezik za zubima jer to nije bila moja stvar. Ajerlend je
odmahnula glavom. “Ma ništa. Dobro sam.”
“Dobro.” Magdalena me je pogledala. “Neću da zabadam nos u nešto što
me se ne tiče, ali znaj da nikad ne bih prenela tvojoj braći ništa što ne želiš
da znaju.”
Ajerlend je porazmislila o tome, a onda je progovorila kroz suze. “Videla
sam momka s kojim sam u vezi nekoliko meseci sa... sa drugom. S bivšom
devojkom.”
Što se mene tiče, podozrevala sam da Rik nije ni raskinuo s tom devojkom
i da Ajerlend samo vuče za nos, ali možda sam preterivala.
“Uh.” Magdalen se raznežila od saosećajnosti. “Muškarci umeju da budu
pravo smeće. Slušaj, ako želiš da se izvučeš odavde a da on ne primeti,
pozvaću ti taksi.” Otvorila je tašnicu i izvadila smartfon. ,Ja častim. Šta
kažeš?”
“Čekaj”, prekinula sam je i izložila svoj plan.
Magdalen je podigla obrve. “Opako, nema šta. Zašto bi patila kad može
da mu vrati.”
“Ne znam...” Ajerlend je pogledala u ogledalo i opsovala. Uzela je još
maramica i počela da popravlja šminku. “Sva sam nikakva.”
“Izgledaš milion puta bolje od one njegove droce”, odvratila sam.
Nasmejala se kroz suze. “I meni je odvratna. Kakva kučka.”
“Kladim se da obožava da gleda Kerija u reklamama za grej ajls”,
dobacila je Magdalen. “I ja ih gledam.”
To je presudilo. Ajerlend još nije bila spremna da otpise Rika, ali svakako
je želela da njegovu pratilju učini ljubomornom.
Za ostalo će vreme pokazati. Bar se nadam da hoće.
Nažalost, mi žene neke životne lekcije moramo naučiti na teži način.
Vratile smo se za svoj sto upravo kad se neki gospodin, za koga sam
pretpostavila da je Glen, popeo na binu i krenuo prema govornici. Klekla sam
pored Kerija i uhvatila ga za ruku.
Pogledao me je. “Šta je bilo?”
Objasnila sam mu šta želim da uradi i obrazložila.
Zločesto se osmehnuo, pri čemu su mu se zubi zabelasali pod prigušenom
svetlošću. “Nema frke, malena.”
“Keri, najbolji si.”
“Tako kažu.”
Prevrnula sam očima i ustala da se vratim na svoje mesto. Gidion mi je
izvukao stolicu da me posadi za sto. Od kolača koji me je čekao voda mi je
pošla na usta.
“Pokušali su da ti maznu to”, promrmljao je Gidion. “Uspeo sam da ga
odbranim i sačuvam.”
“O, hvala ti, dušo. Stvarno si divan.”
Spustio mi je ruku na butinu i nežno je stegao.
Posmatrala sam muža dok je jeo, diveći se njegovoj smirenosti i
opuštenosti dok smo oboje slušali Glenov govor o značaju doprinosa njegove
organizacije za ovaj grad. Kad god bih se pitala kako bi bilo da ja držim
govor u ime “Krosroudsa”, osetila bih leptiriće u stomaku. S vremenom ću i
sama ući u štos i shvatiti kako to ide. Naučiću šta treba da bi i moj muž i
“Kros indastriz” uvek bili u prednosti u odnosu na druge firme.
Imamo vremena, a ja imam Gidiona. Sve ostalo će polako doći na svoje
mesto.
“Imamo zadovoljstvo da ugostimo čoveka koga ne treba posebno
predstavljati...”
Spustila sam viljušku i, zavalivši se, slušala kako Glen veliča brojna
dostignuća mog muža i njegovu plemenitost i posvećenost pomaganju
žrtvama seksualnog zlostavljanja. Nije mi promaklo da Kris Gidiona
posmatra drugim očima. S razumevanjem i ponosom. Isto onako kako je
gledao Ajerlend.
Dvoranom se zaorio aplauz kad je Gidion gipko ustao. Ustala sam i ja,
kao i Kris, Keri i Ajerlend, a za nama i ostali, tako da su Gidiona do
pozornice ispratile stojeće ovacije. Pogledao me je pre nego što je otišao,
okrznuvši me prstima po kosi.
Posmatrati ga kako korača po bini bilo je zadovoljstvo za sebe. Kretao se
ležerno i lagano, privlačeći pažnju. Uživala sam gledajući s koliko
odmerenosti i gracioznosti hoda taj moćni titan.
Plaketu koju su mu uručili spustio je na govornicu, pri čemu je došao do
izražaja kontrast između beline manšeti i njegovih preplanulih ruku. Započeo
je govor svojim dinamičnim, odgojenim baritonom, milujući slušaoce svakom
reči. U prostoriji se čuo samo njegov glas jer su svi bili opčinjeni njegovim
dobrim izgledom, tajanstvenošću i nesvakidašnjom rečitošću.
Nisam ni trepnula, a govor se već završio. Ustala sam čim je uzeo plaketu,
aplaudirajući toliko snažno da su mi dlanovi brideli. Pokazali su mu kuda da
izađe, a pored pozornice ga je, uz Glena, već čekao fotograf. Gidion im je
nešto rekao, a onda me je pogledao i pokazao mi rukom da dođem do njega.
Sačekao me je u dnu stepenica, pruživši mi ruku da bih se lakše kretala
zbog haljine i visokih potpetica.
“Kako bih te sada dohvatila”, tiho sam mu rekla. To ga je nasmejalo.
“Zlotvorko.”

* * *

Po završetku večere smo plesali čitav sat.

Zašto nisam plesala češće sa svojim mužem? I na plesnom podijumu je
bio vešt i senzualan kao u krevetu, kretao se lako i okretno, vodio me
samouvereno i iskusno.
 Gidion je dobro znao kako se naša tela usklađuju i koristio je to, pa su
nam se tela svaki čas dodirivala. Žestoko me je uzbudio i bio je svestan toga.
Gledao me je i požudno i kao neko ko me dobro poznaje.
U jednom trenutku mi je pošlo za rukom da odvojim pogled od njega, pa
sam primetila da Keri pleše sa Ajerlend. Nije hteo ni da čuje kad sam mu
predložila da krene na časove plesa sa mnom, ali ona se predomislio i ubrzo
postao instruktorov miljenik. Bio je rođeni talenat, pa je lako vodio Ajerlend
preko podijuma uprkos tome što je ona bila neiskusna.
Budući da je plesao vešto i energično, trebalo mu je mnogo prostora, pa
su Ajerlend i on bili u centru pažnje. Za njega je pak postojala samo ona;
savršeno je igrao ulogu smrtno zaljubljenog dečka. Iako joj je srce bilo
slomljeno, Ajerlend nije mogla odoleti njegovom šarmu i pažnji koju je
posvećivao samo njoj. Videla sam da se često smeje i da su joj obrazi
porumeneli od neprestanog igranja.
Propustila sam istorijski trenutak susreta s Rikom, ali zato sam videla
njegove posledice. Plesao je sa svojom devojkom i bilo ga je žalosno gledati
jer se nije mogao porediti s Kerijem ni po veštini ni po izgledu. Rik i plavuša
se više nisu smešili jedno drugom niti su se kresali očima pošto su oboje
netremice gledali Kerija i Ajerlend, koji su se očigledno mnogo bolje
provodili.
I Terens i En Lukas su bili na plesnom podijumu, ali mudro su se držali na
distanci, igrajući na drugom kraju.
Kad se pesma završila a mi stali, Gidion je promrmljao: “Hajdemo kući da
malo oznojimo te dijamante.”
To mi je izmamilo osmeh, “Nemam ništa protiv.”
Vratili smo se do stola da bismo uzeli njegovu plaketu i moju torbicu.
“Idemo i mi”, rekao je Stanton, pridruživši nam se s mojom majkom.
“A. Keri?”, upitala sam.
“Martin će ga odvesti kući”, odgovorila je majka. “Njima se još ne ide.”
 Odlazak je trajao koliko i dolazak, budući da je mnogo ljudi tek tad
dobilo priliku da se pozdravi s Gidionom i Stantonom.
Ja sam samo zahvaljivala na čestitkama, ali povremeno bi se oglasila i
moja majka, nadovezujući se autoritativnim opaskama na Stantonove reči.
Zavidela sam joj na tolikoj pronicljivosti, kojom me je inspirisala. Moraćemo
da porazgovaramo o tome kad nam se ukaže prilika.
Dobra strana tog zadržavanja bilo je to što su vozači imali vremena da
dovezu automobile. Kad smo najzad stigli do prizemlja, Raul nas je obavestio
da nas limuzina čeka malo dalje od ulaza. Klensi mi se hitro osmehnuo pre
nego što je rekao majci i Stantonu da upravo parkira kod samog ulaza.
Pred vratima su nas opet dočekali paparaci. Bilo ih je svega dvadesetak,
mnogo manje nego malopre.
“Hajde da se okupimo sutra”, dobacila je mama zagrlivši me u foajeu. “To
dobro zvuči.” Odmakla sam se. “Mogle bismo da odemo u spa centar.”
“Odlična ideja.” Osmeh joj je blistao. “Zakazaću termin.”
Na rastanku sam zagrlila Stantona, a Gidion mu je pružio ruku. Kad smo
izašli iz zgrade, zaslepili su nas blicevi foto-aparata koji su vrebali odasvud.
Grad nas je dočekao zvucima kasnovečernjeg saobraćaja i prijatnom
toplinom večeri, Više nije bilo onoliko vlage u vazduhu budući da je leto
polako ustupalo mesto jeseni i unapred sam se radovala tome što ću više
vremena provoditi napolju. Jesen je u Njujorku bila zaista čarobna, a u njoj
sam dotad uživala svega nekoliko puta, prilikom kratkih poseta.
Dole!
Taj povik nisam ni registrovala dok me Gidion nije gurnuo na tlo. Začuo
se prodoran prasak, pa se odbio o ciglu fasade, prostrujavši mnome i
odzvanjajući mi u ušima. Zaglušno blizu... Gospode. Tik pored nas.
Snažno smo tresnuli na tepih prostrt preko betona. Gidion se bacio na
mene, zaštitivši me svojim telom. Osetila sam težinu još nekog tela kad je
neko pao preko Gidiona. Još jedan prasak, pa još jedan, pa još jedan...
 Pritiskuju me. Preteški su mi. Treba mi vazduha. Pluća nisu imala mesta
da se rašire. Bubnjalo mi je u glavi. Treba mi kiseonik. Gospode.
Opirala sam se. Grebla sam po crvenom tepihu. Gidion me je stegao još
jače. Glasno mi je nešto govorio u uho, ali njegove reči je nadjačalo brujanje
panike u mojoj glavi.
Vazduha. Ne mogu da dišem... Svet je polako utonuo u tamu.
 14

“Gospode, Evo!” Ležala je onesvešćena dok sam ja uspaničeno

proveravao da li je povređena. Vozač je nagazio papučicu za gas i zakovao
me za naslon. Jurili smo kao vihor.
Nepomično mi je ležala na krilu, kao mrtva, ne reagujući na to što sam je
očajnički drmusao tražeći povrede. Ni na haljini ni na koži nije bilo krvi. Srce
joj je lupalo snažno i brzo. Grudi su joj se nadimale i spuštale svakim
dahom.
Kad sam to uvideo, preplavilo me je olakšanje, gotovo me ošamutivši od
siline. Podigao sam je, privukao je uza se i čvrsto je držao u zagrljaju.
“Hvala bogu.”
Raul je vičući izdavao naređenja u mikrofon na zglavku. Čim je ućutao,
povikao sam: “Šta se desilo, dodavola?”
Spustio je ruku. “Jedan fotograf je imao oružje i otvorio je vatru. Klensi
ga je uhvatio.”
“Da li je neko povreden?”
“Monika Stanton je pogođena.”
“Molim?” Srce mi se bilo primirilo, ali opet je zalupalo kao malopre.
Pogledao sam svoju ženu, koja se polako osvešćivala. Očni kapci su joj se
blago pomerali. “Bože! Da li je teško ranjena?”
Glasno je othuknuo. “Još čekam da mi jave. Izgleda da je gadno. Vi ste
oborili gospođu Kros, pa se gospođa Stanton našla na meti.”
Eva.
 Čvrsto sam grlio svoju ženu, mazeći je po kosi dok smo kao bez duše
jurili kroz grad.

* * *

“Šta se dogodilo?”, tiho je izustila Eva dok smo skretali u garažu, a od

njenog pitanja mi se stomak vezao u čvor. Raul me je pogledao. Bio je
smrtno ozbiljan. Samo nekoliko trenutaka pre toga javili su mu trenutno
stanje, a kad me je pogledao, samo je potvrdio moj najveći strah. Odmahnuo
je glavom i gotovo šapatom mi rekao: “Žao mi je.”
Majka moje žene je preminula.
Kako sad to da saopštim Evi? I, kad joj budem rekao, kako ću je zaštititi
dok ne saznamo šta se događa, dođavola?
Telefon mi je bio u džepu i neprestano je zujao. Pristizali su pozivi.
Poruke. Na sve ću odgovoriti, ali moja žena je na prvom mestu.
Parkirali smo se u garaži, prošavši pored čuvara u staklenom pregratku.
Nervozno sam cupkao nogom. Želeo sam da izađem iz automobila. Hteo sam
da odvedem svoju ženu na sigurno.
“Gidione?”, uhvatila me je za sako. “Šta se desilo? Čula sam pucnje...”
“Lažna uzbuna”, odvratio sam osorno, stežući je previše čvrsto.
“Prasak iz auspuha,”
“Šta? Stvarno?” Gledala me je trepćući, trgavši se kada sam je privukao
još bliže. “Joj.”
“Izvini.” Snažno sam je gurnuo, ne mogavši da ublažim njen pad a da je
pritom ne izložim opasnosti. Reagovao sam instinktivno i naglo zbog
Raulovog uzvika. “Previše burno sam reagovao.”
“Ne zezaj?” Pokušala je da se pridigne. “Učinilo mi se da sam čula
pucnje.”
 “Ma to je i zato što su neki novinari od straha ispustili aparate. E sad su
ostali bez opreme.”
Automobil se zaustavio i Raul je istog trena izleteo, pruživši Evi ruku da
bi joj pomogao da izađe. Polako je izašla, a ja sam se našao tik iza nje i uzeo
je u naručje čim sam se ispravio.
Brzo sam otišao do lifta u garaži i sačekao da Raul ukuca šifru. Jedan
član njegove ekipe je stajao iza nas. Gledao je u suprotnom smeru držeći
ruku na pištolju pod jaknom i nadgledajući.
Da li bi on sam mogao da nas zaštiti ako bi nam još jedan napadač
napravio zasedu?
“Hej, pa mogu sama da hodam”, dobacila je Eva, još ošamućena, čvrsto
me držeći oko ramena. ,A i treba da se javiš na telefon. Uporno zvrji.”
“Javiću se za koji trenutak.” Ušao sam u lift. “Onesvestila si se. Prepao
sam se.”
“Nisam mogla da dišem.”
Poljubio sam je u čelo i još jednom joj se izvinio. Neću biti miran dok ne
uđemo u dnevnu sobu. Pogledao sam Raula. “Vraćam se za koji trenutak.”
Odneo sam je pravo u spavaću sobu i položio je na prekrivač. Laki je
zalajao iz kaveza, grebući po vratancima.
“Baš čudno, čoveče.” Zavrtela je glavom. “Gde mi je torbica? Hoću da
pozovem mamu. Sigurno je i Klensi odlepio.”
Stomak mi se ponovo vezao u čvor. Obećao sam joj da je nikad neću
lagati i znao sam da će je ova laž duboko povrediti. Povrediće nas oboje.
Ali... Gospode. Kako, dovraga, da joj kažem? Ako joj i kažem, kako da je
zadržim u stanu kad će sigurno hteti da izađe i da sazna šta se zapravo
dogodilo?
Od Lakijevog tužnog cviljenja bilo mi je još gore.
“Mislim da ti je torbica ostala u kolima.” Sklonio sam joj kosu sa čela,
upinjući se da sakrijem koliko mi se ruke tresu od drhtavice koja je pretila da
mi potrese čitavo telo. “Javiću da je neko donese.”
“Dobro. Mogu li da se poslužim tvojim telefonom?”
“Prvo se lepo smesti. Boli li te nešto? Imaš li uboje?” Prostrelio sam
Lakija pogledom, a on je još grozničavije zagrebao šapama po metalnim
šipkama.
Dodirnula je kuk i zgrčila se od bola. “Možda ovde.”
“Dobro. Sredićemo to.”
Otišao sam u kupatilo i isključio telefon, koji sam poneo sa sobom. Na
ekranu je bilo bezbroj obaveštenja o propuštenim pozivima i primljenim
porukama. Gledao sam ga dok nije pocrneo i ćušnuo ga u džep pantalona, a
potom odvrnuo slavine nad kadom. Ko god bude hteo da se čuje sa mnom,
može da pozove Raula ili Angusa.
U vodu koja se pušila ubacio sam šaku epsom soli; znao sam da rizikujem
budući da sam joj se gotovo uvek pridruživao kad bi se odmarala u kadi.
Ipak, to ju je uvek opuštalo i smirivalo. Pretpostavljao sam da danju odrema
da bi nadoknadila sate koje bismo seksom ukrali od noći, ali vikendom bi se
uvek istrošila i potom bi bila nenaspavana.
Kad bih samo mogao da je nateram da se malo primiri i ostane u krevetu.
Možda će i zadremati. Tako bih dobio malo vremena da prihvatim šta se
desilo, da shvatim kakvom riziku smo izloženi, da porazgovaram s doktorom
Pitersenom...
Jebote. I s Viktorom. Moraću da javim Evinom ocu. Da mu rezervišem
prvi let za Njujork. Što pre dođe, to bolje. I Kerija treba da pozovem. I on
treba da bude ovde. Kad prikupim činjenice i okupim one koji su njena
najveća podrška, reći ću joj istinu. Samo da imam tih nekoliko sati. Samo
toliko mi treba.
Trudio sam se da potisnem mučninu od straha da mi Eva neće oprostiti
zbog tog odlaganja.
 Kad sam ušao u spavaću sobu, ona je pustila Lakija iz kaveza. Glasno se
nasmejala videvši koliko se Laki obradovao. Njegovo radosno cičanje, koje
mi je oduvek grejalo srce, zaparalo mi je grudi kao nož.
Poljubila je Lakija u glavu, a oči su joj se smešile. “Trebalo bi da ga
odneseš na podlogu za vršenje nužde. Dugo je bio zatvoren.”
“Odneću ga.”
Pomazila je Lakija po glavi pre nego što mi ga je pružila. “Čujem da u
kupatilu teče voda.”
“Prijaće ti da se malo opustiš u kadi.”
“Hoćeš da me malo zagreješ?”, zadirkivala me je. Taj njen pogled...
Ubijao me je. Umalo sam joj tad rekao, ali jednostavno nisam mogao jer su
mi reči zapele u grlu.
Zato sam krenuo niz hodnik ka zasebnom, manjem toaletu samo s
lavaboom i WC šoljom, u koji se ulazilo iz dnevne sobe, gde smo stavili
Lakijevu podlogu od veštačke trave za vršenje nužde. Spustio sam ga na nju i
provukao prste kroz kosu.
Misli, pobogu, rekao sam sebi. Bože, treba mi piće. Da. Piće. Neka
žestina.
Otišao sam u kuhinju, razmišljajući šta bi Eva mogla da popije. Možda
nešto što je dobro za probavu? Uh, fiksni telefon. Sranje. Krenuo sam da ga
isključim, ali neko se već bio setio da spusti slušalicu sa strane. Okrenuvši
se, ugledao sam aparat za kafu.
Nešto toplo. Za smirenje. Bez kofeina.
Čaj. Ušao sam u ostavu i, rasklanjajući posude po policama, potražio
kutiju čaja koju je Angus čuvao u penthausu. Rekao je da je to neka biljna
mešavina koja je dobra za nerve. Našao sam je i odmah napunio šolju vrelom
vodom iz slavine. Ubacio sam dve kesice čaja u nju, nasuo dosta ruma i
kašičicu meda. Dok sam mešao, malo sam prosuo na pult, pa sam usuo još
malo ruma.
 Izvadio sam kesice i spustio ih u sudoperu, a onda sam se vratio svojoj
ženi.
Na trenutak sam se uspaničio jer je nisam zatekao u spavaćoj sobi. Utom
sam je čuo kako govori iz sobe za garderobu, pa sam odahnuo. Spustio sam
šolju na kadu, zatvorio slavine i otišao do nje. Sedela je na klupi i skidala
sandale.
“Izgleda da više neću moći da nosim ovu haljinu.” Stajala je bosa i
pokazala mi poderotinu na levoj strani. “Kupiću ti drugu.”
Široko se osmehnula. “Razmazićeš me.”
To je bilo jebeno mučenje. Svaki sekund. Svaka laž koju sam izrekao.
Svaka istina koju sam prećutao.
Poražavala me je ljubav u njenim očima. I njeno bezuslovno poverenje.
Znoj mi se slivao niz leda. Skinuo sam sako i odložio ga. Povukao sam
leptir-mašnu i kragnu i tako ih otkopčao. Konačno sam mogao lakše da
dišem.
“Pomozi mi da skinem ovo.” Okrenula mi je leda.
Otkopčao sam je i, skinuvši joj bretele s ramena, pustio da joj haljina
sklizne na pod, gde je napravila vazdušastu gomilicu, a potom je došao na
red grudnjak. Tiho je uzdahnula od olakšanja što je više ništa ne steže.
Opsovao sam u sebi videvši modricu na njenom boku i ogrebotine od
crvenog tepiha na ruci.
Zevnula je. “Baš sam umorna.”
Hvala bogu. “Onda treba malo da odspavaš.”
Pohotno me je pogledala preko ramena. “Pa nisam baš toliko umorna.”
Gospode. Ruke su mi bile vezane, a to me je silno bolelo. Nisam mogao
da je dodirnem, da vodim ljubav s njom... grizlo me je što je obmanjujem.
Progutao sam knedlu. “Dobro, onda. Moram da obavim neke stvari. I da ti
donesem torbicu. Pripremio sam ti topli napitak da se okrepiš. Pored kade ti
je. Samo se opusti, a ja ću ti se pridružiti čim stignem.”
“Je l’ sve u redu?”
Ne mogavši da je lažem više, rekao sam joj nešto nevažno ali istinito.
“Ove nedelje sam u priličnom zaostatku s poslom i moram hitno to da
nadoknadim.”
“Izvini. Znam da sam ja kriva.” Poljubila me je u bradu. “Volim te,
šampione.”
Uzela je bademantil sa čiviluka i, obukavši ga, izašla iz sobe. Ja sam
ostao okružen njenim mirisom, a ruke su mi još bridele od njenog tela jer su
je malopre nosile. Srce mi je snažno lupalo od straha i samoprezira.
Laki je utrčao kao da ga neko juri i odbio se od vrata, udarivši u moje
noge. Podigao sam ga i pomazio po glavi.
Bila je to noćna mora iz koje nije mogao da me probudi.

* * *

Raul me je čekao u radnoj sobi i zatekao sam ga kako odsečnim tonom

razgovara telefonom. Pridružio sam mu se i zatvorio vrata za sobom.
Završio je razgovor i ustao. “Policajci obavljaju uviđaj. Počinilac je u
pritvoru.”
“A Monika?”
“Čekaju nalaz obdukcije.”
Nisam mogao ni da zamislim to. Prišao sam radnom stolu i utučeno se
skljokao u fotelju. Pogled mi je odlutao ka Evinim fotografijama na zidu.
“Policijskim istražiteljima je rečeno da ćete vi i gospođa Kros biti kod
kuće kad dođe vreme da date izjavu.”
Klimnuo sam glavom moleći se da sačekaju bar do jutra. “Blokirao sam
fiksni telefon čim smo stigli”, tiho je dodao. “Primetio sam. Hvala ti.”
 Neko je pokucao na vrata. Odmah me je uhvatila panika jer sam očekivao
da će Eva ući u sobu. Odahnuo sam od olakšanja kad sam video da je to
Angus.
“Vraćam se tamo”, rekao je Raul. “Redovno ću vas izveštavati.”
“Donesite mi Evinu torbicu iz kola. I pozovite Kerija. Neka dođe odmah.”
Klimnuo je glavom i izašao.
Angus se smestio na stolicu na kojoj je dotad sedeo Raul. “Žao mi je,
momče.”
“I meni je.” ”
“Trebalo je da budem tamo.”
“Pa da mi pogine još neko koga volim?” Ustao sam, previše nervozan da
bih sedeo. “Hvala bogu što si bio kod Lukasovih.”
Trenutak-dva me je gledao, a onda se zagledao u svoje ruke.
Nisam odmah shvatio šta sam rekao. Shvatio sam da sam mu tek tad
rekao da ga volim. Nadao sam se da je to već znao.
Duboko je uzdahnuo, a onda je podigao glavu i ponovo me pogledao.
“Kako je Eva?”
“Moraću da je pazim. U kupatilu je.”
“Jadna cura.”
“Još ne zna.” Protrljao sam zatiljak. “Još joj nisam rekao.”
“Gidione!” Razrogačio je oči od zaprepašćenosti koju sam i sam osećao.
“Ne možeš...”
“Čemu to?”, prasnuo sam. “Nemamo odgovore. Njene majke više nema.
Neću dozvoliti da se vrati na mesto zločina i vidi... sve to. Zašto da je mučim
i izlažem riziku? Pobogu, mogla je ona tamo da leži mrtva! A možda je i dalje
na nišanu ako je ne zaštitimo.”
Posmatrao me je kako nervozno hodam. Nagledao se on užasnih prizora, a
i dan-danas im svedoči.
“Moraću da obavim neke razgovore.” Izvadio sam telefon. “Moram da
sredim neke stvari pre nego što joj kažem, da što više ublažim taj udarac.
Svašta je preživela...” Glas me je izdao. Oči su me pekle.
“Kako mogu da ti pomognem?”, tiho je upitao. Brzo sam se pribrao.
“Treba mi mlaznjak za Evinog oca. Odmah ću ga pozvati.”
“Pobrinuću se za to.” Ustao je.
“Daj mi nekoliko minuta da ga obavestim, a onda mu pošalji poruku o
vremenu i mestu polaska.”
“Smatraj to završenim.”
“Hvala ti.”
“Gidione... Hteo sam da ti kažem da sam uspešno završio pretragu kod
Lukasovih.” Zavukao je ruku u džep i izvadio USB veličine kovanice.
“Čuvala ga je u sefu u spavaćoj sobi, na dnu kutije s nakitom. Skenirala je
sve njegove beleške.”
Pogledao sam ga sluđeno. En i Hju su mi bili poslednja briga.
“Sve same laži”, nastavio je. “Nije pomenuo ništa od onoga što se zapravo
desilo. Postoji nešto što će ti biti zanimljivo kad dođe vreme da sve to
pregledaš - ono što je imao da kaže o Kristoferu.”
Spustio je fleš na sto i izašao.
Zapiljio sam se u tu stvarčicu. Prišao sam stolu, otvorio fioku i,
prevukavši šakom, ubacio ga u nju.
Kad sam ponovo uključio telefon, video sam da su mi SMS-ove i poruke
na govornoj pošti ostavili Keri, Magdalen, Klensi, Ajerlend, Kris...
Ne znajući kome pre da se javim, vratio sam se na početni ekran.
U imeniku sam potražio broj ordinacije doktora Pitersena i pozvao ga.
Pretražujući po automatskom meniju, odabrao sam opciju hitnog slučaja van
radnog vremena i rekao operateru koji se javio da je stvar hitna - da je reč o
smrtnom slučaju i da mi se doktor javi što pre.
Čitav taj kratki razgovor se vodio u hladnom, zvaničnom i sterilnom tonu,
bez obzira na to što je posredi bilo nešto krajnje lično. Taj samrtno ozbiljan
čin delovao mi je kao teška uvreda za divnu ženu punu života i njenu majku
koja više nije bila među nama. Eh, kad bih i naredni poziv mogao obaviti bez
emocija.
Sedeo sam kao na iglama čekajući da se uspostavi veza. Poslednji put
sam razgovarao s Viktorom iz Rija, kad sam ga pozvao da bih mu objasnio da
je ona fotografija na kojoj sam s još dve devojke snimljena pre nego što sam
upoznao njegovu kćerku. Tu informaciju je primio s hladnom rezervom i bez
reči mi stavio do znanja da nisam dovoljno dobar za Evu. Ne zameram mu.
Sad sam morao da mu saopštim da je druga žena do koje mu je stalo ponovo
otrgnuta od njega - ovoga puta zauvek.
Eva je bila ubedena da njen otac još voli njenu majku. Ako je tako, ta vest
će ga dokusuriti. Još sam osećao kiselinu u ustima i napad panike koji su mi
pomutili razum tih prvih nekoliko trenutaka posle pucnjave. Meni bez Eve
nema života.
“Rejes”, javio se Viktor, zvučeći hladno i obazrivo. U pozadini se čula
neka buka, verovatno od saobraćaja. I neka muzika. Pogledao sam na sat i
shvatio da je možda na dužnosti.
“Kros je. Moram nešto da vam kažem. Jeste ti sami?”
“Može biti da jesam. Šta je bilo?”, upitao je, naslućujući po mom tonu da
nešto nije u redu. “Da li se nešto desilo Evi?”
“Ne, nije Evi.” Samo reci. Kratko i jasno. Tako bih i ja voleo da nekome
saopšte da sam ja umro. “Žao mi je. Monika je noćas ubijena.”
Na liniji je zavladala strašna tišina. “Šta kažeš?”
Od muke sam naslonio glavu na naslon fotelje. Čuo me je on i prvi put -
osetio sam to po njegovom glasu - samo što nije mogao da poveruje. “Zaista
mi je žao, Viktore. Još nemamo drugih informacija.”
 S druge strane žice se čulo kako se vrata automobila otvaraju, a zatim uz
tresak zatvaraju. Nakratko se čuo signal policijskog radio--skenera, a potom
samo sablasna tišina koja se otegla u beskraj. Uprkos tome, znao sam da je
tamo.
“To se dogodilo pre manje od sata”, tiho sam počeo da objašnjavam,
pokušavajući da prekinem muk. “Vraćali smo se s neke večere. Neko u masi
je imao oružje i odjednom su se začuli hici.”
“Zašto?”
“Ne znam. Uglavnom, priveli su počinioca. Uskoro ćemo saznati više.”
Malo je povisio ton. “Gde mi je kćerka?”
“Sa mnom je, kod kuće. Neću da je pustim da izađe dok se ne uverim da
je bezbedno. Odmah ću vam poslati mlaznjak. Bićete potrebni Evi, Viktore.”
“Hoću da popričam s njom.”
“Ona se sada odmara. Stići će vam poruka o informacijama o letu čim sve
bude sređeno. Letećete mojim mlažnjakom. Popričajte s njom ujutro, kad
stignete.”
Viktor je glasno othuknuo. “U redu. Biću spreman.”
“Vidimo se uskoro.”
Prekinuvši vezu, setio sam se drugog čoveka koji je Evi bio kao otac.
Nisam mogao ni da zamislim kroz šta Stanton prolazi; srce mi se cepalo pri
samoj pomisli na to. Saosećao sam s njim i žalio što nema načina da mu
pomognem.
Svejedno sam mu brzo poslao poruku. Ako bilo kako mogu da vam
pomognem, ne ustručavajte se da me pozovete.
Izašao sam iz radne sobe i otišao do glavnog kupatila. Zastao sam u
dovratku. Srce mi se steglo kad sam video Evu kako zatvorenih očiju leži u
vodi koja je još isparavala. Kosu je vezala u neurednu, seksi punđu. Na
polici sa strane su blistali dijamanti. Laki me je šapama gurkao po listovima
da bih obratio pažnju na njega.
“Ćao”, promrmljala je, i dalje zatvorenih očiju. “Jesi li se pobrinuo za sve
i nadoknadio propušteno?”
“Nisam još. Ali sada moram da se pobrinem za tebe.” Prišao sam joj,
videvši da još nije popila čaj. “Treba da popiješ sve.”
Sanjivo i polako je otvorila oči. “Jak je. Malo me je ošamutio.”
“Dobro je. Sad ispij dokraja.”
Poslušala me je. Ne poslušnosti radi, već onako kako bi se žena sa
skrivenim planom pretvarala da sluša naredbe: zato što joj je tako
odgovaralo.
“Hoćeš li da mi se pridružiš?”, upitala me je olizavši usne. Odmahnuo
sam glavom. Tobož se nadurila.
“Onda sam završila.” Ustala je, a niz obline porumenele od tople vode
slivali su joj se potočići. Zavodnički mi se osmehnula, svesna kako time
deluje na mene. “Sigurno se nećeš predomisliti?”
Na jedvite jade sam progutao onu knedlu u grlu. “Ne mogu.”
Teškim koracima sam otišao po peškir i pružio joj ga. Okrenuo sam se jer
mi je bilo teško da je gledam, pa sam uzeo komplet za prvu pomoć,
poredavši tube i kesice na pult.
Prišla mi je i naslonila mi se na bok. “Jesi li dobro? Još razmišljaš o
majci?”
“Šta? Ne.” Uzdahnuo sam i pognuo glavu. “Kad si se onesvestila...
Jebote. Nikad se nisam toliko uplašio.”
“Gidione.” Priljubila se uz mene i zagrlila me. “Dobro sam.”
Ponovo sam uzdahnuo i zagrlio je, ali brzo sam je pustio. Bilo mi je
mučno i da je grlim kad sam znao šta joj prećutkujem. “Daj da vidim te
povrede.”
Laki je iskrivio glavu posmatrajući me radoznalo dok sam Evi zagledao
ruku. Dezinfikovao sam joj gadnu ogrebotinu, a potom je namazao nekom
mašću koja smiruje upaljenu kožu. Zalepio sam gazu preko nje da bih je
zaštitio. Na pomodreli uboj na kuku naneo sam obilnu količinu arnike, nežno
prelazeći prstima po potamneloj koži dok nije potpuno upila gel.
Moji dodiri i pažnja su je uzbudili iako sam se svojski trudio da se to ne
dogodi. Čvrsto sam zatvorio oči i ispravio se. “Pravac u krevet, gospođo
Kros.”
“Hm... Može, idemo u krevet.” Spustila je ruke na moja ramena i polako
prešla prstima preko razvezanih krajeva leptir-mašne. “Volim kad ti je kragna
ovako otkopčana. Tako si mi opako seksi.”
“Anđele... Nemoj sad da me ložiš.” Uhvatio sam je za ruke. “Imam još
neke stvari da obavim.”
“Dobro, dobro. Biću dobra. Zasad.”
Držeći je za ruku, odveo sam je u spavaću sobu. Pobunila se kad sam
uzeo majicu s logom “Kros indastriza” i navukao joj je preko glave.
A dijamanti?”, upitala je.
Verovatno ih, posle ove noći, više nikada neće nositi. Gde je, dodavola,
doktor Pitersen? Trebala mi je njegova pomoć da je pripremim i da joj sve
kažem na najblaži način kad za to dođe vreme.
Nežno sam je pomazio prstima po obrazu. Samo sam taj dodir dozvolio
sebi. “Ovako će ti zasad biti udobnije.”
Ušuškao sam je i sklonio joj kosu sa obraza. Zaspaće u uverenju da je
njena majka još na ovom svetu i da je muž nikada nije slagao.
“Volim te.” Poljubio sam je u ćelo, želeći da te moje reči odzvanjaju i u
njenom snu.
Vrlo je moguće da u njih više neće verovati kad se probudi.

* * *
 Ostavivši Evu da se odmara, zatvorio sam vrata spavaće sobe i otišao u
kuhinju da naspem sebi nešto jako, nešto što će mi samo skliznuti niz grlo i
opustiti onaj ledeni čvor u stomaku.
U dnevnoj sobi sam ugledao Kerija kako sedi na sofi držeći glavu u
šakama. Angus je sedeo na drugom kraju trpezarijskog stola i tiho razgovarao
telefonom.
“Hoćeš li nešto da popiješ?”, upitao sam Kerija prošavši pored njega. Kad
je podigao glavu, video sam da je plakao. Bio je rastrojen. “Gde je Eva?”
“Odspavaće. Tako je najbolje.” Ušao sam u kuhinju, uzeo dve čaše za
žestinu i bocu skoča i nasuo nam izdašnu dozu. Pružio sam mu piće kad mi
se pridružio za stolom.
Nakrenuo sam čašu i iskapio je u jednom gutljaju. Zatvorio sam oči i
osetio kako me je ozarila njena sadržina. “Slobodno prespavaj u gostinskoj
sobi.” Glas mi je malo ogrubeo od alkohola. “Bićeš joj potreban ujutro.”
“I ja njoj, i ona meni.”
Nasuo sam sebi još skoča. “Stiže i Viktor.”
“Jebote.” Obrisao je oči mokre od suza. “A Stanton... Ostari čovek
trideset godina pred mojim očima.” Prineo je čašu usnama rukom koja se
vidno tresla.
Telefon mi je zazujao u džepu, pa sam ga brzo izvadio i javio se i ne
videvši ko zove. “Kros.”
“Gidione, ovde doktor Pitersen. Stigla mi je tvoja poruka.”
“Samo trenutak.” Prislonio sam telefon uz grudi i pogledao Kerija.
“Moram da se javim.”
Odmahnuo je rukom, zureći u žućkastu tečnost u čaši.
Otišao sam do spavaće sobe i odškrinuo vrata, odahnuvši kad sam video
da je Eva čvrsto zaspala. Pas se sklupčao uz nju. Potom sam se zatvorio u
radnu sobu. “Izvinite. Morao sam da se sklonim da bih mogao slobodno da
pričam.”
“Ništa, ništa. Šta se to desilo, Gidione?”
Skljokavši se u fotelju, naslonio sam glavu na šaku. “Reč je o Evinoj
majci. Večeras se dogodila nesreća. Preminula je.”
“Monika...” Duboko je uzdahnuo. “Ispričaj mi šta se dogodilo.”
Tek tad sam se setio da je i Monika pacijent doktora Pitersena. To jest, da
je bila. Preneo sam mu informacije koje sam saopštio i Viktoru. “Morate da
dođete kod mene. Potrebna mi je vaša pomoć. Ne znam kako da kažem Evi.”
“Kako da... Žao mi je, Gidione. Kasno je, a i zbunjen sam. Pretpostavljam
da je bila s tobom kad se to desilo.”
“Bila je kraj mene, ali ja sam je oborio na zemlju da bi izbegla metak.
Zbog toga je ostala bez vazduha, pa se onesvestila, a kad je došla sebi, rekao
sam joj da je to bila lažna uzbuna.”
“Ah, Gidione.” Glasno je uzdahnuo. “To nije bio mudar potez.”
“Ali odluka je bila ispravna. Ionako ništa više ne može učiniti.”
“Ne možeš da je štitiš od svega, a laži nikad nisu rešenje.”
“Mogu da je zaštitim da i sama ne postane meta!” Žustro sam ustao
razbesnevši se, jer sam na osnovu njegove i Angusove reakcije polako
uviđao da su moji najgori strahovi opravdani i da će Eva pogrešno shvatiti
zašto sam tako postupio u toj situaciji. “Dok ne saznam šta je posredi, ne
puštam je iz kuće, a znam da će odmah poželeti da ode!”
“To treba ona da odluči.”
“Ali pogrešiće.”
“Svejedno, ima pravo da tu odluku donese sama.”
Zavrteo sam glavom iako on to nije mogao da vidi. “Ona mora biti
zaštićena i o tome nema govora. Ona brine o svima ostalima. Moj posao je
da brinem o njoj.”
 “Onda joj reci šta te brine”, rekao je doktor Pitersen tiho, pokušavajući da
me umiri. “Objasni joj to.”
“Nikada njoj lična bezbednost neće biti na prvom mestu, Poželeće da ode
kod Stantona.”
“To što će biti uz nekoga ko pati koliko i ona može...”
“On trenutno stoji na trotoaru pored leša njene majke!”
Te reči su mi stvorile stravičnu sliku pred očima. Stomak mi je bio u grču,
pobunivši se što sam nasuo alkohol u njega. Međutim, trebalo mi je da neko
shvati razmere tog strašnog događaja i razume zašto sam tako postupio. Da
mi ulije nadu da će me Eva razumeti.
“Nemojte da mi govorite šta je sada najbolje za nju”, kazao sam hladnim
tonom. “Neću je pustiti da ode tamo. Do kraja života će je proganjati... taj
prizor.”
Čutao je neko vreme, a onda je rekao: “Što više budeš odlagao, biće vam
teže oboma.”
“Saopštiću joj to čim se probudi. A vi ćete doći ovamo i pomoći ćete mi
da to učinim.”
“Gidione...”
“Zvao sam njenog oca. I on će uskoro doći. A i Keri je tu.” Koračao sam
kao zver u kavezu. “Oni će imati vremena da prihvate to, pa, kad ih Eva bude
videla, moći će da joj pruže podršku koja joj je potrebna. I vi ćete joj
pomoći.”
“Ne uviđaš da si ti Evin izvor snage i njena najveća podrška, Gidione. To
što joj odmah nisi saopštio nešto što je suštinski važno i što nisi iskren prema
njoj samo će uzdrmati temelje njenog poverenja i najvećeg oslonca.”
“Zar mislite da ja to ne znam?!” Naglo sam stao, zaustavivši se tik ispred
kolaža fotografija na kojima je bila ona. “Ja ću... Gospode. Užasava me
pomisao da mi neće oprostiti.”
 Doktor Pitersen je ćutao, pa su moje reči odzvanjale tišinom, ismevajući
moju bespomoćnost.
Odvratio sam pogled od njenih slika. “Ali opet bih uradio isto. U istoj
situaciji, sa istim ulozima...”
“Dobro. Moraćeš da porazgovaraš s njom o tome čim se probudi.
Otvoreno joj reci šta osećaš i usredsredi se na to, a ne na logiku i principe.
Možda se neće saglasiti s tobom ili te neće shvatiti, ali umnogome će ti
pomoći ako joj objasniš kakva osećanja su te navela na taj postupak.”
“Da li me vi shvatate?”, izazvao sam ga.
“Ja te shvatam. To ne znači da te ne bih posavetovao da drugačije
postupiš u datoj situaciji, ali razumem te. Daću ti za ubuduće drugi broj, na
koji se odmah javljam.”
Zgrabio sam olovku i zapisao ga.
“Prvo popričaj sa Evom, a ako posle toga i dalje budeš hteo da dođem,
doći ću. Ne obećavam da ću moći da krenem čim me budeš pozvao”, dodao
je, “ali doći ću čim budem mogao.”
“Hvala vam.” Prekinuo sam vezu i seo za sto. Preostalo mi je samo da
čekam. Da čekam da se Eva probudi. Da čekam policiju. Da čekam da ljudi
zovu i dolaze, da čekam prijatelje i rodbinu koji neće moći da joj pomognu
baš kao ni ja sam.
Uključio sam računar i posao imejl Skotu, poručivši mu da mi ne zakazuje
ništa do kraja nedelje i da stupi u kontakt sa organizatorkom venčanja.
Verovatno nije ni bilo potrebe da javlja ni njoj ni ostalima budući da su
paparaci bili na licu mesta tokom pucnjave. Nije bilo načina da se bar na
jedan dan sakrijemo od očiju javnosti i tugujemo na miru.
Od same pomisli na to šta je sve objavljeno na internetu obuzeli su me
bespomoćnost i gnev. Već su osvanule fotografije s lica mesta. Teorije zavere
i besmislena nagađanja već su uzeli maha. Pogled javnosti biće uprt u nas
mesecima.
 Odagnao sam te misli.
Privoleo sam sebe da razmišljam o tome šta Evi može ublažiti bol.
Nameravao sam da porazgovaram s Viktorom, a tada ćemo popričati i o
njegovoj rodbini pošto je trebalo da stignu u petak.
Telefon mi se našao u ruci i pre nego što sam postao svestan toga.
Pregledao sam propuštene pozive i iščitao poruke. Moja majka se nije javila
iako su joj Kris i Ajerlend sigurno već nešto rekli. Njeno ćutanje me nije
toliko iznenadilo koliko poruka od Kristofera.
Najiskrenije saučešće zbog Evinog gubitka.
Dugo sam piljio u tu poruku dodirujući ekran kad god bi se zatamneo.
Najviše me je iznenadilo ono najiskrenije. Ljudi tu reč svakodnevno
upotrebljavaju iz učtivosti, ali ja je nikad nisam čuo od Kristofera.
Setio sam se da pozovem sve ljude kojima je stalo do Eve. Kerija, koji joj
je bio kao brat. Viktora, njenog oca. Koga bi Eva pozvala da je situacija
obrnuta? Krisa sigurno, ali svakako ne mog brata.
Ali zašto? Sve ove godine sam se to pitao. Kristofer je mogao da mi znači
mnogo više, mogao je biti spona s novom porodicom koju je moja majka
zasnovala.
Otvorio sam fioku i zagledao se u USB koji mi je Angus doneo iz kuće
Lukasovih. Da li je odgovor na njemu?
I da li bi sada to bilo važno?

* * *

Trenutak kojeg sam se pribojavao došao je prebrzo. Ležao sam na krevetu

zatvorenih očiju i osetio kako se Eva okreće na drugu stranu, čuvši tih uzdah
kad se namestila u drugi položaj. Ponovo će utonuti u san ako je pustim.
Mogao bih da joj dam još nekoliko sati spokoja.
Međutim, Viktor je upravo sleteo u Njujork. Policija bi mogla da bane
svakog časa. Realnost će se neumitno sručiti na nas ma koliko želeli da bar
još malo to odložimo, što je značilo da se bliži vreme da svojoj supruzi
saopštim strašnu vest.
Pridigao sam se i protrljao lice rukom, osetivši da mi je malo porasla
brada. Dodirnuo sam je po ramenu da bih je što nežnije probudio.
“Hej.” Priljubila se uz mene snenih očiju. Još si obučen. Nisi valjda radio
celu noć?”
Ustao sam i uključio noćnu lampu jer nisam mogao ležeći da pričam o
onome što se desilo. “Evo, moramo da porazgovaramo.”
Nalaktila se trepćući. “Šta je bilo?”
“Hajde, idi da se umiješ dok ti ja skuvam kafu, važi? I sačekaj me u
spavaćoj sobi, doneću ti je ovamo.”
Namrštila se. “Zvuči kao da je nešto ozbiljno.”
“I jeste. I zato moraš da budeš budna.”
“Dobro.” Odgurnula je prekrivač i ustala iz kreveta.
Uzeo sam Lakija i zatvorio vrata za sobom, pa sam ga spustio u kupatilo
pre nego što sam otišao da skuvam kafu Evi i sebi. Nov dan, ista rutina. To
što sam se pretvarao da se ništa nije dogodilo bila je još jedna laž u nizu.
Kad sam se vratio u spavaću sobu, zatekao sam Evu kako navlači donji
deo pidžame. Kosu je vezala u rep, a na njenoj majici sam ugledao fleku od
paste za zube. Kao i obično. Voleo sam je neizmerno.
Uzela je šolju od mene i udahnula miris kafe, prepustivši se uživanju. To
je toliko ličilo na Evu da mi se srce stezalo u grudima.
Spustio sam svoju šolju, a stomak mi se odjednom vezao u čvor, pa više
ništa nisam mogao da progutam. “Sedi u onu fotelju tamo, anđele.”
“Sad već počinješ da me plašiš.”
“Znam. Izvini.” Dodirnuo sam je po obrazu. “Ne želim više da
odugovlačim. Sedi, pa ću ti objasniti o čemu je reč.”
 Eva se smestila u fotelju za čitanje pored lučnih prozora. Noćno nebo je
polako poprimalo svetliju plavosivu nijansu. Uključio sam lampu pored nje,
a onda primakao drugu fotelju ispred njene i seo. Uhvatio sam je za ruke i
nežno joj stegao prste.
Duboko sam uzdahnuo. “Slagao sam te. Objasniću ti zašto sam to uradio,
ali zasad...”
Pogledala me je kroz trepavice. “Reci mi šta moraš, šampione.”
“Nisi se prevarila. Ono što si čula jesu bili pucnji. Jedan od fotografa je
sinoć počeo da puca. Tvoja majka je pogođena.” Zaćutao sam, ne znajući
kako da joj to saopštim. “I podlegla je povredama.”
Eva je samo piljila u mene. Odjednom je prebledela, a oči su joj se
zamutile. Ruke su počele snažno da joj se tresu kad je spustila šolju na kraj
stola. “Šta to govoriš?”
“Povredena je, Evo, i nije preživela.” Sve snažnije sam joj stezao ruke
koje su se naglo ohladile, osetivši kako je hvata panika. “Žao mi je.”
Počela je ubrzano da diše.
“Trenutno nemam nikakvih informacija osim da je počinilac u pritvoru.
Raul mi je javio da je slučaj dodeljen Mični i Grejvsovoj.”
“Oni su iz odeljenja za ubistva”, odvratila je bezizražajno.
“Jesu.” Oni su istraživali slučaj smrti Nejtana Barkera. Poznavao sam ih
više nego što sam želeo.
“Zašto bi neko hteo da ubije moju majku?”
“Ne znam, Evo. Možda je to bio samo zalutali metak. Možda je promašio
metu. Možemo da pozovemo Grejvsovu i Mičnu - imaš njihove vizitkarte?
Verovatno nam ništa neće reći, ali očekujem da će doći da bismo dali izjave.”
“Zašto? Pa ja ništa ne znam o tome.”
Strah kojem sam se sve vreme preplavio me je, ne dajući mi da dišem.
Očekivao sam da će se razbesneti i rasplakati. Da će je svladati emocije.
Međutim, bila je samo dezorijentisana. Kao da je život iščezao iz nje.
“Anđele.” Pustio sam joj jednu ruku da bih je nežno uhvatio za obraz.
“Došao je Keri. U gostinskoj sobi je. Tvoj otac je na aerodromu. Uskoro će
stići i on.”
“Tata.” Jedna suza joj se skotrljala niz lice. “Zna li on?”
“Zna. Ja sam mu javio. Zna i Keri. On je bio tamo.”
“Moram da pričam s njim. Ona mu je bila kao majka.”
“Evo.” Povukao sam se na ivicu fotelje i uhvatio je za ramena. “Nema
potrebe da sada brineš o drugima.”
“Zašto mi nisi odmah rekao?”, upitala me je bezizražajno. “Zašto si me
lagao?”
Zaustio sam da joj objasnim, ali oklevao sam, pa sam zato samo rekao:
“Da bih te zaštitio,”
Pogled joj je s mog lica odlutao u stranu. “Predosećala sam da se desilo
nešto loše. Verovatno zato nisam toliko iznenađena. Ali, kad smo otišli... da
li je već bila...”
“Jeste, Evo. Više te neću lagati - nisam znao da li je još neko pogođen kad
sam te izvukao odande. Najvažnije mi je bilo da te odvedem na sigurno.
Posle toga...”
“Nije važno.”
Isprekidano sam uzdahnuo. “Ništa više nisi mogla da učiniš.”
“Ionako više nije važno.”
“U šoku si. Evo, pogledaj me.” Pošto to nije učinila, uzeo sam je u
naručje i spustio sebi u krilo. Čitavo telo joj se ohladilo.
Čvrsto sam je privio uza se da bih je ugrejao. Uhvatila ju je drhtavica.
Ustao sam i odneo je u krevet, ponovo navukavši prekrivač preko nje. Seo
sam na ivicu dušeka i prikupio ćebad oko nas, pokrivši je do ramena. Ljuljao
sam je i prislonio usne uz njeno ćelo.
“Žao mi je, anđele. Ne znam šta da radim. Reci mi šta da radim.” Nije
ništa rekla i nije plakala.

* * *

“Jesi li uopšte spavao?”, tiho je upitao Kris. “Možda bi trebalo da

prilegneš.”
Pogledao sam preko radnog stola, iznenadivši se kad sam ispred sebe
ugledao svog očuha. Nisam čuo kad je ušao jer su mi misli odlutale dok sam
kroz prozor gledao u daljinu.
Viktor i Keri su bili sa Evom u dnevnoj sobi. Njih dvojica su jedva šta i
govorili, zanemevši od prevelike tuge. Angus je bio negde u zgradi, pomažući
osoblju na ulazu da suzbije navalu fotografa i novinara koji su pokušavali da
udu. Lešinari su napravili pravi kamp ispred glavnog ulaza.
“Jesi li pričao sa Evom?” Oči su me pekle, pa sam ih protrljao. “Njen otac
i Keri su potpuno slomljeni, a ona je...”
Gospode. Šta sam za nju mogao da kažem? Nisam imao pojma. Izgledala
mi je... odsutno. Kao da je nimalo nisu doticali patnja i gnev od
bespomoćnosti, koji su potpuno slomili dvojicu muškaraca koje je neizmerno
volela.
“Otupela je”, rekao je smestivši se na stolicu. “Na kraju će joj dopreti do
svesti. Zasad se s tim bori najbolje što ume.”
“To ‘na kraju’ nije konkretna odrednica! Prosto moram da znam kad...
kako... šta da radim.”
“Zato prvo moraš da se postaraš za sebe, Gidione.” Blago me je gledao.
“Da bi mogao da budeš jak kod joj to bude potrebno.”
“Ne dopušta mi da je utešim. Previše brine za sve ostale.”
“Siguran sam da time pokušava da odvrati misli”, rekao je tiho. “Da se
zaokupi nečim da ne bi razmišljala o sopstvenom gubitku. A ako mene pitaš,
ti treba da se usredsrediš na sebe. Vidi se da noćas oka nisi sklopio.”
Ironično sam se osmehnuo. “Šta me je odalo? Smoking?”
“Krvave oči, neobrijana brada. Ne izgledaš kao muž na kojeg Eva treba da
se osloni i koji će učiniti sve što je u njegovoj moći.”
“Prokletstvo.” Ustao sam. “Prosto mi, eto, deluje... neprirodno što se
ponaša kao da se ništa nije dogodio.”
“Nisam na to mislio. Ali život ide dalje. Tako mora biti. A što se Eve tiče
- ona će ga nastaviti s tobom. Zato moraš da budeš priseban. Trenutno
izgledaš potreseno kao i svi oni.”
I jesam bio. To što Eva nije tražila da je utešim... Upravo to me je i
razdiralo, a toga sam se najviše pribojavao.
Ipak, znao sam da je Kris u pravu. Ukoliko ne stekne utisak da joj mogu
pomoći, kako bih i očekivao da se osloni na mene?
Kris je ustao. “Skuvaću kafu za sve dok se ti istuširaš. Uzgred, doneo sam
hranu. Neka peciva i sendviče iz pekare koju mi je preporučio tvoj brat.
Uskoro treba da se ruča.”
Nije mi bilo do jela, ali lepo od njega što se setio. “Hvala ti.”
Otišao je sa mnom do vrata. “Kao što znaš, sad sam u Njujorku. Kristofer
će voditi poslove narednih nekoliko dana da bih ja mogao da ti pomognem.
Ukoliko ti išta zatreba - u bilo koje doba - obavezno me pozovi, ne
ustručavaj se.”
Zastao sam. Nešto me je stezalo u grudima. Borio sam se za svaki dah .
“Gidione.” Spustio mi je ruku na rame. “I ti prolaziš kroz isto što i ona.
Ali preguraćete vi to. Imate porodicu i prijatelje kojima je...”
“Koju porodicu?” Spustio je ruku.
“Ne, nisam tako mislio”, otelo mi se jer mi je bilo krivo što se odmakao i
žao što je izgledao povredeno. “Slušaj, drago mi je što si tu. Nisam to
očekivao, ali stvarno mi je drago...”
Privukao me je sebi i čvrsto me zagrlio. “Onda nauči da to ubuduće
očekuješ”, odvratio je pomalo osorno. “Znaj da ovog puta neću odstupiti,
Gidione. Mi smo porodica. Možda bi sada trebalo svi da porazmislimo o
tome šta ona za svakog od nas predstavlja i koliko nam znači. Tebi. Meni.
Tvojoj majci, Kristoferu i Ajerlend.”
Spustio sam glavu na njegovo rame pokušavajući da se priberem. Bio sam
umoran. Iscrpljen do krajnjih granica. Mozak mi više nije podrobno
obrađivao informacije. Sigurno sam se zato osećao... Dovraga. Nisam ni znao
šta osećam.
Evin otac i Keri su bili skrhani. A Stanton... Ne mogu ni da zamislim kako
je njemu bilo. Meni je bilo teško, ali njemu je svakako bilo mnogo gore.
Budući da sam bio pod stresom i da su mi misli bile zbrkane, izletelo mi
je: “Kristofer će morati na transplantaciju čitave ličnosti da bih ga
doživljavao kao člana porodice.”
Kris se ukrutio i odmakao se. “Znam da se ti i on ne slažete, ali...”
“Nisam ja za to kriv. Da se zna.” Pokušao sam da se oduprem iskušenju,
da progutam pitanje koje mi je bilo na usnama. “Da li ti je ikad rekao zašto
me mrzi?”
Jebiga. Zašto? Zašto sam morao to da ga pitam? To više ne bi ni trebalo
da bude važno. Pogotovo ne posle svih ovih prokletih godina.
Kris se odmakao još malo i odmahnuo glavom. “Ne mrzi te on, Gidione.”
Ispravio sam se, upinjući se da ne počnem da drhtim - od iscrpljenosti ili
emocija, ni sam to nisam znao. Prošlost sam ostavio za sobom. Gurnuo sam
je u neku kutiju, gde joj je i mesto. Sad imam Evu...
Prokletstvo. Bar se nadam da je još imam.
Moja žena me nikad nije pritiskala da izgladim odnos s Kristoferom kao
što je insistirala za ostale članove moje porodice. Po njenom mišljenju, moj
brat je otišao predaleko. Prešao je granicu kad je podmuklo iskoristio
Magdalen, što je Keri zabeležio kamerom. Možda Evu ne zanima hoću li se
pomiriti s Kristoferom...
Ali sigurno bi bila ponosna na mene kad bih pokušao.
A ako je tako, ako joj dokažem da više nisam isti, da sam se promenio i
postao onakav kakav želi da budem... Koji sam ja kreten. Vratio sam naš
odnos na početak time što joj nisam rekao da je Monika umrla čim sam
saznao. Ukoliko će doprineti tome da mi Eva oprosti tu laž, bolji odnos s
porodicom biće vredan truda i cene koju ću morati da platim.
Primorao sam sebe da se opustim. Kad sam progovorio, glas mi je bio
dubok i ozbiljan. “Moram nešto da ti pokažem.”
Ponudio sam očuha da sedne za moj sto. Kad je privukao stolicu, ja sam
pomerio miša da bi se ponovo pojavila slika na monitoru. Na ekranu se
ukazao Hjuov rukopis.
Krisov pogled je brzo leteo sleva-nadesno i, kad se sav ukočio, znao sam
da je shvatio šta čita.
“Ne znam šta je od svega toga istina”, ogradio sam se. “U Hjuovim
beleškama o mojoj terapiji su sve same laži. Ovo je verovatno pisao kao
lažni dosije koji bi upotrebio u svoju odbranu da smo podneli tužbu protiv
njega.”
“I trebalo je da ga tužimo”, procedio je kroz stisnute zube. “Odakle ti
ovo?”
“Nije važno. Važno je da su među ovim beleškama četiri zapisa s terapija
s Kristoferom. Jedna je s navodne grupne terapije, na kojoj sam bio i ja. I to
je verovatno izmislio ili sam ja zaboravio.”
“5ta misliš, šta je od to dvoje?”
“Stvarno ne znam. Nekih perioda iz detinjstva se... ne sećam.” Ti detalji
su mi se javljali više u snovima nego na javi.
Kris je zavrteo fotelju da bi me pogledao. “Misliš li da je zlostavljao i
tvog brata?”
 Trebalo mi je nekoliko trenutaka da odagnam ta sećanja i da mu
odgovorim. “Ne znam - moraćeš to da pitaš Kristofera - ali sumnjam.”
“Zašto?”
“Datumi i satnice njegove terapije koje je Hju naveo navodno slede
odmah posle mojih. Ukoliko je to tačno - što bi bilo mudro ako je već hteo
sve da zataška - to ne bi bilo izvodljivo.” Skrstio sam ruke. To što sam
pokušao da mu objasnim samo je probudilo svu gorčinu nagomilavanu
godinama. I prezir - i prema Hjuu i prema sebi. “On je bio bolesni gad, ali...
zaista nema lepog načina da ovo kažem. Posle mene ne bi imao snage ni za
koga drugog.”
“O bože... Gidione.”
Odvratio sam pogled jer nisam mogao da gledam zaprepašćenost i gnev
koji mu je kipteo u očima. “Hju je Kristoferu rekao da dolazim kod njega na
lečenje zato što se ti i mama bojite da ću ga ubiti.”
Uzdržao sam se da ne udarim pesnicom u zid jedino zato što je u
penthausu bilo i drugih ljudi. Sam bog zna koliko sam puta kao dete tako
izranjavio šake.
Prisetivši se tog perioda, uvideo sam da je Hju vrlo lako mogao isprati
mozak jednom dečačiću i usaditi mu izvitoperenu sliku o starijem bratu koji
ima česte izlive gneva i destruktivnosti.
“Kristofer ne bi poverovao u to”, naglasio je.
Umorno sam slegnuo ramenima. “Kristofer mi je jednom, zapravo
nedavno, rekao da sam ja želeo da umre još otkad se rodio. Nisam imao
pojma o čemu govori, ali sad...”
“Iščitaću sve”, smrknuto je rekao Kris, okrenuvši se monitoru, “a ti idi i
istuširaj se. Kad završiš, popićemo kafu. Ili nešto jače.”
Krenuo sam ka vratima, ali sam zastao. Kad sam se osvrnuo i pogledao
Krisa, on se već bio sasvim usredsredio na tekst pred sobom. “Ti nisi
poznavao Hjua kao ja”, kazao sam. “Umeo je on da izvitoperi stvari i tako ti
ih usadi u mozak... da te natera da poveruješ u sve i svašta...”
Kris me je pogledao pravo u oči. “Meni ne moraš ništa da dokazuješ,
Gidione. Dovoljna mi je tvoja reč.”
Brzo sam odvratio pogled. Da li je mogao da zamisli šta te četiri reči
znače za mene? Nisam mogao da mu kažem; grlo mi se steglo.
Zato sam samo klimnuo glavom i izašao.

* * *

Trebalo mi je više jebenog vremena nego inače da se obučem. Birao sam

odeću razmišljajući o Evi. Ona voli moje sive pantalone. I crnu majicu s
kratkim rukavima i V-izrezom. Problem rešen.
Neko mi je pokucao na vrata. “Napred.”
U dovratku se pojavio Angus. “Stižu detektivi.”
“U redu.” Otišao sam s njim niz hodnik do dnevne sobe.
Moja žena je sedela na kauču u donjem delu trenerke, širokom džemperu i
čarapama. Glavu je naslonila Viktoru na rame, a on obraz na njenu glavu.
Keri je sedeo na jastuku u dnu njenih nogu, a ona ga je mazila po kosi. Toliko
je uspela da da od sebe. Na televiziji se emitovao neki film, ali niko ga nije
gledao.
“Evo.”
Pogled joj je iz nekih neznanih daljina polako dolutao do mene. Ispružio
sam ruku da joj pomognem da ustane. “Stigli su policajci.”
Viktor se ispravio poguravši moju ženu da se pridigne. Začulo se odsečno
kucanje na vratima u predsoblju, od čega su se svi trgli.
Prišao sam kauču, i dalje ispružene ruke, a Eva se polako pridigla i ustala,
još bleda kao smrt. Prihvatila je moju ruku, pa sam odahnuo od olakšanja.
Privukao sam je sebi i obgrlio je oko ramena poljubivši je u čelo.
 “Volim te”, rekao sam joj tiho dok smo išli ka vratima. Obuhvatila me je
oko struka i naslonila se na mene. “Znam.” Okrenuo sam okruglu kvaku.
“Izvolite, uđite.”
Grejvsova je prva ušla, a njene prodorne plave oči su odmah potražile
Evu. Mična je bio viši od koleginice, pa mu je zbog razlike u visini bilo
prirodnije da se prvo obrati meni.
Odsečno je klimnuo glavom u znak pozdrava. “Gospodine Krose.” Eva se
odmakla od mene kad sam zatvorio vrata.
“Zaista nam je žao zbog vašeg gubitka, gospođo Kros”, kazala je
Grejvsova tonom koji je otkrivao da takve reči previše često govori.
“Možda se sećate Evinog oca, Viktora Rejesa”, rekao sam. “A onaj visoki
Škot tamo - to je Angus Maklaud.”
I policajka i policajac su klimnuli glavom, ali Grejvsova je prva
progovorila, kao i uvek. “Ja sam detektiv Šeli Grejvs, a ovo je moj kolega,
detektiv Ričard Mična.” Pogledala je Kerija, s kojim je razgovarala svega
nekoliko sati ranije. “Gospodine Tejloru.”
Poveo sam ih prema trpezarijskom stolu. “Izvolite, sedite.”
Moja žena je zagladila kosu, pa sam primetio da joj se ruke i dalje tresu.
“Hoćete li kafu? Ili vodu?”
“Može kafa”, odvratio je Mična, odmakavši stolicu od stola.
“Ja ću je skuvati”, dobacio je Kris, ušavši iz hodnika. “Dobro jutro. Ja
sam Gidionov očuh, Kris Vidal.”
Detektivi su ga pozdravili, a on je potom otišao u kuhinju.
Grejvsova je sela pored kolege, spustivši izlizanu kožnu tašnu na sto kraj
sebe. Bila je mršava kao grana, a Mična je bio debeljuškast. Njena kosa je
bila smeđa i kovrdžava, vezana u zalizan rep, pa je tako podsećala na lisicu,
a Mičnina je već bila proređena i seda, što je isticalo njegove tamne oči i
oštre crte lica.
 Grejvsova me je oštro pogledala kad sam izvukao stolicu da bih posadio
suprugu za sto. Primetio sam to, pa sam pogledao i ja nju i kao da sam u
njenim očima video da zna za moj zločin. Stoga sam joj dopustio da u
mojima vidi odlučnost. Tačno je, učinio sam nešto nemoralno da bih zaštitio
svoju ženu. Sam sam doneo te odluke i nosiću ih na savesti do groba.
Seo sam pored Eve, privukavši stolicu uz njenu, i uhvatio je za ruku.
Viktor je seo s njene druge strane, a pored njega se smestio Keri. Angus je
stajao iza mene.
“Možete li oboje da mi ispričate kako je teklo to veče, počevši od
trenutka kada ste stigli na tu svečanost?”, upitao je Mična.
Ja sam prvi ispričao, duboko svestan da će Eva pažljivo slušati svaku
moju reč. Samo se tih poslednjih nekoliko trenutaka nije sećala, ali oni su bili
najvažniji.
“Niste videli napadača?”, bila je uporna Grejvsova.
“Nisam. Čuo sam da je Raul viknuo i odmah sam oborio Evu na zemlju.
Protokol obezbedenja je takav da treba da obave evakuaciju na prvi znak
opasnosti. Odvezli su nas u suprotnom smeru. Nisam ni stigao da se
osvrnem. Hteo sam da zbrinem svoju suprugu, koja je u tim trenucima bila
onesvešćena.”
“Niste videli da je Monika Stanton ranjena?”
Eva me je stegla za ruku. Odmahnuo sam glavom. “Nisam. Čuo sam to
tek nekoliko minuta pošto smo otišli s mesta zločina, a dotad nisam ni znao
da je neko povređen.”
Mična je pogledao Evu. “U kom trenutku ste se onesvestili, gospođo
Kros?”
Olizala je usne, koje su već bile počele da pucaju. “Prilično snažno sam
udarila o trotoar. Gidion je legao preko mene ne dajući mi da ustanem.
Nisam mogla da dišem, a onda je još neko pao preko Gidiona. Njihova tela
su bila preteška... Mislim da sam čula dva ili možda tri pucnja. Nisam
sigurna. Kad sam se osvestila, već sam bila u limuzini.”
“U redu.” Mična je klimnuo glavom. “Hvala vam.”
Grejvsova je otvorila tašnu i izvadila neku fasciklu. Iz nje je izvadila
fotografiju iz policijske stanice, koju je spustila na sto okrenuvši je prema
nama. “Da li neko od vas dvoje poznaje ovog čoveka?”
Nagnuo sam se da bolje pogledam. Na fotografiji je bio plavokos čovek
zelenih očiju. Imao je doteranu bradicu i izgledao sasvim prosečno.
“Znam ko je to”, oglasio se Angus. Okrenuo sam se da ga pogledam. “Tog
tipa smo oterali u Vestportu jer je hteo da fotografiše.”
“Moraćete da date izjavu, gospodine Maklaude”, predočio mu je Mična.
“Naravno.” Ispravio se i skrstio ruke na grudima. “On je ubio gospođu
Stanton?”
“Da. Zove se Roland Tajler Hol. Jeste li ikada imali ikakav kontakt sa
ovim čovekom, gospodine Krose? Sećate li se da ste nekad razgovarali s
njim?”
“Nisam”, odgovorio sam razmislivši, jer nisam imao čega da se sećam.
Eva se nagla ka slici. “Da li ju je on uhodio? Možda je bio opsednut
njom.”
Tiho je postavljala ta pitanja, a led po rubovima njene potisnute patnje
počeo je da puca. Bila je to prva iskra života u njoj otkako sam joj saopštio
žalosnu vest. U tom trenutku sam se setio da od nje krijem još nešto: nejasnu
prošlost njene majke, tu zamršenu priču, u kojoj se možda krije uzrok njene
smrti.
Grejvsova je počela da lista slike, počevši od onih iz Vestporta. “Nije
Holu meta bila vaša majka.”
Molim? Strah koji sam osećao pretvorio se u užas kojeg sam se
pribojavao cele noći.
Bilo je teško usredsrediti se na nešto određeno među tim mnoštvom slika.
Mnoge fotografije su snimljene ispred “Krosfajera”. Neke su pak nastale na
svečanostima i izgledale su kao one koje snimaju paparaci. Na ostalima su se
videla razna druga mesta po gradu.
Eva je uhvatila jednu za ivicu i izvukla je. Na njoj je bilo prikazano kako
je, usred gradske vreve, strasno ljubim na pločniku ispred teretane
“Krostrejner”.
Ta fotografija je prva osvanula na internetu otkako smo počeli da se
zabavljamo. Tad sam se prvi put obratio javnosti, izjavivši da je ona veoma
važna žena u mom životu. Posle toga mi se otvorila i ispričala mi za Nejtana i
svoju prošlost.
Među tim fotografijama je bila još jedna s mnogo pregleda, na kojoj se
svađamo u Brajant parku. Na drugoj slici se u tom parku grlimo, s tim što je
ona snimljena nekog drugog dana. Tu fotografiju ranije nisam video.
“Nije prodao sve”, kazao sam.
Grejvsova je odmahnula glavom. “Većinu fotografija je snimio za sebe.
Kad bi ostao bez novca, prodao bi neku. Mesecima nigde ne radi i živi u
automobilu.”
Sklonivši deo hrpe da bih video ostale fotografije, shvatio sam da se Hol
uvek vrzmao oko nas i da je, kad god bismo Eva i ja ugledali fotografa, to
zapravo bio on.
Zavalio sam se pustivši Evinu ruku da bih je obgrlio oko struka i privukao
sebi. Hol je bio previše blizu moje žene, a da toga nismo ni bili svesni.
“Dajte da ih ja pogledam”, rekao je Viktor.
One koje sam pregledao prosledio sam mu preko stola. Videvši one koje
su ostale, osetio sam se kao da me je grom pogodio. Izvukao sam jednu nad
kojom se javnost naslađivala, onu s Magdalen, zbog koje smo se Eva i ja i
posvađali u Brajant parku. Na sledećoj smo bili Korin i ja na koktelu
“Kingsmen votke”.
Disanje mi se ubrzalo. Pustio sam Evu i povukao se na ivicu stolice da
bih slike pregledao obema rukama.
Keri se nagnuo preko Viktorovog ramena da bi ih i sam pogledao. “Možda
je ovaj tip samo loš strelac? Ili je pomešao Moniku i Evu?”
“Nije on uhodio Evu”, odvratio sam kruto jer sam, preneražen, uvideo
pravu istinu. Izvukao sam fotografiju na kojoj sam bio s dve devojke u
klubu. Onu koja je snimljena u maju, pre Evinog dolaska u Njujork.
 15

Primakavši se stolu, spustila sam ruku na Gidionova leđa i osetila koliko

je napet. Koža mu je bila topla ispod meke pamučne majice, a mišići
zategnuti.
Kris je došao iz kuhinje noseći poslužavnik sa četiri šolje iz kojih se
pušila kafa, mali bokal mleka i činiju sa šećerom. Spustio ga je pored Mične,
jer je samo tu bilo mesta pošto je čitav sto bio prekriven fotografijama.
Detektivi su mu zahvalili i uzeli šolje. Grejvsova je pila kafu bez ičega, a
Mična je dodao mleko i šećer.
Mičnu sam upoznala tokom istrage Nejtanovog ubistva. Grejvsovu sam
lično poznavala; sparingovala sam s njom kod Parkera na časovima krav
mage. Stekla sam utisak da sam joj se dopala kao osoba ili da prosto saoseća
sa mnom, a bila sam ubedena da je zbog Gidionove ljubavi prema meni
odlučila da zatvori Nejtanov slučaj uprkos tome što je ostalo mnogo pitanja
bez odgovora.
Donekle me je tešilo to što baš oni vode istragu.
“Samo da proverim da li sam dobro razumela”, rekla sam boreći se s
tugom koja mi je zamaglila um od ranog jutra. “Taj čovek uhodi Gidiona?”
Tata je vratio fotografije koje je pregledao. “Da li je Holu bila meta moja
kćerka ili Kros?”
“Hol smatra da ga je Kros izdao zato što se oženio”, odgovorila je
Grejvsova.
Zurila sam se u nju od neverice. Nije nosila ni nakit ni šminku, ali je
uprkos tome bila neodoljiva. Bez obzira na to što je svakog dana morala da
se suočava sa surovom realnošću, još se srčano borila za pravdu - čak i kad
je to izlazilo iz zakonskih okvira. “Dakle, razmišljao je: kad ja ne mogu da
imam Gidiona, niko neće?”
“Ne baš.” Pogledala je Gidiona. “Hol veruje da je njegova sudbina
‘prepletena’ s vašom - da ste sklopili neki kosmički pakt - i da ga vaš brak
podriva. To što je hteo da vas ubije za njega predstavlja jedini način da
spreči da mu život krene pravcem kojim on ne želi da ide.”
“I to, kao, treba da ima nekog smisla?”, upitao je Keri nalaktivši se na sto
i uhvativši se za glavu obema rukama.
“Holova opsednutost nije seksualne prirode”, objašnjavao je Mična. Bio
je razbarušen i videlo se da nije spavao celu noć. Uprkos tome, pažljivo je
slušao i posmatrao i nije mu promicao nijedan detalj. Njegova koleginica je
gađala direktno; on je opipavao periferiju terena. “Čak ni romantične. On
tvrdi da je heteroseksualac.”
Grejvsova je izvadila još jednu sliku iz fascikle i stavila je povrh ostalih.
“Oboje poznajete ovu ženu.”
En. Dlanovi su mi odjednom postali vlažni. Gidionovo telo se napelo kao
luk.
“Jebote”, promrmljao je Keri, toliko jako tresnuvši pesnicama o sto da
sam poskočila.
“Video sam je sinoć”, rekao je Kris i seo pored Gidiona. “Bila je na
večeri. Ne možeš da ne primetiš njenu jarkocrvenu kosu.”
“Ko je to?”, upitao je moj tata strogo i kruto.
“Doktorka En Lesli Lukas”, odgovorila je Grejvsova. “Ona je psihijatar i
lečila je Hola, ali s njim se sastajala u nekoj drugoj ordinaciji, ne u zvaničnoj,
pod imenom Aris Matevosijan.”
Gidion je procedio kroz zube: “Poznato mi je to ime.” Grejvsova se
iznenadila i pogledala ga pravo u oči. “Odakle?”
“Samo trenutak. Odmah ću vam pokazati.” Odmakao se od stola i krenuo
niz hodnik.
Posmatrala sam ga kako korača, a Laki je odskakutao za njim. Štene se
čitavog jutra vrzmalo oko mene, kao da je znalo da je sad ono potrebnije
meni nego ja njemu. Nešto se promenilo, a pošto je Lakijev emocionalni
barometar trenutno bio precizniji od mog, moraću da obratim pažnju na to.
“Hoće li mi neko objasniti ko je doktorka Lukas”, upitao je moj otac, “i
kakve veze ona ima s Holom i Monikom?”
“Evo, sad će nam Kros svima reći”, odgovorio je Mična.
“Njih dvoje su pre izvesnog vremena završili u krevetu”, dobacila sam jer
sam želela da skinem teret razgovora o tome s Gidionovih leđa. Bilo ga je
sramota što je to uradio i to sam dobro znala.
Privukla sam kolena uz grudi i obgrlila ih da bih se ugrejala. Bila sam
svesna da moram pažljivo da biram reči. Biće mi teško da im ispričam celu
istinu s obzirom na to da onda moj otac neće imati baš laskavu sliku o mom
mužu.
“Previše se zanela”, nastavila sam, “i htela je da napusti muža, pa je
Gidion prekinuo kontakt s njom. Ona posle toga nije mogla da nastavi po
starom i da preboli to. Pojavila se jednom u mojoj zgradi i nekoliko puta je
prišla Keriju, a tada je nosila periku pretvarajući se da je neko drugi.”
Grejvsova me je posmatrala prodorno, ali kao neko ko razume.
“Razmotrili smo njenu žalbu. Vi i Kros ste imali sukob s njom, zasebno, u
dva navrata.”
“Dođavola, Evo.” Otac me je prostrelio pogledom. Oči su mu bile
zakrvavljene i crvene. “To ti ništa nije trebalo.”
“Šta?”, rekla sam. “I dalje mi nije jasno kakve sve to ima veze. Ona je
uznemiravala mog najboljeg druga i mog muža. Samo sam joj rekla da
odstupi.”
Gidion se vratio i ispružio svoj telefon, pokazujući nam neku sliku.
Mična je bolje pogledao tu fotografiju. “Recept za Korin Giru koji je
izdala doktorka Aris Matevosijan. Otkud vam to?”
“Pre nekog vremena, tačnije, pre dva-tri meseca, Korin je postala
neuravnotežena”, počeo je da objašnjava bez emocija, zauzevši svoje mesto
pored mene. “Saznao sam da odlazi kod psihoterapeuta koji joj prepisuje
antidepresive, što je izazivalo česte promene raspoloženja. Fotografisao sam
recept da bih znao kome da se obratim ako i dalje bude imala problema.”
Gidion me je zagrlio privukavši me da se naslonim na njega. Čim sam to
učinila, osetila sam kako se opuštenije smestio u stolicu; kao da je zbog toga
što me drži uza se osetio ogromno olakšanje. Obgrlila sam ga oko struka i
osetila njegove usne na svom čelu.
Iz grudi mu je zabubnjalo ispod mog uha kad se ponovo oglasio. “Znači,
En je bila Holov psihijatar”, rekao je oštrim tonom od umora. “Zašto je
koristila lažno ime?”
“Mislila je da je pametna”, odgovorila je otvoreno Grejvsova, “ali mi smo
pametniji. Pride smo priveli Hola, koji je prilično poremećen, ali prilično i
saraduje. Sve je priznao čim smo popričali s njim. Mudro je postupio - ili
paranoično - što je krišom snimio sve terapije kod doktorke Lukas, koje smo
pronašli pregledajući njegov automobil.”
“Da ga nije ona nagovorila na ovo?”, upitala sam ne bih li se uverila da je
možda posredi nesporazum.
“Mislim da Hol nikad nije bio baš čist”, dodao je Mična, “ali nekad je bio
u radnom odnosu, imao je prebivalište, i tada ga Kros nije naročito zanimao.
En Lukas ga je obmanula i iskoristila.”
Detektivka Grejvs je počela da prikuplja fotografije, a Mična joj je
pomogao. “Pomenuo joj je da je prekinuo školovanje pošto su njegovi baba i
deda bankrotirali posle Poncijeve prevare. Nije bio kivan na Krosa zbog toga,
ali ona ga je ubedila da su njegov i Krosov život povezani ili nešto slično
tome.”
“Može li ona u zatvor zbog toga?” Čvršće sam se privila uz Gidiona. “To
što je uradila doprinelo je tome što je moja mama... što je više nema. Ne
može valjda da se izvuče bez posledica, zar ne?
“Priveli smo je pre oko sat vremena.” Grejvsova me je gledala u oči.
Njene su zračile odlučnošću. “Kad dođe njen advokat, pritisnućemo je.”
“Odeljenje okružnog tužioca će utvrditi za šta će ih sve teretiti”, dodao je
Mična, “ali budući da imamo Holove snimke, kao i snimke sa sigurnosnih
kamera, na kojima se vidi da Lukasova i Hol ulaze u tu drugu ordinaciju i
izlaze iz nje, sve to svakako ukazuje na moguć uzrok.”
“Redovno nas obaveštavajte”, napomenuo je moj otac.
“Naravno.” Grejvsova je sve vratila u svoju torbu, a zatim se ponovo
obratila Gidionu. “Jeste li videli doktorku Lukas na večeri?”
“Jesam”, odgovorio je mazeći me po ruci. “Eva mi je pokazala gde sede.”
“Jeste li razgovarali s njom te večeri?”, upitao je Mična. “Nismo.” Gidion
me je upitno pogledao sa svoje visine.
“Pokazala sam joj srednji prst iz daljine”, priznala sam, vrativši se kroz
sećanja u taj trenutak. “Zlurado mi se smeškala. Možda je i došla da bi
videla kako će se sve odvijati.”
“Anđele.” Gidion me je zagrlio, obavijajući me svojom toplotom i
mirisom kože.
“U redu. To je sve zasad”, rekla je odsečno Grejvsova. “Još samo da
uzmemo izjavu gospodina Maklauda o incidentu u Vestportu i odlazimo.
Hvala vam što ste izdvojili vreme.”
Budući da su s nama završili, svi smo se odmakli od stola.
“Evo.” Grejvsova je sačekala da je oboje pogledamo. Na trenutak nije
bila samo policajka. “Zaista mi je žao zbog vašeg gubitka.”
“Hvala vam.” Ponovo svesna svoje situacije, odvratila sam pogled od
Grejvsove.
Da li joj je čudno što ne plačem? Sam bog zna da meni jeste. Koliko god
da me je ponekad izluđivala, volela sam majku. Zar nije tako? Kakva je to
osoba koja ništa ne oseća kad joj majka umre?
Angus se smestio na stolicu na kojoj je dotad sedeo Gidion i počeo da
prepričava šta se dogodilo u Vestportu.
Gidion me je uzeo za ruku i odveo me nekoliko metara odatle. “Hoću da
budemo malo nasamo.”
Namrštila sam se i klimnula glavom. “Važi, naravno.” Vukao me je za
sobom prema vratima spavaće sobe. “Krose.”
Oboje smo se okrenuli začuvši glas mog oca. “Recite.”
Tata je stajao pored dnevne sobe smrknutog lica, a pogled mu je plamteo.
“Moramo da razgovaramo.”
“Nema problema”, odvratio je Gidion klimnuvši glavom. “Dolazim za pet
minuta, samo da porazgovaram sa svojom ženom.”
Nastavio je da hoda, ne pruživši priliku mom ocu da se pobuni. Otišla
sam za njim u spavaću sobu, a Laki je u nju utrčao pre nas. Posmatrala sam
Gidiona kako zatvara vrata iza nas troje. Potom se okrenuo i pogledao me u
oči.
“Treba da odspavaš malo”, rekla sam mu. “Izgledaš umorno.” To me je
izjedalo. Mislim da ga nikad nisam videla toliko iscrpljenog.
“Vidiš li ti mene?”, upitao je malo promuklim glasom. “Gledaš me, ali da
li me vidiš?”
Namrštila sam se još više. Odmerila sam ga od glave do pete. Ooo.
Obukao se baš kako ja volim. Mislio je na mene. “Vidim.”
Dodirnuo mi je lice. U pogledu mu se videlo da ga nešto razdire. “Imam
osećaj da sam za tebe nevidljiv.”
“Vidim te.”
“Ne znam...” Duboko je uzdahnuo. Disao je ubrzano kao da je trčao
kilometrima. “Žao mi je, Evo. Žao mi je zbog En... i zbog svega od sinoć...”
“Znam.” Naravno.
 Bio je mnogo uznemiren. Mnogo više nego ja. Kako je to moguće? On je
uvek umeo bolje da se kontroliše od mene. Osim u ovoj situaciji. Kad sam
saznala istinu, osetila sam da se negde duboko u meni rada neka čelična
odlučnost. Nisam razumela zašto je tako, ali svejedno sam je upotrebila da
bih porazgovarala s policijom, ali i sa tatom i Kerijem, kojima je bilo
potrebno da budem jaka.
“Prokletstvo.” Prišao mi je i obuhvatio mi lice rukama. “Viči na mene.
Udari me. Zaboga...”
“Zašto?”
“Zašto?” Zagledao se u mene kao da sam poludela. “Zato što sam ja kriv.
En je bila moj problem i nisam uspeo s njom da izađem na kraj. Nisam...”
“Nisi ti odgovoran za njene postupke, Gidione,” odvratila sam ljutito.
Iznervirala sam se što tako razmišlja. “Zašto si to uopšte pomislio? To nije
logično.”
Uhvatio me je za ramena i malo me protresao. “Nije logično to kako se ti
ponašaš! Zašto nisi ljuta što ti nisam rekao za majku? Poludela si kad sam
zaposlio Marka, a nisam ti rekao. Ostavila si me...” Glas ga je izdao. “Nemoj
da me ostaviš zbog ovoga, Evo. Izguraćemo mi ovo... Smislićemo kako da se
izborimo sa ovim.”
“Neću te ostaviti.” Pomazila sam ga po licu. “Treba da spavaš, Gidione.”
“Gospode.” Podigao me je i poljubio me obuhvativši mi usne svojima.
Zagrlila sam ga i počela da ga mazim po leđima da bi se smirio.
“Gde si ti?”, promrmljao je. “Vrati mi se.”
Drhtavim prstima mi je obuhvatio bradu i nežno je povukao, terajući me
da otvorim usta. Čim sam to učinila, zavukao mi je jezik unutra, ljubeći me
očajnički. Zastenjao je i snažno me privio uza se, tucajući me jezikom.
Neka vrelina me je prožela. Zamamna toplota njegovog tela probila se
kroz moju odeću i počela da prodire u moju kožu.
Očajnički želeći da mi nešto odledi srce, poljubila sam i ja njega mazeći
ga jezikom iznutra.
“Evo.” Pustio me je i počeo da me mazi po leđima i rukama.
Podigla sam se na vrhove prstiju da bih bolje priljubila usne uz njegove.
Zavukla sam mu ruke pod majicu, a on je izbacio vazduh kroz zube,
priljubivši se uz moje telo pod dodirima mojih hladnih prstiju. Mazila sam ga
po koži upijajući njegovu toplotu.
“Tako”, prodahtao mi je uz usne. “Bože, Evo. Koliko te volim.”
Olizala sam mu usne, usisavši njegov jezik kad je on liznuo mene.
Othuknuo je od olakšanja i bola, snažno me stegavši za zadnjicu i povukavši
me uza se. Čvrsto sam se držala, izgubljena u njemu. On je bio ono što mi
treba. Nisam mogla da razmišljam ni o čemu drugom kad me je držao u
zagrljaju.
“Reci mi da me voliš”, dahtao je. “Reci mi da ćeš mi oprostiti. Sledeće
nedelje... sledeće godine... jednom...”
“Volim te.”
Odvojio je usne od mojih i zagrlio me toliko snažno da sam jedva disala.
Nisam doticala pod nogama, a slepoočnice su nam bile priljubljene.
“Iskupiću se za ovo”, zakleo se. “Naći ću način.”
“Ššš...” Obeshrabrenost je bila tu. Kucala je na vrata moje podsvesti. Kao
i bol. Nisam znala da li je to zbog Gidiona ili zbog mame.
Zatvorila sam oči. Usredsredila sam se na svog najdražeg, na dobro poznat
miris njegovog tela. “Poljubi me opet.”
Gidion je okrenuo glavu i ponovo pronašao moje usne. Čeznula sam da
osetim nešto dublje, da ode do kraja, ali nije mi to dopustio. Taj poljubac je
bio pun divlje strasti kao i prethodni, ali ujedno je bio i nežan. Pobunila sam
se i zavukla mu prste u kosu da bih ga privukla još bliže.
“Anđele.” Mazio me je nosom. “Tvoj tata me čeka.”
O bože. Volela sam tatu svim srcem, ali sada je bio besan i u agoniji zato
što više ništa nije mogao učiniti. To me je dotuklo.
Nisam znala kako da ga uresim i umirim. U meni je bila praznina i kao da
više nisam imala šta da pružim. A svima sam bila potrebna.
Spustivši me na pod, Gidion mi se ponovo zagledao u lice. “Pusti me da
budem uz tebe. Nemoj da se ograđuješ od mene.”
“Pa i ne činim to.” Pogled mi je odlutao prema kupatilu. Peškir je na
podu. Zašto je tamo? “Nešto nije u redu.”
“U pravu si. Ništa nije u redu”, odvratio je ukočeno. “Sve je sjebano. Ne
znam šta da radim.”
“Ne. Nešto nije u redu sa mnom.”
“Evo! Kako možeš to da kažeš? S tobom je sve u redu.” Ponovo mi je
obuhvatio lice i privukao me sebi.
“Posekao si se.” Dodirnula sam tačkicu sasušene krvi na njegovoj bradi.
“Ni to ti se nikad nije desilo.”
“Šta li se to događa u toj tvojoj glavici?” Obgrlio me je. “Ne znam šta da
radim”, ponovio je. “Ne znam šta da radim.”

***

Gidion me je držao za ruku kad smo se vratili u dnevnu sobu.

Moj otac je sedeo na kauču i ustao je čim je video da smo ušli. Bio je u
iznošenim farmerkama i izbledeloj majici Univerziteta Kalifornija u San
Dijegu, a na četvrtastoj donjoj vilici već mu je izbijala brada.
Gidion se obrijao. Zašto nisam obradila tu informaciju kad sam primetila
da se posekao brijaćem? Kako mi je promaklo da više nije u smokingu?
Neke stvari su mi se ukazivale neverovatnom jasnoćom. Ostale su bile
izgubljene u magli koja mi je obavila um.
Policajka i policajac su otišli. Keri se sklupčao uz rukohvat kauča i
zaspao blago otvorenih usta. Čula sam kako tiho hrče.
“Možemo da popričamo u radnoj sobi”, rekao je Gidion, pustivši mi ruku
da bi njome pokazao tati put niz hodnik.
Tata je kruto klimnuo i zaobišao stočić. “Hajde, vodi.” Gidion je odmah
krenuo. Ja sam pošla za njima. “Evo.” Tatin glas me je prenuo, pa sam se
okrenula. “Moram da popričam s Krosom nasamo.”
“Zašto?”
“Moram da mu kažem neke stvari koje ti ne treba da čuješ.” Polako sam
odmahnula glavom. “Ne može to tako.” Nervozno je othuknuo. “Nećemo da
se raspravljamo.”
“Tata, nisam dete. Ako nešto moraš da pričaš mom mužu, onda to sigurno
ima neke veze sa mnom, pa i ja treba da budem prisutna.”
“Nemam ništa protiv toga”, rekao je Gidion vrativši se do mene. Otac je
stegao vilice, gledajući čas mene, čas Gidiona. “Dobro.”
Svi smo pošli u Gidionovu radnu sobu. Kris je sedeo za Gidionovim
radnim stolom i razgovarao telefonom. Odmakao se i ustao čim smo ušli.
“Čim dođeš s posla”, rekao je svom sagovorniku. “Objasniću ti kad se
budemo videli. U redu. Tada ćemo popričati, sine.”
“Nadam se da ti neće smetati da po razgovaram s njima dvoma ovde”,
rekao mu je Gidion kad je završio razgovor.
“Nikako.” Zabrinuto je pogledao sve troje. “Naći ću tanjire i postaviti sto
za ručak. Svi treba nešto da pojedemo.”
Kris je izašao iz sobe, pa mi je tata privukao pažnju jer se zagledao u
ogroman kolaž fotografija na zidu. Na onoj u sredini sam bila ja dok spavam.
Bila je to intimna slika, prizor koji snimi muškarac da bi se sećao šta je sve
radio sa svojom ljubavnicom pre nego što je zaspala.
Pogledala sam ostale fotografije i primetila jednu na kojoj smo Gidion i ja
na nekoj svečanosti; tek malopre sam saznala da je to fotografisao upravo
Hol. Odvratila sam glavu, podišla me je jeza.
 Možda je to strah? Hol mi je oduzeo majku, ali zapravo je hteo da mi
oduzme Gidiona. Sad bih, eto, oplakivala muža. Osetila sam grč u stomaku
od same pomisli na to, toliko jak da sam se presamitila.
“Anđele.” Istog trena se stvorio pored mene i poveo me da sednem na
jednu od stolica pored radnog stola.
“Šta ti je?” I tata se nagnuo nad mene, gledajući me unezvereno. Nisam
mogla da razaznam sopstvena osećanja, ali njegova sam jasno uočila. Uplašio
se za mene. Strepeo je vise nego što je trebalo.
“Dobro sam”, uveravala sam ih iako sam uhvatila Gidiona za ruku i čvrsto
je stegla.
“Treba nešto da pojedeš”, rekao je Gidion.
“I ti”, odvratila sam. “Što pre vas dvojica završite, pre ćemo za sto.
Gadila mi se i sama pomisao na hranu, ali to nisam rekla. Već su previše
brinuli zbog mene.
Tata se ispravio. “Razgovarao sam sa svojom porodicom”, rekao je
Gidionu. “I dalje žele da dođu i budu ovde zbog Eve. I zbog mene.”
Gidion se naslonio na ivicu stola i provukao prste kroz kosu. “U redu.
Usmerićemo ih pravo u Severnu Karolinu. Samo ćemo morati da prilagodimo
plan letenja.”
“Zaista bih to cenio”, procedio je tata nevoljko. “Nema problema. Ne
brinite zbog toga.”
“Pa zašto onda izgledaš zabrinuto?”, rekla sam Gidionu, videvši da se
namrštio.
“Pa... Na ulici je još ludnica. Mogli bismo da sprovedemo vašu porodicu
kroz garažni ulaz, ali, ako se pročuje da su u gradu, verovatno će ih saletati
novinari i foto-reporteri u hotelu u kojem budu odseli ili svuda po gradu.”
“Pa neće oni da razgledaju grad”, prasnuo je tata.
“Nisam na to mislio, Viktore.” Gidion je uzdahnuo trudeći se da se to ne
čuje. “Samo razmišljam naglas. Smisliću kako ćemo to da izvedemo.
Smatrajte to rešenim.”
Pretpostavljala sam kakav je haos ispred zgrade i zamislila baku i ostalu
rodbinu kako se probijaju kroz gužvu. Zavrtela sam glavom i na trenutak mi
se malo razbistrilo. “Ako žele da dođu, treba da odemo u Auter Benks kao
što smo i planirali pošto smo već rezervisali sobe za njih. Tamo neće biti
gužve i imaćemo svoj mir.”
Odjednom sam žarko poželela da budem na plaži. Da osetim vetar u kosi,
da mi morska pena zapljuskuje stopala. Tamo sam se osećala živom i ponovo
sam htela da se osećam tako. “Ugovorili smo sve s keteringom. Biće hrane i
pića za sve.”
Gidion me je pogledao. “Rekao sam Skotu da pozove Kristin. Sve smo
otkazali.”
“Verovatno ste to učinili pre samo nekoliko sati. Teško da su se u hotelu
za tako kratko vreme rezervisale sve sobe, a ketering je verovatno dosad
pripremio mnogo stvari.”
“Stvarno želiš da odeš u kuću na plaži?”, tiho me je upitao.
Klimnula sam glavom. Tamo nije bilo toliko uspomena na mamu koliko ih
je bilo u gradu, a i ako poželim da izađem iz kuće i prošetam, niko mi neće
smetati.
“Dobro, onda. Pobrinuću se za to.”
Pogledala sam tatu nadajući se da će se saglasiti s mojim planom. Stao je
pored mene skrštenih ruku, zagledan u sopstvena stopala.
Na kraju je rekao: “Ovo što se desilo menja sve. Svima nama. Želim da se
preselim u Njujork.”
Iznenađeno sam pogledala Gidiona, a zatim i tatu. “Stvarno?”
“Trebaće mi neko vreme da se izvučem iz službe i prodam kuću, ali sve
ću to započeti što pre.” Pogledao me je. “Moram da ti budem bliže, a ne da
živimo ovako, na suprotnim krajevima proklete države. Sad imaš samo
mene.”
“Eh, tata. Ali ti voliš svoj posao.”
“Ali tebe volim više.”
“Čime ćete se baviti?”, upitao je Gidion.
Nešto u njegovom tonu privuklo mi je pažnju. Malo se iskrenuo da bi stao
tačno naspram nas, privukavši uz sto butinu na koju je položio skrštene šake.
Pažljivo je slušao mog oca i netremice ga gledao. Na njegovom licu nije bilo
ni traga iznenađenosti koju sam očekivala.
“O tome sam i hteo da razgovaramo”, rekao je moj otac smrknutog lica.
“Evi treba predan telohranitelj”, kazao je Gidion pročitavši mu misli.
“Angus i Raul ionako ne znaju kud će pre od posla, a Evi je potrebno
zasebno obezbeđenje.”
Zinula sam shvativši o čemu moj muž govori. “Šta? Ne dolazi u obzir,
Gidione.”
Podigao je obrve. “Zašto da ne? To bi bilo idealno. Ni u koga ne bih
mogao više da se uzdam. Niko te neće štititi bolje od oca.”
“Zato što je... čudno. Eto. Tata je sam svoj gazda. Bilo bi bez veze da moj
otac bude na platnom spisku mog muža. Prosto mi to... nije u redu.”
“Meni je Angus kao otac”, istakao je, “pa obavlja isti posao.” Potom je
pogledao tatu. “To ne znači da ga zbog toga manje cenim. Eto, i Kris je na
čelu kompanije u kojoj imam većinski interes, pa se može reći da i on radi za
mene.”
“Nije to isto”, odvratila sam tvrdoglavo.
“Evo.” Tata mi je spustio ruku na rame. “Ako ja pristajem na to, onda bi
trebalo i ti da se složiš s tim.”
Razrogačila sam oči od neverice. “Ti to ozbiljno? Jesi li o tome razmišljao
i pre nego što je on to pomenuo?”
 Klimnuo je glavom, i dalje smrtno ozbiljan. “Razmišljao sam o tome
otkako me je pozvao zbog... tvoje mame. U pravu je: zašto bih poverio
nekom drugom da te čuva kad sebi najviše verujem?”
“Od čega da me čuvaš? Ono što se sinoć dogodilo... ne događa se svakog
dana.” Nikako se nisam slagala s tim. Zar da do kraja života živim u strahu
da je Gidion možda u opasnosti? Mislim da bih poludela, a svakako ne bih
mogla podneti da se i tata nađe na meti.
“Evo, za poslednjih godinu dana sam te više viđao na televiziji i po
internetu i novinama nego uživo, a tada si uglavnom bila u San Dijegu.”
Njegovo lice je poprimilo još ozbiljniji izraz. “Daj bože da nikad ne budeš u
opasnosti, ali ne želim da rizikujem. Osim toga, Kros ionako namerava da
zaposli nekoga, pa zašto onda da to ne budem ja?”
“Jesi li ti ovo već planirao?”, oštro sam upitala Gidiona. Klimnuo je.
“Jesam. Odavno sam razmišljao o tome.”
“Ne sviđa mi se to.”
“Žao mi je, anđele.” Po njegovom tonu sam zaključila da ću morati da se
pomirim s tim.
Tata je skrstio ruke. “Neću prihvatati nikakve napojnice niti druge
nadoknade mimo plate koju dobijaju ostali telohranitelji.”
Gidion je spustio ruke i, obišavši sto, izvadio iz fioke nekoliko papira
spojenih spajalicom. “I Angus i Raul su pristali da vam pokažem njihove
platne obračune. Isto tako, za početak sam vam ovde izložio šta možete da
očekujete,”
“Ne mogu da verujem”, požalila sam se. “Razradio si to do te mere, a nisi
mi ništa rekao.”
“Radim na ovome tek od jutros. Tek sad se ukazala prilika da govorimo o
tome, a nisam hteo ništa da pominjem ako tvoj otac ne kaže da će se preseliti
ovamo.”
Takav je bio Gidion Kros: o svemu je mislio i ništa mu nije promicalo.
Tata je uzeo papire i, letimično pregledavši prvu stranicu, pogledao Gidiona
u neverici. “Ovo je stvarno ovoliko?”
“Uzmite u obzir da je Angus uz mene veći deo mog života. Takođe je
prošao vojnu obuku i poznaje razne tehnike preživljavanja. Ukratko, zaslužio
je to.” Gidion je posmatrao mog oca kad je okrenuo sledeću stranu. “Raul
kraće radi za mene i još nije na Angusovom položaju - zasad. Ali i on je
prošao razne vidove obuke i poznaje mnoge veštine.”
Tata je naglo othuknuo okrenuvši narednu stranu. “Pa ovo je... “Verovatno
više nego što ste očekivali, ali u toj tabeli su navedeni podaci na osnovu
kojih možete proceniti kakva je vaša plata u odnosu na dohotke moja druga
dva glavna telohranitelja. Vidite da je raspodela sasvim poštena.
Podrazumeva se da ćete pristati na dalju obuku da biste stekli neophodne
dozvole, licence i registracije protokola.”
Videla sam kako je tata zabacio ramena i isturio bradu, ali da mu usne
više nisu onako stisnute. Kako god da je doživljavao tu situaciju, prihvatio je
to kao izazov. “U redu.”
“Primetićete da je u platu uključena i naknada za stanovanje”, nastavio je
Gidion kao pravi mogul iako je samo iznosio činjenice. “Pored Evinog
nekadašnjeg stana je slobodan i opremljen stan, pa, ako želite, možete
slobodno da se uselite u njega.”
Ugrizla sam se za donju usnu, znajući da govori o stanu u kojem je i sam
živeo dok je Nejtan još bio precnja. U njemu smo se nedeljama krišom
sastajali, pretvarajući se za javnost da više nismo zajedno.
“Razmisliću o tome”, rekao je tata.
“Treba razmisliti o još nečemu”, počeo je Gidion, “a to je da ćete morati
da prihvatite činjenicu da sam ja muž vaše kćerke. Svakako ćemo imati u
vidu šta ste vi u njenom životu i poštovaćemo to, ali to što ću ja vas ceniti
zato što ste njen otac ne znači da neću dozvoliti sebi određenu slobodu s
njom pred vama. To ne znači da nas dvoje nećemo biti intimni.”
Gospode bože. Pognula sam ramena od stida. Streljala sam Gidiona
pogledom, baš kao i moj otac.
Tati je trebalo vremena da se primiri i odgovori na to. “Imaću to na umu
dok budem razmatrao tvoj predlog.”
Gidion je odsečno klimnuo glavom. “U redu. Postoji li još nešto što nismo
razjasnili?”
Tata je odmahnuo glavom. “Zasad nema.”
Skrstila sam ruke, svesna da ću morati još nešto da kažem u određenom
trenutku.
“Znaš gde me možeš naći, anđele, kad budeš spremna da me napadneš.”
Pružio mi je ruku. “Pre toga, vodim te da ubaciš nešto u kljun.”

***

Doktor Pitersen se pojavio oko tri i bio je pomalo unezveren. Kako i ne bi

bio kad je morao da se probije kroz rulju ispred zgrade. Gidion ga je svima
predstavio, a ja sam se trudila da uočim njegove reakcije pošto je o svima
njima tokom terapija čuo mnogo od nas.
Nakratko je porazgovarao sa mnom i izjavio mi saučešće. Moja majka mu
je bila draga i često je bio beskrajno strpljiv prema njoj kad bi se ponašala
neurotično, što me je izvodilo iz takta. Videlo se da mu je mnogo žao što je
više nema, zbog čega sam se zapitala kako sam odabrala baš njega.
Očigledno se ni on toga nije sećao. Jedva sam uspela da mu odgovorim kako
sam.
S Gidionom je mnogo duže pričao. Njih dvojica su otišli u trpezariju, gde
su razgovarali gotovo šapatom.
Međutim, to nije dugo potrajalo. Gidion se okrenuo prema meni, pa sam
zaključila da su završili razgovor. Ispratila sam doktora Pitersena do vrata i
utom sam primetila da je na ivici stola torbica koju sam nosila na večeri.
Izvadila sam telefon i videla desetine propuštenih poziva i poruka. Od
Megumi, Vila, Šone, doktora Travisa... Čak i od Breta. Samo što sam
pročitala poruke i počela da odgovaram na njih, zazvonio mi je telefon
vibrirajući mi u ruci. Videla sam ime osobe koja me je pozvala i potražila
Kerija, ali on je razgovarao s mojim tatom, pa sam niz hodnik otišla u
spavaću sobu.
Kroz prozore vitkih okvira videla sam koliko je popodne odmaklo. Za
nekoliko sati već će se spustiti sumrak i uskoro će prvi dan života bez mame
biti priveden kraju.
“Zdravo, Treju.”
“Evo. Ovaj... Verovatno nije trebalo da ti smetam u ovako nezgodnom
trenutku, ali u vestima sam čuo šta se desilo, pa sam te pozvao pre nego što
sam shvatio da to i nije baš pametno. Samo sam hteo da ti kažem koliko mi
je žao.”
Sela sam u naslonjaču za čitanje, ne želeći ni da pomišljam kakve su sve
naslove novinari smislili. “Cenim to što misliš na mene.”
“Ne mogu da verujem šta se dogodilo. Ako mogu išta da učinim za tebe,
slobodno mi reci.”
Osetila sam kako mi je glava previše teška, pa sam je spustila na naslon i
zatvorila oči. Setila sam se Trejovog lepog lica, njegovih blagih očiju boje
lešnika i male grbe na njegovom nosu koja je bila podsetnik na to da je
jednom prilikom slomljen. “Slušaj, Treju, neću sad da svaljujem krivicu na
tebe, ali treba da znaš da je moja majka mnogo značila Keriju. Bila mu je kao
majka i sad je mnogo tužan.”
Uzdahnuo je. “Zaista mi je žao što to čujem.”
“Htela sam da te pozovem pre... ovoga.” Podvila sam noge. “Da vidim
kako si, ali isto tako i... Uglavnom, iz više razloga. Želela sam da ti kažem da
moraš uraditi ono što je najbolje za tebe. I zato, ako još želiš da budeš s
Kerijem, brzo se odluči. Vrata se zatvaraju.”
“Da pogađam. Viđa se s nekim?”, odvratio je hladno.
 “Ne, naprotiv. Rešio je da neko vreme bude sam i da se preispita šta želi.
Pretpostavljam da znaš da je raskinuo s Tatjanom?”
“Rekao mi je.”
“Ako ne veruješ da govori istinu, onda je bolje da se raziđete.”
“Žao mi je.” Nervozno je othuknuo. “Nisam tako mislio.”
“Keri će bolovati i odbolovati, Treju. Uskoro će biti spreman da krene
dalje. Samo sam htela da ti napomenem da razmisliš o tome.”
“Samo o tome i razmišljam. I još ne znam odgovor.”
Protrljala sam kožu između obrva. “Možda postavljaš sebi pogrešno
pitanje? Jesi li srećniji s njim ili bez njega? Kad to shvatiš, mislim da će ti se
sve ostalo samo razjasniti.”
“Hvala ti, Evo,”
“Ako će ti biti lakše, i ja sam jednom bila pred istom dilemom. Gidion i ja
smo uvek govorili da ćemo uspeti, ali to je bilo... Ne znam...” Pokušavala
sam da nađem prave reči kroz onu maglu koja mi je obavijala um. “Pretvarali
smo se da smo jaki. Bili smo tvrdoglavi. To je bio deo našeg problema. Znali
smo da je to kula od karata. Nismo ništa činili da utvrdimo temelje svog
odnosa. Sigurno znaš o čemu govorim.”
“Znam.”
“Međutim, oboje smo mnogo šta promenili, kao što je Keri uradio za tebe.
I napravili velike ustupke.”
Osetila sam da je moj muž ušao u sobu, pa sam otvorila oči.
“Vredelo je truda, Treju”, dodala sam tiho. “Više ne priželjkujemo da se
nešto desi, već to ostvarimo. I dalje nailazimo na prepreke, ljudi će nam i
dalje ubacivati klipove u točkove, ali, kad kažemo da ćemo sve pregurati, to
više nisu puke reči, već živa istina.”
“Hoćeš da kažeš da treba da dam Keriju drugu šansu.”
Pružila sam ruku Gidionu i osetila kako mi radost igra u grudima kad mi
je prišao. “Hoću da kažem da će ti se dopasti ovakav kakav je sad kad se
promenio. A ako mu izađeš u susret, možda ćeš otkriti da je vredelo truda.”

***

Kris je malo posle šest otišao na večeru s Kristoferom. On i Gidion su

razmenili značajan pogled kad ga je moj muž ispratio. Nisam ga pitala da mi
to objasni. Njihov odnos se promenio. Više nije bilo one obazrivosti među
njima. Zato neću ničim to da ugrozim niti da podstičem Gidiona da previše
razmišlja o tome. Vreme je da nešto odluči srcem.
Moj tata i Keri su oko devet otišli u moj stari stan jer je tamo bilo
prostora za obojicu. Ovde ne bi mogli da prespavaju obojica.
Da li će tata ostati u sobi u kojoj je poslednji put vodio ljubav s mojom
majkom? Kako će to podneti ako tako odluči? Dok smo Gidion i ja bili
razdvojeni, morala sam da odem kod Stantona. U mojoj sobi me je sve
podsećalo na Gidiona, a tad mi je najmanje trebalo da me muče uspomene na
ono što želim najviše na svetu, a što možda nikad neću imati.
Gidion je obišao ceo penthaus i isključio svetla, a Laki ga je pratio u
stopu. Primetila sam da su mu koraci teški. Bio je smlavljen. Nisam imala
pojma kako je uspeo da izgura ceo dan bez sna s obzirom na to šta je sve
jutros morao da obavi - pored svega je sve sredio i s Kristin, s vremena na
vreme se javljao Skotu, a Arašu je detaljno prepričao razgovor s policajcima.
“Anđele.” Pružio mi je ruku.
Nekoliko trenutaka sam samo zurila u nju. Čitavog dana mi je pružao
ruku. Kako je to obična stvar, kad pogledaš, ali ipak mnogo znači. Tim
gestom se poručuje: Ovde sam. Nisi sama. Preguraćemo ovo zajedno.
Ustavši sa sofe, preplela sam prste s njegovima, pa me je poveo u
spavaću sobu i odatle u kupatilo. Tamo sam radila što i on. Oprala sam zube,
umila se. Jedini korak koji je odskakao od rutine bilo je to što mi je dao da
popijem tabletu koju mi je prepisao doktor Pitersen. Zatim sam otišla za njim
u spavaću sobu i dopustila mu da me svuče i navuče mi majicu preko glave.
Ušuškao me je uz nežan i lagan poljubac.
“Kuda ćeš?”, upitala sam kad se odmakao.
“Nikud.” Brzo se svukao i ostao samo u boksericama. Legao je pored
mene i pomogao Lakiju da se popne, a zatim je isključio svetlo.
Privukao se uz mene i odostrag me obgrlio oko struka, privukavši me
sebi. Tiho sam zastenjala i stresla se osetivši kako se toplota njegovog tela
bori s hladnoćom koja mi se uvukla u kosti.
Zatvorila sam oči i usredsredila se na to kako diše i kako mu se grudi
pritom nadimaju. Za nekoliko trenutaka, disanje mu se ujednačilo i utonuo je
u san.
Vetar šiba i mrsi mi kosu dok šetam obalom, a stopala mi pri svakom
koraku tonu u pesak koji voda kvasi i pomalo povlači za sobom. Pred sobom
sam uočila oronuo krov od šindre kuće na plaži koju je Gidion kupio za nas
dvoje. Nadnosi se nad vodom, poduprta visokim stubovima, a s njenih
prozora se pruža pogled na okean. Galebovi kruže i kriče nada mnom, brzo
zaranjajući i lebdeči kao da plešu na povetarcu koji miriše na so.
“Ne mogu da verujem da ću propustiti venčanje.”
Okrećem glavu i vidim da majka korača pored mene. Nosi onu elegantnu
haljinu u kojoj sam je videla poslednji put. Kako je lepa. Zaista oduzima
dah. Peku me oči od tuge dok je gledam.
“Svi ćemo ga propustiti”, kažem joj ja.
“Znam. A baš sam se trudila da sve bude savršeno.” Pogledala me je
iskosa, a krajevi kose su joj poigravali duž obraza. “Stigla sam i da ubacim
neke crvene detalje.”
“Stvarno?” Nasmešila sam se uprkos bolu. Ona me zaista voli najbolje
kako ume. To što to nije uvek bilo onako kako bih ja htela ne znači da tu
ljubav ne treba ceniti takvu kakva je.
“Malo mi je to drečavo za venčanje, ali dobro. Bilo ju je teško uklopiti.”
 “E pa, sama si kriva jer si kupila onu crvenu haljinu koju sam obukla
kad me je Gidion prvi put izveo kao svoju pratilju. “
“Znači, to te je inspirisalo?” Odmahnula je glavom. “Sledeći put
odaberi neku blažu jarku boju.”
“Neće biti sledećeg puta. Gidion je čovek za mene.” Podižem školjku, a
zatim je bacam u vodu, koja ju je i izbacila. “Bilo je trenutaka kad sam
mislila da nećemo uspeti, ali o tome više ne brinem. Sami smo sebi bili
najveći neprijatelji, ali oslobodili smo se tereta koji su nas sputavali.”
“Prvih nekoliko meseci trebalo bi da budu najlakši.” Mama je otplesala
malo ispred mene i graciozno napravila piruetu. “Udvaranje, divna
putovanja, skupocen nakit.”
Frknula sam. “Nama nije baš bilo lako. Početak nam je bio najmanje
stabilan, ali svakog dana je sve bolje.”
“Moraćeš da pomogneš ocu da nade ženu”, kaže mi, a u njenom glasu
više nema one dečje vedrine. “Predugo je usamljen.”
“Ko bi tebe razumeo. On te još voli.”
Tužno mi se osmehuje, a potom gleda ka pučini. “Ja sam imala
Ričarda... Kako je to dobar čovek. Volela bih da ponovo bude srećan.”
Mislim na svog očuha i brinem. Moja majka mu je sve u životu. Šta mu
sad može pričiniti radost, kad nje više nema?
“Nikad neću biti baka”, kaže zamišljeno. “Umrla sam mlada, na
vrhuncu snage. To i nije tako strašno, zar ne?”
“Kako možeš to da mi kažeš?” Puštam suze da teku. Čitavog dana sam
se pitala zašto ne plačem. Sad su tu i dobrodošle su. Kao da je provalila
neka brana.
“Dušo, ne plači.” Staje i grli me, a vazduh počinje da miriše na njen
parfem. “ Videćeš da...”
 Probudila sam se prigušivši krik i naglo se trgavši od iznenađenja. Laki je
zacvileo i počeo da grebe šapicama po mom stomaku. Pomazila sam ga po
somotastoj glavici jednom rukom, a drugom sam protrljala oči. Bile su suve.
Bol iz sna je polako bledeo kao neko već zaboravljeno sećanje.
“Dođi ovamo”, promrmljao je Gidion, Njegov promukao, topao glas bio je
svetionik u sobi obasjanoj mesečinom. Obgrlio me je obema rukama i
privukao me uza se.
Okrenula sam se prema njemu tražeći njegove usne. Kad sam ih pronašla,
poželela sam im dobrodošlicu strasnim poljupcem. Na trenutak je bio
zatečen, pa nije reagovao, ali ubrzo me je uhvatio za bradu i poljubio me.
Preplela sam noge s njegovima, osetivši njegove malje, prijatno toplu kožu
i snažne mišiće ispod nje. Umirilo me je, ali i uzbudilo, nežno i ritmično
maženje naših jezika. Niko se nije ljubio kao Gidion. Mamio me je na seks
svojim usnama, ali me je u isto vreme obasipao nežnošću. I poštovanjem.
Usne su mu bile i stisnute i meke. Zadirkivao me je njima, nagonio na nešto
više.
Posegavši između nas, uhvatila sam ga za penis i pomazila ga želeći isto
što i on. Nabrekao mi je u šaci i izdužio se, pa se njegov široki glavić odigao
iznad lastiša u pojasu bokserica. Zastenjao je, počevši da mrda kukovima
pod mojim dodirom.
“Evo.”
To je zazvučalo kao pitanje.
“Pomozi mi da ponovo osećam”, prošaputala sam.
Zavukao je ruku pod moju majicu. Prstima lakim kao pero pomazio me je
po stomaku, a zatim mi je dlanom obuhvatio dojku. Stegao ju je, nadimajući
nadraženo tkivo pre nego što su me njegovi iskusni prsti uhvatili za
bradavicu. Dobro je poznavao moje telo, pa je nežno vukao i uvrtao zategnut
vrh moje dojke, neumoljivo me uzbuđujući, od čega su me preplavljivali
talasi čiste požude.
 Zastenjala sam naloživši se i očajnički želeći da nastavi. Čvrsto sam mu
stegla noge svojima da bih svoje vlažne usmine trljala o njegovu butinu.
“Da li tvoja lepa pičkica žudi za nečim, anđele?” Zadržao je među zubima
moju usnu. Njegove reči su zavodile na svoj način. “Šta joj treba? Moj
jezik... moji prsti... moj kurac?”
“Gidione.” Besramno sam zajecala kad se odmakao, a ruke su mi poletele
k njemu kad se nadneo nad mene. Umirio me je tiho svojim blagim glasom i
pažljivo spustio Lakija na pod. Zatim me je uhvatio za kukove, svukavši mi
gaćice do kolena.
“Nisi mi odgovorila, Evo. Šta bi volela da zavučem u tu tvoju proždrljivu
pičkicu? Sve navedeno?”
“Da”, prodahtala sam. “Sve.”
Trenutak kasnije su mi se noge našle u vazduhu, a njegova glava se
spustila do nadraženog tkiva među mojim butinama.
Zadržala sam dah, iščekujući. Budući da sam bila presavijena, nisam
mogla videti...
Vreli, mazni somot njegovog jezika zavukao se među moje vlažne usmine.
“O bože!” Napela sam se kao struna.
Gidion je preo kao zadovoljni mačak. Ja sam se upinjala da odignem
kukove od ekstaze njegovih zločestih usana. Snažno me je stezao za butine ne
dozvoljavajući mi da se mičem, sam diktirajući tempo, ližući me preko
usmina i oko njih... mučeći me sopstvenom glađu za osećajem njegovog
jezika u meni. Usnama je obuhvatio moj klitoris koji je pulsirao i usisao
tkivo, a jezikom je trljao osetljivu tačku zadovoljstva.
“Molim te...” Nisam marila što me je naterao da ga molim. Što sam mu
više davala, više mi je uzvraćao.
Međutim, naterao me je da čekam dok se naslađivao, mazeći me kosom
po nežnoj koži sa zadnje strane butina, masirajući mi klitoris jezikom,
pritiskajući ga krajnje nežno.
 Prekrila sam lice šakama. “To mi tako prija... Nemoj da staješ...”
Usta su mi se otvorila kad je počeo da liže dublje, malčice zavukavši
jezik u najosetljiviji deo mog tela... a zatim još dublje, obuhvativši svojim
usnama rozetu koja je drhtala pod svilenim, maznim dodirima.
“Ahhh!”,kriknula sam, gotovo luda što su, posle duge obamrlosti,
osećanja najzad provalila iz mene.
I njegov prigušen krik je prostrujao kroz mene. Telo mi se trzalo i grčilo
kad mi je konačno pružio ono što sam želela, ali njegov ukrućen jezik i dalje
je prodirao u klizav, vreo tunel lagano, zamamno.
“Da”, dahtala sam. “Jebi me.”
Njegova usta su tačno znala šta da rade. Bila su izvor i zadovoljstva i
agonije iščekivanja. Jezikom me je slatko mučio, zarivajući ga među
stegnute, nežne mišiće.
Gidion me je proždirao ne odustajući, usredsreden na to kao da ništa
drugo na svetu ne postoji, toliko žudno i pohlepno da sam se uvijala od
neverovatne ekstaze koja mi se širila celim telom. Osetila sam neki pritisak,
a zatim je zavukao palac u moj u pozadinu i počeo njime da me tuca.
Ispunjenost s te strane u kontrastu s ritmičnim pokretima njegovog jezika
izluđivala me je. Negde u dubini sam osetila napinjanje. Lebdela sam nad
provalijom orgazma...
Vrisnula sam njegovo ime. Telo mi se rasplinulo. Koža mi je gorela iako
je bila vlažna od znoja. Ponovo sam se osetila živom od sladostrašća, topeći
se. Vrhunac me je razneo u paramparčad. Međutim, Gidion je bio neumoljiv. I
dalje mi je jezikom šamarao klitoris. Jedan orgazam se brzo nadovezao na
drugi.
Jecala sam svršavajući u beskraj. Pritisla sam oči pesnicama. “Nemoj
više”, preldinjala sam promuklim glasom, a udovi su mi snažno drhtali dok
mi se pička grčila od još jednog naleta. “Ne mogu više da izdržim.”
Osetila sam kako se dušek ugnuo kad se pomerio, jednom rukom me
uhvativši za gležnjeve. Ćula sam da se lastiš u boksericama napeo kad ih je
povukao naniže.
“Kako ga želiš?”, upitao je tajanstveno. “Polako i nežno? Brzo i grubo?”
O bože...
Jedva sam uspela da mu odgovorim iz suvog grla. “Duboko. Snažno.
Nadneo se nad mene, zabacivši mi noge da bi me presavio dopola. “Volim
te”, zakleo mi se srčano, iz dubine duše. Pozamašan glavić njegovog širokog
kurca prodro je u mene, tarući se o tkivo već nateklo od nadraživanja.
Bila sam presavijena, a noge su mi bile sputane gaćicama oko kolena dok
se on, onako velik, širio u meni. Napinjao me je iznutra, a osetljiva sluzokoža
me je peckala od siline kojom me je uzeo, A još nije završio.
Stenjući je promucao moje ime, njišući kukovima, izvlačeći ga i uvlačeći,
gurajući tešku osovinu sve dublje. “Osećaš li ovo, anđele?”, upitao je glasom
obojenim požudom.
“Ti si sve što osećam”, stenjala sam, žudeći da se pomerim, da se još
naslađujem. Međutim, on me je držao tako zauzdanu, tucajući me,
uništavajući me stručnim poznavanjem mog tela.
Osećaj uda... tako tvrdog... neumoljivo, lagano prodiranje...
Zgrabila sam posteljinu od siline strasti. Obavijala sam se iznutra oko
njega, stiskajući proždrljivo široki glavić njegovog penisa. Kad god bi se
povukao, osećala sam se prazno, a kad bi ponovo uklizao onako širok,
preplavili bi me vrelina i uživanje koje mi je kolalo venama kao droga.
“Evo. Gospode.”
Gidion se nadneo nad mene pod mesečinom kao mračni, erotični, pali
anđeo. Njegovo divno lice bilo je kao maska požude dok me je prodorno
gledao. Ruke su mu se napinjale od neutoljene gladi, a torzo mu je izgledao
kao isklesana bista napregnutih mišića. “Ta tvoj uska pičkica me stiska jer
hoće da svršim, zar ne? To želiš, anđele? Hoćeš li da te napunim pre nego što
ga celog primiš?”
 “Ne!” Naglo sam uzdahnula, prisiljavajući mišiće oko njega da se opuste.
Zanjihao je kukovima, prodirući sve dublje, šišteći kroz zube.
“Bože. Evo, tvoja pička voli moj kurac.”
Uhvativši se za uzglavlje, Gidion se istegao iznad mene, a moje noge su se
isprečile između nas. Potpuno izložena i zavaljena zarad njegovog uživanja,
bila sam bespomoćna i samo sam mogla da gledam kako ispravlja kukove i
zariva poslednjih nekoliko centimetara.
Od razornog zanosa oteo mi se grlen krik. Tamo negde, kao u daljini, čula
sam da je Gidion opsovao i osetila da se njegovo snažno telo streslo.
“Jesi li dobro?”, prodahtao je.
Pokušala sam da dođem do daha, a pluća su mi se raširila koliko su
mogla.
“Evo, jesi li dobro?”, procedio je kroz stisnute zube.
Ne mogavši da progovorim, uhvatila sam ga za kukove, a prsti su mi se
zarili u njegove bokserice. Na trenutak sam razmišljala o tome koliko je
seksi to što nije morao da svuče ni mene ni sebe...
Onda je ponovo počeo da me tuca. Kukovi su mu radili kao klipovi.
Njegov dugačak, debeo kurac snažno je prodirao u mene i izvlačio se od
korena do vrha munjevitom brzinom. Svom težinom se oslanjajući o ruke i
vrhove prstiju, silovito se zarivao u mene, zakucavajući me krutim udom
pravo u dušek.
Orgazam je bio toliko snažan da mi se zamutio vid. Preplavilo me je
silovito osećanje koje me je svu obuzelo, pa mi je ostalo samo da se
prepustim talasima erotskog zanosa.
Taj vrhunac me je sažegao kao požar. Brideo mi je svaki delić kože.
Gidion je naglo zastao, mrveći me, podarivši mom telu svoj čelični penis
čitavom dužinom. Grčila sam se u ekstazi oko sočno krutog uda, halapljivo
ga progutavši.
“Jebote”, promumlao je Gidion, “prejako ga stežeš.” Ja sam i dalje
drhtala, boreći se da dođem do daha.
Kad sam klonula na dušek ispunjena, Gidion je izvukao kurac iz snažnog
stiska mojih drhtavih usmina i ustao iz kreveta.
Budući da sam ponovo ostala prazna, pružila sam ruku za njim. “Kuda
ćeš?”
“Sačekaj.” Skinuo je bokserice.
Još mu je bio tvrd, ponosito uspravan i vlažan od mog orgazma - ali ja od
njegovog nisam bila.
“Nisi svršio.” Bila sam previše malaksala da bih mu mogla pomoći da mi
skine gaćice. Zavukavši mi ruku iza leda, odigao me je i skinuo mi majicu
preko glave.
Njegove usne su mi okrznule čelo. “Htela si brzo i grubo. Ja hoću polako i
nežno.”
Ponovo se nadneo nad mene, ovog puta se naslonivši na moj trup, među
raširene ruke i noge. Kad sam osetila njegovu težinu, vrelu kožu i požudu,
shvatila sam koliko i sama želim da lagano i nežno vodimo ljubav. Najzad su
mi krenule suze, oslobođene vrelinom njegove strasti i toplinom njegove
ljubavi.
“Ti si mi sve”, promucala sam gušeći se u suzama. “Evo.”
Pomerivši se, Gidion mi je zavukao vrh penisa među noge i nežno ga
pustio da prodre, ne žureći, pažljivo se trudeći da me ispuni. Usne su mu
plesale na mojima, a jezik mu je klizio senzualnije nego kurac.
“Obgrli me nogama”, prošaputao je zavukavši mi ruke pod ramena i
obuhvativši mi glavu šakama.
Stegla sam ga snažnije. Zadnjica mu se napinjala među mojim listovima
dok je prodirao u mene, a dlanovi su mi postali lepljivi od njegovog znoja
dok sam ga mazila po leđima.
“Volim te”, promrmljao je brišući mi suze vrhovima prstiju. “Osećaš li
to?”
“Osećam.”
Posmatrala sam kako ga preplavljuje zadovoljstvo dok se kretao u meni.
Zagrlila sam ga kad je zastenjao, zadrhtavši od orgazma. Poljupcima sam
mu otrla suze, jer je tiho zaplakao videvši da i ja plačem.
Konačno je moja tuga našla oduška u skrovištu njegovog zagrljaja. Znala
sam da smo i u radosti i bolu sjedinjeni.
“Ne mogu da prebolim ovo mesto.” Keri je spustio ruke na ogradu koja se
pružala duž čitavog trema i zagledao se u pučinu. Sakrio je oči naočarima za
sunce, a vetar mu se poigravao kosom. “Ova kuća je sjajna. Osećam se kao
da smo najzad pobegli od ljudi. A pogled je... jebeno neverovatan.”
“Zar ne?” Oslonila sam se zadnjicom o ogradu, okrenuta ka kući. Kroz
staklena klizna vrata, koja su zauzimala ceo zid, posmatrala sam kako su se
članovi porodice Rejes sjatili u kuhinji i dnevnoj sobi. Gidiona su zarobile
moja baka i obe tetke.
Na tu toplu porodičnu atmosferu punu vedrine u mojim očima se
nadnelasenka tuge. Moja majka nikad nije bila deo tog proširenog sastava, ali
više nikad neće ni dobiti priliku za to. Međutim, život ide dalje.
Dve mlade sestre od tetke jurile su se s Lakijem oko sofa, a tri starije su
igrale video-igre s Krisom. Teča Toni i tata su razgovarali u niši za čitanje,
pri čemu je tata cupkao na krilu nemirnu sestričinu koja je još bila beba.
Gidion se porodice plašio više nego ičega. Srce mi se slamalo kad bih na
njegovom licu videla zbunjenost i nelagodu pred tim haosom. Pošto sam ga
dobro poznavala, videla sam i nagoveštaj panike u njegovim očima, ali nisam
mogla da ga spasem. Moja baka nije htela da ga ostavi na miru.
Keri je pokušao da dokuči šta mi je to privuklo pažnju, pa je otpratio moj
pogled. “Samo čekam da se tvoj dragi iskrade i pobegne glavom bez obzira.”
Nasmejala sam se. “Zato sam i pozvala Krisa da dođe, da bi Gidion imao
podršku.”
 Gidion, Keri, tata, Kris i ja smo stigli u kuću na plaži oko deset ujutro.
Malo posle podneva je iz hotela stigla tatina rodbina s gomilom namirnica da
bi baka spremila svoj čuveni posole10. Rekla je da on leči i najbolnije rane.
Bilo to tačno ili ne, njeno umeće u pripremanju klasičnih meksičkih supa i
čorbi bilo je vrhunsko, što sam mogla da posvedočim budući da sam sve to
lično probala.
“Kris ga je ostavio da se brani sam”, šalio se Keri otežući zbog naglaska,
“baš kao i ti.”
“Pa šta da radim? Gospode bože!” Zločesto sam se osmehnula. “Nana mu
je upravo tutnula kecelju u šake.”
Bila sam pomalo nervozna kad su došli. Nisam provodila mnogo vremena
sa očevom porodicom ni kad sam bila mala, a samo sam nekoliko puta otišla
u Teksas s njim pre nego što sam se upisala na “Kaliforniju” u San Dijegu.
Pri tim retkim posetama, bili su rezervisani u ophođenju sa mnom, pa sam se
zapitala da li je možda razlog to što im previše ličim na ženu koja je tati
slomila srce. Kad su upoznali majku, nisu odobrili taj brak, govoreći da je
ona prevelik zalogaj za tatu i da ta ljubav neće imati srećan kraj.
Stoga sam, kad je baka žustrim korakom prišla Gidionu i obuhvatila mu
lice obema rukama, zadržala dah kao i on.
Baka mu je sklonila kosu s lica, okrenula mu glavu levo-desno i izjavila
da je mnogo podseća na mog oca. Gidion je govorio španski i odgovorio joj
je na njenom maternjem jeziku da je njen komentar shvatio kao kompliment.
Baka je bila oduševljena. Otad je s njim pričala na španskom u punoj brzini.
“Juče me je zvao Trej”, dobacio je Keri. Pogledala sam ga. “Stvarno?
Kako je to prošlo?”
Jesi li mu ti nešto rekla, malena, pa je rešio da se javi?”
Pretvarajući se da nemam pojma o tome, odvratila sam: “Zašto to misliš?”
Prostrelio me je pogledom jer je uvek znao kad lažem, pa su mu se usne
izvile. “Dakle, jesi.”
 “Samo sam mu rekla da ga nećeš večno čekati.”
“Aha.” I on se pravio naivan. Nadala sam se da ja bolje glumim. “Nisam
ja u fazonu da me neko kreše iz sažaljenja, ali hvala što si mi nabacila
šemu.”
Ćušnula sam ga u rame. “Ne lupetaj.”
Keri se mnogo promenio u poslednjih nekoliko nedelja. Nije pribegao
uobičajenim autodestruktivnim odbrambenim mehanizmima, a pošto mu je
bez toga očigledno bilo bolje, nadala sam se iz sveg srca da se neće vratiti
starim navikama.
“Dobro, neću.” Široko se osmehnuo, i to od srca, a ne nadmeno kako je
često umeo. “Doduše, kres s Trejom je svakako primamljiva stvar, pa ću
razmisliti. Sigurno je i on došao u iskušenje, tako da treba to da iskoristim.”
“Hoćete li se videti?”
Klimnuo je. “Idemo zajedno na sahranu u ponedeljak.”
“Aha.” Uzdahnula sam, skrhana tugom. Klensi je pozvao Gidiona i tog
jutra mu javio da će on sve organizovati.
Da li je trebalo da to preuzmem na sebe i poštedim Stantona dodatnih
muka? Nisam znala. Još se nisam mogla pomiriti sa činjenicom da mame
stvarno više nema. Čitave noći sam plakala i onda je počela da me grize
savest. Kajala sam se zbog mnogo stvari koje sam joj rekla, ali to više neću
moći da ispravim. Koliko sam samo puta razmišljala o njoj s nepoštovanjem i
ozlojeđenošću...
Da ironija bude veća, kad se osvrnem, njega glavna krivica je bilo to što
me je mnogo volela.
Isto onoliko koliko je moj očuh voleo nju - neizmerno.
“Zvala sam Stantona”, rekla sam, “ali samo mi se javlja telefonska
sekretarica.”
“I meni.” Keri se počešao po neobrijanoj bradi. “Nadam se da je dobro,
ali pretpostavljam da nije.”
“Proći će još mnogo vremena pre nego što se svi oporavimo.”
Neko vreme smo samo ćutali, udubljeni u misli. Keri je prvi prekinuo
tišinu. “Pre nego što smo jutros krenuli na aerodrom, popričao sam s tvojim
tatom o planovima za preseljenje u Njujork.”
Nabrala sam nos. “Volela bih da mi bude blizu, ali stalno mi je na pameti
to koliko bi bizarno bilo da radi za Gidiona.” Polako je klimnuo. “U pravu
si.”
“Na šta misliš?”
Okrenuo se da bi me pogledao. “Vidiš koliko mi se život promenio samo
otkako sam saznao da je Tatjana trudna? Pomnoži to s dvadeset četiri godine,
koliko ih je u tvom slučaju, pa ćeš i sama uvideti da je brižni roditelj
spreman na sve zarad svog deteta.”
Da, Keri se svakako promenio. Ponekad doživiš snažan udarac, ali shvatiš
da je to bilo neophodno da bi te usmerilo na pravi put. Za Kerija je to bila
vest da će postati otac. Za mene je to bio susret s Gidionom. A za Gidiona je
to bio strah da će me izgubiti.
“Uglavnom”, nastavio je Keri, “pomenuo je da mu je Gidion ponudio
naknadu za stanovanje, pa razmišlja da li da se useli kod mene.”
“Čoveče. Dobro.” Mnogo je bilo novih informacija koje treba obraditi.
Prvo, tata je ozbiljno razmatrao Gidionov predlog. Drugo, moj najbolji drug
je razmišljao da više ne živi blizu mene. Ni sama nisam znala šta da mislim o
tome. “Brinula sam da će tati biti teško da bude u toj sobi pošto su on i
mama... znaš već.”
Ne verujem da bih mogla živeti u penthausu da Gidion i ja nismo zajedno.
Mnogo stvari nas je vezivalo za taj stan. Ne znam da li bih uspela da se
izborim sa sećanjima na ono što više nemam.
“Da, i ja se to pitam,” Keri me je uhvatio za rame da me uteši. “Ali, kad
pogledaš, Viktoru su od Monike ostala samo sećanja, ali to je jedino što je od
nje ikad i imao.”
Klimnula sam glavom. Tata se sigurno svih ovih godina bezbroj puta
zapitao da li je ta njihova ljubav oduvek bila jednostrana. Možda je posle tog
popodneva s mamom shvatio da to nije tačno i da je to uspomena koju treba
da čuva.
“Znači, razmišljaš da ostaneš tamo”, rekla sam. “Mama mi je rekla da ti je
to predložila.”
Nasmešio se, ali njegov osmeh je bio obojen melanholijom. “Pa da,
razmišljam o tome. Nekako bi mi bilo lakše kad bi i tvoj tata bio tamo.
Upozorio sam ga da će mi u goste povremeno dolaziti beba. Stekao sam
utisak da bi on to i voleo.”
Pogledala sam ka kući i primetila da se tata krevelji zabavljajući bebu. On
je jedini od svoje braće i sestara imao samo jedno dete, a ja sam već odrasla.
Namrštila sam se videvši da Gidion odlazi do ulaza. Kuda li je pošao sa
onom keceljom oko farmerki? Otvorio je ulazna vrata i skoro čitav minut
stajao nepomično. Shvatila sam da je neko došao, ali od Gidiona nisam
videla ko je to. Najzad se sklonio u stranu.
Keri je otpratio moj pogled i pomalo ljutito procedio: “Šta će on ovde?”
Kad je Gidionov brat ušao, i ja sam se to zapitala. Za njim je išla
Ajerlend, noseći kesu za poklon.
“Zašto li su mu doneli poklon?”, upitao je Keri. “Možda su mu to kupili
za venčanje, pa sad ne mogu da ga vrate u prodavnicu.”
“Nije to.” Kesa je bila previše šarena i kitnjasta da bi se u njoj nosio
takav poklon. “To je rođendanski poklon.”
“Uh, sranje”, promrmljao je Keri. “Skroz sam zaboravio.”
Gidion je zatvorio vrata, ali za njim se nije pojavila njegova majka. Tada
sam shvatila da se Elizabet neće pojaviti na rođendanu svog prvenca.
Preplavili su me bol i sažaljenje, nagnavši me da stegnem pesnice.
 Šta je, dovraga, s tom ženom? Gidion se nije čuo sa svojom majkom još
od onog dana kad mu je banula u kancelariju. Budući da mu je bio rođendan,
nisam mogla da poverujem da je toliko neuviđavna.
To me je navelo da shvatim da nisam samo ja nedavno izgubila majku.
Kris je ustao i prišao svojoj deci, zagrlivši Kristofera dok je Ajerlend
grlila mog muža. Pružila mu je kesu smešeći se. Uzeo ju je i, okrenuvši se,
pokazao prema mestu gde sam stajala.
Ajerlend nam se pridružila. Divno i ljupko je izgledala u letnjoj haljini s
diskretnom Šarom. “Čoveče. Ovo mesto je strava.”
Zagrlila sam je. “Dopada ti se?”
“Šta ovde čoveku može da se ne dopadne?” Zagrlila je i Kerija, a onda se
njeno nasmejano lice odjednom uozbiljilo. “Zaista mi je žao zbog tvoje
majke, Evo.”
Suze koje više nisu bile onako duboko skrivene već su mi peckate oči.
“Hvala ti.”
“Ne mogu ni da zamislim kako ti je”, dodala je. “Ja, eto, svoju majku
trenutno ne mogu da gledam.”
Uhvatila sam je za ruku. Šta god da sam osećala prema Elizabet, ne bih
želela da svoju ogorčenost prenesem ni na koga, a pogotovo ne na Ajerlend.
“Nadam se da ćete to rešiti, šta god da je posredi. Da ja još imam majku,
izvinila bih joj se za mnoge stvari koje sam rekla i uradila.”
Pošto su me sopstvene reči, najzad izgovorene, rastužile, izvinila sam se i
odjurila niza stepenice na plažu, do vode. Stala sam tek kad sam umočila
stopala, pustivši da mi vetar odnese suze.
Zatvorila sam oči i na silu naterala tugu da se vrati u kutiju u koju sam je
zatvorila za taj dan. Gidionu je rođendan i to je povod za slavlje jer je na taj
dan došao na svet, a sada i ušao u moj život.
Poskočila sam osetivši oko struka tople mišićave ruke koje su me
privukle uz dobro poznato zategnuto telo.
 Gidion je spustio bradu na moju glavu. Osetila sam kako mu se grudi
nadimaju i ispuštaju dubok uzdah kad sam njegove ruke obavila svojima.
Kad sam se pribrala dovoljno da progovorim, rekla sam mu: “Čudo da te
je nana pustila da joj umakneš.”
Prasnuo je u smeh. “Kaže da je podsećam na tvog tatu - a mene ona
podseća na tebe.”
To je i imalo smisla pošto su me nazvali po njoj. “Zato što neću da te
pustim iz svojih halapljivih bedara?”
“Ne, nego zato što ne mogu da pobegnem iako me pomalo plaši.” Dirnuta,
okrenula sam glavu i prislonila obraz uz njegovo srce, oslušnuvši njegove
snažne i ujednačene otkucaje. “Nisam znala da će ti doći brat i sestra.”
“Nisam ni ja.”
“Kako se osećaš zbog toga što je Kristofer tu?”
Osetila sam da je slegnuo ramenima. “Ako se ne ponaša kao kreten, ne
smeta mi.”
“Pošteno.” Kad već neočekivan dolazak njegovog brata ne smeta njemu,
meni svakako neće smetati.
“Moram nešto da ti ispričam”, rekao je. “O Kristoferu. Ali sad nije pravi
trenutak.”
Zaustila sam da se usprotivim, ali sam se ujela za jezik. Gidion je bio u
pravu. Tog dana je trebalo da se zakunemo na večnu ljubav, okruženi
prijateljima i rodbinom. Trebalo je da proslavljamo njegov rođendan i da
budemo radosni, a na takvom slavlju nema mesta za setu i kajanje. Međutim,
čitavog dana nas je vrebala tuga, koju smo morali da krijemo, pa nije bilo
svrhe činiti ga još neprijatnijim.
“Imam nešto za tebe”, rekla sam mu.
“Hm... U iskušenju sam, anđele, ali oko nas je mnogo ljudi.”
Tek posle nekoliko trenutaka sam shvatila da me zadirkuje. “O bože.
Kakav si ti zlotvor.”
Zavukla sam ruku u džep i obavila prste oko poklona za njega skrivenog u
crnoj somotskoj vrećici s vrpcom. Taj poklon je prvobitno bio upakovan u
lepu kutijicu, ali ja sam odlučila da ga nosim u džepu, nadajući se da će mi
se spontano ukazati prilika i prikladan trenutak. Nisam htela da mu uručim
poklon kad i svi ostali.
Okrenula sam se k njemu i pružila mu ga otvorivši dlanove. “Srećan
rođendan, šampione.”
Podigao je pogled s mojih dlanova ka mom licu. Oči su mu sijale
posebnim sjajem koji sam viđala samo kad bih mu nešto poklonila. Zato bih
uvek poželela da mu dam još nešto, da mu dam sve. Moj muž i te kako
zaslužuje da bude srećan. Moja životna misija je da se staram da uvek bude
tako.
Gidion je uzeo vrećicu i povukao vrpcu.
“Samo želim da znaš”, počela sam, nastojeći da prikrijem nervozu, “da je
strašno teško kupiti poklon nekome ko ima sve, uključujući i dobar deo
Menhetna.”
“Nisam ništa očekivao, ali uvek volim ono što mi ti pokloniš.” Othuknula
sam. “Ovaj, ako nećeš da ga koristiš, to je sasvim u redu.
Mislim, nemoj da se osećaš primoranim...”
Na dlan mu je skliznuo platinast vašeron konstanten džepni sat, čije je
kućište zasjalo kad ga je dotakao zrak sunca. Ugrizavši se za donju usnu,
sačekala sam da ga otvori i pogleda unutra.
Pročitao je ugravirane reči naglas. “Tvoja za sva vremena, Eva”
“Možeš da staviš neku sličicu iznad posvete. Htela sam da to bude slika s
venčanja, ali...” Pročistila sam grlo kad me je pogledao s toliko ljubavi da je
sve u meni zatreperilo. “Znam, pomalo je staromodno. Ali, eto, pomislila sam
da bi mogao da ti posluži pošto nosiš prsluke. Jeste da nosiš sat na ruci, pa
svakako ne bi išlo u toj kombinaciji, ali...”
 Zapušio mi je usta poljupcem. “Ćuvaću ovo kao najveće blago. Hvala ti.”
“Mmm.” Olizala sam usne, uživajući u ukusu. “Drago mi je. I lančić ide
uz njega. On je u kutiji.”
Pažljivo je vratio sat u vrećicu i stavio ga u džep. “Imam i ja nešto za
tebe.”
“Budi miran”, sad sam malo zadirkivala ja njega. “Imamo publiku.”
Gidion je pogledao preko ramena i video da je veći deo društva izašao na
trem. Ketering služba je donela piće i laganu hranu koja se može jesti prstima
i sve to smestila u kuhinju na otvorenom, pa su se ljudi već okupili oko stola
i počeli da grickaju, a baka je ubacila posole u rernu da se zapeče.
Ispružio je pesnicu i otvorio je, a na dlanu mu je ležala prekrasna burma.
Prsten su krasili krupni okrugli dijamanti, na kojima se svetlost prelamala u
bezbroj boja.
Prekrila sam usne prstima, a oči su mi se ponovo ispunile suzama.
Slankast povetarac je plesao oko nas. Nad nama su se razlegali tužni krici
galebova koji su leteli nad talasima. Plima je u jednakim razmacima
zapljuskivala obalu, milujući mi stopala penom, urezujući mi taj trenutak
zauvek.
Drhtavim prstima sam posegla za prstenom.
Gidion je zatvorio šaku i zločesto se osmehnuo. “Ne još.”
“Molim?” Pljesnula sam ga po ramenu. “Ne zezaj me!”
“Ah, ali ja uvek na kraju ispunim obećanje”, odvratio je mazno. Streljala
sam ga pogledom. Onaj opak osmejak iščezao mu je s lica.
Nežno me je pomazio prstima po obrazu. “Mnogo sam ponosan što sam
tvoj muž”, rekao je ozbiljnim tonom. “Moje najveće dostignuće je to što me
smatraš vrednim tog poštovanja koje vidim u tvojim očima.”
“Eh, Gidione.” Kako je taj čovek umeo da me oduševi. Bila sam
opčinjena njime, ispunjena njegovom ljubavlju. “Ja sam ta koja je imala
sreće.”
“Promenila si mi život, Evo. I učinila si nemoguće: preobrazila si me.
Dopada mi se ono što sam sad. Mislio sam da se to nikada neće dogoditi.”
“Ti si oduvek bio divan”, odvratila sam iz srca. “Zavolela sam te čim sam
te ugledala. Sada te volim još više.”
“Ne postoje reči kojima bih opisao koliko mi značiš.” Ponovo je otvorio
šaku. “Ali nadam se da ćeš se svaki put kad budeš videla ovaj prsten na ruci
setiti da si ti sunce mog univerzuma koje sija kao ovi dijamanti, s tim što si ti
neprocenjiva.”
Popela sam se na vrhove prstiju boreći se da mi stopala ne utonu u mokar
pesak i potražila njegove usne. Umalo sam zajecala od sreće kad me je
poljubio. “Ti si nešto najlepše što mi se desilo u životu.”
Smešio se kad me je uzeo za ruku i stavio mi burmu na prst, smestivši je
do prekrasnog ašer dijamantskog prstena koji mi je dao na venčanju.
Trgli su nas aplauz i povici oduševljenja. Pogledali smo prema kući i
videli da su se svi članovi naših porodica okupili na tremu posmatrajući nas.
Deca su se već sjurila niza stepenice trčeći za Lakijem, koji je jedva čekao
da stigne do Gidiona.
To osećanje mi je bilo dobro poznato. Do kraja živora ću želeti da budem
uz njega, baš kao i Laki.
“Ovo je savršeno”, promrmljala sam, ali moje reči je odneo vetar. Bez
venčanice, bez bidermajera, bez formalnosti i obreda. Samo Gidion i ja,
posvećeni jedno drugom, ali ipak okruženi ljudima koji nas vole.
Gidion me je odigao od tla i zavrteo, pa sam počela da se smejem od čiste
radosti.
“Volim te!”, viknuo je moj muž da ga ceo svet čuje.
 16

Bilo je mučno gledati kako Eva teši Ričarda Stantona, koji se zatvorio u
sebe kao školjka. S njim smo nedavno proveli vikend u Vestportu i tada je
bio pun života i pucao od energije, delujući znatno mlade. Sada je izgledao
lomno, pogrbljen pod teretom neizrecive tuge.
Dnevna soba Stantonovog prostranog penthausa bila je puna ogromnih
aranžmana od belog cveća, čiji je jak miris ispunio čitav prostor. Oko cveća
je bilo mnogo fotografija na kojima su bili prikazani najlepši trenuci iz
njihovog zajedničkog života.
Viktor je sedeo s Kerijem i Trejom u manjoj sobi, odeljenoj od glavne
prostorije. Kad smo stigli, Evin otac i Stanton su nekoliko trenutaka samo
ćutke zurili jedan u drugog. Pretpostavljam da su obojica prezirali ono što je
onaj drugi imao od nje: Viktor njenu ljubav, a Stanton nju samu.
Začulo se zvono. Otpratio sam pogledom Evu i Martina kad su zajedno
otišli da otvore vrata. Stanton se nije micao iz naslonjače; njegove misli su
očigledno lutale po prošlosti. Osetio sam njegov bol kad nam je otvorio vrata
i trgao se ugledavši Evu.
Dobro je što smo moja žena i ja otišli na aerodrom odmah potom. Mesec
dana ćemo biti van grada i van domašaja javnosti. Iskreno sam se nadao da
će se Stanton malo privići dok se ne vratimo i da će mu biti lakše da gleda
kćerku žene koju je voleo i koja ga mnogo podseća na nju.
“Krose.”
Okrenuo sam se i ugledao Bendžamina Klensija. Klensijeve oči su mi, kao
i oči detektivke Grejvs, govorile da znaju šta sam učinio da bih uklonio
Nejtana Barkera, koji je ugrožavao život moje žene. Klensi mi je, za razliku
od Grejvsove, pomogao da uklonim tragove svoje umešanosti uredivši mesto
zločina i još jednu lokaciju koja nije imala veze s njim tako da krivica bude
pripisana mrtvom čoveku koji je platio životom za zločine koje je počinio i
koji više neće plaćati za moj.
Upitno sam ga pogledao.
“Možete li doći na tren?” Pokazao je ka hodniku iza sebe i ne sačekavši
da išta kažem. “Hajdemo odmah.”
Ušao sam za njim u kućnu biblioteku. Posmatrao sam police duž zidova,
pune knjiga, udišući miris kožnih poveza i hartije. U toj prostoriji su
preovladavali tamnozeleni i konjak-smeđi tonovi. Četiri zasebna dela za
sedenje i bogato opremljen mini-bar mamili su goste da se udobno smeste i
ne žure.
Klensi je zatvorio vrata za nama i seo u jednu od dve fotelje okrenute
kaminu u kojem nije gorela vatra. Ja sam seo u drugu.
Odmah je prešao na stvar. “Gospođa Stanton je za sobom ostavila dnevnik
pisan dvadeset pet godina i kopiju u elektronskom obliku, sa elektronskim
unosima podataka. Tražila je da to prosledim Evi u slučaju njene smrti.”
Zauzdao sam radoznalost i samo sam rekao: “Postaraću se da to dobije.”
Seo je nagnuvši se napred i oslonivši se laktovima o kolena. Ben Klensi je
bio krupan čovek snažnih bicepsa i butina. Zagasitoplava kosa bila mu je
vojnički kratko ošišana, a iz očiju su mu izbijale bezosećajnost, hladnoća i
nemilosrdnost velike bele ajkule - mada bi se iste te oči ozarile toplinom kad
bi pogledao Evu zaštitnički, onako kako stariji brat gleda sestru.
“Moraćete da procenite najbolji trenutak da joj to date”, rekao je, “a
možda odlučite da je najbolje da joj to nikad i ne pokažete.”
“Razumem.” Dakle, moraću da ih iščitam. Bilo mi je neprijatno zbog toga.
“Osim toga”, nastavio je Klensi, “dobili ste finansijsku odgovornost koju
ćete morati da preuzmete zbog Loren. Nije baš neznatna, ali nećete imati
poteškoća da to završite.”
 Podišla me je jeza kad sam čuo kako ju je nazvao. Stoga sam ga još
pažljivije slušao.
Klimnuo je glavom. “Počeli ste da istražujete njenu prošlost posle smrti
Tramilovih.”
“Ali vi ste veći deo već bili očistili.” Od čitavog tog razgovora, jedino je
to imalo smisla.
“Ono što sam mogao. Počeo sam da kopam po njenoj prošlosti kad je
gospodin Stanton poželeo da njihova veza postane ozbiljna. Kad sam joj
otvoreno posravio neka pitanja, ispričala mi je ono što ću ja sad ispričati
vama - imajte na umu da gospodin Stanton o tome ništa ne zna. I voleo bih da
tako i ostane. Bio je srećan s njom i zato to ko je ona zapravo nije uticalo na
njega, pa nema potrebe da on to zna.”
To je, šta god bilo, Klensija očigledno bar malo potreslo, a uskoro ćemo
saznati da li će potresti i mene.
Klensi je ćutao nekoliko trenutaka. “Iz samih dnevnika ćete saznati više.
Ja ih nisam pročitao i izneću vam samo suve činjenice, ali znajte da je Loren
ina priča mnogo duža.”
“Shvatam. Recite.”
“Loren Kitri je odrasla u gradiću nedaleko od Ostina u Teksasu. Njena
porodica je bila siromašna. Majka ih je napustila, ostavivši nju i njenu sestru
bliznakinju sa ocem, koji je radio kao nastojnik na obližnjem ranču. Imao je
mnogo posla, a i nije ga naročito zanimalo da brine o svoje dve lepe i
tvrdoglave ćerke, niti je bio kadar za to.”
Zavalivši se, postupio sam kako bi Eva i pokušao da zamislim Moniku
kao tinejdžerku, i to u dva primerka. To mi je bilo zaista neobično.
“Kao što možete da zamislite”, nastavio je, “momci su počeli da ih
primećuju. Pretkraj srednje škole su privukle pažnju grupice bogatih
studenata iz Ostina, nekih malih bitangi koje su umislile da su uhvatile boga
za bradu. Voda im je bio Džekson Tramil.”
 Klimnuo sam. “Za njega se udala.”
“To je došlo kasnije”, odvratio je bezizražajno. “Što se muškaraca tiče,
Loren je oduvek bila promišljenija. Htela je da se otarasi bede iz koje je
potekla, ali umela je da proceni s kim ne sme da se kači. Odbila ga je, mnogo
puta. Njena sestra Ketrin nije bila toliko pametna. Pomislila je da će Tramil
biti njena karta u jednom pravcu.”
Obuzela me je neka nelagoda, pa sam morao da se ponovo naslonim.
“Koliko toga još moram da čujem?”
“Loren ju je savetovala da ne izlazi s njim, ali Ketrin je nije poslušala.
Pošto se nije vratila kući ni sutradan ni narednog dana, Loren je pozvala
policiju. Ketrin su pronašli pored obližnje farme, u polju, jedva svesnu i
omamljenu opasnom kombinacijom uličnih droga i alkohola. Bila je surovo
zlostavljana. Iako to nije dokazano, sumnja se da je više lica učestvovalo u
tom činu.”
“Gospode.”
“Ketrin je bila u lošem stanju”, nastavio je Klensi. “Halucinogene droge u
kombinaciji s fizičkom traumom koju je doživela, jer ju je silovala cela
banda, dovele su do trajnog oštećenja mozga. Posle toga joj je bila potrebna
celodnevna nega, a njihov otac to nije mogao sebi da priušti.”
Potresen zbog te priče, prišao sam mini-baru, ali shvatio sam da je piće
ono što mi najmanje treba.
“Loren je otišla kod Tramilovih i predočila im kako se ponaša njihov sin i
da sumnja da je on kriv. Džekson je poricao, a u to vreme, zbog nedostatka
fizičkih dokaza, niko nije mogao da dokaže da je on umešan u zločin.
Međutim, uvideo je priliku koja mu se ukazala i iskoristio je. Ionako je hteo
Loren, pa je ubedio roditelje da pokriju troškove Ketrinine nege, a Loren da
se uda za njega i da više ne govori o zločinu.”
Okrenuo sam se i zagledao se u njega. Novcem su zataškani mnogi gresi.
Činjenica da je Stanton vešto krio Evinu prošlost zapečaćenim sudskim
dosijeima i ugovorima o poverljivosti podataka potvrđivala je to. Međutim,
otac Nejtana Barkera je dopustio da njegov sin plati za svoj zločin. Tramilovi
su pak dali sve od sebe da prikriju zločin svog sina.
Klensi se ispravio u fotelji. “Džekson je hteo seks. Loren je pregovarala s
njegovim roditeljima da bi osigurala brak, tražeći jemstvo da će Ketrin do
kraja života imati neophodnu negu.”
Predomislio sam se u vezi s pićem i nasuo pola čaše skoča. “Mesecima je
situacija između Džeksona i Loren bila stabilna. Živeli su...”
“Stabilna?” Ogorčeno sam se nasmejao. “Prodala se čoveku koji je
predvodio grupno silovanje njene sestre bliznakinje. Gospode bože...
Iskapio sam piće.
Monika - to jest Loren - bila je mnogo jača nego što bi mnogi od nas
očekivali. Ipak, da li bi Eva trebalo to da zna budući da je ostatak priče
strašan?
“Situacija je bila stabilna”, ponovio je Klensi, “dok nije upoznala
Viktora.”
Pogledao sam ga u oči. Baš kad sam pomislio da ne može gore, shvatio
sam da uvek može.
Stegao je vilice. “Zatrudnela je. Kad je Džekson saznao da dete nije
njegovo, pokušao je da ga se reši - pesnicama. Iako su živeli u kući njegovih
roditelja, stariji bračni par Tramil se nikad nije uplitao u njihove svađe. Loren
se plašila za život svog deteta.”
“Pucala je u njega.” Provukao sam prste kroz kosu, poželevši da tim
pokretom odagnam tu sliku iz glave. “Način na koji je ubistvo počinjeno nije
utvrđen - ali činjenica je da ga je ubila.”
Klensi je sedeo ćutke, pustivši me da sam to zaključim. Nisam samo ja
počinio ubistvo da bih zaštitio Evu.
Ushodao sam se kao zver u kavezu. “Tramilovi su pomogli Loren da se
izvuče. Morali su. Zašto?”
 “Dok je bila sa Džeksonom, Loren je potajno čuvala sve što bi mogla da
upotrebi protiv njega. Tramilovi su čuvali svoj ugled - i ugled svoje mlade
kćerke Monike, koju je tek trebalo predstaviti svetu - i samo su želeli da se
otarase Loren i svih nevolja koje im je donela. Loren je otišla ponevši samo
ono što je imala na sebi i činjenicu da će, budući da odlazi, svu brigu o
Ketrin morati da preuzme na sebe.”
“Dakle, sve je bilo uzalud”, promrmljao sam. “Vratila se na nulu.” Onda
su se svi delovi slagalice uklopili. “Ketrin je još živa.”
Dakle, zato se udavala za bogataše i bila opsednuta novcem. Sigurno je
svih ovih godina bila svesna da je kćerka zbog toga smatra površnom, ali
pomirila se s tim jer nije želela da joj kaže istinu.
Naravno, ni ja ne bih voleo da Eva sazna šta sam uradio Nejtanu. Plašio
sam se da bi me smatrala čudovištem.
Klensi je hitro ustao uprkos tome što je bio ogroman. “Kao što sam
pomenuo na početku, za brigu o Ketrin sada ste odgovorni vi. Sami procenite
da li ćete ovo ispričati Evi.”
Pomno sam ga posmatrao. “Zašto ste mi sve to poverili?”
Ispravio je sako. “Video sam kako ste se bacili preko Eve kad je Hol
otvorio vatru. Na osnovu toga i načina na koji ste se izborili s Barkerom,
zaključio sam da biste učinili sve da je zaštitite. Ukoliko smatrate da je za
nju najbolje da zna sve, saopštite joj to kad za to dođe vreme.”
Odsečno je klimnuo glavom i izašao iz prostorije. Ja sam ostao još malo
da saberem misli.

***

“Hej.”
Okrenuo sam se prema dovratku, odakle je dopirao Evin glas, i video je
kako mi prilazi.
 “Šta radiš tu?”, upitala je. Izgledala je čarobno u jednostavnoj crnoj
haljini. “Svuda sam te tražila. Klensi je morao da mi kaže gde si”.
“Popio sam piće”, rekao sam joj, otkrivši joj samo deo istine.
“Koliko pića?” Po tračku sjaja u njenim očima zaključio sam da joj to ne
smeta. “Dugo si se zadržao, šampione. Moramo da odvezemo tatu na
aerodrom.”
Iznenađen, pogledao sam na sat i shvatio da sam prilično dugo bio
udubljen u misli. S naporom sam se vratio u sadašnjost i prestao da
razmišljam o Loreninoj tragičnoj priči. Prošlost nisam mogao da promenim.
Međutim, bilo je jasno šta moram da uradim. Pobrinuću se za to da
Lorenina sestra i dalje prima socijalnu pomoć. Staraću se o njenoj kćerki,
koju je neizmerno volela. Tako ću joj odati počast. A možda ću jednog dana i
predstaviti Evi tu Moniku kakvu nije poznavala, ukoliko procenim da treba to
da učinim.
“Volim te”, rekao sam svojoj ženi, uzevši je za ruku.
“Jesi li dobro?”, upitala me je, znajući sva moja raspoloženja.
“Jesam.” Dodirnuo sam joj obraz i blago joj se osmehnuo. “Hajdemo.”
 Epilog

“Neobičan izbor hotela za medeni mesec.”

Okrećem se i vidim mamu kako se proteže na ležaljci pored mene. Na
terasi smo. Nosi tamnoljubičast bikini, koža joj je blago preplanula i
zategnuta, a nokti nalakirani lakom elegantne bež nijanse.
Obuzela me je radost. Neizmerno sam srećna što je ponovo vidim.
“Sve je počelo od interne šale”, objašnjavam joj posmatrajući kako
Pacifik svetluca iza smaragdnog šumskog pojasa pred nama. “Pomenula
sam Gidionu da imam fantaziju u stilu priče o Tarzanu, pa je pronašao ovu
luksuznu kuću na drvetu. “
Oduševila sam se kad sam ugledala apartman visoko iznad zemlje, u
granju starog banjana11 . Panoramski pogled koji se pružao s terase bio je
veličanstven. Gidion i ja smo uživali u toj neopisivoj lepoti kad god bi nam
se ukazala prilika da izađemo iz senice od lišća.
“Dakle, ti si Džejn...” Odmahuje glavom. “Neću ni da komentarišem.”
Osmehujem se, srećna što još umem da je ostavim bez teksta.
Zabacuje glavu i zatvara oči uz uzdah, uživajući u suncu. “Zaista mi je
drago što je tvoj otac odlučio da se preseli u Njujork. Sad sam spokojna jer
znam da će biti uz tebe.”
“Pa da... Polako se navikavam na to.”
Teže mi je da prihvatim da je mama potpuno drugačija nego što sam
mislila da jeste. Pitam se da li da joj to pomenem. Ne želim da upropastim
priliku da je opet vidim. Ipak, pisala je dnevnik u vidu pisama meni, pa ne
mogu da se oduprem porivu da joj odgovorim.
 “Čitala sam tvoj dnevnik”, kažem.
“Znam.”
Odgovorila mi je kao da se to što je rekla podrazumeva. Ljutim se i
nerviram, ali potiskujem ta osećanja. “Zašto mi nikad nisi pričala o svojoj
prošlosti?”
“Htela sam.“ Okrenula je glavu prema meni. “Kad si bila mala,
nameravala sam da ti kažem jednog dana. A onda... Onda se desilo to s
Nejtanom, pa je trebalo da se oporaviš od toga. I upoznala si Gidiona.
Uvek sam mislila da će biti prilike.”
Znam da to nije sasvim tačno. Život ide dalje. Uvek će nam nešto
poslužiti kao izgovor da neprijatnu stvar odložimo još malo. Mama nije
dočekala trenutak kad sam postala spremna da prihvatim sve što je činila
zarad svoje sestre; čekala je koliko je mogla.
Samo je izuzetno jaka žena mogla doneti takve odluke i preduzeti takve
korake. Drago mi je što sam to saznala o njoj, ali još više zbog toga što
sam bolje razumela zašto je bila tako krhka. Moju majku je progonilo to što
joj je život krenuo tim putem. Grizla ju je savest što je ubila Džeksona jer
ga je mrzela iz dna duše i bila srećna što je mrtav, iako je samo ubistvo za
nju bilo jezivo.
Ostavila je mog oca i time uništila vitalan deo sebe, kao i time što je
morala da živi kao da njena sestra Ketrin ne postoji. Mojoj majci su dva
dela srca bila otrgnuta, ali ipak je uspela da nastavi sa svojim životom.
Shvatila sam zašto je bila toliko zaštitnički nastrojena prema meni - za nju
život više ne bi imao smisla da je ostala i bez mene.
“Gidion kaže da ćemo otići da posetimo Ketrin čim se vratimo.
Razmišljamo da je preselimo bliže nama da bi postala deo našeg života.”
Pripremam se psihički za to, znajući da je tetka majčina bliznakinja.
Mama me gleda i tužno mi se osmehuje. “Baš će se obradovati kad vas
bude videla. Godinama sam joj pričala o vama. “
 “Stvarno?” Iz dnevnika sam saznala da je mama retko odlazila kod
Ketrin pošto su mamini muževi hteli da njihova lepa ženica bude stalno uz
njih. Preostalo joj je da joj piše pisma i šalje razglednice budući da se
imejlovima i pozivima lako moglo ući u trag.
“Naravno. Ne mogu da se uzdržim da se ne hvalim. Zaista se ponosim
tobom.”
Oči su mi pune suza.
Podiže lice suncu. “ Toliko dugo sam bila besna zbog onoga što je
učinjeno Keti - nikada se od toga nije oporavila. Međutim, shvatila sam da
je nju sopstveni um zaštitio od užasa pakla kroz koji je prošla te noći. Ona
se toga ne seća. Sada su joj misli kao u deteta, pa u svemu nalazi radost.”
“Mi ćemo brinuti o njoj”, obećavam joj.
Pruža mi ruku i ja je uzimam. “Da li u kućama na drveću ima
šampanjca?”, pita.
Smejem se i stežem joj prste. “Naravno.”

Polako sam se probudila, dižući se lenjo iz dubina sna. Sunčeva svetlost

se probijala kroz komarnik oko kreveta, ostavljajući svoje šare za sobom.
Protegla sam se pruživši ruku prema muževljevoj strani kreveta, ali on nije
bio tu.
Gidiona sam ugledala u rustičnoj niši koju je koristio kao radnu sobu.
Stajao je kraj prozora i razgovarao telefonom. Nekoliko trenutaka sam ga
samo posmatrala. Bio je vrlo seksi onako razbarušen i neobrijan, došlo mi je
da odmah skočim na njega. Laki se razbaškario podno njegovih nogu, pa mi
je bio još slađi.
Nosio je samo šorts; dugme mu je bilo otkopčano, pa sam primetila da ne
nosi veš. Uglavnom se tako oblačio na medenom mesecu. Ponekad bi na sebi
imao samo znoj, što je na njemu mirisalo toliko zamamno erotično da sam se
trudila da što češće bude takav.
 Što se mene tiče, iznenadila sam se shvativši da u prtljagu imam mnogo
uskih i kratkih haljina i prilično malo gaćica. Svakog časa bi me presavio,
zadigao mi suknju, i samo bih osetila kako izvestan deo njegove anatomije
klizi u mene. Već dve nedelje smo bili na medenom mesecu, a Gidion je za to
vreme naučio moje telo da iščekuje požudu. Može da me uzbudi za nekoliko
trenutaka i da nas za skoro isto vreme oboje zadovolji. Bio je to čist,
neutoljiv hedonizam.
Između tura mahnitog, divljačkog seksa, razgovarali smo i kovali planove
za budućnost i povratak u civilizaciju. Gledali smo filmove i igrali karte, a
Gidion mi je pokazivao cake iskusnih kartaroša. Povremeno je morao da radi,
a ja sam za to vreme čitala dnevnik koji mi je majka ostavila. Rekao mi je za
njega nekoliko dana pošto je i sam saznao, ali učinio je to u pravo vreme.
I o tome smo mnogo pričali.
“Taj zahtev je krajnje nerealan”, rekao je Gidion sagovorniku odmerivši
me: bila sam u kratkom svilenom ogrtaču. “Pravićemo kompromise u nečemu
drugom. Treba ih usmeriti u ta žarišta.”
Poslala sam mu poljubac i otišla u kuhinju.
Pristavila sam vodu za kafu i izašla na terasu da uživam u pogledu na
drveće i okean koji se video iza šume. Možda ćemo danas otići na plažu.
Pronašli smo jedno mesto samo za nas. Zasad smo samo želeli da budemo
jedno uz drugo.
Neka slatka jeza mi se spustila niz kičmu kad sam čula užurbano tapkanje
šapica po podu od tvrdog drveta. Čim je Laki bio blizu, bio je i Gidion, jer ga
je psić obožavao. I Gidionu je Laki prirastao za srce. Sve ređe je imao noćne
more; i kad su se javljale, Laki je uvek bio tu da ga probudi.
“Dobro jutro”, promrmljao je Gidion i zagrlio me.
Naslonila sam se na njega. “Već se može reći da je prošio podne.”
“Mogli bismo da se vratimo u krevet i ostanemo u njemu do večeri”, preo
je kao mačak, mazeći me nosom.
 “Ne mogu da verujem da ti još nisam dosadila.”
“Anđele, ako tebi to dosadi, to znači da treba da zapnem još.”
Uzdrhtala sam zbog sećanja koje su te reči dozvale. Gidion je u krevetu
svakog dana bio neumoran. Otkako smo na medenom mesecu, postao je još
strastveniji. Mogla sam se zakleti da mu je telo još gipkije i mišićavije samo
od vođenja ljubavi sa mnom. I ja sam bila zadovoljnija svojim izgledom nego
ikada.
“Ko te je to zvao?”, upitala sam. Duboko je uzdahnuo. “Moj brat.”
“Stvarno? Zar to nije treći put da ste se čuli za ove dve nedelje?”
“Ne budi ljubomorna. Ti si mnogo privlačnija od njega.” Munula sam ga
laktom.
Gidion mi je rekao da je pronašao Hjuove dosijee i da je Kris razgovarao
s Kristoferom. Nismo znali šta je izrečeno tokom tog razgovora. To je bilo
nešto lično, nešto između oca i sina. Međutim, šta god da je bilo posredi,
Kristofer je Gidionu poslao dva imejla - sada već tri - pitajući ga za savet.
“Zar svaki put pričate samo o poslu?”
“Pa da, ali te stvari koje me pita... To zna i sam da reši.”
“A pita li te nešto lično?”
Kris je uveravao Gidiona da njegov brat ništa ne zna o njegovom
zlostavljanju, a moj muž je želeo da tako i ostane. Kristofer ga je godinama
povredivao, pa Gidion nije nameravao da mu otpiše taj emotivni dug dok mu
se on ne izvini.
Slegnuo je ramenima. “Pitao je kako se provodimo... kakvo nam je
vreme... takve stvari.”
“Dobro, pokušava da se pomiri na svoj način.” I sama sam slegnula
ramenima. “Hoćemo U na plažu?”
“Mogli bismo...”
Okrenula sam se, i dalje u njegovom zagrljaju, i pogledala ga. “Imaš nešto
drugo na umu?”
“Želeo bih da čujem tvoje mišljenje o nekim stvarima pre nego što završim
s poslom za danas.”
“U redu. Samo da prvo uzmem svoju dozu kafe.”
Smešila sam se dok smo zajedno kuvali kafu. Potom smo otišli u njegovu
radnu sobu, pa je uključio laptop.
Slika na ekranu je dovoljno govorila. Privukla sam stolicu i sela. “Još
kreativnosti u domenu gentena?”
Pregledala sam desetak predloga za reklamu. U nekima je poruka bila
vešto izneta, u nekima možda i previše vešto, a neke su bile krajnje
nezanimljive.
“Još jedna runda eliminacije”, objasnio mi je i jednu ruku spustio na
naslon stolice, a drugu na sto, obgrlivši me svojom toplom kožom i
neodoljivim muževnim mirisom. “I neke nove smernice.”
Prečešljavali smo koncepte i s većinom sam se saglasila, ali zbog jedne
sam odmahnula glavom. “Ova nikako.”
“Ni meni se ne sviđa”, kazao je Gidion. “A zašto se tebi ne dopada?”
“Mislim da prenosi pogrešnu poruku. Znaš, ispada da majka, domaćica i
poslovna žena, koja je zatrpana obavezama, može da nade malo vremena za
sebe samo ako porodicu zaokupi gentenom.” Pogledala sam ga. “Žene su
sposobne da sve stignu i uklope. Hajde da ih prikažemo kako igraju igre sa
svojom porodicom ili kako same uživaju u gentenu.”
Klimnuo je. “Rekao sam da više neću to da te pitam, ali kad već pričamo
o ženama koje mogu sve... Sigurno se nisi pokajala što si dala otkaz?”
“Nisam.” Nimalo nisam oklevala da odgovorim. “I dalje želim da radim”,
dodala sam da bih se preciznije izrazila, “a to što ti pomažem u stvarima za
koje ti nije potrebna pomoć neće me zadovoljavati još dugo. Naći ćemo već
mesto gde se uklapam.”
 Izvio je usne. “Zaista cenim tvoje mišljenje, u protivnom te ništa ne bih
pitao.”
“Znaš ti na šta ja mislim.”
“Znam.” Prevukao je prstom po tačpedu i kliknuo na neku prezentaciju.
“Ovde je prikazano nekoliko projekata koji su nam sada prioritet. Pregledaj
ih kad budeš imala vremena i reci mi koji ti se od njih najviše sviđa.”
“Tebi se svi sviđaju, zar ne?”
“Naravno.”
“Važi.” Podeliću ih u grupe, pa ću ih razvrstati prema tome koliko mi se
dopadaju i koliko je znanja i iskustva potrebno za njih. Potom sledi
pregledanje dodatnog materijala. Međutim, pre svega ću porazgovarati s
Gidionom. U tome najviše uživam kad radimo zajedno - da analiziram njegov
fascinantan, bridak um.
“Ja ne želim da te sputavam”, rekao je tiho, spustio mi ruku na rame, pa
me pomazio po ruci. “Želim da ti dam krila.”
“Znam, dušo.” Uhvatila sam tu ruku koja me je milovala i poljubila je u
nadlanicu. Samo je nebo granica uz muža koji te toliko voli.

***

Sunce je zaronilo za horizont i zapalilo okean.

Gidion nam je dopunio čaše šampanjcem, pri čemu je malo zlataste
tečnosti prsnulo mimo ruba jer se jahta blago ljuljala na talasima.
“Ovo je baš lepo”, rekao je i lagano me poljubio. “Drago mi je što ti se
dopada.”
Bio je toliko srećan i opušten da nisam verovala svojim očima. Gidion
Kros je za mene oduvek bio kao oluja s munjama i gromovima, kao
neukroćena, sirova snaga prirode, opasna i zanosna u isti mah, koja se, kao ni
tornado, nije mogla zauzdati.
 Sada bih ga opisala kao mir koji zavlada posle nevremena, što ga je činilo
još moćnijim. Sada smo oboje bili... usredsređeni. Stekli smo samopouzdanje
i postali smo posvećeni. Više nije bilo nedostižnih ciljeva jer smo imali jedno
drugo.
Zbog svega toga sam i poželela da odemo na noćno krstarenje. “Dođi,
anđele.” Ustao je i pružio mi ruku.
Uzeli smo šampanjac sa stola osvetljenog svećama i odneli ga do
luksuznog divana za dvoje. Smestili smo se i privili se jedno uz drugo.
Pomazio me je po leđima. “Razmišljam o plavom nebu i mirnom
jedrenju.”
Nasmešila sam se. Često smo razmišljali o istim stvarima u isto vreme.
Obuhvatila sam mu potiljak i provukla prste kroz njegovu svilenu kosu.
“Polako ulazimo u štos.”
Pognuo je glavu i poljubio me. Usne su mu se lagano micale dok me je
nežno mazio jezikom, učvršćujući spone koje su nas vezivale i koje su
svakim danom bivale sve jače. Duhovi naše prošlosti sada su bili samo seni
koje su počele da blede i pre nego što smo se zvanično jedno drugom zakleli
na vernost.
Te seni će jednog dana zauvek iščeznuti. Dotad ćemo imati jedno drugo, a
to je sve što nam treba.
 Napomene

1 Vrsta piramidalne prevare kojom je Čaris Ponci dvadesetih godina

dvadesetog veka prevario stotine ulagača obećavajući veoma visoke kamate
na pozajmice. (Prim. prev.)

2 Lucky (engl.) - srećković. (Prim. prev.)

3 I eto nas (engl - stih pesme At Last. (Prim. prev.)

4 Caipirinha (port.) - koktel od kašase (rakije od šećerne trske), limete i

šećera (Prim. prev.)

5 Skraćeno od hermano (šp.) - brat. (Prim. prev.)

6 Rogonja, mamlaz (šp). (Prim. prev.)

7 Rebujito (šp.) - koktel od šerija i nekog bezalkoholnog pića, koji je

popularan u Andaluziji. (Prim. prev.)

8 Vientos cruzados (šp.) i crosswinds (engl.) - bočni vetrovi. (Prim. prev.)

9 Feeling good (engl.) - osećam se dobro, što je ujedno i naziv pesme Nine
Simon. (Prim. prev.)

10 Paprikaš od kukuruzne kaše i svinjetine, tradicionalno meksičko jelo.

(Prim. prev.)

11 Vrsta smokve, indijsko sveto drvo. (Prim. prev.)